КАЗНЕ

Кривичне санкције које се због учињеног дјела изричу кривично одговорном

учиниоцу, а којима се овом одузимају или ограничавају нека правно заштићена добра.
Казне се изричу у циљу заштите друштва од криминалитета и поправљана самог
учиониоца кривичног дјела.

У српским правним споменицима најчешћи израз за казну је „наказаније“, мада

Душанов законик користи и изразе „казн“ и „осужденије“. Глагол “казнити“ употребљава
се у облику „наказивати“, док Душанов законик чешће користискраћени облик изражен
формулом „да се каже“.

Право одређивања казни припада владару, што се види из често понављаних

формула „да прими гнев и наказаније од кралевства ми, да се накаже, да се каже“. Прије
Душановог законика, у старом српском праву преовладавала је колективна а не
индивидуална одговорност. Душанов законик задржава колективну одговорност, као
уступак обичајном праву, али под утицајем визаантијског права кривична одговорност у
Законику постаје по правилу индивидуална. Византијско право извршило је и снажан
утицај на систем казни: смртна казна, као и многе друге сурове тјелесне каазне преузете су
из византијских правних компилација. Најчешће казне:

Тјелесне казне – одсјецање руку, језика или носа, осљепљивању, жигосање по

образу, паљење браде, косе и бркова (смуђење) и батињање.

Имовинске казне – изрицане у стоци и новцу. Новчаане казне су учесталије од 14.

вијека.

Прогонство са конфикацијом имовине – изривала се за јерес, увреду судије, у

случају непроналажења гусара... Сама конфискација имовине изрицала се властелину –
издајнику.

Лишење слободе (затвор) споменуо се у средњовјековном српском праву само у

три случаја: када се истуче управник имања, кажњава се глобом и три мјесеца затвора,
када монах самовољно напусти монаштво (да се држи у тамници „докле се обрати у
послушаније“ и трећи случај је за пијаницу која некога повриједи (у тамници док се не
отријезни а онда се избатина).

Духовне казне су проклетства и помињу се често у повељама. Понекад је Законик

кажњавао и по канонском праву...