Душанов законик

• Најзначајнији правни споменик немањићке државе јесте Душанов законик. Донет је на

сабору у Скопљу 1349.године (први 135 чланова) ,а допуњен на сабору у Серу
1354.године са још 66 чланова,тако да има укупно 201 члан. Оригинал Душановог
законика није сачуван, али су се сачували многобројни преписи (преко 20) у периоду од
14. до 16.века ( Призренски,Атонски,Струшки,Бистрички...) То сведочи о његовој
примени не само у средњем веку, већ и касније под Турцима у оквиру цркве. Душанов
законик је писан на напородном, старосрпском језику,за разлику од других закона тог
доба (мађарског,чешког,пољског) који су писани латинским језиком. Душанов законик
ниије у потпуности оригинално дело,постоје бројни извори из којих су чланови
преузимани: старословенско и српско обичајно право, раније повеље српских владара,
византијско право, статути приморских градова. Најважнији делови свакако јесу
Скраћена и Пуна Синтагма Матије Властара, која представља зборник византијских
црквених и државних закона (с тим што је скраћена ближа српској влдарској
идеологији) , Јустинијанов законик Василике из који је преузето око 60 чланова.
• Један од најважнијих задатака Душановог законика био је да учврсти пространу
Душанову државу, да уједанчи правне прописе различитих области царства и зближи
новоосвојене градове и области. По свом садржају Душанов законик представља скуп
прописа из разних области права. Највише је у њему прописа о уређењу државе, о
органима власти- о владару и властели,световној и црквеној, о њиховим обавезама и
правима, о њиховим међусобним односима и њиховим односима према себрима.
• После прописа о државном и друштвеном уређењу,у Душановом законику највише је
одредби о кривичним делима и казнама. Закоником су предвиђане већином строге казне
за крађе и разбојништва, за паљевину у селу и ван села, за повреду туђих граница и
уопште повреду туђе земљишне својине. Закоником се прописују казне за кривична
дела против личности, за убиства, за телесну повреду, за силовање, за увреду делом и
речју. Најзад, Душанов законик, нарочито у првим својим члановима наређује да се
казне сви они који раде против цркве или не поштују црквене прописе. Посебно се
кажњава јерес, прелаз из православља у католичанство и пропаганда
католичанства,вађење из гробова и спаљивање мртваца, као и друге магије и враџбине.
• Казне су биле разноврсне, најчешће су примењиване имовинске казне (глобе у новцу
или у стоци), затим тешке и сурове телесне казне као што су сакаћење ( отсецање обеју
руку,језика,сечење носа и ушију,ослепљивање,жигосање по образу или паљење косе по
глави и бради ) и батинање
• Главна доказна средства на судовима била су : заклетва, клеветници, божји суд, свод,
сведоци и исправе, и признање. Не само у грађанским већ и у кривичним стварима
туженик се могао оправдати заклетвом. Клеветници ( или у Душановом
Законику, ,,поротници”) имали су за дужност да оптуженог ,,оправе” или ,,окриве”,
заклињали су се у цркви у корист једне или друге стране. Божји суд примењиван је на
тај начин што је туженику било досуђено да , ради свога правдања, голим рукама извади
из котла узавреле воде комад усијаног гвожђа или камен или комад усијана гвожђа из
ватре пренесе од црквених врата до свете трпезе. Свод је примењиван као доказно
средство највише у случајевима крађе стоке, онај код кога се нађе украдено живинче,
мора дати ,,свод”, тј. рећи од кога је то живинче купио или добио,и тако даље,док се не
дође до лица које није у стању да каже откуда му живинче. ,,Обличеније” је значило
хватање кривца на делу; то је било најјаче, пресудно доказно средство.
• Што се тиче брака, обавезан је био и правно једини важећи закључен у цркви и по
црквеним прописима. По Душановом законику, брак који је закључен ,, без
благословенија и упрошенија цркве”, морао се раставити. Сматрао се као ништаван брак
између католика и православне и растурио би се, осим у случају ако би католик пристао
да пређе у православље. Исто тако је био забрањен брак између Срба-меропаха и Влаха-
сточара. Жена је у браку имала сасвим потчињен положај. Жичка хрисовуља, на пример
, предвиђа да муж може казнити жену која би напустила брак. Мираз је припадао мужу
и он је њиме располагао.
• Ред у наслеђивању властеоске баштине регулисан је Душановим закоником,ако
властелин умре, његову баштину наслешују његова деца, а ако нема деце, онда га
салеђују рођаци до сомог степена сродства. Син попа могао је наследити газдинство
свог оца само у случају ако би се спремао за попа. Слижно томе,ако би занатлија имао
бише деце,његов занат и његово имање наслеђивао би само један си који би изучио
занат, а остали су морали радити као меропси.
• Душанова кодификација зналајна је не само као правни текст,већ као идеолошки
документ једног времена који настоји да оправда покушај да се ревитализује
византијска политичко-правна баштина. Царска идеологија зато наглашава идентитет са
Константином Великим, који је преузео улогу споне између земаљског и небеског
царства,а такође се пореди и са Христом Пантократором. Он је владар који је народни и
државни поглавар,ратник,законодавац, судија и заштитник цркве.
• 20. О Врачарима,који тела мртвих спаљују и људи који враџбинама узимају из
гробова,тех и спаљују, то село, које то учини да плати вражду, а ако вуде поп на то
дошао, да му се одузме поповство.
• 33. О суду људи црквених- Црквени људи у свакој парници да се суде пред својим
митрополитима, и епископима и игуманима, и која су оба човека једне цркве да се суде
ред својом црквом, а ако ли буду парничари двеју цркава, да им суде обе цркве.