СЕМИНАРСКИ РАД

2
САДРЖАЈ:

УВОД................................................................................................................................. 3
I ВРСТЕ КРИВИЧНИХ САНКЦИЈА ........................................................................ 4
1.1 Систем кривичних санкција у Србији .................................................................. 4
1.2 КАЗНА ..................................................................................................................... 4
1.3 ВРСТЕ КАЗНИ ........................................................................................................ 5
1.3.1 КАЗНА ЗАТВОРА ............................................................................................. 6
1.3.2 УСЛОВНИ ОТПУСТ ......................................................................................... 7
1.3.3 НОВЧАНА КАЗНА ............................................................................................ 7
1.3.4 РАД У ЈАВНОМ ИНТЕРЕСУ ........................................................................... 9
II МЕРЕ УПОЗОРЕЊА ................................................................................................. 9
2.1 ПОЈАМ И СВРХА .................................................................................................... 9
2.2 УСЛОВНА ОСУДА ................................................................................................. 10
2.3 СУДСКА ОПОМЕНА .............................................................................................. 11
III МЕРЕ БЕЗБЕДНОСТИ ............................................................................................ 12
3.1 СИСТЕМ МЕРА БЕЗБЕДНОСТИ У КРИВИЧНОМ ПРАВУ
СРБИЈЕ ............................................................................................................................................
.. 12
3.2 ОБАВЕЗНО ПСИХИЈАТРИЈСКО ЛЕЧЕЊЕ И ЧУВАЊЕ У ЗДРАВСТВЕНОЈ
УСТАНОВИ ....................................................................................................................... 13
3.3ОБАВЕЗНО ПСИХИЈАТРИЈСКО ЛЕЧЕЊЕ НА
СЛОБОДИ .......................................................................................................................................
......... 13
3.4 ОБАВЕЗНО ЛЕЧЕЊЕ НАРКОМАНА ...................................................................... 14
3.5 ОБАВЕЗНО ЛЕЧЕЊЕ АЛКОХОЛИЧАРА ............................................................... 14
3.6 ПРОТЕРИВАЊЕ СТРАНАЦА ИЗ ЗЕМЉЕ .............................................................. 15
3.7 ЈАВНО ОБЈАВЉИВАЊЕ ПРЕСУДЕ ........................................................................ 15
ЗAКЉУЧАК .......................................................................................................................... 16
ЛИТЕРАТУРА ...................................................................................................................... 17

3
УВОД

Савремено кривично законодавство настоји да применом бројних института заштити

човека и друга основна друштвена добра и вредности и то предвиђањем одређених понашања као
кривичних дела и прописивањем кривичних санкција за та дела. Прописивањем одређених
кривичних санкција остварује се и фундаментална – заштитна- сврха кривичног права у целини, а
то је сузбијање криминалитета.

Општи материјално – формалин појам кривичних санкција: кривичне санкције су законом

предвиђене репресивне мере које се с циљем сузбијања криминалитета примењују према учиниоцу
противправног дела које је у закону предвиђено као кривично дело на основу одлуке суда донете
након спроведеног кривичног поступка.

Основна обележја кривичних санкција:

1) За свој циљ имају сузбијање криминалитета,

2) По својој природи су репресивне мере,

3) Примењују се према учиниоцу противправног дела које је законом прописано као

кривично дело,

4) Њихова предвиђеност у закону,

5) Изриче их суд у кривичном поступку.

Репресивност кривичних санкција се огледа у томе што оне представљају одређено зло за
учиниоца кривичног дела, или претњу злом. Наиме, изрицањем кривичних санкција долази до
одузимања или ограничавања права И добара учиниоцу кривичног дела, али могу садржати
претњу да до тога може доћи. Степен репресивности појединих кривичних санкција је различит:
казне (у земљама у којима смртна казна још постоји).

Према Кривичном законику Србије сврха кажњавања је: Спречавање учиниоца да чини
кривична дела И утицање на њега да убудуће не чини кривична дела, Утицање на друге да не чине

4
кривична дела, Изражавање друштвене осуде за кривично дело И обавезе поштовања закона,
Јачање морала И утицај на развијање друштвене одговорности.

I ВРСТЕ КРИВИЧНИХ САНКЦИЈА

1.1 Систем кривичних санкција у Србији

Кривично право Србије познаје четири врсте кривичних санкција:

1) казне,

2) мере упозорења ( условна осуда и судска опомена),

3) мере безбедности,

4) васпитне мере.

У Србији је заступљен дуалистички систем кривичних санкција, где се са једне стране

јавља казна, а с друге, мере безбедности. Наиме, мере упозорења су алтернативе казни, док су
васпитне мере специјална врста мера безбедности које се примењују према одређеној категорији
учинилаца ( малолетницима).

Општа сврха прописивања И изрицања кривичних санкција се своди на основни циљ

кривичног права у целини, а то је да се путем генералне И специјалне превенције сузбијају дела
којима се повредјују или угрожавају вредности заштићене кривичним законодавством. Кривично
право Србије познаје неке мере које, и поред сличности са кривичним санкцијама, нису
обухваћене системом кривичних санкција, из разлога што им недостају неке битне одлике које
свака кривична санкција мора да има. Једна од таквих мера је и мера одузимања имовинске
користи прибављене кривичним делом. Наиме, ова мера није кривична санкција, јер се њоме не
одузимају или ограничавају нека добра учиниоца, тј. Она не представља репресију која се
предузима против њега, већ се мером одузимања имовинске користи прибављене кривичним
делом само реализује принцип да нико, у односу на оно што је прибавио на противправан начин,
не може стећи нека права, поготово не право својине.

1.2 КАЗНА

Казна или друга кривична санкција може се изрећи само за дело које је, пре него што је
учињено, било законом одређено као кривично дело И за које је била законом прописана казна.
5
 Због бројих криминалнополитичких разлога, настојало се да се укине казна као кривична
санкција И да се замени неком другом, до чега ипак није дошло, јер би у том случају И само
кривично право променило свој карактер. Приликом одређивања појма казне полази се у основи
од истих елемената као И код одређивања појма кривичних санкција, разлика је у једном, а то је да
се као претпоставка за примену казне тражи се да је кривично дело учињено. У члану 3 КЗ
садржано је начело кривице које подразумева да је као неопходан услов за примену казне –
постојање кривице (нулла поена сине цулпа) . Тај објективно-субјективни појам кривичног дела
( кривица) је од великог значаја, јер казна без кривице значи негацију кривичног права И кршење
његових основних начела. Стога би се материјално – формалан појам казне могао дефинисати:
то је законом предвиђена репресивна мера која се у циљу сузбијања криминалитета примењује
према учиниоцу кривичног дела на основу одлуке суда након спроведеног кривичног поступка.
Иако је сврха казне причињавање зла учиниоцу, то ипак не значи да се казна своди искључиво на
репресију. Наиме, основна сврха казне се огледа И у томе што она значи И социјално-етички
прекор које друштво упућује учиниоцу кривичног дела. 

Оправданост и сврха кажњавања

Питањем оправданости кажњавања бавили су се још у античком добу, поред бројним

теоретичара права, И многи филозофи. Развиле су се и две групе теорија: Утилитаристичке – које
оправдање казне виде у њеној нужности И корисној функцији коју она обавља за друштво,
Ретрибутивистичке – које полазе од моралне одговорности И оправдање казне виде у
ретрибуцији. 

Са основима за оправдање казне тесно је повезано И питање саме сврхе кажњавања, па су

се у вези са тим развиле И бројне теорије које као главну свху кажњавања наводе “враћање зла за
учињено зло” – апсолутна теорија, или “сузбијање вршења кривичних дела” – релативна теорија,
или “ретрибуција И превенција” – мешовита теорија. Сам Кант је сматрао да треба извршити
смртну казну И у односу на последњег члана друштва које се налази у затвору, пре него што
друштво у потпуности нестане, Док је за Хегела казна “негација негације права”.

Данас је у пракси прихваћена релативна теорија, по којој је свха кажњавања сузбијање

вршења кривичних дела, односно превенција. Та превенција може бити како генерална ( казном се
жели утицати на потенцијалне учиниоце), тако И специјална превенција (казном се утиче на
учиниоца који је већ учинио кривично дело). 

6
 1.3 ВРСТЕ КАЗНИ

Учиниоцу кривичног дела могу се изрећи следеће казне:

Казна затвора,

Новчана казна,

Рад у јавном интересу,

Одузимање возачке дозволе

Највише дилема у систему казни који је предвиђало југословенско законодавство је

изазивала смртна казна, која је 1993. год укинута у савезном кривичном законодавству, и уместо
ње је предвиђен затвор у трајању од четрдесет година. Смртна казна која је у републичком
кривичном законодавству била прописана само за два кривична дела ( за тешко убиство и тешке
случајеве разбојничке крађе и разбојништва) је дефинитивно укинута изменама и допунама КЗ. Ни
једна кривична санкција није изазвала такве расправе у погледу оправданости свог постојања као
што је то случај са смртном казном. Смртна казна је одувек имала, па и данас има, своје
присталице и противнике. Тако Живанович сматра да је она непоправљива, да није дељива, да је
неправедна, да држава нема право на живот својих градјана, да она не смањује криминалитет.
Присталице смртне казне сматрају да она делује застрашујуће на потенцијалне учиниоце и да је
нужна за опасне и непоправљиве злочинце.

Кривично право Србије полази од уобичајене поделе на главне и споредне казне. Главне
казне су затвор од четрдесет година, казна затвора и рад у јавном инетересу, док се новчана казна
може изрећи и као главна и као споредна казна. Подела казни на главне и споредне је од значаја за
њихов међусобни однос приликом изрицања. 

1.3.1 КАЗНА ЗАТВОРА

Затвор представља главну казну полазећи од уобичајене поделе на главне и споредне

казне, односно казна затвора се може изрећи самостално, с тим што се уз њу може изрећи и
споредна казна. Кривично законодавство Републике Србије одређује општи минимум и општи
максимум казне затвора, односно најмању и највишу могућу меру казне, тј. њено трајање у члану
45. став 1. КЗ. Сврха прописивања општег минимума и општег максимума јесте пре свега да у
оквиру њега код појединих кривичних дела пропише посебни минимум и посебни максимум, тј.

7
општи минимум и општи максимум по правилу не примењују се непосредно. Међутим, код неких
кривичних дела код којих је прописан само посебни минимум, или само посебни максимум, општи
минимум и општи максимум примењују се непосредно. Трајање казне затвора поједина страна
законодавства одређује различито. Према кривичном законику Републике Србије «казна затвора
не може бити краћа од тридесет дана нити дужа од двадест година», али постоји законска
могућност да се учиниоцу кривичних дела изрекне казна затвора у трајању од тридесет до
четрдесет година за најтежа кривична дела или најтеже облике тешких кривичних дела (на
пример, код тешког убиства из члана 114 КЗ). Ова казна се може прописати само уз казну затвора
до двадесет година. Она се не може изрећи лицу које у време извршења кривичног дела није
навршио двадесет једну годину живота. Казну затвора у трајању од тридесет до четрдесет година
(у ранијем законодавству она је била прописана у фиксном трајању од четрдесет година) треба
посматрати као посебан случај казне затвора која је уведена као замена за смртну казну. Зато се не
може одмеравати и изрицати казна у распону између двадесет и тридесет година. Оне се не може
одмеравати и изрицати у месецима, већ само на пуне године. Осим у случају казне затвора у
трајању од тридесет до четрдесет година тежа казна од општег максимума се не може изрећи.
Раније важеће законодавство је предвиђало ту могућност у случају пооштравања казне код поврата
и код стицаја кривичних дела, с тим што је код стицаја могла се изрећи казна и више од четрдесет
година затвора. Изрицање казне затвора и на дане, из више разлога, могуће је само код
краткотрајних казни лишења слободе, док се код дужих казни она изриче на пуне године и месеце.
КЗ као границу у том погледу одређује шест месеци затвора, тј. затвор се изриче на пуне године и
месеце, а до шест месеци и на пуне дане (члан 45. став 2). Кривични законик више не садржи
одредбу која се односи на извршење казне затвора. Ранију одредбу којом би било прописано да се
затвор издржава у затвореним, полуотвореним или отвореним установама за издржавање казне
садржи Закон о извршењу кривичних санкција, с тим што се осим три наведене установе (завода),
предвиђа и издржавање казне у заводима затвореног типа са посебним обезбеђењем. Кривично
законодавство Републике Србије предвиђа институт условног отпуста, односно, осуђеног који је
издржао половину казне затвора суд може отпустити са издржавања казне под условом да до
истека времена за које је изречена казна не учини ново кривично дело. Такође, потребно је да се
осуђени у току издржавања казне тако поправио да се са основом може очекивати да ће се на
слободи добро владати.

8
 1.3.2 УСЛОВНИ ОТПУСТ

Суштина условног отпуста се огледа у томе што се део казне не извршава, тј. До извршења
преосталог дела казне долази се само у случају опозива условног отпуста, а ако до њега не дође
казна се гаси. За време условног отпуста казна постоји само као правна могућност, док, време
проведено на условном отпусту у случају опозива се не урачунава у издржану казну.

КЗ регулише и опште услове за условни отпуст. Прописује који је део казне затвора
потребно да је учинилац издржао, као и услов да за време трајања условног отпуста осуђени не
изврши ново кривично дело. Стога, осуђени који је издржао две трећине, а изузетно половину
казне затвора може се условно отпустити са издржавања казне под условом да до истека времена
за које је изречена казна не учини ново кривично дело. Такође, потребно је да се осуђени у току
издржавања казне толико поправио да се са основом може очекивати да ће се на слободи добро
владати. Можемо закључити да КЗ предвиђа могућност условног отпуштања осуђеног ако су
кумулативно испуњена два услова: да је осуђено лице издржало две трећине, а изузетно и
половину казне, и да се за време издржавања казне тако поправио да се са основом може
очекивати да више неће вршити кривична дела. 

Опозивање условног отпуста је регулисано одредбом члана 38. КЗ Србије, у којем стоји да
је обавезно опозивање условног отпуста ако осуђени за време док је на условном отпусту учини
кривично дело за које је изречена казна затвора преко једне године, и факултативно, када је
изречена казна затвора до једне године. У случају опозивања, изрећи ће се казна применом
одредби за кривична дела учињена у стицају, а део казне који је осуђени издржао по ранијој осуди
урачунава се у нову казну, док се време проведено на условном отпусту не урачу

1.3.3 НОВЧАНА КАЗНА

Новчана казна је једна од најстаријих кривичних санкција, настала у вези са системом

према којем је учинилац неког кривичног дела плаћао одређену суму новца оштећеном или
његовој породици као накнаду за учињено кривично дело, чиме би се спречила крвна освета.
Држава, која се у том почетном стадијуму, јављала само као посредник, је почела и сама
примјењивати новчану казну, тј. Почела је учиниоцу кривичног дела наплаћивати извесну суму
новца за учињено дело.

Новчана казна се састоји у плаћању одређеног новчаног износа у корист државе. Погодна
је за лакша кривична дела, мада се може применити и на подручју тзв. Средњег криминалитета.
Главна предност новчане казне се огледа у отклањању лоших страна затворских казни: осуђеник

9
није обележен као криминалац, није изложен утицајима осталих деликвената, остаје у свом
породичном кругу и задржава своје радно место, док на другој стани, држава остварује приходе
уместо да троши на затворе.... Недостаци новчане казне: не остварује ресоцијализацију, не делује
једнако на имућне и сиромашне...

Данас је у кривичном законодавсту заступљен систем који се назива систем дани – новчане
казне, или систем дневних глоба. Овај систем подразумева да се претходно одмери казна у
временском трајању, тј. У данима и то према општим правилима за одмеравање казне, да се после
тога утврди новчана вредност, тј. Новчани еквивалент једног дана, те да се простим множењем
дође до новчане казне која се изриче. Вредност једног дана утврђује се искључиво према
имовинском стању учиниоца чиме се у знатно већој мери него код система фиксних износа
постиже да новчана казна једнако погађа и сиромашне и богате учиниоце кривичних дела. До
вредности једног дана се долази тако што се утврде месечни или годишњи приходи учиниоца,
затим се од тога одузму редовни трошкови које има, тј. Утврђује се у ствари колико може да
уштеди, па се та уштеда дели са бројем дана у месецу, односно години.

И у кривичном законодавству Србије је заступљен тзв. Систем „дани – новчана казна“,

који за исто кривично дело предвиђа да богати учинилац буде вишеструко кажњен него
сиромашни учинилац.

Новчана казна у дневним износима одмерава се тако што се прво утврђује број дневних
износа, а затим висина једног дневног износа. Број дневних износа за учињено кривично дело
одмерава се на исти начин као и када би се одмеравала казна затвора у данима, а на основу општих
правила о одмеравању казне. Тај број не може бити мањи од десет, нити већи од триста шездесет
дневних износа (дана). Висина дневног износа се утврђује тако што се од прихода учиниоца
кривичног дела у претходној години одузму расходи које је имао, па се та разлика подели да
бројем дана у години. До износа одмерене новчане казне се долази множењем утврђеног броја
дана са утврђеном вредношћу једног дневног износа.

Рок плаћања новчане казне се одређује у пресуди, и не може бити краћи од петнаест дана
ни дужи од три месеца. Такође, новина у КЗ је и то да више не предвиђа принудну наплату
неплаћене новчане казне. Ако осуђени не плати новчану казну у одређеном року, долази до њеног
претварања у затвор. Еквивалент који је у закону одређен код замене неплаћене новчане казне
износи један дан затвора за сваких започетих хиљаду динара новчане казне. Такође, уместо овог
тзв. Суплеторног затвора, који може најдуже трајати шест месеци, неплаћена новчана казна се
може заменити казном рада у јавном интересу, где се за сваких започетих хиљаду динара новчане

10
казне одређује осам часова рада у јавном интересу, при чему рад у јавном интересу не може бити
дужи од две стотине четрдесет часова.

1.3.4 РАД У ЈАВНОМ ИНТЕРЕСУ

КЗ предвиђа да се рад у јавном интересу може изрећи само као главна казна. Казна рада у
јавном интересу се може изрећи за кривична дела за која је прописан затвор до три године или
новчана казна, док је дозвољен само онај рад који је користан за друштво, којим се не задире у
људско достојанство И који се не врши у циљу стицања неке добити.

Рад у јавном интересу не може бити краћи од четрдесет часова, нити дужи од
двестачетрдесет часова. Временски период у којем се може обављати рад у јавном интересу се
креће у распону од једног до шест месеци И траје четрдесет часова у току једног месеца. Важан
услов за изрицање ове казне јесте пристанак учиниоца, овај услов је важан због тога што у колико
не би постојао добровољни пристанак осуђеног на рад у јавном интересу, имали би случај кршења
међународне конвенције која забрањује принудни рад. 

Уколико учинилац не врши рад у јавном интересу, ова казна ће се заменити казном
затвора, тако што ће се сваких започетих четрдесет часова рада у јавном интересу заменити казном
затвора у трајању од једног месеца.

II МЕРЕ УПОЗОРЕЊА

2.1 ПОЈАМ И СВРХА

Условна осуда и судска опомена чине посебну врсту кривичних санкција, које у називају
мерама упозорења. Сврха условне осуде И судске опомене јесте остваривање принципа да је казна,
а поготову казна лишења слободе, ултима ратио (крајње средство) , тј. Не треба примењивати ове
санкције све док се општа сврха кривичних санкција може постићи блажом врстом кривичних
санкција.

Ове кривичне санкције су претежно специјално – превентивног карактера, које су окренуте

учиниоцу кривичног дела. Ипак, оне се међусобно, по неким елементима разликују. И док је
условна осуда реална претња утврђеном казном која се под одређеним условима може
реализовати, судска опомена се своди на пуку опомену која дефинитивно остаје само опомена.

11
 Општа сврха условне осуде И судске опомене јесте то да се према учиниоцу који је крив не
примени казна за лакша кривична дела кад се може очекивати да ће упозорење уз претњу казне
(условна осуда) или само упозорење ( судска опомена) довољно утицати на учиниоца да више не
вршти кривична дела.

Елементи који чине сврху И суштину условне осуде И судске опомене:

- избегавање примене казне – на тај начин се избегава И штетан утицај краткотрајних

казни лишења слободе И штеде се материјална средства

- утицај на учиниоца да више не чини кривична дела - условном осудом И судском

пресудом се тежи утицати на учиниоца да се у будуће уздржи од вршења кривичних дела

- условна осуда је упозорење уз претњу казне .

Услови за примену условне осуде и судске опомене:  условна осуда и судска опомена се
могу изрећи само за лакше кривично дело циљ условне осуде је да се избегне примена казне, што
значи да казну не треба користити кад се сврха кривичних санкција може остварити само претњом
казном, тј. Условном осудом.мора се радити о учиниоцу код кога се може очекивати да ће условна
осуда, односно судска опомена довољно утицати да убудуће не врши кривична дела.

2.2 УСЛОВНА ОСУДА

Условном осудом се тежи сузбити одређена врста криминалитета уз минимално учешће

државе. Суштина условне осуде се огледа у томе што она садржи претњу да ће се применити казна
ако се осуђени не буде придржавао одређених услова. 

Битни елементи условне осуде као самосталне кривичне санкције у КЗ јесу утврђена казна
И време проверавања. Изрицање И извршење утврђене казне ће се одложити под условом да
условно осуђено лице у току времена проверавања ( које се креће у распону од једне до пет
година) не изврши ново кривично дело.

Услови за изрицање условне осуде су објективни, који се везују за само кривично дело,
односно казну, И субјективни услови који се односе на самог учиниоца кривичног дела. Основни
објективни услов је онај који одређује да се условна осуда може изрећи онда кад је у конкретном
случају учиниоцу утврђена казна затвора у трајању до две године. Што се тиче услова везаних за
учиниоца полази се од става да донекле треба ограничити круг лица којима се може изрећи
условна осуда. КЗ је предвиђа да се условна осуда не може изрећи ако није протекло више од пет

12
година од правноснажности осуде којој је учиниоцу изречена казна затвора за умишљајно
кривично дело.

Суд ће опозвати условну осуду, ако осуђени у време провјравања учини једно или више
кривичних дела за која је изречена казна затвора од две године или у дужем трајању. У случају
опозивања условне осуде реализује се претња казном, тј. Претња казном се претвара у казну. Што
би значило да се утврђена казна изриче И извршава. До опозивања условне осуде долази услед:
учињеног новог кривичног дела, због раније учињеног кривичног дела И због неиспуњења
одређених обавеза.

Обавезно опозивање условне осуде због новог учињеног кривичног дела постојаће ако је за
њега изречена казна затвора у трајању од две године или строжа казна. Суд може али И не мора
опозвати условну осуду ако осуђени у току времена проверавања учини кривично дело за које је
изречена казна мања од две године или новчана казна.

До опозивања условне осуде због раније учињеног кривичног дела постоји онда када суд
после њеног изрицања утврди да је осуђени извршио кривично дело пре него што је условно
осуђен, а у питању је такво дело да не би било основа за изрицање условне осуде да се за њега
знало. 

Условна осуда се може опозвати И због неиспуњења одређених обавезе. Наиме, ако је
условном осудом условно осуђеном лицу одређено да врати имовинску корист прибављену
извршењем кривичног дела, или да накнади штету насталу извршењем кривичног дела, а он не
испуни ту обавезу у року одређеном у пресуди, суд може продужити рок за испуњење обавезе или
може опозвати условну осуду И изрећи казну утврђену у условној осуди.

Рок за опозивање условне осуде. Правило је да се условна осуда може опозвати само у току
времена проверавања. Изузетно, до опозивања условне осуде због новог кривичног дела може
доћи у року од једне године од дана протека времена проверавања, уколико је пресуда за то дело
донета после истека времена проверавања. 

2.3 СУДСКА ОПОМЕНА

Судска опомена као самостална санкција у кривичном законодавству Србије, представља

својеврсну замену за казну. У југословенско кривично законодавство је први пут уведена 1959.
год. 

13
 Судска опомена је најблажа санкција за пунолетне учиниоце кривичних дела, која не
доводи до ограничавања права И слобода учиниоца. Она значи социјално – етички прекор за
учињено кривично дело И истовремено упозорење учиниоцу ако поново изврши кривично дело да
може очекивати примену неке строже казне. Као санкција са наглашеним специјално –
превентивним дејством, судска опомена је пре свега окренута примарним деликвентима,
учиниоцима лакших кривичних дела.

За изрицање судске опомене кумулативно морају бити испуњена два услова: мора се
радити о кривичном делу за које је прописан затвор од једне године или новчана казна И да је
кривично дело учињено под олакшавајућом околности која га у датом случају чини нарочито
лаким.

Постоје И две категорије лица према којима се не може изрећи судска опомена: малолетна
лица- јер у склопу васпитних дисциплинских мера постоји укор који је истоветан судској опомени,
а такође, судска опомена се не може изрећи ни војним лицима за кривична дела учињена против
Војске Србије.

Имајући у виду да судска опомена представља најблажу санкцију, она се изриче решењем.
Она не повлачи правне последице осуде. Брише се Из казнене евиденције ако осуђени у року од
једне године од дана правоснажности судске одлуке не учини ново кривично дело.

III МЕРЕ БЕЗБЕДНОСТИ

Први законски пројекат који предвиђа низ мера безбедности као посебан тип санкције јесте
Преднацрт швајцарског кривичног законика из 1893. год чији је аутор К. Штос. Двадесетих И
тридесетих година XX века у многе кривичне законике се уводе мере безбедности као посебна
врста кривичних санкција, које су садржински И системски одвојене од казне.

Евидентна је разлика између казне И мера безбедности. Док се казни као циљ поставља
одмазда, морална опомена И генерална превенција кроз застрашивање, мерама безбедности се као
циљ поставља лечење И поправљање учиниоца кривичног дела. Мере безбедности су уведене да
би се специјално превентивно деловало на одређене категорије учинилаца у односу на које казна
не представља адекватну реакцију. Даље, казна значи И социјално – етички прекор одговорном
учиниоцу, док је мера безбедности вредносно неутрална санкција заснована на опасности
14
учиниоца у смислу поновног вршења кривичног дела. Казна, односно претња казном окренута је
потенцијалним учиниоцима, мере безбедности су кривичне санкције предвиђене да буду реакција
на индивидуалну друштвену опасност одређеног учиниоца. Опасност учиниоца се схвата као
опасност за околину, опасност да се врше нова кривична дела. 

Избор, врста И трајање мере безбедности одређује се на основу процене опасности

учиниоца. Сврха мера безбедности се огледа у отклањању стања или услова који могу бити од
утицаја да учинилац убудуће врши кривична дела. Под појмом стања подразумевају се психичка
стања учиниоца. За изрицање мера безбедности тражи се постојање узрочне везе између његовог
психичког стања И учињеног кривичног дела, као И да таква стања могу водити поновном вршењу
кривичног дела. Појам услови се уобичајено тумачи као повезаност личности учиниоца И његове
средине И прилика.

3.1 СИСТЕМ МЕРА БЕЗБЕДНОСТИ У КРИВИЧНОМ ПРАВУ СРБИЈЕ

КЗ предвиђа девет мера безбедности:

- обавезно психијатријско лечење И чување у здравственој установи,

- обавезно психијатријско лечење на слободи,

- обавезно лечење наркомана,

- обавезно лечење алкохоличара,

- забрана вршења позива, делатности или дужности,

- забрана управљања моторним возилом,

- одузимање предмета,

- протеривање странаца из земље,

- јавно објављивање пресуде.

Трајање мера безбедности посебно је одређено код сваке поједине мере безбедности.
Једина мера чије је трајање неодређено И неограничено јесте обавезно психијатријско лечење И
чување у здравственој установи. Предвиђене мере безбедности су, по правилу, санкције допунског
карактера. Већина мера се може изрећи уз казну, условну осуду, судску опомену….
15
 3.2 ОБАВЕЗНО ПСИХИЈАТРИЈСКО ЛЕЧЕЊЕ И ЧУВАЊЕ У
ЗДРАВСТВЕНОЈ УСТАНОВИ

Мера безбедности обавезног психијатријског лечења И чувања у здравственој установи се

може изрећи учиниоцу који је кривично дело учинио у стању битно смањене урачунљивости, или
у стању неурачунљивости.

За примену ове мере морају бити испуњена два услова: постојање озбиљне опасности да ће
учинилац учинити теже кривично дело, као И да је за отклањање те опасности потребно његово
лечење И чување у здравственој установи. КЗ је ограничио примену ове мере прописујући да се
иста може применити само на оне случајеве када постоји вероватноћа да ће учинилац вршити тежа
кривична дела.

Други услов за примену ове мере безбедности, да је ради отклањања опасности учиниоца
потребно његово лечење И чување у здравственој установи. Ова мера се изриче на неодређено
време, а одлуку о отпуштању из здравствене установе доноси суд решењем након спроведеног
посебног поступка, који се спроводи по службеној дужности, или на захтев здравствене установе
или на захтев органа старатељства.

3.3 ОБАВЕЗНО ПСИХИЈАТРИЈСКО ЛЕЧЕЊЕ НА СЛОБОДИ

Мера обавезног психијатрисјког лечења на слободи се изриче неурачунљивом лицу, мада

се може изрећи И битно смањено урачунљивом лицу : уз условну осуду, И у другом случају када
је битно смањено урачунљив учинилац после обуставе извршења мере обавезног психијатријског
лечења И чувања у здравственој установи пуштен на условни отпуст.

Овде је реч о неурачунљивом или битно смањено урачунљивом учиниоцу који је опасан,
али је за отклањање те опасности довољно његово лечење на слободи. Та опасност мора бити
озбиљна, али се не захтева да то буде опасност од вршења тежих кривичних дела, већ опасност да
ће неурачунљиви учинилац учинити било које противправно дело у закону предвиђено као
кривично дело.

Ова мера безбедности може трајати најдуже три године. Многи су мишљења да би И она
могла бити неодређеног И неограниченог трајања с тим да се обуставља онда када престане

16
потреба за лечењем. Могуће је да ова мера прерасте у меру обавезног психијатријског лечења И
чувања у здравственој установи, И то у два случаја: када се учинилац не подвргне лечењу, односно
када га самовољну напусти, И када поред лечења учинилац постане толико опасан за околину да је
потребно његово лечење И чување у здравственој установи.

3.4 ОБАВЕЗНО ЛЕЧЕЊЕ НАРКОМАНА

Ова мера се примењује према учиниоцима који су кривично дело извршили услед
зависности од употребе опојних дрога. Не тражи се да је учинилац у време извршења кривичног
дела био под утицајем дроге. Наиме, ако је дело учињено у стању неурачунљивости до којег је
дошло употребом дроге, не може се применити ова мера безбедности. Потребно је да је дело
резултат зависности од употребе опојних дрога, тј. Да постоји узрочна веза између учињеног дела
И зависности од дроге. Наркомани много чешће врше кривична дела због зависности од дроге,
него под директним утицајем дроге. Ту се мисли на дела против имовине која се врше да би се
дошло до средстава за дрогу. Такође, за изрицање ове мере кумулативно се захтева испуњење још
једног услова, а то је да мора постојати озбиљна опасност да ће услед ове зависности И даље
вршити кривична дела.

КЗ прописује трајање ове мере, као И општа правила о њеном извршењу. У случају када се
изриче уз казну затвора, мера безбедности обавезног лечења наркомана не може трајати дуже од
три године. Ако је изречена уз казну затвора, мера безбедности обавезног лечења наркомана се
извршава у заводу за извршење казне затвора, или у одговарајућој здравственој или другој
специјализованој установи. Време проведено у установи за лечење се урачунава у казну затвора.
Ако је мера изречена уз новчану казну, условну осуду, судску опомену… мера обавезног лечења
наркомана се извршава на слободи, И може трајати најдуже три године.

Ако се учинилац кривичног дела из неоправданих разлога не повргне лечењу на слободи,

или то лечење самовољно напусти, суд ће наредити да се ова мера принудно изврши у
здравственој или некој другој специјализованој установи.

3.5 ОБАВЕЗНО ЛЕЧЕЊЕ АЛКОХОЛИЧАРА

17
 Услови за изрицање ове мере су у основи исти као И код мере обавезног лечења
наркомана, с тим што је овде услов да је кривично дело учињено услед зависности од употребе
алкохола због чега постоји озбиљна опасност да ће учинилац И даље да врши кривична дела.

Овде треба правити разлику између обичног пијанства И алкохолизма. Повремено или
умерено узимање алкохола је друштвено прихватљиво. Алкохоличари често врше кривична дела
под непосредним утицајем алкохола. И ова мера се може изрећи уз казну затвора, новчану казну,
условну осуду, судску опомену .

У случају када се изриче из казну затвора , мера безбедности обавезног лечења

алкохоличара је ограничена трајањем казне затвора, И она се извршава у заводу за извршење казне
затвора, или у одговарајућој здравственој или другој специјализованој установи.

Ако је мера изречена уз новчану казну, условну осуду, судску опомену… мера обавезног
лечења алкохоличара се извршава на слободи, И не може трајати дуже од две године.

Ако се учинилац кривичног дела из неоправданих разлога не повргне лечењу на слободи,

или то лечење самовољно напусти, суд ће наредити да се ова мера принудно изврши у
здравственој или некој другој специјализованој установи.

3.6 ПРОТЕРИВАЊЕ СТРАНАЦА ИЗ ЗЕМЉЕ

Протеривање странаца из земље се састоји у протеривању странаца који су на територији

наше земље учинили кривично дело за време од једне до десет година или заувек, ако је дело
учињено у поврату.

Услов за примену ове мере безбедности је непожељност боравка странаца на територији

наше земље. КЗ упућује на то да приликом изрицања ове мере се мора узети у обзир тежину
извршеног кривичног дела, што значи да принцип сразмерности И те како треба испоштовати.
Време трајања протеривања се рачуна од дана правоснажности одлуке, с тим да се време
проведено у затвору не урачунава у време трајања ове мере. Такође, мера протеривања странаца из
земље се не може изрећи учиниоцу који ужива заштиту у складу са ратификованим међународним
уговорима.

3.7 ЈАВНО ОБЈАВЉИВАЊЕ ПРЕСУДЕ

18
 Ово је новина у КЗ наше земље, која је И раније постојала, али као санкција коју је суд
могао да наложи само код кривичног дела клевете И то ако је оно учињено путем средстава јавног
информисања. Увођење ове мере безбедности има за свој циљ отклањање опасности по живот И
здравље људи.

Две ситуације у којима се може применити ова мера безбедности, а које предвиђа КЗ: прва
је, ако је кривично дело учињено путем средстава јавног информисања, а циљ објављивања
пресуде јесте отклањање штетних последица учињеног дела. У другом случају, мера јавног
објављивања пресуде се може изрећи за кривично дело које је проузроковало опасност за живот
или тело људи, под условом да објављивање пресуде може да допринесе отклањању или
умањивању те опасности.

Пресуда се објављује о трошку учиниоца кривичног дела. Суд одлучује да ће објавити

пресуду у целини, или само њен део. Изрицање ове мере је у основи факултативно, мада се може
законом предвидети И обавезно објављивање пресуде. Рок за извршење мере јавног објављивања
пресуде је тридесет дана од дана правоснажности пресуде.

ЗAКЉУЧАК

Прописивањем и изрицањем кривичних санкција се тежи сузбијању оних кривичних дела

која повређују или угрожавају основна људска добра или вредности, а која уживају кривично –
правну заштиту.

Приписивањем кривичних санкција за учињена кривична дела појављују се и превентивне

и репресивне мере. Што значи да се кажњавају лица предвиђеним санкцијама за учињена кривична
дела, а превентивно мере указују другим лицима да не врше кривична дела.

ЛИТЕРАТУРА

19
• З. Стојановић, Кривично право, Општи део, Београд, 2007.год

• Др. Стеван Лилић, др Славољуб Поповић, Основи правних поступака, Београд 2008

• Кривични законик Србије, Службени лист

• Интернет

20