Правни факултет у Нишу

Стручно-практични рад

Предмет: Кривично право

Тема: Систем казни у Републици Србији

Студент: Анђела Станковић 106/13

Ментор: Проф. др Драган Јовашевић
 1. Појам кривичне санкције

Кривичне санкције су законом предвиђене мере друштвене реакције које изриче

суд у законом спроведеном кривичном поступку према учиниоцу кривичног дела у циљу
сузбијања и спречавања вршења кршења кривичних дела. Иако се вршењем кривичних
дела наноси штета и друштву и појединцу, јер се њиме повређују и угрожавају не само
добра која припадају друштву, већ и добра која припадају појединцу, примена кривичних
санкција не зависи од воље оштећених лица. Дакле, кривична санкција је принудна мера
за заштиту друштва од криминалитета, коју изриче суд учиниоцу кривичног дела, у
кривичном поступку и под условима који су одређени законом, а која се састоји у
одузимању или ограничавању слобода и права или упозорењу учиниоцу да ће му слободе
или права бити одузети или ограничени ако поново изврши кривично дело.

1.2. Врсте кривичних санкција

Савремено кривично право познаје више врста кривичних санкција које су

различите по садржини, природи и карактеру дејства. Скуп свих кривичних санкција које
предвиђа позитивно кривично законодавство се назива систем кривичних санкција.
Кривично право познаје више врста кривичних санкција: а) казне, б) мере упозорења, в)
мере безбедности, г) васпитне мере и д) парапеналне санкције (супститути казне).
Кривични законик Републике Србије предвиђа четири врсте кривичних санкција: а) казне,
б) мере упозорења, в) мере безбедности и г) васпитне мере.
Постоје и неке мере кривичноправног карактера које немају карактер санкција, али се
примењују према учиниоцу кривичног дела управо због извршења таквог дела. То су: а)
правне последице осуде и б) одузимање имовинске користи.

2. Појам и сврха казне

2
 Основна и најзначајнија врста кривичне санкције, дуго времена једина санкција
која је и данас прописана у посебном делу Кривичног законика за највећи број кривичних
дела јесте казна. Нико се не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено,
законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво,
нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена. Казне се одређују
према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис
повољнији за учиниоца. Свако се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица
не утврди правносннажном одлуком суда.

Према члану 42. КЗ РС сврха кажњавања јесте: а) спречавање учиниоца да чини

кривична дела и утицање на њега да убудуће не чини кривична дела (специјална
превенција), б) утицање на друге да не чине кривична дела (општа превенција) и в)
изражавање друштвене осуде за кривично дело, јачање морала и учвршћивање обавезе
поштовања закона (општа превенција).

2.2. Елементи казне

1. Општи елементи казне:

1) Казна је принудна мера која представља зло које се наноси учиниоцу због извршења
кривичног дела. Примењује се против и мимо воље учиниоца кривичног дела као одговор
друштва на његову противправну делатност;

2) казна има одређену сврху која се жели постићи њеним изрицањем и извршењем. То је
општа сврха, која је заједничка за све кривичне санкције. Казна има и посебну сврху која
се састоји у: а) спречавању учиниоца да чини кривична дела и утицању на њега да
убудуће не чини кривична дела (специјална превенција), б) утицању на друге да не чине
кривична дела (општа превенција) и в) изражавању друштвене осуде за кривично дело,
јачању морала и учвршћивању обавезе поштовања закона (општа превенција),
3) казна мора бити предвиђена у закону пре него што је кривично дело учињено,
4) казна се може изрећи само учиниоцу кривичног дела који је крив за учињено дело,
5) казну изриче суд у законом прописаном кривичном поступку.

2. Релативни елементи казне:

3
1) Казна треба да је лична тако да погађа само учиниоца дела, а не и друга, посебно њему
блиска лица која немају никакву кривицу за учињено кривично дело,

2) казна треба да је хумана, што значи да не сме да се састоји у мучењу и нечовечном

поступању према учиниоцу дела,

3) казна треба да буде морална што значи да не деморалише учиниоца кривичног дела,

4) казна треба да је сразмерна природи и тежини учињеног кривичног дела и степену

кривице учиниоца,

5) казна треба да буде дељива што значи да се може изрицати у мањем или већем износу,
што зависи од тежине кривичног дела, кривице учиниоца и околности под којима је
кривично дело извршено,

6) казна треба да је поправљива што значи да се могу отклонити њене штетне последице у
случају незаконитог или неправилног изрицања,

7) казна треба да буде заменљива што значи да се у закону прописана казна не мора
обавезно и изрећи учиниоцу кривичног дела, већ се може и заменити блажом врстом и
мером казне,

8) казна треба да је опозива што значи да се у случају неправилног или незаконитог

изрицања може укинути или опозвати.

2.3. Развој казненог система у кривичном праву Србије

Континуирани развој казненог система у Србији огледа се у битним променама

кривичног законодавства. Најважнији правни споменик средњевековне Србије, „Душанов
законик”, карактерисале су сурове смртне и телесне казне, преузете из византијског права.
За време турске владавине престаје употреба Душановог законика, а почетком Првог
српског устанка започиње се са доношењем појединачних правних прописа. Казнени
законик за Кнежевину Србију из 1860. године, уводи као новину постојање главне и
споредне казне, мећу којима је битно напоменути неколико врста лишавања слободе.
Кривични законик Краљевине Југославије усвојен 1929. године, предвидео је и друге

4
врсте санкција осим казне. Главно обележје Кривичног законика Краљевине Југославије је
трајно укидање телесних казни.

Ново државно уређење након Другог светског рата усвојило је нове кривичне
законике и нове облике кажњавања, који ће од Новела 1959. године па све до распада
СФРЈ бити непромењене. Казна је један од централних појмова у кривичном праву. Ова
правна грана се у многим светским законодавствима назива казнено право. У кривичном
праву казна представља меру заштите друштва од криминалитета са циљем спречавања
учиниоца да и убудуће врши кривична дела, одузимањем или ограничавањем извесног
права које припада уциниоцу кривичног дела. Казну може изрећи надлежни орган у
случајевима и под условима одређеним у закону. Казна спада међу најстарије правне
институте и напредовала је развојем саме правне науке. На глобалном нивоу казнени
систем можемо поделити на три временска периода, узимајући у обзир врсте казни, начин
њиховог извршења и схватање сврхе кажњавања. Први период започиње са првим
друштвеним организовањем и доношењем првих казнених норми и траје све до новог
века. Карактеришу га веома окрутне и сурове казне, што је донекле и разумљиво пошто се
полази од тога да су у том периоду одмазда и застрашивање представљали циљ казне.
Најчешћи облици кажњавања биле су телесне казне, укључујући и смртну, затим
прогонство из заједнице, новчане казне а изузетно и затварање, које је имало посебан циљ
и примењивало се на неодређене категорије лица.

У новом веку се задржава већина облика кажњавања из претходног периода.

Појавом раног капитализма повећава се криминалитет у градским срединама и јавља
велики број просјака и скитница, што је довело до подизања поправилишта – радионица,
као и до робија на галијама. Након тога се појављује казна депортације у колоније са
присилним радом и она постаје битан облик репресије у казненој политици, а ускоро
започиње да се практикује и затвор као честа казна. У европским националним
законодавствима телесне казне у виду мучења потпуно су укинуте у периоду између 1830-
1848. године. Савремену казнену политику карактерише укидање смртне казне у свим
европским и појединим америчким државама крајем XX века, као и увођење нових казни
које се изричу уместо краћих казни затвора. Пре настанка најважнијег средњевековног
правног споменика, Душановог законика, у младој српској држави највише се
примењивала приватна реакција за учињено кривично дело. Као и у многим неуређеним

5
друштвима, крвна освета је била социјално прихватљива одмазда према учиниоцу
кривичног дела.

У области кривичног права, Душаново законодавство примењивало је сурови

византијски систем телесних и смртних казни. Може се установити да је законодавац имао
широк дијапазон казни: смртна казна, телесне казне, казна лишења слободе, новчане
казне, казне изгнанства, конфискација имовине... Смртна казна је извршавана вешањем,
спаљивањем или најчешће неодређеним начином извршења са истим циљем „да се убије”.
Телесне казне су биле најразноврсније, од различитих врста сакаћења па до батина. Сврха
строгих телесних казни била је да држава покаже своју снагу и тиме саува друштвени ред.
Новчане казне су биле фиксно одређене у новцу, али и у другим добрима, као што је
стока. Интересантна је комбинација више казни као на пример казна спаљивања косе и
браде, која је поред очигледне телесне казне, представљала и губитак части, тј.
достојанства. Може се поменути и казна жигосања лица које је осуђено на изгнанство.
Сврха је била да се кажњени обележи, али и казни.

За време турске владавине, престали су да важе сви прописи средњевековне српске

државе. У датом периоду наш народ је био под јурисдикцијом османског, тачније
шеријатског права. У време увођења турских прописа, саме казне се нису претерано
разликовале, међутим шеријатско право није доживело реформе које су се догодиле у
нововековним европским законодавствима. Од Првог српског устанка па све до
кодификације националног кривичног законодавства 1860. године, усвојен је велики број
прописа који су регулисали ову материју, прво у областима ослобођеним од Отоманског
царства, а од 1938. важе на територији Кнежевине Србије. Казне лишења слободе су се
постепено уводиле, док новчане казне нису биле у широкој примени те је телесна била
најзаступљенија казна овог периода. Кривични прописи из овог периода су кажњавали
поједина понашања, инкриминишући само неке од многобројних радњи одређених
кривичних дела. Ове норме издаване су по потреби, непланирано и нису имале ниједан
систем. Једини покушаји кодификовања били су Закон проте Матеје из 1804. године и
Карађорђев законик из 1807. године.

Карађорђев криминални законик предвиђа казну лишења слободе под називом

„апс”, који је изрицан као самостална санкција или удружено са неком другом казном.
Новчана казна се јављала у два облика, као глоба и дуплир. „Глобу је плаћало цело село, а
6
дуплир је у себи садржавао величину штете и још толико на име казне”. Због умножавања
кривичних дела која нису могла да се обухвате појединачним нормама, на иницијативу
кнеза Александра Карађорђевића, почиње рад на сачињавању казненог законика, који
ступа на снагу 1860. године. У првој глави Казненог законика Кнежевине Србије било је
прописано 11 врста казни: смрт, робија, заточеништво, затвор, лишење звања, новчана
казна, бој (телесна казна), одузимање грађанске части, одузимање неке ствари, забрана
рада извесних радњи и протеривање.

Смртна, телесна, новчана и казне лишења слободе или части су се изрицале као
главне казне, док су остале могле бити изречене искључиво као споредне. Смртна казна се
извршавала стрељањем, уз обавезу да се убијени одмах сахрани, чиме се избегавало
непотребно скрнављење леша и патња људи блиских осуђенику. Казна лишења слободе се
извршавала у три облика. Робија је била најтежи облик јер је поред самог затварања
осуђеник принуђен на тежак рад и ношење окова око ногу. За разлику од робије,
заточеништво је лишење слободе без додатних оптерећења (ове казне су биле изрицане од
две до двадесет година). Затвор се примењивао за лакша кривична дела и извршавао се
лишавањем слободе уз рад. Осуђеник би у казненој установи радио посао којим се бавио и
на слободи. Казна затвора се изрицала у трајању од тридесет дана до пет година. Казна
лишења звања значила би да осуђени губи, то јест да не може да добије државну службу у
одређеном временском периоду, што би било слично данашњим правним последицама
осуде, само се тада таква мера могла изреци као самостална казна. Новчана казна се не
разликује пуно од савремене. Код телесних казни, које су до тада биле најзаступљеније,
запажамо велики напредак у смислу постојања само једне казне „бој”, која подразумева
ударање штапом. Ова казна се није могла извршавати на јавном месту, као ни над женама
и малолетницима, а ударало се искључиво по дебелом месу. Казна губитак части
подразумева одузимање права на сва јавна звања и послове, укључујући и бирачку, судску
и старатељску способност, као и право на стицање пензије и других јавних прихода. Казна
протера подразумева да се осуђени не сме појављивати у одређеном месту или региону, на
изречени временски период. Иако не познаје институт мере безбедности, Казнени законик
Кнежевине Србије представља велики помак у кривичном праву, прихватањем европских
трендова тог периода са свим принципима хуманости у кажњавању.

7
 Стварањем нове државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а потом Југославије,
приступило се и изради новог кривичног законика, који је усвојен 1929. године. Нови
Кривични законик је спадао међу најмодерније кривичне законике у Европи. Изграђен на
модернијим идејама у односу на француски, немачки и италијански кривични законик,
служио је за углед свим законицима европског континента. Кривични законик Краљевине
Југославије из 1929. године, познавао је и друге санкције осим казне. Уведене су одредбе
мера безбедности и условна осуда. Некадашње казне протеривања, забрана вршења позива
или заната и одузимање извесних предмета, биле су сврстане у низ нових мера
безбедности. Казне су се делиле на главне и споредне. Главне казне биле су: смртна,
новчана и казне лишења слободе, док су споредне казне биле: губитак часних права и
губитак службе. Важно је напоменути да се смртна казна извршавала вешањем. Код казни
лишења слободе (робија и заточење), затворска казна добија два нова облика: затвор и
строги затвор. Најважнија новина у казненом систему свакако је било и коначно укидање
телесних казни.

По завршетку Другог светског рата приступило се изградњи правног поретка у

новоформираној држави, што је резултирало доношењем општег дела кривичног законика
1947. године, који је усвојен у складу са временом и новим државним поретком. Није
познавао мере безбедности, али уводи нове санкције. Поред условне осуде, могло се
санкционисати малолетно лице (васпитно-поправном мером) и неурачунљиво. Законик
прописује чак 12 врста казни. Поред до тада познатих казни (казна смрти, лишења слободе
са принудним радом и без њега, губитка грађанских права, забране бављења одређеним
занимањем, протеривања и новчане казне), законик уводи пет нових врста казни:
поправни рад, губитак држављанства, конфискација имовине, губитак чина и поправљање
штете Четири године млађи законик поново уводи институт мере безбедности, смањује
број казни и делимично их мења: казне лишења слободе остају затвор и
строги затвор; ограничавање грађанских права замењује губитак истих; казна протеривања
уврштена је у оквиру мера безбедности, под новим називом „протеривање из земље”;
казне поправног рада, губитак држављанства, губитак чина и поправљање штете се бришу
из кривичног законика (ФНРЈ, 1951).

Новелама Кривичног законика из 1959. године, знатно се смањује број казни у

оквиру тадашњег пеналног система, који се задржао до распада државне заједнице

8
Југословена. Он је обухватао казне: смрт, затвор и строги затвор, конфискација имовине и
новчана казна (ФНРЈ, 1959). Данас најважнију измену представља укидање смртне казне,
која је прво укинута у Савезном Кривичном законику 1993. године, а дефинитивно
укинута у кривичном законодавству Србије 2002. године. Казна конфискација имовине је
укинута 1990. године у КЗ СФРЈ, али је изменама и допунама КЗ СРЈ 2003. године била
враћена у наше кривично законодавство. Међутим, општеприхваћено је у кривично-
правној теорији да је ова казна неоправдана из бројних разлога, па ју је КЗ Републике
Србије и укинуо. Казна лишења слободе је постала јединствена, односно постоји само
казна затвора као јединствена казна. Актуелни Кривични законик предвиђа и две нове,
алтернативне казне, тако да сада имамо систем са четири предвиђене казне: казна затвора,
новчана казна, рад у јавном интересу и одузимање возачке дозволе. Новим решењима
Закона о изменама и допунама КЗ из 2009. и 2012. године, уводи се и трећи облик
извршења лишења слободе, путем такозваног кућног затвора. Уведена је могућност да
осуђеном на казну затвора до једне године, суд може одредити да се казна извршава на тај
начин што осуђени не сме напуштати просторије у којима станује уколико се, с обзиром
на личност учиниоца, његов ранији живот, његово држање после учињеног дела, степен
кривице и друге околности под којима је дело учинио, може очекивати да ће се и на тај
начин остварити сврха кажњавања.

Две нове казне, рад у јавном интересу и казна одузимања возачке дозволе су
уведене као алтернатива казни затвора. Рад у јавном интересу се успешно примењује у
већини европских земаља, док је казна одузимања возачке дозволе уведена и поред мере
безбедности која има исту садржину, само што се прописује у различитим условима и има
потпуно другачију сврху. Кривичне санкције, нарочито казна, су нужно нехумане и нужно
садрже одређено зло. Због тога начело хуманости у кривичном праву треба схватити као
тежњу да се избегне непотребна нехуманост. Казна као репресивна мера је неопходна,
обзиром да обавља битну функцију у друштву тиме што штити најважнија људска добра и
сузбија криминалитет као опште опасну друштвену појаву. У кривично-правној теорији
постоје две идеје сврхе кажњавања: ретрибуција, односно одмазда за учињено зло и
превенција (сузбијање криминалитета).

У савременом добу је напуштена идеја о казни као освети. Назначајније

законодавне промене у домену казнене политике представљају трендови укидања смртне

9
казне и замена краћих казни затвора другим, алтернативним санкцијама. Казна је само
једна од кривичних санкција, која свакако представља најстрожи облик кривично правног
реаговања, а укидањем смртне казне, затвор постаје најтежи облик казне. Казна затвора
никада не може бити супституисана у потпуности јер ће увек бити кривичних дела и
њихових учинилаца у погледу којих је најадекватнија кривична санкција казна затвора. У
разним законодавствима наводе се алтернативне санкције као што су: условна осуда, рад у
корист заједнице, амбулантни третман преступника на слободи, разне врсте судске
опомене, проглашење кривим без примене казне, новчана казна, накнада штете и друге.
Иако алтернативне санкције не могу заменити казну затвора потпуно, њихове несумњиве
предности у односу на ову казну пружају основ за веровање да ће се њихова примена
ширити. Судска пракса Републике Србије још увек не примењује алтернативне казне у
мери у којој то раде европски судови, односно, основу нашег казненог система и даље
представља казна затвора. Србија је све време своје државности, од средњег века па све до
данас имала континуитет развоја казненог система паралелно са његовим развојем, пре
свега у Европи.

2.4. Систем казни

Систем казни је скуп свих казни садржаних у кривичном законодавству државе,

начин њиховог прописивања и изрицања, као и њихов међусобни однос.
Постојање већег броја казни условљавају два фактора: а) потреба успешне борбе против
криминалитета и б) потреба прилагођавања казне учиниоцу кривичног дела ради
остварења његове ресоцијализације.

Постоји више врста казни које се могу поделити према различитим критеријумима:
1) Казне се деле на а) главне и б) споредне, с обзиром на самосталност у изрицању.
Главне казне се могу изрећи самостално, а споредне казне се не могу изрећи самостално,
већ само уз главну казну.

2) Казне се деле на а) трајне и б) временске, с обзиром на трајање. Трајне казне се изричу

за цео живот осуђеног, па се називају и доживотне. Временске казне се изричу пресудом
суда за одређено време.

10
3) Казне могу да буду: а) против живота, б) против слободе, в) против имовине, г) против
телесног интегритета, д) против грађанских права, с обзиром на добра која погађа.

4) С обзиром на начин прописивања, казне се деле на: а) алтернативне и б) кумулативне.

Казне су кумулативно прописане када суд изриче све прописане казне учиниоцу
кривичног дела, а алтернативно прописане казне су, када суд изриче само једну од више
прописаних казни у закону.

Кривични законик Републике Србије у члану 43. предвиђа да се према учиниоцима

кривичних дела могу изрећи следеће казне: 1) затвор (лишење слободе), 2) новчана казна,
3) рад у јавном интересу и 4) одузимање возачке дозволе.

Главна казна је само казна затвора. Новчана казна,рад у јавном интересу и

одузимање возачке дозволе се могу изрећи као главна и као споредна казна. Ако је за
једно кривично дело прописано више казни, само се једна казна може изрећи као главна
казна. Систем казни у нашој држави има следеће карактеристике:

1) законитост у изрицању казни,

2) постојање малог броја казни. Суд може изрећи само ону казну која је законом
предвиђена за кривично дело пре него што је кривично дело извршено, осим у случају
изрицања новчане казне која се може изрећи и: а) када није прописана за кривично дело
ако је оно учињено из користољубља и б) када је законом прописано да се учинилац може
казнити затвором или новчаном казном, а суд као главну казну изрекне казну затвора.

3) Не постоје казне против: живота, грађанских права и телесног интегритета,

4) за једно исто кривично дело може се изрећи само једна главна и једна споредна казна.

2.5. Казна затвора

Казна лишења слободе (казна затвора) се састоји у одузимању слободе кретања

учиниоцу кривичног дела за у судској пресуди одређено време и његовом смештају у
посебну заводску, пенитенсијарну установу. Наше кривично право познаје само једну
врсту казне лишења слободе. То је казна затвора која се може изрећи само као главна

11
казна. То је казна против слободе и прописана је у посебном делу Кривичног законка за
највећи број кривичних дела, самостално или алтернативно, односно кумулативно са
новчаном казном.Може се изрећи само када је законом прописана за одређено кривично
дело у распону од тридесет дана до двадесет година. Изриче се на пуне године и пуне
месеце а до шест месеци и на пуне дане. Од овог максимума постоји изузетак када се
казна затвора може изрећи у трајању од тридесет до четрдесет година за: а) најтежа
кривична деа и б) најтеже облике тешких кривичних дела, али никада самостално, већ
увек уз казну затвора у трајњу до двадесет година. Она најтежа казна се у нашем казненом
систему не може изрећи млађем пунолетном лицу (лицу које у време извршења кривичног
дела није навршило 21годину), али остаје нејасно зашто примена ове казне није
искључена према битно смањено урачунљивом лицу и бременитој жени. Када је изречена,
казна затвора од тридесет до четрдесет година се увек изриче на пуне године.
Осуђеном којем је изречена казна затвора до једне године, суд може одредити да се ова
казна изврши на тај начин што осуђени не сме напуштати просторије у којима станује,
осим у случајевима прописаним законом који уређује извршење кривичних санкција.
Осуђеном којем је одређено извршење казне затвора на овај начин, а који једном у трајању
до дванаест часова или два пута у трајању до шест часова самовољно напусти просторије
у којима станује, суд ће одредити да остатак казне затвора издржава у затвору.
Осуђеном за кривично дело против брака и породице који живи са оштећеним у истом
породичном домаћинству не може се одредити извршење казне затвора на претходни
начин.

У складу са новим Законом од извршењу кривичних санкција у иреци пресуде мора

бити експлицитно наведено да се октивљени осуђује на издржавање казне затвора која ће
се извршити у просторијама становања окривљеног. Не постоји могућност накнадне
замене изречене казне затвора, тако што би се изржавање наведене казне одслужило у
просторијама становања окривљеног.

Када се оптуженом суди за два кривична дела за која је запрећена казна затвора
до 15 година и за више кривичних дела за која се може изрећи казна затвора до 10 година,
тада му се може изрећи јединствена казна затвора преко десет година иако су све

12
поједиачне казне утврђене на износе испод 10 година (пресуда Врховног суда Србије Кж.
1355/96);

Ако је за кривично дело била предвиђена смртна казна у време његовог извршења,
суд може изрећи казну затвора у трајању од 40 година која у време извршења криивчног
дела није била прописана (пресуда Врховног суда Србије Кж.1747/2002);
На територији Републике Србије се уместо смртне казне може изрећи казна затвора у
трајању од 40 година за разбојничко убиство које је извршено почетком 2001. године
(пресуда Врховног суда Србије Кж. 8/2004).

2.6. Условни отпуст

Условни отпуст се састоји у отпуштању осуђеног лица са издржавања казне затвора

пре него што ју је у потпуности издржао под условом да до истека времена за које је
изречена казна не учини ново кривично дело.

Условни отпуст и настаје у периоду када ретрибуција као концепт кажњавања

уступа мсто рехабилитацији. Ретрибутивни приступ засниван на феномену застрашивања,
или на концепту изолације преступника, искључује условни отпуст. Рехабилитативни
приступ кажњавању, казном, настоји да развије капацитете преступника који ће га
убудуће спречавати да врши кривична дела, и у примени и условног отпуштања види
значајно средство за постизање таквих циљева.

Осуђеног који је издржао две трећине казне затвора суд може условно отпустити са
издржавања казне, ако се у току издржавања казне тако поправио да се може са основом
очекивати да ће на слободи добро владати, а нарочито да до истека времена за које је
изречена казна не учини ново кривично дело. При оцени да ли ће се осуђени условно
отпустити, узеће се у обзир његово владање за време издржавања казне, издржавање
радних обавеза и друге околности које показују да је постигнута сврха кажњавања.
Осуђени се не може условно отпустити, уколико је покушао бекство или је побегао из
завода за извршење казне затвора у току издржавања казне.

Условни отпуст је сличан условној осуди јер се оба института састоје у ослобађању
учиниоца кривичног дела од издржавања казне, али је код условне осуде то ослобођење у
13
потпуности, а код условног отпуста делимично ослобођење од казне.
Условни отпуст се може дати сваком лицу које издржава: 1) казну затвора, 2) васпитну
меру упућивања у васпитну установу, 3) меру безбедности обавезног психијатријског
лечења и чувања у здравственој установи, 4) васпитну меру упућивања у васпитно-
поправни дом и 5) казну мамолетничког затвора.

Према члану 522. Законика о кривичном поступку о условном отпусту сада

одлучује суд који је донео одлуку у првом степену. По ранијем решењу о условном
отпусту је одлучивала посебна комисија за услобни отпуст, коју је образовало
министарство правде. У периоду условног отпуста осуђеник је најчешће под надзором
надлежног државног органа за условни отпуст, а у случају новог кривичног дела или
непоштовања других правила условног отпуштања, условни отпуст се опозива а осуђеник
се враћа у казнену установу на издржавање остатка казне.

Постоје две врсте опозивања условног отпуста: 1) обавезно и 2) факултативно

опозивање. До обавезног опозивања долази ако су испуњени услови: а) када условно
отпуштени за време док се налази на условном отпусту изврши ново кривично дело или
када му се суди за кривично дело које је раније учинио, али се за њега није знало у време
давања условног отпуста и б) да је за новоизвршено или новооткривено кривично дело
изречена казна затвора преко шест месеци.

До факултативног опозивања долази: а) када условно отпуштени за време трајања

условног отпуста учини једно кривично дело или више њих или му се суди за кривична
дела која је раније учинио, а за која је изречена казна затвора до шест месеци и б) када
условно отпуштени не испуни неку од обавеза које му је одредио суд. Условни отпуст се
може опозвати најкасније у року од две године од дана кад је условни отпуст истекао. Ако
не буде опозван, сматра се да је осуђени издржао казну.

2.7. Постпенална помоћ

Постпенална помоћ представља помоћ након извршења казне затвора. Она

представља последњу карику у ланцу борбе против криминала. Ресоцијализација
учиниоца кривичног дела не завршава се у заводској установи са издржавањем казне, већ

14
се наставља и после издржане казне када осуђени изађе на слободу. Тада се према њему
примењују мере постпеналне помоћи, односно мере које му помажу да се брже, лакше и
безболније укључи у нормалан друштвени живот. Пружа му се помоћ проналажењем
запослења или смештаја, обезбеђењем исхране и лечења, пружањем материјалне помоћи,
сређивањем породичних прилика и слично, да би се спречило поновно враћање таквог
осуђеног на пут криминала.

У нашој држави постпеналну помоћ пружају центри за социјални рад којима се

осуђено лице може и само обратити за помоћ. Такође је могуће организовање посебних
прихватилишта за смештај осуђених лица по изласку на слободу, као и њихово
упошљавање у одређеним установама и организацијама где је њихов рад потребан.
Према члану 174. Закона о извршењу кривичних санкција заводска установа у којој се
налази осуђено лице је дужна пре отпуштања таквог лица да утврди Програм пружања
помоћи након његовог отпуштања из завода.

2.8. Новчана казна

Новчана казна је имовинска казна којом се учиниоцу кривичног дела утврђује

обавеза да у одређеном року уплати пресудом одређени новчани износ у корист државе.
У случају неиспуњења обавезе, новчана казна се замењује казном затвора или казном рада
у јавном интересу. Новчана казна се изриче као главна и као споредна казна. Може се
изрећи као главна када је у Кривичном законику одређена алтернативно са казном затвора.
За кривична дела учињена из користољубља, новчана казна као споредна казна мозе се
изрећи и кад није прописана законом или кад је законом прописано да ће се учинилац
казнити казном затвора или новчаном казном, а суд као главну казну изрекне казну
затвора.

Постоје два основна система утврђивања новчане казне која познаје и наше ново
кривично законодавство: 1) систем фиксних износа и 2) систем „дани – новчана казна“.
Новчана казна се може одмерити и изрећи или у дневним износима или у одређеном
износу.

15
 Новчана казна у дневним износима одмерава се тако што се прво утврђује број
дневних износа, затим висина једног двевног износа. До износа новчане казне суд ће доћи
множењем утврђеног броја дневних износа са утврђеном вредношћу једног дневног
износа. Број дневних износа за учињено кривично дело одмерава се на основу општих
правила за одмеравање казне и не може бити мањи од десет ни већи од тристашездесет.

Новчану казну у одређеном износу суд изриче ако није могуће утврдити висину
дневног износа новчане казне ни на основу слободне процене суда и ако би прибављање
података о приходима и нужним расходима учиниоца кривичног дела продужило трајање
кривичног поступка. Новчана казна не може бити мања од десет хиљада и већа од милион
динара.

У пресуди се одређује рок плаћања новчане казне који не може бити краћи од
петнаест дана ни дужи од три месеца, а у оправданим случајевима суд може дозволити да
осуђени плати казну у ратама али у том случају рок исплате не може бити дужи од годину
дана. Ако осуђени не плати новчану казну у одређеном року, суд ће је заменити казном
затвора, тако што ће за сваких започетих хиљаду динара одредити један дан казне затвора,
с тим да казна затвора не може бити дужа од шест месеци, а уколико је изречена новчана
казна у износу већем од седамсто хиљада динара, казна затворе не може бити дужа од
годину дана.Услед неиспуњења ове обавезе, новчана казна се може заменити и казном
рада у јавном интересу тако што ће се за сваких започетих хиљаду динара новчане казне
одредити осам часова рада у јавном интересу, с тим да рад у јавном интересу не може
бити дужи од тристашездесет часова.

2.9. Рад у јавном интересу

Рад у јавном интересу је сваки друштвено користан рад којим се не вређа људско
достојанство и који се не врши у циљу стицања добити и може се изрећи за кривична дела
за која је прописан затвор до три године или новчана казна. Такође се не може изрећи без
пристанка учиниоца кривичног дела јер је забрањен принудни рад. По форми је казна а по
садржини парапенална мера. Уколико осуђено лице иврши све обавезе уз изречену казну
рада у јавном интересу, суд је овлашћен да дужину казне умањи за једну четвртину.

16
 Рад у јавном интересу не може бити краћи од шездесет часова ни дужи од
тристашездесет а у току једног месеца може да траје шездесет часова. Ако осуђени не
обави део или све часове казне рада у јавном интересу, суд ће заменити ову казну казном
затвора тако што ће за сваких започетих осам часова рада у јавном нтересу одредити један
дан затвора. Ова казна може бити замена и за неплаћену новчану казну. Сматра се да је
прихватљивије да осуђени, који не плати новчану казну, уместо тога обави рад у јавном
интересу, него да му се неплаћена новчана казна претвори у затвор. Рад у јавном интересу
се у Србији може изрећи само као главна казна, али се тиме не мења њен основни смисао
– да буде алтернатива казни лишења слободе.

2.10. Одузимање возачке дозволе

Учиниоцу кривичног дела у вези са чијим извршењем или припремањем је

коришћено моторно возило може се изрећи казна одузимања возачке дозволе ако је за
учињено кривично дело прописана казна затвора до две године или новчана казна.
Казна се изриче на време од годину дана до три године, а рок се рачуна од дана
правноснажности пресуде. Време које је учинилац провео у затвору се не урачунава у
време трајања казне.

Ова се казна може изрећи и као главна и као споредна. Као споредна уз казну
затвора или уз новчану казну, а може се изрећи и као главна казна за кривична дела за која
је прописана казна затвора до де године или новчана казна. Не може се изрећи заједно са
мером безбедности забране управљања моторним возилом.Уколико осуђени управља
моторним возилом за време док му траје казна одузимања возачке дозволе, суд ће
заменити ову казну казном затвора, тако што ће се за једну годину одузимања возачке
дозволе одредити један месец затвора.

17
 3. Литература

1. Закон о изменама и допунама Кривичног законика, Службени гласник Републике

Србије број 121/2012;

2. Закон о изменама и допунама Кривичног законика, Службени гласник Републике

Србије број 104/2013;

3. Закон о извршењу кривичних санкција, Службени гласник Републике Србије број

55/2014;

4. Драган Јовашевић, Кривично право, Општи део, Правни факултет, Ниш, 2012;

5. Драган Јовашевић, Војислав Ђурђић, Кривично право, Посебни део,

Центар за публикације, Ниш, 2012;

6. Драган Јовашевић, Кривично право, Посебни део, Досије, Београд, 2014.

18
 Садржај

1. Појам кривичне санкције..........................................................................................................2

1.2. Врсте кривичних санкција.................................................................................................2

2. Појам и сврха казне...................................................................................................................2

2.2. Елементи казне...................................................................................................................3

2.3. Развој казненог система у кривичном праву Србије......................................................4

2.4. Систем казни.....................................................................................................................10

2.5. Казна затвора....................................................................................................................11

2.6. Условни отпуст.................................................................................................................13

2.7. Постпенална помоћ..........................................................................................................14

2.8. Новчана казна...................................................................................................................15

2.9. Рад у јавном интересу......................................................................................................16

2.10. Одузимање возачке дозволе..........................................................................................17

3. Литература................................................................................................................................18

19
20