Priručnik Za Polaganje Pravosudnog Ispita Iz Opšteg Dela Krivičnog Prava - Iva Alanović

КРИВИЧНО ПРАВО
Општи део
ПРИРУЧНИК
ЗА ПРАВОСУДНИ ИСПИТ
Маст. прав. Ива Алановић

Ива Алановић_____________________________________________Кривично право ≈ 1
ПОЈАМ И ВАЖЕЊЕ
КРИВИЧНОГ ЗАКОНОДАВСТВА
1. ПОЈАМ КРИВИЧНОГ ПРАВА
И КРИВИЧНОГ ЗАКОНОДАВСТВА
Кривично право јесте грана позитивног права, чији је циљ обављање

заштитне функције, која се остварује прописивањем одређених понашања
као кривичних дела и прописивањем кривичних санкција за та дела, као и
услова за њихову примену према учиниоцима.
Циљ кривичног права јесте сузбијање криминалитета, односно
пружање заштите најзначајнијим добрима и вредностима од понашања
која их повређују или угрожавају.
Кривично право и кривичне санкције нису једино средство којима се могу
сузбијати друштвено опасна понашања, већ та средства могу бити врло
различита. Уобичајена је њихова подела на репресивна и превентивна.
1) Репресивна за циљ имају примену санкције у односу на већ
учињено кривично дело, дакле окренута су прошлости ( у ова средства убраја
се кривично право).
2) Превентивним средствима се настоји да спрече друштвено
опасно понашање, тј. окренута су ка будућности. (то могу бити различите мере
и активности у области социјалне политике).
Кривично законодавство се може одредити као скуп кривичних

закона који важе у једној земљи, под чиме се подразумевају сви закони који
регулишу кривично правну материју.
Кривично законодавство у Србији чине:
1. Кривични законик (КЗ) - Кривични законик се састоји од Општег
дела (чл. 1–112) и Посебног дела (чл. 113–432). Општи део садржи правила и
институте који су заједнички за сва поједина кривична дела. Посебни део
представља каталог кривичних дела, подељен у групе кривичних дела према
објекту кривичноправне заштите.
2. Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и
кривичноправној заштити малолетних лица (ЗОМУКД),
3. Закон о одговорности правних лица за кривична дела.
2 ≈ Кривично право_____________________________________________Ива Алановић
2. ВРЕМЕНСКО ВАЖЕЊЕ КРИВИЧНОГ

ЗАКОНОДАВСТВА
Према одредбама које регулушу временско важење кривичног

законодавства, правило је да се на учиниоца кривичног дела примењује закон
који је важио у време извршења кривичног дела.
Предвиђен је, међутим, један важан изузетак од тог општег правила.
Наиме, могуће је да се закон после извршења кривичног дела измени не само
једном већ више пута. У том случају, примениће се онај закон који је
најблажи за учиниоца. То значи да се узимају у обзир и међузакони тј. закони
који су важили после закона који је важио у време извршења кривичног дела, а
пре закона који је важио у време суђења.
Када се процењује који је закон блажи, може доћи до више ситуација. За
учиниоца је најповољније да нови закон учињено дело више не предвиђа као
кривично дело (декриминализа цијa). Ту су и ситуације када нови закон
прописује нове основе искључења кривичног дела, затим када предвиђа
нове основе за ослобођење од казне, када прописује блажу казну по мери,
па до тога да се закони разликују у погледу могућности за изрицање казне
(главне или споредне), односно друге кривичне санкције.
Приликом упоређивања, кривичноправна одредба се мора посматрати у
целини, тј. не може се упоређивати само део те одредбе. У случају да се не може
утврдити који је закон блажи за учиниоца, треба применити закон који је
важио у време извршења кривичног дела.
Приликом упоређивања одредби закона, неопходно је имати у виду и
конкретан случај. Једна иста норма се у једном конкретном случају указује као
блажа, а у другом као строжа.
Кривични законик садржи посебно правило које се примењује на законе
са ограниченим временским трајањем. На учиниоца кривичног дела које је
предвиђено законом са одређеним временским трајањем примењује се тај
закон без обзира на то кад му се суди, осим ако тим законом није друкчије
одређено (члан 5. став 3).
2.1. Кривични законик
Временско важење кривичног законодавства

Члан 5
(1) На учиниоца кривичног дела примењује се закон који је важио у време извршења кривичног
дела.
(2) Ако је после извршења кривичног дела измењен закон, једном или више пута, примениће се
закон који је најблажи за учиниоца.
(3) На учиниоца кривичног дела које је предвиђено законом са одређеним временским трајањем
примењује се тај закон, без обзира на то кад му се суди, ако тим законом није друкчије одређено.
3. ПРОСТОРНО ВАЖЕЊЕ КРИВИЧНОГ

ЗАКОНОДАВСТВА
Правила о просторном важењу кривичног законодавства решавају питање

чије ће кривично законодавство у конкретном случају бити
примењено, тј. да ли законодавство домаће или стране државе. У кривичном
праву се у ту сврху примењују четири принципа:
1) Територијални,
2) Персонални,
3) Реални (или заштитни), и
4) Универзални принцип.
1. Територијални принцип представља основни принцип важења

нашег кривичног законодавства (члан 6. КЗ). Остали принципи (реални,
персонални и универзални) примењују се само у случајевима када се не може
применити терито ријални принцип, односно када је кривично дело учињено у
иностранству.
Према територијалном принципу, кривично законодавство Србије
примењује се на сва кривична дела која су учињена на територији Србије
независно од држављанства учиниоца. Кривично законодавство Србије
важи за сваког ко на територији Србије учини кривично дело.
Под појмом територије Србије подразумевају се сувоземна територија,
водене површине унутар њених граница, као и ваздушни простор над њима.
Територијални принцип је проширен принципом заставе брода и
принципом регистрације авиона - то значи да наше кривично
законодавство важи и за сваког ко учини кривично дело на домаћем броду, без
обзира на то где се брод налази у време извршења дела (члан 6. став 2. КЗ), као и
за сваког ко учини кривично дело у домаћем цивилном ваздухоплову док је
у лету, или у домаћем војном ваздухоплову, без обзира на то где се
ваздухоплов налазио у време извршења дела (члан 6. став 3. КЗ).
Наше кривично право предвиђа могућност да се кривично гоњење странца
који је учинио кривично дело на територији Србије, под условом узајамности,
уступи страној држави (члан 6. став 5. КЗ).
У случају када је дело учињено на територији Србије а у страној држави
је покренут или довршен кривични поступак, кривично гоњење у Србији
предузеће се само по одобрењу републичког јавног тужиоца (члан 6. став
4. КЗ).
Изузетак од примене овог принципа предвиђа међународно јавно право,
а односи се на лица која уживају потпуни дипломатски имунитет, за која
важи њихово национално законодавство.
2. Реални принцип – Примена реалног (или заштитног) принципа

доводи до тога да се кривично право једне државе примењује на сва кривична
дела учињена на штету те државе или њених грађана. Кривични законик
разликује две врсте реалног принципа.
1) Примарни реални принцип – Наше кривично законодавство важи
за сваког (и нашег држављанина и странца) ко у иностранству учини неко
кривично дело против уставног уређења и безбедности Републике
Србије (изузимајући кривично дело изазивања националне, расне и верске
мржње и нетрпељивости из члана 317. КЗ), или учини кривично дело
фалсификовања новца из члана 223. КЗ ако се фалсификовање односи на

домаћи новац или пак неко од кривичних дела тероризма предвиђених у чл.
391. до 393а КЗ (члан 7. КЗ).
Дакле, кривично законодавство Србије се без неких додатних услова
примењује на сваког ко у иностранству изврши неко од наведених кривичних
дела.
У овим случајевима реални принцип је примаран, тј. важи принцип
апсолутне примене нашег права. Наше кривично право биће примењено и онда
када је учинилац у иностранству осуђен и казну издржао. Примена страног
кривичног права у овим случајевима нема значај, осим што ће се казна која је
издржана у иностранству урачунати у казну коју изрекне домаћи суд.
2) Супсидијарни реални принцип – Кривично законодавство Србије
важи и за странца који у иностранству учини према нашој земљи неко
друго кривично дело, а не само неко од оних која су наведена у члану 7. КЗ у
односу на која се примењује примарни (безусловни) реални принцип. Оно важи
и за странца који учини било које кривично дело против држављанина
Србије.
У оба случаја потребно је да се странац затекне на територији Србије
или да јој буде екстрадиран (члан 9. став 1).
У случају када је дело учињено према нашој земљи реч је о примени
реалног принципа, а у случају када је дело учињено на штету нашег
држављанина у питању је пасивни персонални принцип, који такође
спада у реални принцип. И у једном и у другом случају примењује се реални
принцип, за који се може рећи да је супсидијарног (условног) карактера јер
се примењује само ако су испуњени посебни услови прописани чланом 10. ст. 1. и
2. КЗ. Наиме, за разлику од примарног реалног принципа, овде нема потребе за
применом нашег кривичног права у случају да је дошло до примене страног
кривичног права.
3. Персонални принцип – Наше кривично законодавство важи за

држављанина Србије и кад у иностранству учини неко друго кривично
дело, а не само оно које је обухваћено примарним реалним принципом, ако се
затекне на територији наше земље или јој буде екстрадиран (члан 8. КЗ).
Овом одредбом се за важење кривичног законодавства Србије предвиђа
(активни) персонални принцип. Оно ће се применити и на оног учиниоца
који је постао држављанин Србије после учињеног кривичног дела (члан 8.
став 2. КЗ).
Овај принцип ће се применити зато да наши држављани доласком у Србију
не би избегли одговорност за кривична дела учињена у иностранству, с обзиром
на то да, по правилу, не могу бити екстрадирани страној држави.
Посебни услови за примену овог принципа, односно ситуације у којима се
он неће применити предвиђени су у члану 10. ст. 1. и 2. КЗ.
4. Универзални принцип – Према овом принципу, кривично

законодавство Србије важи и за странца који према страној држави или
према странцу учини у иностранству кривично дело за које се према
законодавству земље у којој је учињено може изрећи затвор у трајању
од пет година или тежа казна.
Услови су такође да се странац затекне на територији Србије а не буде

екстрадиран страној држави, као и да је дело кажњиво и по закону земље у
којој је учињено (члан 9. КЗ).
Суд не може изрећи тежу казну од казне коју предвиђа кривично
законодавство земље у којој је дело учињено.
И универзални принцип је супсидијарног карактера. Гоњење се неће
предузети у истим случајевима као и код (активног) персоналног принципа и
супсидијарног реалног принципа, тј. овај принцип се примењује под условима из
члана 10. ст. 1. и 2. КЗ.
Посебни услови за примену супсидијарног реалног принципа,

персоналног и универзалног принципа – Одредбе КЗ предвиђају посебне
услове под којима неће доћи до примене супсидијарног реалног принципа,
односно персоналног и универзалног принципа, што значи да се кривично
гоњење неће предузети у следећа четири случаја:
1) ако је учинилац потпуно издржао казну на коју је у иностранству осуђен,
2) ако је учинилац у иностранству правноснажном пресудом ослобођен
или му је казна застарела или опроштена,
3) ако је према неурачунљивом учиниоцу у иностранству извршена
одговарајућа мера безбедности,
4) ако је за кривично дело по страном закону за кривично гоњење потребан
захтев оштећеног, а такав захтев није поднет.
За примену персоналног, супсидијарног реалног и универзалног принципа
(чл. 8. и 9. КЗ) потребно је да буде испуњен још један услов, а то је да се за
кривично дело кажњава и по закону земље у којој је дело учињено.
Изузетно, и онда када неко понашање није предвиђено као кривично дело
законодавством земље у којој је предузето, до примене нашег кривичног
законодавства може доћи уколико је дато одобрење републичког јавног
тужиоца за предузимање кривичног гоњења или када је то предвиђено
потврђеним међународним уговором.
Урачунавање притвора и казне издржане у иностранству –

Применом неког од принципа просторног важења кривичног законодавства,
иако је у иностранству покренут кривични поступак, а у неким случајевима и
онда када је дошло до извршења кривичне санкције у иностранству, могуће је да
се поново суди учиниоцу кривичног дела и примени домаће кривично
право. Уколико до тога дође, било би неправедно да се време проведено у
притвору или део казне не урачуна у казну изречену од стране домаћег суда. Зато
се притвор, лишење слободе у екстрадиционом поступку, као и казна коју је
учинилац издржао на основу пресуде иностраног суда, урачунају у казну коју
изрекне домаћи суд за исто кривично дело. Уколико се не ради о казнама исте
врсте, урачунавање ће се извршити по оцени суда.

Важење кривичног законодавства на територији Србије
Члан 6
(1) Кривично законодавство Републике Србије важи за сваког ко на њеној територији учини
кривично дело.
(2) Кривично законодавство Србије важи и за сваког ко учини кривично дело на домаћем броду,
без обзира где се брод налази у време извршења дела.
(3) Кривично законодавство Србије важи и за сваког ко учини кривично дело у домаћем
цивилном ваздухоплову док је у лету или у домаћем војном ваздухоплову, без обзира где се
ваздухоплов налазио у време извршења кривичног дела.
(4) Ако је у случајевима из ст. 1. до 3. овог члана у страној држави покренут или довршен
кривични поступак, кривично гоњење у Србији предузеће се само по одобрењу републичког
јавног тужиоца.
(5) Кривично гоњење странца у случајевима из ст. 1. до 3. овог члана може се, под условом
узајамности, уступити страној држави.
Важење кривичног законодавства Србије за учиниоце одређених кривичних дела

извршених у иностранству
Члан 7
Кривично законодавство Републике Србије важи за сваког ко у иностранству учини кривично

дело из чл. 305. до 316, чл. 318. до 321, кривично дело из чл. 391. до 393а овог законика ако је
извршено према Републици Србији или њеном држављанину, као и кривично дело из члана 241.
овог законика ако се фалсификовање односи на домаћи новац.
Важење кривичног законодавства Србије за држављанина Србије који учини

кривично дело у иностранству
Члан 8
(1) Кривично законодавство Србије важи за држављанина Србије и кад у иностранству учини које
друго кривично дело, осим кривичних дела наведених у члану 7. овог законика, ако се затекне на
територији Србије или буде изручен Србији.
(2) Под условима из става 1. овог члана кривично законодавство Србије важи и за учиниоца који
је постао држављанин Србије пошто је учинио кривично дело.
Важење кривичног законодавства Србије за странца који учини кривично дело у

иностранству
Члан 9
(1) Кривично законодавство Србије важи и за странца који ван територије Србије учини према
њој или њеном држављанину кривично дело и кад нису у питању кривична дела наведена у
члану 7. овог законика, ако се затекне на територији Србије или буде изручен Србији.
(2) Кривично законодавство Србије важи и за странца који према страној држави или према
странцу учини у иностранству кривично дело за које се по закону земље у којој је учињено може
изрећи казна затвора од пет година или тежа казна, ако се затекне на територији Србије, а не
буде изручен страној држави. Ако овим закоником није друкчије одређено, суд у таквом случају
не може изрећи тежу казну од оне која је прописана законом земље у којој је кривично дело
учињено.
Посебни услови за кривично гоњење за кривично дело учињено у иностранству

Члан 10
(1) У случају из чл. 8. и 9. овог законика кривично гоњење се неће предузети, ако је:
1) учинилац потпуно издржао казну на коју је у иностранству осуђен;
2) учинилац у иностранству правноснажном пресудом ослобођен или му је казна застарела или
опроштена;
3) према неурачунљивом учиниоцу у иностранству извршена одговарајућа мера безбедности;
4) за кривично дело по страном закону за кривично гоњење потребан захтев оштећеног, а такав
захтев није поднет.
(2) У случају из члана 8. и члана 9. став 1. овог законика кривично гоњење се може предузети
само ако се за кривично дело кажњава и по закону земље у којој је оно учињено, осим када
постоји одобрење републичког јавног тужиоца или када је то предвиђено потврђеним
међународним уговором.
(3) У случају из члана 9. став 2. овог законика, ако је у питању дело које је у време кад је извршено
сматрано кривичним делом према општим правним начелима признатим у међународном праву,
гоњење се може предузети у Србији по одобрењу републичког јавног тужиоца, без обзира на
закон земље у којој је кривично дело учињено.
Урачунавање притвора и казне издржане у иностранству

Члан 11
Притвор, свако друго лишење слободе у вези са кривичним делом, лишење слободе у току
поступка изручења, као и казна коју је учинилац издржао по пресуди иностраног или
међународног кривичног суда урачунаће се у казну коју изрекне домаћи суд за исто кривично
дело, а ако казне нису исте врсте, урачунавање ће се извршити по оцени суда.
КРИВИЧНО ДЕЛО
4. ОПШТИ ПОЈАМ КРИВИЧНОГ ДЕЛА
Раније југословенско законодавство - Раније југословенско

кривично законодавство садржало је (непотпуну) материјално-формалну
дефиницију општег појма кривичног дела. Према њој се кривичним делом
сматрало друштвено опасно дело које је законом одређено као кривично
дело и чија су обележја одређена законом (члан 8. став 1. КЗ СРЈ).
Наша теорија је, осим елемената из законске дефиниције, у општи појам
уносила и противправност и виност, тако да се општи појам кривичног дела
одређивао као дело учињено са виношћу које је друштвено опасно,
противправно и у закону одређено као кривично дело.
Савремена теорија - У односу на горе наведено схватање, савремена

теорија и законодавство општи појам кривичног дела модификују, па се више
друштвена опасност не уноси као материјални елемент.
За разлику од ранијег законског дефинисања општег појма кривичног
дела, КЗ чланом 14. ст. 1 општи појам кривичног дела дефинише на следећи
начин:„ Кривично дело је оно дело које је законом предвиђено као
кривично дело, које је противправно и које је скривљено.“
Овако одређен општи појам кривичног дела има следећа четири елемента:
1) Дело (односно радњу),
2) Предвиђеност кривичног дела у закону,
3) Противправност, и
4) Кривицу.
Редослед појединих елемената није дат произвољно и он се не може
мењати. Приликом решавања конкретних случајева и примене кривичног права
увек се почиње са радњом, а завршава са кривицом. Дакле, ова четири
обавезна елемента у појму кривичног дела истовремено представљају и четири
нивоа кроз које се мора проћи да би се на крају могло констатовати да је учињено
1) Најпре се утврђује да ли нека радња испуњава услове који се
захтевају за радњу кривичног дела. На том првом нивоу, по правилу, само мањи
део радњи неће испунити минималне услове који се постављају за радњу
кривичног дела.
2) Међутим, већ на следећем нивоу или степену, приликом утврђивања да
ли су испуњена битна обележја законског описа одређеног кривичног
дела, долази до значајног сужавања. Предвиђеност у закону је дакле елеменат у
општем појму кривичног дела који изузетно велики број радњи које би
потенцијално могле бити радња кривичног дела своди на један релативно
ограничен круг.
3) Оствареност свих обележја предвиђених у законском опису одређеног
кривичног дела још не значи постојање кривичног дела. За такво понашање, још
не можемо дефинитивно да кажемо да је противправно у кривичноправном
смислу. До утврђивања противправности долази на следећем нивоу. Тачније,
утврђује се да ли је искључена противправност неког понашања које
испуњава сва законска обележја неког кривичног дела (нпр. није ли лишавање
живота неког лица учињено у нужној одбрани и др.). Тек уколико не постоји
неки од основа који искључују противправност, може се констатовати да је

учињено кривично дело уобјективном смислу.
4) Најзад, за постојање кривичног дела потребно је утврдити и кривицу
учиниоца. То је последњи ниво на коме се доноси одлука и коначна оцена о
томе да ли је у конкретном случају учињено кривично дело. Три прва
(објективна) елемента могу постојати без четвртог, тј. кривице, али никако
обрнуто: нема кривице уколико нису остварени објективни елементи.

Кривично дело
Члан 14
(1) Кривично дело је оно дело које је законом предвиђено као кривично дело, које је
противправно и које је скривљено.
(2) Нема кривичног дела уколико је искључена противправност или кривица, иако постоје сва
обележја кривичног дела одређена законом.
10 ≈ Кривично право____________________________________________Ива Алановић
5. РАДЊА КРИВИЧНОГ ДЕЛА
5.1. Појам радње кривичног дела
У погледу одређивања појма радње кривичног дела постоји више теорија:

1) Објективно - субјективна или каузална теорија - Према њој,
радња је вољни телесни покрет или вољно пропуштање да се предузме
телесни покрет. Садржина воље. тј шта је учинилац хтео предузимањем радње
је ирелевантна за појам радње према овој теорији. Основна слабост ове теорије је
то што се сложену појаву као што је људско понашање своди на покрет мишића
проузрокован вољним импулсом.
2) Финалне теорије - Према њима, радња је вршење циљне
делатности. Дакле, захтева се и усмереност радње на остварење неког
циља.
3) Социјална теорија - Према њој, радњу кривичног дела чини
понашање које има одређени друштвени значај. Слабост ове теорије је
управо њена непрецизност, мада јој то може представљати и предност, с обзиром
да појам радње може бити испуњен различитим садржајима.
4) Персонална теорија - Преман њој, радња је испољавање
личности. И ова теорија, као и претходна сувише проширује круг радњи које би
се могле сматрати радњом кривичног дела.
До прихватљивог појма радње кривичног дела може се доћи спајањем

одређених теорија, односно социјалне и персоналне теорије. Дакле, према
социјалној теорији, радња кривичног дела је понашање које има одређени
друштвени значај, док је према персоналној теорији, радња кривичног дела
испољавање личности.
Социјалној теорији може се приговорити то да не постоји радња која нема
одређени друштвени значај, док би се персоналној теорији могло приговорити то
да је сваки поступак појединца његово испољавање личности. Стога би се
спајањем ове две теорије добио употребљив појам радње, а то би био
социјално-персонални појам радње. Према њему, радња би се могла
дефинисати као друштвено релевантно испољавање личности. Ипак,
исправније би било радњу дефинисати као друштвено релевантно
остваривање воље.
Наиме, испољавање личности увек подразумева вољу, а само испољавање
није довољно за одређивање радње кривичног дела, јер би се тиме обухватиле и
радње које значе само изражавање намере, што не може представљати радњу
кривичног дела. Зато се уместо испољавања личности у појам радње уноси
остваривање воље.
Предност оваквог одређивања радње извршења у односу на каузалну
теорију по којој је радња вољни телесни покрет се види на следећем примеру:
Радња кривичног дела је осим радње извршења и радња саучесништва.
Нарочито, када је реч о подстрекавању, појам радње као вољни телесни покрет
не одговара. Подстрекач, по правилу, речима код другог ствара одлуку да он
изврши кривично дело. То се такође односи и на нека кривична дела која се
врше говором, попут увреде, угрожавања сигурности итд...
Ива Алановић____________________________________________Кривично право ≈ 11
5.2. Функције радње кривичног дела
Радња кривичног дела има троструку функцију - Она је

1) Основни елемент,
2) Повезујући елемент и
3) Разграничавајући елемент:
1. Као основни елемент, радња обухвата све облике испољавања
кажњивог понашања. Она обухвата и чињење и нечињење, умишљајну и нехатну
радњу, довршену и недовршену радњу. Сви облици морају се обухватити једним
појмом, а то је појам радње.
2. Као повезујући елемент она представља носећи елемент, а остала
три елемента одређују каква радња треба да буде. Радња се појављује и у оквиру
елемента предвиђености у закону, с обзиром да закон предвиђа радњу
извршења, поред тога она делимично улази и у кривицу, јер радња мора имати и
субјективни садржај.
3. Као разграничавајући елемент, она врши разграничење у односу на
оно што је кривичноправно ирелевантно. Па тако:
- Нема радње кривичног дела када је она предузета под утицајем апсолутне
силе, тј неодољиве силе која потпуно искључује доношење и реализовање
одлуке од стране лица према коме је примењена, јер јој се оно не може
супротставити. Дакле, искључена је вољна радња, па тиме и кривично дело.
- Компулзивна сила и претња, пак, не искључују вољу учиниоца, па тиме не
искључују ни постојање радње. Радња ће постојати, а може се поставити
питање да ли постоји кривица.
- Радње кривичног дела нема у стањима губитка свести - мора доћи до потпуног
губитка свести, јер уколико се ради о поремећају свести, то ће се решавати на
плану неурачунљивости.
- Радње нема ни у случају рефлексних покрета
- Код аутоматизованих радњи, с обзиром да није сасвим искључена воља,
преовлађује мишљење да радња ипак постоји.
5.3. Врсте радње кривичног дела
Постоји више врсти радњи кривичног дела, па се разликују:

1) Радња извршења и радња саучесништва
2) Припремне радње
3) Радње чињења и радње нечињења
4) Алитернативно прописане и кумулативно прописане радње
1. Радња извршења - коју предузима извршилац , и радња

саучесништва - коју предузима саучесник (саизвршилац, подстрекач и
помагач) и која је у функцији радње извршења и њеног предузимања.
2. Од радње извршења треба разликовати и припремне радње - Оне не

представљају радњу извршења кривичног дела, и нису кажњиве. Мада, у
одређеним случајевима припремне радње представљају самостално
кривично дело и као постају радња извршења.
3. Радње кривичног дела се деле и на радње чињења и радње

нечињења. С обзиром на то, деле се и сва кривична дела, на кривична дела
чињења и кривична дела нечињења.
Наиме, правило је да се радња извршења кривичног дела предвиди као
радња чињења. Код неких кривичних дела та радња је прецизно одређена и
обухвата тачно одређену радњу, док је код других она прописана на уопштен
начин (нпр. радња лишења живота може бити било која радња којом се може
прозроковати смрт другог лица).
Међутим, код неких кривичних дела радња се може остварити и
нечињењем. Прави се разлика између правих кривичних дела нечињења
и неправих кривичних дела нечињења.
1) Права кривична дела нечињења постоје када закон као
кривично дело пропише пропуштање да се предузме одређено
чињење. (нпр. непријављивање кривичног дела и учиниоца)
2) Неправа кривична дела нечињења су она кривична дела код којих
је радња у закону прописана као радња чињења, али изузетно се та радња
може извршити и нечињењем, ако је учинилац пропуштањем дужног
чињења остварио обележја тог кривичног дела.
Дакле, за неправа кривична дела нечињења централно је постојање
дужности да се предузме чињење. То значи да неправо кривично дело
нечињења може извршити само лице код ког та дужност постоји, и које се назива
гарант.
У нашој теорији пракси сматра се да дужност постоји на основу:
1) законског прописа
2) неког другог правног посла
3) претходног чињења гаранта којим је створио опасно стање.
Уколико лице код ког постоји дужност по једном од ових основа да
предузме одређену радњу то пропусти, и тиме наступи последица кривичног
дела, то лице ће се сматрати извршиоцем тог кривичног дела.
4. С обзиром на начин прописивања радње у закону разликују се

алтернативно прописане и кумулативно прописане радње.
1) Код алтернативно прописаних радњи, да би постојала радња кривичног
дела неопходно је да је извршена било која од алтернативно прописаних
радњи.
2) Код кумулативно прописаних радњи, да би постојала радња кривичног
дела потребно је да буду остварене све прописане радње извршења. (нпр.
за кривично дело „непружање помоћи лицу повређеном у саобраћајној незгоди“
потребно је да кумулативно буду испуњене две радње: да извршилац проузрокује
повреду неког лица, и да га остави без помоћи).

Извршење кривичног дела нечињењем
Члан 15
(1) Кривично дело је учињено нечињењем кад закон пропуштање да се предузме одређено
чињење предвиђа као кривично дело.
(2) Нечињењем може бити учињено и кривично дело које је законом одређено као чињење, ако је
учинилац пропуштањем дужног чињења остварио обележја тог кривичног дела.
6. ПОСЛЕДИЦА КРИВИЧНОГ ДЕЛА
Последица кривичног дела представља произведену промена или

стање у спољном свету.
Радња кривичног дела увек проузрокује неку врсту последице, међутим та
последица није у свим случајевима неопходна за постојање кривичног
дела. Само код оних кривичних дела код којих закон изричито захтева
наступање одређене последице, она је неопходна за његово постојање. Код
других кривичних дела последица није обавезан елемент тј. ирелевантна је за
постојање кривичног дела.
Кривична дела, која немају последицу као конститутивни елемент бића
кривичног дела, називају се делатносна кривична дела. Код њих није
потребно утврђивати последицу, већ само довршење радње извршења значи и
довршење кривичног дела. Уколико законски опис кривичног дела садржи и
последицу, ради се о последичним кривичним делима, и у код њих се
последица у сваком конкретном случају мора утврђивати.
С обзиром на врсту последице кривична дела се деле на:

1) Кривична дела повреде и
2) Кривична дела угрожавања.
1. Кривична дела повреде за последицу имају уништење или
оштећење објекта радње.
2. Кривична дела угрожавања за последицу имају апстрактну или
конкретну опасност. Те две врсте опасности разликују се према већем или
мањем степену вероватноће да ће доћи до повреде као последице.
- Апстрактна (могућа) опасност је могућност за наступање конкретне
опасности. Код кривичних дела са апстрактном опасношћу као последицом није
потребно да се постојање последице утврђује у сваком конкретном случају.
- Конкретна опасност, напротив, мора се у сваком конкретном случају
утврдити, јер она представља битно обележје у бићу кривичног дела.
Тежина последице се може степеновати:

- Најтежи облик напада јесте уништење
- затим оштећење
- потом конкретна опасност
- најзад, удаљени, посредни напад, односно апстрактна опасност.
Лице које погађа последица назива се пасивни субјект. Код неких

кривичних дела пасивни субјект је истовремено и објект радње тј. на њему се
предузима радња извршења. Међутим, код неких кривичних дела то није случај,
већ је битно да је реч о лицу које је оштећено кривичним делом.
7. УЗРОЧНОСТ
Питање узрочности се не поставља код свих кривичних дела. То

питање се не поставља код оних кривичних дела за чије се постојање не захтева
наступање одређене последице, већ само код кривичних дела која се
сматрају довршеним тек наступањем одређене последице.
Основни проблем узрочности састоји се у издвајању једног од
мноштва услова који доприносе наступању последице и његовом означавању
као узрока последице.
Постоји више торија које покушавају да реше овај проблем, а као

најважније су:
1) Теорија адекватне узрочности и
2) Теорија једнакости услова.
1. Према теорији адекватне узрочности - урок је онај услов који је
подобан да према животном искуству произведе последицу, односно
који је типичан у том смислу да редовно, по правилу проузрокује одређену
последицу. Међутим, проблем се јавља управо код утврђивања узрочности у
атипичним случајевима.
На пример, уколико лице А гурне лице Б, које услед незгодног пада добије
потрес мозга и умре, радња лица А се према овој теорији не би могла сматрати
узроком смрти лица Б, јер таква радња по правилу не може проузроковати смрт.
2. Према теорији једнакости услова (еквиваленције) - узроци су сви
услови без којих последица не би наступила. Међутим, применом ове
теорије се у одређеним случајевима уопште не може доћи до решења, а то су две
ситуације:
1) Случај двоструке узрочности - на пример, два учиниоца потпуно
независно један од другог истовремено пуцају на жртву, а оба хица су
смртоносна.
2) Случај потпуно непредвидљиве узрочности - На пример, када
лице А пошаље у току невремена лице Б у шуму надајући се да ће га погодити
гром што се и догоди. Наиме, да лице А није послало у шуму лице Б, не би га ни
погодио гром и не би дошло до смрти лица Б.
У таквом случају би допунски критеријум био степен вероватноће да ће
наступити последица. Уколико је вероватноћа мала, онда без обзира на жеље
неког лица, узрочност не постоји.
7.1. Теорија објективног урачунавања
Према теорији објективног урачунавања - узрочност је неопходна

претпоставка да би се неко дело одређеном учиниоцу могло објективно
приписати.
1) У првој фази потребно је установити постојање фактичке везе
између радње и последице. При томе се најчешће полази од теорије
једнакости услова, према којој су узрок сви услови без којих последица не би
могла да наступи.
2) У другој фази, како би се круг тих бројних услова могао сузити, утврђује
се нормативна веза између радње и последице. Основно питање које се
поставља у тој фази је: „Да ли је учинилац могао да управља догађајем?“
Да би се неком лицу последица приписала као његово дело, довољно је да

је својом радњом створило или повећало опасност из које је проистекла
последица.
Уколико се утврди да је створена или повећана опасност, потребно је
утврдити да ли је остварен и други услов - да се та опасност реализовала у
виду последице садржане у бићу кривичног дела.
7.1. Узрочност код кривичних дела нечињења
Код кривичних дела нечињења потребно је утврдити повезаност између

пропуштања одређене радње и наступања последице кривичног дела.
У нашој теорији, узрочност се код кривичних дела нечињења састоји у
пропуштању да се један узрочни ланац скрене са свог редовног тока,
чиме долази до забрањене последице.
Овде се питање узрочности не може решавати на исти начин као код

кривичних дела чињења. Поставља се питање: „Шта би било ако би се
предузела радња коју је неко лице било дужно да предузме?“. Уколико
би се утврдило да у том случају последица не би наступила, сматра се да
узрочност постоји.
8. ПРЕДВИЂЕНОСТ У ЗАКОНУ
Да би нека радња била кривично дело, она мора бити предвиђена у

закону као кривично дело.
Предвиђеност у закону неке радње, односно људског понашања као

кривичног дела у ствари значи остварење битних елемената законског
описа неког кривичног дела. Осим остварености битних елемената бића
кривичног дела, обухвата и услове кажњивости. Биће кривичног дела и
услови кажњивости чине законски опис неког кривичног дела. То је његова
формална страна.
Предвиђеност у закону има и своју суштинску, материјалну страну код

које је централно питање зашто је одређено понашање предвиђено у закону као
кривично дело. То је његова друштвена опасност. За разлику од схватања које
је у друштвеној опасности видело самосталан елеменат у општем појму
кривичног дела, друштвену опасност треба посматрати као материјалну страну
предвиђености у закону. Управо друштвена опасност неког понашања јесте
његова главна карактеристика због које је оно у закону предвиђено као кривично
дело.
9. БИЋЕ И ЕЛЕМЕНТИ БИЋА КРИВИЧНОГ ДЕЛА
Да би постојало неко кривично дело, морају бити остварена битна

обележја законског описа кривичног дела, тј мора бити остварено биће
Биће кривичног дела обухвата скуп обавезних обележја која чине
посебне појмове појединих кривичних дела. Уместо бића кривичног дела,
може се говорити о појму крађе, убиства, силовања итд.
Без остварења свих елемената бића кривичног дела нема ни општег
елемента појма кривичног дела – предвиђености у закону, па самим тим ни
Прописивање неког кривичног дела врши се тако што се у закону одређују

његова обавезна обележја. Осим конкретизације радње кривичног дела, биће
кривичног дела може садржати и нека посебна обележја која се јављају код
појединих кривичних дела. Сви ти други елементи ближе одређују радњу, тј.
говоре о томе ко предузима радњу, како, на чему или према коме, чиме, где, када
итд.
Обележја бића кривичног дела могу бити објективна (спољна) и

субјективна (унутрашња):
1. Објективна обележја су: радња извршења, последица, предмет
радње, средство, начин извршења, лично својство, лични однос или лични статус
извршиоца, место и време извршења кривичног дела.
Објективна обележја могу бити:
1) Дескриптивна - када се односе на чињенице које се могу опазити
чулима
2)Нормативна - када њихов појам зависи од правних норми или
произлази из одређених вредновања.
Тако нпр. „туђа покретна ствар“ као објект радње извршења кривичног
дела крађе садржи и нормативно и дескриптивно обележје - „туђа“ је нормативно
обележје, а „покретна ствар“ дескриптивно.
2. Субјективна обележја су, пре свега, умишљај и нехат.

Најприхватљивије је схватање о двострукој функцији умишљаја и нехата -
они су и елемент у бићу кривичног дела и облик кривице. Проблем
разграничавања оног дела умишљаја и нехата који се налази у бићу кривичног
дела и оног који се сматра обликом кривице није нерешив. Умишљај односно
нехат као елемент у бићу кривичног дела се јављају у једном апстрактном облику
и утичу на законско одређивање појма појединих кривичних дела. Од њих зависи
постојање кривичних дела на нивоу предвиђености у закону.
Када је реч о умишљају и нехату као облицима кривице, у питању је њихов
конкретан садржај, код конкретног учиниоца кривичног дела, од чега зависи
постојање његове кривице.
У субјективна обележја спадају и намера и побуда. Тако, код више
кривичних дела против имовине захтева се намера да се за себе или другог
прибави противправна имовинска корист. Намера претпоставља умишљај и
усмерава га на остварење одређеног циља. Дакле, учинилац преузима радњу не
само са умишљајем, него и са одређеном намером, али је за постојање кривичног
дела ирелевантно да ли је та намера заиста остварена.
Нехатна кривична дела, по природи ствари, не могу садржати намеру или
побуду.
9.1. Квалификовани и привилеговани

облици бића кривичног дела
Уобичајена је подела обележја бића кривичног дела на основна и

допунска:
1. Скуп основних обележја чини основни облик кривичног дела.
2.Допунска обележја су квалификаторне и привилегујуће околности.
Та обележја дају кривичном делу карактер тежег или лакшег облика.
- Прописујући квалификаторне околности, законодавац прописује теже
облике неког кривичног дела, и строжу казну у односу на основни облик.
- Прописивајући привилеговане околности законодавац прописује лакше
облике кривичног дела и предвиђа блажу казну у односу на основни облик.
Разлика између квалификаторних и отежавајућих околности је у

томе што квалификаторне околности представљају обележје бића
кривичног дела, док су отежавајуће околности ван бића кривичног дела и
служе као један од основних критеријума за одмеравање казне.
Исто то, само у супротном смеру важи за однос привилегујућих и
олакшавајућих околности.
10. УСЛОВИ КАЖЊИВОСТИ
Услови кажњивости су допунски услови који не спадају у биће

кривичног дела, а који морају постојати поред остварености бића кривичног
дела, да би постојало кривично дело.
Постоје две врсте услова кажњивости:
1) Oбјективни услови кажњивости и
2) Лични основи икључења казне.
1. Објективни услов кажњивости (инкриминације) - не представља

обележје бића кривичног дела иако се налазе у законском опису кривичног дела,
већ представља додатни услов за постојање оних кривичног дела код којих је
предвиђен.
За разлику од других обележја бића кривичног дела, овај услов не мора
бити обухваћен кривицом учиниоца.
Нпр. код кривичног дела „учествовање у тучи“, инкриминисано је само
учествовање у тучи уколико је дошло до тога да је у тучи неко лице лишено
живота или да је другом лицу нанета тешка телесна повреда.
У односу на ту околност не сме постојати умишљај или нехат, јер се онда не
би радило о овом кривичном делу, већ о кривичном делу убиства односно тешке
телесне повреде.
Међутим, у нашем кривичном праву дошло је до неоправдано широке

употребе овог института. Често се нешто што представља последицу
кривичног дела предвиђа као објективни услов инкриминације. Стога и постоји
подела на праве и неправе објективне услове инкриминације.
Прави објективни услови инкриминације имају за циљ
ограничавање криминалне зоне, док неправи представљају прикривена
обележја бића кривичног дела.
Основни критеријум за њихово разликовање је питање: „Да ли би норма
којом је предвиђено кривично дело имала смисла ако би се изоставио
објективни услов инкриминације?“ Уколико се кривично дело заснива
управо на објективном услову инкриминације, у том случају није оправдано да
остане ван бића кривичног дела и ван субјективне сфере учиниоца.
2. Лични основи искључења кажњивости су додатне околности које

утичу на кажњавање односно некажњавање одређених лица. Тачније, код неких
кривичних дела прописује се да нека лица неће бити кажњена иако су
остварена сва битна обележја кривичног дела. Нпр. за кривично дело
„непријављивање припремања кривичног дела“ неће се казнити брачни друг
учиниоца, лице са којим он живи у трајној ванбрачној заједници, сродник по
крви у правој линији, брат или сестра и друга лица чија је кажњивост изричито
искључена.
11. СУБЈЕКТ КРИВИЧНОГ ДЕЛА
Субјект кривичног дела (учинилац) је човек, тј физичко лице које

предузима радњу извршења (извршилац) или радњу саучесништва
(саучесник).
1) Извршилац је лице које предузима радњу извршења
2) Саучесник је лице које предузима радњу саучесништва.
3) Субјект кривичног дела је најшири појам не само у смислу да обухвата
извршиоце и саучеснике, већ је шири и од појма кривца, с обзиром на то
да обухвата и лица која предузимају радњу извршења без кривице.
Субјектом се сматра и оно лице које се приликом извршења кривичног
дела послужило животињом, механичком или природном силом.
Субјект кривичног дела може бити и оно лице које се за извршење
кривичног дела послужило другим лицем. Ово је могуће само у ситуацијама
када су испуњени услови за постојање посредног извршилаштва. Нпр. да то друго
лице не предузима вољну радњу, јер је кривично дело извршило под утицајем
апсолутне силе, тј њиме се друго лице послужило као предметом.
Питање је да ли правно лице може бити субјект кривичног дела. Данас је
све присутниије мишљење да може. И у кривичном праву Србије, од 2008.
године правно лице може бити субјект кривичног дела. Уако је задржано решење
према ком је правно лице субјект привредног преступа, према Закону о
одговорности правних лица за кривична дела, може бити и субјект кривичног
дела.
12. ОБЈЕКТ КРИВИЧНОГ ДЕЛА
Постоје две врсте објекта кривичног дела:

1) Заштитни објект и
2) Објект радње.
1. Заштитни објект јесу одређена добра којима се кривичним

правом пружа заштита. Он може бити општи и групни.
1) Општи заштитни објект јесу основна добра човека (или његова

основна права) и она друштвена добра која су у функцији остваривања
основних добара човека. Дакле, кривичним правом се штите како добра
појединца, тако и општа добра без којих се добра појединца не би могла
остварити.
Основна права човека данас су бројна, али се већина њих може свести на
мали број општих основних права. Тако нпр право на слободу обухвата вежи
број посебних права (слобода кретања, слобода мишљења, право на
неповредивост приватне сфере) или пак право на егзистенцију ( које такође
обухвата низ права на неповредивост живота и тела, као и права која се тичу
живота и тела, попут права на здравље, права на очувану животну средину тид..)
Међутим, кривичним правом се штите само она права код којих не
постоји друга могућност или друга средства за заштиту тих права.
2) Групни заштитни објект јесу она добра која су заједничка за

одређену групу кривичних дела. Нпр. живот и тело, имовина, привреда итд..
Управо групни заштитни објект и представља основни критеријум за
класификацију кривичних дела - сва кривична дела у оквиру једне групе
представљају повреду или угрожавање истог заштитног објекта.
2. Објект радње је материјални, физички предмет на ком се

остварује радња кривичног дела. Нпр. код кривичног дела „крађе“
имовина је заштитни објект, али је туђа покретна ствар објект радње.
Објект радње може бити и лице, и тада се објект радње назива пасивни
субјект. Тај појам се схвата и шире. Пасивни субјект није само лице према ком је
предузета радња извршења, већ и оно лице чије је добро повређено или
угрожено кривичним делом.
Сва кривична дела имају заштитни објект, док објект радње имају само
она кривична дела код којих је то изричито законом предвиђено као њихов
битни елемент.
13. ДРУШТВЕНА ОПАСНОСТ
Друштвена опасност је основ за прописивање неког понашања

као кривичног дела. Она је разлог због ког законодавац неко понашање
прописује као кривично дело. Друштвена опасност не представља самосталан
елемент у општем појму кривичног дела.
Појам друштвене опасности није прецизан појам - да ли је нешто
корисно или штетно, и за кога, не може се увек са извесношћу утврдити, нити за
то постоје неки методи.
Друштвена опасност је релативног карактера - представља резултат
процене и вредновања. Суд о друштвеној опасности неког понашања доноси
законодавац након свестраног разматрања његовог значаја и ефеката за
појединца и друштво.
Приликом оцене друштвене опасности код неких понашања тешко је
постићи сагласност. Нпр. код еутаназије, коцкања, силовања жене са којом
учиничац живи у брачној заједници, инцеста узмеђу пунолетних сродника итд...
Чак и поједина понашања која су друштвено опасна, нису опасна у истом
степену. Нпр. убиство је на скали друштвене опасности знатно више од крађе,
што је нарочито важно за прописивање казне од стране законодавца.
Може се рећи да је друштвено опасно оно понашање које повређује или
озбиљно угрожава неко право човека, или неко опште добро неопходно
за остваривање тог права.
Понашање које за предмет напада нема довољно вредно добро не може
бити друштвено опасно понашање.
14. ПРОТИВПРАВНОСТ
Одређеност љуског понашања у кривичном закону као кривичног дела, по

правилу значи и његову противправност. Дакле, уколико неко понашање садржи
све елементе бића неког кривичног дела, самим тим је и противправно. То значи
да противправности нема уколико нема превиђености дела у закону.
Међутим, иако је дело одређено у закону као кривично дело,
противправност може бити искључена. Стога се противправност своди на
констатацију да не постоје основи који искључују противправност.
Иако се противправност и предвиђеност у закону делимично

подударају, нити предвиђеност у закону значи увек и противправност, нити
противправност значи предвиђеност у закону. Чак и када би се спојили у један
елемент, опет би прво било нужно утврђивати да ли су испуњена битна обележја
кривичног дела, а потом утврђивати да ли је искључена противправност. Из тог
разлога, они ипак представљају два одвојена елемента у општем појму
Основи искључења противправности се могу поделити у две категорије:

1) У прву категорију спадају они који су прописани кривичним
законом: дело малог значаја, нужна одбрана и крајња нужда.
2) У другу категорију спадају они основи до којих се дошло у теорији или
их познају нека страна кривична законодавства - извршење службене дужности,
пристанак повређеног, наређење претпостављеног, дозвољен ризик итд. С
обзиром на чињеницу да ти основи нису предвиђени кривичним законом,
њихово дејство је спорно. Само неки од њих могу за резултат имати искључење
противправности.
15. ДЕЛО МАЛОГ ЗНАЧАЈА
Југословенско кривично законодавство предвиђало је институт

„незнатне друштвене опасности“ као основ који искључује постојање
кривичног дела. У КЗ Србије, тај институт је замењен институтом који има исту
сврху, а то је „дело малог значаја“.
Циљ овог института је да искључи примену кривичног права у оним
случајевима када су испуњена сва обележја неког кривичног дела, али се ради о
тако безначајном делу да примена кривичних санкција очигледно нема
сврхе.
Поред основне претпоставке - да су остварена сва битна обележја

бића кривичног дела, КЗ захтева кумулативно остваривање три услова за
искључење постојања кривичног дела по овом основу:
1) Да степен кривице учиниоца није висок,
2) Да су штетне последице одсутне или су незнатне - Дакле, услов везан за
последицу је постављен алтернативно. Потребно је да је одсутна штетна
последица, а ако је последица наступила, потребно је да је она незнатна.
3) Да општа сврха кривичних санкција не захтева изрицање кривичне
санкције
Код ранијег института, незнатне друштвене опасности, није постојао услов

везан за прописану казну, тј била је могућа његова примена и код тежих
кривичних дела.
Када се ради о институту дела малог значаја, његова примена је могућа на
кривична дела за која је прописана казна затвора до 3 године или новчана
казна.
Дело малог значаја

Члан 18
(1) Није кривично дело оно дело које, иако садржи обележја кривичног дела, представља дело
малог значаја.
(2) Дело је малог значаја ако степен кривице није висок, ако су штетне последице одсутне или
незнатне и ако општа сврха кривичних санкција не захтева изрицање кривичне санкције.
(3) Одредбе ст. 1. и 2. овог члана могу се применити на кривична дела за која је прописана казна
затвора до три године или новчана казна.
16. НУЖНА ОДБРАНА
Нужна одбрана је она одбрана која је неопходно потребна да

учинилац од свог добра или добра другог одбије истовремени
противправни напад.
Нужна одбрана је основ који искључује постојање кривичног дела.
Нужна одбрана има два елемента:

1) Напад и
2) Одбрану
1. Услови напада су да је напад:

1) Понашање човека - Напад мора предузети човек, и он се састоји у
чињењу, а изузетно у нечињењу.
2) Уперен против неког правом заштићеног добра - Напад мора
бити уперен на било које правом заштићено добро, а не постоји ограничење у
погледу врсте и значаја добара.
3) Противправан - То значи да је противан нормама правног система.
Напад је противправан и онда када га је нападнути изазвао, али са одређеним
ограничењима. Неће се радити о нужној одбрани онда када је напад
испровоциран да би се злоупотребило право на нужну одбрану.
4) Истовремен - Истовременост постоји све док напад траје, као и онда
када напад непосредно предстоји. Појам „непосредно“ овде треба схватити као
врло кратко време пре почетка напада које је неопходно да нападнути пружи
ефикасну одбрану.
5) Стваран - Напад мора стварно постојати. У супротном ће постојати
путативна нужна одбрана, што ће се решавати у оквиру института стварне
заблуде.
2. Услови одбране су да је:

1) Кроз радњу одбране остварено биће неког кривичног дела -
Уколико нападнути одбије напад, а да тиме не оствари елементе биће неког
кривичног дела онда нема ни сврхе примењивати институ нужне одбране.
2) Управљена према неком нападачевом добру - Уколико се ради о
повреди добра трећег лица, онда би то била крајња нужда, а не нужна одбрана
3) Неопходно потребна за одбијање напада - Неопходно потребна је
она одбрана којм би се напад могао ефикасно одбити уз најмању повреду
нападачевог добра.
Неки од критеријума за оцену испуњености овог услова су: интензитет
напада и употребљених средстава, начини и средства који су нападнутом били на
располагању за одбијање напада итд.
Овај услов неће бити испуњен уколико дође до веће, очигледније
несразмере ових добара, тј. када дође до повреде знатно вреднијег добра
нападача (нпр. убиство нападача да би се отклонио напад од имовине мале
вредности).
Прекорачење граница нужне одбране (ексцес) ће постојати онда

када су остварени сви услови одбране и напада, осим овог који захтева да је
одбрана неопходно потребна за одбијање напада. Тај услов неће бити
испуњен уколико дође до повреде знатно вреднијег добра нападача.
У случају прекорачење граница нужне одбране, кривично дело постоји, с

тим што ово прекорачење представља факултативни основ за ублажавање
казне.
Изузетно може бити факултативни основ за ослобођење од казне
уколико је прекорачење извршено услед јаке препасти и раздражености
изазване нападом.
Нужна одбрана
Члан 19
(1) Није кривично дело оно дело које је учињено у нужној одбрани.
(2) Нужна је она одбрана која је неопходно потребна да учинилац од свог добра или добра
другога одбије истовремен противправан напад.
(3) Учиниоцу који је прекорачио границе нужне одбране може се казна ублажити. Ако је
учинилац прекорачио границе нужне одбране услед јаке раздражености или препасти изазване
нападом може се и ослободити од казне.
17. КРАЈЊА НУЖДА
Крајња нужда постоји када је дело учињено ради тога да учинилац

отклони од свог добра или добра другог истовремену, нескривљену,
опасност која се на други начин није могла отклонити, а при томе
учињено зло није веће од онога које је претило.
Крајња нужда, као и нужна одбрана, искључује постојање

противправности. А најважније разлике су у томе што:
1) Код крајње нужде дозвољава се жртвовање добра другог лица, у
циљу спашавања сопственог добра
2) Код крајње нужде, за разлику од нужне одбране, нема ни субјективне
ни објективне везе између зла које прети и лица чије се добро жртвује
ради отклањања тог зла.
Елементи крајње нужде су:

1) Опасност и
2) Отклањање опасности
1. Опасност је стање у коме је неко добро угрожено и постоји

могућност да буде повређено. Опасност не мора, као код нужне одбране,
бити изазвана само људском радњом, него и на било који други начин, као
што је деловање природних непогода, напад животиње итд.
Услови који се захтевају за опасност су:
1) Да се опасношћу угрожава било које правом заштићено добро -
Закон није ограничио добра која се могу штитити. Могу се штитити како
сопствена, тако и туђа добра. У сличају да се спасава добро другог лица, важе
исти услови као и када је у питању сопствено добро.
2) Да је нескривљена - Уколико је лице изазвало опасност не може се позвати
на крајњу нужду, већ у том случају кривично дело постоји.
3) Да је истовремена - Истовременост постоји док опасност траје, и када још
није наступила али непосредно предстоји.
4) Да је стварна - Уколико то није случај, постојаће путативна крајња
нужда, која ће се решавати у оквиру института стварне заблуде.
2. Услови за отклањање опасности су:

1) Да се она на други начин није могла отклонити, осим вршењем
радње којом су остварени сви елементи неког кривичног дела - Треба
учинити све што је могуће да не дође до повреде туђег добра. Ако је већ нужно да
до повреде добра дође, оно се мора у највећој мери штедети, тј. морају се
применити она средства и начини отклањања опасности који у најмањој могућој
мери погађају то добро.
2) Да учињено зло није веће од онога које је претило - Учињено зло мора
бити мање од онога које је претило, а највише што закон прихвата је да је оно
исто.
Прекорачење граница крајње нужде постоји када је опасност

отклоњена повредом добра веће вредности од вредности добра од ког се
опасност отклањала. У том случају кривично дело постоји, али закон предвиђа
факултативни основ за ублажавање казне.
Уколико је прекорачење учињено под нарочито олакшавајућим

околностима, учинилац се може и ослободити од казне.
Институт крајње нужде се не може примењивати у ситуацијама у

којима је учинилац био дужан да се изложи опасности - нпр код
одређених професија: полицајци, ватрогасци, пилоти, рудари итд. Међутим, та
дужност није апсолутне природе. Ова лица нису дужна да се изложе
опасности уколико је према околностима случаја сасвим извесно да ће доћи до
њихове смрти.
Крајња нужда
Члан 20
(1) Није кривично дело оно дело које је учињено у крајњој нужди.
(2) Крајња нужда постоји кад је дело учињено ради тога да учинилац отклони од свог добра или
добра другога истовремену нескривљену опасност која се на други начин није могла отклонити, а
при том учињено зло није веће од зла које је претило.
(3) Учиниоцу који је сам изазвао опасност, али из нехата или је прекорачио границе крајње
нужде, може се казна ублажити. Ако је учинилац прекорачио границе крајње нужде под
нарочито олакшавајућим околностима може се и ослободити од казне.
(4) Нема крајње нужде ако је учинилац био дужан да се излаже опасности која је претила.
18. ОСНОВИ ИСКЉУЧЕЊА ПРОТИВПРАВНОСТИ КОЈИ

НИСУ ПРЕДВИЂЕНИ КРИВИЧНИМ ЗАКОНИКОМ
Осим три основа искључења противправности које предвиђа КЗ: дела

малог значаја, нужне одбране и крајње нужде, постоји и одређени број других
основа исључења противправности који су предвиђени другим прописима, или
произлазе из ставова доктрине и судске праксе. Они се могу сврстати у
неколико група:
1. Вршење службене дужности - Постоје основи искључења

противправности који произлазе из вршења службене дужности. Тако нпр. у
случају лишавања слободе ради извршавање казне затвора или нарушавања
неповредивости стана ради хватања учиниоца кривичног дела нема
противправности, па ни кривичног дела, осим уколико дође до прекорачења
овлашћења .
2. Наређење претпостављеног - У нашем кривичном праву наређење

претпостављеног се јавља као основ искључења противправности само у
вршењу службене дужности у Војсци Србије, и то под одређеним
условима. Потребно је:
1) да се наређење тиче службене дужности и
2) да се не односи на извршење кривичног дела за које се може изрећи пет
година затвора или тежа казна.
Наређење претпостављеног неће искључити постојање кривичног дела у
случају да је потчињени знао да извршење представља кривично дело,
јер у том случају потчињени није дужан да изврши наређење претпостављеног.
3. Пристанак повређеног - Код неких кривичних дела ради се о

заштити одређених добара за чију је заштиту заинтересовано друштво у целини.
У том случају се не може дати право појединцу да одлучује о томе да ли ће
кривично дело бити искључено.
Чак и код неких личних добара, постоји друштвени интерес, тако да се не
може препустити појединцу да о њима одлучује без обзира што је он њихов
непосредни носилац (нпр. право на живот).
Овај институт се може применити код неких строго личних права и
слобода, као и код неких кривичних дела против имовине.
Пристанак повређеног има значај и код повреда нанетих приликом
спортских такмичења. Нарочито код неких спортова учесници прихватају
могућност повреда. Кривично дело ће бити искључено уколико је повреда нанета
у оквиру правила неког спортског такмичења.
Ту су могуће две ситуације:
1) да је повреда сама по себи дозвољена (нпр у боксу)
2) да се повреда кажњава у оквиру правила игре (нпр фаул у фудбалу)
Међутим, уколико повреда није нанета у оквиру правила игре, него из других
мотива и разлога, кривично дело ће постојати.
Неопходан услов је да пристанак буде дат претходно. Није довољно да се
пасивни сбјект накнадно сагласи са учињеним кривичним делом.
4. Дозвољени ризик - Понашања у одређеним областима због

техничких достигнућа данас са собом носе одређене ризике који се могу
претворити у повреду тела, живота, имовине (у области саобраћаја, индустрије
итд).
Дозвољени ризик може бити основ искључења противправности само ако
је учинилац предузео све што је потребно да опасност сведе на
најмању могућу меру.
5. Дисциплинско кажњавање малолетне деце од стране

родитеља - У вршењу свог родитељског права могуће је да дође до остварења
бића неких кривичних дела. На пример, родитељ који свом малолетном детету
не дозвољава да изађе из стана док не научи лекцију за школу остварује битна
обележја кривичног дела принуде, а у неким случајевима и противправно
лишење слободе. Међутим, противправност ће бити искључена:
1) ако се мерама дисциплинског кажњавања не остваре елементи неког
тежег кривичног дела
2) ако се те мере предузимају са циљем васпитавања
3) ако су мере прикладне и сразмерне
6. Обављање лекарске дужности - Приликом предузимања

медицинских захвата, нарочито када је реч о хируршким захватима, може
доћи до остварења бића одређених кривичних дела, нпр тешке телесне повреде.
Међутим, радиће се о искључењу противправности тих кривичних дела:
1) ако се лекарски захват врши по правилима лекарске професије
2) ако постоји пристанак пацијента
3) ако је захват извршен у намери лечења (а не нпр. у намери вршења
експеримената).
19. ПОЈАМ КРИВИЦЕ
Појам кривице и теорије кривице- Кривица је један од четири

елемента у општем појму кривичног дела. Да би нека радња била кривично дело,
неопходно је да се она може учиниоцу приписати у кривицу. Приписати дело
некоме у кривицу истовремено значи и да му се приписује одговорност за то
У погледу одређивања појма кривице разликује се више теорија:
1. Психолошке теорије кривице - према којима је кривица је скуп
психичких односа учиниоца према свом делу.
2. Нормативне теорије кривице - према којима се кривица своди само
на социјално-етички прекор који се због учињеног дела упућује
учиниоцу кривичног дела.
3. Психолошко-нормативне теорије кривице - према којима је
кривица психички однос учиниоца према делу због којег му се може
упутити прекор. Ове теорије су и најприхватљивије, јер кривица представља
јединство психичког супстрата и суда о њему.
Приликом утврђивања нечије кривице немогуће је избећи одређена
вредновања. Једно од централних питања ту јесте: „Да ли је учинилац
могао другачије да поступи тј. да ли је могао да избегне вршење
кривичног дела?“ Постојање одређеног простора који дозвољава човеку
избор, нужна је претпоставка за постојање кривице.
За утврђивање кривице од значаја су и морална вредновања. Управо с
тим у вези је питање: „Да ли је неопходно осећање кривице код
учиниоца, свест о томе да је крив за учињено дело?“ Чести су они
учиниоци код којих је та свест одсутна, шта више сматрају да су исправно
поступили. Та чињеница је додатни разлог да се кривица не може заснивати само
на психилошком односу учиниоца према свом делу, већ да тај однос мора бити
вреднован.
Однос кривице и кривичне одговорности - Раније југословенско

право није користило термин кривица, већ је познавало појам кривичне
одговорности. Међутим, кривица је елемент у општем појму кривичног дела, а
кривична одговорност је утврђивање да неко испуњава услове за
кривичну одговорност, тј суд о кривици.
Кривица је основ и услов одговорности - не одговара се због самог дела,
већ зато што је учинилац крив за оно што је учинио или пропустио да
учини.
Структура кривице – Према КЗ кривица постоји ако је учинилац био

урачунљив и поступао са умишљајем, а био је свестан или је био дужан и
могао бити свестан да је његово дело забрањено. Кривица може постојати и
онда када је учинилац поступао из нехата ако је то изричито предвиђено
законом.
Дакле, структуру кривице чине три компоненте:
1) Урачунљивост
2) Умишљај или нехат
3) Свест (или дужност и могућност свести) о противправности
1. Кривица не може постојати без урачунљивости. Она представља

постојање способности одлучивања и расуђивања. Учинилац који је неурачунљив
не може бити крив за учињено дело. Полази се од претпоставке
урачунљивости, а неурачунљивост се утврђује само када се појави сумња да је
реч о неурачунљивом учиниоцу.
2. Умишљај и нехат – се не претпостављају, већ се морају утврђивати у
сваком конкретном случају.
3. Свест о противправности – Није потребно учинилац тачно познаје
кривичноправну норму, већ је неопходно да је учинилац свестан тога да чини
нешто што је противно правном поретку.
Кривичноправни и процесноправни појам кривице -

Кривичноправни појам кривице треба разликовати од процесноправног
појма кривице. Док је у кривичном праву кривица један од елемената
општег појма кривичног дела, у кривичном процесном праву кривица значи
да је доказано да је окривљени учинио кривично дело.
Кривица
Члан 22
(1) Кривица постоји ако је учинилац у време када је учинио кривично дело био урачунљив и
поступао са умишљајем, а био је свестан или је био дужан и могао бити свестан да је његово дело
забрањено.
(2) Кривично дело је учињено са кривицом и ако је учинилац поступао из нехата, уколико закон
то изричито предвиђа.
20. УМИШЉАЈ
Појам - Умишљај је тежи степен кривице и он се увек захтева за

постојање кривичног дела. Само је изузетно код неких кривичних дела
предвиђен и нехат као блажи облик кривице, тј. прописује се лакши облик
кривичног дела с обзиром на степен кривице.
Елементи умишљаја – Умишљај има два елемента:

1) Свест, и
2) Вољу
Оба елемента се могу степеновати, па када је реч о свести учиниоца,
умишљај постоји како када је учинилац сигуран да ће својом радњом извршити
кривично дело, тако и када код учиниоца постоји вероватноћа у том погледу.
Воља се такође може степеновати – она се може јавити од пристајања и
одобравања, па до хтења.
Облици умишљаја – Постоје два облика умишљаја, која се разликују

управо према степену интензитета свести и воље код учиниоца. Па тако
разликујемо директни и евентуални умишљај.
1. Директни умишљај - постоји када је учинилац свестан свога дела и

хтео је његово извршење.
Дакле, степен интентитета свести и воље је висок - учинилац зна да
својом радњом остварује све битне елементе бића кривичног дела, и хоће
извршење дела, а у погледу последице он хоће њено наступање.
Може се говорити о 3 ситуације у којима постоји директан умишљај:
1) У првој ситуацији - Учиниоцу је остваривање бића кривичног дела једини
циљ предузимања радње. Ако учинилац хоће да оствари биће одређеног
кривичног дела, постојаће директан умишљај без обзира колико му вероватно
деловало остварење свих битних обележја кривичног дела. Нпр. ако неко хоће да
изврши силовање одређеног лица, директан умишљај ће постојати и када он није
сигуран да ће успети да савлада отпор тог лица.
2) У другој ситуацији - Учиниоцу остваривање бића кривичног дела служи
само за постизање неког другог циља. Нпр. Учинилац рачуна да ће
највероватније морати да убије или тешко телесно повреди лице које обезбеђује
банку како би провали и обио сеф. Иако њему убиство односно тешка телесна
повреда лица које обезбеђује банку није примарни циљ, постојаће директан
умишљај, јер је био свестан тога да постоји та могућност и то је хтео да би
постигао циљ.
3) У трећој ситуацији - Учинилац хоће једно дело, али је сасвим извесно
да уз то дело долази до извршења другог дела. Нпр. Учинилац активира
експлозивну направу у путничком авиону да би се једно лице лишило живота,
али је сасвим извесно да ће страдати сви који су се налазили у авиону.
2. Евентуални умишљај - постоји када је учинилац свестан да својом

радњом може учинити кривично дело, па је на то пристао. Интензитет
свести и воље је слабији него код директног умишљаја.
Разликовање између директног и евентуалног умишљаја је значајно из два
разлога: Пре свега, постоје одређена кривична дела која се могу извршити само
са директним умишљајем, а један мањи број кривичних дела може се
извршити само са евентуалним умишљајем.

Поред тога, директни умишљај значи и већи степен кривице, што је
значајно за одмеравање казне.
Разликовање евентуалног умишљаја и свесног нехата - Наиме,

код евентуалног умишљаја и свесног неата елемент свести је исти, учинилац
је свестан да својом радњом може учинити кривично дело, међутим
разлика постоји у погледу воље - код евентуалног умишљаја, учинилац
пристаје да учини кривично дело, док код свесног нехата не пристаје, већ
олако држи да до тога неће доћи или да ће то моћи да спречи.
У погледу одређивања појма пристајања данас је актуелна Франкова
формула - према њој, поставља се питање: „Да ли би учинилац предузео
радњу када би знао да ће наступити последица?“. Уколико би предузео
радњу, ради се о евентуалном умишљају, а уколико не би онда је у питању свесни
нехат. Ипак, практична вредност ове формуле је мала јер се ради о хипотетичком
питању на које је тешко дати одговор.
Умишљај
Члан 25
Кривично дело је учињено са умишљајем кад је учинилац био свестан свог дела и хтео његово
извршење или кад је учинилац био свестан да може учинити дело па је на то пристао.
21. НЕХАТ
Појам - Нехат је нижи, односно лакши, степен кривице у односу на

умишљај. Као облик кривице, умишљај је правило и он се посебно не прописује у
бићу сваког кривичног дела, док је нехат изузетак који мора бити посебно
прописан у бићу кривичног дела. Дакле, он је довољан за постојање одређених
кривичних дела само када то закон изричито прописује.
Када закон предвиђа и нехатни облик неког кривичног дела, прописана
казна је увек блажа у односу на ону за умишљајни облик.
За разлику од неких умишљајних кривичних дела која могу бити
довршена и без наступања последице, већ се исцрпљују у самој радњи, нехатна
кривична дела подразумевају наступање последице. Управо тај немаран,
непажљив однос учиниоца према могућности наступања последице чини
суштину нехатног кривичног дела. Однос учиниоца према последици је
главни критеријум за одређивање нехата.
Врсте нехата - Закон познаје две врсте нехата – свесни и несвесни.
1. Свесни нехат - постоји када је учинилац свестан да својом радњом

може учинити кривично дело, али олако држи да до тога неће доћи
или да ће то моћи да спречи.
Елемент свести се овде не разликује од евентуалног умишљаја, али се
разлика испољава у погледу елемента воље - код евентуалног умишљаја
учинилац пристаје на последицу, док код свесног нехата не пристаје на
последицу.
Закон овде говори о две ситуације:
1) Првој - када учинилац погрешно процењује објективну ситуацију, и
2) Другој - када учинилац прецењује своје способности.
2. Несвесни нехат - Код несвесног нехата је одсутан и елемент свести

и елемент воље, али је учинилац према околностима и својим личним
својствима био дужан и могао предвидети наступање последице.
Дакле, да би постојао несвесни нехат потребно је да су кумулативно
испуњена два услова:
1) Субјективни - да је учинилац био дужан да предвиди последицу
2) Објективни - да је учинилац могао да предвиди последицу.
За постојање несвесног нехата пресудна је оцена о томе да ли је учинилац
могао и био дужан да се другачије понаша и тако избегне наступање последице.
Од несвесног нехата треба разликовати случај - casus. Код њега нема ни

свести, ни воље, али ни могћности или дужности да се предвиди
наступање последице. У том случају нема ни кривице, па ни кривичног дела.

Нехат
Члан 26
Кривично дело је учињено из нехата кад је учинилац био свестан да својом радњом може
учинити дело, али је олако држао да до тога неће доћи или да ће то моћи спречити или кад није
био свестан да својом радњом може учинити дело иако је према околностима под којима је оно
учињено и према својим личним својствима био дужан и могао бити свестан те могућности.
22. НЕУРАЧУНЉИВОСТ
Појам - Кривица не може постојати без урачунљивости - она представља

постојање способности одлучивања и расуђивања. Учинилац који је
неурачунљив не може бити крив за учињено дело, јер неурачунљивост
искључује кривицу.
Полази се од претпоставке урачунљивости, а неурачунљивост се
утврђује само када се појави сумња да је реч о неурачунљивом учиниоцу.
Методе утврђивања неурачунљивости - Постоје три метода

утврђивања неурачунљивости:
1) Биолошки метод - у обзир се узимају само одређена болесна,
абнормална душевна стања.
2) Психолошки метод - за њега су меродавне само последице, односно
поремећаји до којих долази на психичком плану.
3) Мешовити метод - за постојање неурачунљивости захтева се и
остваривање биолошког и психилошког основа. То значи да је потребно и
постојање неког абнормалног душевног стања и одређених психичких
сметњи које су проузроковане тим стањем.
У нашем кривичном праву, за утврђивање неурачунљивости примењује се

мешовити метод – то значи да за постојање неурачунљивости кумулативно
мора бити остварен један од четири облика душевне поремећености (биолошки
основ) и један од два облика психичких сметњи (психолошки основ).
1. Биолошки основ се може испољити у четири облика:
1) Душевна болест - оне се могу поделити на егзогене (оне које су изазване
неким спољним факторима који делују на организам, нпр. епилепсија изазвана
променама на мозгу, психозе изазване инфекцијом итд...) и ендогене (оне чији
је узрок унутрашњи и код којих се не могу доказати органски узроци, нпр.
схизофренија, параноја, циклотимија итд...).
2) Привремена душевна поремећеност - Обухвата одређена стања која су
пролазног карактера. Попут исцрпљености и поспаности, али то могу бити и
стања изазвана јаким ефектима услед узимања алкохола и дрога.
3) Заостали душевни развој - је оштећење интелигенције, без обзира на њен
узрок. Душевна заосталост може бити лака, средња и тешка.
4) Друга тежа душевна поремећеност - ту спадају оне душевне
поремећености које се не могу подвести под претходне три. Нпр. неке
психопатије, тежи поремећаји нагона или теже неурозе.
2. Психолошки основ - се може манифестовати као:
1) Одсуство моћи расуђивања - Немогућност схватања значаја свог дела -
Учинилац није свестан значаја свог дела онда када не схвата природни
значај свог дела, када није свестан деловања природних закона.
2) Одусуство моћи одлучивања - Немогућност управљања својим поступцима
- Учинилац не може управљати својим поступцима онда када још влада
својим разумом, али је изгубио власт над вољом.
Неурачунљивост се увек утврђује у односу на одређено кривчно дело -

дакле, могуће је да један учинилац у истом временском моменту буде
неурачунљив у односу на једно дело, а урачунљив у односу на друго. (Нпр. лице
оболело од параноје услед суманутих идеја прогањања не може да схвати значај
свог дела у погледу убиства лица за које мисли да га прогања, али може бити
урачунљив у погледу оних кривичних дела која немају везе са његовим
суманутим идејама).
Осим тога, постојање неурачунљивости је релевантно само у време када
је дело учињено – душевна поремећеност до које у одређеним случајевима
дође након извршеног кривичног дела није од значаја за утврђивање
неурачунљивости.
Лице које својом радњом оствари све елементе кривичног дела у стању
неурачунљивости, није криво за то дело, па се узима да не постоји кривично дело
јер није остварен његов субјективни елемент. У односу на неурачунљивог
учиниоца, могу бити примењене одређене мере безбедности:
1) Обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи,
2) Обавезног психијатријског лечења на слободи, а уз њих и:
- забрана вршења позива, делатности или дужности,
- забрана управљања моторним возилом и
- одузимање предмета.
Неурачунљивост
Члан 23
(1) Није кривично дело оно дело које је учињено у стању неурачунљивости.
(2) Неурачунљив је онај учинилац који није могао да схвати значај свог дела или није могао да
управља својим поступцима услед душевне болести, привремене душевне поремећености,
заосталог душевног развоја или друге теже душевне поремећености.
23. БИТНО СМАЊЕНА УРАЧУНЉИВОСТ
Битно смањена урачунљивост постоји када је способност учиниоца

да схвати значај свог дела или да управља својим поступцима услед
једног од четири облика душевне поремећености била битно смањена.
Дакле, биолошки основ је исто постављен као и код
неурачунљивости, а разлика се јавља на психолошком плану - не ради се о
одсуству моћи одлучивања или расуђивања, јер код битно смањене
урачунљивости оне постоје, али се тражи да је бар једна од њих била битно
смањена.
Битно смањена урачунљивост не искључује кривицу, тако да се

учиниоцу могу изрећи све кривичне санкције које се могу изрећи и
урачунљивом учиниоцу, али закон предвиђа могућност ублажавања казне.
Постоји и могућност да се уз казну изрекне мера безбедности
обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, а уз условну
осуду мера безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи.
Као и неурачунљивост, стање битно смањене урачунлљивости мора

постoјати у моменту извршења кривичног дела.
Такође, и битно смањена урачунљивост се процењује у односу на
одређено кривично дело, што значи да је могуће да у односу на једно дело
постоји битно смањена урачунљивост, а у односу на друго потпуна урачунљивост.
Траба разликовати битно смањену урачунљивост од обичне смањене

урачунљивости - она се налази између битно смањене урачунљивости и
урачунљивости. Само у случају битно смањене урачунљивости постоји могућност
ублажавања казне, док обична смањена урачунљивост може бити само
олакшавајућа околност код одмеравања казне.

Неурачунљивост
Члан 23
(3) Учиниоцу кривичног дела чија је способност да схвати значај свог дела или способност да
управља својим поступцима била битно смањена услед неког стања из става 2. овог члана (битно
смањена урачунљивост) може се ублажити казна.
24. СТВАРНА ЗАБЛУДА
Општи појам заблуде - Заблуда у најширем смислу значи

непостојање свести или постојање погрешне свести о неким околностима.
Врсте стварне заблуде - Разликују се две врсте стварне заблуде:

1) Стварна заблуда о бићу кривичног дела
2) Стварна заблуда о околностима које искључују противправност
1. Стварна заблуда о бићу кривичног дела - постоји онда када код
учиниоца не постоји вест или постоји погрешна свест о било којој стварној
околности која улази у биће кривичног дела (нпр заблуда у погледу радње
извршења, последице, узрочног односа, објекта радње, средства извршења итд...)
Заблуда се може односити и само на једну стварну околност, која чини део
неког обележја кривичног дела, уколико је то пресудно за постојање кривичног
дела (Нпр постоји стварна заблуда ако учинилац верује да је лице над којим
врши обљубу навршило 14 година, иако су му позната сва остала својства
пасивног субјекта).
2. Стварна заблуда о околностима које искључују
противправност - постоји онда када је учинилац у заблуди у погледу неке
стварне околности чије би постојање водило искључењу постојања
кривичног дела. Дакле, не ради се о томе да учинилац погрешно сматра да
његово дело није противправно, јер је то облик правне заблуде, већ се заблуда
односи на неку стварну околност чије би постојање довело до примене неког
основа који искључује противправност.
И једна и друга заблуда може бити неотклоњива и отклоњива.

1) Код неотклоњиве стварне заблуде - учинилац у конкретном случају
никако није могао имати праву представу о релевантној стварној околности.
Неотклоњива заблуда искључује кривицу - и умишљај и нехат.
2) Код отклоњиве стварне заблуде - учинилац је према околностима
конкретног случаја и према својим личним својствима могао и био дужан да
има праву представу о релевантним стварним околностима. Отклоњива
заблуда не искључује нехатну кривицу, што значи да ће постојати кривично
дело из нехата, ако закон такво кривично дело предвиђа.
У кривичном праву постоје и заблуда о предмету, лицу и узрочној

вези.
1) Заблуда о предмету и заблуда о лицу - нису правно релевантне
када су предмет и лице истог квалитета. Неће бити правно релевантно то
што је учинилац мислећи да врши кривично дело према једном лицу изврши
дело према другом лицу. Али када се ради о томе да је лице са одређеним
својством битни елемент кривичног дела тада стварна заблуда може да
утиче на кривицу учиниоца или на правну квалификацију дела. Исто је и када се
ради о предмету.
2) Заблуда о узрочној вези - постоји када учинилац проузрокује
последицу на другом објекту радње, а не не оном на којем је хтео. Владајуће
схватање је да ће постојати покушај кривичног дела (у односну на оно дело
које је хтео да оствари) и нехатно кривично дело (у односу на дело које је
остварено).
Стварна заблуда
Члан 28
(1) Није кривично дело оно дело које је учињено у неотклоњивој стварној заблуди.
(2) Стварна заблуда је неотклоњива ако учинилац није био дужан и није могао да избегне заблуду
у погледу неке стварне околности која представља обележје кривичног дела или у погледу неке
стварне околности која би, да је заиста постојала, чинила дело дозвољеним.
(3) Ако је учинилац био у стварној заблуди услед нехата, постојаће кривично дело учињено из
нехата кад закон такво кривично дело предвиђа.
25. ПРАВНА ЗАБЛУДА
Појам – Правна заблуда подразумева непостојање свести о томе да се

чини кривично дело. Дакле, код лица које се налази у правној заблуди нема
свести о правној забрањености дела које предузима.
Врсте - Разликују се две врсте правне заблуде: Директна и индиректна.

1. Директна правна заблуда - учинилац не зна да је понашање које
предузима у закону предвиђено као кривично дело. ( Нпр. не зна да чини
кривично дело утаје, уколико присвоји новац који му је грешком овлашћеног
лица исплаћен).
2. Индиректна правна заблуда - учинилац погрешно сматра да
нешто представља основ који искључује противправност или погрешно
процењује постојање услова за примену неког од основа исључења
противправности.
У оба случаја, дакле, код учиниоца не постоји свест о забрањености дела
које чини.
Правна заблуда, међутим, неће постојати уколико се ради о евентуалној

правној заблуди - када учинилац допушта могућност да његово понашање
може бити забрањено, али га без обзира на то предузима.
Правна заблуда може бити отклоњива и неотклоњива.

1) Неотклоњива правна заблуда - постоји када учинилац није знао да
је његово дело забрањено зато што то није могао и није био дужан да зна.
Ова заблуда искључује кривицу, с обзиром да недостаје свест о
противправности, као део кривице. Дакле, у том случају нема кривичног дела.
2) Отклоњива правна заблуда - постоји када учинилац није знао да је
његово дело забрањено, али је то могао и био дужан да зна. У том случају,
постоји могућност ублажавања казне.
Код неких кривичних дела тешко је замислити постојање правне заблуде.

Нпр. код кривичних дела која су зло сама по себи (mala in se) и која као
таква представљају кривична дела у свим друштвима (убиство, крађа...)
искључено је постојање правне заблуде. Са друге стране, код кривичних
дела која нису предмет моралне осуде, већ зависе од процене законодавца у
одређеном друштву (mala prohibita) сасвим је могуће постојање правне
заблуде. За нека од њих не зна већина грађана, па чак ни неки правници.
Правна заблуда
Члан 29
(1) Није кривично дело оно дело које је учињено у неотклоњивој правној заблуди.
(2) Правна заблуда је неотклоњива ако учинилац није био дужан и није могао да зна да је његово
дело забрањено.
(3) Учиниоцу који није знао да је дело забрањено, али је то био дужан и могао да зна, казна се
може ублажити.
26. СИЛА И ПРЕТЊА

(ПРИНУДА)
Основно питање које се поставља у вези са силом и претњом је: „Да ли

оне искључују постојање кривичног дела учињеног под њиховим
утицајем“?
1. Сила - може бити апсолутна и компулзивна

1) Апсолутна сила је сила таквог итензитета којој се лице према ком је
примењена не може одупрети, већ је био принуђен да оствари биће неког
кривичног дела. Апсолутна сила искључује постојање радње кривичног дела,
па самим тим нема ни кривичног дела.
2) Компулзивна сила представља употребу физичке силе према
неком лицу с циљем да се оно принуди да изврши одређено кривично дело.
Међутим, лице услед компулзивне силе ипак има могућност да одлучује и
реализује своју одлуку.
2. Претња представља стављање у изглед неког зла лицу које се
принуђава. Да би постојао утицај на доношење одлуке лица којем се прети,
потребно је да претња буде могућа и озбиљна, што се процењује с аспекта
лица којем је претња упућена.
Речено је већ да апсолутна сила искључује радњу кривичног дела, па тако

нема ни кривичног дела. Међутим, поставља се питање утицаја компулзивне
силе и претње на постојање кривичног дела.
1) Наиме, у неким случајевима ће бити искључено постојање
умишљаја, јер је интензитет компулзивне силе и претње био веома висок, па
учинилац није могао другачије да поступи нити се то од њега могло очекивати.
2) У неким случајевима, мада ретким, сила и претња могу проузроковати
привремену душевну поремећеност која код принуђеног може довести до
неурачунљивости или битно смањене урачунљивости, па би такође у тим
ситуацијама могла бити искључена кривица.
3) Компулзивна сила и претња, уколико су за то испуњени услови, преко
института крајње нужде, могу искључити постојање кривичног дела.
Најзад, уколико компулзивна силе и петња не искључују кривицу, оне
представљају факултативни основ за ублажавање казне.
Сила и претња
Члан 21
(1) Није кривично дело оно дело које је учињено под дејством неодољиве силе.
(2) Ако је кривично дело учињено под дејством силе која није неодољива или претње, учиниоцу
се казна може ублажити.
(3) У случају из става 1. овог члана као извршилац кривичног дела сматраће се лице које је
применило неодољиву силу.
27. СКРИВЉЕНА НЕУРАЧУНЉИВОСТ

(Actiones liberae in causa)
Циљ института Actiones liberae in causa је решавање проблема кривице код

учинилаца који су кривично дело учинили у стању наурачунљивости, али су
сами себе довели у то стање, употребом алкохола, дрога или на други начин.
Овај институт дозвољава једини изузетак од правила да се кривица
утврђује у време извршења дела - наиме, кривица се утврђује према моменту
пре него што је учинилац сам себе довео у стање неурачунљивости у
којем је учинио кривично дело.
За примену овог института потребно кумулативно испуњење два услова:

1. Да је учинилац сам себе довео у стање неурачунљивости (употребом
алкохола, дрога или на други начин),
2. Да је у том стању учинио кривично дело, у односу на које је код њега, у
моменту пре него што се довео у то стање постојао умишљај или нехат
(уколико је законом предвиђен уопште нехатни облик).
Могуће су, дакле, две ситуације.

1. Умишљајна Actiones liberae in causa - Могућ је директни
умишљај (Учинилац је светан да ће у стању неурачунљивости учинити
кривично дело и то хоће) као и евентуални умишљај (Учинилац је свестан
тога да може учинити кривично дело у стању неурачунљивости и на то пристаје)
2. Нехатна Actiones liberae in causa - Могућ је свесни нехат
(Учинилац је свестан могућности да у том стању може учинити кривично дело,
али олако држи да до тога неће доћи, односно да ће то моћи да спречи), као и
несвесни нехат (Учинилац није свестан тога да у том стању може извршити
кривично дело, нити је то хтео, али је према околностима и својим личним
својствима био дужан и могао бити свестан те могућности).
Овај институт се примењује и код кривичних дела нечињења - када

учинилац сам себе доведе у стање неурачунљивости, био је свестан да у том
стању, својим пропуштањем може остварити одређено кривично дело,
а то је хтео или је на то пристао (умишљај) или је олако држао да до тога неће
доћи или да ће то моћи да спречи (свесни нехат) односно није био свестан тога
али је био дужан и могао бити свестан те могућности (несвесни нехат), постојаће
његова кривица.
Овај институт се не примењује када је неко сам себе довео само у стање
битно смањене урачунљивости – учиниоцу који је сам себе довео у стање
битно смањене урачунљивости не може се по том основу ублажити казна.

Скривљена неурачунљивост
Члан 24
(1) Кривица учиниоца кривичног дела који се употребом алкохола, дрога или на други начин
довео у стање у којем није могао да схвати значај свог дела или да управља својим поступцима
утврђује се према времену непосредно пре довођења у такво стање.
(2) Учиниоцу који је под околностима из става 1. овог члана учинио кривично дело у стању битно
смањене урачунљивости не може се по том основу ублажити казна.
28. ОДГОВОРНОСТ ЗА КРИВИЧНА ДЕЛА КВАЛИФИКОВАНА

ТЕЖОМ ПОСЛЕДИЦОМ
Постоји већи број кривичних дела која поред свог основног облика имају и
своје теже облике, уколико из основног облика произађе тежа последица. У
том случају се, по правилу, прописује и тежа казна. Нпр. извршилац хоће да
жртву тешко телесно повреди, али из тога произађе њена исмрт, иако он то није
хтео.
Основно питање које се ту поставља је питање кривице и за ту тежу

последицу. Кривични законик садржи општу одредбу о одговорности – Када је
из кривичног дела произашла тежа последица због које закон прописује тежу
казну, та се казна може изрећи само ако је учинилац у односу на ту последицу
поступао из нехата. Дакле, за одговорност за кривична дела квалификована
тежом последицом потребно је да се та тежа последица може приписати нехату
учиниоца.
Ако је у односу на тежу последицу постојао умишљај, примењиваће

се одредбе за стицај кривичних дела. Изузетно ће се радити о одговорности
за кривично дело квалификовано тежом последицом иако у односу на
тежу последицу постоји умишљај, ако тежа последица сама по себи не
представља кривично дело. ( Нпр. Један од квалификованих облика
силовања постоји када је силовање за последицу имало трудноћу. Језичким
тумачењем би значило да ако се трудноћа може приписати нехату учиниоца
постојала би одговорност за тежи облик силовања, али ако би трудноћа била
обухваћена умишљајем учиниоца постојао би само основни облик. Управо из тог
разлога КЗ предвиђа одговорност за тежу последицу и онда када је у односу на
њу постојао умишљај, али уколико тиме нису остварена обележја другог
кривичног дела.)
Одговорност за тежу последицу

Члан 27
Кад је из кривичног дела произашла тежа последица због које закон за то дело прописује тежу
казну, та се казна може изрећи ако је учинилац у односу на ту последицу поступао из нехата, а и
са умишљајем ако тиме нису остварена обележја неког другог кривичног дела.
29. ОДГОВОРНОСТ ЗА КРИВИЧНА ДЕЛА УЧИЊЕНА ПОСРЕДСТВОМ

ШТАМПЕ И ДРУГИХ СРЕДСТАВА ЈАВНОГ ИНФОРМИСАЊА
Средства јавног информисања се могу искористити за извршење

различитих кривичних дела (увреда, позивање на насилну промену уставног
уређења итд...). Извршиоцем кривичног дела извршеног објављивањем
информације у новинама, на радију, телевизији или другом јавном гласилу
сматра се аутор информације. Међутим, када је реч о овим кривичним
делима, под подређеним условима, предвиђена је одговорност за три категорије
лица:
1) Одговорног уредника
2) Издавача (изузетно и штампача)
3) Произвођача
1. Одговорни уредник је одговоран за кривична дела учињена путем

оних средстава јавног информисања код којих је обавезно постојање
одговорног уредника. То су: новине, телевизија и друга јавна гласила.
Одговорни уредник ће се сматрати извршиоцем кривичног дела учињеног
путем ових средстава у три случаја:
1) Ако је до завршетка главног претреса пред првостепеним судом аутор остао
непознат
2) Ако је информација објављена без сагласности аутора
3) Ако су у време објављивања информације постојале стварне или правне
сметње за гоњење аутора, које и даље трају. Потребно је и да главни уредник
није био у неотклоњивој стварној заблуди у погледу неке од тих околности.
2. Издавач ће се, под истим условима, сматрати извршиоцем

кривичног дела које је учињено путем неповремене штампане
публикације, као што су: књига, удзбеник, монографија. А ако нема издавача,
или постоје сметње за његово гоњење, узеће се да је извршилац штампар који је
за то знао.
3. Произвођач се, под истим условима, сматра извршиоцем

кривичног дела учињеног путем компак-диска, грамофонске плоче, и других
аудио или видео средстава.
С обзиром на то да се као издавач, штампар или произвођач јавља правно

лице, изричито је прописано да је извршилац физичко лице које је у том
правном лицу одговорно за издавање, штампање и производњу.
Законом је предвиђено да се претходно наведена лица неће сматрати

извршиоцем кривичног дела због тога што суду или другом надлежном органу
нису открила идентитет аутора информације или извор информације, осим у
случају да је учињено кривично дело за које је као најмања мера казне прописан
затвор у трајању од 5 или више година, или је то неопходно да би се извршење
таквог кривичног дела спречило.

Посебне одредбе о кривичним делима учињеним путем штампе или других
средстава јавног информисања
Одговорност уредника
Члан 38
(1) Извршиоцем кривичног дела извршеног објављивањем информације у новинама, на радију,

телевизији или другом јавном гласилу сматра се аутор информације.
(2) Изузетно од одредбе става 1. овог члана извршиоцем кривичног дела учињеног путем новина,
радија, телевизије или другог јавног гласила сматраће се одговорни уредник, односно лице које
га је замењивало у време објављивања информације:
1) ако је до завршетка главног претреса пред првостепеним судом аутор остао непознат;
2) ако је информација објављена без сагласности аутора;
3) ако су у време објављивања информације постојале стварне или правне сметње за гоњење
аутора, које и даље трају.
(3) Искључена је кривица одговорног уредника, односно лица које га замењује уколико је био у
неотклоњивој заблуди у погледу неке од околности наведених у ставу 2. тач. 1. до 3. овог члана.
Одговорност издавача, штампара и произвођача

Члан 39
(1) Кад постоје услови из члана 38. овог законика извршиоцем се сматрају:
1) издавач - за кривично дело извршено путем неповремене штампане публикације, а ако нема
издавача или постоје стварне или правне сметње за његово гоњење - штампар који је за то знао;
2) произвођач - за кривично дело извршено путем компакт диска, грамофонске плоче,
магнетофонске траке и других аудитивних средстава, филма за јавно и приватно приказивање,
дијапозитива, видео-средстава или сличних средстава намењених ширем кругу лица.
(2) Ако је издавач, штампар или произвођач правно лице или државни орган, извршилац је лице
које одговара за издавање, штампање или производњу.
Примењивање одредаба чл. 38. и 39.

Члан 40
Одредбе чл. 38. и 39. овог законика примењују се само ако се та лица по општим одредбама овог
законика не могу сматрати учиниоцем кривичног дела.
Заштита извора информација

Члан 41
Лица из чл. 38. и 39. овог законика неће се сматрати извршиоцем кривичног дела због тога што
суду или другом надлежном органу нису открила идентитет аутора информације или извор
информације, осим у случају да је учињено кривично дело за које је као најмања мера казне
прописан затвор у трајању од пет или више година, или је то неопходно да би се извршење таквог
кривичног дела спречило.
30. ОДГОВОРНОСТ ПРАВНИХ ЛИЦА ЗА КРИВИЧНА ДЕЛА
Једна од негативних страна развоја привреде је пораст штетних радњи

правних лица. То указује на потребу да се на те радње реагује казненим
санкцијама. Међутим, томе на путу стоје пре нека основна начела кривичног
права, попут начела субјективне индивидуалне одоговорности.
Ипак, у Европи је (осим у англосаксонском праву) све уочљивије увођење

одговорности правних лица за кривична дела. И Србија се 2008. године
придружила већини европских земаља које су увеле одговорност правних лица
за кривична дела, доношењем Закона о одговорности правних лица за
кривична дела.
Овај закон предвиђа изведену, а не изворну одговорност правних лица –
она се заснива на кривици одговорног лица у правном лицу. Дакле, да би
правно лице било одговорно, потребно је да је физичко лице које има положај
одговорног лица у правном лицу учинило кривично дело. Без радње човека нема
ни одговорности правног лица. Па тако, одговорност правног лица постоји у
следећим случајеивма:
1) Правно лице одговара за кривично дело које у оквиру својих овлашћења
учини одговорно лице, у намери да за правно лице оствари неку корист.
2) Правно лице одговара када због непостојања надзора и контроле од
стране одговорног лица, кривично дело изврши физичко лице које је под
надзором одговорног лица.
Што се тиче санкција према правним лицима, предвиђена је условна

осуда, мера безбедности, а Закон о одговорности правних лица за кривична
дела предвиђа и две врсте казни: новчана казна и престанак правног лица.
Када су у питању мере безбедности, њихов специјално-превентивни
учинак се не може негирати.
Међутим, код условне осуде се јављају сумње. Та санкција је
инкорпорисана у систем индивидуалне, субјективне одговорности и ван тог
система она мења свој карактер и домашај. Чини се да условна осуда са
заштитним надзором представља санкцију од које се може више очекивати
него од обичне условне осуде, па стога Закон предвиђа и ту врсту условне осуде.
30.1. Закон о одговорности правних лица за кривична дела
Основ одговорности правног лица

Члан 6
Правно лице одговара за кривично дело које у оквиру својих послова, односно овлашћења
учини одговорно лице у намери да за правно лице оствари корист.
Одговорност правног лица из става 1. овог члана постоји и ако је због непостојања
надзора или контроле од стране одговорног лица омогућено извршење кривичног дела у корист
правног лица од стране физичког лица које делује под надзором и контролом одговорног лица.
Границе одговорности правног лица

Члан 7
Одговорност правног лица заснива се на кривици одговорног лица.

Врсте кривичних санкција

Члан 12
Правном лицу се за кривично дело могу изрећи следеће кривичне санкције:

1) казна;
2) условна осуда;
3) мере безбедности.
Врсте казни
Члан 13
Правном лицу се могу изрећи следеће казне:

1) новчана казна;
2) престанак правног лица.
Новчана казна и престанак правног лица могу се изрећи само као главне казне.
Врсте мера безбедности

Члан 23
За кривична дела за која су одговорна правна лица могу се изрећи следеће мере безбедности:
1) забрана обављања одређених регистрованих делатности или послова;
2) одузимање предмета;
3) јавно објављивање пресуде.
Суд може одговорном правном лицу изрећи једну или више мера безбедности када постоје
услови за њихово изрицање предвиђени законом.
Мере безбедности одузимање предмета и јавно објављивање пресуде могу се изрећи ако је
одговорном правном лицу изречена условна осуда.
31. ВРЕМЕ ИЗВРШЕЊА КРИВИЧНОГ ДЕЛА
Време извршења кривичног дела важно је за решавање више питања

у кривичном праву: временско важење кривичног закона, застарелост,
утврђивање крице учиниоца, малолетство, кривична дела која као конститутивно
обележје имају одређено време...
У погледу одређивања времена извршења кривичног дела постоје 3

теорије:
1) Теорија делатности - временом извршења се сматра време када је
предузета радња извршења
2) Теорија последице - временом извршења се сматра време кад је
наступила последица
3) Теорија јединства - временом извршења се сматра и време кад је
предузета радња и време кад је наступила последица. Ипак, у већини
случајева би дошло до нерешивих ситуација ако се временом извршења
кривичног дела не би сматрао један моменат.
Наш закон се определио за теорију делатности, што значи да се

временом извршења кривичног дела сматра време када је предузета радња
извршења, а код кривичних дела нечињења време извршења кривичног дела
моменат када радња гаранта више није могла да се предузме, односно
када се последица више није могла спречити предузимањем радње.
Код покушаја кривичног дела - такође важи да је извршен када је

предузета радња извршења.
Код продуженог кривичног дела - време извршења је моменат
предузимања последње радње која улази у састав продуженог кривичног
дела.
Код трајних кривичних дела - време извршења је време када је
довршена радња извршења.
За саучеснике - релевантно је време када је предузео радњу
саучесништва, без обзира на то када је предузета радња извршења.
Време извршења кривичног дела

Члан 16
(1) Кривично дело је извршено у време кад је извршилац радио или био дужан да ради, без
обзира кад је последица дела наступила.
(2) Саучесник је кривично дело учинио у време кад је радио или био дужан да ради.
32. МЕСТО ИЗВРШЕЊА КРИВИЧНОГ ДЕЛА
Место извршења кривичног дела значајно је за решавање више

питања: просторно важење кривичног законодавства, кривична дела која у бићу
као конститутивни елемент садрже одређено место, у кривичном процесном
праву за одређивање месне надлежности суда.
Утврђивање места извршења кривичног дела нарочито је важно и код
кривичних дела чија се радња извршења предузима у једном месту, а последица
наступа у другом (дистанциона кривична дела).
Постоје 3 теорије у решавању питања које место ће се сматрати местом

извршења:
1) Теорија делатности - местом извршења кривичног дела сматра се
место на којем је предузета радња извршења
2) Теорија последице - местом извршења кривичног дела сматра се
место на којем је наступила последица
3) Теорија убиквитета (теорија јединства) - местом извршења
кривичног дела сматра се и место на којем је предузета радња извршења и
место на којем је наступила последица.
Наш КЗ прихвата управо ту трећу теорију - местом извршења се сматра и
место гре је радња предузета (или пропуштена)и место где је
наступила последица (у целини или делимично).
Код кривичних дела нечињења - место радње је, осим места у којем је
наступила последица и оно место где је учинилац био дужан да ради,
односно могао да предузимањем радње отклони наступање последице. У неким
случајевима то је место у које је учинилац требало да се упути да предузме радњу
коју је био дужан да предузме, стога је могуће да се код кривичних дела
нечињења извршилац уопште не налази у месту у којем је кривично дело
извршено.
Код покушаја кривичног дела - местом извршења се сматра и место у
којем је предузета радња и место у којем је последица према умишљају
учиниоца требало да наступи.
Код саучесника – поред места у којем је предузета радња извршења
и места где је наступила последица, местом извршења кривичног дела
сматра се и место у којем је предузета радња саучесништва.
Место извршења кривичног дела

Члан 17
(1) Кривично дело је извршено како у месту где је извршилац радио или био дужан да ради, тако
и у месту где је у целини или делимично наступила последица дела.
(2) Покушај кривичног дела сматра се извршеним како у месту где је учинилац радио, тако и у
месту где је последица по његовом умишљају требало да наступи или је могла да наступи.
(3) Саучесник је кривично дело учинио и у месту у којем је предузео радњу саучесништва.
33. СТАДИЈУМИ ИЗВРШЕЊА КРИВИЧНОГ ДЕЛА
Када се говори о кривичном делу подразумева се да је учинилац предузео

радњу извршења, и да је наступила последица, осим код кривичних дела код
којих није неопходно наступање последице. Међутим, постоје ситуације када
кривично дело остаје некомплетно.
Сматра се да постоје 4 могуће фазе у остварењу кривичног дела, а то су:

1) Доношење одлуке да се кривично дело изврши
2) Припремне радње
3) Покушај
4) Довршено кривично дело
Када је реч о првој фази, доношењу одлуке да се кривично дело изврши,

постоји сагласност да се за ту одлуку не треба кажњавати. Уобичајена је изрека да
се за мисли нико не кажњава.
Јасна је ситуација и када се ради о довршеном кривичном делу.
Законски описи кривичних дела управо имају у виду довршено кривично дело.
Међутим, за разлику од доношења одлуке и довршеног кривичног дела,
припремање кривичног дела и покушај изазивају низ дилема.
Код покушаја се може говорити о постојању четири обавезна елемента
кривичног дела. У нашем праву покушај се кажњава, под одређеним
условима.
Код припремних радњи недостаје радња извршења кривичног дела, као
и предвиђеност у закону, па је тешко образложити оправданост кажњавања,
осим у случајевима када је припремање неког кривичног дела и само у закону
предвиђено као посебно кривично дело.
34. ПРИПРЕМАЊЕ КРИВИЧНОГ ДЕЛА
Једно кривично дело се може припремати на разне начине – то могу бити

различите радње које су у ближој или даљој вези са радњом извршења.
Припремање кривичног дела по самој својој природи подразумева
постојање умишљаја, не може се нехатно припремати неко кривично дело.
Управо се у умишљају и може видети једино оправдање за кажњавање
припремања кривичног дела - умишљај угрожава објект кривичноправне
заштите, а не сама радња која је предузета.
Припремање кривичног дела је кажњиво само уколико је то изричито

предвиђено у посебном делу. То се може учинити на два начина:
1) Прописивањем припремања као посебног кривичног дела
2) Прописивањем кажњавања припремања као фазе у остваривању неког
кривичног дела
1. Прописивање припремања као посебног кривичног дела -

Дакле, сам закон је припремну радњу подигао на ранг радње извршења. С
обзиром да је тада припремна радња предвиђена као кривично дело, за
њу важе општи стандарди за прописивање описа бића кривичног дела. Нпр. када
закон „припремање за производњу опојних дрога“ предвиђа као кривично дело,
онда прецизира у чему се то припремање састоји, а прописује и друге

битне елементе који морају постојати да би постојало кривично дело.
2. Прописивање кажњавања припремања као фазе у

остваривању неког кривичног дела - Наше раније кривично законодавство
је прописивало код неких кривичних дела да ће се „казнити онај ко
припрема њихово извршење“, а да се при томе није одређивало у чему
се састоји припремање.
Управо затом законодавац је покушао да да једну општу дефиницију
припремних радњи, па су тако припремне радње сврстане у четири групе:
1) Набављање или оспособљавање сретава за извршење кривичног дела
2) Отклањање препрека за извршење кривичног дела
3) Договарање, планирање или организовање са другима извршења кривичног
дела
4) Друге радње којима се стварају услови за непосредно извршење кривичног
дела, а које не представљају радњу извршења.
Ова законска одредба више није предвиђена у КЗ, а укидање те одредбе
значи да законодавац више не може да прописује кажњавање за припремање
неког кривичног дела, а да притом не прецизира у чему се припремање састоји.
Ипак, тај став није доследно спроведен, јер се код већине кривичних
дела против уставног уређења РС предвиђа кажњавање и за припремне
радње.
35. ПОКУШАЈ
Појам - Покушај постоји када је кривично дело започето - предузета је
радња извршења, али није довршено:
- Уколико се ради о кривичним делима која у свом бићу имају
последицу - недостаје последица.
- Уколико се ради о кривичним делима која у свом бићу немају
последицу - недостаје део радње извршења, тј радња је започета, али није
довршена.
Врсте - Разликују се две врсте покушаја:

1) Свршени покушај - учинилац је предузео комплетну радњу
извршења, али последица није наступила из различитих разлога.
2) Несвршени покушај - учинилац није довршио радњу извршења,
па самим тим није ни проузроковао последицу.
Покушај је једна од фаза у извршењу кривичног дела, а налази се између

припремних радњи и довршеног кривичног дела, стога је потребно
одредити његове границе у односу на ту, ранију, и каснију фазу:
- У односу на припремне радње, критеријум је тај да ли је предузета
радња извршења. Код припремних радњи радња извршења није предузета, док је
код покушаја започета радња извршења.
- У односу на довршено кривично дело, критеријум за разграничење
је наступање последице, уколико се ради о кривичним делима која у свом
бићу имају последицу. Дакле, уколико је наступила последица ради се о
довршеном кривичном делу, док код покушаја последица није наступила.
Квалификовани покушај - Поред поделе на свршени и несвршени

покушај, постоји и квалификовани покушај - постоји када је кроз покушај
неког тежег кривичног дела довршено неко лакше кривично дело. У
том случају се узима да постоји само покушај тежег кривичног дела, а
околност да је довршено неко лакше кривично дело се третира као отежавајућа
околност приликом одмеравања казне. (Нпр. кроз покушај силовања буде
остварено кривично дело недозвољене полне радње).
Кажњвање за покушај - Покушај је кажњив код оних кривичних дела

код којих се може изрећи казна затвора у трајању од 5 година или тежа
казна. Притом, није битно да ли је казна од 5 година затвора доња или гоња
граница прописане казне или је у оквиру прописаног распона, већ је битно да
постоји могућност изрицања казне затвора у трајању од 5 година или теже казне.
Покушај се кажњава истом казном која је прописана за кривично
дело, али се казна може ублажити. Дакле, покушај је факултативни основ за
ублажавање казне.
Покушај
Члан 30
(1) Ко са умишљајем започне извршење кривичног дела, али га не доврши, казниће се за покушај
кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора од пет година или тежа казна, а за
покушај другог кривичног дела само кад закон изричито прописује кажњавање и за покушај.
(2) Учинилац ће се за покушај казнити казном прописаном за кривично дело, или ублаженом
казном.
36. НЕПОДОБАН ПОКУШАЈ
Појам - Неподобан покушај постоји када учинилац покуша да изврши

кривично дело неподобним средством или према неподобном предмету.
Дакле, КЗ ограничава неподобан покушај на две ситуације:
1) Неподобно средство – средство којим се не може извршити
кривично дело (односно проузроковати последица)
2) Неподобни предмет – предмет на коме се не може предузети радња
извршења (односно проузроковати последица).
Врсте - Разликују се две врсте неподобног покушаја:

1. Апсолутно неподобан покушај - одређеним средством или на
одређеном предмету ни под којим условима није могуће извршити кривично
дело.
2. Релативно неподобан покушај - када у конкретном случају, због
деловања одређених околности, није могуће одређеним средством или на
одређеном предмету извршити кривично дело, односно проузроковати
последицу.
Границу између апсолутно и релативно неподобног покушаја није увек
могуће одредити, што оправдава решење нашег кривичног законодавства које не
прави поделу на ове две врсте неподобног покушаја. Ипак, та подела има
одређени значај код кажњавања за неподобан покушај, уколико је могуће
извршити то разграничење.
КЗ полази од тога да је кажњавање за неподобан покушај оправдано.

Међутим, с обзиром да је степен угрожавања заштићеног добра нижи него код
обичног покушаја, закон предвиђа могућност ослобођења од казне (што
укључује и могућност ублажавања казне).
Неподобан покушај треба разликовати од тзв. иреалног покушаја, који

није кажњив - учинилац верује да може учинити кривично дело на начин који
је према животном искуству , односно разумном човеку, потпуно бесмислен.
(Нпр. покушај да се неко убије коришћењем црне магије).
Неподобан покушај
Члан 31
Учинилац који покуша да изврши кривично дело неподобним средством или према неподобном
предмету може се ослободити од казне.
37. ДОБРОВОЉНИ ОДУСТАНАК
Добровољни одустанак постоји када је учинилац, и поред тога што је

био свестан да кривично дело може да доврши, од њега одустао.
Добровољни одустанак садржи субјекивну и објективну компоненту:
1. Објективна - Потребно је да учинилац престане са даљим
предузимањем радње извршења (код несвршеног покушаја), односно да
спречи наступање последица (код свршеног покушаја).
2. Субјективна - Потребно је да је одлуку донео сам, под утицајем
унутрашњих мотива, а не под утицајем спољних околности које представљају
сметњу за довршење кривичног дела. Сметње могу бити апсолутне и релативне:
1) Апсолутне сметње су оне које онемогућавају учиниоца да
доврши дело и оне увек искључују добровољност.
2) Релативне сметње су оне које отежавају извршење кривичног
дела, али га не онемогућавају. Такве сметње не искључују добровољност.
Ипак, и оне ће искључивати добровољност, уколико су таквог интензитета да
извршење кривичног дела чине битно тежим.
Код несвршеног покушаја - довољно је да се учинилац уздржи од

даљег предузимања радње извршења.
Код свршеног покушаја - потребно је активно деловање учиниоца којим
он спречава наступање последице. Последица не сме наступити. Уколико
последица наступи, не може се говорити о одустанку, чак иако је учинилац
настојао да је спречи. Једино што се то може узети као олакшавајућа околност
приликом одмеравања казне.
Кажњавање - КЗ полази од става да је добровољни одустанак кажњив.

Он представља факултативни основ за ослобођење од казне.
Уколико суд одлучи да учиниоца ослободи од казне за покушај кривичног
дела од којег је одустао, мора га казнити за дело које је довршио кроз покушај
кривичног дела за које се ослобађа од казне.
Добровољни одустанак
Члан 32
(1) Извршилац који је покушао извршење кривичног дела али је добровољно одустао од даљег
предузимања радње извршења или је спречио наступање последице, може се ослободити од
казне.
(2) Одредба става 1. овог члана неће се применити уколико учинилац кривично дело није
довршио због околности које онемогућавају или знатно отежавају извршење кривичног дела, или
због тога што је сматрао да такве околности постоје.
(3) Ослободити се од казне може и саизвршилац, подстрекач или помагач који је добровољно
спречио извршење кривичног дела.
(4) Ако је у случају из ст. 1. и 3. учинилац довршио неко друго самостално кривично дело које
није обухваћено кривичним делом од чијег извршења је одустао, учинилац се не може
ослободити од казне за то друго дело по истом основу.
38. ПОЈАМ И ВРСТЕ СТИЦАЈА КРИВИЧНИХ ДЕЛА
Стицај кривичних дела постоји када један учинилац једном радњом

(идеални стицај) или са више радњи (реални стицај) учини више
кривичних дела за која му се истовремено суди. Дакле,
1) Идеални стицај подразумева да је учинилац предузимањем једне
радње учинио више кривичних дела за која му се, по природи ствари,
истовремено суди.
Нпр. идеални тицај ће постојати ако извршилац бацањем бомбе, дакле
једном радњом, једно лице лиши живота, два лица тешко телесно повреди.
Дакле, тиме је једном радњом извршења извршио три кривична дела.
2) Реални стицај подразумева да је са више радњи учинио више
кривичних дела за која му се истовремено суди, али не зато што то као код
иделаног стицаја другачије не може бити, већ зато што до суђења није дошло из
неког разлога (између осталог јер дела нису била откривена).
Нпр. реални стицај ће постојати када извршилац изврши силовање, крађу
и фалсификовање. Или нпр. ако у краћем или дужем временском периоду
изврши више кривичних дела крађе (под условом да не постоји продужено
кривично дело).
И идеални и реални стицај могу бити и хомогени и хетерогени. Ако су

учињена иста или истоврсна кривчна дела ради се о хомогеном стицају, а
уколико су учињена различита кривична дела реч је о хетерогеном стицају.
У одређеним случајевима, иако је предузето више радњи и остварена су
бића више кривичних дела, стицаја ипак нема јер постоји природно јединство
дела или привидни идеални стицај:
- Када се ради о природном јединству дела стицаја нема јер је радња
извршења природно повезана у једну целину, јер сви појединачни акти
заједно чине радњу извршења.
- Када се ради о привидном идеалном стицају једном радњм је остварено
више кривичних дела, али се и поред тога сматра да је учињено једно кривично
дело, уколико су испуњени одређени услови.
39. ПРИВИДНИ ИДЕАЛНИ СТИЦАЈ
Привидни идеални стицај постоји када једном радњом буде

остварено више кривичних дела, али се и поред тога сматра да је учињено
само једно кривично дело.
Привидни идеални стицај се јавља у следећим случајевима:
1) Специјалитета,
2) Супсидијаритета,
3) Консумпције.
1. Специјалитет - У случају специјалитета неко кривично дело се

појављује само као посебан облик неког другог, општег кривичног дела,
и постоји само то друго посебно кривично дело. (Нпр. уколико неко
присвоји новац који му је поверен у служби или на раду, постоји само проневера,
а не и утаја).
2. Супсидијаритет - У случају супсидијаритета једно кривично дело

је супсидијарно у односу на друго, те се примењује само ако не дође до
примене примарног. Супсидијаритет може бити формални и материјални:
1) Формални постоји када закон изричито упућује на примену бића
неког кривичног дела само када нису остварени услови за примену неког другог
кривично дела. Нпр. код кривичног дела злоупотребе права на штрајк у
законском опису се изричито каже да ће то кривично дело постојати само
уколико тиме нису остварена обележја неког другог кривичног дела.
2) Материјални постоји када то произлази из саме природне и
односа бића одређених кривичних дела. Нпр. код учествовања у тучи
извршиоци тог кривичног дела могу бити само учесници за које се не може
утврдити да су предузели радњу извршења убиства или тешке телесне повреде.
Уколико се за нека лица утврди да су извршиоци убиства или тешке телесне
повреде, постојаће само кривично дело убиства односно тешке телесне повреде.
Дакле кривично дело учествовања у тучи је супсидијарно у односу на кривично
дело убиства односно тешке телесне повреде.
3. Консумпција - У случају консумпције једно кривично дело у

потпуности обухвата биће неког другог кривичног дела. На пример, ако
је истом радњом према једном пасивном субјекту нанета и лака и тешка
телесна повреда, постојаће само тешка телесна повреда јер она обухвата лаку
телесну повреду.
Осим наведених, познати су и случајеви инклузије и алтернативитета

као облика привидног идеалног стицаја:
1) Инклузија постоји када се кроз неко теже дело остварује неко
дело које је багателно у односу на теже дело. Нпр. приликом убиства
пуцањем из ватреног оружја долази до оштећења туђе ствари оштећењем одеће
жртве.
2) Алтернативитет постоји када се два дела јављају као
равноправна и потпуно је ирелевантно да ли ће се узети да постоји једно или
друго кривично дело.
40. ПРИВИДНИ РЕАЛНИ СТИЦАЈ
Привидни реални стицај постоји када учинилац предузимањем више

радњи, оствари више кривичних дела, али се и поред тога сматра да је
учињено само једно кривично дело.
Облици привидног реалног стиција су:

1) Сложено кривично дело
2) Колективно кривично дело
3) Продужено кривично дело
1. Сложено кривично дело - представља законску конструкцију до

које долази спајањем два или више кривичних дела за које закон
прописује јединствену казну. Тако нпр. разбојништво је сложено кривично
дело које се састоји од принуде и крађе.
2. Колективно кривично дело - карактерише се одређеним

понављањем кривичних дела која су чврсто повезана одређеним
односом учиниоца према делу, па се зато сматра да постоји само једно
кривично дело. Разликују се:
1) Колективно кривично дело у виду заната - постоји онда када
учинилац понављањем одређеног дела настоји да себи обезбеди извор
прихода, односно да оствари имовинску корист.
2) Колективно кривично дело у виду занимања - учинилац се бави
одређеним кричним делом при чему нема за циљ да му то буде извор
прихода, али од тога може имати неку имовинску корист.
3) Колективно кривично дело из навике - учинилац због понавља
вршења кривичног дела код учиниоца дошло до стварања навике да се оно
врши.
Код већине кривичних дела конструкција колективног кривичног дела
није прихватљива. Не може се никаквим разлозима правдати да се на више
убистава или разбојништава прмени конструкција колективног кривичног дела
које би се тако сматрало једним убиством, односно разбојништвом само зато што
учинилац то чини из заната, занимања или навике.
Стога се не виде неки посебни разлози да се институт колективног
кривичног дела задржи у нашем кривичном праву, јер оно у пракси нема
никакав значај.
Наше кривично законодавство је до измена и допуна из 2002 године
предвиђало само једно кривично дело коцкања као колективно кривично
дело из заната. Након декриминализације овог дела, наше законодавство више
не садржи колективна кривична дела у виду заната, нити колективна кривична
дела из навике.
Када се ради о колективним кривичним делима у виду занимања
већина аутора сматра да их наше кривично законодавство садржи и да су то она
дела код којих се захтева бављење одређеном делатношћу, нпр кривично
дело надрилекарства.
3. Продужено кривично дело - чини више истих или истоврсних

кривичних дела учињених у временској повезаности од стране истог
учиниоца, која представљају целину због постојања најмање две од пет
околности које закон наводи, а то су:
1) истоветност оштећеног,
2) истоветност предмета дела,
3) коришћење исте ситуације или истог трајног односа,
4) јединство места или простора извршења дела или
5) јединствени умишљај.
Дакле, за постојање продуженог кривичног дела кумулативно се захтева

испуњење три услова, с тим што је за испуњење трећег услова неопходно да
буду остварене две од пет наведених околности:
1. Истоветност или истоврсност кривичних дела - процењује се према
правној квалификацији дела. Истоврсност постоји онда када је у питању
основни, квалификовани или привилеговани облик неког кривичног дела.
2. Временски континуитет - Временски размак између појединих дела не
мора бити исти или сличан, али изразите разлике у том погледу могу водити
закључку о временском дисконтинуитету.
3. Да учињена дела представљају целину - Тај услов је испуњен уколико су
остварење најмање две од следећих пет околности:
1) Истоветност оштећеног - је услов који је у досадашњој пракси имао
велики значај, с обзиром на то да се тај услов сматрао обавезним
2) Истоврсност предмета дела - значи да је радња извршења предузета
на објектима који су исте врсте.
3) Коришћење исте ситуације или истог трајног односа - Трајни
однос је однос који траје дуже време, док коришћење ситуације не захтева то
трајање, реч је о томе да се за извршење кривичног дела користи иста прилика.
4) Јединство места или простора извршења дела - односи се на
одређено место у географском смислу или на одређени затворени или отворени
простор.
5) Јединствени умишљај
Код неких кривичних дела сама природа тих дела не допушта

спајање у продужено кривично дело, па је то законом изричто забрањено. Нпр
кривично дело тероризма тешко да би дозвољавало примену конструкције
продуженог кривичног дела.
Што се тиче кривичних дела која су уперена против личности, могу
ући у састав продуженог кривичног дела само ако постоји истоветност
оштећеног.
Продужено кривично дело

Члан 61
(1) Продужено кривично дело чини више истих или истоврсних кривичних дела учињених у
временској повезаности од стране истог учиниоца која представљају целину због постојања
најмање две од следећих околности: истоветности оштећеног, истоврсности предмета дела,
коришћења исте ситуације или истог трајног односа, јединства места или простора извршења
дела или јединственог умишљаја учиниоца.
(2) Кривична дела управљена против личности могу чинити продужено кривично дело само ако
су учињена према истом лицу.
(3) Не могу чинити продужено кривично дело она дела која по својој природи не допуштају
спајање у једно дело.
(4) Ако продужено кривично дело обухвата лакше и теже облике истог дела, сматраће се да је
продуженим кривичним делом учињен најтежи облик од учињених дела.
(5) Ако продужено кривично дело обухвата кривична дела чије је битно обележје одређени
новчани износ, сматраће се да је продуженим кривичним делом остварен збир износа остварених
појединачним делима уколико је то обухваћено јединственим умишљајем учиниоца.
(6) Кривично дело које није обухваћено продуженим кривичним делом у правноснажној судској
пресуди, представља посебно кривично дело, односно улази у састав посебног продуженог
41. САУЧЕСНИШТВО – ПОЈАМ И ВРСТЕ
Кривично дело се може вршити заједнички, од стране више лица.

Учествовање више лица у остварењу кривичног дела се може испољити на
различите начине. Међутим, не сматра се свако учествовање саучесништвом, па
се може говорити о три групе лица која остварују кривично дело:
1. Извршилац
2. Саучесници
3. Лица чији допринос по интензитету и квалитету није од таквог значаја
да треба реаговати кривичним правом.
Дакле, саучеснике треба разликовати од извршиоца, али и од лица чији је
допринос занемарљив у извршењу кривичног дела.
Појам - Саучесништво је заједничко остваривање кривичног

дела од стране више лица, уз постојање свести код њих да заједнички
делују
Дакле, саучесништво подразумева постојање:
1) Објективне везе – она се састоји у заједничком остварењу битних елемената
кривичног дела
2) Субјективне везе – постојање свести код тих лица о заједничком
деловању.
Схватање саучесништва у односу на појам извршиоца - У

погледу схватања појма извршиоца разликују се рестриктивно и екстензивно
схватање:
1) Према рестриктивном схватању - Извршилац је лице које које
само предузима радњу извршења.
2) Према екстензивном схватању - Извршилац је лице које је на
било који начин учествовало у остварењу кривичног дела. То значи да је
према овом схватању извршилац свако лице које је на било који начин
учествовало у извршењу кривичног дела, што значи да се негира институт
саучесништва, односно да се не прави разлика између извршиоца и
саучесника.
Код нас је прихваћено рестриктивно схватање, што значи да се прави
разлика између извршиоца и саучесника. Међутим, и у оквиру тог схватања
разликују се два појма извршиоца:
1) Ужи - Извршилац је лице које само врши кривично дело
2)Шири - Појам извршиоца обухвата и саизвршиоца и поредног
извршиоца.
Наше право прихвата ужи појам извршиоца, што значи да се појам
саизвршиоца сврстава у саучесништво, а посредни извршилац нема
јасно место у систему општег дела.
Дакле, саучесништво у нашем праву обухвата:

1) Подстреквање,
2) Помагање и
3) Саизвршилаштво.
Правна природа саучесништва – У погледу правне природе

саучесништва постоје две теорије:
1. Принципална теорија - Према њој се не прави разлика између
извршиоца и саучесника. Саучесништво постоји увек када је неко од
учесника предузео одређену радњу, и за њу самостално одговара независно од
других учесника.
2. Акцесорна теорија - Прави разлику између извршиоца и
саучесника. Извршилац представља централну фигуру, и дело се сматра
његовим јер је он извршио кривично дело, а саучесници на неки начин, а не
извршењем, учествују у остварењу кривичног дела.
Постојање извршиоца је нужан услов за постојање саучесништва. Без
постојања другог саизвршиоца нема саизвршилаштва, а без постојања
извршиоца нема ни подстрекавања ни помагања.
У нашем праву прихваћена је акцесорна теорија, и то лимитирана
акцесорност - Према њој се не тражи да је извршилац поступао са
кривицом, већ је довољно да је остварио све објективне елементе
42. ПОСРЕДНИ ИЗВРШИЛАЦ
Посредни извршилац је оно лице које, остварујући све субјективне

елементе кривичног дела, наведе другога на остварење кривичног дела,
а да се при томе тај други не може сматрати извриоцем кривичног дела јер
му недостаје субјективна страна тог кривичног дела.
Дакле, лице које предузима радњу извршења сматра се средством, а не
извршиоцем.
Спорно је у којим ситуацијама би ова конструкција била прихватљива. То

су они случајеви када код непосредног извршиоца не постоји ни
минимални субјективни супстрат. Нпр. када се за извршење кривичног
дела користи сасвим мало дете.
Међутим, како КЗ не предвиђа конструкцију посредног извршиоца,

питање је да ли је и у тим ситуацијама оправдана њена примена. Ни у случају
апсолутне силе, о чему КЗ садржи одредбу, није нужно користити
конструкцију посредног извршиоца.
Наиме, КЗ садржи одредбу да се извршиоцем сматра лице које је
применило апсолутну силу, а не лице које је учинило дело под утицајем те силе.
Прихватљивије је да се у том случају не ради о посредном, већ о непосредном
извршилаштву - радњу извршења предузима лице које примењује апсолутну
силу, а оно се другим лицем служи само као предметом да би извршило
43. САИЗВРШИЛАШТВО
Саизвршилаштво постоји када више лица:

- учествовањем у радњи извршења,
- са умишљајем или из нехата,
- заједнички изврше кривично дело,
или када другом радњом

- остварујући заједничку одлуку
- са умишљајем
- битно допринесу извршењу кривичног дела.
Неспорно је да саизвршилаштво постоји када више лица заједнички

предузима радњу извршења. Међутим, проблем се јавља у оним ситуацијама
када ни делимично није предузета радња извршења. У том случају, закон
захтева 3 услова за постојање саизвршилаштва:
1) Заједничка одлука,
2) Умишљај
3) Битан допринос извршењу кривичног дела
И поред ове дефиниције, актуелне су теорије које за циљ имају да одреде

појам саизвршилаштва.
1) Према формално-објективној теорији - Саизвршилац је онај ко,
макар и делимично, предузме радњу извршења. Међутим, свођење
саизвршилаштва само на случајеве када неко макар делимично предузме радњу
извршења није оправдано, јер често неко у остварењу кривичног дела има
важнију улогу од онога предузима радњу извршења. Стога, ова теорија превише
сужава круг учесника који се могу сматрати саизвршиоцем.
2) Према субјективној теорији (која такође није прихваћена) -
Саизвршилаштво постоји увек када неко учестувје у остварењу кривичног дела
тако што поступа са извршилачком вољом - тј тако да дело хоће као своје.
Међутим, чак и ако неко предузме радњу извршења, а поступа тако да дело хоће
као туђе, биће само сматран помагачем. Као допунски критеријум, осим
извршилачке воље, узима се у обзир да ли неко чини дело у свом личном
интересу. Ако се не утврди постојање личног интереса, учесник у делу се своди на
помагача.
Тако је у немачкој теорији познат „случај каде“ - На молбу мајке
ванбрачног детета, њена сестра је то дете сама лишила живота тако што га је
утопила у кади са водом. Иако је првостепени суд исправно сматрао да је мајка
подстрекач, а сестра извршилац, другостепени суд је применом ове теорије узео
да извршилачка воља, а и интерес за извршењем дела, постоји само код мајке,
тако да је мајку прогласио извршиоцем, а сестру помагачем.
3) Према теорији власти над делом - Саизвршилац је оно лице које
може битно да утиче на ток извршења кривичног дела.
4) Према теорији о подели рада - Саизвршиоцима се сматрају лица која
су се унапред договорила како да остваре кривично дело, притом су
поделили улоге и направили план. Међутим, некога ко је по том плану добио
улогу помагача и касније заиста предузео помагања, није основано
трансформисати у саизвршиоца.
5) Објективно-субјективна теорија - је владајућа у нашој судској

пракси, и на њој се заснива законски појам саизвршилаштва.
У случају да је макар делимично предузета радња извршења, за
постојање саизвршилаштва на субјективном плану захтева се постојање свести
о заједничком деловању.
А уколико радња извршења није предузета, већ нека друга радња,
захтева се постојање заједничке одлуке.
Када радња извршења није ни делимично предузета, није могуће
саизвршилаштво из нехата, јер не може неко поступати из нехата а хтети дело
као своје. Управо зато се у том случају захтева постојање умишљаја.
О саизвршилаштву ће се радити и код сукцесивног саизвршилаштва -

када се неко придружи некоме у току извршења кривичног дела, дакле није
неопходно да су сви саизвршиоци учествовали у извршењу дела од самог
почетка.
Код својеручних кривичних дела (она која може остварити само један
учинилац лично и самостално) није могуће саизвршилаштво.
Саизвршилаштва нема ни у случају привидног саизвршилаштва - када
више лица проузрокују последицу кривичног дела заједнички, али без постојања
свести о заједничком деловању.
Нужно саизвршилаштво постоји када је обавезан елемент бића
кривичног дела то да може бити остварено само од стране два или више лица.
Нпр. кривично дело оружане побуне може постојати само уколико у његовом
извршењу учествује више лица. Та ситуација се не решава према правилима о
саизвршилаштву, већ се само утврђује да ли је тај елемент остварен, као и сви
остали елементи бића кривичног дела.
Кажњавање – Саизвршилац се кажњава као да је дело сам извршио – тј.

казном која је прописана за учињено кривично дело.
Саизвршилаштво
Члан 33
Ако више лица учествовањем у радњи извршења са умишљајем или из нехата заједнички изврше
кривично дело, или остварујући заједничку одлуку другом радњом са умишљајем битно
допринесу извршењу кривичног дела, свако од њих казниће се казном прописаном за то дело.
44. ПОДСТРЕКАВАЊЕ
Појам – Подстрекавање представља облик саучесништва којим се

друго лице умишљајно наводи да изврши кривично дело.
Навођењем се на друго лице утиче да донесе одлуку о извршењу
кривичног дела. Дакле, неопходно је да је код неког лица створио такву одлуку,
да је због ње учинио кривично дело.
Уколико је код извршиоца већ постојала чврста одлука да изврши
кривично дело, неће постојати подстрекавање, већ неуспело подстрекавање
или психичко помагање.
Уколико је код извршиоца постојала недовољно чврста одлука која не
би била остварена или је постојала нека општа одлука која није била
конкретизована, подстрекавање може постојати, јер је још увек могуће да
подстрекач створи коначну одлуку код извршиоца.
Радње подстрекавања - КЗ не прописује шта може бити радња

подстрекавања. То може бити свака радња која је погодна да створи одлуку
код подстрекнутог да изврши кривично дело - од благог наговарања па до неких
форми принуде. Нпр. то може бити молба, обећање или давање поклона,
односно плаћања за дело на које се подстрекава, наговарање, претња,
саветовање. Најчешће су у питању радње које се остварују вербалним путем,
али је могуће да подстрекавање буде остварено неким конклудентним
радњама или стварањем ситуације која на неко лице делује тако што код
њега ствара одлуку да изврши кривично дело.
Умишњај подстрекача - Умишљај подстрекача мора да обухвати

свест о узрочној вези између радње подстрекавања и одлуке да се изврши
кривично дело, као и сва битна обележја тог кривичног дела.
С обзиром на то да је у нашем праву прихваћена лимитирана акцесорност,

за подстрекавање није неопходно да код подстрекнутог постоји кривица
- дакле, подстрекач ће бити одговоран и када код извршиоца не постоји
кривица. Међутим, уколико извршилац нема ни минимални субјективни
однос према делу, већ се јавља као средство извршења, тада је оправдано
користити конструкцију посредног извршиоца.
Подстрекавање као самостално кривично дело - Подстрекавање

се некад предвиђа као самостално кривично дело, и то из два разлога:
1) Када оно на шта се подстрекава само по себи није кривично
дело - Нпр. кривично дело навођења на самоубиство и помагање у самоубиству.
2) Када је само подстрекавање теже од радње извршења - Нпр код
кривичног дела избегавања војне обавезе као квалифијковани облик предвиђена
је ситуација у којој неко позива или подстиче више лица на вршење тог
Кажњавање - Подстрекач се кажњава као да је дело сам извршио тј. у

оквиру прописане казне за дело које је извршено.
Неуспело подстрекавање - КЗ предвиђа и неуспело подстрекавање -

када подстрекнути дело није ни покушао, а разликују се две ситуације:
1) Подстрекач није успео да створи или учврсти одлуку код подстрекнутог
2) Подстрекач је успео да створи или учврсти одлуку, али подстрекнути из
неког разлога није ни покушао.
За неуспело подстрекавање се кажњава уколико се подстрекавало на
кривично дело чији је покушај по закону кажњив.
Кажњава се као за покушај кривичног дела.
Подстрекавање
Члан 34
(1) Ко другог са умишљајем подстрекне да изврши кривично дело, казниће се казном прописаном
за то кривично дело.
(2) Ко другог са умишљајем подстрекава на извршење кривичног дела чији покушај је по закону
кажњив, а дело не буде ни покушано, казниће се као за покушај кривичног дела.
45. ПОМАГАЊЕ
Појам - Помагање је облик саучесништва којим се са умишљајем

доприноси извршењу кривичног дела. Не мора се радити о доприносу без
којег кривично дело ни у ком случају не би било извршено, већ помагање постоји
и када би остварење кривичног дела и без помагања било могуће, али на
другачији начин.
Радње помагања - Помагањем се сматра свака радња којом се

доприноси извршењу кривичног дела, а КЗ као неке типичне радње
помагања наводи: давање савета или упутстава како да се изврши кривично дело,
стављање учиниоцу на располагање средстава за извршење кривичног дела,
стварање услова или отклањање препрека за извршење кривичног дела, унапред
обећано прикривање кривичног дела, учиниоца, трагова кривичног дела или
средстава којима је дело извршено.
Врсте помагања - С обзиром на радњу, помагање може бити:

1) Психичко - помагање које се врши вербланим путем (давање савета како
да се изврши кривично дело, обећавање прикривања дела, извршиоца).
2) Физичко
Помагање се може извршити и нечињењем - Потребно је да код
помагача постоји дужност на чињење, тј. он мора имати положај гаранта. На
пример, ако неко не чува објекат који је дужа да чува како би омогућио
извршење кривичног дела крађе ствари из тог објекта.
Умишљај помагача - Умишљај помагача треба да обухвати чињеницу

да се радњом помагања доприноси остварењу кривичног дела, као и све
битне елементе тог кривичног дела.
С обзиром на то да је у нашем праву прихваћена лимитирана акцесорност,

за помагање није потребно да код извршиоца постоји и кривица, већ је
довољно да су остварени објективни елементи кривичног дела.
Као и код осталих облика саучесништва, помагање може постојати само

пре или у току извршења кривичног дела. Помоћ пружена након
извршеног дела представља посебно кривично дело помоћи учиниоцу после
извршеног кривичног дела. Међутим, уколико се ради о кривичним делима код
којих последица не наступа одмах после предузете радње извршења, могуће
је пружити помоћ учиниоцу све до наступања последице.
Кажњавање - У погледу кажњавања помагача, закон предвиђа

могућност ублажавања казне, тј одмеравање и изрицање казне која је по
врсти или мери блажа од оне која је прописана за извршено кривично дело.

Помагање
Члан 35
(1) Ко другом са умишљајем помогне у извршењу кривичног дела, казниће се казном прописаном
за то кривично дело, или ублаженом казном.
(2) Као помагање у извршењу кривичног дела сматра се нарочито: давање савета или упутстава
како да се изврши кривично дело, стављање учиниоцу на располагање средстава за извршење
кривичног дела, стварање услова или отклањање препрека за извршење кривичног дела, као и
унапред обећано прикривање кривичног дела, учиниоца, средстава којима је кривично дело
извршено, трагова кривичног дела или предмета прибављених кривичним делом.
46. ОДГОВОРНОСТ САУЧЕСНИКА ЗА КРИВИЧНО ДЕЛО
Када је реч о одговорности саучесника, важе нека посебна правила која се

тичу граница њихове одговорности:
Одговорност саучесника независно од кривице учиниоца - Пре

свега, важи правило да одговорност саучесника постоји независно од тога да
ли код извршиоца постоји кривица, будући да је у нашем праву прихваћена
лимитирана акцесорност.
Границе одговорности - Када је реч о границама одговорности,

подстрекач и помагач одговарају у границама свог умишљаја, док
саизвршиоци одговарају у границама умишљаја и нехата.
Границе одговорности саизвршиоца - Извршилац одговара у

границама свог умишљаја или нехата, што значи да не одговара за оно што
је изван тих граница остварио други саизвршилац.
Дакле, сваки саизвршилац који је макар и делимично предузео радњу
извршења одговара само за оно што је хтео као заједничко дело, а код
нехатног кривичног дела за оно што се може приписати његовом нехату.
Саучесник који није предузео ни делимично радњу извршења,
може да одговара само са оно дело које је било обухваћено заједничком
одлуком.
Ако је неки од саизвршилаца отишао даље, и извршио оно што није
било обухваћено заједничком одлуком, налази се у ексцесу за који
одговара самостално, као да је реч о извршиоцу.
Могуће је да у истом делу, заједнички предзимајући радњу извршења,
један саизвршилац поступа са умишљајем, а други из нехата. Ако то дело има
свој нехатни облик један ће одговарати за умишљајни, а други за нехатни облик.
Уколико то дело нема нехатни облик онда тај ко поступа из нехата уопште и не
чини кривично дело.
Границе одговорности подстрекача и помагача - Подстрекач и

помагач одговарају у границама свог умишљаја. Оно што није било
обухваћено њиховим умишљајем представља ексцес извршиоца за који они
не одговарају. Разликује се неколико ситуација:
1) Квалитативни ексцес - Када извршилац изврши неко сасвим
друго кривично дело, а не оно на које је био подстрекаван, односно у којем му
је пружена помоћ - тада саучесник не одговара, јер радња саучесништва није
ни у каквој узрочној вези са извршеним кривичним делом.
2) Квантитативни ексцес - Када извршилац изврши тежи облик
кривичног дела, а умишљајем саучесника је био обухваћен само основни облик
- Тада саучесници одговарају само за основни облик. Нпр. Ако неко
подстрекава или помаже у обичној крађи, а извршилац изврши тешку крађу,
саучесник одговара само за основни облик крађе.
3) Негативни квантитативни ексцес - Ако је умишљајем саучесника
био обухваћен основни облик, а извршилац изврши лакши облик -
Саучесник одговара само за лакши облик, тј за оно што је заиста и
остварено.
Добровољно спречавање дела - у оквиру добровољног одустанка од

извршења кривичног дела предвиђено је и добровољно спречавање дела од
стране саучесника. Постоји када је саучесник спречио извршиоца да изврши
кривично дело. Добровољно спречавање дела је факултативни основ за
ослобођење од казне.
Утицај личних односа, својстава и околности - Одређени лични

односи, својства и околности могу утицати на кривицу или на одмеравање
казне. Они се узимају у обзир само код оног учесника у вршењу
кривичног дела код којих постоје. Дакле, нема преношења утицаја
ових околности - уколико је нпр. извршилац кривичног дела дело извршио у
поврату, и то му је узето као отежавајућа околност, то нема никаквог значаја на
саучеснике који нису повратници.
Од овог правила постоји један изузетак - Ако је неки лични однос,
својство или околност битни елемент бића кривичног дела, узима се у
обзир и саучесницима, иако код њих не постоји.
Границе одговорности и кажњивости саучесника

Члан 36
(1) Саизвршилац је одговоран за извршено кривично дело у границама свог умишљаја или
нехата, а подстрекач и помагач у границама свог умишљаја.
(2) Основи који искључују кривицу извршиоца (чл. 23, 28. и 29. овог законика) не искључују
кривично дело саизвршиоца, подстрекача, или помагача код којег кривица постоји.
(3) Лични односи, својства и околности услед којих закон дозвољава ослобођење од казне, или
које утичу на одмеравање казне, могу се узети у обзир само оном извршиоцу, саизвршиоцу,
подстрекачу или помагачу код којег такви односи, својства и околности постоје.
(4) Лични односи, својства и околности који представљају битно обележје кривичног дела не
морају постојати код подстрекача или помагача. Подстрекачу или помагачу који нема такво
лично својство, казна се може ублажити.
47. КРИВИЧНЕ САНКЦИЈЕ – ПОЈАМ И ВРСТЕ
Појам кривичних санкција - Општи материјално-формални појам

кривичних санкција се одређује на следећи начин:
Кривичне санкције су законом предвиђене репресивне мере које се с
циљем сузбијања криминалитета примењују према учиниоцу противправног
дела које је у закону предвиђено као кривично дело на основу одлуке суда донете
након спроведеног кривичног поступка.
Основни елементи кривичних санкција, дакле, су:
1) Оне су по својој природи репресивне мере - Репресивност кривичних
санкција се огледа у томе што оне представљају одређено зло за учиниоца
кривичног дела, или претњу злом. Њима се ограничава или одузима одређено
право или добро учиниоца, или се прети да ће до тога доћи.
2) Циљ кривичних санкција је сузбијање криминалитета - оне постоје
због сузбијања криминалитета
3) Примењују се према учиниоцу противправног дела које је
закону предвиђено као кривично дело - То не мора бити кривично дело
које испуњава све елементе за постојање кривичног дела, тј. може недостајати
кривица. Нпр. лишавање живота које изврши неурачунљиво лице је
противправно дело које је у закону предвиђено кривично дело, али није
кривично дело у смислу општег појма кривичног дела, јер недостаје кривица
учиниоца.
4) Морају бити предвиђене законом
5) Изриче их суд
6) Изричу се у кривичном поступку
Врсте - У нашем кривичном праву постоји 4 врсте кривичних санкција, а

то су:
1) Казне
2) Мере упозорења (судска опомена и условна осуда)
3) Мере безбедности
4) Васпитне мере
Иако би се могло говорити о плуралистичком систему, ипак је реч о

дуалистичком систему кривичних санкција, у ком постоји:
1. Казна
2. Мере безбедности
Наиме, мере упозорења су алтернатива казни и незамисливе су без
постојања казни, док су васпитне мере специјална врста мера
безбедности које се примењују према одређеној категорији учинилаца
(малолетницима).
Кривично законодавство Србије познаје и неке мере које имају

сличности са кривичним санкцијама, али нису обухваћене системом
кривичних санкција јер им недостају неке битне карактеристике које кривична
санкција мора да поседује:
1) Правне последице осуде - не изриче суд у кривичном поступку, већ
наступају по сили закона.
2) Мера одузимања имовинске користи - није кривична санкција јер се

њоме не одузимају нити ограничавају нека добра учиниоца, јер учинилац никада
не може стећи нека права у односу на оно што је прибавио кривичним делом.
За област кривичних санкција од значаја су и одредбе о
рехабилитацији и давању података из казнене евиденције, као и
застарелост, амнестија, помиловање...
48. КАЗНА – ПОЈАМ, СВРХА И ВРСТЕ КАЗНИ
Појам - Казна је законом предвиђена репресивна мера која се у циљу

сузбијања криминалитета примењује према учиниоцу кривичног дела на основу
одлуке суда након спроведеног кривичног поступка.
Најважнија разлика у овом појму у односу на појам кривичних санкција
јесте та што се овде као претпоставка за примену казне тражи да је учињено
кривично дело које садржи све обавезне елементе, па и кривицу. Казна се
не може замислити без кривице.
1) Степен репресивности је највиши код казне - Она највише задире
у права и добра учиниоца, и нужно садржи одређено зло.
2) Начело законитости је код казне најдоследније спроведено -То
се огледа у томе што се поред општих одредаба о казни у Општем делу, она
прописује у Посебном делу за свако поједино кривично дело. Прописујући која
људска понашања представљају кривично дело, законодавац прописује и казну.
3) Кривичне санкције, па и казну, може изрицати само суд у
кривичном поступку.
Сврха кажњавања - У погледу сврхе кажњавања разликују се 3 теорије:

1. Апсолутна теорија - Сврха казне је враћање зла за учињено зло. Казна
је сама себи циљ, односно одмазда за учињено кривично дело. Ова теорија
данас припада прошлости.
2. Релативна теорија - Сврха казне је превенција. Она може бити:
1) Генерална - казна за циљ има вршење утицаја на потенцијалне
учиниоце. Генерална превенција може бити:
- Негативна: састоји се у застрашивању потенцијалних учиниоца
-Позитивна: састоји се у подржавању друштвених и моралних
норми који служе као препрека вршењу кривичних дела.
2) Специјална - казна за циљ има вршење утицаја на учиниоца који
је већ учинио кривично дело
3. Мешовита теорија сматра да је сврха казне и једно и друго - и одмазда и
превенција.
Кривични законик полази од релативне теорије и сврху кажњавања

одређује као генералну и специјалну превенцију. Сврха кажњавања је:
1) Спречавање учиниоца да чини кривична дела и утицање на њега да
убудуће не врши кривична дела
2) Утицање на друге да не чине кривична дела
3) Изражавање друштвене осуде за кривично дело, јачање морала и
учвршћивање обавезе поштовања закона.
4) Остваривање праведности и сразмерности између учињеног дела и
тежине кривичне санкције.
Систем казни - Систем казни у нашем кривичном законодавству

обухвата 5 казни. То су:
1) Доживотни затвор
2) Затвор
3) Новчана казна
4) Рад у јавном интересу
5) Одузимање возачке дозволе
Подела казни - Наше кривично законодавство полази под поделе на:

1) Главне и
2) Споредне казне.
Главне казне су доживотни затвор и затвор, док се новчана казна,
рад у јавном интересу и одузимање возачке дозволе могу ирећи и као
главне и као споредне.
Главна казна се изриче самостално, с тим што се само једна казна може
изрећи као главна.
Новчана казна и одузимање возачке дозволе као споредна казна се могу
изрећи уз казну затвора као главну казну.
Сврха кажњавања
Члан 42
У оквиру опште сврхе кривичних санкција (члан 4. став 2), сврха кажњавања је:
1) спречавање учиниоца да чини кривична дела и утицање на њега да убудуће не чини кривична
дела;
2) утицање на друге да не чине кривична дела;
3) изражавање друштвене осуде за кривично дело, јачање морала и учвршћивање обавезе
поштовања закона;
4) остваривање праведности и сразмерности између учињеног дела и тежине кривичне санкције.
Врсте казни
Члан 43
Учиниоцу кривичног дела могу се изрећи следеће казне:

1) доживотни затвор;
2) казна затвора;
3) новчана казна;
4) рад у јавном интересу;
5) одузимање возачке дозволе.
Главне и споредне казне

Члан 44
(1) Доживотни затвор и казна затвора могу се изрећи само као главне казне.
(2) Новчана казна, рад у јавном интересу и одузимање возачке дозволе могу се изрећи и као
главна и као споредна казна.
(3) Ако је за једно кривично дело прописано више казни, само се једна може изрећи као главна
казна.
49. ДОЖИВОТНИ ЗАТВОР
Увођење - Казна доживотног затвора уведена је Законом о изменама и

допунама из 2019. године, уместо казне затвора од 30 до 40 година.
Приговори - Чињеница је да ова казна има своје недостатке, међутим

приговори који се истичу најпре се тичу начина на који је ова казна уведена у КЗ.
Ова казна постоји у већини европских земаља, међутим она је у тим земљама
уведена као замена за смртну казну која је била укинута. Србија је већ одлучила
да уместо смртне казне уведе казну затвора од 30 до 40 година, тако да у овом
случају мотив законодавца није био да то постојеће решење замени нечим
бољим, већ да врло брзо удовољи тежњама једног дела јавности, нечим
што изгледа строже.
Осим тога, за ову казну се везује забрана условног отпуста, што је у
супротности са европским стандардима и ставом Европског суда за
људска права. Овај суд је донео више одлука које као „нечовечно и
понижавајуће" кажњавање подразумевају уколико особа буде осуђена на
доживотну робију, а нема могућност да јој се у неком тренутку разматра условни
отпуст. Ово из разлога што се ни за једно лице не може тврдити да ће заувек
остати опасно по друштво. Стога, да би ова казна била у складу са Европском
конвенцијом о људским правима, морају да постоје изгледи за ослобођење
осуђеног, односно за преиспитивање казне.
Регулисање у КЗ – Чланом 44а КЗ-а прописано је да се казна

доживотног затвора може прописати за најтежа кривична дела или најтеже
облике тешких кривичних дела.
Ова казна се не може изрећи лицу које у време извршења кривичног
дела није навршило 21 годину.
Поред овог ограничења, прописано је да се ова казна не може изрећи ни у
случајевима када закон предвиђа да се казна може ублажити (дакле, у
питању је законско ублажавање казне: прекорачење граница нужне одбране,
прекорачење граница крајње нужде, изазивање опасности из нехата код крајње
нужде, компулзивна сила и претња, битно смањена урачунљивост, отклоњива
правна заблуда, покушај, помагање и одсуство личног својства код подстрекача
или помагача).
Доживотни затвор се не може изрећи ни онда када постоји неки од
основа за ослобођење од казне.
Оправданост изрицања – Будући да ова казна представља замену за

смртну казни, а имајући у виду и њене недостатке, казна доживотног затвора
треба да има изузетан карактер и да буде заиста крајње средство у
кажњавању.
Доживотни затвор
Члан 44а
(1) За најтежа кривична дела и најтеже облике тешких кривичних дела може се уз казну затвора
изузетно прописати и казна доживотног затвора.
(2) Доживотни затвор не може се изрећи лицу које у време извршења кривичног дела није
навршило двадесет једну годину живота.
(3) Доживотни затвор се не може изрећи у случајевима када закон предвиђа да се казна може
ублажити (члан 56. став 1. тачка 1) или када постоји неки од основа за ослобођење од казне
50. ЗАТВОР
Општа питања казне лишења слободе - Казна лишења слободе

представља најважнију казну у савременим правима, међутим у вези са њом се
јавља већи број питања која су спорна.
1. Да ли предвидети једну јединствену или више врста казни
лишења слободе? - је прво питање које се јавља, а већина законодавстава
предвиђа више врста казни лишења слободе.
2. Друго је питање ширине казнених распона - Казнени распони не
смеју бити сувише уски јер би се тиме онемогућило правилно одмеравање казне,
али не смеју бити ни сувише широки јер би то водило арбитрерности. Код нас се
запажа прописивање сувише широких распона, са веома високим посебним
максимумом.
3. Треће питање се тиче алтернативи казне лишења слободе -
Трагање за њима је потекло из сазнања да се казном лишења слободе често
постиже супротан циљ од жељеног - уместо да делује превентивно на
учиниоца кривичног дела, она од њега ствара личност која се још више удаљава
од друштва, од владајућих друштвених норми и нормалног живота на слободи.
Од алтернатива казни лишења слободе највише успеха има рад у јавном
интересу.
4. Четврто питање тиче се краткотрајних казни лишења слободе
- Њима се одавно истиче низ приговора. Основни приговор је тај да се
краткотрајним казнама лишења слободе не могу постићи циљеви
ресоцијализације. Међутим, сазнање да управо дуготрајне казне лишења
слободе воде даљој десоцијализацији умањило је значај ових приговора. Поред
тога, принцип сразмерности приликом одмеравања казне захтева примену и
краткотрајних казни лишења слободе, тако да нема довољно разлога да се од
њих сасвим одустане.
Иако је могуће прописати више казни лишења слободе, наш законодавац

одлучио се само за једну врсту ове казне - затвор.
Општи минимум и максимум - Наше кривично законодавство

одређује општи минимум и максимум казне затвора, однсно најмању и највишу
могућу меру казне. Сврха прописивања општег минимума и максимума јесте да
се у том оквиру код појединих кривичних дела пропише посебни минимум и
посебни максимум. Према томе, затвор не може бити краћи од 30 дана нити
дужи од 20 година.
До Закона о изменама и допунама КЗ из 2019 године, био је предвиђен
изузетак од овог правила - наиме за најтежа кривична дела била је прописана
казна затвора од 30-40 година, и осим тог случаја није било могуће
изрицање теже казне од општег максимума (20 година), нити одмеравање казне
од 20-30 година.
Међутим, након измена из 2019. године, уведена је казна доживотног
затвора, као замена за ову казну.
Изрицање казне затвора - Код дужих казни затвора, она се изриче на

пуне године и месеце, док је изрицање казне затвора и на дане оправдано само
код краткотрјаних казни лишења слободе. КЗ предвиђа у том погледу границу од
6 месеци затвора. Затвор се изриче на пуне године и месеце, а до 6 месеци и

на пуне дане.
50.1. Кућни затвор
Законом о изменама и допунама КЗ из 2009. године уведена је казна

кућног затвора, као модалитет извршења казне затвора - извршава се у
просторијама у којима осуђени станује.
Услови за изрицање – Да би се изрекла казна кућног затвора неопходно

је да су испуњена два услова:
1) Да је изречена казна затвора до 1 године.
2) Да се с обзиром на личност учиниоца, његов ранији живот, његово
држање после учињеног дела, степен кривице и друге околности под којима је
дело учињено може очекивати да ће се на тај начин остварити сврха
кажњавања.
Претварање у казну затвора - Осуђени којем је одређено извршење

казне кућног затвора не сме напуштати просторије у којима станује, осим у
случајевима прописаним законом који уређује извршење кривичних санкција.
Уколико осуђени једном у трајању преко 6 часова или два пута у трајању
до 6 часова самовољно напусти просторије у којима станује, суд ће одредити да
остатак казне затвора издржи у заводу за извршење казне затвора.
Забрана изрицања кућног затвора - Извршење казне затвора на

овај начин се не може одредити учиниоцу кривичног дела против брака и
породице уколико живи са оштећеним у истом породичном домаћинству.
Казна затвора
Члан 45
(1) Казна затвора не може бити краћа од тридесет дана нити дужа од двадесет година.
(2) Казна затвора из става 1. овог члана изриче се на пуне године и месеце, а до шест месеци и на
дане.
(3) Ако учиниоцу кривичног дела изрекне казну затвора до једне године, суд може истовремено
одредити да ће се она извршити тако што ће је осуђени издржавати у просторијама у којима
станује уколико се с обзиром на личност учиниоца, његов ранији живот, његово држање после
учињеног дела, степен кривице и друге околности под којима је дело учинио може очекивати да
ће се и на тај начин остварити сврха кажњавања.
(4) Осуђени којем је одређено извршење казне затвора на начин предвиђен у ставу 3. овог члана
не сме напуштати просторије у којима станује, осим у случајевима прописаним законом који
уређује извршење кривичних санкција. Уколико осуђени једном у трајању преко шест часова или
два пута у трајању до шест часова самовољно напусти просторије у којима станује, суд ће
одредити да остатак казне затвора издржи у заводу за извршење казне затвора.
(5) Осуђеном за кривично дело против брака и породице који живи са оштећеним у истом
породичном домаћинству не може се одредити извршење казне затвора на начин прописан у
ставу 3. овог члана.
51. УСЛОВНИ ОТПУСТ
Суштина условног отпуста је у томе да се део казне не извршава, тј

извршиће се само уколико дође до опозива условног отпуста. Уколико до
њега не дође, казна се гаси.
Услови за условни отпуст - КЗ прописује услове за условни отпуст -

Осуђени ће се условно отпустити уколико су кумулативно испуњена два услова:
1) Да је издржао најмање 2/3 казне - Раније је постојала могућност да се
осуђено лице отпусти после само 1/3 издржане казне. Међутим, та могућност је
представљала основ за арбитрерност и суспензију судске одлуке у погледу две
трећине казне, стога је та могућност укинута.
2) Да се тако поправио да се може са основом очекивати да ће се на
слободи добро владати, а нарочито да до истека времена за које је
изречена казна не учини ново кривично дело - Испуњавање овог услова је
у пракси тешко утврдити. Познато је да ни изузетно добро владање осуђених
лица за време издражавање казне не мора имати никакве везе са њиховим
поправљањем.
Суд може у одлуци о условном отпусту одредити да је осуђени дужан да
испуни неку од обавеза предвиђених кривичноправним одредбама.
Код већине кривичних дела условни отпуст је правило, док код неких
кривичних дела условни отпуст представља само могућност, те закон
прописује да суд може условно отпустити лице које је:
1) осуђено на казну доживотног затвора, ако је издржао 27 година.
2) осуђено за кривична дела против човечности и других добара
заштићених међународним правом, кривична дела против полне
слободе, кривично дело насиље у породици, кривично дело неовлашћена
производња и стављање у промет опојних дрога , кривична дела против
уставног уређења и безбедности РС, кривично дело примање мита, и
кривично дело давање мита.
3) више од три пута правноснажно осуђен на казну затвора, а није
извршено брисање или не постоје услови за брисање неке од осуда.
Трајање условног отпуста – Условни отпуст траје онолико времена

колико износи остатак неиздржане казне, а уколико је лице осуђено на казну
диживотног затвора, условни отпуст траје 15 година од када је осуђени
условно отпуштен.
Опозив условног отпуста - Опозивање условног отпуста може бити:

1) Обавезно - ако осуђени за време док је на условном отпусту учини
кривично дело за које је изречена казна затвора дужа од 1 године.
2) Факултативно - када је изречена казна до 1 године. У том случају
до опозива условног отпуста може, али не мора доћи.
Могућност опозива постоји и када осуђени који је на условном отпусту не
испуни неку од обавеза коју му је одредио суд.
Ако условни отпуст не буде опозван, сматра се да је осуђени издржао
казну.
Забрана условног отпуста – Кривични законик прописује случајеве

када се одређена лица не могу условно отпустити:
1) Не може се условно отпустити осуђени који је током издржавања казне
два пута кажњаван за теже дисциплинске преступе и коме су одузете
додељене погодности.
2) Суд не може условно отпустити осуђеног за одређена кривична дела, и
то:
- тешко убиство,
- силовање,
- обљуба над немоћним лицем,
- обљуба са дететом, и
- обљуба злоупотребом положаја.
Условни отпуст
Члан 46
(1) Осуђеног који је издржао две трећине казне затвора суд ће условно отпустити са издржавања
казне, ако се у току издржавања казне тако поправио да се може са основом очекивати да ће се на
слободи добро владати, а нарочито да до истека времена за које је изречена казна не учини ново
кривично дело. При оцени да ли ће се осуђени условно отпустити узеће се у обзир његово
владање за време издржавања казне, извршавање радних обавеза, с обзиром на његову радну
способност, као и друге околности које указују да осуђени док траје условни отпуст неће
извршити ново кривично дело. Не може се условно отпустити осуђени који је током издржавања
казне два пута кажњаван за теже дисциплинске преступе и коме су одузете додељене погодности.
(2) Уколико испуњава услове из става 1. овог члана, суд може условно отпустити осуђеног:
- који је осуђен на казну доживотног затвора, ако је издржао двадесет седам година;
- који је осуђен за кривична дела против човечности и других добара заштићених међународним
правом (чл. 370. до 393а), кривична дела против полне слободе (чл. 178. до 185б), кривично дело
насиље у породици (члан 194. ст. 2. до 4), кривично дело неовлашћена производња и стављање у
промет опојних дрога (члан 246. став 5), кривична дела против уставног уређења и безбедности
Републике Србије (чл. 305. до 321), кривично дело примање мита (члан 367) и кривично дело
давање мита (члан 368);
- који је осуђен од стране посебних одељења надлежних судова, у поступцима вођеним у складу са
надлежношћу одређеном законом који уређује организацију и надлежност државних органа у
сузбијању организованог криминала, корупције и тероризма;
- који је више од три пута правноснажно осуђен на казну затвора, а није извршено брисање или
не постоје услови за брисање неке од осуда.
(3) Суд може у одлуци о условном отпусту одредити да је осуђени дужан да испуни неку од
обавеза из члана 73. овог законика, као и неку другу обавезу предвиђену кривичноправним
одредбама.
(4) У случају из ст. 1. и 2. овог члана, ако условни отпуст не буде опозван, сматра се да је осуђени
издржао казну.
(5) Суд не може условно отпустити осуђеног за кривична дела: тешко убиство (члан 114. став 1.
тачка 9), силовање (члан 178. став 4), обљуба над немоћним лицем (179. став 3), обљуба са
дететом (члан 180. став 3) и обљуба злоупотребом положаја (члан 181. став 5).
Опозивање условног отпуста

Члан 47
(1) Суд ће опозвати условни отпуст ако осуђени, док је на условном отпусту, учини једно или више
кривичних дела за која је изречена казна затвора преко једне године.
(2) Суд може опозвати условни отпуст, ако условно отпуштени учини једно или више кривичних
дела за која је изречена казна затвора до једне године, односно не испуни неку од обавеза које му
је суд одредио у складу са чланом 46. став 3. овог законика. При оцени да ли ће опозвати условни
отпуст суд ће нарочито узети у обзир сродност учињених кривичних дела, побуде из којих су
учињена и друге околности које указују на оправданост опозивања условног отпуста.
(3) Одредбе ст. 1. и 2. овог члана примењиваће се и кад се условно отпуштеном суди за кривично
дело које је учинио пре него што је условно отпуштен.
(4) Кад суд опозове условни отпуст изрећи ће казну применом одредаба чл. 60. и 62. став 2. овог
законика, узимајући раније изречену казну као већ утврђену. Део казне који је осуђени издржао
по ранијој осуди урачунава се у нову казну, а време проведено на условном отпусту не урачунава
се.
(5) Ако условно отпуштени буде осуђен на казну затвора до једне године, а суд не опозове условни
отпуст, продужава се условни отпуст за време које је осуђени провео на издржавању те казне
затвора.
(6) У случају из ст. 1. до 3. овог члана условни отпуст се може опозвати најкасније у року од две
године од дана кад је условни отпуст истекао.
(7) Осуђеном на казну доживотног затвора условни отпуст траје петнаест година од дана када је
условно отпуштен.
52. НОВЧАНА КАЗНА
Појам - Новчана казна је једна од најстаријих кривичних санкција.

Састоји се у плаћању одређеног новчаног износа у корист државе. Она је
нарочито погодна за лакша кривична дела, стога је у неким земљама она на
подручју лакшег и средњег криминалитета у потпуности истиснула казну
лишења слободе.
Системи новчане казне - Разликују се два система прописивања и

примене новчане казне:
1. Систем фиксних износа (стари систем)
2. Систем дани-новчане казне (нови систем)
Наш законодавац није остао само при старом систему фиксних износа. Тај
систем јесте једноставнији јер не захтева утврђивање прихода учиниоца, али је
нови систем у предности пре свега јер једнако погађа богате и
сиромашне. За исто кривично дело богати учинилац може бити стоструко
више кажњен него сиромашни учинилац. Стога КЗ предвиђа оба система.
Нови систем поставља као примаран, док стари систем поставља као
супсидијаран.
1. Новчана казна у дневним износима - Подразумева да се казна

најпре одмерава у данима, а након тога се утврђује новчана вредност
једног дана, а онда се множењем долази до новчане казне која се
изриче.
Број дана се одмерава на исти начин као и када би се одмеравала казна
затвора у данима, на основу општих правила о одмеравању казне. Тај број не
може бити мањи од 10 нити већи од 360 дана.
Вредност дневног износа се утврђује тако што се од прихода
учиниоца кривичног дела у претходној години одузму нужни расходи које је
имао, па се та разлика дели бројем дана у години. Вредност једног дана не може
бити мањи од 500 динара нити већи од 50.000 динара.
Новчана казна се добија тако што се помножи утврђен број дана са
утврђеном вредношћу једног дана.
Код овог система прописани су казнени распони, који зависе од

запрећене казне затвора уз коју је код појединих кривичних дела
алтернативно прописана новчана казна:
1) до 60 дневних износа за кривична дела за која се може изрећи казна
затвора до 3 месеца
2) 30-120 дневних износа за кривична дела за која се може изрећи казна
затвора до 6 месеци
затвора до 1 године
5) најмање 180 дневних износа за кривична дела за која се може изрећи
казна затвора до 3 године
У примени овог система судови се суочавају са проблемима на који

начин утврдити стварне приходе учиниоца. Зато закон овлашћује суд да
може захтевати податке од банака или других финансијских установа, државних
органа или правних лица, који су дужни да тражене податке доставе.
Уколико се подаци не могу прибавити, или уколико учинилац не остварује
никакав приход али је власник имовине или носилац имовинских права, суд ће
по слободној процени утврдити висину дневног износа.
Ипак, у неким случајевима чак ни поред тих могућности није могуће
утврдити висину дневног износа, и то је разлог зашто је КЗ задржао и стари
систем фиксних износа, који ће се примењивати као супсидијарни.
2. Новчане казне у одређеном износу – Код овог система, новчана

казна се прописује у одређеном распону, па се у оквиру тог распона
учиниоцу одмерава и изриче казна.
Општи минимум код овог система је 10.000 динара, а општи максимум
милион динара (десет милиона код кривичних дела извршених из
користољубља).
И код овог система висина казнених распона зависи од висине
запрећене казне затвора уз коју је новчана казна прописана за поједина дела.
1) до 100.000 динара за кривична дела за која се може изрећи казна затвора
до 3 месеца
2) 20.000-200.000 динара за кривична дела за која се може изрећи казна
затвора до 6 месеци
3) 30.000-300.000 динара за кривична дела за која се може изрећи казна
4) 50.000-500-000 динара за кривична дела за која се може изрећи казна
5) најмање 100.000 динара за кривична дела за која се може изрећи казна
Извршење новчане казне - Рок за плаћање новчане казне се

одређује у пресуди и он не може бити краћи од 15 дана нити дужи од 3
месеца. У оправданим случајевима суд може дозволити да се новчана казна
исплати у ратама, а у том случају рок исплате не може бити дужи од 1
године.
Претварање новчане казне у казну затвора - КЗ више не

предвиђа принудну наплату неплаћене новчане казне - уколико осуђени
не плати новчану казну долази до њеног претварања у затвор - реч је о
суплеторном затвору. Тада се одређује један дан затвора за сваких 1.000
динара новчане казне.
За њега не важи већина одредаба о казни затвора - тај затвор може
трајати најдуже 6 месеци, а ако је изречена новчана казна у износу већем од
700.000 динара, он може трајати најдуже 1 годину.
Неплаћена новчана казна може бити замењена и радом у јавном
интересу - тада се за сваких 1.000 динара новчане казне одређује 8 часова
рада у јавном интересу. Рад у јавном интересу не може бити дужи од 360
часова.
Опште одредбе о новчаној казни

Члан 48
(1) Новчана казна се може одмерити и изрећи или у дневним износима (члан 49) или у
одређеном износу (члан 50).
(2) За кривична дела учињена из користољубља новчана казна као споредна казна може се
изрећи и кад није прописана законом или кад је законом прописано да ће се учинилац казнити
казном затвора или новчаном казном, а суд као главну казну изрекне казну затвора.
Новчана казна у дневним износима

Члан 49
(1) Новчана казна у дневним износима одмерава се тако што се прво утврђује број дневних
износа, а затим висина једног дневног износа. До износа новчане казне суд ће доћи множењем
утврђеног броја дневних износа са утврђеном вредношћу једног дневног износа.
(2) Број дневних износа не може бити мањи од десет, нити већи од тристашездесет. Број дневних
износа за учињено кривично дело одмерава се на основу општих правила за одмеравање казне
(члан 54).
(3) Висина једног дневног износа новчане казне утврђује се тако што се разлика између прихода
и нужних расхода учиниоца кривичног дела у протеклој календарској години подели са бројем
дана у години. Један дневни износ не може бити мањи од петсто динара, нити већи од педесет
хиљада динара.
(4) У циљу утврђивања висине дневног износа новчане казне суд може да захтева податке од
банака или других финансијских установа, државних органа и правних лица који су дужни да
доставе тражене податке и не могу се позивати на заштиту пословне или друге тајне.
(5) Уколико се не могу прибавити веродостојни подаци о приходима и расходима учиниоца
кривичног дела, или уколико он не остварује никакав приход, суд ће на основу расположивих
података по слободној процени утврдити висину једног дневног износа новчане казне.
(6) Број дневних износа новчане казне се утврђује у оквиру следећих распона:
1) до шездесет дневних износа за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до три
месеца;
2) од тридесет до стодвадесет дневних износа за кривична дела за која се може изрећи казна
затвора до шест месеци;
3) од шездесет до стоосамдесет дневних износа за кривична дела за која се може изрећи затвор до
једне године;
4) од стодвадесет до двестачетрдесет дневних износа за кривична дела за која се може изрећи
казна затвора до две године;
5) најмање стоосамдесет дневних износа за кривична дела за која се може изрећи казна затвора
до три године;
6) у оквиру прописаног броја дневних износа за кривична дела за која је као једина казна
прописана новчана казна.
Новчана казна у одређеном износу

Члан 50
(1) Ако није могуће утврдити висину дневног износа новчане казне ни на основу слободне
процене суда (члан 49. став 5), или би прибављање таквих података знатно продужило трајање
кривичног поступка, суд ће изрећи новчану казну у одређеном износу у оквиру прописане
најмање и највеће мере новчане казне.
(2) Новчана казна не може бити мања од десет хиљада динара. Новчана казна не може бити већа
од милион динара, а за кривична дела учињена из користољубља већа од десет милиона динара.
(3) Новчана казна као главна казна изриче се у следећим износима:
1) до сто хиљада динара за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до три месеца;
2) од двадесет хиљада до двеста хиљада динара за кривична дела за која се може изрећи казна
затвора до шест месеци;
3) од тридесет хиљада до триста хиљада динара за кривична дела за која се може изрећи казна
затвора до једне године;
4) од педесет хиљада до петсто хиљада динара за кривична дела за која се може изрећи казна
затвора до две године;
5) најмање сто хиљада динара за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до три
године;
6) у оквиру прописаног износа за кривична дела за која је као једина казна прописана новчана
казна.
Извршење новчане казне

Члан 51
(1) У пресуди се одређује рок плаћања новчане казне који не може бити краћи од петнаест дана
нити дужи од три месеца. У оправданим случајевима суд може дозволити да осуђени плати
новчану казну у ратама, с тим да рок исплате не може бити дужи од једне године.
(2) Ако осуђени не плати новчану казну у одређеном року, суд ће новчану казну заменити казном
затвора, тако што ће за сваких започетих хиљаду динара новчане казне одредити један дан казне
затвора, с тим да казна затвора не може бити дужа од шест месеци, а ако је изречена новчана
казна у износу већем од седамсто хиљада динара, казна затвора не може бити дужа од једне
године.
(3) Ако осуђени плати само део новчане казне, суд ће остатак казне сразмерно заменити казном
затвора, а ако осуђени исплати остатак новчане казне, извршење казне затвора ће обуставити.
(4) Неплаћена новчана казна може се, уместо казном затвора, заменити казном рада у јавном
интересу тако што ће за сваких започетих хиљаду динара новчане казне одредити осам часова
рада у јавном интересу, с тим да рад у јавном интересу не може бити дужи од тристашездесет
часова.
(5) После смрти осуђеног новчана казна неће се извршити.
53. РАД У ЈАВНОМ ИНТЕРЕСУ
Разлози за и против увођења ове казне - Што се тиче ове санкције

постоје разлози за и против њеног увођења.
1) Разлози који иду у прилог њеном увођењу су:
- Осуђено лице не губи своје друштвене контакте,
- Може наставити обављање своје професије,
- Знатно су мањи трошкови њеног извршења него казне лишења слободе,
- Грађани са којима је осуђени у контакту током обављања рада у јавном интересу
могу на њега имати позитиван утицај,
- Ова санкција може имати и едукативни карактер.
2) Разлози против њеног увођења:
- Проблеми на плану њеног извршења, као што су недостатак погодних
хуманитарних и волонтерских организација у оквиру којих би се овај рад
обављао,
- Недостатак оних који би надгледали извршење ове санкције
- Осуђени долази у контакт са лицима која су врло рањива - болесна, стара лица.
Тако да могу постати жртве кривичног дела
Ипак, требало би дати предност разлозима који иду у прилог
увођењу ове санкције, што чини и КЗ.
Њиме се предвиђа да се казна рада у јавном интересу може изрећи и као
главна и као споредна казна. Ипак, природа ове казне не оправдава њено
изрицање као споредне казне уз казну затвора или новчану казну, будући да је
ова казна супститут не само казни лишења слободе него и новчаној казни.
Услов за изрицање - Казна рада у јавном интересу се може изрећи за

кривична дела за која је прописан затвор до 3 године или новчана казна.
Врста рада - КЗ говори о врсти рада који може бити садржина ове казне,
те се предвиђају 3 услова. Па тако то мора бити рад:
1) који је користан за друштво,
2) којим се не вређа људско достојанство и
3) који се не врши у циљу стицања добити.
Један од услова је и пристанак учиниоца – дакле, рад мора бити и
добровољан, јер би у супротном био противан међународним конвенцијама
којим се забрањује принудни рад као кривична санкција.
Трајање - КЗ прописује минимум и максимум ове казне - рад у јавном

интересу не може бити краћи од 60 часова нити дужи од 360 часова.
Период у којем ће се обавити рад у јавном интересу је од 1-6 месеци, и
траје 60 часова у току једног месеца.
Претварање у казну затвора - Уколико осуђени не обави часове

рада који су му додељени долази до замене казном затвора, при чему се за сваких
8 часова рада у јавном интересу одређује 1 дан затвора.
Код ове казне прописано је решење слично условном отпусту код казне
затвора - Уколико осуђени савесно испуњава своје обавезе, суд казну може
умањити за ¼.
Претварање неплаћене новчане казне у казну рада у јавном

интересу - Предвиђена је и могућност да се неплаћена новчана казна замени
радом у јавном интересу. У начелу је и прихватљивије да осуђени који не плати
новчану казну уместо тога обави рад у јавном интересу, него да му се неплаћена
новчана казна претвара у затвор.
Рад у јавном интересу

Члан 52
(1) Рад у јавном интересу може се изрећи за кривична дела за која је прописан затвор до три
године или новчана казна.
(2) Рад у јавном интересу је сваки онај друштвено користан рад којим се не вређа људско
достојанство и који се не врши у циљу стицања добити.
(3) Рад у јавном интересу не може бити краћи од шездесет часова нити дужи од тристашездесет
часова. Рад у јавном интересу траје шездесет часова у току једног месеца и одређује се да буде
обављен за време које не може бити краће од месец дана, нити дуже од шест месеци.
(4) Приликом изрицања ове казне суд ће имајући у виду сврху кажњавања, узети у обзир врсту
учињеног кривичног дела, личност учиниоца, као и његову спремност да обавља рад у јавном
интересу. Рад у јавном интересу се не може изрећи без пристанка учиниоца.
(5) Ако осуђени не обави део или све часове изречене казне рада у јавном интересу, суд ће ову
казну заменити казном затвора тако што ће за сваких започетих осам часова рада у јавном
интересу одредити један дан затвора.
(6) Уколико учинилац испуњава све своје обавезе везане за рад у јавном интересу, суд му може
дужину изреченог рада у јавном интересу умањити за једну четвртину.
54. ОДУЗИМАЊЕ ВОЗАЧКЕ ДОЗВОЛЕ
За разлику од мере безбедности забране управљања моторним

возилима која се изриче само учиниоцу кривичног дела угрожавања јавног
саобраћаја за кога се утврди да је опасно да управља моторним возилом,
ова казна је намењена другој категорији учинилаца и под другачијим условима.
Услов за изрицање - Услов за изрицање одузимања возачке дозволе је

да је учинилац користио моторно возило за припремање или извршење
кривичног дела. Законска одредба не поставља и услов да је потребно да је
учинилац управљао тим моторним возилом, али се из садржине ове казне може
закључити да је то неопходно.
Нема ограничења у погледу којих кривичних дела може бити изречена ова
казна - у обзир долазе сва кривична дела, а и кривична дела угрожавања
јавног саобраћаја уколико нису остварени услови за изрицање мере безбедности
забране управљања моторним возилом. У сваком случају, те две санкције се не
могу изрећи заједно.
Ова казна може бити изречена као главна казна, али и као споредна
казна уз казну затвора или новчану казну.
Као главна се може изрећи само за кривична дела за која је прописана
казна затвора до 2 године или новчана казна.
Трајање - Казна одузимања возачке дозволе може трајати 1-3 године. А

ако је изречена уз казну затвора, време проведено на издржавању казне затвора
се не урачунава у трајање ове казне.
Ова казна се може изрећи и лицу које нема положен возачки испит,
а у том случају, уколико положи возачки испит, забрањује му се издавање
возачке дозволе.
Претварање у казну затвора - Уколико осуђени на казну одузимања

возачке дозволе управља моторним возилом за време док она траје, суд ће
ову казну заменити казном затвора, тако што ће једну годину одузимања
возачке дозволе заменити за један месец затвора.

Одузимање возачке дозволе
Члан 53
(1) Учиниоцу кривичног дела у вези са чијим извршењем или припремањем је коришћено
моторно возило може се изрећи казна одузимања возачке дозволе.
(2) Суд одређује трајање казне из става 1. овог члана које не може бити краће од једне нити дуже
од три године, рачунајући од дана правноснажности одлуке, с тим да се време проведено у
затвору не урачунава у време трајања ове казне.
(3) Казна из става 1. овог члана може се изрећи као споредна казна уз казну затвора или уз
новчану казну, а може се изрећи и као главна казна за кривична дела за која је прописана казна
затвора до две године или новчана казна. Казна одузимања возачке дозволе не може се изрећи
заједно са мером безбедности забране управљања моторним возилом.
(4) Ако осуђени управља моторним возилом за време док траје казна одузимања возачке дозволе,
суд ће казну одузимања возачке дозволе заменити казном затвора тако што ће се за једну годину
одузимања возачке дозволе одредити један месец затвора.
55. ОДМЕРАВАЊЕ КАЗНЕ – ПОЈАМ И ВРСТЕ
Одмеравање казне може бити законско и судско. Међутим, само се

судско одмеравање може сматрати одмеравањем казне у правом
смислу речи. Казна за поједина кривична дела се прописује у веома широком
распону, стога се тешко може прихватити да законодавац ту врши неко оквирно
одмеравање казне.
Одмеравање казне може бити:

1. У оквиру казне прописане за одређено кривично дело,
2. Одмеравање блаже казне од прописане (ублажавање казне) и
3. Одмеравање теже казне од прописане (пооштравање казне)
Редован начин одмеравања казне је онај који се врши у оквиру
прописане казне за одређено кривично дело, док се ублажавање казне
може вршити изузетно. Када је реч о пооштравању казне, овај начин
одмеравања више није предвиђен у нашем кривичном праву.
1. Када је реч о одмеравању казне у оквиру прописане казне, основни

критеријуми су:
1) Прописана казна - Када је реч о казни затвора она се одмерава
између посебног минимума и посебног максимума, а уколико није
прописан посебни минимум или максимум примењује се општи минимум
или општи максимум.
Када је реч о новчаној казни она се одмерава у оквиру прописаних
казнених распона, а висина тих распона зависи од висине запрећене казне
затвора уз коју је новчана казна алтернативно прописана.
2) Сврха кажњавања - Приликом одмеравања казне суд мора водити
рачуна о томе да је у конкретном случају потребно постићи сврху кажњавања.
3) Олакшавајуће и отежавајуће околности - оне служе томе да се у
оквиру прописане казне дође до тачно одређене казне.
У област одмеравања казне спада и ослобођење од казне.
Постоје и посебни начини одмеравања казне, а то су:

1) Одмеравање казне за кривична дела учињена у стицају
2) Одмеравање казне осуђеном лицу
56. ОЛАКШАВАЈУЋЕ И ОТЕЖАВАЈУЋЕ ОКОЛНОСТИ
У погледу олакшавајучих и отежавајућих околности постоје 2 различита

приступа:
1) Први је набрајање олакшавајућих и отежавајућих околности
2) Други је уопштено навођење околности о којима суд мора водити
рачуна приликом одмеравања казне
КЗ прихвата друго решење - указује на најважније околности које суд
мора узети у обзир приликом одмеравања казне, а у зависности од конкретног
случаја једна иста околност може бити отежавајућа или олакшавајућа.
Уколико има карактер олакшавајуће околности она ће утицати на то да казна
буде ближа доњој граници прописане казна за то дело, а уколико има карактер
отежавајуће околности утицаће на то да казна буде ближа максимуму казне
прописаним за то дело. И у једном и у другом случају одмерена казна мора бити
у оквиру прописаног казненог распона за дело за које се казна одмерава.
Околности које закон наводи су следеће:

1) Степен кривице - Не само да је важно који облик кривице постоји, већ се
степеновање може вршити у оквиру појединих облика кривице. Нпр код
умишљаја је важно да је учинилац показао посебну упорност и безобзирност, код
нехата је важан степен непажње.
Од значаја за степеновање кривице су и компулзивна сила и претња,
уколико не искључују кривицу, ради се по правилу о нижем степену кривице.
2) Побуде из којих је дело учињено - Нпр. да ли је неко извршио крађу да би
обезбедио неке своје елементарне потребе или да би се коцкао.
3) Јачина повреде или угрожавања заштићеног добра - Мора се утврдити
у којој мери је кривично дело угрозило или повредило заштићено добро. До тога
долази кроз процену начина извршења дела, средстава за извршење итд, а
нарочито је значајна последица.
Уколико суд код покушаја не искористи институт ублажавања казне, треба
се третирати као олакшавајућу околност.
4) Околности под којима је дело учињено - То су околности које се тичу
конкретне ситуације у којој је дело учињено. Ту би спадао допринос жртве
извршењу кривичног дела, тј околност да ли је жртва дала повод за извршење
кривичног дела или је на други начин допринела наступању последице. Уколико
је жртва допринела наступању последице, то у начелу треба третирати као
олакшавајућу околност.
5) Ранији живот учиниоца - Важан је однос учиниоца према друштвеним и
моралним нормама пре извршења кривичног дела, а нарочито да ли је вршио
кривична дела или није. Неосуђиваност се, по правилу, сматра олакшавајућом
околношћу.
6) Личне прилике учиниоца - У судској пракси се, по правилу, оне сматрају
олакшавајућим околностима, нпр. незапосленост, лоше здравствено стање, да
учинилац има малолетну децу итд...
7) Држање учиниоца после учињеног кривичног дела - Овде се разликују
две групе околности:
- Прве се односе на ублажавање последица проузрокованих
кривичним делом: помоћ и извињење жртви, накнада штете, стварно кајање...
- Друге се односе на држање окривљеног у току кривичног
поступка: порицање, кајање, мењање исказа, лагање, утицање на сведоке...
Нарочито је важно признање које се под одређеним условима сматра као

олакшавајућа околност. Порицање учињеног дела не представља отежавајућу
околност.
8) Друге околности које се односе на личност учиниоца – мада је тешко
пронаћи неке околности које се односе на личност учиниоца, а да нису
обухваћене околностима предвиђеним чланом 54. КЗ.
9) Околности које нису прописане у члану 54. – Изузетно ретко се користе
у судској пракси, а и оне које се користе би се могле подврћи критици. Нпр. као
олакшавајућа околност се узима чињеница да је прошао дужи период од
извршења кривичног дела, или нпр. да је дошло до пораста оних кривичних дела
за које се учиниоцу суди итд.
Обавезна околност код новчане казне - Закон наводи и једну

околност која се тиче одмеравања новчане казне. Наиме, у члану 54. став 2.
обавезује суд да приликом одмеравања новчане казне узме у обзир
имовно стање учиниоца, тј да процени његове приходе и обавезе.
Обавезна отежавајућа околност - Чланом 54а уведена је и

обавезна отежавајућа околност - Уколико је дело учињено из мржње
према неком лицу због његове припадности раси или вероисповести,
националне или етничке припадности, пола, сексуалне оријентације
или родног идентитета, то ће се узети као отежавајућа околност, осим ако на
није прописана као обележје кривичног дела.
Метод у процени олакшавајућих и отежавајућих околности -

Приликом процењивања олакшавајућих и отежавајућих околности могу се
користити два метода:
1) Аналитички - суд мора да вреднује и анализира сваку појединачну околност,
а онда након процене сваке појединачне околности треба да одмери казну.
2) Синтетички - суд казну треба кривично дело да цени као целину, и да
одмери казну на основу општег утиска .
Ипак, најприхватљивији би био аналитичко-синтетички метод - Суд
би на основу општег утиска требало да дође до једне полазне основе тј
орјентационе казне, а потом да је повећава и снижава након појединачног
вредновања сваке олакшавајуће и отежавајуће околности.
Забрана двоструког вредновања – значи да није дозвољено да се

нека околност вреднује два пута – први пут од стране законодавца када их
он предвиђа као елементе кривичног дела (као квалификаторне или
привилегујуће околности), а други пут приликом одмеравања казне.
Стога, КЗ предвиђа да се околност која је обележје кривичног дела не
може узети у обзир као отежавајућа или олакшавајућа околност, осим
ако прелази меру која је потребна за постојање кривичног дела, или ако
постоје више таквих околности, а само је једна довољна за постојање тежег
или лакшег облика кривичног дела.
Општа правила о одмеравању казне

Члан 54
(1) Суд ће учиниоцу кривичног дела одмерити казну у границама које су законом прописане за то
дело, имајући у виду сврху кажњавања и узимајући у обзир све околности које утичу да казна
буде мања или већа (олакшавајуће и отежавајуће околности), а нарочито: степен кривице, побуде
из којих је дело учињено, јачину угрожавања или повреде заштићеног добра, околности под
којима је дело учињено, ранији живот учиниоца, његове личне прилике, његово држање после
учињеног кривичног дела а нарочито његов однос према жртви кривичног дела, као и друге
околности које се односе на личност учиниоца.
(2) При одмеравању новчане казне у одређеном износу (члан 50) суд ће посебно узети у обзир и
имовно стање учиниоца.
(3) Околност која је обележје кривичног дела не може се узети у обзир и као отежавајућа, односно
олакшавајућа околност, изузев ако прелази меру која је потребна за постојање кривичног дела
или одређеног облика кривичног дела или ако постоје две или више оваквих околности, а само
једна је довољна за постојање тежег, односно лакшег облика кривичног дела.
Посебна околност за одмеравање казне за кривично дело учињено из мржње

Члан 54а
Ако је кривично дело учињено из мржње због припадности раси и вероисповести, националне
или етничке припадности, пола, сексуалне оријентације или родног идентитета другог лица, ту
околност суд ће ценити као отежавајућу околност, осим ако она није прописана као обележје
57. УБЛАЖАВАЊЕ КАЗНЕ
Институт ублажавања казне омогућава суду да, под одређеним условима,

изрекне казну која је блажа од прописане казне за кривично дело за које се
казна одмерава. Разликују се:
1)Ублажавање по мери - када суд изриче казну која је по мери нижа
од прописаног минимума за одређено кривично дело
2) Ублажавање по врсти - када суд изриче казну која је по врсти
блажа од оне која је за то дело прописана.
Може се говорити о законском и судском ублажавању казне. - У првом

случају суд је више везан законом, док у другом случају ублажавање казне у
много већој мери зависи од процене суда.
1) Судско ублажавање казне је увек ограничено - суд је везан доњом
границом до које казну може ублажити.
2) Законско ублажавање казне може бити и неограничено онда
када постоји неки од основа за ослобођење од казне.
Законско ублажавање казне - Законски основи за ублажавање казне

прописани су у Општем делу КЗ, као и Посебном делу код одређених
кривичних дела.
У Општем делу прописано је више основа за ублажавање казне, и
сви су фаултативног карактера: То су:
1) Прекорачење граница нужне одбране
2) Прекорачење граница крајње нужде
3) Изазивање опасности из нехата код крајње нужде
4) Компулзивна сила и претња
5) Битно смањена урачунљивост
6) Отклоњива правна заблуда
7) Покушај
8) Помагање
9) Одсуство личног својства код подстрекача или помагача
У Посебном делу КЗ скоро и не користи могућност ублажавања казне.
Она је прописана само код кривичног дела организовања и подстицања на
извршење геноцида и ратних злочина, ако учинилац открије договор,
групу или организовану криминалну групу пре него што је у њеном саставу или
за њу учинио кривично дело, или ако организатор спречи извршење кривичних
дела.
Разлог због чега се могућност ублажавања казне не предвиђа код више
кривичних дела је тај што се уместо основа за ублажавање казне прописује
привилеговани облик кривичног дела.
Судско ублажавање казне - Реч је о генералном овлашћењу суда да

може увек када сматра да су следећа 2 услова испуњена ублажити казну:
1) Да постоје две или више нарочито олакшавајућих околности
2) Да те околности указују на то да се ублаженом казном може постићи сврха
кажњавања.
Границе ублажавања казне - Уколико су услови за ублажавање казне

испуњени, суд ће казну ублажити према следећим правилима:
1) Ако је за кривично дело као најмања мера прописана казна затвора у
трајању од 10 или више година, казна се може ублажити до 7 година
затвора.
трајању од 5 година, казна се може ублажити до 3 године затвора.
трајању од 3 године, казна се може ублажити до 1 године затвора.
трајању од 2 године, казна се може ублажити до 6 месеци затвора.
трајању од 1 године, казна се може ублажити до 3 месеца затвора.
трајању испод 1 године, казна се може ублажити до 30 дана затвора.
7) Ако је за кривично дело прописана казна затвора без прописаног посебног
минимума , уместо затвора се може изрећи новчана казна илли казна рада
у јавном интересу.
8) Ако је за кривично дело прописана новчана казна са назначењем
најмање мере, казна се може ублажити до општег минимума новчане
казне, тј. 10.000 динара.
Дакле, само је у једном случају предвиђена могућност ублажавања казне
по врсти – тј. изрицање новчане казне или казне рада у јавном
интересу уместо затвора.
Забрана ублажавања казне – КЗ предвиђа да се не може ублажити

казна учиниоцу кривичног дела који је раније осуђиван за истоврсно
Осим тог, забрањено је и ублажавање казне код одређених кривичних
дела, и то: Тешко убиство, Отмица (ст.2 и 3), Силовање, Обљуба над немоћним
лицем, Обљуба над дететом, Изнуда (ст. 2 и 3), Неовлашћена производња и
стављање у промет опојних дрога (ст. 1, 3 и 4), Недозвољен прелаз државне
границе и кријумчарење људи (ст. 3 и 4), и Трговина људима.
Ублажавање казне
Члан 56
Суд може учиниоцу кривичног дела изрећи казну испод границе прописане законом или блажу
врсту казне, кад:
1) закон предвиђа да се казна може ублажити;
2) закон предвиђа да се учинилац може ослободити од казне, а суд га не ослободи од казне;
3) утврди да постоје нарочито олакшавајуће околности које указују на то да се са ублаженом
казном може постићи сврха кажњавања.
Границе ублажавања казне

Члан 57
(1) Кад постоје услови за ублажавање казне из члана 56. овог законика, суд ће ублажити казну у
овим границама:
1) ако је за кривично дело као најмања мера казне прописан затвор у трајању од десет или више
година, казна се може ублажити до седам година затвора;
2) ако је за кривично дело као најмања мера казне прописан затвор у трајању од пет година,
казна се може ублажити до три године затвора;
3) ако је за кривично дело као најмања мера казне прописан затвор у трајању од три године,
казна се може ублажити до једне године затвора;
4) ако је за кривично дело као најмања мера казне прописан затвор од две године, казна се може
ублажити до шест месеци затвора;
5) ако је за кривично дело као најмања мера казне прописан затвор од једне године, казна се
може ублажити до три месеца затвора;
6) ако је за кривично дело као најмања мера казне прописан затвор испод једне године, казна се
може ублажити до тридесет дана затвора;
7) ако је за кривично дело прописана казна затвора без назначења најмање мере, уместо затвора
може се изрећи новчана казна или рад у јавном интересу;
8) ако је за кривично дело прописана новчана казна, казна се може ублажити до једне половине
најмање мере прописане казне.
(2) Изузетно од става 1. овог члана, не може се ублажити казна за кривична дела из чл. 114, 134. ст
2. и 3, 178, 179, 180, 214. ст. 2. и 3, 246. ст. 1, 3. и 4, 350. ст. 3. и 4. и 388. овог законика.
(3) Изузетно од става 1. овог члана не може се ублажити казна учиниоцу кривичног дела који је
раније осуђиван за исто или истоврсно кривично дело.
(4) Кад је суд овлашћен да учиниоца кривичног дела ослободи од казне може му казну ублажити,
без ограничења прописаних у ст. 1. до 3. овог члана.
58. ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД КАЗНЕ
Институт ослобођења од казне подразумева да учинилац кривичног дела

не мора увек бити и кажњен, што значи да суд учиниоца може и
ослободити од казне, уколико је то изричито предвиђено у Општем и
Посебном делу КЗ-а.
1. У Општем делу КЗ прописано је више основа за ослобођење од казне и

сви су факултативног карактера, а то су:
1) Прекорачење граница нужне одбране услед јаке раздражености или
препасти изазване нападом
2) Прекорачење граница крајње нужде учињено под нарочито
олакшавајућим околностима
3) Неподобан покушај
4) Добровољни одустанак
5) Добровољно спречавање извршења кривичног дела
2. У Посебном делу, предвиђени су факултативни основи за ослобођење

од казне код појединих кривичних дела. Нпр. учинилац кривичног дела давања
мита који је дело пријавио пре него што је сазнао да је оно откривено, може се
ослободити од казне.
3. Осим наведених основа, КЗ предвиђа још 3 основа за ослобођење од

казне:
1) Суд може ослободити од казне учиниоца кривичног дела учињеног из
нехата уколико последице дела тешко погађају учиниоца, да изрицање
казне у таквом случају не би одговарало сврси кажњавања. Дакле, за овој
основ ослобођења од казне потребно је да су успуњена 2 услова:
- да последица дела тешко погађа учиниоца
- да изрицање казне не би одговарало сврси кажњавања ( тај други услов
треба тумачити шире - није неопходно да последица кривичног дела буде
остварена на добрима учиниоца, већ да учинилац може бити погођен и
последицама које трпе друга лица, под условом да је он са њима у блиским
односима).
2) Поравнање учиниоца и оштећеног - Уколико учинилац испуни
све обавезе из споразума који је постигао са оштећеним може се
ослободити од казне. Овај основ за ослобођење од казне може се применити само
код кривичних дела за која је прописана казна затвора до 3 године или
новчана казна.
3) Стварно кајање - је такође основ за ослобођење од казне и захтева
испуњење следећих услова:
- да учинилац отклони последице дела или надокнади штету
проузроковану кривичним делом
- да то учини пре него што сазна да је откривен
- да се ради о кривичном делу за које је прописана казна затвора до 5 година.
Осуђујућа пресуда – У случају ослобођења од казне, кривично дело

ипак постоји са свим својим битним елементима. То значи да се од казне
ослобађа учинилац који се у начелу могао казнити. Из тог разлога, доноси се
осуђујућа пресуда којом се учинилац проглашава одговорним за

кривично дело, али се ослобађа од казне.
Будући да је реч о осуђујућој пресуди, она се уписује у казнену
евиденцију, али се из исте брише ако осуђени у року од годину дана од
правоснажности судске одлуке не учини ново кривично дело.
Ослобођење од казне
Члан 58
(1) Суд може ослободити од казне учиниоца кривичног дела само кад то закон изричито
предвиђа.
(2) Суд може ослободити од казне и учиниоца кривичног дела учињеног из нехата кад последице
дела тако тешко погађају учиниоца да изрицање казне у таквом случају очигледно не би
одговарало сврси кажњавања.
(3) Суд може ослободити од казне и учиниоца кривичног дела за које је прописана казна затвора
до пет година, ако после извршеног кривичног дела, а пре него што је сазнао да је откривен,
отклони последице дела или надокнади штету проузроковану кривичним делом.
59. ПОВРАТ
Појам - Поврат постоји када учинилац који је раније усуђиван

поново учини кривично дело. То је најопштији појам поврата, а када су у
питању неке његове врсте могу се захтевати и други елементи.
Дакле, ради се о осуђиваном лицу које је после осуде поново учинило
кривично дело. То значи да учинилац на примену санкције реагује поновним
вршењем кривичног дела, уместо да она на њега делује превентивно.
У нашем кривичном законодавству прави разликују се:

1) Обични поврат
2) Вишеструки поврат
Обични поврат – За постојање обичног поврата неопходно је да је

учинилац умишљајног кривичног дела, најмање једанпут раније осуђен за
умишљајно кривично дело. Дакле, неопходно је да и дело за које је осуђен и
дело за које му се суди буде учињено са умишљајем.
Поврат преставља обавезну отежавајућу околност, уколико од раније
осуде или издржане казне није протекло 5 година.
У случају постојања поврата изричито је забрањено судско
ублажавање казне, што значи да се казна може ублажити само уколико
постоји неки од основа за законско ублажавање казне.
Вишеструки поврат – Југословенско кривично законодавство је

познавало вишеструки поврат као факултативни основ за пооштравање
казне, али је након измена из 2003 године институ вишеструког поврата укинут.
Након измена КЗ-а из 2019. године поново се у кривично
законодавство уводи институ вишеструког поврата, али не као основ за
пооштравање казне, већ као основ који води строжем кажњавању
вишеструких повратника, уколико су испуњени одређени услови.
То строже кажњавање подразумева да ће се учиниоцу одмерити и изрећи
казна изнад половине распона прописане казне. То значи да најмања
казна мора бити изнад половине прописане казне, а највиша казна одговара
посебном максимуму.
Законом су прописани услови за постојање вишеструког поврата, а

односе се на:
1. Ранију осуду – када је реч о условима који се односе на ранију осуду,
потребно је:
1) да је учинилац најмање два пута осуђиван
2) да је осуђиван на казну од најмање годину дана затвора
3) да су кривична дела за која је осуђиван учињена са умишљајем
2. Ново кривично дело – када је реч о условима који се односе на ново
кривично дело потребно је:
1) да је за то кривично дело прописана казна затвора
2) да је учињено са умишљајем
3. Протек времена од дана издржане казне за раније кривично дело до дана
извршења новог кривичног дела – захтева се да није протекло 5 година од
дана отпуштања учиниоца са издржавања раније казне до извршења новог
98≈ Кривично право____________________________________________Ива Алановић
Поврат
Члан 55
(1) Ако је учинилац кривичног дела учињеног са умишљајем раније осуђен за умишљајно
кривично дело, суд ће ту околност узети као отежавајућу, ако од раније осуде или издржане казне
није протекло пет година.
(2) У случају из става 1. овог члана, суд не може изрећи казну испод границе прописане законом
или блажу врсту казне, изузев ако закон предвиђа да се казна може ублажити или ако закон
предвиђа да се учинилац може ослободити од казне, а суд га не ослободи од казне.
Вишеструки поврат
Члан 55а
За кривично дело учињено са умишљајем, за које је прописана казна затвора, суд ће изрећи казну
изнад половине распона прописане казне, под следећим условима:
1) ако је учинилац раније два пута осуђен за кривична дела учињена са умишљајем на затвор од
најмање једну годину;
2) ако од дана отпуштања учиниоца са издржавања изречене казне до извршења новог

кривичног дела није протекло пет година.
60. ОДМЕРАВАЊЕ КАЗНЕ ЗА КРИВИЧНА ДЕЛА У СТИЦАЈУ
Главно питање код одмеравања казне за кривична дела у стицају је: „Како
одредити јединствену казну за кривична дела у стицају“, а у кривичним
законодавствима се углавном запажају 2 решења:
1. По једном решењу до казне се долази тако што се претходно утврди
посебна казна за свако поједино дело у стицају, па се онда на основу тих
појединих казни долази до јединствене казне.
Ово решење подразумева примену три принципа: принцип апсорпције,
асперације и кумулације.
2. По другом решењу јединствена казна се одмерава без претходног
утврђивања казни за поједина кривична дела.
КЗ прихвата прво решење - суд ће претходно утврдити казне за свако

од тих дела, па ће за сва та дела изрећи јединствену казну, применом неког
од наведених принципа:
1. Принцип апсорпције - значи да најтежа казна апсорбује све

остале казне. Тај принцип се примењује када је за једно дело у стицају утврђена
казна доживотног затвора, у ком случају она апсорбује све остале казне.
Такође, овај принцип се примењује и када је за неко дело у стицају
утврђена казна затвора од 20 година.
Постоји и „нужна апсорпција“ у случају да је за једно кривично дело
утврђена казна затвора у трајању од 30 дана, а за друго у трајању од 6 месеци
или дуже, јер се казна затвора дужа од 6 месеци не може изрицати на дане, а
према принципу асперације јединствена казна мора бити мања од збира
појединачних.
2. Принцип асперације - Примењује се у случају када су за поједина

дела у стицају утврђене казне затвора. Према овом принципу суд ће изрећи
јединствену казну која мора бити већа од сваке појединачне казне, али
мања од збира свих утврђених казни.
Примена овог принципа нема за циљ долажење до једне тачно утврђене
казне, већ до распона у оквиру ког ће се одмерити јединствена казна –
минимум тог распона је повишена најтежа утврђена казна, а максимум
казна која је мања од збира свих појединачних казни.
Нпр. ако је за три дела утврђена кзна затвора у трајању од 1, 2, и 3 год,
јединствена казна се мора кретати од 3 године и 1 месеца, па до 5 година и 11
месеци.
Јединствена казна је ограничена општим максимумом казне затвора,
што значи да не сме прећи 20 година затвора.
Код овог принципа предвиђено је и једно ограничење - ако су за сва
кривична дела у стицају прописане казне до 3 године затвора, јединства
казна не сме прећи 10 година затвора.
3. Принцип кумулације - Примењује се када је за сва кривична дела у

стицају суд утврдио само новчане казне.
Тада се изриче јединствена казна која одговара збиру свих
појединачних казни, с тим што се не сме прећи општи максимум новчане
казне.
100≈ Кривично право___________________________________________Ива Алановић
Ако је за нека кривична дела у стицају суд утврдио казне затвора, а за

друга новчане казне - суд ће изрећи једну казну затвора примењујући
принцип апсерације, и једну новчану казну примењујући систем
кумулације.
Ако је за кривична дела у стицају утврдио само казне рада у јавном

интересу, изрећи ће јединствену казну рада у јавном интересу у висини
збира утврђених часова рада, а стим да она не сме прећи 360 часова, а
време у којем се рад мора обавити не сме бити дуже од 6 месеци.
Ако суд утврди новчану казну као главну казну, и новчану казну као
споредну казну, изрећи ће јединствену новчану казну, примењујући
принцип кумулације.
Ако је суд за кривична дела у стицају одредио казну затвора и

малолетничког затвора, изрећи ће затвор као јединствену казну
применом принципа асперације.
Стицај кривичних дела

Члан 60
(1) Ако је учинилац једном радњом или са више радњи учинио више кривичних дела за која му се
истовремено суди, суд ће претходно утврдити казне за свако од тих дела, па ће за сва та дела
изрећи јединствену казну.
(2) Јединствену казну суд ће изрећи по следећим правилима:

1) ако је за неко од кривичних дела у стицају утврдио казну доживотног затвора изрећи ће само ту
казну;
2) ако је за кривична дела у стицају утврдио казне затвора, повисиће најтежу утврђену казну, с
тим да јединствена казна не сме достићи збир утврђених казни, нити прећи двадесет година
затвора;
3) ако су за сва кривична дела у стицају прописане казне затвора до три године, јединствена
казна не може бити већа од десет година затвора;
4) ако је за кривична дела у стицају утврдио само новчане казне, изрећи ће једну новчану казну у
висини збира утврђених казни, с тим да она не сме прећи осамнаест милиона динара, а ако је
утврдио само новчане казне у одређеним износима (члан 50), она не сме прећи милион динара
односно десет милиона динара кад су једно или више кривичних дела извршени из
користољубља;
5) ако је за кривична дела у стицају утврдио само казне рада у јавном интересу, изрећи ће једну
казну рада у јавном интересу у висини збира утврђених часова рада, с тим да она не сме прећи
тристашездесет часова, а време у коме се рад мора обавити не сме бити дуже од шест месеци;
6) ако је за нека кривична дела у стицају утврдио казне затвора, а за друга дела новчане казне,
изрећи ће једну казну затвора и једну новчану казну по одредбама тач. 2. до 4. овог става.
(3) Новчану казну као споредну казну суд ће изрећи ако је утврђена макар и за једно кривично
дело у стицају, а ако је утврдио више новчаних казни, изрећи ће једну новчану казну у складу са
одредбом става 2. тачка 4. овог члана. Ако суд утврди новчану казну као главну казну, а утврди и
новчану казну као споредну казну, изрећи ће једну новчану казну примењујући правила из става
2. тачка 4. овог члана.
(4) Ако је суд за кривична дела у стицају утврдио казне затвора и малолетничког затвора, изрећи
ће казну затвора као јединствену казну применом правила предвиђених у ставу 2. тачка 2. овог
члана.
Ива Алановић___________________________________________Кривично право ≈ 101
61. ОДМЕРАВАЊЕ КАЗНЕ ОСУЂЕНОМ ЛИЦУ
Ако се осуђеном лицу суди за кривично дело које је учињено пре

него што је започело издржавање раније казне, или за време
издржавања казне затвора, суд ће изрећи јединствену казну за сва
кривична дела, применом одредаба за одмеравање казне учињене у стицају. - Суд
ће утврдити казну за ново кривично дело, а раније изречену казну ће
узети као већ утврђену, а потом ће изрећи јединствену казну применом
правила која важе за кривична дела учињена у стицају.
У случају када осуђено лице већ издржава казну по ранијој осуди,

предвиђена су два изузетка од овог правила:
1. Први изузетак - Неће се применити одредбе за одмеравање казне за
кривична дела учињена у стицају уколико се не би могла остварити сврха
кажњавања, с обзиром на тежину кривичног дела и неиздржани део раније
изречене казне. Ради се о случајевима када учинилац који је осуђен за неко теже
кривично дело при крају издржавања казне опет учини неко теже кривично
дело.
2. Други изузетак - Постоји када учинилац који за време идржавања
казне затвора учини кривично дело које је запрећено казном затвора до 1
године или новчаном казном - У том случају ће осуђени бити
дисциплински кажњен.
Одмеравање казне осуђеном лицу

Члан 62
(1) Ако се осуђеном лицу суди за кривично дело учињено пре него што је започело издржавање
казне по ранијој осуди или за кривично дело учињено за време издржавања казне затвора или
малолетничког затвора, суд ће изрећи јединствену казну за сва кривична дела применом
одредаба члана 60. овог законика, узимајући раније изречену казну као већ утврђену. Казна или
део казне коју је осуђени издржао урачунаће се у изречену казну затвора.
(2) За кривично дело учињено у току издржавања казне затвора или малолетничког затвора суд
ће учиниоцу изрећи казну, независно од раније изречене казне, ако се применом одредаба члана
60. овог законика, с обзиром на тежину кривичног дела и неиздржани део раније изречене казне,
не би могла остварити сврха кажњавања.
(3) Осуђени који за време издржавања казне затвора или малолетничког затвора учини кривично
дело за које закон прописује новчану казну или казну затвора до једне године, казниће се
дисциплински.
62. УРАЧУНАВАЊЕ ПРИТВОРА И РАНИЈЕ КАЗНЕ
Време проведено у притвору, на издржавању мере забране напуштања

стана, као и свако друго лишење слободе у вези са кривичним делом
урачунавају се у изречену казну затвора, новчану казну и казну рада у
јавном интересу.
При сваком урачунавању изједначава се дан притвора, дан лишења

слободе, дан затвора, дан издржавања мере забране напуштања стана, осам
часова рада у јавном интересу и хиљаду динара новчане казне.

Урачунавање притвора и раније казне
Члан 63
(1) Време проведено у притвору, на издржавању мере забране напуштања стана, као и свако друго
лишење слободе у вези са кривичним делом урачунавају се у изречену казну затвора, новчану
казну и казну рада у јавном интересу.
(2) Ако је кривични поступак вођен за више кривичних дела у стицају, а притвор није одређен за
свако од њих, време проведено у притвору урачунава се у изречену казну затвора, новчану казну
и казну рада у јавном интересу за кривично дело за које је окривљени осуђен.
(3) Затвор или новчана казна коју је осуђени издржао, односно платио за прекршај или
привредни преступ, као и казна или дисциплинска мера лишења слободе коју је издржао због
повреде војне дисциплине урачунава се у казну изречену за кривично дело чија обележја
обухватају и обележја прекршаја, привредног преступа, односно повреде војне дисциплине.
(4) При сваком урачунавању изједначава се дан притвора, дан лишења слободе, дан затвора, дан
издржавања мере забране напуштања стана, осам часова рада у јавном интересу и хиљаду динара
новчане казне.
63. МЕРЕ УПОЗОРЕЊА – ПОЈАМ И СВРХА
Појам - Мере упозорења су посебна врста кривичних санкција коју

чине:
1) Условна осуда, и
2) Судска опомена.
Сврха - Сврха мера упозорења је остваривање принципа да је казна

лишења слободе крајње средство, тј. да не треба примењивати строже
санкције све док се сврха кривичних санкција може постићи блажом врстом
санкције. То се нарочито односи на лакша кривична дела где би требало
избегавати краткотрајне казне лишења слободе.
Међутим, оне се међусобно знатно разликују - условна осуда је претња
конкретно утврђеном казном која се под одређеним условима може
реализовати, док судска опомена дефинитивно остаје само опомена. У случају
извршења новог кривичног дела она се једино узима у обзир као ранија
осуђиваност, што може представљати отежавајућу околност приликом
одмеравања казне за ново кривично дело.
КЗ прописује следеће: „Сврха условне осуде и судске опомене је да се према

учиниоцу лакшег кривичног дела не примени казна кад се може очекивати да ће
упозорење уз претњу казне (условна осуда) или само упозорење (судска опомена)
довољно утицати на учиниоца да више не врши кривична дела.“
Дакле, елементи који одређују сврху мера упозорења су:
1. Могу изрећи само за лакша кривична дела - Потребно је да се
ради о лакшем кривичном делу. Код судске опомене та граница је прецизно
постављена одређивањем круга кривичних дела код којих се може изрећи судска
опомена. Међутим, примена условне осуде се дозвољава и код неких кривичних
дела која се не би могла сматрати лакшим кривичним делима, с обзиром на
прописану казну.
2. Циљ је да се избегне примена казне - То значи да казну не треба
користити у случајевима када се сврха кривичних санкција може остварити
претњом казном. тј условном осудом.
3. Да је реч о учиниоцу код ког се може очекивати да ће условна
осуда односно судска опомена довољно утицати да убудуће не врши
кривична дела - Условна осуда и судска опомена треба да остваре позитиван
утицај на учиниоца да се он убудуће уздржава од вршења нових кривичних дела.
Ради се о учиниоцу од кога се, с обзиром на његову личност, раније понашање и
околности дела, то реално може очекивати. Претња казном представља суштину
условне осуде, док је код судске опомене реч само о упозорењу.
Сврха условне осуде и судске опомене

Члан 64
(1) Мере упозорења су: условна осуда и судска опомена.

(2) У оквиру опште сврхе кривичних санкција (члан 4. став 2), сврха условне осуде и судске
опомене је да се према учиниоцу лакшег кривичног дела не примени казна кад се може
очекивати да ће упозорење уз претњу казне (условна осуда) или само упозорење (судска опомена)
довољно утицати на учиниоца да више не врши кривична дела.
64. УСЛОВНА ОСУДА
Типови условне осуде - Данас постоје два типа условне осуде, и код оба
типа суштина је у томе да условна осуда садржи претњу да ће се применити
казна ако се осуђени не буде придржавао одређених услова.
1. Англосаксонски тип - не прети се конкретном казном, већ се прети
довршењем кривичног поступка у ком ће се тек одмерити и изрећи
казна.
2. Континентални тип - прети се извршењем изречене казне
Условна осуда у нашем праву је ближа континенталном типу условне
осуде, јер представља претњу конкретно утврђеном казном.
Елементи условне осуде - Битни елементи условне осуде су:

1. Утврђена казна
2. Време проверавања
Изрицање и извршење утврђене казне одлаже се под условом да
условно осуђени у току времена проверавања које суд одреди у оквиру
распона од 1 до 5 година, не изврши ново кривично дело.
Поред главне обавезе да не изврши ново кривично дело, КЗ
предвиђа могућност постављања и других обавеза условно осуђеном. Осим
изричито наведених обавеза (накнада штете), то могу бити и друге обавезе, али
само оне које су предвиђене кривичноправним прописима. Рок за испуњење тих
обавеза утврђује суд у оквиру времена проверавања, тј. тај рок не може бити
дужи од трајања утврђеног времена проверавања.
Уколико су уз условну осуду изречене мере безбедности, оне се извршавају,
тј. не постоји могућност њиховог условног одлагања.
Услови за изрицање условне осуде - Услови за изрицање условне

осуде су:
1. Објективни (везани су за кривично дело) - Основни објективни
услов је тај да се условна осуда може изрећи онда када је учиниоцу утврђена
казна затвора у трајању мањем од 2 године. Казна се претходно одмерава
према општим правилима за одмеравање казне, па уколико тако утврђена казна
затвора не достиже две године, суд може изрећи условну осуду, уколико су
испуњени и остали услови.
Поред овог услова поставља се и услов везан за прописану казну, чиме се
искључује примена условне осуде код тешких кривичних дела - условна осуда се
не може изрећи за кривична дела за која се може изрећи казна затвора у
трајању од 8 година или тежа казна.
Условном осудом може бити утврђена само казна затвора. Заједно са
условном осудом може се изрећи и новчана казна, као и казна одузимања
возачке дозволе, док је не би требало изрећи заједно са казном рада у јавном
интересу.
2. Субјективни (везани су за учиниоца) – Суд ће изрећи условну

осуду само ако са основом може очекивати да ће, с обзиром на личност
учиниоца, упозорење уз претњу казне довољно утицати на њега да више не
врши кривична дела, и да стога није нужно применити казну.
Примена условне осуде се ограничава пре свега у погледу лица која су већ
вршила кривично дело - Условна осуда се не може изрећи ако није
протекло 5 година од правноснажности осуде којом је учиниоцу
изречена казна затвора за умишљајно кривично дело.
Прописане су и околности на основу којих суд може проценити којим је
учиниоцима оправдано изрећи условну осуду. Суд посебно узима у обзир:
личност учиниоца, његов ранији живот, његово понашање после извршеног
кривичног дела, степен кривице и друге околности под којима је дело учињено.
64.1. Опозивање условне осуде
У случају опозивања условне осуде утврђена казна се изриче и

извршава. До опозивања долази у 3 случаја:
1) Због новог кривичног дела
2) Због раније учињеног кривичног дела
3) Због неиспуњења одређених обавеза
1. Опозивање условне осуде због новог кривичног дела - може бити:

1) Обавезно - ако условно осуђени у току времена проверавања учини
једно или више кривичних дела изречена казна затвора у трајању од 2
године или строжа казна.
2) Факултативно - ако условно осуђени у току времена проверавања
учини једно или више кривичних дела за која је изречена казна затвора
мања од 2 године или новчана казна. Суд ће одлучити да ли ће опозвати
условну осуду имајући у виду све околности које се односе на учињена кривична
дела и учиниоца, сродност учињених кривичних дела, њихов значај и побуде
учиниоца.
Уколико опозове условну осуду, изрећи ће јединствену казну применом
одредаба за одмеравање казне за кривична дела у стицају тако што ће за
кривично дело за које је изречена условна осуда узети казну утврђену у условној
осуди.
Уколико не опозове условну осуду могуће су две истуације:

- Ако сматра да и за ново кривично дело треба изрећи условну осуду,
биће изречена само једна, нова условна осуда, и то тако што ће се у тој условној
осуди утврдити нова казна и ново време проверавања.
- Ако суд одлучи да за ново кривично дело изрекне казну затвора,
постојаће паралелно и условна осуда и казна затвора, с тим што се време
проведено на издржавању казне затвора не урачунава у време проверавања.
2. Опозивање условне осуде због раније учињеног кривичног дела - До

овог опозивања долази када суд после изрицања условне осуде утврди да је
осуђени извршио кривично дело пре него што је условно осуђен, а у питању је
такво дело да не би било основа за изрицање условне осуде да се за то дело знало.
У случају опозива поступиће исто као и када условну осуду опозива
због новог кривичног дела - применом одредаба за одмеравање казне у
стицају изрећи ће јединствену казну, тако што ће утврдити казну за раније
учињено дело, а за кривично дело за које је изречена условна осуда узеће казну
из условне осуде као утврђену.
Ако не опозове условну осуду - може изрећи казну за раније дело, а

ако оцени да и за то дело треба изрећи условну осуду, изрећи ће једну нову
условну осуду тако што ће утврдити нову казну и време проверавања.
3. Опозивање условне осуде због неиспуњења одређених обавеза - Ако

је условном осудом осуђеном одређено да врати имовинску корист прибављену
извршењем кривичног дела, или да накнади штету коју је проузроковао
кривичним делом, или да испуни неку другу обавезу, а он не испуни у одређеном
року у пресуди, суд може у оквиру времена проверавања продужити рок за
испуњење обавезе или може опозвати условну осуду и изрећи казну која
је утврђена у условној осуди.
Ако утврди да осуђени из оправданих разлога не може испунити обавезу,
суд ће га ослободити од испуњења те обавезе или ће је заменити другом
одговарајућом обавезом.
64.2. Условна осуда са заштитним надзором
Наше кривично право поред обичне условне осуде познаје и условну

осуду са заштитним надзором.
И у једном и у другом случају циљ је да се изврши утицај на учиниоца да не
врши кривична дела и без примене казне, а разлика је само у томе како се то
постиже. Код условне осуде са заштитним надзором постоји и активно
деловање. Овде се не ради о учиниоцу код ког се са релативном сигурношћу
може очекивати да ће сама претња казном бити довољна да убудуће не врши
кривична дела, већ се може очекивати да уз пружање помоћи и вршења надзора
над њим неће више вршити кривична дела. Дакле, условна осуда са заштитним
надзором изриче се у оним случајевима када постоји одређена сумња у
учиниоца и његове способности да се уздржи од вршења кривичних
дела уколико би се он препустио сам себи, као код обичне условне осуде.
Трајање заштитног надзора - Трајање заштитног надзора се може

кретати само у оквиру времена проверавања. Трајање заштитног надзора се неће
поклапати са временом проверавања у два случаја:
1) Могуће је да суд приликом изрицања условне осуде одреди да заштитни
надзор траје краће од времена проверавања
2) Уколико у току трајања заштитног надзора суд утврди да је испуњена његова
сврха, може га укинути и пре истека времена на које је одређен.
Садржина заштитног надзора - Садржину заштитног надзора чине

поједине обавезе. КЗ поред обавезе осуђеног да се јавља органу надлежном за
вршење заштитног надзора у роковима које тај орган одреди, прописује и
могућност постављања осуђеном следећих обавеза:
1) Оспособљавање учиниоца за одређено занимање
2) Прихватање запослења које одговара способностима осуђенога
3) Испуњавање обавеза издржавања породице, чувања и васпитања деце и
других породичних обавеза
4) Уздржавање од посећивања одређених места, локала илли приредби, ако то
може бити прилика за поновно вршење кривичних дела
5) Благовремено обавештавање о промени места боравка, адресе или радног
места.
6) Уздржавање од употребе дрога или алкохолних пића

7) Лечење у одговарајућој здравственој установи
8) Посећивање одређених професионалних и других саветовалишта и установа и
поступање по њиховим упутствима
9) Отклањање или ублажавање штете причињене кривичним делом, а нарочито
измирење са жртвом кривичног дела.
Суд може наложити условно осуђеном само неку од обавеза које су
предвиђене законом.
У случају да условно осуђени не испуњава наложене обавезе, суд:

- га може опоменути
- наложену обавезу заменити другом
- продужити трајање обавезе
- условну осуду опозвати због неиспуњења обавезе
Условна осуда
Члан 65
(1) Условном осудом суд учиниоцу кривичног дела утврђује казну и истовремено одређује да се
она неће извршити, ако осуђени за време које одреди суд, а које не може бити краће од једне нити
дуже од пет година (време проверавања) не учини ново кривично дело.
(2) Суд може у условној осуди одредити да ће се казна извршити и ако осуђени у одређеном року
не врати имовинску корист прибављену извршењем кривичног дела, не накнади штету коју је
проузроковао кривичним делом или не испуни друге обавезе предвиђене у кривичноправним
одредбама. Рок за испуњење тих обавеза утврђује суд у оквиру одређеног времена проверавања.
(3) Мере безбедности, изречене уз условну осуду, извршавају се.
Услови за изрицање условне осуде

Члан 66
(1) Условна осуда се може изрећи кад је учиниоцу утврђена казна затвора у трајању мањем од две
године.
(2) За кривична дела за која се може изрећи казна затвора у трајању од осам година или тежа
казна не може се изрећи условна осуда.
(3) Условна осуда се не може изрећи ако није протекло више од пет година од правноснажности
осуде којом је учиниоцу изречена казна затвора или условна осуда за умишљајно кривично дело.
(4) При одлучивању да ли ће изрећи условну осуду суд ће, водећи рачуна о сврси условне осуде,
посебно узети у обзир личност учиниоца, његов ранији живот, његово понашање после
извршеног кривичног дела, степен кривице и друге околности под којима је дело учињено.
(5) Ако је учиниоцу утврђена и казна затвора и новчана казна, условна осуда може се изрећи само
за казну затвора.
Опозивање условне осуде због новог кривичног дела

Члан 67
(1) Суд ће опозвати условну осуду, ако осуђени у време проверавања учини једно или више
кривичних дела за која је изречена казна затвора од две године или у дужем трајању.
(2) Ако осуђени у време проверавања учини једно или више кривичних дела за која је изречена
казна затвора мања од две године или новчана казна, суд ће, пошто оцени све околности које се
односе на учињена кривична дела и учиниоца, а посебно сродност учињених кривичних дела,
њихов значај и побуде из којих су учињена, одлучити да ли ће опозвати условну осуду. При томе
суд је везан забраном изрицања условне осуде, ако учиниоцу за кривична дела утврђена у
условној осуди и за нова кривична дела треба изрећи казну затвора од две године или у дужем
трајању (члан 66. став 1).
(3) Ако опозове условну осуду, суд ће, применом одредаба члана 60. овог законика, изрећи
јединствену казну затвора и за раније учињено и за ново кривично дело, узимајући казну из
опозване условне осуде као утврђену.
(4) Ако не опозове условну осуду, суд може за ново учињено кривично дело изрећи условну осуду
или казну. Осуђеном, коме за ново кривично дело буде изречен затвор, време проведено на
издржавању ове казне не рачуна се у време проверавања утврђено условном осудом за раније
дело.
(5) Ако суд нађе да и за ново кривично дело треба изрећи условну осуду, применом одредаба
члана 60. овог законика, утврдиће јединствену казну и за раније учињено и за ново кривично
дело и одредиће ново време проверавања које не може бити краће од једне ни дуже од пет
година, рачунајући од дана правноснажности нове пресуде. Уколико осуђени у току новог
времена проверавања поново учини кривично дело, суд ће опозвати условну осуду и изрећи
казну затвора, применом одредбе става 3. овог члана.
Опозивање условне осуде због раније учињеног кривичног дела

Члан 68
(1) Суд ће опозвати условну осуду, ако после њеног изрицања утврди да је осуђени извршио
кривично дело пре него што је условно осуђен и ако оцени да не би било основа за изрицање
условне осуде да се знало за то дело. У том случају примениће одредбу члана 67. став 3. овог
законика.
(2) Ако суд не опозове условну осуду, примениће одредбу члана 67. став 4. овог законика.
Опозивање условне осуде због неиспуњења одређених обавеза

Члан 69
Ако је условном осудом осуђеном одређено испуњење неке обавезе из члана 65. став 2. овог
законика, а он не испуни ту обавезу у року одређеном у пресуди, суд може, у оквиру времена
проверавања, продужити рок за испуњење обавезе или може опозвати условну осуду и изрећи
казну која је утврђена у условној осуди. Ако утврди да осуђени, из оправданих разлога, не може
да испуни постављену обавезу, суд ће га ослободити од испуњења те обавезе или је заменити
другом одговарајућом обавезом предвиђеном законом.
Рокови за опозивање условне осуде

Члан 70
(1) Условна осуда може се опозвати у току времена проверавања. Ако осуђени у том времену
учини кривично дело које повлачи опозивање условне осуде, а то је пресудом утврђено тек после
истека времена проверавања, условна осуда може се опозвати најкасније у року од једне године
од дана кад је протекло време проверавања.
(2) Ако осуђени у одређеном року не испуни неку обавезу из члана 65. став 2. овог законика, суд
може, најдоцније у року од једне године од дана кад је протекло време проверавања, одредити да
се изврши утврђена казна у условној осуди.
(3) Ако се после изрицања условне осуде утврди да је осуђени извршио кривично дело пре него
што је условно осуђен, због чега не би било основа за изрицање условне осуде, условна осуда
може се опозвати најкасније у року од једне године од дана кад је протекло време проверавања.
Условна осуда са заштитним надзором

Члан 71
(1) Суд може одредити да се учинилац коме је изречена условна осуда стави под заштитни надзор
за одређено време у току времена проверавања.
(2) Заштитни надзор обухвата законом предвиђене мере помоћи, старања, надзора и заштите.
(3) Ако у току трајања заштитног надзора суд утврди да је испуњена сврха ове мере, може
заштитни надзор укинути пре истека одређеног времена.
(4) Ако осуђени коме је изречен заштитни надзор не испуњава обавезе које му је суд одредио, суд
га може опоменути или може раније обавезе заменити другим или продужити трајање заштитног
надзора у оквиру времена проверавања или опозвати условну осуду.
Услови за одређивање заштитног надзора

Члан 72
(1) Кад изрекне условну осуду, суд може одредити да се учинилац стави под заштитни надзор, ако
се, с обзиром на његову личност, ранији живот, држање после извршеног кривичног дела, а
нарочито његов однос према жртви кривичног дела и околности извршења дела, може очекивати
да ће се заштитним надзором потпуније остварити сврха условне осуде.
(2) Заштитни надзор одређује суд у пресуди којом изриче условну осуду и одређује мере
заштитног надзора, њихово трајање и начин њиховог испуњавања.
Садржина заштитног надзора

Члан 73
Заштитни надзор може обухватити једну или више од следећих обавеза:

1) јављање органу надлежном за извршење заштитног надзора у роковима које тај орган одреди;
2) оспособљавање учиниоца за одређено занимање;
3) прихватање запослења које одговара способностима учиниоца;
4) испуњавање обавеза издржавања породице, чувања и васпитања деце и других породичних
обавеза;
5) уздржавање од посећивања одређених места, локала или приредби, ако то може бити прилика
или подстицај за поновно вршење кривичних дела;
6) благовремено обавештавање о промени места боравка, адресе или радног места;
7) уздржавање од употребе дроге или алкохолних пића;
8) лечење у одговарајућој здравственој установи;
9) посећивање одређених професионалних и других саветовалишта или установа и поступање по
њиховим упутствима;
10) отклањање или ублажавање штете причињене кривичним делом, а нарочито измирење са
жртвом учињеног кривичног дела.
Избор мера заштитног надзора

Члан 74
При избору обавеза из члана 73. овог законика и одређивања њиховог трајања, суд ће нарочито
узети у обзир године живота учиниоца, његово здравствено стање, склоности и навике, побуде из
којих је извршио кривично дело, држање после извршеног кривичног дела, ранији живот, личне
и породичне прилике, услове за испуњење наложених обавеза, као и друге околности које се
односе на личност учиниоца, а од значаја су за избор мера заштитног надзора и њихово трајање.
Трајање заштитног надзора

Члан 75
(1) Време трајања мера заштитног надзора одређује се у оквиру рока проверавања утврђеног у
условној осуди.
(2) Заштитни надзор престаје опозивањем условне осуде.
(3) У току трајања заштитног надзора суд може, с обзиром на остварене резултате, поједине
обавезе укинути или заменити другим.
(4) Ако у току трајања заштитног надзора суд утврди да је испуњена сврха ове мере, може
заштитни надзор укинути пре истека одређеног времена.
Последице неиспуњавања обавезе заштитног надзора

Члан 76
Ако осуђени коме је изречен заштитни надзор не испуњава обавезе које му је суд одредио, суд га
може опоменути или може раније обавезе заменити другим или продужити трајање заштитног
надзора у оквиру времена проверавања или опозвати условну осуду.
110 ≈ Кривично право___________________________________________Ива Алановић
65. СУДСКА ОПОМЕНА
Појам - Судска опомена заједно са условном осудом представља

самосталан тип кривичних санкција, тј мере упозорења.
Судска опомена је најблажа кривична санкција за пунолетне
учиниоце и не доводи до ограничавања права и слобода учиниоца. Намењена је
најакшим облицима криминалитета и представља упозорење учиниоцу
ако поново изврши кривчно дело да може очекивати примену неке строже
санкције.
Услови - За изрицање судске опомене потребно је да кумулативно буду

испуњена 2 услова:
1) Да је реч о кривичном делу за које је прописан затвор до 1 године
или новчана казна.
У односу на овај услов постоји изузетак - под условима одређеним код
неких кривичних дела код којих је то изричито прописано, судска опомена се
може изрећи и онда када је прописан затвор до 3 године (нпр. то је
прописано код опасне лаке телесне повреде када је учинилац био изазван
непристојним или грубим понашањем оштећеног).
2) Да је кривично дело учињено под таквим олакшавајућим
околностима које га у конкретном случају чине нарочито лаким.
При одлучивању да ли ће изрећи судску опомену, суд ће посебно узети у

обзир: личност учиниоца, његов ранији живот, његово понашање после
извршеног кривичног дела, његов однос према жртви кривичног дела, степен
кривице, друге околности под којима је дело учињено.
Судска опомена се може изрећи и за кривична дела у стицају, ако за

свако од тих дела постоје услови за изрицање судске опомене.
Судска опомена се не може примењивати у односу на две категорије

лица:
1. Она се не може изрећи малолетном лицу - јер у оквиру васпитних
мера упозорења и усмеравања постоји судски укор који је по својој садржини
исстоветан са судском опоменом.
2. Она се не може изрећи ни војним лицима за кривична дела
против Војске Србије - њима се за војна кривична дела, уколико је прописана
казна затвора до 3 године, и иначе уместо кривичне санкције може изрећи
дисциплинска казна ако је дело добило нарочито лак вид и ако то захтевају
интереси службе.
Уз судску опомену се може изрећи већина мера безбедноости

(Обавезно лечење наркомана, обавезно лечење алкохоличара, забрана вршења
позива, делатности и дужности, забрана управљања моторним возилом,
одузимање предмета, јавно објављивање пресуде)
Судска опомена не повлачи правне последице осуде. Брише се из

казнене евиденције наступањем законске рехабилитације ако осуђени у
року од 1 године од правоснажности судске одлуке не учини ново кривично дело.
Судска опомена
Члан 77
(1) Судска опомена може се изрећи за кривична дела за која је прописан затвор до једне године
или новчана казна, а учињена су под таквим олакшавајућим околностима које их чине нарочито
лаким.
(2) За одређена кривична дела и под условима предвиђеним законом судска опомена може се
изрећи и кад је прописан затвор до три године.
(3) Судску опомену суд може изрећи за више кривичних дела учињених у стицају, ако за свако од
тих дела постоје услови из ст. 1. и 2. овог члана.
(4) При одлучивању да ли ће изрећи судску опомену суд ће, водећи рачуна о сврси судске
опомене, посебно узети у обзир личност учиниоца, његов ранији живот, његово понашање после
извршења кривичног дела, а нарочито његов однос према жртви кривичног дела, степен кривице
и друге околности под којима је дело учињено.
(5) Судска опомена не може се изрећи војним лицима за кривична дела против Војске Србије.
66. МЕРЕ БЕЗБЕДНОСТИ
Мере безбедности у односу на казну - Оно што разликује меру

безбедности од казне је начин остваривања опште сврхе кривичних санкција.
Код мера безбедности је у првом плану специјална превенција, док је
генерална превенција мање изражена него код казне. Казна се никада не може
изрећи само због специјалне превенције, док је код мера безбедности то правило.
Казна је окренута потенцијалним учиниоцима, док су мере безбедности
предвиђене да буду реакција на индивидуалну опасност одређеног
учиниоца. Та опасност се схвата као опасност за околину, опасност да се врше
нова кривична дела.
Сврха мера безбедности - Сврха мера безбедности састоји се у

уклањању стања или услова који могу бити од утицаја да учинилац
убудуће не врши кривична дела.
- Под појмом стања подразумевају се психичка стања учиниоца. За
изрицање мере безбедности тражи се постојање узрочне везе између његовог
психичког стања и учињеног кривичног дела, као и да таква стања могу вдити
поновном вршењу кривичног дела.
- Под појмом услови се подразумева повезаност личности учиниоца и
његове средине и прилика.
За примену мера безбедности тражи се постојање стања или услова на
основу којих се са високим степеном вероватноће може закључити да ће
учинилац поново вршити кривична дела, као и да се мером безбедности та
стања или услови могу отклонити.
Врсте - Наше кривично право предвиђа 11 мера безбедности:

1) Обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи
2) Обавезно психијатријско лечење на слободи
3) Обавезно лечење наркомана
4) Обавезно лечење алкохоличара
5) Забрана вршења позива, делатности или дужности
6) Забрана управљања моторним возилом
7) Одузимање предмета
8) Протеривање странца из земље
9) Јавно објављивање пресуде
10) Забрана приближавања и комуникације са оштећеним
11) Забрана присуствовања одређеним спортским приредбама
Подела - Ове мере се могу класификовати према различитим

критеријумима, а уобичајене су поделе на:
1) Мере безбедности медицинског карактера и остале мере безбедности
2) Мере безбедности личног и стварног карактера
3) Мере безбедности са лишењем слободе и без лишења слободе
4) Обавезне и факултативне
5) Оне које се изричу самостално или уз неку другу кривичну санкцију
Трајање - Трајање мера безбедности је посебно одређено код сваке

поједине мере безбедности. Једина мера чије је трајање неограничено је
обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи. Нити суд
одређује њено трајање приликом изрицања нити закон ограничава њено
трајање, што значи да постоји могућност да лице које је упућено у здравствену
установу у њој остане доживотно.
Однос са другим кривичним санкцијама - КЗ одређује међусобни

однос појединих мера безбедности приликом њиховог изрицања у конкретном
случају, као и њихов однос са другим кривичним санкцијама.
1) Обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој
установи и обавезно психијатријско лечење на слободи изричу се
неурачунљивом учиниоцу самостално.
Уз ове мере могу се изрећи забрана вршења позива, делатности и
дужности, забрана управљања моторним возилом и одузимање предмета.
Те две мере могу се изрећи учиниоцу кривичног дела чија је
урачунљивост битно смањена, ако му је изречена казна или условна
осуда.
2) Обавезно лечење наркомана, обавезно лечење алкохоличара,
забрана вршења позива, делатности и дужности, забрана управљања
моторним возилом, одузимање предмета и јавно објављивање пресуде
могу се изрећи ако је учиниоцу изречена казна, условна осуда, судска
опомена или је учинилац ослобођен од казне.
3) Протеривање странца из земље и забрана присуствовања
одређеним спортским приредбама може се изрећи ако је учиниоцу
изречена казна или условна осуда.
4) Мера забране приближавања и комуникације са оштећеним
може се изрећи ако је учиниоцу изречена новчана казна, рад у јавном
интересу, одузимање возачке дозволе, условна осуда и судска
опомена.
Сврха мера безбедности

Члан 78
У оквиру опште сврхе кривичних санкција (члан 4. став 2), сврха мера безбедности је да се
отклоне стања или услови који могу бити од утицаја да учинилац убудуће не врши кривична
дела.
Врсте мера безбедности

Члан 79
(1) Учиниоцу кривичног дела могу се изрећи ове мере безбедности:

1) обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи;
2) обавезно психијатријско лечење на слободи;
3) обавезно лечење наркомана;
4) обавезно лечење алкохоличара;
5) забрана вршења позива, делатности и дужности;
6) забрана управљања моторним возилом;
7) одузимање предмета;
8) протеривање странца из земље;
9) јавно објављивање пресуде;
10) забрана приближавања и комуникације са оштећеним;
11) забрана присуствовања одређеним спортским приредбама.
(2) Под условима предвиђеним овим закоником одређене мере безбедности могу се изрећи и
неурачунљивом лицу које је учинило противправно дело у закону предвиђено као кривично дело
(члан 80. став 2).
Изрицање мера безбедности

Члан 80
(1) Суд може учиниоцу кривичног дела изрећи једну или више мера безбедности кад постоје
услови за њихово изрицање предвиђени овим закоником.
(2) Обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи и обавезно психијатријско
лечење на слободи неурачунљивом учиниоцу изричу се самостално. Уз ове мере могу се изрећи
забрана вршења позива, делатности и дужности, забрана управљања моторним возилом и
одузимање предмета.
(3) Мере из става 2. овог члана могу се изрећи учиниоцу кривичног дела чија је урачунљивост
битно смањена, ако му је изречена казна или условна осуда.
(4) Обавезно лечење наркомана, обавезно лечење алкохоличара, забрана вршења позива,
делатности и дужности, забрана управљања моторним возилом, одузимање предмета и јавно
објављивање пресуде могу се изрећи ако је учиниоцу изречена казна, условна осуда, судска
опомена или је учинилац ослобођен од казне.
(5) Протеривање странца из земље и забрана присуствовања одређеним спортским приредбама
може се изрећи ако је учиниоцу изречена казна или условна осуда.
(6) Мера забране приближавања и комуникације са оштећеним може се изрећи ако је учиниоцу
изречена новчана казна, рад у јавном интересу, одузимање возачке дозволе, условна осуда и
судска опомена.
(7) За кривична дела у стицају мера безбедности ће се изрећи ако је утврђена за једно од
кривичних дела у стицају.
67. ОБАВЕЗНО ПСИХИЈАТРИЈСКО ЛЕЧЕЊЕ И ЧУВАЊЕ

У ЗДРАВСТВЕНОЈ УСТАНОВИ
Мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у

здравственој установи се може применити према учиниоцу који је кривично дело
учинио у стању битно смањене урачунљивости или према учиниоцу који је
у стању неурачунљивости учинио противправно дело предвиђено у закону
као кривично дело. Дакле, ова мера безбедности се може применити у односу на
2 категорије учинилаца:
1) Битно смањено урачунљиве учиниоце
2) Неурачунљиве учиниоце
Услови - За примену ове мере потребно је да буду испуњена 2 услова:

1) Да постоји озбиљна опасност да ће учинилац учинити теже
кривично дело - Од става и теорије зависи која ће се то дела сматрати тежим
кривичним делом, а као критеријум би се могла користити иста она запрећена
казна која је услов за кажњавање покушаја кривичног дела (5 година или тежа
казна)
2) Да је за отклањање те опасности потребно његово лечење и
чување у здравственој установи - Овај услов је уједно и критеријум за избор
између ове мере и мере безбедности обавезног психијатријског лечења на
слободи. Код процене да ли је нужна ова мера или је довољно лечење на слободи
пресудно је стручно мишљење вештака психијатра.
Неурачунљивом учиниоцу ова мера се изриче као самостална

санкција, а битно смањено урачунљивом учиниоцу уз казну и извршава се
пре казне.
Уколико је такав учинилац у здравственој установи провео исто време
или дуже од дужине изречене казне затвора, тиме је уједно издржао
казну.
Ако је провео краће време, суд ће одлучити да ли ће га упутити на
издржавање казне или ће га пустити на условни отпуст уколико су
испуњени услови за условни отпуст.
Уколико је осуђени пуштен на условни отпуст, постоји могућност
примене мере безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи
све док траје условни отпуст.
Трајање - Ова мера безбедности се изриче на неодређено време, а о

отпуштању из здравствене установе одлучује суд решењем. Тај поступак се
спроводи по службеној дужности, на предлог здравствене установе или на
предлог органа старатељства.

Обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи
Члан 81
(1) Учиниоцу који је кривично дело учинио у стању битно смањене урачунљивости суд ће изрећи
обавезно психијатријско лечење и чување у одговарајућој здравственој установи, ако, с обзиром
на учињено кривично дело и стање душевне поремећености, утврди да постоји озбиљна опасност
да учинилац учини теже кривично дело и да је ради отклањања ове опасности потребно његово
лечење у таквој установи.
(2) Ако су испуњени услови из става 1. овог члана, суд ће изрећи обавезно лечење и чување у
здравственој установи учиниоцу који је у стању неурачунљивости учинио противправно дело
предвиђено у закону као кривично дело.
(3) Меру из ст. 1. и 2. овог члана суд ће обуставити кад утврди да је престала потреба за лечењем и
чувањем учиниоца у здравственој установи.
(4) Мера из става 1. овог члана изречена уз казну затвора може трајати и дуже од изречене казне.
(5) Учиниоцу који је кривично дело извршио у стању битно смањене урачунљивости и који је
осуђен на казну затвора, време проведено у здравственој установи урачунава се у време трајања
изречене казне. Ако је време проведено у здравственој установи краће од трајања изречене казне,
суд ће, по престанку мере безбедности, одредити да се осуђени упути на издржавање остатка
казне или да се пусти на условни отпуст. При одлучивању о пуштању на условни отпуст суд ће,
поред услова из члана 46. овог законика, нарочито узети у обзир успех лечења осуђеног, његово
здравствено стање, време проведено у здравственој установи и остатак казне коју осуђени није
издржао.
68. ОБАВЕЗНО ПСИХИЈАТРИЈСКО ЛЕЧЕЊЕ

НА СЛОБОДИ
Мера безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи изриче се

неурачунљивом учиниоцу, а у 2 случаја и битно смањено урачунљивом
лицу:
1) уз условну осуду
2) када је битно смањено урачунљив учинилац после обуставе извршавања мере
безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој
установи пуштен на условни отпуст.
Услови – Услови за примену ове мере су следећи:

1) Такође је потребно да постоји опасност да ће учинилац учинити
кривично дело - Опасност мора бити озбиљна као и код претходне мере
безбедности, али се не захтева ни да то буде опасност од вршења тежих
кривичних дела, већ опасност да ће неурачунљиви учинилац учинити било које
дело у закону предвиђено крао кривично дело, односно да ће битно смањено
урачунљив учинилац учинити било које кривично дело.
2) Да је за отклањање те опасности довољно његово лечење на слободи.
Трајање - Ова мера безбедности може трајати најдуже 3 године, мада

се не виде уверљиви разлози за то ограничење. И ова мера би могла трајати
неограничено, с тим да се обуставља онда када престане потреба за лечењем.
Претварање ове мере у меру обавезног психијатријског

лечења и чувања у здравственој установи - У два случаја постоји
могућност претварања ове мере у меру безбедности обавезног психијатријског
лечења и чувања у здравственој установи:
1) Када се учинилац не подвргне лечењу, односно када га самовољно
напусти
2) Када и поред лечења, учинилац постане толико опасан за околину да
је потребно његово лечење и чување у здравственој установи.
Постоји и обрнута ситуација - када више није потребно лечење и чување у
здравственој установи, већ је довољно само лечење на слободи.
Извршавање ове мере у одговарајућој установи - КЗ предвиђа и

могућност да се ова мера безбедности извршава у одговарајућој установи, али не
дуже од 15 дана непрекидно, односно 2 месеца укупно.

Обавезно психијатријско лечење на слободи
Члан 82
(1) Учиниоцу који је у стању неурачунљивости учинио противправно дело одређено у закону као
кривично дело, суд ће изрећи обавезно психијатријско лечење на слободи, ако утврди да постоји
озбиљна опасност да учинилац учини противправно дело које је у закону предвиђено као
кривично дело и да је ради отклањања ове опасности довољно његово лечење на слободи.
(2) Мера из става 1. овог члана може се изрећи и неурачунљивом учиниоцу према којем је
одређено обавезно психијатријско лечење и чување у одговарајућој здравственој установи кад
суд, на основу резултата лечења, утврди да више није потребно његово чување и лечење у таквој
установи, него само његово лечење на слободи.
(3) Под условима из става 1. овог члана суд може изрећи обавезно психијатријско лечење на
слободи и учиниоцу чија је урачунљивост битно смањена, ако му је изречена условна осуда или је
на основу члана 81. став 5. овог законика пуштен на условни отпуст.
(4) Обавезно психијатријско лечење на слободи може се повремено спроводити и у одговарајућој

здравственој установи, ако је то потребно ради успешнијег лечења, с тим да повремено лечење у
установи не може непрекидно трајати дуже од петнаест дана, нити укупно дуже од два месеца.
(5) Обавезно психијатријско лечење на слободи траје док постоји потреба лечења, али не дуже од
три године.
(6) Ако се у случају из ст. 1. до 3. овог члана учинилац не подвргне лечењу на слободи или га
самовољно напусти или и поред лечења наступи опасност да поново учини противправно дело
предвиђено у закону као кривично дело, тако да је потребно његово лечење и чување у
одговарајућој здравственој установи, суд може изрећи обавезно психијатријско лечење и чување у
таквој установи.
69. ОБАВЕЗНО ЛЕЧЕЊЕ НАРКОМАНА
Ова мера безбедности предвиђена је за учиниоце који су кривично дело

извршили услед зависности од употребе опојних дрога.
Услови - За изрицање ове мере безбедности потребна су 2 услова:

1) Да постоји узрочна веза између учињеног кривичног дела и
зависности од дроге. Не тражи се да је учинилац у време извршења
кривичног дела био под утицајем дроге, већ да је дело резултат зависности.
Наркомани врло често врше дела против имовине како би дошли до средстава за
дрогу.
2) Да постоји озбиљна опасност да ће учинилац кривичног дела услед
зависности и даље вршити кривична дела.
Ова мера безбедности може се изрећи уз:

1) Казну затвора
2) Новчану казну
3) Условну осуду
4) Судску опомену
5) Ослобођење од казне
Трајање - У случају 1) - може трајати и дуже од казне затвора, али не

дуже од 3 године. Извршава се у заводу за издржавање казне затвора
или одговарајућој установи.
У случајевима 2) 3) 4) 5) - издржава се на слободи и не може трајати
дуже од 3 године.
Обавезно лечење наркомана

Члан 83
(1) Учиниоцу који је учинио кривично дело услед зависности од употребе опојних дрога и код
којег постоји озбиљна опасност да ће услед ове зависности и даље да врши кривична дела, суд ће
изрећи обавезно лечење.
(2) Мера из става 1. овог члана извршава се у заводу за извршење казне или у одговарајућој
здравственој или другој специјализованој установи и траје док постоји потреба за лечењем, али
не дуже од три године.
(3) Кад је мера из става 1. овог члана изречена уз казну затвора, она може трајати дуже од
времена изречене казне, али њено укупно трајање не може бити дуже од три године.
(4) Време проведено у установи за лечење урачунава се у казну затвора.
(5) Кад је мера из става 1. овог члана изречена уз новчану казну, условну осуду, судску опомену
или ослобођење од казне извршава се на слободи и не може трајати дуже од три године.
(6) Ако се учинилац, без оправданих разлога, не подвргне лечењу на слободи или лечење
самовољно напусти, суд ће одредити да се мера принудно изврши у одговарајућој здравственој
или другој специјализованој установи.
70. ОБАВЕЗНО ЛЕЧЕЊЕ АЛКОХОЛИЧАРА
Ова мера безбедности предвиђена је за учиниоце који су кривично дело

извршили услед зависности од употребе алкохола.
Услови - За изрицање ове мере безбедности потребна су 2 услова:

1) Да је кривично дело учињено услед зависности од употребе алкохола -
За разлику од наркомана, алкохоличари чешће врше кривична дела под
непосредним утицајем алкохола.
2) Да постоји озбиљна опасност да ће учинилац кривичног дела услед
зависности и даље вршити кривична дела.
Ова мера безбедности може се изрећи уз:

1) Казну затвора
2) Новчану казну
3) Условну осуду
4) Судску опомену
5) Ослобођење од казне
У случају 1) - не сме трајати дуже од казне затвора. Извршава се у

заводу за извршење казне затвора или одговарајућој здравственој
установи.
У случајевима 2) 3) 4) 5) - издржава се на слободи и не може трајати
дуже од 2 године.
Обавезно лечење алкохоличара

Члан 84
(1) Учиниоцу који је учинио кривично дело услед зависности од употребе алкохола и код којег
постоји озбиљна опасност да ће услед ове зависности и даље да врши кривична дела, суд ће
изрећи обавезно лечење.
(2) Мера из става 1. овог члана извршава се у заводу за извршење казне затвора или у
одговарајућој здравственој или другој специјализованој установи и траје док постоји потреба за
лечењем, али не дуже од изречене казне затвора.
(3) Време проведено у установи за лечење урачунава се у казну затвора.
(4) Кад је мера из става 1. овог члана изречена уз новчану казну, условну осуду, судску опомену
или ослобођење од казне извршава се на слободи и не може трајати дуже од две године.
(5) Ако се учинилац, без оправданих разлога, не подвргне лечењу на слободи или лечење
самовољно напусти, суд ће одредити да се мера принудно изврши у одговарајућој здравственој
или другој специјализованој установи.
71. ЗАБРАНА ВРШЕЊА ПОЗИВА, ДЕЛАТНОСТИ И ДУЖНОСТИ
Ова мера безбедности изриче се како урачунљивом, тако и неурачунљивом

лицу:
1) Урачунљивом лицу изриче се уз: казну, судску опомену, условну осуду,
ослобођење од казне.
2) Неурачунљивом лицу изриче се уз: меру безбедности обавезног
психијатијског лечења и чувања у здравственој установи и меру безбедности
обавезног психијатријског лечења на слободи.
Ова мера безбедности састоји се у забрани вршења:

1) одређеног позива
2) одређене службе
3) одређене делатности
4) свих или неких дужности везаних за коришћење, управљање, располагање или
руковање туђом имовином или чувањем те имовине.
У пресуди се мора тачно одредити на шта се забрана односи.
Услови - Раније законско решење постављало и услов да је учинилац

злоупотребио свој положај, вршење делатности или дужности ради извршења
кривичног дела. Међутим, данас је то решење одбачено, јер постоје кривична
дела која се могу вршити само кроз злоупотребу, па је тај услов увек испуњен.
Стога је за изрицање ове мере неопходан само један услов – да се може
оправдано сматрати да би његово даље вршење делатности било
опасно.
Трајање - Ова мера може трајати од 1 до 10 година, а време

проведено у затвору или установи се не урачунава у време трајања мере. Трајање
ове мере се може накнадно скратити уколико су протекле 3 године.
Опозивање условне осуде - Ако изрекне условну осуду, суд може

одредити да ће се та осуда опозвати, ако учинилац прекрши забрану
вршења позива, делатности или дужности.
Забрана вршења позива, делатности и дужности

Члан 85
(1) Суд може учиниоцу кривичног дела забранити вршење одређеног позива, одређене
делатности или свих или неких дужности везаних за располагање, коришћење, управљање или
руковање туђом имовином или за чување те имовине, ако се оправдано може сматрати да би
његово даље вршење такве делатности било опасно.
(2) Суд одређује трајање мере из става 1. овог члана, које не може бити краће од једне нити дуже
од десет година, рачунајући од дана правноснажности одлуке, с тим да се време проведено у
затвору, односно у здравственој установи у којој је извршена мера безбедности не урачунава у
време трајања ове мере.
(3) Ако изрекне условну осуду, суд може одредити да ће се та осуда опозвати, ако учинилац
прекрши забрану вршења позива, делатности или дужности.
72. ЗАБРАНА УПРАВЉАЊА МОТОРНИМ ВОЗИЛОМ
Ова мера безбедности предвиђена је за учиниоце кривичних дела

којима се угрожава јавни саобраћај.
Услов - Може се изрећи ако тежина учињеног кривичног дела, околности

под којима је дело извршено, или раније кршење саобраћајних прописа показују
да је опасно да учинилац и даље управља моторним возилом.
Забрана се односи на управљање возилом одређене врсте или

категорије – Нпр. ако је учинилац извршио кривично дело угрожавања јавног
саобраћаја возећи аутобус (Д категорија) изрећи ће му се мера забране
управљања возилом Д категорије, а не свих категорија.
Мера безбедности извршава се одузимањем возачке дозволе.

Уколико се изриче лицу које нема положен возачки испит сатоји се у
забрани издавања возачке дозволе.
Уколико се изриче лицу које има страну возачку дозволу, забрана се
односи на коришћење те дозволе у Србији.
Трајање - Ова мера траје од 3 месеца до 5 година, а њено трајање се не

урачунава у време проведено у затвору, односно установи у којој се извршава
мера безбедности. Трајање ове мере се може накнадно скратити уколико су
протекле 3 године.
Опозивање условне осуде - Ако изрекне условну осуду, суд може

одредити да ће се та осуда опозвати, ако учинилац прекрши забрану
управљања моторним возилом.
Забрана управљања моторним возилом
Члан 86
(1) Учиниоцу кривичног дела којим се угрожава јавни саобраћај суд може изрећи забрану
управљања моторним возилом.
(2) При изрицању мере из става 1. овог члана суд одређује на које се врсте и категорије возила
забрана односи.
(3) Меру из става 1. овог члана суд може изрећи, ако нађе да тежина учињеног дела, околности
под којима је дело учињено или раније кршење саобраћајних прописа од стране учиниоца
показују да је опасно да он управља моторним возилом одређене врсте или категорије.
(4) Суд одређује трајање мере из става 1. овог члана, које не може бити краће од три месеца нити
дуже од пет година, рачунајући од дана правноснажности одлуке, с тим да се време проведено у
затвору, односно у установи у којој се извршава мера безбедности или васпитна мера не
урачунава у време трајања ове мере.
(5) Ако је мера из става 1. овог члана изречена лицу које има страну дозволу за управљање
моторним возилом, забрана се односи на управљање моторним возилом на територији Србије.
(6) Ако изрекне условну осуду, суд може одредити да ће се та осуда опозвати, ако учинилац
прекрши забрану управљања моторним возилом.
(7) Законом се може одредити обавезна забрана управљања моторним возилом.
73. ОДУЗИМАЊЕ ПРЕДМЕТА
За разлику од осталих мера безбедности које су личне природе, ова мера

безбедности је једина мера стварног карактера.
Предмети који се могу одузети - Одузети се могу они предмети који

су:
1) употребљени за извршење ркивичног дела,
2) били намењени извршењу кривичног дела, и који су
3) настали извршењем кривичног дела.
1. Предмети који су били употребљени или намењени за
извршење кривичног дела - То су они предмети којима се предузима
радња извршења - који су употребљени приликом извршења кривичног дела
или су томе били намењени.
Предмети који се користе за предузимање припремних радњи или
предмети које учинилац користи после извршења кривичног дела нису
предмети који су били употребљени или намењени за извршење кривичног дела
и зато се не могу одузети применом ове мере безбедности. Тако на пример,
није предмет у том смислу возило које је учинилац користио да би се превезао до
места извршења или да би побегао после извршења кривичног дела.
2. Предмети који су настали извршењем кривичног дела - То су
они предмети који су резултат кривичног дела - који су настали радњом
извршења. Под овим предметима се не подразумевају предмети који су
прибављени извршењем кривичног дела. У том случају се примењује мера
одузимања имовинске користи.
Услови – Наведени предмети могу се одузети:

1) кад постоји опасност да ће се одређени предмет поново употребити
за извршење кривичног дела, или
2) кад је ради заштите опште безбедности или
3) из моралних разлога одузимање предмета неопходно
Не захтева се да је предмет у својини учиниоца, већ се предмет може

одузети и када није у својини учиниоца. Власник тог предмета има право
на накнаду штете од учиниоца због његовог одузимања.
Ова мера безбедности је факултативног карактера, мада је могуће и

законом предвидети обавезну примену ове мере, као што је то учињено код
кривичног дела фалсификовања новца, прописано је обавезно одузимање
лажног новца насталог извршењем тог кривичног дела.
Одузимање предмета
Члан 87
(1) Мера безбедности одузимања предмета може се одредити у погледу предмета који је био
намењен или употребљен за извршење кривичног дела или је настао извршењем кривичног дела,
кад постоји опасност да ће се одређени предмет поново употребити за извршење кривичног дела,
или кад је ради заштите опште безбедности или из моралних разлога одузимање предмета
неопходно.
(2) Примена ове мере безбедности не утиче на право трећих лица на накнаду штете због
одузимања предмета према извршиоцу кривичног дела.
(3) Законом се може одредити обавезно одузимање предмета, а може се одредити и њихово
обавезно уништавање. Законом се могу одредити и услови за одузимање одређених предмета у
појединим случајевима.
74. ПРОТЕРИВАЊЕ СТРАНЦА ИЗ ЗЕМЉЕ
Ова мера безбедности састоји се у протеривању са територије Србије

лица страног држављанства или лица без држављанства за време које
одреди суд, у распону од 1 до 10 година.
Услов - Услов за примену ове мере безбедности је непожељност

боравка странца на територији Србије. Приликом изрицања ове мере
безбедности узима се у бзир:
1) тежина кривичног дела
2) побуде из којих је дело учињено
3) начин извршења кривичног дела
4) друге околности које утичу на непожељност лица
Ова мера безбедности може се изрећи за сва кривична дела уколико

постоји основа за закључак о непожељности странца.
Када је реч о странцима који су добили азил, изричитом одредбом

прописано је да се ова мера безбедности не може изрећи учиниоцу који ужива
заштиту у складу са ратификованим међународним уговорима.

Протеривање странца из земље
Члан 88
(1) Суд може странца који је учинио кривично дело протерати са територије Србије за време од
једне до десет година.
(2) При оцени да ли ће изрећи меру из става 1. овог члана суд ће узети у обзир природу и тежину
учињеног кривичног дела, побуде због којих је кривично дело учињено, начин извршења
кривичног дела и друге околности које указују на непожељност даљег боравка странца у Србији.
(3) Време трајања протеривања рачуна се од дана правноснажности одлуке, с тим да се време
проведено у затвору не урачунава у време трајања ове мере.
(4) Мера из става 1. овог члана не може се изрећи учиниоцу који ужива заштиту у складу са
ратификованим међународним уговорима.
75. ЈАВНО ОБЈАВЉИВАЊЕ ПРЕСУДЕ
Ова мера безбедности се изриче у две ситуације:

1) Када је кривично дело учињено путем средстава јавног
информисања - Циљ је да отклони штетне последице осуде.
2) Када је кривично дело проузроковало опасност за живот или тело
људи, ако објављивање пресуде може да допринесе отклањању или
умањењу те опасности.
Пресуда се објављује о трошку учиниоца.

Када је реч о учињеном кривичном делу путем средстава јавног
информисања, суд може одлучити да се пресуда објави истим путем. Суд ће
одлучити да ли ће пресуда бити објављена у целини или делимично.
Рок за извршење - Ова мера безбедности се мора извршити у року од 30

дана од правноснажности пресуде.
Ова мера безбедности се изриче уз:

- осуду на казну
- условну осуду
- судску опомену
- ослобођење од казне
Јавно објављивање пресуде

Члан 89
(1) При осуди за кривично дело учињено путем средстава јавног информисања, или за кривично
дело које је проузроковало опасност за живот или здравље људи а објављивање пресуде би
допринело да се отклони или умањи та опасност, суд може одлучити да се о трошку осуђеног
истим путем или на други одговарајући начин објави судска пресуда у целини или у изводу.
(2) Законом се може одредити обавезно објављивање пресуде. У том случају суд ће одлучити
путем којег средства јавног информисања ће се пресуда објавити и да ли ће се објавити у целини
или у изводу.
(3) Јавно објављивање пресуде може се извршити најкасније у року од тридесет дана од дана
правноснажности пресуде.
76. ЗАБРАНА ПРИБЛИЖАВАЊА И КОМУНИКАЦИЈЕ

СА ОШТЕЋЕНИМ
Спорно је питање ефикасности примене ове мере безбедности, јер није

решена ситуација када осуђени прекрши забрану. Зато би било боље да
се предвиди као обавеза код условне осуде са заштитним надзором, а да
се она опозове када учинилац ту обавезу не испуњава.
Услов - Суд учиниоцу кривичног дела може забранити:

1) Приближавање оштећеном на одређеној удаљености
2) Приступ у простору око места становања или рада оштећеног
3) Даље узнемиравање оштећеног
4) Даљу комуникацију са оштећеним
ако се оправдано може сматрати да би даље вршење таквих
радњи било опасно по оштећеног.
Трајање - Ова мера безбедности може трајати најкраће 6 месеци, а

најдуже 3 године. Време проведено у затвору односно у здравственој установи
у којој је извршена мера безбедности не урачунава се у трајање ове мере.
Уколико престану разлози због којих је изречена може се укинути и пре
времена на које је изречена.
Забрана приближавања и комуникације са оштећеним

Члан 89а
(1) Суд може учиниоцу кривичног дела забранити приближавање оштећеном на одређеној
удаљености, забранити приступ у простор око места становања или места рада оштећеног и
забранити даље узнемиравање оштећеног, односно даљу комуникацију са оштећеним, ако се
оправдано може сматрати да би даље вршење таквих радњи учиниоца кривичног дела било
опасно по оштећеног.
(2) Суд одређује трајање мере из става 1. овог члана које не може бити краће од шест месеци нити
дуже од три године, рачунајући од дана правноснажности одлуке, с тим да се време проведено у
затвору, односно у здравственој установи у којој је извршена мера безбедности не урачунава у
(3) Мера из става 1. овог члана може се укинути пре истека времена за које је одређена, ако
престану разлози због којих је одређена.
77. ЗАБРАНА ПРИСУСТВОВАЊА ОДРЕЂЕНИМ

СПОРТСКИМ ПРИРЕДБАМА
Повод за прописивање ове мере безбедности су нереди и вршење

кривичних дела пре, у току и непосредно после фудбалских утакмица.
Суд може учиниоцу кривичног дела изрећи ову меру безбедности када је то
неопходно ради заштите опште безбедности. Општу безбедност би требало
схватити као безбедност људи и имовине.
Начин извршавања мере - Ова мера безбедности се извршава на тај

начин што је учинилац кривичног дела дужан да се непосредно пре почетка
одржавања одређених спортских приредби лично јави службеном лицу у
подручној полицијској станици на подручју на ком се учинилац затекао и да
борави у њиховим просторијама за време одржавања спортске приредбе.
Међутим, у погледу извршавања ове мере јављају се нека питања начелног
и организационог карактера: Пре свега, овде се у ствари ради о некој врсти
превентивног полицијског притвора, јер боравити у овом случају значи
бити лишен слободе. Друго, смештајни капацитети у полицијским станицама
су ограничени, стога боравак других лица у њиховим просторијама омета њихов
нормалан рад.
Трајање мере - Време трајања ове мере одређује суд приликом њеног
изрицања, у распону од 1-5 година. Уколико је учинилац осуђен и на казну
затвора, време проведено на издржавању казне затвора не урачунава се у
Ако после издржане казне затвора учинилац прекрши забрану

присуствовања спортским приредбама, суд га може казнити затвором од 30
дана до 3 месеца.
У случају да је ова мера изречена уз условну осуду, суд ће одредити да ће
се та условна осуда опозвати ако учинилац прекрши забрану присуствовања
одређеним спортским приредбама.
Законом се може одредити обавезна забрана присуствовања одређеним

спортским приредбама, што је учињено код кривичног дела „Насилничко
понашање на спортској приредби или јавном скупу“.
Забрана присуствовања одређеним спортским приредбама

Члан 89б
(1) Суд може учиниоцу кривичног дела изрећи меру забране присуствовања одређеним
спортским приредбама, када је то ради заштите опште безбедности неопходно.
(2) Мера из става 1. овог члана извршава се на тај начин што је учинилац кривичног дела дужан
да се непосредно пре почетка времена одржавања одређених спортских приредби лично јави
службеном лицу у подручној полицијској управи, односно полицијској станици, на подручју на
којем се учинилац затекао и да борави у њиховим просторијама за време одржавања спортске
приредбе.
(3) Суд одређује трајање мере из става 1. овог члана, које не може бити краће од једне нити дуже
од пет година, рачунајући од дана правноснажности одлуке, с тим да се време проведено у
затвору не урачунава у време трајања ове мере.
(4) Ако суд изрекне условну осуду, суд ће одредити да ће се та осуда опозвати, ако учинилац
прекрши забрану присуствовања одређеним спортским приредбама, односно ако не изврши
дужност из става 2. овог члана.
(5) Законом се може одредити обавезна забрана присуствовања одређеним спортским

приредбама.
78. ОДУЗИМАЊЕ ИМОВИНСКЕ КОРИСТИ
Основ одузимања имовинске користи - Одузимање имовинске

користи прибављене кривичним делом не представља кривичну санкцију, већ
меру sui generis, која је регулисана у посебној глави КЗ, а која се заснива на
принципу да нико не може задржати имовинску корист прибављену
кривичним делом.
Услови и начин одузимања - Од учиниоца ће се одузети новац,

предмети од вредности и свака друга имовинска корист, који су прибављени
кривичним делом, а ако одузимање није могуће учинилац ће се обавезати да
преда у замену другу имовинску корист која одговара вредности имовине
прибављене извршењем кривичног дела или да плати новчани износ који
одговара прибављеној имовинској користи.
Имовинска корист прибављена кривичним делом одузеће се од лица на
која је пренесена без накнаде или уз накнаду која не одговара стварној
вредности.
Ако је кривичним делом прибављена имовинска корист за другог та
корист ће се одузети.
Утврђивање висине прибављене имовинске користи - Имовинску

корист представљају не само новац и одређени предмети него и услуге,
коришћење одређених предмета без давања адекватне противвредности, уштеде
итд... Дакле, све што има неку имовинску вредност.
У пракси је најзначајнији проблем утврђивање висине прибављене
имовинске користи. Преовлађује решење да учиниоцу кривичног дела треба
приликом утврђивања висине имовинске користи признати одређене
трошкове које је имао у вези са вршењем кривичног дела. Не треба
признати оне трошкове који представљају материјални еквивалент за труд
учиниоца уложен у радњу извршења и трошкове који по својој природи улазе у
радњу извршења кривичног дела, јер би се тада посредно плаћало за саму
криминалну делатност. Остале трошкове би требало признати, у зависности од
околности конкретног случаја.
Посебно питање у вези са одређивањем висине имовинске користи
представља случај када учинилац отуђи предмете који представљају стечену
имовинску корист без накнаде или уз накнаду која не одговара тржишној
вредности тих предмета, а не постоји могућност да се одузму од лица на
која су пренета. Тада учиниоцу треба одузети новчану вредност тих
предмета коју су имали у време извршења кривичног дела.
Уколико би узврђивање висине имовинске користи изазвало
несразмерне тешкоће или би довело до знатног одуговлачења поступка, суд је
овлашћен да висину одреди по слободној оцени.
Заштита оштећеног - Уколико постоји лице које је оштећено

кривчним делом, његови интереси имају предност у односу на меру
одузимања имовинске користи стечене кривичним делом.
У вези са односом имовинскоправног захтева оштећеног и мере одузимања

имовинске користи, могуће су 3 ситуације:
1) Ако је оштећеном у кривичном поступку досуђен имовинскоправни
захтев - суд ће изрећи одузимање имовинске користи само уколико она
прелази досуђени имовинскоправни захтев оштећеног.
2) Када имовинскоправни захтев није досуђен у кривичном поступку, већ
је оштећени упућен на парницу - он може тражити да се намири из износа
одузете вредности, под условом да је покренуо парницу у року од 6 месеци
од дана правноснажности одлуке којом је упућен на парницу. Уколико буде
утврђен његов захтев, потребно је да у року од 3 месеца од дана
правноснажности одлуке којом је утврђен захтев затражи намирење
из одузете вредности.
3) Уколико оштећени у поступку није пријавио имовинскоправни
захтев - он може накнадно захтевати намирење из одузете вредности, ако је
ради утврђења свог захтева покренуо парницу у року од 3 месеца од дана
сазнања за пресуду којом се одузима имовинска корист, а најдуже у року
од 3 године од правноснажности одлуке о одузимању имовинске користи.
Уколико његов захтев буде утврђен, потребно је као и у претходној ситуацији да у
року од 3 месеца од дана правноснажности одлуке којом је утврђен
захтев затражи намирење из одузете вредности.
Дакле, мера одузимања имовинске користи је у односу на захтев
оштећеног сипсидијарног карактера - захтев увек има предност.
Одузимање имовине проистекле из кривичног дела - У односу на

одређена кривична дела (пре свега из области организованог криминалитета)
посебан Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела
предвиђа шире могућности за одузимање имовине него КЗ.
За одузимање имовине није неопходно да је утврђено да је
прибављена кривичним делом, већ се имовином проистеклом из кривичног
дела сматра имовина окривљеног, окривљеног сарадника, оставиоца, правног
следбеника или трећег лица која је у очигледној несразмери са његовим
законитим приходима.
Доношење овог закона имало је за циљ управо да се омогући одузимање
и оне имовине за коју није утврђено да је прибављена кривичним
делом, што одредбе КЗ не дозвољавају.

Основ одузимања имовинске користи
Члан 91
(1) Нико не може задржати имовинску корист прибављену кривичним делом.

(2) Корист из става 1. овог члана одузеће се, под условима предвиђеним овим закоником и
судском одлуком којом је утврђено извршење кривичног дела.
Услови и начин одузимања имовинске користи

Члан 92
(1) Од учиниоца ће се одузети новац, предмети од вредности и свака друга имовинска корист који
су прибављени кривичним делом, а ако одузимање није могуће учинилац ће се обавезати да
преда у замену другу имовинску корист која одговара вредности имовине прибављене
извршењем кривичног дела или проистекле из кривичног дела или плати новчани износ који
одговара прибављеној имовинској користи.
(2) Имовинска корист прибављена кривичним делом одузеће се и од правног или физичког лица
на која је пренесена без накнаде или уз накнаду која очигледно не одговара стварној вредности.
(3) Ако је кривичним делом прибављена имовинска корист за другог та корист ће се одузети.
Заштита оштећеног
Члан 93
(1) Ако је у кривичном поступку усвојен имовинскоправни захтев оштећеног, суд ће изрећи
одузимање имовинске користи само уколико она прелази досуђени имовинскоправни захтев
оштећеног у том износу.
(2) Оштећени који је у кривичном поступку у погледу свог имовинскоправног захтева упућен на
парницу може тражити да се намири из одузете имовинске користи, ако покрене парницу у року
од шест месеци од дана правноснажности одлуке којом је упућен на парницу.
(3) Оштећени који у кривичном поступку није поднео имовинскоправни захтев може захтевати
намирење из одузете имовинске користи, ако је ради утврђивања свог захтева покренуо парницу
у року од три месеца од дана сазнања за пресуду којом је изречено одузимање имовинске
користи, а најдаље у року од три године од дана правноснажности одлуке о одузимању имовинске
користи.
(4) У случајевима из ст. 2. и 3. овог члана оштећени мора у року од три месеца од дана
правноснажности одлуке којом је усвојен његов имовинскоправни захтев затражити намирење из
одузете имовинске користи.
79. ПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ ОСУДЕ
Појам - Правне последице осуде не само да нису кривичне санкције, већ

и не представљају друге мере о којима би одлучивао суд. Због свог карактера и
циља (уклањање опасних ситуација из којих може да произађе поновно
вршење кривичног дела) спорно је да ли су ближе казни или мерама
безбедности.
Врсте - КЗ предвиђа да осуде за одређена кривична дела или на одређене

казне могу имати за правну последицу престанак, односно губитак
одређених права или забрану стицања одређених права.
То значи да се правне последице осуде могу сврстати у 2 категорије:
1. Правне последице осуде које се састоје у престанку или губитку одређених
права, а то су:
1) Престанак вршења јавних функција
2) Престанак радног односа или престанак вршења звања, позива или
занимања
3) Губитак одређених дозвола или одобрења која се дају одлуком државног
органа
2. Правне последице осуде које се састоје у забрани стицања одређених
права, а то су:
1) Забрана стицања јавних функција
2) Забрана стицања одређених звања, позива, занимања, унапређења у
служби
3) Забрана стицања чина војног старешине
4) Забрана добијања дозвола или одобрења која дају државни органи
Почетак и трајање - Правне последице осуде могу се предвидети

само законом.Правне последице осуде наступају даном правноснажности
пресуде. Оне не могу наступити када је изречена нека блажа кривична санкција,
већ само када је изречена казна затвора.
За правне последице осуде које се састоје у забрани стицања
одређених права прописан је општи максимум – могу трајати најдуже 10
година, а за поједине се може прописати и краће трајање. Време проведено у
затвору не урачунава се у време трајања правне последице осуде.
Престанак - Рехабилитацијом престају све правне последице осуде.

Уколико већ није престала рехабилитацијом, суд може одлучити када
протекну 3 године од дана издржане, застареле или опроштене казне, да
престане правна последица осуде која се односи на забрану стицања одређеног
права.
При одлучивању о престанку правне последице осуде суд ће узети у обзир:
- понашање осуђеног после осуде,
- да ли је накнадио штету проузроковану кривичним делом и вратио имовинску
корист стечену извршењем кривичног дела, као и
- друге околности које указују на оправданост престанка правне последице осуде.

Наступање правних последица осуде
Члан 94
(1) Осуде за одређена кривична дела или на одређене казне могу имати за правну последицу
престанак, односно губитак одређених права или забрану стицања одређених права.
(2) Правне последице осуде не могу наступити кад је за кривично дело учиниоцу изречена
новчана казна, условна осуда, ако не буде опозвана, судска опомена или кад је учинилац
ослобођен од казне.
(3) Правне последице осуде могу се предвидети само законом и наступају по сили закона којим су
предвиђене.
Врсте правних последица осуде

Члан 95
(1) Правне последице осуде које се односе на престанак или губитак одређених права су:
1) престанак вршења јавних функција;
2) престанак радног односа или престанак вршења одређеног позива или занимања;
3) губитак одређених дозвола или одобрења која се дају одлуком државног органа или органа
локалне самоуправе.
(2) Правне последице осуде које се састоје у забрани стицања одређених права су:
1) забрана стицања одређених јавних функција;
2) забрана стицања одређеног звања, позива или занимања или унапређења у служби;
3) забрана стицања чина војног старешине;
4) забрана добијања одређених дозвола или одобрења која се дају одлуком државних органа или
органа локалне самоуправе.
Почетак и трајање правних последица осуде

Члан 96
(1) Правне последице осуде наступају даном правноснажности пресуде.

(2) У случају да после правноснажности пресуде, на основу које су наступиле правне последице
осуде, та пресуда буде измењена по ванредном правном леку, наступање или даље трајање
правних последица осуде усклађује се са новом одлуком.
(3) Правне последице осуде које се састоје у забрани стицања одређених права могу се прописати
у трајању најдуже до десет година.
(4) Време проведено на издржавању казне не урачунава се у време трајања правне последице
осуде.
(5) Рехабилитацијом престају правне последице осуде предвиђене у члану 95. став 2. овог
законика.
Престанак правних последица осуде

Члан 101
(1) Кад протекну три године од дана издржане, застареле или опроштене казне, суд може
одлучити да престане правна последица осуде која се односи на забрану стицања одређеног
права, уколико већ није престала услед рехабилитације.
(2) При одлучивању о престанку правне последице осуде суд ће узети у обзир понашање осуђеног
после осуде, да ли је накнадио штету проузроковану кривичним делом и вратио имовинску
корист стечену извршењем кривичног дела, као и друге околности које указују на оправданост
престанка правне последице осуде.
80. РЕХАБИЛИТАЦИЈА И
ДАВАЊЕ ПОДАТАКА ИЗ КАЗНЕНЕ ЕВИДЕНЦИЈЕ
Појам - Рехабилитација представља поновно успостављање ранијег

положаја осуђеног лица као пуноправног грађанина и стављање у заборав његове
криминалне прошлости. То значи да му се додељује статус неосуђиваног
лица, а истовремено и значи право осуђеног лица да сама кривична осуда
буде брисана из казнене евиденције.
Рехабилитацијом престају сва негативна правна дејства осуде.
Врсте – Рехабилитација настаје на основу самог закона или по молби

осуђеног лица на основу судске одлуке, што значи да КЗ разликује:
1. Законску рехабилитацију - која наступа аутоматски по сили закона пошто
буду испуњени услови које прописује закон. Она се даје само лицима која пре
осуде на коју се односи рехабилитација нису осуђивана. Настаје ако:
1) лице које је оглашено кривим, а ослобођено од казне или којем је
изречена судска опомена у року од годину дана од правноснажности пресуде
не учини ново кривично дело
2) лице којем је изречена условна осуда, у време проверавања и у року од
годину дана по истеку тог рока не учини ново кривчно дело
Такође, настаје и ако од дана када је казна извршена, застарела или
опроштена протекне:
1) 3 године код осуде на новчану казну, казну рада у јавном
интересу, одузимање возачке дозволе или казну затвора до 6 месеци
2) 5 година код осуде на казну затвора од 6 месеци до 1 године
3) 10 година код осуде на казну затвора од 1 до 3 године.
2. Судску рехабилитацију - о којој одлучује суд. Она се може дати лицу које
је осуђено на казну затвора дужу од 3, али не дужу од 5 година. Код осуде
на казну затвора дужу од 5 година не може ни под којим условима наступити
рехабилитација.
Услов за судску рехабилитацију је да је протекло 10 година од дана
издржане, застареле или опроштене казне.
Код обе врсте сметњу за давање рехабилитације представља неизвршена

споредна казна или трајање мере безбедности.
Давање података из казнене евиденције - У вези са

рехабилитацијом је и регулисање давања података из казнене евиденције -
подаци о брисаној осуди се никоме не могу саопштавати.
Кривични законик одређује круг органа којима се могу давати
подаци из казнене евиденције, а то су: суд, јавни тужилац и полиција у вези са
кривичним поступком који се води против лица које је раније било осуђено,
орган за извршење кривичних санкција и органи који учествују у поступку
давања амнестије, рехабилитације или одлучивања о престанку правних
последица осуде.
Подаци се могу давати и органу старатељства када је то потребно за
вршење послова из његове надлежности, као и другим државним органима који
су надлежни за откривање и спречавање извршења кривичних дела када је то
прописано посебним законом.
Општи појам рехабилитације

Члан 97
(1) Рехабилитацијом се брише осуда и престају све њене правне последице, а осуђени се сматра
неосуђиваним.
(2) Рехабилитација настаје или на основу самог закона (законска рехабилитација) или по молби
осуђеног лица на основу судске одлуке (судска рехабилитација).
(3) Рехабилитацијом се не дира у права трећих лица која се заснивају на осуди.
Законска рехабилитација
Члан 98
(1) Законска рехабилитација се даје само лицима која пре осуде на коју се односи рехабилитација
нису била осуђивана или која су се по закону сматрала неосуђиваним.
(2) Законска рехабилитација настаје, ако:
1) лице које је оглашено кривим, а ослобођено од казне или којем је изречена судска опомена, у
року од годину дана од правноснажности пресуде, односно решења не учини ново кривично
дело;
2) лице којем је изречена условна осуда, у време проверавања и у року од годину дана по истеку
рока проверавања, не учини ново кривично дело;
3) лице које је осуђено на новчану казну, казну рада у јавном интересу, одузимања возачке
дозволе или казну затвора до шест месеци, у року од три године од дана кад је та казна извршена,
застарела или опроштена, не учини ново кривично дело;
4) лице које је осуђено на казну затвора преко шест месеци до једне године, у року од пет година
од дана кад је та казна извршена, застарела или опроштена, не учини ново кривично дело
5) лице које је осуђено на казну затвора преко једне до три године, у року од десет година од дана
кад је та казна извршена, застарела или опроштена, не учини ново кривично дело.
(3) Законска рехабилитација не настаје ако споредна казна још није извршена или ако још трају
мере безбедности.
Судска рехабилитација
Члан 99
(1) Судска рехабилитација може се дати лицу које је осуђено на казну затвора преко три до пет
година, ако у року од десет година од дана кад је та казна издржана, застарела или опроштена не
учини ново кривично дело.
(2) У случају из става 1. овог члана суд ће дати рехабилитацију ако нађе да је осуђено лице својим
владањем заслужило рехабилитацију и ако је, према својим могућностима, накнадило штету
проузроковану кривичним делом, при чему је суд дужан да узме у обзир и све друге околности од
значаја за давање рехабилитације, а посебно природу и значај дела.
(3) Судска рехабилитација не може се дати ако споредна казна још није извршена или ако још
трају мере безбедности.
Судска рехабилитација лица које је више пута осуђивано

Члан 100
Лицу које је више пута осуђивано суд може дати рехабилитацију само ако су испуњени услови из
чл. 98. и 99. овог законика у погледу сваког кривичног дела за које је осуђено. При оцени да ли ће
у оваквом случају дати рехабилитацију суд ће узети у обзир околности из члана 99. став 2. овог
законика.
Престанак правних последица осуде

Члан 101
(1) Кад протекну три године од дана издржане, застареле или опроштене казне, суд може
одлучити да престане правна последица осуде која се односи на забрану стицања одређеног
права, уколико већ није престала услед рехабилитације.
(2) При одлучивању о престанку правне последице осуде суд ће узети у обзир понашање осуђеног
после осуде, да ли је накнадио штету проузроковану кривичним делом и вратио имовинску
корист стечену извршењем кривичног дела, као и друге околности које указују на оправданост
престанка правне последице осуде.
Садржај и давање података из казнене евиденције

Члан 102
(1) Казнена евиденција садржи личне податке о учиниоцу кривичног дела, о кривичном делу за
које је осуђен, податке о казни, условној осуди, судској опомени, ослобођењу од казне и
опроштеној казни, као и податке о правним последицама осуде. У казнену евиденцију се уносе и
касније измене података садржаних у казненој евиденцији, подаци о издржавању казне, као и
поништење евиденције о погрешној осуди.
(2) Подаци из казнене евиденције могу се дати само суду, јавном тужиоцу и полицији у вези са
кривичним поступком који се води против лица које је раније било осуђено, органу за извршење
кривичних санкција и органу који учествује у поступку давања амнестије, помиловања,
рехабилитације или одлучивања о престанку правних последица осуде, као и органима
старатељства, кад је то потребно за вршење послова из њихове надлежности. Подаци из казнене
евиденције могу се дати и другим државним органима који су надлежни за откривање и
спречавање извршења кривичних дела, када је то посебним законом прописано.
(3) Подаци из казнене евиденције могу се, на образложен захтев, дати и државном органу,
предузећу, другој организацији или предузетнику, ако још трају правне последице осуде или
мере безбедности и ако за то постоји оправдани интерес заснован на закону.
(4) Нико нема права да тражи од грађанина да подноси доказ о својој осуђиваности или
неосуђиваности.
(5) Грађанима се, на њихов захтев, могу давати подаци о њиховој осуђиваности или
неосуђиваности.
(6) Подаци о брисаној осуди не могу се ником дати.

81. АМНЕСТИЈА
Амнестија и помиловање представљају политички акт милости
који се додељује од стране највиших органа државне власти (парламента,
односно шефа државе). Представљају акте којима се дејство пресуде мења у
корист осуђеног или се искључује могућност кривичног гоњења
учиниоца.
Појам амнестије - Амнестија је акт законодованог органа којим се у
форми закона поименично неодређеном кругу лица даје:
1) Ослобођење од гоњења (аболиција)
2) Потпуно или делимично ослобођење од извршења казне
3) Замена изречене казне блажом казном
4) Рехабилитација
5) Укидање (појединих или свих) правних последица осуде
6) Укидање одређених мера безбедности (забране вршења позива, делатности и
дужности, забране управљања моторним возилом и протеривање странца из
земље).
КЗ не предвиђа никаква ограничења у погледу врсте и тежине

кривичног дела, висине изречене казне за дела која могу бити обухваћена
амнестијом. Мада, амнестија се најчешће везује за:
1) Врсту кривичног дела - тада се могу амнестирати лица без обзира на висину
изречене казне
2) Висину изречене казне - Тада њом може бити обухваћено било које
кривично дело, али она се може везивати и за друге критеријуме:
3) учиниоце одређене старости
4) пола
5) одређеног здравственог стања (нпр. инвалидност).
Амнестија се даје само за већ учињена кривична дела, што значи да
се не може дати за убудуће.
Уколико лице обухваћено амнестијом настави да остварује обележја

истог кривичног дела и после тог момента, чини ново кривично дело које
није обухваћено амнестијом. Нпр. ако би после амнестије за кривично дело
избегавања војне обавезе амнестирано лице наставило да избегава војну службу
амнестија се не би односила на то касније учињено дело.
Давањем амнестије се не дира у права трећих лица која се заснивају на
осуди (пре свега у право на имовинскоправни захтев).
Амнестија
Члан 109
(1) Лицима која су обухваћена актом амнестије даје се ослобођење од кривичног гоњења или
потпуно или делимично ослобођење од извршења казне, замењује се изречена казна блажом
казном, даје се рехабилитација или се укидају поједине или све правне последице осуде.
(2) Амнестијом се могу укинути следеће мере безбедности: забрана вршења позива, делатности и
дужности, забрана управљања моторним возилом и протеривање странаца из земље.
Члан 111
Давањем амнестије или помиловања не дира се у права трећих лица која се заснивају на осуди.
82. ПОМИЛОВАЊЕ
Појам - Помиловање представља акт којим се поименично одређено

лице може:
1) Ослободити од гоњења (аболиција)
2) Потупно или делимично ослободити од извршења казне
3) Заменити изречена казна блажом казном или условном осудом
4) Дати рехабилитација
5) Укинути, односно одредити краће трајање поједине или свих последица осуде
6) Укинути или одредити краће трајање мере безбедности (забрана вршења
позива, делатности или дужности, забрана управљања моторним возилом и
протеривање странца из земље) - Дакле, помиловањем се може одредити не само
укидање (као код амнестије) него и краће трајање ових мера безбедности.
Дакле дејство помиловања у односу на извршење било које казне,
одређене мере безбедности и правне последице осуде може бити потпуно или
делимично, а у односу на кривично гоњење само потпуно.
Надлежност - Помиловање је у искључивој надлежности председника

Републике Србије.
Поступак - Поступак за помиловање покреће се на молбу осуђеног

лица или по службеној дужности од стране министра. Осим осуђеног лица
молбу може поднети и: његов законски заступник, брачни друг, сродник у
правој линији, брат, сестра, усвојилац, хранилац или старалац. А уколико је реч о
ослобођењу од кривичног гоњења, поступак се покреће само по
службеној дужности.
Молба се подноси пошто је пресуда постала правноснажна, а у случају
одбијања молбе она се може поновити по истеку једне године од дана
донете одлуке ако се ради о осуди дужој од 3 године, а по истеку 6 месеци
ако је у питању осуда на блажу казну.
Давањем помиловања се не дира у права трећих лица која се заснивају

на осуди. Без обзира што је дато помиловање, лица која су оштећена кривичним
делом могу да остварују свој имовинскоправни захтев.
Помиловање
Члан 110
(1) Помиловањем се поименично одређеном лицу даје ослобођење од кривичног гоњења или
потпуно или делимично ослобођење од извршења казне, замењује се изречена казна блажом
казном или условном осудом, даје се рехабилитација, одређује краће трајање одређене правне
последице осуде или се укидају поједине или све правне последице осуде.
(2) Помиловањем се може укинути или одредити краће трајање мере безбедности забрана
вршења позива, делатности и дужности, забрана управљања моторним возилом и протеривање
странца из земље.
Дејство амнестије и помиловања на права трећих лица

Члан 111
Давањем амнестије или помиловања не дира се у права трећих лица која се заснивају на осуди.
83. ЗАСТАРЕЛОСТ
Појам застарелости – Застарелост је законски основ за гашење

кривичних санкција услед протека одређеног времена, што подразумева губитак
права државе или на кривично гоњење или на извршење кривичних
санкција.
То значи да КЗ разликује две врсте застарелости:
1. Застарелост кривичног гоњења
2. Застарелост извршења кривичних санкција.
83.1. Застарелост кривичног гоњења
Протек одређеног времена од извршења кривичног дела има за последицу

немогућност кривичног гоњења. Критеријум за одређивање дужине ових
рокова је прописана казна за учињено кривично дело. Тако, кривично гоњење
се не може предузети ако је протекло:
1) 20 година од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи
казна затвора дужа од 15 година.
казна затвора дужа од 10 година.
казна затвора дужа од 5 година
казна затвора дужа од 3 године
5) 3 године од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи
казна затвора дужа од 1 године
6) 2 године од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи
казна затвора до 1 године или новчана казна.
Ако је за кривично дело прописано више казни рок застарелости се
одређује по најтежој прописаној казни.
Рачунање рока застарелости – Рокови застарелости рачунају се на

следећи начин:
- Код продуженог кривичног дела - рок застарелости кривичног гоњења се
рачуна од предузимања радње последњег дела које улази у састав
продуженог кривичног дела.
- Код кривичних дела нечињења - рок застарелости кривичног гоњења се
рачуна од престанка дужности на чињење.
- Код темпоралних последичних кривичних дела - рок застарелости
кривичног гоњења се рачуна од дана када је последица наступила.
- Када је реч о кривичним делима извршеним у стицају - рок застарелости
кривичног гоњења се рачуна посебно за свако поједино кривично дело.
Искључење застарелости кривичног гоњења - Одредбе о

застарелости кривичног гоњења се не примењују у односу на она кривична дела
код којих је застарелост изричито искључена - то су геноцид, злочин против
човечности и ратни злочини, кривична дела за која је прописана казна
доживотног затвора, као и кривична дела за која по ратификованим
међународним уговорима застарелост не може наступити.
Обустава застарелости - КЗ предвиђа обуставу застарелости – Рок

застарелости не тече за време за које се по закону гоњење не може отпочети или
наставити. Наше право прихвата само правне сметње за обуставу
застарелости (душевна болест учиниоца услед које се не може водити
кривични поступак.
Престанком те сметње рок застарелости наставља да тече од момента
у ком је обустављен. Дакле, узима се у обзир и оно време које је протекло до
наступања те сметње.
Прекид застарелости - За разлику од обуставе застарелости, код

прекида застарелости рок застарелости почиње да тече испочетка, што
значи да се време које је протекло пре прекида не урачунава у рок застарелости.
До прекида долази:
1) Предузимањем било које процесне радње која се предузима ради
откривања кривичног дела или ради откривања и гоњења учиниоца због
учињеног кривичног дела.
2) Ако је учињено ново кривично дело које је према запрећеној казни исто
толико тешко или теже од онога у погледу којег тече рок застарелости.
Могућност обуставе и прекида могла би довести до тога да се институт

застарелости не примењује, стога је предвиђен институт апсолутне
застарелости - Застарелост кривичног гоњења настаје у сваком случају кад
протекне двоструко време које се по закону тражи за застарелост
кривичног гоњења.
83.2. Застарелост извршења кривичних санкција
КЗ прописује рокове за застарелост извршења главних казни. Они зависе

од висине изречене казне затвора, а код новчане казне без обзира на
њену висину, он износи 2 године. Дакле, за рокове застарелости извршења
казне није ни од каквог значаја прописана казна.
Изречена казна се не може извршити када протекне:

2) 20 година од осуде на казну затвора у трајању дужу од 15 година.
3) 15 година од осуде на казну затвора у трајању дужу од 10 година
4) 10 година од осуде на казну затвора у трајању дужу од 5 година
5) 5 година од осуде на казну затвора у трајању дужу од 3 године
6) 3 године од осуде на казну затвора у трајању дужу од 1 године
7) 2 године од осуде на казну затвора у трајању до 1 године, осуде на новчану
казну, осуде на казну рада у јавном интересу или на казну одузимања
возачке дозволе.
КЗ одређује и рокове за застарелост извршења мера безбедности:

1) Застарелост извршења мера безбедности обавезног психијатријског
лечења и чувања у здравственој установи, обавезног психијатријског лечења на
слободи, обавезног лечења наркомана, обавезног лечења алкохоличара и
одузимања предмета настаје када протекне 5 година од дана
правноснажности одлуке којом су те мере изречене.
2) Застарелост извршења мера безбедности забране вршења позива,

делатности или дужности, забране управљања моторним возилом и
протеривања странца из земље настаје када протекне време за које су
те мере изречене.
Код мере безбедности јавног објављивања пресуде постоји изричита

одредба да се мора извршити најкасније у року од 30 дана од дана
правноснажности пресуде, протеком тог рока она се више не може
извршити.
Обустава и прекид - И код застарелости извршења кривичних

санкција долази до обуставе и прекида застарелости, с тим што овде не долази до
прекида због извршења новог кривичног дела, већ се застарелост прекида
сваком радњом надлежног органа која се предузима ради извршења казне.
И овде се предвиђа апсолутна застарелост - Застарелост извршења

кривичних санкција у сваком случају настаје када протекне двоструки рок
који се по закону тражи за застарелост извршења казне.
Застарелост кривичног гоњења

Члан 103
Ако у овом законику није друкчије одређено, кривично гоњење не може се предузети кад
протекне:
1) двадесет година од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора
преко петнаест година;
2) петнаест година од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора
преко десет година;
3) десет година од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора
преко пет година;
4) пет година од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора преко
три године;
5) три године од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора преко
једне године;
6) две године од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора до
једне године или новчана казна.
Ток и прекид застарелости кривичног гоњења

Члан 104
(1) Застарелост кривичног гоњења почиње од дана кад је кривично дело извршено. Уколико
последица кривичног дела наступи касније, застарелост кривичног гоњења почиње од дана када
је последица наступила.
(2) Застарелост не тече за време за које се по закону гоњење не може отпочети или наставити.
(3) Застарелост се прекида сваком процесном радњом која се предузима ради откривања
кривичног дела или ради откривања и гоњења учиниоца због учињеног кривичног дела.
(4) Застарелост се прекида и кад учинилац у време док тече рок застарелости учини исто тако
тешко или теже кривичног дело.
(5) Сваким прекидом застарелост почиње поново да тече.
(6) Застарелост кривичног гоњења настаје у сваком случају кад протекне двоструко време које се
по закону тражи за застарелост кривичног гоњења.
Застарелост извршења казне

Члан 105
Ако у овом законику није друкчије одређено, изречена казна не може се извршити кад протекне:
1) двадесет година од осуде на казну затвора преко петнаест година;
2) петнаест година од осуде на казну затвора преко десет година;
3) десет година од осуде на казну затвора преко пет година;
4) пет година од осуде на казну затвора преко три године;
5) три године од осуде на казну затвора преко једне године;
6) две године од осуде на казну затвора до једне године, на новчану казну, на казну рада у јавном
интересу, или на казну одузимања возачке дозволе.
Застарелост извршења споредне казне и мере безбедности

Члан 106
(1) Застарелост извршења новчане казне и одузимања возачке дозволе ако су изречене као
споредне казне настаје кад протекне две године од дана правноснажности пресуде којом су те
казне изречене.
(2) Застарелост извршења мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у
здравственој установи, обавезног психијатријског лечења на слободи, обавезног лечења
наркомана, обавезног лечења алкохоличара и одузимања предмета настаје кад протекне пет
година од дана правноснажности одлуке којом су те мере изречене.
(3) Застарелост извршења мера безбедности забране вршења позива, делатности и дужности,
забране управљања моторним возилом и протеривања странца из земље настаје кад протекне
време за које су те мере изречене.
Ток и прекид застарелости извршења казне и мера безбедности

Члан 107
(1) Застарелост извршења казне почиње од дана кад је пресуда којом је казна изречена постала
правноснажна, а ако је условна осуда опозвана - од дана кад је одлука о опозивању постала
правноснажна.
(2) Ако је актом амнестије или помиловања или одлуком суда по ванредном правном леку
изречена казна смањена, време потребно за наступање застарелости одређује се према новој
казни, али се ток застарелости рачуна од раније правноснажне пресуде.
(3) Застарелост не тече за време за које се по закону извршење казне не може предузети.
(4) Застарелост се прекида сваком радњом надлежног органа која се предузима ради извршења
казне.
(5) Сваким прекидом застаревање почиње поново да тече.
(6) Застарелост извршења казне настаје у сваком случају кад протекне двоструко време које се по
закону тражи за застарелост извршења казне.
(7) У случају наступања застарелости из става 6. овог члана започето извршење казне обуставља
се.
(8) Одредбе ст. 2. до 5. овог члана сходно се примењују и на застарелост извршења мере
Незастарелост кривичног гоњења и извршења казне

Члан 108
Кривично гоњење и извршење казне не застаревају за кривична дела предвиђена у чл. 370. до
375. овог законика, за кривична дела за које је прописана казна доживотног затвора, као ни за
кривична дела за која по ратификованим међународним уговорима застарелост не може да
наступи.
84. ПОЛОЖАЈ МАЛОЛЕТНИКА У КРИВИЧНОМ ПРАВУ
Према лицу које у време извршења противправног дела предвиђеног у

закону као кривичног дела није навршило 14 година не могу се применити
кривичне санкције већ само мере које предвиђају законски прописи којима се
регулишу породични односи (члан 4. став 3. КЗ). У кривичном праву то лице
се назива дететом. Само у односу на лице које је у време извршења кривичног
дела навршило 14 година могу се применити одређене кривичне санкције.
У нашем праву, материја малолетничког кривичног права се регулише

посебним законом – Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела.
Реч је о аутономној целини која садржи низ изузетака и специфичних решења у
односу на одредбе за пунолетне учиниоце.
Појам малолетника - Малолетником се сматра лице које је

навршило 14 година, а није навршило 18 година. Дакле, доња граница је
14 година, док горњу границу малолетства наше кривично законодавство
одређује 18 година.
Категорије малолетника - Разликују се две категорије малолетника:

1) Млађи малолетник - Малолетник који је у време извршења кривичног дела
навршио 14, а није навршио 16 година.
2) Старији малолетник – онај који је у време извршења кривичног дела
навршио 16, а није навршио 18 година.
Однос општих кривичноправних одредби и ЗОМУКД-а - У члану

4. ЗОМУКД-а одређује се однос општих кривичноправних одредаба према
специјалним одредбама о малолетницима којима се даје предност.
За малолетне учиниоце кривичних дела важе одредбе КЗ и ЗКП ако нису
у супротности са посебним одредбама које садржи ЗОМУКД.
Посебне одредбе ЗОМУКД-а које важе за малолетнике примењују се под
одређеним условима на сва лица која су кривично дело учинила као
малолетници, тј. и на она лица која су у време суђења била пунолетна.
84.1. Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и

кривичноправној заштити малолетних лица (ЗОМУКД)
Искључење кривичних санкција према деци
Члан 2
Лицу које у време извршења противправног дела, у закону предвиђеног као кривично дело, није
навршило четрнаест година, не могу се изрећи кривичне санкције ни применити друге мере које
предвиђа овај закон.
Узраст учиниоца
Члан 3
Малолетник је лице које је у време извршења кривичног дела навршило четрнаест, а није
навршило осамнаест година.
Млађи малолетник је лице које је у време извршења кривичног дела навршило четрнаест, а није
навршило шеснаест година.
Старији малолетник је лице које је у време извршења кривичног дела навршило шеснаест, а није
навршило осамнаест година.
Млађе пунолетно лице је лице које је у време извршења кривичног дела навршило осамнаест, а у
време суђења није навршило двадесет једну годину и испуњава остале услове из члана 41. овог
закона.
Примена општих одредаба кривичног права

Члан 4
Одредбе Кривичног законика, Законика о кривичном поступку, Закона о извршењу кривичних

санкција и други општи прописи примењују се ако нису у супротности са овим законом.
85. САНКЦИЈЕ ЗА МАЛОЛЕТНИКЕ
85.1. Кривичне санкције
Основне кривичне санкције које се примењују према малолетницима јесу:

1. Васпитне мере.
2. Под одређеним условима (старијем) малолетнику се може изрећи и
казна малолетничког затвора.
3. Малолетнику се могу изрећи и мере безбедности предвиђене КЗ-ом,
осим мере забране вршења позива, делатности или дужности.
85.2. Васпитни налози
Појам - Осим кривичних санкција, према малолетницима се могу

применити и васпитни налози. Реч је о мерама sui generis које немају карактер
кривичне санкције. Основна сврха васпитних налога јесте да се избегне
покретање кривичног поступка и примена кривичних санкција.
Услови за примену – су следећи:

1) да jе реч о кривичном делу за које је прописана казна затвора до 5 година
или новчана казна,
2) да постоји признање кривичног дела, а приликом процене да ли ће се
применити васпитни налози цениће се и однос малолетника према
кривичном делу и оштећеном.
Трајање васпитног налога - Васпитни налози могу трајати најдуже

6 месеци.
Врсте васпитних налога - Васпитни налози су:

1) поравнање са оштећеним како би се накнадом штете, извињењем, радом
или на неки други начин отклониле, у целини или делимично, штетне последице
дела
2) редовно похађање школе или редовно одлажење на посао
3) укључивање, без накнаде, у рад хуманитарних организација или послове
социјалног, локалног или еколошког садржаја
4) подвргавање одговарајућем испитивању и одвикавању од зависности
изазване употребом алкохолних пића или опојних дрога
5) укључивање у појединачни или групни третман у одговарајућој
здравственој установи или саветовалишту.

Врсте кривичних санкција

Члан 9
Малолетницима за учињена кривична дела могу се изрећи васпитне мере, казна малолетничког
затвора и мере безбедности предвиђене чланом 79. Кривичног законика, осим забране вршења
позива, делатности или дужности.
Млађим малолетницима могу се изрећи само васпитне мере.
Старијим малолетницима могу се изрећи васпитне мере, а изузетно може се изрећи казна
малолетничког затвора.
Под условима предвиђеним овим законом малолетницима се могу изрећи мере безбедности.
Васпитни налози
Члан 5
Према малолетном учиниоцу кривичног дела могу се применити један или више васпитних
налога за кривично дело за које је прописана новчана казна или казна затвора до пет година.
Васпитни налог према малолетнику може применити надлежни јавни тужилац за малолетнике
или судија за малолетнике.
Услови за примену васпитног налога су: признање кривичног дела од стране малолетника и
његов однос према кривичном делу и оштећеном.
Сврха васпитних налога

Члан 6
Сврха васпитних налога је да се не покреће кривични поступак према малолетнику или да се

обустави поступак, односно да се применом васпитног налога утиче на правилан развој
малолетника и јачање његове личне одговорности како убудуће не би чинио кривична дела.
Врсте васпитних налога

Члан 7
Васпитни налози су:

1) поравнање са оштећеним како би се накнадом штете, извињењем, радом или на неки други
начин отклониле, у целини или делимично, штетне последице дела;
2) редовно похађање школе или редовно одлажење на посао;
3) укључивање, без накнаде, у рад хуманитарних организација или послове социјалног, локалног
или еколошког садржаја;
4) подвргавање одговарајућем испитивању и одвикавању од зависности изазване употребом
алкохолних пића или опојних дрога;
5) укључивање у појединачни или групни третман у одговарајућој здравственој установи или
саветовалишту.
Избор васпитног налога

Члан 8
При избору васпитног налога надлежни јавни тужилац за малолетнике и судија за малолетнике
узеће у обзир у целини интерес малолетника и оштећеног, водећи рачуна да се примењивањем
једног или више васпитних налога не омета школовање или запослење малолетника.
Васпитни налог може да траје најдуже шест месеци, а у том року може се заменити другим
васпитним налогом или укинути.
Избор и примењивање васпитног налога врши се у сарадњи са родитељима, усвојиоцем или

стараоцем малолетника и надлежним органом старатељства.
86. ВАСПИТНЕ МЕРЕ – ПОЈАМ И ВРСТЕ
Врсте - Наше законодавство разликује 3 врсте васпитних мера, а у оквиру

њих су предвиђене поједине васпитне мере:
1. Васпитне мере упозорења и усмеравања
2. Васпитне мере појачаног надзора
3. Заводске васпитне мере
1. Васпитне мере упозорења и усмеравања - изричу се кад је

потребно и довољно да се таквим мерама утиче на малолетника. У ове мере
спадају:
1) Судски укор
2) Посебне обавезе
1) Судски укор – је најблажа васпитна мера. Изриче се ако се из односа
малолетника према учињеном кривичном делу и његове спремности да убудуће
не врши кривична дела може закључити да је довољно да се малолетник
због учињеног кривичног дела само прекори.
Приликом избора ове мере суд мора водити рачуна како о тежини
извршеног кривичног дела, тако и о личности малолетног учиниоца.
При изрицању укора указаће се малолетнику на неприхватљивост његовог
поступка и предочиће му се да у случају поновног извршења кривичног дела
према њему може бити примењена друга санкција. Осим упућивања
прекора због учињеног кривичног дела, укор, дакле, садржи и претњу да ће му
бити изречена тежа кривична санкција уколико поново учини кривично дело.
2) Посебне обавезе - Васпитна мера посебних обавеза садржи већи број
различитих обавеза. Суд може изрећи једну или више посебних обавеза ако
оцени да је одговарајућим захтевима или забранама потребно утицати на
малолетника и његово понашање. За кон предвиђа могућност изрицања
малолетнику следећих обавеза:
1) да се извини оштећеном
2) да у оквиру сопствених могућности накнади штету коју је проузроковао
3) да редовно похађа школу или да не изостаје са посла
4) да се оспособљава за занимање које одговара његовим способностима и
склоностима
5) да се без накнаде укључи у рад хуманитарних организација или у послове
социјалног, локалног или еколошког садржаја
6) да се укључи у одређене спортске активности
7) да се подвргне одговарајућем испитивању и одвикавању од зависности
изазване употребом алкохолних пића или опојних дрога
8) да се укључи у појединачни или групни третман у одговарајућој здравственој
установи или саветовалишту и да поступа по програмима рада који су за њега
сачињени у тим установама
9) да похађа курсеве за стручно оспособљавање или да се припрема и полаже
испите којима се проверава одређено знање
10) да не може да напусти место пребивалишта или боравишта без сагласности
суда и посебног одобрења органа старатељства.
Осим обавезе да се извини оштећеном која није везана за временски
период, остале обавезе могу трајати до једне године (осим накнаде штете и
укључивања у рад хуманитарних организација за које важе посебна правила), с
тим да их суд у току извршења може заменити или укинути.
2. Васпитне мере појачаног надзора - изричу се кад за васпитавање и

развој малолетника треба предузети трајније мере уз одговарајући стручни
надзор и помоћ, а није потребно његово потпуно одвајање из дотадашње
средине. Ове васпитне мере укључују васпитне мере појачаног надзора:
1) од стране родитеља, усвојиоца или старатеља
2) у другој породици
3) од стране органа старатељства, и
4) уз дневни боравак у одговарајућој установи за васпитавање и
образовање малолетника.
1) Васпитна мера појачаног надзора од стране родитеља,
усвојиоца или стараоца – ова мера се изриче ако су родитељи, усвојилац
односно старалац пропустили да врше потребну бригу и надзор над
малолетником, а у могућности су да ту бригу и надзор врше и то се од њих с
основом може очекивати. Кад изрекне ову меру, суд ће родитељу или
стараоцу дати потребна упутства и наложити му одређене дужности које
треба предузети за васпитање малолетника, његово лечење и отклањање
штетних утицаја на њега. Суд може одредити да орган старатељства
проверава извршење ове мере и указује помоћ родитељу, усвојиоцу или
стараоцу. Ова мера може трајати од 6 месеци до 2 године.
2) Васпитна меру појачаног надзора у другој породици - се изриче
онда када родитељи, усвојилац или старалац нису у могућности да над
малолетником врше надзор, односно када се то не може од њих са
основом очекивати. За време трајања ове мере орган старатељства
проверава њено извршење и указује потребну помоћ породици у којој је
малолетник смештен.
Ова мера може трајати најмање 6 месеци, а најдуже 2 године. Извршење мере
ће се обуставити не само у случају да престане потреба за појачаним надзором,
него и у случају да родитељи, усвојилац или старалац малолетника стекну
могућност да над њим врше појачан надзор.
3) Васпитна мера појачаног надзора органа старатељства - изриче
се у случају ако родитељи, усвојилац, односно старалац нису у могућности да
врше појачан надзор над малолетником а не постоје услови за појачан
надзор у другој породици. Трајање ове мере не може бити краће од 6месеци
нити дуже од 2 године. За време трајања ове мере малолетник и даље остаје да
живи код родитеља или других лица која га издржавају, односно која се о
њему старају, а појачани надзор над њим врши одређено службено лице
органа старатељства или друго стручно лице које тај орган одреди. Орган
старатељства брине о школовању малолетника, његовом запослењу, одвајању из
средине која на њега штетно утиче, потребном лечењу и уопште о сређивању
прилика у којима малолетник живи.
4) Васпитна мера појачаног надзора уз дневни боравак у
одговарајућој установи за васпитавање и образовање – изриче се ако је
уз неку од одговарајућих васпитних мера појачаног надзора потребно и
ангажовање стручних лица у посебној установи која се бави васпитавањем и
образовањем малолетника. Трајање ове мере је исто као и код осталих мера
појачаног надзора (од шест месеци до две године). Као и код претходне мере,
малолетник остаје код својих родитеља, односно других лица која се о њему
старају, али у току дана проводи одређено време у установи за
васпитавање и образовање.
Ако је то потребно за успешније извршење изречене мере, суд може

малолетнику приликом изрицања неке од четири мере појачаног надзора
одредити једну или више посебних обавеза (чл. 14) које се иначе могу
самостално изрећи као мера упозорења и усмеравања.
3. Заводске васпитне мере - изричу се према малолетнику према коме

треба предузети трајније мере васпитавања, лечења и оспособљавања уз његово
потпуно одвајање из досадашње средине ради вршења појачаног утицаја
на малолетника. Заводске мере изричу се као последње средство и могу
трајати, у границама одређеним законом, само колико је потребно да би се
остварила сврха васпитних мера.
Предвиђене су три васпитне мере заводског карактера:
1) Упућивање у васпитну установу
2) Упућивање у васпитно-поправни дом, и
3) Упућивање у посебну установу за лечење и оспособљавање.
1) Упућивање у васпитну установу - суд ће изрећи малолетнику над
којим треба обезбедити вршење сталног надзора од стране стручних
васпитача у општој установи за васпитање малолетника. Ова васпитна мера
може трајати од 6 месеци до 2 године. Њено трајање се не одређује приликом
њеног изрицања, већ суд о томе накнадно одлучује тако што сваких шест
месеци разматра да ли постоје основи за обуставу њеног извршења или за
њену замену другом васпитном мером.
2) Упућивање у васпитно-поправни дом - изриче се малолетнику
према коме треба применити појачане мере преваспитања. Иако се она
по тежини, а у пракси и по начину извршења донекле приближава
малолетничком затвору, то је санкција чији су смисао и сврха другачији.
Приликом одлучивања о изрицању ове мере суд ће узети у обзир тежину и
природу учињеног дела и околност да ли су према малолетнику раније биле
изрицане васпитне мере или малолетнички затвор. Мера може трајати најмање
6 месеци, а најдуже 4 године. Трајање васпитне мере се не одређује приликом
изрицања, већ суд о томе накнадно одлучује као и код васпитне мере
упућивања у васпитну установу.
3) Упућивање у посебну установу за лечење и оспособљавање –
Она се примењује према малолетницима који су ометени у психофизичком
развоју или имају психичке поремећаје и суд је може изрећи уместо
претходне две васпитне мере. У том случају она може трајати највише 3 године, с
тим да суд разматра сваких шест месеци да ли постоје основи за обуставу
извршења мере или њену замену другом мером.

Врсте васпитних мера
Члан 11
Васпитне мере су:

1) мере упозорења и усмеравања: судски укор и посебне обавезе;
2) мере појачаног надзора: појачан надзор од стране родитеља, усвојиоца или стараоца, појачан
надзор у другој породици, појачан надзор од стране органа старатељства, појачан надзор уз
дневни боравак у одговарајућој установи за васпитавање и образовање малолетника;
3) заводске мере: упућивање у васпитну установу, упућивање у васпитно-поправни дом,
упућивање у посебну установу за лечење и оспособљавање.
Мере упозорења и усмеравања изричу се кад је потребно и довољно таквим мерама утицати на
личност малолетника и његово понашање.
Мере појачаног надзора изричу се кад за васпитавање и развој малолетника треба предузети
трајније мере уз одговарајући стручни надзор и помоћ, а није потребно малолетниково потпуно
одвајање из дотадашње средине.
Заводске мере изричу се према малолетнику према коме треба предузети трајније мере
васпитавања, лечења и оспособљавања уз његово потпуно одвајање из дотадашње средине, ради
вршења појачаног утицаја на малолетника. Заводске мере изричу се као последње средство и
могу трајати, у границама одређеним овим законом, само колико је потребно да би се остварила
сврха васпитних мера.
Избор васпитне мере

Члан 12
При избору васпитне мере суд ће посебно узети у обзир узраст и зрелост малолетника, друга
својства његове личности и степен поремећаја у друштвеном понашању, тежину дела, побуде из
којих је дело учинио, средину и прилике у којима је живео, понашање после учињеног кривичног
дела, а посебно, да ли је спречио или покушао да спречи наступање штетне последице, накнадио
или покушао да накнади причињену штету, да ли је према малолетнику раније била изречена
кривична или прекршајна санкција, као и све друге околности које могу бити од утицаја за
изрицање оне мере којом ће се најбоље постићи сврха васпитних мера.
Судски укор
Члан 13
Судски укор се изриче ако се из односа малолетника према учињеном кривичном делу и његове
спремности да убудуће не чини кривична дела може закључити да га је довољно само прекорити.
При изрицању судског укора суд ће малолетнику указати на неприхватљивост његовог поступка и
предочити да му може бити изречена друга санкција ако поново учини кривично дело.
Посебне обавезе
Члан 14
Суд малолетнику може изрећи једну или више посебних обавеза, ако оцени да је одговарајућим
захтевима или забранама потребно утицати на малолетника и његово понашање.
Суд може малолетнику изрећи обавезу:

1) да се извини оштећеном;
2) да у оквиру сопствених могућности накнади штету коју је проузроковао;
3) да редовно похађа школу или не изостаје са посла;
4) да се оспособљава за занимање које одговара његовим способностима и склоностима;
5) да се, без накнаде, укључи у рад хуманитарних организација или у послове социјалног,
локалног или еколошког садржаја;
6) да се укључи у одређене спортске активности;
7) да се подвргне одговарајућем испитивању и одвикавању од зависности изазване употребом
алкохолних пића или опојних дрога;
8) да се укључи у појединачни или групни третман у одговарајућој здравственој установи или
саветовалишту и да поступа по програмима рада који су за њега сачињени у тим установама;
9) да похађа курсеве за стручно оспособљавање или да се припрема и полаже испите којима се
проверава одређено знање;
10) да не може да напусти место пребивалишта или боравишта, без сагласности суда и посебног
одобрења органа старатељства.
Приликом избора појединих обавеза суд ће посебно водити рачуна да оне буду прилагођене
личности малолетника и приликама у којима живи, односно ценити његову спремност да
сарађује у њиховом остваривању.
Посебне обавезе из става 2. тач. 3) и 4) и тач. 6) -10) овог члана могу се изрећи у трајању до једне
године, с тим да суд може, док траје извршење, изменити или обуставити њихово извршење.
У оквиру обавезе из става 2. тачка 2) овог члана суд ће одредити висину и начин накнаде штете
радом малолетника, и то највише 60 часова у периоду од три месеца, колико може трајати ова
посебна обавеза, али тако да тај рад не омета школовање или запослење малолетника.
У оквиру обавезе из става 2. тачка 5. овог члана малолетник може радити највише 120 часова у
периоду од шест месеци, колико може трајати ова посебна обавеза, али тако да тај рад не омета
његово школовање или запослење.
Надзор над извршењем посебних обавеза врши суд, с тим што о томе може тражити извештај и
мишљење органа старатељства.
Када изриче ову васпитну меру, суд ће малолетника упозорити да му у случају неиспуњења једне
или више посебних обавеза оне могу бити замењене неком другом обавезом, односно другом
васпитном мером.
Појачан надзор од стране родитеља, усвојиоца или стараоца

Члан 15
Меру појачаног надзора од стране родитеља, усвојиоца или стараоца суд ће изрећи ако су
родитељи, усвојилац, односно старалац пропустили да врше потребну бригу и надзор над
малолетником, а у могућности су да овакву бригу и надзор врше и то се од њих може с основом
очекивати.
Ова мера може да траје најмање шест месеци, а највише две године, с тим да суд накнадно
одлучује о њеном престанку.
Кад суд изрекне меру из става 1. овог члана даје родитељу, усвојиоцу, односно стараоцу потребна
упутства и налаже му одређене дужности које треба да предузме за васпитавање малолетника,
његово лечење и отклањање штетних утицаја на њега.
При изрицању мере из става 1. овог члана суд ће одредити да орган старатељства проверава њено
извршење и указује помоћ родитељу, усвојиоцу или стараоцу.
Појачан надзор у другој породици

Члан 16
Ако родитељ, усвојилац, односно старалац малолетника нису у могућности да над њим врше
надзор или ако се то од њих не може с основом очекивати, малолетник ће се сместити у другу
породицу која је вољна да га прими и која има могућности да над њим врши појачан надзор.
При изрицању ове мере суд ће одредити да орган старатељства проверава њено извршење и
указује помоћ породици у коју је малолетник смештен.
Мера појачаног надзора у другој породици може да траје најмање шест месеци, а највише две
године, с тим да суд накнадно одлучује о њеном престанку. Извршење ове мере обуставиће се
када родитељи, усвојилац, односно старалац малолетника стекну могућност да над њим врше
појачан надзор или када према резултату извршења мере престане потреба за појачаним
надзором.
Појачан надзор од стране органа старатељства

Члан 17
Ако родитељи, усвојилац, односно старалац малолетника нису у могућности да врше појачан
надзор, а не постоје услови за појачан надзор у другој породици, малолетник ће се ставити под
надзор органа старатељства.
Док траје ова мера малолетник остаје код својих родитеља или других лица која га издржавају,
односно која се о њему старају, а појачан надзор над њим врши одређено службено лице органа
старатељства или друго стручно лице које одреди орган старатељства.
Орган старатељства брине се о школовању малолетника, његовом запослењу, одвајању из

средине која на њега штетно утиче, потребном лечењу и сређивању прилика у којима живи.
Појачан надзор уз дневни боравак у одговарајућој установи за васпитавање и

образовање малолетника
Члан 18
Меру појачаног надзора уз обавезу дневног боравака у установи за васпитавање и образовање

малолетника, суд ће изрећи ако је уз неку од одговарајућих васпитних мера појачаног надзора
потребно и ангажовање стручних лица у посебној установи која се бави васпитавањем и
образовањем малолетника.
Док траје ова мера малолетник и даље остаје код својих родитеља или других лица која се о њему
старају, а у току дана проводи одређено време у установи за васпитавање и образовање
малолетника, али тако да то не омета његово школовање или редовно одлажење на посао. У
таквој установи ће се одговарајућим васпитним и образовним садржајима утицати на будући
живот и понашање малолетника у ужој и широј социјалној средини. О извршењу ове мере стара
се орган старатељства.
Посебне обавезе уз мере појачаног надзора

Члан 19
Уз васпитну меру појачаног надзора суд може малолетнику изрећи једну или више посебних
обавеза из члана 14. став 2. овог закона.
На трајање посебних обавеза које се могу изрећи уз меру појачаног надзора примењују се одредбе
члана 14. ст. 4, 5. и 6. овог члана, с тим да суд може у том времену изменити или обуставити
обавезе које је изрекао.
При изрицању посебних обавеза суд ће посебно указати малолетнику и његовим родитељима,
усвојиоцу односно стараоцу да се у случају неиспуњења ових обавеза изречена мера појачаног
надзора може заменити другом васпитном мером.
Упућивање у васпитну установу

Члан 20
Суд ће изрећи меру упућивања у васпитну установу када малолетника треба издвојити из
дотадашње средине и обезбедити му помоћ и стални надзор од стране стручних лица.
У васпитној установи малолетник остаје најмање шест месеци, а највише две године, с тим да суд
сваких шест месеци разматра да ли постоје основи за обуставу извршења мере или за њену
замену другом васпитном мером.
Упућивање у васпитно-поправни дом

Члан 21
Суд ће изрећи меру упућивања у васпитно-поправни дом малолетнику према коме, поред
издвајања из дотадашње средине, треба применити појачане мере надзора и посебне стручне
програме васпитавања.
При одлучивању да ли ће изрећи ову меру суд ће посебно узети у обзир ранији живот
малолетника, степен поремећаја понашања, тежину и природу учињеног кривичног дела и
околност да ли је према малолетнику раније била изречена нека кривична или прекршајна
санкција.
У васпитно-поправном дому малолетник остаје најмање шест месеци, а највише четири године, с
тим да суд сваких шест месеци разматра да ли постоје основи за обуставу извршења мере или за
њену замену другом васпитном мером.
Условни отпуст код упућивања у васпитну установу и васпитно-поправни дом

Члан 22
Малолетника који је у васпитној установи или у васпитно-поправном дому провео најмање шест
месеци суд може условно отпустити из завода односно установе, ако се на основу успеха
постигнутог у васпитању може основано очекивати да он неће убудуће вршити кривична дела и
да ће се у средини у којој буде живео добро владати.
Суд може одлучити да се према малолетнику док траје условни отпуст одреди нека мера
појачаног надзора уз могућност примењивања једне или више одговарајућих посебних обавеза из
члана 14. овог закона.
Условни отпуст траје најдуже до истека законског рока упућивања у васпитну установу или
васпитно-поправни дом, ако пре тога суд није обуставио извршење васпитне мере или је заменио
другом мером.
Ако за време трајања условног отпуста малолетник учини ново кривично дело, или ако одређена
мера појачаног надзора не постиже сврху или малолетник не испуњава посебне обавезе које су му
одређене уз меру појачаног надзора, суд може опозвати условни отпуст. Време проведено на
условном отпусту не урачунава се у законско трајање изречене васпитне мере.
Упућивање у посебну установу за лечење и оспособљавање

Члан 23
Према малолетнику ометеном у психофизичком развоју или са психичким поремећајима суд

може, уместо мере упућивања у васпитну установу или васпитно-поправни дом, изрећи меру
упућивања у посебну установу за лечење и оспособљавање.
Ова мера изрећи ће се уместо мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у
здравственој установи (члан 81. Кривичног законика), ако се у посебној установи за лечење и
оспособљавање може обезбедити чување и лечење малолетника и тиме постићи сврха те мере
Ако је васпитна мера изречена на основу става 1. овог члана, малолетник у посебној установи за
лечење и оспособљавање може да остане највише три године, с тим да суд разматра сваких шест
месеци да ли постоје основи за обуставу извршења мере или за њену замену другом мером.
У посебној установи за лечење и оспособљавање, ако је ова мера изречена уместо мере
безбедности, малолетник остаје док је потребно, а када наврши двадесет једну годину извршење
мере се наставља у установи у којој се извршава мера безбедности обавезног лечења и чувања у
здравственој установи.
Обустава извршења и замена изречене васпитне мере другом васпитном мером

Члан 24
Ако се после доношења одлуке о изрицању посебне обавезе, мере појачаног надзора или заводске
мере појаве околности којих није било у време доношења одлуке или се за њих није знало, а које
би значајно утицале на избор васпитне мере, или ако се одлука не може извршити услед
одбијања малолетника или његових родитеља, усвојиоца, односно стараоца да поступе по
изреченој мери или по налогу онога ко меру извршава или ако наступе друге околности
предвиђене законом, а оне би биле од утицаја на доношење одлуке, суд може обуставити
извршење или изречену меру заменити другом таквом мером.
Ако за поједине мере није што друго прописано, осим случајева из става 1. овог члана, извршење
посебних обавеза, мере појачаног надзора или заводске мере може се, с обзиром на постигнути
успех у васпитавању, обуставити, а може се заменити другом таквом мером којом ће се боље
постићи сврха васпитних мера, с тим што се:
1) извршење мере упућивања у васпитну установу не може обуставити пре истека рока од шест
месеци, а до истека овог рока може се заменити мером појачаног надзора уз дневни боравак у
одговарајућој установи за васпитавање и образовање малолетника, мером упућивања
малолетника у васпитно-поправни дом или у посебну установу за лечење и оспособљавање;
2) извршење мере упућивања у васпитно-поправни дом не може обуставити пре истека рока од
шест месеци, а до истека овог рока може се заменити мером упућивања малолетника у васпитну
установу или у посебну установу за лечење и оспособљавање.
Поновно одлучивање о васпитним мерама

Члан 25
Ако је од правноснажности одлуке којом је изречена нека од мера посебних обавеза или мера
појачаног надзора протекло више од шест месеци или ако је од правноснажности одлуке којом је
изречена заводска мера протекло више од једне године, а извршење није започето, суд ће поново
ценити потребу извршења изречене мере. При томе суд може одлучити да се раније изречена
мера изврши, не изврши или да се замени другом мером.
Изрицање васпитне мере за кривична дела у стицају

Члан 26
Ако је малолетник учинио више кривичних дела у стицају, а суд одлучи да изрекне васпитну
меру, цениће јединствено сва дела и изрећи ће само једну васпитну меру, осим у случају
предвиђеном чланом 19. став 1. овог закона.
Суд ће на исти начин поступити и ако се после изречене васпитне мере утврди да је малолетник
пре или после њеног изрицања учинио друго кривично дело.
Давање података о изреченим васпитним мерама

Члан 27
Подаци о изреченим васпитним мерама могу се дати само суду, јавном тужилаштву и органу
старатељства.
Не могу се давати подаци о васпитним мерама изреченим за кривична дела за која је прописана
новчана казна или казна затвора до три године, ако је лице на које се подаци односе навршило
двадесет једну годину.
87. МАЛОЛЕТНИЧКИ ЗАТВОР
Наше кривично право познаје само једну казну која се може применити
према малолетном учиниоцу кривичног дела, а то је малолетнички затвор.
До кажњавања малолетника долази само изузетно, јер се према њима по
правилу примењују васпитне мере.
Услови за изрицање казне малолетничког затвора - Казнити се

може само старији малолетник уколико:
1) је учинио кривично дело за које је законом прописана казна тежа од 5
година затвора,
2) да због високог степена кривице, природе и тежине кривичног дела не
би било оправдано изрећи васпитну меру.
Наше кривично право предвиђа могућност кажњавања не свих, него само
старијих малолетника.
Док висок степен кривице код пунолетних учиниоца утиче на
одмеравање казне, овде је то један од обавезних услова за изрицање казне
малолетничког затвора. „Висок степен“ значи да степен кривице мора бити
изнад неког уобичајеног, просечног степена кривице, што је опет фактичко
питање које треба процењивати у сваком конкретном случају.
Природа и тежина кривичног дела су две околности које су
међусобно повезане. Наиме, природа кривичног дела треба да указује на
његову тежину у смислу да изрицање васпитне мере не би било адекватно.
Тежину кривичног дела треба тумачити као постојање јачег интензитета
угрожавања или повреде заштићеног добра у конкретном случају.
Општи минимум и максимум - Предвиђајући малолетнички затвор

као једину казну за малолетнике, Закон одређује њен општи минимум и
максимум, као и начин њеног изрицања. Општи минимум износи 6 месеци.
У погледу општег максимума предвиђене су две границе. Наиме,
правило је да малолетнички затвор не може бити дужи од 5 година. Међутим,
ако је реч о следећа два случаја, малолетнички затвор се може изрећи у трајању
до 10 година:
1) Када је учињено кривично дело за које се може изрећи казна затвора од 20
година
2) Уколико је реч о кривичним делима учињеним у стицају од којих су
најмање два дела запрећена казном затвора тежом од 10 година.
Одмеравање и изрицање казне малолетничког затвора -

Малолетнички затвор се изриче на пуне године или месеце.
Приликом одмеравања казне малолетничког затвора суд одмерава казну у
границама прописане казне затвора за учињено кривично дело. При томе,
он је везан посебним максимумом и не може изрећи строжу казну од
прописане за учињено кривично дело.
За разлику од посебног максимума, суд није везан посебним
минимумом.
Иначе, приликом одмеравања казне малолетничког затвора узимају се у
обзир све околности предвиђене у члану 54. КЗ, с тим што се посебно води
рачуна о зрелости малолетника и времену које је потребно за његово
васпитавање и стручно оспособљавање.
Застарелост - Закон предвиђа посебне рокове застарелости

извршења казне малолетничког затвора. Казна малолетничког затвора не може
се извршити ако је протекло:
1) 10 година од осуде на малолетнички затвор преко 5 година
2) 5 година од осуде на малолетнички затвор преко 3 године
3) 3 године од осуде на малолетнички затвор до 3 године
Условни отпуст - Код малолетничког затвора такође је предвиђена

могућност условног отпуста с тим што је услов у погледу издржане казне
постављен тако да је довољно да је издржана најмање једна трећина казне
(али не краће од шест месеци). Уз условни отпуст може се одредити и нека од
мера појачаног надзора уз могућност примењивања једне или више посебних
обавеза.

Казна малолетничког затвора
Кажњавање старијих малолетника

Члан 28
Старијем малолетнику који је учинио кривично дело за које је законом прописана казна затвора
тежа од пет година, може се изрећи казна малолетничког затвора ако због високог степена
кривице, природе и тежине кривичног дела не би било оправдано изрећи васпитну меру.
Малолетнички затвор
Члан 29
Малолетнички затвор не може бити краћи од шест месеци ни дужи од пет година, а изриче се на
пуне године и месеце. За кривично дело за које је прописана казна затвора двадесет година или
тежа казна, или у случају стицаја најмање два кривична дела за која је прописана казна затвора
тежа од десет година, малолетнички затвор може се изрећи у трајању до десет година.
Одмеравање казне малолетничког затвора

Члан 30
Суд ће старијем малолетнику одмерити казну малолетничког затвора у границама које су овим
законом прописане, имајући у виду сврху малолетничког затвора и узимајући у обзир све
околности које утичу на висину казне (члан 54. Кривичног законика), а посебно степен зрелости
малолетника и време које је потребно за његово васпитавање и стручно оспособљавање.
Старијем малолетнику за одређено кривично дело суд не може изрећи казну малолетничког
затвора у трајању дужем од прописане казне затвора за то дело, али суд није везан за најмању
меру прописане казне.
Одмеравање казне малолетничког затвора за кривична дела у стицају

Члан 31
Ако старији малолетник учини више кривичних дела у стицају, а суд нађе да за свако кривично
дело треба изрећи казну малолетничког затвора, одмериће по слободној оцени за сва дела једну
казну у границама одређеним у члану 29. овог закона.
Ако суд нађе да би за неко кривично дело у стицају старијег малолетника требало казнити, а за
друга кривична дела изрећи васпитну меру, за сва дела у стицају изрећи ће само казну
малолетничког затвора.
Ако је суд за кривична дела у стицају утврдио казне затвора и малолетничког затвора изрећи ће
затвор као јединствену казну применом правила предвиђених у члану 60. став 4. Кривичног
законика.
Ако суд нађе да би за нека кривична дела у стицају требало изрећи васпитну меру, а за друга
казну затвора, изрећи ће само казну затвора.
Суд ће на начин из ст. 1-4. овог члана поступити и у случају ако после изречене казне утврди да је
осуђени пре или после њеног изрицања учинио друго кривично дело.
Условни отпуст код казне малолетничког затвора

Члан 32
Лице коме је изречена казна малолетничког затвора суд може условно отпустити ако је издржало
трећину изречене казне, али не пре него што је протекло шест месеци, ако се на основу
постигнутог успеха извршења може оправдано очекивати да ће се на слободи добро понашати и
да неће вршити кривична дела. Уз условни отпуст суд може да одреди и неку од мера појачаног
надзора уз могућност примењивања једне или више одговарајућих посебних обавеза из члана 14.
овог закона.
На опозивање условног отпуста сходно се примењују одредбе Кривичног законика и члана 144.
став 4. овог закона.
Застарелост извршења казне малолетничког затвора

Члан 33
Казна малолетничког затвора не може се извршити ако је протекло:

1) десет година од осуде на малолетнички затвор преко пет година;
2) пет година од осуде на малолетнички затвор преко три године;
3) три године од осуде на малолетнички затвор до три године.
Давање података из казнене евиденције о осудама на казну малолетничког затвора

Члан 34
Подаци о осуди на казну малолетничког затвора не могу се дати никоме, осим у случајевима
предвиђеним у члану 102. став 2. Кривичног законика.
Престанак васпитне мере услед изрицања казне малолетничког затвора или затвора
Члан 35
Ако за време трајања васпитне мере суд изрекне старијем малолетнику казну малолетничког
затвора, васпитна мера престаје када осуђени започне издржавање изречене казне.
Ако за време трајања васпитне мере суд изрекне пунолетном лицу казну малолетничког затвора
или казну затвора у трајању од најмање годину дана, васпитна мера престаје када ово лице
започне издржавање казне, а ако је изречена казна малолетничког затвора или затвора у краћем
трајању, суд ће у пресуди одлучити да ли ће се по издржаној казни наставити извршење васпитне
мере или ће се обуставити њено извршење.
Дејство васпитних мера и казне малолетничког затвора

Члан 36
Васпитне мере и малолетнички затвор не повлаче правне последице које се састоје у забрани
стицања одређених права (члан 95. став 2. Кривичног законика).
Лице према коме се извршава заводска васпитна мера, као и лице које издржава казну
малолетничког затвора не може за то време вршити изборне функције у државним органима,
органима територијалне аутономије, органима локалне самоуправе, органима управљања,
пословодним органима или другим органима у предузећима или другим организацијама које
послују државном имовином, односно организацијама којима је законом поверено вршење
одређених јавних овлашћења.
Евиденција о изреченим васпитним мерама и казни малолетничког затвора

Члан 37
Евиденцију о изреченим васпитним мерама и казни малолетничког затвора води суд који је
судио у првом степену.
Начин вођења евиденције одређује се посебним актом.
Рехабилитација код казне малолетничког затвора

Члан 38
Одредбе о рехабилитацији из чл. 97-100. Кривичног законика сходно се примењују и на

малолетнике осуђене на казну малолетничког затвора.
88. ПРИМЕНА ВАСПИТНИХ МЕРА НА ПУНОЛЕТНА ЛИЦА КОЈА СУ

ИЗВРШИЛА КРИВИЧНО ДЕЛО КАО МАЛОЛЕТНИЦИ
Могуће је да неко лице учини кривично дело док је био малолетан, а

постане пунолетан у време суђења. У вези с тим, поставља се питање да ли
таквом учиниоцу изрећи кривичну санкцију која се изриче малолетницима или,
с обзиром на то да је у међувремену постао пунолетан, санкцију која се изриче
пунолетним учиниоцима кривичних дела. Закон у начелу прихвата решење које
омогућава изрицање кривичних санкција предвиђених за
малолетнике.
1) Уколико је реч о пунолетном лицу које је навршило 21 годину, а

кривично дело је учинило као млађи малолетник, не може му се судити.
2) Ако је реч о лицу које у време суђења није навршило 21 годину, њему
се под одређеним условима може судити за кривична дела која је извршило
као малолетник. Том лицу се може изрећи:
1) васпитна мера посебних обавеза, в
2) васпитна мера појачаног надзора од стране органа старатељства,
3) васпитна мера упућивања у васпитно-поправни дом или
4) казна малолетничког затвора.
При оцени да ли ће и коју од ових санкција изрећи, суд ће узети у обзир све
околности случаја, а нарочито тежину учињеног дела, време које је протекло од
његовог извршења, својства личности, владање учиниоца, као и сврху коју треба
постићи овом санкцијом.
3) Уколико је пунолетно лице у време суђења навршило 21 годину,

може се изузетно за дело које је извршило као старији малолетник уместо
малолетничког затвора изрећи:
1) Казна затвора или
2) Условна осуда.

Изрицање кривичних санкција пунолетним лицима за дела која су учинила као
малолетници
Члан 40
Пунолетном лицу које је навршило двадесет једну годину не може се судити за кривично
дело које је учинило као млађи малолетник.
Пунолетном лицу које је кривично дело учинило као малолетник, а у време суђења није
навршило двадесет једну годину, може се изрећи одговарајућа васпитна мера (посебне обавезе,
мера појачаног надзора од стране органа старатељства или мера упућивања у васпитно-поправни
дом), а из разлога предвиђених у члану 28. овог закона, казна малолетничког затвора. При оцени
да ли ће и коју од ових санкција изрећи, суд ће узети у обзир све околности случаја, а нарочито
тежину учињеног дела, време које је протекло од његовог извршења, својства личности, владање
учиниоца, као и сврху коју треба постићи овом санкцијом.
Изузетно од одредбе става 2. овог члана, пунолетном лицу које је у време суђења
навршило двадесет једну годину, суд може, уместо малолетничког затвора, изрећи затвор или
условну осуду. Казна затвора, изречена у овом случају, има у погледу рехабилитације,
застарелости, условног отпуста и правних последица осуде исто правно дејство као и казна
малолетничког затвора .
Пунолетним лицима наведеним у ст. 2. и 3. овог члана уз изречену санкцију може се
изрећи одговарајућа мера безбедности под условима предвиђеним овим законом.
89. ПРИМЕНА ВАСПИТНИХ МЕРА НА МЛАЂЕ ПУНОЛЕТНЕ

УЧИНИОЦЕ КРИВИЧНИХ ДЕЛА
У односу на млађа пунолетна лица, а то су учиниоци од 18. до 21.

године, изузетно се примењују посебне одредбе о малолетницима, што пре
свега подразумева могућност изрицања одређених васпитних мера. Циљ
примене васпитних мера у односу на ову категорију учинилаца јесте
избегавање примене казне
Услови – Да би се млађем пунолетном лицу изрекла васпитна мера,

неопходно је да буду испуњени следећи услови:
1) Неопходно је да учинилац статус млађег пунолетног лица има
како у време извршења кривичног дела, тако и у време суђења - Дакле,
потребно је да је то лице у време извршења кривичног дела навршило 18.
годину, а у време суђења није навршило 21. годину.
2) Да се ради о таквом лицу код кога се, с обзиром на обележја његове
личности и околности под којима је дело учинио, може очекивати да ће се
васпитном мером постићи сврха која би се остварила кажњавањем.
Млађем пунолетном лицу може се изрећи било која мера посебних

обавеза, мера појачаног надзора од стране органа старатељства или
заводска мера упућивања у васпитно-поправни дом. Млађем пунолетном
лицу могу се изрећи све мере безбедности под условима предвиђеним
законом.

Изрицање васпитних мера млађим пунолетним лицима

Члан 41
Учиниоцу који је као пунолетан извршио кривично дело, а у време суђења није навршио двадесет
једну годину, суд може изрећи било коју меру посебних обавеза, меру појачаног надзора од
стране органа старатељства или меру упућивања у васпитно-поправни дом ако се, с обзиром на
обележја његове личности и околности под којима је дело учинио, може очекивати да ће се овим
васпитним мерама постићи сврха која би се остварила изрицањем казне.
Млађем пунолетном лицу коме је изречена васпитна мера суд може, под условима предвиђеним
овим законом, изрећи одговарајућу меру безбедности.

Priručnik Za Polaganje Pravosudnog Ispita Iz Opšteg Dela Krivičnog Prava - Iva Alanović

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Priručnik Za Polaganje Pravosudnog Ispita Iz Opšteg Dela Krivičnog Prava - Iva Alanović

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

КРИВИЧНО ПРАВО

Маст. прав. Ива Алановић

Кривично право јесте грана позитивног права, чији је циљ обављање

Кривично законодавство се може одредити као скуп кривичних

2. ВРЕМЕНСКО ВАЖЕЊЕ КРИВИЧНОГ

Према одредбама које регулушу временско важење кривичног

2.1. Кривични законик

Временско важење кривичног законодавства

3. ПРОСТОРНО ВАЖЕЊЕ КРИВИЧНОГ

Правила о просторном важењу кривичног законодавства решавају питање

1. Територијални принцип представља основни принцип важења

2. Реални принцип – Примена реалног (или заштитног) принципа

фалсификовања новца из члана 223. КЗ ако се фалсификовање односи на

3. Персонални принцип – Наше кривично законодавство важи за

4. Универзални принцип – Према овом принципу, кривично

Услови су такође да се странац затекне на територији Србије а не буде

Посебни услови за примену супсидијарног реалног принципа,

Урачунавање притвора и казне издржане у иностранству –

3.1. Кривични законик

Важење кривичног законодавства Србије за учиниоце одређених кривичних дела

Кривично законодавство Републике Србије важи за сваког ко у иностранству учини кривично

Важење кривичног законодавства Србије за држављанина Србије који учини

Важење кривичног законодавства Србије за странца који учини кривично дело у

Посебни услови за кривично гоњење за кривично дело учињено у иностранству

Урачунавање притвора и казне издржане у иностранству

Раније југословенско законодавство - Раније југословенско

Савремена теорија - У односу на горе наведено схватање, савремена

неки од основа који искључују противправност, може се констатовати да је

4.1. Кривични законик

5. РАДЊА КРИВИЧНОГ ДЕЛА

5.1. Појам радње кривичног дела

У погледу одређивања појма радње кривичног дела постоји више теорија:

До прихватљивог појма радње кривичног дела може се доћи спајањем

5.2. Функције радње кривичног дела

Радња кривичног дела има троструку функцију - Она је

5.3. Врсте радње кривичног дела

Постоји више врсти радњи кривичног дела, па се разликују:

1. Радња извршења - коју предузима извршилац , и радња

2. Од радње извршења треба разликовати и припремне радње - Оне не

3. Радње кривичног дела се деле и на радње чињења и радње

4. С обзиром на начин прописивања радње у закону разликују се

5.4. Кривични законик

6. ПОСЛЕДИЦА КРИВИЧНОГ ДЕЛА

Последица кривичног дела представља произведену промена или

С обзиром на врсту последице кривична дела се деле на:

Тежина последице се може степеновати:

Лице које погађа последица назива се пасивни субјект. Код неких

Питање узрочности се не поставља код свих кривичних дела. То

Постоји више торија које покушавају да реше овај проблем, а као

7.1. Теорија објективног урачунавања

Према теорији објективног урачунавања - узрочност је неопходна

Да би се неком лицу последица приписала као његово дело, довољно је да

7.1. Узрочност код кривичних дела нечињења

Код кривичних дела нечињења потребно је утврдити повезаност између

Овде се питање узрочности не може решавати на исти начин као код

Да би нека радња била кривично дело, она мора бити предвиђена у

Предвиђеност у закону неке радње, односно људског понашања као

Предвиђеност у закону има и своју суштинску, материјалну страну код

9. БИЋЕ И ЕЛЕМЕНТИ БИЋА КРИВИЧНОГ ДЕЛА

Да би постојало неко кривично дело, морају бити остварена битна

Прописивање неког кривичног дела врши се тако што се у закону одређују

Обележја бића кривичног дела могу бити објективна (спољна) и

2. Субјективна обележја су, пре свега, умишљај и нехат.