Dušanov zakonik u današnjem vremenu

Čovek, kao biće koje poseduje razum i svest nezavisno od toga u kom vremenu živi, u
sebi poseduje potrebu da rasuđuje i odvaja dobro od zla, pravdu od nepravde. Još od starog
veka i antičkih civilizacija postojali su zakoni koji su bili temelj za razvoj mnogih zakonika koji
sežu i do današnjeg vremena. Od najpoznatijeg Hamurabijevog zakonika, Zakona dvanaest
tablica,Drakonovih, šerijatskih, do Dušanovih zakona, koji su bili prisutni na našim prostorima
još od 14. veka.
Dušanov zakonik je bio najviši pravni akt u srpskom carstvu, nastao prevođenjem i
kombinovanjem propisa vizantijskih zbirki. Sastojao se iz dvesta i jednog člana, a cilj
sprovođenja Dušanovih zakona je bilo učvršćivanje srpskog carstva. Kazne su bile izuzetno
surove, uključujući i mnoge metode mučenja zajedno sa smrtnom kaznom. Međutim, u
Dušanovom carstvu korištena su različita sredstva kojim su se određivali krivci. U srednjem veku
postojala su mnoga iracionalna dokazna sredstva čija je primena bila rasprostranjena i u Srbiji.
Božiji sud, kojim su se ljudi pokazivali kao krivi ili ne, sastojao se u tome što se optuženi
podvrgavao radnjama opasnim po njegov život i ukoliko bi prošao živ ili nepovređen značilo bi
da osumnjičeni nije kriv. Mada, takvih situacija je bilo vrlo malo, jer su izazovi koji su čekali
optuženog skoro nemogući. Najrasprostranjenije metode su bili kotao i železo. U kotao pun
vrele vode bi se stavio kamen ili železo koje je osumnjičeni trebao da izvadi rukom, ili bi se pred
njim postavilo usijano železo koje je trebao položiti na svetu trpezu u crkvi. Ako bi se opekao,
smatran je krivim, jer se verovalo da Bog čuva pravednog u ovakvom načinu dokazivanju krivice.
Pored toga, izvršavane su drakonske kazne za krađu i razbojništvo. Član 145- O lopovima i
razbojnicima:,, Zapoveda carstvo mi: Po svima zemljama, i po gradovima, i po župama i po
krajištima lopova i razbojnika da nije ni u čijem predelu. I ovim načinom da se ukine krađa i
razbojništvo: U kojem se selu nađe lopov ili razbojnik, to selo da se raspe, a razbojnik da se
strmoglav obesi, a lopov da se oslepi, a gospodar sela toga da se dovede svezan carstvu mi, da
plaća sve što je učinio razbojnik ili lopov od početka, i opet da se kazni kao lopov i razbojnik.’’
Ovo je značilo da je i gospodar tog sela odgovoran koliko i lopov ili razbojnik, pa je veliki broj
ljudskih života bez učešća u ovakvom krivičnom delu, nepravedno ugašen. Ovakvim
kažnjavanjem je pokušano da se potpuno suzbije krađa, ubistvo, jeres, prevara, psovanje, mito,
pa su se koristile kazne poput odsecanja ruke (nekada i obe), a često praćene i odsecanjem
nosa, oslepljivanjem, sečenjem jezika ili prstiju. Sakaćenje je često izvršavano tako što se sakatio
deo tela kojim je prekršaj učinjen – jezik, ruka itd. Sem toga, ovakav ,,sistem’’ je izazvao i veliku
korupciju koliko god se ona pokušavala iskoreniti, jer su ljudi bili spremni da daju sve što imaju
kako bi izbegli sakaćenje ili smrt. Kako bi se ovi propisi izvršavali danas? Prema Krivičnom
zakoniku, za sitnu krađu, osim štete koja nije veća od 5000 dinara, smatra za delo učinjeno sa
namerom da se pribavi mala imovinska korist, pa su i kazne prilično blage – niska novčana
kazna, a nekad i bez ikakve kazne. Dok se pre sedam vekova, za takvo delo u zavisnosti da li je
sitno ili krupno, čovek oslepeo, sakatio ili pogubio, zajedno sa gospodarem sela. Jedna od
poznatih stvari je da car Dušan nije proglašen svecem, zbog svoje žene Jelene koja je prva
kročila na Svetu goru, gde je ženama bilo zabranjeno, ali i zbog ubistva svog oca, iako je već to
postao običaj u srednjem veku . Mada, car je zato izdao i zakon o ubistvu koji očigledno nije
nijednim delom važio za njega, a koji glasi : ,,Ko se nađe da je ubio oca, ili mater, ili brata, ili
čedo svoje, da se taj ubica sažeže na ognju’’.
Preduzimanje ovakvih mera u 21. veku izgleda poprilično nemoguće, jer je i život ljudi
poprimio sasvim drugačiju formu. Država bi doživela nagli ekonomski pad, jer stanovništvo bi
bilo masovno osakaćeno i nesposobno za rad, a ogroman procenat srpskog stanovništva, prema
ovakvim zakonima bi bio osakaćen, a jedan deo i ubijen.