1.

Prethamurabijevo zakonodavstvo i Hamurabijev zakonik

Reč zakonici treba prihvatit uslovno jer nisu zakonici u pravom smislu te
reči. Zakonici danas označavaju kodifikaciju u nekoj široj grani ili oblasti
prava, što u Vavilonu nije bio slučaj. U vavilonskim zakonicima bilo je
obrađeno samo ono što je bilo nepoznato običajnom pravu.

Prethamurabijevo zakonodavstvo

Na osnovu izvora znamo da je još Urukagina, vladar (ensi) grada Lagaša (24.
vek p.n.e) sproveo socijalne reforme ograničavajući bogaćenje sveštenika i
uvodeći nov kazneni zakonik koji je štito srednje slojeve društva.

Lokalne kodifikacije oko 2050. godine p.n.e je odradio Guden iz Lagaša i

Šulgi, vladar Ura.

Najstariji poznati pravni spomenik je Ur-Namuov zakonik. Pisan je na

sumerskom jeziku. Zakonik se sastoji od uvoda gde Ur-Namu sam sebe
deifikuje. Ostatk su slabo sačuvani članovi.(oko 20tak)

Bolje je sačuvan zakonik Bilalame, vladara Ešnune. Pronađen je prolog i oko

50 članova. Datira iz perioda od 1950. do 1800. godine p.n.e.

Lipit-Ištarov zakonik koji potiče verovatno iz 1875. godine p.n.e. Sadrži

prolog, članove i epilog.

Hamurabijev zakonik

Najpoznatiji pravni spomenik Mesopotamije. Otkrila ga je ekspedicija

francuskih arheologa u iranskom gradu Suzi 1902. godine. Čuva se u Luvru.
Iste godine ga je protumačio i pročitao Žan Vinsent Šel. Pisan je na steli.
Hamurabi se pozivao na božansko poreklo.

Tekst zakonika sastoji se iz prologa, članova i epiloga. U prologu Hamurabi

govori da su ga Ea i Marduk poslali na zemlju da uspostavi red. U epilogu
Hamurabi poziva na poštovanje zakonika i obećava božanske nagrade onim
koji ga poštuju.

Drugi deo sadrži 282 člana. Stela nije bila potpuna ali je to dopunjeno
članovima koji su pronađeni na pločicama.
Zakonik je donet verovatno u poslednjoj deceniji Hamurabijeve vladavine.
Hamurabi ( 1728-1686)

Zakonik je kazuističan, reguliše konkretne slučajeve.

2. Vladar i pravni položaj stanovništva u Hamurabijevom

zakoniku
Zakonik ne reguliše položaj vladara ni ulogu državne uprave. U prologu se
pominje uloga vladara, mora da omogući mir, red, pravdu. Vladar je
deifikovan i smatra se namesnikom boga na zemlji (ensi).

Zakonik deli stanovništvo na tri neravnopravne klase.

Avilum su slobodni ljudi i najbrojniji sloj. Oni su posednici zemlje, seljaci,

zanatlije... Učestvuju u radu gradskih veća.

Muškenum predstavlja jedan međusloj između slobodnih ljudi i robova.

Pretpostavlja se da su muškenum poluslobodni ljudi, kmetovi, gradska
sirotinja. Mogao je da zasniva porodicu i poseduje imovinu. Razlika je u
krivičnom pravu, muškenumi su se kažnjavali teže od aviluma. Usluge
lečenja su plaćali manje od aviluma.

Wardum su robovi. Osnovni izvori ropstva su ratovi, rođenje od roditelja

robova i trgovina robljem. Deca slobodne žene i roba su slobodna. Deca
robinje i slobodnog čoveka se oslobađaju nakon očeve smrti. Rob je svojina
gospodara i nosi žig.

Gospodar ga je mogao dati u zalog i u slučaju nasilne smrti tražiti odštetu.

Rob je mogao slobodno sklapati brak i sa slobodnom ženom. Mogao je i
sklapati ugovor o kupoprodaji i ostavi u pismenoj formi i uz prisustvo
svedoka.
 3. Stvarno i obligaciono pravo U Hamurabijevom zakoniku
Odredbe o svojini se najčešće iskazuju kroz krivično-pravne odredbe o
povredi prava na svojinu. Razlikovala se kolektivna i privatna svojina.

Kolektivna svojina je pripadala vladaru, hramovima, gradovima. Objekt

kolektivne svojine je uglavnom zemlja. Privatna svojina se najčešće odnosila
na pokretne stvari.

Ne pravi se razlika između svojine i državine.

Posebnu vrstu državine imaju nosioci imovine ilkum. Ilkum je zemljišna

deonica, davana uglavnom vojnicima i činovnicima za obavljanje svoje
službe.

Sin ilkum-posednika može preuzeti pravo svog oca ako je zarobljen. Ilkum je
bio izuzet iz prometa i nije se mogao dati u zalog.

Obligaciono pravo

Ugovor o kupoprodaji - ne utvrđuju obaveze stranaka. Predmet su mogle

biti pokretne, nepokretne stvari, robovi pa čak i sopstvena deca.

Predviđena je kazna za skriveni nedostatak stvari.

Evikcija-slučaj da na kupljenu stvar polaže pravo neko treće lice.

Zakup – predmet zakupa je najčešće zemlja ili stan. Zakupni rok je mogao
biti kraći (jedna godina) ili duži (pet godina). Zakupnina se davala u vidu
plodova, trećina ili polovina prinosa.

Najam – predmet najma su vo, magarac, kola, slobodan čovek. Ugovori o

najmu predviđaju najamninu (cenu najma). Kazne su stroge u slučaju
oštećenja predmeta najma. Posebna vrsta najma je lični najam
(unajmljivanje za neki posao).

Zajam – zakonik nastoji da ograniči zloupotrebe. Ograničeno je dužničko

ropstvo na tri godine. Ako poverilac krene da sam pleni imovinu dužniku,
izgubiće ono što je pozajmio.
Ugovor o ostavi – predviđa čuvanje tuđe stvari, zaključen je pismeno uz
svedoka.

Ugovor o nalogu između damkara (bankara) i njihovih agenata (šamalu) –

naložena činidba se sastoji u prodaji robe ili izvršenju trgovačkog posla.

Ugovor o ortakluku – dobitak se deli na jednake delove, gubitak na jednake

delove.

4. Brak i porodica u Hamurabijevom zakoniku

Vavilonska porodica počiva na braku, po pravilu monogamnom. Zakonik
dozvoljava i uzimanje druge žene (šugetum) koja se razlikuje od
robinje(amtum).

Zakonik zabranjuje pod pretnjom progonstva brak između ćerke i oca, kao i
sina i majke ili druge muževljeve supruge. (članovi 154-159) Da li je pobočno
srodstvo smetnja za brak nije poznato. Klasna razlika nije bila smetnja.

Otac odlučuje za kog udaje ćerku, ako nema oca onda brat. Sinovi su imali
slobodu u sklapanju braka.

Prvi korak u sklapanju braka je poklon mladoženje ocu neveste koji se zove
tirhatu. On je u novcu ali ne velike vrednosti. Tirhatu nije obavezan jer
pojedini članovi govore o sklapanju braka bez tirhatua.

Muž pre ili u toku braka daje ženi nudunu. To je poklon veće vrednosti u
vidu pokretnih ili nepokretnih stvari. Nije obavezan takođe.

Nevestini roditelji daju miraz koji se zove šeriktu. On je obično u vidu

zemlje, kuće, robova. Ženi ostaje svojina ali nije moguće otuđiti jer je
nasledan u interesu dece.

Vlast nad decom pripada ocu. Brak prestaje razvodom ili smrću.

Zakonik ne dozvoljava mužu da otera ženu bez razloga. Žena ne sme da

napusti muža bez dozvole suda.

Prevara žene se sankcioniše bacanjem u vodu, moguć je i oproštaj muža.

Usvojenje dece je bilo često. Usvojeno dete stiče sva prava kao zakonita
deca.

5. Nasledno, krivično i procesno pravo u Hamurabijevom

zakoniku
Nasledno pravo

Zakonik predviđa da imovinu nasleđuju sinovi. Otac ne može da isključi

sinove iz nasledstva osim uz dozvolu suda.

U nedostatku sinova, ostavioca može naslediti brat. Za razliku od nekih

drugih zakonika, Hamurabijev ne favorizuje prvorođenog sina.

O pravima ćerke zakonik ne govori. Verovatno zbog postojanja šeriktua su

isključene iz nasledstva. Mogle su da nasleđuju samo ćerke-sveštenice u
hramu, ali se to svodi samo na usus i fructus.

Udovica ne nasleđuje svog muža. Ostaje joj samo pravo da ostane u kući.

Krivično pravo

Krivično pravo je vrlo surovo i znatno nerazvijeno u odnosu na privatno

pravo. U k.p H. zakonika se predviđa mnogo krvne osvete, a često se
predviđaju i kolektivna odgovornost zajednice za delikte.

Pristuni su princip taliona i objektivne odgovornosti. Talion je princip oko za

oko, zub za zub. Objektivna odgovornost je odgovrnost bez direktne vinosti.

Sistem kažnjava vrlo strogo. Načini izvršenja npr. smrtnih kazni su

spaljivanje, nabijanje na kolac.

Kazne sakaćenja su česte i sastoje se u lomljenju ruke, čupanju jezika,

izbijanju oka...

Zakonik takođe predviđa imovinske kazne, kojima unapred određuje visinu

kazne i ne dozvoljava sudiji da sam odredi istu.
Hamurabijev zakonik ne poznaje kaznu prinudnog rada koja je bila poznata
asirskom pravu.

Procesno pravo

U najstarijim vremenima Mesopotamije, sudsku funkciju su vršili sveštenici.

Za vreme Hamurabija, svetovno sudstvo je bilo zastupljenije.

Sudsku funkciju vršile su pre svega profesionalne kraljeve sudije

(daijamum), zatim upravnici pojedinih oblasti, gradonačelnici, kolegije
istaknutih ljudi kao i vrhovni sudija, sam vladar.

Od dokaznih sredstava imamo: svedoke, zakletve, božije sudove (ordalije).

Zakonik nastoji da obezbedi pravično suđenje.

 6. Istorija atinskog državnog uređenja
1) Atina pre Solona

Stanovništvo Atine je u najstarija vremena, živelo u više nezavisnih

plemenskih naselja, koja je ujedinio i potčinio Atini legendarni heroj Tezej.
Sjedinjavanje plemena Grci su nazivali sinojkizam.

Atinom je u početku upravljao kralj – bazileus, čiji je položaj bio nasledan.

Od 752. godine p.n.e. vladavina je ograničena na deset godina.

712. godine p.n.e. presto je oduzet od porodice Melantida i učinjen

dostupnim svim eupatridima.

683. godine p.n.e. ukinuto je kraljevstvo, a dužnost bazileusa preuzeli su

devet činovnika sa mandatom od po godinu dana. Ti činovnici nazivali su se
arhonti.

Šef ove kolegije bio je arhton bazileus. Arhonti su bili članovi i plemenskog
veća od 60 članova. Arhonti su nakon isteka mandata formirali upravno-
sudski organ Areopag.

Do 624. godine p.n.e. nije bilo pisanih zakona, te iste godine ih je popisao
arhont Drakon.

2) Solonove reforme

595. godine p.n.e. za arhonta je postavljen Solon, čuveni pesnik i ratnik.

Solon je 570. godine p.n.e. ovlašćen da preuredi atinsko državno uređenje i
zbornik Drakonovih zakona.

Solon je podelio stanovništvo na:

Pentakosiomedimni, građani sa prihodom do najmanje 500 drahmi

godišnje. (ili metreta i medimni u ulju, žitu...)

Hipei, konjanici sa prihodom od 300 do 500 drahmi (ili metreta i medimni u

naturi).

Zeugiti, od 200 do 300 drahmi.

Teti, manji prihod od zeguita, ali nisu plaćali porez.

Za vreme Solona, šef kolegije se zvao arhont eponim.

Drugi arhont je bazileus (prvosveštenik)

Treći arhont je polemarh, zapovednik vojske i sudija u sporovima sa

strancima.

Ostala šestorica su tesmoteti, pisali su zakone i sudili sporove.

Za arhonte su mogli biti birani samo pentakosiomedimni. Svi atinski građani

postali su članovi eklezije.

Solon je od plemena uzimao po 100 članova za Bule, Veće Četiri Stotine.

Solon je ukinuo sve Drakonove zakone, osim onih za ubistva. Najvažniji novi
zakoni su da postoji maksimum poseda, da nijedan Atinjanin zbog duga ne
može postati rob.

3) Klistenove reforme

Proterivanjem Hiparha i Hipija, 510. godine p.n.e. na vlast je došao Klisten.

Klisten je podelio stanovništvo na deset fila po teritorijalnom principu.

Eklezija je dobila zakonodavnu vlast. Bule je dobila 500 članova.

Novo vojno uređenje, deset stratega birano je na godinu dana.

Klisten je uveo i ostrakizam (glasanje crepovima), i na taj način se glasanjem

mogao proterati neko iz grada.

4) Reforme Aristida, Efijalta i Perikla

Aristid je uveo mogućnost da za arhonte mogu biti birani i hipei.

Nakon njega dolazi Efijalt, a nakon Efijalta Perikle.

Njih dvojica su doprineli:

Zeugiti su dobili pravo da budu birani na sve funkcije.

Areopag i arhonti su izgubili veliki deo sudske vlasti koja je prešla na

Helileju.
 7. Atinsko veće i skupština
Atinska demokratija trajala je od 509. godine do 322. godine p.n.e.
Veće – Bule se sastajalo od 500 većnika, buleuta. Buleuti su morali da budu
stari najmanje 30 godina, birani su kockom, po 50 iz svake file.
Buleuti su podvrgavani dokimasiji. (moralni ispit)
Pre stupanja na funkciju, postojala je zakletva. Za svoj rad dobijali su
novčanu naknadu.
Nakon okončanja mandata od godinu dana, buleut je polagao račun za svoj
rad.
Sednice veća su bile svakog radnog dana u toku godine u tzv. Beleuterionu.
Glavne nadležnosti veća su pripremanje i pretresanje predmeta koji su
kasnije iznošeni pred narodnu skupštinu.
Veće je imalo i izvršnu funkciju. Takođe Veće je imalo veliko ulogu u
finansijama.
U nadležnosti veća bila je i spoljna politika, sklapanju ugovora.
Veće se kasnije podelilo, radi lakšeg rada, na deset odbora od po pedest
predstavnika.
Narodna skupština – Eklezija je najviši zakonodavni organ Atine.
Skupština je mogla početi sa radom čim se okupi 6000 članova. Mogla je biti
redovna ili vanredna.
Skupštine se prvo sazivala jedanput u toku jedne pritanije (oko 35 dana), a
kasnije četiri puta.
Skupština je obično zasedala na brdu Pniksu, na Agori, u luci Pireju, ili u
pozorištu.
Sednica počinje prinošenjem žrtve.
Glasnik najpre čita predloge Veća i potom se glasa da li se predlog odmah
usvaja ili se raspravlja. Obično su prvi raspravljali najstariji članovi.
Svaki govornik je stavljao venac na glavu i peo se na uzdignutu govornicu.
(bema)

Nakon rasprave, glasa se dizanjem ruke.

8. Državni činovnici u Atini, Areopag i Helileja

Većina javnih službi bila je poverena odborima od 10 građana. Ovi odbori su
mogli biti redovni ili vanredni. Redovni činovnici su dolazili na položaj
izvlačenjem kocke. To se nije odnosilo na najviše vojne i finansijske funkcije
koje su birane glasanjem.

O izbornim činovnicima glasalo se u ekleziji. Svi činovnici su pre stupanja na

dužnost morali da prođu dokimasiju i da polože zakletvu. Po isteku mandata
polažu se računi državnim kontrolorima.

a) Vojni činovnici

Značajni atinski činovnici su stratezi. Bilo ih je deset i birani su dizanjem

ruku u ekleziji. Biralo se 10 zbog posojanja 10 fila.

Stratezi su mogli da budu birano neograničeno. Dužnost stratega je da štiti

državu.

b) Finansijski činovnici

Porez koji su Atinjani ubirali od njenih saveznika skupljala je kolegija od 10

blagajnika (helenotamie) koje je birala eklezija.

Ugovore o zakupu državnih dobara potpisivalo je 10 poleta.

Novčane kazne skupljali su 10 praktora.

c) Arhonti

Posle Klistenove reforme izgubili su vodeću ulogu u državi.

Istupali su kao kolegija kada bi presedavali eklezijom, kada je na dnevnom

redu ostrakizam i glasanje o funkcionerima. U ostalim slučajevima su
nastupali samostalno.
U nadležnosti arhonita eponima je da razmatra porodične sporove pre
sudskog rešenja.

Bazileus je bio prvosveštenik.

Polemarh je izgubio značajan deo vojnih funkcija. On je prinosio žrtve i imao

je nadležnost u sporovima meteka (stranaca) i atinskih građana.

d) Ostali činovnici

O izvršenju sudskih odluka starala su se Jedanaestorica.

Policijsku službu vrši 10 astinoma.

AREOPAG

Posle Efijaltovih reformi Areopag je izgubio politički značaj i zadržao je

sudske funkcije. Areopag se sastojao iz arhonata i bivših arhonata.

Članstvo u Areopagu je doživotno.

Nakon 462. godine p.n.e. u nadležnost Areopaga ostala su samo ubistva s

predumišljajem, sakaćenja sa namerom lišenja života, paljenje i trovanje.

HELILEJA

Porotni sud (Helileja) sastojao se od 6000 članova biranih svake godine.

Građani su morali da imaju najmanje tridest godina. Birano je po 600 iz
svake file.

Helileja se delila na manje kolegije od 201, 501, 1001 i 1501 članova.

Helileja je odlučivala u višem stepenu na odluke nižih sudova.
 9. Statusno pravo u Atini
Stanovništvo se delilo na tri neravnopravna staleža.

a) Atinski građani (demoti) – pravo atinskih građana se sticalo rođenjem

od roditelja Atinjana ili za velike zasluge učinjene Atini.

Sinovi atinskih građna dobijali su ime u desetoj godini. Stariji sin je obično
nazivan imenom svog dede, dok su ostala deca dobijala imena ostalih
članova porodice.

Atinski građani su bili vojni obveznici od osmanaeste do šezdesete godine, i

u slučaju rata pozivani su u vojsku. Oslobođeni su državni činovnici,
brodovlasnici i zakupci državnih dobara.

Bogati građani su održavali liturgije. Postojale su kružne liturgije (svake

godine) i vanredne.

U kružne spadaju horegije, organizovanje muzičkih takmičenja, finansiranje

horova u vreme praznika.. Izdržavanje gimnastičara.

U vanredne spada trijerarhija, opremanje brodova.

Skup građanskih prava smatrao se za čast ili time, a gubitak prava se naziva
atimija.

2) Meteci ili stranci – su bili stanovnici drugih polisa. Većina se bavila

trgovinom i zanatima. Mada je bilo i dosta filosofa, besednika, lekara i
drugih profesija.

Svaki metek je morao da ima svog zaštitnika atinskog građanina (prostat).

Kao nagradu za zasluge metek je mogao da bude oslobođen poreza i

liturgije.

Deca iz brakova meteka i atinskih građana su meteci.

3) Robovi – bilo ih je znatno više od atinskih građana i meteka zajedno.

Robovi su upotrebljavani za razne poslove.

Bilo im je dopušteno da rade zanate, a na ostvarenu zaradu plaćaju rentu

gospodaru. Skoro svi građani Atine imali su po nekoliko robova.
Država je imala svoje robove koji su radili kao policijski agenti i pisari.

Roba je mogao da oslobodi gospodar, a oslobođeni rob se izjednačavao sa

metekom.

10. Svojina i obligaciono pravo u Atini

Prema grčkom shvatanju, pojedinac pripada zajednici i duhovno i imovinski,
pa se zato privatna svojina smatra rezultatom ustupka koje država čini
pojedincu.

Arhont se zato pri preuzimanju funkcije zaklinjao da će štiti imovinu

građana.

Baštinski posedi su se nazivali kleros. Postojale su mnoge dažbine u korist

polisa.

Postojale su i tužbe za zaštitu svojine.

Tužba o plodovima

Tužba o pravu svojine

Tužba o smetanju poseda

Obligaciono pravo

Prema Aristotelovoj podeli razlikuju se voljne i prinudne obaveze. Iz te

podele dva osnovna izvora obligacija su ugovor i delikt.

Atinsko pravo razlikuje dve vrste ugovora. Jedna vrsta je dvostrani pravni
posao, gde obe strane imaju obaveze. Druga vrsta je jednostrani, na primer
zajam.

Do Solonovih reformi neispunjenje ugovorne obaveze vodi u dužničko

ropstvo.

Kapara (arabon) je stara institucija. To je suma novca davana prilikom

zaključivanja ugovora kao potvrda sklopljenog posla.

Jemstvo znači da je neko treće lice žirant.

Zalog – zalagale su se i pokretne i nepokretne stvari. Pokretna stvar je bila u
državini poverioca i u slučaju da se ne ispuni obaveza poverilac namiruje
prisvajanjem te stvari. Kod hipoteke (zaloga nepokretne stvari) to nije bio
slučaj.

a) Kupoprodaja – predmet su mogle biti pokretne, nepokretne stvari i

robovi. Nepunovažan je ugovor gde se prodaje tuđa stvar. Prodavac je
davao stvar kupcu garantujući mu da nema evikcije.

b) Ugovor o zakupu – predmet su mogle biti pokretne i nepokretne

stvari. U zakup su se davali i robovi, stoka, kuće, zemlja. Zakupodavac
je odgovarao za evikciju. Zakupnina se plaćala obično u novcu, ali kada
je zemlja u pitanju moglo je i u naturi.

c) Ugovor o ličnom najmu – sklapali su ga teti. Radili su na izgradnji

kanala, vodovoda, brodova...

d) Ugovor o posluzi – sastoji se u davanju stvari na besplatno korišćenje.

Predmet su mogle biti i tuđe stvari.

e) Zajam – se po pravilo davao sa kamatom, mada je postojao i

prijateljski beskamatni zajam. Kamata je bila jako osuđivana od strane
filosofa.

f) Ostava ili depozit – nastaje kada se neka stvar preda radi čuvanja, a ne
korišćenja. Davanje novca bankarima se takođe smatralo kao ugovor o
ostavi. Ne vraćanje stvari vlasniku je povlačilo moralnu odgovornost.

Delikt je svaka nedopuštena radnja koja nanosi štetu imovini ili ličnosti.
Povlačili su globe u korist oštećenih.
 11. Bračno, porodično i nasledno pravo u Atini
Bezbračnost u Atini je povlačila moralnu osudu. Na funkciju arhonta
bazileusa i stratega mogao je biti izabran samo oženjen čovek.

U homerovsko doba brak se sklapao kupovinom, a ugovor su zaključivali

starešina porodice (kyrios) i mladoženja. Ovakav način se zadržao i kasnije u
Atini.

Brak u Atini je bio formalno monogaman. Postojale su slobodne žene hetere

i prostituisani mladići efebi, što je uzrokovalo da se brak pretvori u
razvratnu poligamiju.

Razvod je bio lakši za muškarca, mogao je da otpusti ženu uz povratak

miraza. Nek izvori ukazuju da je muž mogao da uda svoju ženu za drugog
muškarca.

Žena je za razvod trebala da se pismeno obrati arhontu eponimu.

Do Solonovih reformi otac je mogao da liši života svoju decu i da ih da u

dužničko ropstvo.

Deca su bila dužna da poštuju roditelje, a sin je bio dužan da ih izdržava ako
su osiromašili. Neispunjavanje obaveza moglo je dovesti sina pred sud.

Nasledno pravo

Ženska deca su mogla da računaju samo na dobijanje miraza od braće,

prilikom udaje.

Sinovi dele nasledstvo na jednake delove, ženska deca nasleđuju ako nema
sinova.

Vanbračna deca su isključena iz nasledstva.

U odsustvu direktnih potomaka, ostavioca nasleđuju braća i sinovci (ako

njih nema sestre i sestričine), zatim dedovi, bratučad i njihova deca.

Atinska tradicija vezuje testament za Solona. Prema njegovom zakoniku,

ostavilac je morao da bude umno zdrav i da nije bio pod prinudom.
Maloletna lica i žene nisu imale pravo sastavljanja testamenta.
Epikleros – slučaj kada bogata naslednica nema mladoženju. U tom slučaju
arhont eponim je dužan da joj pronađe mladoženju koji je obično bio bliski
srodnik naslednice.

12. Krivično pravo u Atini

Krivično pravo je imalo dosta elemenata rodovsko-plemenskog uređenja.
Ubistvo je smatrano kao stvar kojom treba da se bave srodnici ubijenog, a
ne država. Sporazum srodnika i ubice je bio normalan i dopušten.

Srodnici ubijenog su podizali privatnu tužbu (dike).Ubica je mogao da

dobrovoljno ode u progonstvo i ne bude kažnjen.

a) Krivična dela protiv države

Veleizdaja – subverzivno delovanje i narušavanje demokratije, kazna je smrt

Obmana ili prevara naroda – nečasno držanje besednika u N. skupštini.

Uvreda bogova - smatrala teškim deliktom.

Podnošenje protivzakonitih predloga u ekleziji – kazna je bila novčana i

smrtna

b) Krivična dela protiv porodice

Najčešće su gonjena privatnom tužbom (dike) a ponekad i javnom (graphe).

Surovo postupanje roditelja prema deci

Neverstvo žene – davalo je mogućnost mužu da ubije ljubavnik na licu

mesta. Ako muž ne bi preduzeo ništa, protiv krivca bi se podigla javna
optužnica.

Otmica devojke

c) Krivična dela protiv ličnosti

Ubistvo, šamaranje, psovanje, kleveta i uvreda.

d) Krivična dela protiv imovine

Krađa je osnovno krivično delo protiv imovine. Ako je počinilac uhvaćen na
licu mesta, neophodno ga je uhapsiti, a noćnog je moguće i ubiti.

Atinsko pravo poznaje više vrsta kazni. Smrtna kazna se izvršavala mačem ili
vešanjem, a postojala je mogućnost i da osuđeni popije otrov.

Razbojnici su prodavani u ropstvo. Konfiskacija imovine slobodnih ljudi.

Robovi su se kažnjavali teškim telesnim kaznama. Primenjivana je i atimija,
gubitak časti.

13. Procesno pravo u Atini

Najstariji atinski sud je Areopag.

a) Areopag – je sudio za ubistva s predumišljajem, trovanje i paljevine.

b) Sud efeta – je sudio nehatna ubistva, podstrekivanje na ubistvo i

ubistvo meteka. Raspravljalo se i o ubistvima u samoodbrani,
ubistvima lopova uhvaćenih na delu.. Efeti su razmatrali i ubistva koja
je prouzrokovala neka životinja.

c) Kolegija jedanaestorice – starala se o izvršavanju sudskih odluka

d) Sud četrdesetorice muževa – raspravljali su uglavnom oko imovinskih

sporova.

e) Helileja – je najviši porotni sud. Imala je 6000 članova. Sudila je u

višem stepenu.

Sudski postupak su mogli pokretati samo atinski građani.

U ime žena i dece nastupa kyrios (staratelj).

U ime meteka nastupa prostat (zaštitnik).

U ime roba njegov gospodar.

Dve vrste postupka:

Dike – privatna tužba, pokretalo je oštećeno lice ili zastupnik.

Graphe – pokreće građanin koji smatra da je povređen javni interes.

Postupak graphe se morao okonočati, u protivnom pokretač plaća kaznu od
1000 drahmi. Ako je tužba podignuta zbog neplaćanja poreza, takse i slično
država je davala nagradu pokretaču tužbe.

Ljudi koji su se profesionalno bavili podizanjem tužbi su sikofanti.

Sudski postupak počinje pozivanjem optuženog na sud. Ako se ne pojavi na

sud, presuda se donosi u odsustvu.

Tuženi je imao pravo na prigovore protiv tužiočevih izjava.

Ako nema prigovora, sudija prelazi na materijalno ispitivanje postupka. Kao

svedoci mogli su se saslušati svi stanovnici. Ovaj deo procesa se naziva
anakrisis.

Nakon anakrisisa odeređivao se dan sudskog pretresa. Na pretresu su se

slušali prigovori, data je reč strankama. Vremenski je ograničeno izlaganje.
Proces se okončava tajnim glasanjem pomoću belih i crnih kamičaka. Ako je
jednak broj glasova, optuženi se oslobađa.

Na presude nižih sudova moguća je žalba helileji.

Postojao je paricioni rok za izvršenje presude, u slučaju da dobrovoljno

osuđeni ne izvrši istu, tužilac može zaposesti imanje.
 14. Gortinski zakonik
Najstarija evropska kodifikacija, nastala oko 450. godine p.n.e. jeste zakonik
malog polisa Gortine, na ostrvu Krit.

Gortinski zakonik sastavljen je od 12 celina – kolumni. Ispisan je na

kamenim blokovima koji su naslagani u četiri reda. Pisan je stilom koji se
naziva bustrofedon (doslovno znači kao vo kada ore, jer redovi menjaju
pravac pisanja).

Kamenu blokovi su verovatno bili zidovi neke zgrade, kasnije su ih Rimljani

iskoristili za izgradnju Odeona.

Zakonik je pronašao 1884. godine arheolog Halbher. Gortinski zakonik se s

pravom može nazvati najstarijom evropskom kodifikacijom, ali on nije imao
širok uticaj.

Zakonik reguliše različitu pravnu materiju koja je raspoređena po

kolumnama.

Prva kolumna – reguliše sudski postupak. Značajna je odredba ukidanja

samopomoći.

Druga kolumna – reguliše krivična dela, ali dosta slabo jer je ta materija bila
regulisana običajnim pravom. Ubistvo se uopšte ne pominje.

Od treće do devete kolumne – reguliše imovinska, porodična i nasledna

pitanja.

Poslednje tri kolumne – regulišu obligaciono pravo.

-Privatna svojina je prisutna na pokretnim stvarima i novcu. Sopstvenik

pokretnih stvari raspolaže slobodno njima, čak i žena.

-Pokretne stvari su nasleđivala deca ostavioca, sinovi duplo više od ćerki.

-Porodičnu imovinu nasleđuju samo sinovi.

Gortinski zakonik ne poznaje instituciju testamenta. Zakonsko nasleđivanje

predviđa 5 naslednih redova. Redom:

a) sinovi i potomci, ako nema njih ćerka (epiklera)

 b) braća ostavioca i potomci
c) sestre ostavioca
d) lica koja su živela u zajednici sa ostaviocem
e) porodični kolektiv

Položaj žene u Gortini bio je bolji nego u Atini. Mogla je imati posebnu
imovinu nad kojom muž nije imao pravo.