Теодосије ΙΙ

(408 – 450.)

Цариградски универзитет:

Након турбулентних догађаја са почетка 5. века, уследо је један период мира.

Било је то време слабог цара Теодосија II (408 – 450.), који је у почетку владао под
туторством своје енергичне сестре Пулхерије, а доцније је био по утицајем своје супруге
Атенаиде-Евдокије, кћери једног паганског професора реторике у Атини. Личност ове
царице је живи пример византијске симбиозе хришћанства и античке културе.
Атенаида се није никада одрекла идеала старе атинске културе, али се уједно свим
срцем предала новој вери, и као књижевница писала је и световне стихове и црквене
песме. Њеном утицају треба приписати што је 425. године – реоргнизацијом и
проширењем високе школе из времена Констнтина Великог – основан у Цариграду
универзитет. На новом универзитету, који је постао највжније културно жариште
Византијског царства, предавали су десет грчких и десет латинских професора
граматике, пет грчких и три латинска професора реторике, један филозоф и два
правника.

Теодсијево законодавство:

Као што је оснивање овог универзитета имло највећи значај за културни живот,
тако је публикација Теодосијевог Кодекса била од огромне важности за правни
развитак Царства. Теодосијев Кодекс (codex Theodosianus), објављен 438. године, јесте
прва званична збирка царских закона издатих после Константина Великог. Нови
законик, највеће дело правне кодификације пре Јустинијана, дао је правном животу
чврсту основу, која му је до тада недостајала.
Објављивањем Теодсијевог законика принцип државног јединства је још једном
снажно наглашен: законик је обнародован како на Истоку тако и на Западу, у име
царева Теодосија II и Валентијана III. Ипак, државно јединство је стално слабило, да то
се природно испољавало и у правном животу. Карактеристично је да су источно-римски
цареви после публикације Теодосијевог Кодекса само још изузетно слали своје законе на
Запад, а да закони западноримских царева уопште више нису слати на Исток. Иако је
после уздизања Валентијана III (425 – 455.), кога је источноримска влада довела на
престо, између две половине Царства владао дуже време непомућен мир, све се јасније
показивало њихово узајамно отуђивање. И у политичком и у културном погледу Исток и
Запад се све више разилазе. Ово разилажење јасно се испољава и у језичкој подели, која
постаје све дубља. Док се на Западу знање грчког језика скоро потпуно губи, на
Истоку грчки језик све више преовлађује, и поред тога што латински још увек важи
као званични језик у целој Империји и као такав се вештачки одржава. Хеленизација
Истока стално јача, и управо у доба цара Теодосија II и царице Атенаиде-Евдокије то се
нарочито осећа. Није случајно што су на новом универзитету у Цариграду грчки
професори били заступљени већим бројен но латински.

Спољна политика:

У ово доба пада и постанак националне културе у суседној Јерменији, увођење

јерменске азбуке и превод Светог писма на јерменски. Од времена Теодосија I један
део Јерменије налазио се под врховном влашћу Византије, док је други, већи део, остао
под Персијом, Византија је снажно подржавла културно буђење суседног хришћанског
народа. Исто тако је она потпомагала хришћане и у самом Персијском царству, због чега
је чешће долазило до сукоба са Персијанцима.
Међутим, четрдесетих година 5. века Византијско царство је поново доживело
тешку непријатељску навалу са севера. Хуни, који су под Атилом створили огромно
царство, почели су да нападају византијску територију. Крстарећи по Балканском
полуострву, они су пљачкали и пустошили земљу, рушили градове. Тада су страдали
многи славни градови на Балкану, међу осталим и Сирмијум, Сингидуном, Наисус,
Петовио и Емона. Византијска влада је у више махова склапала с Атилом привремене
уговоре о миру, обавезујући се на плаћање данка чија је свота расла сваким новим
уговором. Балканско полуострво било је потпуно разорено, а финансијска моћ Византије
исцрпљена када је Атила најзад кренуо на запад. При упаду у Галију он је, међутим, био
поражен од западноримског војсковође Ајеција у бици на Каталаунском пољу 451.
године. Идуће године Хуни су страховито опљачкали Италију, али је већ 453. године
Атила изненада умро, те се његово огромно царство распало. Но ни после тога нису се
измениле прилике у трулом Западноримском царству. У Италији је, после убиства
Ајеција 453. и Валентијана III 455. године, завладао потпуни хаос, док су се најважније
области ван Италије већ налазиле у рукама варвара. Ту су се постепено стварале нове
германске краљевине: у северној Африци су владали Вандали, у Галији и Шпанији
Западни Готи.

Јачање римске цркве:

Изнад тог хаоса дизала се пак једна нова сила: римска црква. Захваљујући њој,
Рим, који је постао позорница варварских окршаја, добио је поново значај светског
центра. У доба кад су Хуни пустошили Италију, а Вандали пљачкали Рим, усред
најдубљег политичог опадања, папа Лав I (440 – 461.) снажно је истакао примат римске
цркве. У догматским споровима током 5. века, у којим је долазила до изражаја борба око
власти појединих црквених средишта, Рим је одиграо веома значајну улогу.

Христолошке распре:

У још јачој мери но у доба аријанских распри био је у 5. веку развој Византијског
царства проткан верским сукобима, и политичке последице тих сукоба биле су сада још
далекосежније. Пошто је у борби против аријанства установљена догма о савршеној
божанској природи Сина и његовој јединосушности са Оцем, сада се поставило
питање односа божанског и човечанског начела у Христу. Према антиохијској
богословској школи, у Христу су постојале једна поред друге две одвојене природе:
божанство се оваплотило у Христу, човеку рођеном од Марије, па се према томе
Марија не сме називти Богородицом, већ само Христородицом. Сасвим супротно овом
рационалистичком схватању било је александријско мистично учење о богочовеку, у
коме се божанска природа спојила са човечанском. Године 428. дошао је на
цариградску епископску столицу Несторије, ревносни представник антиохијске школе,
и као цариградски патријарх почео је да шири антиохијску науку. Међутим, у
личности александријског патријарха Кирила, Несторије је наишао на јаког
противника, који га је надмашио и као богослов и као политичар. Уз Кирила је било
моћно египатско монаштво, а и Рим је стао на његову страну. И поред подршке коју му
је пружала цариградска влада, Несторије је 431. године подлегао на Трећем
васељенском сабору у Ефесу и осуђен је као јеретик. Кирило је извојевао велику
победу, како у теолошком тако и у црквено-политичком погледу. Оборио је
патријарха престонице, а тиме је задао јак ударац и самој царској влди. Александријска
патријаршија, чији је углед од доба Атанасија Великог стално растао, стекла је превласт
у источној цркви.
За време Диоскора, наследника Кирилова (ум. 444.), Александрија је у почетку
задржала свој моћни положај. Царска влада помирила се са својим поразом и није се више
одупирала александријском утицају. Архимандрит Евтихије, представник александријске
странке у Цариграду, био је свемоћан на царском двору. Међутим, против превласти
Александрије ујединиле су се сада епископске столице Рима и Цариграда. У црквено-
политичком погледу Диоскор и Евтихије били су верни следбеници Кирилови, у
догматском питању Евтихије је, полазећи од Кирилове науке, отишао корак даље,
тврдећи да су се две природе Христове после његовог оваплоћења претвориле у једну
божанску природу. Тако се у борби против несторијансе јереси појавио, као њена
супротност, монофизитизам, наука о једној природи у Христу. Патријаршиски синод у
Цариграду осудио је Евтихија као јеретика, а и папа Лав I одлучно се изјаснио против
монофизитске науке – истакавши у свом Томусу да у личности Христовој и после
оваплоћења треба разликовати две природе, божанску и човечанску. Тако су се Рим и
Цариград нашли на једној линији у борби против Александрије. Истина, александријска
странка је још једном тријумфовла на тзв. Разбојничком сабору у Ефесу 449. године, где
је под представништвом Диоскоровим, после насилног сузбијања опозиције,
монофизитизам проглашен за праву веру. Међутим, убрзо долази до наглог преокрета.
Томе је много допринела чињеница да је после смрти Теодосија II 450. године царску
власт преузео Маркијан (450 – 457.), који се оженио Пулхеријом, енергичном сестром
свог претходника.
Године:

- 408 – 450. – Владао је цар Теодосије II.

- 425. година – Основан је универзитет у Цариграду на основама Константинове
Високе школе. Предавало је по десет латинских и грчких професора граматике, пет
грчких и три латинска професора реторике, један философ и два правник.
- 438. година - Објављен је Теодосијев Кодекс
- 425 – 455. – Западним римским царством је владао Валентијан III.
- Четрдесете године 5. века – Хуни упадају са севера и пљачкају и пустоше
византијске територије
- 451. година – Битка на Каталаунским пољима у Галији, у којој је римски
војсковођа Ајеције однео победу над Хунима.
- 452. година – Хуни су опљачкали Италију.
- 453. година – Умире Атила и убијен Ајеције
- 455. година – Умире Валентијан III, Царство се налази у хаосу.
- 440 – 461. године – Римски папа је био Лав I
- 428. година – На цариградску епископску столицу је дошао Несторије,
представник антиохијске богословске школе и зачетник несторијанске секте.
- 431. година – Трећи васељенски сабор у Ефесу је осудио учење патријарха
Несторија. Била је то велика победа александријског патријарха Кирила како у
догматском, тако и у црквено-политичком смислу, јер је утицај Александрије као
црквеног центра све више јачао
- 444. година - Умро александријски патријарх Кирил, а наследио га Диоскор
- 449. године – Одржан тзв. Разбојнички сабор у Ефесу, на којем је, под вођством
Диоскора, сузбијена опозиција и монофизитизам проглашен за праву веру.
- 450. године – Смрт Теодсија II. Цар постаје Маркијан
- 450 – 457. године . Владао цар Маркијан

Имена:

- Теодосије ΙΙ – Византијски цар у периоду од 408. до 450. године.

- Пулхерија – Сестра Теодосија II, која је имала велики утицај на његову владавину.
Потоња супруга цара Маркијана (450 – 457.)
- Атенаида Евдокија – Супруга цара Теодосија II. Ћерка једног паганског
професора реторике у Атини. Била је прави пример симбиозе старе атичке паганске
културе и хришћанске вере. Писала је како световне, тако и црквене песме. Једна је
од најзаслужнијих за оснивање универзитета у Цариграду.
- Валентијан III – У његово име је Теодосијев кодекс објављен на Западу. Владао је
од 425. до 455. За његово време је однос два дела Царства био непомућен.
- Атила – Владар Хуна који је основао велико Царство. Византија је са њим више
пута склапала мировне уговоре, обавезујући се на плаћање данка који је са сваким
уговором растао. Поражен је на Каталаунским пољима 451. године, а умро је две
године касније.
- Ајеције – Западноримски војсковођа који је потукао Хуне у бици на Каталаунским
пољима 451. године. Убијен је 453. године.
- Лав Ι – Римски папа од 440. до 461. године. Истакао се у догматским споровима
током 5. века, која су се тицала борбе око примата одређених верских центара. У
своме Томусу је истакао да и након оваплоћења треба разликовати две природе у
Христу, људску и божанску.
- Несторије – Цариградски патријарх од 428. године и припадник антиохијске
богословске школе која је сматрала да у Христу постоје две одвојене природе.
Наиме, у Христу, човеку рођеном од Марије, оваплотила се божанска природа, те
се према томе Марија не може сматрати Богородицом, него само Христородицом.
Подлегао је на Трећем васељенском сабору.
- Кирил – Александријски патријарх и главни представник александријског
мистичног учења о богочовеку, у којем су се спојила људска и божанска природа.
Подржавали су га Рим и египатско монаштво. Извојевао је велику победу на
Трећем васељенском сабору.
- Диоскор – Наследник Кирилов на трону александријске патријаршије од 444.
године. Предводио је тзв. Разбојничким сабором у Ефесу 449. на којем је
монофизитизам проглашен за праву веру.
 - Евтихије – Архимандрит, представник александријске странке на царском двору.
Наставио је Кирилови политику у црквено-политичком погледу, али је у
догматском смислу отишао корак даље. Он је, наиме, тврдио да су се после
оваплоћења двије природе Христа спојиле у једну божанску природу.

Појмови:

- Атина – Отац Атенаиде Евдокије је био професор реторике.

- Codex Theodosianus – Теодосијев кодекс, објављен 438. године. Прва збирка
царских закона објављена после времена Константина Великог. Обнародован је и
на Истоку и на Западу.
- Сирмијум – Један од градова који су опустошили Хуни четрдесетих година.
- Сингидунум – Један од градова који су опустошили Хуни четрдесетих година.
- Наисус – Један од градова који су опустошили Хуни четрдесетих година.
- Петовио – Један од градова који су опустошили Хуни четрдесетих година.
- Емона – Један од градова који су опустошили Хуни четрдесетих година.
- Каталаунска поља – Место где је одржана битка између Хуна и Римљана 451.
године. Победу су однели Римљани на челу са војсковођом Ајецијем.
- Вандали – Владају у северној Африци
- Визиготи – Владају у Шпанији и Француској.
- Ефес – Одржан је Трећи васељенски сабор 431. године, на којем је осуђено учење
патријарха Несторија. Била је то победа Александрије, коју је представљао
патријарх Кирил, и Рима који је представљао папа Лав I.
- Несторијанство – Учење цариградског патријарха Несторија по којем у Христу
постоје једна поред друге две природе: божја и људска. Божанство се оваплотило у
Христу, човеку, па према томе Марија није Богородица, него Христородица
- Монофизитизам – Учење архимандрита Евтихија, по којем је након оваплоћења у
Христу дошло до спајања људске и божанске природу у једну божанску природу.
- Томус – Спис папе Лава I у којем он осуђује монофизитизам и иситче да и после
оваплоћења треба разликовати две природе у Христу.