Oколности које су довеле до Раскола

(1054)
Велики раскол или велика шизма означава највећи раскол у историји
хришћанства, који је отпочео 1054. године прекидом литургијске заједнице
између Рима и Константинопоља. До раскола је дошло после низа претходних
спорова и сукоба, који су вођени поводом разних теолошко-догматских и
црквено-управних, односно еклисиолошких питања. Овде добро анализирајте
дијагнозе које дају канони Пето-шестог сабора и Окружна посланица Св. Фотија.
Главни теолошки, односно догматски спор вођен је поводом западног учења о
двоструком исхођењу Светог Духа од Оца и Сина. Ово учење је на Западу
довело до уметања израза Filioque у Никејско-цариградски Симбол вере, што
није прихваћено од стране источних хришћана. Главни еклисиолошки спор
вођен је поводом нарушавања начела црквене саборности од стране помесне
Римске Цркве која је тежила да наметне своју власт у читавом хришћанском
свету. Овде анализирајте покушаје папе Николе да се наметне за судију свих
спорова у хришћанској Цркви.

https://www.youtube.com/watch?v=G3adBL59xbQ

Прво озваничење учења о двоструком исхођењу Светог Духа извршено је 589.

године у Визиготској краљевини, на Трећем толедском сабору. Трећи канон овог
сабора садржао је учење о двоструком исхођењу Светог Духа од Оца и Сина, а
истим каноном је бачена и анатема на све хришћане који не исповедају
двоисходност (Filioque). Тиме је први пут у историји изречена званична осуда за
неприхватање нове догме о двоструком исхођењу, што је непосредно погађало
православне хришћане, који су према учењу Новог завета и Никејско-
цариградског Симбола вере исповедали исхођење Светог Духа само од Оца.
Настојећи да Симбол вере доведу у склад са својим новим учењем, заговорници
двоструког исхођења су одлучили да у осми члан уметну израз Filioque, чиме су
прекршене одлуке васељенских сабора о неповредивости Симбола вере.
Уметањем помеутог израза, створен је нови, Толедски симбол вере, чиме је
извршена додатна афирмација учења о двоструком исхођењу Светог Духа.

Размотрите појам раскол и поставите себи питање да ли раскол настаје из

јереси?

Ова новина (Filioque) убрзо је почела да се шири и изван граница Визиготске

краљевине, а временом се одомаћила и у Франачкој краљевини, захваљујући
цару Карлу Великом. У намери да озваничи учење о двоструком исхођењу
Светог Духа, цар Карло Велики је 809. године сазвао сабор у Ахену, на коме је
потврђено уметање израза „и од Сина“ (Filioque) у Симбол вере. Са сабора је
потом упућено посланство у Рим, код тадашњег папе Лава III, са молбом за
додатну потврду уметка. Међутим, Римска Црква је у то време још увек
поштовала изворни Никејско-цариградски Симбол вере, тако да папа није дао
сагласност за усвајање израза Filioque, већ је наредио да се изворни Симбол
вере (без спорног уметка) уреже на сребрне плоче, на латинском и грчком
језику, те да се исте поставе у Риму као трајно сведочанство о исправном
облику Симбола вере.

Упркос таквом ставу Римске цркве, учење о двоструком исхођењу Светог Духа је
заједно са уметком Filioque наставило да се шири по германском Западу Европе.
Први корак ка отвореном расколу начињен је 863. године, када је римски папа
Никола I покушао да свргне патријарха Фотија у Константинопољу, који је на то
одговорио сазивањем сабора у Константинопољу (867) на којем је осуђено
западо учење о двоструком исхођењу Светог духа, оличено у изразу Филиокве
који је на западу био уметнут у Никејско-цариградски симбол вере. После тога
долази до договора и избацивања спорног уметка што је потврдио и тадашњи
римски папа Јован VIII.

Шта се дешавало непосредно пре 1054. године? Године 1052. патријарх

Михаило Керуларије је одлучио да затвори латинске храмове и школе у
Константинопољу, првенствено због тога што је у њима употребљаван
бесквасни хлеб у Евхаристији. Године 1053, на позив цара Константина
Мономаха (1042-1055), римски папа Лав IX је одлучио да у Константинопољ
упути трочлану делегацију коју су чинили: кардинал Хумберт де Силва Кандида,
кардинал Фридрих Лоренски и амалфијски архиепископ Петар. Папски легати су
у Константинопољ пристигли у лето 1054. године, а папа Лав је већ био мртав.
Њихова мисија је имала два аспекта, политички и црквени. Први аспект је
подразумевао преговоре са царем у циљу склапања савеза против Нормана у
јужној Италији. Насупрот политичким преговорима, који су започети успешно,
преговори о црквеним питањима су застали већ на самом почетку. Папски
легати су од својих домаћина захтевали беспоговорну послушност, због чега је
њихов први (и једини) сусрет са патријархом Михаилом прекинут већ на самом
почетку, тако да до непосредних преговора није ни дошло. Легати су отворено
затражили од патријарха у Константинопољу и других грчких архијереја да
признају римског папу за врховног поглавара Цркве и одобре западна учења и
обреде, али православни јерарси на то нису пристали. У тој ситуацији, папски
легати су без додатних консултација са Римом одлучили да саставе посебни акт
о изопштењу, односно екскомуникацији патријарха Михаила Керуларија и
охридског архиепископа Лава који је претходно написао посланицу о
погрешним црквеним праксама Римске Цркве. Поменути документ су 16. јула
1054. године положили на Часну Трпезу храма Свете Софије. У самом тексту,
легати су дословно оптужили патријарха Михаила да је из Симбола вере
„избрисао“ став о исхођењу Светог духа „и од Сина“, што се односило на
западни уметак Филиокве. Ова оптужба је била потпуно неоснована, пошто
уметак Filioque никада није био саставни део изворног Симбола вере.

Поступање римских легата је оставло мучан утисак у Константинопољу, услед

чега је патријарх Михаило одмах сазвао сабор, који је одржан већ 20. јула. На
овом сабору је донета једногласна одлука да се поступци папских легата у
потпуности одбаце и саборно осуде, а на саме легате је бачена анатема.
Саборске одлуке су потом свечано обнародоване 24. јула у храму Свете Софије.
Убрзо затим, патријарх Михаило је добио подршку и од тадашњег антиохијског
патријарха Петра. Правна ваљаност прве екскомуникације, коју су папски легати
изрекли 16. јула, касније се показала као спорна, пошто се римска катедра у
међувремену нашла у стању упражњености. Наиме, папа Лав IX је умро још 19.
априла, чиме су аутоматски престала да важе и сва овлашћења његових легата.
Нови папа је коначно изабран тек у пролеће наредне 1055. године, што је
значило да су папски легати током лета 1054. године у Константинопољу
деловали без ваљаних овлашћења. Упркос томе, Римска Црква није поништила
њихове одлуке, тако да су узајамне екскомуникације из 1054. године означиле
прекид литургијске заједнице између запада и истока. Нови византијски цар
Михаило VI (1056-1057) је пружио пуну подршку патријарху Михаилу, али његов
наследник Исак I Комнин (1057-1059) је убрзо дошао у политички сукоб са
утицајним патријархом, те је Михаило послат у прогонство, где је и умро. На
другој страни, један од тројице папских легата, кардинал Фридрих Лоренски,
изабран је 1057. године за папу под именом Стефан IX, тако да до
преиспитивања ваљаности легатске повеље од 16. јула 1054. године никада није
дошло.

Од помоћне литературе за овај историјски феномен у историји хришћанске

Цркве издвајамо: Јакшић, Душан Н. (1931). Лично својство Светог Духа по учењу
Православне цркве, с обзиром на римски догмат Filioque. Сремски Карловци:
Српска манастирска штампарија. Пузовић, Владислав (2008). Црквене и
политичке прилике у доба Великог раскола 1054. године. Београд: Хришћански
културни центар. Пузовић, Владислав (2008). „Врхунац црквене кризе (1053-
1054): Папски легати у Константинопољу” (имате у PDF на сајту Богословља).
Богословље. 48 (2): 147-163. Пузовић, Владислав; Николић, Богдана (2014).
„Антиохијски патријарх Петар III (1052–1056) и црквена криза 1054. године”
(имате у PDF на сајту ЗРВИ). Зборник радова Византолошког института. 51: 71-92.

Треба имати на уму продор Нормана у Италију. Ко су били Нормани? Нормани

(норм. Nourmands, франц. Normands, лат. Normanni) су били народ који је у 10. и
11. веку дао своје име Нормандији, регији у Француској. Потомци су Нордијаца,
пљачкаша и гусара из Данске, Исланда и Норвешке (Викинга) који су, под својим
вођом Ролом, заклели се на верност краљу Западне Франачке Карлу III. Кроз
генерације асимилације и мешања са локалним франачким и галороманским
становништвом, њихови потомци ће постепено прихватити каролиншку културу
Западне Франачке. Препознатљиви културни и етнички идентитет Нормана
појавио се у првој половини 10. века и то пре Раскола и наставио да се развија у
наредним вековима. Норманска династија је имала велики политички, културни
и војни утицај на средњовековну Европу, па чак и на Блиски исток. Постали су
чувени по свом ратоборном духу и својој побожности. Усвојили су
галоромански језик, а њихов дијалект познат као нормански или нормански
француски, постаје важан књижевни језик. Војводство Нормандија, које је
настало споразумом са француском круном, било је велики феуд
средњовековне Француске. Ричард I уводи феудализам у Нормандију или га
знатно проширује. Нормани су остали запажени и због своје културе, која се
одликује јединственом романском архитектуром и музичком традицијом, као и
због војних достигнућа и иновација. Руђер II, нормански авантуриста, основао је
Краљевство Сицилија након освајања јужне Италије од Сарацена и Византијаца,
а експедиција у име војводе Вилијама I довела је до освајања и слома Англо-
саксонске Енглеске у бици код Хејстингса 1066. године. Нормански културни и
војни утицај се ширио од ових нових европских средишта до крсташких држава
на Блиском истоку, где је принц Боемунд I основао Кнежевину Антиохију, до
Шкотске и Велса на острву Велика Британија, до Ирске, као и до обала северне
Африке и Канарских острва. Наслеђе Нормана опстаје и до данас кроз
регионалне језике и дијалекте Француске, Енглеске и Сицилије, као и кроз
различиту културу, правосудна и политичка уређења која су увели у освојеним
територијама и која су дуго опстала као супротност онима која су развијена у
континенталним областима Европе.