Недостижни се зачиње у утроби Дјеве ; Неизмериви постаје ве­
личине три лакта; Безгранични добија границе; Неодредиви устаје ,
седа и леже ; Свеприсутни је положен у колевку; Ванвремени
расте до узраста од двадесет година; Безоблични добија обрисе,
и Бестелесни се облачи у тело . . . и стога је Он сам и описив и
неописив.
Теодор Студит, Побијање, 3
Патријарх Никифор у својим списима, ј ош и више него св.
Теодор, инсистира на човечанским свој ствима Христа, на пример
на Његовој припадности мушком полу.
Раширено мишљеље да источно-хришћанска мисао исувише
инсистира на Божанствености Христа, те да заслужује прекор
за прикривени монофизитизам, није без сваке основе - таква
тенденциј а заиста постоји. Међутим, формално и догматски,
равнотежа у источној мисли била ј е успостављена као резултат
спора с а иконоборцима, који спор ј е омогућио да се у пуној
мери утврди значај човечанске природе Спаситеља. После
тога постало је могуће проповедати хришћанство у линиј ама,
бојама и ликовима, и створени су услови за невиђени процват
иконографије, као и хришћанске културе у целини.
338
Гл а в а 7
П АТ Р И Ј А РХ Ф О Т И Ј Е
Св. Фотије, патријарх Константинопољски - политички
делатник, научники богослов-свакакојеједнаод нај значајнијих
фигура иконоборчког перода. Датум љеговог рођеља није нам
познат, а умро ј е око 890. године. Родом је био из богате и чу­
вене породице и добио је сјајно образоваље. Његова каријера
започела је у државној служби, и то у највишем рангу; познато
је да ј е путовао у дипломатску мисију на двор арапског калифа.
Није нам познато да ли је службено био међу предавачима на
константинопољском Универзитету, али неоспорно је имао
ученике, а љегов дом је био веома живи центар интелектуалног
живота престонице.
Године 8 5 8 . Фотије је, још увек као мирјанин, био узведен
на патријаршиј ски трон, прошавши за свега шест дана све ниже
ступљеве свештенства, од чтеца до епископа. То да ј е ј едан ми­
рјанин био изабран за патријарха није било ништа необично
- историја зна много таквих случај ева (Тарасије, Никифор,
'
Амвросиј е Милански).
Од с амог почетка љегово управљаље Црквом било ј е
обележено немирима и нередима. Присталице свргнутог па­
триј арха Игнатиј а, претходника св. Фотија, сматрале су га
узурпатором. Године 859. у Константинопољу се састао сабор,
сазван ради осуде игнатијеваца, а ови су, искористивши право
жалбе римском папи (на основу какона сабора у Сердики), ин­
систирали на сазиваљу другога сабора, који се и састао 86 1 .
године. Овај сабор, на којем су присуствовали и папски легати,
признао ј е Фотиј ев избор као законит. Оба сабора, 8 5 9 . и 86 1 .
године у историј и су остали под називом Прво-други сабор.
Када су се папски легати вратили у Рим са одлукама поме­
нутог сабора, папа Никола их ј е дезавуисао и одлуке сабора
објавио нелегитимним (863 . год.). Тако је дошло до првог фор­
малног раскола између Истока и Запада.
339
 Године 862 . , дакле пре раскола, Фотије је написао папи
писмо у којем ј е заступао неопходност ширине погледа. У пи­
сму је расправљала ситуација у Бугарској , у којој је у то време
цветала мисонарска делатнос� вођена од стране, међусобно
конкурентних, византијских и западних мисонара. У вези са
тим, Фотије је излагао своје гледаље на легитимност помесних
обичај а, који по љеговом мишљењу, заслужују уважаваље уто­
лико уколико не нарушавају јединство вере.
Но раскол ј е, без обзира на то, и даље постој ао, и 866. године
Фотиј е ј е послао источним патријарсима окружну посланицу у
кој ој , упоредо са осталим примедбама против латинских обичај а,
по први пута излаже догматске аргументе против Fi lio q ue .
Године 867. у Константинопољу се састао ј ош један сабор, на
којем ј е победничка странка Фотијева обј авила да је папа Ни­
кола низложен. Са друге стране, неколико недеља после тога у
престоници ј е дошло до преврата на двору, након којег ј е Фотиј е
био приморан д а сиђе с а патријаршијског трона.
Године 8 69-870. , на инсистираље Рима, у Константинопољу
се састао још ј едан сабор, који римска црква сматра Осмим
васељенским сабором. Овај сабор је осудио Фотиј а, а на па­
тријаршијски трон поново довео Игнатија. Међутим, победа
се изнова ниј е показала одрживом. Већина становништва и
свештенства била ј е на страни Фотија, свргаваље којега је у
очима свих било доживљено као понижаваље Истока од стране
туђинског и мрског Рима. Утицај Фотија на двору ј е ј ачао, а уз
то, кратко пре смрти Игнатија, дошло је до љеговог помиреља са
Фотиј ем . Одмах након смрти свога бившег противника, Фотиј е
ј е по други пута ступио н а патријаршијски трон (године 877.).
На сабору 879. - 880. поново су тријумфовали Фотије и љегове
присталице. Формално, овај сабор је изгледао као васељенски:
на љему су присуствовали легати папе Јована V I I I , који су на­
чинили неки слаби покушај да од Фотија издејствују извиљеље
за свргаваље папе Николе. Но, Византијци нису показивали
никакво сажаљеље, и ј ош и више, сабор је званично потврдио
незаконитост ма каквих додатака Символу вере, тим самим
осудивши Filioque. На западу је овај сабор у почетку сматран
васељенским, касније међутим, у XI веку, у време Григорија V I I
Хилдебранта, одлуке сабора проглашене су неприхватљивим, а
340
уместо љега, као васељениски сабор, сматран је сабор из 869.
- 870. године, који је осудио Фотија и вратио на трон Игнатија.
Након тога Фотије је владао ј ош шест година, показавши
се као енергичан и предузимљив патриј арх. Не сложивши се са
императором Лавом VI, повукао се 886. године.
О сновна дела св. Фотија
1 . "Библиотека" - обимно дело, од великог значај а за науку,
написано у време док Фотије ј ош ниј е постао патриј арх. Назив
"Библиотека" потиче од издавача овог дела. Његов садржај чине
прикази кљига које су читали Фотиј е и љегови ученици -укупно
око 400 наслова. Као предговор "Библиотеци" узето је писмо
Фотиј а свом брату Тарасију, написано пред сам одлазак Фотиј а у
дипломатску мисију на двор калифа. Захваљујући "Библиотеци"
позната су нам многа дела старине, која би наче, да ниј е овога
дела, бесповратно ишчезла у вечности. Међу љима има много
паганских аутора, а такође и дела раног светоотачког периода,
посебно дела написаних у оригеновском духу, уништених након
осуде Оригена и љегових следбеника на Петом Васељенском
сабору.
2. "Одговори Амфилохију".
З . "Мистагогиј а (тај новодство) Св. Духа" - кљига садржи
побиј аље латинскоог учеља о осхођељу Св. Духа (Filoque)
4. Писма различитим лицима на дипломатске и богословске
теме.
5. Зборник проповеди, које се одликују благоглагољивошћу,
и у основи су од историј ског, а не богословског интереса. Тако
нпр. у ј едној од ових проповеди говори се о чувеном походу
"Руса", дошавших до самих зидина Константинопоља (86 1 .
год.). Према извештају Фотиј а и љеговој окружној посланици
источним патријарсима (867.) неки Руси су се обратили у
хришћанство. Једна од проповеди посвећена је сабору на којем
је свргнут папа Никола (867.), међутим, у љему се ни једном
ј едином речи не помиље папа, из чега се да закључити да Фотиј е
ниј е придавао велики значај препиркама с а Западом - з а љега
је то било само једно од многих разматраних питаља.
34 1
 *
* *
За име патриј арха Фотија везуј е се почетак догматског спора
о проблему Filioque. Ово питаље има дугу предисторију по везану
са неусаглашеностима у трој ичном богословљу између Истока
и Запада, а такође и са читавим низом политичких и црквених
неспоразума. Већ у IV веку схватање Св. Тројице код Грка и
Латина било ј е различито. Источни пруступ био ј е уобличен у
расправи са аријанцима: ни ј една ни друга страна у овом спору
нису сумњале да су Отац, Син и Св. Дух - три различита Лица,
али су ариј анци одбацивали љихову једносушност. У богословљу
Кападокиј ских отаца полазна тачка и основна реалност била су
три Лица, три божанске Ипостаси, а тај на Божанства почиљала
је Петровим исповедаљем (Мт. 1 6, 1 7), потврђиваљем вере у
Божанство Христа.
На Западу ариј анство никада није било распростраљено у
некој већој мери. Западно тројично богословље формулисано је у
кљизи блажен ог Августина о Тројици (De Trinitate) и представља
философску дефиницију Бога као једног Бића, унутар којег
се Лица одређују као унутарбожански "односи" (re lat i o n e s).
Оба приступа Тројици могла су да буду схваћена као узај амна
допуна, међутим, на Западу је укључивање Filioque у Символ
вере искристалисало латински приступ у виду неизмениве
црквене догме, што је и послужило као узрок поделе између ова
два дела хришћанског света.
F il о q и е ј е први пут додато у Символ вере у Шпанији, на
сабору у Толеду у VII веку. По свему судећи, то се десило као
резултат неразумеваља. Неискусан у богословским финесама,
шпански краљ Рекаред обј авио је поновно уједиљеље Визигота
са Црквом. Визиготи су били аријанци, и како би их обратили у
праву веру, шпански богослови су почели да у св. Писму траже
оне текстове који су потврђивали божанску природу Христа,
какви су на пример: "Рекавши то [Исус] духну и рече им: примите
Духа Светога" (Јн. 20, 22). Послаље Духа од стране Христа они
су с пуним правом видели као доказ Његове Божанствености.
Како би разуверили ј еретике позивали су се на источне оце.
Но, при том они нису разумели да такви аргументи нису доказ
342
вечн о l исхођеља Духа од Сина, те да, дакако, ниј е потребан
никакав додатак Символу вере.
Па ипак, исхођеље Духа Светог и од Сина било је унесено
у Символ вере, постепено је постало љегов уобичај ени део, и
већ у V I I I веку Карло Велики уноси измену у никеј ски Символ
вере. Очигледно је да је за Фотиј а потписиваље одлука сабора
879. - 880. год. од стране папе било сведочанство љегове пра­
воверности. И више од тога, Фотиј е пише о папи Јовану V I I I
са великим уважаваљем и признај е да учешће папе овај сабор
чини васељенским . Говорећи о ј ерусалимском инциденту
он хвали папу Лава због љеговог посредоваља чак и насупрот
протестима императора. Комично ј е при том да он не хвали тог
папу, мешајући Лава I I I са Лавом I V, него присуство љегових
добрих намера.
На крају свог разматраља Фотије изражава сумљу у спо­
собност латинског ј езика за исправно преношеље смисла дог­
матских финеса и предлаже да Символ вере сви читају на грчком
- што је, разуме се, био тешко остварив предлог.
У закључку треба ј ош ј едном подвући огроман историј ски
утицај Фотиј а као црквеног делатника. Његов значај као научника
(посебно љегове "Библиотеке") веома је велики, али је признат
тек у много касниј им временима. Његови савременици су у љему
убрзо препознали великог богослова, премда су се понеки - нај ­
чешће монаси који су подржавали Игнатиј а - односили критички
према љеговом интересоваљу за "спољашљу" тј . светску фи­
лософију и према љему као хуманисти и политичару.
343

Гл а в а 8
П Р Е П ОД О Б Н И С И М Е О Н
Н О В И Б О ГО СЛ О В
Личност преп. Симеона (живео на размеђи првог и другог
миленијума) изузетна ј е, не само утицај ем који ј е оставила
на хришћанску мисао , него и тиме што се љегово учеље те­
шко уклапа у уобичај ене богословске и црквене оквире. У
"припитомљеном" облику љеговим идејама се веома једно­
страно користе савремени харизматички покрети. Неки погледи
Симеона на богопознаље, харизматицима су заменили све
аспекте религиозног живота. Па ипак, у историј и источног
хришћанства мистичко сазерцаље Бога и богословље су се оду­
век налазили у веома тесним узајамним односима, никада не
укидајући ј едно друго. Због тога се богословље на Истоку ниј е
претворило у сувопарну науку, док је, истовремено , богословље
на Западу постепено задобило схоластички карактер и постало
наука у аристотеловском смислу речи - наука чије премисе чине
св. Писмо (код римокатолика и св. Предаље), на основи којих ј е
могуће изводити строго логичке системе и закључке. Мистици,
који нису изучавали Аристотела, у очима западних богослова
нису заслуживали неку озбиљнију пажљу, нити повереље, и
сматрано ј е да ј е љихова популарност међу "простим верујућим
људима" , иако лако обј ашљива, опасна за рационални ум. Подо­
зрив однос према мистицизму распростраљен је и у савременом
западном богословљу.
Са свој е стране , источни оци нису одбацивали значај разума
у богословљу, па ипак, међу љима је владало убеђеље да се
сазерцаље Бога постиже посредством очишћеља и кроз аскетски
напор , да Бог сам себе открива очима верујућег, да богопознаље
не претпоставља, као обавезно , учешће интелекта. Отуда на
Истоку поштоваље према светитељима и вера у мистичко ис­
куство. Понекад се у источном хришћанству догађала некаква
поларизациј а на мистике и богослове , али та поларизација никада
344
није прелазила у потпуно узајамно одбациваље . Захваљујући
томе црквени ауторитет епископа и сабора у области одређиваља
истине вере не искључује могућност тога да истина може да буде
откривена било ком верујућем човеку. Тако ј е , чврсто убеђен у
своју исправност, преп. Максим Исповедник сам стај ао насупрот
целокупном епископату свога времена, тврдећи на тај начин � да
он јесте Црква. Православље може да буде ухваћено у логичким
противречностима , али оне одражавају чиљеницу да је сва наша
вера, као уосталом и сам живот, прожета антиномијама. Тако
је епископ, по претпоставци, обдарен даром учитељства, али у
самој стварности, као што нам ј е познато, многи црквени ј ерарси
били су ј еретици. Православна црква никада ниј е покушала да
"аутоматизује" истину и духовне дарове, и увек је избегавала
упрошћаваља сложен ог односа између слободне личности и да­
рова благодати, какво упрошћаваље је механицистичка концеп­
циј а непогрешивости римског папе. Богословље преп. Симеона
Новог Богослова - још један је пример антиномичности пра­
вославне мисли, а покушај да се љегови погледи сведу на било
шта ј еднозначно, направио би од љега карикатуру.
Надену вши преп . Симеону н азив "Нови Б о го слов" ,
Предаље га поставља у исти ранг са Јованом Богословом ­
нај мистичкиј им од четворице Еванђелиста - и са Гри гориј ем
Бо гословом (Назиј анзином) - аутором сазерцатељне поезије.
То се ниј е догодили случај но, ј ер ј е Симеон Нови Богослов
- поета мистичког јединства са Богом, а мистицизам се у
источном хришћанству традиционално разуме као врхунац и
круна сваког богословља.
Дела преп. Симеона у целини су била обј ављена тек у но­
виј е време. Официјелно, он је био канонизован доста касниј е , и
дуго врмемена у љегову част ниј е било ни посебног празника,
ни канона, ни стихира. Живот преп. Симеона подробно ј е опи­
сао љегов ученик Никита Ститат, дворски писар патриј арха
Михаила Керуларија, који је осим Житија преп. Симеона
написао и трактат против употребе бесквесних хлебова као
и коментаре на псеудо-Дионисиј а. У наш е време, као водећег
специјалисту за Симеона ваља признати архиепископа Васи­
лија Кривошеина, чија истраживаља нам допуштају претпоставку
да је Никита Ститат, плаћајући данак својој слабости према
345
 псеудо-Дионисију, ублажавао и чак модификовао погледе пре п.
Симеона.
Симеон Нови Богослов родио се 949. године у покрај ини
Пафлагонији, у богатој и чувеној породици. У младости ј е
добио добро васпитаље и образоваље, али ј е већ од раних го­
дина показао склоност ка монашком животу, па ј е године 973 .
ступио у Студитски манастир, где се неко време подвизавао под
руководством старца те обитељи, Симеона Богобој ажљивог.
Симоен се ниј е навикао на Студитски манастир, будући да ј е,
нај вероватниј е , б ио слабо припремљен з а строгу монашку
дисциплину у љему. Али сама чиљеница љеговог ступаља у
манастир претпоставља да је он делио убеђеља која су владала у
монашкој средини тога времена у погледу вредности обуке након
напуљених 1 8 година и посебне духовне опасности од читаља
грчких философа. Било како било, атмосфера у Студитском
манастиру ниј е одговарала мистичкој настрој ености Симеона.
Његов духовни отац наредио му ј е да напусти манастир те да
извесно време проведе живећи у свету. Симеон се покорно за­
повести, али се 977. године наново вратио у Студитску обитељ,
где ни овом приликом ниј е дуго остао. По савету свог духовног
наставника он је добио назначеље за манатир св. Маманта, где
ј е у то време било веома мало монаха. Симеон ј е препородио
замрли живот у манастиру, а године 980. био ј е рукоположен у
чин свештеномонаха и изабран за игумана манастира. На том
положају развио ј е неуобичај ено бурну делатност, установио у
свом манастиру строгу аскетску дисциплину и прославио се као
бриљантан проповедник.
Од 1 003 . до 1 009. године Симеон је био у сукобу са црквеним
властима, по с ебно са синђ елом Стеф аном , митрополитом
Никомидиј ским. Стефану, који ј е заузимао високи положај
у константинопољској Патриј аршији, није се свиђао обичај
свакодневног празноваља Симеона Богобојажљивог уведен у
манастиру св. Маманта, у суштиниј еднак љеговој канонизацији.
То ј е био спонтани покрет локалног значај а, и ничег необичног
у љему ниј е било - управо тако се и дешавала канонизација
светих у раној Цркви. Али врхушка константинопољске ј ерар­
хије давала ј е предност формалниј ем и више бирократском
приступу канонизацији. Настој аљима овога Стефана, Симеон
346
је био прогнан из Константинопоља, али му је касније било
опроштено, и он је скончао у миру 1 022. год.
Дела преп. Симеона први пута је објавио тек 1 790. године
у Венециј и грчки епископ Дионисије Загореј ски. Ово издаље
представљало ј е заправо препричаваље Симеона на новогрчи.
На руском постоји превод епископа Теофана (Затворника), ве­
ома популаран.
Дела преп . Симеона
1 . "Катихетске беседе", које нису упућене оглашенима,
него монасима (сам наслов претпоставља да ј е пострижеље у
монаштво заправо исто што и друго крштеље; упор. "Катихетске
проповеди" преп. Теодора Студита).
2. Проповеди на различите богословске и моралне теме.
З. "Главе" или кратке "Беседе".
4. "Химне", нај оригиналниј и и нај смелиј и део кљижевног
наслеђа преп. Симеона. Поводом љегових химни треба приме­
тити да то нису црквене песме, него стихови узвишеног садржаја
у којима поетски ликови служе да изразе лично хришћанско
сазерцаље и духовно искуство.
Формулишући мисао преп. Симеона у најкраћим цртама
можемо рећи да за љега хришћанска вера претпоставља лично
искуство општења са Богом. Настављајући традицију Макариј а
Великог, он не говори о интелектуалном богопознаљу, него о
непосредном искуству. Како смо већ напомиљали у претходним
лекцијама, Макарије ј е, не ј едном, оптуживан за месалиј анство
- изразито харизматичку монашку јерес, која ј е такође ин­
систирала на непосредном, личном искуству богоопштеља,
али која ј е истовремено - за разлику од преп. Макарија -
одбацивала неопходност светих тај ни. Том богословском правцу
припадао ј е и св. Симеон. Богопознање ј е за љега сама суштина
хришћанства. У свој им списима он, на ј единствен начин,
подвлачи лични карактер свога искуства, с а задивљујућом
отвореношћу, на Западу својственом бл. Августину, а обично
страном источним оцима:
О чуда! Онога Којега сам замишљао да постоји на небу, опазих
у нутар себе, - Тебе , велим , Творца мојега и Цара, Христа. Тада
347
 сам схватио даје то била Твоја властита победа, у којој си Ти мене
учинио победником ђавола. Уосталом, ја још нисам, Владико,
знао као ваља да у тим виђењима јеси Ти, Који си ме створио
и подарио ми сва она добра, - нисам још увек знао да Ти јеси и
у њима, м ногоснисходљиви Бог мој и Господ . Јер , нисам се још
био удостој ио да слушам глас Твој, те да познам да си то Ти . Ти
ми још ниси био рекао тајну: Ја сам Онај који јесам; зато што сам
био недостојан тога и нечист, будући да сам имао слух духовни
зачепљен прстом греховним, и очи одржаване неверј ем, незнањем
и мраком страсти.
СЛово 90
Одбациваље могућности живог и свесног општеља са Богом
у Христу и Светоме Духу, за преп. Симеона представља нај гору
од свих ј ереси, јер је ј еднака одбациваљу свих дела Христових.
Не говорите да је немоrуће примити Дух Божиј и,
Не говорите да је без њега могуће спасење,
Не говорите да је понеко причастан њему, сам то не знајући,
Не говорите да је Бог невидљив за људе,
Не говорите да људи не виде божанску светлост,
Или да то ниј е моrуће у ово наше време !
То никад ниј е немоrуће, приј атељи !
Химна 27
Преподобни Симеон пише о томе да истински хришћански
живот треба да буде усредсређен не на мисао о томе шта ће бити
после смрти, него на то шта се дешава сада, у чему се састоји
живот у Христу, у телу Христовом. О томе он пише често и врло
реалистично:
(Христос) пребива бестелесно у телу, неизрециво прожимајући
се са нашом суштином и природом и обоготворавајући нас, као
сателесне Њему, будући да смо телом од Његовог тела, и костима
од Његових костију.
Јединство с а Христом преп . Симеон изражава у форми
љубавних ликова, надахнутих старозаветном Песмом над пе­
смам а :
Тражио сам Њега, којега сам пожелео, кога сам пламено заволео,
чијом предивном лепотом био сам рањен, и успламтео, горео сам,
изгарао.
348
У ј едном од свој их пис ама пре п . С имеон износи своје
погледе на исповест. Он тврди да је "саслушти исповест и
опраштати грехове дато само онима који су способни да виде
Бога" (Посланица 1 ). При том, он је у виду имао монахе, а не
свештенство. И заиста, у древним манастирима, и дан данас,
према светогорском обичају, чак и обични монаси имају право
да саслушају исповест. Симеон је ово образлагао прилично
необичном теоријом која се састојала у томе да, иако ј е власт да
"везују и дреше" (Мт. 1 6, 1 9) Христос предао епископима, ови нису
оправдали дату им благодат, па су их заменили свештеници. Но
ни свештеници то нису обављали одговорно, па је онда право на
исповедаље грешника било предато монасима. Другим речима,
као замена светотајинском служељу, дошло је харизматичко ­
што је идеја довољно двосмислена. Њу је могуће обј аснити само
особеностима харизматске природе личности преп. Симеона.
Али управо погледи овакве врсте служе као основа оптужби за
месалиј анство. Сусрећући се са сличним исказима, треба увек да
држимо на уму општи дух источно-хришћанског односа према
светим тајнама, које се ту никада не разматрају као некакви
магијски акти. Савршавајући литургију св. Василиј а Великог
свештеник се моли: "Да не моих ради грехов возбраниши
благодати Свјатаго Твоего Духа от предложених Даров" (Због
мојих грехова не лиши предложене Дарове благодати Светога
Духа). Речи молитве претпостављају да Господ може ускратити
благодат, али ми, са своје стране, верујемо да Он то неће учинити,
јер истински "достојних" свештеника, па и хришћана уопште,
тешко да постој и, а благодат Божиј а Цркви се дарује према вери.
Недостојном свештенику као да је дата претходна опомена, али
се света тајна ипак савршава молитвом Цркве према ј едном за
свагда закљученом савезу са Новим Израиљом.
Говорећи о исповедаљу, преподобни Симеон је, дакако,
морао да чини управо овакве ограде како би избегао неспоразуме
и саблазни. Међутим, чак и при одстуству таквих ограда може
се рећи да Симеон није био месалиј анац. А то се може видети из
љеговог односа према светим тајнама. Међу источним духовним
ауторима ниједан није тако упорно истицао улогу светих тај­
ни као преп. Симеон, док су, са друге стране, месалијанци
одбацивали свете тајне уопште. Пре свега, он је инсистирао
349
на духовном делаљу у животу Цркве и ниј е га интересовала разлога, а заправо на основу тога што, тобоже Христос, као чо­
организација. Као духовном оцу и "пророку" био му ј е туђ сваки век, приноси Себе на жртву самоме Себи, као Богу, и зато титула
формализам. О хришћанском искуству и тај инствима он није првосвештеника припада Његовој човечанској природи. Осуда
умео да говори хладно и описним стилом. Тиме се и објашљава Евстратија од стране Цркве претпоставља да ма које деј ство
извесно одсуство уравнотежености и трезвености у списима Христа, било оно човечанско или божанско, јесте деј ство ј е gн е
преп. Симеона. Разумети и оценити љегов пророчки дух могуће и й о с Ш а с и Христа, којој и припадају сва Његова имена и титуле,
је само у светлости целокупног црквеног Предања, узетог у и о којој се не може рећи да се ј една од природа које улазе у љен
целини. А за православно богословље у ово наше време веома састав - поклаља другоЈ .
је важно све што су о светим тај нама Цркве писали св. Игнатије
Антиохиј ски, св. Кипријан Картагински, св. Јован Златоусти,
и на крају, и такви носиоци пророчког духа какав је био преп.
Симеон Нови Богослов.
*
* *

За то време, на Истоку нису јељавали богословски спорови.

Они су се одвиј али у атмосфери интелектуалног, научног и
техничког успона и вођени су унеколико у схоластичком ма­
ниру, страном традицији коју ј е представљао преп. Симеон.
Већина спорова тицала се природе Христа и била ј е иницирана
неопходношћу диј алога са монофизитима. Император Василиј е
I I поново ј е освој ио (изгубљени) Блиски Исток, и налаазио се
у сталним преговорима са Јерменима. На сцени се у то време
пој авио монах Нил, који се у свој ој полемици са Јерменима
дотакао питаља о обожељу човечанске природе Христа. Јер­
менски б о го слови су тврдили да с е о божељ е догодило "по
природи". Нил, напротив, инсистирао је на томе да се обожеље
догодило "по положају", другим речима - "по благодати" или
пак "по усиновељу". Такав начин изражаваља Нила Црква је од­
лучно одбацила, сматрајући даје о обожељу човечанске природе
Христа могуће говорити искључиво у терминима u й о с Ш ас н о i
јеgи н с Шв а . Нил ј е и формално био осуђен з а несториј анску
Ј ерес.
Године 1 1 1 4. тада чувени богослов Евстратије, митрополит
никеј ски, поново ј е ступио у спор са јерменским монофизитима.
Ови последљи тврдили су да је могуће говорити о "створеном
човештву" Христа као свештеника, тј . као човека који се клаља
Богу. Евстратије је био сагласан са тим, али из сасвим других

350 35 1