Prof. dr Veroljub M.

Rajović
adv. Vladimir Todorović

GRAĐANSKO
PROCESNO PRAVO
sa tekstom Zakona о parničnom postupku

PARNIČNI POSTUPAK
VANPARNIČNI
POSTUPAK IZVRŠNI
POSTUPАК
'

- osmo ažurirano izdanje -

Beograd 2018.
 GRAĐANSKOPROCESNO PRAVO
sa tekstom Zakona о parničnom postupku
- osmo ažurirano izdanje -

Autori
Prof. dr Veroljub Rajović
adv. Vladimir Todorović

Izdavač
PROJURIS
Organizacija za pravnu edukaciju i kulturu prava
Projuris d.o.o. Beograd,
Trg Nikole Pašića 2
(email: projuris.org@gmail.corn)
(web site: www.projuris.org)

Urednik
Vladimir Todorović

Prelom i štampa
BIG štampa, Beograd

Tiraž
1000

ISBN 978-86-86105-81-3

NAPOMENA
Fotokopiranje ili na drugi način umnožavanje ove knjige bez pismene dozvole izdavača
sankcionisano је odredbama Zakona о autorskim i srodnim pravima· i Кrivičnog zakonika
 NAPOMENA
uz osmo ažurirano izdanje

Osmo izdanje knjige "Građansko procesno pravo" oslanja se na sedmo izdanje

jer u protekle dve godine nije bilo značajnih noveliranja parničnog,
vanparničnog i izvršnog zakonodavstva. Unete su manje izmene Zakona о
sudijama i Zakona о uređenju sudova iz maja, odnosno decembra 2017. godine.
U ovom izdanju precizirani su i dorađeni neki naslovi i pojašnjeni neki
pojmovi. U istom cilju izvršena је delimična prekompozicija teksta, kao i
tehnička redakcija teksta.

u Beogradu, maја 2018. godine Izdavač

NAPOMENA
uz sedmo ažurirano izdanje

Sedmo izdanje knjige "Građansko procesno pravo" sadrži ispravke i

neophodna ažuriranja teksta, u skladu sa međuvremenim izmenama u
zakonodavstvu, tako da је materija parničnog i vanparničnog postupka
izložena prema stanju zakonodavstva iz aprila 2016. godine. Postupak
izvršenja је dat prema novom Zakonu о izvršenju i obezbeđenju ("Službeni
glasnik RS", broj 106 od 21. decembra 2015. godine), koji је na pravnoj
snazi od 1. jula 2016. godine.

u Beogradu, juna 2016. godine Izdavač

NAPOMENA
uz dodatno ažurirano šesto izdanje

Dodatno ažuriranje šestog izdanja knjige "Građansko procesno pravo" је neophodno zbog
znatnih izmena u procesnom zakonodavstvu usvojenih u Narodnoj skupštini Republike Srbije
krajem maja 2014. godine.
Zakon о izmenama i dopunama Zakona о parničnom postupku ("Sl. gl. RS, br. 55/2014)
unosi promene kod sastava suda dajući primat sudskom veću - da u prvom stepenu sporove
sudi prvenstveno sudsko veće, osim ako zakonom nije predviđeno da sudi sudija pojedinac,
što је obrnuto od dosadašnjeg zakonskog rešenja u članu 35· ZPP. Istovremeno se utvrđuje i
proširuje nadležnost sudije pojedinca. Precizira se uloga punomoćnika fizičkog i pravnog lica
u parničnom postupku, ра tako punomoćnik fizičkog lica može biti svako potpuno poslovno
sposobno lice, а posebno: advokat, krvni srodnik u pravoj liniji, brat, sestra ili bračni drug,
kao i predstavnik službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave koji је diplomirani
pravnik sa položenim pravosudnim ispitom. Takođe se preciziraju ovlašćenja punomoćnika
advokata i njegovog pripravnika. U cilju bolje zaštite prava tužioca, uvedena је obaveza za
sud da, pre donošenja rešenja о odbacivanju tužbe, održi ročište na kome ćе tužiocu
omogućiti da se izjasni о odbacivanju tužbe. Redefinisana је dozvoljenost revizije tako što је
propisano da је revizija uvek dozvoljena kad је drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio
о zahtevima stranaka (jer se radi о različitim odlukama dve instance), kao i kad je
drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio о zahtevima stranaka (jer treba
obezbediti instancionu kontrolu). Smanjenjem novčanog cenzusa za izjavljivanje revizije,
ovaj pravni lek učinjen је dostupnijim. О dozvoljenosti tzv. posebne revizije, umesto
apelacionog suda, sada odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija. Posebno је
uređeno ponavljanje postupka pred Vrhovnim kasacionim sudom. Ovom zakonskom
novelom predviđeno је da se neokončani postupci do stupanja na snagu ovog zakona, tј. do
31. maja 2014. godine, imaju okončati ро novom zakonu.
Zakonom о izmenama i dopunama Zakona о vanparničnom postupku ("Sl. gl. RS, br.
55/2014), pored terminološkog usklađivanja, vrši se i usklađivanje sa Zakonom о javnom
beležništvu ("Službeni glasnik RS", br. 31/11, 85/12, u delu odredaba koje se odnose nа
postupanje javnog beležnika ро nalogu suda. Procesne odredbe javnobeležničkog postupka
ovim dopunama dobile su posebno mesto u ovom Zakonu, ostvarujući intenciju zakonodavca
da sve one poslove koji ne predstavljaju "sudovanje" u najužem smislu te reči, kao npr.
ostavinski postupak, treba poveriti drugim organima - ovde notarima koji uživaju javno
poverenje.
Zakonom о izmenama i dopunama Zakona о izvršenju i obezbeđenju ("Sl. gl. RS, br.
55/2014), izvršeno је usklađivanje tog zakona sa novim Zakonom о sedištima i područjima
sudova i javnih tužilaštava donetim u novembru 2013. godine, koji se primenjuje od 1.
januara 2014. godine. Zakonom se predviđa da se izvršitelji imenuju za područje višeg suda,
umesto za područje osnovnog suda, iz razloga što је takvo rešenje celishodnije budući da je
teritorijalna organizacija viših sudova ustaljena i da se nije menjala u većem obimu dugi niz
godina. Precizirano је da izvršitelj sprovodi izvršenje na osnovu rešenja о izvršenju koje
donosi osnovni sud sa područja višeg suda, odnosno privredni sud sa područja za koje је
izvršitelj imenovan.

u Beogradu, 15. juna 2014. godine Izdavač

Contents
Deo prvi...................................................................................................................................................14
OPŠTA PITANJA......................................................................................................................................14
I. PRAVNI POREDAК I PRAVNA (SUDSКA) ZAŠTITA.................................................14
1. Materijalno i procesno pravo.............................................................................................14
2. Pravna/sudska zaštita i samopomoć........................................................................................14
3. Opšti elementi pravičnog postupanja u sudskim postupcima......................................15
II. GRAĐANSKO PROCESNO PRAVO...................................................................................15
1. Građanski sudski postupak i drugi postupci.....................................................................15
2. Parnični postupak, vanparnični postupak i izvršni postupak.........................................17
3. Pravna priroda parničnog postupka: spor i parnica.........................................................18
4. Sukob parničnog i vanparničnog postupka(sukob postupaka).....................................19
5. Procesne pretpostavke.......................................................................................................20
6. Procesne fikcije..................................................................................................................22
7. Izvori i norme građanskog procesnog prava............................................................................23
III. SUD I DRUGI (РARASUDSКI) ORGANI.....................................................................24
1. Organizacija sudova...........................................................................................................24
2. Nadležnost sudova..............................................................................................................25
3. Stvarna nadležnost sudova...............................................................................................27
4. Mesna nadležnost sudova.................................................................................................29
5. Sastav suda...........................................................................................................................31
6. Sukob nadležnosti...............................................................................................................32
7. Isključenje i izuzeće...........................................................................................................32
8. Procesna disciplina.............................................................................................................34
9. Јavni beležnici.....................................................................................................................34
10. Javni izvršitelji...............................................................................................................35
IV. STRANКE U POSTUPKU..................................................................................................36
1. Pojam.....................................................................................................................................36
2. Svojstva stranke..................................................................................................................37
3. Pravni interes.......................................................................................................................39
V. ZASTUPNICI, PUNOMOĆNICI I DRUGI UČESNICI U POSTUPKU..............................39
1. Zakonski zastupnik...............................................................................................................40
2. Privremeni zastupnik............................................................................................................40
3. Punomoćnik...........................................................................................................................41
4. Vrste punomoćnika...............................................................................................................42
 5. Nadripisar...............................................................................................................................43
6. Advokatura............................................................................................................................43
7. Javni tužilac u parničnom postupku...................................................................................44
8. Državni pravobranilac u parničnom postupku.................................................................44
VI. Dostavljanje pismena, spisi.....................................................................................................45
1. Dostavljanje pismena (pojam)............................................................................................45
2. Dostavljanje u parničnom postupku...................................................................................45
3. Dostavljanje u vanparničnom i izvršnom postupku........................................................48
4. Bezuspešno dostavljanje......................................................................................................49
5. Razmatranje spisa.................................................................................................................49
VII. ROKOVI U POSTUPKU I ROČIŠTA....................................................................................49
VIII. VRAĆANJE U PREĐAŠNJE STANJE..................................................................................51
IX. PRETHODNO PITANJE........................................................................................................51
X. ČINJENIČNO PITANJE I PRAVNO PITANJE..........................................................................53
XI. DOКAZNA SREDSTVА......................................................................................................54
XII. AКTI I JEZIK U POSTUPKU..............................................................................................54
1. Podnesci................................................................................................................................54
2. Zapisnici...............................................................................................................................57
3. Sudske odluke.....................................................................................................................58
4. Jezik u postupku.................................................................................................................59
XIII. TROŠKOVI POSTUPКA........................................................................................................59
XIV. NAČELA PARNIČNOG, VANPARNIČNOG I IZVRŠNOG POSTUPКA........................60
Deo drugi.......................................................................................................................................................79
PARNIČNI POSTUPAK...............................................................................................................................79
POJAM I STRUKTURA...............................................................................................................................79
UTVRĐIVANJE VREDNOSTI PREDMETA SPORA............................................................................80
Glava prva....................................................................................................................................................81
POSTUPAК PRED PRVOSTEPENIM SUDOM........................................................................................81
I. POКRETANJE РОSTUРКА.....................................................................................................81
1. Tužba u parničnom postupku.........................................................................................81
2. Dejstvo podnošenja tužbe sudu.....................................................................................82
3. Podela tužbi.........................................................................................................................83
4. Preinačenje tužbe...............................................................................................................84
5. Povlačenje tužbe................................................................................................................85
6. Protivtužba...........................................................................................................................86
7. Prividna parnica.................................................................................................................87
 8. Prigovor protivtrazbine radi prebijanja.......................................................................87
9. Brisovna tužba....................................................................................................................88
II. KUМULACIJA ZAHTEVA I SUBJEКATA U TUŽBI.......................................................88
1. Kumulacija zahteva (objektivna kumulacija)...........................................................88
III. PRIPREMANJE GLAVNE RASPRAVE...............................................................................93
1. Presuđenje u toku pripremanja glavne rasprave.......................................................93
2. Prethodno ispitivanje tužbe............................................................................................93
3. Dostavljanje tužbe tuženom na odgovor....................................................................94
4. Pripremno ročište (vremenski okvir parnice)...........................................................95
5. Zakazivanje ročišta za glavnu raspravu......................................................................96
6. Prekid i zastajanje u postupku.......................................................................................97
7. Litiskontestacija.................................................................................................................98
IV. GLAVNA RASPRAVA..........................................................................................................98
1. Pojam i načela.....................................................................................................................98
2. Javnost glavne rasprave...................................................................................................99
3. Rukovođenje glavnom raspravom..............................................................................100
4. Tok glavne rasprave........................................................................................................100
5. Održavanje reda na glavnoj raspravi.........................................................................102
V. DOKAZIVANJE...................................................................................................................102
1. Pojam i vrste......................................................................................................................102
2. Osnovni pojmovi о dokazivanju.................................................................................102
3. Dokazna sredstva.............................................................................................................105
4. Obezbeđenje dokaza.......................................................................................................111
VI. PRESUDA...........................................................................................................................112
1. Opšte odredbe...................................................................................................................112
2. Vrste presuda.....................................................................................................................112
3. Donošenje i objavljivanje presude.............................................................................115
4. Pisana izrada presude.....................................................................................................116
5. Ispravljanje presude........................................................................................................116
6. Pravnosnažnost presude.................................................................................................117
7. Dejstvo presude................................................................................................................117
VII. REŠENJE...........................................................................................................................118
VIII. PORAVNANJE I MEDIJACIJA...........................................................................................119
1. Sudsko poravnanje.................................................................................................................119
2. Postupak posredovanja (medijacija)......................................................................................120
3. Vansudsko poravnanje...........................................................................................................122
Glava druga..................................................................................................................................................123
POSTUPAK PRED DRUGOSTEPENIM SUDOM - PRAVNI LEKOVI.................................................123
POJAM I VRSTE PRAVNIH LEKOVA....................................................................................................123
I. REDOVNI PRAVNI LEKOVI...................................................................................................124
1. Žalba protiv presude..............................................................................................................124
2. Odluke drugostepenog suda po žalbi.....................................................................................127
3. Žalba protiv rešenja...............................................................................................................129
II. VANREDNI PRAVNI LEKOVI................................................................................................130
1. Revizija protiv presude..........................................................................................................130
2. Revizija protiv rešenja...........................................................................................................132
3. Zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude....................................................................132
4. Ponavljanje postupka.............................................................................................................133
5. Odnos između predloga za ponavljanje postupka i drugih vanrednih pravnih lekova..........134
Glava treća...................................................................................................................................................135
POSEBNI PARNIČNI POSTUPCI.........................................................................................................135
1. Postupak u parnicama iz radnih odnosa.........................................................................135
2. Postupak u parnicama povodom kolektivnih ugovora................................................135
3. Postupak u parnici zbog smetanja državine...................................................................136
4. Postupak izdavanja platnog naloga.................................................................................137
5. Postupak u sporovima male vrednosti............................................................................139
6. Postupak u privrednim sporovima..................................................................................140
7. Postupak u potrošačkim sporovima................................................................................141
8. Posebni postupci u vezi sa porodičnim odnosima........................................................142
Glava četvrta................................................................................................................................................150
POSTUPAK PRED ARBITRAŽNIM SUDOM.........................................................................................150
Glava peta....................................................................................................................................................151
TROŠKOVI POSTUPКA............................................................................................................................151
Glava šesta...................................................................................................................................................154
PRAVNA РОМОĆ......................................................................................................................................154
Glava sedma................................................................................................................................................155
POSTUPAK ZA REŠAVANJE SPORNOG PRAVNOG PITANJA.........................................................155
Deo treći......................................................................................................................................................156
VANPARNIČNI POSTUPAК....................................................................................................................156
РОЈАМ VANPARNIČNOG POSTUPКA..................................................................................................156
Glava druga.................................................................................................................................................159
OPŠTI VANPARNIČNI POSTUPAК........................................................................................................159
Glava treća...................................................................................................................................................161
POSEBNI VANPARNIČNI POSTUPCI....................................................................................................161
1. Postupak lišenja poslovne sposobnosti...........................................................................161
2. Postupak zadržavanja u zdravstvenoj ustanovi koja obavlja delatnost u oblasti
neuropsihijatrije..............................................................................................................................162
3. Postupak proglašenja nestalog lica za umrlo...................................................................162
4. Postupak dokazivanja smrti...............................................................................................163
5. Postupak utvrđivanja vremena i mesta rođenja...............................................................163
6. Postupak produženja roditeljskog prava..........................................................................164
7. Postupak lišenja i vraćanja roditeljskog prava................................................................165
8. Postupak davanja dozvole za stupanje u brak.................................................................165
9. Postupak proglašenja deteta za rošeno u braku...............................................................166
10. Postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost...............................167
11. Postupak uređenja upravljanja i korišćenja zajedničke stvari.................................167
12. Postupak deobe zajedničke stvari ili imovine............................................................168
13. Postupak uređenja međa...............................................................................................169
14. Sastavljanje i potvrđivanje isprava od strane javnog beležnika..............................169
15. Postupak poništavanja isprava.....................................................................................170
16. Postupak polaganja stvari u sudski depozit i javnobeležnički depozit...................171
17. Postupak za raspravljanje zaostavštine ostavinski postupak..................................172
Deo četvrti...................................................................................................................................................173
POSTUPAК IZVRŠENJA I OBEZBEĐENJA...........................................................................................173
Glava prva..................................................................................................................................................173
POSTUPAК IZVRŠENJA..........................................................................................................................173
I. OPŠTE ODREDBE О POSTUPKU IZVRŠENJA.................................................................173
1. Pojam postupka izvršenja...................................................................................................173
2. Odnos izvršnog i drugih postupaka..................................................................................173
3. Stadijumi izvršnog postupka.............................................................................................174
4. Izvršna isprava.....................................................................................................................176
5. Verodostojna isprava kao izvršni akt...............................................................................178
6. Subjekti izvršnog postupka................................................................................................179
7. Nadležnost za sprovođenje izvršenja................................................................................181
8. Sredstva i predmet izvršenja..............................................................................................181
9. Obim izvršenja i obezbeđenja...........................................................................................182
10. Novčane kazne u izvršnom postupku..........................................................................182
11. Troškovi postupka izvršenja........................................................................................183
12. Izvršenje strane izvršne isprave; izvršenje na imovini strane države.....................183
 II. POКRETANJE I TОК IZVRŠNOG POSTUPКA...............................................................184
1. Predlog za izvršenje............................................................................................................184
2. Postupak ро predlogu za izvršenje....................................................................................185
3. Odluke u izvršnom postupku.............................................................................................186
4. Pravni lekovi i pravna sredstva u izvršnom postupku....................................................188
5. Protivizvršenje.....................................................................................................................196
6. Odlaganje izvršenja.............................................................................................................197
7. Sprovođenje izvršenja........................................................................................................198
8. Okončanje izvršnog postupka...........................................................................................199
III. POSEBNI POSTUPCI IZVRŠENJA..................................................................................200
А. IZVRŠENJE RADI NAМIRENJA NOVČANOG POTRAŽIVANJA.......................................200
1. Izvršenje na nepokretnostima............................................................................................200
2. Izvršenje na pokretnim stvarima.......................................................................................204
3. Izvršenje na novčanom potraživanju izvršnog dužnika.................................................206
4. Izvršenje na zaradi i drugim stalnim novčanim primanjima.........................................208
5. Izvršenje nа novčanim sredstvima nа računu izvršnog dužnika...................................209
6. Izvršenje na sredstvima iz štednog uloga.........................................................................209
7. Izvršenje na sredstvima sa tekućeg računa izvršnog dužnika.......................................209
8. Izvršenje novčanog potraživanja na finansijskim instrumentima.................................210
9. Izvršenje na udelima u privrednom društvu....................................................................210
10. Izvršenje na hartijama od vrednosti............................................................................211
11. Izvršenje na potraživanju izvršnog dužnika da mu se preda nepokretnost ili
predaju ili isporuče pokretne stvari..............................................................................................211
В. IZVRŠENJE RADI OSTVARlVANJA NENOVČANOG POTRAŽIVANJA..........................212
1. Sudski penali.......................................................................................................................212
2. Predaja pokretnih stvari....................................................................................................212
3. Ispražnjenje i predaja nepokretnosti..............................................................................213
4. Izvršenje činjenja, nečinjenja ili trpljenja.....................................................................213
5. Izvršenje odluka u vezi sa porodičnim odnosima.......................................................214
6. Izvršenje radi vraćanja zaposlenog na rad....................................................................215
7. Izvršenje odluke о deobi suvlasničke stvari.................................................................215
8. Izdejstvovanje izjave volje..............................................................................................215
С. POSTUPAК ZA NAМIRENJE NOVČANIH POTRAŽIVANJA NASTALIH IZ
KOMUNALNIH I SRODNIH DELATNOSTI.....................................................................................215
Glava druga.........................................................................................................................................216
POSTUPAК OBEZBEĐENJA..........................................................................................................216
1. Opšta pravila..........................................................................................................................216
 2. Sredstva obezbeđenja............................................................................................................218
3. Prethodne mere......................................................................................................................219
4. Privremene mere....................................................................................................................219
5. Registar sudskih zabrana.......................................................................................................221
Glava treća...................................................................................................................................................222
ЈАVNI IZVRŠITELJI..............................................................................................................................222
ZAКON О PARNIČNOM POSTUPKU.....................................................................................................228
 Deo prvi

OPŠTA PITANJA
I. PRAVNI POREDAК I PRAVNA (SUDSКA) ZAŠTITA

II. Materijalno i procesno pravo

Pravni poredak čine oblasti materijalnog i procesnog prava. Materijalnim pravom propisuju se
prava, obaveze i odgovornosti pravnih subjekata. Ono se deli, prema prirodi pojedinih prava,
obaveza i odgovornosti (kao skupa), na razne grane prava.
Procesnim pravom propisuju se norme kojima se ostvaruje (oživotvoruje) materijalno pravo. Bez
procesnog prava, materijalno pravo bi bilo jedno obično - ništa, odnosno svodilo bi se na "mrtvo
slovo na papiru", ili na "inventar" prava, obaveza i odgovornosti. U tome treba videti značaj
procesnog prava u svakoj društvenoj zajednici.
Ostvarenje materijalnog prava vrši se primenom propisanih pravila koja primenjuju sudovi i drugi
organi kada rešavaju (raspravljaju odnosno odlučuju) о pojedinim pravima, obavezama i
odgovornostima. Skup tih pravila čini (odgovarajuće) pravne postupke koji se dele prema vrsti
"pravne stvari" о kojoj rešavaju. U tom smislu postoje: građanski postupak; krivični postupak;
upravni postupak itd.

III. Pravna/sudska zaštita i samopomoć

Pravo na pravnu zaštitu је ustavni princip ро kom svako ima pravo da zaštitu svojih subjektivnih
prava zatraži pred sudovima i drugim državnim, pokrajinskim i lokalnim organima vlasti. Pitanje
pravne zaštite se otvara onda kada subjektivno pravo nečijim činjenjem ili nečinjenjem bude
povređeno ili ugroženo. Pravnozaštitna potreba može postojati i izvan toga, kad subjektivno
pravo ne postoji ali postoji pravna opravdanost za zaštitu, kao npr. u slučaju tužbe kojom se traži
da sud utvrdi pravo prolaza tužioca, ili kad se traži utvrđenje da neko nije titular određenog
subjektivnog prava.
Каd је reč о povredi prava ličnosti, kao i sporovima iz porodičnih, radnih, privrednih,
imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, pravna zaštita se ostvaruje u parničnom
postupku, putem tužbe koja se podiže pred sudom.
U nekim slučajevima dozvoljena је i samozaštita (nužna odbrana, krajnja nužda i samopomoć).
Samopomoć је građanskopravni institut definisan u članu 76. Zakona о osnovama
svojinskopravnih odnosa iz 1976. godine: Držalac ima pravo na samopomoć protiv onoga ko ga
neovlašćeno uznemirava u državini ili mu ju је oduzeo, pod uslovom da је opasnost neposredna,
da је samopomoć nužna i da način njenog vršenja odgovara prilikama u kojima postoji opasnost.
Prema članu 286/1 ZOO "poverilac dospelog potraživanja u čijim se rukama nalazi neka
dužnikova stvar ima pravo zadržati je dok mu ne bude isplaćeno potraživanje" (ius retentionis).
Ovo su retki i ро svom domašaju ograničeni slučajevi samopomoći (samozaštite) koji su zakonom
strogo definisani, kod kojih nosilac subjektivnog prava može sam preduzeti određene radnje u
cilju namirenja svog potraživanja. Inače, samopomoć kod koje poverilac ostvaruje svoje
potraživanje svim sredstvima, uključujući i upotrebu fizičke sile, nije spojiva sa pravno uređenim
poretkom i vladavinom prava jer se svodi na pravo jačeg i pravnu anarhiju i nered. Zato se pravno
zaštitna potreba ostvaruje u odgovarajućem sudskom postupku i tako doneta odluka izvršava
angažovanjem državnih organa, ро pravilima uređene pravne procedure.
IV. Opšti elementi pravičnog postupanja u sudskim postupcima
Ovde se radi о ljudskim pravima koja su zagarantovana u svim sudskim postupcima (član 6.
Evropske konvencije о ljudskim slobodama i pravima). U docnijem delu izlaganja, kod
procesnih načela, о njima se detaljnije govori, а ovde se ističu zato što su podignuta na viši rang
od običnih procesnih načela jer izviru iz važnog međunarodnog dokumenta i imaju, ne samo
sudskoprocesni, već i širok materijalnopravni i humanistički značaj.
Pravično sudsko postupanje obuhvata četiri grupe prava i podrazumeva:
1) Slobodan pristup sudu, tj. pravo na pristup zakonom ustanovljenom nezavisnom i
nepristrasnom sudu, što znači da svako, bez ikakvih prethodnih uslova, može da se obrati sudu
radi rešavanja određenog pitanja te da niko u tome ne može da mu stvara pravne ili faktičke
prepreke. Sve garantije prava na pravično suđenje ne bi imale nikakvog smisla ukoliko nema
mogućnosti da se započne sudski postupak. Pravo na pristup sudu takođe podrazumeva i pravo na
konačnu sudsku odluku, kao i pravo na pravovremeno izvršenje sudske odluke.
2) Pravo na pravično suđenje, koje obuhvata sledeća prava: а) pravo stranaka da budu prisutne
radnjama u postupku i saslušane pre donošenja odluke (kontradiktorni postupak); b) pravo na
jednakost stranaka u postupku tako da nijedna stranka ne sme biti u bitno povoljnijem položaju u
odnosu na protivnu stranku, с) pravo na obrazloženu odluku podrazumeva da nadležni sud mora
dati valjane razloge za svoju odluku i izložiti ih tako konkretno da stranka može da ih razume i da
se zaista može poslužiti pravnim lekom protiv predmetne odluke koji predviđa njeno procesno
pravo.
3) Pravo na javno suđenje, znači da svako tokom odlučivanja о njegovim građanskim pravima i
obavezama ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i
nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Javnost sudskog postupka podrazumeva
pravo svih punoletnih građana da prisustvuju sudskim procesnim radnjama i njihovo pravo da
budu informisani о toku i rezultatu sudskog postupka, izuzev kada је javnost zakonom isključena.
Presuda se izriče javno, ali se mediji i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu
morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kao i kada to zahtevaju
interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka.
4) Pravo na suđenje u razumnom roku, znači da stranka ima pravo, а sud obavezu, da se sudski
postupak vodi ekonomično, ažurno i bez odugovlačenja i da se pravo na pravnu zaštitu ostvari u
realno očekivanom i razumnom roku. Lice, čije pravo na suđenje u razumnom roku je povređeno,
ima pravo da se sudskom odlukom konstatuje povreda prava na suđenje u razumnom roku, da se
nadležnom sudu nalozi da stvar što pre reši, kao i pravo na odgovarajuću satisfakcionu naknadu
(pravično zadovoljenje).

V. GRAĐANSKO PROCESNO PRAVO

1. Građanski sudski postupak i drugi postupci

Građansko procesno pravo (pored krivičnog, upravnog, arbitražnog i drugih procesnih prava) је
grana procesnog prava koju cini skup procesnih normi kojima se reguliše primena normi
građanskog procesnog prava, а sastoji se iz: parničnog procesnog prava, vanparničnog
procesnog prava i izvršnog procesnog prava.
Građanski sudski postupak čini skup pravila propisanih normama procesnog prava, koja sudovi i
drugi organi primenjuju kada rešavaju о građanskopravnim stvarima (građanska stvar), kao i о
drugim pravnim stvarima kada је propisano da i о njima odlučuju. Građanski sudski postupak
čine: parnični postupak, vanparnični postupak i izvršni postupak.
Dakle, građanski sudski postupak i građansko procesno pravo nisu isti pojmovi, mada su u istoj
funkciji. Dok građanski sudski postupak predstavlja određeni način zaštite koju putem suda
pruža država štiteći subjektivna građanska prava, dotle građansko procesno pravo svojim
propisima reguliše položaj i međusobne odnose učesnika u tom postupku. Građansko procesno
pravo је širi pojam, to је zaokruženi sistem pravnih normi kojima se uređuje kako sudski
postupak, tako i sva druga pitanja i odnosi učesnika u postupku.
Norme građanskog procesnog prava. Propisi građanskog materijalnog prava spadaju u
dispozitivne norme i uglavnom se mogu menjati voljom stranaka, kao npr. ugovorni odnosi,
nasledna prava i dr. Međutim, propisi građanskog procesnog prava spadaju u kategoriju
imperativnih normi, ne mogu se menjati sporazumom stranaka, nрr. propisi о sastavu suda, o
vođenju rasprave i dr., i jednako važe kako za stranke tako i za sud. Ništav је svaki dogovor
parničnih stranaka da se njihov pravni odnos raspravi ро nekim drugim pravilima, а ne ро
Zakonu о parničnom postupku. Čak i onda kada је dozvoljeno strankama da same izaberu
određeni način postupanja, npr. da im umesto sudije pojedinca sudi sudsko veće, to nije
dispozitivna norma već samo ograničena dispozicija u okviru imperativne pravne norme.
Prostorno važenje normi građanskog procesnog prava proteže se na teritoriji Republike Srbije.
Za domaći sud su merodavni, bez obzira na to ko su stranke u postupku, samo domaći propisi
(lех fori), uključujući i ratifikovane međunarodne ugovore.
Vremensko važenje procesnih normi značajno је kod primene starog i novog zakona, gde važi
pravilo da ćе se, u slučaju stupanja na snagu novog parničnog zakonodavstva, započeti postupci
sprovesti ро odredbama do tada važećeg zakona, а u postupcima u kojima је presuda ukinuta,
ponovni postupak sprovešće se ро odredbama novog zakona. Takvo rešenje sadržano је i u
članu 506. Zakona о parničnom postupku iz 2011. godine.
Norme parničnog postupka sudovi tumače gramatički, ali i primenom analogije, argumentuma а
contrario i drugih načina tumačenja. Ako је procesna norma nedorečena i nejasna, sud ćе је
tumačiti kroz utvrđivanje cilja te norme i svrhe postupka, kao i drugih normi parničnog
postupka, ali i šire, uzimajući u obzir pravila postupka u drugim pravnim oblastima.
Pravne činjenice. Sudski postupak zasniva se na utvrđivanju postojanja ili nepostojanja
činjenica iz kojih stranke izvode neka svoja ili tuđa prava, obaveze ili odgovornosti. Pravne
činjenice su činjenice ili okolnosti za čije nastupanje norma vezuje nastanak, promenu ili
prestanak pravnog odnosa Pravne činjenice su događaji i ljudske radnje. Događaji mogu biti
prirodni događaji (rođenje, smrt, protek vremena) i društveni događaji (javni interes, vanredno
stanje). Ljudske radnje mogu biti dozvoljene (voljne, pravni poslovi) i nedozvoljene (nanošenje
drugom štete- delikti).
Prezumpcije i fikcije. Prezumpcije su poznate kod dokazivanja u parničnom postupku, npr. ne
dokazuju se činjenice koje su opštepoznate (čl. 230/4· ZPP), jer se pretpostavlja da su te
činjenice poznate svim učesnicima u postupku, ali Zakon ne isključuje dokaz о protivnom.
Pravne fikcije kao pravne činjenice za koje se uzima da postoje iako u stvarnosti ne postoje, ili
da ne postoje iako u stvarnosti postoje, postoje u parničnom postupku, npr. kod jedinstvenih
suparničara koji se smatraju kao jedna stranka (čl. 210/1. ZPP). Ili ро čl. 138/2. ZPP dostavljanje
advokatu smatraće se izvršenim (iako stvarno nije) ро proteku osam dana od dana isticanja
sudskog pismena na oglasnoj tabli suda. Procesne fikcije su, pre svega, u funkciji neophodne
procesne discipline i održanja zacrtanog vremenskog okvira parničnog postupka.
Građanski sudski postupak i upravni postupak. U građanskom sudskom postupku rešavaju se
sporovi nastali povodom povrede prava ličnosti, lični i porodični odnosi, radni odnosi, imovinski
i drugi građanskopravni odnosi. U upravnom postupku državni organ, dakle ne sud, rešava u
upravnim stvarima о pravima, obavezama i pravnim interesima fizičkih i pravnih lica. Iako
postoje značajne razlike između građanskog sudskog i upravnog postupka u pogledu inicijative i
dispozicije stranaka, ра i jednakosti stranaka, često nije lako razlikovati šta spada u sudsku а šta
u upravnu nadležnost. Jer i organ uprave može da rešava klasičan imovinskopravni odnos, ра
tako u postupku restitucije stiče se (vraća) svojina u upravnom postupku. Sud ćе se oglasiti
nenadležnim, ukinuti sprovedene radnje u postupku i odbaciti tužbu, ako u toku postupka utvrdi
da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi organ (čl. 16/2 ZPP). U obrnutoj
situaciji, isto tako ćе postupiti i upravni organ. Sukob nadležnosti između sudova i drugih
državnih organa rešava Ustavni sud Srbije. važi pravilo da је upravni organ vezan odlukom suda,
kao što је i sud vezan odlukom upravnog organa u određenoj upravnoj stvari. Kad se pred
organom, bilo da је sud ili organ uprave, postavi prethodno pitanje, taj organ može uputiti
stranku da u postupku pred drugim organom reši to pitanje, а može to pitanje rešiti i sam s
dejstvom za taj postupak. Pravila parničnog postupka shodno se primenjuju u upravnom sporu.
Primena parničnih pravila nije predviđena u upravnom postupku. Pitanje naknade štete, koje se
postavi u upravnom postupku, npr. kod protivizvršenja ili u drugim slučajevima (čl. .204 i 206.
ZUP/2016), ne rešava se u tom, već u sudskom postupku - parničnom postupku ili u upravnom
sporu.
Građanski sudski postupak i krivični postupak. Nadležni za оbа postupka su isključivo sudovi.
Kod nas ne postoje posebni građanski sudovi i posebni krivični sudovi, već svaki sud (osim
upravnog i privrednih sudova) postupa kako u građanskim, tako i u krivičnim stvarima. Brojna
zajednička načela povezuju ova dva postupka: načelo javnosti, ravnopravnosti stranaka,
usmenosti i dr. Glavna razlika је u pokretanju postupka: krivični postupak pokreće država preko
svojih organa, а rede privatna lica, dok građanski sudski postupak ро pravilu pokreće privatno
lice. U krivičnom postupku primenjuju se mere prinude prema okrivljenom (prisilno dovođenje i
dr. ), dok u parničnom toga nema. Smrt okrivljenog uvek dovodi do obustave postupka, dok smrt
tuženog ili tužioca ne povlači nužno takvu posledicu. Osuđujuća presuda suda u pogledu
krivičnog dela i krivične odgovornosti obavezna је za parnični sud. Imovinskopravni zahtev koji
је nastao usled izvršenja krivičnog dela ili protivpravnog dela koje је u zakonu određeno kao
krivično delo, raspraviće se na predlog ovlašćenih lica u krivičnom postupku, ako se time ne bi
znatno odugovlačio ovaj postupak, а ako је to slučaj, raspraviće se u parničnom postupku.
Nezavisnost sudstva. Sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava,
zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšte prihvaćenih pravila
međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Sudija је u vršenju sudijske funkcije
nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu. Svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije је
zabranjen. I nepremestivost је garancija sudske nezavisnosti: Sudija ima pravo da vrši sudijsku
funkciju u sudu za koju је izabran i samo uz svoju saglasnost može biti premešten ili upućen u
drugi sud. Sudija uživa sudski imunitet jer ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo
mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi о krivičnom delu
kršenja zakona od strane sudije. Sudijska funkcija је stalna. Sudska vlast u Republici Srbiji
pripada sudovima opšte i posebne nadležnosti. Raspravljanje pred sudom је javno i može se
ograničiti samo u skladu s Ustavom. Sudske odluke se zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom
međunarodnom ugovoru i propišu donetom na osnovu zakona. Sudske odluke su obavezne za
sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole. Sudsku odluku može preispitivati samo nadležni
sud, u zakonom propisanom postupku.

2. Parnični postupak, vanparnični postupak i izvršni postupak

U parničnom postupku rešavaju se građanskopravne stvari u kojima је prisutna povreda ili
ugrožavanje subjektivnih prava о kojima se odlučuje. Ovaj postupak obuhvata opšta pravila
postupanja pred sudom u ostvarivanju zaštite povređenih ili ugroženih subjektivnih građanskih
prava iz delokruga nadležnosti redovnih sudova. Iz tog razloga ovaj metod sudske zaštite naziva
se i - "redovni pravni put zaštite". On је najdetaljniji sa strogim pravilima postupanja pri svakoj
procesnoj radnji - od podnošenja tužbe do okončanja postupka ро redovnim i vanrednim pravnim
lekovima. Najčešće su u pitanju subjektivna prava u kojima je prisutan spor, tj. neslaganje strana
spornog odnosa о tome kome pripada sporno pravo.
Međutim, predmet ovog postupka može biti i neka pravna stvar gde nema spora, odnosno gde
postoji samo neizvesnost i potreba da se tužbom (za utvrđenje) samo utvrdi postojanje, odnosno
nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa.
Vanparnični postupak. Dok se u parničnom postupku ostvaruje pravna zaštita povređenog
subjektivnog prava do koje је došlo protivpravnim ponašanjem određenog subjekta (nanošenje
štete, neisplata duga, neizvršenje obaveze) u vanparničnom postupku ne mora biti ni povrede
subjektivnog prava niti protivpravnosti, ali stranka ima pravni interes da sud svojim autoritetom
utvrdi, reši i odredi pravni odnos između stranaka. Ti odnosi koji se rešavaju u vanparničnom
postupku toliko su brojni i raznovrsni da bi ih bilо teško navesti, а kamoli jednoznačno definisati.
Neke vanparnične stvari su takve pravne prirode da ne bi ni trebale biti u funkcili suda, ра se
prepuštaju (раrа) sudskim organima kao što su javni beležnici (ostavinske stvari, overe i dr.).
Uglavnom, uzima se da vanparničnu odrednicu imaju one sudske stvari koje ne spadaju u parnični
postupak niti u postupak individualnog prinudnog izvršenja, iako su regulisane posebnim
propisima, kao što su postupak sudske rehabilitacije i stečajni postupak. U tom smislu, Zakon о
vanparničnom postupku (ZVP) u članu 1. stav 2. sadrži odredbu ("omnibus nadležnost") prema
kojoj se ро pravilima vanparničnog postupka postu pa i u drugim pravnim stvarima iz nadležnosti
sudova za koje zakonom nije izričito određeno da se rešavaju u vanparničnom postupku, ako se
ne odnose na zaštitu povređenog ili ugroženog prava niti se zbog učesnika u postupku mogu
primeniti odredbe Zakona о parničnom postupku. Na to se nastavlja i odredba u članu 30. ZVP-a
koja ukazuje na opštost primene prvog dela ZVP-a (čl. 1-30): u svim pitanjima koja posebnim
postupcima sadržanim u tom zakonu nisu drukčije uređena, kao i u drugim vanparničnim
stvarima, za koje posebnim zakonom nisu uređena pravila postupanja.
Zakonom о vanparničnom postupku određuju se pravila ро kojima sudovi: 1) postupaju i
odlučuju о ličnim i porodičnim (statusnim) stvarima (lišenje poslovne sposobnosti, oduzimanje
roditeljskog prava, oglašenje da је dete rođeno u braku, davanje dozvole za zaključenje braka,
proglašenje nestalog lica za umrlo), 2) postupaju u imovinskim stvarima (raspravljanje
zaostavštine, uređivanje odnosa među suvlasnicima, deoba zajedničke imovine, određivanje
naknade za eksproprisanu imovinu), 3) odlučuju i о drugim pravnim stvarima koje se ро ovome
ili drugom zakonu rešavaju u vanparničnom postupku.
U vanparničnom postupku shodno se primenjuju odredbe Zakona о parničnom postupku, ako
Zakonom о vanparničnom postupku ili drugim zakonom nije drukčije određeno.
Izvršni postupak. Zakonom о izvršenju i obezbeđenju uređuje se postupak u kome sudovi i javni
izvršitelji prinudno namiruju potraživanja izvršnih poverilaca zasnovana na izvršnim i
verodostojnim ispravama (izvršni postupak), postupak obezbeđenja potraživanja i položaj javnih
izvršitelja.
U izvršnom postupku sprovodi se prinudno izvršenje sudskih odluka donetih u parničnom i
vanparničnom postupku, kao i drugih sudskih i nesudskih odluka. Lice koje је obavezano
izvršnom odlukom može ali ne mora da dobrovoljno da izvrši obavezu sadržanu u toj odluci, ра
stranka koja želi da se obaveza ostvari, mora podići zahtev kod suda da se odluka prinudno izvrši.
Takvim traženjem zasniva se postupak prinudnog izvršenja (izvršni postupak).
U međuodnosu ova tri postupka parnični postupak је definisan kao lех generalis jer odredbe ZPP-
a shodno se primenjuju i u vanparničnom postupku (čl. 30.st. 2) i u izvršnom postupku (čl. 39.
ZIO).

3. Pravna priroda parničnog postupka: spor i parnica

Spor је odnos u kome se njegovi učesnici (strane, а ne stranke) ne slažu u vezi sa predmetom
spora (subjektivnim pravom). Spor је materijalnopravni, а ne procesnopravni pojam. Strane u
sporu mogu taj spor okončati mirnim putem - bilo na koji način. Ako se spor ne reši, jedna od
strana može se obratiti sudu, da о spornom pravu, kao predmetu spora, odluci primenom pravila
parnične procedure, tj. mora podići tužbu sa zahtevom da se spor reši u njenu korist. U tom
slučaju, sporno pravo postaje tužbeni zahtev u podignutoj tužbi, а učesnici u sporu postaju stranke
u parničnom postupku- tužilac ona stranka koja je podigla tužbu, а tuženi ona stranka prema kojoj
је tužba uperena. U dosadašnjem parničnom postupku preovlađivalo је shvatanje da је parnica
trojni odnos tužioca, tuženog i suda. Novi Zakon о parničnom postupku iz 2011. godine izdvaja
sud iz tog odnosa kao vrhovnog arbitra koji se, ро pravilu, neće više upuštati u dokazni postupak,
jer је teret dokazivanja na samim strankama, а sud prati parnične radnje stranaka, ceni izvedene
dokaze i presuđuje. Time parnica sve više dobija obeležja dvojnog pravnog odnosa (između
stranaka).
Podizanjem tužbe, još uvek nije došlo do (procesnopravnog) odnosa između stranaka, jer је
predajom tužbe sudu nastao odnos između suda i tužioca i istovremeno је preduzimanjem prve
radnje u parničnom postupku- podizanjem tužbe (kao inicijalne radnje) роčео da teče postupak.
Primljenu tužbu (ako ispunjava procesne uslove i ako su ispunjene ostale procesne pretpostavke
za pokretanje postupka) sud ćе dostaviti tuženom, što predstavlja obaveznu radnju suda u razvoju
postupka (ovo treba strogo razlikovati od dostavljanja tužbe tuženom na odgovor - što čini
podfazu postupka koja je obavezna). Trenutkom dostavljanja tužbe tuženom uspostavlja se
procesnopravni odnos između stranaka u postupku. Istovremeno dostavljanjem tužbe tuženom
počinje da teče parnica (dolazi do litispendencije). Jednostavno rečeno: sud је dostavljanjem
tužbe tuženom razvojem (tokom) postupka, stavio u procesnopravni odnos tužioca i tuženika,
čime је istovremeno počelа da teče parnica kao odnos između stranaka. Као što se vidi, parnica је
procesnopravni odnos koji se uspostavlja u parničnom postupku dostavljanjem tužbe tuženom od
strane suda, što u biti razlikuje ovaj procesni institut od samog parničnog postupka, а posebno od
spornog odnosa koji је nastao izvan postupka i mimo njega u sferi materijalnog prava.
Na osnovu napred iznetog može se zaključiti: da se u postupku, kroz parnicu, rešava о tužbenom
zahtevu, kao i to: da su spor, parnica i postupak različiti pojmovi.

VI. Sukob parničnog i vanparničnog postupka(sukob

postupaka)
Pravilo da sud ро službenoj dužnosti ocenjuje svoju nadležnost, važi i kod slučaja kad je u
pitanju raspravljanje vanparnične stvari od parničnog suda, odnosno kad је u pitanju
raspravljanje parnične stvari od vanparničnog suda. Zakon о parničnom postupku Srbije i Zakon
о vanparničnom postupku Srbije sadrže propise u vezi sa tim.
Prema odredbi čl. 18. ZPP, do donošenja odluke о glavnoj stvari sud ćе posebnim rešenjem
obustaviti parnični postupak, ako utvrdi da bi postupak trebalo sprovesti ро pravilima
vanparničnog postupka. Ро pravosnažnosti rešenja о obustavi, postupak ćе se nastaviti ро
pravilima vanparničnog postupka pred nadležnim sudom.
Prema odredbl čl. 16. ZVP, do donošenja odluke о glavnoj stvari sud će posebnom odlukom
obustaviti vanparnični postupak, ako utvrdi da Ьi postupak trebalo sprovesti ро pravilima
parničnog postupka. Ро pravo snaznosti te odluke, postupak će se sprovesti ро pravilima
parničnog postupka pred nadležnim sudom. Radnje koje је sproveo vanparnični sud (uviđaj,
veštačenje, saslušanje svedoka i dr. ) ponovo ćе se izvesti, ako је pri njihovom ranijem
izvođenju učinjena neka od bitnih povreda odredaba parničnog postupka (apsolutno bitna i
relativno bitna) iz čl. 374 ZPP, npr. kad je povređeno pravilo о izvođenju dokaza pred
izmenjenim većem (čl. 331 ZPP).
Rešenja u vezi sa važnošću, odnosno nevažnošću radnji koje su preduzete u vanparničnom
postupku, posledica su činjenice da parnični postupak pruža veće garancije za izvođenje radnji od
vanparničnog. Iz i tog razloga, sve radnje preduzete u vanparničnom postupku prema parničnim
pravilima, punovažne su u vanparničnom postupku.
Nakon donošenja odluke о glavnoj stvari, otklanjanje učinjenih povreda u primeni procedure,
moguće је vršiti upotrebom redovnih i vanrednih pravnih lekova - kad је u pitanju odluka doneta
u vanparničnom, umesto u parničnom postupku. U obratnom slučaju, odluka parničnog suda
ostaje na snazi, jer parnična procedura pruža veće garancije od vanparnične za rešavanje i
odlučivanje о vanparničnoj stvari.

VII. Procesne pretpostavke

Pojam; značaj; odlučivanje; vrste. Procesne pretpostavke su okolnosti, odnosno činjenice koje
procesno pravo propisuje kao uslove za uspešno vođenje, razvoj i okončanje postupka, а odnose
se na način ostvarivanja sudske pravne zaštite.
Procesne pretpostavke se ne odnose na samo subjektivno pravo čija se zaštita od suda traži, jer te
činjenice propisuje materijalno pravo i one služe kao osnov (činjenični) za sudsku odluku.
Procesne pretpostavke ne tiču se ni mogućnosti podnošenja prve radnje u postupku (tužbe,
predloga) kojom se određeni postupak pokreće (zasniva), jer postupak može biti zasnovan i kad
postoji odsustvo bilo koje procesne pretpostavke, čak i one koja se odnosi i na samu inicijalnu
radnju. Tо isto važi i kod zasnivanja parnice, kao procesnog odnosa u postupku, odnosno i taj
odnos može biti zasnovan u nedostatku procesnih pretpostavki. Nedostatak procesnih pretpostavki
tiče se punovažnog pružanja pravne zaštite u jednom konkretnom postupku i za jedno konkretno
subjektivno pravo.
Postojanje procesnih pretpostavki sud, ро pravilu, ispituje ро službenoj dužnosti, ali procesno
pravo ne propisuje postupak koji služi utvrđivanju postojanja odnosno odsustva procesnih
pretpostavki. Tај posao sud obavlja slobodno u toku čitave parnice.
Odsustvo procesnih pretpostavki odnosno postojanje procesnih smetnji, sprečava sud da
punovažno pruži zaštitu subjektivnog prava, а ako se odluči uz njihovo odsustvo, takva zaštita
uvek nije punovažna. О postojanju odnosno odsustvu procesnih pretpostavki, sud uvek odlučuje
rešenjem, jer se u toj svojoj misiji ne upušta u ispitivanje osnovanosti subjektivnog prava,
odnosno prava sadržanog u inicijalnoj radnji.
Sve procesne pretpostavke nemaju isti i jednak značaj za zasnivanje, razvoj i okončanje postupka.
О nekim procesnim pretpostavkama sud vodi računa ро službenoj dužnosti, а о nekim samo ро
prigovoru stranaka, zavisno od toga da li su predviđene u javnom interesu, ili u interesu stranaka
npr. prigovor mesne nadležnosti zbog ugovora о mesnoj nadležnosti (tzv. ugovor о prorogaciji).
Neke procesne pretpostavke ispituje i drugostepeni sud i to - ро prigovoru stranaka ili ро
službenoj dužnosti. Neke procesne pretpostavke sud pokušava da otkloni, dok kod drugih odmah
donosi rešenje о odbacaju tužbe. Određene procesne pretpostavke ne dopuštaju razvoj postupka,
odnosno njegov prelazak u sledeću fazu, npr. neuredna tužba sprečava da se sa njom punovažno
postupa, dok druge nemaju takve posledice u postupku.
Neke procesne pretpostavke gube važnost prelaskom u dalju fazu postupka, а sve one ostaju bez
ikakvog dejstva kad se više doneta odluka ne može pobijati pravnim lekovima. Ovo iz razloga,
što savremeno procesno pravo ne poznaje apsolutnu ništavost postupka. Ako se prisustvo
procesne pretpostavke otkrije tek u instancionom postupku, doneta odluka se ukida. U takvoj
situaciji, predmet se vraća na odlučivanje prvostepenom sudu ili se tužba оdbасuје rešenjem
instancionog suda, što zavisi od važnosti konkretne procesne pretpostavke. Ako se predmet vrati
prvostepenom sudu, nalaže mu se da sam preduzme mere za otklanjanje smetnji. Procesne
pretpostavke koje se odnose na stranke, sud prethodno pokušava da otkloni preduzimanjem
određenih radnji, ра ukoliko u tome ne uspe, tužba se оdbасuје. Od ovog pravila propisan је
izuzetak. Odnosi se na slučaj kad stranka ima punomoćnika koji је advokat. U tom slučaju
neuredan podnesak koji је u ime stranke podneo advokat, sud ćе odbaciti odmah ро njegovom
prijemu.
Podela. Procesne pretpostavke su i mnogobrojne i raznovrsne, ра zato postoji potreba za
njihovom klasifikacijom, koju ZPP i drugi zakoni ne predviđaju. Zavisno od kriterija koji se u
tom cilju upotrebi, vrši se različita podela procesnih pretpostavki.
U nauci је poznata podela na opšte i posebne. Prve se tiču svakog postupka odnosno parnice, а
druge samo nekih vrsta postupaka, ili se odnose na pojedine stadijume postupka, na incidentni
postupak ili na pojedine parnične radnje. Prve su npr. sposobnost biti stranka u postupku,
redovni pravni put zaštite, а druge su npr. aktorska kaucija, blagovremenost tužbe.
Postoji i podela na pozitivne i negativne, ali је ne treba prihvatiti iz prostog razloga što procesne
pretpostavke, kao činjenice, ne mogu biti ni negativne ni pozitivne. Postoji podela na apsolutne,
о kojima sud vodi računa ро službenoj dužnosti, i relativne na koje sud pazi samo ро prigovoru
stranaka. Uprkos svemu tome, prisutna je uobičajena i dosta prihvaćena podela, koja se tiče
stranaka, suda i pravne stvari о kojoj se u postupku odlučuje.
U praksi је značajna podela na neotklonjive i otklonjive procesne pretpostavke. Neotklonjive
procesne pretpostavke (procesne zabrane) su one koje stranke ne mogu otkloniti naknadnim
preduzimanjem odgovarajuće procesne radnje ра zbog toga sud odbacuje tužbu (nedostatak
apsolutne nadležnosti suda, litispendencija, res iudicata, odricanje tužioca od tužbenog zahteva
pred sudom, nepostojanje pravnog interesa tužioca i dr.). Otklonjive procesne pretpostavke
(procesne smetnje) se mogu otkloniti naknadnim preduzimanjem određene parnične radnje u
roku koji odredi sud (neurednost tužbe, nedostatak urednog zastupanja, stvarna i mesna
nadležnost suda zbog čega sud ne odbacuje tužbu već se oglašava nenadležnim i ро
pravnosnažnosti tog rešenja ustupa predmet stvarno i mesno nadležnom sudu itd.).
Procesne pretpostavke koje se tiču stranaka su:
 postojanje stranke u trenutku pokretanja postupka, tj. stranka treba da postoji, da nije
izmišljena, а kad је u pitanju fizičko lice - da је živa;
 stranačka sposobnost, tj. da stranka može biti procesni subjekt (nosilac procesnih prava
i procesnih dužnosti u postupku), odnosno da može biti stranka u postupku;
 parnična sposobnost, tj. da stranka ima sposobnost da u parnici preduzima parnične
radnje, а ako tu sposobnost nema - mora је zastupati zakonski zastupnik;
 uredno zastupanje, tj. kad stranka ima zastupnika, on mora imati potrebno ovlašćenje
za zastupanje i punovažno preduzimanje radnji sa dejstvom prema stranci;
 procesna legitimacija, tj. stranka treba da ima ovlašćenje za vođenje parnice, da bi
pružanje pravne zaštite bilo dopušteno.
Procesne pretpostavke koje se tiču suda su:
 da postoji nadležnost sudova Srbije, kad su u pitanju sporovi sa
elementom inostranosti (međunarodna nadležnost suda);
 sudska nadležnost (redovan pravni put), tj. pravna stvar о kojoj treba odlučiti, treba da
spada u nadležnost sudova, а ne u nadležnost upravnih organa ili drugih organa koji
mogu rešavati о pravnoj stvari;
 da postoji stvarna nadležnost, tj. nadležnost suda ро vrsti predmeta spora;
 da postoji mesna nadležnost, tj. nadležnost suda ро teritorijalnom principu, odnosno
prema prostornoj vezi koja postoji između suda i određene stvari ili lica;
 da je pravilan sastav suda, tj. da sudi sudija pojedinac ili veće;
 da ne postoji procesni imunitet na strani tuženog;
 objektivnost suda, tj. sudija ili sudija porotnik ne mogu učestvovati u suđenju, ako
postoje razlozi za njihovo izuzeće ili isključenje.
Procesne pretpostavke u pogledu sporne stvari su:
 da је dopuštena pravna zaštita u određenom postupku u kome se zaštita traži, а ne u
nekom drugom građanskom ili drugom sudskom postupku;
 da о jednoj istoj pravnoj stvari ne teče parnica kod domaćeg ili nekog suda druge
države (unutrašnja i međunarodna litispendencija);
 da konkretna stvar nije već jednom pravosnažno rešena (res iudicata);
 da о konkretnom predmetu zaštite nije ranije sklopljeno sudsko poravnanje, između
 istih stranaka;
 da nije došlo do odricanja od tužbenog zahteva, tj. presude о odricanju od tužbenog
zahteva;
 da је inicijalna radnja (tužba, predlog) formalno uredna, tj. da ne sprečava punovažno
nastavljanje i odlučivanje u postupku;
 da postoji pravni interes, tj. da podnosilac inicijalne radnje ima (poseban) pravni
interes, kada је to zakonom propisano;
 da pravna zaštita bude zatražena u okviru roka koji je propisan, odnosno da procesna
radnja bude u propisanom roku preduzeta (blagovremenost), i
 kad је posebnim propisima predviđeno vođenje prethodnog postupka kod određenog
organa, da је taj postupak vođen.
Procesne pretpostavke su propisane u javnom interesu, čak i kada se tiču stranaka, sud о njima
mora voditi računa ро službenoj dužnosti u toku čitave parnice - sve do njenog okončanja,
odnosno tokom prvostepenog i instancionog postupka. Tо uključuje pravo stranaka, odnosno
drugih subjekata u postupku da sudu ukazuju na postojanje, odnosno odsustvo procesnih
pretpostavki. Ako to stranka sudu saopšti, on је dužan о tome doneti posebno rešenje, jer se time
sprečava jalov posao u daljem postupku. Odustanak stranke od prigovora u vezi sa procesnim
pretpostavkama, ne oslobađa sud da ih utvrđuje ро službenoj dužnosti. S obzirom da о nekim
prigovorima sud može da odluči uz glavnu stvar, stranka koja ističe prigovor ne može odustati
da učestvuje u postupku dok se о prigovoru ne reši.
Postoje procesne pretpostavke koje se mogu utvrditi samo uz sudelovanje subjekta postupka, ра i
iz tog razloga stranka ne može odustati od raspravljanja dok se о prigovoru ne odluci. Procesne
pretpostavke sud, ро pravilu, ispituje odmah u toku pripremnog postupka, jer је to najefikasnije.
Ali, о nekim procesnim pretpostavkama moguće је da se odluci i u toku čitavog postupka,
odnosno u svim instancama. Samo izuzetno, odluke о procesnim pretpostavkama mogu se doneti
i u postupku ро vanrednim pravnim lekovima. Najzad, о nekim procesnim pretpostavkama može
se odlučiti samo do određenog trenutka u razvoju postupka.
Zakon nije predvideo nikakav redosled za ispitivanje procesnih pretpostavki, ali ро prirodi stvari -
postoje u praksi neka pravila postupanja.
Tako npr. sud neke smetnje uzima odmah u postupak i donosi rešenje о odbacaju tužbe, tj. one
smetnje čije otklanjanje nije moguće. Ako su u pitanju otklonjive smetnje, preduzimaju se radnje
da se uklone i omogući nesmetano vođenje postupka, npr. u slučaju mesne ili stvarne
nenadležnosti, sud se rešenjem oglašava nenadležnim i ро pravosnažnosti tog rešenja dostavlja
predmet na odlučivanje nadležnom sudu; ili kad je podnesak neuredan, preduzima radnje da se
neurednost otkloni; ili kad sud postavlja tuženom privremenog zastupnika. О procesnim
pretpostavkama sud odlučuje donošenjem posebnog rešenja ili donošenjem rešenja uz odluku о
glavnoj stvari.

VIII. Procesne fikcije

Pravna fikcija је pravno pravilo ро kom se uzima da је izvesna činjenica tačna, odnosno da
postoji, iako se zna da nije tačna i da ne postoji (kao i obrnuto). Dok se pravnom pretpostavkom
pretpostavlja kao tačno nešto što је verovatno tačno, pravnom fikcijom se smatra tačnim nešto za
što је izvesno da nije tačno. Određene procesne fikcije, u cilju obezbeđenja procesne discipline i
vremenski racionalnog odvijanja parnice, postoje u parničnom postupku, а tiču se, pre svega,
podizanja i povlačenja tužbe.
Fikcije о podnošenju tužbe postoje u nekim situacijama, u kojima, iako stranka nije podnela
tužbu niti је njom pokrenula parnični postupak, smatra se kao da је tužba podneta i da је parnični
postupak pokrenut, kao u sledećim slučajevima: 1) kad tužilac preinači tužbu, smatra se da je
preinačena tužba podneta u momentu podnošenja prve tužbe, 2) kad u tekućoj parnici uz
postojećeg tužioca pristupi novi tužilac, а tuženi se saglasi sa naknadnim zasnivanjem aktivnog
suparničarstva, smatraće se da је pridruženi tužilac podneo tužbu u momentu kad је tuženi
pristao na zasnivanje naknadnog aktivnog suparničarstva, 3) kad jedan od predlagača za
sporazumni razvod braka odustane .od predloga, а drugi ostane pri nameri da brak treba razvesti,
taj predlog ćе se smatrati tužbom za razvod braka, 4) kad tražilac nekog prava pogreši u izboru
postupka za zaštitu svog prava, ра umesto tužbu parničnom sudu, podnese predlog
vanparničnom sudu, vanparnični sud ćе kad utvrdi da postupak treba sprovesti ро pravilima
parničnog postupka, obustaviti vanparnični postupak i spise predmeta dostaviti nadležnom
parničnom sudu koji ćе nastaviti postupak ро pravilima parničnog postupka, 5) ako u toku
brakorazvodne parnice umre jedan od supružnika, naslednici nastavljaju započeti postupak za
razvod braka radi utvrđivanja da је postojao osnov za razvod braka iako nisu podneli tužbu.
Fikcije о povlačenju tužbe postoje u slučajevima; 1) ako tuženi ne uredi tužbu u datom roku, 2)
ako tuženi ne plati aktorsku kauciju u ostavljenom roku, 3) ako tužilac ne dođe na pripremno
ročište, а tuženi ne predlozi da se raspravlja u njegovom odsustvu, 4) ako sa ročišta za glavnu
raspravu neopravdano izostanu оbе stranke, 5) ako stranke ne traže donošenje dopunske presude
u pogledu zahteva о kome sud nije odlučio, 6) ako dođe do pomirenja supružnika u bračnom
sporu. Procesna fikcija је i to da se jedinstveni suparničari smatraju kao jedna stranka, takođe, u
određenim slučajevima smatra se da је dostavljanje izvršeno stranci pribijanjem pismena na
oglasnu tablu suda itd.

IX. Izvori i norme građanskog procesnog prava

U našoj zemlji nisu kodifikacijom sistematizovana (smeštena u jedan zakonski tekst) pravila
građanskog procesnog prava. Posebni i osnovni zakoni u ovoj oblasti, doneti su za sve postupke
- parnični, vanparnični i izvršni. Niz drugih zakona sadrže pojedine odredbe od značaja za
građansko procesno pravo, pri čemu postoje i detaljnije regulisane procedure (npr. u
ostavinskom postupku; bračnim sporovima).
1. Izvori parničnog procesnog prava. Osnovni izvor parničnog procesnog prava је Zakon о
parničnom postupku iz 2011. godine ("Sl. glasnik Republike Srbije" br. 72/2011 i 55/2014) i
odredbe Zakona о arbitraži ("Sl. glasnik RS", br. 46/2006).
Prvi Zakon о sudskom postupku u građanskim parnicama (GPP) donet је u Кraljevini Jugoslavije
1929. godine, ро uzoru na austrijsko procesno pravo. Primenjivan је posle Drugog svetskog rata
kao pravna pravila ро osnovu čl. 4 Zakona о nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila
1941. i za vreme neprijateljske okupacije do 1946. godine, koji је manjim delom zamenjen
Zakonom о ubrzanju parničnog postupka pred redovnim sudovima od 1955. godine. Potpun tekst
ZPP donet je 1956. godine, da bi sa izmenama izvršenim do 01.07.1957. godine biо donet Zakon
о parničnom postupku od 1977. godine.
2. Izvori vanparničnog procesnog prava. Osnovni izvor u Srbiji је Zakon о vanparničnom
postupku iz 1982. godine ("Službenj glasnik Republike Srbije" br. 25/1982, 48/1988, 46/1995,
85/2012, 55/2014 i 6/2015). Za vanparnične postupke su od značaja i pravila parničnog
postupka, koja se u njemu primenjuju shodno, kad u njima nedostaje potreban propis, većina
materijalnopravnih i kolizionih propisa, koji su dopunski izvor za parničnu proceduru, sadrže i
pravila vanparničnog postupka.
3· Izvori izvršnog procesnog prava. Osnovni izvor је Zakon о izvršenju obezbeđenju od 2011.
godine ("Službeni glasnik Republike Srbije" br. 31/2011). Umesto njega, od 1. jula 2016.
godine, u primeni je novi Zakon о izvršenju i obezbeđenju (Sl. glasnik RS", broj 106/2015).
Značajan izvor su i pravila parničnog postupka, koja se shodno primenjuju i u ovom postupku.
Pored toga, pojedini zakoni sadrže odredbe od značaja za izvršni postupak, npr. Zakon о
obligacionim odnosima, Zakon о obligacionim i osnovama svojinskopravnih odnosa u
vazdušnom saobraćaju (2011), kao i zakoni о pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, kojima su
regulisani posebni izvršni postupci u ovim oblastima.
Izvori organizacionog sudskog procesnog prava. Ovi izvori sadržani su u setu zakona iz oblasti
pravosuđa, donetih 2008. godine, sa docnijim izmenama, i to: u Zakonu о uređenju sudova,
Zakonu о sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, Zakonu о sudijama, Zakonu о
Visokom savetu sudstva, Zakonu о javnom tužilaštvu.
Međunarodni ugovori i sudska praksa. Iako su međunarodni ugovori i sudska praksa i do sada
imali značajnu ulogu i u sferi procesnog prava, donošenjem Ustava Srbije odnosno donošenjem
niza zakona, posebno iz oblasti pravosuđa, taj značaj ćе se stalno povećavati i uvažavati. Od
naročitog је značaja u vezi sa tim obaveza naše zemlje da usaglasi svoje zakonodavstvo i sa
propisima Evropske unije, а time i priznatim i poznatim pravnim pravilima iz sistema modernih
država.
Od posebnog značaja je odredba iz čl. 16. st. 2. Ustava Republike Srbije iz 2006. godine ро kojoj
su opšte prihvaćena pravila međunarodnog prava i međunarodni ugovori sastavni deo pravnog
poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju.
Već dosadašnje zakonodavstvo to potvrđuje, naročito zakoni iz oblasti pravosuđa, kojima se
povećava i dalje učvršćuje samostalnost i nezavisnost i sudova i sudija i teži brzom i efikasnom
ostvarenju pravnog poretka i zaštiti prava i interesa svih lica i njihovih asocijacija. U tom smislu
još uvek nedostaju potrebni propisi iz oblasti procedure, koja se mora temeljno menjati i dalje
prilagoditi savremenim postupcima, а posebno propisima Evropske unije.
Od značaja su stavovi viših, а posebno najviših, sudova, а naročito njihovi načelni pravni
stavovi, kao i odluke od značaja za praksu sudova koje se obavezno objavljuju u posebnoj
zbirci.
Norme građanskog procesnog prava. Као što је bilo reči, norme građanskog materijalnog рrаvа
imaju dispozitivni karakter, а norme građanskog procesnog prava ne mogu se menjati voljom
stranaka već se, kao imperativne norme, moraju došlovno primeniti.

X. SUD I DRUGI (РARASUDSКI) ORGANI

1. Organizacija sudova
1) Ustrojstvo sudova. Sudovi su samostalni i nezavisni državni organi čije se osnivanje,
organizacija, nadležnost, uređenje, sastav i ukidanje uređuje zakonom. Ustav Republike Srbije iz
2006. godine isključuje mogućnost osnivanja privremenih, prekih ili vanrednih sudova.
Zakon о sedištima i područjima sudova ("Službeni glasnik RS", br. 101/2013) i Zakon о
uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 101/2011, 101/2013
i 106/2015), ustrojili su novu mrežu sudova u Republici Srbiji počev od 1. januara 2010. godine,
koja је revidirana od 1. januara 2014.godine, kada je značajno povećan broj osnovnih sudova.
Sudska vlast u Republici Srbiji pripada sudovima opšte i posebne nadležnosti. Sudovi opšte
nadležnosti su: osnovni sudovi (66); viši sudovi (25); apelacioni sudovi (4) i Vrhovni kasacioni
sud. Posebni sudovi su: privredni sudovi, Privredni apelacioni sud, prekršajni sudovi, Prekršajni
apelacioni sud i Upravni sud.
Vrhovni kasacioni sud najviši је sud u Srbiji sa sedištem u Beogradu. Privredni apelacioni sud,
Prekršajni apelacioni sud i Upravni sud osnivaju se za teritoriju Srbije, sa sedištima u Beogradu.
Vrhovni kasacioni sud је neposredno viši sud za Privredni apelacioni sud, Prekršajni apelacioni
sud, Upravni sud i apelacioni sud. Apelacioni sud је neposredno viši sud za viši sud i osnovni
sud, Privredni apelacioni sud је neposredno viši sud za privredni sud, а Prekršajni apelacioni sud
је neposredno viši sud za prekršajni sud. Četiri apelaciona suda su u Beogradu, Кragujevcu, Nišu
i Novom Sadu. Odeljenja Prekršajnog apelacionog suda iz Beograda su u Кragujevcu, Nisu i
Novom Sadu. Odeljenja Upravnog suda iz Beograda su takođe u Кragujevcu, Nišu i Novom
Sadu. Odeljenja prekršajnih sudova i sudske jedinice osnovnih i privrednih sudova određuju se
posebnim zakonom.
Osnovni sud osniva se za teritoriju grada, odnosno jedne ili više opština, а viši sud za područje
jednog ili više osnovnih sudova. Privredni sud osniva se za teritoriju jednog ili više gradova,
odnosno više opština. Apelacioni sud osniva se za područje više viših sudova.
Sudske radnje preduzimaju se u sedištu suda, а izvan sedišta samo kad je to zakonom određeno.
Osnovni, visi, privredni i prekršajni sud može izvan svog sedišta da održava sudske dane, koje
određuje predsednik suda. Sudskim poslovnikom određuje se koje se sudske radnje preduzimaju
u sudskim jedinicama izvan sedišta osnovnih i privrednih sudova.
2) Sudska uprava. Poslovima sudske uprave (organizovanje unutrašnjeg poslovanja u sudu,
poslovi u vezi sa sudijama porotnicima, veštacima i tumačima, analitičkostatistički poslovi i dr.)
rukovodi predsednik suda, uz pomoć sekretara suda. Za razliku od sudske, poslove pravosudne
uprave vrše Visoki savet sudstva (donošenje uputstva za sastavljanje izveštaja о radu sudova;
utvrđivanje opštih smernica za unutrašnje uređenje sudova; vođenje ličnih listova sudija i dr.) i
Ministarstvo pravde (praćenje rada sudova; prikupljanje statističkih i drugih podataka о radu
sudova; davanje saglasnosti na pravilnik о unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta
u sudu i dr).
Od 1. januara 2019. godine poslove pravosudne uprave iz nadležnosti Ministarstva pravde treba
da preuzme Visoki savet sudstva (v. čl. 1. Zakona о izmenama i dopunama Zakona о uređenju
sudova- Sl. gl. 113/2017).
Sud republičkog ranga, apelacioni sud i sud sa 30 i više sudija ima upravitelja suda kome
predsednik suda poverava obavljanje materijalno-finansijskih i organizaciono-tehničkih poslova.

2. Nadležnost sudova
1. Pojam nadležnosti. Značenje reči "nadležnost" nije uvek isto: i u ustavnoj
terminologiji i u izražavanju Zakona о parničnom postupku, pod nadležnošću se
podrazumeva redovni pravni put za rešavanje parničnih stvari, а u Zakonu se pod
istim terminom utvrđuje i delokrug u kojem redovni sudovi odlučuju u parničnim
stvarima. Tај delokrug raspoređuje se na pojedine vrste redovnih sudova; zatim,
određuje se i koji sud među redovnim sudovima iste vrste odlučuje u pojedinim
stvarima; nadležnost se utvrđuje i s obzirom na područje na kome sud ima ovlašćenja
da vrši sudsku funkciju i najzad, zakon uspostavlja nadležnost redovnih sudova u
sistemu pravnih lekova koji vaze za parnični postupak.
U našoj nauci о parničnom postupku, sudska nadležnost postoji kao apsolutna
nadležnost u okviru koje domaći sudovi imaju ovlašćenja i dužnosti da rešavaju о
parničnim stvarima.
Sud u toku celog postupka ро službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u
sudsku nadležnost. Ako u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud
nego neki drugi organ, sud će se oglasiti nenadležnim, ukinuti sprovedene radnje u
postupku i odbaciti tužbu.
Sud ćе se takođe ро službenoj dužnosti oglasiti nenadležnim, ukinuti sprovedene
radnje u postupku i odbaciti tužbu ako u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora
nije nadležan domaći sud, osim ako nadležnost domaćeg suda zavisi od pristanka
tuženog, а tuženi је dao svoj pristanak.
2. Vrste nadležnosti. Stvarna nadležnost је pravo i dužnost suda da vodi postupak i
donese odluku u određenoj građanskoj stvari. Raspoređena је između sudova u istoj
kategoriji ро vrsti suda i vrsti parničnog predmeta. Propisana је Zakonom о uređenju
sudova i Zakonom о parničnom postupku.
Mesna nadležnost konkretizuje koji individualno sud је nadležan ро svojoj stvarnoj
nadležnosti, da о parničnoj stvari odlučuje s obzirom na ovlašćenja koja ima kao sud
 na određenom području; sa ovom nadležnošću stoji u vezi i nadležnost ро delegaciji i
ordinaciji, za sprovođenje samo nekih sudskih radnji ili za сео postupak.
3. Funkcionalna nadležnost. Pravilima о funkcionalnoj nadležnosti određuje se koji će
sudovi postupati u određenim stadijumima postupka u istoj pravnoj stvari povodom
tužbe, redovnih pravnih lekova i vanrednih pravnih lekova, preduzimanja određenih
parničnih radnji ili rešavanja određenih pitanja koja se pojavljuju tokom postupka.
Tako, osnovni sud je funkcionalno nadležan da odlučuje о osnovanosti tužbe i
presuđuje samo u prvom stepenu, viši sud је funkcionalno nadležan da u određenim
stvarima postupa u prvom stepenu, ali da postupa i kao drugostepeni sud ро žalbama
na odluke prvostepenih sudova, apelacioni sud je sud koji odlučuje о žalbama na
odluke osnovnih i viših sudova, funkcionalna nadležnost Vrhovnog kasacionog suda је
da odlučuje о vanrednim pravnim lekovima izjavljenim na odluke nižih sudova,
Upravni sud sudi u upravnim sporovima. Funkcionalna nadležnost nije zakonski
termin, а izvodi se iz stvarne nadležnosti suda. Može se i unutar samog suda govoriti о
funkcionalnoj nadležnosti za postupanje sudije pojedinca i sudskog veća.
4. Instanciona nadležnost uspostavljena je s obzirom na instance postupanja, tj. sistem
pravnih lekova, u kome, ро pravnom leku uvek odlučuje drugi, viši sud, а ne sud
protiv čije је odluke pravni lek uložen. Sva pitanja nadležnosti suda određuju se
zakonom.
5. Atrakciona nadležnost. Postojanje određene veze između postupka koji је već
pokrenut sa drugim postupkom koji se pokreće, može biti kriterijum za određivanje
stvarne ili mesne nadležnosti u tom drugom parničnom postupku, u kom slučaju dolazi
do atrakcije - privlačenja nadležnosti, tako da u tom drugom postupku bude nadležan
isti sud koji је nadležan u prvom postupku. U slučaju potpune atrakcije dolazi do
privlačenja i mesne i stvarne nadležnosti, а takva procesna situacija postoji npr. kod
protivtužbe. Protivtužbu podnosi tuženi protiv tužioca u postupku koji је u toku,
koristeći već zasnovanu mesnu nadležnost suda u ranije pokrenutom parničnom
postupku. ·
6. Perpetuatio fori (zadržavanje nadležnosti). Ako se u toku postupka promene okolnosti
na kojima је zasnovana nadležnost suda ili ako tužilac smanji tužbeni zahtev, sud koji
је biо nadležan u vreme podnošenja tužbe ostaje i dalje nadležan i ako bi usled ovih
promena biо nadležan drugi sud iste vrste. Tо је zajednička odredba koja važi i za
stvarnu i za mesnu nadležnost, koja је od posebnog značaja, tako da promena
okolnosti na kojima је zasnovana nadležnost ne utiče na nadležnost suda pred kojim је
роčео da teče parnični postupak (čl. l5/2.ZPP).
7. Prigovor nenadležnosti. Ako se tužba ne dostavlja tuženom na odgovor, tuženi može
da istakne prigovor nenadležnosti najkasnije pre роčetka pripremnog ročišta, а ako se
ono ne održava, pre otvaranja glavne rasprave. Protiv rešenja višeg suda prvog
stepena kojim se oglasio stvarno nadležnim, kao i protiv rešenja kojim se taj sud
oglasio stvarno nenadležnim i predmet ustupio nižem sudu prvog stepena iste vrste,
nije dozvoljena žalbа.
Nakon pravnosnažnosti rešenja kojim se oglasio nenadležnim (čl. 17. i 19. ZPP), sud ćе
ustupiti predmet nadležnom sudu. Sud ćе, u slučaju izbor ne nadležnosti, zatražiti od
tužioca da se izjasni u roku od tri dana pre nego što ustupi predmet nadležnom sudu, а
ako ovaj to ne učini, sud ćе ustupiti predmet sudu opšte mesne nadležnosti. Sud kome је
predmet ustupljen kao nadležnom nastaviće postupak kao da је kod njega biо pokrenut.
8. Sudski imunitet. U pogledu nadležnosti domaćih sudova za suđenje strancima koji
uživaju imunitet u Republici Srbiji i za suđenje stranim državama i međunarodnim
organizacijama javnopravnog karaktera vaze pravila međunarodnog prava.
Sud u slučaju sumnje о postojanju i оbimu imuniteta, može da zatraži obaveštenje od
 ministarstva nadležnog za poslove pravosuđa.
9. Procesni ugovori. Procesni zakoni ne koriste ovaj pojam, ali ga poznaje praksa.
Procesni ugovori su ugovori stranaka koje one zаklјučuјu sa ciljem da zasnuju
nadležnost suda ili drugog organa radi rešavanja njihovog spora ili radi određenog
uticaja na tekući spor, uključujući i okončanje spora. ZPP dopušta sporazum о mesnoj
nadležnosti (čl. 65) kojim stranke mogu izmeniti mesnu nadležnost suda (videti u
nastavku: prorogaciona nadležnost). Sporazumom о arbitraži stranke poveravaju
arbitražnom sudu na rešavanje svoje buduće sporove ili sporove nastale iz određenog
pravnog odnosa (čl. 9. Zakona о arbitraži). I sudsko poravnanje može se svrstati u neku
vrstu procesnog ugovora.

3. Stvarna nadležnost sudova

Sudovi u parničnom postupku sude u granicama svoje stvarne nadležnosti određene zakonom.
Stvarna nadležnost је raspoređena između sudova u istoj kategoriji ро vrsti suda i vrsti
parničnog predmeta. Tako, između ostalog, osnovni sud је stvarno nadležan da sudi u radnim
sporovima, а viši sud је stvarno nadležan da sudi u sporovima povodom štrajka, itd. Sud u toku
celog postupka ро službenoj dužnosti pazi na svoju stvarnu nadležnost. Ako se tužba ne
dostavlja tuženom na odgovor, tuženi može da istakne prigovor nenadležnosti najkasnije pre
početka pripremnog ročišta, а ako se ono ne održava, pre otvaranja glavne rasprave. viši sud
prvog stepena ne može da se oglasi stvarno nenadležnim ni ро službenoj dužnosti ni ро
prigovoru tuženog posle upuštanja tuženog u raspravljanje u pravnim stvarima iz nadležnosti
nižeg suda prvog stepena iste vrste.
Osnovni sud u prvom stepenu: 1) sudi u građanskopravnim sporovima ako za pojedine od njih
nije nadležan drugi sud; 2) vodi izvršne i vanparnične postupke za koje nije nadležan neki drugi
sud; 3) sudi u stambenim sporovima; 4) sudi u sporovima povodom zasnivanja, postojanja i
prestanka radnog odnosa; 5) sudi о pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa; 6)
sudi о naknadi štete koju zaposleni pretrpi na radu ili u vezi sa radom, 7) sudi sporove povodom
zadovoljavanja stambenih potreba na osnovu rada, 8) pruža građanima pravnu pomoć, 9) postupa
u predmetima međunarodne pravne pomoći ako nije nadležan drugi sud i 10) vrši druge poslove
određene zakonom.
Zakonom se može predvideti da u određenim vrstama pravnih stvari postupaju samo neki
osnovni sudovi sa područja istog višeg suda.
Viši sud u prvom stepenu sudi: 1) u građanskopravnim sporovima kad vrednost predmeta spora
omogućuje izjavljivanje revizije; 2) u sporovima о autorskim i srodnim pravima i zaštiti i
upotrebi pronalazaka, industrijskog dizajna, modela, uzoraka, žigova, oznaka geografskog
porekla, topografije integrisanih kola, odnosno topografije poluprovodničkih proizvoda i
oplemenjivača biljnih sorti ako nije nadležan drugi sud; 3) u sporovima о osporavanju ш
utvrđivanju očinstva i materinstva; 4) u sporovima za zaštitu od diskriminacije i zlostavljanja na
radu; 5) u sporovima о objavljivanju ispravke informacije i odgovora na informaciju zbog
povrede zabrane govora mržnje, zaštite prava na privatni život, odnosno prava na lični zapis,
propuštanja objavljivanja informacije i naknade štete u vezi sa objavljivanjem informacije; 6)
odlučuje о zabrani rasturanja štampe i širenja informacija sredstvima javnog informisanja; 7)
odlučuje о zahtevima za rehabilitaciju; 8) sudi u sporovima povodom štrajka; 9) povodom
kolektivnih ugovora ako spor nije rešen pred arbitražom; 10) povodom obaveznog socijalnog
osiguranja ako nije nadležan drugi sud; 11) povodom matične evidencije; 12) povodom izbora i
razrešenja organa pravnih lica ako nije nadležan drugi sud.
Viši sud u drugom stepenu odlučuje о žalbama na odluke osnovnih sudova, i to: na rešenja u
građanskopravnim sporovima, na presude u sporovima male vrednosti, kao i u vanparničnim
postupcima.
Viši sud odlučuje о priznanju i izvršenju stranih sudskih i arbitražnih odluka ako nije nadležan
drugi sud, odlučuje о sukobu nadležnosti osnovnih sudova sa svog područja i vrši druge poslove
određene zakonom.
Apelacioni sudovi odlučuju о žalbama na odluke viših sudova i о žalbama na presude osnovnih
sudova u građanskopravnim sporovima, ako za odlučivanje о žalbi nije nadležan viši sud.
Apelacioni sud odlučuje о sukobu nadležnosti nižih sudova sa svog područja ako za odlučivanje
nije nadležan viši sud, о prenošenju nadležnosti osnovnih i viših sudova kad su sprečeni ili ne
mogu da postupaju u nekoj pravnoj stvari i vrši druge poslove određene zakonom.
Privredni sud u prvom stepenu sudi: 1) u sporovima između domaćih i stranih privrednih
društava, preduzeća, zadruga i preduzetnika i njihovih asocijacija (privredni subjekti); 2) u
sporovima koji nastanu između privrednih subjekata i drugih pravnih lica u obavljanju delatnosti
privrednih subjekata, рај kad је u navedenim sporovima jedna od stranaka fizičko lice ako је sa
strankom u odnosu materijalnog suparničarstva; 3) u sporovima о autorskim i srodnim pravima i
zaštiti i upotrebi pronalazaka, modela, uzoraka, žigova, oznaka geografskog porekla, topografije
integrisanih kola, odnosno topografije poluprovodničkih proizvoda i oplemenjivača biljnih sorti;
4) u sporovima povodom izvršenja i obezbeđenja iz nadležnosti privrednih sudova; 5) u
sporovima povodom odluka izabranih sudova samo kad su donete u sporovima navedenim pod
1); 6) u sporovima koji proizlaze iz primene Zakona о privrednim društvima ili primene drugih
propisa о organizaciji i statusu privrednih subjekata, kao i u sporovima о primeni propisa о
privatizaciji i hartijama od vrednosti; 7) u sporovima о stranim ulaganjima; 8) u sporovima о
brodovima i vazduhoplovima, plovidbi na moru i unutrašnjim vodama i sporovima u kojima se
primenjuju plovidbeno i vazduhoplovno pravo, izuzev sporova о prevozu putnika; 9) о zaštiti
firme; 10) povodom upisa u sudski registar; 11) povodom reorganizacije, sudske i dobrovoljne
likvidacije i stečaja, osim sporova za utvrđenje postojanja zasnivanja i prestanka radnog odnosa
koji su pokrenuti pre otvaranja stečaja.
Privredni sud takođe u prvom stepenu: vodi postupak za upis u sudski registar pravnih lica i
drugih subjekata ako za to nije nadležan drugi organ; vodi postupak stečaja i reorganizacije;
određuje i sprovodi izvršenje na osnovu verodostojnih isprava kada se odnose na privredne
subjekte, određuje i sprovodi izvršenje i obezbeđenje odluka privrednih sudova, а odluka
izabranih sudova samo kad su donete u privrednim stvarima; odlučuje о prznanju i izvršenju
stranih sudskih i arbitražnih odluka donetih u privrednim sporovima; određuje i sprovodi
izvršenje i obezbeđenje na brodovima i vazduhoplovima; vodi vanparnične postupke koji
proizlaze iz primene Zakona о privrednim društvima, pruža međunarodnu pravnu pomoć za
pitanja iz svoje nadležnosti.
Privredni sud u prvom stepenu odlučuje о privrednim prestupima i s tim u vezi о prestanku
zaštitne mere ili pravne posledice osude.
Privredni apelacioni sud odlučuje о žalbama na odluke privrednih sudova i drugih organa,
odlučuje о sukobu nadležnosti i о prenošenju nadležnosti privrednih sudova; utvrđuje pravne
stavove radi jedinstvene primene zakona iz nadležnosti privrednih sudova i vrši druge poslove
određene zakonom.
Vrhovni kasacioni suđ
- u suđenju: 1) odlučuje о vanrednim pravnim sredstvima izjavljenim na odluke sudova
Republike Srbije i u drugim stvarima određenim zakonom; 2) odlučuje о sukobu nadležnosti
između sudova, ako za odlučivanje nije nadležan drugi sud, kao i о prenošenju nadležnosti
sudova radi lakšeg vođenja postupka ili drugih važnih razloga.
- izvan suđenja (u opštoj sednici): obezbeđuje jedinstvenu sudsku primenu prava i jednakost
stranaka u sudskim postupcima; razmatra primenu zakona i drugih propisa i rad sudova; imenuje
sudije Ustavnog suda, daje mišljenje о kandidatu za predsednika Vrhovnog kasacionog suda,
do nosi Poslovnik о uređenju i radu Vrhovnog kasacionog suda i vrši druge nadležnosti
određene zakonom.
Opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda, koju čine predsednik i sudije, donosi odluke većinom
glasova prisutnih. U Vrhovnom kasacionom sudu postoje odeljenja čija pravna shvatanja
obavezuju sva veća u sastavu odeljenja. Sekretarijat suda pomaže predsedniku u vršenju poslova
sudske uprave.
Vrhovni kasacioni sud о pravnim sredstvima odlučuje u veću sastavljenom od pet sudija.
Predsednik Vrhovnog kasacionog suda je ро položaju predsednik Visokog saveta sudstva.

4. Mesna nadležnost sudova

Tiče se područja na kome sud vrši sudsku funkciju. Sud preduzima radnje u postupku na svom
području. Ako postoji opasnost zbog odlaganja, sud ćе da preduzima pojedine radnje i na
području susednog suda i о tome ćе da obavesti sud na čijem području је preduzeta tvdnja.
Pravilima ZPP predviđena је: opšta mesna nadležnost; posebna mesna nadležnost; utvrđivanje
nadležnosti od strane višeg suda i sporazum о mesnoj nadležnosti.
1) Opšta mesna nadležnost. Pravilo о opštoj mesnoj nadležnosti ima korene u prastarom suđenju,
gde је tužilac imao da ono što od tuženog traži, iznese pred sudom gde tuženi živi (actor sequitur
forum rei).
Savremeno pravo, sve više racionalno, odstupa od ovog pravila о opštoj mesnoj nadležnosti
(postoje pravna lica čija organizacija ili delatnost zahvata teritoriju čitave države i sl.) ра, s jedne
strane, elastično primenjuje pravila о opštoj mesnoj nadležnosti ро prebivalištu tuženog; s druge
strane, nizom pravila о posebnoj mesnoj nadležnosti. ZPP određuje da je za suđenje opšte mesno
nadležan sud na čijem području tuženi ima prebivalište, а ako takvog nema, nadležan је sud na
čijem području tuženi ima boravište.
Termine boravište i prebivalište regulišu zakoni u oblasti upravnog prava - Zakon о prebivalištu i
boravištu građana ("Službeni glasnik RS", br. 87/2011). Prebivalište је mesto u kome se građanin
nastanio sa namerom da u njemu stalno živi, odnosno mesto u kome se nalazi centar njegovih
životnih aktivnosti, profesionalnih, ekonomskih, socijalnih i drugih veza koje dokazuju njegovu
trajnu povezanost s mestom u kome se nastanio. Boravište је mesto u kome građanin privremeno
boravi van mesta svog prebivališta duže od 90 dana.
Za suđenje u sporovima protiv Republike Srbije, autonomne pokrajine, jedinice lokalne
samouprave i njihovih organa, opšte mesno nadležan је sud na čijem se području nalazi sedište
njene skupštine.
Za sva pravna lica mesno је nadležan sud na čijem se području nalazi sedište pravnog lica
(njegov organ upravljanja), prema izveštaju Agencije za privredne registre. Prema Zakonu о
privrednim društvima ("Službeni glasnik RS", br. 36/2011) sedište društva je mesto na teritoriji
Republike Srbije iz koga se upravlja poslovanjem društva i koje је kao takvo određeno
osnivačkim aktom ili odlukom skupštine.
Za suđenje u sporovima protiv državljanina Srbije koji stalno živi u inostranstvu gde је upućen na
službu ili na rad od strane državnog organa ili pravnog lica, opšte mesno nadležan је sud
njegovog poslednjeg prebivališta.
Ako nadležnost domaćeg suda postoji zato što је obaveza nastala za vreme boravka tuženog u
Republici Srbiji, mesno nadležan је sud na čijem је području obaveza nastala.
Za sporove protiv lica koje u Republici Srbiji nema opštu mesnu nadležnost, za obaveze koje
treba ispuniti u Republici Srbiji tužba se može podneti sudu na čijem području tu obavezu treba
ispuniti.
2) Posebna mesna nadležnost. Posebnu mesnu nadležnost ZPP određuje nižom pravila u kojima
se odstupa od onog što је bitno za opštu mesnu nadležnost i to u sledećim slučajevima:
nadležnost za suparničare: u sporovima za zakonsko izdržavanje; u sporovima za naknadu štete;
u sporovima za zaštitu prava na osnovnu pismene garancije protiv proizvođača koji je garanciju
dao; u bračnim sporovima; u sporovima radi utvrđivanja ili osporavanja očinstva ili materinstva;
u sporovima о nepokretnostima i zbog smetanja poseda na pokretnim stvarima i
nepokretnostima, kao i u sporovima iz zakupnih ili najamnih odnosa na nepokretnostima, ili iz
ugovora о korišćenju stana ili poslovnog prostora: u sporovima о vazduhoplovu i brodu, ako је
nadležan domaći sud; u sporu о imovinskopravnom zahtevu protiv lica koje nema opštu mesnu
nadležnost u Republici Srbiji; u sporovima protiv pravnog lica koje ima poslovnu jedinicu van
svog sedišta, ako spor proizilazi iz pravnog odnosa te jedinice; u sporovima protiv fizičkog lica
ili pravnog lica koje ima sedište u inostranstvu u pogledu obaveza koje su zasnovane u Republici
Srbiji ili se ovde imaju ispuniti; u sporovima protiv Republike Srbije iz odnosa sa vojnim
jedinicama; u sporovima iz naslednopravnih odnosa, kao i u sporovima о potraživanjima
poverioca prema ostaviocu; u sporovima koji nastanu u toku i povodom sudskog ili
administrativnog izvršnog postupka; u sporovima imaoca menice ili čeka protiv potpisnika, i u
sporu iz radnog odnosa ako је tužilac zaposleni; u sporovima za zaštitu prava potrošača.
3) Prorogaciona nadležnost (sporazum о mesnoj nadležnosti). Ako zakonom nije određena
isključiva mesna nadležnost nekog suda, stranke se mogu sporazumeti da u prvom stepenu sudi
sud koji nije mesno nadležan, pod uslovom da је taj sud stvarno nadležan. Ako је zakonom
propisano da su za suđenje mesno nadležna dva ili više domaćih sudova, stranke mogu da se
sporazumeju da im u prvom stepenu sudi jedan od tih sudova ili neki drugi stvarno nadležan sud.
Svaki ovakav sporazum stranaka mora biti sastavljen u pismenoj formi i mora biti naznačeno na
koji se spor odnosi, ili se odnosi na više sporova koji proističu iz određenog pravnog odnosa.
Sporazum se podnosi sudu odmah - zajedno sa tužbom ili uz odgovor na tužbu.
4) Delegacija i ordinacija nadležnosti. Mesna nadležnost suda u parničnom postupku
ustanovljava se zakonom, ali može i odlukom višeg suda (delegacija i ordinacija nadležnosti) ili
voljom stranaka (prorogaciona nadležnost).
Kod delegacije nadležnosti odlukom funkcionalno višeg suda prenosi se nadležnost sa jednog
suda na drugi. Ako nadležni sud usled isključenja ili izuzeća sudije ili iz drugih razloga ne može
da postupa, izvestiće о tome neposredno viši sud, koji ćе odrediti da u tom predmetu postupa
drugi stvarno nadležan sud sa njegovog područja (čl. 62-63).
Sem toga, najviši sud određene vrste u Republici Srbiji može, na predlog stranke ili na zahtev
nadležnog suda, odrediti da u pojedinom pred metu postupa drugi stvarno nadležan sud sa
njegovog područja ako је očigledno da ćе se tako lakše sprovesti postupak ili ako za to postoje
drugi važni razlozi. Predlog za delegaciju nadležnosti stranka može da podnese najkasnije do
pripremnog, odnosno prvog ročišta za glavnu raspravu, а posle toga samo ako је za razlog
kasnije saznala. Zahtev suda za delegaciju nadležnosti ne dostavlja se strankama na
izjašnjavanje. Predlog stranke za delegaciju, pak, dostavlja se na izjašnjavanje protivnoj stranci
sa nalogom da se izjasni о predlogu u roku od tri dana od dana dostavljanja.
О predlogu stranke za delegaciju nadležnosti odlučuje nadležni sud prvog stepena rešenjem
protiv koga žalba nije dopuštena, u roku od osam dana od dana prijema predloga.
О zahtevu nadležnog suda prvog stepena za delegaciju nadležnosti odlučuje veće najvišeg suda
određene vrste .
Zahtev, odnosno predlog za delegaciju nadležnosti može da se podnese i u drugostepenom
postupku pod istim uslovima. Sud ćе odbaciti predlog za određivanje drugog stvarno nadležnog
suda ako stranka ponovo podnese istovetan predlog, kao i ako је predlog neobrazložen, ako ne
sadrži opravdavajuće razloge ili ako stranka traži određivanje drugog stvarno nadležnog suda iz
razloga koji se odnose na isključenje, odnosno izuzeće.
Rešenje о tome donosi sudija pojedinac, odnosno predsednik veća prvostepenog suda ili veće
drugostepenog suda u roku od osam dana i protiv njega nije dozvoljena žalba.
Delegiranj sud u ovom slučaju svoju nadležnost ne zasniva na zakonu, već na odluci nadređenog
suda (koja је ovde akt sudske uprave), s timšto viši sud svoje ovlašćenje da delegira (ili ordinira)
nadležnost zasniva na zakonu.
Delegacija је dopuštena samo između sudova iste vrste i iste stvarne nadležnosti. Delegirati se
može samo mesna nadležnost, jer se stvarna nadležnost ne može prenositi ni ро kojoj osnovi.
Ordinacija nadležnosti, Ako је za suđenje nadležan sud u Republici Srbiji, ali se ро ·odredbama
ZPP ne može utvrditi koji је sud mesno nadležan, Vrhovni kasacioni sud, na predlog stranke
određuje koji ćе stvarno nadležan sud biti mesno nadležan (čl. 64. ZPP). Ovde se ne mogu
primeniti pravila о delegaciji, pošto se mesna nadležnost i ne zna.
5) Retorziona nadležnost. Ako u stranoj državi državljanin Republike Srbije može biti tužen pred
sudom koji ро odredbama ZPP ne bi biо mesno nadležan za suđenje u toj građanskopravnoj
stvari, ista nadležnost ćе važiti i za suđenje državljaninu te strane države pred našim sudom
(retorziona nadležnost).
6) Nadležnost sudova za sporove sa međunarodnim elementom. Domaći sud je nadležan za
suđenje kad je njegova nadležnost za spor sa međunarodnim elementom izričito određena
zakonom ili međunarodnim ugovorom. Ako u zakonu ili u međunarodnom ugovoru nema izričite
odredbe о nadležnosti domaćeg suda za određenu vrstu sporova, domaći sud је nadležan za
suđenje u toj vrsti sporova i onda kad njegova nadležnost proizilazi iz odredaba zakona о mesnoj
nadležnosti domaćeg suda.

5. Sastav suda
Pod sastavom suda razume se sastav u kome on sudi, što znači - raspravlja i odlučuje о
tužbenom zahtevu ili pravnom leku. U suđenju, u skladu sa načelom zbornosti sudstva (čl. 142.
Ustava Srbije), učestvuju sudije i sudije porotnici, te u parničnom postupku sudi veće ili sudija
pojedinac. Odredbama о zbornom sastavu, zakon određuje koliko sudija odnosno sudija
porotnika obrazuje veće.
Predsednik sudskog veća, kao pojedinac u veću, preduzima radnje i upravlja postupkom u prvom
stadijumu postupka i u stadijumu glavne rasprave između ročišta za glavnu raspravu, uz pravo da
donosi meritorne odluke predviđene zakonom. Sudija pojedinac ima ovlašćenja predsednika veća,
odnosno veća, u parnicama u kojima sudi.
U prvom stepenu sporove sudi veće, osim ako zakonom nije propisano da sudi sudija pojedinac.
Prema noveli ZPP iz 2014.g. sudija pojedinac sudi u: 1) imovinskopravnim sporovima, 2)
stambenim sporovima, 3) sporovima zbog smetanja državine, 4) sporovima о autorskim i srodnim
pravima, 5) sporovima о objavljivanju informacije i odgovora na informaciju, 6) sporovima о
zaštiti i upotrebi pronalazaka, industrijskog dizajna, modela, uzoraka, žigova, oznaka geografskog
porekla, topografije integrisanih kola (topografije poluprovodničkih proizvoda) i prava
oplemenjivača biljnih sorti, 7) sporovima zbog diskriminacije, 8) sporovima zbog povrede prava
ličnosti, 8) sporovima povodom izbora i razrešenja organa pravnih lica, 9) sporovima povodom
kolektivnih ugovora, 10) potrošačkim sporovima, 11) sporovima povodom štrajka, 12) sudija
pojedinac postupa u predmetima pravne pomoći.
Sudije koje sude u prvom i drugom stepenu u parničnom postupku u vezi sa porodičnim
odnosima moraju biti lica koja su stekla posebna znanja iz oblasti prava deteta koja propisuju
ministar pravde i ministar nadležan za poslove porodične zaštite.
Ako veće sudi u prvom stepenu, sastavljeno је od jednog stalnog sudije-predsednika veća i dvoje
sudija porotnika.
Drugostepeni sud, u sednici veća ili na raspravi, uvek odlučuje u veću od troje stalnih sudija. U
privrednim sporovima, u prvom stepenu, sudi sudija pojedinac, а u drugom stepenu veće od troje
sudija. Vrhovni kasacioni sud u građanskim stvarima donosi odluke u veću od troje sudija (čl.
37/2). О dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije (čl. 404/2) odlučuje Vrhovni kasacioni sud
u veću od petoro sudija. Sud rešava sukob nadležnosti u veću sastavljenom od troje sudija.
U izvršnom postupku sastav suda је određen u Zakonu о izvršenju i obezbeđenju. U prvom
stepenu postupak vodi i odluke donosi sudija pojedinac, а u drugom stepenu postupa viši sud u
sastavu od troje stalnih sudija. О prigovoru protiv rešenja donetih u izvršnom postupku, odlučuje
izvršni sudija.
U vanparničnom postupku pravilo је da u prvom stepenu postupa sudija pojedinac, а u drugom
stepenu uvek odlučuje veće od troje stalnih sudija. U stambenim stvarima (stanarskom pravu ili
drugim pravima koja čine sadržinu stanarskog prava) postupa i odlučuje veće od jednog stalnog
sudije (kao predsednika veća) i dvoje sudija porotnika. U ostalim vanparničnim postupcima,
odnosno stvarima, veće odlučuje samo kad је to zakonom propisano. Pojedine radnje u toku
vanparničnog postupka može preduzimati sudijski pomoćnik (razume se- ne i donošenje
odluke). Ako је sud nepropisano sastavljen to predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog
postupka i razlog za ukidanje donesene presude (ČL. 374· st. 2. tac. 1. ZPP). Na svoj sastav sud
je dužan da pazi ро službenoj dužnosti u toku celog postupka.

6. Sukob nadležnosti
Na dva načina može da dođe do sukoba nadležnosti: između organa vlasti koji pripadaju
različitim granama vlasti i između organa u okviru iste grane - u našem slučaju, sudova. Prvi
način је u stvari sukob о tome koji је redovan pravni put ustavom predviđen za određenu stvar,
а о tom sukobu rešava Ustavni sud. Drugi način је sukob о tome, koji sud, bilo ро svojoj
stvarnoj bilo ро mesnoj nadležnosti, ima da raspravi stvar koja se iznosi kao parnica. Moguće је
da dva suda prihvataju da su nadležni i tada је to pozitivan sukob nadležnosti. Kad sudovi, svaki
za sebe, odbijaju nadležnost, nastaje negativan sukob nadležnosti.
Zakon о parničnom postupku vrlo određeno govori о negativnom sukobu nadležnosti. Sukob
nastaje ako sud kome је predmet ustupljen kao nadležnom, smatra da je nadležan sud koji mu je
predmet ustupio ili neki drugi sud.
Ako sud kome је predmet ustupljen kao nadležnom smatra da nije nadležan, već da је nadležan
sud koji mu је predmet ustupio ili neki drugi sud, dostaviće predmet sudu koji treba da reši ovaj
sukob nadležnosti u roku od osam dana od dana prijema predmeta. Međutim ako utvrdi da mu је
predmet ustupljen usled očigledne omaške, а trebalo је da bude ustupljen nekom drugom sudu, u
tom slučaju sud ćе ustupiti predmet drugom sudu i о tome obavestiti sud koji mu је predmet
ustupio.
Ako је povodom žalbе protiv odluke prvostepenog suda kojom se on oglasio mesno
nenadležnim odluku doneo drugostepeni sud, za tu odluku vezan је u pogledu nadležnosti i sud
kome је predmet ustupljen, ako је drugostepeni sud koji је odluku doneo nadležan za rešavanje
sukoba nadležnosti između tih sudova.
Odluka drugostepenog suda о stvarnoj nenadležnosti prvostepenog suda vezuje svaki sud kome
docnije isti predmet bude ustupljen, ako је drugostepeni sud nadležan za rešavanje sukoba
nadležnosti između tih sudova.
Sukob nadležnosti između sudova iste vrste rešava zajednički neposredno viši sud, а između
sudova razne vrste sa teritorije Republike Srbije rešava Vrhovni kasacioni sud. О sukobu
nadležnosti može se odlučiti i kad se stranke nisu prethodno izjasnile о nadležnosti. Dok se ne
reši sukob nadležnosti, sud kome је predmet ustupljen dužan је da preduzme one radnje u
postupku za koje postoji opasnost od odlaganja.
Protiv rešenja kojim se rešava sukob nadležnosti nije dozvoljena žalba.

7. Isključenje i izuzeće
Opšti је interes, u svakoj stvari koja se iznosi pred sudom, da se о njoj raspravlja i odluči, tako
da konačna odluka bude doneta objektivno i nepristrasno. ZPP posvećuje posebnu glavu
isključenju i izuzeću sudije ili sudije porotnika kada ovi nosioci sudske funkcije ne mogu vršiti
sudijsku dužnost upravo iz tih razloga.
Isključenje postoji kad sudija ne može vršiti sudijsku dužnost, što је izričito i taksativno
navedeno u čl. 67 st. 1. ZPP.
Sudija se isključuje od vršenja sudijske dužnosti: prvo, ako је sam stranka, zakonski zastupnik
ili punomoćnik stranke, ako је sa strankom u odnosu saovlašćenika, saobveznika ili regrednog
obveznika, ili ako је u istom predmetu saslušan kao svedok ili veštak: drugo, ako је kao
akcionar vlasnik više od 3% akcija u ukupnom kapitalu pravnog lica, član privrednog društva ili
član zadruge kad је jedna od stranaka njegov poverilac ili dužnik; treće, ako mu је stranka ili
zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke srodnik ро krvi u pravoj liniji, а u pobočnoj liniji do
četvrtog stepena, ili mu је bračni, odnosno vanbračni supružnik (sadašnji ili bivši) srodnik ро
tazbini do drugog stepena, bez obzira da li је brak prestao ili nije; četvrto, ako је staralac,
usvojilac ili usvojenik stranke, zakonski zastupnik ili punomoćnik, ili ako između sudije i
stranke, zakonskog zastupnika ili punomoćnikа postoji zajedničko domaćinstvo; peto, ako
između sudija i lica navedenih od јеdаn do četiri teče neka druga parnica; šesto, ako је u istom
predmetu sudelovao u postupku posredovanja (medijacije), u postupku donošenja odluke koja
se pobija, ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici, ili је zastupao stranku
kao advokat; sedmo, ako је u stečajnom postupku povodom koga је došlo do spora učestvovao
kao stečajni sudija ili član stečajnog veća.
Za razliku od isključenja kad sudija mora biti odstranjen iz daljeg postupka, izuzeće postoji kad
sudija može biti izuzet od vršenja sudijske dužnosti. Tо biva kad postoje okolnosti koje dovode u
sumnju njegovu nepristrasnost. ZPP nе daje objašnjenje kada postoje nаvеdеnе okolnosti. О
tome odlučuje sud, uzimajući u obzir okolnosti svakog konkretnog slučaja.
Čim sudija sazna da postoje razlozi za isključenje, dužan је da prekine svaki rad na tom
predmetu i da о tome obavesti stranke i predsednika suda, koji ćе mu odrediti zamenika, а ako
smatra da postoje okolnosti za izuzeće zastaće sa postupkom i о tome obavestiti predsednika
suda, koji ćе odlučiti о izuzeću. Do dоnоšеnја rešenja predsednika suda, sudija može
preduzimati samo оnе radnje za koje postoji opasnost od odlaganja.
Isključenje i izuzeće mogu tražiti i stranke, ali samo ako se to odnosi nа sudiju koji postupa u
određenom predmetu. Predlog se podnosi čim stranka sazna da postoji razlog za isključenje ili
izuzeće, а nајdосniје do završetka raspravljanja pred prvostepenim sudom, оdnоsnо do
donošenjа odluke- ako raspravljanja niје bilo. Zahtev za isključenje sudije koji odlučuje o
pravnom leku stranka može staviti u pravnom leku ili u odgovoru nа pravni lek, sve do
donošenjа odluke о pravnom leku, а zahtev za njegovo izuzeće - u roku od 15 dаnа od dаnа
prijema spisa u sud višeg stepena. Stranka је dužna da u zahtevu navede zakonski razlog
isključenja ili izuzeća i da ga obrazloži i navede okolnosti nа kojima ga zasniva.
Nedopuštenje zahtev za isključenje ili izuzeće: prvo, kojim se uopšteno traži izuzeće svih sudija
nekog suda ili svih sudija koji bi mogli učestvovati u nekom postupku; drugo, kad је о zahtevu
jednom već odlučeno; treće, kad niје obrazložen zakonski razlog zbog koga se izuzeće traži;
četvrto, kad stranka zahteva isključenje, оdnоsnо izuzeće sudije koji nе postupa u tom predmetu, i
peto, kad stranka zahteva isključenje, odnosno izuzeće predsednika suda, izuzev kada postupa u
tom predmetu.
Neblagovremen (člаn 69. st. 2. i 4), nepotpun (član 6g. stav 3) i nedopušten zahtev za isključenje
ili izuzeće predsednik veća pred kojim se vodi postupak ćе odbaciti bez odlaganja i kad је
stranka podnela predlog za njegovo isključenje, odnosno izuzeće. Protiv tog rešenja niје
dozvoljena роsеbnа žalba.
Kad odbaci zahtev, sud može protivnoj stranci nа nјеn zahtev posebnim rešenjem, protiv koga
niје dozvoljena роsеbnа žalba, dosuditi troškove prouzrokovane odlaganjem rasprave .О
isključenju i izuzeću sudije odlučuje predsednik suda najkasnije u roku od tri dana od dana
podnošenja zahteva, а о isključenju i izuzeću predsednika suda odlučuje predsednik neposredno
višeg suda. О izuzeću predsednika Vrhovnog kasacionog suda odlučuje opšta sednica tog suda.
Pre donošenja rešenja о izuzeću uzima se izjava od sudije čije se izuzeće traži, а ро potrebi
mogu se izvršiti i druge provere. Ako zahtev za isključenje bude usvojen, sud ćе ukinuti sve
radnje koje је preduzeo isključeni sudija. Ako zahtev za izuzeće bude usvojen, sud će ukinuti
radnje koje su bile preduzete posle роdnоšеnја zahteva, osim ako se stranke nе saglase da se
preduzete radnje ne ukidaju. Protiv rešenja о isključenju ili usvajanju zahteva za izuzeće nije
dozvoljena žalba, а protiv rešenja kojim se zahtev odbija nije dozvoljena posebna žalba.
Kad sudija sazna da je stavljen zahtev za njegovo isključenje ili izuzeće, dužan је da odmah
obustavi svaki rad na odnosnom predmetu, а ako је u pitanju izuzeće zbog postojanja
pristrasnosti, sudija može do donošenja rešenja о zahtevu za izuzeće preduzimati samo one
radnje za koje postoji opasnost od odlaganja.
Zakonom је propisano da se odredbe о isključenju i izuzeću sudija shodno primenjuju i na
predsednika suda, sudiju porotnika i zapisničara. Izričito је propisano da је sudija porotnik
isključen od vršenja sudijske dužnosti ako stalno ili privremeno radi kod preduzetnika ili u
pravnom licu koje је stranka u postupku. О izuzeću zapisničara odlučuje predsednik veca,
odnosno veće ili sudija pojedinac.
Praksa pokazuje da se sumnja stranaka u nepristrasnost sudije ili sudije porotnika javlja najčešće
u okolnostima koje ne nabraja zakon: prijateljstvo, kumstvo (u manjim mestima, naročito
prisnija druženja između advokata i sudija) tako da stranke u svojim zaslepljenostima ponekad
gubitak parnice pripisuju "vezama" druge strane.

8. Procesna disciplina
Prema Zakonu о parničnom postupku (čl. 186-190). Sud će u toku postupka kazniti novčanom
kaznom od 10.000 do 150.000 dinara fizičko od nosno od 30.000 do 1.000.000 dinara pravno
lice, koje u podnesku vređa sud, stranku ili drugog učesnika u postupku. Istom kaznom kazniće
se i stranka i drugi učesnici u postupku koji svoja procesna ovlašćenja koriste protivno cilju
zbog kojih su propisana.
Ako је zbog zloupotrebe procesnih ovlašćenja nekoj od stranaka naneta šteta, sud ćе oštećenoj
stranci, nа njen zahtev dosuditi naknadu štete.
Sud će kazniti novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara lica koja ometaju preduzimanje
parničnih radnji i dostavljanje pismena ili spisa.
Ako kažnjeno fizičko lice ne plati novčanu kaznu u roku određenom u rešenju о kažnjavanju,
sud ćе novčanu kaznu zameniti kaznom zatvora, u skladu sa zakonom kojim se uređuje izvršenje
krivičnih sankcija.
Sud može izvan ročišta za glavnu raspravu da donese rešenje о merama za obezbeđenje procesne
discipline i kažnjavanju.
Parnični sud može narediti prinudno dovođenje svedoka koji iako uredno pozvan ne dođe, а
izostanak ne opravda ili se bez odobrenja ili opravdanog razloga udalji sa mesta gde treba da bude
saslušan.
U izvršnom postupku, sud koji је doneo rešenje о izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne
isprave mesno је nadležan da u toku izvršenja koje sprovodi javni izvršitelj donosi rešenja о
izricanju novčane kazne, rešenja о zameni novčane kazne u kaznu zatvora i druga rešenja.
Shodnom primenom ZPP-a, u vanparničnom i izvršnom postupku mogu se primeniti mere
procesne discipline propisane Zakonom о parničnom postupku.

9. Јavni beležnici
Javno beležništvo је služba od javnog poverenja. Javni beležnik, imenovan od strane ministra
pravde, obavlja delatnost kao isključivo i stalno zanimanje i u tome је samostalan i nezavisan.
Zakonom о javnom beležništvu i drugim zakonima značajan deo sudskih poslova, posebno u
vanparničnim stvarima, poveren је javnim beležnicima.
Javni beležnik je ovlašćen da obavlja sledeće poslove: 1) sastavlja, overava i izdaje javne isprave
о pravnim poslovima, izjavama i činjenicama na kojima se zasnivaju prava, 2) overava privatne
isprave; 3) preuzima na čuvanje isprave, novac, hartije od vrednosti i druge predmete; 4) na
osnovu zakona i ро odluci suda obavlja poslove koji mu se ро zakonu mogu poveriti.
Javnobeležničke isprave su isprave о pravnim poslovima i izjavama koje su sastavili javni
beležnici (javnobeležnički zapisi), zapisnici о pravnim i drugim radnjama koje su obavili ili
kojima su prisustvovali javni beležnici (javnobeležnički zapisnici) i potvrde о činjenicama koje
su posvedočili javni beležnici (javnobeležničke potvrde), nejavne isprave koje su potvrdili javni
beležnici (javnobeležnička solemnizacija), kao i nejavne isprave kod kojih је javni beležnik
overio potpis, odnosno overio autentičnost prepisa, prevoda ili izvoda (javnobeležničke overe).
Javnobeležničke isprave imaju snagu javne isprave. Javnobeležnička isprava је izvršna ili
verodostojna isprava u slučajevima predviđenim zakonom.
Pravni poslovi i izjave koji su sačinjeni u obliku javnobeležničkog zapisa (ugovor о
raspolaganju nepokretnostima poslovno nesposobnih lica, sporazum о zakonskom izdržavanju,
ugovor о hipoteci i založna izjava) imaju istu dokaznu snagu kao da su sačinjeni u sudu ili pred
drugim državnim organom. Javnobeležnički zapis је izvršna isprava na koju javni beležnik sam
stavlja potvrdu о izvršnosti.
U obliku javnobeležničkog zapisnika javni beležnik može sastaviti zapisnik о obezbeđenju
dokaza pre pokretanja parničnog ili vanparničnog postupka, odnosno pre pokretanja postupka za
izricanje mere obezbeđenja, može saslušati svedoka čiji је iskaz potreban ili ćе biti potreban u
vanparničnom postupku, zaključiti poravnanje pre pokretanja parničnog ili vanparničnog
postupka sa dejstvom sudskog poravnanja. Radi utvrđivanja činjenica kod sastavljanja
javnobeležničkog zapisnika, javni beležnik može saslušati svedoke, utvrditi sadržinu isprava, а
ро potrebi, može zatražiti nalaz i mišljenje veštaka.
Sem toga, javni beležnik izdaje javnobeležničke potvrde i vrši javnobeležničke overe.
Potvrđivanje isprave vrši se stavljanjem klauzule о potvrđivanju (solemnizaciona klauzula) koja
је uslov za punovažnost pravnog posla.
Sud može javnom beležniku poveriti sprovođenje postupka ili preduzimanje pojedinih
vanparničnih radnji pod uslovima koji su predviđeni zakonom koji uređuje taj postupak (čl. 30a-
30i ZVP). Tako su javni beležnici, kao poverenici suda, značajno odmenili sud u ostavinskom
postupku (sastavljanje smrtovnice, popis i procena imovine, određivanje privremenih mera) i u
drugim vanparničnim stvarima (depozit, overe).
Rešenje kojim se javnom beležniku poverava sprovođenje postupka ili preduzimanje pojedine
procesne radnje donosi sudija kojem је dođe ljen predmet. Protiv rešenja kojim se javnom
beležniku poverava sprovođenje postupka ili preduzimanje pojedine procesne radnje nije
dozvoljena žalba.
Prema čl. 41. Zakona о izvršenju i obezbeđenju, u izvršne isprave spadaju i javnobeležničke
isprave koje imaju snagu izvršne isprave.

10.Javni izvršitelji
Javni izvršitelji su fizička lica imenovana rešenjem ministra pravde koja vrše javna ovlašćenja
koja su im poverena Zakonom о izvršenju i obezbeđenju ili drugim zakonom. Javni izvršitelj
obavlja delatnost kao preduzetnik ili kao član ortackog društva čiji članovi su isključivo javni
izvršitelji.
Javni izvršitelji "odmenili" su sud u značajnim delovima i fazama izvršnog postupka.
О predlogu za izvršenje i dalje odlučuje sud. Javni izvršitelj odlučuje jedino о predlogu za
izvršenje na osnovu verodostojne isprave radi namirenja novčanog potraživanja nastalog iz
komunalnih usluga i srodnih delatnosti.
Međutim, nadležnost za sprovođenje izvršenja u najvećem delu је u rukama javnog izvršitelja.
Sud је isključivo nadležan za izvršenje zajedničke prodaje nepokretnosti i pokretnih stvari,
činienja, nečinjenja ili trpljenja (čl. 359-367 ZIO) i izvršenje izvršnih isprava u vezi s porodičnim
odnosima i vraćanjem zaposlenog na rad. Јavni izvršitelji su isključivo nadležni za izvršenje
ostalih izvšnih isprava, rešenja о izvršenju na osnovu verodostojne isprave, rešenja о usvajanju
predloga za protivizvršenje i rešenja о izvršenju rešenja о izrečenim sudskim penalima.
Dignitet prethodno vođenog sudskog postupka u kom је doneta izvršna isprava је zagarantovan
načelom formalnog legaliteta, tj. tako što ZIO izričito nalaže da ni sud ni javni izvršitelj nisu
ovlašćeni da ispituju zakonitost i pravilnost izvršne isprave, već su, naprotiv, pri odlučivanju о
predlogu za izvršenje vezani izvršnom ispravom (čl. 5. ZIO).
О javnim izvršiteljima više u okviru dela knjige о postupku izvršenja i obezbeđenja.

XI. STRANКE U POSTUPKU

1. Pojam
Stranka u postupku је postojeći procesni subjekt koji pokreće postupak kao i postojeći procesni
subjekt prema kome је postupak pokrenut. Stranka može biti svako fizičko i pravno lice koje
postoji, odnosno lice koje је određeno. Dvostranački karakter postupaka (parničnog,
vanparničnog, izvršnog, krivičnog, upravnog i upravnosudskog) proističe iz različitih interesa
stranaka u postupku. Osnovna karakteristika procesnog položaja stranaka u postupku, jeste
njihova jednakopravnost u postupku. Svaka stranka је ovlašćena da iznosi sve što opravdava
njeno traženje u postupku i da se protivnoj stranci suprotstavlja, čime se doprinosi utvrđivanju
istine i omogućava donošenje zakonite i pravilne odluke о predmetu spora.
U parničnom postupku stranke su tužilac - onaj ko је tužbom pokrenuo parnični postupak, i
tuženi- onaj protiv kogaje tužba uperena. Osim fizičkih i pravnih lica, stranka može biti javni
tužilac, kao i kolektiviteti kojima је posebnim propisima ili odlukom suda priznato svojstvo
stranke u postupku. Svojstvo stranke nema sporedni umešač u parničnom postupku
Pojam stranke u parničnom postupku je čisto procesnopravne prirode. On је određen isključivo
ulogom koju u postupku imaju, а koja se određuje samom tužbom. Tо znači da između stranaka
ne mora da postoji bilo kakav materijalnopravni odnos. Da li su tužilac i tuženi učesnici spornog
(materijalnopravnog) odnosa, dužan је utvrditi sud u toku parničnog postupka. Iz tog razloga, za
svojstvo stranke potpuno је dovoljno samo tvrdenje tužioca u tužbi da mu је određeno pravo
povređeno i da је to učinilo lice prema kome traži zaštitu u tužbi. Time se automatski stiče
svojstvo stranke. U slučaju negativne tužbe za utvrđenje, tužilac upravo i tvrdi da izmectu njega
i tuženog ne postoji određeni pravni odnos. Ako sud u toku postupka utvrdi da tuženi nije u
obavezi prema tužiocu, presudom ćе odbiti tužbeni zahtev.
U suprotnom zahtev tužbe će presudom usvojiti.
U parničnom postupku može doći do promene parnične stranke: preinačenjem tužbe; stupanjem u
parnicu trećeg lica na mesto stranke od koje је ono u toku parnice steklo sporno pravo; stupanjem
u parnicu umešača na mesto stranke kojoj pomaže; stupanjem u parnicu imenovanog prethodnika
na mesto stranke - tuženog; preuzimanjem postupka od strane naslednika umrle stranke ili od
strane pravnog lica kao sledbenika stranke koja је prestala postojati kao pravno lice. U navedenim
primerima nova stranka је dužna da preuzme parnicu u onom stanju u kome se ona nalazi
prilikom promene. Stranka mora biti označena imenom i prezimenom, zanimanjem, adresom i
prebivalištem odnosno boravištem - ako је stranka fizičko lice, odnosno nazivom i adresom
sedišta - ako је stranka pravno lice. Osobine stranke u određenim situacijama imaju uticaja i na
druge institucije procesnog prava, npr. od toga ko su stranke u postupku zavisi nadležnost vrste
suda, ili od toga može zavisiti stvarna nadležnost suda u okviru određene vrste suda, ili od toga
može zavisiti mesna nadležnost. Ako је tužilac strano fizičko ili pravno lice, osim ako је
oslobođeno te obaveze, dužno је da plati tuženom aktorsku kauciju, ako је zahteva. Od odnosa
stranke sa sudijom može zavisiti obaveza izuzeća sudije itd.
Stranke u vanparničnom postupku se nazivaju učesnikom (lice koje је postupak pokrenulo; lice о
čijim pravima i obavezama se odlučuje i organ koji učestvnje u postupku na osnovu zakonskog
ovlašćenja da pokrene postupak) ili predlagačem i protivnikom predlagača.
Stranke u izvršnom postupku su: izvršni poverilac (u daljem tekstu- poverilac) i izvršni dužnik (u
daljem tekstu - dužnik). Izvršni poverilac је onaj ko је ovlašćen da na osnovu izvršne isprave
zahteva potraživanje. Izvršni dužnik је onaj prema kome se iz izvršne isprave traži ispunjenje
potraživanja.
Učesnici u postupku su lica koja učestvnju u postupku i preduzimaju procesne radnje, а nisu
stranke. U parničnom postupku ovaj položaj imaju naročito: zakonski zastupnik stranke; svedoci;
veštaci; tumači; imenovani prethodnici i lica obaveštena о parnici. Као sporedni (pomoćni)
učesnici u parničnom postupku javljaju se i: pomoćni sudski organi koji obavljaju dostavljanje;
tumači; prevodioci i zapisničari. U izvršnom postupku odnosno postupku obezbeđenja izrazom
"učesnik u postupku" označavaju se lica koja ostvaruju neko svoje pravo ili interes, а nisu stranke
u postupku, npr. treće lice koje ulaže prigovor protiv rešenja о izvršenju; založni poverilac koji
nije predložio izvršenje na nepokretnosti; nosilac prava licne službenosti na nepokretnosti koja је
predmet izvršenja. Pored toga ovaj status imaju: vansudski izvršitelji, pomoćni sudski organi;
zemljišnoknjižno odeljenje u sudu; čuvar pokretnih stvari; organ unutrašnjih poslova i veštak koji
vrši procenu stvari. U vanparničnom postupku za označavanje stranke upotrebijava se izraz
"učesnik". Međutim, u vanparničnom postupku svojstva stranke su drugačija od svojstva stranke
u parničnom postupku, jer su za samostalno preduzimanje nekih radnji ovlašćena i lica koja
nemaju parničnu sposobnost. Da bi bili ovlašćeni učestvovati u postupku i preduzimati određene
procesne aktivnosti, procesne odredbe sadrže posebna pravila о tome kakva svojstva trebaju da
imaju pojedini od navedenih učesnika u postupku.
Od pojma učesnici u postupku treba razlikovati pojam subjekata u postupku. Pojmom subjekt u
postupku označava se svako lice koje ima prava, odnosno obaveze u postupku, nezavisno od toga
da li ima pravo preduzimati procesne radnje. Ovim pojmom obuhvataju se i stranke i učesnici, ali
i druga lica kao npr. građani koji ро načelu opšte javnosti prisustvuju glavnoj raspravi. Status
subjekta u postupku uživaju sva lica ako se u određenom stadijumu odlučuje о njihovom pravnom
položaju, njihovim zahtevima, ili se protiv njih izriče (ili može izreći) neka određena odluka.

2. Svojstva stranke
Svojstva stranke su: stranačka sposobnost; parnična sposobnost i postulaciona sposobnost. Kad
sud utvrdi da lice ne može biti stranka u postupkn, ili da parnično nesposobna stranka nije
pravilno zastupana, ukoliko se radi о otklonjivim nedostacima, naložiće tužiocu da u roku, koji
ne može biti duži od 15 dana, izvrši potrebne ispravke u tužbi.
1) Stranačka sposobnost. Stranačka sposobnost је svojstvo subjekta da može biti stranka u
postupku. Ona odgovara pravnoj sposobnosti, ра је imaju sva fizička lica (i začetak - ako se rodi
živ i kad је to u njegovom interesu) i sva pravna lica. Ova sposobnost је šira od pravne
sposobnosti u materijalnom pravu, ра је izuzetno mogu imati i neki oblici udruživanja ili organi
koji nemaju pravnu sposobnost. Stranačka sposobnost se zakonom priznaje javnom tužiocu, koji
је organ države kao pravnog lica; stranačka sposobnost se može priznati posebnim propisima
pojedinim kolektivitetima za određene grupe sporova, npr. preduzeće u osnivanju može biti
stranka u parnicama koje se vode povodom osnivanja i izgradnje preduzeća. Osim toga, ZPP
ovlašćuje sud da pjojedinim kolektivitetima prizna stranačku sposobnost u određenom sporu,
ako ispunjavaju posebno predviđene uslove: raspolaganje imovinom koja bi bila dovoljna da se
na njoj sprovode izvršenje; određen stepen organizacije - približno onom koji se traži za sticanje
svojstva pravnog lica, i postojanje veze između delatnosti tog kolektiviteta i predmeta spora.
Ova sposobnost је opšta procesna pretpostavka, ра о njoj sud vodi računa ро službenoj dužnosti
u toku čitavog postupka (prvostepenog i instancionog), kao о apsolntno bitnoj povredi postupka
zbog koje se mogu uložiti redovni i vanredni pravni lekovi. Ako se utvrdi odsustvo stranačke
sposobnosti, rešenjem se tužba (predlog) odbacuje kao nedopuštena, а viši sud će istovremeno
ukinuti nižestepenu presudu.
2) Parnična sposobnost. Parnična sposobnost је svojstvo stranke da može samostalno i
punovažno preduzimati radnje pred sudom. Parnična sposobnost fizičkih lica, zavisi od njihove
poslovne sposobnosti. Potpuno poslovno sposobno lice, ima parničnu sposobnost u svim
parnicama (postupcima). Delimično poslovno sposobno lice (stariji maloletnik i punoletno lice
kome је poslovna sposobnost ograničena), ima parničnu sposobnost u granicama svoje poslovne
sposobnosti (samo u parnicama iz pravnog posla koje samostalno i punovažno može zaključiti).
Nije dovoljno da postoji rešenje о lišenju poslovne sposobnosti, za осеnu suda о parničnoj
sposobnosti nekog lica. Nju sud ceni slobodno i ukoliko posumnja da nedostaje, dužan је
preduzeti određene radnje da bi је proverio. Parnično nesposobnu stranku zastupa zakonski
zastupnik (roditelj, usvojilac, staralac). О parničnoj sposobnosti sud vodi računa ро službenoj
dužnosti u toku čitavog (prvostepenog i instancionog) postupka, kao о apsolutno bitnoj povredi
postupka, zbog koje se mogu upotrebiti redovni i vanredni pravni lekovi. Utvrđivanje odsustva
poslovne sposobnosti, uvek rezultira ukidanjem svih radnji koje su preduzete od suda i stranaka,
osim ako zastupnik stranke naknadno odobri njene radnje. Parnična sposobnost stranog
državljanina ceni se prema njegovom nacionalnom pravu, а lica bez državljanstva prema pravu
države na čijoj teritoriji ima prebivalište. Ako је strani državljanin parnično nesposoban ро
merodavnom pravu, ali је sposoban ро našem pravu, njemu se priznaje parnična sposobnost
pred našim sudom.
3) Postulaciona (procesna) sposobnost. Postulaciona sposobnost sastoji se u tome da stranka
može samostalno i punovažno preduzimati sve radnje u postupku i pred svim sudovima, bez
angažovanja punomoćnika. ZPP iz 2011. godine koriguje tu mogućnost tako što predviđa da u
postupku ро pravnim lekovima stranka ne može samu sebe zastupati već u svakom slučaju
mora da је zastupa advokat (izuzev ako је i sama advokat). Ova sposobnost је procesnopravno
svojstvo stranke, koje se mora razlikovati od njenih fizičkih svojstava. Stranka sa izvesnim
telesnim nedostacima (slepilo, gluvoća) opšti sa sudom preko tumača i pismeno. Ali, ako
fizičko svojstvo stranke dovede do ograničenja njene poslovne sposobnosti, ona gubi
postulacionu, jer nema parničnu sposobnost. S druge strane, nadripisar је parnično sposoban, ali
је postulaciono nesposoban.
4) Stvarna legitimacija (legitimatio ad causam). Za konstituciju parnice neophodno је da postoji
stvarna legitimacija stranaka, tj. subjektivni odnos stranaka prema materijalnopravnom odnosu
iz kog је nastao spor, tj. odnos prema pravu ili obavezi iz tužbenog zahteva ро kom se traži
zaštita u parnici. U tom kontekstu razlikuju se aktivna i pasivna legitimacija. Tužilac је aktivno
stvarno legitimisan ako је nosilac pravnog ovlašćenja (npr. poseduje validan ugovor da је kupio
stvar), а tuženi је pasivno stvarno legitimisan ako је nosilac pravne dužnosti (drži stvar bez
pravnog osnova). Sud ćе presudom odbiti tužbeni zahtev ako utvrdi da pravo koje predmet
utuženja nikada nije pripadalo tužiocu ili da ga је on preneo na treća lice. Isto će zbog
nedostatka pasivne stvarne legitimacije, postupiti ako nađe da tuženi nikada nije biо u posedu
spornog prava/stvari. Stvarna legitimacija nije procesno, već materijalnopravno pitanje -
pretpostavka od koje zavisi osnovanost tužbenog zahteva.
Osim u sporovima iz nedeljivog jedinstvenog pravnog odnosa kada је vezana za sve nosioce
prava, odnosno obaveza iz tog odnosa (jedinstveno suparničarstvo), stvarna legitimacija је
vezana za jedan procesni subjekt. Nedostatak stvarne legitimacije dovodi do presude kojom se
tužbeni zahtev odbija kao neosnovan.
5) Procesna legitimacija (legitimatio ad processum). Tо је ovlašćenje stranke da pokrene i u
sopstveno ime vodi parnicu. Procesnu legitimaciju imaju, ро pravilu, lica koja u parnici imaju
stvarnu legitimaciju. Aktivnu procesnu legitimaciju ima tužilac, а pasivnu procesnu legitimaciju
ima tuženi. Procesna legitimacija proističe iz normi građanskog materijalnog prava, а utvrđuje se
ispitivanjem postojanja pravnog interesa tužioca da istakne određeni tužbeni zahtev prema
tuženom. U parnicama za osudu na činidbu (kondemnatornim) tužilac је procesno legitimisan već
samim podizanjem tužbe, dok u parnicama u kojima se traži utvrđenje prava ili pravnog odnosa
(deldaratornim) treba da dokaže svoj pravni interes.
Procesnu legitimaciju zakon da je i trećim licima ili organima koji mogu da vode parnicu u svoje
ime, u tuđem ili u javnom interesu. Nju ima svako ko može biti stranka u postupku, iako nije
učesnik materijalnopravnog odnosa iz koga је nastao spor, ра tako postoje slučajevi procesne
legitimacije u odsustvu stvarne legitimacije, npr. organ starateljstva može pokrenuti parnicu za
izdržavanje maloletnog deteta ili javni tužilac је zakonom ovlašćen da pokrene parnicu za
poništaj braka. Tо su i slučajevi: kada javni pravobranilac traži poništavanje apsolutno ništavog
ugovora ili zbog povrede prava preče kupovine; učesnik oglasa kada traži poništavanje odluke о
prijemu u radni odnos; izdavac koji tuži ili је tužen povodom autorskog dela izdatog anonimno
ili pod pseudonimom; poverilac na koga је u izvršnom postupku preneto potraživanje dužnika da
ostvaruje to potraživanje prema dužnikovom dužniku i dr.
6) Pravo na vođenje spora је naučna konstrukcija ро kojoj ono pripada ne samo licima koja su
učesnici materijalnopravnog odnosa iz koga је nastao spor (stvarna legitimacija), nego i onima
ko nije stvarno legitimisan. Ovo lice spor vodi kao stranka (u svoje ime), ali s dejstvom prema
učesniku materijalnopravnog odnosa. Ovo pravo pripada npr. stranci koja је posle nastupanja
litispendentie otudila sporno pravo. ZPP priznaje pravo na vođenje spora i nekim državnim
organima i organima koji vrše javnu službu (npr. javni tužilac) radi zaštite javnog, opšteg
interesa.
Procesna legitimacija, odnosno pravo uа vođenje spora predstavlja procesnu pretpostavku, na
koju sud pazi ро službenoj dužnosti u toku čitavog postupka i čije odsustvo dovodi do
odbacivanja tužbe (predloga). Ali, ako se spor reši donošenjem odluke, procesna legitimacija
biva validirana, tj. zbog njenog odsustya odluka se ne može napadati.
7) Stranka ро dužnosti odnosi se na slučaj učešća u postupku lica koja postupak vode ро
službenoj dužnosti. Takva lica su obavezna, dužna da postupak pokrenu kad se steknu zakonski
uslovi, ра se iz tog razloga nazivaju - stranke ро dužnosti. Tako, centar za socijalni rad kao
organ starateljstva, može podneti tužbu: za zaštitu prava deteta, za lišenje roditeljskog prava, za
izdržavanje deteta, za zaštitu od nasilja u porodici i dr.

3. Pravni interes
Stranka ima procesnu legitimaciju ako ima pravni interes (pravozaštitnu potrebu) da vodi
konkretnu parnicu.
Pravni interes (u procesnom pravu) је procesna pretpostavka za preduzimanje radnje u postupku.
Za razliku od materijalnopravnog pojma u kome је pravni interes pravom zaštićeni interes, u
procesnom smislu pravni interes је opšta pravna pretpostavka za preduzimanje određene parnične
radnje. Uvek је potrebno da se dokaže postojanje pravnog interesa zavisno od određene vrste
radnje koja se preduzima. Na primer, za ulaganje žalbе pravni interes ima samo stranka na čiju је
štetu presuda doneta i to u meri u kojoj nije uspela. U teoriji procesnog prava pravni interes se
vidi u stanju stvorenom povredom ili ugrozavanjem jednog su bjektivnog prava ili pravnog
interesa. Za postojanje pravnog interesa nije potrebno da је do povrede ili ugrožavanja došlo, već
је dovoljno samo tvrđenje da ćе do toga doći.
U parničnom procesnom pravu Srbije postojanje pravnog interesa izričito је predviđeno samo za
podizanje tužbe za utvrđenje (deklaratorne tužbe), ako zakonom njeno podizanje nije izričito
regulisano npr. tužbe u bračnim i paternitetskim sporovima; tužba za utvrđenje postojanja braka;
tužba za utvrđenje očinstva itd. Kod tužbe za osudu na potraživanje i kod preobražajne tužbe,
pravni interes se pretpostavlja, јеr је samozaštita zabranjena, odnosno preobražaj prava se može
izvršiti samo presudom, ра teret dokazivanja da pravni interes ne postoji u konkretnom slučaju
pada na teret tuženika. Za podizanje tužbe za utvrđenje obaveza је tužioca samo da učini
verovatnim postojanje pravnog interesa, јеr se radi о procesnoj pretpostavci čije se postojanje
inače mоrа učiniti samo verovatnim.

IV. ZASTUPNICI, PUNOMOĆNICI I DRUGI UČESNICI U

POSTUPKU
ZPP nalaze sudu da ро službenoj dužnosti u toku celog postupka pazi da li lice koje se pojavljuje
kao stranka može da bude stranka u postupku i da li je parnično sposobna, da li parnično
nesposobnu stranku zastupa njen zakonski zastupnik i da li zakonski zastupnik ima posebno
ovlašćenje ako · је ono potrebno.

1. Zakonski zastupnik
Zastupanje stranke uređeno је u ZPP tako da stranka koja nema parničnu sposobnost biva
zastupana od njenog zakonskog zastupnika. Zakonski zastupnik određuje se zakonom ili aktom
nadležnog organa donešenim na osnovu zakona (roditelji, staraoci, likvidatori i stečajni
upravnici, direktori i dr.). Za preduzeća, firme, korporacije, kompanije, poslovne zajednice,
banke, zajednice osiguranja imovine i lica i dr., koje su svojim opštim aktom ovlašćene da
stupaju u promet s trećim licima, imena lica ovlašćenih za zastupanje i granice njihovih
ovlašćenja upisuju se u odgovarajući registar (čl. 77. ZPP). Lice koje se pojavljuje kao zakonski
zastupnik dužno је da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku dokaže da је zakonski
zastupnik. Ako је posebnim propisima određeno da zastupnik za određene radnje mora imati
posebno ovlašćenje (podizanje ili povlačenje tužbe, priznanje, odnosno odricanje od tužbenog
zahteva, za zaključenje poravnanja i dr.), on može te radnje preduzimati samo ako ima takvo
ovlašćenje.
Zakonski zastupnik zastupa stranku u parnici i u njeno ime istupa; u njeno ime preduzima
parnične radnje i u njeno ime prima na znanje radnju suda i protivne strane.
Kad sud utvrdi da stranka nema zakonskog zastupnika, ili da on nema potrebno ovlašćenje,
zatražiće, i daće rok, da nadležni organ starateljstva postavi staratelja poslovno nesposobnom
licu. Ako se navedeni nedostaci ne mogu otkloniti, ili ako određeni rok bezuspešno protekne,
sud ćе rešenjem da ukine radnje sprovedene u postupku ukoliko su zahvaćene ovim nedostacima
i odbaci tužbu ako su nedostaci takve prirode da sprečavaju dalje vođenje postupka.
Kad sud ustanovi da zakonski zastupnik lica pod starateljstvom ne pokazuje potrebnu pažnju u
zastupanju, obavestiće о tome organ starateljstva, а ako oceni da bi usled propuštanja zastupnika
mogla da nastane šteta za lice pod starateljstvom, sud ćе da zastane s postupkom i predloži da se
odredi drugi zakonski zastupnik.

2. Privremeni zastupnik
Ako bi postupak oko postavljanja zakonskog zastupnika trajao dugo, sud može, da bi
predupredio moguće štetne posledice za stranke, tuženom postaviti privremenog zastupnika ро
redosledu sa spiska advokata koji sudu dostavlja nadležna advokatska komora. Spisak se
objavljuje na internet stranici i oglasnoj tabli nadležne advokatske komore i suda. Prilikom
postavljanja privremenog zastupnika, sud је dužan da postuje redosled sa spiska. Zakon о
parničnom postupku predviđa da sud tuženom rešenjem, protiv kog nema mesta žalbi, postavlja
privremenog zastupnika, naročito u sledećim slučajevima: 1) ako tuženi nije parnično sposoban,
а nema zakonskog zastupnika; 2) ako postoje suprotni interesi tuženog i njegovog zakonskog
zastupnika; 3) ako је boravište tuženog nepoznato, а tuženi nema punomoćnika; 4) ako оbе
stranke imaju istog zakonskog zastupnika; 5) ako se tuženi ili njegov zakonski zastupnik, koji
nemaju punomoćnika, nalaze u inostranstvu, а dostavljanje se nije moglo izvršiti.
Sud ćе bez odlaganja rešenje о postavljenju privremenog zastupnika dostaviti organu
starateljstva, kao i strankama kad је to mogućno.
Sud može postaviti privremenog zastupnika i pravnom licu, odnosno preduzetniku pod istim
uslovima i na isti način.
Privremeni zastupnik ima u postupku za koji је postavljen sva prava i dužnosti zakonskog
zastupnika. Privremeni zastupnik preduzima parnične radnje u postupku sve dok se stranka, njen
zakonski zastupnik ili punomoćnik ne pojavi pred sudom ili dok organ starateljstva ne obavesti
sud da је postavio redovnog zastupnika-staratelja.
Kad је privremeni zastupnik postavljen tuženom čije prebivalište ili boravište је nepoznato, ili
koji se nalazi u inostranstvu, sud ćе objaviti oglas о postavljanju privremenog zastupnika, u
službenom glasilu, preko oglasne tаblе suda i na internet stranici suda.

3. Punomoćnik
Stranke mogu da preduzimaju radnje u postupku lično ili preko punomoćnika. Punomoćnik je
zastupnik stranke koji u ime stranke parnicu vodi ро njenom ovlašćenju. Punomoćnik mora biti
potpuno poslovno sposobno lice. Stranku koja nema punomoćnika i koja se iz neznanja ne
koristi pravima koja јој pripadaju ро Zakonu о parničnom postupku, sud ćе upozoriti da može
angažovati punomoćnika. ·
Punomoćnik fizičkog lica može biti advokat, krvni srodnik u pravoj liniji, brat, sestra ili bračni
drug, kao i predstavnik službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave koji је diplomirani
pravnik sa položenim pravosudnim ispitom (čl. 85. st. 2. ZPP). Punomoćnik zaposlenog u sporu
iz radnog odnosa može biti i predstavnik sindikata čiji је zaposleni član, pod uslovom da је
diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom.
Punomoćnik pravnog lica može biti advokat, kao i diplomirani pravnik sa položenim
pravosudnim ispitom koji је u radnom odnosu u tom pravnom licu.
Stranka ne mora angažovati advokata, sem u postupku ро vanrednim pravnim lekovima kad
mora da је zastupa advokat, izuzev ako је ona sama advokat.
Zastupanje Republike Srbije i njenih organa, jedinica teritorijalne autonomije i lokalne
samouprave uređuje se posebnim propisima. Rерubliku Srbiju zastupa Državno
pravobranilaštvo - v. čl. 11. Zakona о pravobranilaštvu (2014).
Ovlašćenje za zastupanje zasniva se jednostranom izjavom u pismenom оbliku (punomoćje).
Prihvatanjem ovlašćenja za zastupanje zasniva se dvojaki odnos. Prvi, tzv. unutrašnji koji је ро
svojoj prirodi ugovorni odnos, odnosno nalog u kome је punomoćnik dužan da zastupanje vrši
savesno, držeći se uputstava stranke. Punomoćnik ne odgovara za uspeh u zastupanju, ali
odgovara za štetu koju učini stranci. On ima pravo na naknadu troškova.
Nepunovažan је ugovor kojim punomoćnik, kuрuје sporno pravo čije mu је ostvarivanje
povereno, ili ugovara za sebe učešće u podeli iznosa dosuđenog stranci. Spoljni odnos postoji
između punomoćnika i suda, i tiče se oblma punomoćja, njegovog prenošenja, prestanka itd.
Obim punomoćja određuje stranka. Ona može punomoćnika ovlastiti na sve radnje (tzv.
punomoćje za vođenje parnice) ili samo na neke. Ovlašćenje može biti dato i za jedan stadijum
postupka ili za jedno ročište, ра ipak i za jednu procesnu radnju. Punomoćje za vođenje parnice
ovlašćuje na sve radnje. Punomoćnik sa punomoćjem za vođenje parnice ovlašćen је i na
materijalnopravne izjave volje kojima razvoj postupka daje povoda, npr. na odustanak od
ugovora.
Radnje punomoćnika, kao i one koje su preduzeli sud i protivna stranka, imaju isto dejstvo kao i
da ih је preduzela zastupana stranka, odnosno kao da su preduzete prema njoj. Stranka može na
raspravi opozvati svaku radnju punomoćnika. Postojanje urednog punomoćja је procesna
pretpostavka kојu sud uzima u obzir ро službenoj dužnosti u svakom stadijumu postupka.
Punomoćnik advokat ро sili zakona ima pravo da preduzima sve procesne radnje u postupku, ako
vlastodavac izričito u punomoćju to ne ograničiti. Punomoćje dato advokatu bez ograničenja, u
teoriji i praksi naziva se punomoćje za vođenje parnice, tzv. parnično punomoćje. Istovremeno,
advokat može bez posebnog ovlašćenja vlastodavca preneti parnično punomoćje na drugog
advokata - supstituta (ne i na druga lica), ali usled toga njegov odnos prema stranci ne prestaje.
Advokata može zamenjivati advokatski pripravnik koji је kod njega zaposlen bez posebnog
ovlašćenja stranke, osim u postupku ро pravnim lekovima.
Ako је stranka izdala punomoćje za vođenje parnice, а nije bliže odredila ovlašćenja u
punomoćju, punomoćnik advokat је na osnovu ovakvog punomoćja ovlašćen: 1) da vrši sve
radnje u postupku, а naročito: da podnese tužbu, da је povuče, prizna tužbeni zahtev ili se
odrekne tužbenog zahteva, zaključi poravnanje, izjavi pravni lek i da se odrekne ili odustane od
njega, kao i da predlaže izdavanje privremenih mera obezbeđenja; 2) da podnese predlog za
izvršenje ili za obezbeđenje i preduzima potrebne radnje u postupku povodom takvog zahteva; 3)
da prenese punomoćje na drugog punomoćnika ili ovlasti drugog punomoćnika na preduzimanje
samo pojedinih radnji u postupku; 4) da od protivne strane primi i naplati dosuđene troškove.
Punomoćnik koji nije advokat, ako stranka u punomoćju nije bliže odredila njegova ovlašćenja,
može na osnovu ovakvog punomoćja da preduzima sve radnje u postupku, ali mu је uvek
potrebno izričito ovlašćenje za povlačenje tužbe, za priznanje ili odricanje od tužbenog zahteva,
za zaključenje poravnanja, za povlačenje ili odricanje od redovnog pravnog leka i za prenošenje
punomoćja na drugo lice. Stranku koja se iz neznanja ne koristi svojim procesnim pravima, sud ćе
upozoriti da može angažovati punomoćnika. Sud može pozvati stranku koja ima punomoćnika da
se pred sudom lično izjasni o činjenicama koje treba utvrditi u parnici. Stranka koju zastupa
punomoćnik može uvek doći pred sud i davati izjave pored svog punomoćnika. Stranka može
izmeniti ili opozvati izjavu svog punomoćnika na ročištu na kome је ta izjava data. Ako је
punomoćnik priznao neku činjenicu na ročištu na kome stranka nije prisustvovala ili je neku
činjenicu priznao u podnesku, а stranka to priznanje docnije izmeni ili opozove, sud ćе ceniti оbе
izjave slobodno - u sklopu svih dokaza i rezultata celokupnog raspravljanja:
Stranka izdaje punomoćje u pisanom obliku. Punomoćnik je dužan da pri prvoj radnji u
postupku podnese punomoćje. Ako posumnja u istinitost pismenog punomoćja koje nije overeno
od nadležnog organa, sud ćе obavezno rešenjem odrediti da se podnese overeno punomoćje.
Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba.
Sud је dužan da u toku celog postupka pazi da li је lice koje se pojavljuje kao punomoćnik
odnosno da li је punomoćje uredno, ра ukoliko utvrdi suprotno ukinuće parnične radnje koje su
preduzete, ako ih stranka naknadno ne odobri.
Prestanak, opozivanje i otkaz punomoćja. Punomoćje prestaje okončanjem parnice,
opozivanjem od strane stranke, otkazom od strane punomoćnika, prestankom postojanja stranke
koja је pravno lice i smrću punomoćnika. Punomoćje za pojedine radnje prestaje i smrću
stranke, proglašenjem za umrlo i gubitkom poslovne sposobnosti.
Prestankom pravnog lica, otvaranjem stečajnog postupka i postupka likvidacije, prestaje i
punomoćje koje je izdalo to pravno lice. Izuzetno od toga, punomoćnik je dužan da još mesec
dana vrši radnje u postupku, koje ne trpe odlaganje. U postupku stečaja i likvidacije pravnog
lica, validno је samo punomoćje koje је izdao stečajni sudija, odnosno likvidacioni upravnik.
Opozivanje i otkaz punomoćja mogući su u svako doba. Opozivanje punomoćja је jednostrana
izjava stranke koja је izdala punomoćje (vlastodavca) kojom oduzima ovlašćenje punomoćniku
da је dalje zastupa u parnici. Као i druge parnične radnje, opoziv se mora saopštiti sudu pred
kojim se postupak vodi i to pismeno - podneskom ili usmeno na zapisnik kod tog suda. Opoziv
punomoćja proizvodi pravne posledice prema protivnoj stranci od onog momenta kada јој bude
saopšten od suda kome је učinjeno. Sve radnje koje su do tog trenutka preduzete od protivne
strane, punovažne su.
Otkaz punomoćja је jednostrana izjava punomoćnika kojom izaziva prestanak svog ovlašćenja
za zastupanje lica od koga је punomoćje dоbiо. Da bi otkaz biо punovažan mora se saopštiti
sudu podneskom ili usmeno na zapisnik. Prema protivnoj stranci otkaz važi od časa kad joj је
saopšteno ili vansudskim putem izvršeno. Punomoćnik је dužan, ako bi za njegovog
vlastodavca mogla nastupiti šteta, da još mesec dana vrši radnje za lice koje mu је izdalo
punomoćje. Ako stranka izričito saopšti punomoćniku da јој njegova pomoć nije potrebna ili
ako uzme drugog punomoćnika, navedena dužnost punomoćnika prestaje .

4. Vrste punomoćnika
Stranka može sama preduzimati radnje u postupku, а ako angažuje punomoćnika, to može biti
advokat ili drugo lice, о čcemu je bilo reči. Pravno lice može zastupati već navedeni tzv.
punomoćnik ро zaposlenju. Međutim, u teoriji i u zakonu poznate su razne vrste punomoćnika,
od kojih ćemo izneti: lice bez punomoćja; lažni punomoćnik; punomoćnik za primanje pismena i
nadripisar.
1) Lažni punomoćnik (falsus procurator). Ovaj punomoćnik је lice koje је vršilo ili vrši
zastupanje u postupku, odnosno punomoćnik kome је u toku postupka prestalo da važi punomoćje
а nastavilo је sa zastupanjem, kao i lice koje ima punomoćje za zastupanje ali је ono falsifikovano
ili je iz nekog drugog razloga nepunovažno, tj. takvo lice koje u suštini nema punomoćje za
zastupanje. Ako sud u toku postupka utvrdi da se radi о licu bez punomoćja, а stranka preduzete
radnje od takvog lica naknadno ne odobri, rešenjem suda ukinuće se sve preduzete radnje od
takvog lica. Dok se rešenjem ne ponište preduzete radnje, one su pravno punovažne.
2) Punomoćnik i zastupnik za primanje pismena. Ovaj punomoćnik је lice, čija је funkcija
ograničena na primanje pismena. Takvog punomoćnika treba, na poziv suda, da postavi stranka ili
njen zakonski zastupnik, koji se nalazi u inostranstvu, а nema punomoćnika u Srbiji. Ako stranka
ili njen zakonski zastupnik ne postave punomoćnika za primanje pismena, to ćе učiniti sud, koji
ćе ih о tome obavestiti. Osim toga, sud može pozvati suparničare - tužioce, koji nemaju
zajedničkog zastupnika ili punomoćnika, da u određenom roku imenuju zajedničkog punomonika
za primanje pismena. Istovremeno, sud ćе obavestiti tužioca koga ćе od njih smatrati zajedničkim
punomoćnikom za primanje pismena, ako oni sami ne imenuju takvog punomoćnika. Isto pravilo
propisano је i za slučaj u kome su tuženici jedinstveni suparničari.
Dostavljanjem poziva odnosno podnesaka punomoćniku za primanje pismena, smatra se da је
dostavljanje uredno izvršeno prema stranci za koju prijem pismena obavlja. Ako se о
dostavljanju stranka ne obavesti, ра usled toga za nju nastane šteta, ona ima pravo da traži
naknadu takve štete pod opštim uslovima propisanim u Zakonu о obligacionim odnosima.
3) Punomoćnik ро zaposlenju је lice zaposleno u pravnom licu, koje zastupa to pravno lice.
Pored zaposlenja, uslov је da je to lice diplomirani pravnik i da ima položen pravosudni ispit.

5. Nadripisar
Nadripisar је fizičko lice koje se neovlašćeno bavi pružanjem pravne pomoći u vidu zanimanja i
za nagradu. On može imati uredno ovlašćenje od stranke, ali ga zakon isključuje iz reda validnih
zastupnika ili punomoćnika stranke. Ovakvo pružanje pravne pomoći predstavlja i krivično delo
koje se goni ро službenoj dužnosti, ali nije nužno da је takvo lice i krivično osuđeno da bi bilo
nadripisar. Sud је ovlašćen da i na drugi pogodan način ustanovi da se radi о jednom licu koje se
bavi nadripisarstvom.
Čim sud u toku postupka utvrdi da se radi о nadripisaru, dužan је da mu odmah uskrati dalje
zastupanje i о tome obavesti stranku koja ga је ovlastila. Protiv rešenja о uskraćivanju
zastupanja dozvoljenaje nesuspenzivna žalba. Radnje koje је nadripisat, kao poslovno sposobno
lice, preduzeo u postupku do uskraćivanja daljeg zastupanja punovažne su, jer nadripisar ima
parničnu sposobnost (ne i postulacionu sposobnost). Ро zakonu su jedino advokati, pod uslovima
uređenim zakonom ovlašćeni da se bave pružanjem pravne pomoći u vidu zanimanja i za
nagradu.
6. Advokatura
Učesnici u parničnom postupku su i određene društvene službe i državni organi.
Advokatura је samostalna i nezavisna služba pružanja pravne pomoći fizičkim i pravnim licima.
Uređena је Zakonom о advokaturi ("Službeni glasnik RS", br. 31/2011). Predmet advokature je:
1) davanje usmenih i pismenih pravnih saveta i mišljenja; 2) sastavljanje tužbi, zahteva, predloga,
molbi, pravnih lekova, predstavki i drugih podnesaka; 3) sastavljanje ugovora, zaveštanja,
poravnanja, izjava, opštih i pojedinačnih akata i drugih isprava; 4) zastupanje i odbrana fizičkih i
pravnih lica 5) posredovanje u cilju zaključenja pravnog posla ili mirnog rešavanja sporova i
spornih odnosa; 6) obavljanje drugih poslova pravne pomoći u ime i za račun domaćeg ili stranog
fizičkog ili pravnog lica, na osnovu kojih se ostvaruju prava ili štite slobode i drugi interesi.
Advokat je lice koje је, nakon završenog pravnog fakulteta i položenog pravosudnog ispita,
upisano u imenik advokata i položilo advokatsku zakletvu i bavi se advokaturom. Advokat ima
pravo na nagradu i naknadu troškova za svoj rad, u skladu sa tarifom, koju donosi Advokatska
komora Srbije. Advokatura је organizovana kroz advokatske komore - Advokatsku komoru Srbije
i 9 advokatskih komora u njenom sastavu (АК Vojvodine, АК КiМ, kao i Advokatske komore
Beograda, Zaječara, Кragujevca, Niša, Požarevca, Čacka i Šapca).

7. Javni tužilac u parničnom postupku

Javni tužilac ima pravo da učestvuje u parničnom postupku kao stranka samo u slučajevima
propisanim zakonom (čl. 74/3. ZPP). Prema Članu 214. ZPP, ako javni tužilac na osnovu
zakonskog ovlašćenja, učestvnje u parnici koja teče mectu drugim licima, ovlašćen је da u
granicama tužbenog zahteva predlaže da se utvrde i činjenice koje stranke nisu navele i izvedu
dokazi koje stranke nisu predložile, kao i da izjavljuje pravne lekove. Svoje učestvovanje u
postupku javni tužilac prijavljuje podneskom sudu pred kojim teče parnica među drugim licima.
Ako smatra da postoje zakonski uslovi za učestvovanje javnog tužioca u parnici i da је njegovo
učestvovanje potrebno, sud ćе о tome da obavesti nadležnog javnog tužioca i da mu odredi rok u
kome može da prijavi svoje učestvovanje. Dok taj rok ne protekne, sud ćе da zastane sa
postupkom, ali javni tužilac može i ро proteku tog roka da se koristi svojim pravom učešća u
postupku. U parnici javni tužilac ima isti položaj kao i drugi učesnici. Ako podnese nerazumljiv
ili nepotpun podnesak sud ćе ga kao neuredan odbaciti (čl. 101/5· ZPP). Zbog ometanja
postupka predsednik sudskog veća može izreci novčanu kaznu svakom licu koje učestvuje u
postupku, ра i javnom tužiocu i javnom pravobraniocu (čl. 334· ZPP). Prema Članu 161. ZPP,
ako javni tužilac učestvuje u postupku kao stranka, on ima pravo na naknadu troškova, ali ne i
pravo na nagradu.
U parničnom postupkn više ne postoji zahtev za zaštitu zakonitosti, ali Republički javni tužilac
može protiv pravnosnažne drugostepene presude uložiti "Zahtev za preispitivanje pravnosnažne
presude" pred Vrhovnim kasacionim sudom (čl. 421. ZPP). U javnom tuzilaštvu, inače, važi
princip devolucije (neposredno viši javni tužilac može preduzeti sve radnje za koje је ovlašćen
niži javni tužilac) i načelo supstitucije (neposredno viši može ovlastiti nižeg javnog tužioca da
postupa u stvari iz nadležnosti drugog nižeg javnog tužioca).

8. Državni pravobranilac u parničnom postupku

Državni pravobranilac, odnosno pravobranilac autonomne pokrajine, grada i opštine, је ро
zakonu zastupnik Republike Srbije, autonomne pokrajine, grada i opštine, u poslovima zaštite
njihovih imovinskih prava i interesa. Nadležnost, ovlašćenja i druga pitanja od značaja za rad
državnog pravobranilaštva regulisani su Zakonom о pravobranilaštvu ("Sl. glasnik RS", broj
55/2014).
Sudovi su dužni da u stvarima u kojima је predviđeno zastupanje od strane pravobranilaštva sva
pismena neposredno dostavljaju pravobranilaštvu (njegovoj pisarnici).Troškovi zastupanja pred
sudom priznaju se pravobranilaštvu ро propisima о nagradi i naknadi troškova za rad advokata
(advokatska tarifa).
Državno pravobranilaštvo је državni organ koji је zastupnik Republike Srbije u pravnim
postupcima pred sudovima, arbitražama itd., kada Republika Srbija ima položaj stranke ili
umešača о cilim pravima i obavezama se odlučuje u tom postupku. Državno pravobranilaštvo
može, na osnovu posebnog punomoćja, zastupati pred sudovima, arbitražama itd., i druga pravna
lica (javna preduzeća) čiji је osnivač Republika Srbija. što se tiče njegovog procesnog položaja u
parničnom postupku, ono što је rečeno kod javnog tužioca važi i za javnog pravobranioca
(odbacaj neurednog podneska, izricanje novčane kazne, troškovi postupka).

V. Dostavljanje pismena, spisi

1. Dostavljanje pismena (pojam)

Dostavljanje је zakonom propisana aktivnost stranaka ili suda, kojom se omogućava da lice
kome је pismeno namenjeno za uručenje (adresat) sazna sadržinu pismena koje mu se upućuje i
uručuje. U našem procesnom sistemu, ranije i sada, usvojen је sudski, kao tradicionalni sistem
dostavljanja.
Od pojma adresat u postupku, treba razlikovati pojam primaoca pismena. Adresat је svako lice na
koga је pismeno naslovljeno za uručenje, а primalac pismena је lice kome se pismeno faktički
uručuje, predaje, nрr. treća lica kojima se predaje ili kojima se može predati pismeno sa dejstvom
kao da је uručeno adresatu. Dostava је punovažna od časa faktičke рrеdаје primaocu, а ne od
dаnа kada ono bude uručeno adresatu ili kada о tome bude obavešten. Dostavljanjem se
obezbeđuje ostvarenje načela obostranog saslušanja stranaka, ра је njegova povreda uvek razlog
za ulaganje redovnih i vanrednih pravnih lekova. Nedostaci u dostavljanju mogu se otkloniti
faktičkim upuštanjem adresata u raspravljanje prema kome је povreda izvršena (podneskom ili
usmeno nа ročištu). Dostavljanje је složen, ali kompletan sistem pravila, koja se, u osnovi, mogu
podeliti: na organe dostavljanja; vreme i mesto dostavljanja; način dostavljanja i dostavnicu.
Dostavljanje је kompletno regulisano u ZPP i primenjuje se u vanparničnom i izvršnom
postupku, ako zakonima о tim postupcima nije što drugo propisano. Bilo da је u pitanju
dostavljanje kao stranacka aktivnost ili kao sudska funkcija, uvek je zakonom uređeno. Kod
sudskog sistema dostave, dostavljanje је procesna radnja suda, ра stranke nе mogu, bilo kako i
bilo na koji način, uticati na njegovu sadržinu, npr. da se u datom punomoćju zadrži pravo
dostavljanja svih ili nekih pismena lično vlastodavcu.
U jednoj analizi о radu sudova i razlozima ukidanja odluka od viših sudova ро pravnim
lekovima, utvrđeno је da su povrede postupka imale oko 80% udela, а među njima је jedno od
centralnih mesta zauzimalo povreda instituta dostavljanja. Analiza је urađena krajem
osamdesetih godina u vreme SFR Jugoslavije, а duboko smo uvereni da se u tom pogledu do
danas niје ništa bitno izmenilo. U parničnom postupku razlog tome treba (pored ostalog) videti
u okolnosti da se parnična procedura nije značajno menjala više od 100 godina, odnosno više od
70 godina. Prvi moderan zakon о parničnom postupku donet је u Austriji 1895. godine, а ро
uzoru nа njega prvi Zakon о parničnom postupku u Кraljevini Jugoslaviji 1929. godine.
Takvo stanje uticalo је i na pojedine sudove, odnosno sudije, da se na različite načine snalaze
kako bi se omogućilo nesmetano odvijanje postupka. Naime, sudovi su dostavu vršili preko
policije, ustanova, preduzeća itd., što је protivno propisima о dostavljanju u parničnom
postupku, а preko njega i u vanparničnom i izvršnom postupku. U praksi је bilo slučajeva da
"službena lica" (zaposleni u sudu) prilikom pokušaja dostave u stanu i na radnom mestu
ostavljaju obaveštenje adresatu da radi prijema dođe u sudsku zgradu itd., što predstavlja grubo
kršenje institucije dostavljanja. Dostavljanje је postalo majdan za zloupotrebe, i prava
poslastica za pojedince (nesavesne).

2. Dostavljanje u parničnom postupku

Dostavljanje u parničnom postupku kompletno је uređeno u ZPP (čl. 128 - 149). Propisani su svi
elementi dostavljanja, kao i druga pitanja u vezi sa ovim institutom.
Organi dostavljanja su: pošta, nadležni državni organ, određeno lice zaposleno u sudu, pravno lice
registrovano za poslove dostavljanja, lica sa javnim ovlašćenjima i druga lica određena posebnim
propisima. Pismeno se može uručiti i neposredno u sudu.
Posta је redovan organ dostavljanja, zbog prirode svoje delatnosti, ра se odredbe о obavezi
dostavljanja radnim danom ne odnose i na nјu. О angažovanju organa dostave, оdlučuје sud
imajući u vldu okolnosti svakog konkretnog slučaja, pri čеmu је dužan koristiti poštu, kad ne
postoje opravdani razlozi da se dostava vrši od drugog organa. Sud može da dostavu vrši preko
drugog državnog organa (npr. preko komande vojske, policije), а može dostavu poveriti i javnom
beležniku (čl. 98/1 ZJB kao i vansudskom izvršitelju (čl. 325. ZIO). Sud može naložiti i
dostavljanje uz asistenciju policije, pri čеmu dostavljanje ne vrši policija već ovlašćeni dostavljač.
Elektronsko dostavljanje. Dostavljanje može da se vrši i elektronskim putem, u skladu sa
posebnim propisima (čl. 129. ZPP). U tom slučајu dostavljanje se smatra izvršenim kad sud primi
povratni podatak da је primalac primio pismeno, а dostavljanje se potvrđuje odštampanjm
elektronskim zapisom koji sadrži dan i čas kada je uređaj za elektronski prenos podataka
zabeležio da je pismeno poslato primaocu, naziv pošiljaoca i primaoca i naziv pismena.
"Međustranačko" dostavljanje. ZPP predviđa da stranke mogu neposredno i blagovremeno
upućivati podneske i druga pismena jedna drugoj, s tim što је za punovažnost takvog dostavljanja
neophodno da podnesak i druga pismena, zajedno sa dokazom о dostavljanju, podnesu sudu (čl.
130. ZPP). Takvo međustranačko dostavljanje nije dozvoljeno u pogledu pismena za koje је
propisano lično dostavljanje (tužbа, rešenje о platnom nalogu, presuda, rešenje protiv kog је
dozvoljena posebna žalba i pravni lek- v. čl. 141/1).
Vreme dostavljanja. Dostavljanje se vrši radnim danom, i to danju. Dostavljanje se vrši licu
kome se ima izvršiti svakog dana na radnom mestu u radno vreme, ili u stanu samo od 7-22 sata
ili u sudu kada se to lice tamo zatekne. Dostavljanje se može izvršiti i u drugo vreme i na
drugom mestu, na osnovu posebne odluke suda koju је dostavljač, na zahtev, dužan da pokaže.
Mesto dostavljanja. Dostavljanje fizičkim licima vrši se na adresu koja је označena u tužbi,
odnosno na adresu prebivališta ili boravišta upisanu kod organa nadležnog za vođenje evidencije
о ličnim kartama. Dostavljanje državnim organima, organima jedinica lokalne samouprave i
organima teritorijalne autonomije vrši se predajom pismena u prostoriji za prijem pismena ili
pisarnici i to licu ovlašćenom za primanje pismena. Dostavljanje javnom tužiocu ili javnom
pravobranilaštvu vrši se predajom pismena njihovoj pisarnici. Као dan dostavljanja smatra se
dan predaje pismena pisarnici. Dostavljanje pravnim licima vrši se predajom pismena u
prostorijama pravnog lica, licu ovlašćenom za primanje pismena. Dostavljanje navedenim
strankama, osim javnom tužiocu i javnom pravobranilaštvu, vrši se i kad su one za svog
punomoćnika odredile lice kojeje kod njih zaposleno.
Vojnim licima, pripadnicima policije i zaposlenima u suvozemnom, rečnom, pomorskom i
vazdušnom saobraćaju dostavljanje poziva može se vršiti i preko njihove komande, odnosno
neposrednog starešine, а ро potrebi može im se na taj način vršiti i dostavljanje ostalih pismena.
Kad dostavljanje treba izvršiti licima ili ustanovama u inostranstvu ili strancima koji uživaju
imunitet, dostavljanje će se izvršiti diplomatskim putem, ako u međunarodnom ugovoru ili u
zakonu nije što drugo određeno. Ako se dostavljanje pismena ima izvršiti državljanima Srbije u
inostranstvu, dostavljanje se može izvršiti preko nadležnog konzularnog predstavnika ili
diplomatskog predstavnika Srbije koji vrši konzularne poslove u odnosnoj stranoj državi, ili
preko pravnog lica međunarodno registrovanog za obavljanje poslova dostavljanja. Dostavljanje
је punovažno samo ako lice kome se pismeno dostavlja pristane da ga primi. Dostavljanje
pravnim licima koja imaju sedište u inostranstvu а predstavnistvo u Srbiji može se izvršiti
njihovom predstavnistvu.
Licima lišenim slobode dostavljanje se vrši preko zavoda za izvršenje zavodskih sankcija.
Kad stranka ima zakonskog zastupnika, odnosno punomoćnika, dostavljanje se vrši zakonskom
zastupniku, odnosno punomoćniku, ako u zakonu nije što drugo određeno. Ako stranka ima više
zakonskih zastupnika odnosno punomoćnika, dovoljno је da se dostavljanje izvrši jednom od
njih.
Dostavljanje advokatu kao punomoćniku može se izvršiti i predajom pismena licu koje је
zaposleno u njegovoj advokatskoj kancelariji. Dostavljanje advokatu može se izvršiti i predajom
pismena odraslom Članu porodičnog domaćinstva, ako svoju delatnost obavlja u stanu.
Dostavljanje javnom beležniku i izvršitelju vrši se predajom pismena licu koje radi u njegovoj
kancelariji.
Pravnim licima i advokatima dostavljanje pismena može da se, na njihov zahtev, vrši u sudu
polaganjem u poseban pregradak. Primalac је dužan da pismeno preuzme iz sudskog pregratka u
roku od osam dana od dana polaganja u sudski pregradak, а ako to ne učini dostavljanje se vrši
isticanjem pismena na oglasnu tablu suda i u tom slučaju dostavljanje se smatra izvršenjm ро
isteku roka od osam dana od dana isticanja pismena na oglasnu tablu suda.
Način dostavljanja. U pogledu načina dostavljanja, zakon pravi razliku između običnog i ličnog
dostavljanja, а predviđa i neke posebne načine dostavljanja kad se steknu propisani uslovi za to.
Ako se lice kome se pismeno ima dostaviti ne zatekne u svom stanu, dostavljanje se vrši
predajom pismena nekome od njegovih odraslih članova domacinstva koji је dužan da primi
pismeno. Ako se dostavljanje vrši na radnom mestu lica kome se pismeno ima dostaviti, а to lice
se tu ne zatekne, dostavljanje se može izvršiti licu koje na istom mestu radi, ako ono pristane da
primi pismeno. Ako dostava na navedeni način nije moguća, dostavljanje ćе se izvršiti
pribijanjem pismena na vrata stana ili prostorija pravnog lica i time se smatra da је dostavljanje
izvršeno. Predaja pismena drugom licu nije dozvoljena ako ono učestvuje u parnici kao protivnik
lica kome se dostavljanje ima izvršiti.
Kod običnog dostavljanja, za razliku od ličnog, pismeno se, sa dejstvom prema adresatu, može
punovažno uručiti i trećem licu, s tim da se kao dan uručenja uzima momenat predaje pismena
tom licu, koje је dužno о tome obavestiti adresata, pod pretnjom naknade štete koju usled toga
pretrpi adresat. Treće lice nikada ne može Biti protivna stranka u postupku ili lice koje se nalazi
na strani tog protivnika u postupku. Treća lica su: odrasli članovi porodičnog domaćinstva
adresata i oni su dužni primiti pismeno.
Ро pravilima о ličnom dostavljanju vrši se dostavljanje samo kada је to zakonom izričito
određeno (v. čl. 141/1). Tužba, rešenje о platnom nalogu, presuda, rešenje protiv kog је
dozvoljena posebna žalba i pravni lek dostaviće se lično stranci, odnosno zakonskom zastupniku
ili punomoćniku. Pojačana pravila kod ličnog dostavljanja propisana su, kao napor više, da se
omogući uručenje pismena lično adresatu, zbog njegovog značaja u postupku. Kod ličnog
dostavljanja, zakon propisuje dodatnu obavezu organu u postupku dostavljanja. Ako dostavljač ne
zatekne adresata u stanu ili na radnom mestu, on ćе mu ostaviti obaveštenje (sa upozorenjem na
posledice propuštanja) da pismeno može da se preuzme u sudu u roku od 30 dana od dana
pokušanog dostavljanja. U tom slučaju kopija pismena se ističe i na oglasnoj tabli suda. Ро
proteku navedenog roka smatra se da јеdostavljanje izvršeno.
Ako stranka ima punomoćnika ili zakonskog zastupnika, dostavljanje se obavezno vrši njima,
osim kad је izričito propisano da se dostavljanje vrši adresatu, npr. kada је u pitanju poziv radi
izvođenja dokaza saslušanjem stranaka. Ako se utvrdi da je lice kome se pismeno ima predati
odsutno i da mu se obaveštenje ne može sa uspehom ostaviti, pismeno se vraća sudu uz
naznačenje gde se adresat nalazi. Ako se dostavljanje navedenih pismena treba izvršiti državnim
organima, organima jedinica lokalne samouprave i organima teritorijalne autonomije, vrši se
licu ovlašćenom za primanje pismena u prostoriji za prijem pismena. Dostavljanje pravnim
licima vrši se ovlašćenom licu za primanje pismena u prostorijama pravnog lica. Na izneti način
dostavljanje se vrši i kada su pravna lica za svog punomoćnika odredile lice koje је kod njih
zastupljeno.
Odbijanje prijema. Kad adresat ili lice koje је obavezno primiti pismeno, bez zakonitog razloga
odbije da primi pismeno, organ dostavljanja pismeno ostavlja u stan ili poslovnu prostoriju gde
adresat živi odnosno radi, ili ćе to pismeno pribiti na vrata prostorije ili stana. Na dostavnici ćе
da se zabeleži dan,čcas i razlog odbijanja prijema, kao i mesto gde је pismeno ostavljeno, i time
se smatra da је dostavljanje izvršeno.
Dostavnica. Dostavnica је potvrda о izvršenom dostavljanju. Dostavnicu potpisuju primalac i
dostavljač punim imenom i prezimenom uz označenje svojstva primaoca. Datum prijema na
dostavnici upisuje slovima sam primalac (što nije redovan slučaj u praksi i što izaziva
probleme). Tek ako је adresat nepismen ili nije u stanju da se potpiše (trajno ili privremeno),
dostavljač ispisuje njegovo ime i prezime, а isto tako i datum prijema slovima, uz napomenu
zašto је tako postupio.
Ako primalac odbije da potpise dostavnicu, dostavljač ćе to da zabeleži na dostavnici i napiše
slovima dan predaje čime se smatra da је dostavljanje izvršeno. Na dostavnici se beleži i dan i
čas pokušaja dostavljanja, ostavljeno pismeno obaveštenje i upozorenje adresatu. Kad se
pismeno uruči trećem licu, dostavljac је obavezan na dostavnici naznačiti odnos ta dva lica:
adresata i lica kome је pismeno uručeno.
Ako је na dostavnici naznačen netačan dan uručenja pismena, kao dan uručenja uzima se onaj
dan kad је pismeno predato, što može biti sporno, ра se u vezi sa tim može vršiti izviđaj od
sudije, odnosno može doći i do parnice za utvrđivanje tačnog datuma, putem tužbe za utvrđenje
istinitosti dostavnice kao javne isprave. Ako је dostavnica nestala, dostavljanje se može
dokazivati i na drugi način - izviđajem od strane sudije, ili parnicom ро tužbi za utvrđivanje od
strane adresata ili drugog učesnika u postupku koji za to ima pravni interes.
Utvrđivanje i promena adrese. Stranka је dužna da saopšti sudu adresu protivne stranke kojoj
pismeno treba lično da se dostavi. Ukoliko sud nije u mogućnosti da uruci pismeno na saopštenoj
adresi, ро službe noj dužnosti prihavice od nadležnog organa, adresu preЬivalista i boravišta
stranke kojoj pismeno treba lično dostaviti i izvršice dostavljanje na tako pribavljenoj adresi. Ako
stranka ili njen zakonski zastupnik odsustvuje duže od 30 dana sa adrese koja је saopštena sudu,
dužna је da о tome obavesti sud i odredi punomoćnika za primanje pismena.
Dostavljanje se vrši licu na koje је pismeno adresovano. Ako stranka ili njen zakonski zastupnik
do dostavljanja drugostepene odluke kojom se postupak okončava promene adresu, dužni su da
о tome odmah obaveste sud. Ako oni to ne učine, sud ćе odrediti da se sva dalja dostavljanja u
parnici za tu stranku vrše stavljanjem pismena na oglasnu tablu suda. Dostavljanje se smatra
izvršenim ро proteku roka od osam dana od dana stavljanja pismena na oglasnu tablu suda. Kad
punomoćnik, odnosno punomoćnik za primanje pismena do dostavljanja drugostepene odluke
kojom se postupak okončava promeni svoju adresu, а ne obavesti о tome sud, dostavljanje ćе se
izvršiti kao da punomoćnik nije ni postavljen.
Punomoćnik i zastupnik za primanje pismena. Stranku ili njenog zakonskog zastupnika koji se
nalaze u inostranstvu, а nemaju punomoćnika u Republici Srbiji, sud će da pozove da u roku od
30 dana od dana dostavljanja poziva odrede punomoćnika za primanje pismena u Republici
Srbiji. Ako stranka ili njen zakonski zastupnik ne odrede takvog punomoćnika, sud ćе stranci na
njen trošak da postavi privremenog zastupnika ovlašćenog za primanje pismena i о tome ćе da
obavesti stranku, odnosno njenog zakonskog zastupnika.
Stranci koja opozove punomoćnika za primanje pismena i istovremeno ne odredi drugog
punomoćnika, sud ćе dostavljanje da vrši isticanjem pismena na oglasnu tablu suda, sve dok ta
stranka ne odredi drugog punomoćnika za primanje pismena. Ako punomoćnik za primanje
pismena otkaže punomoćje, а stranka ne odredi drugog punomoćnika u roku od 30 dana od
prijema obaveštenja о otkazu punomoćja, sud ćе stranci na njen trošak da postavi zastupnika za
primanje pismena i da vrši dostavljanje preko njega, dok ne primi obaveštenje stranke о
određivanju novog punomoćnika.
Ako suparničari nemaju zajedničkog zakonskog zastupnika, odnosno punomoćnika, sud može da
ih pozove da u određenom roku odrede zajedničkog punomoćnika za primanje pismena.
Istovremeno, sud će da obavesti suparničare da će jednog od njih da postavi za punomoćnika za
primanje pismena ako oni sami ne odrede takvog punomoćnika.

3. Dostavljanje u vanparničnom i izvršnom postupku

Kako dostavljanje u vanparničnom postupku nije posebno niti izričito propisano, na dostavljanje
se primenjuju pravila parničnog postupka.
Zakon о izvršenju i obzbeđenju izričito propisuje da se u postupku izvršenje i obezbeđenja
shodno primenjuju odredbe Zakona о parničnom postupku, ako Zakonom о izvršenju i
obezbeđenju nije drukčije određeno (čl. 10).

4. Bezuspešno dostavljanje
Kad је u toku parnice dostavljanje bilo bezuspešno, dalje dostavljanje tog pismena izvršiće se
njegovim stavljanjem na oglasnu tablu suda. Ро isteku roka od osam dana od dana stavljanja
pismena na oglasnu tablu suda, dostavljanje se smatra izvršenim.
Zakon ne sadrži objašnjenje о tome kada se smatra da је dostavljanje bezuspešno ali treba uzeti
da je to slučaj kada se dostavljanje adresatu nije moglo izvršiti ро pravilima о dostavljanju
propisanim zakonom.
Stranke se mogu sporazumeti da im se dostavljanje izvrši na određenu adresu ili preko
određenog lica u Republici Srbiji. Dostavljanje је izvršeno kada је pismeno dostavljeno licu
označenom u njihovom sporazumu. Ako se dostavljanje u skladu sa tim sporazumom ne može
izvršiti sud će odrediti da se dostavljanje izvrši stavljanjem pismena na oglasnu tablu suda, što
predstavlja jedan primer bezuspešnog dostavljanja. Ova odredba ima za cilj da se omogući brži
razvoj parnice i postupak učini efikasnijim.
U vezi sa dostavljanjem preko oglasne table suda, treba napomenuti da su sudovi dužni da se drže
procesnih pravila u vezi sa tim načinom dostavljanja, а da se tehnika ove institucije može različito
urediti. Tо znači da se podaci о danu kada је pismeno "pribijeno" na oglasnu tablu suda i о danu
kada је "skinuto" sa oglasne tаbl suda moraju zapisnički utvrditi, odnosno između ta dva
momenta (dana) mora proteći osam dana. Isto tako mora se obezbediti puna, potpuna i tačna
informacija о tome kako će učesnici u postupku saznati za pismo koje је predmet dostavljanja
(odnosno za njegovu sadržinu) i eventualno ga podići. Da li će to biti oglasna tаblа ili se, prema
prilikama, to uraditi i na drugi tehnički način (npr. otvaranjem šaltera sa službenim licem suda
koje će permanentno "dežurati" radi davanja obaveštenja učesnicima u postupku о pismenu koje
se dostavlja preko "oglasne tаblе suda", odnosno koje može obavljati istovremeno i poslove
uručenja takvog pismena itd. ), nije od bitnog procesnopravnog značaja. Ро sebi se razume da to
"dežuranje" obuhvata vreme kada sud radi i u radno vreme suda, jer učesnici van tog vremena,
inače, ne mogu pristupati sudskoj zgradi.

5. Razmatranje spisa
Pod razmatranjem spisa ZPP podrazumeva pregledanje i prepisivanje spisa. Stranke imaju pravo
da pregledaju, fotokopiraju i prepisuju spis parnice u kojoj učestvuju, а ostala lica samo kad za
to imaju opravdan interes.
Kad је postupak u toku, dozvolu da je sudija, а kad је postupak završen, predsednik suda
odnosno zaposleni u sudu koga оn odredi. Razmatranje spisa је oblik ostvarivanja javnosti u
postupku.
VI. ROKOVI U POSTUPKU I ROČIŠTA
Rok u postupku је, zakonom određen vremenski razmak u kojem se neka procesna radnja može
preduzeti, odnosno pre čijeg isticanja se ne može preduzeti. Rokovi mogu biti zakonski -
neproduživi i sudski, određeni odlukom suda - u principu produživi na zahtev stranke stavljen
pre njegovog isteka.
Prema momentu od kojeg se računaju, rokovi se dele na subjektivne i objektivne. Kod prvih
početak zavisi od saznanja procesnog subjekta za određeni dogadaj odnosno od sticanja
mogućnosti da se nešto preduzme, а kod drugih računanje se vrši od nastupanja činjenice ili
događaja, bez obzira kad је stranka saznala za to.
Dalja podela je na prekluzivne i instrukcione (monitorne). Kod prvih, ako se radnja ne preduzme
unutar· roka, gubi se pravo da se preduzme. Zakonski rokovi su, ро pravilu, prekluzivni.
Propuštanjem monitornog roka ne nastupaju štetne posledice, а naročito se ne gubi pravo da se
radnja i naknadno preduzme, zbog čega se nazivaju i nepravim rokovima. Ti rokovi služe
sprečavanju razvlačenja postupka, uticanjem na stranke i sud da se ponašaju disciplinovano u
postupku (npr. rok za odgovor na tužbu ili pravni lek; rok za pismenu izradu presude).
Dilatorni rokovi su takvi, pre čijeg isteka nije dopušteno preduzimanje određene radnje u
postupku.
Posebna podela је na materijalnopravne i procesnopravne rokove. Prvi su određeni propisima
materijalnog prava i njihovo propuštanje, dovodi do odbijanja zahteva kao neosnovanog. Drugi
su sadržani u ZPP i drugim procesnim zakonima i njihovo propuštanje dovodi do odbacivanja
zahteva.
Rokovi se računaju na dane, mesece i godine. U rok određen na dane, ne uračunava se dan kada
је izvršeno dostavljanje ili saopštenje, odnosno dan u koji pada dogadaj od kog treba računati
trajanje roka, već se za početak roka uzima prvi naredni dan. Rokovi određeni na mesece ili
godine, završavaju se protekom onog dana poslednjeg meseca, odnosno godine koji ро svom
broju odgovara danu kada je rok otpočeo. Ako nema tog dana u poslednjem mesecu, rok se
završava poslednjeg dana tog meseca. Ako poslednji dan roka pada na državni praznik ili
nedelju, ili u neki drugi dan kad sud ne radi, rok ističe protekom prvog narednog dana. Ovo
pravilo primenjuje se i na rok u kome ро posebnim propisima mora da se podnese tužba, kao i
na rok zastarelosti potraživanja ili nekog drugog prava. Kad је podnesak vezan za rok, smatra se
da је dat u roku ako је pre nego što rok istekne predat nadležnom sudu. Ako је podnesak vezan
za rok upućen ili predat nenadležnom sudu, smatraće se da је na vreme podnet ako se njegovo
podnošenje nenadležnom sudu može propisati neznanju ili očiglednoj omašci podnosioca, а
stigne nadležnom sudu posle isteka roka.
Ako је podnesak upućen telegrafskim putem, smatraće se da je podnet u roku samo ako uredan
podnesak naknadno bude podnet sudu ili bude upućen sudu preporučenom pošiljkom u roku od
tri dana od dana predaje telegrama pošti. Ako је podnesak upućen elektronskom poštom, kao
vreme podnošenja sudu smatra se vreme koje је naznačeno u potvrdi о prijemu elektronske
pošte.
Za lica koja se nalaze u Vojsci Srbije na vojnoj službi i ostala lica koja se nalaze u službi u
vojnim jedinicama, odnosno vojnim ustanovama, dan predaje podneska vojnoj jedinici, odnosno
vojnoj ustanovi smatra se kao dan podnošenja sudu. Za lica lišena slobode dan predaje podneska
zavodu za izvršenje krivičnih sankcija smatra se kao dan podnošenja sudu.
Ako је podnesak koji је vezan za rok predat ili upućen nenadležnom sudu pre isteka roka, а stigne
nadležnom sudu posle isteka roka, smatraće se da је podnet na vreme, ako se njegovo podnošenje
nenadležnom sudu može pripisati neznanju ili očiglednoj omašci podnosioca.
Ročište је vreme (dan, sat, ра i minut) u kome na određenom mestu stranke i sud treba da
preduzmu određene parnične radnje. Prema vrsti radnji koje se na ročištu preduzimaju, ročišta se
dele na: pripremno ročište; ročište za izvođenje dokaza pred predsednikom veća; ročište za
glavnu raspravu; ročište za izvođenje dokaza zamoljenim sudijom; ročište za izvođenje dokaza
radi obezbeđenja; ročište za izvođenje dokaza о pojedinim incidentnim pitanjima; ročište za
pokušaj mirenja supružnika; ročište za usmenu drugostepenu raspravu i ročište za raspravljanje
о predlogu za ponavljanje postupka.
Ročište određuje sud kad је to zakonom propisano ili kad zahtevaju potrebe postupka, u skladu
sa vremenskim okvirom. Protiv rešenja о određivanju ročišta nije dozvoljena žalba.
Sud će na ročište blagovremeno pozvati stranke i ostala lica čije prisustvo smatra potrebnim. Uz
poziv će stranci da dostavi podnesak koji је dao povod za odredivanje ročišta, а u pozivu će da
se naznači mesto, prostorija i vreme održavanja ročišta. Ako se uz poziv ne dostavlja podnesak,
u pozivu će da se navedu stranke, predmet spora, kao i radnja koja će da se preduzme na ročištu.
Sud će u pozivu za pripremno ročište ili prvo ročište za glavnu raspravu da upozori stranke na
zakonske posledice izostanka sa ročišta, kao i na dužnost da obaveste sud о promeni adrese.
Sud može da uputi strankama i drugim učesnicima u postupku poziv za ročište ili obaveštenje о
otkazivanju ročišta putem elektronske poste, telegramom ili drugim elektronskim prenosiocem
poruka, pod uslovom da је takvim načinom pozivanja moguće da sud primi povratni podatak da
је lice poziv, odnosno obaveštenje primilo.
Ročište se, ро pravilu, održava u sudskoj zgradi. Sud može da odluči da se ročište održi izvan
sudske zgrade ako nađe da je to opravdano. Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba. Sud
može izuzetno da odloži ročište ako је to potrebno radi izvođenja dokaza ili zbog sprečenosti
sudije. Prilikom odlaganja ročišta, sud је uvek dužan da odredi nov vremenski okvir za nastavak
postupka, koji ne može da bude duži od jedne trećine prvobitno određenog vremenskog okvira.
Protiv rešenja о odlaganju ročišta nije dozvoljena žalba.

VII. VRAĆANJE U PREĐAŠNJE STANJE

Ako stranka propusti ročište ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi
pravo na preduzimanje te. radnje, sud će toj stranci na njen predlog da dozvoli da naknadno
izvrši tu rdnju (vraćanje u pređašnje stanje) kad postoje opravdani razlozi za propuštanje.
Predlog za vraćanje u predašnje stanje podnosi se sudu kod koga је trebalo da se izvrši
propuštena radnja. Predlog mora da se podnese u roku od osam dana (subjektivni rok),
računajući od dana kad је prestao razlog koji је prouzrokovao propuštanje,. а ako је stranka tek
kasnije saznala za propuštanje, od dana kad je za to saznala. Posle proteka 60 dana (objektivni
rok) od dana propuštanja ne može da se traži vraćanje u pređašnje stanje.
О predlogu za vraćanje u pređašnje stanje odlučuje se, ро pravilu, bez rasprave. Ako sud nađe da
је radi pravilnog utvrđivanja činjenica potrebno da se izvedu dokazi zakazaće ročište. Ako se
vraćanje u pređašnje stanje predlaže zbog propuštanja roka, predlagač је dužan da istovremeno sa
podnošenjem predloga preduzme i propuštenu radnju. Predlog za vraćanje u pređašnje stanje ne
utiče na tok parnice, ali sud može da odluči da zastane sa postupkom do pravnosnažnosti rešenja
о predlogu.
Ako se dozvoli vraćanje u pređašnje stanje parnični postupak se vraća u ono stanje u kome se
nalazio pre propuštanja i ukidaju se sve odluke koje је sud zbog propuštanja doneo.
Neblagovremene i nedozvoljene predloge za vraćanje u pređašnje stanje sud оdbасuје rešenjem.
Protiv rešenja kojim se usvaja predlog za vraćanje u pređašnje stanje nije dozvoljena žalba, osim
ako је usvojen neblagovremen, nedozvoljen ili neuredan predlog.
Predlog za vraćanje u pređašnje stanje koji nije zasnovan na opštepoznatim činjenicama, а
stranka uz predlog nije podnela niti predlozila odgovarajuće dokaze ili uz predlog nije preduzela
propuštenu radnju, odbaciće sud kao neuredan.
U vanparničnom postupku moguće је vraćanje u pređašnje stanje shodnom primenom odredaba
Zakona о parničnom postupku (čl. 30.st.2).
Vraćanje u pređašnje stanje u izvršnom postupku (čl. 28.ZIO) dozvoljeno је zbog propuštanja
 roka za prigovor ili žalbu u postupku pobijanja rešenja о izvršenju na osnovu verodostojne
isprave. Protiv rešenja о usvajanju predloga za vraćanje u pređašnje stanje žalba nije dozvoljena.
Protiv rešenja о odbacivanju ili odbijanju predloga za vraćanje u pređašnje stanje dozvoljen је
prigovor.

VIII. PRETHODNO PITANJE

Prethodno pitanje је pravno pitanje koje nije pravnosnažno reseno, а tiče se postojanja ili
nepostojanja prava ili pravnog odnosa od uslovljavajućeg značaja za odluku о predmetu spora.
Pravo i pravni odnos najčešće spadaju u nadležnost građanskog pravosuda, ali to može biti i
upravno ili krivično pitanje.
Ako је о prethodnom pitanju konačno odnosno pravosnažno rešeno od nadležnog organa, ne
postavlja se prethodno pitanje, jer је sud vezan takvom odlukom- uzimaje u okviru činjeničnog
osnova svoje odluke. Vezanost је, u ovom slučaju, izraz poverenja koje međusobno imaju
državni organi u rešavanju pitanja iz njihove nadležnosti (načelo jedinstva pravnog poretka).
Isto tako ona је u funkciji pravne sigurnosti jer se time ne dopušta donošenje (postojanje) dve
različite odluke u istom pitanju.
О prethodnom pitanju govori se samo onda, kada pravo ili pravni odnos nije rešen. Njega
najčešće ističe stranka, ali о njemu sud vodi računa ро službenoj dužnosti kad se radi о
sprečavanju da stranke raspolažu nedispozitivnim pravima. U čl. 13 ZPP izričito se reguliše da је
sud u parničnom postupku vezan pravosnažnom osuđujućom krivičnom presudom - u pogledu
postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca.
Kad prethodno pitanje još nije pravosnažno rešeno, pravilo је da sud, pred kojim teče postupak,
odlučuje о prethodnom pitanju, što је u interesu brzog i efikasnog odlučivanja, bez obzira na
pravnu oblast u koju spada, kao i bez obzira da li to spada u njegovu stvarnu nadležnost. Ali, kada
se kao prethodno pitanje pojavi pitanje bračnog ili roditeljskog statusa, stranke se upućcuju da to
pitanje reše u posebnoj parnici. U tom slučaju, postupak se prekida do pravosnažnog okončanja
parnice. Ро pravilu, postupak se prekida i onda kada se postavlja pitanje prava ili pravnog odnosa
о kome teče postupak pred nadležnim organom.
Ako о prethodnom pitanju ne teče drugi postupak, sud о njemu, ро pravilu, rešava sam, iako
može zastati sa postupkom ako stranka, u čijem je to interesu, izjavi da će pokrenuti nadležni
postupak za rešenje prethodnog pitanja. Ako u ostavljenom roku određenom od suda postupak
pokrene, о čemu је dužna podneti sudu dokaz, postupak se može prekinuti i sačekati odluka о tom
odnosu. О prethodnom pitanju sud rešava tek kad pristupi donošenju odluke о predmetu spora, što
znači da је odluka о tom pitanju sadržana u samoj presudi. Time što је sam sud rešio prethodno
pitanje, njegova odluka ne postaje ni konačna ni pravosnažna. Ona služi jedino kao razlog ili kao
podloga za donetu odluku о glavnoj stvari. Zbog toga, odluka о prethoduom pitanju ulazi u
obrazloženje odluke о glavnoj stvari, bez obzira na pravnu prirodu prethodnog pitanja.
Kad pravo ili pravni odnos spada u oblast građanskog pravosuđa, odnosno u nadležnost parničnog
suda, tužilac је ovlašćen da do zaključenja glavne rasprave u istoj parnici stavi zahtev za
pravosnažno utvrđenje postojanja ili nepostojanja prethodnog pitanja. U tom slučaju, odluka о
prethodnom pitanju ima karakter pravosnažne odluke i ulazi u dispozitiv odluke о glavnoj stvari.
Ovo је moguće učiniti samo kad tuženi u tekućoj parnici ističe (postavlja) prethodno pitanje, čime
se postiže ravnopravnost stranaka u postupku. U istom cilju, tuženi može, umesto isticanja
prethodnog pitanja, podneti protivtužbu do zaključenja glavne rasprave (prejudicielna
protivtužba).
Ako se о prethodnom pitanju, posle pravosnažnosti odluke u kome је ono rešeno, od nadležnog
organa to pitanje reši na drugi način, time nastaje jedan nov dokaz, na osnovu koga se može
tražiti obnova postupka.
U literaturi se prethodno pitanje naziva još i prejudicielno ili incidentno pitanje, а to se sreće i u
odlukama sudova kao i u podnescima učesnika u postupku. Analogno tome, zahtev za
pravnosnažno utvrđenje naziva se- prethodni zahtev, prejudicielni zahtev.
Prethodno pitanje se može pojaviti u svim građanskim sudskim postupcima - parničnom,
vanparničnom i izvršnom. ZPP (čl. 12) i ZVP (čl. 22) sadrže izričite propise о prethodnom
pitanju. U izvršnom postupku, prethodno pitanje se može postaviti redukovano, samo kad se radi
о izvršenju odluka stranog suda i u slučaju prekida postupka, pri čemu se u svemu postupa
shodnom primenom о prethodnom pitanju iz ZPP. Izneto о prethodnom pitanju odnosi se na
ZPP. Ро čl. 22 ZVP, kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko
pravo ili pravni odnos, а о tom pitanju jos nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ
(prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije
određeno, s tim da odluka ima dejstvo samo u postupku u kome је to pitanje rešeno. U svemu
drugom, u vezi sa prethodnim pitanjem, primenjuju se shodno propisi ZPP.
Od prethodnog pitanja treba razlikovati procesne institute: upućivanje na parnicu, kad
vanparnični sud upućuje na parnicu uredno pozvana lica koja se nisu javila na ročište ili kad se
među njima ne postigne sporazum, u vezi spora kome licu pripada deponovani predmet - čl. 219
ZVP; zatim, upućivanja na drugi postupak, radi utvrđivanja činjenica ili prava u vezi sa
prethodnim pitanjem čl. 23 ZVP; i upućivanje na drugi postupak u postupku raspravljanja
zaostavštine, kad su među strankama sporne činjenice od kojih zavisi pravo na nasleđe, pravo na
legat ili drugo pravo iz zaostavštine i kad se naslednici spore bilo о činjenicama bilo о primeni
prava, а spor se odnosi: na imovinu koja ulazi u zaostavštinu i na zahtev ostaviočevih potomaka
koji su sa njim živeli u zajednici da im se iz zaostavštine izdvoji deo koji odgovara njihovom
doprinosu u povećanju vrednosti ostaviočeve imovine (čl. 119, 120 i 121 ZVP). Tо se odnosi i
na institute upućivanja na parnicu i druge postupke u toku izvršnog postupka.
Kad sud ne odlučuje sam о prethodnom pitanju, već u podlogu svoje meritorne odluke uzima
odluku drugog organa о prethodnom pitanju, on u vezi sa tim sprovodi dokazivanje samo uvidom
u odluku, odnosno čitanjem odluke. Učesnici postupka imaju pravo da iznose svoje stavove i
mišljenja u vezi sa tim pitanjima, posebno suprotna stranka. Kad, međutim, sud odluči da sam
rešava prethodno pitanje, dužan је da preduzme sve radnje dokazivanja i utvrdi sve relevantne
činjenice za odlučivanje о njemu. Upravo, kao i kod raspravljanja о predmetu spora. Nakon
zaključenja raspravljanja, sud pristupa odlučivanju i о prethodnom pitanju i о glavnom zahtevu.
Ako ро prirodi stvari prethodno pitanje sprečava odlučivanje о glavnoj stvari, sud će doneti
odgovarajuću odluku, zavisno od toga kako prethodno pitanje utiče na odlučivanje о glavnoj
stvari. Ako је više zahteva, to se može odnositi samo na neke od njih ili na sve zajedno.
Odluka suda о prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj је to pitanje rešeno.

IX. ČINJENIČNO PITANJE I PRAVNO PITANJE

Sudska odluka koja pledira da bude zakonita treba da se zasniva na pravilno rešenom
činjeničnom i pravnom pitanju.
Činjenično pitanje је u nauci pitanje kojim se smatra svako ono pitanje koje se tiče činjeničnog
osnova i koje predstavlja donji stav u sudskom silogizmu (premissa minor). U postupku dolazi
do njega u slučaju da jedna strana drugoj strani u sporu osporava činjeničnu tvrdnju, kao i onda
kada mora ро službenoj dužnosti utvrditi postojanje jedne činjenice. Svako činjenično pitanje
sud utvrđuje u dokaznom postupku. Postojanje dokaza је činjenično а ne pravno pitanje.
Pravno pitanje u nauci se smatra svako ono pitanje koje se odnosi na pravne norme koje čine
pravni osnov tužbenog zahteva i predstavljaju gornji stav u sudskom silogizmu (premissa
major). Na takvo pitanje sud daje odgovor svojim pravnim shvatanjem, odnosno svojom
pravnom осеnоm činjeničnog stanja (osnova). Navedena pravila nisu precizna u meri koja
isključuje svakti diskusiju о tome da li је jedno pitanje činjenično ili pravno. Strankama i drugim
relevantnim učesnicima u postupku, dozvoljeno је raspravljanje i о činjeničnom i о pravnom
pitanju, bez obzira na staro pravilo u pravu da је sud dužan poznavati pravo i pravne norme i da
suvereno odlučuje о pravnom pitanju.
Sudski postupak је misaoni proces zaključjvanja pri čemu sudija ispituje da li konkretno
činjenično stanje, primenom određene zakonske norme, proizvodi određeno pravno dejstvo.
Takav postupak se zove supsumcija, odnosno podvođenje činjeničnog stanja pod pravnu normu.
Ako se donja premisa (utvrđeno činjenično stanje) i gornja premisa (pravna norma sa
odgovarajućom pravnom posledicom) podudare sud će uvažiti tužbeni zahtev, а ako to nije
slučaj odbiće ga. Primera radi, pravna norma glasi: "ko drugome načini štetu dužan је da је
nadoknadi", u dokaznom postupku je utvrđeno: "tuženi je svojom radnjom načinio štetu
tužiocu", iz čega sud izvodi silogistički zaključak (konkluziju): "tuženi је dužan nadoknaditi
štetu tužiocu" i u tom smislu formulise presudu.
Razlikovanje činjeničnog od pravnog pitanja od značaja је za dopuštenost pravnih lekova koji se
zasnivaju na povredi procesnopravne ili materijalnopravne norme. Tako, revizija u parničnom
postupku se može izjaviti samo zbog povreda materijalnih i procesnih normi. Ро Članu 407. st.
3. ZPP-a, revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog
stanja (sa izuzecima: 1) kad је to posebnim zakonom propisano, 2) kad је drugostepeni sud
preinačio presudu i odlučio о zahtevima stranaka, 3) kad је drugostepeni sud usvojio žalbu,
ukinuo presudu i odlučio о zahtevima stranaka). Pošto је revizija ograničena na kontro lu
pravnih pitanja, nadležni revizijski sud uzima u obzir činjenično stanje koje је utvrđeno u
prethodnom postupku do zaključenja glavne rasprave. Jedna od posledica navedenog jeste
vezanost revizijskog suda za činjenično stanje koje је utvrđeno u postupku pred žalbenim
sudom. Promene koje su od tog trenutka nastale u činjeničnom stanju revizijski sud ne može da
uzme u razmatranje.

X. DOКAZNA SREDSTVА
U svim sudskim postupcima, kao dokazna sredstva pomoću kojih se utvrđuje činjenično stanje,
koriste se: 1) isprave, 2) uviđaj, 3) svedoci, 4) veštaci i 5) saslušanje stranaka. Dokazna sredstva
nisu kategorisana hijerarhijski, а njihovu dokaznu snagu ceni sud u svakom konkretnom slučaju.
Dokazna snaga se ogleda u podobnosti jednog dokaznog sredstva da manje ili više kod suda
stvori uverenje da određena činjenica postoji ili ne postoji.
Detaljne odredbe о dokazivanju, dokaznim sredstvima i njihovoj dokaznoj snazi, sadrži Zakon о
parničnom postupku (čl. 228-283). Kako Zakon о vanparničnom postupku i Zakon о izvršenju i
obezbeđenju ne sadrže posebne odredbe о dokazivanju i dokaznim sredstvima, na njih se shodno
primenjuju odgovarajuće odredbe parničnog postupka о dokazivanju (videti: Parnični postupak-
glavna rasprava i dokazivanje).

XI. AКTI I JEZIK U POSTUPKU

1. Podnesci
Pojam; vrste. Podnesak је pismena forma procesnih radnji koja se preduzima van ročišta od
stranaka i ostalih učesnika u postupku, kojim se izražava njihovo delovanje van ročišta. S
obzirom na silnu raznolikost sadržine podnesaka, u nauci do danas ne postoji potpuna saglasnost
о njihovoj podeli i vrstama. Uobičajeno је da se podnesci dele na tri vrste: određujuće, pripremne
i ostale (obične).
Određujući podnesci sadrže stvarne i procesne predloge kao što su, npr. tužba, odgovor na tužbu,
protivtužba, predlog za vraćanje u pređašnje stanje, pravni lekovi. Podvrsta ovih podnesaka su
tzv. konačni podnesci, jer sadrže sve što је potrebno da se о njima odluči i bez održavanja
usmene rasprave- činjenice, dokazi i formulisan zahtev za presudu, npr. mandatna tužba, predlog
za izvršenje. U ZPP ova vrsta nije predviđena kao posebna kategorija.
Pripremni podnesci imaju za svrhu da pripreme sprovođenje usmene rasprave. U njima se
ukazuje na činjenice i dokaze koji ranije nisu saopšteni sudu, а nameravaju se izneti na ročištu.
Ovi podnesci su u ZPP predviđeni kao posebna kategorija. Ovi podnesci nisu dopušteni da bi se
u njima iznelo samo pravno shvatanje, а posebno da se ponovi ono što је već ranije saopšteno i
poznato sudu i protivnoj stranci, Ako se to ipak dogodi, sud treba da odbije zahtev za naknadu
troškova prouzrokovanih tom radnjom, iako se u praksi događa i suprotno, iz razloga što će sud
takve činjenice i dokaze morati da uzme u obzir ako se iznesu u žalbi. Uz pripremni podnesak
stranke obično prilažu kao dokaz ispravu, predlažući da bude pročitana na ročištu.
Ostali (obični) podnesci sadrže obična saopštenja sudu, npr. obaveštenje o promeni adrese, o
tome da je postavljen punomoćnik za prijem pismena, da je izvršen opoziv punomoćja.
Podnesak kao pismena forma radnje, može biti obavezan, npr. tužba, ili odgovor na tužbu.
Navedena podela ima i praktičan značaj, npr. uz pripremni podnesak prilažu se isprave u
običnom prepisu, dok se uz konačan podnesak one prila- žu u originalu. Obični se podnesci
predaju u jednom primerku, ako se samo sud obaveštava, dok se ostali podnesci predaju u
dovoljnom broju za sud i protivnike. Jedan podnesak može da sadrži i više parničnih radnji, npr.
u tužbi može biti predloženo izdavanje privremene mere obezbeđenja, ili može se dati izjava
trećeg lica o mešanju u parnicu koja se tužbom pokreće.
ZPP predviđa da se tužba, protivtužba, odgovor na tužbu i pravni lekovi podnose u pisanom
obliku (podnesci). Pisanu formu ispunjavaju i podnesci upućeni sudu telegramom i elektronskom
poštom, u skladu sa posebnim zakonom. Pisani podnesci se podnose isključivo izvan ročišta i to
najkasnije 15 dana pre dana održavanja ročišta (čl. 98. st. 5).
Sadržina podneska; primerci i prilozi podneska; otklanjanje neurednosti u podnesku; jezik u
postupku; predaja podneska; kazne zbog uvrede u podnesku. Sadržina podneska zavisi od radnje
koja se njime preduzima. Formalnu sadržinu podneska propisuje ZPP, ali ne kao strogu
(obaveznu) formu. Podnesak mora sadržati sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti,
a sadržaj mora biti razumljiv. Kad je podnesak razumljiv i kad sadrži sve što treba, takav
podnesak se naziva urednim. Zakon predviđa da podnesak treba da sadrži naročito: označenje
suda; ime, zanimanje i prebivalište odnosno boravište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i
punomoćnika ako ih imaju; predmet spora; sadržinu izjave i potpis podnosioca. Kad podnesak
sadrži zahtev, u njemu se moraju navesti činjenice na kojima se taj zahtev zasniva, a dokaze kad
je to potrebno da se činjenice utvrde. Zakon ništa ne govori o nazivu preduzete radnje, ali je po
logici same stvari potrebno navesti i to, npr. tužba; žalba; predlog za izdavanje privremene mere
obezbeđenja. Šta više, u naslovu treba izneti kratko sve čime se bliže određuje podnesak, npr.
tužba za utvrđivanje očinstva; tužba za poništaj poravnanja zaključenog pred sudom (sudskog
poravnanja). Istina, pogrešno označavanje podneska nema štetnih posledica za podnosioca, niti je
to smetnja da sud po njemu postupi. Merodavna je sadržina podneska, a ne njen naziv (falsa
denominatio non nocent).
Zakon ne predviđa obavezu da sadržina podneska bude raspoređena na određeni način, ali
priroda same stvari i potrebe brzog i jeftinog rešavanja stvari u postupku, to nameću svakom
podnosiocu. Zato svaki podnesak treba da sadrži: zaglavlje, sadržinu izjave koja se njime
preduzima i potpis podnosioca. Kad је postupak u toku, u desnom gornjem uglu stavlja se oznaka
upisnika i broj pod kojim је spis zaveden u njemu u toku jedne kalendarske godine, npr.
Р235/2012. Zaglavlje podneska u parničnom postupku sadrži: označenje suda, njegove stvarne i
mesne nadležnosti; označenje stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika sa svim
podacima za njihovu identifikaciju (stranačka uloga, ime i prezime, zanimanje, prebivalište
odnosno boravište, naziv Љ·imе i sedište uz označenje zastupničkog svojstva sa podacima za
identifikaciju); označenje radnje koja se podneskom preduzima, uz navođenje zakonskog ili
uobičajenog naziva; označenje predmeta spora i njegove vrednosti, kad је to potrebno za
određivanje nadležnosti ili ostvarivanje nekog prava u postupku; označenje broja primeraka i
priloga, uz napomenu da li se podnose u originalu ili prepisu (običnom ili overenom). Sadržina
podneska је sadržina izjave uрućеnе sudu. Izjava mora biti jasna i razumljiva. Činjenice treba
izneti pojedinačno, а dokaze povezati sa tačno određenim činjenicama. Pravna izlaganja treba da
budu koncizna, jasna i precizna. Potpis podnosioca mora biti svojeručan i sa jasno napisanim
punim menom i prezimenom, jer је to nslov da se utvrdi identitet podnosioca i sve drugo vezano
sa tim (njegova volja da podnesak uputi sudu; da podnesak ima takvu sadržinu; daje ovlašćen
preduzeti radnju itd.).
Podnesak advokata sadrži i njegovu signatmu (potpis) i njegov štambilj, ali ne i onda kada
podnesak upućuje lično stranka koja ima advokata, što može biti od značaja za priznavanje prava
na naknadu troškova postupka u vezi sa tim podneskom.
Podnesak se predaje sudu u dovoljnom broju primeraka. Određujući i pripremni podnesci predaju
se uvek najmanje u dva primerka – jedan za suprotnu stranku, а drugi za sud. Kad ima više
protivnika, podnesak mora biti predat u potrebnom broju za svakog protivnika. Običan podnesak
predaje se u jednom primerku za sud, osim kad је od značaja i za suprotnu stranku. Razumno је
imati uvek i jedan podnesak za "sebe", jer se time omogućava da podnosilac u svakom trenutku
ima uvid u podnesak, odnosno da ima pregled spisa predmeta itd. , što olakšava vođenje parnice,
smanjuje vreme i troškove i sprečava ponavljanja već rečenog. Poseban značaj to ima kod
postupka rekonstrukcije spisa predmeta itd.
Prilozi uz podnesak su isprave kao dokazna sredstva, kako za utvrđivanje činjenica iz tog
podneska, tako i za utvrđivanje već iznetih činjenica. Pravilo је da se prilozi predaju uz svaki
primerak podneska, ali kad su znatnijeg obima ili su poznati protivniku, dovoljno ih је tačno
naznačiti i saopštiti da će se dati na uvid kad to sud ili protivnik budu zahtevali. Ako se isprava
nalazi kod stranke koja se na nju poziva, ona obavezno naznačuje na koji је način treba pribaviti.
Ispravu priloženu u originalu, zadržava sud u spisima predmeta а protivnik ima pravo da vrši
uvid u predmet i da dokaza tom ispravom, ona se vraća podnosiocu na njegov zahtev. Kad se
isprava predaje u prepisu (overenom ili običnom), mora se priložiti uz svaki podnesak (razume
se ne i uz onaj podnesak koji ostaje stranci, iako je i to vrlo poželjno). Sud je dužan da na zahtev
protivnika naloži podnošenje isprave u originalu, a protivniku će omogućiti da je razgleda. Inače,
po potrebi, uvid u originalnu ispravu određuje sud. Kad je potrebno, sud može odrediti rok za
predaju, odnosno razgledanje isprave. Suparničarima sa zajedničkim punomoćnikom ili
zakonskim zastupnikom. primerci i prilozi predaju se samo tom zastupniku i za sud. Za umešača
važi ono štoje rečeno za stranku kad predaje podnesak.
Ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti,
sud će stranci koja nema punomoćnika advokata vratiti podnesak radi ispravke, osim ako
zakonom nije drugačije određeno. Kad sud vrati podnesak stranci radi ispravke ili dopune
odrediće rok od 8 dana za ponovno podnošenje podneska. Ako pođnesak vezan za rok bude
ispravljen, odnosno dopunjen i predat sudu u roku za dopunu ili ispravku, smatraće se da je
podnešen sudu onog dana kada je prvi put bio podnesen. Smatraće se da je podnesak povučen ako
ne bude vraćen sudu u određenom roku, a ako bude vraćen bez ispravke, odnosno dopune,
odbaciće se. Ako podnesci ili prilozi nisu podneti u dovoljnom broju primeraka sud će ih
umnožiti o trošku stranke kojaje propustila obavezu. Izneta pravila o urednosti podneska (ne i u
odnosu na nedovoljan broj primeraka predatih uz podnesak) ne primenjuju se ako stranka ima
punomoćnika koji je advokat. Iz tog razloga, kada je podnesak koji je u ime stranke podneo
advokat, odnosno punomoćnik pravnog lica, nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se
po njemu moglo postupiti, sud će ga odbacitL Sud će tako postupiti i u pogledu nepotpunih i
nerazumljivih podnesaka javnog pravobranioca i javnog tužioca.
Predaja podneska sudu vrši se neposredno (iz ruke) ili se upućuje preko pošte. Neposredno se
podnesak predaje u prijemnoj sudskoj kancelariji, u radne dane i u radno vreme suda. Podnesci se
ne mogu predavati na ročištu, već isključivo izvan ročišta i to najkasnije 15 dana pre dana
održavanja ročišta, da bi sud i stranke imale vremena da ga uzmu u obzir u okviru priprema za
ročište.
Predaja je faktička radnja i nju može obaviti svako lice sposobno da shvati značaj te radnje, što
znači da to može biti i maloletno lice. Radnje prijema obavlja sudska administracija u skladu sa
sudskim posiovnikom i zakonom. Podnesak može biti upućen sudu preko pošte - pismom
(običnom i preporučenom pošiljkom) i telegramom. Kad se podnesak upućuje preporučenom
pošiljkom, dan predaje pošti smatra se kao dan predaje sudu, a kod obične pošiljke, kao dan
predaje sudu uzima se onaj dan kad pošiljka bude stigla u sud. Predaja telegrafskim putem,
izjednčcena је sa upućivanjem preporučenom pošiljkom, ali pošto telegram ne sadrži sve što је
potrebno da bi se na osnovu toga moglo postupiti, propisano је da podnosilac odnosno stranka u
roku od tri dana od predaje telegrama pošti, sama, bez poziva suda, otkloni formalne nedostatke,
tako što је dužna sudu uputiti uredan podnesak preporučenom pošiljkom ili ga neposredno predati
sudu. U tom slučaju, smatraće se da је podnesak predat sudu onog dana kada је telegram biо
predat pošti.
Za lica koja se nalaze u Vojsci Srbije na obaveznoj vojnoj službi i ostala lica koja se nalaze u
službi u vojnim jedinicama, odnosno vojnim ustanovama, dan predaje podneska vojnoj jedinici,
odnosno vojnoj ustanovi smatra se kao dan predaje sudu. Za lica lišena slobode dan predaje
podneska zavodu za izvršenje zavodskih sankcija smatra se kao dan predaje sudu.
Ako је podnesak koji је vezan za rok predat ili upućen nenadležnom sudu pre isteka roka а
stigne nadležnom sudu posle isteka roka, smatraće se da је na vreme podnet ako se njegovo
podnošenje nenadležnom sudu može pripisati neznanju ili očiglednoj omašci podnosioca.
Navedena pravila о predaji podneska primenjuju se na rok u kome se ро posebnim propisima
mora podići tužba (npr. tužba zbog ometanja državine), kao i na rok zastarelosti potraživanja ili
drugog prava.
Obaveza pristojnog opštenja u toku postupka, važi i kada se radnje preduzimaju podneskom.
Ako se podneskom uvredi sud, protivna strana ili neki od učesnika u postupku, to može biti
radnja i sa obeležjem krivičnog dela. Novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara parnični
sud će kazniti fizičko lice, odnosno od 30.000 do 1.000.000 dinara pravno lice, koje u podnesku
vređa sud, stranku ili drugog učesnika u postupku.
Iste kazne mogu se izreći i drugim učesnicima u postupku. Ova kazna ne utiče na izricanje
kazne za krivično delo. Ako se novčana kazna nije mogla naplatiti ni prinudnim putem, ona će
se u celini ili u preostalom delu koji nije plaćen, zameniti zatvorom, u skladu sa zakonom kojim
se uređuje izvršenje krivičnih sankcija.

2. Zapisnici
Pisani zapisnik. Zapisnik se sastavlja о radnjama preduzetim na ročištu. Zapisnik se sastavlja i о
važnijim izjavama ili saopštenjima koje stranke ili drugi učesnici daju van ročišta. О manje
važnijim izjavama ili saopštenjima neće se sastavljati zapisnik nego će se samo staviti službena
beleška na spisu. Zapisnik piše zapisničar. Sudija može vođenje zapisnika poveriti sudijskom
pomoćniku ili pripravniku.
U zapisnik se unosi: naziv i sastav suda, mesto gde se vrši radnja, dan i čas kad se vrši radnja,
naznačenje predmeta spora i imena prisutnih stranaka ili trećih lica i njihovih zakonskih
zastupnika ili punomoćnika. Zapisnik treba da sadrži bitne podatke о sadržini preduzete radnje.
U zapisnik o glavnoj raspravi naročito će se uneti: da li је rasprava bila javna ili је javnost bila
isključena, sadržina izjava stranaka, njihovi predlozi, dokazi koje su ponudile, dokazi koji su
izvedeni, uz navođenje sadržine iskaza svedoka i veštaka, kao i odluke suda donete na ročištu.
Zapisnik se mora voditi uredno, u njеmu se, nakon potpisivanja, ne sme ništa brisati, dodati ili
menjati.
Zapisnik se sastavlja na taj način što sudija kazuje glasno zapisničaru šta će uneti u zapisnik.
Zapisnik može da se sastavlja i na osnovu stenografskih beležaka, kao i pomoću zapisa
sačinjenog uređajem za tonsko i optičko snimanje. Stranke imaju pravo da pročitaju zapisnik ili
da zahtevaju da im se pročita, kao i da stave svoje prigovore na sadržinu zapisnika. Tо pravo
imaju i druga lica čija је izjava uneta u zapisnik, ali samo u pogledu onog dela zapisnika koji
sadrži njihovu izjavu. Ispravke ili dodaci u pogledu sadržine zapisnika koje treba izvršiti
povodom prigovora stranaka ili drugih lica ili ро službenoj dužnosti unеćе se na kraju zapisnika.
Na zahtev ovih lica unеćе se i prigovori koji nisu usvojeni.
Zapisnik potpisuju predsednik veća, zapisničar, stranke, odnosno njihovi zakonski zastupnici ili
punomoćnici, prevodilac, kao i tumač. Svedok i veštak potpisuju svoj iskaz na zapisniku, kad se
njihovo saslušanje vrši pred zamoljenim sudijom ili predsednikom veća. Nepismeno lice ili lice
koje se ne može potpisati staviće na zapisnik otisak kažiprsta, а zapisničar će ispod otiska upisati
njegovo ime i prezime, kao i naznaku sa kog prstaje uzet otjsak. Ako se koja stranka, njen
zakonski zastupnik ili punomoćnik, svedok ili veštak udаlji pre potpisivanja zapisnika ili neće da
potpiše zapisnik, to će se zabeležiti u zapisniku i navešće se razlog koji је iznet.
Tonski i optički zapisnik. Zakon о parničnom postupku predviđa mogućnost snimanja ročišta u
vidu tonskog zapisa ili video snimka (čl. 119-121. ZPP). О tome da se ročište snima tonski ili
optički sud оdlučuје ро službenoj dužnosti ili na predlog stranaka, rešenjem protiv kog nije
dozvoljena posebna žalba.
Tonski ili video snimak zapisnjka mora da sadrži sledeće podatke: naziv i sastav suda, mesto,
datum i vreme održavanja ročišta, predmet spora i imena stranaka ili drugih lica, njihovih
zakonskih zastupnika ili punomoćnika, kao i podatke о identitetu lica čija se izjava snima i u kom
svojstvu se izjava daje. Ukoliko se izjave više lica snimaju, iz snimka jasno mora da se raspozna
koje lice је dalo izjavu.
Način snimanja ročišta, prenošenja snimka u zapisnik i način čuvanja snimka ročišta urеđuје se
sudskim poslovnikom. Stranke imaju pravo na kopiju tonskog ili video snimka, а druga lica ako
za to imaju opravdani interes.
Tonski, odnosno optički snimak ročišta је deo sudskog spisa. Tonski zapis se, u roku od osam
dana od dana obavljenog snimanja, prenosi u pisani оblik koji mora da sadrži sve što se nalazi u
tonskom zapisu. Pisani oblik tonskog zapisa predstavlja zapisnik.
Stranka ima pravo da traži takav pisani zapisnik, i ako smatra da se on razlikuje od njegove
tonske verzije, ima pravo da podnese prigovor sudiji u roku od osam dana od dana dostavljanja
zapisnika. Sud u roku od tri dana donosi rešenje, protiv kog nije dozvoljena posebna žalba, kojim
vrši između zapisnika ili odbija prigovor.
О većanju i glasanju sastavlja se poseban zapisnik. Ako је kod višeg suda u postupku ро pravnom
leku odluka doneta jednoglasno, umesto zapisnika sastavlja se beleška о većanju i glasanju.
Zapisnik о većanju i glasanju sadrži tok glasanja i izreku odluke. Izdvojena mišljenja priključuju
se zapisniku о većanju i glasanju ako nisu uneta u sam zapisnik. Zapisnik, odnosno belešku о
glasanju potpisuju svi članovi veća i zapisničar. Zapisnik о većanju i glasanju zatvoriće se u
poseban omot. Ovaj zapisnik može razgledati samo viši sud kad rešava о pravnom leku, i u tom
slučaju zapisnik će se ponovo zatvoriti u poseban omot i na omotu naznačiti da је zapisnik
razgledan. ·

3. Sudske odluke
U parničnom postupku sud donosi odluke u obliku presude ili rešenja. О tužbenom zahtevu sud
odlučuje presudom, а u postupku zbog smetanja državine rešenjem. Pravilo је da kad ne
odlučuje presudom, sud odlučuje rešenjem. Odluka о troškovima u presudi smatra se rešenjem.
U postupku izdavanja platnog naloga rešenje kojim se usvaja tužbeni zahtev donosi se u obliku
platnog naloga.
Redovni pravni lekovi su žalba protiv presude i žalba protiv rešenja. Žalbeni rok iznosi 15 dana.
Vanredni pravni lekovi u parničnom postupku su 1) revizija, 2) zahtev za preispitivanje
pravnosnažne presude, 3) ponavljanje postupka.
U vanparničnom postupku odluke se donose u obliku rešenja.
Žalba protiv rešenja donešenog u prvom stepenu može se izjaviti u roku od 15 dana od dana
dostavljanja prepisa rešenja. Prvostepeni sud može povodom žalbе, sam novim rešenjem
preinačiti ili ukinuti svoje ranije rešenje, ako se time ne vređaju prava drugih učesnika koja se
zasnivaju na tom rešenju.
Od vanrednih pravnih lekova dozvoljenaje revizija protiv pravnosnažnog rešenja drugostepenog
suda: 1) u postupku u kome se odlučuje о statusnim stvarima, 2) u vanparničnim stvarima koje se
odnose na stanarsko pravo, 3) u imovinskopravnim stvarima, pod uslovima koje predviđa ZPP.
Moguće је i ponavljanje pravnosnažno završenog vanparničnog postupka (čl. 29. ZVP), sem
ukoliko učesnik svoje pravo može da ostvari u parničnom ili kom drugom postupku.
U izvršnom postupku i postupku obezbeđenja sud i javni izvršitelj donose rešenja i zaključke.
Rešenjem se odlučuje о predlogu za izvršenje ili obezbeđenje, zatim о prigovoru, žalbi i u
drugim slučajevima koje određuje ZIO. Zaključkom se nalaže preduzimanje izvršnih radnji i
upravlja izvršnim postupkom,
Pravni lekovi u izvršnom postupku jesu žalba i prigovor (rok osam dana). Žalbom se pobija
rešenje prvostepenog suda ili javnog izvršitelja, ako ovim zakonom nije određeno da Žalba ne
dozvoljena ili da se takvo ivSenio pobijn prigovoroni. Prigovor se podnosi protiv rešenja
donetog o predlogu ta izvršenje na osnovu verodostojne isprave, protiv drugih rešenja
prvostepenog suda ili javnog izvršitelja određenih ovim zakonom, i kao prigovor trećeg lica.
Protiv zaključka nisu dozvoljeni ni prigovor ni žalba. Prigovor ili žalba koji su podneti protiv
zaključka odbacuju se u rešenju ili zaključku kojim se okončava izvršni postupak.
Rešenjo doneto o žalbi jeste pravnosnažno. Protiv pravnosnažnog rešenja nisu dozvoljeni
revizija, niti ponavljanje postupka.

4. Jezik u postupku
Stranke i drugi učesnici u postupku imaju pravo da na ročištima i prilikom usmenog
preduzimanja procesnih radnji pred sudom upotrebijavaju svoj jezik. Ako se postupak ne vodi
na jeziku stranke odnosno drugih učesnika u postupku, obezbediće im se na njihov zahtev
usmeno prevođenje na njihov jezik onoga što se iznosi na ročištu, kao i usmeno prevođenje
isprava koje se na ročištu koriste radi dokazivanja.
Stranke i drugi učesnici u postupku poučiće se o pravu da usmeni postupak pred sudom prate na
svom jeziku posredstvom tumača. U zapisniku će se zabeležiti da im je data pouka, kao i izjave
stranaka, odnosno učesnika. Prevođenje obavljaju tumači.
Pozivi, odluke i druga sudska pismena upućuju se strankama i drugim učesnicima u postupku na
srpskom jeziku. U parničnom postupku u službenoj upotrebi je srpski jezik i ćiriličko pismo.
Ako je u sudu u službenoj upotrebi i neki od jezika nacionalnih manjina, sud će na tom jeziku
dostavljati sudska pismena onim strankama i učesnicima u postupku koji su pripadnici te
nacionalne manjine i u postupku se služe tim jezikom.
Stranke i drugi učesnici u postupku upućuju sudu svoje tužbe, žalbe i druge podneske na jeziku
koji je u službenoj upotrebi u sudu. Stranke i drugi učesnici u postupku mogu upućivati sudu
svoje podneske i na jeziku nadonalnih manjina koji nije u službenoj upotrebi u sudu ako je to u
skladu sa zakonom. Ustav Srbije svakome zajemčuje pravo da, u postupku pred sudom ili
drugim državnim organom, koji u vršenju javnih ovlašćenja rešava o pravima i obavezama
građana, upotrebijava svoj jezik i da se u tom postupku upoznaje na svom jeziku sa činjenicama
i ostalim navodima. Ovo se pravilo u praksi ostvaruje posredstvom zakletih tumača. Ova pravila
valja primeniti kod ostvarivanja prava i interesa u svim građanskim sudskim postupcima, a
posebno kad stranke na tome insistiraju.Troškovi prevođenja na jezik nacionalnih manjina, koji
nastaju primenom odredaba ustava i ovog zakona о pravu pripadnika nacionalnih manjina na
 uроtrеbu svog jezika, раdајu na teret sredstava suda.

XII. TROŠKOVI POSTUPКA

Sudski troškovi su izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka. Pravilo је da troškove snosi ona
stranka koja ih je prouzrokovala svojim radnjama.
Prema Zakonu о parničnom postupku troškovi se odmeravaju prema usреhu u sporu. Stranka
koja u celini izgubi parnicu dužna је da protivnoj stranci naknadi troškove. Suparničari snose
troškove na jednake delove. Svedok ima pravo na naknadu putnih troškova i troškova za ishranu
i prenoćište, kao i na naknadu izgubljene zarade.
Pravo na naknadu troškova, kao i nagradu za svoj rad imaju advokat i javni pravobranilac. Javni
tužilac ima pravo na naknadu troškova, ali ne i pravo na nagradu. više о troškovima v. deo drugi
- Parnični postupak, glava peta.
U vanparničnim stvarima koje se odnose na imovinska prava učesnika, učesnici snose troškove na
jednake delove, ali ako postoji znatna razlika u pogledu njihovog udela u imovinskom pravu о
kome se odlučuje sud će prema srazmeri tog udela odrediti koliki će deo troškova snositi svaki od
učesnika. Sud može odlučiti da sve troškove postupka snosi učesnik u čijem interesu se postupak
vodi, odnosno učesnik koji је isključivo svojim ponašanjem dao povod za pokretanje postupka.
Kod eksproprijacije troškove snosi korisnik eksproprijacije. U postupku za utvrđivanje vremena i
mesta rođenja predlagač је oslobođen plaćanja taksa i drugih troškova postupka, а troškovi
veštačenja u tom postupku isplaćuju se iz sredstava suda.
Prema Zakonu о izvršenju i obezbeđenju, troškove izvršnog postupka i postupka obezbeđenja
prethodno snosi izvršni poverilac. On је dužan da sudu, odnosno javnom izvršitelju predujmi
troškove izvršnog postupka ili postupka obezbeđenja na način, u visini i roku koji oni odrede.
Izvršni dužnik dužan је da izvršnom poveriocu, na njegov zahtev, naknadi troškove koji su
izvršnom poveriocu bili potrebni radi vođenja izvršnog postupka, odnosno postupka
obezbeđenja. Troškovi postupka koji је pokrenut ро službenoj dužnosti predujmljuje sud iz
svojih sredstava, а nadoknađuje ih izvršni dužnik. Protiv rešenja о naknadi troškova postupka
dozvoljen је prigovor.

XIII. NAČELA PARNIČNOG, VANPARNIČNOG I IZVRŠNOG

POSTUPКA
Pojam i vrste. Načela postupka su osnovna pravila, principi, maksime, postulati i sl. za rad u
određenom cilju. Zavisno od ciljeva koji se ostvaruju, neka su načela ista za sve postupke (npr.
načelo zakonitosti i načelo zaštite opštih interesa), druga su slična (npr. načelo usmenosti i
načelo javnosti), a neka različita (npr, načelo dispozicije i načelo oficijelnosti).
Sadržaj osnovnih načela uslovljen je u prvom redu prirodom stvari o kojoj se u postupku
odlučuje (građanska stvar, krivična stvar, upravna stvar), odnosno ciljem i kvalitetom zaštite
koja se u postupku ostvaruje. Budući da svi postupci imaju cilj i zadatak - ostvarenje pravnog
poretka, postoje načela koja su, u osnovi, ista za sve te postupke. Međutim, specifični ciljevi
uslovljavlju postojanje posebnih načela ili načela specifične sadržine. Načela su u sudskim
postupcima harmonična, jer bi hipertrofija bilo kojeg od njih imala samo štetne posiedice. To
istovremeno uslovljava da se načela u praksi svode uglavnom na smernice za procesne radnje,
odnosno tla se primenjuju u određenom potrebnom stepenu, jer samo tako mogu da doprinesu
ostvarenju pravne zaštite kojoj su namenjena.
Načela sudskog postupka su pravila kojih se moraju pridržavati svi subjekti postupka, kad god
preduzimaju određenu procesnu radnju. Time se omogućuje da zaštita koja se pruža
istovremeno bude: istinita, zakonita, ekonomična i sigurna.
Građanski sudski postupak kao polivalentna institucija koju čine: parnični, vanparnični i izvršni
postupak, zasniva se na nekim temeljnim načelima, ali, i drugačijim poimanjem i delovanjem
tih načela, što uslovljava priroda pravnih stvari o kojima se u njima odlučuje, odnosno ciljevi
koji se njihovom upotrebom ostvaruju. Tako npr. u pogledu pokretanja postupka u
vanparničnom postupku preovlađuje načelo oficijelnosti, dok se parnični postupak pokreće
isključivo po načelu dispozicije, a izvršni postupak i po jednom i po drugom načelu. Nadalje,
istražno načelo dominira u vanparničnom postupku, a u parničnom postupku primenjuje se
samo izuzetno. Najzad, načelo usmenosti i neposrednosti u vanparničnom postupku nemaju isti
značaj kao u parničnom postupku.
I. Opšta načela
l. Načelo zakonitosti. Načelo zakonitosti (legaliteta) obavezuje sud da se u svom postupanju
drži normi materijalnog i procesnog prava. Sud je vezan za zakon i mora da se rukovodi
njegovim načelima i pravilima i kad pravna stvar o kojoj odlučuje ispunjava određene zakonske
uslove (judikativna, dozvoljena, dokazana), sud je dužan da zahtev stranke uvaži, a ako to nije
slučaj da ga odbije.
Pravilno primenjen zakon i potpuno i tačno utvrđeno činjenično stanje su temeljne postavke na
kojima počiva svaka sudska odluka. Na taj način, granice sudske slobode određene su, s jedne
strane, zakonom, a s druge strane, dokazivanjem, odnosno činjeničnim stanjem. U postupku se
podrazumeva da sud poznaje zakon (iura novit curia) i u tom pogledu sudiji ne treba pomoć,
dok u dokazivanju može koristiti dokazna sredstva, a posebno stručnu pomoć veštaka.
Sud se u vršenju svoje funkcije mora rukovoditi načelom zakonitosti, jer, u protivnom, odluka
koju donese biće nezakonita i kao takva primenom propisanih pravnih sredstava bićе izopštena
iz pravnog sistema.
Načelo zakonitosti sud nе može zameniti načelom oportuniteta ili načelom pravičnosti. Načelo
oportuniteta moguće је u kaznenim postupcima (diskreciono krivično ili prekršajno gonjenje),
kao i u upravnom postupku, dakle tamo gde је angažovan javni interes, dok u građanskom
sudskom postupku, ро pravilu, nije primenljivo. Tо se odnosi i nа postupanje ро pravičnosti (ех
aequo et bono) koje је dozvoljeno samo оndа kad zakon propisuje. Odluka suda koju bi sudija
dоnео ро svom osećanju pravičnosti, bez obzira nа zakonske propise, bila bi nezakonita.
Odstupanje od zakona zbog razloga svrsishodnosti ili pravičnosti moguće је samo kad је
zasnovano na zakonu ( npr. zarad "najboljeg interesa deteta" u porodičnom pravu).
Formalni legalitet odluke koju donese sud i koja nakon sprovedenog postupka i iskorišćenih
pravnih sredstava, postane izvršna i stekne svojstvo izvršne isprave, zaštićen је odredbom člana s.
Zakona о izvršenju i obezbeđenju kojom је predviđeno da sud u izvršnom postupku nije ovlašćen
da ispituje zakonitost i pravilnost izvršne isprave.
2. Načelo dispozicije. Načelo dispozicijejejedno od osnovnih i najstarijih procesnih načela i
ispoljava se poznatom maksimom "nеmо iudex sine actore" (nеmа sudije bez tužioca). Odnosi
se na: pokretanje i održavanje postupka u toku; određivanje predmeta u postupku i njegovim
raspolaganjem. Njime se izražava osnovno obeležje građanskopravnog odnosa
(građanskopravne stvari) u kome volja strana suvereno utiče na njegovo uređenje (zasnivanje,
promenu i prestanak). Od volje strana, zavisi i njihova zaštita u postupku.
U parničnom postupku, načelo dispozicije dominira i ispoljava se povodom: pokretanja i
održavanja postupka u toku; raspolaganja predmetom spora u parnici i prikupljanjem procesnog
materijala. Pokretanje parničnog postupka zavisi isključivo od volje stranaka. Na razvoj
postupka, stranke utiču preduzimanjem radnji kojima se utiče na njegov tok: povlačenjem tužbe;
sklapanjem sudskog poravnanja; odricanjem od prava na pravni lek ili odustankom od
izjavljenog pravnog leka, čime se izaziva gašenje postupka. Zahtevom u tužbi, stranke određuju
predmet parnice, granice izviđanja, raspravljanja i odlučivanja, čime је sud vezan. Tužiocu se ne
može dosuditi ono što nije zahtevao ili nešto više od onog što је tražio, što se izražava poznatom
izrekom (maksimom) "Ne eat iudex ultra et exstra petitum". Predmetom spora stranke raspolažu
radnjama: priznanja i odricanja od tužbenog zahteva ili zaključenjem sudskog poravnanja. Od
volje stranaka zavisi obim i sadržina procesnog materijala u vezi sa čim postoji ograničenje
samo u okviru primene istražnog načela, što је zakonom izričito propisano. Predmet, obim i
sadržinu pobijanja i odlučivanja u drugostepenom postupku, stranke određuju pravnim lekom.
Od načela dispozicije odstupa se u svim postupcima radi zaštite opštih interesa, sprečavanjem
stranaka da raspolažu zahtevima suprotno prinudnopravnim propisima, odnosno zahtevima
kojima ne mogu raspolagati. Zabrana raspolaganja propisana je materijalnim pravom, a u
parničnom postupku generalno odredbom po kojoj sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja
su protivna prinudnim propisima, javnom poretku, dobrim običajima i pravilima morala (čl. 3-
st. 3. ZPP). Time je načelo dispozicije korigovano načelom oficijelnosti. O nedozvoljenom
raspolaganju stranaka, sud vodi računa po službenoj dužnosti u toku čitavog postupka. Ukoliko
se uprkos tome dogodi da se odluka donese, to predstavlja razlog za izjavljivanje pravnog leka.
U vanparničnom postupku, načelo dispozicije je ograničeno. To je posledica činjenice da su
pravne stvari o kojima se odlučuje i povodom kojih se postupa, pretežno regulisani kogentnim
normama i da se u većini od njih ostvaruje javni interes, odnosno da su mnogi postupci
jednostranački po svojoj prirodi i sa odsustvom suprotnosti interesa. Iz tih razloga postupak se
pokreće po predlogu učesnika ili po službenoj dužnosti, ali razvoj i okončanje postupka zavise
isključivo od aktivnosti suda. U vanparničnim stvarima uređenja imovinskih odnosa, stranke
mogu raspolagati svojim procesnim ovlašćenjima (može se povući predlog; može se priznati
zahtev protivnika; može se izvršiti odricanje od zahteva; može se zaključiti sudsko poravnanje;
može se odnos urediti sporazumom koji čini sadržinu odluke, ako to nije isključeno zakonom u
pojedinim postupcima). U vanparničnim stvarima koje se odnose na lična stanja učesnika -
statusne stvari, kao i u drugim u kojima je isključena dispozicija, zabranjeno je raspolaganje
stranaka, čime je načelo znatno ograničeno. Izuzetno, u nekim od tih postupaka (koji se tiču
uređenja porodičnog odnosa), može se povući predlog npr. kada se traži stupanje u brak pre
punoletstva. U vanparničnom postupku nema mirovanja postupka, niti je strankama dopušteno
(osim ako je izričito propisano u pojedinim postupcima) da zaustavljaju tok postupka
privremenom ili trajnom obustavom.
U izvršnom postupku osnovno načelo u pogledu pokretanja postupka je načelo dispozicije, iako
se ovaj postupak može pokrenuti i po načelu oficijelnosti kad je to zakonom izričito propisano.
Tako pokrenuti postupak sud nastavlja da vodi sve do okončanja - po službenoj dužnosti. Sud ne
sme da se kreće preko i mimo predloga, a poverilac može povući svoj predlog i bez pristanka
dužnika i kontrole suda. Razvoj pojedinih faza postupka, zavisi od inicijative stranaka, ali može
doći do odlaganja, prekida i obustave izvršenja. Učesnicima je dozvoljeno da o izvršnom
zahtevu zaključe sudsko poravnanje uz ograničenja sadržana u parničnom postupku, čije se
odredbe primenjuju shodno. Obustava izvršenja vrši se radnjama stranaka ili po službenoj
dužnosti. Prekid postupka vrši se primenom odredaba parnične procedure, npr. kad se vodi
postupak za poništaj sudskog poravnanja koje služi kao izvršna isprava i na osnovu koga je
pokrenut izvršni postupak, može se tražiti prekid izvršnog postupka dok se pravosnažno ne
okonča postupak za poništaj, jer je to pitanje prejudicijelno u izvršnom postupku
Odlaganje izvršenja vrši se na predlog poverioca, izvršnog dužnika i trećeg lica.
3.· Načelo oficijelnosti. Ро svojoj sadržini, načelo oficijelnostije suprotno načelu dispozicije, а
podrazumeva pravo suda da na osnovu ovlašćenja datih u zakonu, ро službenoj dužnosti, bez
obzira na volju stranaka, preduzima radnje u postupku.
U parničnom postupku, sud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka о osnovanosti zahteva,
isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaza. Cilj је da se postupak učini efikasnijim i
skoncentriše samo na one dokaze koje stranke predlažu, da se ne dozvoli rasplinjavanje i
odugovlačenje, te da је sud samo izuzetno ovlašćen da sam utvrđuje činjenice koje nisu iznele ili
predložile stranke. U ZPP 2011 izostavljena је ranija odredba člana 299. ZPPa 2004, kojom је
bilo predviđeno da sud može, radi utvrđivanja činjenica bitnih za samu odluku, odrediti izvođenje
dokaza ро službenoj dužnosti (doduše, postupanje ро službenoj dužnosti bilo је moguće samo
izuzetno i kada je to bilo predviđeno zakonom, kao npr. u slučајu adhezionog alimentacionog
postupka u bračnim, paternitetskim i maternitetskim sporovima).
Ро članu 3. stav 3· ZPP sud može reagovati ро službenoj dužnosti samo u slučајu raspolaganja
stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.
U vanparničnom postupku, načelo oficijelnosti ima široko polje primene. Pokretanje postupka
vrši se voljom učesnika, ali i ро službenoj dužnosti, а dalji tok (razvoj) postupka ne zavisi od
volje stranaka i vodi se ро službenoj dužnosti sve do donošenja odluke. Ovo načelo se ogleda i u
pravu suda da, i ро službenoj dužnosti, izmeni svoju odluku kojaje postala pravosnažna (npr. u
postupku vraćanja poslovne sposobnosti, sud ро službenoj dužnosti ukida rešenje о lišenju
poslovne sposobnosti koje је postalo pravosnažno, kad se za to steknu propisani uslovi).
U izvršnom postupku osnovno načelo pokretanja postupka је načelo dispozicije, ali se tako
pokrenuti postupak uvek dalje razvija ро službenoj dužnosti sve do njegovog okončanja. Radnje u
izvršnom postupku sud preduzima ро službenoj dužnosti i vrši nadzor nad radom pomoćnih
sudskih organa. Obustava izvršnog postupka moguća је ро službenoj dužnosti i ро dispozicijama
stranaka. Prekid postupka nije izričito regulisan, ра se u vezi sa tim primenjuju shodno propisi
parničnog postupka.
4. Raspravno i istražno načelo. Raspravno i istražno načelo odnose se na prikupljanje činjenica i
izvođenje dokaza za utvrdivanje relevantnih činenica, kao podloge za odlučivanje о predmetu
pravne stvari u postupku. Ро svojoj pravnoj prirodi, оЬа načela spadaju u grupu metodskih načela.
Posmatrana u cistom оЬliku, ova načela se međusobno iskljucuju. Ako је inicijativa za
prikupljanje činjenica i izvođenje dokaza poverena strankama, govori se о raspravnom načelu.
Kad inicijativa pripada sudu, u pitanju је istražno načelo. U mnogim savremenjm postupcima ova
načela se međusobno dорunјuјu. Podlogu za odlučivanje sud formira iz činjeničnog skupa koji
stranke iznesu pred sud u toku postupka. U svim postupcima zasnovanim na načelu suprotnosti
interesa, zakon stavlja u dužnost strankama da iznesu činjenični i dokazni materijal za svoje
zahteve, jer su stranke, po pravilu, najvažniji odnosno osnovni izvor procesne građe, pa su po
načelu poštenog postupanja u postupku, dužne da učestvuju u formiranju činjenične građe koja
služi kao osnov donete odluke. To isto važi i u pogledu dokaza, iako je sud ovlašćen da izvede
sve dokaze koji su potrebni za odlučivanje o zahtevima sa kojima stranke nisu ovlašćene da
slobodno raspolažu. Sud je ovlašćen i da postavljanjem pitanja i na drugi način podstiče stranke
da iznesu procesnu građu relevantnu za odlučivanje. Pravila o prikupljanju procesne građe, kao i
ona koja se odnose na pokretanje postupka po načelu dispozicije, nalaze svoje opravdanje u
dispozitivnosti građanskih prava kao njihovoj osnovnoj karakteristici. Domašaj ovih načela u
parničnom, vanparničnom i izvršnom postupku nije isti.
U parničnom postupku stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje
zahteve (materijalne i procesne) i predlože sve dokaze za utvrđivanje tih činjenica. Sud je dužan
da se kreće samo u okviru činjeničnog skupa koji su stranke iznele u postupku i da iz njega
formira činjenični osnov za svoju odluku. U cilju iznošenja celokupne procesne građe, sud je
ovlašćen da postavljanjem pitanja i na drugi pogodan način podstiče stranke da iznesu sve
činjenice i dokaze u vezi sa svojim zahtevima i tvrdnjama. Stranke imaju pravo da iznose nove
činjenice i u prvostepenom postupku (do zaključenja glavne rasprave) i u drugostepenom
postupku (u žalbi ili na drugostepenoj usmenoj raspravi). U našem građanskoprocesnom pravu,
sa novim Zakonom o parničnom postupku iz 2011. godine, raspravno načelo postaje dominantno
i potiskuje istražno načelo.
Zakon o parničnom postupku do sada je nalagao sudu da utvrdi sve činjenice od kojih zavisi
odluka o osnovanosti tužbenog zahteva, što je u sudskoj praksi dovelo do široke primene
istražnog načela, i toga da sud utvrđuje i činjenice koje nisu iznele ili predložile stranke.
Formulacija u članu 7. stav 2. ZPP obavezuje sud da uzme u obzir samo one činjenice koje su
stranke predložile, u vezi kojih su izvedeni dokazi. Sud samo može postavljanjem pitanja da se
stara da se u toku rasprave pruže potrebna objašnjenja da bi se utvrdile činjenice od kojih zavisi
odluka o osnovanosti tužbenog zahteva (čl. 313). Time je, u skladu sa opštom ten- dencijom u
našem novom procesnom pravu da „sud ne istražuje već samo presuđuje", istražno načelo
praktično eliminisano iz parničnog postupka jer same stranke treba da se bore za svoje interese i
predlažu dokaze, a sud je arbitar koji dokaze ceni na osnovu određenih pravila, posebno pravila
o teretu dokazivanja, i donosi odluku.
ZPP iz 2011. godine postavio je u prvi plan načelo dispozicije, odno- sno raspravno načelo. Sud
odlučuje u granicama zahteva koje su postavile stranke, obaveza prikupljanja procesnog
materijala je na strankama, sud nije ovlašćen da izvodi dokaze koje nijedna stranka nije predložila
ili čijem se izvođenju one protive. Procesna sloboda stranaka jedino је ograničena prinudnim
propisima, javnim poretkom, pravilima morala i dobrim običajima jer samo ako raspolaganja
stranaka zadru u te domene i povrede ta pravna pravila i društvene vrednosti, sud će intervenisati i
neće dozvoliti takva raspolaganja stranaka. Tо је (čl. 3. st. 3. ZPP) jedino ograničenje za stranke i
jedino dopuštena istražna inicijativa suda kod prikupljanja činjenica.
U vanparničnom postupku dominira istražno načelo, kao posledica kogentnosti normi kojima је
regulisan predmet tog postupka. U nekim postupcima (о statusnim stvarima i sa predmetom kojim
stranke ne mogu slobodno raspolagati), sud је dužan ро službenoj dužnosti da utvrdi celokupno
činjenično stanje i upotrebi sva dokazna sredstva. U tim postupcima izjava stranaka о priznanju
činjenica, ne oslobađa sud od obaveze utvrđivanja njihove sadržine. Istražno načelo primenjuje se
i u svm postupcima u kojima zbog odsustva suprotnih interesa stranaka, postoji opasnost da se
stvar neće svestrano razjasniti aktivnostima samih stranaka. U svim drugim postupcima, i u
odsustvu opšteg interesa - vlada raspravno načelo.
U izvršnom postupku raspravno i istražno načelo nеmајu onaj znаčај koji imaju u parničnom i
vanparničnom postupku, jer u njemu vlada načelo formalnog (strogog) legaliteta. Izvršni sud је
samo izuzetno u prilici da utvrđuje činjenično stanje (npr. u postupku protivizvršenja kod
utvrđivanja postojanja i visine štete zbog ukidanja prethodne mere; kod utvrđivanja postojanja i
višine štete koju је poverilac dužan nadoknaditi dužniku, kad mu је nanesena privremenom
merom za koju је utvrđeno da је bila neosnovana kојu poverilac nije opravdao). U takvim
prilikama, primenjuju se odgovarajuća pravila parničnog postupka.
5. Načelo obostranog saslušanja stranaka (kontradiktornost). Načelo obostranog saslušanja
(audiatur et altera pars) jedno је od najstarijih i najznačajnijih nаčеlа postupka. U starom pravu
niје se moglo odlučiti, ukoliko pred sud ne dođu оbе parnične stranke, da bi mogle dati
izjašnjenja i da ih sud о tome čuје. U savremenom pravu postoji samo obaveza suda da pruži
mogućnost svakoj stranci da se izjasni о stavu svog protivnika (navodima, zahtevima i
predlozima). Ali, to niје obaveza stranaka, niti se na to stranke mogu naterati. U pitanju је јеdnо
pravo, bolje reći - teret, od čijeg nepoštovanje može da se smanji izgled dobijanja povoljne
odluke i umanji procesni položaj neaktivne stranke. Ako su u pitanju pismene radnje (podnesci),
sud је obavezan da svaki podnesak jedne stranke, dostavi suprotnoj stranci radi izjašnjenja. Kad
se radi о preduzimanju usmenih radnji, obaveza је suda da svakoj stranci dostavi uredno i
blagovremeno poziv za ročište. Ovim načelom uspostavlja se procesna ravnoteža stranaka i
njihova ravnopravnost u postupku, а istovremeno omogućava sudu da prikupi procesni materijal
za odlučivanje, jer su stranke najvažniji izvor činjenica i dokaza potrebnih za donošenje pravilne
i zakonite odluke. Odstupanja od ovog načela moraju biti zakonom izričito propisana, а nе smeju
niti mogu biti takva da strankama stvarno i definitivno onemoguće izjašnjenje o stavu
protivnika. Ako strankama nezakonitim postupanjem suda, ne bude omogućeno da se upuste u
raspravljanje, a naročito propuštanjem dostavljanja, takva povreda uvek predstavlja apsolutno
bitnu povredu postupka, zbog koje se mogu izjaviti i redovni i vanredni pravni lekovi. Od ovog
načela treba razlikovati načelo kontradiktomosti (contra dicere - u postupku) kao opšte pravilo
po kome stranke u toku postupka, naročito na glavnoj raspravi, iznose svoje oprečne stavove i
zahteve o tome kako treba rešiti predmet spora. Njemu bitno doprinose: načelo usmenosti,
neposrednosti i koncentracije postupka, a u suštini služi ostvarenju načela obostranog saslušanja.
U parničnom postupku. načelo obostranog saslušanja dominira nad svim drugim načelima.
Konsekventno je sprovedeno u celokupnom toku postupka i kroz sve njegove faze, uz
konkretizaciju i stroga odstupanja. To je slučaj i sa ZPP. U pripremanju glavne rasprave uređeno
je: obavezno dostavljanje tužbe tuženom; dostavljanje tužbe tuženom na odgovor; dostavljanje
podnesaka; pozivanje na ročite i dostavljanje izjave umešača. U toku glavne rasprave načelo se
izražava kroz pravila kojima se uređuju: pozivanje na ročište; dostavljanju pripremnih
podnesaka; postavljanju pitanja; obaveštenju o povlačenju tužbe ili o njenom preinačenju. U toku
postupka po pravnim lekovima regulisano je: dostavljanje pravnog leka na odgovor i odgovora
na pravni lek protivne strane; pozivanje na drugostepenu usmenu raspravu; dostavljanje odluke
donesene u postupku po pravnom leku od instancionog suda. Od posebnog je značaja zabrana po
kojoj sud ne može zasnovati svoju odluku na činjenicama o kojima strankama nije pružena
mogućnost da se izjasne, osim kad je to zakonom izričito propisano, kao i obaveza suda da pruži
mogućnost strankama da se izjasne o navodima, predlozima i zahtevima svog protivnika (član 5.
ZPP). Odstupanja od načela obostranog saslušanja, takođe su precizno regulisana i odnose se na:
donošenje platnog naloga; odlučivanje o nadležnosti povodom prethodnog ispitivanja tužbe na
osnovu navoda iz tužbe; izdavanje privremene mere bez saslušanja protivne stranke; odlučivanje
bez saslušanja protivnika predlagača povodom predloga za obezbeđenje dokaza; odlučivanje o
sukobu nadležnosti i troškovima postupka; na nedostavljanje žalbe izjavljene protiv presude
protivniku žalioca u postupku za ispravku netačne informacije. Povreda načela uvek predstavlja
bitnu povredu postupka, zbog koje se mogu izjaviti redovni i vanredni pravni lekovi.
U vanparničnom postupku - dominira načelo saslušanja stranaka, po kome je sud ovlašćen da
stranku sasluša pre no što odluči o njenim pravima i interesima. Domašaj ovog načela je
specifičan, jer u vanparničnom postupku vlada načelo oficijelnosti i razlikuje se od načela
obostranog saslušanja. Sud nema obavezu da stranci uvek pruži mogućnost izjašnjenja o
navodima i predlozima protivnika, jer nisu uvek postupci sa suprotnim interesima stranaka. Sud
stranku može da sasluša van rasprave, da to učini usmeno ili pismeno, postupajući bez određene
forme. U tim postupcima usmena rasprava nije uvek obavezna, а stranka svoju izjavu može dati u
odsustvu druge strane, а može је dati i u pismenoj formi. Izostanak učesnika sa rasprave ne
sprečava dalje postupanje suda, jer u vanparničnom postupku ne postoji obaveza izjašnjenja о
svakoj činjenici i od svakog učesnika. Sud je obavezan da sasluša stranku i onda kada postupak
pokreće ро službenoj dužnosti, zbog obezbeđenja aktivne uloge stranaka u postupku. Kod
postupaka sa protivurečnim interesima sud može, primenom pravila parnične procedure,
primeniti načelo obostranog saslušanja (pozivanje učesnika; dostavljanje podnesaka; uručenje
poziva itd.).
U izvršnom postupku, načelo obostranog saslušanja nije osnovuo načelo i regulisano је na
specifičan način, о čеmu će biti više reči kod izlaganja о tom postupku na odgovarajućim
mestima. Specifičnosti načela obostranog saslušanja postoje u sledećim procesnim situacijama:
dužnik se ne saslušava pre nego što se dozvoli izvršenje zbog opasnosti da ono ne budе
osujećeno ili otežano; prigovor protiv rešenja о izvršenju, ne dostavlja se poveriocu na odgovor.
6. Načelo usmenosti i pismenosti. Načelo usmenosti i pismenosti tiče se оblikа u kome se
preduzimaju procesne radnje. Ako se radnje preduzimaju pretežno u pismenom obliku, vlada
načelo pismenosti. I obratno. Ро načelu pismenosti sud uzima u podlogu svoje odluke procesnu
gradu sadržanu u podnescima, što ne isključuje tragove usmenosti i ро ovom načelu (npr. pravo
stranke da postavlja pitanja usmeno svedoku ili veštaku na ročištu na kome se izvodi dokaz
njihovim saslušanjem). Nedostaci načela pismenosti su brojni. Njemu nedostaju odlike načela
usmenosti, jako su neke njegove odlike istovremeno mane načela usmenosti (npr. može se
dogoditi da sud ispusti uneti u zapisnik sa ročišta neko kazivanje stranke bitno za donošenje
odluke ili da to učini različito od njene stvarne sadržine, zbog čega se to kod odlučivanja ne
može uzeti u obzir, а što је isključeno kod načela pismenosti). Nedostaci načela pismenosti su:
jer је njegov vremenski razvoj kruto uređen zakonom što onemogućava prilagođavanje
konkretnom slučaju; aktivnosti suda u rasvetljavanju procesne grade su paralisane, jer stranke u
podnescima često ne zauzimaju stav о navodima i predlozima protivne stranke, а takođe iznose
neistine, improvizacije i dr; iz straha da ne iznesu sve, stranke u podnesku bukvalno navode sve
i svašta - i što је bitno i što је irelevantno itd. Sve to uslovljava da ovo načelo pruža manje
garancija za odlučivanje primenom ostalih načela (zakonitost i pravilnost; brzina i efikasnost
itd. ). Ро načelu usmenosti, pak, podnesci imaju samo značaj prethodnog obaveštavanja suda i
drugih subjekata postupka о onome što se na ročištu namerava usmeno izneti. Usmenost
omogućava koncentraciju procesne grade suprotstavljenih stranaka, što doprinosi brzini i
efikasnosti okončanja parnice. Načelo usmenosti stavlja stranke u položaj da se izjasne о
navodima i predlozima protivne stranke, а sudu omogućava da postavljanjem pitanja i na drugi
shodan način aktivno utičе na iznošenje činjeničnog stanja, čime se doprinosi otklanjanju
nejasnoća i nedostataka u iznošenju i formiranju procesne građe.
Nije na odmet reći i to da stranke u prisustvu sudije češće iznose, i sve što im je poznato i sa
manje netačnosti i neistine. Neka načela postupka nisu moguća bez načela usmenosti (npr.
javnost; neposrednost). Slaba strana ovog načela je što neke stranke, koje nemaju stručnog
zastupnika, ponekad ne umeju izneti činjenično stanje jasno i određeno, pristupačno i dr., ali se
taj nedostatak može ublažiti drugačijim propisima o zastupanju i obavezom učešća stručnih lica
kao punomoćnika, što je slučaj u nekim savremenim postupcima, a i u našem ZPP od 2011.
godine, koji predviđa da stranku mora zastupati advokat u postupku po vanrednim pravnim
lekovima.
U parničnom postupku. preteže načelo usmenosti, ali uz kombinaciju sa načelom pismenosti
koje ima poseban značaj u postupku po pravnim lekovima (npr. žalba i odgovor na žalbu, daju
se u pismenom obliku - što je slučanj i sa drugim pravnim lekovima; drugostepeni sud odlučuje,
po pravilu, na osnovu spisa sadržanih u predmetu; izuzimajući ponavljanje postupka, o
vanrednim pravnim lekovima sud odlučuje na osnovu spisa sadržanih u predmetu). Za neke
radnje propisane su obavezna pismena forma (npr. za tužbu, odgovor na tužbu; za predlog za
povraćaj u pređašnje stanje ili za obezbeđenje dokaza; za obaveštenje o parnici). Isključena je
mogućnost da se podnesci zamenjuju izjavom u zapisnik kod suda. Donošenjem ZPP od 2004.
godine, može se reći da je i kod nas snažno pojačano načelo pismenosti.
U vanparničnom postupku. dominira pismeno načelo, a usmenost nema onaj značaj koji ima u
parničnom postupku. Prikupljanje procesne građe sud vrši i u pismenom obliku, kao i van
ročišta, a odluku može zasnovati i na izjavama stranaka koje nisu date usmeno na ročištu i na
pismenim dokazima koji nisu izvedeni na ročištu. Stranke svoje predloge i izjave mogu davati i
pismeno, a sud ih može saslušati i van ročišta bez određene forme. Neki prvostepeni postupci su
pretežno pismeni (postupak upisa u javne knjige; postupak overe i postupci u zemljišnoknjižnim
stvarima), a drugostepeni postupak je u celosti zasnovan na ovom načelu. Načelo usmenosti u
vanparničnom postupku, po pravilu, je izuzetak. Održavanje usmene rasprave, osim kad je po
zakonu obavezno, nije obavezno u svim postupcima, a odluke se donose, po pravilu, bez
održavanja ročišta. Usmena rasprava može da se drži i kad sud oceni da je njeno održavanje
potrebno, radi razjašnjavanja ili utvrđivanja pravno relevantnih činjenica, ili ako je to
celishodno. O primeni načela, po pravilu, sud sam odlučuje. Povreda načela usmenosti može
biti apsolutno bitna povreda postupka, kad sud nije održao ročište koje je zakonom obavezno.
U izvršnom postupku. osnovno je načelo pismenosti. Postupak dozvole izvršenja, redovno je
pismen, a odluke se donose takođe redovno bez održavanja usmene rasprave. Sud postupa na
osnovu podnesaka i drugih pismena.
7.· Načelo (opšte) javnosti. Načelo opšte javnosti је ustavni princip javne kontrole državnih i
drugih organa koji su nosioci javnih ovlašćenja. Sastoji se u pravu svakog punoletnog fizičkog
lica da prisustvuje ročištu na kome se preduzimaju procesne radnje, ра i na ročištu za
objavljivanje odluke. Javnost se isključuje ili neposredno na osnovu propisa zakona ili odlukom
organa koji vodi postupak pod uslovima određenim u zakonu. Ро zakonu је javnost isključena
radi postovanja opšteg interesa, а odlukom organa koji vodi postupak može se isključiti: kad to
zahtevaju interesi čuvanja službene, poslovne ili lične tajne; interesi javnog reda ili razlozi
morala, kao i onda kad se merama koje organu stoje na raspolaganju ne bi moglo obezbediti
nesmetano održavanje javne rasprave. Javnost može biti odlukom suda isključena za celu
raspravu ili samo za jedan njen deo. Isključenje javnosti ne odnosi se na stranke, njihove
zakonske zastupnike i punomoćnike, kao i na umešača (sporednog). Na zahtev stranke sud može
dopustiti, da raspravi sa koje је javnost isključena mogu prisustvovati najviše dva punoletna
fizička lica koje stranke označe odnosno predlože. Sud može dopustiti da takvoj raspravi
prisustvuju pojedina službena lica, naučni i javni radnici kada је to od interesa za njihovu službu
ili njihovu javnu ili naučnu delatnost. Povreda ovog načela je apsolutno bitna povreda postupka,
samo ako је javnost protivno zakonu bila isključena. Ponavljanje postupka zbog ove povrede, ne
može se tražiti.
U parničnom postupku, detaljno su propisana pravila u vezi sa javnošću rasprave i to је pravilo u
svakom postupku, о čemu će biti više reči kod izlaganja ove ustanove na odgovarajućem mestu.
Parnični sud ро pravilu odlučuje о tužbenom zahtevu ро pravilu na osnovu usmenog,
neposrednog i javnog raspravljanja, ako ovim zakonom nije drugačije propisano. Sud može da
isključi javnost samo u slučajevima propisanim zakonom (čl. 4. ZPP). Posebne odredbe postoje
о javnosti glavne rasprave (čl. 321-325), javnom objavljivanju presude (čl. 353. ZPP), kao i da
је nezakonito isključenje javnosti na glavnoj raspravi bitna povreda odredaba parničnog
postupka (čl. 374·st. 2. tač. 11. ZPP).
Prema članu 9· ZVP, u vanparničnom postupku u kome se odlučuje о statusnim stvarima javnost
је isključena. U postupku obezbeđenja potraživanja iz bračnih i porodičnih odnosa isključena je
javnost (čl. 424. st. 3. ZVP). Sem toga, u vanparničnom i izvršnom postupku, nisu posebno
regulisana pravila о javnosti, ра se u vezi sa tim načelom shodno primenjuju odredbe parničnog
postupka, ро pravilima о njihovoj supsidijarnoj primeni u tim postupcima. Tо znači da će javnost
biti obezbeđena na svakom ročištu koje је obavezno tim zakonima predviđeno, kao i onda kad sud
ро svojoj oceni odluči da ročište održi.
8. Načelo neposrednosti. Načelo neposrednostj tiče se pravila о načinu izvođenja dokaza. Ро
tom načelu, sud је obavezan da tokom čitavog postupka bude u neprekidnom kontaktu sa
dokaznim sredstvima i strankama, što mu omogućava da postepeno svojim čulima zapaža
sadržinu svakog upotrebijenog dokaznog sredstva, kao i da odlučuje o zahtevima u postupku
samo na osnovu tako prikupljenog faktičkog materijala i da odluku donese odmah nakon
zaključenja ročišta na kome je zavrženo prikupljauje procesne građe. Ocenu posredno izvedenih
dokaza sud vrši na osnovu činjeničnog materijala prikupljenog od drugog suda koji je bio u
neposrednom odnosu sa dokazima koje je izveo. U našem procesnom pravu, princip
neposrednosti prihvaćen je kao jedan od osnovnih pravila postupka. Povreda ovog načela
predstavlja apsolutno bitnu povredu postupka, samo u slučaju da u donošenju odluke učestvuje
sudija ili sudija-porotnik koji nije prisustvovao glavnoj raspravi. Zbog ove povrede postupka,
mogu se uložiti sva redovna i vanredna pravna sredstva, osim ponavljanja postupka kao
vanrednog pravnog leka.
U parničnom postupku. načelo neposrednosti ima naročiti znaćaj, pa ZPP ovom načelu
posvećuje posebnu pažnju u mnogim odredbama procedure, ali postoje i slučajevi odstupanja
koji su takođe uređeni zakonom. Ako dođe do promene u sastavu veća, ili između dva ročišta
protekne dosta vremena tako da usled toga oslabe utisci članova veća, rasprava mora da počne
ispočetka (mora se obnoviti). Odstupanja od ovog načela ogledaju se u sledećem: što na
sledećem ročištu, kad sudi isto veće, predsednik veća referiše dotadašnji tok postupka na osnovu
stanja u spisima predmeta; što se neki dokazi izvode i posredno (preko zamoljenog ili određenog
sudije); što u složenijim predmetima može da dođe do odloženog donošenja presude; i što veće
može da odluči, kad dođe do promene u njegovom sastavu, a stranke se slažu, da se umesto
ponovnog izvođenja dokaza samo pročitaju zapisnici sa ranijih ročišta.
U vanparničnom postupku. načelo neposrednosti nije dominantno. Sud u tom postupku: donosi
odluku najčešće bez prethodne usmene rasprave; saslušanje stranaka je pravilo; izvođenje
dokaza nije vezano strogim formalnostima; stranke mogu davati izjave u pismenom obliku i sud
ih uvažava kad su takve stranke odsutne; odluka se može zasnovati na dokazima koji su
posredno izvedeni; pojedine radnje u postupku mogu da preduzimaju i stručni saradnici (razume
se - ne i da donose odluke); viši sud nije vezan za stanje stvari utvrđeno u prvostepenom
postupku, niti je vezan ocenom dokaza izvršenih od prvostepenog suda; zbog promene u sastavu
veća ili zbog dužeg proteka vremena između dva ročišta, radnje se ne ponavljaju; odluku može
doneti i sudija koji nije učestvovao u celom postupku, jer po zakonu pojedine radnje može
preduzeti i stručni saradnik suda. U onome što nije propisano za taj postupak, shodno se
primenjuju odredbe parnične procedure.
U izvršnom postupku. načelo neposrednosti ima manji značaj i uže polje primene, zbog prirode
tog postupka, što se videlo kod izlaganja o drugim načelima u tom postupku ( načelo usmenosti i
pismenosti; raspravno i istražno načelo). I u ovom postupku, primenjuju se shodno propisi
parnične procedure u vezi sa primenom ovog načela.
9· Načelo kolegijalnosti i inokosnog suđenja. Ро načelu kolegijalnosti, sudovi sude u veću.
Odstupanja su zakonom strogo regulisana i odnose sa na pojedine stvari о kojima odlučuje
sudija pojedinac, što zavisi od vrste suda i vrste postupka, stepena suđenja i vrednosti predmeta
spora. Tako, ро članu 35. stav 1. ZPP, sporove u prvom stepenu uvek sudi sudija pojedinac,
izuzev u porodičnim sporovima kad u prvom stepenu sudi veće. Umesto sudije pojedinca može
biti ovlašćeno da sudi veće kad se stranke, najkasnije pre upustanja u raspravljanje о glavnoj
stvari о tome sporazumeju. U ZPP dominira princip inokosnog suđenja radi ostvarenja načela
efikasnosti, koje se sastoji u sledećem: sudija pojedinac sudi u sporovima male vrednosti, u
posesornim sporovima, u predmetima pravne pomoći, i ро pravilu, u prvostepenom postupku;
pripremanje glavne rasprave vrši sudija - predsednik veća i u sporovima о kojima odlučuje veće;
na pripremnom ročištu učestvuje samo sudija-predsednik veća koji је ovlašćen da donosi
presudu na osnovu priznanja tužbenog zahteva i presudu zbog odricanja od tužbenog zahteva;
presuda na osnovu priznanja i zbog odricanja od tužbenog zahteva, donosi se u toku čitavog
postupka od predsednika veća prvostepenog suda van ročišta; predsednik veća takođe inokosno
upravlja postupkom u stadijumu glavne rasprave između dva ročišta; u prvom stepenu u
privrednim stvarima uvek sudi sudija pojedinac itd. Najviši sudovi, pored suđenja u veću, svoju
funkciju vrše i u sednici sudskog odeljenja ili u opštoj sednici.
Princip inokosnog suđenja u skladu је sa preporukom Komiteta Ministara Saveta Evrope, ali i
činjenicom da suđenje u veću nepotrebno opterećuje budžet, izaziva često ozbiljne probleme u
funkcionisanju pravosuđa i suđenju, što dovodi do nepotrebnog odugovlačenja i poskupljenja
parnice itd.
U vanparničnom postupku, ро pravilu, postupa sudija pojedinac, а u drugostepenom postupku
(ро prigovoru) odlučuje veće od troje sudija istog suda.
U izvršnom postupku, uvek postupa sudija pojedinac.
10. Načelo učešća gradana u vršenju pravosuđa. Ovo načelo tiče se prava građana da vrše
funkciju suđenja, pored sudija, kao javnu funkciju, ali uvek povremeno. U tom smislu razlikuju
se, u osnovi, dva sistema: ili је funkcija suđenja podeljena između sudije od poziva i građana
koji obrazuju posebno telo (porota), ili građani i sudija obrazuju jedno telo (mešoviti sistem). U
prvom sistemu funkcija suđenja је podeljena između građana i sudije, pri čemu prvi daju izreku
о krivici, а sudija primenjuje odredbe о krivičnom delu i određuje visinu kazne. Sistem porote
karakterističan je za oblast krivične procedure, dok je drugi prisutan u građanskom pravosuđu.
Naš sistem i ranije i danas, predviđa da u suđenju učestvuju sudije i sudije porotnici (mešoviti
sistem), na način utvrđen zakonom (čl. 142/4 Ustava). Učešće sudija porotnika obezbeđeno је u
prvostepenom postupku. Zakon o parničnom postupku predviđa da kad u prvom stepenu sudi
veće, ono je sastavljeno od jednog sudije predsednika veća i dvoje sudija porotnika (čl. 35/2).
Ako, pak, sudi u drugom stepenu u sednici veća ili na raspravi sud odlučuje u veću sastavljenom
od troje sudija, osim kad je tim zakonom drugačije propisano (čl. 37/1). Sudije porotnike
imenuje Visoki savet sudstva.
Sudije porotnici ne moraju biti pravno obrazovani niti imati školsku spremu, svoju dužnost vrše
povremeno - kad ih sud pozove, a u raspravljanju i odlučivanju potpuno su (formalno)
izjednačeni sa sudijom od karijere. To znači da odlučuju i učestvuju u raspravljanju, kako o
činjeničnim, tako i o pravnim pitanjima. Glas sudije porotnika ima isti značaj kao i sudije od
karijere. Funkciju suđenja nikada ne vrše kao sudije pojedinci. Ustav predviđa da je moguće
zakonom propisati izuzetke od načela porotničkog učešća u postupku, što ZPP i čini. U
parničnom postupku to predstavlja slučaj u kome sudi sudija pojedinac i kad se donosi odluka
bez prethodnog raspravljanja. Učešće građana u vršenju pravosuđa, sa stanovišta pravne politike,
predmet je kritike u nauci. Kao prednosti, navodi se: njime se jača poverenje naroda u
pravosuđe, a sudija od porotnika stiče dopunska praktična, životna iskustva; sputava se
birokratska tendencija u pravosuđu, a omogućava da se stečeno znanje u vršenju pravosuđa
prenese u svakodnevni život naroda itd. Uz sve to, tvrdi se (bez preterivanja) da iako bez
pravnog iskustva, porotnici mogu dati ozbiljan doprinos utvrđivanju i rasvetljavanju činjenične
građe kao podloge za odlučivanje. Kao nedostaci ističu se: pravno i činjenično pitanje u
obavljanju suđenja, teško se može razdvojiti; da porotnicima nedostaje iskustvo i kad se radi o
činjeničnom osnovu, a posebno im nedostaje kritički stav, zbog čega su ponekad neobjektivni i
lakše podložni uticajima; da ponekad čak i smetaju ućešćem u raspravljanju na ročištima itd.
Uprkos svemu tome, u našem sistemu posle Drugog svetskog rata do danas, porotnici su
tekovina u pravosuđu.
U parničnom i vanparničnom postupku učešće građana u vršenju pravosuđa obezbeđeno je
zakonima iz tih oblasti, a kada je u pitanju izvršni postupak, zakon predviđa da u njemu
učestvuju samo sudije, i to u prvom stepenu sudija pojedinac, a u drugom stepenu veće od troje
stalnih sudija.
11. Nezavisnost i stalnost sudija. Izbor za sudiju lica koja se prvi put biraju na tu funkciju, vrši
Narodna skupština, na predlog Visokog saveta sudstva, i to sa mandatom na tri godine. Svaki
docniji izbor sudije u nadležnosti je Visokog saveta sudstva koji bira sudije za trajno obavljanje
sudijske funkcije i odlučuje o prestanku sudijske funkcije.
Nezavisnost sudije (a preko toga i nezavisnost suda) obezbeđuje se trajnošću njegovog mandata,
koja nije postojala sve do promene sistema zasnovanog na Ustavu od 1974. godine. Prema članu
146. Ustava Srbije, sudijska funkcija je stalna, sa izuzetkom lica koje se prvi put bira za sudiju.
Sudska funkcija prestaje: na traženje samog sudije; ispunjenjem uslova za starosnu penziju ili
razrešenjem. Propisana su stroga proceduralna pravila za utvrđivanje uslova na osnovu kojih
prestaje sudijska funkcija. Odluku о prestanku sudijske funkcije donosi Visoki savet sudstva.
Protiv ove odluke sudija ima pravo žalbе Ustavnom sudu. Izjavljena žalba isključuje pravo na
podnošenje Ustavne žalbе. Protiv svoje volje, sudija ne može biti premešten. Predsednik suda
bira se iz reda sudija, i kao sudija takođe ima stalnu sudijsku funkciju, а mandat predsednika mu
је ograničen na 4 godine.
Sudija ne sme obavljati funkciju koja је nespojiva sa funkcijom koju obavlja (sudijska funkcija).
12. Јednakost pred sudom. Као nadopuna principa jednakosti građana i ostalih subjekata pred
zakonom, predviđena је i jednaka zaštita u postupku pred sudom, što znači da niko ne može
imati privilegovan položaj u bilo kojoj procesnoj situaciji i u bilo kojem postupku, osim ako је to
izričito zakonom propisano. Položaj stranaca nije u svemu jednak sa domaćim licima u
postupku: on је dužan da na zahtev tuženog položi određeni iznos koji sudija utvrdi za pokriće
troškova postupka koji bi u njemu nastali (tzv. aktorska kaucija); on može biti oslobođen
plaćanja troškova postupka samo pod uslovima reciprociteta (i faktičkog). Maloletnika štiti
parnična procedura od štetnih posledica njegovog zakonskog zastupnika, npr. kod donošenja
kontumacione presude, odnosno sud može tražiti od nadležnog organa da se tom licu postavi
drugi zakonski zastupnik, ako određeni ne pokazuje potrebnu pažnju u zastupanju itd. Zaštita
maloletnika i lica koja se ne mogu starati sama о svojim pravima i interesima, posebno dolazi do
izražaja u pojedinim vanparničnjm postupcima. I u vanparničnom i u izvršnom postupku, shodno
se primenjuju odredbe parnične procedure u ostvarenju ovog načela.
13. Načelo upotrebe jezika. Učesnici u postupku imaju pravo da preduzimaju usmene radnje
pred sudom na svom jeziku, odnosno da im se na njihov zahtev obezbedi usmeno prevođenje
onoga što se iznosi na ročištu i prevođenje isprava koje se koriste radi dokazivanja na ročištu, о
čemu se moraju poučiti i pouka uneti u zapisnik. Sudska pismena upućuje se učesnicima na
srpskom jeziku i ćiriličkom pismu ili na jeziku nacionalnih manjina, ako је u službenoj upotrebi
i taj jezik u sudu. Svoje pismene radnje (podneske) učesnici upućuju na jeziku koji је u
službenoj upotrebi u sudu, ali i na jeziku nacionalnih manjina ako је to u skladu sa zakonom.
Ako је u sudu u službenoj upotrebi i jezik nacionalne manjine troškove prevođenja koji nastaju
upotrebom službenih jezika nacionalne manjine u postupku od strane učesnika postupka
obezbeđuje organ koji vodi postupak. Stranke i drugi učesnici u postupku koji su slepi, gluvi ili
nemi imaju pravo na besplatnog tumača u postupku pred sudom. Prevođenje, odnosno
tumačenje obavlja se na teret sredstava suda.
Vrhovni kasacioni sud ntvrduje načelne pravne stavove od značaja za jedinstvenu primenu
zakona i drugih propisa, što čini i svojim odlukama zbog autoriteta koji poseduje u
hijerarhijskoj organizaciji pravosudnog sistema.
14. Pravo na žalbu predviđaju Ustav i zakoni, jer je to istovremeno osnovno pravo čoveka i
građanina savremenih država. Svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo (prigovor ili
dr.) protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom
interesu (čl. 36/2 Ustava Srbije). O žalbi odluku donosi viši sud a izuzetno isti sud kao stoje npr.
slučaj u izvršnom postupku). Žalba se može isključiti samo u pojedinim slučajevima, ali i tada je
potrebno da je zaštita obezbeđena na drugi način. Žalba je dopuštena samo kad se odlukom
rešava o predmetu spora, a u drugim situacijama to se pravo predviđa samo kad je zakonom
pravni lek dozvoljen (kao samostalna žalba ili žalba uz glavnu stvar). Inače, žalba je dozvoljena
protiv svake odluke ako izričito nije isključena zakonom u određenom postupku (prezumpcija
prava na pravni lek). Izuzeci od prava na žalbu, po pravilu, počivaju na onemogućavanju
zloupotrebe procesnih ovlašćenja stranaka u postupku, prvenstveno u vezi sa odugovlačenjem
postupka. Primera radi, nedopušten zahtev za izuzeće sudija :e odmah odbaciti rešenjem protiv
kog nije dozvoljena posebna žalba (čl. 70/4. ZPP).
15. Načelo materijalne istine. Načelo materijalne istine tiče se utvrđivanja sadržine činjeničnih
tvrdnji koje se vrši upotrebom (izvođenjem) dokaza. U objektivnoj stvarnosti postoji samo jedna,
uvek ista stvarna, materijalna istina. Zato utvrđivanje obima i sadržine te stvarnosti (istine) zavisi
u prvom redu (u osnovi) od predmeta dobra koje se štiti u određenom postupku. Zbog toga što je
predmet zaštite u krivičnom postupku čovekova ličnost, kao njegovo najveće dobro, utvrđivanje
istine ne može riti ničim ograničeno ili uslovljeno. U građanskom sudskom postupku, obaveza
utvrđivanja istine različito je uređena, imajući u vidu pravne stvari koje se u njima rešavaju. U
teoriji i zakonodavstvu, za utvrđivanje istine : cenom dokaza, postoje dve skoro oprečne teorije.
Po zakonskoj (formalnoj) za ocenu dokaza zakon propisuje stroga pravila u istraživanju i
zaključivanju kod utvrđivanja istine ocenom dokaza. Nasuprot ovoj, slobodna ocena dokaza daje
punu slobodu sudiji da u svakom konkretnom slučaju izabere najpogodniji metod istraživanja i
zaključivanja, pri čemu se ceni svaki dokaz posebno, svi dokazi zajedno i rezultat celokupnog
raspravljanja. Ako se utvrđuju činjenice koje su osnova za donošenje odluke o predmetu spora
(materijalnopravne činjenice), sudija svoje saznanje 0 sadržini tih činjenica mora dovesti do
stepena uverenja, koje se sastoji u tome da svako dalje dokazivanje izvođenjem dokaza ne bi
uticalo na već stečeno saznanje istine. U svim drugim slučajevima sud svoje saznanje 0 istini
dovodi do stepena verovatnoće, jer se radi o manje značajnim predmetima uređivanja i
zaključivanja. Oba stepena saznanja istog su kvaliteta, ali različite jačine. Utvrđivanje
(objektivne) istine u postupku predstavlja samo težnju ka objektivnoj stvarnosti. Zbog toga što je
i sudija nesavršeno biće, zbog specifičnosti uslova pojedinih postupaka, težnje da se ostvare sva
načela u postupku, među kojima posebno ekonomičnost i pravna sigurnost, istina utvrđena u
postupku uvek је relativna i predstavlja samo težnju ka objektivnoj stvarnosti. Uglavnom iz tih
razloga, istina dobijena u postupku primenom pravila kojima је utvrđena, u nauci se naziva i
zakonska istina. u parničnoj proceduri utvrživanje istine uslovljeno је dispozitivnošću
subjektivnih prava koja čine predmet odlučivanja, ра se dužnost utvrđivanja istine kreće u
granicama dokaznih predloga samih stranaka i onog što је među strankama sporno. u
vanparničnom postupku gde su pravne stvari о kojima se odlučuje od većeg društvenog (opšteg)
značaja, načelo materijalne istine ima veći domet, dok je u izvršnom postupku prilagođeno
predmetu u kome se odlučuje i u vezi sa tim primenjuju se pravila parnične procedure
supsidijarno.
U ZPP 2004 bila је propisana obaveza suda da utvrdi sve činjenice od značaja za odlučivanje о
zahtevu stranaka. ZPP 2011 ne obavezuje sud da sam utvrđuje materijalnu istinu, već obavezuje
stranke da one iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze
kojima se utvrđuju te činjenice. Sud razmatra i utvrđuje samo činjenice koje su stranke iznele i
izvodi samo dokaze koje su stranke predložile, а izvan tih okvira može se kretati samo ako iz
rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu da
raspolažu. U vanparničnom i izvršnom postupku, primenjuju se supsidijarno pravila parničnog
postupka, ako zakonima о tim postupcima nije drugačije propisano. U svim postupcima sud је
slobodan i dužan da istinu utvrdi do stepena izvesnosti, ako stranke idu za tim da raspolažu
zahtevima protivno prinudnim propisima, javnom poretku, dobrim običajima i pravilima morala.
Tо је propisano čl. 3 st. 3 ZPP, koji se supsidijarno primenjuje i u drugim postupcima, koji to
izričito predviđaju.
16. Načelo savesnosti i poštenja. Ovo načelo ima u vidu obavezu: da svaka radnja koja se u
postupku preduzima od svakog subjekta koji u tom postupku učestvuje, uključujući i sud, mora
biti preduzeta u duhu sistema prava, u duhu zakona i cilja određenog postupka u kome se
preduzima. Jednostavno rečeno, svaka radnja mora biti "nadahnuta", "natopljena" svakim
načelom koje se na nju odnosi. Tо, pre svega, znači da radnje ne mogu biti preduzete iz nekih
drugih razloga, npr. iz obesti, sa nemoralnim ili nedozvoljenim i nemogućim ciljem ili uopšte sa
namerom da se jedno pravo zloupotrebi, čak i onda kada se preduzimaju u formalnom smislu u
skladu sa zakonom. Svaka radnja ima svoj (bliži) i svoj krajnji (zajednički) cilj u određenom
postupku, ра se može reći da је radnja nesavesna ili nedozvoljena, uvek kad nije namenjena svom
pojedinačnom ili opštem cilju. Zato је za primenu ovog načela potrebno da svi subjekti postupka
imaju potrebnu svest о sustini određenog procesnog ponašanja, što ni na koji način ne sprečava
sud, koji upravlja postupkom, da onemogući takve radnje i kad nema prisustva zle namere. Sud to
ceni u interesu ostvarenja svoje funkcije - kao javne delatnosti, ali је iz tog razloga i sam
podvrgnut pravilima ovog načela. Svaka njegova radnja mora biti u funkciji donošenja zakonite i
pravilne odluke, uz primenu svih načela postupka i zaštite interesa stranaka u postupku.
17. Zabrana zloupotrebe procesnih prava. Zbog značaja ovog načela, u modernim postupcima
predviđene su određene mere za onemogućavanje i suzbijanje njegove povrede. ZPP koji se
supsidijarno primenjuje i u ostalim postupcima, propisuje ovlašćenja sudu da suzbije i
onemogući zloupotrebe u postupku. Samo izuzetno sudu stoje na raspolaganju određene direktne
procesne sankcije, npr. sud je ovlašćen da odbaci zahtev stranke (podnesak u kome je zahtev
sadržan), za koji stranka po oceni suda nema pravnog interesa; zatim, sud ne sme uvažiti
raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima. Zloupotrebe se mogu
sprečiti i indirektnim pravnim sredstvima, npr. izricanjem novčane (procesne) kazne za izvršenu
zloupotrebu; odlučivanjem o troškovima postupka po osnovu krivice, odnosno uvažavanjem
samo onih troškova koji su bili po oceni suda nužni ili celishodni za ostvarivanje pravne zaštite u
tom postupku. Iz razloga pravne sigumosti, nije predviđena mogućnost obaranja odluke
upotrebom vanprocesnih instrumenata, jer bi se time u postupku uvodile institucije izvan
zakonom uređenih pravnih sredstava za otklanjanje pravosnažnosti.
Primera zloupotrebe procesnih prava u praksi ima mnogo, a u naučnoj literaturi navode se
karakteristični primeri nepoštenog parničenja, npr. vođenje parnice samo da bi se naškodilo
suprotnoj strani; vođenje tzv. fiktivne (prividna, simulirana, lažna) parnice; vođenje parnice
samo da bi se protivniku, odnosno okolini dokazalo da je tužilac u pravu itd.; zatim, razni vidovi
procesnih prevara, npr. sklopi se sudsko poravnanje, a zatim se tužbom zahteva njegovo
poništenje, pri čemu se često poravnanje zaključuje uz neki nedostatak zbog koga ga sud mora u
parnici poništiti, npr. punomoćnik nema posebno ovlašćenje za sklapanje tog poravnanja;
namemo se propusti neki od konstitutivnih elemenata poravnanja; najzad, stranke najčešće
zloupotrebijavaju svoja procesna prava u težnji da postupak nepotrebno odugovlače, pri čemu se
koriste u sadašnjim zakonima svih postupaka mnoge procesne institucije, npr. ulaganjem
pravnog leka samo zbog odlaganja nastupanja pravosnažnosti i sl.; iznošenjem novih dokaza i
činjenica u žalbi ili predlaganjem dokaza u prvostepenom postupku, samo da bi se odugovlačila
parnica itd. U nauci je sporno da li se radi o nesavesnom vršenju procesnih prava, u slučaju da na
stranci ne postoji krivica u vezi sa preduzetom radnjom, npr. ako radnju ne preduzme iz nepažnje
- ne priloži ispravu uz podnesak, a poziva se na nju u tom podnesku; ili ako stranka pristupi
nepripremljena na ročište, verujući da će ono biti odloženo i sl. Po novijem shvatanju i to su
povrede ovog načela, jer se radi o zanemarivanju potrebne pažnje u pravnom saobraćaju uopšte,
a posebno u postupku. Po našem shvatanju, potreba savesnog postupanja u postupku nezavisna je
od svesti onog ko dela u njemu. Sve što se objektivno može oceniti nesavesnim, podleže merama
koje su propisane i obavezom suda daih onemogući odnosno suzbije. Prisustvo svesti može biti
od značaja, samo kod upotrebe sankcije kad је propisana i kod odmeravanja visine novčane
kazne kada se izriče za određenu zloupotrebu itd.
Zakonom о parničnom postupku načelo savesnog korišćenja procesnih ovlašćenja i zabrane
zloupotrebe procesnih prava, konkretizovano је propisivanjem preventivnih i represivnih mera.
Princip savesnog parničenja propisanje naročito time: da stranke iznose procesni materijal u
toku pripremnog ročišta; da stranke sudu blagovremeno upućuju uredne pripremne podneske;
da se nove činjenice i dokazi mogu iznositi samo izuzetno u postupku ро žalbi; da prigovore od
kojih zavisi odluka о predmetu spora (materijalno pravne prigovore) mogu iznositi samo u
prvostepenom postupku; da је tužilac koji se nalazi u inostranstvu dužan već u tužbi imenovati
svog punomoćnika za prijem pismena.
Za sprečavanje nesavesnog korišćenja procesnim ovlašćenjima predviđena su: pravila о
vraćanju u pređašnje stanje; određeni su rokovi za preduzimanje određenih parničnih radnji;
pojačana је procesna disciplina i predviđene su procesne kazne za nesavesno parničenje u vidu
gubitka pojedinih procesnih prava, kao i u vidu fikcije za povlačenje tužbе; uvedena је presuda
zbog propuštanja i izostanka i predviđene su procesne sankcije za nesavesne parnicare. Uz to
uvedene su i mnoge novine kada је u pitanju zloupotreba procesnih ovlašćenja, što će biti
izneto na odgovarajućim mestima.
Od propisanih preventivnih mera ističemo sledeće: propisani su rokovi za niz parničnih radnji
suda i stranaka; predviđena је obaveza utvrđivanja vremenskog roka za preduzimanje parničnih
radnji, ukinuta је mogućnost produženja sudskih rokova; pojačana је aktivnost suda u
upravljanju postupkom; promenjen је procesni režim ili postupak u pogledu procesnih instituta
koji su najčešće zloupotrebijavani u praksi (isključenje i izuzeće sudija, delegacija
nadležnosti).
Od represivnih mera navodimo naročito sledeće: novine kod prava na naknadu troškova
postupka; propisane su novčane kazne zbog zloupotrebe procesnih ovlašćenja za mnogo širi
krug procesnih subjekata; predviđena је mogućnost ostvarivanja prava na naknadu štete zbog
zloupotrebe procesnih ovlašćenja u tekućoj parnici, uz mogućnost razdvajanja postupka kad se
zahtev za naknadu štete istakne u parnici u kojoj se primenjuju pravila posebne procesne
procedure i propisana obaveza suda da utvrdi sve činjenice od značaja za donošenje odluke о
zahtevima stranaka (procesnim i materijalnim), а ne samo о spornim činjenicama sve u cilju
obezbeđenja kvalitetne zaštite, pravilnog i pravičnog suđenja.
Posebno treba istaći propise о posledicama nepoštovanja procesne discipline koja se sastoji: u
zloupotrebi procesnih ovlašćenja učesnika u postupku i ometanju preduzimanja procesnih radnji
od strane trecih lica; propuštanje punomoćnika za primanje pismena da obavesti sud о promeni
svoje adrese i ometanju svakog lica u dostavljanju spisa ili pismena, odnosno svesno otežavanje
ili onemogućavanje primene pravila о dostavljanju.
18. Načelo procesne ekonomije. Načelo ekonomičnosti tiče se obaveze svih subjekata u
postupku, da se postigne bolji rezultat - sa manje utroška vremena, materijalnih troškova i rada.
Ovo načelo propisano je zakonom kao obaveza suda da postupak provede bez odugovlačenja i
sa što manje troškova. Primena i ovog načela (kao i drugih načela postupka) ni na koji način ne
sme ugroziti zaštitu prava, obavezu utvrđivanja relevantnih činjenica i pravilnu primenu
materijalnog prava, ako zakonom za pojedini slučaj nije predviđeno odstupanje od toga. Ovo
treba imati u vidu naročito onda, kada bi izvođenje pojedinih dokaza iziskivalo veće troškove
od uobičajenih ili prolongiranje postupka u tom cilju. Pri svemu tome, valja imati na umu da se
ovo načelo ne odnosi samo na materijalne troškove, nego ima u vidu ekonomičnost u
ostvarenju zaštite koja se pruža u postupku. To znači da se moraju imati u vidu svi instituti
procesnog prava, odnosno sve radnje itd., čime se može uticati na brzinu odvijanja zaštite i sa
što manje materijalnih izdataka i upotrebe vremena i truda. Pri tome obaveza je suda da poštuje
redosled radnji u postupku, kao i to da u okviru svakog dela ili manje jedinice u okviru dela,
uradi ono što je propisano i potrebno, jer se samo tako može ostvariti ovo načelo. To je
učinjeno tako što je funkcionalna nadležnost sudije pojedinca određena bez obzira na vrednost
predmeta spora, tako što, po pravilu, sve sporove u prvom stepenu sudi sudija pojedinac i što je
propisano da u privrednim sporovima uvek sudi sudija pojedinac.
Sudija pojedinac, osim što postoji pretpostavka njegove nadležnosti u prvom stepenu, uvek
rešava sporove o smetanju državine, sprovodi postupak za obezbeđenje dokaza i postupa u
stvarima pravne pomoći. Dopušten je sporazum o prorogaciji funkcionalne nadležnosti tako da
umesto sudije pojedinca, u prvom stepenu sudi veće, ukoliko se stranke o tome saglase
najkasnije pre upuštanja u raspravljanje o glavnoj stvari. Radi ostvarenja principa efikasnosti u
suđenju u ZPP od 2011. godine dominira princip inokosnog suđenja, stoje u skladu sa
preporukom Komiteta Ministara Saveta Evrope, ali i činjenicom da porotno suđenje u
parnicama nepotrebno opterećuje budžet i izaziva teškoće u funkcionisanju pravosuđa.
19. Načelo suđenja u razumnom roku je jedno od prioritetnih načela Zakona o parničnom
postupku iz 2011. godine. Zakon izričito propisuje da stranka ima pravo da sud odluči o njenim
zahtevima i predlozima u razumnom roku. Zato je obaveza suda da sprovede postupak efikasno
i bez odugovlačenja. Sudija je dužan već na početku postupka da proceni i odredi vremenski
okvir za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje rroškova. Nepostupanje sudije u
vremenskom okviru je osnov za pokretanje disciplinskog postupka u skladu sa odredbama
Zakona o sudijama (čl. 10/3. ZPP).
Ceo parnični postupak prožet je pravilima o uvažavanju vremenskog okvira i procesne
efikasnosti. U pozivu za pripremno ročište stranke se upozoravaju na dužnost predlaganja
vremenskog okvira (čl. 303). Stranka је dužna najkasnije na pripremnom ročištu da predloži
vremenski okvir za sprovođenje postupka, а sud је dužan na tom ročištu da odluči kоја će
dokazna sredstva da izvede na glavnoj raspravi i rešenjem će odrediti vremenski okvir za
sprovođenje postupka (čl. 308). Sud је dužan da poštuje tako određeni vremenski okvir, kao i
da spreči svaki pokušaj neosnovanog odlaganja ročišta i sankcioniše svaku povredu ili
zloupotrebu procesnih prava i narušavanje procesne discipline (čl. 309/1). Sudske rokove sud
određuje u skladu sa vremenskim okvirom (čl. 102), а u skladu s njim zakazuje i ročišta (čl.
105). Ро članu 108. stav 2. ZPP sud će prilikom odlaganja ročišta (koje se može samo izuzetno
odložiti radi izvođenja dokaza ili zbog sprečenosti sudije) uvek odrediti nov vremenski okvir
za dalji postupak, koji ne može biti duži od jedne trećine prvobitno određenog vremenskog
okvira. Kad dozvoli preinačenje tužbe, sud će rešenjem odrediti nov vremenski okvir za
sprovođenje postupka (čl. 199/7). Ako drugostepeni sud otvori raspravu odrediće vremenski
okvir za sprovođenje postupka (čl. 398). Sud је dužan da poštuje vremenski okvir određen na
osnovu člana 308. ovog zakona, kao i da spreči svaki pokušaj neosnovanog odlaganja ročišta i
sankcioniše svaku povredu ili zloupotrebu procesnih prava i narušavanje procesne discipline
(čl. 398).
Pored proklamovanih pravila о suđenju u razumnom roku, načelo procesne ekonomije i načelo
efikasnosti uređeno је u ZPP: kroz nova pravila о ročištima; kroz propisivanje mnogih novih
rokova za stranačke i sudske radnje; kroz novu koncepciju pripremnog postupka koji treba da
omogući potpunu trijažu procesnog materijala; kroz promene u postupku za vraćanje u
pređašnje stanje; kroz pravila о prekluziji u pogledu iznošenja novota i materijalnopravnih
prigovora; kroz mogućnost da se u pripremnom postupku meritorno odluci, posebno ako је
stanje stvari nesporno; kroz uvođenje presude zbog propuštanja; kroz ograničavanje broja
ukidanja prvostepenih odluka; zbog obaveznog otvaranja drugostepene rasprave itd.
Da bi se sprečile zloupotrebe i odugovlačenja postupka i obezbedilo suđenje u razumnom roku
ZPP predviđa npr. novine u pogledu dostavljanja, u pogledu celishodne delegacije nadležnosti
koja se sastoji u tome što је sud dužan da odbaci predlog za delegaciju ako stranka ponovo
podnese istovetan predlog, ako је predlog neobrazložen ili ne sadrži valjane razloge, о čеmu
odluku donosi predsednik veća prvostepenog suda U roku od osam dana ili veće drugostepenog
suda i protiv ove odluke nije ždozvoljena zalba, i dr.
Zaštita prava na suđenje u razumnom roku uređena је Zakonom о zaštiti prava na suđenje u
razumnom roku (,,Sl. gl. RS", broj 40/2015), koji je na snazi od 1. januara 2016. godine.
Stranka u parničnom, vanparničnom i izvršnom postupku može tražiti da sud ne odugovlači
postupak i da postuje razumne rokove, te može koristiti sledeća pravna sredstva: 1) prigovor
radi ubrzavanja postupka, 2) žalbu i 3) zahtev za pravično zadovoljenje. Prigovor se podnosi
postupajućem sudu čiji predsednik mora о istom da odluci u roku od dva meseca. Na njegovu
odluku stranka može uložiti žalbu о kojoj odlučuje neposredno viši sud. Pravo na pravično
zadovoljenje (novčano obeštećenje javno objavljivanje presude) ima stranka čiji su prigovor,
odnosno žalba, usvojeni. Ako ne dođe do nagodbe sa Državnim pravobranilaštvom, stranka ima
pravo da podnese tužbu protiv Republike Srbije.
20. Načelo poučavanja neuke stranke. Ovo načelo predstavlja jedno od osnovnih načela svih
postupaka u modernim procesnim sistemima, koji nisu zasnovani na obaveznom zastupanju od
stručnih lica, posebno advokata. Cilj mu je da se sud u postupku stara o stranci koja iz neznanja
ne ume da se koristi procesnim ovlašćenjima, odnosno procesnim pravima, i koja bi usled
neznanja zbog toga mogla pretrpeti štetu. Tako je postupljeno i u našem procesnom pravu - i
ranije i danas. Uslovljeno je činjenicom iz života da mogu (i najčešće jesu) postojati velike
razlike u opštem i stručnom obrazovanju, iskustvu itd. između stranaka u postupku, što ih čini
faktički nejednakim u postupku u kome štite prava za koja smatraju da im pripadaju i da su im
povređena ili ugrožena. Iako se pojam neuke stranke u teoriji i praksi prilično izgradio, još uvek
u tom pogledu ima razlika i nedoslednosti. Pod neukom strankom treba smatrati svakog ko ne
poznaje pravila postupka u kome učestvuje, bez obzira na njegovo obrazovanje, uzrast, opštu
kulturu, inteligenciju itd. U tom smislu neuka stranka bi mogao biti i akademik ili profesor
univerziteta, pa i kad bi bili pravno obrazovani ili profesori na pravnom fakultetu, neuk može
biti i neko sa osnovnim obrazovanjem i ako sudija oceni da se uspešno služi procesnim pravima,
odnosno da se može sa uspehom braniti od radnji svog protivnika. U suštini, to je uvek jedno
konkretno i praktično pitanje, na koje sud mora da pazi po službenoj dužnosti. Stranka se ne
može poučavati o njenim pravima iz oblasti materijalnog prava. To ne znači da sud stranke ne
može poučiti da se sporazumeju i reše spor mirnim putem, naročito danas kada je uređeno
pitanje medijacije u svim, a naročito u parničnom postupku. Ovo dolazi do posebnog izražaja,
što je izričito predviđeno u ZPP, kada su u pitanju izgledi za sklapanje sudskog poravnanja u
vezi sa čim sudija može strankama davati i predloge o sadržini rešenja njihovog odnosa, bez
(pravne) opasnosti da se time unapred izjašnjava o predmetu spora i izaziva upotrebu sredstava
za izuzeće od (nesavesnih) učesnika. Tako sudija ulazi ponekad i u ,,sferu“ materijalnog prava,
što navodi neke teoretičare na tvrdnju da se ovo načelo može u određenoj meri protegnuti i na
poučavanje stranaka u sferi materijalnog prava. U ZPP je propisano da je poučavanje moguće
samo kad stranka nema punomoćnika i to samo u pogledu njenih procesnih ovlašćenja. Iz tog
razloga neuredan podnesak se vraća na ispravku samo ako je stranka neuka i ako je ne zastupa
advokat, odnosno pravnik sa položenim pravosudnim ispitom (kvalifikovani zastupnik).
Nepotpun ili nerazumljiv (neuredan) podnesak koji je sastavio advokat, javni pravobranilac ili
javni tužilac, sud odmah odbacuje. Postoji niz odredaba u vezi sa poučavanjem neuke stranke,
npr. obaveza suda da stranku upozori na posledice propuštanja; upozorenje stranke u vezi sa
neurednim zastupanjem od strane punomoćnika; pouka о pravu na pravni lek itd. Povreda
pravila о poučavanju neuke stranke, može biti samo relativno bitna povreda postupka. Tо ne
znači da је stranka dužna višem sudu izričito navesti da је ona neuka i da је sud svoju dužnost
poučavanja propustio. Instancioni sud о tome može zaključiti i iz spisa predmeta ро službenoj
dužnosti. U nekim slučajevima ZPP predviđa posebne slučajeve upozorenja, npr. u pozivu za
ročište, stranka se mora upozoriti na posledice izostanka sa ročišta. Nadalje, ZPP predviđa i
posebne slučajeve upozorenja (pouke) za stranke uopšte, npr. роukа о pravnom leku koja mora
biti sadržana u obrazloženju te odluke. Najzad, zakoni рrорisuјu posebnu obavezu sudova i
drugih organa koji vode postupak, da se staraju о pravima maloletnih lica i lica koja nisu
sposobna da se staraju о svojim pravima i interesima.
U vanparničnom i izvršnom postupku, ako nije što drugo izričito propisano, u vezi sa
poučavanjem neuke stranke, valja primeniti pravila sadržana u ZPP, prilagodavajući ih svakom
konkretnom slučајu.
21. Načelo procesne discipline. ZPP uvodi posebno načelo koje se odnosi na nepoštovanje
procesne discipline, zbog kojih se izriču procesne kazne i izriču druge kaznene mere (čl. 186-
190). Ро tom načelu predviđena је mogućnost da budu kažnjeni pored stranaka, umešača,
zastupnika i veštaka i treća lica koja krše propisanu procesnu disciplinu. Novčane kazne
predviđene su i za punomoćnika za prijem pismena. Najzad, predviđene su i procesne kazne i za
treća lica koja ometaju dostavljanje ili otežavaju ili onemogućavaju primenu pravila о
dostavljanju. Pored novčane kazne predviđeno је i pravo stranke na naknadu štete i naknadu
troškova postupka koji su nepoštovanjem procesne discipline prouzrokovani. Novčane kazne
zbog nepoštovanja procesne nediscipline kreću se od 10.000 do 150.000 dinara za fizičko,
odnosno od 30.000 do 1.000.000 dinara za pravno lice.
Kad stranka istakne zahtev za naknadu štete zbog zloupotrebe procesnih ovlašćenja sud će јој, na
njen zahtev, dosuditi naknadu štete. U tom slučајu sud će iz razloga celishodnosti odvojiti taj
postupak.
Isto tako sud će na zahtev stranke, odlučiti da punomoćnik za primanje pismena i lica koja
ometaju preduzimanje parničnih radnji i dostavljanje pismena ili spisa ili svesno onemogućavaju
ili otežavaju primenu odredaba ZPP, naknade stranci troškove koje su nepoštovanjem procesne
discipline prouzrokovala.
U rešenju о kažnjavanju određuje se rok za uplatu novčane kazne. Žalba protiv rešenja zbog
procesne nediscipline ne odlaže izvršenje, а rešenje о izrečenoj novčanoj kazni ili drugoj meri
sprovodi se ро službenoj dužnosti ро pravilima izvršnog postupka.
22. Pravo na pravičnu zaštitu (pravično suđenje). Ovo načelo sastoji se u tome da stranke u
pružanju sudske zaštite imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava (čl. 2.
ZPP); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje
troškova (čl. 10 st. 2 ZPP); da stranka ima pravo da sud odluči о njenim zahtevima i u
razumnom roku (čl. 10 st. 1 ZPP); kao i to da je sud ovlašćen da isključi javnost samo u
slučajevima predviđenim zakonom, što је u skladu sa članom 6. Evropske konvencije о ljudskim
pravima i Ustavom Republike iz 2006. godine.
Pravo na pravično suđenje obuhvata u sebi tri važna načela: 1) načelo kontradiktornosti tj.
pravo stranaka da budu prisutne radnjama u postupku i saslušane pre donošenja odluke
(ponegde se ovo navodi kao pravo na adverzarni postupak): 2) načelo jednakosti stranaka u
postupku - prema kom svaka stranka u postupku mora imati jednaku mogućnost iznošenja
svog gledišta i ni jedna stranka ne sme biti u bitno povoljnijem položaju u odnosu na protivnu
stranku; 3) načelo obrazloženosti sudske odluke - pravo na obrazloženu odluku podrazumeva
da nadležni sud mora dati valjane razloge za svoju odluku i izložiti ih tako konkretno da
stranka može da ih razume i da se zaista može poslužiti pravnim lekom protiv predmetne
odluke koji predviđa njeno nacionalno procesno pravo.
23. Slobodno sudijsko uverenje. Zakon o sudijama izričito predviđa da je sudija nezavisan u
postupanju i donošenju odluke i da sudi i presuđuje na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih
akata, potvrđenih međunarodnih ugovora, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava.
Sudija je dužan da u svakoj prilici održi poverenje u svoju nezavisnost nepristrasnost. Sudija je
dužan da nepristrasno vodi postupak po svojoj savesti, u skladu sa vlastitom procenom činjenica i
tumačenjem prava, uz obezbeđenje pravičnog suđenja i poštovanje procesnih prava stranaka
garantovanih Ustavom, zakonom i međunarodnim aktima.
Prema članu 8. Zakona o parničnom postupku, sud odlučuje koje će činjenice uzeti kao
dokazane, po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno,
svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka. Presuda u parnici počiva
na izvedenim dokazima, ali je rezultat slobodnog uverenja sudije koji na taj način daje svoju
ocenu činjenične utemeljenosti i pravne osnovanosti podnete tužbe i u njoj istaknutih zahteva.
Slobodno sudijsko uverenje je garant nezavisnosti i samostalnosti suda, jer sudija koji ne bi
mogao da slobodno ocenjuje i zaključuje ne bi mogao ni biti „delilac pravde“.
24. Načelo slobodne ocene dokaza. Sud je slobodan u oceni koji će se dokazi izvesti u
postupku, kao i u tome koja će se dokazna sredstva upotrebiti pred sudom. Sud je dužan da
razmotri u dokaznom postupku i da ih slobodno ceni, a u određenim slučajevima kad ima
oficijelna ovlašćenja kao u vanparničnom postupku kod statusnih stvari, može i sam
predlagati dokaze.
Po prirodi stvari stvari, posebno kad se radi о postupku koji se pokreće ро zahtevu stranke,
stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože
dokaze kojima se utvrđuju te činjenice. Lice koje inicira sudski postupak mora uz tužbu, zahtev
ili predlog da navede činjenice i priloži dokaze kojima potkrepljuje svoje traženje. Isto tako,
žalilac је dužan da u žalbi navede sve razloge zbog kojih pobija rešenje i činjenice i dokaze na
kojima zasniva žalbu.
Sloboda suda u izboru dokaznih sredstava u nekim slučajevima, predviđenim zakonom је
ograničena kroz izbor vrši sam zakon. Postojanje sporazuma о mesnoj nadležnosti dokazuje se
ispravom u kojoj је sadržan taj sporazum, а koja mora da se priloži uz tužbu (čl. 65. st.4. ZPP).
Dospelost, а time i izvršnost, sudskog poravnanja dokazuje se о zapisnikom о poravnanju ili
javnom ili ро zakonu overenom ispravom (čl.45. st. 2. ZIO).
Sud će u parničnom postupku (čl. 7) razmotriti i utvrditi samo činjenice koje su stranke iznele i
izvesti samo dokaze koje su stranke predložile, Zakonom može biti i drugačije propisano, ра је
sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu
predložile, ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima
kojima ne mogu da raspolažu, а to su raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim
propisima, javnim poretkom, pravilima morala i dobrim običajima.
Sud slobodno ceni dokaznu snagu izvedenih dokaza i niko u tome ne može da ga ograničava ili
mu šta nalaze. Izuzetno, sadržaj javne isprave unapred se smatra istinitim. Prema članu 238.
ZPP-a isprava koju је u propisanom obliku izdao nadležni državni i drugi organ u granicama
svojih ovlašćenja, kao i isprava koju je u takvom obliku izdala, u vršenju javnih ovlašćenja,
druga organizacija ili lice (javna isprava), dokazuje istinitost onoga što se u njoj potvrđuje ili
određuje. Međutim, dozvoljeno је da se dokazuje da su u javnoj ispravi neistinito utvrđene
činjenice ili da je isprava nepravilno sastavljena, ра se tako pred nadležnim sudom može
dokazivati da je javnobeležnički zapisnik netačan ili da је solemnzaciona klauzula nepropisno
sastavljena.
Sud odlučuje ро svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih
dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao
dokazane.
25. Pravo stranke na pritužbu i odgovor. Kad stranka ili drugi učesnik u postupku podnesu
pritužbu, predsednik suda dužan је da је razmotri, da је dostavi na izjašnjenje sudiji na koga se
odnosi i da о nјеnој osnovanosti i preduzetim merama obavesti podnosioca pritužbe, kao i
predsednika neposredno višeg suda, u roku od 15 dana od dana prijema pritužbe. Ako је pritužba
nerazumljiva, predsednik suda će naložiti podnosiocu da је uredi u roku od osam dana od dana
prijema naloga, а ako podnosilac to ne učini, odbacice pritužbu.
II. Posebna načela vanparničnog postupka
Vanparnični i izvršni postupak, zbog posebne prirode pravne stvari о kojoj se u njima odlučuje,
sadrže i neka njima posebno prilagođena načela. Zato је potrebno, ра i nužno, obraditi svako od
njih posebno u okviru tih postupaka.
1. Načelo posebne zaštite nesposobnih lica. Ovo načelo je osnovno i specifično u vanparničnom
postupku, a odnosi se na zaštitu lica koja nisu sposobna da se sama staraju o sebi i svojim
poslovima. U ostvarenju ovog načela, sud je dužan da po službenoj dužnosti preduzima mere i da
vodi računa radi zaštite prava i interesa maloletnika o kojima se roditelji ne staraju, kao i ostalih
lica koja nisu u mogućnosti da se sama brinu o zaštiti svojih prava i interesa u postupku. Ovo se
ostvaruje tako što: sud obaveštava nadležni organ o postupku koji je pokrenut; traži mišljenje tih
organa; poziva ih na ročišta i dostavlja im podneske drugih učesnika i svoje odluke.
Iako se u pravu, pod licima nesposobnim da se staraju osvojim interesima i pravima,
podrazumevaju duševno bolesna lica, lica nad kojima je produženo roditeljsko pravo i
maloletnici, u ZVP to je znatno suženo, jer su njime obuhvaćena samo maloletna lica o kojima se
roditelji ne staraju, a ne svi maloletnici. Osim toga, u vanparničnom postupku staranje o intere-
simalica proteže se i na poslovno sposobna lica, što je u nekim slučajevima izričito propisano
zakonom, npr. u ostavinskom postupku kada je nasleđe otvoreno, sud preduzima mere za
očuvanje zaostavštine i postavlja staraoce odsutnim i nepoznatim naslednicima; u nekim
postupcima sud upućuje stranke na parnicu ili drugi postupak i preduzima mere obezbeđenja da
se stanje stvari sačuva do odluke u postupku. O pravima i interesima poslovno sposobnih lica,
sud se stara samo kad je to izričito propisano i u meri koja je tim propisom određena.
Povreda ovog načela predstavlja bitnu povredu postupka, zbog koje se mogu ulagati redovni i
vanredni pravni lekovi u skladu sa zakonom.
2. Načelo jedinstva čitavog postupka. Ovo načelo je specifično za vanparnični postupak i, za
razliku od parničnog postupka za koji važi princip jedinstva glavne rasprave po kome ona
predstavlja jednu celinu, sastoji se u tome što je čitav vanparnični postupak jedna jedinstvena
celina, koju čini i prvostepeni i postupak po pravnim lekovima. U toku čitavog postupka mogu se
iznositi nove činjenice, predlagati novi dokazi i isticati novi predlozi, ako je propušteno da se to
učini u prethodnom postupku, a posebno tokom prvostepenog postupka.
3. Načelo materijalne istine. Ovo načelo posebno dominira u vanparničnom postupku, jer je sud
uvek dužan da utvrdi do izvesnosti svaku činjenicu koja ulazi u osnov njegove odluke. Sud je
dužan da odluku donese uzimajući u obzir rezultat čitavog postupka i da utvrdi sve bitne
činjenice o upotrebi sva dokazna sredstva, bez obzira nai volju jedne ili obe stranke u postupku i
ostalih učesnika. Zakon ne poznaje prekluziju u vezi sa izjavama stranaka, odnosno sud nije
vezan prizninjem i predlogom stranke Preduzetih tokom postupka, jer je obavezan da potpuno i
istinito utvrdi činjenični osnov svoje odluke. U tom smislu, sud svoju odluku donosi i na bazi
dokaza koji su izvedeni pred nekim drugim sudom, odnosno uzima u obzir sve činjenice i
okolnosti do kojih је došao tokom postupka i u postupku. U ostvarenju ovog načela sud nije
ograničen načelom dispozicije i raspravnim načelom, jer је dužan svoju odluku utemeljiti na
potpunom i istinitom činjeničnom stanju. Tо sud čini ро službenoj dužnosti jer se u
vanparničnom postupku štite javni interesi. Iz tih razloga, npr. kad predlagač povuče svoj
predlog, sud о tome obaveštava ostale učesnike da bi oni mogli da predlože nastavljanje
postupka i omoguće potpuno i istinito utvrđivanje stanja stvari i da bi se ostvarila potrebna
pravna zaštita.
Povreda ovog načela predstavlja bitnu povredu postupka zbog koje se mogu uložiti redovna i
vanredna pravna sredstva u skladu sa zakonom.
III. Posebna načela izvršnog postupka
U izvršnom postupku to su: načelo formalnog (strogog) legaliteta i načelo hitnosti; načelo
vremenskog redosleda i načelo socijalnog postupanja.
1. Načelo formalnog (strogog) legaliteta. U postupku sudskog izvršenja princip formalnog
(strogog) legaliteta ima specifičan karakter.
Tо је posledica suštine izvršnog postupka koji se sastoji u odmeravanju i primeni prinude prema
dužniku radi ostvarenja (ispunjenja) potraživanja poverioca sadržanog u izvršnoj ispravi. Zbog
toga su zakonom propisane stroge pretpostavke za pokretanje i dalji tok (kretanje, vođenje)
izvršnog postupka. Obaveza је izvršnog suda da to pravilo striktno primenjuje uz isključenje
svake improvizacije i zloupotrebe. Као zaštita tog principa predviđena su brojna pravna
sredstva. Osnovna posledica tog načela sastoji se u zabrani da su u izvršnom postupku
(pre)ispituje zakonitost i pravilnost (materijalna zakonitost) izvršne isprave, jer bi to u suštini
bilo zadiranje u osnovni princip svakog pravnog postupka - zabrana ponovnog suđenja u istoj
pravnoj stvari. Od tog (strogog) pravila u delu teorije i prakse izuzetno se dopušta odstupanje
samo kada је potrebno zaštiti javni poredak, kao vrhovno načelo koga se mora pridržavati svaki
organ kod odlučivanja о nekom pravu ili pravnom interesu, ра i sud u postupku izvršenja. Zakon
о izvršenju i obezbeđenju sadrži precizna pravila о pravu suda da ispituje saglasnost izvršne
isprave sajavnim poretkom, što proizilazi iz obaveze izvršnog suda da u izvršnom postupku
primenjuje pravilo sadržano u čl. 3 st. 3 Zakona о parničnom postupku ро kome је zabranjeno
raspolaganje zahtevima koji su suprotni prinudnim propisima, javnom poretku, pravilima morala
i dobrim običajima.
2. Nаčelо vremenskog redosleda i hitnosti. Ovo načelo tiče se prioriteta u postupanju suda i
namirenju učesnika. О prioritetu је rečeno u okviru načela hitnosti, а u pogledu redosleda
namirenja odnosi se na situacije kad više poverilaca ostvaruje svoje pravo potraživanja prema
istom dužniku i na istom predmetu izvršenja. U tom slučaju, važi princip: prior tempore potior
iure, što znači da se poverioci namiruju onimredom, kojim su stekli pravo da se iz istog
predmeta namire, osim kad je zakonom drukčije predviđeno. Od ovog pravila zakon predviđa
izuzetke, iz posebnih razloga u vidu načela realnog prioriteta, načela pariteta i načela
isključivosti.
3. Načelo prioriteta, tiče se prvenstva u namirenju potraživanja. po tom načelu, prvenstveno se
namiruju: troškovi izvršnog postupka; potraživanja po osnovu zakonskog izdržavanja
prijavljenja uz izvršnu ispravu najdocnije na ročištu za prodaju, a zatim, poreske i druge dažbine
koje opterećuju nepokretnost u poslednjoj godini; potraživanja naknade štete nastale usled
oštećenja zdravlja ili umanjenje odnosno gubitka radne sposobnosti i zbog izgubljenog
izdržavanja usled smrti poverioca izdržavanja; potraživanja po osnovu radnog odnosa
zaposlenog kod preduzetnika odnosno drugog fizičkog lica koje obavlja delatnost i potraživanje
doprinosa za socijalno osiguranje dospelo za poslednju godinu), bez obzira da li su obezbeđena
založnim pravom na prodatoj nepokretnosti.
4. Načelo pariteta, predviđa obavezu srazmemog namirenja poverilaca koji spadaju u isti red
namirenja, za slučaj da iznos dobijen prodajom nije dovoljan za potpuno namirenje.
5. isključivosti, tiče se ograničenja koja se odnose na namirenje određenih potraživanja na
određenim predmetima izvršenja preko određenog obima, npr. izvršenje potraživanja po osnovu
zakonskog izdržavanja dozvoljeno je, po pravilu, samo do polovine mesečne zarade, dok je za
ostala potraživanja dozvoljeno samo na trećinu mesečne zarade.
6. Hitnost postupanja. Od brzine i efikasnosti u ostvarivanju pravne zaštite u postupku izvršenja,
zavisi ne samo ostvarenje prava stranaka, nego i autoritet sudova kao organa državne vlasti. Iz
tih razloga, zakon izrično propisuje dužnost suda da u tom postupku postupa hitno. Hitnost u
postupanju suda i stranaka konkretizovana je nizom pravila izričito propisanih u zakonu. Pre
svega, sud je dužan da predmete uzima u rad onim redom kako ih je primio, osim ako priroda
potraživanja ili posebne okolnosti zahtevaju da se postupa drukčije, o čemu sud odlučuje.
Nadalje, hitnost je regulisana i propisima o rokovima za postupanje suda, kao i rokovima za
preduzimanje radnji stranaka. O predlogu za izvršenje sud je dužan da odluči u roku od pet
radnih dana od dana podnošenja predloga. Ako se predlog zasniva na stranoj izvršnoj ispravi
koja nije prethodno priznata od domaćeg suda, sud je dužan da odluči o predlpgu za izvršenje u
roku od 30 dana od dana njegovog podnošenja. Prigovor na rešenje o izvršenju može se izjaviti u
zakonskom roku od pet radnih dana od dana dostavljanja rešenja. Sudski rokovi (koje određuje
sud) za preduzimanje određenih radnji ne mogu, po pravilu, biti duži od pet radnih dana.
Stranka koja nije opravdano preduzela radnju u roku koji je određen zakonom ili koji joj odredi
sud gubi pravo na preduzimanje te radnje. Po- stupanje suda protivno tom pravilu smatra se
nesavesnim i nestručnim postupanjem sudije u skladu sa odredbama Zakona o sudijama.
U cilju pune afirmacije ovog načela, zakonom su predviđena mnoga odstupanja od parnične i
druge procedure. Tо se ogleda posebno u sistemu pravnih lekova, uz prisustvo pravila о njihovoj
nesuspenzivnosti. Zaustavljanje toka postupka је strogo uređeno. Pravila о dostavljanjn, takođe
doprinose ostvarenju ovog načela, jer se sprečavaju učesnici da izbegavanjem prijema pismena,
postupak odugovlače itd.
7.· Načelo srazmernosti. Prema tom načelu,javni izvršitelj dužanje da prilikom izbora sredstva i
predmeta izvršenja radi namirenja novčanog potraživanja vodi računa о srazmeri između visine
obaveze izvršnog dužnika i sredstva i vrednosti predmeta izvršenja. Naime, pravilo је da је sud
vezan predlogom izvršnog poverioca pri određivanju sredstva i predmeta izvršenja radi
namirenja novčanog potraživanja (član 57. stav 1). Od toga sud može da odstupi ako se
predloženim sredstvom i predmetom izvršenja potire načelo srazmere (član 56), i da odredi
drugo sredstvo i predmet izvršenja od onog koji је predložio izvršni poverilac. Recimo, izvršni
poverilac predloži da se radi namirenja relativno malog novčanog potraživanja proda kuća
izvršnog dužnika, iako izvršni dužnik ima u svojini pokretnu imovinu koja је podobna i dovoljno
da se izvršni poverilac namiri. U tom slučaju sud ne bi prihvatio predlog izvršnog poverioca da
se proda kuća, koji је sadržan u predlogu za izvršenje, već bi u rešenju о izvršenju odredio ро
službenoj dužnosti namirenje prodajom pokretnih stvari.
8. Načelo socijalnog postupanja (zaštita dužnika). Izvršni postupak iako zasnovan na primeni
prinude, predviđa određena ograničenja motivisana socijalnim razlozima, u cilju zaštite fizičke
egzistencije dužnika.
Prema članu 257. Zakona о izvršenju i obezbeđenju, izuzeto је od izvršenja: 1) primanje ро
osnovu zakonskog izdržavanja, naknade štete nastale usled oštećenja zdravlja ili umanjenja,
odnosno gubitka radne sposobnosti i zbog izgubljenog izdržavanja usled smrti davaoca
izdržavanja; 2) primanje ро osnovn naknade zbog telesnog oštećenja ро propisima о
invalidskom osiguranju; 3) primanje ро osnovn socijalne pomoći; 4) primanje ро osnovu
privremene nezaposlenosti; 5) primanje ро osnovn dodatka na decu; 6) primanje ро osnovu
stipendije i pomoći ucenicima i studentima; 7) druga potraživanja čiji је prenos zabranjen
zakonom.
Zakon о izvršenju i obezbeđenju predviđa i ograničenja izvršenja. Izvršenje na zaradi i penziji,
kao i na naknadi zarade može se sprovesti do iznosa od dve trećine zarade, penzije ili naknade
zarade, а na minimalnoj zaradi do jedne polovine te zarade. Izvršenje na primanju ratnih i
mirnodopskih vojnih invalida ро osnovn invalidnine, ortopedskog dodatka i invalidskog dodatka
može se sprovesti samo za potraživanja ро osnovu zakonskog izdržavanja, naknade štete nastale
usled oštećenja zdravlja ili umanjenja, odnosno gubitka radne sposobnosti i zbog izgubljenog
izdržavanja usled smrti davaoca izdržavanja, i to do iznosa od jedne polovine tog primanja.
Izvršenje na primanju ро osnovn naknade štete u vidu novčane rente koja se dosuđuje na osnovn
pravila obligacionog prava, ugovora о doživotnom izdržavanju, kao i na primanju po osnovu
ugovora o osiguranju života, može se sprovesti samo na delu koji prelazi iznos najviše stalne
socijalne pomoći koja se isplaćuje na području na kome izvršni dužnik ima prebivalište (čl. 258.
ZIO).
Ne može biti predmet izvršenja poljoprivredno zemljište zemljoradnikca u površini do 10 ari (čl.
164. ZIO).
Zakon o izvršenju i obezbeđenju ne sadrži detaljna pravila o izuzeću od izvršenja egzistendjalnih
predmeta domaćinstva i ličnih stvari dužnika, kao što je to činio prethodni zakon, ali se u sudskoj
praksi rešenjem o izvršenju, najčešće izuzimaju i te stvari (odeća, obuća, rublje i drugi predmeti
lične upotrebe; posteljne stvari, posuđe, štednjak i hladnjak, kao i deo nameštaja i koji je
neophodan dužniku i članovima njegovog domaćinstva; zatim, hrana i nužni kućni ogrev, ordeni,
medalje, ratne spomenice i drugi znaci odlikovanja i priznanja; lična pisma, rukopisi i drugi lični
spisi dužnika, kao i porodične slike; najzad, pomagala koja su invalidu ili drugom licu sa
telesnim nedostacima neophodna za obavljanje njegovih životnih funkcija.

Deo drugi

PARNIČNI POSTUPAK

POJAM I STRUKTURA
Parnični postupak je jedan od građanskih sudskih postupaka, koji je regulisan u Zakonu o
parničnom postupku i služi za sudsku zaštitu odnosno ostvarivanje povređenih, ugroženih ili
osporenih građanskih subjektivnih prava. On je opšti, osnovni, primami i redovan metod zaštite
za građanskopravne stvari. Primenjuje se uvek kad izričitim zakonskim propisi- ma nije
predviđen drugi građanski sudski ili drugi postupak. U parničnom postupku sud rešava spor
presudom. On može biti opšti ili posebni.
Zakon o parničnom postupku (ZPP) u članu prvom propisuje: da se tim zakonom uređuju pravila
postupka za pmžanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje u parnicama za
rešavanje građanskopravnih sporova nastalih povodom povrede prava ličnosti i sporova iz
porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i dmgih građanskopravnih odnosa, osim
sporova za koje je posebnim zakonom predviđena dmga vrsta postupka. To je zakonska
definicija parničnog postupka iz koje se, pre svega, može zaključiti da su redovni sudovi i
parnični postupak koji primenjuju - redovan put i model zaštite, kako u odnosu na dmge sudove,
tako i u odnosu na sve dmge državne i društvene organe, kojima zakon priznaje zaštitu samo u
nekim od navedenih sporova.
Parnični postupak se deli u četiri osnovne faze (stadijuma) - pripremanje glavne rasprave; glavna
rasprava; odlučivanje (donošenje odluke) i faza pravnih lekova. Pripremanje glavne rasprave
podeljeno je u četiri podfaze - prethodno ispitivanje tužbe; odgovor na tužbu; održavanje
pripremnog ročišta i zakazivanje glavne rasprave. Prethodno ispitivanje tužbe, dostavljanje tužbe
na odgovor i zakazivanje glavne rasprave su obavezne podfaze, а održavanje pripremnog ročišta
је fakultativno.
Ova podela ima višestruki značaj, а pre svega, predstavlja рut kojim se u raspravljanjn i
odlučivanjn sud kreće, primenom svih načela postupka, odnosno što se neke procesne radnje
mogu preduzimati samo u određenim fazama odnosno podfazama.
Parnični postupak čija bi pravila, umesto zakonom, odredile stranke u sporu svojim ugovorom
(konvencionalni postupak), savremena prava zabranjujn, jer vršenje pravosuđa predstavlja
društvenu (javnu) funkciju, а ne privatnu stvar stranaka odnosno pojedinaca. Zabrana proizilazi iz
odredbe člana 1. ZPP, u kojoj је, kako је izneto, rečeno da se tim zakonom određuju pravila
postupka na osnovu kojih sud raspravlja i odlučuje u građanskim stvarima. Ova zabrana ne važi
za izabrane sudove, jer pravila postupka pred tim sudovima određuju stranke, а ukoliko to ne
učine, pravila postupka određuje sam izabrani sud.

UTVRĐIVANJE VREDNOSTI PREDMETA SPORA

Zakon о parničnom postupku sadrži odredbe о utvrđivanju vrednostj predmeta spora, kad је ta
vrednost merodavna za utvrđivanje stvarne nadležnosti. Ista pravila važe i za utvrđivanje sastava
suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ZPP gde је
merodavna vrednost spora. Dakle stvarna nadležnost se raspodeljuje prema vrednosti predmeta
spora, gde se na prvom mestu uzima u obzir samo vrednost glavnog zahteva, а kamate, parnični
troškovi, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja ne uzimaju se u obzir, ako sami za sebe ne
čine glavni zahtev. Stoga su i odredbe о utvrđivanju vrednosti predmeta spora sadržane u delu о
stvarnoj nadležnosti (Čl. 28-33. ZPP).
Ako se zahtev odnosi na buduća davanja, koja se ponavljaju, vrednost predmeta spora računa se
ро njihovom zbiru, najviše do iznosa koji odgovara zbiru davanja za vreme od pet godina.
Kada zahtevi proizilaze iz raznih osnova ili su istaknuti protiv više tuženih, nadležnost se
određuje prema vrednosti svakog pojedinačnog zahteva.
Ako se tužbenim zahtevom traži utvrđenje prava svojine ili drugih stvarnih prava na
nepokretnostima, utvrđenje ništavosti, poništaj ili raskid ugovora, koji ima za predmet
nepokretnost, vrednost predmeta spora se određuje prema tržišnoj vrednosti nepokretnosti ili
njenog dela. Каd se spor vodi о postojanju najamnog ili zakupnog odnosa, korišćenja stana ili
poslovnog prostora, vrednost se računa prema jednogodišnjoj najamnini, odnosno zakupu, osim
ako se radi о najamnom ili zakupnom odnosu na kraće vreme.
Zakon о parničnom postupku, osim ovih u praksi čestih zahteva, određuje i vrednost spora о
obezbeđenju za izvesno potraživanje ili ustanovljenje založnog prava - prema iznosu potraživanja
koje treba obezbediti; ako predmet zaloge ima manju vrednost od potraživanja koje treba
obezbediti, kao vrednost spora uzima se vrednost predmeta zaloge.
Ako se tužbeni zahtev odnosi na nenovčani iznos, а tužilac iznosi da pristaje da primi određeni
novčani iznos umesto ispunjenja nenovčanog zahteva, onda će se taj novčani iznos uzeti kao
vrednost predmeta spora. U drugim slučajevima, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani
iznos, merodavna је vrednost predmeta spora kојu је tužilac u tužbi oznacio. Ukoliko је tužilac
vrednost označio očigledno suviše visoko ili nisko ра se u tom smislu postavlja pitanje
nadležnosti ili sastava suda, sud će najkasnije na pripremnom ročištu, а ako ovo nije održano,
onda na glavnoj raspravi, pre početka raspravljanja о glavnoj stvari, na pogodan i brz način
proveriti tačnost označene vrednosti spora.
 Glava prva

POSTUPAК PRED PRVOSTEPENIM SUDOM

I. POКRETANJE РОSTUРКА
Radnjama koje preduzimaju glavni (primarni) subjekti u parničnom postupku - sud i stranke,
parnični postupak nastaje, teče i okončava se. Pred prvostepenim sudom parnični postupak se
sastoji iz radnji kojima se pokreće pravna stvar о kojoj sud treba da odluči, raspravlja о toj stvari
i donosi odluka. Ako se parnični postupak ne okonča u prvom stepenu, on teče dalje pred višim
sudom radnjama kojima se pobija odluka doneta u prvom stepenu, pravna stvar se razmatra u
visem stepenu i rešava odlukom kojom se parnični postupak okončava. Najkraće, to је slika toka
postupka u čijim će se okvirima ispitivati pojedine radnje u postupku pred prvostepenim sudom
i ро pravnim lekovima.

1. Tužba u parničnom postupku

1) Pojam i sadržina tužbe. Tužba u parničnom postupku је inicijalna parnična radnja tužioca
kojom se pred prvostepenim sudom pokreće parnični postupak. Bez tužbe nema postupka i
parnice (nemo iudex sine actore). U materijalnom smislu, tužba је zahtev za pružanje pravne
zaštite određene sadržine. U formalnom smislu, tužbа је pismeno, podnesak, u kome је sadržana
tužbena parnična radnja. Sadržina tužbenog pismena određena је zakonom i, pored tužbenog
zabteva, može da sadrži i druge parnične i materijalnopravne radnje tužioca (predlog za
obezbeđenje dokaza; zahtev za izdavanje ptivremene mere obezbeđenja; zahtev za obezbeđenje
parničnih troškova; zahtev za dosudu troškova postupka; izjavu umešača о mešanju u parnicu i
dr.).
Lice koja namerava da podnese tužbu protiv Republike Srbije, može pre podnošenja tužbe
Republičkom javnom pravobranilaštvu (Državnom pravobranilaštvu) dostaviti predlog za mirno
rešavanje spora, koji mora da sadrži sve podatke koje inace sadrži tužba. Podnošenjem tog
predloga nastaje zastoj roka zastarelosti u trajanju od 60 dana, u kom roku, ako zastupnik
države ne odgovori, smatra se da predlog nije prihvaćen. Sporazum postignut između državnog
pravobranioca i potencijalnog tužioca ima snagu izvršne isprave. Ista pravila važe i u slučaju
podnošenja tužbe protiv pokrajinskih i lokalnih organa.
Podizanjem tužbe nastupaju određena procesnopravna i materijalnopravna dejstva, koja nastaju
dostavljanjem tužbe tuženom. Tužba se može povući i preinačiti, dopuniti i ispraviti, а tužilac se
može odreći tužbenog zahteva u kom slučaju se ех lege tužba smatra povučenom (fikcija о
povlačenju tužbe; tzv. kvalifikovano povlačenje- za razliku od običnog).
Tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na
kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora,
kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (da bude razumljiva, da kao svaki drugi
podnesak, sadrži sve ono što је potrebno da bi se ро njoj moglo postupiti а naročito: označenje
suda, imena, odnosno nazive stranaka i njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih
imaju, njihovo prebivalište ili boravište, odnosno sedište, predmet spora, sadržinu izjave i potpis
podnosioca). Tužba i prilozi uz nju podnose se sudu u potrebnom broju primeraka za sud i
protivnu stranku. Kad predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, tužilac је dužan da u tužbi
naznači vrednost predmeta spora, ako nadležnost ili pravo na izjavljivanje revizije zavisi od
vrednosti predmeta spora.
U tužbi se iznose činjenice na kojima se zasniva zahtev (činjenični osnov); dokazi kojima se
može proveriti istinitost iznetih činjenica, kao i zahtev za presudu - tužbeni zahtev, kako u
pogledu glavne stvari (osuda na potraživanje- činidbu, utvrđenje ili pravno preinačenje), tako i u
pogledu sporednih traženja (kamata; ugovorna kazna; penali i dr.). Tužilac koji ima boravište ili
prebivalište, odnosno sedište u inostranstvu, dužan је da u tužbi imenuje punomoćnika za
primanje pismena. А ukoliko to ne učini tužba se odbacuje.
2) Tužbeni zahtev (petitum). Tužbeni zahtev је tvrdnja tužioca da ima pravo na izricanje pravne
posledice određene sadržine, tj. pravo na konkretnu pravnu zaštitu svog povređenog subjektivnog
prava. Svaka tužba mora da sadrži tačno označen tužbeni zahtev koji formulise tužilac na osnovu
iznetog činjeničnog stanja i predočenih dokaza. Tužbeni zahtev mora biti određen - subjektivno i
objektivno. Prvo se tiče stranaka - tužilac i tuženi moraju biti identifikovani na propisan način.
Kod suparničarstva, iz tužbenog zahteva se mora jasno i određeno videti šta tužilac traži u odnosu
na svakog od suparničara, npr. solidarno ili podeljeno obavezivanje, odnosno šta svaki od tužilaca
traži u odnosu na tuženog. Drugo se tiče sadržine i obima pravne posledice čije se izricanje traži.
Sadržina tužbenog zahteva ne može biti data apstraktno (da se osudi na činidbu, utvrđenje ili
pravnu promenu), nego mora biti određena konkretnim okolnostima. Kod kondemnatornih
zahteva u novcu ili zamenljivim stvarima, izričito se mоrа odrediti sadržina i obim zahteva. U
našem pravu nije dovoljno da је tužbeni zahtev odrediv. Sud је vezan tužbenim zahtevom u
subjektivnom i objektivnom smislu - ne sme postupkom obuhvatiti nikog ko u tužbi nije označen
kao parničar, niti može suditi mimo ili preko postavljenog zahteva. Neodređen tužbeni zahtev čini
tužbu neurednom, što је procesni razlog da bude odbačena kao nadopuštena. Osnovanost
tužbenog zahteva је ono о čеmu se raspravlja pred sudom, to је predmet spora, tako da se može
reći da postoji istovetnost između tužbenog zahteva i predmeta spora.
Razumevanje tužbenog zahteva ima i praktičan pravni značaj u vezi sa problemom (pitanjem)
identiteta tužbenog zahteva, odnosno kada se postavi pitanje: da li tužbu treba odbaciti kod
prigovora res iudicata i litispendencije; da li se radi о preinačenju tužbe, ili kada је neizvesno da li
postoji identitet između zahteva tužbe i onoga о čеmu је presuđeno.
3) Pravni interes. Pokretanje mehanizma sudske zaštite u cilju zaštite subjektivnog prava tužioca
opravdano је samo ukoliko tužilac ima pravni interes (pravnozaštitnu potrebu) da sud izrekne
odgovarajuću presudu. Neophodnost postojanja pravnog juteresa predviđena је samo kod tužbe za
utvrđenje (čl. 194/2.ZPP), ali ne može se poreći da je ova procesna pretpostavka bitna kod ocene
dopuštenosti svake tužbe (npr. ne postoji pravni interes da se utuži nedospelo potraživanje, ili
pokrene spor u pravnosnažno presuđenoj stvari, već se radi о zloupotrebi procesnih prava).
4) Pravno shvatanje tužioca. U tužbi tužilac nije obavezan da navede i svoje pravno shvatanje о
tužbenom zahtevu (pravni osnov), а kad ga navede - sud njime nije vezan (čl. 192/4. ZPP), i
postupiće ро tužbi bez obzira na to kakvo је pravno shvatanje tužiočevo. Netačna pravna
kvalifikacija koju da tužilac (npr. da je naslednik, umesto legatar) ne može imati za posledicu
donošenje odluke na njegovu štetu.
5) Tužbeni predlog. Tužbenim predlogom se u praksi često naziva onaj deo tužbenog podneska
u kome tužilac formuliše izreku presude onako kako ona, ро njegovom mišljenju, treba da glasi.
Prema tome, iz tužbenog predloga treba da se tačno vidi sadržina i obim pravne posledice о
kojoj tužilac traži presudu. Isto važi i za vrstu zaštite.

2. Dejstvo podnošenja tužbe sudu

Podnošenje tužbe proizvodi izvesna materijalnopravna i procesno pravna dejstva. Najznačajnije
materijalnopravno dejstvo se sastoji u tome što se ovom radnjom prekida zastarevanje
potraživanja i održaj. Ako poverilac povuče tužbu, smatra se da prekid nije ni nastupio. No, ako
odbačena tužba bude ponovo podnesena u roku od tri meseca, smatra se da је zastarevanje
prekinuto prvom tužbom. Podnošenjem tužbe održava se i prekluzivni rok materijalnog prava
ako tužba bude podnesena pre njegovog isteka. Pravo na razvod i na poništaj braka ne prelazi na
naslednike, ali oni mogu nastaviti postupak ako је tužba podnesena.
Procesnopravno, dan podnošenja tužbe od značaja је utoliko što sud svoju nadležnost ceni prema
stanju činjenica na taj dan. Kasnije promene, ро pravilu, nemaju u tom pogledu uticaja.
Isto dejstvo kao i podnošenje tužbe imaju u parnici: preinačenje tužbe, stavljanje incidentnog
(prejudicielnog) zahteva za utvrđenje, podnošenje protivtužbe i isticanje protivpotraživanja u
cilju prebijanja.
Pokretanje parnice u određenom predmetu pred inostranim sudom ne predstavlja apsolutnu
smetnju za pokretanje parnice pred domacim sudom u istom predmetu. Na zasnivanje
litispendencije pred inostranim sudom ne pazi se ро službenoj dužnosti, nego samo ро prigovoru
stranaka. Ukoliko dođe do pokretanja parnice pred našim sudom u predmetu povodom koga је
zasnovana litispedencija pred inostranim sudom, naš sud će na zahtev stranke prekinuti postupak
ako је pred stranim sudom pokrenut postupak u istoj stvari, ako se radi о sporu za koji nije
predviđena isključiva jurisdikcija domaćeg suda i ako postoji faktička uzajamnost.

3. Podela tužbi
Najvažnija podela tužbi zasniva se na kriterijumu sadržine zaštite koja se od suda traži.
1) Kondemnatorna tužba (tužba za osudu na činidbu). Najčešće tužilac svoj zahtev u tužbi
postavlja tako što traži od suda da tuženog, koji neće da učini nešto što је dužan prema tužiocu,
primora da to učini (da plati cenu, da isporuči robu, da naknadi štetu). Ova vrsta tužbi kojom se
zahteva da sud tuženog primora da odgovori svojoj obavezi, naziva se tužba za osudu na činidbu -
kondemnatorna tužba - gde se podrazumeva i činidba koja se sastoji u uzdržavanju, nečinjenju,
propuštanju.
2) Deklaratorna tužba (tužba za utvrđenje). Ovom tužbom (deklaratorna ili deklarativna) tužilac
može tražiti da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog
odnosa, ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave.Ako takva tužba bude usvojena, presuda
neće obavezivati tuženog ni na kakvu činidbu, niti će na osnovu te presude moći da se traži
prinudno izvršenje, jer sadrži samo utvrđenje suda, deklaraciju о postojanju odnosno
nepostojanju nekog prava ili pravnog odnosa, ili о istinitosti odnosno neistinitosti neke isprave.
Tužbе za utvrđenje označavaju se još i kao pozitivne (kad se traži da sud utvrdi pravo -
postojanje prava ili pravnog odnosa ili istinitost isprave), i kao negativne (da pravo ili pravni
odnos ne postoji odnosno da је isprava neistinita).
Teoretska razmatranja deklarativne tužbe о nekom pravnom odnosu ukazuju da predmet
utvrđenja može biti samo pravo ili pravni odnos о kojem se može raspravljati kao о
hipotetickom odnosu u sadašnjosti. О pravu nasleđa koje će neko imati posle smrti onog ko је
živ, ne može se podnositi tužba za utvrđenje. No, to ne važi i za odnos koji је prestao da postoji:
izuzetno, može se tražiti da sud utvrdi da је određeni odnos ranije postojao, ako se na tom
odnosu zasniva neko pravo u sadašnjosti. ·
3) Prejudicielni (iucidentni) zahtev za utvrđenje. ZPP predviđa i slučaj kad je otvoreno
prejudicijelno pitanje. Tо će biti slučaj kada se u toku parničnog postupka pojavi pitanje koje је
uslov za rešavanje tužbenog zahteva, npr. u sporu za isplatu cene postavi se pitanje postojanja
ugovora o prodaji. U tom slučaju tužilac može, pored postojećih zahteva, u postojećoj parnici
istaći i tužbeni zahtev da sud utvrdi da takav odnos postoji odnosno ne postoji, ako је sud pred
kojim parnica teče nadležan za takav zahtev. Isticanje ovakvog zahteva ne smatra se
preinačenjem tužbe. S obzirom da ovaj zahtev ima karakter tužbenog zahteva о njemu će se
odlučiti u izreci presude i ukoliko је usvojen, ta izreka važi kao presuđena stvar i za buduce
sporne odnose stranaka ako nastanu u ovoj stvari. Ako ovaj zahtev nije postavljen, sud će uzeti
ovo pitanje kao prejudicijelno i dati svoje rešenje stvari u obrazloženju presude, pošto bez toga
ne bi mogao da se razreši spor о tužbi kojom је parnični postupak pokrenut.
Navešćemo kao primer ovakvog prejudicijelnog zahteva za utvrđenje parnicu u kojoj tužilac
traži određene iznose na ime zakupnine, а tuženi ističe da ne postoji ili da je prestao zakupni
odnos u kome bi utužena zakupnina bila ugovorena kao obaveza tuženog. Ukoliko tužilac
postavi zahtev da se utvrdi da zakupni odnos postoji i zahtev budе presudom usvojen, izreka
suda о tome važiće kao pravnosnažno presuđena stvar i ро novim eventualnim tužbama za
plaćanje zakupnine koje bi tužilac podigao prema tuženom. Ukoliko tužilac ovaj zahtev ne
postavi, sud će ipak, ро prigovoru tuženog, raspravljati о postojanju ili nepostojanju zakupnog
odnosa, ali stav о ovom prejudicijelnom pitanju izneće u obrazloženju presude, da njom zahtev
tužioca odbija usvajajući prigovor tuženog, bilo da zahtev tužioca usvaja kad prigovor tuženog
nema mesta.
4) Konstitutivna (preobražjna) tužba. Ova tužba sadrži zahtev promenom jednog prava, kad
promena ne može da se ostvari voljom pravnog subjekta (npr. razvod braka), nego samo
pravnosnažnom sudskom presudom, јеl samo ona pruža punu izvesnost da su ispunjene
pretpostavke pod kojima se promena može zahtevati. Promena na koju je tužba usmerena u
izmeni ili bližem određivanju sadržine pravnog odnosa, pravnog odnosa, ili u prestanku jedne
procesne situacije. Ovde se radi о preobražajnim (potestativnim) pravima koja svog nosioca
ovlašćuju na promenu pravnog odnosa, bilo da to čini prostom izjavom volje da odustaje od
ugovora), ili se radi о preobražajnom pravu koje se ne može menjati izjavom volje već samo
pravnosnažnom presudom (razvod braka). Konstitutivna tužba tiče se ovih drugih prava.
Ovakve promene ostvaruju se tužbom, npr. da se uredi vreme ispunjenja obaveza od strane
dužnika; za povećanje alimentacije; za poništaj pravnog posla. Kada se preobražajna tužba
usvaja, presudom se može odrediti da promena ima dejstvo ubuduće (ех nunc), i/ili da ima i
povratno dejstvo (ех tunc), npr. presuda kojom se izriče razvod braka deluje ubuduće, а
presuda kojom se poništava neki pravni posao kao nedopušten, dejstvuje unazad, kao da taj
pravni posao nije uopšte postojao.
Preobražajnu tužbu ZPP ne predviđa kao posebnu vrstu tužbi, аli se njena specificnost priznaje u
teoriji i praksi. Ova tužba је slična sa tužbom za utvrđenje, što nije podobna za izvršenje.
Opoziciona i opugnaciona tužba. Parnični postupak je korektivan postupak u postupku sudskog
izvršenja u slučaju kad se od strane izvršnog dužnika, trećeg liса ili izvršnog poverioca osporava
dozvoljenost izvršenja. U čl. 81, 111 i 203. Zakona о izvršenju i obezbeđenju predviđeni su
slučajevi upućivanja na parnicu radi utvrđivanja nedozvoljenosti izvršenja osporavanja i radi
osporavanja potraživanja. Tužba ро pravilu ne zadržava započeto izvršenje. Tužba u kojoj izvršni
dužnik tvrdi da se potraživanje ugasilo ili da је odloženo naziva se (ро staroj terminologiji)
opoziciona tužba. Tužba kojom se ističe da potraživanje nije dospelo ili da izvršnom poveriocu ili
izvršnom dužniku nedostaje stvarna legitimacija, naziva se opugnacionom tužbom.

4. Preinačenje tužbe
Celishodnost i ekonomičnost postupka opravdava da se jednom podneta tužba menja u svojim
osnovnim elementima kojima je označen tuženi i opredeljen tužbeni zahtev. U prvom slučaju
govori se о subjektivnom preinačenju tužbe, u drugom, о objektivnom preinačenju tužbe.
Objektivno preinačenje. Objektivno preinačenje nastaje: promenom istovetnosti zahteva;
povećanjem postojećeg ili isticanje drugog zahteva uz postojeći. Tužba nije preinačena: ako је
tužilac promenio pravni osnov tužbenog zahteva, ako је smanjio tužbeni zahtev ili ako је
promenio, dopunio ili ispravio pojedine navode, tako da usled toga tužbeni zahtev nije
promenjen.
U praksi, do preinačenja tužbe najčešće dolazi proširenjem postojećeg zahteva, kad to
opravdavaju činjenice koje se pojave kao nove u parnici.
Najčešće, to је u sporovima za naknadu štete, zbog telesnog oštećenja. Prvobitni zahtev
postavljen zbog smanjene radne i opšte životne sposobnosti, povećava se na taj način što se
traženi iznos u tužbi menja na veći iznos, koji odgovara promeni koja je nastala od podnošenja
tužbe daljim pogoršanjem zdravlja tužioca, а sve to kao posledica povreda zbog kojih se tužbom
traži naknada štete.
Preinačenje tužbe је moguće samo do zaključenja glavne rasprave. Preinačenje tužbe obavezuje
prvostepeni sud da odmah ispita da li ostaje stvarno nadležan. Ako nije nadležan, preinačenu
tužbu dostavlja nadležnom sudu, što važi i za preinačenje kojim se menja sastav inače stvarno
nadležnog suda. О preinačenju tužbe sud treba da uvek donese odluku, s tim da protiv rešenja
kojim se usvaja preinačenje nije dozvoljena posebna žalba.
Dok se tužba ne dostavi tuženom, ne postoji razlog zbog kojeg bi trebalo da i tuženi bude uveden
u ocenjivanje pitanja koja nastaju povodom preinačenja. Posle dostavljanja tužbe tuženom, traži
se pristanak tuženog, ne prepuštajući potpunoj dispoziciji tuženog da svoj pristanak uskrati i u
slučaju kad sud smatra da bi preinačenje bilo celishodno za konačno rešenje odnosa među
strankama. Smatra se da је tuženi prećutno pristao na preinačenje tužbe ako se upusti u
raspravljanje ро preinačenoj tužbi, а nije se pre toga protivio tom preinačenju.
Radnja kojom se uspostavlja objektivno preinačenje stvar је dispozicije tužioca. Ako је tužilac
tužbu preinačio pre zaključenja glavne rasprave u skladu s odredbama о stvarnoj nadležnosti
suda, sud nema ovlašćenja da ulazi bliže u razloge zbog kojih tužilac ovu radnju preduzima i da,
ро svojoj oceni celishodnosti, preinačenje prihvati ili ne prihvati. Suprotno tome, u odnosu suda i
tuženog, sud ima ovlašćenja da ocenjuje razloge zbog kojih se tuženi protivi preinačenju i da
preinačenje usvoji rešenjem protiv kojeg tuženom nije dozvoljena posebna žalba. Sud se uvek
javlja u ulozi arbitra o umešnosti preinačenja tužbe imajuci u vidu, u prvom redu, društvene
ciljeve u vršenju pravosudne funkcije. Sud ne odlučuje ni u korist tužioca ni u korist tuženog, već
u interesu zavođenja reda u poremećenjm pravnim odnosima. Stranke imaju ravnopravan tretman
i tada sud nije vezan radnjom kojom tužilac preinačuje tužbu, niti protivljenjem tuženog. Ovakvo
gledanje na položaj suda u odnosu na stranke opravdava da se u slučaju usvajanja preinačenja ne
zastaje s postupkom, već da se ocena suda о preinačenju podvrgne ispitivanju pred višim sudom u
momentu kad parnica dođe u fazu da se u postupku ро žalbi pred višim sudom nalaze svi elementj
parnice, svi rezultati raspravljanja i rešenja stvari od strane prvostepenog suda ро tužiočevom
traženju sudske zaštite.
Subjektivno preinačenje. Subjektivno preinačenje postoji kad se umesto prvobitnog tuženog tuži
drugo lice. Za ovo је potreban pristanak lica koje treba da stupi u parnicu na mesto tuženog.
Ako pristane, mora da primi parnicu u onom stanju u kakvom se nalazi kad u nju stupa. Retko
dolazi do toga da tužilac predlaže subjektivno preinačenje tužbe, kad isti cilj može da ostvari
podnošenjem nove tužbe prema drugom licu, povlačeći tužbu, odnosno odustajući od tužbe
prema prvobitnom tuženom.

5. Povlačenje tužbe
Tužilac može povući tužbu bez pristanka tuženog, pre nego što se tuženi upusti u raspravljanje
о glavnoj stvari, bez ikakvih posebnih uslova. Tako povučena tužba smatra se kao da nije ni bila
podneta i tužilac је može ponovo podneti. Tužba može da se povuče i kasnije, sve do
pravnosnažnog okončanja postupka, ako tuženi na to pristane. Ako se tuženi u roku od 8 dana
od dana obavestavanja о povlačenju tužbe ne izjasni о tome, smatraće se da је pristao na
povlačenje. Ako tuženi ne pristaje, povlačenje tužbe nema dejstva i parnica teče dalje.
U slučaju da tužba bude povučena posle donošenja prvostepene presude, sud će doneti rešenje
kojim će utvrditi da је tužba povučena i da је presuda bez dejstva, а ako је pre povlačenja tužbe
izjavljena žalbа, sud će doneti rešenje kojim će da utvrdi da је tužba povučena, da је presuda
bez dejstva i odbacice žalbu. Kad tužilac povlači tužbu i u isto vreme odriče se tužbenog
zahteva, stvar stoji drukčije. Ро zakonu, u odnosu na sud, nastaje obaveza da ро službenoj
dužnosti na odricanje od tužbenog zahteva pazi u toku celog postupka. Tо znači da, s jedne
strane, sud treba da ima u vidu načelo parničnog postupka prema kojem stranke raspolažu onim
što se pred sud iznosi da se kao spor razreši. S druge strane, sud treba da ima u vidu i one
slučajeve u kojima је predmet spora ono čime stranke ne mogu raspolagati.
U odnosu na tuženog, ako se tužilac povlačenjem tužbe istovremeno odriče tužbenog zahteva,
nije potreban pristanak tuženog pošto zakon istovremeno određuje da tužilac koji se odrekao
tužbenog zahteva ne može u istoj stvari ponovo podneti tužbu. Tuženi se, dakle, nalazi u
položaju kao da је tužilac priznao da zahtev tužbe nije osnovan, tako da povlačenje tužbe uz
odricanje od tužbenog zahteva ima dejstvo pravnosnažno presuđene stvari na štetu tužioca.
Treba strogo razlikovati prosto povlačenje tužbe od izjave tužioca о povlačenju tužbe kojom se
istovremeno odriče od zahteva u tužbi. Kad se postupak okončava odlukom suda na osnovu
odricanja tužioca od tužbenog zahteva (bilo u prvom stepenu, ili ро žalbi- u drugom stepenu),
takva odluka suda ima važnost pravnosnažno presuđene stvari na štetu tužioca i tužiocu ostaje
jedino da vanrednim pravnim lekom, predlogom za ponavljanje postupka, роbiја stanje koje
nastaje u pravnom poretku na osnovu ovakve sudske odluke.
U sporu za razvod braka može se pristankom tuženog tužba povući i posle zaključenja glavne
rasprave - sve dok postupak nije pravnosnažno završen.

6. Protivtužba
Tužba, kao procesni institut, obuhvata u sebi i protivtužbu. Sve do zaključenja glavne rasprave
tuženi može pred istim sudom podneti protivtužbu, ako је zahtev protivtužbe u vezi s tužbenim
zahtevom; ili, ako se ti zahtevi mogu prebiti; ili, ako se protivtužbom traži utvrđenje nekog
pravnog odnosa ili prava od čijeg postojanja ili nepostojanja zavisi u celini ili delimično odluka
о tužbenom zahtevu (čl. 198. ZPP).
Protivtužbu tuženi može podneti pred istim sudom pred kojim је tužilac pokrenuo parnicu prema
tuženom ako је za njen zahtev stvarno nadležan taj sud, а ne viši sud. Međutim, ako је ро
protivtužbi stvarno nadležan sud pred kojim teče parnica ро tužbi u postupku pred sudijom
pojedincem, а ро protivtužbi prvostepeni postupak ima da se vodi pred većem, to ne isključuje
mogućnost podnošenja protivtužbe. U tom slučaju, i ро tužbi i ро protivtužbi, ima da postupa
veće, а ne sudija pojedinac.
I ро sadržaju i ро formi, protivtužba је isto što i tužba sa samostalnim tužbenim zahtevom.
Ро protivtužbi sud može da donese odluku kojom će određeni materijalnopravni odnos raspraviti
obavezujući tužioca prema tuženom na određenu činidbu, međusobno prebiti potraživanja tužioca
prema tuženom, ili utvrditi postojanje ili nepostojanje nekog odnosa ili prava tuženog. Tuženi nije
dužan da podnosi protivtužbu kad njoj ima mesta, već mu ostaje na volju da li da је koristi ili da
podnese tužbu u zasebnoj parnici.
Protivtužba može biti sredstvo odbrane tuženog u parnici kojim suzbija zahtev tužioca, ali i
sredstvo napada kad tuženi protivtužbu podnosi sa ciljem da u vezi sa zahtevom tužbe ostvari
prema tužiocu svoja prava odnosno svoj pravni interes.
U ovako sjedinjenom postupku u parnici, opravdavaju se i uštede koje se postižu sprovođenjem
jednog postupka i ро tužbi i ро protivtužbi, а takođe је isključeno različito rešavanje о činjenično
i pravno povezanim odnosima, do čega bi moglo doći u zasebnim postupcima.
ZPP је normirao kriterijume u vidu uslova na osnovu kojih tuženi može podići protivtužbu, а sve
radi klasifikacije protivtužbe. U vezi s tim, protivtužba је: koneksna - kad zahtev u protivtužbi
stoji u vezi sa zahtevom tužbe; kompenzaciona - kad se zahtevi tužbe i protivtužbe mogu
međusobno prebijati, izmirivati; i prejudicijelna - ako se protivtužbom traži utvrđenje nekog
pravnog odnosa ili prava od čijeg postojanja ili nepostojanja zavisi u celini ili delimično odluka о
tužbenom zahtevu.

7. Prividna parnica
Prividna (lažna, simulisana) parnica je oblik nepostenog parničenja gde tužilac podnosi tužbu ne
s namerom da zaštiti svoje povređeno subjektivno pravo već sa drugim skrivenim ciljem. Na
primer, tužilac u dogovoru sa izvršnim dužnikom, а u zajedničkoj nameri da osujete sudsko
izvršenje, podnosi izlučnu tužbu tražeći da se izvršenje proglasi nedopuštenim na stvari iz
razloga što је on (navodno) vlasnik stvari što izvršni dužnik potvrđuje. Ovde se radi о
zloupotrebi procesnih prava, nesavesnim korišćenjem dozvoljenog procesnog sredstva (tužbe)
usled čega može doći do izigravanja i onemogućavanja prava druge stranke u postupku (u ovom
primeru: poverioca).
ZPP propisuje da su stranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata tim zakonom, а
ujedno nalaze sudu da је dužan da spreči i kazni svaku zloupotrebu prava koje imaju stranke u
postupku (čl. 9. ZPP). Ako sud iz raspoloživih saznanja u postupku oceni da stranke raspolažu
nedopuštenim zahtevima, ovlašćenje da primenom istražnog načela utvrdi i činjenice koje
stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile, sve sa ciljem da predupredi
stranačku simulaciju i njihova nedozvoljena raspolaganja (čl. 7. st. 3).

8. Prigovor protivtrazbine radi prebijanja

Parnica počinie da teče dostavljanjem tužbe tuženom. U pogledu zahteva koji је stranka
postavila u toku postupka, parnica počinje da teče od časa kad је о tome zahtevu obaveštena
protivna stranka.
Dok parnica teče ne može se u pogledu istog zahteva pokrenuti nova parnica, а ako nova parnica
bude pokrenuta sud će tužbu odbaciti. Sud је dužan da u toku celog postupka ро službenoj
dužnosti pazi da li već teče druga parnica о istom zahtevu među istim strankama.
Ako koja od stranaka otuđi stvar ili pravo о kome teče parnica, to ne sprečava da se parnica
među istim strankama dovrši. Lice koje је pribavilo stvar ili pravo о kome teče parnica može
stupiti u parnicu na mesto tužioca, odnosno tuženog samo ako na to pristanu оbе strane.
Prigovor protivtrazbine radi prebijanja је stranačka parnična radnja tuženog kojom on, u toku
parnice, ističe novi zahtev za presudu.
Tuženi koji ovu radnju preduzima ističe da do prebijanja pre parnice nije došlo, iako su bili
ispunjeni uslovi, i traži od suda da on izvrši prebijanje svojom odlukom. Ukoliko su ispunjeni
uslovi za prebijanje, sud će svojom odlukom izvršiti prebijanje i odbiti tužiocev tužbeni zahtev u
celosti ili delimično.
Prigovor provitrzbine radi prebijanja može da istakne samo tuženi, od trenutka kad је parnica
počela da teče ра sve do zaključenja glavne rasprave, ako postoji jurisdikcija domaćih sudova i
ako је parnični sud stvarno nadležan za rešavanje о novom zahtevu. Prigovor tuženi može da
istakne kao neposredno odbrambeno sredstvo i kao eventualno odbrambeno sredstvo. U slučaju
sudske kompenzacije, prebijanje nastaje konstitutivnom sudskom odlukom.
Prigovor protivtrazbine radi prebijanja je nesamostalna parnična radnja. Ukoliko tužba bude
odbačena ili povučena, sud neće odlučivati о prigovoru protivtrazbine radi prebijanja.
Tuženi može prigovor protivtrazbine radi prebijanja da povuče. Za povlačenje prigovora nije
potreban pristanak tužioca. U slučaju da prigovor bude povučen, litispendencija о zahtevu koji је
istaknut prigovorom prestaje. Ova parnična radnja dovodi do prekida toka roka zastarelosti.
Tuženi može da preduzme ovu parničnu radnju i u pismenoj i u usmenoj formi.
Tok postupka u parnici u kojoj је istaknut prigovor protivtrazbine radi prebijanja zavisi od toga,
da li on priznaje postojanje protivtrazbine ili ne, kao iod toga da li је prigovor istaknut kao
neposredno ili kao eventualno odbrambeno sredstvo. Samim tim, od toga zavisi i redosled
raspravljanja i izviđanja u svakoj konkretnoj parnici.
О zahtevu sud odlučuje konačnom presudom.
Sud ne može odlučiti dopunskom presudom ni о zahtevu iz tužbe ni о zahtevu iz prigovora.
Prigovor је nesamostalna parnična radnja i iz tog razloga nije dopušteno da sud odlučuje о njemu
delimičnom presudom. Sud može jedino da donese delimičnu presudu kojom će utvrditi da
postoji tužiocevo potraživanje.
Dispozitiv presude u tom slučaju sastoji se iz tri stava. U prvom stavu sud utvrđuje da postoji
potraživanje tužioca, u drugom da postoji potraživanje tuženog, а u trećem sud vrši prebijanje
tako što u celosti odbija tužbeni zahtev ili ga delimično usvaja i nalaze tuženom da ispuni deo
nekom penziranog dela potraživanja. Ako је protivtrazbina bila veća od trazbine, sud neće osuditi
tužioca na činidbu, jer tuženi nije podigao protivtužbu već prigovor protivtrazbine radi prebijanja,
kojim se može tražiti kompenzacija samo u granicama tužiocevog tužbenog zahteva.
Ukoliko sud utvrdi da је tuženi neosnovano podigao prigovor, u prvom stavu dispozitiva sud
utvrđuje da postoji potraživanje tužioca, u drugom da ne postoji potraživanje tuženog, а u trećem
usvaja tužbeni zahtev.
Kad sud utvrdi da је neosnovan tužiocev tužbeni zahtev, on ne odlučuje posebno о tuženikovom
zahtevu, jer је zahtev koji је ovom radnjom istaknut nesamostalan zahtev za presudu. U tom
slučaju sud treba odlukom samo da odbije tužbeni zahtev kao neosnovan.

9. Brisovna tužba
Brisovna tužba (tužba za brisanje zemljišnoknjižnog upisa) је deklaratorna tužba jer tom tužbom
se od tuženika ne traži nikakvo činjenje, trpljenje, odnosno propuštanje, već se zahteva da sud
utvrdi nevaljanost već izvršenog upisa i uspostavljanje ranijeg zemljišnoknjižnog stanja. Bila је
predviđena Zakonom о državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnosti (2002).
Prema članu 106е. toga zakona, ko smatra da је upisom prava na nepokretnosti povređeno
njegovo knjižno pravo, može tužbom nadležnom sudu tražiti brisanje upisa.
Brisova tužba može se podneti u roku od tri meseca od dana saznanja za izvršenje upisa, а
najdocnije u roku od dve godine od dana izvršenja upisa. Protekom roka od dve godine, za
savesno lice nastupa fikcija apsolutne tačnosti izvršenog upisa ра se izvršeni upis u njihovu korist
više ne može napadati. Protiv nesavesnih lica sa uspehom se može podići brisovna tužba i posle
proteka navedenih rokova, ali u okviru opštih rokova zastarelosti, odnosno prekluzivnih rokova.

II. KUМULACIJA ZAHTEVA I SUBJEКATA U TUŽBI

Pojam i vrste. Prema osnovnim elementima, uzima se da u parnici postoji jedan tužilac, jedan
tuženi i jedan tužbeni zahtev. Međutim, praktični razlozi da se u jednom postupku
jednovremeno reši više sporova, proširili su ovakav model tužbe i u odnosu na stranke na više
od dva parnicara, kao i u odnosu na tužbeni zahtev na više od jednog zahteva. ZPP је uredio
neka osnovna pitanja odredbama о suparničarstvu i za slučaj da se tužbom istakne više zahteva.

1. Kumulacija zahteva (objektivna kumulacija)

Pojam i vrste. Objektivna kumulacija nastaje kad tužilac u jednoj tužbi ističe istovremeno više
tužbenih zahteva protiv istog tuženog. Da bi to mogao istaći, postavljenje uslov: da su svi
zahtevi povezani istim pravnim i činjeničnim osnovama. Ako zahtevi nisu povezani istim
činjeničnim i pravnim osnovama, oni se mogu istaći u jednoj tužbi protiv istog tuženog samo
kad је isti sud stvarno nadležan za svaki od zahteva i kad је za sve zahteve određena ista vrsta
postupka. Pod takvim pretpostavkama ostvaruje se ekonomija u parničenju time što stranke
odmah raščišćavaju svoje sporne odnose, jer se istovremeno raspravlja i rešava о više sporova, а
postupak odvija i okončava jednom odlukom.
Kumulacija zahteva u jednoj tužbi javlja se najčešće u parnicama radi naknade raznih vidova
štete iz saobraćajnog udesa (pojedinačnih naknada za svaku od posledica udesa): materijalne
štete zbog troškova lecenja; zbog izgubljene zarade; zbog telesnog oštećenja kao posledice
smanjenja radne sposobnosti; о visini vrednosti oštećenog ili uništenog vozila, kao i
nematerijalne štete (pretrpljeni bol, strah, smanjena opšta životna sposobnost) itd. Kumulaciji
ima mesta čim su se stekli uslovi, а da li će do nje doći zavisi od dispozicije tužioca. Zakon
rešava i pitanje nadležnosti suda: ako је ро nekom od zahteva nadležan sudija pojedinac, а ро
drugom veće u istom sudu, onda ро svim zahtevima sudi veće. Кumulacija tužbenih zahteva
može biti obična, sukcesivna i eventualna. Od značaja је i alternativno ovlašćenje tuženog, koje
ZPP takođe predviđa.
1) Obična, sukcesivna i eventualna kumulacija. Običcna kumulacija nastaje unošenjem više
zahteva u podnetu tužbu. Sukcesivna kumulacija nastaje naknadnim isticanjem novog tužbenog
zahteva sve do zaključenja glavne rasprave, ali za ovu vrstu kumulacije važe i pravila о
preinačenju tužbe. Eventualna kumulacija nastaje kad tužilac dva ili više zahteva, koji su
međusobno povezani ističe u jednoj tužbi, tako što predlaže da sud sledeći od tih zahteva usvoji,
ako nađe da onaj koji је ispred njega istaknut, nije osnovan. Tako tužilac izbegava drugu parnicu
ako· tužbu ograniči na jedan zahtev, а ishod spora pokaže da on nije osnovan. I ovde se ponavlja
uslov da је sud stvarno nadležan za svaki od istaknutih zahteva i da је za sve zahteve određena
ista vrsta postupka. Za eventualnu kumulaciju karakteristično је da postoji redosled koji tužilac
uspostavlja u postavljanju zahteva koji su u međusobnoj vezi, јеr proizilaze iz istog činjeničnog
osnova, а usmereni su na ostvarivanje istovetnog pravnog ili ekonomskog interesa.
2) Altemativno ovlašćnje tuženog (procesna facultas alternativa). Kada tužilac u tužbi ističe
samo jedan nenovčani tužbeni zahtev ovlašćen je po ZPP da u tužbi predloži da tuženi isplati
određenu sumu novca ili da ispuni neku drugu činidbu, čijom se isplatom tuženik oslobađa
obaveze na izvršenje nenovčanog potraživanja. Po svojoj pravnoj prirodi, to je
materijalnopravna ponuda koju je sud dužan uneti u dispozitiv presude, ako usvoji nenovčani
tužbeni zahtev.
Sud nije ovlašćen ispitivati u bilo kom pogledu alternativno ovlašćenje, pa i visinu iznosa koju
tužilac traži od tuženika. U dispozitiv presude ovlašćenje se unosi onako kako je ponuđeno od
tužioca.
Od trenutka podizanja tužbe, u daljem toku postupka ponuđena novčana suma se ne može niti
smanjiti niti povećati bilo na koji način ili bilo čijom voljom, odnosno izjavom, niti se može
zameniti drugom činidbom. To je velika manjkavost ovog procesnog instituta, koja se u praksi
skoro redovno ispoljava, naročito u situaciji kada parnice traju i po nekoliko godina pa i desetina
godina, usled čega vrednost novca redovno opada.
Tuženi je ovlašćen da isplati ponuđeni iznos u novcu u toku čitavog postupka pred parničnim
sudom, a to može učiniti i u izvršnom postupku sve dok ne počne s izvršenjem svoje jedine
nenovčane obaveze.
2. Kumulacija subjekata (subjektivna kumulacija - suparničarstvo)
Pojam i vrste. Suparničarstvo nastaje kad više lica jednom tužbom tuže ili kad je više njih jednom
tužbom tuženo. Suparničarstvo na strani tužilaca u teoriji se naziva aktivnim, a na strani tuženih,
pasivnim suparničarstvom. Suparničarstvo se može pojaviti: već u momentu podizanja tužbe; uz
tužioca može pristupiti novi tužilac do zaključenja glavne rasprave, i do tada tužba može biti
proširena na novog tuženog sa njegovim pristankom. Onaj ko pristupa tužbi odnosno onaj na
koga se tužba proširuje, mora primiti parnicu u onom stanju u kome se ona nalazi kad u nju stupa.
Suparničarstvu se ne daje obavezan karakter. Dakle, fakultativan karakter suparničarstva
zadržava se i kad je jedinstveno, gde treba da učestvuju u svojstvu stranke u parničnom postupku
sva lica prema kojima odluka suda treba da ima dejstvo, pošto se bez toga spor ne bi mogao rešiti
na jednak način prema svim suparničarima. Svaki suparničar ima pravo da podnosi predloge koji
se tiču toka parnice.
l) Materijalno, formalno i zakonsko suparničarstvo. Suparničarstvo je materijalno (pravo) kad su
suparničari u pogledu predmeta spora u pravnoj zajednici ili njihova prava odnosno obaveze
proističu iz istog činjeničnog stanja i istog pravnog osnova (idem jus, idem factum).
Formalno (nepravo) suparničarstvo je onda ako su predmet spora zahtevi odnosno obaveze iste
vrste, koji se osnivaju na bitno istovrsnom činjeničnom stanju i istom pravnom osnovu (simile
jus, simile factum) i ako uz to postoji stvarna i mesna nadležnost istog suda za svaki zahtev i za
svakog tuženog (npr. tužioci шtuženi iz istog štetnog događaja).
Zakonsko suparničarstvo nastaje, npr. tužbom protiv glavnog dužnika i jemca; tužbom ро zakonu
о menici, kојu imalac menice podiže protiv meničnih obveznika.
2) Suparničarstvo sa eventualno tuženim. Suparničarstvo sa eventualno tuženim postoji, kad se
traži da tužbeni zahtev budе usvojen prema sledećem tuženom, za slučaj da ne budе usvojen
prema onome koji је u tužbi naveden pre njega. Takvo suparničarstvo sa eventualno tuženim,
dozvoljava se samo ako prema svakom od tuženih tužilac postavlja isti zahtev, ili ako prema
pojedinim od tuženih ističe različite zahteve koji su u međusobnoj vezi, а za svaki zahtev isti sud
је stvarno i mesno nadležan. Znači, postoji određeni redosled kojim tužilac postavlja zahtev iz
tužbе, tako da kumulacija tuženih nije redovno suparničarstvo u kome se prema oceni tužioca svi
tuženi nalaze prema njemu u istoj obavezi. Najčešće, suparničarstvo sa eventualno tuženim javlja
se onda kad tužilac nije načisto ko је odgovoran za štetu koja mu је pričinjena, ili ko је i inače u
obavezi prema njemu iz pravnog odnosa koji је nastao.
Specifično suparničarstvo је i pravo na naknadu štete kојu u vezi s obavljanjem službe ili druge
delatnosti državnog organa ili organizacije koja vrši poslove od javnog interesa, pričini svojim
nezakonitim radom, ili nepravilnim radom, lice ili organ koji vrši tu službu ili delatnost. Oštećeni
ima pravo da zahteva naknadu i neposredno od lica koje је priCinilo štetu, ali može jednom
tužbom tužiti i odgovorno lice i državni organ odnosno organizaciju.
Specifično suparničarstvo postoji i ро tužbi za naknadu štete protiv vlasnika motornog vozila i
organizacije (osiguravajućeg društva) kod koje је osigurano vozilo od štete prema trećim licima.
Kako položaj suparničara nije uvek isti, zakon u tom pogledu propisuje različita pravila u
zavisnosti od toga da li se radi о prostom (običnom) suparničarstvu ili jedinstvenom (posebnom)
suparničarstvn.
3) Prosto i jedinstveno suparničarstvo. Prosto suparničarstvo ne uspostavlja nikakav poseban
odnos između suparničara. Bilo da se nalaze na istoj strani kao tužioci, bilo da su na strani koja је
tužena, svaki prost suparničar је samostalan kao stranka u parnici, što znači da svaki od
suparničara može da preduzima radnje u postupku koje imaju dejstvo samo u odnosu na protivnu
stranu, а ne i u odnosu na ostale suparničare na strani na kojoj se i sam nalazi. Nezavisnost
pojedinih suparničara dolazi do izražaja i u njihovom stavu prema činjeničnim tvrdnjama
protivnika. Ako jedan od njih osporava činjenicu kојu drugi priznaju, sud će prema ovim drugim
uzeti tu činjenicu kao neosporenu, dok će prema onom prvom pristupiti dokazivanju, s tim da će
priznanje drugih suparničara uzeti u ocenu prilikom sumirauja svih rezultata dokaza. Rokovi
posebno teku prema pojedinim suparničarima. Tako, prekid ili mirovanje koje је nastupilo prema
jednom ne povlači zastoj prema pojedinim suparničarima. Jedao njih može biti svedok po
činjenici koja je od značaja samo za odnos drugih prema protivniku. Sud može i da odvoji
raspravljanje prema jedinim suparničarima. Shodno tome, može izreći i delimičnu presudu ili
presudu zbog izostanka samo prema nekim suparničarima. Svaki suparničar može pobijati
presudu žalbom samo u delu koji se na njega odnosi. Nezavisnost položaja prostih suparničara u
najvećoj meri ogleda se u odnosu na presudu. Presuda postaje pravnosnažna prema onom
suparničaru koji nije uložio žalbu, bez obzira što je neko od drugih suparničara protiv te presude
uložio žalbu.
Međutim, ovo pravilo ne primenjuje se u sporovima koji se po zakonu ili zbog prirode pravnog
odnosa mogu rešiti samo na jednak način prema svim suparničarima. U toj situaciji radi se o
„jedinstvenim suparničarima“ i suparničari se smatraju kao jedna parnična stranka tako da se, ako
pojedini suparničari propuste svoju parničnu radnju, dejstvo parničnih radnji koje su izvršili
drugi suparničari, proteže i na one koji te radnje nisu preduzeli. Ovim se sprečava da nastanu
pravne situacije u kojima bi različite presude prema pojedinim tužiocima ili tuženim jedna drugoj
protivurečile sadržinom izreke u presudama, tako da bi se međusobno isključivale.
Ako rokovi za izvršenje određene parnične radnje za pojedine jedinstvene suparničare ističu u
različito vreme, tu parničnu radnju može svaki suparničar da preduzme sve dok i za jednog od
njih još teče rok za preduzimanje te radnje.
Jedinstveno suparničarstvo postoji uvek kad se radi o odnosu koji je za sve učesnike zajednički
tako da po prirodi stvari takav odnos može biti utvrđen samo na traženje svih protiv svih, npr.
ako nepokretnost pripada nekolicini suvlasnika, onaj ko traži da sud utvrdi da mu pripada neka
službenost po toj nepokretnosti mora tužbu da podigne prema svim suvlasnicima. Ako tužba
obuhvata samo neke od suvlasnika, presuda doneta prema njima, iako je u njoj usvojen tužbeni
zahtev, ne bi imala dejstva prema netuženim suvlasnicima, jer presuda deluje samo prema
strankama (res judicata jus facit inter partes). Ili, drugi primer: tužba javnog tužioca da se poništi
brak. Ova tužba mora da bude podignuta protiv oba bračna dmga. Ili, ako neku stvar drži više
zakupaca, a zakupodavac hoće da se oslobodi zakupa, nužno je da tuži sve zakupce, što važi i za
tužbe za poništaj ugovora gde na tuženoj strani ima više ugovarača.
U parnici za utvrđenje naslednih prava mora da postoji jedinstveno suparničarstvo, bilo na strani
tužilaca, bilo tuženih, svih potencijalnih naslednika.
Ovo jedinstvo između parničara na istoj strani u parnici mora da ima za posledicu ono što je
zakon propisao u pogledu dejstva parničnih radnji koje lzvrši makar i samo jedan od suparničara.
Odgovor na tužbu koji je podneo samo jedan od suparničara dejstvuje ovde kao da su ga podneli i
ostali. Ako ročištu prisustvuje samo jedan, uzima se da su prisutni i drugi, ра prema njima nema
mesta kontumacionoj presudi.
Međutim, u teoriji su podeljena mišljenja о dejstvu jedinstvenog suparničarstva kad na ročištu
prisutni suparničari koji su u jedinstvenom suparničarstvu priznaju tvrdnje protivne strane, а neki
od jedinstvenih suparničara nisu prisutni. Ро jednom gledistu, uzima se da ovde postoji priznanje
svih, а odsutni suparničar može svojim protivljenjem u postupku za povraćaj u pređašnje stanje
da to priznanje lisi dejstva. Ро drugom gledistu, sarnim tim što ne prisustvuje, izostali parnicar ne
priznaje tvrdnju parničara, ра se kod jedinstvenog suparničarstva u ovom slučaju ne bi mogla
doneti presuda na osnovu priznanja.
Razlozi kojima se pobija prvo stanovište ubedljivi su: zašto izostalog suparničara izdvajati iz
jedinstvenog suparničarstva, namećući rnu obavezu da traži povraćaj u pređašnje stanje u kome
pozitivno rešenje koristi svirna, а negativno nanosi samo njemu štetu.
4) Nužno suparničarstvo postoji ako ро zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa tužbom moraju
da se obuhvate sva lica koja su učesnici materijalnopravnog odnosa. Nužni suparničari su
suvlasnici jedne nepokretnosti u parnici u kojoj se utvrđuje službenost prolaza, ili bračni drugovi
u sporu za poništaj braka, itd.
Zavisno od vrste spora ta lica nastupaju svi na istoj strani kao tužioci ili kao tuženi. Ako sva ta
lica nisu obuhvačena tužbom kao stranke, sud će da odbije tužbeni zahtev kao neosnovan.
O nužnom suparničarstvu sud vodi računa ро službenoj dužnosti.
5) Suparničarstvo glavnog dužnika i jemca. Zajednički mogu biti tuženi glavni dužnik i jemac
(samo ako to nije u protivnosti sa sadržinom ugovora о jemstvu). Ista mogućnost postoji i u
slučaju da је jemac prema sadržini ugovora i platac (solidarni jemac). Suparničarstvo koje nastaje
u ovorn slučaju na strani tuženih je uvek prosto suparničarstvo.
6) Učešće glavnog umešača. Propisano је i suparničarstvo stranaka ро tužbi trećeg lica (tzv.
glavni umešač). Lice koje za sebe u celini ili delimično traži stvar ili pravo о kome između
drugih lica već teče parnica, može pred sudom pred kojim ta parnica teče da tuži оbе stranke
jednom tužbom, do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom.
Sud će najčešće, zastati s prvom parnicom, pre svega da bi raščistio s tužbom ovog novog
tužioca. Ukoliko postoje uslovi da se raspravlja ро tužbi trećeg lica, sud će dalje odlučiti da li da
о njoj raspravlja zajedno s tekućim parnicama i da donese zajedničku odluku (presudu), ili da
prvo raspravlja i odluci о tužbi trećeg lica. Ako treće lice uspe sa svojim zahtevom, а zahtev је
postavio ро drugom osnovu, а ne ро onom ро kome је pokrenuta prva parnica, sud će dalje
raspravljati ро prvoj parnici i odlučiti о sporu stranaka u prvobitnoj parnici, ukoliko tužilac, s
obzirorn na ishod spora ро tužbi trećeg lica u toj parnici ne povuče tužbu.
Pojam i vrste. ZPP reguliše i učešće trećih lica u parnici. Као treća lica u parnicj naznačeni su:
javni tužilac, umešač, jmenovanj prethodnjk i obavešteno lice о parnici. Tа lica su umešačj
(intervenijenti).
1) Učešće umešača. Lice koje ima pravni interes da u parnici koja teče među drugim licima jedna
od stranaka uspe, može da se pridruži ovoj stranci. Umešač može da stupi u parnicu u toku celog
postupka sve do pravnosnažnosti odluke о tužbenom zahtevu, kao i u toku postupka nastavljenog
izjavljivanjem vanrednog pravnog leka. Izjavu о stupanju u parnicu umešač daje na ročištu ili
podneskom.
Podnesak umešača о stupanju u parnicu dostavlja se strankama, а ako је izjava umešača о
stupanju u parnicu data na ročištu, prepis odnosnog dela zapisnika dostaviće se samo onoj
stranci koja је sa ročišta izostala.
Stranka može da ospori umešaču pravo da učestvuje u postupku i predlozi da se umešač odbije,
а sud može i bez izjašnjavanja stranaka da odbije učešće umešača ako utvrdi da ne postoji pravni
interes umešača. Protiv rešenja suda kojim se odbija učešće umešača, dozvoljena је posebna
žalba. Do pravnosnažnosti tog rešenja kojim se odbija učešće umešača, umešač može da
učestvuje u postupku i njegove parnične radnje ne mogu da se isključe. Protiv odluke suda
kojom dozvoljava učešće umešača nije dozvoljena posebna žalba.
Umešač mora da prihvati parnicu u onom stanju u kakvom se nalazi u trenutku kad se umeša u
parnicu. u daljem toku parnice on је ovlašćen da podnosi predloge i da preduzima ostale parnične
radnje u rokovima u kojima bi te radnje mogla da preduzima stranka kojoj se pridružio. Ako је
umešač stupio u parnicu do pravnosnažnosti odluke о tužbenom zahtevu, ovlašćen је da izjavi i
vanredni pravni lek. Ako umešač izjavi pravni lek, primerak njegovog podneska dostaviće se i
stranci kojoj se pridružio. Parnične radnje umešača imaju za stranku kojoj se pridružio pravno
dejstvo ako nisu u suprotnosti sa njenim radnjama. Ро pristanku stranaka umešač može da stupi u
parnicu kao stranka umesto stranke kojoj se pridružio.
2) Intervencijsko dejstvo presude. U parnici između stranke i umešača koji јој se pridružio,
umešač ne može da osporava utvrđeno činjenično stanje, kao i pravne kvalifikacije sadržane u
obrazloženju pravnosnažne presude (intervencijsko dejstvo presude). Izuzetno od toga, stranka
koja је bila umešač ima pravo da istakne prigovor da је stranka iz ranije parnice kojoj se pridružio
kao umešač pogrešno vodila prethodnu parnicu ili da је sud propustio da јој dostavlja pozive,
podneske ili odluke. Sud može da usvoji navedeni prigovor samo ako stranka koja је bila umešač
dokaze: 1) da u vreme stupanja u prethodnu parnicu nije blagovremeno bila obaveštena о parnici
koja је prethodno vođena i time bila sprečena da preduzima radnje koje bi dovele do povoljnijeg
ishoda te parnice; 2) da је stranka iz parnice kojoj se pridružila kao umešač, namerno ili iz grube
nepažnje, propustila da preduzima parnične radnje koje bi dovele do povoljnijeg ishoda prethodne
parnice, а za mogućnost njihovog preduzimanja raniji umešač nije znao ili nije mogao da zna; 3)
da је stranka iz prethodne parnice svojim parničnim radnjama sprečavala da nastupi dejstvo radnji
njenog umešača. Ako stranka koja је bila umešač uspe sa prigovorom sud će da dozvoli da
stranke ponovo raspravljaju о činjeničnim i pravnim pitanjima о kojima је raspravljeno u
prethodnoj parnici.
Ako pravno dejstvo presude treba da se odnosi i na umešača, on ima položaj jedinstvenog
suparničara (član 210). Umešač s položajem jedinstvenog suparničara ima pravo da izjavi pravne
lekove i u parnici u kojoj nije učestvovao bez svoje krivice.
3) Imenovanje prethodnika i obaveštenje trećeg lica о parnici. Lice koje је tuženo kao držalac
neke stvari ili korisnik nekog prava, а tvrdi da stvar drži ili pravo vrši u ime trećeg lica dužno је
da u odgovoru na tužbu pozove preko suda to treće lice (prethodnika) da umesto njega stupi kao
stranka u parnicu. Ako se tužba ne dostavlja na odgovor, tuženi može najkasnije na pripremnom
ročištu, а ako ono nije održano, na glavnoj raspravi pre nego što se upusti u raspravljanje о
glavnoj stvari, da pozove preko suda prethodnika da umesto njega stupi u parnicu kao stranka.
Pristanak tužioca da na mesto tuženog u parnicu stupi prethodnik potreban је samo ako tužilac
protiv tuženog ističe i takve zahteve koji ne zavise od toga da li tuženi u ime prethodnika drži
stvar ili vrši pravo.
Ako prethodnik koji је uredno pozvan ne dođe na ročište ili odbije da stupi u parnicu, tuženi ne
može da se protivi upuštanju u parnicu. Ako је imenovani prethodnik odbio da stupi u parnicu,
shodno se primenjuje odredba о odnosu između stranke i umešača kojoj se pridružio ( čl. 218).
Ako stranka treba da obavesti treće lice о otpočetoj parnici da bi se time zasnovalo izvesno
građanskopravno dejstvo, stranka može, sve dok se parnica pravnosnažno ne dovrši, to da učini
preko suda podneskom, u kome će da navede razlog obaveštenja i stanje u kome se nalazi
parnica. Stranka koja је treće lice obavestila о parnici ne može zbog toga da traži prekid
postupka i produženje rokova.
О parnici u kojoj raspolaganje stranaka ili odluka suda može da utiče na imovinska prava i
obaveze Republike Srbije, odnosno Autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave sud је
dužan da obavesti Republičkog javnog pravobranioca, odnosno ovlašćenog zastupnika
autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave.
Stranka koja је posredstvom suda obavestila treće lice о parnici, ima pravo da se u naknadnoj
parnici u kojoj је obavešteno lice stranka, poziva na intervencijsko dejstvo presude.
4) Učešće javnog tužioca. ZPP о učešću trećih lica u parnici predviđa i učešće javnog tužioca,
iako se ne radi о trećem licu već о organu, koji kao samostalni organ preduzima mere i pravna
sredstva i vrši druga zakonom utvrđena prava i dužnosti radi ostvarivanja društvene zaštite
povređenih prava. Više o učešću javnog tužioca u parničnom postupku bilo je reči kod dela:
„Stranke; zastupnici; punomoćnici; učesnici" u postupku.

III. PRIPREMANJE GLAVNE RASPRAVE

1. Presuđenje u toku pripremanja glavne rasprave

Sud priprema glavnu raspravu po prijemu tužbe. Pripreme za glavnu raspravu obuhvataju
prethodno ispitivanje tužbe, dostavljanje tužbe tuženom na odgovor, održavanje pripremnog
ročišta i zakazivanje glavne rasprave. U toku pripremanja glavne rasprave stranke su dužne da
blagovremeno upućuju podneske u kojima će da navedu činjenice na kojima zasnivaju svoje
tvrdnje i zahteve, kao i da predlože dokaze kojima se one utvrđuju. U toku pripremanja glavne
rasprave do ročišta za glavnu raspravu, sud odlučuje o svim pitanjima koja se tiču upravljanja
postupkom. Žalba nije dozvoljena protiv odluka o upravljanju postupkom koje sud donosi u toku
pripremanja glavne rasprave.
Sud može u toku pripremanja glavne rasprave da donese presudu na osnovu priznanja, presudu na
osnovu odricanja i presudu zbog propuštanja i da primi na zapisnik poravnanje stranaka.
Predsednik veća može, u toku pripremanja glavne rasprave, posle prijema odgovora na tužbu, da
donese presudu po podnetoj tužbi, ako utvrdi da među strankama nisu sporne činjenice i da ne
postoje druge smetnje za donošenje odluke (čl. 291. ZPP).

2. Prethodno ispitivanje tužbe

Po prethodnom ispitivanju tužbe sud je ovlašćen da donese rešenje kojim se tužba odbacuje
(člana 294), ako nije reč o pitanjima o kojima po prirodi stvari ili po odredbama ovog zakona
odluka može da se donese tek u daljem toku postupka.
Ako utvrdi da je tužba nerazumljiva ili nepotpuna ili da postoje nedostaci koji se tiču sposobnosti
tužioca ili tuženog da budu stranke u parnici ili nedostaci u pogledu zakonskog zastupanja stranke
ili nedostaci koji se odnose na ovlašćenje zastupnika da pokrene parnicu ako je takvo ovlašćenje
potrebno, sud će radi otklanjanja ovih nedostataka da preduzme potrebne mere propisane u ovom
zakonu (čl. 80. i 101).
Odbacivanje tužbe. Po prethodnom ispitivanju tužbe sud donosi rešenje kojim se tužba odbacuje
ako utvrdi da: 1) odlučivanje o tužbenom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost (član 16); 2) je
tužba podneta neblagovremeno, ako je posebnim propisima predviđen rok za podnošenje tužbe;
3) o istom zahtevu već teče parnica; 4) je stvar pravnosnažno presuđena; 5) je u istoj stvari
zaključeno sudsko poravnanje; 6) ne postoji pravni interes tužioca za podnošenje tužbe iz člana
194. ovog zakona; 7) je tužba nerazumljiva ili nepotpuna.
Pre donošenja rešenja о odbacivanju tužbe iz navedenih razloga, sud је dužan da održi ročište na
kome će tužiocu omogućiti da se izjasni о odbacivanju tužbe. Ako nema dovoljno osnova za
donošenje odluke о nekom pitanju koje se postavilo u toku prethodnog ispitivanja tužbe, odluka о
ovom pitanju će da se donese ро prijemu odgovora na tužbu ili na pripremnom ročištu, odnosno
na ročištu za glavnu raspravu, ako pripremno ročište nije održano.

3. Dostavljanje tužbe tuženom na odgovor

Sud је obavezan da u roku do 15 dana od dana prijema tužbe u sud, tužbu sa prilozima dostavi
tuženom na odgovor. Tuženi је dužan da, u roku od 30 dana od dana dostavljanja tužbe sa
prilozima, podnese sudu odgovor na tužbu. Sud је dužan da prilikom dostavljanja tužbe na
odgovor upozori tuženog о posledicama propuštanja dostavljanja odgovora na tužbu (član 350.
stav 1. tačka 1), na obavezu odredivanja punomoćnika za primanje pismena (član 298. stav 3),
kao i na dužnost obavestavanja suda о promeni adrese (član 144).
Tuženi može da se uzdrzi od bilo kakvog izjašnjenja i ne da odgovor na tužbu, što ро pravilu
ima za posledicu donošenje presude zbog propuštanja. On može priznati tužbeni zahtev, što vodi
ka presudi na osnovu priznanja. Obe te presude može doneti predsednik sudskog veca, izvan
ročišta, u toku pripremanja glavne rasprave. Najzad, tuženi može osporavati tužbeni zahtev
iznoseci svoje kontraargumente (prigovore).
Tuženi koji ima prebivalište ili boravište, odnosno sedište u inostranstvu, dužan је da u
odgovoru na tužbu odredi punomoćnika za primanje pismena. Ako tuženi koji ima prebivalište
ili boravište, odnosno sedište u inostranstvu, ne dostavi sudu obaveštenje iz stava 3. ovog člana
zajedno sa odgovorom na tužbu, sud će da mu postavi punomoćnika za primanje pismena i da ga
о tome obavesti.
Sud može izuzetno, ako to zahtevaju posebne okolnosti pojedinog slučaja, а posebno ako је to
potrebno radi odlučivanja о predlogu za određivanje privremene mere ili ako se radi о
postupcima koji su hitni, odmah da zakaže ročište i dostavi tužbu sa prilozima tuženom.
Ako odgovor na tužbu ima nedostatke zbog kojih se ро njemu ne može postupati (čl. 98. i 298),
smatraće se da tuženi nije odgovorio na tužbu.
Prigovori tuženog. Tuženi је dužan da u odgovoru na tužbu istakne procesne prigovore i da se
izjasni da li priznaje ili osporava istaknuti tužbeni zahtev. Odgovor na tužbu mora da sadrži i
druge podatke koje mora sadržati svaki podnesak (član 98).
Ako tuženi osporava tužbeni zahtev, odgovor na tužbu mora da sadrži i činjenice na kojima
tuženi zasniva svoje navode i dokaze kojima se utvrđuju te činjenice.
Tuženi može da osporava istinitost činjenica iznetih u tužbi, tako što će navesti kontračinjenice
ili druge činjenice, koje u tužbi nisu navedene, a kojima se dovodi u pitanje utemeljenost
činjenica i argumenata tužioca, npr. da je u pitanju manji dug nego što se navodi u tužbi, da šteta
nije nastala njegovom krivicom itd., što otvara potrebu za dokaznim postupkom.
Tuženi može da osporava tužbeni zahtev kao neosnovan, gde ne osporava istinitost činjenica,
već tvrdi da činjenice koje tužilac iznosi u tužbi ne potvrđuju osnovanost njegovog tužbenog
zahteva, npr. ističe da između stranaka zaključeni ugovor ne daje tužiocu pravo na odštetu, da
između stranaka ne postoji sporni pravni odnos i nije dao razloga za tužbu ili da iz iz ugovora
stranaka proizlazi da zakupni odnos još traje te da ne mora da se seli itd.
Tuženi može, pored procesnih pitanja, isticati i prigovore materijalno-pravne prirode, kao stoje
zastarelost.
Dejstva dostavljanja tužbe tuženom. Nakon ispitivanja tužbe, sudija upućuje tužbu pisarnici suda
da primerak tužbe dostavi tuženoj strani, jednom tuženom ili svakom od tuženih, ako ih ima
više. Dostavljanje tužbe tuženom je po ZPP obavezna radnja suda kojom se tuženik „uvlači“ u
postupak, čime se zasniva parnica kao trostran odnos (sud - tužilac - tuženik). Od tog momenta
parnica postoji odnosno počinje da teče - (litispendencija). O zahtevu koji je stavljen u toku
postupka, parnica počinje da teče od trenutka kad je o njemu obaveštena protivna stranka. To su
slučajevi incidentnog zahteva za utvrđenje, preinačenja tužbe, protivtužbe i prigovora prebijanja.
Ako je zahtev stavljen na ročištu u odsutnosti druge stranke, parnica u pogledu tog zahteva
počinje teći od trenutka kad joj bude dostavljen prepis ročišnog zapisnika. Pravilo je izrično
predviđeno samo za preinačenje tužbe, ali ga po analogiji treba primeniti i na druge vrste
zahteva stavljenih na ročištu. Litispendencija prestaje okončanjem parnice. Za litispendenciju
vezuje se niz dejstava. Dejstva dostavljanja tužbe tuženom su: procesnopravna i
materijalnopravna.
Procesnopravna dejstva tužbe ogledaju se u tome da nakon početka jedne parnice, druga nije
dopuštena sa istim predmetom spora i između beri stranaka. Ponovna tužba bi predstavljala
dvostruko opterećenje sudova jednom istom stvari i mogla bi dovesti do protivrečnih presuda,
čime bi bilo poljuljano poverenje građana u pravosuđe. Najzad, tuženom se mora riti zaštita
protiv tužioca koji pokušava da ga za istu stvar, dok parnica teče, ponovo uznemirava i izlaže
novom trudu i troškovima. Pravilo da druga parnica nedopuštena ako jedna već teče, isto kao i
pravilo da je ponovna tužba nedopuštena u pravnosnažno presuđenoj stvari, izražava se kroz
stari princip Ne bis in idem. Litispendencija ne nastupa u slučaju u kome je zahtev u jednoj
parnici prejudicijelan za zahtev u drugoj. O litispendenciji sud obično saznaje iz prigovora
tuženog, ali on nju utvrđuje po službenoj dužnosti i odbacuje tužbu ako nađe da druga parnica u
istoj stvari odista teče.
Druga procesnopravna dejstva litispendencije su: tužilac ne može izmeniti mesnu nadležnost
koju je izabrao podnošenjem tužbe niti može
preinačiti tužbu bez pristanka tuženog; u slučaju otuđenja spornog prava posle dostavljanja
tužbe, tužilac zadržava svoju ulogu u parnici; od tog trenutka mogućna je protivtužba i tužba tzv.
glavnog mešanja.
Materijalnopravna dejstva dostavljanja tužbe tuženom su (najvažnija): ako poverilac nije pre
parnice pozvao dužnika da ispuni obavezu za koju rok ispunjenja nije ugovoren niti zakonom
određen, dostavljanjem tužbe dužnik је stavljen u docnju; od prijema tužbe, tuženi savesni
držalac odgovara kao nesavesni ako izgubi spor ро zahtevu za predaju stvari; u slučaju aktivne
solidarnosti, tuženi dužnik se ovom radnjom vezuje za onog poverioca koji је podneo tužbu.

4. Pripremno ročište (vremenski okvir parnice)

Sud će da zakaže i održi pripremno ročište u roku od 30 dana od dana dostavljanja tužiocu
odgovora na tužbu. Ako tuženi nije podneo odgovor na tužbu, а nema uslova za donošenje
presude zbog propuštanja, sud će pripremno ročište da zakaže i održi najkasnije u roku od 30
dana od dana kada је istekao rok za dostavljanje odgovora na tužbu.
Pripremno ročište је obavezno, osim kad sud ро prijemu odgovora na tužbu utvrdi da među
strankama nema spornih činjenica, odnosno ako је spor jednostavan, hitan ili ako је to zakonom
propisano.
U pozivu za pripremno ročište stranke se upozoravaju na dužnost iznošenja svih činjenica i
predlaganja dokaza kojima se te činjenice potvrđuju, kao i na dužnost predlaganja vremenskog
okvira i nalaze im se da na ročište donesu sve isprave koje im služe za dokaz i predmete koje
treba razgledati u sudu. Sud će u pozivu da upozori stranke na dužnost da sud obaveste о
promeni adrese (član 144).
Ako је potrebno da se za pripremno ročište pribave spisi, isprave ili predmeti koji se nalaze kod
suda ili drugog državnog organa, organa autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne
samouprave, lica kome је povereno vršenje javnog ovlašćenja ili drugog pravnog lica, sud će da
naredi da se ovi predmeti, odnosno isprave blagovremeno pribave.
Poziv za pripremno ročište dostavlja se najkasnije osam dana pre dana održavanja ročišta. Ako
na pripremno ročište ne dođe tužilac, а uredno је pozvan, smatraće se da је tužba povučena,
osim ako tuženi ne zahteva da se ročište održi.
Pripremno ročište počinie izlaganjem tužbe, posle čega tuženi iznosi odgovor na tužbu. Ako је
potrebno sud će da zatraži od stranaka razjašnjenje u pogledu njihovih navoda ili predloga. Sud
će da upozna stranke sa njihovim pravom da spor mogu da reše medijacijom. Ako је to
potrebno, posle izlaganja tužbe i odgovora na tužbu raspravljaće se о pitanjima koja se odnose
na smetnje za dalji tok postupka, о čеmu mogu da se izvode i dokazi.
Sud će ро prigovoru stranke ili ро službenoj dužnosti da odlučuje о pitanjima iz člana 294. koja
se tiču odbacivanja tužbe. Odluku о prigovoru o procesnim smetnjama sud može da donese
zajedno sa odlukom o glavnoj stvari, osim o prigovoru mesne nadležnosti. Protiv odluke o
prigovoru nije dozvoljena posebna žalba. U daljem toku pripremnog ročišta raspravljaće se o
predlozima i zahtevima stranaka i činjeničnim navodima kojima stranke obrazlažu svoje
predloge i zahteve.
Stranka je dužna da najkasnije na pripremnom ročištu, odnosno na prvom ročištu za glavnu
raspravu ako pripremno ročište nije obavezno (član 302) iznese sve činjenice potrebne za
obrazloženje svojih predloga, da predloži dokaze kojima se potvrđuju iznete činjenice, da se
izjasni o navodima i ponuđenim dokazima protivne stranke, kao i da predloži vremenski okvir za
sprovođenje postupka.
Sud će na pripremnom ročištu, odnosno na prvom ročištu za glavnu raspravu ako pripremno
ročište nije obavezno da utvrdi koje su činjenice nesporne, odnosno opštepoznate i koje su
činjenice sporne i koja bi pravna pitanja trebalo da se rasprave. Isto tako sud će na istim
ročištima da odluči koja će dokazna sredstva da izvede na glavnoj raspravi i rešenjem će da
odredi vremenski okvir za sprovođenje postupka (član 10. stav 2). Rešenje o određivanju
vremenskog okvira naročito sadrži: broj ročišta, vreme održavanja ročišta, raspored izvođenja
dokaza na ročištima i preduzimanja drugih procesnih radnji, sudske rokove, kao i ukupno vreme
trajanja glavne rasprave.
Sud će predloge za izvođenje dokaza koje ne smatra bitnim za donošenje odluke da odbije
rešenjem protiv koga nije dozvoljena posebna žalba.
Sud zakazuje ročište za glavnu raspravu najkasnije u roku od 30 dana od održavanja
pripremnog ročišta, odnosno od prijema odgovora na tužbu ili proteka roka iz ovog zakona za
podnošenje odgovora na tužbu, ako oceni da održavanje pripremnog ročišta nije potrebno (član
302). Sud po pravilu, zakazuje jedno ročište za glavnu raspravu, radi izvođenja svih dokaza čije
je izvođenje dozvolio ili odredio po službenoj dužnosti. Ako sud oceni da je za izvođenje dokaza
potrebno održati više od jednog ročišta, zakazaće ih u najkraćem vremenskom razmaku, vodeći
računa o koncentraciji glavne rasprave.
Sud je dužan da poštuje utvrđeni vremenski okvir, kao i da spreči svaki pokušaj neosnovanog
odlaganja ročišta i sankcioniše svaku povredu ili zloupotrebu procesnih prava i narušavanje
procesne discipline.
Sud će na ročište da pozove stranke, svedoke i veštake koje je na pripremnom ročištu odlučio da
pozove na glavnu raspravu.

5. Zakazivanje ročišta za glavnu raspravu

Radnjom suda kojom određuje dokazna sredstva, prema rezultatima pripremnog ročišta,
završava se pripremanje glavne rasprave. To su u prvom redu svedoci i eventualno veštaci koje
treba pozvati na glavnu raspravu, a do glavne rasprave treba pribaviti i isprave koje treba da
budu izvedene (pročitane) kao dokaz.
Posebna pažnja treba da bude usmerena na veštake, kojima treba razjasniti šta će biti predmet
veštačenja i ostaviti im dovoljno vremena do glavne rasprave da pripreme svoj nalaz i mišljenje.
Pripremne radnje sa veštacima sud treba da sprovodi u saradnji sa strankama i to samo onda ako
se ni jedna stranka tome ne protivi. Uz saglasnost stranaka pre glavne rasprave može se sprovesti
i uviđaj van suda.
Sud u pripremi glavne rasprave treba da postupa racionalno imajući u vidu da о tome, koja će
sredstva upotrebiti, konačno odlučuje veće na samoj raspravi.

6. Prekid i zastajanje u postupku

U toku pripremanja glavne rasprave može doći do toga da se sa pripremama ра i sa glavnom
raspravom zastane.
Između prekida postupka i zastajanja postupka, postoji razlika u tome što do prekida dolazi ро
sili zakona (obavezno) dok do zastajanja dolazi ро oceni suda, bez obzira što postoje svi uslovi
da proces teče normalnjm tokom.
Prekid postupka nastupa: prvo, kad stranka umre ili izgubi parničnu sposobnost; drugo, kad
zakonski zastupnik umre ili prestane njegovo ovlašćenje za zastupanje, а stranka nema
punomoćnika u toj parnici; treće, kad stranka koja је pravno lice prestane postojati, odnosno kad
nadležni organ odluci о zabrani njenog rada; četvrto, kad nastupe pravne posledice otvaranja
stečaja ili likvidacije; peto, kad usled rata ili drugih vanrednih mera prestane rad u sudu; i šesto,
kad је to drugim zakonom određeno. Prekid, usled ovih razloga, nastaje ро sili zakona. Čim sud
konstatuje da se u određenoj parnici pojavljuje neki od slučajeva predviđenih zakonom, mora da
zastane s postupkom.
Osim ovih posebno predviđenih slučajeva, ostavlja se sudu na ocenu da zastane sa postupkom u
slučajevima: prvo, ako је sud odlučio da sam ne rešava о prethodnom pitanju od čijeg rešenja
zavisi da li postoji neko pravo ili pravni odnos, а о čemu već nije doneo odluku sud ili drugi
nadležni organ; drugo, ako se stranka nalazi na području koje је zbog vanrednih događaja (ratno
stanje, poplava i sl. ) odsečeno od suda.
Prekid postupka ima za posledicu da prestaju teći svi rokovi određeni za vršenje parničnih radnji.
Za vreme trajanja prekida postupka sud ne može preduzimatj nikakve radnje, ali ako је prekid
nastupio posle zaključenja glavne rasprave, sud može na osnovu te rasprave doneti odluku.
Parnične radnje koje је jedna stranka preduzela dok traje prekid postupka nemaju prema drugoj
stranki nikakvo pravno dejstvo. Njihovo dejstvo počinje tek pošto postupak bude nastavljen.
Razume se, ne određuje se trajanje prekida, jer samo ро sebi, prekid traje dok ne prestanu razlozi
zbog kojih је nastao. što se tiče nastavljanja prekinutog postupka, razlikuju se slučajevi zbog
kojih је do prekida došlo.
Nastavka postupka prekinutog po sili zakona nema dok se ne uspostave uslovi za dalji tok
parnice. Ako je do prekida došlo po oceni suda, postupak se nastavlja kad se završi postupak o
prejudicijelnom pitanju zbog kojeg je nastupio prekid u parnici, odnosno, kad sud nađe da više
ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak. U svim ostalim slučajevima prekinuti
postupak nastaviće se na predlog stranke čim prestanu razlozi prekida. Rokovi koji su prestali
teći počinju za zainteresovanu stranku da teku u celosti iznova od dana kad joj sud dostavi
rešenje o nastavljanju postupka.
Protiv rešenja kojim se prekid postupka utvrđuje po sili zakona ili određuje po oceni suda
dozvoljena je žalba. Ako je sud na ročištu odbio predlog da se postupak prekine i odlučio da se
odmah nastavi sa postupkom, protiv tog rešenja nije dozvoljena posebna žalba.
Sud će da zastane sa postupkom kad je to propisano zakonom. Rešenjem o zastoju postupka sud
određuje vreme trajanja zastoja. Protiv rešenja o zastoju postupka nije dozvoljena posebna žalba.
Sud nastavlja postupak po službenoj dužnosti čim prestanu razlozi koji su izazvali zastoj
postupka. Kad sud zastane sa postupkom može da preduzima samo one radnje za koje postoji
opasnost od odlaganja. Zastoj postupka ne utiče na rokove za preduzimanje parničnih radnji.

7. Litiskontestacija
Načelo kontradiktornosti, kao jedno od osnovnih načela u parničnom postupku podrazumeva da
se i jednoj i drugoj stranci da mogućnost da se izjasne o navodima druge strane i o drugim
pitanjima postupka. Korišćenje ovog prava nije obaveza, već mogućnost koja stranci mora biti
obezbeđena od strane suda jer je izdignuta na nivo važnog procesnog načela, te samim tim
preduslov svakog zakonitog postupka. Stranka ne mora da se izjašnjava, što po pravilu ide na
štetu nje same, pogotovo ako je u pitanju tuženi, a ujedno otežava i usporava rad suda.
Upuštanje u parnicu (litiskontestacija) je u dispoziciji stranke, ali to za protivnu stranu i parnicu
ima važan značaj.
Da ne bi zbog pasivnosti i indolentnosti stranke u postupku trpela protivna strana i drugi
učesnici u postupku, kao i da bi se sprovelo suđenje u razumnom roku, procesni sistem, u cilju
prevazilaženja problema, poznaje različita rešenja od kojih su preovlađujuća dva: princip
afirmativne litiskontestacije i princip negativne litiskontestacije.
Prema principu afirmativne litiskontestacije, ako se stranka ne izjašnjava o navodima, zahtevima
i tvrdnjama suprotne stranke, smatra se da priznaje te navode, zahteve i tvrdnje.
Po principu negativne litiskontestacije, suprotno tome, iz pasivnog držanja stranke u postupku
sud izvodi zaključak da ta stranka poriče navode i zahteve suprotne stranke.Zakon о parničnom
postupku se izričito ne opredeljuje ро ovom pitanju, mada ipak više stoji na strani negativne
litiskontestacije јеr se pasivnost stranke ne uzima "zdravo za gotovo“ već sud, uzimajući u obzir
sve materijalne i procesne okolnosti, ceni da li će činjenicu iznetu u odsutnosti protivnika uzeti
za priznatu ili osporenu. Izuzetak koji је na liniji afirmativne litiskontestacije је presuda zbog
propuštanja. Naime, ako tuženi ne podnese odgovor na tužbu u određenom roku, sud donosi
presudu kojom usvaja tužbeni zahtev (presuda zbog propuštanja), ako su ispunjeni određeni
uslovi propisani zakonom (čl. 350. ZPP).

IV. GLAVNA RASPRAVA

1. Pojam i načela
Posle obavljenih priprema da se pristupi suđenju, zakazuje se ročište za glavnu raspravu. Glavnu
raspravu, s obzirom na njenu sadržinu, čine radnje suda i stranaka, preduzete na jednom ili više
ročišta, da bi se dobila procesna grada za odluku о tužbenom zahtevu. Glavna rasprava služi
utvrđivanju istine о onome što је među strankama bitno u pogledu činjenica od kojih zavisi
odluka u njihovom sporu. U tom cilju na glavnoj raspravi se izvode dokazi i raspravlja о svim
pitanjima od značaja za rešenje spora. U okviru glavne rasprave može se održati i ročište koje је
namenjeno raspravljanju samo о nekom procesnom pitanju.
Glavna rasprava је centralni deo postupka, tu је težište celokupnog postupka. Radnje koje
stranke u tom stadijumu preduzimaju, kao i rezultati izvedenih dokaza, služe sudu da utvrdi
činjeničnu podlogu za primenu materijalnopravnih normi. Primena zakona u presudi,
prvostepenoj i drugostepenoj, zavisi na prvom mestu od toga da li su na glavnoj raspravi
iznesene sve potrebne činjenice i dokazna sredstva za pravilno presuđenje, da li su činjenična
pitanja pravilno i temeljno pretresana i da li su svi dokazi savesno ispitani. Ako drugostepeni
sud nađe da је prvostepena presuda zasnovana na pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju,
pogrešnoj i nepravilnoj oceni neposredno izvedenih dokaza, tada se žalbom napadnuta
prvostepena presuda ne može preinačiti, već samo ukinuti. Ukidanjem prvostepene presude,
istovremeno, viši sud vraća stvar na ponovno raspravljanje odnosno parnica se vraća u stadijum
prvostepenog postupka.
Glavna rasprava је javna i svoj izvor ima u ustavnom načelu javnosti rada u pravosuđu koje је u
parničnom postupku najočiglednije izraženo upravo na glavnoj raspravi.

2. Javnost glavne rasprave

Javnost glavne rasprave se sastoji u tome što ročištu mogu prisustvovati sva punoletna lica koja
u postupku ne učestvuju u bilo kom svojstvu. Tо је opšta, narodna javnost (ono što u žargonu
nazivamo- publika).
Drugi oblik u kome se uspostavlja načelo javnostj rada suda u raspravljanju parnice, u vidu
prava stranaka da učestvnju u svim sudskim radnjama (osim većanja i glasanja) jeste stranačka
javnost.
ZPP sadrži više odredaba u kojima se odstupa od načela javnosti i koje čine parnični institut
zaštite tajnosti. Odlukom veća opšta javnost može biti isključena sa сеlе rasprave ili sa jednog
jenog dela, kad to zahtevaju interesi čuvanja službene, poslovne ili lične tajne, interes javnog
reda ili razlozi morala. Javnost sud može isključiti i kad smatra da se merama za održavanje reda
ne može obezbediti nesmetano obavljanje rasprave.
Odluku о isključenju opšte javnosti sud donosi ро službenoj dužnosti kad oceni da postoji neki
od razloga, а to može da predloži i stranka. U sporovjma koji se tiču braka ili očinstva odnosno
materinstva, opšta javnost je isključena ро samom zakonu.
Isključenje javnosti ne odnosi se na stranke, njihove zastupnike i umešače. Sud može dopustiti da
takvoj raspravi prisustvuju i pojedina službena lica, kao i naučni radnici, ako је to od interesa za
njihovu službenu odnosno nаuсnu ili javnu delatnost. Predsednik veća upozorava prisutna lica da
su dužni čuvati kao tajnu sve što budu čuli na raspravi, а da odavanje te tajne ima za posledicu
krivičnu odgovornost. Rešenje о isključenju javnosti mora biti obrazloženo i javno objavljeno i
protiv tog rešenja suda nije dozvoljena posebna žalba. Za rešenje kojim se odbija predlog stranke
da javnost budе isključena, zakon ne sadrži izričitu odredbu, ali ni ovde nema mesta posebnoj
žalbi, nego na povredu zakona koja је bila učinjena ovim rešenjem može se ukazati u žalbi protiv
presude.
Neopravdano isključenje javnosti ima značaj apsolutne bitne povrede odredaba parničnog
postupka koja čini ništavnom presudu i postupak koji ovoj prethodi, ukoliko su zahvaćeni tom
nepravilnošću. Povredu principa javnosti viši sud uzima u obzir ро službenoj dužnosti i kad se о
njoj ne govori u žalbi. Nasuprot tome, neopravdano odbijanje predloga da javnost budе isključena
ima karakter relativno bitne povrede, čiji utiсај na ishod spora sud ceni u svakom pojedinom
slučајu i to samo ako stranka na tu nepravilnost ukаzuје.
U praksi, načelo javnosti glavne rasprave nije u onoj meri značajno kao što је to u krivičnom
postupku. U sudnici gde se raspravlja parnična stvar, opšta javnost jedva da postoji, jer građani
nemaju onaj interes za parnično suđenje, koji ponekad ispoljavaju masovno prilikom suđenja u
krivičnoj stvari.
Za teoriju parničnog postupka od posebnog је značaja odstupanje od načela javnosti kad је ono
potrebno radi interesa čuvanja poslovne tajne. Zaštita poslovne tajne izbija ponekad u prvi plan u
sporovima u kojima sud treba da razreši obligacione odnose nastale upravo povodom zaštite
poslovne tajne. Ро prvilu, to su uglavnom sporovi koji se rešavaju prema pravilima koja važe za
privredne sporove.
Kada je reč o glavnoj raspravi, poslovne tajne iznosiće se na raspravi najčešće čitanjem pismena.
To mogu biti nalazi veštaka, izveštaji službe platnog prometa, dokumenti koje kao poverljive
nadležni organ saopšti privrednoj organizaciji, stanje zaliha gotove robe, sirovina, stanja kredita,
akcija itd.
ZPP u nizu odredaba ovo reguliše. Prvo, uopšteno propisuje da se poslovnom tajnom smatraju
one isprave i podaci koje sama privredna organizacija odredi svojim opštim aktom, kao što su:
isprave i podaci koji predstavljaju proizvodnu tajnu, rezultate istraživačkog i konstruktorskog
rada i drugi podaci čije bi saopštavanje neovlašćenom licu zbog njihove prirode i značaja bilo
protivno njenim interesima. Zatim, zakon utvrđuje da se statutom ili opštim aktom ne može
odrediti da se sve isprave i podaci koji se odnose na poslovanje organizacije smatraju poslovnom
tajnom, odnosno da se poslovnom tajnom ne proglašavaju isprave i podaci čije saopštavanje ne bi
bilo protivno njenim interesima ili načelu javnosti rada organizacije.

3. Rukovođenje glavnom raspravom

Razvoj postupka je celishodan samo ako se glavna rasprava ne odugovlači. Zakon stavlja u
dužnost predsedniku veća da nastoji da se glavna rasprava obavi po mogućnosti na jednom
ročištu. Takođe, da bi se postigao njen brz razvoj, zakon, pre svega stavlja u dužnost sudu da je
pažljivo pripremi.
Sud rukovodi glavnom raspravom, ispituje stranke, izvodi dokaze, da je reč strankama, njihovim
zakonskim zastupnicima i punomoćnicima i objavljuje odluke veća. Sud je dužan da se stara da
se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti
dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru.
Ako se lice koje učestvuje na raspravi protivi nekoj meri predsednika veća koja se odnosi na
rukovođenje raspravom ili pitanju koje je postavio predsednik veća, član veća ili drugo lice koje
učestvuje u postupku, o takvom protivljenju odlučuje veće.
Protiv rešenja koje se odnosi na rukovođenje raspravom nije dozvoljena posebna žalba.
Sud može izvan ročišta za glavnu raspravu da donese rešenje o ispravljanju podneska, o
postavljanju privremenog zastupnika, o urednosti punomoćja, o polaganju predujma na ime
troškova za preduzimanje pojedinih radnji u postupku, o oslobođenju od plaćanja troškova
postupka, o obezbeđenju parničnih troškova, o dostavljanju sudskih pismena, o obezbeđenju
dokaza, o privremenim merama obezbeđenja, o merama za obezbeđenje procesne discipline i
kažnjavanju, o prekidu i zastajanju u postupku, o troškovima postupka u slučaju povlačenja
tužbe, o spajanju parnica, kao i o određivanju rokova.
Izvan ročišta za glavnu raspravu sud je, kao što je rečeno, ovlašćen da povodom izjave tuženog,
odnosno tužioca, date pismeno ili na zapisnik kod parničnog suda, donese presudu na osnovu
propuštanja, presudu na osnovu priznanja, odnosno presudu na osnovu odricanja.
Ako pred istim sudom teče više parnica između istih lica ili više parnica u kojima је isto lice
protivnik raznih tužilaca ili raznih tuženih, sve ove parnice mogu da se rešenjem suda spoje radi
zajedničkog raspravljanja, ako bi se time ubrzalo raspravljanje ili smanjili troškovi. Za sve
spojene parnice sud može da donese zajedničku presudu. s druge strane, sud može da odredi da
se odvojeno raspravlja о pojedinim zahtevima u istoj tužbi i ро završetku odvojenog
raspravljanja može da donese posebne odluke о tim zahtevima.
Kad sud odluči da se odloži ročište za glavnu raspravu, staraće se da se za sledeće ročište
pribave svi dokazi čije је izvođenje određeno za to ročište i da se izvrše druge pripreme kako bi
rasprava mogla da se završi na tom ročištu. Protiv rešenja suda kojim se odlaže ročište ili se
odbijaju predlozi stranaka о odlaganju ročišta, nije dozvoljena žalba. Ako se ročište odloži, novo
ročište održaće se ро mogućnosti pred istim sudijom pojedincem, odnosno većem. Ako se novo
ročište drži pred istim sudijom pojedincem, odnosno većem, glavna rasprava će da se nastavi.
Ako se ročište drži pred izmenjenim većem, odnosno sudijom pojedincem, glavna rasprava mora
da počne iznova, ali sud može da donese odluku da se ponovo ne saslušavaju stranke, svedoci i
veštaci i da se ne vrši nov uviđaj, već da se pročitaju zapisnici о izvođenju ovih dokaza.

4. Tok glavne rasprave

Sud otvara glavnu raspravu i objavljuje predmet raspravljanja, utvrđuje da li su došla sva
pozvana lica, proverava da li su uredno pozvana i da li su opravdala svoj izostanak. Ako sa
ročišta za glavnu raspravu izostane tužilac ili ako na to ročište ne dođe tuženi, а uredno su
pozvani, rasprava će da se održi sa prisutnom strankom. Ako sa ročišta za glavnu raspravu
neopravdano izostanu i tužilac i tuženi ili odbiju da raspravljaju, tužba se smatra povučenom.
Ako pripremno ročište nije održano, prvo ročište za glavnu raspravu počinje izlaganjem tužbe,
posle čega tuženi iznosi odgovor na tužbu. Ako је pre glavne rasprave održano pripremno
ročište, predsednik veća upoznaće veće sa tokom ovog ročišta. Stranke mogu da dopune
izlaganje predsednika veća.
U daljem toku rasprave raspravljaće se о predlozima stranaka i činjeničnim navodima kojima
stranke obrazlažu svoje predloge, odnosno pobijaju predloge protivnika, kao i о predloženim
dokazima, izvodiće se dokazi i raspravljaće se о činjenicama koje se utvrđuju. Stranke mogu da
iznose i svoja pravna shvatanja koja se odnose na predmet spora, s tim što ista ne obavezuju
sud.
Kad je Zakonom о parničnom postupku propisano da stranka može da podnese određeni
prigovor ili predlog ili preduzme neku drugu parničnu radnju dok se tuženi na glavnoj raspravi
ne upusti u raspravljanje о glavnoj stvari, takav prigovor, odnosno predlog tužilac može da
podnese, odnosno da preduzme drugu parničnu radnju dok ne završi izlaganje ро tužbi, а tuženi
dok ne završi izlaganje odgovora na tužbu.
Sud će postavljanjem pitanja da se stara da se u toku rasprave pruže potrebna objašnjenja, da bi
se utvrdile činjenice od kojih zavisi odluka о osnovanosti zahteva. Pri tome, sud će ро pravilu,
da razmotri i utvrdi samo činjenice koje su stranke iznele i da izvede samo dokaze koje su
stranke predložile.
Stranke mogu, u podnescima ili na kasnijim ročištima, sve do zaključenja glavne rasprave, da
iznose nove činjenice i predlažu nove dokaze, samo ako učine verovatnim da bez svoje krivice
nisu mogle da ih iznesu, odnosno predlože na pripremnom ročištu, odnosno na prvom ročištu za
glavnu raspravu, ako pripremno ročište nije održano. Sud ne uzima u obzir činjenice i dokaze
koji su izneti, odnosno predloženi suprotno navedenim propisima.
Izvođenje dokaza određuje sud rešenjem, u kome će naznačiti spornu činjenicu koja bi trebalo
da se utvrdi izvođenjem dokaza, dokazno sredstvo i rok za izvođenje dokaza u okviru
vremenskog okvira. Predložene dokaze koje ne smatra važnim za odluku, sud će odbiti i u
rešenju navesti razloge odbijanja. Protiv tog rešenja nije dozvoljena posebna žalba.
Ako stranka prigovori da rešavanje о tužbenom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost, da sud
nije stvarno ili mesno nadležan, da о istom zahtevu već teče parnica, da je stvar pravnosnažno
presuđena, da je о predmetu spora zaključeno sudsko poravnanje ili da se tužilac pred sudom
odrekao od tužbenog zahteva, sud će rešiti da li će о tim prigovorima raspravljati i odlučivati
odvojeno od glavne stvari. Ako sud ne usvoji navedene prigovore о kojima se raspravljalo
zajedno sa glavnom stvari ili ako sud posle odvojenog raspravljanja ne usvoji prigovor i odluci
da se odmah nastavi glavna rasprava, rešenje о prigovoru uneće se u odluku о glavnoj stvari.
Napred navedene odredbe primenjuju se i kad sud ро službenoj dužnosti odluci da odvojeno od
glavne stvari raspravi о tome da li stvar spada u sudsku nadležnost, da li je sud stvarno nadležan,
da li već teče parnica, da li je stvar već pravnosnažno presuđena, da li se tužilac pred sudom
odrekao od tužbenog zahteva, kao i da li је u parnici zaključeno sudsko poravnanje.
Kad predsednik veća završi saslušanje pojedinog svedoka, veštaka ili stranke, članovi veća,
stranka i njen zastupnik ili punomoćnik mogu neposredno da im postavljaju pitanja. Sud će da
zabrani stranci postavljanje određenog pitanja ili će da zabrani odgovor na postavljeno pitanje,
ako је u pitanju već sadržan odgovor (sugestivna pitanja) ili ako se pitanje ne odnosi na predmet
postupka. Na zahtev stranke predsednik veća је dužan da u zapisnik unese pitanja koja
neposredno članovi veća, stranke, njihovi zastupnici ili punomoćnici postavljaju svedocima,
veštacima ili strankama koje se saslušavaju.
Saslušani svedoci i veštaci ostaju u sudnici, ako ih sud, po izjašnjavanju stranaka, ne otpusti ili
ne odredi da se privremeno udalje iz sudnice. Sud može da odredi da se saslušani svedoci
kasnije ponovo pozovu i još jednom saslušaju u prisustvu ili odsustvu drugih svedoka i veštaka.
Kad sud smatra da je predmet raspravljen tako da može da se donese odluka, saopštiće da je
glavna rasprava zaključena. Sud može da odluči da glavnu raspravu zaključi i kad je ostalo da se
pribave spisi koji sadrže dokaze potrebne za odlučivanje ili ako treba sačekati zapisnik o
dokazima izvedenim od zamoljenog suda, a stranke odustanu od raspravljanja o tim dokazima ili
sud smatra da to raspravljanje nije potrebno. Sud može u toku većanja i glasanja da odluči da se
zaključena glavna rasprava ponovo otvori ako je to potrebno radi dopune postupka ili
razjašnjenja pojedinih važnijih pitanja.

5. Održavanje reda na glavnoj raspravi

Sud je dužan da se u toku glavne rasprave stara o održavanju reda u sudnici i o dostojanstvu
suda. Ako lice koje učestvuje u postupku ili lice koje prisustvuje raspravi vređa sud ili druge
učesnike u postupku, ometa rad ili se ne pokorava naređenjima suda za održavanje reda,
predsednik veća može da ga kazni novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara, a može i da
ga udalji iz sudnice. Ako stranka ili njen punomoćnik bude udaljen iz sudnice, ročište će da se
održi i bez njihovog prisustva. Žalba protiv rešenja o novčanoj kazni ili udaljenju iz sudnice ne
zadržava izvršenje rešenja. Novčana kazna izvršava se na način predviđen u zakonu o izvršenju
krivičnih sankcija, a u slučaju neplaćanja može biti zamenjena kaznom zatvora.
Kad sud kazni novčanom kaznom ili udalji iz sudnice advokata ili advokatskog pripravnika,
obavestiće o tome nadležnu advokatsku komoru.
Odredbe o kažnjavanju lica koja učestvuju u postupku ili prisustvuju raspravi, zbog vređanja
suda ili drugih učesnika u postupku, ometanje rada ili nepokoravanja naređenjima suda za
održavanje reda shodno se primenjuju i na javnog tužioca ili na javnog pravobranioca, odnosno
na lica koja ih zamenjuju. O kažnjavanju javnog tužioca i javnog pravobranioca sud će
obavestiti nadležnog javnog tužioca i Državno veće tužilaca, odnosno javnog pravobranioca.

V. DOKAZIVANJE

1. Pojam i vrste
U nauci i praksi postoji niz termina i pojmova svojstvenih za fazu postupka u kojoj se
dokazivanjem utvrđuje istina o spornim činjenicama. Učenja 0 ovoj fazi imaju karakter posebne
discipline u nauci procesnog prava. U podnescima pre glavne rasprave i na glavnoj raspravi
samom dokazivanju prethode: predloži stranaka za izvođenje dokaza; rešavanje o tome koji
dokazi treba da budu izvedeni; podnošenje dokaza od stranaka i njihovo pribavljanje od strane
suda. Posle ovih priprema prelazi se na izvođenje dokaza na glavnoj raspravi i na njihovu ocenu
u završnoj reci stranaka. О rezultatu dokazivanja sud u obrazloženju odluke iznosi zaključke iz
kojih proizilazi utvrđenje о istinitosti činjenica koje su bile predmet dokazivanja.
Stvari i lica pomoću kojih sud stiče saznanje zovu se dokazna sredstva.
Zakon kao dokazna sredstva navodi: uviđaj, ispravu, svedoka, veštaka i saslušanje stranaka.
Zakon govori i о zakletvi koja se polaže pred sudom, ali zakletva nije dokazno sredstvo, već
procesna ustanova kojom se sud služi kad smatra da će njena upotreba uticati na istinitost iskaza
svedoka.

2. Osnovni pojmovi о dokazivanju

Priznanje činjenice nije dokazno sredstvo, već ima značaj procesne radnje kojom se otklanja
dokazivanje. Ро pravilu ne dokazuju se činjenice koje је stranka priznala pred sudom u toku
parnice, odnosno činjenice koje nije osporila. Ali, sud može odlučiti da se dokazuju i priznate
činjenice ako smatra da stranka njihovim priznanjem ide za tim da raspolaže zahtevom kojim ne
može raspolagati. Uzimajući u obzir sve okolnosti, sud će ро svom uverenju ceniti da li će uzeti
za priznatu ili osporenu činjenicu koju је stranka prvo priznala, а posle potpuno ili delimično
porekla ili ograničila priznanje dodavanjem drugih činjenica.
Ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljivu
stvar, а visina iznosa, odnosno količina stvari ne može da se utvrdi ili bi mogla da se utvrdi samo
sa nesrazmernim teškoćama, sud će visinu novčanog iznosa, odnosno količinu zamenljivih stvari
da odredi ро slobodnoj oceni.
Dokazna snaga је podobnost dokaznog sredstva da stvori kod suda uverenje о tome da određena
činjenica postoji ili ne postoji. Dokazna snaga se ne rangira prema vrsti dokaznog sredstva,
unapred i apstraktno, nego se vrednost i značaj pojedinog dokaza ocenjuje konkretno, uzimajući
u ocenu svako dokazno sredstvo ponaosob.
Glavni dokaz је uspeo ako је doveo sud do uverenja da је istinito ono što se pred sudom tvrdi о
spornoj činjenici. Ovaj dokaz potiče od stranke koja u pogledu te činjenice snosi teret
dokazivanja.
Protivdokaz se izvodi na predlog protivne stranke u cilju da se sud ubedi da је stvarno stanje
suprotno od onoga što tvrdi stranka na kojoj leži teret dokazivanja. Za uspeh protivdokaza
dovoljno је da dovodi u sumnju istinitost tvrdnje za koju је upotrebljen glavni dokaz.
Dokaz о protivnom ima za svrhu da obori zakonsku pretpostavku, odnosno da se utvrdi da ne
postoji činjenica čije postojanje zakon pretpostavlja. Dokaz о protivnom ima karakter glavnog
dokaza.
Predmet dokazivanja su činjenice odnosno događaji u prošlosti ili sadašnjosti. Stranka je dužna da
iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i
dokaze protivnika. Sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica. Ne
dokazuju se opštepoznate činjenice.
Izvođenje dokaza је upotreba dokaznog sredstva od strane suda u svrhu saznanja sadržine
upotrebljenog dokaznog sredstva. Sadržina onog što se izvodi kao dokaz ulazi u saznanje suda
kao tuđe čulno opažanje odnosno mišljenje (saslušanje svedoka ili stranke, odnosno veštaka), ili
se određen predmet uviđajem izlaze čulima sudije ili sud čitanjem isprave saznaje neku misao
sadržanu u ispravi.
Ocena dokaza је završna radnja dokazivanja i sastoji se u ispitivanju da li dokazivanu činjenicu
odnosno dokazanu činjenicu treba, prema dokazanim razlozima, uzeti za postojeću.
Dokazni razlozi su sve okolnosti iz kojih sud treba da izvede svoj zaključak о tom pitanju. Danas
је tim pojmom obuhvaćen ne samo rezultat izvedenog dokaza, nego i sadržina celokupnog
raspravljanja.
Neposredan dokaz је kad se njegovim izvođenjem potvrđuje postojanje činjenice od koje, prema
materijalnopravnoj normi, zavisi sadržina meritorne odluke.
Posredan dokaz је kad sud do svog stava о postojanju činjenice relevantne za materijalno pravo
dolazi logičnim izvođenjem iz postojanja neke druge činjenice koja se u tu svrhu dokazuje ili
koja je nesporna. Ova druga činjenica nije, dakle, dokazno sredstvo, nego samo pomoćni
predmet dokazivanja. Materijalnopravno, ona nije od značaja, pravna posledica koju stranka
tužbom ističe nije za nju vezana. Tako npr. kod iskaza svedoka, svedočenje da је svedok biо
prisutan kad је dug isplaćen је neposredni dokaz, а svedočenje da је poverilac svedoku rekao da
је dug naplatio је samo posredan dokaz.
Indicija је posredan dokaz (od većeg је značaja u krivičnom postupku). U parničnom postupku
to је najčešće slučaj u parnicama za naplatu duga. Tuženi može da se brani priznanicom tužioca
о isplati duga, ali to nije neposredan dokaz već samo indicija da је dug plaćen kao i, obrnuto,
priznanica о primljenoj sumi na zajam је indicija da је zajam dat, jer u оbа ova slučaja može se
neposrednim dokazima utvrditi da su ove isprave fiktivne. Primer indicije је i slučaj gde tužilac
tvrdi da mu је tuženi isporučio seme lošijeg kvaliteta od pogođenog i plaćenog, ра traži naknadu
štete zbog lošijeg prinosa sa zemljišta zasejanog tim semenom. Tuženi spori - "što је tužilac
video to је i platio i odneo". Tužilac privodi kao svedoka lice kome је tuženi na isti način prodao
lošije seme umesto kvalitetnog koje је bilo predmet ugovora. Svedočenje ovog svedoka je
indicija u prilog tvrđenju tužioca.
Stepen dokazanosti određuje rezultat do kojih sud dolazi izvođenjem dokaza о spornoj činjenici.
Činjenicu koja је bila predmet dokazivanja sud uzima u podlogu svoje odluke samo ako bude
dokazana. Ovo svojstvo može imati dva stepena intenziteta viši i niži.
Viši stepen predstavlja uverenje suda da је tvrdnja povodom koje је dokazivanje izvedeno
istinita. Međutim, ni kod ovog višeg stepena ne traži se takva izvesnost kojom se isključuje
svaka mogućnost da stvar stoji i drukčije - dovoljan је onaj stepen verovatnosti kojim se otklanja
svaka razumna sumnja.
Niži stepen dokazanosti postiže se dovođenjem do obične verovatnosti. Za ovaj intenzitet
dovoljno је da kod suda preteže utisak da је postojanje činjenice, koja је bila predmet
dokazivanja, mogućna. ZPP ne predviđa dokazivanje koje se preduzima samo u cilju dovođenja
do verovatnosti, ali to ne znači da bezuslovno traži da se postigne viši stepen- uverenje о
dokazanosti činjenica. Ovo naročito važi za niz odluka koje se odnose na upravljanje parnicom:
postojanje razloga za izuzeće sudije; za produženje sudskog roka; za odlaganje ročišta; za
vraćanje u pređašnje stanje; za obezbeđenje dokaza; za· postojanje razloga za uskraćivanje
svedočenja; za postojanje opasnosti kojom se obrazlaže predlog za izdavanje privremene mere, i
dr.
Postoje gledišta da intenzitet istine u postupku ima tri stepena. Najniži је dovođenje do obične
verovatnosti. viši stepen је ubeđenje da su činjenice koje su se dogodile u prošlosti istinite
(istorijska istina). Do ovog stepena ubeđenja sudija dolazi posredno, iz iskaza svedoka, veštaka i
stranka i iz isprava. Treći, najviši stepen istine је izvesnost do koje sud dolazi ličnim zapažanjem
(uviđajem). Ovde i ne postoji sudska ocena dokaza jer sud neposredno vidi ili drugim čulom
saznaje da određena činjenica postoji tako da је isključena mogućnost da postoji nešto drugo.
Zbog toga ovde protivdokaz nije dopušten, jer sud ne može dopustiti izvođenje dokaza kojim bi
se utvrdilo nešto drugo od onoga u šta se sud "svojim očima" uverio. Međutim, to ne znači da se
žalbom ne može pobijati utvrđenje do koga је sud došao uviđajem. U tom smislu i uviđaj, iako је
"kraljica dokaza", ipak је samo dokaz, tako da i ovaj treći stepen u stvari čini jedinstvo s drugim
višim stepenom dokazanosti istine.
Pravna činjenica је svaka okolnost za kојu pravna norma vezuje neko dejstvo, а koja је
konkretno određena u prostoru i vremenu. Takvu okolnost predstavlja događaj koji se zbio u
prošlosti ili stanje koje је postojalo ili još uvek postoji. Na primer, činjenice su fizičko svojstvo
neke stvari, stanje zdravlja nekog lica, cena jednog artikla, vrednost jedne usluge, prebivalište ili
boravište stranke, sadržina izjave volje, kod naknade štete- radnja, odnosno propuštanje kojima
је šteta prouzrokovana itd.
Predmet dokazivanja mogu biti činjenice koje se tiču ljudske svesti: činjenica da је stranka za
nešto znala. Tе činjenice obično se utvrđuju posredno, zaključivanjem.
Notorne činjenice (opštepoznate činjenice) su, pre svega, one činjenice koje su poznate svakom
prosečnom čoveku, ili većem brојu ljudi. Na primer, to је neki krupan politički događaj ili
elementarna nepogoda о kojoj piše štampa i obaveštavaju drugi mediji. Notornost može da budе
i lokalna: poplava, požar, suša. U pogledu notornih činjenica važi pravilo da onaj ko se na njih
poziva ne mora da ih dokazuje. Da li jednu činjenicu treba uzeti kao opštepoznatu, o tome
odlučuje sud po slobodnoj oceni. Smatra se da su opšte poznate i one činjenice za koje je sud
saznao u vršenju sudske funkcije ukoliko ih je sud saopštio na raspravi strankama.
Teret dokazivanja po starom pravu - u akuzatorskom sistemu, pada na tužioca jer on u tužbi tvrdi
da mu određeno pravo pripada prema tuženom. U modernom pravu usvojeno je pravilo da teret
dokazivanja snosi :na stranka kojoj dokazanost činjenice ide u prilog po materijalnom pravu.
ZPP sadrži opšta pravila o teretu dokazivanja. Ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa
sigurnošću da utvrdi neku činjenicu o postojanju :akve činjenice zaključuje primenom pravila o
teretu dokazivanja. Teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava
snosi stranka kojoj dokazanost te činjenice po materijalnom pravu ide u korist, ako zakonom nije
drukčije određeno. Stranka koja osporava postojanja nekog prava snosi teret dokazivanja
činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji,
ako zakonom nije drukčije određeno.
Pribavljanje dokaza zamolnim putem. Dokazi se izvode na glavnoj raspravi, u skladu sa
vremenskim okvirom. Sud može da odluči da se određeni dokazi izvedu pred zamoljenim sudom.
Zapisnik o izvedenim dokazima pred zamoljenim sudom pročitaće se na glavnoj raspravi.
Zamolnica za izvođenje dokaza sadrži podatke iz predmeta. Sud će posebno da naznači o kojim
okolnostima treba da se vodi računa prilikom izvođenja dokaza. O ročištu za izvođenje dokaza
pred zamoljenim sudom obavestiće se stranke. Zamoljeni sud prilikom izvođenja dokaza ima sva
ovlašćenja koja ima sud kada se dokazi izvode na glavnoj raspravi. Protiv rešenja suda kojim se
izvođenje dokaza poverava zamoljenom sudu nije dozvoljena posebna žalba.

3. Dokazna sredstva
Zakon o parničnom postupku predviđa kao dokazna sredstva: uviđaj, isprave, svedoke, veštake i
saslušanje stranaka.
1) Uviđaj je neposredno čulno opažanje suda o svojstvima ili stanjima stvari ili lica. Čulno
opažanje je najčešće putem čula vida, a u obzir dolaze i druga čula. Na primer, sluhom sud
utvrđuje jačinu zvukova i da li oni ometaju korišćenje prostorije za stanovanje, čulom mirisa sud
ocenjuje da lije moguće stanovati u blizini zbog koje dolazi do zagađenja vazduha itd.
Uviđaj ZPP definiše tako što opredeljuje kad sud preduzima uviđaj: „kad je za utvrđivanje neke
činjenice ili za razjašnjenje neke okolnosti potrebno neko opažanje suda". Ova definicija u sebi
obuhvata i slučajeve kad je za pravnu ocenu - o kojoj se stranke ne slažu - potrebno da se sud
obavesti i o nespornim činjenicama od kojih zavisi pravna ocena.
ZPP upućuje kad se uviđaj preduzima i uz sudelovanje veštaka, ali ne upućuje sudiju koji izvodi
dokaz uviđajem bliže i na okolnosti pod kojima uviđaj treba da bude izveden ра da se njim
ostvari cilj ovog dokaznog sredstva.
Sud će da izvrši uviđaj izvan zgrade suda, ako stvar koja treba da se razgleda ne može da se
donese u sud, ili bi njeno donošenje prouzrokovalo znatne troškove. Sud može odrediti da se
uviđaj snima, u celosti ili delimično, tonskim ili optičkim uređajima.
Takođe, ZPP odredbama о uviđaju uređuje pitanje dužnosti da se omogući uviđaj kad se stvar
koju treba prilikom uviđaja razgledati nalazi kod jedne od parničnih stranaka ili kod trećih lica.
Zakon ovde upućuje na odredbe koje važe о pribavljanju isprava.
2) Isprave. ZPP ne daje nikakvu definiciju о tome staje isprava niti se može da izvede posredno
iz odredbe zakona šta zakonodavac podrazumeva pod opštim pojmom isprave. Zakon daje samo
definiciju javne isprave: Teorijski, isprava је telesni predmet na kojem se pisanim znacima
izražava jedna misao. Znači, ne smatraju se ispravom u smislu parničnog postupka planovi,
skice, granični znaci. Za pojam ovog dokaznog sredstva nije od značaja materijal od koga је ono
sačinjeno (hartija, koža, platno), vrsta pisanih znakova (rukom, običnim pismom, pisaćom
mašinom, stenogramom, faksom), kao ni materijal kojim su znači pisani. Isprava koja ima ova
obeležja predstavlja dokazno sredstvo, bez obzira da li је sačinjena u svrhu dokazivanja. Prema
ovakvom pojmu isprave jasno је da potpis ili neki drugi način overe odnosno davanje podataka
о poreklu isprave ne predstavlja element isprave.
Pravni subjekti sve češće daju svoje izjave u pismenom obliku, а i prvobitno usmeno date izjave
često se i pismeno potvrđuju. Isprave su od naročitog značaja za postupak u privrednim
sporovima, posebno kad је reč о izdavanju platnog naloga (koji se izdaje na osnovu
verodostojne isprave). Iz prakse u postupku u privrednim sporovima uočava se značaj isprava
kad se iz prakse zna koji su to sporovi: iz kupovine i prodaje robe i drugih pokretnih stvari;
posredništva, komisionog posla; zastupništva, uskladištenja, otpremništva, osiguranja imovine;
ugovora о delu i uslugama; ugovora о građenju, о izdavačkom poslu, autorskom i patentnom
pravu; menično pravnim i čekovno pravnim zahtevima itd.
I u teoriji i u zakonu, isprave se dele najavne i druge (nejavne).
Javna isprava. Isprava koju је u propisanom obliku izdao nadležni državni i drugi organ u
granicama svojih ovlašćenja, kao i isprava koju је u takvom obliku izdala, u vršenju javnih
ovlašćenja, druga organizacija ili lice (javna isprava), dokazuje istinitost onoga što se u njoj
potvrđuje ili određuje. Dokaznu snagu javne isprave ima i druga isprava koja је posebnim
propisima u pogledu dokazne snage izjednačena sa javnim ispravama.
Dozvoljeno је da se dokazuje da su u javnoj ispravi neistinito utvržene činjenice ili da је isprava
nepravilno sastavljena. Ako sud posumnja u autentičnost isprave, može da zatraži da se о tome
izjasni organ koji takvu ispravu izdaje.
Nejavna je ona isprava koja se ne može podvesti pod zakonom dati pojam javne isprave. Znači
da kao nejavnu treba uzeti ne samo ispravu koja potiče od pojedinca (privatna isprava), nego i
ispravu izdatu od organizacije i zajednice kojoj nisu poverena vršenja javnih ovlašćenja.
Uz osnovnu podelu na javne i nejavne isprave, teorija razlikuje još dispozitivne isprave koje
sadrže izjavu volje kojom se zasniva, menja ili ukida neki pravni odnos, odnosno dokazne isprave
kojima se za svedočuje neki događaj, npr. pismo kojim se potvrđuje zaključenje ugovora izvršeno
telefonskim razgovorom, izvod iz matične knjige (rođenih, umrlih), izvod iz zemljišne knjige,
priznanica, faktura, profaktura itd.
Postoji još i podela na originalne isprave i prepiše - kopije, podela koja ima praktičnog značaja za
pojedine faze parničnog postupka, npr., u fazi izvođenja ponuđenog dokaza podnosi se originalna
isprava.
Ako međunarodnim ugovorom nije drugačije predviđeno, strana javna isprava koja je propisno
overena ima, pod uslovom uzajamnosti, istu dokaznu snagu kao i domaća javna isprava.
Stranka je dužna da sama podnese ispravu na koju se poziva za dokaz svojih navoda. Uz ispravu
sastavljenu na stranom jeziku podnosi se i prevod isprave, overen u skladu sa zakonom. Ako se
isprava nalazi kod državnog i drugog organa, druge organizacije ili lica, koja su izdala ispravu u
vršenju javnih ovlašćenja, a sama stranka ne može da pribavi ispravu, sud će na predlog stranke
ili po službenoj dužnosti da je pribavi. Ako se jedna stranka poziva na ispravu i tvrdi da se ona
nalazi kod druge stranke, sud će da pozove ovu stranku da podnese ispravu i da joj za to odredi
rok.
Stranka ne može da uskrati podnošenje isprave ako se ona sama pozvala na tu ispravu za dokaz
svojih navoda ili ako je reč o ispravi koju je po zakonu dužna da preda ili pokaže ili ako se
isprava s obzirom na sadržinu smatra zajedničkom za obe stranke. U pogledu prava stranke da
uskrati podnošenje drugih isprava shodno će da se primenjuju odredbe ovog zakona o pravu
svedoka da uskrati svedočenje, odnosno da uskrati odgovor na pojedina pitanja. Protiv odluke
suda kojom poziva stranku da podnese ispravu koja se kod nje nalazi i odredi joj rok za
podnošenje nije dozvoljena posebna žalba. Sud po svom uverenju ceni od kakvog je značaja što
stranka koja drži ispravu neće da postupi po rešenju suda kojim joj se nalaže da podnese ispravu
ili protivno uverenju suda ne priznaje da se isprava nalazi kod nje.
Sud može da naredi trećem licu da podnese ispravu samo ako je ono u skladu sa zakonom dužno
da je pokaže ili podnese ili ako je reč o ispravi koja je po svojoj sadržini zajednička za to lice i
stranku koja se poziva na ispravu. Ako treće lice osporava svoju dužnost da podnese ispravu koja
se kod njega nalazi, sud će rešenjem da odluči da li je treće lice dužno da podnese ispravu.
Pravnosnažno rešenje o dužnosti trećeg lica da podnese ispravu, može da se izvrši u skladu sa
zakonom koji uređuje izvršenje i obezbeđenje.
Sud može da kazni novčanom kaznom od 10.ooo do 150.000 dinara fizičko lice i odgovorno lice
u državnom i drugom organu, pravnom licu i drugoj organizaciji koje је izdalo ispravu, odnosno
novčanom kaznom od 30.000 do 1.000.000 dinara pravno lice i drugu organizaciju koje је izdalo
ispravu, ako nije postupilo ро rešenju suda da podnese ispravu koja se kod njega nalazi, odnosno
ako ne priznaje da se isprava kod njega nalazi. Žalba protiv tog rešenja ne zadržava njegovo
izvršenje.
3) Svedoci. Svedok je fizičko lice koje daje sudu iskaz о svom opažanju činjenice u prošlosti. U
praksi, svedoci su dokazno sredstvo u velikom brојu parnica i sud često samo tim dokaznim
sredstvom utvrđuje šta је istina u konkretnom sporu.
ZPP uređuje pitanja koja su neophodna za pravilno korišćenje ovog dokaznog sredstva. Na
prvom mestu tu je dužnost svakog lica da se odazove pozivu i da svedoči pred sudom. Dužnost
svedočenja leži samo na licima koja su sposobna da dајu obaveštenja о činjenicama koje se
dokazuju. Uzrast ne utiče kao faktor koji bi isključivao maloletnika od svedočenja.
Svedoci se, ро pravilu, saslušavaju neposredno na ročištu.
Sud može rešenjem da odluči da se izvede dokaz čitanjem pisane izjave svedoka, u kojoj se
navode saznanja о bitnim spornim činjenicama, odakle su mu one poznate i u kakvom је odnosu
sa strankama u postupku.
Pisana izjava svedoka mora da budе overena u sudu ili od strane lica koje vrši javna ovlašćenja.
Pre davanja izjave, lice koje uzima izjavu mora da upozori svedoka sa pravima i dužnostima
svedoka propisanim ovim zakonom. U tom slučајu sud rešenjem može da odluči, ро službenoj
dužnosti ili na predlog stranaka, da se svedok sasluša putem konferencijske veze, korišćenjem
uređaja za tonsko ili optičko snimanje.
Pisanu izjavu svedoka ili izjavu svedoka saslušanog putem konferencijske veze, korišćenjem
uređaja za tonsko ili optičko snimanje može sudu da podnese stranka ili sud da је zatraži od
svedoka. Sud može uvek da pozove svedoka koji је dao pisanu izjavu ili čija је izjava snimljena
da svoje svedočenje potvrdi pred sudom na ročištu.
Tonski ili optički snimak svedočenja је sastavni deo sudskog spisa. Tonski deo snimka
svedočenja se prenosi u formu pisanog zapisnika. Način snimanja, prenošenja snimka
svedočenja, čuvanja i uništavanja snimka svedočenja uređuje se sudskim poslovnikom.
ZPP isključuje uроtrеbu ovog dokaza ako bi određeno lice svojim iskazom povredilo dužnost
čuvanja službene tajne, ili vojne tajne, ako ga nadležni organ ne oslobodi te dužnosti. Isto tako
оmоgućuје svedoku da uskrati svedočenje: о onome što mu је stranka poverila kao svom
punomoćniku; о onome о čеmu se stranka ili drugo lice ispovedilo svedoku kao verskom
ispovedniku; kao i о činjenicama koje је svedok saznao kao advokat, lekar, ili u vršenju nekog
drugog poziva ili neke druge delatnosti, ako postoji obaveza da se kao tajna čuva ono što se
saznalo u vršenju tog poziva ili delatnosti. Najzad, predviđa pravo svedoka da uskrati odgovor
na pojedina pitanja zbog važnih razloga, naročito u ovim slučajevima: ako ni svojim odgovorom
izložio teškoj sramoti, znatnoj imovinskoj šteti ili krivičnom gonjenju sebe ili svoje srodnike po
krvi u pravoj liniji, a u pobočnoj do trećeg stepena zaključno, svog bračnog druga i srodnika po
tazbini do drugog stepena zaključno i onda kad je brak prestao, kao i svog staraoca ili staranika,
usvojioca ili usvojenika. Predsednik veća je uvek dužan da upozori svedoka o pravu da može
uskratiti davanje iskaza, odnosno davanje odgovora na postavljena pitanja.
Opravdanost razloga za uskraćivanje svedočenja ili odgovora na pojedina pitanja ocenjuje sud
pred kojim svedok treba da svedoči i o tome donosi rešenje. Ako je potrebno, prethodno će o
tome da sasluša stranke. Protiv tog rešenja suda stranke imaju pravo na posebnu žalbu, a svedok
može ovo rešenje da pobija u žalbi protiv rešenja o novčanoj kazni ili o zatvoru zbog toga što je
uskratio svedočenje ili odgovor na pojedino pitanje.
Stranka koja predlaže da se određeno lice sasluša kao svedok mora prethodno da navede o čemu
svedok treba da svedoči kao i da navede njegovo ime i prezime, zanimanje i boravište.
Pozivanje svedoka vrši se dostavljanjem pismenog poziva u kome se navodi ime i prezime
pozvanog, vreme i mesto dolaska, predmet po kome se poziva i naznačenje da se poziva kao
svedok. U pozivu, svedok će da se upozori na posledice neopravdanog izostanka i na pravo na
naknadu troškova. Sud može da naloži stranci da obavesti svedoka čije je saslušanje određeno o
mestu, danu i času održavanja ročišta.
Svedoči koji zbog starosti, bolesti ili teških telesnih mana ne mogu da se odazovu pozivu
saslušaće se u svom stanu ili će se izvesti dokaz čitanjem njihove pisane izjave, odnosno
saslušanjem putem konferencijske veze, korišćenjem uređaja za tonsko i optičko snimanje.
Svedoči se saslušavaju pojedinačno i bez prisustva svedoka koji će se kasnije saslušavati.
Svedok je dužan da odgovore daje usmeno. Svedok će prethodno da se opomene da je dužan da
govori istinu i da ne srne ništa da prećuti, a zatim će da se upozori na posledice davanja lažnog
iskaza. Posle toga, sud će od svedoka da uzme podatke o imenu i prezimenu, imenu oca,
zanimanju, boravištu, mestu rođenja, godinama starosti i njegovim odnosom sa strankama.
Svedok se poziva da iznese sve što mu je poznato o činjenicama o kojima treba da svedoči, a
zatim mogu da mu se postavljaju pitanja radi proveravanja, dopune ili razjašnjenja. Nije
dozvoljeno da se postavljaju (sugestivna) pitanja u kojima je već sadržan odgovor na pitanje.
Sud će od svedoka uvek zatražiti da se izjasni odakle mu je poznato ono o čemu svedoči.
Svedoči mogu da se suoče, ako se njihovi iskazi ne slažu u pogledu važnih činjenica. Suočeni
svedoči se saslušaju posebno o svakoj okolnosti o kojoj se ne slažu i njihov odgovor uneće se u
zapisnik.
Svedok koji ne zna jezik na kome se vodi postupak saslušaće se preko prevodioca. Ako je
svedok gluv, pitanja će da mu se postavljaju pismeno, a ako je nem, pozvaće se da odgovara u
pisanoj formi. Ako saslušanje ne može da se izvrši na ovaj način, pozvaće se tumač. Sud će
prevodioca, odnosno tumača da upozori na dužnost istinitog prenošenja pitanja koja se svedoku
postavljaju i izjava koje svedok daje.
Ako svedok koji је uredno pozvan ne dođe, а izostanak ne opravda ili se bez odobrenja ili
opravdanog razloga udalji sa mesta gde treba da bude saslušan, sud može da naredi da se
prinudno dovede i snosi troškove dovođenja, а može i da ga kazni novčanom kaznom od 10. 000
do 150.000 dinara. Sud će na zahtev stranke, da odluči da je svedok dužan da naknadi troškove
koje је prouzrokovao svojim neopravdanim izostankom, odnosno neopravdanim odbijanjem da
svedoci. Ako svedok naknadno opravda svoj izostanak, sud će da stavi van snage svoje rešenje о
kazni, а može svedoka sasvim ili delimično da oslobodi od naknade troškova. Sud može da stavi
van snage svoje rešenje о kazni i ako svedok naknadno pristane da svedoci.
Ako svedok pošto је upozoren na posledice dođe i uskrati svedočenje ili odgovor na pojedino
pitanje, а sud oceni da su razlozi uskraćivanja neopravdani, može da ga kazni novčanom kaznom
od 10.000 do 150.000 dinara, а ako i posle toga odbije da svedoci, može ponovo novčano da se
kazni. Žalba protiv rešenja о novčanoj kazni ne zadržava izvršenje rešenja, osim ako se u toj
žalbi роbiја i odluka suda kojom nisu usvojeni razlozi svedoka za uskraćivanje svedočenja ili
odgovora na pojedino pitanje.
Ako је potrebno da se vojno lice i pripadnik policije prinudno dovede radi svedočenja, sud će da
se obrati njihovom starešini radi prinudnog dovođenja.
Svedok ima pravo na naknadu putnih troškova i troškova za ishranu i prenoćište, kao i na
naknadu izgubljene zarade. Svedok treba da zahteva naknadu odmah ро saslušanju, а u
suprotnom gubi pravo na naknadu, о čemu је sud dužan da upozori svedoka. U rešenju kojim se
određuju troškovi svedoka sud će da odluči da se određeni iznos isplati iz položenog predujma, а
ako predujam nije položen, naložiće stranci da određeni iznos plati svedoku u roku od osam dana.
Žalba protiv tog rešenja ne zadržava njegovo izvršenje.
4) Veštaci. Veštak је lice koje koristeći se svojim stručnim znanjem iznosi svoja zapažanja
(nalaz) i daje mišljenje о činjenicama koje su predmet dokazivanja. Veštak može biti lice koje
ispunjava uslove da budе svedok, ali uz to mora imati stručno znanje za utvrđivanje, odnosno
razjašnjenje neke činjenice. Sud koristi ovo dokazno sredstvo kad sam nema potrebno stručno
znanje koje treba upotrebiti.
Predlog za izvođenjem dokaza veštačenjem, pisani nalaz i mišljenje veštaka odgovarajuće struke
u vezi sa utvrđivanjem ili razjašnjenjem činjenica za koje је potrebno stručno znanje kojim sud
ne raspolaže, kao i izjašnjavanje suprotne stranke, ро nalogu suda, podnose se sudu najkasnije
do završetka pripremnog ročišta ili prvog ročišta za glavnu raspravu, ako pripremno ročište nije
održano. Stranka koja predlaže izvođenje dokaza veštačenjem dužna је da u predlogu naznači
predmet veštačenja, а može da predloži i određeno lice za veštaka. Sud će suprotnoj stranci da
dostavi predlog radi izjašnjavanja.
Ako nijedna stranka ne predloži veštačenje ili u ostavljenom roku ne obezbedi troškove za
veštačenje ili se ne podvrgne veštačenju sud će o tim t racama da odluči, primenom pravila o
teretu dokazivanja. Stranka može sudu da priloži pisani nalaz i mišljenje veštaka odgovarajuće
struke, ako je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud
ne raspolaže. Ovaj nalaz i mišljenje sud će da dostavi suprotnoj stranci na izjašnjavanje. Sud
može rešenjem da odredi da se izvođenje dokaza veštačenjem sprovede čitanjem pisanog nalaza
i mišljenja koje je stranka priložila, ali uz uslov da je pre toga zatražio izjašnjenje suprotne
stranke. Sud može da odredi izvođenje dokaza veštačenjem po službenoj dužnosti, ako je to
propisano zakonom. Veštačenje, po pravilu, vrši jedan veštak. Sud može da odredi dva ili
veštaka ako oceni da je veštačenje složeno. Veštaci se određuju iz registra sudskih veštaka, za
određenu oblast veštačenja. Sud rešenjem određuje veštaka, ako se stranke ne sporazumeju o
veštaku ili ako dokaz veštačenjem nije izveden čitanjem pisanog nalaza i mišljenja koji je
stranka priložila. Ako za određenu oblast veštačenja nema sudskog veštaka upisanog registar
sudskih veštaka za odgovarajuću oblast veštačenja, veštačenje može da obavi lice odgovarajuće
struke koje će sud da odredi. Lice koje sud odredi je dužno da pre veštačenja da izjavu da će
nalaz i mišljenje dati po pravilima struke i svom najboljem znanju, objektivno i nepristrasno.
Sud će veštaka, na njegov zahtev, da oslobodi dužnosti veštačenja iz razloga iz kojih svedok
može da uskrati svedočenje ili odgovor na pojedino pitanje. Sud može veštaka, na njegov
zahtev, da oslobodi dužnosti veštačenja i iz drugih opravdanih razloga. Oslobođenje od dužnosti
veštačenja može da traži i ovlašćeno lice organa ili organizacije u kojoj je veštak zaposlen.
Veštak može da bude isključen ili izuzet iz istih razloga kao i sudija ili |sudija porotnik, a za
veštaka može da se odredi lice koje je ranije bilo saslušano kao svedok. Stranka je dužna da
podnese zahtev za izuzeće veštaka kad sazna da postoji razlog za izuzeće, a najkasnije pre
početka izvođenja roka za veštačenjem. O zahtevu za isključenje i izuzeće veštaka odlučuje sud
rešenjem protiv kog nije dozvoljena žalba. Ako je stranka saznala za razlog za isključenje ili
izuzeće veštaka posle izvršenog veštačenja i prigovara veštačenju iz tog razloga, sud će da
postupi kao da je zahtev za isključenje ili izuzeće podnet pre izvršenog veštačenja.
Sud će kazniti novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara veštaka fizičko lice, odnosno od
30.000 do 1.000.000 dinara pravno lice koje obavlja veštačenje, ako veštak ne dođe na ročište
iako je uredno pozvan, a izostanak ne opravda ili ako u ostavljenom roku ne podnese svoj nalaz
i mišljenje, ili bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje.
Na zahtev stranke sud može rešenjem da naloži veštaku da naknadi troškove koje je
prouzrokovao svojim neopravdanim nedolaskom ili neopravdanim odbijanjem da vrši veštačenje.
Veštak ima pravo na naknadu putnih troškova i troškova ishrane i smeštaja, u skladu sa posebnim
propisom, na izgubljenu zaradu i troškove veštačenja, kao i pravo na nagradu za izvršeno
veštačenje. u pogledu naknade troškova i nagrade veštaka shodno se primenjuju odredbe о
naknadi troškova svedoku. Stranka koja је predložila veštačenje ili ako је sud naložio stranci da
snosi troškove veštačenja određenog ро službenoj dužnosti, plaća naknadu i nagradu veštaku, а о
izvršenom plaćanju podnosi dokaz sudu u roku od osam dana od dana uplate.
Sud određuje veštačenje posebnim rešenjem koje sadrži: predmet spora, predmet veštačenja, rok
za dostavljanje sudu nalaza i mišljenja u pisanom obliku, lično ime ili naziv lica kome је
povereno veštačenje kao i podatke iz registra veštaka. Rok za podnošenje sudu nalaza i mišljenja
ne može da bude duži od 60 dana. Sud će u rešenju da upozori veštaka da је dužan da obavesti
stranke о danu određenom za veštačenje, ako је njihovo prisustvo potrebno, da nalaz i mišljenje
mora da izradi u skladu sa pravilima struke objektivno i nepristrasno, na posledice nedostavljanja
nalaza i mišljenja u određenom roku, odnosno neopravdanog izostanka sa ročišta i obavesti ga о
pravu na nagradu i naknadu troškova. Rešenje о određivanju veštaka ро službenoj dužnosti sadrži
i podatke о iznosu predujma za veštačenje i nalog strankama za plaćanje predujma u određenom
roku.
Veštak svoj pisani nalaz i mišljenje podnosi sudu najkasnije 15 dana pre ročišta. Sud dostavlja
strankama nalaz i mišljenje najkasnije osam dana pre zakazane rasprave. Ako veštak dostavi nalaz
i mišljenje koji је nejasan, nepotpun ili protivrečan sam sebi, sud će da naloži veštaku da dopuni
ili ispravi nalaz i mišljenje i odrediće rok za otklanjanje nedostataka, odnosno pozvaće veštaka da
se izjasni na ročištu.
Pisani nalaz veštaka mora da sadrži: obrazloženje sa navođenjem činjenica i dokaza na kojima је
nalaz zasnovan i stručno mišljenje; podatke о tome gde i kada је izvršeno veštačenje; podatke о
licima koja su prisustvovala veštačenju, odnosno о licima koja nisu prisustvovala, а uredno su
pozvana; i podatke о priloženim dokumentima.
Ako stranka ima primedbe na nalaz i mišljenje sudskog veštaka dostaviće ih u pisanom obliku, u
roku koji sud odredi za izjašnjavanje. Stranka može da angažuje stručnjaka ili drugog veštaka
upisanog u registar sudskih veštaka, koji će da sačini primedbe na dostavljeni nalaz i mišljenje ili
nov nalaz i mišljenje u pisanom obliku. Na ročištu za glavnu raspravu sud može da ih pročita i da
dozvoli tom licu da učestvuje u raspravi, postavljanjem pitanja i davanjem objašnjenja. Sud će na
ročištu da raspravi primedbe i pokušaće da usaglasi nalaze i stručna mišljenja veštaka. Ako se na
ročištu ne usaglase nalaz i stručna mišljenja veštaka, odnosno ako sud smatra da bitne činjenice
nisu dovoljno raspravljene, sud će da odredi novo veštačenje koje će da poveri drugom veštaku i
о tome će da obavesti stranke. U tom slučaju stranke snose troškove veštačenja na jednake
delove.
Ako veštak ne podnese nalaz i mišljenje u određenom roku, kao i ako u datom roku po nalogu
suda ne otkloni nedostatke u svom nalazu i mišljenju, sud može, na predlog stranke, da odredi
drugog veštaka, pošto istekne rok koji je strankama odredio da se o tome izjasne, a uz to, sud će
veštaka kazniti novčanom kaznom i obavestiće o tome ministarstvo nadležno za poslove
pravosuđa radi pokretanja postupka brisanja veštaka iz registra sudskih veštaka.
Ako je određeno više veštaka, oni mogu da podnesu zajednički nalaz i mišljenje ako se u nalazu i
mišljenju slažu. Ako se u nalazu i mišljenju ne slažu, svaki veštak posebno iznosi svoj nalaz i
mišljenje.
Ako se podaci veštaka o njihovom nalazu bitno razlikuju ili ako je nalaz jednog ili više veštaka
nejasan, nepotpun ili u protivrečnosti sam sa sobom ili sa utvrđenim okolnostima, a ti nedostaci
ne mogu da se otklone ponovnim saslušanjem veštaka ili se pojavi sumnja u pravilnost datog
mišljenja, sud će na predlog stranke da odredi novo veštačenje.
Odredbe ZPP o veštacima shodno se primenjuju i na prevodioce i tumače.
Tumač je od suda ovlašćeno lice koje u postupku prevodi iskaz svedoka, stranke itd. radi
izvođenja dokaza, a koje ne poznaje jezik na kome se vodi postupak ili koje se ne može normalno
sporazumevati sa drugima (gluv; nem; gluvonem itd. ). Ova obaveza postoji i onda kad bi se sud
koji vodi postupak mogao sporazumeti sa njima na njihovom jeziku, kako bi se pružila
mogućnost i drugim učesnicima u postupku da neposredno prate tok raspravljanja. U stvari,
tumač je vrsta veštaka koji pomaže sudu u njegovom radu. Iz tog razloga predviđa se pravilima
postupka da se propisi o veštačenju i veštacima shodno primenjuju i na sudske tumače. Pod
pojmom veštaka ne podrazumeva se prevodilac koga stranka i drugi učesnici u postupku
angažuju da im pomaže, kada ne znaju jezik na kome se vodi postupak. Ovlašćeni sudski tumači
postoje naročito pri sudovima gde se ukaže takva potreba (veća mesta; mesta gde ima narodnosti;
nacionalnih manjina i sl.).
5) Saslušanje stranaka. Saslušanje stranaka predviđeno je samo u parničnom postupku. Dokaz
saslušanjem stranaka, za razliku od ostalih dokaznih sredstava, ima supsidijaran karakter, tj.
izvodi se kad nema drugih dokaza ili kad i pored izvedenih drugih dokaza sud nađe da je
potrebno saslušati stranke radi utvrđivanja bitnih činjenica. Dakle, sud će odlučiti da ovaj dokaz
izvede po svojoj inicijativi, a kad za to postoji predlog stranke, sud ceni po svojoj slobodnoj oceni
da lije potrebno da se ovaj dokaz izvede.
U praksi, često već u tužbi stranke predlažu saslušanje stranaka. Ovaj predlog sud uvek treba da
ocenjuje s obzirom na druge dokaze koji se predlažu. Sud pre svega treba da izvidi naročito o
kojoj činjenici stranke treba da se saslušaju i da oceni da li o toj činjenici već ne postoje drugi
dokazi. Sud može da odluči da i pored drugih izvedenih dokaza izvede dokaz saslušanjem
stranaka, ali tada u rešenju iznosi koje su to važne okolnosti zbog kojih je potrebno saslušanje
stranke.
Pošto se stranka saslušava u sopstvenoj stvari, ona se ne može na saslušanje prinuditi, kao što se
može svedok. Zakon izričito predviđa da se prema stranci koja se nije odazvala pozivu suda radi
saslušanja stranaka, ne mogu primeniti nikakve mere prinudne prirode, niti se stranka može
prinuditi na davanje iskaza.
Sud će s obzirom na sve okolnosti da oceni od kakvog је značaja što stranka nije došla na
saslušanje ili što је uskratila iskaz. Tо ne znači da stranka prilikom izvođenja dokaza
saslušanjem stranaka može da iznosi neistine, jer stranka može da odgovara krivično za lažan
iskaz. Stranke se saslušavaju, ро pravilu, na ročištu, neposredno.
Sud može da odluči rešenjem, ро službenoj dužnosti ili na predlog stranke, da se stranka sasluša
putem konferencijske veze, korišćenjem uređaja za tonsko ili optičko snimanje. Protiv tog
rešenja nije dozvoljena posebna žalba. Stranke imaju pravo na kopiju snimka.
Dokaz saslušanja stranaka izvodi se, ро pravilu, saslušanjem оbе stranke.
Sud može da odluči da se sasluša samo jedna stranka, ako se uverio da drugoj stranci, odnosno
licu koje se ima saslušati za tu stranku nisu poznate sporne činjenice ili ako saslušanje te stranke
nije moguće. Sud ovako može da postupi ako jedna od stranaka uskrati davanje iskaza ili se nе
odazove pozivu suda. Ako u toku postupka stranka umre ili ponovno saslušanje stranke nije
moguće ili је otežano iz drugih razloga, sud će da pročita zapisnik sa iskazom te stranke koji је
ranije dat pred sudom.
Izvođenjem dokaza saslušanjem stranaka zamolnim putem dozvoljeno је samo ako zbog
neotklonjivih smetnji stranka ne može lično da dođe ili ako bi njen dolazak prouzrokovao
nesrazmerne troškove.
Za parnično nesposobnu stranku saslušava se nјеn zakonski zastupnik. Umesto i pored
zakonskog zastupnika može se saslušati i sama stranka, ako је njeno saslušanje moguće. Za
pravno lice saslušaće se lice koje је zakonom ili pravilima određeno da ga zastupa. Ako u sporu
na jednoj strani učestvuje više lica kao suparničari, sud će odlučiti da li će se svi saslušati ili
samo neki od njih.
Poziv za ročište nа kome će se izvoditi dokaz saslušanjem stranaka dostavlja se lično strankama,
odnosno licu koje će se za stranku saslušati, sa naročitim upozorenjem da će se nа ročištu
izvoditi dokaz saslušanjem stranaka, kao i da stranka koja dođe na ročište može biti saslušana u
odsustvu druge stranke. Ove odredbe služe kao procesne garanti je pravilnom izvođenju jednog
dokaznog sredstva, koje može da ima odlučujući značaj za razrešenje spora stranaka, pošto је
sud ovlašćen da oceni od kakvog је značaja što stranka nije došla na saslušanje ili što је uskratila
iskaz.
Dokaz saslušanjem stranaka treba razlikovati od informativnog saslušanja stranaka, kojima sud
ispunjava svoju dužnost da rasvetljava sporna pitanja i da podstiče stranke da upotpunjuju
procesnu gradu. Tada stranka ima svojstvo procesnog subjekta tako da objašnjenja i dopune koje
sudu daje imaju karakter parničnih radnji. Odredbe ZPP o izvođenju dokaza svedočenjem
primenjuju se i prilikom izvođenja dokaza saslušanjem stranaka, ukoliko nije drugačije izričito
propisano za izvođenje dokaza saslušanjem stranaka.

4. Obezbeđenje dokaza
Ako postoji opravdana opasnost da neki dokaz neće moći da se izvede ili da će njegovo kasnije
izvođenje da bude otežano, može da se u toku kao i pre pokretanja parnice predloži da se izvede
dokaz obezbeđenja dokaza. Obezbeđenje dokaza može da se predloži i nakon što odluka kojom
se postupak okončava postane pravnosnažna, ako je to potrebno za postupak po vanrednim
pravnim lekovima. Postupak za obezbeđenje dokaza je hitan.
U postupku obezbeđenja dokaza pre pokretanja parnice, ne može da se izvodi dokaz saslušanjem
stranaka.
O predlogu za izvođenje dokaza podnetom u toku parničnog postupka, odlučuje sud koji vodi
postupak. Kad se traži obezbeđenje dokaza pre pokretanja postupka, kao i u hitnim slučajevima
ako je postupak već u toku, nadležan je niži sud prvog stepena na čijem se području nalaze stvari
koje treba da se razgledaju, odnosno na čijem području boravi lice koje treba naslušati.
U podnesku kojim traži obezbeđenje dokaza predlagač je dužan da navede činjenice koje treba da
se dokažu, dokaze koji treba da se izvedu i razloge zbog kojih smatra da kasnije dokaz neće moći
da se izvede ili da će njegovo izvođenje da bude otežano. U podnesku po mogućstvu treba da se
navede ime i prezime protivnika i njegovo prebivalište, odnosno boravište. Podnesak u kome je
predloženo obezbeđenje dokaza dostaviće se protivniku, ako je poznat. Ako postoji opasnost
zbog odlaganja, sud će o predlogu da odluči i bez prethodnog izjašnjavanja protivnika. Sud može,
radi učestvovanja na ročištu za izvođenje dokaza, da postavi privremenog zastupnika protivniku
koji je nepoznat ili je nepoznato njegovo boravište. Sud može u hitnim slučajevima da odredi da
izvođenje dokaza započne i pre nego što se rešenje kojim se usvaja predlog za obezbeđenje
dokaza dostavi protivniku.
U rešenju kojim se usvaja predlog sud će da zakaže ročište za izvođenje dokaza, navede činjenice
o kojima će da se izvode dokazi, kao i dokaze koji će da se izvedu, a ako je potrebno imenovaće i
veštake. Protiv rešenja suda kojim se usvaja predlog za obezbeđenje dokaza, kao i protiv rešenja
kojim se odlučuje da izvođenje dokaza započne pre nego što se rešenje dostavi protivniku, nije
dozvoljena žalba.
Ako su dokazi izvedeni pre nego što je postupak pokrenut, zapisnik o izvođenju dokaza čuvaće se
kod suda pred kojim su dokazi izvedeni. Ako je parnični postupak u toku, a obezbeđenje dokaza
nije izveo parnični sud, zapisnik se dostavlja parničnom sudu. Sud će o izvedenim dokazima da
obavesti protivnu stranku, bez odlaganja. U sudskoj praksi obezbeđenje dokaza se ređe koristi.

VI. PRESUDA
Ро ZPP postoje dve vrste odluka: presuda i rešenje. U slučajevima kad ne odlučuje presudom,
sud odlučuje rešenjem.

1. Opšte odredbe
Presudom sud odlučuje о zahtevu koji se odnosi na glavnu stvar i sporedna traženja. Ako postoji
više zahteva, sud će о svim zahtevima, ро pravilu, da odluči jednom presudom. Ako је više
parnica spojeno radi zajedničkog raspravljanja, а postoje uslovi da se konačno odluči samo о
jednoj parnici, može da se donese presuda samo u pogledu te parnice.
Sud može da presudom nalozi tuženom da izvrši određenu činidbu samo ako је ona dospela do
zaključenja glavne rasprave. Ako sud usvoji zahtev za izdržavanje, za naknadu štete u vidu rente
zbog izgubljene zarade ili drugih prihoda ро osnovu rada ili zbog izgubljenog izdržavanja, može
da nalozi tuženom i činidbe koje nisu dospele. Presuda kojom је tuženom naloženo da preda ili
preuzme stvari date u zakup, može da se donese i рre prestanka zakupodavnog odnosa.
Ako је tužilac u tužbi tražio da mu se preda određena stvar ili tuženom naloži ispunjenje neke
činidbe, а istovremeno је u tužbi ili do zaključenja glavne rasprave izjavio da је voljan da
umesto stvari primi neku drugu činidbu ili novčani iznos, sud će ako usvoji tužbeni zahtev, da
izrekne u presudi da tuženi može da se oslobodi od davanja stvari ili činidbe čije mu је
ispunjenje naloženo, ako plati taj novčani iznos ili ispuni tu drugu činidbu.
Kad se stranci u presudi nalaze izvršenje neke činidbe, odrediće se i rok u kome је ovu činidbu
dužna da izvrši. Rok za izvršenje činidbe је 15 dana, ako posebnim propisima nije drugačije
predviđeno. Sud može da odredi duži rok za izvršenje činidbe koja se ne sastoji u novčanom
davanju. U meničnim i čekovnim sporovima rok za izvršenje činidbe је osam dana. Rok za
izvršenje činidbe počinje da teče narednog dana od dana dostavljanja prepisa presude stranci
kojoj је naloženo izvršenje.

2. Vrste presuda
Zakonom о parničnom postupku propisano је donošenje: delimične presude, međupresude,
presude na osnovu priznanja, presude na osnovu odricanja, presude zbog propuštanja, presude
zbog izostanka i dopunske presude. Takođe su propisane i odredbe: о donošenju i objavljivanju
presude, pisanoj izradi presude, pravosnažnosti presude i ispravljanju presude.
1. Delimična presuda. Ako od više tužbenih zahteva, usled priznanja, odricanja ili na
osnovu raspravljanja, samo za neke postoje uslovi za ko načnu odluku ili ako su
samo za deo jednog zahteva ispunjeni uslovi za konačnu odluku, sud može u
pogledu tih zahteva, odnosno dela zahteva, da zaključi raspravu i donese presudu
(delimična presuda). Sud će prilikom odlučivanja da li će doneti delimičnu
presudu, naročito uzeti u obzir veličinu zahteva ili dela zahteva koji ispunjava
uslove za donošenje odluke. Delimičnu presudu sud može doneti i kad je podneta
protivtužba, ako postoje uslovi za donošenje odluke samo o zahtevu tužbe ili
zahtevu protivtužbe. Delimična presuda je samostalna presuda u pogledu pravnih
lekova i izvršenja, što znači da se može pobijati žalbom, kao i vanrednim pravnim
lekovima, kao i da može biti izvršena nezavisno od preostalih zahteva, odnosno
dela tužbenog zahteva.
2. Međupresuda. Ako je tuženi osporio i osnov tužbenog zahteva i visinu tužbenog
zahteva, a u pogledu osnova stvar ispunjava uslove za donošenje odluke, sud može
iz razloga celishodnosti da presudom samo utvrdi postojanje osnova tužbenog
zahteva (međupresuda). Do pravnosnažnosti međupresude sud će da zastane sa
raspravljanjem o iznosu tužbenog zahteva. Međupresuda ima dejstvo samo u
postupku u kome je doneta.
3. Presuda na osnovu priznanja. Ako tuženi do zaključenja glavne rasprave prizna
tužbeni zahtev sud će bez daljeg raspravljanja da donese presudu kojom usvaja
tužbeni zahtev (presuda na osnovu priznanja). Sud neće da donese presudu na
osnovu priznanja i kad su ispunjeni uslovi, ako nađe da je reč o zahtevu kojim
stranke ne mogu da raspolažu (član 3. stav 3). Donošenje presude na osnovu
priznanja odložiće se ako je potrebno da se o okolnostima o postojanju zahteva sa
kojim stranke ne mogu da raspolažu prethodno pribave obaveštenja. Priznanje
tužbenog zahteva, na ročištu ili u podnesku, tuženi može da opozove do donošenja
presude i bez pristanka tužioca.
4. Presuda na osnovu odricanja. Ako se tužilac do zaključenja glavne rasprave
odrekne tužbenog zahteva, sud će bez daljeg raspravljanja da donese presudu
kojom odbija tužbeni zahtev (presuda na osnovu odricanja).
Sud neće doneti presudu na osnovu odricanja i kad su ispunjeni uslovi, ako nađe
da je reč o zahtevu kojim stranke ne mogu da raspolažu (član 3. stav 3). Za
 odricanje od tužbenog zahteva nije potreban pristanak tuženog. Donošenje presude
na osnovu odricanja odložiće se ako je potrebno da se o okolnostima o postojanju
zahteva sa kojim stranke ne mogu da raspolažu prethodno pribave obaveštenja.
Odricanje od tužbenog zahteva, na ročištu ili u podnesku, tužilac može da opozove
do donošenja presude i bez pristanka tuženog.
5. Presuda zbog propuštanja. Ako tuženi ne podnese odgovor na tužbu u određenom
roku, sud donosi presudu kojom usvaja tužbeni zahtev (presuda zbog
propuštanja), ako su ispunjeni sledeći uslovi: 1) da je tuženom uredno dostavljena
tužba sa poukom o posledicama propuštanja; 2) da činjenice na kojima se zasniva
tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje је sam tužilac podneo ili sa
činjenicama koje su opštepoznate; 3) da osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz
činjenica navedenih u tužbi; 4) da ne postoje opštepoznate okolnosti iz kojih
proizlazi da su tuženog sprečili opravdani razlozi da odgovori na tužbu. Ako iz
činjenica navedenih u tužbi ne proizilazi osnovanost tužbenog zahteva, sud će da
zakaže pripremno ročište, а ako tužba na pripremnom ročištu nije preinačena, sud
će doneti presudu kojom se tužbeni zahtev odbija.
Donošenje presude zbog propuštanja može se odložiti i ako nema dokaza da је
tuženom uredno dostavljena tužba, а nesumnjivo је da mu је tužba poslata. U
tom slučaju sud će odrediti rok koji ne može da bude duži od 30 dana za
dostavljanje u Republici Srbiji, odnosno duži od roka potrebnog za dostavljanje
pismena državljanima Republike Srbije u inostranstvu (član 133· stav 2. ZPP),
da se proveri da li је tuženom uredno dostavljena tužba. Ako se u određenom
roku utvrdi da је tuženom bila uredno dostavljena tužba, sud će doneti presudu
zbog propuštanja.
Presuda zbog propuštanja neće se doneti i kad su ispunjeni navedeni uslovi , ako
sud nađe da је reč о zahtevu kojim stranke ne mogu da raspolažu (Član 3. stav 3).
Donošenje presude zbog propuštanja odložice se ako је potrebno da se о
okolnostima о postojanju zahteva sa kojim stranke ne mogu da raspolažu
prethodno pribave obaveštenja.
U slučajevima kada је donošenje presude zbog propuštanja odloženo radi
prethodnog pribavljanja obaveštenja u vezi sa postojanjem zahteva sa kojim
stranke ne mogu slobodno raspolagati ili radi pribavljanja dokaza da је tuženom
uredno dostavljena tužba а nesumnjivo је da mu је tužba poslata, presudu zbog
propuštanja sud može da donese bez izjašnjavanja stranaka.
6. Presuda zbog izostanka. Kad tuženi kome tužbа nije dostavljena na odgovor, već
mu је tužba dostavljena zajedno sa pozivom na ročište, ne dođe na pripremno
ročište ili na prvo ročište za glavnu raspravu ako pripremno ročište nije održano ili
ako dođe na ta ročišta, ali neće da se upusti u raspravljanje, а ne ospori tužbeni
zahtev, sud će doneti presudu kojom se usvaja tužbeni zahtev (presuda zbog
izostanka) ako su ispunjeni sledeći uslovi: 1) da je tuženi uredno pozvan; 2) da
tuženi nije podneskom osporio tužbeni zahtev; 3) da osnovanost tužbenog zahteva
proizilazi iz činjenica navedenih u tužbi; 4) da činjenice na kojima se zasniva
tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje је sam tužilac podneo ili sa
činjenicama koje su opštepoznate; 5) da ne postoje opštepoznate okolnosti zbog
kojih tuženi nije mogao da dođe na ročište. Ako iz činjenica navedenih u tužbi ne
proizilazi osnovanost tužbenog zahteva, а tužba na ročištu nije preinačena, sud će
da donese presudu kojom se tužbeni zahtev odbija.
Donošenje presude zbog izostanka može se odložiti i ako nema dokaza da je tuženi
uredno pozvan, а nesumnjivo је da mu je poziv upućen. U tom slučaju sud će da
odredi rok, koji ne može da bude duži od 30 dana za dostavu u Republici Srbiji,
 odnosno duži od roka potrebnog za dostavljanje u inostranstvu smislu člana 133·
stav 2. ZPP, da se proveri da li је tuženi uredno pozvan. Ako se u određenom roku
utvrdi da je tuženi bio uredno pozvan, sud će, i bez izjašnjavanja stranaka, doneti
presudu zbog izostanka.
Presuda zbog izostanka neće se doneti i kad su ispunjeni uslovi za njeno
donošenje, ako se radi o zahtevima iz člana 3. stav 3. kojima stranke ne mogu da
raspolažu. Donošenje presude zbog izostanka odložiće se ako je potrebno da se o
okolnostima o postojanju zahteva sa kojim stranke ne mogu da raspolažu
prethodno pribave obaveštenja.
7. Dopunska presuda. Ako je sud propustio da odluči o svim zahtevima o kojima
mora da se odluči presudom, ili je propustio da odluči o delu zahteva, stranka
može u roku od 15 dana od dana dostavljanja presude da predloži parničnom sudu
da se izvrši dopuna presude. Ako stranka ne predloži donošenje dopunske presude
u tom zakonskom roku, smatraće se da je tužba u tom delu povučena. Sud će, bez
održavanja ročišta rešenjem odbaciti neblagovremen, odnosno odbiti neosnovan
predlog za dopunu presude.
Ako sud smatra da je predlog za dopunu presude osnovan, zakazaće glavnu
raspravu radi donošenja presude o zahtevu koji nije rešen (dopunska presuda).
Dopunska presuda može da se donese i bez ponovnog otvaranja glavne rasprave
ako ovu presudu donosi isto veće, a zahtev u pogledu koga se traži dopuna je
dovoljno raspravljen. Ako se predlog za dopunu presude odnosi samo na troškove
postupka, odluku o predlogu donosi sud bez održavanja ročišta.
Ako je pored predloga za dopunu presude izjavljena i žalba protiv presude,
prvostepeni sud će zastati sa dostavljanjem ove žalbe drugostepenom sudu dok se
ne donese odluka o predlogu za dopunu presude i dok ne istekne rok za žalbu
protiv ove odluke. Ako protiv odluke o dopuni presude bude izjavljena žalba, ova
žalba zajedno sa žalbom protiv presude se dostavlja drugostepenom sudu.
Kad se prvostepena presuda pobija žalbom samo zbog toga što prvostepeni sud
nije presudom odlučio o svim zahtevima stranaka koji su predmet parnice, žalba se
smatra kao predlog stranke da se donese dopunska presuda.
8. Nepostojeća presuda - presuda bez dejstva. Zakonom o parničnom postupku
propisano je u članu 388. da će drugostepeni sud povodom žalbe izjavljene protiv
presude, rešenjem utvrditi da je prvostepena presuda bez dejstva i da je žalba
povučena, ako utvrdi da su stranke zaključile sudsko poravnanje u toku postupka
po žalbi. Derogacija već donete presude moguća je zbog toga stoje po članu 336.
stav 2. ZPP iz 2011. godine omogućeno da se sudsko poravnanje može zaključiti
sve do pravnosnažnog okončanja postupka, što strankama daje mogućnost da
svojom voljom učine sudsku odluku bespredmetnom i bez dejstva. Takva presuda,
međutim, je doneta i ostaje u pravnom sistemu kao svršen, ali nepravnosnažan
pravni akt za koji je sudskim rešenjem utvrđeno da je bez dejstva usled docnijeg
zaključenja sudskog poravnanja.
9. Inače, о nepostojećoj presudi u Zakonu о parničnom postupku ne postoje odredbe.
Međutim, u nauci je poznato da nepostojeća presuda nastaje njenim donošenjem uz
prisustvo nekih apsolutno bitnih povreda postupka, čiji је značaj tako snažan da
doneta presuda ne može steći svojstvo takve odluke. Stoga, nepostojeća presuda ne
može steći svojstvo pravosnažnosti, niti se može pobijati pravnim lekovima.
Međutim, svako ko dokaže postojanje pravnog interesa može tužbom tražiti da se
utvrdi da takva presuda postoji ili podnošenjem predloga žalbenom sudu da
svojom odlukom konstatuje postojanje takve presude uz nalog prvostepenom sudu
da nastavi postupak, bez obzira na protek vremena od njenog donošenja. Isto tako,
 to se može utvrditi kao prethodno pitanje u svakom postupku u kome se postavi
pitanje punovažnosti takve presude. Iako se, ро pravilu, zakonom ne navode
povrede postupka koje dovode do nepostojeće presude, а u teoriji shvatanja о tome
variraju, uоbičајеnо је da se takvim povredama smatraju: odsustvo svojstva sudije
kod lica koje је takvu presudu donelo; nedostatak bitnih delova presude;
nerazumljiv sadržaj dispozitiva presude; odsustvo stranačke sposobnosti; suđenje
protiv lica koje ima stranački imunitet itd.

3. Donošenje i objavljivanje presude

Presuda se donosi i objavljuje u ime naroda. Kad se glavna rasprava održava pred većem, presudu
donose predsednik veća i članovi veća koji su učestvovali na ročištu na kome је glavna rasprava
zaključena. Sud donosi presudu koju objavljuje predsednik veća odmah ро zaključenju glavne
rasprave, а u složenijim predmetima sud može odložiti objavljivanje presude za osam dana od
dana zaključenja glavne rasprave.
U slučaju kada sud smatra da je predmet raspravljen tako da može da se donese odluka, ako је
ostalo da se pribave spisi koji sadrže dokaze potrebne za odlučivanje ili ako treba sačekati
zapisnik о dokazima izvedenim od zamoljenog suda, а stranke odustanu od rapravljanja о tim
dokazima ili sud smatra da to raspravljanje nije potrebno, presuda će se objaviti najkasnije u roku
od osam dana od dana prijema spisa, odnosno zapisnika.
Prilikom objavljivanja presude, predsednik veća javno će pročitati izreku i ako је moguće ukratko
saopštiti razloge presude. Sud može odlučiti da se о odmeravanju troškova odluči naknadno.
Ako је javnost na glavnoj raspravi bili isključena, izreka presude uvek će se javno pročitati, а sud
će odlučiti da li će se javnost isključiti prilikom objavljivanja razloga presude. Svi prisutni
saslušaće čitanje izreke presude stojeći.

4. Pisana izrada presude

Presuda mora da se pisano izradi u roku od osam dana od dana objavljivanja. U složenijim
predmetima sud može da odloži pisanu izradu presude za još 15 dana.
Izvornik presude potpisuje predsednik veća. Strankama se dostavlja overen prepis presude sa
uputstvom o pravu na izjavljivanje pravnog leka protiv presude. Sud je dužan da otpremi overeni
prepis presude narednog dana od dana isteka roka od 8 dana od dana objavljivanja presude, a u
složenijim predmetima kada je odložena izrada pisane presude za još 15 dana.
Pisano izrađena presuda mora da sadrži uvod, izreku i obrazloženje. Uvod presude sadrži:
naznačenje da se presuda izriče u ime naroda, naziv suda, ime i prezime predsednika i članova
veća, odnosno sudije pojedinca, ime i prezime, prebivalište ili boravište, odnosno sedište
stranaka, njihovih zastupnika i punomoćnika, vrednost predmeta spora, kratko označenje
predmeta spora, dan zaključenja glavne rasprave, dan kad je presuda doneta i dan kada je presuda
objavljena.
Izreka presude sadrži odluku suda o usvajanju ili odbijanju zahteva koji se tiču glavne stvari i
sporednih traženja i odluku o postojanju ili nepostojanju potraživanja istaknutog radi prebijanja.
U obrazloženju sud će izložiti: zahteve stranaka i njihove navode o činjenicama na kojima se ti
zahtevi zasnivaju, dokaze, činjenično stanje koje je utvrdio, kao i propise na kojima je sud
zasnovao presudu. U obrazloženju presude zbog propuštanja, presude na osnovu priznanja,
presude na osnovu odricanja, presude zbog izostanka, kao i presude iz člana 291/2. ZPP koju
predsednik veća donese u toku pripremanja glavne rasprave, posle prijema odgovora na tužbu,
kad utvrdi da među strankama nisu sporne činjenice i da ne postoje druge smetnje za njeno
donošenje, izneće se samo razlozi koji opravdavaju donošenje ovakvih presuda. Presuda ne sadrži
obrazloženje ako su se stranke odrekle prava na pravni lek, ako posebnim zakonom nije drugačije
propisano.
Obrazloženje i izreka presude moraju biti u uzajamnoj činjeničnoj i pravnoj korelaciji. Sud mora
u obrazloženju svoje presude da detaljno, jasno i argumentovano izloži i objasni zastoje doneo
odluku formulisanu u izreci presude, koji su ga argumenti naveli na to, koje ključne činjenice je
prihvatio a koje nije i zašto nije, koja je činjenična i pravna podloga na kojoj se zasniva presuda,
te da li je cenio i kako je ocenio zahteve i argumente jedne i druge strane u postupku. Presuda je
izraz dubokog misaonog procesa sudije koji mora prvo da razume zahteve i razloge koje stranke
iznose, a zatim da odvaže i oceni šta je u kontekstu utvrđenog činjeničnog stanja i važećeg
pravnog sistema prihvatljivo, pravično i pravno održivo. Bez obrazloženja ne može se razumeti
zašto je neki argument usvojen ili zašto nije usvojen. Kroz obrazloženje se ulazi u meritum
pravne stvari, u postojnost i snagu sudskog silogizma, ali i u stručni profil i razložnost samog
sudije koji je doneo presudu.

5. Ispravljanje presude
Greške u imenima i brojevima, kao i druge očigledne greške u pisanju i računanju, nedostatke u
obliku i nesaglasnost prepisa presude sa izvornikom presude ispraviće predsednik veća. о
ispravljanju presude sud može da odluči bez izjašnjavanja stranaka.
Ispravljanje će da se izvrši posebnim rešenjem i uneće se na kraju izvornika presude, а strankama
se dostavlja overeni prepis rešenja.
Ako između izvornika i prepisa presude postoji nesaglasnost u pogledu neke odluke sadržane u
izreci presude, strankama će se dostaviti ispravljeni prepis presude sa naznačenjem da se ovim
prepisom presude zamenjuje raniji prepis. Rok za izjavljivanje pravnog leka u pogledu
ispravljenog dela presude teče od dana dostavljanja ispravljenog prepisa presude.

6. Pravnosnažnost presude
Ustanova pravnosnažnosti је jedan od osnovnih principa pravnog poretka. Ako bi se posle
konačnog presuđenja parnice isti spor mogao ponovo izneti pred sud, ne bi bilo stabilnosti u
pravnim odnosima. Ishod spora u ponovnom suđenju mogao bi biti drukčiji i protivrečne presude
rušile bi autoritet suda. Sporovi moraju imati kraj koji је obeležen nastupanjem pravnosnažnosti
meritorne odluke. Od tog trenutka postignuta je izvesnost u pogledu postojanja spornog
subjektivnog prava i time је u pravnom poretku to subjektivno pravo priznato u tom smislu da mu
se priznaje i pravo da bude i ostvareno, kad je to potrebno, i prinudnim sprovođenjem u život.
Prema odredbama ZPP (čl. 359-361), pravnosnažna је ona presuda koja se više ne može pobijati
žalbom. Sud је vezan za svoju presudu čim је objavljena. Pravnosnažnost presude vezuje se za
činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave. Pravnosnažna presuda deluje samo
među strankama i to od dana kad im је dostavljena. Ona deluje i prema trećim licima zbog prirode
spornog prava ili pravnog odnosa, pravnog odnosa koji postoji između stranaka i trećih lica ili ako
је to propisano zakonom. Pravnosnažnost је razlog za odbacaj tužbe, јеr sud tokom celog
postupka ро službenoj dužnosti pazi da li је stvar pravnosnažno presuđena i ako utvrdi da је
parnica pokrenuta о zahtevu о kome је već pravnosnažno odlučeno, odbaciće tužbu. Ako је u
presudi odlučeno о potraživanju koje је tuženi istakao prigovorom radi prebijanja, odluka о
postojanju ili nepostojanju ovog potraživanja takođe postaje pravnosnažna.
Vrste pravnosnažnosti. Nauka govori о formalnoj pravnosnažnosti koja ima procesnopravno
dejstvo, i materijalnoj pravnosnažnosti koja proizvodi dejstvo u materijalnopravnim odnosima.
Formalna pravnosnažnost znači da se presuda ne može više napadati žalbom (kad istekne rok za
redovni pravni lek; kad se stranka odrekla od pravnog leka ili odustala od uloženog pravnog leka
i kad је doneta presuda u poslednjem stepenu). Materijalna pravnosnažnost odnosi se na sadržinu
formalno pravnosnažne presude i ispoljava u njenom dejstvu koje se sastoji u neosporivosti
utvrđenja da pravo koje је bilo sporno postoji ili ne postoji. Tо dejstvo naziva se još i snaga
zakonske istine- res judicata рrоveritate habetur. U materijalnoj pravnosnažnosti treba
raspoznavati i druga dejstva koja pravnosnažna presuda može imati. To su činjenično,
preobražajno, izvršno i intervencijsko dejstvo. U nauci se govori i o granicama pravosnažnosti,
koje su: objektivne, subjektivne i vremenske.

7. Dejstvo presude
Pravnosnažna presuda je pravni akt koji proizvodi dejstva pre svega u pravima i obavezama
stranaka, ali i u pravnom sistemu uopšte. ZPP pravnosnažnost pojmovno vezuje za one presude
kojima je odlučeno o zahtevu tužbe ili protivtužbe, a svojstvo pravnosnažnosti da je presudi koja
se više ne može pobijati žalbom.
Činjenično dejstvo pravosnažne presude vezuje se za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja
glavne rasprave. Ono se ispoljava npr. u presudi kojom se u slučaju smrti tužioca posle
pokretanja brakorazvodne parnice utvrđuje da je tužbeni zahtev bio osnovan (brak se ne razvodi,
jer je prestao smrću tužioca). Činjenično dejstvo ove presude je u tome da preživeli bračni drug
gubi pravo nasleđa. Dalje, potraživanje prema jemcu gasi se, ako sud pravnosnažnom presudom
odbije tužbeni zahtev prema glavnom dužniku.
Preobražajno dejstvo ima preobražajna (konstitutivna) presuda. Pravna promena koju izriče
konstitutivna presuda ostvaruje se trenutkom nastupanja formalne pravnosnažnosti prema obema
strankama. Na primer, nova brakorazvodna tužba posle razvoda braka, bez obzira da li bi se i po
novom osnovu te tužbe brak mogao razvesti, nedopuštena je, jer je konstitutivnom presudom 0
razvodu braka, brak već prestao.
Izvršno dejstvo pripada samo osuđujućoj presudi, posle isteka paricionog roka, nakon čega ona
može biti predmet prinudnog sudskog izvršenja, u skladu sa Zakonom o izvršenju i obezbeđenju.
Intervencijsko dejstvo ispoljava se u parnici u kojoj stranka na čiju je štetu pre toga pravnosnažno
presuđeno, ostvaruje neko svoje pravo prema licu koje je u proteklom sporu uz nju učestvovalo
kao umešač (intervenijent) ili je bilo pozvano da u tom svojstvu uzme učešće.
Objektivne granice pravosnažnosti se odnose na sadržinu dispozitiva presude i to: odluku o
tužbenom zahtevu i svim drugim zahtevima stranaka o kojima je parnica tekla, a u slučaju
prekoračenja tužbenog zahteva i na deo presude kojim je zahtev prekoračen ako tuženi protiv
takve presude ne izjavi žalbu, odnosno odrekne se prava na žalbu ili od nje odustane.
Subjektivne granice pravosnažnosti odnose se na dejstva pravosnažne presude između stranaka
(inter partes), i prema trećim licima. U tom smislu presuda deluje između stranaka, ali izuzetno i
prema trećim licima -prema svima (erga omnes) zbog prirode spornog prava ili pravnog odnosa,
pravnog odnosa koji postoji između stranaka i trećih lica ili ako je to propisano zakonom (erga
omnes), npr. u bračnim i roditeljskim odnosima, kao i o statusnim stvarima uopšte, ili samo
prema određenim trećim licima, npr. prema univerzalnim sukcesorima (naslednicima) stranaka,
ili prema sticaocu spornog prava ako se sticanje vrši u toku parnice.
Vremenske granice pravosnažnosti tiču se činjeničnog stanja na kome је presuda zasnovana i
odnose se samo na činjenice (činjenični skup, činjenično stanje) koje su postojale u momentu
zaključenja glavne rasprave (za presude donete na pripremnom ročištu, važan је momenat kada
је ono zaključeno). Činjenice koje nastanu posle zaključenja glavne rasprave, na kojima se može
zasnovati nov zahtev, omogućuju pokretanje nove parnice i nisu smetnja za vođenje novog
postupka.

VII. REŠENJE
Rešenje је odluka suda kojom se rešava о svim pitanjima koja se pojave u toku postupka, ali se
njim ne okončava parnica u tom smislu da se odlučuje о tužbenom zahtevu kao što se to čini
presudom.
Izuzetno, u mandatnom postupku pojavljuje se odluka kojom se na osnovu tužbe odlučuje о
tužbenom zahtevu na taj način što se tuženom nalaže da udovolji tužbenom zahtevu, ра ako
 tuženi ostane pasivan, taj nalog ima karakter odluke kojom se, kao i presudom, spor pokrenut
tužbom pravnosnažno okončava. Ovaj izuzetak jeste izuzetak od pravila da se spor okončava
presudom, ali se to ne čini rešenjem, već mandatnim nalogom.
Drugi izuzetak je rešenje u postupku za smetanje državine. Razlog što se konačna odluka u
postupku zbog smetanja državine zove rešenje је u tome što ta odluka rešava samo pitanje zaštite
poslednjeg faktičkog stanja poseda - državine i ima privremeni karakter ukoliko stranka
nezadovoljna rešenjem, ne pokrene parnicu za zaštitu prava nа posed - državinu. Ро toj novoj
tužbi donosi se meritorna odluka presudom nezavisno od rešenja kojim је okončano pitanje
smetanja državine.
Najzad i odluka о troškovima, kad se nalazi kao deo presude, predstavlja u stvari rešenje (jer toj
odluci ne prethodi nikakvo raspravljanje, već kao osnov služe podneti troškovnici stranaka).
Dakle, rešenjem se ne odlučuje о predmetu spora, ali se tužbom pokrenuta parnica može
okončati i rešenjem, ako se njim odbacuje tužba ili pravni lek, ili ako је reč о posebnim
postupcima- platnom nalogu, smetanju državine.
Rešenja se razlikuju ро tome da li jedno rešenje sud može sam da izmeni ili da ga ukine. Rešenja
koja sud može da menja i uklanja rešavaju pitanja upravljanja parnicom i ona nemaju
neposredan značaj za ishod spora. Na primer, takvo је rešenje о odlaganju ročišta, rešenje kojim
se stranci nalaze da podnese ispravu itd. Rešenja koje sud ne može da menja, jer imaju
neposredan značaj za ishod spora te se na osnovu njih javlja i interes stranke kojoj to rešenje
odgovara, mogu se napadati posebnom žalbom о kojoj odlučuje drugostepeni sud. Tо је slučaj
sa: rešenjima о odbacaju tužbe zbog nedostatka neke procesne pretpostavke ili rešenjima kojima
se odbacuje žalba kao nedopuštena, neblagovremena ili neuredna. Takva su i rešenja kojima sud
konstatuje da je parnica prestala da teče nekom radnjom stranke - povlačenjem tužbe,
odricanjem od pravnog leka.
Sva rešenja koja se donose na ročištu objavljuje predsednik veća, a potom se u roku od osam
dana od objavljivanja dostavljaju strankama u overenom prepisu samo ako je protiv tog rešenja
dozvoljena posebna žalba ili ako se na osnovu rešenja može odmah tražiti izvršenje ili ako to
zahteva upravljanje postupkom. Ako se rešenje ne dostavlja pismeno, ono prema strankama ima
dejstvo čim je objavljeno.
Rešenja koja sud donosi izvan ročišta saopštavaju se strankama dostavljanjem overenog prepisa
rešenja. Ako se rešenjem odbija predlog jedne stranke bez prethodnog izjašnjavanja protivne
stranke, protivnoj stranci rešenje se neće dostavljati.
Sud je vezan za svoja rešenja ukoliko se ona ne odnose na upravljanje parnicom ili ako zakonom
nije drugačije propisano. Pisani sastav rešenja sadrži uvod i izreku, kao i obrazloženje u slučaju
da je protiv njega dozvoljena posebna žalba.
Pravnosnažno rešenje o kaznama izrečenim po odredbama ZPP (procesnim kaznama) izvršava se
po službenoj dužnosti podnošenjem predloga za izvršenje sudu koji ga je doneo.

VIII. PORAVNANJE I MEDIJACIJA

1. Sudsko poravnanje
Sudsko (procesno) poravnanje je ugovor o predmetu spora zaključen pred nadležnim sudom i
dopušten od njega u toku čitave parnice do njenog pravnosnažnog okončanja. Zaključuje se u
zakonom propisanoj formi i njime stranke u celini ili delimično uređuju svoje dispozitivne
građanskopravne odnose sa dejstvom pravosnažne presude ili svojstvom izvršne isprave ako se
njime utvrđuje obaveza na neko potraživanje. Ono može obuhvatiti predmet spora u celini ili
delimično, mogu mu pristupiti treća lica i prava i obaveze utvrđene poravnanjem mogu biti
vezani za uslov ili rok. Sudsko poravnanje okončava parnicu ili sprečava da do nje dođe. Za
zaključenje sudskog poravnanja stranke ne moraju dokazivati postojanje posebnog pravnog
interesa za okončanje parnice ovim putem.
Sud je dužan da u toku postupka ukaže strankama na mogućnost da se poravnaju pred sudom.
Sudsko poravnanje se uvek zaključuje pred sudom i on ga mora odobriti. Jedino, sud je ovlašćen
da ne dopusti zaključenje sudskog poravnanja, ako se njime uređuju odnosi sa kojima stranke ne
mogu slobodno raspolagati, jer bi takvo poravnanje bilo ništavo. Naime, prema članu 3. st. 3.
ZPP-a, sud neće da dozvoli raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima,
javnim poretkom, pravilima morala i dobrim običajima. U tom slučaju sud rešenjem odbija
zaključenje sudskog poravnanja i obavezan je zastati sa postupkom dok to rešenje ne postane
pravnosnažno.
Pravo na zaključenje poravnanja ne ograničava se na postupak pred prvostepenim sudom već se
proteže i dok teče drugostepeni postupak po žalbi sve dok se parnica pravnosnažno ne završi (čl.
336/2. ZPP). Ovo poravnanje može se zaključiti i kada je o predmetu spora pravosnažno
presuđeno, ali samo u meri kojom se ne vređa postojanje pravnosnažne sudske odluke. Parnični
sud prvog stepena u toku čitavog prvostepenog postupka, obavezno ukazuje strankama na
mogućnost zaključenja sudskog poravnanja i pomaže im da poravnanje zaključe. Sudsko
poravnanje mogu zaključiti i punomoćnici stranaka, a punomoćnici koji nisu advokati samo ako
su punomoćjem izrično ovlašćeni na preduzimanje dispozitivnih parničnih radnji.
Sporazum stranaka o poravnanju unosi se u sudski zapisnik, čija se sadržina mora pročitati
strankama ili je one mogu same pročitati. Nakon konstatacije u tom zapisniku da je pročitan i da
su stranke izjavile da je ono što su čule ili pročitale njihova volja, sud ih poziva da zapisnik o
poravnanju potpišu. Poravnanje se smatra zaključenim tek onog momenta kada ga potpišu obe
stranke, odnosno njihovi ovlašćeni punomoćnici. Na zahtev bilo koje od stranaka sud izdaje
overen prepis zapisnika u kome je sadržana iskazana volja stranaka kroz poravnanje. Kako je u
procesnopravnom smislu sudsko poravnanje izjednačeno sa pravnosnažnom sudskom presudom,
sud je dužan u toku čitavog postupka po službenoj dužnosti da pazi na to da li se parnica vodi o
predmetu o kome je već zaključeno sudsko poravnanje i da odbaci tužbu ukoliko to utvrdi.
Sudsko poravnanje može se pobijati samo tužbom. Ako sudsko poravnanje po podnetoj tužbi
bude poništeno, postupak se nastavlja kao da u parnici sudsko poravnanje nije ni bilo zaključeno.
Ako je sudsko poravnanje zaključeno posle donošenja prvostepene odluke, a pre njene
pravnosnažnosti, sud će doneti rešenje kojim će utvrditi da je prvostepena presuda bez dejstva i
obustaviti postupak (više o tome kod „nepostojeće presude").
Po svojoj pravnoj prirodi, sudsko poravnanje je istovremeno materijalnopravni posao i
procesnopravni ugovor, pa se njegova punovažnost mora procenjivati i po odredbama građanskog
prava i po pravilima građanskog procesnog prava. Ako se stranke u sudskom poravnanju ne
dogovore o troškovima postupka, po samom zakonu svaka stranka snosi svoje troškove. U praksi
nisu retki slučajevi da se ne zaključi sudsko poravnanje zbog nemogućnosti dogovora stranaka o
snošenju sudskih troškova.
Prema čl. 340. ZPP-a, kad je to posebnim zakonom propisano ili kada stranke saglasno predlože
rešavanje spora putem medijacije, sud će zastati sa postupkom i uputiti stranke na medijaciju.
Ukoliko stranke ne reše spor putem medijacije, sud će zakazati ročište za glavnu raspravu po
proteku roka od 30 dana od dana kada stranka obavesti sud da medijacija nije uspela.

2. Postupak posredovanja (medijacija)

Prema Zakonu o posredovanju u rešavanju sporova (Sl. gl. RS. br. 55/2014) posredovanje je
svaki postupak, bez obzira na njegov naziv, u kojem strane dobrovoljno nastoje da sporni odnos
rese mirno, putem pregovaranja, uz pomoć jednog ili više posrednika (medijatora) koji stranama
pomažu da postignu sporazum.
Posredovanje je moguće u stvarima u kojima strane mogu slobodno da raspolažu svojim
zahtevima i ako zakonom nije propisana isključiva nadležnost suda ili drugog organa. Može se
sprovoditi pre ili posle pokretanja sudskog ili drugog postupka. Posredovanje je moguće naročito
u imovinskopravnim sporovima čiji je predmet ispunjenje obaveze na činidbu, drugim
imovinskopravnim sporovima, u porodičnim, privrednim sporovima, upravnim stvarima,
sporovima iz oblasti zaštite životne sredine, u potrošačkim sporovima i dr. Posredovanje je
moguće i u krivičnim i prekršajnim stvarima u pogledu imovinskopravnog zahteva i zahteva za
naknadu štete, kao i u radnim sporovima ako posebnim zakonom nije drugačije propisano.
Posredovanje nije moguće u rešavanju spornih odnosa u vezi sa utvrđivanjem i naplatom javnih
prihoda.
Načela posredovanja. Postupak posredovanja je dobrovoljan, poverljiv i hitan. U postupku
posredovanja strane su ravnopravne. Javnost je isključena. U postupku posredovanja strane kao
fizička lica učestvuju lično, s tim što, zajedno s njima, mogu učestvovati i njihovi punomoćnici
(ne može punomoćnik sam, bez strane koju zastupa). Pravno lice, kao stranu u postupku
posredovanja, zastupa zakonski zastupnik upisan u odgovarajući registar, odnosno ovlašćeni
punomoćnik. Postupku posredovanja, uz saglasnost strana, mogu da prisustvuju i treća lica koja
strane odrede. Posrednik u postupku posredovanja postupa neutralno. Posrednik ne može da
nameće stranama rešenje, da daje obećanja i pravne savete, niti da garantuje određeni ishod
posredovanja.
Posrednik može biti fizičko lice koje ispunjava određene uslove: 1) da je poslovno sposobno; 2)
da je državljanin Republike Srbije; 3) da je završilo osnovnu obuku za posrednika; 4) da ima
visoku stručnu spremu; 5) da nije osuđivano, odnosno nedostojno; 6) da ima dozvolu za
posredovanje; 7) da je upisano u Registar posrednika koji vodi Ministarstvo pravde.
Dozvola za posredovanje je javna isprava koja se prvi put izdaje na tri godine, a potom obnavlja
na svakih pet godina. Dozvola se može oduzeti posredniku koji ne ispunjava uslove za
posrednika ili koji postupa suprotno etičkim princpima i drugim pravilima.
Posrednika, iz reda licenciranih posrednika, sporazumno biraju strane u sporu, a mogu i zatražiti
da im sud odredi posrednika. Posrednik ne može biti sudija koji postupa u predmetnoj stvari, ali
može drugi sudija pod uslovom da posredovanje obavlja van radnog vremena i bez naknade.
Posrednik ne može biti ni lice koje u predmetnoj stvari ima lični interes, sem ukoliko se same
strane u sporu saglase da on vodi postupak.
Dužnosti posrednika: 1) da posreduje u skladu sa načelima posredovanja i Etičkim kodeksom
posrednika koji donosi ministar pravde; 2) da u porodičnim sporovima postupa u skladu sa
načelom zaštite najboljeg interesa deteta; 3) da sprovede i okonča postupak posredovanja u
najkraćem roku; 4) da stranama podnese obračun troškova; 5) da ministarstvu nadležnom za
poslove pravosuđa podnese godišnji izveštaj о obavljenim posredovanjima koji sadrži podatke о
vrsti spornog odnosa, mestu u kojem је sproveden postupak posredovanja i načinu okončanja
postupka posredovanja, uz poštovanje načela poverljivosti.
Program оbukе posrednika propisuje ministar pravde. Оbukа posrednika је organizovano
sticanje i usavršavanje praktičnih znanja i veština potrebnih za samostalno, efikasno i uspešno
obavljanje poslova posredovanja. Оbukа posrednika može biti osnovna i specijalizovana.
Završena osnovna оbukа је uslov za sticanje svojstva posrednika. Specijalizovana оbukа se
organizuje za pojedine oblasti ili vrste sporova. Lice koje је dobilo dozvolu za posredovanje
uрisuје se u Registar posrednika koji vodi ministarstvo pravde.
Posrednik ima pravo na nagradu za svoj rad i naknadu troškova. Visina nagrade za rad i visina
naknade troškova posrednika određuje se prema Tarifi о nagradama i naknadama u postupku
posredovanja kојu donosi ministar nadležan za poslove pravosuđa, ako se strane drugačije ne
sporazumeju. Posrednici mogu da obavljaju posredovanje bez nagrade.
Posrednik је odgovoran za štetu kојu nanese stranama postupajući suprotno Etičkom kodeksu,
svojim nezakonitim postupanjem, namerno ili grubom nepažnjom, u skladu sa opštim pravilima о
odgovornosti za štetu.
Postupak posredovanja. Ako jedna strana uрuti predlog za zaključenje sporazuma о pristupanju
posredovanju, druga strana је dužna da se о navedenom predlogu izjasni, u roku od 15 dana od
dana dostavljanja predloga, pisanim putem. Postupak posredovanja se pokreće zaključenjem
pismenog sporazuma о pristupanju posredovanju. Ako stranke u toku parničnog postupka
zaključe sporazum о pristupanju posredovanju, dolazi do zastoja sudskog postupka koji može
trajati najviše 60 dana.
U sporazumu о pristupanju posredovanju strane imenuju posrednika (jednog ili više), urеđuјu
međusobna prava i obaveze u skladu sa načelima posredovanja, utvrđuju troškove posredovanja
i druga pitanja od značaja za sprovođenje posredovanja.
Na početku postupka posredovanja, posrednik upoznaje strane sa ciljem posredovanja, ulogom
posrednika, pravilima i troškovima postupka. Strane se slobodno sporazumevaju о načinu
sprovođenja posredovanja. Posrednik može da vodi zajedničke ili odvojene razgovore sa
stranama, kao i da predloge i stavove jedne strane, uz njenu saglasnost prenese drugoj strani,
svaka strana može odustati od daljeg učеšćа u postupku posredovanja u bilo kojoj fazi postupka.
Posrednik može obustaviti postupak posredovanja ako proceni da dalje sprovođenje postupka
nije celishodno.
Postupak se okončava zaključenjem sporazuma o rešavanju spora posredovanjem, odlukom
posrednika da se postupak obustavlja, odustankom jedne ili obe strane, kao i protekom roka od
60 dana od dana zaključenja sporazuma o pristupanju posredovanju, osim ukoliko se strane ne
sporazumeju drugačije.
Sporazum o rešavanju spora putem posredovanja. Sadržinu sporazuma o rešavanju spora putem
posredovanja određuju strane u postupku posredovanja. Sporazum se sačinjava u pisanoj formi i
potpisuju ga posrednik, strane u postupku posredovanja i punomoćnici koji prisustvuju
posredovanju. Posrednik učestvuje u sastavljanju i izradi sporazuma, ukoliko se strane u
postupku saglase.
Na zaključivanje, dejstvo i prestanak sporazuma zaključenog u postupku posredovanja shodno
se primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima kojima se uređuje vansudsko
poravnanje
Sporazum o rešavanju spora putem posredovanja ima snagu javne isprave ako: 1) sadrži
klauzulu izvršnosti (izjavu dužnika daje, nakon dospelosti potraživanja, saglasan sa postupkom
prinudnog izvršenja), 2) su potpisi strana i posrednika overeni od strane suda ili javnog
beležnika. I pored ispunjenja tih uslova, neće se dozvoliti prinudno izvršenje sporazuma o
rešavanju spora putem posredovanja ako zaključenje ovog sporazuma nije dozvoljeno, ako je
sporazum suprotan javnom poretku, ako sporazum nije podoban za izvršenje ili je predmet
izvršenja nemoguć.
Pokretanjem postupka posredovanja počinje zastoj zastarelosti potraživanja u odnosu na zahtev
povodom koga se sprovodi postupak posredovanja. Zastoj ne može trajati duže od 60 dana,
nakon čega nastavlja da teče. Ako je zakonom određen poseban rok za podnošenje tužbe taj rok
ne teče dok postupak posredovanja traje, ali ne duže od 60 dana.
Odnos posredovanja i parničnog postupka. Strane mogu pokrenuti postupak posredovanja pre ili
nakon pokrenutog parničnog postupka. Strane mogu pokrenuti postupak posredovanja i u toku
postupka po pravnim lekovima ili u toku izvršnog postupka. Strane koje su se ugovorom
obavezale da u slučaju spora pokušaju da sporni odnos reše posredovanjem pre pokretanja
sudskog ili drugog postupka pravne zaštite, mogu od postupka posredovanja odustati u svakom
trenutku.
Ako je postupak posredovanja pokrenut u toku sudskog postupka, sud će omogućiti sprovođenje
posredovanja u sudskoj zgradi, van radnog vremena, u skladu sa Sudskim poslovnikom. Ako se
postigne sporazum o rešavanju spora putem posredovanja nakon pokrenutog sudskog ili drugog
postupka do zaključenja prvog ročišta za glavnu raspravu, stranke se mogu osloboditi plaćanja
sudskih, odnosno administrativnih taksi, u skladu sa zakonom koji uređuje sudske, odnosno
administrativne takse.
Ako strane u postupku posredovanja ne postignu sporazum, ali postignu pisanu saglasnost o
činjeničnim pitanjima, ta činjenična pitanja obuhvaćena saglasnošću volja strana u postupku
smatraće se nespornim u sudskom ili drugom postupku.
Svi drugi predloži, mišljenja i stavovi izneti tokom posredovanja koji su dati isključivo radi
zaključenja sporazuma ne mogu se koristiti u sudskom, arbitražnom ili drugom postupku, niti
saopštiti na drugi način. Ako se u postupku posredovanja strana pozvala na neki dokaz koji bi u
drugom postupku, npr. parničnom, mogla uskratiti, korišćenje takvog dokaza u postupku
posredovanja ne znači pristanak na njegovo korišćenje u parničnom postupku.
Međunarodno posredovanje je posredovanje u spornim odnosima sa stranim elementom: i) ako
strane u vreme postizanja saglasnosti o posredovanju imaju prebivalište ili poslovno sedište u
različitim državama; 2) ako država u kojoj strane imaju prebivalište ili poslovno sedište nije
država u kojoj treba da se izvrši bitan deo obaveza iz poslovnog odnosa, odnosno država sa
kojom je predmet spora najuže povezan.
Ako se posredovanje u spornim odnosima vodi u Republici Srbiji primenjuju se odredbe Zakona
0 posredovanju u rešavanju sporova, osim ako se strane nisu drugačije sporazumele. Odredbe tog
zakona primenjuju se i u prekograničnim sporovima u građanskim i trgovačkim stvarima

3. Vansudsko poravnanje
Dok je u toku parnica pred sudom, stranke mogu sklopiti ugovor o poravnanju van suda u vezi sa
predmetom spora pred sudom (tzv. vansudsko poravnanje). Tim poravnanjem stranke se mogu
dogovoriti i o tome, da tužilac povuče tužbu u tekućoj parnici, ali se on ne mora držati te obaveze
bez ikakvih procesnopravnih posledica.
Ugovorom o poravnanju (V. čl. 1089. ZOO) lica između kojih postoji spor ili neizvesnost o
nekom pravnom odnosu, pomoću uzajamnih popuštanja prekidaju spor, odnosno uklanjaju
neizvesnost i određuju svoja uzajamna prava i obaveze. Popuštanje se može sastojati, između
ostalog, u delimičnom ili potpunom priznavanju nekog zahteva druge strane, ili u odricanju od
nekog svog zahteva; u uzimanju na sebe neke nove obaveze; u smanjenju kamatne stope; u
produženju roka; u pristajanju na delimične otplate; u davanju prava na odustanicu. Popuštanje
može biti uslovno. Kad samo jedna strana popusti drugoj, na primer, prizna pravo druge strane, to
nije poravnanje, te ne podleže pravilima o poravnanju. Ne mogu biti predmet poravnanja sporovi
koji se tiču statusnih odnosa.
Ako se vansudsko poravnanje u celini ili delom odnosi na sporno pravo o kome teče parnica, ono
ni u kom slučaju ne utiče na tok postupka odnosno parnice. Međutim, svaka stranka može u
tekućoj parnici - pred sudom, istaći prigovor o tome da je među strankama u sporu postignut
ugovor o poravnanju. O tako istaknutom prigovoru sud rešava presudom prema
(materijalnopravnoj) sadržini vansudskog poravnanja. Karakter vansudskog poravnanja ima i
ugovor o poravnanju, koji bi stranke zaključile nakon nastupanja pravosnažnosti presude kojom je
reseño o predmetu spora. Ovo poravnanje ne dira u pravosnažnost okončanog spora, ali utiče na
materijalnopravne odnose među strankama. U takvom slučaju stranke mogu svoja prava iz
poravnanja ostvarivati tužbom u redovnoj parnici.
 Glava druga

POSTUPAK PRED DRUGOSTEPENIM SUDOM -

PRAVNI LEKOVI

POJAM I VRSTE PRAVNIH LEKOVA

Pravni lek je parnična radnja kojom stranka predlaže da sud ukine ili preinači odluku izrečenu na
njenu štetu. Za pojam pravnog leka bitno je da se njim pobija odluka.
Žalba je ustavna garancija kojom se obezbeđuje zaštita prava i zakonitosti u sistemu
dvostepenosti. Odredbe ZPP o pravnim lekovima imaju idejni izvor u ustavnom položaju
pravosudnog sistema i njegovim ustavom utvrđenih garancija koje, zajedno sa pravom na žalbu,
obuhvataju i pravo na tužbu, pravo na ustavnost i zakonitost i pravo na sudsku zaštitu u vidu
upravnog spora.
ZPP predviđa žalbu kao jedini redovan pravni lek protiv presude i rešenja, a izuzetno propisuje i
ulaganje prigovora. U ZPP pravni lekovi se dele na redovne i vanredne. Redovnim pravnim
lekom pobijaju se nepravnosnažne odluke, a vanrednim pravnim lekom pravnosnažne odluke.
Redovni pravni lekovi protiv prvostepenih odluka su: žalba protiv presude; žalba protiv rešenja, a
u postupcima izdavanja platnog naloga -prigovor protiv platnog naloga, koji je po svojoj pravnoj
prirodi žalba protiv rešenja prvostepenog suda.
Vanredni pravni lekovi su: revizija (protiv presude i protiv rešenja), ponavljanje postupka i zahtev
za preispitivanje pravnosnažne presude.
Redovan pravni lek ima dvojako dejstvo. Prvo, njegovim ulaganjem sprečava se nastupanje
pravnosnažnosti odluke, tzv. suspenzivno dejstvo. Drugo, podnošenjem pravnog leka zasniva se
nadležnost suda višeg stepena da ispituje odluku, tzv. devolutivno dejstvo.
Izuzetno, po prigovoru protiv naloga u mandatnom postupku odlučuje sud koji je doneo nalog i
zbog toga se u teoriji ovaj prigovor kvalifikuje kao remonstrativan, retrakcioni pravni lek.
Po Zakonu o parničnom postupku, rok u kome se ulaže pravni lek iznosi 15 dana. U postupku u
privrednim sporovima, u meničnim i čekovnim stvarima, i na osnovu posebnih odredaba zakona,
ovaj rok iznosi 8 dana. Isto tako i u postupku zbog smetanja državine kao i u radnim sporovima
ukoliko ih raspravlja redovan sud.
Stranka u pravnom leku treba da navede: naziv pravnog leka, rok u kome se podnosi, kao i to da
se podnosi sudu koji je doneo odluku koja se može pobijati pravnim lekom, odnosno sudu koji
daje pouku. Prema praksi sudova, pravni lek nije neblagovremen ako је od neuke stranke
podnesen u roku ро pogrešnoj pouci suda.
Stranka u pravnom leku može da traži samo preinačenje ili ukidanje odluke, а nedopušteno је da
u pravnom leku istakne neki novi zahtev koji nije iznet u tužbi odnosno u toku glavne rasprave.
Izuzetno, mogu se tražiti samo troškovi koji nastaju povodom pravnog leka.
Stranka se može odreći redovnog pravnog leka pre isteka roka u kome on može biti izjavljen. Od
pravnog leka koji је već izjavljen, stranka može odustati sve do donošenja odluke višeg suda čime
odluka postaje pravnosnažna. Izjava о odricanju kao i о odustanku ne može se opozvati.
Treba još ukazati na karakteristike postupka ро pravnim lekovima i njihov značaj.
Za razliku od prvostepenog postupka gde sud ima pred sobom spor stranaka, u drugostepenom
postupku (i svakom drugom postupku) sud postupa ро pravnom leku. Sud ima pred sobom pravni
lek i odluku koja se pravnim lekom pobija. Sud tada ima pred sobom spor о tome da li је odluka
koja је doneta u postupku pred prethodnim sudom zakonita ili ne. U postupku ро pravnim
lekovima funkcija višeg suda је primarno funkcija sudskog organa koji obezbeđuje ustavnost i
zakonitost i usmerena је na one povrede zakona na koje se pravnim lekom ukazuje. Dužnost suda
prvog stepena da pazi na smetnje za dalji tok postupka i dužnost višeg suda da otklanja smetnje
koje odlučivanje čine nezakonitim obično se izjednačavaju, mada ove dužnosti nisu identične.
Funkcija prvostepenog suda u utvrđivanju istinitosti činjenica na kojima se zasniva odluka u
parnici jeste aktivna uloga koju prvostepeni sud ostvaruje na glavnoj raspravi. U postupku ро
pravnim lekovima samo је ро žalbi moguće da se održava rasprava pred drugostepenim sudom.
Ро toj karakteristici viši sud odstupa od načela neposrednosti, usmenosti i javnosti.

I. REDOVNI PRAVNI LEKOVI

Redovni pravni lekovi su: žalba protiv presude i žalba protiv rešenja. U ZPP redovni pravni
lekovi su uspostavljeni samo radi pobijanja odluka donetih u prvostepenom postupku.

1. Žalba protiv presude

1.) Pojam i forma žalbe. Žalba može biti izjavljena protiv presude samo ako је presuda doneta u
prvom stepenu, bez obzira koji sud је instanciono doneo presudu. Presuda može biti pobijana u
celini ili u njenom delu. Stranka može da se odrekne prava na žalbu od trenutka kadje presuda
objavljena. Do donošenja odluke drugostepenog suda stranka može da povuče izjavljenu žalbu.
Stranka ne može da opozove izjavu о odricanju od prava na pravni lek ili izjavu о povlačenju
žalbе.
Žalba se podnosi u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude. U meničnim i
čekovnim sporovima rok za žalbu је osam dana od dana dostavljanja prepisa presude. Žalba se
podnosi sudu čija odluka se роbiја žalbom, а о njoj odlučuje drugostepeni sud.
Blagovremeno izjavljena žalba sprečava da presuda postane pravno snažna i izvršava u delu koji
se pobija žalbom. Međutim, ne odlaže izvršenje žalba izjavljena protiv prvostepene presude
kojom se fizičkom licu nalaže isplata potraživanja čija glavnica ne prelazi iznos od 300 evra,
odnosno kojom se preduzetniku ili pravnom licu nalaže isplata potraživanja čija glavnica ne
prelazi iznos od 1.000 evra na dan donošenja odluke (čl. 368/2. ZPP).
Žalba ima propisanu formu i treba da sadrži: označenje presude protiv koje se izjavljuje žalba;
izjavu da se presuda pobija u celini ili određenom delu; razlog žalbе i potpis podnosioca žalbе.
Iako zakon ne traži, ро logici stvari, žalilac će reći i šta od višeg suda traži, odnosno da sud
preinači ili ukine pobijanu odluku. U žalbi ne mogu da se iznose nove činjenice i predlažu novi
dokazi, niti da se ističu materijalnopravni prigovori.
Ako iz žalbе ne može da se vidi koja se presuda pobija ili ako žalba nije potpisana (nepotpuna
žalba), prvostepeni sud rešenjem protiv koga nije dozvoljena žalba, će pozvati žalioca da u
određenom roku dopuni ili ispravi žalbu. Ako žalilac ne postupi ро ovakvom rešenju suda,
žalbu će prvostepeni sud odbaciti kao nepotpunu. Ako је podnesak, koji је u ime stranke podneo
punomoćnik, odnosno javni pravobranilac ili javni tužilac nerazumljiv ili nepotpun, sud će ga
odmah odbaciti bez poziva podnosioca. Žalba se, međutim, neće tako odbaciti ako је defektna u
tome što se ne vide razlozi ili nije jasna u kom delu se presuda роbiја, jer takvu žalbu
prvostepeni sud dostavlja višem sudu ne pozivajući žalioca da žalbu u tome dopuni, odnosno
ispravi.
2) Žalbeni razlozi. Najvažnije pitanje о žalbi, kao ustavnoj garantiji u parničnom postupku, jeste
pitanje kako zakon bliže određuje razloge zbog kojih se presuda u jednoj parničnoj stvari žalbom
može pobijati. Ро ZPP postoje tri bitna razloga: prvo, bitna povreda odredaba parničnog
postupka; drugo, pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje; i treće, pogrešna primena
materijalnog prava. Prvi razlog u teoriji se označava kao error in procedendo, а drugi i treći kao
error in judicando.
Zakon о parničnom postupku u čl. 373. st. 2. i 3. naglašava da se presuda zbog propuštanja i
presuda zbog izostanka ne mogu pobijati zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog
stanja, а presuda na osnovu priznanja i presuda na osnovu odricanja mogu da se pobijaju zbog
bitne povrede odredaba parničnog postupka ili zbog toga što је izjava о priznanju, odnosno
odricanju data u zabludi ili pod uticajem prinude ili prevare.
- Bitne povrede odredaba parničnog postupka (čl. 374· ZPP). Вitna povreda odredaba parničnog
postupka postoji ako sud u toku postupka nije primenio ili је nepravilno primenio odredbu ovog
zakona, а to је bilo ili је moglo da budе od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.
Prema podeli ustanovljenoj u nauci, bitne povrede parničnog postupka mogu biti apsolutne i
relativne. Apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka su one koje su takvog značaja
da utiču na tačnost presude u svakoj parnici u kojoj su učinjene. Relativno bitne povrede
odredaba parničnog postupka postoje ako sud u toku postupka nije primenio ili jе nepravilno
primenio neku odredbu ZPP, а to је bilo, ili је moglo biti, od uticaja na donošenje zakonite i
pravilne presude. Kad te povrede postoje, је faktičko pitanje. Na primer, nepravilnost u radu
suda kad stranke nisu dale završnu reč ne spada u bitne povrede odredaba parničnog postupka,
ako је sud u toku glavne rasprave, omogućio strankama da iznose činjenice i predlažu dokaze i
raspravljaju о stvari.
Apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka imaju primaran značaj s obzirom da na
njih pazi viši sud ро službenoj dužnosti uvek, i kad se u žalbi ne navode.
Bitne povrede odredaba parničnog postupka Zakon о parničnom postupku nabraja čl. 374 st. 2. od
tačke 1 do tačke 12, i to: 1) ako је sud biо nepropisno sastavljen ili ako је sudio sudija koji је ро
zakonu morao da budе isključen ili izuzet ili ako је u donošenju presude učestvovao sudija koji
nije učestvovao na glavnoj raspravi; 2) ako је odlučeno о zahtevu koji ne spada u sudsku
nadležnost (član 16), odnosno ako je sud odbio da odlučuje о zahtevu za koji je nadležan; 3) ako
је odlučeno о zahtevu ро tužbi koja je podignuta posle roka propisanog zakonom; 4) ako је sud
odlučio о tužbenom zahtevu za koji je stvarno nadležan viši sud iste vrste, sud druge vrste (član
17) ili ako је povodom prigovora stranaka sud nepravilno odlučio da је stvarno nadležan; 5) ako
је protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima
stranaka (član 3. stav 3); 6) ako је protivno odredbama ZPP-a sud doneo presudu na osnovu
priznanja, presudu na osnovu odricanja, presudu zbog propuštanja ili presudu zbog izostanka; 7)
ako stranci nezakonitim postupanjem, а naročito propuštanjem dostavljanja, nije data mogućnost
da raspravlja pred sudom; 8) ako је protivno odredbama ZPP sud odbio zahtev stranke da u
postupku slobodno upotrebljava svoj jezik i pismo ili ako parnični postupak nije vođen na
službenom jeziku nacionalne manjine iako su za to bile ispunjene zakonske pretpostavke; 9) ako
је u postupku kao tužilac ili tuženi učestvovalo Iice koje ne :može da bude stranka u postupku ili
ako stranku koja je pravno lice nije zastupalo ovlašćeno lice ili ako parnično nesposobnu stranku
nije zastupao zakonski zastupnik ili ako zakonski zastupnik, odnosno punomoćnik stranke nije
imao potrebno ovlašćenje za vođenje parnice ili za pojedine radnje u postupku, osim ako vođenje
parnice, odnosno vršenje pojedinih radnji u postupku nije bilo naknadno odobreno; 10) ako је
odlučeno о zahtevu о kome је ranije pravnosnažno presuđeno ili о kome је ranije zaključeno
sudsko poravnanje; 11) ako је protivno zakonu bila isključena javnost na glavnoj raspravi; 12)
ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, а naročito ako је izreka presude
nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga
ili u njoj nisu navedeni razlozi о bitnim činjenicama ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni ili ako о
bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi о
sadržini isprava, zapisnika о iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika ili
izvedenim dokazima.
- Pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji kad је sud za neku odlučujuću (bitnu)
činjenicu pogrešno utvrdio da postoji ili da ne postoji, odnosno ako је nije utvrdio. Ovaj razlog
ро pravilu vezan je za pogrešnu ocenu dokaza. Nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji i
kad na to ukazuju nove činjenice ili novi dokazi.
Nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji onda ako su neka pitanja od оdlučuјućеg značaja
ostala bez odgovora. Čest је slučaj da do toga dolazi zato što neko pitanje koje је stranka istakla
sud ne smatra relevantnim za rešenje spora, ра i ne utvrđuje činjenice u vezi s tim pitanjem.
Ро Zakonu о parničnom postupku pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji kad
је sud neku odlučnu činjenicu pogrešno utvrdio, odnosno kad је nije utvrdio, i kad na to ukazuju
nove činjenice ili novi dokazi. Time na posredan način dozvoljava da se u žalbi mogu iznositi
nove činjenice i predlagati novi dokazi (tzv. beneficium novorum). U žalbi se tada iznosi nešto
što nije ušlo u procesnu gradu na kojoj se zasniva presuda i što stranke nisu sudu iznosile, tako
da se u ovom slučајu i ne može govoriti о pogrešnoj presudi. Ovo је posledica primene principa
materijalne istine - da se presuda zasniva na potpunoj istini о spornim činjenicama.
- Pogrešna primena materijalnog prava se odnosi na pitanje pravne ocene, pravnog shvatanja.
Žаlbе kojima se isključivo роbiја primena materijalnog prava u stvari su retke, jer nesporno
činjenično stanje ne dovodi, ро pravilu, do dileme u pogledu primene prava. Pravna pitanja
obično se pokreću u vezi sa netačno utvrđenim činjenicama.
3) Postupak ро žalbi. Žalba se podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu u dovoljnom
broju primeraka za sud i protivnu stranku. U prvostepenom sudu, postupak ро žalbi usmeren је u
prvom redu na осеnu predsednika veća о blagovremenosti i dopuštenosti žalbе. Prvostepeni sud će
neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu žalbu odbaciti rešenjem, bez odlaganja. Žalba је
neblagovremena ako је izjavljena posle isteka zakonskog roka za njeno podnošenje. Žаlbа је
nepotpuna ako se na osnovu podataka iz žalbе ne može utvrditi koja se presuda роbiја ili ako
žalba nije potpisana. Žalba је nedozvoljena ako је žalbu izjavilo lice koje nije ovlašćeno za
izjavljivanje žalbе, ako је žalbu izjavilo lice koje se odreklo ili је povuklo žalbu ili ako lice koje je
izjavilo žalbu nema pravni interes za izjavljivanje žalbе.
Primerak blagovremene, potpune i dozvoljene žalbе sud dostavlja protivnoj stranci koja može u
roku od 15 dana da podnese sudu odgovor na žalbu. Primerak odgovora na žalbu prvostepeni sud
će dostaviti podnosiocu žalbe. Neblagovremeno podnet odgovor na žalbu drugostepeni sud neće
razmatrati.
Ро prijemu odgovora na žalbu ili ро proteku roka za odgovor na žalbu prvostepeni sud će žalbu i
odgovor na žalbu, sa spisima predmeta da dostavi drugostepenom sudu u roku od osam dana.
Prilikom dostavljanja žalbe drugostepenom sudu, predsednik veća će povodom navoda žalbе u
kojima žalilac tvrdi da su u prvostepenom postupku povređene odredbe parničnog postupka –
pružiti objašnjenja, а ро potrebi i sprovesti i izviđaje da proveri istinitost tih navoda u žalbi.
Ро pravilu, u drugostepenom sudu odlučuje se о žalbi bez rasprave, u kom slučaju је taj sud
dužan da odluči najkasnije u zakonskom roku od devet meseci od dana prijema spisa
prvostepenog suda (čl. 383/2. ZPP).
Rasprava pred drugostepenim sudom se zakazuje kad veće drugostepenog suda nađe da је radi
pravilnog utvrđivanja (činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponovo
izvedu ranije izvedeni dokazi ili dokazi čiје izvođenje је odbio prvostepeni sud.
Drugostepeni sud će obavezno zakazati raspravu i odlučiti о žalbi i о zahtevima stranaka kad је u
istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, а pobijana presuda se zasniva na
pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili kad Stl U postupku pred prvostepenim
sudom učinjene bitne povrede odredbe parničnog postupka. Tа obaveza ne važi ako se pobija
presuda na osnovu priznanja, presuda zbog odricanja, presuda zbog propuštanja, presuda zbog
izostanka, kao i presuda doneta bez održavanja glavne rasprave, odnosno ako se radi о presudi u
sporu male vrednosti. Ako drugostepeni sud otvori raspravu odrediće vremenski okvir za
sprovođenje postupka.
Na raspravu se pozivaju stranke, odnosno njihovi zakonski zastupnici ili punomoćnici, kao i oni
svedoci i veštaci za koje sud odluči da se saslušaju. Ako sa rasprave izostane jedna ili оbе stranke,
sud će odlučiti о žalbi i doneti odluku uzimajući u obzir naročito ono što је izneto u žalbi i u
odgovoru na žalbu. Rasprava pred drugostepenim sudom počinje izveštajem izvestioca, koji
izlaže stanje stvari ne dajući svoje mišljenje о osnovanosti žalbe. Posle toga čita se presuda ili deo
presude na koji se odnosi žalbа, а ро potrebi i zapisnik о glavnoj raspravi pred prvostepenim
sudom. Zatim žalilac obrazlaže svoju žalbu а protivna strana odgovor na žalbu. Stranka na
raspravi može iznositi činjenice i predlagati dokaze iz žalbе i predložiti izvođenje dokaza koje је
odbio prvostepeni sud.
Ako u vezi sa održavanjem rasprave pred drugostepenim sudom nije šta drugo propisano,
odredbe o glavnoj raspravi pred prvostepenim sudom shodno se primenjuju i na raspravu i
postupak pred drugostepenim sudom.
Odredbe Zakona o parničnom postupku o određivanju prekida (član 223) i zastoja u postupku
(član 227) ne primenjuju se u postupku pred drugostepenim sudom.
4) Granice ispitivanja prvostepene presude. ZPP precizno utvrđuje granice ispitivanja prvostepene
presude u žalbenom postupku. Drugostepeni sud ispituje presudu (prvostepenu) u onom delu u
kome se pobija žalbom, a ako se iz žalbe ne vidi u kom delu se prvostepena presuda pobija,
drugostepeni sud će uzeti da se presuda pobija u delu u kome stranka nije uspela u parnici.
Drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po
službenoj dužnosti na apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 374 st. 2 tač. 1,
2, 3, 5, 7 i 9, kao i na pravilnu primenu materijalnog prava.
Na prekoračenje tužbenog zahteva drugostepeni sud pazi samo na zahtev stranke.
Drugostepeni sud ispituje presudu i u delu u kome se žalbom ne pobija ako je to propisano
posebnim zakonom. ZPP ne nalaže sudu da, ukoliko u žalbi nisu navedeni nikakvi razlozi, po
službenoj dužnosti pazi na sve bitne povrede odredaba parničnog postupka (iz člana 374. ZPP-a,
izuzev navedenih), ali to ne oslobađa sud da i u postupku po žalbi ex officio ispituje da lije došlo
do raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom,
pravilima morala i dobrim običajima (čl. 3/2. ZPP).

2. Odluke drugostepenog suda po žalbi

1) Postupanje drugostepenog suda. Odluke drugostepenog suda o žalbi zavise od razloga
pobijanja. Ako drugostepeni sud utvrdi da ne postoje razlozi izneti u žalbi, žalba se odbija kao
neosnovana i potvrđuje pobijana presuda. Ako sud u postupku po žalbi utvrdi povredu
materijalnog prava, činjeničnog stanja ili povrede postupka, on donosi rešenje kojim ukida
napadnutu presudu, i zavisno od povreda, sam odlučuje ili vraća predmet nižem sudu na postupak
i odlučivanje. Ako nema povreda postupka, a činjenično stanje je tačno utvrđeno, ili se ono utvrdi
na raspravi pred višim sudom, pobijana presuda se preinačuje.
Drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave: 1) odbaciti žalbu kao
neblagovremenu, nepotpunu ili kao nedozvoljenu; 2) odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi
prvostepenu presudu; 3) ukinuti presudu i uputiti predmet prvostepenom sudu na ponovno
suđenje; 4) ukinuti prvostepenu presudu i odbaciti tužbu; 5) preinačiti prvostepenu presudu i
odlučiti o zahtevima stranaka, 6) usvojiti žalbu, ukinuti presudu i odlučiti о zahtevima stranaka.
Pri tome, drugostepeni sud nije vezan predlogom žalbе о tome kakvu odluku treba doneti.
Drugostepeni sud može ukinuti prvostepenu presudu i samo u pogledu visine tužbenog zahteva
kad nađe da u pogledu odluke о osnovu tužbenog zahteva ne postoje razlozi zbog kojih se presuda
роbiја, kao ni razlozi na koje se pazi ро službenoj dužnosti. U slučајu kad је prvostepena presuda
već jedanput bila ukinuta, drugostepeni sud ne može ponovo ukinuti presudu i uputiti predmet
prvostepenom sudu na ponovno suđenje (član 387 stav 3). Prvostepena presuda može biti samo
jednom ukinuta i vraćena na ponovno suđenje sudu prvog stepena, а ako i protiv nove presude
budе izjavljena žalba, drugostepeni sud presudu ne može роnоvо ukinuti već mora sam da okonča
predmet (potvrdi presudu, preinači је ili sam raspravi i presudi).
Ako stranke u toku žalbenog postupka zaključe sudsko poravnanje, drugostepeni sud će
rešenjem utvrditi da је prvostepena presuda bez dejstva i da је žalba povučena.
Neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenju žalbu odbaciće drugostepeni sud ako to nije
učinio prvostepeni sud svojim rešenjem. Ako је žalba povučena u postupku pred drugostepenim
sudom, sud će rešenjem da utvrdi da је žalba povučena.
Drugostepeni sud će presudom odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi prvostepenu presudu, ako
nađe da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda роbiја, kao ni razlozi na koje pazi ро službenoj
dužnosti.
Od najvećeg značaja za teoriju а posebno za praksu, је preinačenje i ukidanje presude.
2) Preinačenje presude. Kod preinačenja, drugostepeni sud ukida osporenu odluku i о predmetu
spora odlučuje svojom odlukom.
Drugostepeni žalbeni sud će svojom presudom preinačiti prvostepenu presudu: 1) ako је na
osnovu rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje nego što је ono u prvostepenoj presudi; 2)
ako је prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, а odluka
prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima; 3) ako је prvostepeni sud iz
činjenica koje је utvrdio izveo nepravilan zaključak о postojanju drugih činjenica na kojima је
zasnovana presuda; i 4) ako smatra da је činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno
utvrđeno, ali da је prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.
Preinačenje u postupku ро vanrednom pravnom leku vrši se ako је niži sud pogrešno primenio
materijalno pravo, а činjenično stanje nema nedostataka koji ga čine nepotpunim ili nepravilnim.
Preinačenje može obuhvatiti i prvostepenu i drugostepenu presudu, а može se odnositi samo na
drugostepenu. Preinačenje se uvek vrši u obliku presude јеr se preinačenjem odlučuje о
predmetu spora (tužbenom zahtevu), а dejstva pravosnažnosti izvode se iz presude višeg suda.
Drugostepeni sud ne može da preinači presudu na štetu stranke koja se žalila ako је samo ona
izjavila žalbu.
3) Ukidanje presude. Drugostepeni sud rešenjem ukida prvostepenu odluku ako utvrdi da postoje
bitne povrede postupka, ali ako je pogrešno primenjeno materijalno pravo, kao i zbog novih
činjenica i dokaza.
Drugostepeni sud rešenjem ukida prvostepenu presudu ako utvrdi da postoji bitna povreda
odredaba parničnog postupka iz čl. 374 ZPP i vraća predmet istom prvostepenom sudu ili ga
ustupa nadležnom prvostepenom sudu radi održavanja nove glavne rasprave. Ovim rešenjem
drugostepeni sud odlučuje i o tome koje se sprovedene radnje, zahvaćene bitnom povredom
odredaba ZPP ukidaju. Ako su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene povrede odredaba
ZPP iz čl. 374 st. 2 tač. 2, 3, 5 i 10 (povreda odredaba o nadležnosti, postupanje po
neblagovremenoj tužbi, nedozvoljeno raspolaganje stranaka, presuđena stvar), drugostepeni sud
ukida prvostepenu presudu i odbacuje tužbu.
Ako je u postupku pred prvostepenim sudom učinjena povreda odredaba iz čl. 374. st. 2 tač. 9
(nedostaci u stranačkoj legitimaciji i zastupanju), drugostepeni sud, s obzirom na prirodu povrede
ukida prvostepenu presudu i vraća predmet nadležnom prvostepenom sudu ili ukida prvostepenu
presudu i odbacuje tužbu.
Drugostepeni sud rešenjem ukida presudu prvostepenog suda i vraća predmet tom sudu na
ponovno suđenje, kad smatra da zbog novih činjenica i novih dokaza, radi pravilnog utvrđivanja
činjeničnog stanja treba održati novu glavnu raspravu pred prvostepenim sudom. Tako će
postupiti i onda kad je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje bilo
nepotpuno utvrđeno. Kad ukine presudu prvostepenog suda i vrati predmet istom sudu na
ponovno suđenje drugostepeni sud može narediti da se nova glavna rasprava održi pred drugim
većem ili sudijom.
Ako je prvostepenom presudom prekoračen tužbeni zahtev time stoje dosuđeno više od onog
stoje traženo, drugostepeni sud ukida prvostepenu presudu u delu u kome je prekoračen tužbeni
zahtev. Ako je tužbeni zahtev prekoračen tako što je odlučeno o nečem drugom a ne o onome što
je tužbom traženo, drugostepeni sud ukida prvostepenu presudu i predmet vraća istom sudu na
ponovno suđenje.
Drugostepeni sud u rešenju o ukidanju može izneti svoj stav i u pogledu pogrešnog pravnog
shvatanja prvostepenog suda, ali prvostepeni sud pravno nije vezan stavom iznetim u tom
rešenju, stoje posledica načela nezavisnosti i samostalnosti sudova i sudija u primeni i
tumačenju prava. U praksi, međutim, stvari izgledaju drukčije jer niži sudovi moraju da vode
računa i o pravnim stavovima viših sudova, ako neće da rizikuju da im presuda bude ukinuta u
postupku po novoj žalbi zasnovanoj na stavu višeg suda, ili bez obzira na razloge žalbe
izjavljene protiv novodonete presude.
4) Sadržina drugostepene presude i vraćanje spisa. U obrazloženju presude, odnosno rešenja
drugostepeni sud ocenjuje žalbene navode od značaja i navodi razloge koje je uzeo u obzir po
službenoj dužnosti.
Ako se presudom žalba odbija, u obrazloženju presude sud neće detaljno da obrazlaže presudu u
slučaju da prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu
materijalnog prava.
Kad se prvostepena presuda ukida zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka u
obrazloženju treba navesti sve odredbe koje su povređene, u čеmu se one sastoje i sve uоčеnе
nedostatke koji su od uticaja za donošenje pravilne odluke.
U rešenju kojim se prvostepena presuda ukida i predmet vraćа prvostepenom sudu na ponovno
suđenje zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, navodi se u čеmu se sastoje
nedostaci i zašto su nove činjenice i dokazi važni i od uticaja za donošenje pravilne odluke.
Каd se prvostepena presuda ukida i predmet vrаćа prvostepenom sudu na ponovno suđenje, kad
је zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno,
drugostepeni sud је dužan ukazati zašto su nove činjenice i dokazi od uticaja na donošenje
pravilne odluke.
Drugostepeni sud је dužan da vrati spise prvostepenom sudu u roku od 30 dana od dаnа
donošenja odluke.
5) Postupak pred prvostepenim sudom. Prvostepeni sud je dužan da u roku do 30 dаnа ро
рriјеmu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu. Prvostepeni sud је dužan
da izvede sve parnične radnje i da raspravi sva sporna pitanja na koja је ukazao drugostepeni sud
u svom rešenju. Na nоvој glavnoj raspravi stranke mogu da iznose nove činjenice i predlažu
nоvе dokaze о istom zahtevu, sаmо ako učine verovatnim da bez svoje krivice nisu mogli da ih
iznesu, odnosno predlože, odnosno ako podnosilac žalbe nije biо stranka ili nije imао položaj
stranke (umešač) do ukidanja presude, osim ako zаkоnоm nije drugačije propisano.
Stranka nеmа pravo da na novoj glavnoj raspravi preinači tužbu, tako što će da promeni
istovetnost zahteva ili istakne drugi zahtev uz postojeći, а koji ne proizlazi iz istog činjeničnog
stanja.
Ako је presuda ukinuta zbog toga što је dоnео nenadležan sud, nova rasprava pred prvostepenim
sudоm održaće se ро odredbama koje važe za održavanje glavne rasprave u slučајu kad se
promeni veće.

3. Žalba protiv rešenja

Žalba protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena је, ako u ZPP nije određeno da žalba nije
dopuštena. Kad је izričito određeno da žalba nije dozvoljena, rešenje prvostepenog suda se mоžе
pobijati sаmо žalbom protiv konačne odluke (uz glavnu stvar). Protiv rešenja о određivanju
privremene mеrе dozvoljena је posebna žalba, osim ako zakonom nije drugačije propisano.
Protiv rešenja drugostepenog suda nije dozvoljena žalbа, izuzev protiv rešenja о novčanoj kazni
(iz čl. 186, 187, 189, 243 i dr.), kao i rešenja о naknadi štete (član 187/1). U slučајu da је
navedeno rešenje donelo veće apelacionog suda o žalbi protiv tog rešenja odlučuje drugo veće od
troje sudija tog suda.
Blagovremeno podneta žalba ima suspenzivno dejstvo, zadržava izvršenje rešenja, ako u ZPP nije
drukčije propisano. Rešenje protiv koga nije dozvoljena žalba može se odmah izvršiti.
Svojom odlukom o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda, drugostepeni sud može: i) žalbu
odbaciti kao neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu; 2) žalbu odbiti kao neosnovanu i
potvrditi rešenje prvostepenog suda; ili, 3) žalbu uvažiti i rešenje preinačiti ili ukinuti i kad je
potrebno predmet vratiti na ponovan postupak pred prvostepenim sudom.
Osim odgovora protivne strane na žalbu i održavanja rasprave pred drugostepenim sudom, u
postupku po žalbi protiv rešenja shodno se primenjuju odredbe koje važe za žalbu protiv presude.

II. VANREDNI PRAVNI LEKOVI

Vanredni pravni lekovi su: 1) revizija (protiv presude i protiv rešenja), 2) ponavljanje postupka i
3) zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude.

1. Revizija protiv presude

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke mogu da izjave reviziju u roku
od 30 dana od dana dostavljanja presude. o reviziji odlučuje Vrhovni kasacioni sud.
1) Kad je revizija dozvoljena - razlozi za reviziju. Revizija se može izjaviti: 1) zbog bitne
povrede odredaba procesnog prava i 2) zbog pogrešne primene materijalnog prava. Revizija se
ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (uz izuzetke
navedene kod razloga, u nastavku). Međutim, bez ikakvih uslova revizija je uvek dozvoljena ako
je: 1) to posebnim zakonom propisano; 2) drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o
zahtevima stranaka; 3) drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima
stranaka (čl. 403. st. 2). Revizija je dozvoljena i u drugim slučajevima, iz razloga koje ZPP
predviđa.
(a) Revizija može da se izjavi zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka (čl. 374. st. 1. i
st. 2.tač. 2, 6, 8, 10, 11. ZPP), i to:
1. (povreda odredaba o nadležnosti) - zbog toga što je presudom odlučeno o zahtevu koji
ne spada u sudsku nadležnost, odnosno ako je sud odbio da odlučuje o zahtevu za koji
je nadležan;
2. (povreda odredaba o presuđenju) - zbog toga stoje protivno odredbama ZPP-a sud
doneo presudu na osnovu priznanja, presudu na osnovu odricanja, presudu zbog
propuštanja ili presudu zbog izostanka, pod uslovom da je taj propust istican u žalbi ili
je učinjen u postupku pred drugostepenim sudom;
3. (povreda odredaba о jeziku) - zbog toga to је protivno odredbama zakona sud odbio
zahtev stranke da u postupku slobodno upotrebljava svoj jezik i pismo ili ako parnični
postupak nije vođen na službenom jeziku nacionalne manjine iako su za to bile
ispunjene zakonske pretpostavke, pod uslovom da је taj propust istican u žalbi ili је
učinjen u postupku pred drugostepenim sudom;
4. (povreda pravila res judicata)- zbog toga što је odlučeno о zahtevu о kome је ranije
pravnosnažno presuđeno ili о kome је ranije zaključeno sudsko poravnanje, pod
uslovom da је taj propust istican u žalbi ili је učinjen u postupku pred drugostepenim
sudom;
5. (povreda načela javnosti) zbog toga što је protivno zakonu bila isključena javnost na
glavnoj raspravi, pod uslovom da је taj propust istican u žalbi ili је učinjen u postupku
pred drugostepenim sudom;
6. (povreda druge relevantne odredbe zakona) - zbog toga što sud u toku postupka nije
primenio ili је nepravilno primenio odredbu ZPP-a, а to је bilo ili је moglo da bude od
uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.
7. zbog prekoračenja tužbenog zahteva samo ako је ta povreda učinjena u postupku pred
drugostepenim sudom.
(b) Revizija je dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava; (с) Revizija izuzetno
može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja: 1) ako је to
posebnim zakonom propisano, 2) ako је drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio о
zahtevima stranaka, 3) ako је drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio о
zahtevima stranaka.
Pored navedenih razloga, za izjavljivanje revizije u imovinskim stvarima traži se i dodatni
vrednosni uslov. Naime, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako је
vrednost predmeta spora pobijenog dela presude ispod 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti
ро srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
2) Posebna revizija. Kad је reč о pogrešnoj primeni materijalnog prava, revizija је izuzetno
dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne
bi mogla pobijati revizijom, ako је ро oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre
pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi
ujednačavanja sudske prakse, kao i ako је potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija- čl.
404. ZPP). О dozvoljenosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet
sudija koji nisu učestvovali u donošenju drugostepene presude.
3) Podnošenje revizije. Revizija se podnosi sudu koji je doneo prvostepenu presudu. Podneta
revizija ne zadržava izvršenje pravnosnažne presude protiv koje је izjavljena. Zakon ne
dozvoljava da sama stranka podnese reviziju, već to mora učiniti preko punomoćnika advokata,
izuzev kada је sama stranka advokat.
Prvostepeni sud odbaciće rešenjem neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, bez
održavanja ročišta.
Revizija je nedozvoljena: 1) ako je reviziju izjavilo lice koje nije ovlašćeno na podnošenje
revizije; 2) ako revizija nije izjavljena preko punomoćnika advokata; 3) ako je reviziju izjavilo
lice koje je povuklo reviziju; 4) ako lice koje je izjavilo reviziju nema pravni interes za
podnošenje revizije; 5) ako je revizija izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može
da se podnese (izjavljena protiv prvostepene presude, izjavljena u imovinskom sporu u kom je
vrednost predmeta spora ispod 40.000 evra).
Primerak blagovremene, potpune i dozvoljene revizije prvostepeni sud dostaviće protivnoj
stranci u roku od osam dana od dana prijema revizije. U roku od 30 dana od dana dostavljanja
revizije, protivna stranka može da podnese sudu odgovor na reviziju. Prvostepeni sud u roku od
15 dana dostavlja reviziju, odgovor na reviziju i spis predmeta Vrhovnom kasacionom sudu
preko drugostepenog suda.
4) Odlučivanje o reviziji. Vrhovni kasacioni sud, kao sud nadležan za reviziju, ispituje pobijanu
presudu samo u onom delu u kome se pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u
reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na pravilnu primenu prava i na bitnu povredu postupka
koja se tiče toga da li predmetna stvar spada u sudsku nadležnost, odnosno da li je sud odbio da
odlučuje o zahtevu za koji je nadležan.
Vrhovni kasacioni sud odlučuje o reviziji bez rasprave. On može odbaciti reviziju kao
neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu.
Vrhovni kasacioni sud će presudom odbiti reviziju kao neosnovanu ako utvrdi da ne postoje
razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti.
Ako utvrdi da postoji bitna povreda odredaba parničnog postupka zbog koje revizija može da se
izjavi, Vrhovni kasacioni sud će rešenjem ukinuti u celini ili delimično presudu drugostepenog i
prvostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje
prvostepenom ili drugostepenom sudu, odnosno drugom nadležnom sudu.
Ako utvrdi da je u postupku pred prvostepenim ili drugostepenim sudom učinjena bitna povreda
tako što je odlučeno o zahtevu koji ne spada u sudsku nadležnost, odnosno ako je sud odbio da
odlučuje o zahtevu za koji je nadležan, kao i u slučaju kad je odlučeno o zahtevu o kome je ranije
pravnosnažno presuđeno ili o kome je ranije zaključeno sudsko poravnanje (član 374. stav 2. tač.
2) i 10 ZPP), Vrhovni kasacioni sud će rešenjem ukinuti donesene odluke i odbaciti tužbu.
Ako Vrhovni kasacioni sud utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, presudom će
usvojiti reviziju i preinačiti pobijanu presudu.
Ako Vrhovni kasacioni sud nađe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično
stanje nepotpuno utvrđeno i da zbog toga nema uslova za preinačenje pobijane presude, rešenjem
će usvojiti reviziju, ukinuti u celini ili delimično presudu prvostepenog i drugostepenog suda ili
samo presudu drugostepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom veću
prvostepenog, odnosno drugostepenog suda.
Ako Vrhovni kasacioni sud nađe da је činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno, ukinuće
drugostepenu presudu i vratiće predmet drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.
Ako utvrdi da је drugostepenom presudom prekoračen tužbeni zahtev time što је dosuđeno više
od onoga što је traženo, Vrhovni kasacioni sud će ukinuti drugostepenu presudu u delu u kome
je prekoračen tužbeni zahtev.
Ako је drugostepenom presudom prekoračen tužbeni zahtev tako što је odlučeno о drugome, а
ne о onome što је tužbom traženo, Vrhovni kasacioni sud će ukinuti drugostepenu presudu i
predmet vratiti na ponovno suđenje.
Odluka Vrhovnog kasacionog suda dostavlja se prvostepenom sudu preko drugostepenog suda.

2. Revizija protiv rešenja

Stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim је postupak
pravnosnažno okončan. Revizija protiv rešenja nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila
dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude.
Revizija је uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se izjavljena žalba
odbacuje, odnosno kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda о odbacivanju žalbе izjavljene
protiv prvostepene presude, u delu kojim је odlučeno о glavnoj stvari.
Revizija je uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se potvrđuje rešenje
prvostepenog suda о odbacivanju revizije izjavljene protiv pravnosnažne presude u sporovima u
kojima bi revizija bila dozvoljena.
Revizija је uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se odbacuje predlog za
ponavljanje postupka i rešenja drugostepenog suda kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda
о odbacivanju predloga za ponavljanje postupka.

3. Zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu Republički javni tužilac može da podnese
Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude. Zahtev se može
podneti protiv pravnosnažne presude kojom је povređen zakon na štetu javnog interesa. Rok za
ulaganje zahteva је tri meseca od dana pravnosnažnosti presude.
Zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude sadrži označenje sudske presude čije se
preispitivanje predlaže, kao i razloge i obim u kome se predlaže preispitivanje.
Drugostepeni sud, protiv čije presude је podnet zahtev, dužan је da u roku od 30 dana od dana
podnošenja zahteva dostavi spise predmeta Vrhovnom kasacionom sudu.
Vrhovni kasacioni sud odlučuje o zahtevu za preispitivanje pravno snažne presude bez rasprave, a
pobijanu odluku ispituje samo u granicama zahteva. Ako je taj zahtev nepotpun, nerazumljiv,
nedozvoljen, neblagovremen ili ako zahtevnije podnelo ovlašćeno lice, Vrhovni kasacioni sud će
ga odbaciti rešenjem.
Ako Vrhovni kasacioni sud ne odbaci zahtev za preispitivanje pravosnažne presude, dostaviće ga
strankama iz parničnog postupka u kome je doneta pravnosnažna presuda protiv koje je podnet
zahtev, koje mogu roku koji sud odredi, da podnesu odgovor na zahtev za preispitivanje
pravnosnažne presude.
Vrhovni kasacioni sud može da odbije ili usvoji zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude.
U slučaju da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za preispitivanje pravosnažne presude, on
može rešenjem ukinuti u celini ili delimično presudu drugostepenog i prvostepenog suda, ili
samo presudu drugostepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje prvostepenom ili
drugostepenom sudu, odnosno drugom nadležnom sudu, a može i presudom usvojiti zahtev i
preinačiti pobijanu presudu. Vrhovni kasacioni sud može presudom odbiti zahtev za
preispitivanje pravnosnažne presude kao neosnovan.

4. Ponavljanje postupka
Predlog za ponavljanje postupka podnosi se sudu koji je doneo odluku u prvom stepenu. Predlog
se podnosi protiv pravnosnažne sudske odluke koja se osporava zbog povrede procesnopravnih i
materijalnopravnih normi. U predlogu moraju da se navedu: zakonski osnov po kome se traži
ponavljanje, okolnosti iz kojih proizlazi da je predlog podnet u zakonskom roku i dokazi kojima
se potkrepljuju navodi predlagača.
1) Zakonski razlozi za ponavljanje postupka. Postupak koji je odlukom suda pravnosnažno
okončan može da se po predlogu stranke ponovi: 1) ako je sud bio nepropisno sastavljen ili ako
je sudio sudija koji je po zakonu morao da bude isključen ili je rešenjem suda bio izuzet ili ako je
u donošenju presude učestvovao sudija koji nije učestvovao na glavnoj raspravi; 2) ako stranci
nezakonitim postupanjem, a naročito propuštanjem dostavljanja, nije bilo omogućeno da
raspravlja pred sudom; 3) ako je u postupku kao tužilac ili tuženi učestvovalo lice koje ne može
da bude stranka u postupku ili ako stranku koja je pravno lice nije zastupalo ovlašćeno lice ili
ako parnično nesposobnu stranku nije zastupao zakonski zastupnik ili ako zakonski zastupnik,
odnosno punomoćnik stranke nije imao potrebno ovlašćenje za vođenje parnice ili za pojedine
radnje u postupku, osim ako vođenje parnice, odnosno vršenje pojedinih radnji u postupku nije
bilo naknadno odobreno; 4) ako se odluka suda zasniva na lažnom iskazu svedoka ili veštaka; 5)
ako se odluka suda zasniva na ispravi koja je falsifikovana ui u kojoj je overen neistinit sadržaj;
6) ako je do odluke suda došlo usled krivičnog dela sudije, odnosno sudije porotnika, zakonskog
zastupnika ili punomoćnika stranke, protivne stranke ili trećeg lica; 7) ako stranka stekne
mogućnost da upotrebi pravnosnažnu odluku suda koja je ranije među istim strankama doneta о
istom zahtevu; 8) ako se odluka suda zasniva na drugoj odluci suda ili na odluci nekog drugog
organa, а ta odluka bude pravnosnažno preinačena, ukinuta, odnosno poništena; 9) ako је
naknadno pred nadležnim organom na drugačiji način pravnosnažno, odnosno konačno rešeno
prethodno pitanje na kome је sudska odluka zasnovana; 10) ako stranka sazna za nove činjenice
ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kојih је za stranku mogla da
bude doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku;
11) ako stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava kojom је
utvrđena povreda ljudskog prava, а to је moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije
odluke; 12) ako је Ustavni sud, u postupku ро ustavnoj žalbi, utvrdio povredu ili uskraćivanje
ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku, а to је
moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke.
Iz razloga navedenih u gornjim tač. 1) do 4) ne može se zahtevati ponavljanje postupka, ako је
taj razlog biо bez uspeha iznet u ranijem postupku. Zbog razloga navedenih u tač. 1) i 2) i tač. 7)
do 9), ponavljanje postupka može se dozvoliti samo ako stranka bez svoje krivice nije mogla te
okolnosti da iznese pre nego što је raniji postupak okončan pravnosnažnom sudskom odlukom.
2) Postupak ро predlogu za ponavljanje. Predlog za ponavljanje postupka podnosi se sudu koji
је doneo odluku u prvom stepenu u roku od 60 dana. Početak tog roka se, zavisno od slučaja,
vezuje za dan dostavljanja odluke stranci, za dan saznanja za razlog ponavljanja, za dan kad je
stranka mogla da iznese nove činjenice i dokaze itd. Ро proteku roka od pet godina od dana kad
је odluka postala pravnosnažna, predlog za ponavljanje postupka ne može se više podneti, sem
iz razloga navedenih u članu 426. tač. 11) i 12), koji se tiču novodonetih odluka Evropskog suda
za ljudska prava i Ustavnog suda ро ustavnoj žalbi. Ako је stranci nezakonitim postupanjem
onemogućeno da učestvuje u postupku, predlog za ponavljanje postupka može se podneti do
isteka deset godina od dana kad je odluka postala pravnosnažna.
Neblagovremene, nepotpune ili nedozvoljene predloge za ponavljanje postupka odbaciće
rešenjem prvostepeni sud bez održavanja ročišta. Ako sud ne odbaci predlog, dostaviće
primerak predloga protivnoj stranci koja ima pravo da u roku od 30 dana odgovori na predlog.
Ročište za raspravljanje о predlogu za ponavljanje postupka održava se pred prvostepenim
sudom, nakon čega sud donosi odluku о predlogu.
Rešenjem kojim se dozvoljava ponavljanje postupka ukinuće se i odluka doneta u ranijem
postupku. Prvostepeni sud će odrediti glavnu raspravu tek ро pravnosnažnosti rešenja kojim se
dozvoljava ponavljanje postupka. Na novoj glavnoj raspravi stranke mogu da iznose nove
činjenice i da predlažu nove dokaze, u skladu sa vremenskim okvirom koji sud odredi.
Ako se razlog za ponavljanje postupka odnosi isključivo na postupak pred sudom višeg stepena,
prvostepeni sud će dostaviti predmet sudu višeg stepena radi donošenja odluke. О predlogu za
ponavljanje postupka sud višeg stepena odlučuje bez rasprave. Ako sud višeg stepena nađe da је
opravdan predlog za ponavljanje postupka i da nije potrebno da se drži nova glavna rasprava,
ukinuće odluke donete u ranijem postupku i doneće novu odluku о glavnoj stvari. Tо važi i za
ponavljanje postupka pred Vrhovnim kasacionim sudom koje se može zahtevati samo iz razloga
navedenih u članu 426. tač.1), 6), 11) i 12) ZPP (nepropisan sastav suda, odluka izdejstvovana
krivičnim delom, donete odluke Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda ро ustavnoj
žalbi). Novu odluku о glavnoj stvari Vrhovni kasacioni sud donosi bez rasprave.

5. Odnos između predloga za ponavljanje postupka i drugih vanrednih

pravnih lekova
U slučajevima u kojima stranka izjavi reviziju i istovremeno ili posle toga podnese predlog za
ponavljanje postupka, sud će rešenjem odlučiti koji će postupak da nastavi, а sa kojim će da
zastane, uzimajući u obzir sve okolnosti, а naročito razloge zbog kojih su оbа pravna leka
podneta i dokaze koje su stranke predložile.
U slučajevima u kojima stranka podnese predlog za ponavljanje postupka i posle toga izjavi
reviziju, sud će ро pravilu da zastane sa postupkom ро reviziji do okončanja postupka povodom
predloga za ponavljanje postupka, osim ako nađe da postoje ozbiljni razlozi da postupi
drugačije.
Odredbe koje se odnose na istovremeno izjavljivanje prvo revizije а zatim predloga za
ponavljanje postupka, odnosno obrnuto, shodno se primenjuju i ako javni tužilac podigne zahtev
za preispitivanje pravnosnažne presude, а stranka pre, istovremeno ili posle toga podnese
predlog za ponavljanje postupka.
Rešenje kojim sud odlučuje koji će postupak da nastavi, а sa kojim će da zastane donosi
prvostepeni sud ako predlog za ponavljanje postupka stigne prvostepenom sudu pre nego što је
predmet povodom revizije upućen Vrhovnom kasacionom sudu. Ako predlog za ponavljanje
postupka stigne tek pošto је predmet povodom revizije upućen Vrhovnom kasacionom sudu,
navedeno rešenje donosi Vrhovni kasacioni sud.
Rešenje u slučajevima kada stranka podnese predlog za ponavljanje postupka, а zatim posle
toga izjavi reviziju, donosi prvostepeni sud, osim ako је predmet, u vreme kada revizija stigne
prvostepenom sudu, povodom predloga za ponavljanje postupka upućen sudu višeg stepena radi
donošenja odluke u kom slučaju rešenje donosi sud višeg stepena.
Protiv navedenih rešenja suda nije dozvoljena žalba.
 Glava treća

POSEBNI PARNIČNI POSTUPCI

Neki sporovi imaju bitna obeležja parnice, ali ono što ih izdvaja kao posebnu vrstu parnice jeste
to što treba da budu raspravljeni u izvesnoj meri drukčije nego u redovnoj parnici. Zakon о
parničnom postupku sadrži posebne odredbe kojima propisuje: postupak u parnici iz radnog
odnosa, postupak u parnici zbog smetanja državine: izdavanja platnog naloga: postupak u
parnicama о sporovima male vrednosti: postupak u privrednim sporovima i postupak u
potrošačkim sporovima i postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana.
Odnos opšteg i posebnih parničnih postupaka ogleda se u tome što se u posebnim parničnim
postupcima primenjuju pravila opseg parničnog postupka, ukoliko za određeni parnični postupak
nisu propisana posebna pravila postupka.
Postupci u vezi sa porodičnim odnosima koji su regulisani Porodičnim zakonom Srbije
(postupak u bračnom sporu; postupak u sporu о materinstvu i očinstvu; postupak u sporu za
zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava; postupak u sporu za
poništenje usvojenja; postupak u sporu za izdržavanje i postupak u sporu za zaštitu od nasilja u
porodici), obrađuju se u okviru predmeta porodično pravo.

1. Postupak u parnicama iz radnih odnosa

U postupku u parnicama iz radnih odnosa, а naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud
će uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.
U toku postupka sud može i ро službenoj dužnosti odrediti privremene mere koje se primenjuju
u izvršnom postupku radi sprečavanja nasilnog postupanja ili radi otklanjanja nenaknadive štete.
Sud ćе· odluku о određivanju privremene mere ро predlogu stranke doneti u roku do osam dana
od dana predaje predloga. Protiv rešenja о određivanju privremene mere nije dozvoljena
posebna žalba.
U parnicama iz radnih odnosa postupak u prvom stepenu sudi sudija pojedinac. Ako tuženi ne
dođe na ročište za glavnu raspravu, а uredno је pozvan, sud će da održi ročište i odluči na
osnovu utvrđenog činjeničnog stanja. о posledici izostanka sa ročišta za glavnu raspravu, sud će
upozoriti tuženog u pozivu za ročište.
Sud će u presudi kојоm nalaze izvršenje neke činidbe odrediti rok od osam dana za njeno
izvršenje. Rok za izjavljivanje žalbe iznosi osam dana.
Revizija је dozvoljena u parnicama о sporovima о zasnivanju, postojanju i prestanku radnog
odnosa.
Ako u postupku u parnicama iz radnih odnosa ne postoje posebne odredbe primenjuju se ostale
odredbe ZPP.

2. Postupak u parnicama povodom kolektivnih ugovora

U postupku u parnicama povodom kolektivnih ugovora učesnici u zaključivanju kolektivnog
ugovora ostvaruju zaštitu prava kada nastane spor o pojedinom spornom pitanju u postupku
zaključivanja, odnosno izmena i dopuna zaključenog kolektivnog ugovora, pod uslovom da spor
o spornom pitanju nije rešen mirnim putem arbitraže koju su obrazovali učesnici kolektivnog
ugovora u skladu sa odredbama posebnog zakona.
U postupku u parnicama povodom kolektivnih ugovora sud može da stane sa postupkom najduže
do 30 dana da bi stranke pokušale da spor reše mirnim putem. Sud uvek prilikom određivanja
rokova i ročišta u postupku u parnicama povodom kolektivnih ugovora posebno vodi računa o
potrebi hitnog rešavanja ovih sporova.
Presudom u parnicama povodom kolektivnih ugovora sud izriče kako glasi odredba u
kolektivnom ugovoru kojom se uređuje sporno pitanje iz kolektivnog ugovora. Izreka presude
predstavlja sastavni deo kolektivnog ugovora sve dok on važi. Sud će u presudi kojom nalaže
izvršenje neke činidbe da odredi rok za njeno izvršenje.
Rok za izjavljivanje žalbe je osam dana. Rok za donošenje odluke o žalbi je 60 dana.
U parnicama povodom kolektivnih ugovora revizija je dozvoljena.

3. Postupak u parnici zbog smetanja državine

U ovom postupku sud raspravlja i odlučuje o zaštiti ili povraćaju poslednjeg stanja državine stvari
ili prava. Tužbu kojom se ovakav spor pokreće zakon naziva tužba zbog smetanja državine, a
koristi se i naziv: državinska (posesorna) tužba.
Radi razumevanja smisla osobenosti postupka u sporovima zbog smetanja državine treba znati
materijalnopravna pravila o posedu. Pravo na zaštitu državine uživa svaki držalac, a ne samo onaj
ko je savestan i ko ima neki osnov za svoju državinu. Kao institut stvarnog prava, državina nema
onaj značaj koji ima svojina, ali posredstvom postupka u kojem se ostvaruje zaštita od smetanja
državine, državina uživa punu zaštitu koja odgovara klasičnom pravilu da je „državina stvari
devet desetina prava na stvar“. Postupak u kome se pruža sudska zaštita državini usmeren je
direktno na suzbijanje poremećaja koji nastaje u pravnom poretku na taj način što se držalac
ometa u državini ili mu se državina samostalno oduzima.
Predmet tužbenog zahteva je: da sud tuženog osudi na uspostavljanje ranijeg stanja državine, i da
sud tuženom izrekne zabranu budućeg smetanja.
U oba slučaja zahtev je kondemnatorne prirode. Uz ove zahteve ne mogu se postavljati nikakvi
drugi akcesorni niti samostalni zahtevi (npr. naknada štete). Mogu se tražiti jedino troškovi
postupka.
Rok u kome se može podići tužba za smetanje državine је subjektivni - 30 dana od dana kad је
tužilac saznao za smetanje učinioca, i drugo, objektivni - jedna godina. Ро proteku jedne godine
od dana kad је smetanje nastalo, tužba zbog smetanja državine ne može se podneti.
Raspravljanje se ograničava samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja
državine i nastalog smetanja. Isključeno је pretresanje о pravu na državinu, о pravnom osnovu,
savesnosti ili nesavesnosti državine kao i о zahtevima za naknadu štete. Tuženi može svojim
prigovorom da otvori raspravljanje о tome da li је njemu tužilac pre toga oduzeo državinu silom,
tajno ili prevarom, ali samo ako od dana kad je tuženi saznao da mu је tužilac oduzeo državinu,
ра do dana kad је povratio državinu, nije prošlo više od 30 dana. Raspravljanje о ovom
prigovoru tuženog polazi od pretpostavke da tužilac traži zaštitu državine stvari do koje је došao
viciozno (vi, clam, praecario), ра sud ne treba da ga zaštiti prema tuženom koji se poslužio
dozvoljenom samopomoći.
Ро ZPP, postupak zbog smetanja državine је hitan što se ceni prema prirodi svakog pojedinog
slučaja. S tim u vezi, rok za podnošenje žalbe protiv odluke prvostepenog suda je osam dana, а
ako postoje važni razlozi prvostepeni sud može odlučiti da žalba ne zadržava izvršenje ро
donetoj odluci. U postupku u parnicama zbog smetanja državine ne primenjuju se odredbe ZPP
koje se odnose na odgovor na tužbu i zakazivanje i održavanje pripremnog ročišta. U pozivu za
glavnu raspravu navešće se, pored ostalog, da će sud, ako tuženi izostane sa ročišta za glavnu
raspravu, doneti rešenje zbog izostanka.
Težnja za brzim okončanjem spora ogleda se i u odredbi da se i sudski rokovi pri određivanju
ročišta i drugih sudskih radnji svedu na potrebno vreme za hitno rešavanje. Tu је i odredba da
tužilac gubi pravo da zahteva prinudno izvršenje rešenja kojim se tuženom nalaze izvršenje
određene radnje, ako nije zahtevao prinudno izvršenje u roku od 30 dana, ро proteku roka koji је
rešenjem određen za izvršenje te radnje. Ovako kratak rok pokazuje da zakonodavac računa s
tim da је spor koji ovde izlazi pred sud takav da tužilac, ako odista ima interes da ga sud zaštiti,
treba i sam da se odnosi prema radnjama u toku postupka, а naročito prema ishodu spora kojim
mu је pružena zaštita, na takav način da se stvari brzo odvijaju i sporno stanje što brže privede
kraju.
Sud može u toku postupka ро službenoj dužnosti i bez saslušanja stranaka, tj. protivne strane,
odrediti privremene mere koje se primenjuju u izvršnom postupku radi otklanjanja hitne
opasnosti protivpravnog oštećenja ili sprečavanja nasilja ili otklanjanja nenaknadive štete. Protiv
ovog rešenja nije dozvoljena posebna žalba.
U postupku zbog smetanja državine sud donosi rešenje koje ima karakter meritorne odluke, što
nije svojstveno rešenjima već presudi. Rešenje kao meritorna odluka, ako је njim usvojen zahtev
tužbe, ima karakter kondemnatorne odluke, jer se njim izriče da tuženi uspostavlja stanje koje je
postojalo pre smetanja i istovremeno tuženom zabranjuje da ubuduće ometa tužioca u državini.
Radnja koja se rešenjem nalaže može da se sastoji u činjenju, na primer, da tuženi ukloni ogradu
koju je bespravno podigao itd., ili u nečinjenju, trpljenju, propuštanju - na primer, da ne ometa
tužioca da prolazi kroz njegovo dvorište, imanje, njivu itd. Što se tiče roka tuženi ima da postupi
po izreci rešenja, ako izreka glasi na činjenje, rok može da bude duži ili kraći od osam dana, što
zavisi od okolnosti slučaja, a kad se u rešenju nalaže nečinjenje nema uopšte paricionog roka.
U postupku zbog smetanja državine rešenje se može doneti i zbog izostanka, kao i na osnovu
priznanja. Stranke se mogu poravnati. Rešenje suda i poravnanje podobni su da budu izvršne
isprave u izvršnom postupku.
Prema izričitoj odredbi ZPP u pogledu vanrednih pravnih lekova, protiv rešenja donešenih u
parnicama zbog smetanja državine revizija nije dozvoljena.
Predmeti smetanja državine redovna su pojava u radu osnovnih sudova, naročito u vidu zauzeća
manjih površina zemljišta suseda, curenja vode iz susednog stana, samovlasnog otvaranja
prolaza ili ometanja prava poijskih službenosti, kako na seoskim područjima, tako i u gradskim
naseljima.
Ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka zbog smetanja državine dozvoljeno je u roku od
30 dana od pravnosnažnosti rešenja o smetanju državine, samo iz razloga koji se tiču
nepropisanog sastava suda, uskraćivanja stranci mogućnosti učešća u postupku ili učešća u
postupku lica koje nema stranačku legitimaciju ili u slučaju nepropisnog zastupanja stranke (član
426. tač. 1) do 3) ZPP).

4. Postupak izdavanja platnog naloga

Izdavanje platnog naloga u nauci se još zove i mandatni postupak. Pokreće se tužbom kojom se
predlaže osuda na plaćanje novčanog iznosa po dospelom potraživanju. Da takvo potraživanje
postoji, uz tužbu se po pravilu, podnosi i dokaz u vidu verodostojne isprave u originalu ili
overenom prepisu, ali ovaj postupak može da počne i bez takvog dokaza. Pod ovim uslovima
sud odmah, samo na osnovu tužbe, bez izjašnjavanja tuženog izuzetno od principa audiatur et
altera pars - da se sasluša i druga strana I donosi odluku koja ima karakter meritorne odluke
kojom se odlučuje o zahtevu tužbe. Sud izdaje nalog tuženom da ispuni tužbeni zahtev ili kraće,
izdaje platni nalog. Tek ako tuženi prigovori, postupak nastavlja da teče kao parnica.
Značaj ovog postupka ima veliku praktičnu vrednost za pravni život, jer se njime otklanja
redovno parničenje i postiže ušteda u troškovima parničenja.
ZPP razlikuje dve vrste platnog naloga, dokumentarni - kad je uz tužbu podneta i isprava i
nedokumentarni - gde isprava nije podneta.
Verodostojna isprava. ZPP ne daje definiciju već nabraja isprave koje se naročito smatraju
verodostojnim ispravama. Tо su: javne isprave; privatne isprave na kojima је potpis obveznika
overio organ nadležan za overavanje; menice ili čekovi sa protestom i povratnim računima ako
su oni potrebni za zasnivanje zahteva; izvodi iz overenih poslovnih knjiga; fakture; i sve isprave
koje ро posebnim propisima imaju značaj javnih isprava.
U postupku za izdavanje platnog naloga pred privrednim sudovima isprava na osnovu koje se
izdaje platni nalog ne mora biti priložena u izvorniku ili u overenom prepisu. Prepis ove isprave
može da overi ovlašćeni radnik pravnog lica.
Platni nalog izdaće sud jako tužilac u tužbi nije predložio izdavanje platnog naloga, а ispunjeni
su svi uslovi za izdavanje platnog naloga.
Kad se na osnovu verodostojne isprave može tražiti izvršenje ро Zakonu о izvršenju i
obezbeđenju, sud će izdati platni nalog samo ako tužilac učini verovatnim postojanje pravnog
interesa za izdavanje platnog naloga. U suprotnom, sud će tužbu odbaciti.
Kad se tužbeni zahtev odnosi na dospelo potraživanje u novcu koje ne prelazi iznos od 2.000
evra u dinarskoj protivvrednosti, sud će izdati platni nalog protiv tuženog jako u tužbi nisu
priložene verodostojne isprave, ali је u tužbi iznet osnov i visina dugovanja i naznačeni su
dokazi na osnovu kojih se može utvrditi istinitost tužbenih navoda. Ovaj platni nalog može se
izdati samo protiv glavnog dužnika.
Platni nalog se izdaje bez održavanja ročišta. U platnom nalogu sud će izreći da је tuženi dužan
u roku od osam dana, а u meničnim i čekovnim sporovima u roku od tri dana, ро prijemu
platnog naloga da ispuni zahtev tužbe zajedno sa troškovima koje је sud odmerio, ili u istom
roku da izjavi prigovor protiv platnog naloga. U platnom nalogu sud će tuženog upozoriti da će
odbaciti neblagovremeno podnesen prigovor. Platni nalog dostavlja se obema strankama.
Tuženome se uz platni nalog dostavlja i primerak tužbe sa prilozima.
Ako sud ne usvoji predlog za izdavanje platnog naloga, nastaviće postupak ро tužbi ро
odredbama zakona koje važe za opšti parnični postupak, s tim da protiv tog rešenja nije
dozvoljena žalba.
Platni nalog tuženi može da pobija samo prigovorom, а odluku о troškovima samo žalbom protiv
rešenja. U delu u kome nije napadnut prigovorom, platni nalog postaje pravnosnažan.
Neblagovremene, nepotpune ili nedozvoljene prigovore odbaciće sud bez održavanja ročišta.
Ako su prigovori podneti blagovremeno, sud će zakazati odmah ročište za glavnu raspravu.
U toku glavne rasprave stranke mogu da iznose nove činjenice i da predlažu nove dokaze, а
tuženi može isticati i nove prigovore u pogledu pobijanog dela platnog naloga, najkasnije do
zaključenja prvog ročišta za glavnu raspravu. U odluci о glavnoj stvari sud će odlučiti da li se
platni nalog u celini ili delimično održava na snazi ili se ukida.
Ako tuženi prigovori da nisu postojali zakonski osnovi za izdavanje platnog naloga ili da postoje
smetnje za dalji tok postupka, sud će prvo odlučiti о tom prigovoru. Ako nađe da је takav
prigovor osnovan, ukinuće rešenjem platni nalog i ро pravnosnažnosti rešenja otpočeće
raspravljanje о glavnoj stvari, kad takvom raspravljanju ima mesta. Ako sud ne usvoji ovaj
prigovor, preći će na raspravljanje о glavnoj stvari, а rešenje suda unеćе se u odluku о glavnoj
stvari.
Ako povodom prigovora nedospelosti sud nađe da је zahtev tužbe dospeo posle izdavanja
platnog naloga, ali pre zaključenja glavne rasprave, sud će presudom ukinuti platni nalog i
odlučiti о tužbenom zahtevu.
Sud se može ро službenoj dužnosti oglasiti mesno nenadležnim najdocnije do izdavanja platnog
naloga. Tuženi može istaći prigovor mesne nenadležnosti samo u prigovoru protiv platnog
naloga.
Ako se sud posle izdavanja platnog naloga oglasi stvarno nenadležnim, ukinuće platni nalog i
ро pravnosnažnosti rešenja о nenadležnosti ustupiće predmet nadležnom sudu, а ako utvrdi da
је mesno nenadležan, neće ukinuti platni nalog, nego će ро pravnosnažnosti rešenja kojim se
oglasio nenadležnim ustupiti predmet nadležnom sudu.
Kad sud donese rešenje kojim se оdbасuје tužba, ukinuće i platni nalog. Tužilac može povući
tužbu bez pristanka tuženog samo do podnošenja prigovora, u kom slučaju se rešenjem ukida
platni nalog. Ako tuženi do zaključenja glavne rasprave odustane od svih podnetih prigovora,
platni nalog ostaje na snazi.
Pravna priroda i sadržina platnog naloga. Iako ро sadržini platni nalog ima karakter meritorne
odluke, kojom se tuženom nalaže da u roku isplati tužiocu iznos glavnog zahteva i sporedna
potraživanja (kamate, troškove postupka), platni nalog nije presuda nego rešenje posle koga
tuženom stoji otvoren рut da uloži prigovor u roku od 8 dana, u meničnim i čekovnim stvarima
3 dana. Na osnovu blagovremenog, potpunog i dopuštenog prigovora postupak otpočet
izdavanjem platnog naloga pretvara se u redovan parnični postupak, s tim da sud ро
sprovedenoj glavnoj raspravi odlučuje na specifičan način. Postupak је naime tekao povodom
prigovora i odlučuje se о izdatom platnom nalogu. Prigovor protiv platnog naloga nije žalba.
Izuzetno tuženi može da ulozi i žalbu protiv platnog naloga, ako njom pobija jedino odluku о
troškovima postupka.
Tuženi u prigovoru može da se brani na više načina. Svoju odbranu može da ograniči na uslove
pod kojima је nalog izdat i da osporava da је za platni nalog postojao neki od uslova, na primer
da isprava nije verodostojna, da је izdat nedokumentarni platni nalog iako u tužbi nije iznet
osnov potraživanja, ili, da nisu naznačeni nikakvi dokazi. Tuženi može i da odbije da
potraživanje uopšte postoji i tada je prigovor, ро svojoj sadržini, isto što i odgovor na tužbu u
redovnoj parnici.
Odluka ро prigovoru doneće se zavisno od sadržine prigovora. Ako se prigovorom роbiјајu
samo uslovi za donošenje platnog naloga, а sud utvrdi da uslovi nisu postojali, sud će rešenjem
ukinuti platni nalog, а kad to rešenje postane pravnosnažno, nastavlja se postupak ро tužbi kao
da platnog naloga nije ni bilo. Ako је tuženi pobijao platni nalog ističući da zahtev tužbe nije
osnovan, onda će sud posle raspravljanja odlučiti presudom о tome da li se platni nalog održava
na snazi, čime ostaje i izreka da tuženi udovolji tužbenom zahtevu, ili će platni nalog ukinuti,
čime odbija i tužbeni zahtev kao neosnovan.
U toku postupka koji se vodi ро prigovorima protiv platnog naloga tužba se može preinačiti
odnosno proširiti, može se podneti protivtužba i postupak spojiti radi zajedničkog raspravljanja sa
parničnim postupkom koji је pokrenut redovnom tužbom.
Ono što mandatni postupak čini posebnim postupkom u odnosu na opšti parnični postupak sastoji
se u tome što se u mandatnom postupku menja redosled pojedinih stadijuma opšteg parničnog
postupka. U mandatnom postupku sud, za razliku od opšteg parničnog postupka, donosi
meritornu odluku о zahtevu tužioca bez prethodne rasprave i bez saslušanja tuženog. Ako se
tuženi platnom nalogu blagovremeno ne usprotivi prigovorom, platni nalog postaje pravnosnažan
i predstavlja izvršni naslov za prinudno izvršenje radi namirenja potraživanja. Ako se tuženi
platnom nalogu odupre blagovremeno podnetim prigovorima, sud sprovodi postupak i odlučuje
presudom о samom sporu. Postupak koji sud sprovodi ро prigovorima protiv platnog naloga
podleže opštim odredbama о parničnom postupku. Dakle, i ovde stranke mogu iznositi i nove
činjenice, predlagati nove dokaze, а tuženi može isticati i nove prigovore (u pogledu pobijanog
dela platnog naloga).

5. Postupak u sporovima male vrednosti

Opšta karakteristika sporova male vrednosti је pojednostavljenje procedure i nastojanje da se
skrati vreme raspravljanja koje је inače redovno u normalnim parnicama. Takođe postoje i
pojednostavljenja u odnosu na presudu.
Sporovi male vrednosti jesu sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu
koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra ро srednjem kursu Narodne banke Srbije na
dan podnošenja tužbe (promena kursa ne utjce na primenu pravila ovog postupka). Као sporovi
male vrednosti smatraju se i sporovi u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u
novcu, а tužilac је u tužbi naveo da pristaje da umesto ispunjenja određenog zahteva primi
određeni novčani iznos koji ne prelazi iznos iz od 3.000 evra. Као sporovi male vrednosti
smatraju se i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, а vrednost predmeta
spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi iznos 3.000 evra.
Ne smatraju se sporovima male vrednosti sporovi о nepokretnostima, sporovi iz radnih odnosa i
sporovi zbog smetanja državine.
Postupak о sporovima male vrednosti sprovodiće se i povodom prigovora protiv platnog naloga,
ako vrednost osporenog dela platnog naloga ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra ро
srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Postupak о sporovima male vrednosti sprovodi se, ро pravilu, pred nižim sudovima prvog
stepena. U postupku о sporovima male vrednosti ne dostavlja se tužba tuženom na odgovor. Uz
poziv za glavnu raspravu tuženom će se dostaviti tužba. U ovim parnicama ne zakazuje se i ne
održava se pripremno ročište.
U pozivu za glavnu raspravu navešće se, pored ostalog, da će se smatrati da је tužilac povukao
tužbu ako ne dođe na ročište za glavnu raspravu, da će sud, ako tuženi izostane sa ročišta za
glavnu raspravu, doneti presudu zbog izostanka. Sud će upozoriti stranke da u ovom postupku
treba da sve činjenice i dokaze iznesu do zaključenja prvog ročišta za glavnu raspravu, da u žalbi
protiv presude ne mogu da se iznose nove činjenice i predlažu novi dokazi, kao i da odluka može
da se pobija samo zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene
materijalnog prava.
U postupku о sporovima male vrednosti, zapisnik о glavnoj raspravi, pored propisanih podataka
(о sudu, mestu i vremenu, predmetu spora, strankama i punomoćnicima), sadrži i:1) izjave
stranaka koje su od bitnog značaja, а naročito one kojima se, u celosti ili delimično, priznaje
tužbeni zahtev, odriče od tužbenog zahteva, preinačava ili povlači tužba, ili odriče od žalbе; 2)
bitnu sadržinu izvedenih dokaza; 3) odluke protiv kojih је dozvoljena .žalba i koje su objavljene
na glavnoj raspravi; 4) da li su stranke bile prisutne objavljivanju presude i ako jesu, da su
poučene pod kojim uslovima mogu da izjave žalbu.
Ako tužilac ne dođe na ročište za glavnu raspravu, а uredno је pozvan, smatraće se da је povukao
tužbu. Ako tuženi ne dođe na ročište za glavnu raspravu, а uredno је pozvan, sud će doneti
presudu zbog izostanka.
Ako tužilac preinači tužbu tako da vrednost predmeta spora prelazi dinarsku protivvrednost
3.000 evra, postupak će se dovršiti u skladu sa odredbama ZPP о opštem parničnom postupku.
Ako tužilac do zaključenja glavne rasprave koja se vodi u skladu sa odredbama ZPP о opštem
parničnom postupku smanji tužbeni zahtev tako da više ne prelazi dinarsku protivvrednoost
3.000 evra, dalji postupak sprovešće se u skladu sa odredbama postupku о sporovima male
vrednosti.
Presuda u postupku о sporovima male vrednosti objavljuje se odmah zaključenju glavne
rasprave. Prilikom objavljivanja presude sud će је obrazložiti i poučiti stranku о uslovima pod
kojima može da izjavi Pisano izrađena presuda u obrazloženju sadrži utvrđeno činjenično
navođenje dokaza na osnovu kojih je ono utvrđeno i propise na kojima sud zasnovao presudu.
U postupku о sporovima male vrednosti dozvoljena је posebna žalba samo protiv rešenja kojim
se okončava postupak. Ostala rešenja protiv kojih је ро ovom zakonu dozvoljena posebna žalba
mogu se pobijati samo žalbom protiv odluke kojom se postupak okončava. Ova rešenja ne
dostavljaju se strankama, već se objavljuju na ročištu i unose u pisani sastav odluke.
Presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku о sporovima male vrednosti može se
pobijati samo zbog apsolutno bitnih povreda parničnog postupka i zbog pogrešne primene
materijalnog prava. Povodom žalbe u postupku о sporovima male vrednosti ne primenjuju se
odredbe о ukidanju presude i vraćanju predmeta prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Protiv prvostepene presude, odnosno rešenja stranke mogu izjaviti žalbu u roku od osam dana od
dana objavljivanja presude, odnosno rešenja, а ako је presuda, odnosno rešenje dostavljeno
stranci, rok se računa od dana dostavljanja. U postupku о sporovima male vrednosti, rok za
izvršenje činidbe i za donošenje dopunske presude iznosi osam dana. Protiv odluke
drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.
6. Postupak u privrednim sporovima
Odredbe о postupku u privrednim sporovima primenjuju se u svim sporovima u kojima sude
privredni sudovi u skladu sa zakonom kojim se uređuje stvarna nadležnost sudova (privredni
spor), ako za pojedine sporove nije propisana druga vrsta postupka. U postupku u privrednim
sporovima shodno se primenjuju odredbe opšteg postupka propisanog Zakonom о parničnom
postupku.
Za sporove radi utvrđenja postojanja ili nepostojanja ugovora, radi izvršenja ugovora, u
sporovima radi naknade štete usled neizvršenja ugovora, pored opšte mesne nadležnosti, mesno
је nadležan sud mesta gde је ро sporazumu stranaka, tuženi dužan da izvrši ugovor. Za statusne
sporove koji nastanu povodom upisa u registar, odnosno brisanja iz registra, pored opšte mesno
nadležnog, mesno је nadležan i sud prema mestu upisa u registar. Za sporove koji proističu iz
upisa u registar, odnosno brisanja iz registra mesno је nadležan sud prema mestu upisa u
registar.
U privrednim sporovima u prvom stepenu sudi sudija pojedinac. Каd sudi u drugom stepenu
drugostepeno veće čine tri sudije. Parnična radnja zastupnika ne može se opozvati, sem ako је u
pitanju priznanje ili odricanje od tužbenog zahteva. U privrednim sporovima sporne činjenice se
ро pravilu dokazuju ispravama.
Revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela
pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra ро srednjem kursu
Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
U postupku u privrednim sporovima važe sledeći rokovi: 1) rok od 30 dana za podnošenje
predloga za vraćanje u pređašnje stanje, 2) rok od osam dana za izvršenje činidbe, a za činidbe
koje se ne sastoje u novčanom davanju sud može da odredi duži rok.
U postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su norovi u kojima se tužbeni
zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra
posrednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Kao sporovi male vrednosti
smatraju se i sporovi u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, a tužilac je u
tužbi naveo da pristaje da umesto ispunjenja određenog zahteva primi određeni novčani iznos
koji ne prelazi dinarsku protivrednost od 30.000 evra. Kao sporovi male vrednosti smatraju se i
sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju
je tužilac u tužbi naveo, ne prelazi dinarsku protivrednost od 30.000 evra. U postupku o
sporovima male vrednosti u privrednim sporovima tužba se ne dostavlja tuženom na odgovor.

7. Postupak u potrošačkim sporovima

U postupcima u sporovima koji proizlaze iz ugovornog odnosa potrošača i trgovca (potrošački
sporovi) shodno se primenjuju ostale odredbe ZPP, ako u posebnim odredbama o potrošačkim
sporovima ili posebnim zakonom nije drugačije propisano. Izuzetno odredbe koje se odnose na
postupak u potrošačkim sporovima neće se primenjivati na sporove koji nastanu usled smrti,
telesne povrede ili narušavanja zdravlja, pružanja zdravstvenih ili pravnih usluga i prenosa prava
na nepokretnostima.
Ako se zbog složenosti predmeta postupka, ili predloženih dokaza, potrošački spor ne može
raspraviti u skladu sa odredbama o potrošačkim sporovima, sud će doneti rešenje da se postupak
nastavi po pravilima opšteg pamičnog postupka. Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba.
U postupku o potrošačkim sporovima tuženom će se uz poziv za glavnu raspravu dostaviti
tužba. Tužba se ne dostavlja tuženom na odgovor. U postupku o potrošačkim sporovima ne
zakazuje se i ne održava pripremno ročište. Ročište za glavnu raspravu zakazuje se i održava
najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema tužbe u sud.
U pozivu za glavnu raspravu navešće se, pored ostalog, da će se smatrati da je tužilac povukao
tužbu ako ne dođe na ročište za glavnu raspravu, da će sud, ako tuženi izostane sa ročišta za
glavnu raspravu, održati ročište i doneti presudu na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja. Sud će
upozoriti stranke da u ovom postupku treba da sve činjenice i dokaze iznesu do zaključenja prvog
ročišta za glavnu raspravu, da u žalbi protiv presude ne mogu da iznose nove činjenice i predlažu
nove dokaze, kao i da odluka može da se pobija samo zbog apsolutno bitnih povreda odredaba
parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ako tužilac ne dođe na ročište za glavnu raspravu, a uredno je pozvan, smatraće se da je povukao
tužbu. Ako tuženi ne dođe na ročište za glavnu raspravu, а uredno је pozvan, sud će održati
ročište i odlučiti na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja.
Presuda u potrošačkim sporovima objavljuje se odmah ро zaključenju glavne rasprave. Prilikom
objavljivanja presude sud će је kratko obrazložiti i poučiti stranku о uslovima pod kojima može
da izjavi žalbu.
U postupku о potrošačkim sporovima dozvoljena је posebna žalba samo protiv rešenja kojim se
okončava postupak. Ostala rešenja protiv kojih је ро ovom zakonu dozvoljena posebna žalba
mogu da se pobijaju samo žalbom protiv odluke kojom se postupak okončava. Ova rešenja ne
dostavljaju se strankama, već se objavljuju ua ročištu i unose u pisani sastav odluke.
Presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku о potrošačkim sporovima može da se
pobija samo zbog apsolutno bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne
primene materijalnog prava. Protiv navedene prvostepene presude, odnosno rešenja stranke mogu
da izjave žalbu u roku od osam dana. Rok za žalbu računa se od dana objavljivanja presude,
odnosno rešenja, а ako је presuda, odnosno rešenje dostavljeno stranci, rok se računa od dana
dostavljanja.
Rok za izvršenje činidbe i rok za donošenje dopunske presude u potrošaćkim sporovima је osam
dana.

8. Posebni postupci u vezi sa porodičnim odnosima

Zajedničke odredbe о bračnim sporovima. Sudski postupci u vezi sa porodičnim odnosima
uređeni su u čl. 201-289. Porodičnog zakona ("Službeni glasnik Republike Srbije" br. 18/2005 i
6/2015). Tо su: а) Postupak u bračnom sporu, b) Postupak u sporu о materinstvu i očinstvu, с)
Postupak u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava,
d) Postupak u sporu za poništenje usvojenja, е) Postupak u sporu za izdržavanje i f) Postupak u
sporu za zaštitu od nasilja u porodici.
Postupak radi utvrđivanja postojanja ili nepostojanja braka, kao i za poništenje i razvod braka
(bračni spor), pokreće se tužbom. Postupak za razvod braka pokreće se i predlogom za
sporazumni razvod braka.
U bračnom sporu mesno је nadležan sud određen zakonom kojim se uređuje parnični postupak.
Postupak u vezi sa porodičnim odnosima u prvom stepenu sudi veće sastavljeno od jednog
sudije i dvoje sudija porotnika, а u postupku ро žalbi veće sastavljeno od troje sudija. Sudije se
biraju iz reda lica koja su stekla posebna znanja iz oblasti prava deteta. Sudije porotnici biraju
se iz redova stručnih lica koja imaju iskustvo u radu sa decom i mladima.
Postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan је ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši
roditeljsko pravo. U postupku u vezi sa porodičnim odnosima tužba se ne dostavlja tuženom na
odgovor. Postupak će sud, ро pravilu, sprovesti na najviše dva ročišta. Prvo ročište zakazuje se
tako da se održi u roku od 15 dana od dana kada su tužba ili predlog primljeni u sudu.
Drugostepeni sud dužan je da donese odluku u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena
žalba.
U postupku u vezi sa porodičnim odnosima sud može utvrđivati činjenice i kada one nisu među
strankama sporne, a može i samostalno istraživati činjenice koje nijedna stranka nije iznela. U
postupku u vezi sa porodičnim odnosima javnost je isključena. Podaci iz sudskih spisa spadaju u
službenu tajnu i nju su dužni da čuvaju svi učesnici u postupku kojima su ti podaci dostupni. O
naknadi troškova postupka u vezi sa porodičnim odnosima sud odlučuje po slobodnoj oceni,
vodeći računa o razlozima pravičnosti.
Revizija je uvek dozvoljena u postupcima u vezi sa porodičnim odnosima, osim ako zakonom nije
drugačije određeno.
a. Postupak u bračnom sporu
U sudskom postupku može se utvrđivati postojanje i ništavost braka i sprovoditi razvod braka.
Postupak radi utvrđivanja postojanja ili nepostojanja braka, kao i za poništenje i razvod braka
(bračni spor), pokreće se tužbom. Postupak za razvod braka pokreće se i predlogom za
sporazumni razvod braka. Dakle, u našem pravu postoje tri vrste bračnih parnica: 1) parnica za
utvrđenje postojanja ili nepostojanja braka, 2) parnica za poni-štaj braka i 3) parnica za razvod
braka.
Tužba za utvrđenje postojanja ili nepostojanja braka. Tužbu za utvrđenje postojanja ili
nepostojanja braka mogu podneti supružnici, lica koja imaju pravni interes da bude utvrđeno
postojanje ili nepostojanje braka i javni tužilac.
Tužbu za poništenje ništavog braka mogu podneti supružnici, lica koja imaju pravni interes da
brak bude poništen i javni tužilac. Brak se može poništiti i posle njegovog prestanka. Pravo na
podizanje tužbe za poništenje ništavog braka ne zastareva.
Dokazivanje ništavosti (bračnost). U postupku za poništenje braka koji je sklopljen za vreme
trajanja ranijeg braka jednog supružnika, postojanje ranijeg braka dokazuje se izvodom iz matične
knjige venčanih. Ako tužilac postojanje ranijeg braka ne može dokazati izvodom iz matične
knjige venčanih, sud će mu naložiti da u određenom roku pokrene parnicu radi utvrđivanja da
raniji brak postoji, a ako on to ne učini, smatraće se da je tužba povučena. Ako tuženi osporava
punovažnost ranijeg braka koji je upisan u matičnu knjigu venčanih, sud će mu naložiti da u
određenom roku pokrene parnicu za poništenje ranijeg braka, a ako on to ne učini, smatraće se da
je od svoje tvrdnje odustao. Sud će odbiti tužbeni zahtev za poništenje braka ako je raniji brak
prestao do zaključenja glavne rasprave.
Tužba za poništenje rušljivog braka zbog maloletstva. Supružnik koji je u vreme sklapanja braka
bio maloletan može podneti tužbu za poništenje braka sklopljenog bez dozvole suda u roku od
godinu dana od dana sticanja punoletstva. Roditelji maloletnog supružnika, odnosne njegov
staratelj, mogu podneti tužbu za poništenje braka sklopljenog bez dozvole suda do punoletstva
maloletnog supružnika.
Tužba za poništenje rušljivog braka zbog prinude i zablude. Supružnik koji je brak sklopio pod
prinudom ili u zabludi može podneti tužbu za poništenje braka u roku od godinu dana od dana
kada je prinuda prestala ili je zabluda uočena.
Tužba za poništenje rušljivog braka zbog nesposobnosti za rasuđivanje. Supružnik koji nije bio
sposoban za rasuđivanje u trenutku sklapanja braka, a naknadno postane sposoban za rasuđivanje,
može podneti tužbu za poništenje braka u roku od godinu dana od dana prestanka nesposobnosti
za rasuđivanje, odnosno od dana pravnosnažnosti sudske odluke o vraćanju poslovne
sposobnosti. Pravo na tužbu za poništenje braka ne prelazi na naslednike supružnika. Naslednici
supružnika mogu nastaviti već započeti postupak radi utvrđivanja da je postojao osnov za
poništenje braka. Staratelj maloletnog ili poslovno nesposobnog supružnika može podneti tužbu
za poništenje braka samo uz prethodnu saglasnost organa starateljstva.
Tužba za razvod braka. Tužbu za razvod braka mogu podneti oba supružnika. Pravo na tužbu za
razvod braka ne prelazi na naslednike supružnika. Naslednici supružnika koji su pokrenuli bračni
spor predlogom za sporazumni razvod braka mogu nastaviti već započeti postupak radi
utvrđivanja da je postojao osnov za razvod braka. Staratelj poslovno nesposobnog supružnika
može podneti tužbu za razvod braka samo uz prethodnu saglasnost organa starateljstva.
Ako tužbu u bračnom sporu podnosi punomoćnik stranke, punomoćje mora biti overeno i izdato
samo radi zastupanja u bračnom sporu. Punomoćje mora da sadrži navode u pogledu vrste tužbe i
osnova za podnošenje tužbe. U bračnom sporu koji je pokrenut predlogom za sporazumni razvod
braka supružnike ne može zastupati isti punomoćnik.
U bračnom sporu odricanje od tužbenog zahteva ima isto pravno dejstvo kao povlačenje tužbe. U
bračnom sporu tužilac može tužbu povući do zaključenja glavne rasprave bez pristanka tuženog, a
sa pristankom tuženog dok postupak nije pravnosnažno završen. Predlog za sporazumni razvod
braka mogu povući jedan ili oba supružnika dok postupak nije pravnosnažno završen. Ako je do
povlačenja tužbe ili predloga došlo posle donošenja prvostepene presude, sud će rešenjem utvrditi
da je presuda bez pravnog dejstva i da se postupak obustavlja.
U bračnom sporu ne može se izreći presuda zbog propuštanja niti presuda na osnovu priznanja ili
odricanja. U bračnom sporu stranke ne mogu da zaključe sudsko poravnanje.
Predlog za sporazumni razvod braka. Ako supružnici sporazumno zatraže razvod braka podnoseći
sudu: i) pismeni sporazum o vršenju roditeljskog prava i 2) pismeni sporazum o deobi zajedničke
imovine, sud će doneti presudu o razvodu braka na osnovu sporazuma o razvodu i razvešće brak
bez preispitivanja razloga za razvod braka. Sporazum supružnika o vršenju roditeljskog prava
unosi se u izreku presude o razvodu braka ukoliko sud proceni da je taj sporazum u najboljem
interesu deteta. Sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine unosi se u izreku presude
kojom se brak razvodi na osnovu sporazuma o razvodu braka.
Sud je dužan da presudom u bračnom sporu odluči o vršenju roditeljskog prava. Sud može
presudom u bračnom sporu odlučiti o potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava. Sud
može presudom u bračnom sporu odrediti jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici.
Presuda kojom se brak razvodi na osnovu sporazuma o razvodu može se pobijati samo zbog
bitnih povreda odredaba parničnog postupka ili zbog toga stoje sporazum o razvodu zaključen
pod prinudom ili u zabludi. Pravnosnažna presuda u bračnom sporu ne može se pobijati
vanrednim pravnim lekovima u pogledu dela u kome je doneta odluka o poništenju ili razvodu
braka.
Ako u toku bračnog spora umre jedan ili umru oba supružnika, prvostepeni sud će rešenjem
utvrditi da se postupak obustavlja. Time se ne dira u pravo naslednika da nastave postupak u
skladu sa čl. 218. i 220. Porodičnog zakona.
Postupak posredovanja. Postupak posredovanja obuhvata postupak za pokušaj mirenja i postupak
za pokušaj sporazumnog okončanja spora (nagodba).
Posredovanje se redovno sprovodi uz postupak u bračnom sporu koji je pokrenut tužbom jednog
od supružnika. Posredovanje se ne sprovodi: ako jedan od supružnika ne pristane na
posredovanje; ako je jedan od supružnika nesposoban za rasuđivanje; ako je boravište jednog od
supružnika nepoznato; ako jedan ili oba supružnika žive u inostranstvu.
Posredovanje, po pravilu, sprovodi sud i to sudija pojedinac. Uz poziv na ročište za posredovanje
dostavlja se i tužba za poništenje ili razvod braka. Sudija koji rukovodi posredovanjem ne može
učestvovati u donošenju odluke u nekoj kasnijoj fazi postupka, osim ako je posredovanje uspelo.
Po prijemu tužbe za poništenje ili razvod braka, sud zakazuje ročište za posredovanje koje se
održava samo pred sudijom pojedincem. Sudija koji rukovodi posredovanjem dužan je da
preporuči supružnicima da se podvrgnu i psihosocijalnom savetovanju. Ako supružnici pristanu
na psihosocijalno savetovanje, sud će na njihov predlog, ili uz njihovu saglasnost, poveriti
posredovanje nadležnom organu starateljstva, bračnom ili porodičnom savetovalištu, odnosno
drugoj ustanovi koja je specijalizovana za posredovanje u porodičnim odnosima. Poveravanje se
vrši dostavljanjem tužbe za poništenje ili razvod braka.
Postupak mirenja. Mirenje se sprovodi samo u bračnom sporu koji je pokrenut tužbom za razvod
braka. Svrha mirenja jeste da se poremećeni odnos supružnika razreši bez konflikta i bez razvoda
braka. Na mirenje se pozivaju оbа supružnika. Punomoćnici ne mogu pri tome zastupati
supružnike niti mogu prisustvovati mirenju. Ako se supružnici pomire, smatraće se da је tužba za
razvod braka povučena. Ako se jedan ili оbа supružnika, iako su uredno pozvani, ne odazovu
pozivu za mirenje, smatraće se da mirenje nije uspelo i nastaviće se postupak nagodbe. Ako ne
dođe do роmirenja posle isteka roka za mirenje od dva meseca, а sud odnosno ustanova kojoj је
poveren postupak posredovanja proceni da ima izgleda da do pomirenja dođe, sa mirenjem se
može nastaviti.
О mirenju sud odnosno ustanova kojoj је poveren postupak posredovanja sastavlja zapisnik koji
sadrži izjave supružnika о tome da su se pomirili odnosno da mirenje nije uspelo. Ustanova kojoj
је poveren postupak posredovanja dužna је da о rezultatu mirenja obavesti sud kojem је podneta
tužba za razvod braka i dostavi mu zapisnik о mirenju. Sud odnosno ustanova kojoj је poveren
postupak posredovanja dužni su da mirenje sprovedu u roku od dva meseca od dana dostavljanja
tužbe sudu odnosno ustanovi. Ako ustanova kojoj је poveren postupak posredovanja ne obavesti
sud о rezultatima mirenja u roku od tri meseca od dana kada јој је dostavljena tužba za razvod
braka, postupak mirenja će sprovesti sud. Ročište za mirenje sud је dužan da zakaže tako da se
održi u roku od 15 dana od dana isteka roka za mirenje od tri meseca.
Nagodba. Nagodba se sprovodi u bračnom sporu koji је pokrenut tužbom za poništenje braka,
odnosno tužbom za razvod braka а mirenje supružnika nije uspelo. Svrha nagodbe jeste da se
poremećeni odnos supružnika razreši bez konflikta nakon poništenja ili razvoda braka. Sud
odnosno ustanova kojoj је poveren postupak posredovanja (centar za socijalni rad, bračno
savetovalište i dr.) nastojaće da supružnici postignu sporazum о vršenju roditeljskog prava i
sporazum о deobi zajedničke imovine. Na nagodbu se pozivaju оbа supružnika i njihovi
punomoćnici.
Ako supružnici postignu sporazum о vršenju roditeljskog prava i sporazum о deobi zajedničke
imovine, smatraće se da је nagodba uspela. Ako supružnici postignu samo sporazum о vršenju
roditeljskog prava ili samo sporazum о deobi zajedničke imovine, smatraće se da је nagodba
delimično uspela. Аko је nagodba uspela ili је delimično uspela, sporazum supružnika о deobi
zajedničke imovine unosi se u izreku presude о poništenju ili razvodu braka. Ako је nagodba
uspela ili је delimično uspela, sporazum supružnika о vršenju roditeljskog prava unosi se u izreku
presude о poništenju ili razvodu braka ukoliko sud proceni da je taj sporazum u najboljem
interesu deteta. Ako se jedan ili оbа supružnika, iako su uredno pozvani, ne odazovu pozivu na
nagodbu, smatraće se da nagodba nije uspela i nastaviće se postupak ро tužbi za poništenje ili
razvod braka. Ako ne dođe do nagodbe, ali sud odnosno ustanova kojoj је poveren postupak
posredovanja proceni da ima izgleda da se nagodba postigne, sa nagodbom se može nastaviti. О
nagodbi sud odnosno ustanova kojoj је poveren postupak ро sredovanja sastavlja zapisnik koji
sadrži sporazum supružnika o vršenju roditeljskog prava i o deobi zajedničke imovine, odnosno
izjave supružnika da nagodba nije uspela. Ustanova kojoj je poveren postupak posredovanja
dužna je da o rezultatu nagodbe obavesti sud kojem je podneta tužba za poništenje ili razvod
braka i dostavi mu zapisnik o nagodbi. Sud je dužan da nagodbu sprovede u roku od dva meseca
od dana kada je okončan postupak mirenja odnosno od dana kada je sudu dostavljena tužba za
poništenje braka. Ustanova kojoj je poveren postupak posredovanja dužna je da nagodbu
sprovede u roku od dva meseca od dana kada je okončan postupak mirenja odnosno od dana kada
joj je dostavljena tužba za poništenje braka. Ako ustanova kojoj je poveren postupak
posredovanja ne obavesti sud o rezultatima nagodbe u roku od tri meseca od dana kada je
okončan postupak mirenja odnosno od dana kada joj je dostavljena tužba za poništenje braka,
postupak nagodbe će sprovesti sud. Ročište za nagodbu sud je dužan da zakaže tako da se održi u
roku od 15 dana od dana kada je istekao napred navedeni rok.
b. Postupak u sporu o materinstvu i očinstvu
U sporu o materinstvu i očinstvu mesno je nadležan sud određen u ZPP. Postupak radi
utvrđivanja i osporavanja materinstva (spor o materinstvu, maternitetski spor), radi utvrđivanja i
osporavanja očinstva i radi poništenja priznanja očinstva (spor o očinstvu, paternitetski spor)
pokreće se tužbom.
Tužba radi utvrđivanja materinstva. Dete može podneti tužbu radi utvrđivanja materinstva bez
obzira na rok. Žena koja tvrdi da je majka deteta može podneti tužbu radi utvrđivanja svog
materinstva u roku od godinu dana od dana saznanja da je ona rodila dete, a najkasnije u roku od
10 godina od rođenja deteta.
Tužba radi osporavanja materinstva. Dete može podneti tužbu radi osporavanja materinstva bez
obzira na rok. Žena koja je upisana u matičnu knjigu rođenih kao majka deteta može podneti
tužbu radi osporavanja svog materinstva u roku od godinu dana od dana saznanja da ona nije
rodila dete, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta. Žena koja tvrdi da je majka deteta
može podneti tužbu radi osporavanja materinstva ženi koja je upisana u matičnu knjigu rođenih
kao majka deteta u roku od godinu dana od dana saznanja da je ona rodila dete, a najkasnije u
roku od 10 godina od rođenja deteta. Muškarac koji se po zakonu smatra ocem deteta može
podneti tužbu radi osporavanja materinstva u roku od godinu dana od dana saznanja da žena koja
je upisana u matičnu knjigu rođenih kao majka deteta nije rodila dete, a najkasnije u roku od 10
godina od rođenja deteta.
Tužba radi utvrđivanja očinstva. Dete može podneti tužbu radi utvrđivanja očinstva bez obzira na
rok. Majka može podneti tužbu radi utvrđivanja očinstva u roku od godinu dana od dana saznanja
da muškarac koga smatra ocem deteta nije priznao očinstvo, а najkasnije u roku od 10 godina od
rođenja deteta.
Tužba radi utvrđivanja očinstva. Dete može podneti tužbu radi utvrđivanja očinstva bez obzira
na rok. Majka može podneti tužbu radi utvrđivanja očinstva u roku od godinu dana od dana
saznanja da muškarac koga smatra ocem deteta nije priznao očinstvo, а najkasnije u roku od 10
godina od rođenja deteta. Muškarac koji tvrdi da је otac deteta može podneti tužbu radi
utvrđivanja svog očinstva u roku od godinu dana od dana saznanja da se sa njegovim
priznanjem očinstva nisu saglasili majka, odnosno staratelj deteta, а najkasnije u roku od 10
godina od rođenja deteta.
Tužba radi osporavanja očinstva. Dete može podneti tužbu radi osporavanja očinstva bez obzira
na rok. Majka može podneti tužbu radi osporavanja očinstva muškarcu koji se ро ovom zakonu
smatra ocem deteta u roku od godinu dana od dana saznanja da on nije otac, а najkasnije u roku
od 10 godina od rođenja deteta. Muž majke može podneti tužbu radi osporavanja svog očinstva u
roku od godinu dana od dana saznanja da on nije otac deteta, а najkasnije u roku od 10 godina od
rođenja deteta. Muškarac koji tvrdi da je otac deteta može podneti tužbu radi osporavanja
očinstva muškarcu koji se ро ovom zakonu smatra ocem deteta u roku od godinu dana od dana
saznanja da је on otac deteta, а najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta. Muškarac koji
se smatra ocem deteta začetog uz biomedicinsku pomoć može podneti tužbu radi osporavanja
svog očinstva u roku od godinu dana od dana saznanja da dete nije začeto postupkom
biomedicinski potpomognutog oplođenja, а najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta.
Tužba radi poništenja priznanja očinstva. Tužbu radi poništenja izjave о priznanju očinstva, kao i
izjave о saglasnosti sa priznanjem očinstva, u skladu sa čl. 46-56. Porodičnog zakona, mogu
podneti lica koja su dala izjavu, lica koja imaju pravni interes da izjava bude poništena te javni
tužilac. Lice koje је izjavu о priznanju očinstva, kao i izjavu о saglasnosti sa priznanjem očinstva,
dalo pod prinudom ili u zabludi može podneti tužbu radi poništenja izjave u roku od godinu dana
od dana kada је prinuda prestala ili је zabluda uočena.
Pravo na tužbu u sporu о materinstvu i očinstvu ne prelazi na naslednike. Naslednici tužioca
mogu nastaviti već započeti postupak radi utvrđivanja da је postojao osnov za utvrđivanje ili
osporavanje materinstva ili očinstva, odnosno radi poništenja priznanja očinstva. Staratelj
maloletnog ili poslovno nesposobnog tužioca može podneti tužbu u sporu о materinstvu i
očinstvu samo uz prethodnu saglasnost organa starateljstva. Ako tuženi u sporu о materinstvu i
očinstvu nije više živ, tužba se podnosi protiv njegovih naslednika. Ako tuženi nema drugih
naslednika, tužba se podnosi protiv Republike Srbije kao naslednika.
Suparničarska zajednica. Stranke u sporu radi utvrđivanja materinstva jesu dete i žena koja tvrdi
da је majka deteta. Stranke u sporu radi osporavanja materinstva jesu: dete, žena koja tvrdi da je
majka deteta, žena koja је upisana u matičnu knjigu rođenih kao majka deteta i muškarac koji se
ро ovom zakonu smatra ocem deteta (nužni i jedinstveni suparničari). Stranke u sporu radi
osporavanja očinstva jesu: dete, majka, muškarac koji tvrdi da је otac deteta i muškarac koga
majka smatra ocem deteta (nužni i jedinstveni suparničari). Stranke u sporu radi osporavanja
očinstva jesu: muškarac koji se ро ovom zakonu smatra ocem i muškarac otac deteta (nužni i
jedinstveni suparničari). Stranke u sporu radi poništenja priznanja očinstva jesu; dete, majka,
muškarac koji tvrdi da je otac deteta i muškarac koga majka smatra ocem deteta (nužni i i
jedinstveni suparničari). Stranke u sporu radi osporavanja očinstva jesu: dete, majka, muškarac
koji se po ovom zakonu smatra ocem i muškarac koji tvrdi da je otac deteta (nužni i jedinstveni
suparničari). Stranke u sporu radi poništenja priznanja očinstva jesu: lice koje je dalo izjavu o
priznanju očinstva, lice koje je dalo izjavu o saglasnosti sa priznanjem očinstva, a lice koje ima
pravni interes da izjava bude poništena samo ako se radi o uslovima za ništavost priznanja (nužni
i jedinstveni suparničari). Ako tužbom u sporu o materinstvu i očinstvu nisu obuhvaćena sva lica
koja moraju biti stranke u postupku, sud je dužan da pouči tužioca da tuži i lice koje tužbom nije
obuhvaćeno ili da to lice pozove da se pridruži tužbi kao novi tužilac. Ako tužilac u roku koji
sud odredi ne proširi tužbu na sva lica koja moraju biti stranke u postupku ili se ta lica ne
pridruže tužbi kao tužioci, smatraće se da je tužba povučena, a ako tužba bude vraćena sudu bez
ispravke, sud će je odbaciti.
Ako tužbu u sporu o materinstvu i očinstvu podnosi punomoćnik stranke, punomoćje mora biti
overeno i izdato samo radi zastupanja u ovom sporu. Punomoćje treba da sadrži navode u
pogledu vrste tužbe i osnova za podizanje tužbe.
U sporu o materinstvu i očinstvu ne može se izreći presuda zbog propuštanja niti presuda na
osnovu priznanja ili odricanja. U sporu o materinstvu i očinstvu stranke ne mogu da zaključe
sudsko poravnanje.
Ako u toku spora o materinstvu i očinstvu umru tužilac ili tuženi, prvostepeni sud će rešenjem
utvrditi da se postupak obustavlja. Ovim se ne dira u pravo naslednika da nastave postupak radi
utvrđivanja da je postojao osnov za utvrđivanje ili osporavanje materinstva ili očinstva, odnosno
radi poništenja priznanja očinstva.
Sud je dužan da presudom u sporu o materinstvu i očinstvu odluči o vršenju roditeljskog prava.
Sud može presudom u sporu o materinstvu i očinstvu odlučiti i o potpunom ili delimičnom
lišenju roditeljskog prava. Sud može presudom u sporu o materinstvu i očinstvu odrediti jednu ili
više mera zaštite od nasilja u porodici.
c. Postupak u sporu za zaštitu prava deteta i postupak u
sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava
Dete može podneti tužbu u sporu za zaštitu svog prava i u sporu za vršenje odnosno lišenje
roditeljskog prava pred sudom opšte mesne nadležnosti ili pred sudom na čijem području ono
ima prebivalište, odnosno boravište. Postupak u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje
odnosno lišenje roditeljskog prava pokreće se tužbom.
Tužba za zaštitu prava deteta. Tužbu za zaštitu prava deteta mogu podneti: dete, roditelji deteta,
javni tužilac i organ starateljstva. Tužba za zaštitu prava deteta može se podneti u pogledu svih
prava koja su detetu priznata ovim zakonom a nisu zaštićena nekim drugim postupkom. Pravo i
dužnost da obaveste javnog tužioca ili organ starateljstva о razlozima za zaštitu prava deteta
imaju sve dečje, zdravstvene i obrazovne ustanove ili ustanove socijalne zaštite, pravosudni i
drugi državni organi, udruženja i građani.
Tužba za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava. Tužbu za vršenje roditeljskog prava mogu
podneti; dete, roditelji deteta i organ starateljstva. Tužbu za lišenje roditeljskog prava mogu
podneti: dete, drugi roditelj, javni tužilac i organ starateljstva. Tužbu za vraćanje roditeljskog
prava može podneti i roditelj koji je biо lišen roditeljskog prava. Pravo i dužnost da obaveste
javnog tužioca ili organ starateljstva о razlozima za lišenje roditeljskog prava imaju sve dečje,
zdravstvene i obrazovne ustanove ili ustanove socijalne zaštite, pravosudni i drugi državni organi,
udruženja i građani.
Ako između deteta i njegovog zakonskog zastupnika postoje suprotni interesi, dete zastupa
kolizijski staratelj. Dete koje је navršilo 10. godinu života i koje је sposobno za rasuđivanje
može samo odnosno preko nekog drugog lica ili ustanove zatražiti od organa starateljstva da mu
postavi kolizijskog staratelja. Dete koje је navršilo 10. godinu života i koje је sposobno za
rasuđivanje može samo odnosno preko nekog drugog lica ili ustanove zatražiti od suda da mu
postavi privremenog zastupnika zbog postojanja suprotnih interesa između njega i njegovog
zakonskog zastupnika.
U sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava sud је uvek
dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta. Ako sud proceni da u sporu za zaštitu prava
deteta ili u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava dete kao stranka nije zastupano na
odgovarajući način, dužan је da detetu postavi privremenog zastupnika.
Ako sud utvrdi da је u sporu za zaštitu prava deteta ili u sporu za vršenje odnosno lišenje
roditeljskog prava stranka dete koje је sposobno da formira svoje mišljenje, dužan је: da se stara
da dete blagovremeno dobije sva obaveštenja koja su mu potrebna; da dozvoli detetu da
neposredno izrazi svoje mišljenje i da mišljenju deteta posveti dužnu pažnju u skladu sa
godinama i zrelošću deteta; da mišljenje deteta utvrdi na način i na mestu koje је u skladu sa
njegovim godinama i zrelošću, osim ako bi to očigledno bilo u suprotnosti sa najboljim
interesom deteta.
Ako kolizijski staratelj ili privremeni zastupnik utvrdi da u sporu za zaštitu prava deteta ili u
sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog pra va on zastupa dete koje је sposobno da formira
svoje sopštveno mišljenje, dužan је: da se stara da dete blagovremeno dobije sva obaveštenja
koja su mu potrebna; da detetu pruži objašnjenje koje se tiče mogućih posledica akta koji on
preduzima; da prenese sudu mišljenje deteta, ako dete nije neposredno izrazilo mišljenje pred
sudom, osim ako bi to očigledno bilo u suprotnosti sa najboljim interesom deteta.
Odredbe о kolizijskom staratelju ili privremenom zastupniku deteta i о njihovim dužnostima
primenjuju se i u drugim sudskim postupcima u vezi sa porodičnim odnosima ako se ti postupci
odnose i na prava deteta.
Ove odredbe dužni su da primenjuju i organi koji vode druge postupke ako se ti postupci odnose
i na prava deteta.
Postupak za zaštitu prava deteta i postupak za lišenje roditeljskog prava naročito su hitni. Prvo
ročište zakazuje se tako da se održi u roku od osam dana od dana kada је tužba primljena u sudu.
Drugostepeni sud dužan је da donese odluku u roku od 15 dana od dana kada mu је dostavljena
žalba. Pre nego što donese odluku о zaštiti prava deteta ili о vršenju odnosno lišenju roditeljskog
prava, sud је dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog
savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima.
U sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava ne može se
izreći presuda zbog propuštanja niti presuda na osnovu priznanja ili odricanja. U sporu za zaštitu
prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava stranke ne mogu da zaključe
sudsko poravnanje. Sporazum roditelja о zajedničkom ili samostalnom vršenju roditeljskog prava
unosi se u izreku presude о vršenju roditeljskog prava ukoliko sud proceni da је taj sporazum u
najboljem interesu deteta. Ako roditelji nisu zaključili sporazum о vršenju roditeljskog prava ili
sud proceni da njihov sporazum nije u najboljem interesu deteta, odluku о poveravanju
zajedničkog deteta jednom roditelju, о visini doprinosa za izdržavanje od strane drugog roditelja i
о načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem donosi sud. Kada sud donese
odluku о zajedničkom ili samostalnom vršenju roditeljskog prava, а dete se ne nalazi kod roditelja
koji treba da vrši roditeljsko pravo, sud će narediti da se dete odmah preda roditelju koji treba da
vrši roditeljsko pravo. Sud može presudom u sporu za zaštitu prava deteta odlučiti i о vršenju
odnosno lišenju roditeljskog prava. Sud može presudom u sporu za vršenje roditeljskog prava
odlučiti i о potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava. Sud može presudom u sporu za
zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava odrediti jednu ili više
mera zaštite od nasilja u porodici.
d. Postupak u sporu za poništenje usvojenja
U sporu za poništenje usvojenja mesno је nadležan sud na čijem se području nalazi organ
starateljstva pred kojim је zasnovano usvojenje. Tužbu za poništenje usvojenja zaključenog ро
čl. 89-103. Porodičnog zakona, mogu podneti usvojitelji, usvojenik, roditelji odnosno staratelj
usvojenika, lica koja imaju pravni interes da usvojenje bude poništeno, kao i javni tužilac. Lice
koje је izjavu о saglasnosti za usvojenje dalo pod prinudom ili u zabludi može podneti tužbu za
poništenje usvojenja u roku od godinu dana od dana kada је prinuda prestala ili је zabluda
uočena.
Presudu о poništenju usvojenja sud dostavlja organu starateljstva pred kojim је zasnovano
usvojenje. Na osnovu te presude organ starateljstva pred kojim је zasnovano usvojenje donosi
rešenje о poništenju rešenja о novom upisu rođenja usvojenika. Na osnovu tog rešenja osnažuje
se Prvi upis rođenja usvojenika.
e. Postupak u sporu za izdržavanje
U sporu za izdržavanje mesno је nadležan sud određen zakonom kojim se uređuje parnični
postupak. Postupak u sporu za izdržavanje pokreće se tužbom. Tužbu za izdržavanje može
podneti lice koje se u smislu ovog zakona smatra poveriocem odnosno dužnikom izdržavanja.
Tužbu za izdržavanje deteta može podneti i organ starateljstva. Tužba za izdržavanje supružnika
može se podneti tokom trajanja braka, а najkasnije do zaključenja glavne rasprave u bračnom
sporu. Izuzetno, bivši supružnik koji iz opravdanih razloga nije podneo tužbu za izdržavanje u
bračnom sporu može је podneti najkasnije u roku od godinu dana od dana prestanka braka,
odnosno od dana kada mu je učinjeno poslednje faktičko davanje na ime izdržavanja. U tom
slučaju, tužbeni zahtev može biti usvojen samo ako su uslovi od kojih zavisi pravo na
izdržavanje postojali u vreme prestanka braka i još uvek postoje u vreme zaključenja glavne
rasprave u sporu za izdržavanje. Tužba za izdržavanje vanbračnog partnera može se podneti u
roku od godinu dana od dana prestanka zajednice života vanbračnih partnera, odnosno od dana
kada је učinjeno poslednje faktičko davanje na ime izdržavanja.
Postupak u sporu za izdržavanje naročito је hitan. Prvo ročište zakazuje se tako da se održi u roku
od osam dana od dana kada је tužba primljena u sudu. Drugostepeni sud dužan је da donese
odluku u roku od 15 dana od dana kada mu је dostavljena žalba. Sud nije vezan granicama
tužbenog zahteva za izdržavanje. Presudu о izdržavanju sud је dužan da odmah dostavi organu
starateljstva na čijoj teritoriji poverilac izdržavanja ima prebivalište odnosno boravište. Organ
starateljstva dužan је da vodi evidenciju i dokumentaciju о izdržavanim licima. Način vođenja
evidencije i dokumentacije propisuje ministar nadležan za porodičnu zaštitu.
f. Postupak u sporu za zaštitu od nasilja u porodici
U sporu za zaštitu od nasilja u porodici mesno је nadležan, pored suda opšte mesne nadležnosti,
i sud na čijem području ima prebivalište, odnosno boravište član porodice prema kome је nasilje
izvršeno. Postupak u sporu za zaštitu od nasilja u porodici pokreće se tužbom. Tužbu za
određivanje mere zaštite od nasilja u porodici, kao i za produženje mere zaštite od nasilja u
porodici, mogu podneti: član porodice prema kome је nasilje izvršeno, njegov zakonski
zastupnik, javni tužilac i organ starateljstva. Tužbu za prestanak mere zaštite od nasilja u
porodici može podneti član porodice protiv koga је mera određena.
Postupak u sporu za zaštitu od nasilja u porodici naročito је hitan. Prvo ročište zakazuje se tako
da se održi u roku od osam dana od dana kada
je tužba primljena u sudu. Drugostepeni sud dužan je da donese odluku u roku od 15 dana od
dana kada mu je dostavljena žalba.
Ako organ starateljstva nije pokrenuo postupak u sporu za zaštitu od nasilja u porodici, sud može
zatražiti od organa starateljstva da pruži pomoć u pribavljanju potrebnih dokaza i da iznese svoje
mišljenje o svrsishodnosti tražene mere.
Sud nije vezan granicama tužbenog zahteva za zaštitu od nasilja u porodici. Sud može odrediti i
meru zaštite od nasilja u porodici koja nije tražena ako oceni da se takvom merom najbolje
postiže zaštita. Žalba ne zadržava izvršenje presude o određivanju ili produženju mere zaštite od
nasilja u porodici, osim ako sud ne odluči drugačije.
Presudu u sporu za zaštitu od nasilja u porodici sud je dužan da odmah dostavi kako organu
starateljstva na čijoj teritoriji ima prebivalište odnosno boravište član porodice prema kome je
nasilje izvršeno, tako i organu starateljstva na čijoj teritoriji ima prebivalište odnosno boravište
član porodice protiv koga je mera zaštite određena. Organ starateljstva dužan je da vodi
evidenciju i dokumentaciju kako o licima prema kojima je nasilje izvršeno, tako i o licima protiv
kojih je određena mera zaštite. Način vođenja evidencije i dokumentacije propisuje ministar
nadležan za porodičnu zaštitu.
Krajem 2016. godine donet je poseban Zakon o sprečavanju nasilja u porodici (Sl.gl. 94/2016),
sa ciljem da na opšti i jedinstven način uredi organizaciju i postupanje državnih organa i
ustanova u delotvornom sprečavanju nasilja u porodici i hitnu, blagovremenu i delotvornu
zaštitu i podršku žrtvama nasilja u porodici.

Glava četvrta

POSTUPAK PRED ARBITRAŽNIM SUDOM

Postupak pred arbitražnim sudom. Zakonom o arbitraži iz 2006. godine, uređeno je arbitražno
rešavanje sporova pred ad hoc (privremenim) ili institucionalnim (stalnim) arbitražnim
sudovima (unutrašnja arbitraža i međunarodna arbitraža), koje obrazuju same stranke u sporu.
Nadležnost arbitražnog suda određuje se sporazumom stranaka. Arbitraža se može ugovoriti za
rešavanje imovinskog spora 0 pravima kojima stranke slobodno raspolažu, osim sporova za koje
je određena isključiva nadležnost suda (arbitrabilnost spora). Sporazum o arbitraži mora da se
zaključi u pismenoj formi, kroz poseban ugovor ili putem odredbe u nekom drugom ugovoru
(arbitražna klauzula).
Arbitražni sud sačinjavaju jedan arbitar (arbitar pojedinac) ili tri, odnosno više arbitara
(arbitražno veće), o čemu odlučuju stranke. Za arbitra stranke mogu imenovati svako fizičko
lice koje je poslovno sposobno, bez obzira na državljanstvo. Troškove arbitražnog sudovanja
snose stranke.
Postupak pred arbitražnim sudom karakteriše jednostepenost i efikasnost. Postupak uređuju
same stranke a ako one to ne učine, sami arbitri određuju postupak ро kome će raspravljati i
odlučivati, а ako se u tome ne slože moraju obavestiti stranke. Pravilima koja odrede, stranke
mogu slobodno urediti mesto arbitraže, jezik postupka, način dostavljanja, posledice
propuštanja, isključiti usmenu raspravu, isključiti donošenje privremenih mera i polaganje
obezbeđenja, mogu osloboditi arbitražni sud da odluku obrazloži, itd. Opšta javnost se može
isključiti i ne moraju se poštovati pravila о usmenosti i neposrednosti u raspravljanju.
Ipak, stranke i arbitražni sud nisu potpuno slobodni u određivanju pravila postupka, јеr se mora
poštovati minimum kogentnih načela važećeg procesnog sistema. Pre svega se ne može otkloniti
primena pravilima о obostranom saslušanju stranaka, о izuzeću sudija, pravila о potpisivanju
odluke i njenom dostavljanju. Takođe se ne može isključiti primena pravila о poništaju odluke,
о zastupanju parnično nesposobnih stranaka, о značaju presuđene stvari ili toka parnice
(litispedencije), niti ugovoriti da о žalbi treba da rešava državni sud. Bez pristanka arbitri ne
mogu odrediti da se odluka nе mora obrazložiti i da se donošenje odluke ne vrši većinom
glasova.
Postupak pred arbitražnim sudom pokreće se tužbom, а tuženi može da podnese protivtužbu,
ako se stranke nisu drukčije sporazumele. Prigovor da arbitražni sud nije nadležan (prigovor
nenadležnosti) tuženi mora da podnese najkasnije kad i odgovor na tužbu. Stranka može da
podnese i prigovor da arbitražni sud prekoračuje granice svojih ovlašćenja (prigovor
prekoračenja ovlašćenja). О podnetim prigovorima arbitražni sud može da odluči kao о
prethodnom pitanju ili odlukom о predmetu spora. Ako arbitražni sud о prigovorima odluci kao
о prethodnom pitanju, svaka stranka može u roku od 30 dana od dana dostavljanja odluke da
zahteva od nadležnog suda da odluči о tom pitanju. Protiv odluke tog suda nije dozvoljena
žalba. Izvođenje dokaza putem saslušanja svedoka vrši se ро pravilu na raspravi, i to bez
polaganja zakletve, а prema njima, kao i prema drugim subjektima, ne mogu se izricati procesne
mere i kazne niti upotrebiti drugo prinudno sredstvo bilo iz kog razloga i bilo zbog čega.
Arbitražni sud može putem državnog suda izvesti dokaze koje sam nije bio u mogućnosti da
izvede.
Arbitražna odluka. Arbitražni sud donosi odluku primenom prava, odnosno pravnih pravila,
ugovora i običaja. Arbitražni sud može da donese odluku i na osnovu pravde i pravičnosti (ех
aequo et bono, amiable compo tion) samo ako su se stranke о tome izričito sporazumele.
Arbitražni postupak se okončava donošenjem konačne arbitražne odluke. Arbitražni sud može
da donese delimičnu odluku ili međuodluku, kao odluku na osnovno poravnanja. Postupak
može da se okonča i povlačenjem tužbe (osim ako se tuženi tome ne usprotivi), sporazumom
stranaka da okončaju parnicu, u slučaju ako arbitražni sud oceni da je arbitražni postupak postao
nemoguć, kao i obustavom postupka.
Arbitražna odluka donosi se u pismenoj formi, većinom glasova i posle većanjа u kome moraju
da učestvuju svi arbitri, osim ako se stranke nisu drukčije sporazumele. Odluka mora biti
potpisana od strane arbitara, odnosno arbitra. Uskraćivanje potpisa mora se konstatovati na
samoj odluci. Arbitar koji nije saglasan sa izrekom ili obrazloženjem odluke može pismeno da
izdvoji svoje mišljenje.
Arbitražna odluka sadrži uvod, izreku о predmetu spora, troškove arbitraže i obrazloženje ako ga
stranke sporazumom nisu isključile. U odluci moraju da budu navedeni datum i mesto njenog
donošenja. Arbitražni sud dostavlja svoju odluku strankama u skladu sa svojim pravilima, а
stranke se mogu sporazumeti da је deponuju kod suda mesta arbitraže.
Odluka koju donese arbitražni sud konačna је i pravnosnažna i proizvodi pravna dejstva kao i
svaka druga sudska odluka. Tа odluka ima svojstvo izvršne isprave i može se izvršiti ро
pravilima izvršnog postupka.
Odluka arbitražnog suda može se pobijati samo vanrednim pravnim sredstvom tužbom za
poništaj arbitražne odluke, iz razloga koje Zakon о arbitraži (član 58) izričito navodi:
nepostojanje ili nevažnost sporazuma о arbitraži; kad stranci nije data mogućnost da raspravlja i
iznese svoje stavove; kad su odlukom prekoračene granice arbitražnog sporazuma; ako sastav
arbitražnog suda ili arbitražni postupak nisu bili u skladu sa sporazumom о arbitraži; ako se
arbitražna odluka zasniva na lažnom iskazu svedoka ili veštaka ili na falsifikovanoj ispravi,
ukoliko se ovi razlozi dokažu pravnosnažnom presudom; ako ро domaćem pravu predmet spora
nije podoban za arbitražu, kao i ako је ро svojim dejstvima arbitražna odluka u suprotnosti sa
domaćim javnim poretkom.
Tužba za poništaj arbitražne odluke može da se podnese samo protiv domaće arbitražne odluke
(koja је doneta u unutrašnjoj ili međunarodnoj arbitraži u Republici Srbiji), u roku od tri meseca
od dana kada је tužilac primio arbitražnu odluku. Za odlučivanje о tužbi za poništaj mesno је
nadležan sud mesta arbitraže, koji primenjuje odredbe Zakona о parničnom postupku. Stranke
ne mogu unapred da se odreknu prava na tužbu za poništaj arbitražne odluke.
Raspravljanje ро tužbi za poništaj se ograničava samo na pitanje – da li је arbitražna odluka
nevažeća iz razloga koji su u tužbi navedeni. Ako se tužbenj zahtev pokaze kao osnovan,
presudom se ponjstava napadnuta odluka, pri čemu se uopšte ne raspravlja о predmetu
presuđenog spora. Sporazum о arbitraži i dalje postoji i obavezuje stranke, te se, radi rešavanja
spora, ima obrazovati arbitražni sud u drugom sastavu, osim ako se stranke sporazumeju da
ugovor razvrgnu.

Glava peta

TROŠKOVI POSTUPКA
1) Parnični troškovi i troškovi u postupku za obezbeđenje dokaza. Parnični troškovi su izdaci
učinjeni u toku ili povodom postupka.
Parnični troškovi obuhvataju i nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo
na nagradu (član 150. ZPP).
Svaka stranka prethodno sama snosi troškove koje је prouzrokovala svojim radnjama.
Каd stranka predlozi izvođenje dokaza, dužna је da ро nalogu suda unapred položi iznos potreban
za podmirenje troškova koji će nastati povodom izvođenja dokaza. Kad izvođenje dokaza
predlažu оbе stranke, sud će odrediti da iznos potreban za podmirenje troškova polože оbе
stranke nа jednake delove. Ako је sud odredio izvođenje dokaza ро službenoj dužnosti, odrediće
da iznos položi stranka na koju pada teret dokazivanja činjenice о kojoj se izvodi dokaz. Kada se
u toku postupka stranke sporazumeju da se pokuša posredovanje (medijacija), ili sud uputi stranke
na postupak posredovanja sud će odrediti da iznos potreban za podmirenje troškova ovog
postupka polože оbе stranke na jednake delove. Izuzetno, kad sud ро službenoj dužnosti naređuje
izvođenje dokaza radi utvrđivanja činjenica u vezi zahteva sa kojima stranke ne mogu slobodno
raspolagati, troškovi za izvođenje dokaza isplaćuju se iz sredstava suda.
Stranka koja u celini izgubi parnicu dužna је da protivnoj stranci naknadi troškove. Ako stranka
delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi
svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova. Sud može odlučiti da
jedna stranka naknadi sve troškove koje је protivna stranka imala ako protivna stranka nije
uspela samo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, а zbog tog dela nisu nastali posebni
troškovi.
Sud će prema rezultatu dokazivanja, odlučiti da li će troškove za izvođenje dokaza snositi jedna
ili оbе stranke u slučaju da stranka nije u roku položila iznos potreban za podmirenje troškova ili
će ti troškovi pasti na teret sredstava suda. Sud će prilikom odlučivanja koji će se troškovi
naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice. О
tome koji su troškovi bili potrebni, kao i о visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti.
Ako је propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se ро
toj tarifi. Stranka је dužna da nezavisno od ishoda parnice naknadi protivnoj stranci troškove
koje је prouzrokovala svojom krivicom ili slučajem koji se njoj dogodio. Sud može odlučiti da
zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke naknadi protivnoj stranci troškove koje је
prouzrokovao svojom krivicom.
Tužilac će naknaditi tuženom parnične troškove ako tuženi nije dao povod za tužbu i ako је
priznao tužbeni zahtev u odgovoru na tužbu, odnosno na pripremnom ročištu, а ako se ne
održava pripremno ročište onda na glavnoj raspravi pre nego što se upustio u raspravljanje о
glavnoj stvari. Tužilac koji povuče tužbu dužan је da protivnoj stranci naknadi parnične
troškove, osim ako је povlačenje tužbe usledilo odmah posle ispunjenja zahteva od strane
tuženog. Stranka koja povuce pravni lek dužna је da protivnoj stranci naknadi troškove nastale
povodom pravnog leka.
Svaka stranka snosi svoje troškove ako је parnica završena sudskim poravnanjem ili
poravnanjem posle uspelog posredovanja (medijacije) ako se stranke drukčije ne sporazumeju.
Ako u izlučnoj parnici bude usvojen tužbeni zahtev za izlučenje stvari, а sud utvrdi da је tuženi
kao poverilac u iz vrsnom postupku imao opravdanih razloga da smatra da ne postoje prava
trećih lica na ovim stvarima, odrediće da svaka stranka snosi svoje troškove.
Suparničari snose troškove na jednake delove. Ako postoji znatna razlika u pogledu njihovog
udela u predmetu spora, sud će prema srazmeri tog udela odrediti koliki će deo troškova
naknaditi svaki od suparničara. Suparničari koji su solidarno odgovorni u glavnoj stvari,
odgovaraju solidarno i za troškove dosuđene protivnoj stranci. Za troškove prouzrokovane
posebnim parničnim radnjama pojedinih suparničara ostali suparničari ne odgovaraju. Umešač
ima pravo na naknadu troškova od protivne stranke samo za parnične radnje preduzete umesto
stranke kojoj se pridružio.
Kad javni tužilac učestvuje u postupku kao stranka, on ima pravo na naknadu troškova, ali ne i
pravo na nagradu. Troškovi koje bi ро odredbama ovog zakona trebalo da snosi javni tužilac
isplatiće se iz sredstava suda. Svaka stranka snosi svoje troškove koji su nastali učestvovanjem
javnog tužioca u postupku. Troškovi koje је javni tužilac imao povodom svog učestvovanja u
postupku padaju na teret sredstava javnog tužilaštva. Odredbe о troškovima primenjuju se i na
stranke koje zastupa javno pravobranilaštvo. U tom slučaju troškovi postupka obuhvataju i iznos
koji bi se stranci priznao na ime nagrade advokatu.
О naknadi troškova odlučuje sud na određeni zahtev stranke bez raspravljanja. Stranka је dužna
da u zahtevu opredeljeno navede troškove za koje traži naknadu. Zahtev za naknadu troškova
stranka је dužna da stavi najdocnije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju о
troškovima, а ako se radi о donošenju odluke bez prethodnog raspravljanja stranka је dužna da
zahtev za naknadu troškova stavi u predlogu о kome sud treba da odluči. О zahtevu za naknadu
troškova sud će odlučiti u presudi ili rešenju kojim se završava postupak pred tim sudom. U
slučaju usmenog objavljivanja presude ili rešenja kojim se nalaze naknada troškova, sud može
odlučiti da će iznos troškova odmeriti u pismeno izrađenoj presudi, odnosno rešenju, ako se
rešenje ima dostaviti strankama. U toku postupka sud će posebnim rešenjem odlučiti о naknadi
troškova samo kad pravo na naknadu troškova ne zavisi od odluke о glavnoj stvari. Ako
povlačenje tužbe ili pravnog leka nije izvršeno na raspravi zahtev za naknadu troškova se može
staviti u roku od osam dana ро prijemu obaveštenja о povlačenju.
Kad sud odbaci ili odbije pravni lek, odlučiće i о troškovima nastalim u postupku povodom tog
pravnog leka. Kad sud preinači odluku protiv koje је izjavljen pravni lek ili ukine tu odluku i
odbaci tužbu, odlučiće о troškovima celog postupka. Kad se ukine odluka protiv koje је izjavljen
pravni lek i predmet vrati na ponovno suđenje, ostaviće se da se о troškovima postupka povodom
pravnog leka odluci u konačnoj odluci. Tako sud može postupiti i kad odluku protiv koje је
izjavljen pravni lek samo delimično ukine.
Odluka о troškovima sadržana u presudi može se napadati samo žalbom na rešenje ako se
istovremeno ne napada i odluka о glavnoj stvari. Ako jedna stranka napada presudu samo u
pogledu troškova, а druga u pogledu glavne stvari, viši sud će jednom odlukom odlučiti о оbа
pravna leka.
Troškove postupka za obezbeđenje dokaza snosi stranka koja је podnela predlog za obezbeđenje
dokaza. Ona је dužna da naknadi i troškove protivnoj stranci, odnosno postavljenom
privremenom zastupniku. Ove troškove stranka može naknadno ostvarivati kao deo parničnih
troškova, prema uspehu u parnici.
2) Aktorska kaucija. Aktorska kaucija (cautio iudicatum solvi, obezbeđenje parničnih troškova)
obavezuje stranca koji podnosi tužbu domaćem sudu da polozi određeno obezbeđenje u novcu ili
drugom pogodnom obliku na ime parničnih troškova koje tuženik može imati za slučaj da tužilac
izgubi spor. Odredbe о aktorskoj kauciji nisu više sadržane u ZPP-u, već u zakonu kojim se
uređuje postupanje sudova u parničnom postupku sa inostranim elementom.
Ovo obezbeđenje određuje sud ро zahtevu tuženika koji ima pravo da se ne upusti u spor dok
sud pravnosnažno ne odluci о njegovom zahtevu, а ako zahtev bude usvojen - dok stranac ne
polozi utvrđenu kauciju. Time је tuženik zaštićen, posebno u tzv. veksatornim parnicama, od
bespotrebnog izlaganja troškovima postupka i ujedno zajemčeno mu је da će niti obeštećen
ukoliko tužilac ne uspe u sporu. Aktorska kaucija odnosi se ne samo na strane tužioce nego i na
strane umešače pred domaćim sudom. Pri tome, nije od značaja da li је tuženik domaće ili
takođe strano lice.
Multilateralne konvencije, pre svega haške konvencije о građanskom sudskom postupku i brojni
bilateralni međunarodni ugovori, kao i sudska praksa na recipročnoj osnovi, predviđaju
oslobođenje od polaganja aktorske kaucije.
Od polaganja aktorske kaucije oslobođena su i sva lica sa statusom izbeglice kao i apatridi ро
Konvenciji о pravnom položaju lica bez državljanstva (1954).
3) Oslobođenje od plaćanja troškova postupka. Sud će osloboditi od plaćanja troškova postupka
stranku koja prema svom opštem imovnom stanju nije u mogućnosti da snosi ove troškove.
Oslobođenje od plaćanja troškova postupka obuhvata oslobođenje od plaćanja taksa i oslobođenje
od polaganja predujma za troškove svedoka, veštaka, uviđaja i sudskih oglasa. Sud može
osloboditi stranku i samo od plaćanja taksa. Prilikom donošenja odluke о oslobođenju od plaćanja
troškova postupka sud će ceniti sve okolnosti, а naročito će uzeti u obzir vrednost predmeta spora,
broj lica koje stranka izdržava i prihode i imovinu koje imaju stranka i članovi njene porodice.
Odluku о oslobađanju od plaćanja troškova postupka donosi prvostepeni sud na predlog stranke.
Stranka koja zahteva oslobađanje od troškova dužna је da uz predlog navede činjenice i podnese
dokaze kojima se činjenice potvrđuju. Ako је to potrebno i sam sud može ро službenoj dužnosti
da pribavi potrebne podatke i obaveštenja о imovnom stanju stranke koja traži oslobađanje, а
može о tome da sasluša i stranku. Protiv rešenja suda kojim se usvaja predlog stranke nije
dozvoljena posebna žalba.
Sud će u toku čitavog postupka uvažiti pravo stranke na besplatnu pravnu pomoć kad је stranka
potpuno oslobođena od plaćanja troškova postupka (član 168. stav 2), ako је to nužno radi
zaštite prava stranke, od nosno ako је to propisano posebnim zakonom. Sud је dužan da odluci о
pravu na besplatnog punomoćnika u roku od osam dana od dana podnošenja predloga, odnosno
u roku od osam dana od dostavljanja žalbе drugostepenom sudu. U tom slučaju rok za
preduzimanje radnje od koje zavisi zaštita prava stranke teče od dana dostavljanja rešenja kojim
је odlučeno о zahtevu stranke za besplatnu pravnu pomoć. Besplatnog punomoćnika postavlja i
razrešava predsednik suda ро redosledu sa spiska advokata i protiv tog rešenja nije dozvoljena
žalba. Odredbe ZPP о punomoćnicima shodno se primenjuju i na besplatnog punomoćnika.
Kad је stranka potpuno oslobođena od plaćanja troškova postupka, iz sredstava suda isplatiće se
predujam za troškove svedoka, veštaka, uviđaja i izdavanja sudskog oglasa, kao i stvarni izdaci
besplatnog punomoćnika.
Rešenje о oslobođenju od plaćanja troškova i о postavljanju besplatnog punomoćnika prvostepeni
sud može u toku postupka ukinuti ako utvrdi da је stranka u stanju da snosi troškove postupka.
Tom prilikom sud ćе resiti da li će stranka potpuno ili delimično naknaditi i one troškove i takse
od kojih је ranije bila oslobođena kao i stvarne izdatke i nagradu postavljenom zastupniku.
Prvenstveno se imaju naknaditi iznosi isplaćeni iz sredstava suda.
Takse i troškovi isplaćeni iz sredstava suda, kao i stvarni izdaci i nagrada postavljenog
zastupnika, čine deo parničnih troškova. О naknadi ovih troškova od strane protivnika stranke
koja је oslobođena od plaćanja troškova postupka sud će odlučiti ро odredbama о naknadi
troškova. Takse i troškove isplaćene iz sredstava suda naplaćuje ро službenoj dužnosti
prvostepeni sud od stranke koja је dužna da ih naknadi. Ako је protivniku stranke koja је
oslobođena od plaćanja troškova postupka naloženo da naknadi parnične troškove, а utvrdi se da
on nije u stanju da te troškove plati, sud može naknadno odrediti da troškove plati u celini ili
delimično stranka koja је oslobođena od plaćanja troškova postupka iz onoga što јој је dosuđeno.
Time se ne dira u pravo ove stranke da za ono što је platila traži naknadu od protivnika, s tim što
ova stranka ima pravo da traži od protivnika naknadu troškova koje је platila.
 Glava šesta

PRAVNA РОМОĆ
Sudovi su dužni da jedan drugome ukazuju pravnu pomoć u parničnom postupku.
Ako zamoljeni sud nije nadležan da preduzme radnju za koju је zamoljen, ustupiće zamolnicu
nadležnom sudu, odnosno drugom državnom organu, i о tome će obavestiti sud od koga је primio
zamolnicu, а ako mu nadležni sud, odnosno državni organ nije poznat, vratiće zamolnicu.
Ako u jednom mestu postoji više sudova stvarno nadležnih za pružanje pravne pomoći, zamolnica
za pružanje pravne pomoći može se podneti bilo kome od tih sudova, ako posebnim zakonom nije
drugačije propisano.
Sudovi u pružanju pravne pomoći međusobno opšte na jeziku koji je u službenoj upotrebi u
sudu. Ako је pismeno sastavljeno na jeziku nacionalne manjine, а upućuje se sudu u kome jezik
te nacionalne manjine nije u službenoj upotrebi, uz sudsko pismeno na jeziku nacionalne
manjine priložiće se prevod tog pismena na srpski jezik.
Sudovi će ukazivati pravnu pomoć stranim sudovima u slučajevima predviđenim zakonom,
međunarodnim ugovorom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, kao i ako postoji
uzajamnost u ukazivanju pravne pomoći. U slučaju sumnje о postojanju uzajamnosti,
obaveštenje daje Ministarstvo pravde.
Odredbe u vezi sa preduzimanjem radnji od zamoljenog suda koji nije nadležan, kao i odredbe u
vezi sa postupanjem domaćih sudova ako u jednom mestu postoji više sudova stvarno nadležnih
za pružanje pravne pomoći, vaze i za postupanje sa zamolnicom stranog suda za pružanje
međunarodne pravne pomoći.
Sudovi pružaju pravnu pomoć stranim sudovima na način propisan u domaćem zakonu. Radnja
koja је predmet zamolnice stranog suda može da se preduzme i na način koji zahteva strani sud,
ako takav postupak nije protivan javnom poretku Republike Srbije.
Ako zakonom, međunarodnim ugovorom i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava nije
drugačije predviđeno, sudovi će da uzimaju u postupak zamolnice stranih sudova za pružanje
pravne pomoći, samo ako su dostavljene diplomatskim putem i ako su zamolnica i prilozi
sastavljeni na srpskom jeziku ili ako је priložen overeni prevod.
Ako međunarodnim ugovorom nije drugačije predviđeno, zamolnice domaćih sudova za pravnu
pomoć dostavljaju se stranim sudovima diplomatskim putem. Zamolnice i prilozi moraju da
budu sastavljeni na jeziku zamoljene države ili uz njih mora da budе priložen njihov overeni
prevod. Bilateralnim ugovorima, posebno sa zemljama regiona, postupak ро zamolnicama је
pojednostavljen, а u nekim slučajevima је ugovoreno i neposredno opštenje između sudova.

Glava sedma

POSTUPAK ZA REŠAVANJE SPORNOG PRAVNOG

PITANJA
Ako u postupku pred prvostepenim sudom u većem broju predmeta postoji potreba da se zauzme
stav o spornom pravnom pitanju koje je od značaja za odlučivanje o predmetu postupka pred
prvostepenim sudovima, prvostepeni sud će po službenoj dužnosti ili na predlog stranke,
zahtevom pokrenuti postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom radi rešavanja spornog pravnog
pitanja.
Sud koji je pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja dužan je da zastane sa
postupkom dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom.
Zahtev za pokretanje postupka pred Vrhovnim kasacionim sudom radi rešavanja spornog pravnog
pitanja treba da sadrži kratak prikaz utvrđenog stanja stvari u konkretnoj pravnoj stvari, navode
stranaka o spornom pravnom pitanju i razloge zbog kojih se sud obraća sa zahtevom za rešenje
spornog pravnog pitanja. Sud će uz zahtev da priloži i sopstveno tumačenje spornog pravnog
pitanja. Prvostepeni sud je dužan da uz zahtev za rešavanje spornog pravnog pitanja dostavi i
predmet Vrhovnom kasacionom sudu. Zahtev se ne dostavlja strankama na izjašnjavanje.
Kad stranka predloži pokretanje postupka za rešavanje spornog pravnog pitanja, sud može da
dostavi predlog drugoj stranci radi izjašnjavanja u roku od 15 dana od dana dostavljanja predloga.
Vrhovni kasacioni sud će odbaciti zahteve za rešavanje spornog pravnog pitanja, ako je zahtev
nepotpun (član 181. stav 1) i nedozvoljen. Zahtev je nedozvoljen, ako je o takvom zahtevu
Vrhovni kasacioni sud već doneo odluku.
Vrhovni kasacioni sud rešava sporno pravno pitanje po pravilima postupka za usvajanje pravnih
stavova. On je dužan da reši sporno pravno pitanje u roku do 60 dana od dana prijema zahteva.
Vrhovni kasacioni sud će odbiti da reši sporno pravno pitanje, ako ono nije od značaja za
odlučivanje u većem broju predmeta u postupku pred prvostepenim sudom.
U odluci povodom zahteva za rešavanje spornog pravnog pitanja, Vrhovni kasacioni sud iznosi
razloge kojima obrazlaže zauzeto pravno shvatanje.
Ova odluka dostavlja se sudu koji je pokrenuo postupak i objavljuje na internet stranici Vrhovnog
kasacionog suda ili na drugi pogodan način.
Ako je Vrhovni kasacioni sud resio sporno pravno pitanje, stranke u postupku u kome se postavlja
isto sporno pravno pitanje nemaju pravo da traže njegovo rešavanje u parnici koja je u toku.
Vrhovni kasacioni sud rešava sporno pravno pitanje ро pravilima postupka za usvajanje pravnih
stavova. On је dužan da reši sporno pravno pitanje u roku do 60 dana od dana prijema zahteva.
Vrhovni kasacioni sud će odbiti da reši sporno pravno pitanje, ako ono nije od značaja za
odlučivanje u većem broju predmeta u postupku pred prvostepenim sudom.
U odluci povodom zahteva za rešavanje spornog pravnog pitanja, Vrhovni kasacioni sud iznosi
razloge kojima obrazlaže zauzeto pravno shvatanje.
Ova odluka dostavlja se sudu koji је pokrenuo postupak i objavljuje na internet stranici Vrhovnog
kasacionog suda ili na drugi pogodan način.
Ako је Vrhovni kasacioni sud resio sporno pravno pitanje, stranke u postupku u kome se postavlja
isto sporno pravno pitanje nemaju pravo da traže njegovo rešavanje u parnici koja је u toku.

Deo treći
VANPARNIČNI POSTUPAК
Glava prva

РОЈАМ VANPARNIČNOG POSTUPКA

1. Pojam vanparničnog postupka. Zakonom о vanparničnom postupku (u daljem tekstu ZVP),
određuju se pravila ро kojima postupa ju i odlučuju sudovi u ličnim, porodičnim, imovinskim i
drugim pravnim stvarima koje se ро tom ili drugom zakonu rešavaju u vanparničnom postupku,
odnosno odredbe tog zakona primenjuju se i u drugim pravnim stvarima iz nadležnosti sudova za
koje zakonom nije izričito određeno da se rešavaju u vanparničnom postupku, ako se ne odnose
na zaštitu povređenog ili ugroženog prava niti se zbog učesnika u postupku mogu primeniti
odredbe ZPP. Tо је zakonska definicija vanparničnog postupka sadržana u članu 1. Zakona о
vanparničnom postupku ("Službeni glasnik SRS/RS", br. 25/1982, 48/1988, 46/1995, 85/2012,
55/2014 i 6/2015).
U definisanju vanparničnog postupka postoje velike teškoće, na šta ukazuje i sam njegov naziv.
Svi pokušaji da se nade pouzdano zajedničko obeležje za razgraničavanje vanparničnog i
parničnog postupka ostali su bez (potpunog) uspeha, ili zbog toga što ni jedan od kriterijuma nije
pokrivao sve različite pravne stvari о kojim se raspravlja i odlučuje u vanparničnom postupku, ili
zbog toga što su se uzeti kriterijumi za razgraničenje različito shvatali, tumačili i definisali. U
teoriji procesnog prava poznato је nekoliko pokušaja razgraničenja navedenih postupaka.
Najstarija je teorija spora ро kojoj parnični postupak karakteriše spor, koga u vanparničnom
postupku nema. Ni teorija prirode meritorne odluke kojom se postupak okončava (u parničnom
postupku odluke su uglavnom deklarativne, а u vanparničnom uglavnom konstitutivne
preobražajne), kao ni teorija dejstva takve odluke (u parničnom postupku konačne odluke dеluјu
između stranaka, dok u vanparničnom takve odluke dеluјu samo prema učesniku о čijem pravu је
odlučeno, а ne i prema ostalim učesnicima) nisu u potpunosti zadovoljile, zbog čega se
zakonodavac kod odlučivanja о tome koje će se pravne stvari rešavati u parničnom, а koje u
vanparničnom postupku rukovodi načelom celishodnosti, а ne pojmovnim (teorijskim) razlozima.
Na primer, о sporazumnom predlogu bračnih drugova za razvod braka оdlučuје se u parničnom
postupku iako ima vanparnični karakter, ili u vanparničnom postupku u kome se određuje
naknada za eksproprisanu imovinu, očigledno је prisutan spor. Najzad, presuda kojom se
poništava ugovor (u parničnom postupku) ima konstitutivni karakter, dok rešenje о nasleđivanju
doneto u (vanparničnom) postupku za raspravljanje zaostavštine ima deklarativni karakter.
Ipak, ро vladajućem mišljenju u teoriji, vanparnični postupak sluzi uglavnom uređivanju odnosa,
а ne odlučivanju u odnosima u kojima је zbog povrede prava došlo do sukoba interesa (spora). Iz
tog razloga u teoriji se pravi razlika, čеmu ima mesta i u pozitivnom pravu Srbije, na tzv. prave i
neprave vanparnične stvari. Pod prvim se podrazumevaju one vanparnične stvari u kojima ne
postoji suprotnost interesa učesnika, а pod drugim one u kojima postoji prisustvo spora između
učesnika.
U Srbiji prave vanparnične stvari su one koje se tiču: uređivanja pravnog statusa fizičkih lica;
raspravljanje zaostavštine; postupak u zemljišnoknjižnim stvarima; podizanje protesta menice ili
čeka; određivanje nosioca stanarskog prava (ili prava zakupa) na stanu u državnoj ili društvenoj
svojini, u slučајu prestanka braka; sastavljanje, potvrđivanje, čuvanje i poništenje isprava; sudski
depozit.
Neprave vanparnične stvari su one za koje је zakon izričito odredio da se imaju raspraviti u
vanparničnom postupku, iako bi se ро svojoj prirodi mogle rešavati u parničnom ili upravnom
postupku i tu spadaju: priznanje stranih sudskih i arbitražnih odluka; određivanje naknade za
eksproprisanu nepokretnost; uređenje upravljanja i korišćenja zajedničke stvari; deoba zajedničke
stvari ili imovine; međenje međa; uređenje odnosa između etažnih vlasnika u pogledu troškova
održavanja zajedničkih delova zgrada i snošenja troškova, ako о tome nema sporazuma;
uređivanje odnosa između etažnih vlasnika ako nema sporazuma о pretvaranju idealnih delova u
etažnu svojinu.
Zakon о vanparničnom postupku Srbije izvršio је zakonsku klasifikaciju vanparničnih postupaka,
а ne vanparničnih stvari, u sledeće grupe: postupci uređenja ličnih stanja; postupci uređenja
porodičnih odnosa; postupci u imovinskim stvarima; postupak sastavljanja, čuvanja, potvrđivanja
i poništavanja isprava i sudski depozit.
Zakon о vanparničnom postupku Srbije u svom prvom delu sadrži opšste odredbe, u kojima se
uređuju pojam (definicija) vanparničnog postupka i regulišu opšti instituti vanparničnog
postupka, koji se primenjuju u svim posebnim vanparničnim postupcima iz tog zakona, kao i u
drugim vanparničnim stvarima u kojima nisu uređena pravila postupka, dok u drugom delu
regulišu posebne vanparnične postupke ро grupama i pojedinačno u okviru svake grupe. Iz tih
razloga, u teoriji i u praksi govori se о opštem vanparničnom postupku i posebnim vanparničnim
postupcima. Imajući to u vidu, obradićemo posebno opšti, а posebno ostale vanparnične postupke.
Istovremeno, imaćemo u vidu Zakon о vanparničnom postupku Srbije.
U ZVP, razgraničenje је izvršeno primenom zakonskog kriterijuma kao osnovnog, ali i
primenom kriterijuma spora kao dopunskog kriterijuma. Tо znači da se vanparnični postupak
primenjuje samo u onim pravnim stvarima koje su zakonom izričito propisane, ali se može voditi
i u drugim pravnim stvarima iz nadležnosti redovnih sudova, ako se ne odnose na zaštitu
povređenog ili ugroženog prava, niti se zbog svojstva učesnika u postupku mogu primeniti
odredbe ZPP.
2. Upućivanje na parnicu ili drugi postupak. Do upućivanja na parnicu ili drugi postupak, npr.
upravni postupak, može doci i u vanparničnom i u izvršnom postupku, о čemu ZIP i ZVP sadrže
izričite odredbe.
Upućivanje na parnicu ili drugi postupak vrši se kad је potrebno da se u tim postupcima reši
neko činjenično ili pravno pitanje, koje је od značaja za odlučivanje u postupku iz koga је
upućivanje izvršeno. Kako se u tom slučaju parnični ili drugi postupak pojavljuje kao pomoćni
način u donošenju odluke u postupku iz koje је upućivanje izvršeno, u nauci i praksi govori se о
parnici, odnosno drugom postupku kao pomoćnom načinu rešavanja.
Као što је navedeno u izlaganju о prethodnom pitanju, ovaj institut treba razlikovati od
prethodnog pitanja, iako su među sohom slični (а sličnost је, kako је poznato u filozofiji i životu
- samo deo istovetnosti), zbog okolnosti da se upućivanje vrši uglavnom, zbog rešavanja
činjeničnog pitanja, što, ро pravilu nije moguće kod prethodnog pitanja (koje može biti samo
pravo, pravni odnos, ш izuzetno autentičnost isprave - kao činjenično pitanje), i što te činjenice
služe za odlučivanje о prethodnom pitanju.
Prema odredbi čl. 23. ZVP, ako su među učesnicima sporne činjeni će važne za rešenje
prethodnog pitanja, sud će ih uputiti da u određenom roku pokrenu parnicu ili postupak pred
upravnim organom radi rešenja spornog prava, odnosno pravnog odnosa. Sud upućuje onog
učesnika čije pravo smatra manje verovatnim, ako tim ili drugim zakonom nije drukčije
određeno. čije će pravo smatrati manje verovatnim, sud odlučuje slobodno, uzimajući u obzir sve
okolnosti slučaja.
Upućivanje se vrši posebnim rešenjem u kome se određuje rok, koji ne može biti duži od 30
dana, računajući od dana uručenja rešenja. Ako se postupak u određenom roku pokrene,
ostavinski postupak se prekida do pravosnažnog okončanja tog postupka. Ako se postupak u
roku ne pokrene, sud će dovršiti ostavinski postupak kao da zahteva učesnika nije bilo.
Upućivanje na parnicu, u toku vanparničnog postupka, zbog spora učesnika о činjenicama,
posledica је okolnosti što se sporne činjenice ne mogu rešavati u vanparničnom postupku.
ZVP predviđa slučajeve upućivanja na parnicu i u nekim posebnim vanparničnim postupcima.
Odredbom čl. 119 ZVP, određeno је, da će sud prekinuti postupak raspravljanja zaostavštine i
uputiti stranke (učesnike) na parnicu ili drugi postupak, ako su među njima sporne činjenice od
kojih zavisi neko njihovo pravo, а naročito ako su sporne činjenice od kojih zavisi pravo na
naslede, а naročito: punovažnost ili sadržina testamenta; odnos naslednika i ostavioca na osnovu
koga se ро zakonu nasleđuje; pravo nadživelog bračnog druga i potomaka ostaviočevih koji su
živeli sa ostaviocem u istom domaćinstvu da im se iz zaostavštine izdvoje predmeti domaćinstva,
koji služe za zadovoljavanje svakodnevnih potreba; veličina naslednog dela, а naročito
uračunavanje u nasledni deo; osnovanost isključenja nužnih naslednika ili osnovanost razloga za
nedostojnost; о tome da li se neko lice odreklo od nasleđa. Ako su u navedenim slučajevima
činjenice nesporne, а postoji spor о primeni prava (pravno pitanje), ostavinski sud sam raspravlja
to pitanje u ostavinskom postupku.
Ako među strankama (učesnicima) postoji spor о pravu na legat ili о drugom pravu iz
zaostavštine (koje nije nasledno pravo), ostavinski sud takođe upućuje učesnike na parnicu ili
drugi postupak, ali u tom slučaju nije ovlašćen da postupak prekida (čl. 120).
Kad se naslednici spore о činjeničnom ili pravnom pitanju, ostavinski sud uvek prekida
raspravljanje zaostavštine i upućuje učesnike da povedu parnični ili drugi postupak u sledećim
slučajevima: ako postoji spor о tome koja imovina ulazi u zaostavštinu; ako postoji spor о pravu
potomaka ostaviočevih koji su sa njim živeli u zajednici da im se iz zaostavštine izdvoji deo koji
odgovara njihovom doprinosu u povećanju vrednosti ostaviočeve imovine (с1. 121).
Ako se u postupku deobe zajedničke stvari ili imovine među zajedničarima pojavi spor о pravu na
stvari koje su predmet deobe ili pravo na imovinu, udeo u zajedničkim stvarima, odnosno
imovini, ili је sporno koje stvari, odnosno prava ulaze u zajedničku imovinu, sud prekida
postupak i posebnim rešenjem upućuje predlagača, koji izaziva spor, da pokrene parnicu ili drugi
postupak. Ako se postupak u roku ne pokrene, smatra se da је predlog povučen (čl. 150).
Ako se u postupku za uređenje meda među učesnicima pojavi spor, а međaška površina prelazi
iznos о kome sud rešava u vanparničnom postupku, sud predlagača, koji je spor izazvao,
upućuje na parnicu (čl. 160).
Ako se u postupku za uređenja upravljanja i korišćenja zajedničke stvari pojavi spor о pravu na
stvar ili о obimu prava, sud upućuje predlagačа koji је izazvao spor, na parnicu ili drugi
postupak. Ako se postupak pokrene u određenom roku, ostavinski postupak se prekida do
pravosnažnog okončanja pokrenutog postupka, а u suprotnom se smatra da је predlog povučen
(čl. 145 st. 1 i 2).
Iako је pretpostavka da је to poznato, ističemo da će se u svim slučajevima koji su izneti u
pojedinim vanparničnim postupcima, primeniti pravi la opšteg vanparničnog postupka u vezi sa
upućivanjem na parnicu ili drugi postupak, u onome što u posebnom postupku nije drukčije
predviđeno.
3· Parnični ili drugi postupak kao korekcija vanparničnog postupka. Prema odredbi čl. 26. ZVPS,
pravosnažnost rešenja, donetog u vanparničnom postupku, ne sprečava učesnike da svoj zahtev о
kome је rešenjem odlučeno ostvaruju u parničnom ili drugom postupku, kad im је to pravo
priznato ovim ili drugim zakonom. Pored ove opšte odredbe, propisana su pravila u pojedinim
posebnim vanparničnim postupcima sadržanim u ZVPS, kao i u drugim zakonima kojima su
predviđeni ili propisani pojedini vanparnični postupci.
Kako se u navedenim slučajevima parnični ili drugi postupak pojavljuje kao korekcija
(ispravljanje) vanparničnog postupka (odnosno odluka donetih u njemu), u nauci i praksi је
uobičajeno da se govori о parničnom ili drugom postupku - kao korektivnom načinu rešavanja u
vanparničnom (najčešće- ostavinskom) postupku.
U postupku raspravljanja zaostavštine ZVPS (čl. 129131) predviđa: prvo, ako se ро
pravnosnažnosti rešenja о nasleđivanju ili rešenja о legatu pronađe testament, sud će ga
proglasiti i dostaviti ostavinskom sudu (zadržavajući njegov prepis). U takvom slučaju ostavinski
sud ne sprovodi ostavinsku raspravu, već obaveštava zainteresovana lica о proglašenju
testamenta i upozorava ih da svoja prava na osnovu testamenta mogu ostvariti tužbom u
redovnom parničnom postupku; drugo, ako ро pravosnažnosti rešenja о nasleđivanju ili legatu
neko lice koje nije učestvovalo u ostavinskom postupku polaze pravo na zaostavštinu kao
naslednik, ostavinski sud ponovo ne raspravlja zaostavštinu, već se to lice upućuje da svoje
pravo ostvari tužbom u redovnom parničnom postupku. Na isti način se postupa i u situaciji kad
se radi о nasledniku koji se ranije odrekao od nasleđa, а kasnije se pronađe imovina za koju se u
vreme donošenja rešenja о nasleđivanju nije znalo da pripada zaostavštini, uz prethodno davanje
nasledničke izjave; i treće, kad se ро pravosnažnosti rešenja о nasleđivanju ili rešenja о legatu
steknu uslovi za ponavljanje postupka ро pravilima parničnog postupka, neće se obnoviti
ostavinski postupak, već stranke (učesnici) svoja prava mogu ostvariti tužbom u redovnom
parničnom postupku.
U postupku upravljanja i korišćenja zajedničke stvari, propisano је da pravosnažnost rešenja
donesenog u tom postupku, ne sprečava učesnike da ostvaruju svoje zahteve u odnosu na stvar u
čijem upravljanju, odnosno korišćenju je rešenjem odlučeno (čl. 146. ZVPS).
Pravosnažnost nije smetnja da se postupak о jednoj vanparničnoj stvari ponovo pokrene, kad se
stanje stvari u materijalnopravnom odnosu izmeni, npr. maloletnik koji је odbijen od zahteva da
sklopi brak sa određenim licem, može ponovo da pokrene postupak za dispenzaciju ako su se
prilike promenile (došlo је do graviditeta; došlo је do promene u materijalnom položaju budućeg
bračnog druga; predlagač је postao zreliji itd.), ili, ako prestanu okolnosti zbog kojih је jedno
lice delimično lišeno poslovne sposobnosti, moguće је da se donese novo rešenje о vraćanju
poslovne sposobnosti.

Glava druga

OPŠTI VANPARNIČNI POSTUPAК

1. Pojam i opšte karakteristike. Opšti vanparnični postupak čine pravila sadržana u opštim
odredbama Zakona о vanparničnom postupku (čl. l-30i), ро kome sudovi postupaju i odlučuju о
ličnim, porodičnim, imovinskim i drugim pravnim stvarima koje se ро tom zakonu ili drugom
zakonu rešavaju u vanparničnom postupku. Ро opštem postupku postupa se i u drugim pravnim
stvarima iz nadležnosti sudova za koje zakonom nije izričito određeno da se rešavaju u
vanparničnom postupku, ako se ne odnose na zaštitu povređenog ili ugroženog prava niti se zbog
učesnika u postupku mogu primeniti odredbe ZPP. Ove odredbe sudovi primenjuju u svim
posebnim postupcima iz tog zakona, kao i u drugim vanparničnim stvarima, za koje posebnim
zakonima nisu uređena pravila postupka. Najzad, propisano је da se u svim vanparničnim
postupcima shodno primenjuju odredbe ZPP, ako tim ili drugim zakonom nije drukčije
određeno.
Vanparnični postupak pokreće se predlogom fizičkog lica ili predlogom javnog organa
određenog zakonom radi zaštite javnog interesa javni odnosno državni tužilac, organ
starateljstva). U slučajevima i pod uslovima koji su zakonom propisani, sud pokreće postupak
ро službenoj dužnosti. U pojedinim pravnim stvarima postupak se pokreće samo na predlog
zainteresovanog lica.
Neke radnje u postupku mogu preduzimati i učesnici koji nisu poslovno sposobni, odnosno
takvim učesnicima sud može dozvoliti da preduzimaju određene radnje u postupku.
Za vanparnični postupak stvarno је nadležan, ро pravilu, osnovni sud i to sudija pojedinac. U
zakonom određenim pravnim stvarima postupa veće od jednog sudije i dvojice sudija porotnika.
Pojedine radnje u vanparničnom postupku može preduzimati i sudijski pomoćnik u sudu.
U poslednje vreme posebno је važna uloga javnog beležnika u vanparničnom postupku.
Mesna nadležnost zavisi od vrste pravne stvari. U statusnim stvarima mesno је nadležan sud na
čijem području ima prebivalište lice u čijem se interesu postupak vodi. U drugim stvarima mesno
је nadležan sud na čijem se području nalazi prebivalište predlagača ili njegovo boravište.
Isključiva mesna nadležnost propisana је kad se pravna stvar odnosi na nepokretnost, tj. mesno је
nadležan sud na čijem se području ta nepokretnost nalazi. Učesnici mogu menjati nadležnost
samo kada je to zakonom izričito propisano (dozvoljeno). Sud uvek odlučuje u obliku rešenja, а
obrazloženje је dužan učiniti samo kad predlog stranke odbija, kad је protiv rešenja dozvoljena
(samostalna) žalba i kada је to zakonom izričito određeno.
Instancioni postupak u vanparnici је dvostepen, а osnovni pravni lek - žalba, može biti
remonstrativan i devolutivan. Naime, povodom žalbе prvostepeni sud može sam novim rešenjem
ukinuti ili preinačiti ožalbeno rešenje, ako se time ne vredaju prava drugih učesnika koja se na
tom rešenju zasnivaju. Drugostepeni sud је ovlašćen da odlučuje i о neblagovremenoj žalbi (i
nakon što su sva pravna sredstva iscrpljena), ako se time ne vređaju prava drugih lica koja su
zasnovana na tom rešenju. Rok za žalbu је petnaest dana od dana dostavljanja rešenja i ima
suspenzivno dejstvo osim kada је zakonom drukčije određeno ili ako sud drukčije ne odluci.
Pitanje vanrednih pravnih lekova drugačije је uređeno u odnosu na parnični postupak. U
statusnim stvarima revizija је, ро pravilu, dozvoljena kada se radi о imovinskopravnim stvarima.
Revizija је dozvoljena pod uslovima koje predviđa ZPP. U vezi sa zahtevom za zaštitu zakonitosti
shodno se primenjuju odredbe ZPP. U nekim vanparničnim postupcima dozvoljeno је ponovno
raspravljanje i bez ulaganja predloga za ponavljanje postupka. Dinamična struktura tih
vanparničnih stvari to opravdava, ра se ponovnom raspravljanju na bazi novih činjenica ne protivi
pravilo ne bis in idem, zbog čega ponavljanje postupka nije ni dopušteno.
U vanparničnim stvarima postoji pravilo da svaka stranka snosi svoje troškove. Ako u postupku
učestvuje više stranaka jer vanparnični postupak, za razliku od parničnog koji је uvek
dvostranački, može biti jednostranački, dvostranački i višestranački) sa podudarnim interesima,
troškovi se među njima dele srazmerno. U statusnim stvarima о troškovima postupka sud
odlučuje vodeći računa о okolnostima svakog slučaja i о ishodu spora. I u vanparničnom
postupku sud је ovlašćen da о troškovima postupka odlučuje ро načelu krivice (troškove snosi
učesnik koji ih је prouzrokovao svojom krivicom) ili primenom pravila о slučaju koji se učesniku
desio (troškove snosi učesnik kome se slučaj desio). U vanparničnom postupku služe pravila
parnične procedure kao supsidijarni izvor, ako vanparničnim postupkom određena pitanja nisu
regulisana na poseban način.
2. Javni beležnik u vanparničnom postupku. Sudija koji postupa u vanparničnoj stvari može
svojim rešenjem, protiv kog nije dozvoljena žalba, poveriti javnom beležniku sprovođenje
vanparničnog postupka ili preduzimanje pojedinih vanparničnih radnji. Radi se о vanparničnim
stvarima u kojima javni interes nije posebno naglašen, kao što је postupak za deobu stvari u
susvojini, uređenje odnosa među suvlasnicima, postupak za uređenje meda i ostavinski postupak.
Ipak, tu ZVP (čl. 30а) postavlja ograničenja, ра tako sud ne može poveriti javnom beležniku: 1)
sprovođenje postupaka u statusnim i porodičnim stvarima, 2) sprovođenje postupka za
određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost, 3) vođenje javnih knjiga i registara za koje је
zakonom predviđeno da ih vodi sud, 4) sastavljanje isprava za koje je ZVP-om ili posebnim
zakonom predviđena isključiva nadležnost suda i 5) sprovođenje postup ka za raspravljanje
zaostavštine kada је za nasleđivanje merodavno pravo strane države.
Konkretnog javnog beležnika kome se poverava predmet na rešavanje određuje predsednik suda
svojim rešenjem iz kruga javnih beležnika na području suda.
Javni beležnik je dužan da prihvati ponuđeni sudijski posao koji mu se poverava i da ga završi u
roku koji mu је sud odredio. U slučaju probijanja datog roka, sud može javnom beležniku ostaviti
naknadni rok za obavljanje poverenog posla, ili može posao poveriti drugom javnom beležniku ili
sam sprovesti postupak, odnosno pojedinu procesnu radnju.
Javni beležnik može odbiti da sprovede postupak koji mu је poveren, odnosno da preduzme
procesnu radnju koja mu је poverena kada postoji razlog za njegovo isključenje, odnosno izuzeće
ili neka druga okolnost koja ga objektivno sprečava da prihvati povereni posao. О opravdanosti
tih razloga odlučuje sud.
Sud može javnom beležniku rešenjem oduzeti povereni posao ako oceni da radi na štetu stranaka,
stvara im suvišne troškove, neopravdano odugovlači postupak ili kada to nalazu drugi opravdani
razlozi. О tome sud obaveštava i sve učesnike u postupku, Јavnobeležničku komoru i ministra
pravde.
Rešenje koje је javni beležnik doneo kao poverenik suda ima pravno dejstvo kao i sudska odluka,
i može se napadati pravnim Jekovima pod istim uslovima i ро istim pravilima kao da ga је doneo
sud.
Naknadu troškova i nagradu za rad javnom beležniku kao povereniku suda određuje i isplaćuje
sud prema Javnobeležničkoj tarifi. Javni beležnik ne sme da se sporazumeva sa učesnicima о
naknadi troškova i nagradi za svoj rad, niti se sme od njih naplaćivati.
 Glava treća

POSEBNI VANPARNIČNI POSTUPCI

ZVP sadrži odredbe kojim uređuje: lična stanja (zadržavanje u zdravstvenoj organizaciji koja
obavlja delatnost u oblasti neuropsihijatrije; proglašenje nestalog liса za umrlo i dokazivanje
smrti; davanje dozvole za stupanje u brak; proglašenje deteta za rođeno u braku); imovinske
odnose (određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost; uređenje upravljanja i korišćenja
zajedničke stvari; deoba zajedničkih stvari ili imovine; uređenje meda); isprave (sastavljanje i
potvrđivanje sadržine isprave, čuvanje isprave, poništavanje isprava i sudski depozit).
U okviru ovog dela obradićemo sve posebne vanparnične postupke, uz kraći osvrt i na postupak
za raspravljanje zaostavštine koji se obraduje u predmetu Nasledno pravo.

1. Postupak lišenja poslovne sposobnosti

U ovom postupku sud ispituje da li su se stekli zakonski uslovi za lišenje poslovne sposobnosti
punoletnog lica, odlučuje о meri lišenja poslovne sposobnosti, određuje vreme za koje će se
proveriti da li postoje razlozi za dalje trajanje izrečene mere i odlučuje о vraćanju poslovne
sposobnosti kada prestanu razlozi za lišenje poslovne sposobnosti.
Punoletno lice koje zbog bolesti ili smetnji u psihofizičkom razvoju nije sposobno za normalno
rasuđivanje te zbog toga nije u stanju da se samo stara о sebi i о zaštiti svojih prava i interesa
može biti potpuno lišeno poslovne sposobnosti. Poslovna sposobnost ovog lica jednaka је
poslovnoj sposobnosti mlađeg maloletnika. Punoletno lice koje zbog bolesti ili smetnji u
psihofizičkom razvoju svojim postupcima neposredno ugrožava sopštvena prava i interese ili
prava i interese drugih lica može biti delimično lišeno poslovne sposobnosti. Poslovna
sposobnost ovog lica jednaka је poslovnoj sposobnosti starijeg maloletnika.
Sudskom odlukom о delimičnom lišenju poslovne sposobnosti odrediće se pravni poslovi koje
lice delimično lišeno poslovne sposobnosti može odnosno ne može samostalno preduzimati.
Postupak za lišenje poslovne sposobnosti pokreće sud ро službenoj dužnosti, ili na predlog
organa starateljstva i bliskih srodnika lica о čijem ličnom statusu se radi. U tom postupku sud,
između ostalog, obavezno saslušava i lice prema kome se postupak vodi, а u cilju utvrđivanja
stanja njegovog mentalnog zdravlja može naložiti da se smesti u odgovarajuću zdravstvenu
ustanovu, najduže 30 dana.
U rešenju kojim је odlučeno о lišenju poslovne sposobnosti, sud određuje vreme proveravanja
(probacija), najduže tri godine, nakon čega sud ро službenoj dužnosti ispituje da li i dalje postoje
razlozi zbog kojih је lice lišeno poslovne sposobnosti.
Licu lišenom poslovne sposobnosti može se vratiti poslovna sposobnost kada prestanu razlozi
zbog kojih је ono bilo potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti. Pravnosnažna sudska
odluka о lišenju i vraćanju poslovne sposobnosti dostavlja se bez odlaganja organu starateljstva.
Pravnosnažna sudska odluka о lišenju i vraćanju poslovne sposobnosti upisuje se u matičnu
knjigu rođenih. Ako lice lišeno poslovne sposobnosti ima nepokretnosti, odluka se upisuje i u
javni registar prava na nepokretnostima.

2. Postupak zadržavanja u zdravstvenoj ustanovi koja obavlja

delatnost u oblasti neuropsihijatrije
Ovo је vanparnični postupak u kome sud odlučuje о smeštaju i zadržavanju duševno bolesnog
lica u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi kad је zbog prirode bolesti neophodno da to lice
bude ograničeno u slobodi kretanja ili opštenja sa spoljnim svetom. Каd zdravstvena ustanova
primi na lečenje neko lice bez njegove saglasnosti ili bez odluke suda, dužna је da to u roku od
tri dana prijavi sudu na čijem području se ustanova nalazi. Izjava о saglasnosti za prijem mora
biti data u pismenom obliku pred ovlašćenim licem u zdravstvenoj ustanovi u prisustvu dva
poslovno sposobna i pismena svedoka. Zdravstvena ustanova dužna је da podnese prijavu sudu
čak i kad lice koje је svojom voljom primljeno opozove datu saglasnost, а ovlašćeno lice ili
organ te zdravstvene ustanove smatra da je potrebno njegovo dalje zadržavanje. Sud vodi
postupak ро službenoj dužnosti. Uslovi za zadržavanje u zdravstvenoj ustanovi utvrđuju se na
način propisan za postupak lišenja poslovne sposobnosti. Sud је dužan da u propisanom roku od
prijema prijave, odnosno od dana zadržavanja, donese rešenje о tome da li se lice primljeno na
lečenje ima zadržati u zdravstvenoj ustanovi. Vreme zadržavanja određeno rešenjem ne može
biti duže od propisanog vremena. Na osnovu ponovnog pregleda zadržanog lica sud donosi
rešenje о produženju zadržavanja ako zdravstvena ustanova to predloži. Zadržano lice može
izjaviti žalbu.

3. Postupak proglašenja nestalog lica za umrlo

Tо је vanparnični postupak u kome sud proglašava nestalo lice za umrlo. Za umrlo se može
proglasiti lice: о čijem životu za poslednjih pet godina nije bilo nikakvih vesti, а od čijeg је
rođenja proteklo sedamdeset godina, о čijem životu za poslednjih pet godina nije bilo nikakvih
vesti, а okolnosti pod kojima је nestalo čine verovatnim da više nije u životu; koje је nestalo u
brodolomu, saobraćajnoj nesreći, požaru, poplavi, zemljotresu ili u kakvoj drugoj neposrednoj
smrtnoj opasnosti, а о čijem životu nije bilo nikakvih vesti za šest meseci od dana prestanka
opasnosti; koje је nestalo u toku rata, а о čijem životu nije bilo nikakvih vesti za godinu dana od
dana prestanka neprijateljstva. Rokovi se računaju od dana kad je ро poslednjim vestima nestali
nesumnjivo biо živ, а ako se taj dan ne može tačno utvrditi rokovi počinju da teku završetkom
meseca, odnosno godine u kojoj је nastali ро poslednjim vestima biо živ.
Predlog može podneti svako lice koje za to ima neposredni pravni interes, kao i javni odnosno
državni tužilac. Predlog mora da sadrži činjenice na kojima se zasniva, kao i dokaze kojima se te
činjenice utvrđuju ili čine verovatnim. U predlogu se moraju navesti podaci iz kojih proizilazi
pravni interes predlagača, ako predlog ne podnosi javni odnosno državni tužilac. Ро prijemu
predloga, sud na pogodan način proverava postojanje pretpostavki za pokretanje postupka. Ako
utvrdi da su pretpostavke ispunjene, sud nestalom određuje staraoca i о tome obaveštava organ
starateljstva, а može pozvati taj organ da u određenom roku postavi staraoca za zastupanje u
postupku. Staralac је dužan da prikuplja dokaze о nestanku odnosno životu nestalog licu i da ih
predlozi sudu. I sam sud је ovlašćen da ро službenoj dužnosti pribavi i izvede potrebne dokaze
radi utvrđivanja činjenice da li је nestalo lice umrlo i kad ili је u životu. Ako sud utvrdi postojanje
pretpostavki za pokretanje postupka, izdaje oglas u kome navodi bitne okolnosti slučaju, poziva
nestalo lice, kao i svakog drugog ko bilo šta zna о njegovom životu da to bez odlaganja javi sudu,
i ukazuje da će ро isteku tri meseca od objavljivanja oglasu odlučiti о predlogu. Oglas se
objavljuje u "Službenom glasniku Srbije" i na oglasnoj tabli suda, а i na uobičajen način u mestu
u kome је nestalo lice imalo svoje poslednje prebivalište, odnosno boravište. Ako predlog nije
podneo javni tužilac, sud predlagaču određuje rok za deponovanje iznosa potrebnog za
objavljivanje oglasa. Ako se u tom roku iznos ne deponuje, smatra se daje predlog povučen. Ро
proteku roka od tri meseca od objavljivanja oglasa, ako se nestali ne javi i nema traga da је u
životu, sud zakazuje ročište na koje poziva predlagača i staraoca nestalog lica i izvodi potrebne
dokaze.
Ako sud u dokaznom postupku utvrdi da postoji koji od zakonskih uslova i ako rezultati
celokupnog postupka pouzdano ukazuju da nestalo lice nije živo, donosi rešenje kojim
proglašava da је to lice umrlo. U njemu se označavaju dan, а ро mogućnosti i čas, koji se smatra
kao vreme smrti nestalog. Као vreme smrti smatra se dan za koji se izvedenim dokazima utvrdi
da je nestalo lice umrlo, odnosno dan koji nestalo lice verovatno nije preživelo. Ako se taj dan
ne može utvrditi, smatra se da је smrt nastupila prvog dana ро isteku rokova propisanih
zakonom. Pravnosnažno rešenje dostavlja se matičaru radi upisa u matičnu knjigu umrlih, sudu
nadležnom za vođenje ostavinskog postupka, organu starateljstva i organu koji vodi zemljišnu ili
drugu javnu knjigu о evidenciji nepokretnosti, ako је lice proglašeno za umrlo imalo
nepokretnosti.
Ako se lice proglašeno za umrlo lično javi sudu, sud će pošto utvrdi njegov identitet, bez
odlaganja i daljeg postupka ukinuti svoje rešenje о proglašenju tog lica za umrlo. Isto tako, ako
ро donošenju rešenja sud na bilo koji način sazna da је nestalo lice živo, ро službenoj dužnosti
pokreće postupak radi utvrđivanja da је to lice živo i radi ukidanja rešenja kojim је proglašeno
za umrlo. Ovaj postupak sud sprovodi i ро predlogu javnog tužioca i svakog drugog lica koje
dokaze da ima opravdani pravni interes da se rešenje stavi van snage. Ako se ро donošenju
rešenja sazna da је nastalo lice umrlo nekog drugog dana, а ne onog koji se ро rešenju smatra
kao dan smrti, sud na predlog svakog lica (i javnog tužioca) koje ima neposredni pravni interes
sprovodi postupak radi izmene datuma smrti. О pokretanju postupka za ukidanje ili izmenu
rešenja, sud obaveštava nadležni organ starateljstva i ostavinski sud pred kojim је u toku
ostavinski postupak tog lica. Ako је zaostavština pravosnažno raspravljena а obuhvatila је i
nepokretnosti, sud naređuje zabeležbu postupka za ukidanje, odnosno izmenu rešenja u
zemljišnoj ili drugoj javnoj knjizi о evidenciji nepokretnosti. Ako sud odbije predlog za ukidanje
ili izmenu rešenja, obaveštava о tome nadležni organ starateljstva, sud koji raspravlja
zaostavštinu i organ koji vodi zemljišnu, odnosno drugu javnu knjigu о evidenciji nepokretnosti,
radi brisanja izvršene zabeležbe postupka.

4. Postupak dokazivanja smrti

Postupak dokazivanja smrti је vanparnični postupak u kome se utvrđuje smrt lica za koje о
činjenici smrti nema dokaza predviđenih zakonom. Ako smrt nekog lica ne može da se dokaze
ispravom predviđenom Zakonom о matičnim knjigama, svako lice koje ima neposredni pravni
interes, kao i javni odnosno državni tužilac, mogu podneti predlog sudu da rešenjem utvrdi smrt
tog lica. Zakonom о matičnim knjigama propisano је da se smrt dokazuje potvrdom о smrti koju
izdaje lekar, а kada je lice umrlo u zdravstvenoj organizaciji tu potvrdu izdaje zdravstvena
organizacija. U postupku za dokazivanje smrti shodno se primenjuju odredbe о proglašenju
nestalog lica za umrlo, s tim što oglasni rok ne može biti kraći od petnaest i duži od trideset
dana.

5. Postupak utvrđivanja vremena i mesta rođenja

Predlog za utvrđivanje vremena i mesta rođenja (dokazivanje rođenja) može osnovnom sudu
podneti lice koje nije upisano u matičnu knjigu rođenih, а vreme i mesto svog rođenja ne može
da dokaze na način predviđen propisima kojima se uređuje vođenje matičnih knjiga. Predlog
može podneti i zainteresovano lice, kao i organ starateljstva. Predlog mora da sadrži podatke о
imenu i prezimenu lica čije se rođenje dokazuje, njegovom polu, vremenu i mestu njegovog
rođenja ako је poznato, kao i dokaze kojima se te činjenice mogu utvrditi ili učiniti verovatnim.
Predlagač је oslobođen plaćanja sudskih taksa i drugih troškova postupka.
Pošto primi predlog za utvrđivanje vremena i mesta rođenja, sud nalaze ministarstvu nadležnom
za unutrašnje poslove i matičarima na čijem području је boravilo lice čije se rođenje dokazuje
da provere da li u njihovim evidencijama postoje podaci о vremenu i mestu rođenja lica čije se
rođenje dokazuje i da о tome dostave izveštaj u roku koji ne može biti duži od 30 dana. Pošto
primi izveštaj, odnosno kad protekne rok za dostavljanje izveštaja, sud zakazuje ročište na koje
poziva predlagača i lice čiје se rođenje dokazuje i izvodi potrebne dokaze. Da bi utvrdio vreme
i mesto rođenja licu čije se rođenje dokazuje sud mora da sasluša najmanje dva punoletna
svedoka čiji identitet utvrđuje uvidom u javnu ispravu s fotografijom. Sud može odrediti da
lekar odgovarajuće specijalnosti pregleda lice čije se rođenje dokazuje i dil nalaz i mišljenje о
njegovoj starosti.
Ako sud ne može da utvrdi kada је rođeno lice čije se rođenje dokazuje, smatra se da је ono
rođeno 1. januara u 00:01 časova one godine za koju se na osnovu izvedenih dokaza može uzeti
da je verovatno godina njegovog rođenja. Ako sud ne može da utvrdi gde је rođeno lice čije se
rođenje dokazuje, kao mesto rođenja smatra se sedište grada, odnosno opštine za koju se na
osnovu izvedenih dokaza može uzeti da је verovatno mesto rođenja, а ako se mesto rođenja ne
može utvrditi na takav način, smatra se da je lice čije se rođenje dokazuje rođeno u mestu gde је
nađeno, odnosno gde је imalo boravište u vreme podnošenja predloga za utvrđivanje vremena i
mesta rođenja.
Rešenje о vremenu i mestu rođenja sud је dužan da donese u roku od 90 dana od dana
podnošenja predloga, а taj rok može biti produžen najviše za 60 dana samo ako је doneto rešenje
о zastoju postupka zato sto su postojali nagoveštaji da је lice čije se rođenje dokazuje imalo
boravište u stranoj državi. Rešenje kojim se utvrđuje vreme i mesto rođenja sadrži: ime i
prezime lica čije se rođenje dokazuje, njegov pol, dan, mesec, godinu i čas rođenja, mesto
rođenja, kao i podatke о njegovim roditeljima ako su poznati. Protiv rešenja о vremenu i mestu
rođenja može se izjaviti žalbа u roku od osam dana od dana dostavljanja.
Pravnosnažno rešenje о vremenu i mestu rođenja prvostepeni sud dostavlja nadležnom matičaru u
roku od osam dana od dana pravnosnažnosti, radi upisa činjenice rođenja u matičnu knjigu
rođenih.
Ako učesnik u postupku sazna za nove činjenice i dokaze na osnovu kojih је moglo da se utvrdi
drugo vreme ili drugo mesto rođenja, neće se ponavljati vanparnični postupak, već učesnik svoja
prava može da ostvari u parničnom postupku.

6. Postupak produženja roditeljskog prava

Ovo је vanparnični postupak u kome sud ispituje da lisu se stekli zakonski uslovi za produženje
roditeljskog prava, određuje vreme posle kojeg se proverava da li i dalje postoje razlozi za
trajanje izrečene mere i odlučuje о prestanku produženog roditeljskog prava. Radi se о meri koja
se donosi posle punoletstva deteta, kad ono zbog duševne bolesti, zaostalog duševnog razvoja,
telesnih mana ili drugih razloga, nije u stanju da se samo stara о svojim pravima i interesima,
kao i о svojoj ličnosti.
Postupak pokreće roditelj ili organ starateljstva. Predlog se mora podneti pre punoletstva deteta,
ali sud može doneti rešenje о produženju roditeljskog prava i kad је predlog podnesen kasnije
(neblagovremeno), ali samo kad su razlozi za produženje postojali u vreme nastupanja
punoletstva deteta.
Detetu se obavezno određuje poseban staralac, а njega može odrediti sud ili organ starateljstva.
Postupak је hitan.
Utvrđivanje duševnog i fizičkog stanja deteta, sud vrši po službenoj dužnosti, primenom pravila
propisanih u postupku za lišenje poslovne sposobnosti. Obavezno se zakazuje i održava ročište
na koje se pozivaju: organ starateljstva, dete, posebni staralac deteta i njegovi roditelji. Roditelji
se obavezno saslušavaju, a organ starateljstva je dužan dati svoje mišljenje o potrebi
(celishodnosti) produženja roditeljskog prava.
Kad se predlog usvoji, sud u svojoj odluci obavezno određuje da li se dete izjednačuje sa
maloletnim licem starijim od 14 godina, ili sa maloletnikom mlađim od ovog uzrasta.
Na predlog deteta, roditelja i organa starateljstva, sud odlučuje o vraćanju roditeljskog prava,
ako prestanu razlozi zbog kojih je roditeljsko pravo produženo.
Propisima nije određeno koliko može trajati produženo roditeljsko pravo, pa sud trajanje ne
može odrediti. Ali, kad razlozi zbog kojih je određeno produženo roditeljsko pravo postanu
trajni, treba pokrenuti postupak za lišenje poslovne sposobnosti lica nad kojim je produženo
roditeljsko pravo.

7. Postupak lišenja i vraćanja roditeljskog prava

U ovom vanparničnom postupku sud lišava roditeljskog prava roditelja koji to pravo
zloupotrebljava ili grubo zanemaruje roditeljske dužnosti, odnosno u kome se vraća roditeljsko
pravo kada prestanu razlozi zbog kojih je lišenje izvršeno.
Postupak lišenja pokreće drugi roditelj, organ starateljstva i javni tužilac, a kada se pokreće
postupak za vraćanje roditeljskog prava - predlog podnose roditelj kome je to pravo oduzeto i
organ starateljstva. Kad postupak nije pokrenuo organ starateljstva, sud je dužan da ga bez
odlaganja obavesti i pozove da u postupku učestvuje u okviru svojih prava i dužnosti.
Kad su u pitanju postupci u bračnim sporovima i sporovima iz odnosa roditelja i dece, sud je
ovlašćen da po službenoj dužnosti donese odluku o lišenju roditeljskog prava, ako za to postoje
zakonski uslovi (razlozi), a isto tako može doneti i odluku o vraćanju tog prava.
Postupak za lišenje roditeljskog prava je hitan.
Maloletno lice povodom koga se vodi postupak lišenja roditeljskog prava, zastupa drugi roditelj
ili drugo lice kad sud oceni da je to potrebno. Po logici stvari, kad se lišavaju roditeljskog prava
oba roditelja, sud odnosno organ starateljstva određuje lice koje će maloletno dete zastupati u
postupku.
Postupak se vodi po službenoj dužnosti i sud je dužan utvrditi po službenoj dužnosti sve
činjenice i okolnosti relevantne za donošenje odluke. U tom cilju, sud je obavezan zakazati i
održati ročište. Organ starateljstva je obavezan da sudu pomaže u prikupljanju procesne građe i
da sudu saopšti svoje mišljenje o potrebi lišenja roditeljskog prava. Roditelji se obavezno
saslušavaju, a dete ako to sud odredi uzimajući u obzir potrebu da se sasluša, a posebno imajući
u vidu da lije to opasno za njegovo duševno stanje odnosno zdravlje. Ako је dete starije od ю
godina, može se pozvati na ročište i saslušati samo, uz prethodno pribavljeno mišljenje organa
starateljstva.
Sud rešenjem о lišenju roditeljskog prava određuje u odnosu na koju se decu oduzima
roditeljsko pravo, pri čemu se odluka može odnositi samo na neko dete odnosno decu, а ne na
sve. Vreme trajanja lišenja se ne određuje, јеr se roditeljsko pravo može vratiti uvek - čim
prestanu razlozi koji su ga uslovili.
Ako sud ne odredi da žalba na rešenje odlaže izvršenje, žalba nеmа suspenzivno dejstvo.

8. Postupak davanja dozvole za stupanje u brak

Postupak davanja dozvole za stupanje u brak je vanparnični postupak u kome sud svojom
odlukom odobrava sklapanje braka, otklanjanjem bračne smetnje (dispenzacija). Otklonjive
bračne smetnje propisane su zakonima о braku i porodici i tiču se: prvo, maloletnog lica starijeg
od 16 godina koje dobija dozvolu ako sud utvrdi da je dostiglo telesnu i duševnu zrelost
potrebnu za vršenje prava i dužnosti u braku, drugo, srodstva zasnovanog nepotpunim
usvojenjem između usvojioca i usvojenika, kojima sud može dozvoliti zaključenje braka
(između usvojioca i usvojenice, odnosno usvojiteljke i usvojenika), ро pribavljenom mišljenju
organa starateljstva, i treće, tazbinskog srodstva između svekra i snahe, zeta i tašte, оčuhа i
pastorke i maćehe i pastorka, kojima sud može dozvoliti zaključenje braka iz opravdanih
razloga, ро prethodno pribavljenom mišljenju organa starateljstva.
Postupak pokreće lice koje ne ispunjava uslove za zaključenje braka, а kad te uslove ne
ispunjavaju оbа lica, predlog podnose zajednički. U predlogu se moraju navesti: licni podaci о
licima koja žele zaključiti brak; činjenice na kojima se predlog zasniva i dokaze о tim
činjenicama. Predlog maloletnog lica mora da sadrži podatke о njegovim roditeljima. Zajednički
predlog može se povući sve dok rešenje postane pravosnažno, а predlog se smatra povučenim
kad jedan od predlagača odustane od njega. Mesno је nadležan sud prebivališta ili boravišta
predlagača, ili jednog od predlagača zajedničkog predloga.
U postupku za davanje dozvole maloletnom licu, sud је dužan na pogodan način ispitati sve
okolnosti koje su od značaja za utvrđivanje slobodne volje i zelje tog lica za zaključenje braka,
odnosno da li је postiglo telesnu i duševnu zrelost za vršenje prava i dužnosti u braku. Telesnu i
duševnu zrelost, sud mora utvrditi putem mišljenja zdravstvene ustanove. Obavezno је
saslušanje podnosioca predloga, lica sa kojim se brak želi zaključiti i roditelja (ili staraoca).
Roditelja lišenog roditeljskog prava sud ne saslušava, а slobodno ceni hoće li saslušati roditelja
koji ne vrši roditeljsko pravo. Saslušanje maloletnika vrši se, ро pravilu, bez prisustva ostalih
učesnika. Lična svojstva, imovno stanje i druge bitne okolnosti koje se tiču lica sa kojim
maloletnik namerava zaključiti brak, sud ispituje ро službenoj dužnosti. Za izvođenje navedenih
radnji nije obavezno da se održi ročište, ali sud može oceniti da је to potrebno i održati ga. Ako
sud odbije predlog, na odluku se može zaliti samo maloletnik. Postoji shvatanje da se ovo pravo
na žalbu ne može objasniti, jer se radi о licu koje nema parničnu sposobnost. Mišljenje је
interesantno, ali njegovu neprihvatljivost treba videti u činjenici da је ono postupak pokrenulo,
ра је pravno logično da može dokazivati u instancionom postupku neosnovanost odbijanja
predloga.
Kad se radi о postupku otklanjanja ostalih bračnih smetnji, sud ispituje opravdanost predloga,
prvenstveno imajući u vidu ostvarenje ciljeva braka i zaštite porodice, pribavljanjem mišljenja
od organa starateljstva ро službenoj dužnosti.
U ovom postupku, revizija nije dozvoljena.
U rešenju kojim se predlog usvaja, sud je obavezan navesti lična imena lica između kojih se
dozvoljava zaključenje braka.

9. Postupak proglašenja deteta za rošeno u braku

Ovo је vanparnični postupak u kome sud utvrđuje da је dete rođeno van braka bračno dete, zato
što su njegovi roditelji, koji su nameravali da stupe u brak, smrću jednog od njih u tome bili
onemogućeni, ili kad је u pitanju bračna smetnja nastala posle trenutka začeća deteta.
Predlog mogu podneti dete, roditelj i organ starateljstva.
Kad očinstvo deteta nije utvrđeno na zakonom propisan način, zahtev za proglašenje deteta za
rođeno u braku može se istaći u postupku radi utvrđivanja očinstva.
Mesno је nadležan sud prebivališta ili boravišta deteta.
Sud је ро službenoj dužnosti dužan utvrditi činjenicu da su roditelji nameravali da zaključe brak i
da su u tome sprečeni smrću jednog od njih, odnosno da је posle začeća deteta nastupila bračna
smetnja, radi koje brak nije mogao biti zaključen. U toj misiji, sud mora pribaviti izvod iz matične
knjige umrlih za umrlog roditelja, odnosno dokaz о nastaloj bračnoj smetnji i vremenu njenog
nastanka. Za utvrđivanje relevantnih činjenica i okolnosti potrebnih za odlučivanje, sud može
izvesti sve dokaze, а posebno mora saslušati predlagača i druga lica koja mogu dati iskaz о bitnim
činjenicama.
Rešenje kojim se predlog usvaja, sud ро službenoj dužnosti dostavlja nadležnom matičaru radi
upisa te činjenice u matične knjige rođenih.

10.Postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost

U ovom vanparničnom postupku sud određuje naknadu za eksproprisanu nepokretnost kad
korisnik eksproprijacije i raniji sopstvenik pred nadležnim opštinskim organom uprave nisu
zaključili punovažni sporazum о naknadi za eksproprisanu nepokretnost. Ako korisnik
eksproprijaсiје i raniji sopstvenik ne zaključe sporazum о naknadi za eksproprisanu
nepokretnost u roku od dva meseca od dana pravosnažnosti rešenja о eksproprijaciji, ili ako је
javni pravobranilac ocenio da је njihov sporazum zaključen na štetu društvene zajednice,
opštinski organ uprave nadležan za imovinskopravne poslove dužan је da pravosnažno rešenje
о eksproprijaciji sa spisima bez odlaganja dostavi nadležnom sudu. Ako nadležni organ uprave
tako ne postupi, sud, na inicijativu učesnika, sam pribavlja pravosnažno rešenje i sve ostale
spise predmeta о eksproprijaciji. Postupak odrešivanja naknade pokreće se i vodi ро službenoj
dužnosti. Postupak је hitan. Ako raniji sopstvenik u toku postupka umre ili izgubi parničnu
sposobnost, а nema punomoćnika ili је njegovo boravište nepoznato, sud mu postavlja
privremenog zastupnika i о tome bez odlaganja obaveštava organ starateljstva.
O naknadi sud rešava u veću sastavljenom od jednog sudije – kao predsednika veća i dvojice
sudija porotnika. Sud zakazuje ročišta da bi strankama dao mogućnost da se izjasne о obliku i
obimu, odnosno visini naknade, kao i dokazima о vrednosti nepokretnosti koji se pribavljaju ро
službenoj dužnosti. Kad se, ро zakonu, opština smatra korisnikom eksproprijacije, а
eksproprijacija је izvršena za potrebe drugog društvenog pravnog lica, na ročište se poziva to
društveno pravno lice. Sud je ovlašćen da na ročištu izvede i druge dokaze koje učesnici predlože,
ako nađe da su od značaja za određivanje naknade, а ро potrebi određuje i veštačenje. Na ročište
se poziva i javni pravobranilac ako је ocenio da је sporazum učesnika о naknadi u postupku pred
nadležnim organom uprave zaključen na štetu društvene zajednice, ukoliko korisnik
eksproprijacije nije opština. Pošto utvrdi sve važne činjenice, sud rešenjem određuje oblik i obim,
od nosno visinu naknade. Ako se о tome sporazumeju stranke, sud će svoje rešenje zasnovati na
tom sporazumu ako nije u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima
morala. Ovo rešenje sud dostavlja javnom pravobraniocu i kad nije učestvovao u postupku
njegovog donošenja. Ako se stranke sporazumeju da se naknada za eksproprisanu zgradu ili stan
odredi u obliku davanja druge zgrade ili stana, sporazumom će se odrediti i rok za izvršenje
uzajamnih obaveza. Ako se taj rok ne odredi, odrediće ga sud rešenjem о naknadi. Ove odredbe
se shodno primenjuju i na zemljoradnika, kad mu је naknada za eksproprisano poljoprivredno
zemljište određena davanjem u svojinu druge nepokretnosti. Osim troškova koji su izazvani
neopravdanim postupcima ranijeg sopstvenika, sve troškove postupka snosi korisnik
eksproprijacije. Odredbe о postupku naknade za eksproprisanu nepokretnost shodno se
primenjuju i u drugim slučajevima kada se ranijem sopstveniku ро zakonu priznaje pravo na
naknadu za nepokretnost na kojoj је izgubio pravo svojine, ili drugo stvarno pravo (za
nacionalizovanu nepokretnost; za eksproprisano zemljište u postupku komasacije i za zemljište
obuhvaćeno arondacijom, kada se naknada isplaćuje u novcu).

11.Postupak uređenja upravljanja i korišćenja zajedničke stvari

U ovom vanparničnom postupku sud određuje način upravljanja i korišćenja zajedničke stvari
suvlasnika, sukorisnika i drugih sadržaoca iste stvari. Do ovog postupka dolazi naročito kad se
neki od suvlasnika ne pokorava odluci većine ili kad po pravilima materijalnog prava sud treba da
odluči: da li su opravdane važne promené na zajedničkoj stvari; da li se važne promené moraju
izvršiti bezuslovno ili po prethodno datom obezbeđenju ili da li treba smeniti upravitelja
zajedničke stvari. Ova pravila se primenjuju i u odnosima etažnih vlasnika, ali se mogu shodno
primeniti i u ostalim slučajevima zajedništva, ako nije nešto drugo propisano ili ne proizilazi iz
pravnih odnosa zajedničara. Postupak je dvostranački jer se o zajedničarima može govoriti samo
ako postoje najmanje dva titulara nekog prava ili dva držaoca neke stvari.
Postupak se pokreće po predlogu jednog ili više zajedničara i njime treba da budu obuhvaćeni svi
zajedničari. Zajedničari mogu biti fizička i pravna lica. Nadležnost se određuje prema mestu gde
se stvar nalazi, što znači da će biti mesno nadležni svi sudovi na čijem se području stvar nalazi,
pa predlagač ima pravo izbora između sudova. Predlog treba da sadrži podatke o stvari i razloge
zbog kojih se postupak pokreće. Po prijemu pred-loga sud obavezno zakazuje i održava ročište.
Sud je obavezan da ukaže i pouči učesnike o mogućnosti zaključenja sudskog poravnanja,
odnosno na mogućnost sporazumnog uređenja upravljanja i korišćenja zajedničke stvari.
Poravnanje se sklapa primenom propisa parnične procedure. Ukoliko se poravnanje ne postigne,
sud izvodi dokaze i utvrđuje sve relevantne činjenice od kojih zavisi način upravljanja, odnosno
korišćenja zajedničke stvari i obim ovlašćenja svakog zajedničara. Kad se traži uređenje
korišćenja zajedničkog stana ili poslovnih prostorija, sud je dužan da odredi koje se prostorije
koriste posebno a koje zajednički, kao i način korišćenja zajedničkih prostorija i raspodelu
troškova korišćenja.
Ako nastane spor o pravu na stvari ili o obimu prava pojedinih zajedničara, sud predlagača
upućuje na parnicu ili upravni postupak. Ako se postupak pokrene, prekida se vanparnični
postupak do okončanja parničnog ili upravnog postupka. Ako se postupak u ostavljenom roku ne
pokrene, smatra se da je predlog povučen, te se postupak obustavlja. Pre i u toku prekida
postupka, sud je ovlašćen da privremeno uredi odnose zajedničara, da bi se sprečila znatnija šteta,
samovlašće, očigledna nepravda ili kad postoje drugi važni razlozi. Pravosnažnost rešenja o
uređenju i korišćenju zajedničke stvari ne sprečava zajedničare da u parničnom ili upravnom
postupku ostvaruju svoje zahteve povodom stvari o kojoj je rešenje doneto. Ako se promene
okolnosti ili za to postoje drugi opravdani razlozi, u novom postupku se može tražiti preuređenje
pravosnažno uređenog upravljanja i korišćenja. Protiv rešenja o upravljanju i korišćenju
zajedničke stvari, dozvoljena je žalba za koju važe pravila opšteg vanparničnog postupka.
Revizija je isključena, ali se mogu koristiti predlog za ponavljanje postupka i zahtev za zaštitu
zakonitosti, kad su za to ispunjeni zakonom predviđeni uslovi.

12.Postupak deobe zajedničke stvari ili imovine

Ovo је vanparnični postupak u kome sud odlučuje о deobi i načinu deobe jedne ili više stvari,
kao zajedničkih i nepodeljenih predmeta prava svojine. Postupak se pokreće predlogom na
zahtev ma kojeg suvlasnika. Predlog mora obuhvatiti sve zajedničare kao predlagače ili
protivnike predlagača. Ро prijemu predloga sud obavezno zakazuje ročište za usmenu raspravu
zajedničara i lica koja na predmetu deobe imaju neko stvarno pravo, kao i lica čiji bi interesi
deobom mogli biti povređeni, odnosno lica koja ро propisima imovinskog prava mogu tražiti da
se njihova prava uzmu u obzir prilikom deobe odnosno koji mogu tražiti kako će se njihova
prava posle deobe ostvariti. Prilikom odlučivanja о deobi sud је dužan uzeti u obzir i istaknute
zahteve trećih lica. Na predlog suvlasnika sud poziva na ročište i d1·uga lica koja bi mogla imati
interesa u deobi i ukoliko se о njihovim pravima postigne sporazum, uzeće se i ona u obzir u
odluci о deobi. Ako među zajedničarima nastane spor о predmetu deobe i о veličini zajedničke
stvari ili imovine (u pogledu aktive ili pasive) ili о pravu suvlasništva pojedinih suvlasnika
odnosno о veličini njihovih delova, sud prekida vanparnični postupak i upućuje predlagače da u
određenom roku pokrenu parnicu. Ako predlagač to ne učini, smatra se da је predlog za deobu
povukao. U toku postupka sud је obavezan pokusati da se učesnici poravnaju о uslovima i
načinu deobe. Ako se poravnanje ne postigne, sud sprovodi postupak i donosi rešenje о deobi i
načinu deobe zajedničke stvari ili imovine, nastojeći da zadovolji opravdane zahteve i interese
svih zajedničara.
Rešenje о deobi sud donosi pošto se izvedu potrebni dokazi i uzme u obzir rezultat celokupnog
postupka а u skladu sa odgovarajućim propisima materijalnog prava. U dispozitivu rešenja о
deobi sud mora navesti: uslove i način deobe sa podacima о rizičnim delovima stvari i pravima
koja su deobom pripala svakom učesniku, kao i njihova prava i obaveze utvrđene deobom.
Dispozitiv rešenja sadrži i odluku о načinu ostvarivanja stvarnih prava na delovima stvari
podeljenoj između učesnika. Ako se deoba nekretnina vrši sudskom prodajom zajedničke stvari,
а učesnici se ne saglase da se prodaja izvrši ро pravilima vanparničnog postupka о dobrovoljnoj
prodaji, prodaja se dozvoljava i sprovodi shodno pravilima izvršnog postupka о prinudnoj javnoj
prodaji. Pravosnažno rešenje vanparničnog suda о deobi predstavlja izvršnu ispravu, ра se na
osnovu nje može pokrenuti izvršni postupak. Za deobu zaostavštine (nasledstva) vaze posebni
propisi.
13.Postupak uređenja međa
Postupak uređenja međa je vanparnični postupak u kome sud utvrđuje granicu između susednih
nepokretnosti kad su međaški znaci oštećeni ili pomereni, a susedi ne mogu sporazumno da
utvrde granicu. Predlog za uređenje međa između susednih zemljišnih parcela može podneti svaki
od sopstvenika, odnosno korisnika tih parcela ili, kad je to zakonom određeno, ovlašćeni organ.
Po prijemu predloga, sud može zakazati ročište u sudu na koje poziva učesnike radi pokušaja
sporazumnog uređenja međa. Ako sporazum ne bude postignut, sud zakazuje ročište na licu
mesta, na koje, pored učesnika, poziva veštake geometre, a po potrebi i svedoke na koje su se
učesnici pozvali. Ako među učesnicima postoji spor o međaškoj površini čija vrednost ne prelazi
određeni iznos, sud donosi rešenje na osnovu jačeg prava, a ako to nije moguće - na osnovu
poslednjeg stanja državine. Ukoliko se spor ni na ovaj način ne može rešiti, sud deli međašku
površinu po pravičnosti. Kad se učesnici sporazumeju, sud postupa na jedan od izloženih načina
bez obzira na vrednost međaške površine. U slučaju u kome vrednost te površine prelazi određeni
iznos, a učesnici ne postignu sporazum da spor bude rešen u vanparničnom postupku na jedan od
pomenutih načina, sud upućuje predlagača na parnicu i obustavlja vanparnični postupak. Na
ročištu za uređenje međa sud na licu mesta utvrđuje graničnu liniju između zemljišnih parcela
učesnika i tu liniju obeležava graničnim znacima. U rešenju o uređenju međa sud opisuje
graničnu liniju, pozivajući se na skicu uspostavljenog stanja, koja čini sastavni deo rešenja. Protiv
rešenja drugostepenog suda revizija nije dozvoljena.

14.Sastavljanje i potvrđivanje isprava od strane javnog beležnika

Nakon početka primene Zakona o javnim beležnicima, od 1. septembra 2014. godine, za
sastavljanje određenih isprava i overavanje isprava nadležan je javni beležnik. Sud može
sastavljati isprave o pojedinim pravnim poslovima samo u zakonom predviđenim slučajevima.
Javnobeležničke isprave su isprave o pravnim poslovima i izjavama koje su sastavili javni
beležnici (javnobeležnički zapisi), zapisnici o pravnim i drugim radnjama koje su obavili ili
kojima su prisustvovali javni beležnici (javnobeležnički zapisnici) i potvrde o činjenicama koje
su posvedočili javni beležnici (javnobeležničke potvrde), nejavne isprave koje su potvrdili javni
beležnici (javnobeležnička solemnizacija), kao i nejavne isprave kod kojih je javni beležnik
overio potpis, odnosno overio autentičnost prepisa, prevoda ili izvoda (javnobeležničke overe).
Javnobeležnička isprava ima snagu javne isprave
Sastavljanje isprave (č1.169-183. ZVP). Ispravu može sastaviti svaki javni beležnik, nezavisno
od toga gde učesnik ima prebivalište, odnosno boravište, gde se nalazi sedište učesnika koji je
pravno lice ili dobro koje је predmet pravnog posla. Kad se radi о raspolaganju nepokretnostima,
ispravu о pravnom poslu kojim se uz naknadu ш bez naknade vrši prenos prava svojine na
nepokretnosti sa jednog na drugo lice, može sastaviti samo onaj javni beležnik na čijem se
službenom području ta nepokretnost nalazi. Testament, pak, kojim se raspolaže nepokretnostima,
može sastaviti svaki javni beležnik nezavisno od toga gde se nepokretnost nalazi.
Javni beležnik sastavlja ispravu u svojoj kancelariji, u okviru područja svog službenog sedišta,
ali ni isprava sastavljena izvan sedišta nije ipso facto ništava. Pre nego što pristupi sastavljanju
isprave, javni beležnik utvrđuje identitet učesnika i njegovu poslovnu sposobnost, а ako ispravu
sastavlja zastupnik, onda i njegovo ovlašćenje za zastupanje. Identitet učesnika utvrđuje se
uvidom u ličnu kartu, putnu ispravu, vozačku dozvolu ili drugi službeni dokument sa
fotografijom, а ako to nije moguće, saslušanjem dva svedoka identiteta. Svedok identiteta može
biti svako punoletno lice koje је sposobno da javnom beležniku pruzi potrebne podatke о
identitetu učesnika. Ako učesnik ne može da dokaze svoj identitet na način predviđen zakonom,
javni beležnik odbija da sačini ispravu. Javni beležnik je dužan da izjavu učesnika verno unese u
ispravu, ро mogućnosti njegovim recima, pazeći pri tome da volja učesnika bude jasno izražena
i vodeći računa da li је volja učesnika slobodna i ozbiljna i da li је pravni posao о kome se
sastavlja isprava u skladu s prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima.
Javni beležnik је dužan da objasni strankama smisao pravnog posla, da im ukaze na njegove
posledice i da ispita da li је pravni posao dozvoljen, odnosno da nije u suprotnosti sa prinudnim
propisima, javnim poretkom i dobrim običajima. Isprava mora biti pročitana učesniku u
prisustvu javnog beležnika.
Priznavanje isprave. Pošto se učesniku pročita isprava, on usmeno izjavljuje da је njegova volja u
svemu verno uneta i potpisuje se (priznavanje isprave). Učesnik može zahtevati da lično pročita
ispravu pre nego što је prizna i potpise. Na samoj ispravi, neposredno iznad dela gde se potpisuju
učesnik i drugi subjekti u postupku, javni beležnik unosi napomenu da su obavljene sve propisane
radnje.
ZVP u čl. 174-179. predviđa posebne odredbe о priznavanju isprave od strane lica koja nisu u
stanju da na uobičajeni način izraze svoju volju (nemi, gluvi, slepi), ili ne poznaju jezik, ili zbog
telesnog nedostatka ne mogu staviti svoj potpis na ispravu. Učesnicima koji su nemi, gluvi,
slabovidi, nepismeni, ne znaju jezik koji је u službenoj upotrebi, sastavljena isprava se mora
pročitati preko tumača i svedoka. Pozvani svedok svojeručnim potpisom na ispravi potvrđuje
kako su obavljene radnje kojima је prisustvovao. Pozvani svedok ne može biti lice: 1) koje radi
u javnobeležničkoj kancelariji ili koje је u službi kod javnog beležnika; 2) koje је javnom
beležniku, odnosno učesniku krvni srodnik u pravoj liniji, pobočni srodnik zaključno sa četvrtim
stepenom srodstva, tazbinski srodnik zaključno s drugim stepenom srodstva, srodnik ро
usvojenju, supružnik, bivši supružnik, vanbračni partner, bivši vanbračni partner, staralac, bivši
staralac, štićenik ili bivši štićenik; 3) koje је zastupnik, odnosno odgovorno lice u pravnom licu
na čiji pravni položaj neposredno ili posredno može uticati pravni posao о kojem se sastavlja
isprava; 4) na čiji pravni položaj neposredno ili posredno može uticati pravni posao о kojem se
sastavlja isprava.
Solemnizacija (potvrđivanje) isprave (čl. 184-185. ZVP). Javni beležnik nadležan је i za
potvrđivanje sadržine isprave, а zakonom se može predvideti da se sadržina pojedinih privatnih
isprava potvrđuje u sudu. Potvrđivanje isprave vrši se prema odredbama zakona kojim se
uređuje javnobeležnička delatnost. Na postupak potvrđivanja isprave shodno se primenjuju
odredbe ZVP-a о sastavljanju isprava.

15.Postupak poništavanja isprava

Postupak poništenja isprava је vanparnični postupak koji ima za cilj da poveriocu omogući
ostvarenje nekog materijalnog prava iz uništene ili nestale isprave, koju on mora podneti
dužniku da bi svoje pravo ostvario. Istovremeno, ovim postupkom želi se postići da neovlašćeno
lice, kome је isprava došla u posed, ne naplati iznos na koji ona svog imaoca ovlašćuje. Iz
razloga sigurnosti, isključena je mogućnost poništenja novčanica, srećaka lutrije, voznih karata,
ulaznica i sl. Za poništaj menice i čeka vaze odredbe Zakona о menici i Zakona о čeku. Ро ZVP
može se poništiti i isprava na kojoj se zasniva neko nematelijalno pravo ako ne postoje podaci
na osnovu kojih nadležni organ ili organizacija može da izda duplikat te isprave.
Poništavanje isprave је ostalo u nadležnosti suda. О predlogu za poništenje isprave koju је izdao
državni i drugi organ, odnosno organizacija ili lice kojem је povereno vršenje javnih ovlašćenja,
odlučuje nadležni sud na čijem se području nalazi sedište izdavaoca isprave.
Predlog za poništenje isprava može podneti lice koje na osnovu isprave može ostvarivati neko
pravo, kao i ono koje inače ima pravni interes da isprava bude poništena. Danom podnošenja
predloga prekida se prema predlagaču zastarevanje. О pokretanju postupka sud izdaje oglas u
kome poziva držaoca isprave i svakog onog ko ma šta о njoj zna da u roku određenom u oglasu
to javi sudu, jer će u protivnom ona biti poništena. Ako u toku oglasnog roka ne dođe do
obustave postupka, sud donosi rešenje о poništenju.
Pravnosnažno rešenje kojim se isprava poništava zamenjuje poništenu ispravu, dok se ne izda
nova. Onaj ko је izdejstvovao poništenje može na osnovu tog rešenja ostvarivati prema
obvezanom sva prava koja iz isprave za njega proističu ili mu na osnovu nje pripadaju.
Ispunjenjem obaveze prema onom ko је izdejstvovao poništenje obavezani se oslobađa obaveze
ukoliko bi biо oslobođen da је obavezu ispunio prema imaocu poništene isprave.

16.Postupak polaganja stvari u sudski depozit i javnobeležnički

depozit
Sudski depozit је predaja sudu novca, hartija od vrednosti i drugih isprava koje se mogu
unovčiti, plemenitih metala, dragocenosti i drugih predmeta kad je to zakonom ili drugim
propisom predviđeno, odnosno kad dužnik može za poverioca položiti kod suda stvar koju
duguje.
Predlog da sud primi vrednost koja se predaje treba, pored ostalog, da sadrži navode о licu u čiju
se korist novac, hartija ili predmet kod suda polažu, uslove pod kojima će se oni tom licu predati,
а ро potrebi se prilažu dokazi. Ako sud ne odbaci predlog zato što za depozit nisu ispunjeni
uslovi, on donosi rešenje о prijemu predmeta u sudski depozit i određuje način čuvanja.
Primljeni novac ili stranu valutu sud је dužan da u roku od tri dana polozi na poseban račun kod
ovlašćene banke. On је dužan da u istom roku preda ovlašćenoj banci plemenite metale,
dragocenosti i hartije od vrednosti. Sve to, ako zakonom nije drukčije određeno. Druge predmete
koji se ne mogu čuvati u sudskom depozitu sud predaje na čuvanje javnom skladištu, а fizičkom
licu samo ako u mestu gde se predmeti nalaze nema ovlašćenog pravnog lica koje obavlja
delatnost uskladištenja.
Predlagaču sud nalaze da polozi predujam potreban za podmirenje troškova čuvanja i rukovanja.
Kad је predmet deponovan u korist odrešenog lica, sud poziva to lice da u određenom roku taj
predmet primi, pošto za to prethodno ispuni uslov, ako је uslov određen. U slučaju u kome
pozvano lice izjavi da predmet depozita ne prima, sud о tome obaveštava predlagača sa
zahtevom da se u određenom roku izjasni. Ako to lice u određenom roku ne podigne predmet,
sud rešenjem poziva predlagača da predmet preuzme.
Kad se u depozit predaju predmeti za koje deponent ne zna kome treba da budu uručeni, sud
zakazuje ročište na koje poziva predlagača i sva zainteresovana lica radi sporazumevanja о
pitanju kome pripada deponovani predmet. Ako se uredno pozvana lica ne jave na ročište ili se
među njima ne postigne sporazum, sud ih rešenjem upućuje da u parnici ostvaruju svoje pravo
na predmet primljen u depozit. On rešenjem prekida ovaj postupak, ako parnica bude pokrenuta.
U protivnom, on poziva predlagača da preuzme predmet. Ako lice u čiju korist је predmet
primljen u sudski depozit ne podigne taj predmet u roku od tri godine od dana prijema urednog
poziva, sud rešenjem utvrđuje da је predmet postao državna svojina, odnosno da pravo
raspolaganja pripada opštini na čijem se području predmet nalazi. Isto i u slučaju u kome
deponent ne podigne predmet.
Javnobeležnički depozit. Pored sudskog, Zakon о javnim beležnicima uvodi i javnobeležnički
depozit. Javnobeležnički depozit ima isto pravno dejstvo, režim i karakter kao i sudski depozit.
Na javnobeležnički depozit shodno se primenjuju zakon i drugi propisi koji uređuju sudski
depozit.
U javnobeležnički depozit mogu se predati novac, hartije od vrednosti izuzev serijskih i
dematerijalizovanih, kao i druge isprave koje se mogu unovčiti, isprave koje se ne mogu unovčiti,
spisi, rukopisi, zapisi, lične arhive, dokumenti, odlikovanja, umetnički predmeti, plemeniti metali,
nakit, dragocenosti i drugi predmeti izrađeni od plemenitih metala, kada to zakonom nije
zabranjeno. Predmeti depozita mogu se predati svakom javnom beležniku na teritoriji Republike
Srbije.
Ро prijemu predmeta depozita javni beležnik izdaje deponentu javnobeležničku potvrdu о
depozitu, na posebnom obrascu.
Javni beležnik dužan је da čuva predmete depozita u obezbeđenom sefu, skladištu ili sličnoj
obezbeđenoj prostoriji. Dužan је osigurati prostorije i odgovara za štetu.
Deponent ili lice u čiju korist је deponovanje izvršeno mogu predmet podići pre isteka vremena
na koje је deponovanje izvršeno, uz povraćaj dela predujma na osnovu obračuna javnog
beležnika.
Ako lice u čiju korist је predmet primljen u depozit ili deponent, koji su uredno pozvani da
preuzmu predmet, u roku od jedne godine od dana prijema urednog poziva, ne preuzmu predmet
iz depozita, javni beležnik će о tome obavestiti osnovni sud na čijem području ima službeno
sedište. Potom, on ga može, ро ovlašćenju suda, izložiti javnoj prodaji, а sredstva ostvarena
prodajom, ро odbitku svojih troškova, uplatiti nadležnom organu.

17.Postupak za raspravljanje zaostavštine ostavinski postupak

U postupku za raspravljanje zaostavštine sud utvrđuje ko su naslednici umrlog, koja imovina
sačinjava njegovu zaostavštinu i koja prava iz zaostavštine pripadaju naslednicima, legatarima i
drugim licima. Za raspravljanje zaostavštine mesno је nadležan sud nа čijem је području
ostavilac u vreme smrti imao prebivalište, odnosno boravište (ostavinski sud). Postupak se
pokreće ро službenoj dužnosti čim sud sazna da је neko lice umrlo ili da је proglašeno za umrlo.
Prma ZVP-u sve radnje u ovom postupku preduzima sud, preko sudije pojedinca i sudijskih
pomoćnika, neke radnje preduzima i matičar, а nakon početka primene Zakona о javnom
beležništvu, ostavinski sud može svojim rešenjem poveriti javnom beležniku sprovođenje
ostavinskog postupka ili preduzimanje pojedinih vanparničnih radnji u tom postupku, sem kad је
u pitanju postupak za raspravljanje zaostavštine u kom је za nasleđivanje merodavno pravo strane
države.
Ро regulativi ZVP iz maja 2014. godine, javni beležnik nastupa kao poverenik suda koji
sprovodi u ostavinskom postupku samo оnе procedure i radnje koje mu poveri sud. Sud је i
dalje taj koji vodi ostavinski postupak, raspravlja zaostavštinu i donosi rešenje о nasleđivanju.
Ostavinski sud angažuje javnog beležnika svojom odlukom. Tako, kada primi izvod iz matične
knjige umrlih, ostavinski sud donosi rešenje kojim poverava javnom beležniku da sastavi
smrtovnicu. Popis i procenu imovine umrlog vrši javni beležnik na osnovu odluke suda. Prilikom
sa stavljanja smrtovnice javni beležnik vrši popis i procenu zaostavštine i bez odluke suda ako to
traži naslednik ili legatar. Sud donosi odluku о popisu i proceni kad to zahtevaju naslednici,
legatari ili poverioci umrlog.
Privremene mere za obezbeđenje zaostavštine može, ро službenoj dužnosti, odrediti ne samo sud
na čijem području se nalazi zaostavština već i javni beležnik kojem је povereno sastavljanje
smrtovnice. Privremene mere posebno se određuju onda kada su naslednici nepoznati ili odsutni
i kada se utvrdi da nijedan od prisutnih naslednika nije sposoban da upravlja zaostavštinom, а
nema zakonskog zastupnika, а donose se u obliku rešenja da se imovina ili njen deo predaju na
čuvanje pouzdanom licu, rešenja da se gotov novac, dragocenosti, hartije od vrednosti, štedne
knjižice i druge važne isprave predaju na čuvanje sudu ili javnom beležniku na čijem području se
nalaze, kao i rešenja о pečaćenju ostaviočevog stana, pojedinih prostorija u stanu ili drugih
prostorija koje pripadaju ostaviocu. Javni beležnik kojem је povereno sastavljanje smrtovnice
može odrediti privremenu meru za obezbeđenje zaostavštine dok ne preda smrtovnicu
ostavinskom sudu. Odluku kojom se dozvoljava da se skinu pecati sa ostaviočevih prostorija
možе doneti sаmо ostavinski sud.
Novelom ZVP (2014) utvrđena su posebna pravila za testament (čl. 183). Ispravu о testamentu
možе sačiniti sudija ро kazivanju zaveštaoca (sudski testament). Za sastavljanje sudskog
testamenta mesno је nadležan svaki stvarno nadležan sud. Sudski testament se sastavlja u sudu,
а van suda ako zaveštalac nije sposoban da dođe u sud ili ako za to postoje drugi opravdani
razlozi. Na sastavljanje sudskog testamenta shodno se primenjuju pravila ZVP о sastavljanju
isprava. Javni beležnik prilikom sastavljanja javnobeležničkog zapisa о testamentu, odnosno
sudija prilikom sastavljanja sudskog testamenta dužan је da роuči zaveštaoca о propisima
kojima se uređuje pravo na nužni deo.

Deo četvrti

POSTUPAК IZVRŠENJA I OBEZBEĐENJA

Glava prva

POSTUPAК IZVRŠENJA
I. OPŠTE ODREDBE О POSTUPKU IZVRŠENJA

1. Pojam postupka izvršenja

Postupak izvršenja је skup pravila sadržanih u Zakonu о izvršenju i obezbeđenju iz 2015.
godine (ZIO) ро kojima sudovi i javni izvršitelji postupaju radi prinudnog izvršenja
potraživanja sadržanog u izvršnoj i verodostojnoj ispravi.
Izvršenje sudskih odluka od suda smatra se sastavnim delom suđenja. To proizilazi iz stava
Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu zauzetom u predmetima Hornsbi protiv Grčke i
Jelačić protiv Bosne i Hercegovine, pa se u vezi sa postupanjem suda u postupku izvršenja
primenjuju pravila koja se odnose na načelo o povredi prava na suđenje u razumnom roku
(Odluka Ustavnog suda Srbije br. Uz. 2694/2009 od 07. jula 2011. god).

2. Odnos izvršnog i drugih postupaka

U nauci postoje tri shvatanja o odnosu parničnog i izvršnog postupka. po prvom shvatanju,
izvršni postupak je nastavak parničnog postupka. Po drugom, izvršni postupak je samostalan i
nezavisan postupak. Po trećem, njihov odnos je dvojak: sa normativnog stanovišta, to su
odvojeni postupci, a sa teleološkog oni čine jednu celinu, jer služe istom cilju - ostvarenju
zaštite i ostvarenju građanskih potraživanja.
Prvo shvatanje nije održivo jer se izvršni postupak ne nastavlja uvek okončanjem parničnog
postupka. Pored toga, u izvršnom postupku se ostvaruju i građanskopravna potraživanja
utvrđena u upravnom, prekršajnom, krivičnom ili autonomnom postupku - arbitražnom i
drugom postupku.
Drugo shvatanje je delimično tačno, jer izvršni postupak ne čini sasvim novu samostalnu i
nezavisnu procesnu celinu, već je organski vezan sa parničnim postupkom. Ovo i zbog činjenice
da sud po službenoj dužnosti ne obezbeđuje kontinuirani razvitak izvršnog postupka nakon
okončanja parnične procedure, već to čini po predlogu stranaka.
Zbog svega navedenog, smatramo prihvatljivim treće stanovište, jer je nesumnjivo da su izvršni
i parnični postupak regulisani posebnim i samostalnim normama, a jednom i drugom postupku
krajnji cilj je isti - ostvarenje potraživanja poverioca i zaštita objektivnog poretka.
O odnosu parničnog i izvršnog postupka može se govoriti još u tri smisla. Prvo, pravila
parničnog postupka primenjuju se u izvršnom postupku ako ona nisu propisana ZIO ili drugim
izvorom. Drugo, ZIO, za donošenje rešenja u određenim slučajevima, propisuje da je potrebno
pribaviti pravosnažnu presudu donetu u parničnom postupku. Tako, npr. ako u postupku
namirenja iz prodajne cene poverilac ili drugo lice ospori drugom postojanje potraživanja,
njegovu visinu ili red po kome ima pravo da se namiri, sud upućuje na parnicu lice koje je
osporilo potraživanje i prekida izvršni postupak do okončanja parnične procedure. U takvom
slučaju parnični postupak se pojavljuje kao pomoćni način stvaranja činjenične građe za
odlučivanje u izvršnom postupku. Treće, odnos između ova dva postupka ispoljava se i u tome
što se neki instituti izvršnog postupka primenjuju i u parničnom postupku, kao što su
privremene mere obezbeđenja.
ZIO izričito propisuje da se primena vrši shodno svakom konkretnom slučaju. Shodna primena
sudu pruža veoma široke mogućnosti da u misiјi primene postupa veoma fleksibilno, tj. da
načelnom ocenom i ocenom svakog konkretnog slučaja određuje hoće li i u kojoj "meri"
primeniti neku odredbu. Ali, istovremeno је to i veliki izazov za svakog sudiјu, jer zahteva
temeljno i potpuno poznavanje postupka kao celine, ра i konkretne odred be (pravila) u
određenom postupku.
Odnos izvršnog i vanparničnog postupka. Iako odnos između izvršnog i vanparničnog postupka
nije biо predmet posebne nаučnе analize, između njih postoji određena veza. Vanparnična
pravila nisu izvor izvršnog postupka, ali se vanparnični postupak može javiti kao dopunski
metod za rešavanje prethodnog рitаnја, ukoliko se pojavi potreba da se u toku izvršnog postupka
о ovom pitanju odluči, npr. kad se traži izvršenje nа osnovu strane izvršne sudske ili arbitražne
odluke, ра izvršni poverilac u predlogu za izvršenje zahteva priznanje takvih odluka.
Odnos izvršnog i stečajnog postupka. Izvršni i stečajni postupak su dva različita građanska sudska
postupka. Stečajni postupak је regulisan Zakonom о stečaju (2009-2017) i sadrži odredbe о
odnosu sa izvršnim postupkom. Stečajni postupak je opšte (generalno) izvršenje u kome se
izvršenje sprovodi u korist većeg broja poverilaca za sva njihova potraživanja na celokupnoj
imovini dužnika i poverioci se namiruju srazmerno visini svojih potraživanja. Stečaj dovodi do
prestanka dužnika kao pravnog lica, odnosno pravnog ili poslovnog subjektiviteta. Od dana
otvaranja stečaja izvršni postupak se ne može pokrenuti, jer stečajni postupak kao postupak
generalne egzekucije, ima prioritet u odnosu na izvršni kao singularno izvršenje. Izvršni postupak
koji је u toku prekida se ех lege, čim se stečaj otvori.
Od dana pokretanja stečajnog postupka ne može se protiv stečajnog dužnika, odnosno nad
njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka
izvršenja u cilju namirenja potraživanja, osim izvršenja koja se odnose na troškove stečajnog
postupka.
Odnos izvršnog i administrativnog izvršenja. Postupak administrativnog izvršenja uređen је
Zakonom о opštem upravnom postupku (2016) i deo је upravne procedure, ali se odluke donete
u upravnom postupku (opštem) koje se odnose na novčano potraživanje, izvršavaju u izvršnom
sudskom postupku (čl. 191.ZUP), ukoliko nije propisan drugi način izvršenja, npr. ро pristanku
dužnika, primanje iz radnog odnosa može biti predmet administrativnog izvršenja; isto važi i za
novčane kazne izrečene u upravnom ili prekršajnom postupku ili poreske dažbine. U posebnim
upravnim postupcima, gde vaze posebna pravila о izvršenju, sudsko izvršenje može se javiti kao
supsidijaran vid izvršenja upravnog akta.

3. Stadijumi izvršnog postupka

Izvršni postupak se sastoji iz radnji suda, stranaka i drugih učesnika u postupku. Radnje su
povezane u sistem u kome svaka radnja ima svoj (bliži) posebni cilj, а sve radnje imaju
zajednički (opšti) cilj - namirenje poverioca.
Po ZIO postoje dva osnovna stadijuma izvršnog postupka. Prvi je ishodovanje dozvole
izvršenju, a drugi sprovođenje izvršenja. U okviru tih stadijuma postoji niz podstadijuma.
1) Podnošenjem predloga za izvršenje počinje da teče izvršni postupak. U okviru prve faze
(odlučivanje o dozvoljenosti izvršenja) postoje podfaze: prethodno ispitivanje predloga za
izvršenje; utvrđivanje pretpostavki za |donošenje rešenja o podnetom predlogu; odlučivanje o
predlogu za izvršnje; dostavljanje rešenja donetih po predlogu za izvršenje i postupak po
pravnim lekovima na rešenja doneta po predlogu za izvršenje.
Prethodno ispitivanje predloga za izvršenje obuhvata ispitivanje procesnih pretpostavki za
pokretanje, tok i razvoj izvršnog postupka. Procesne pretpostavke odnose se na sud, stranke,
izvršnu ispravu i potraživanje. Utvrđivanju pretpostavki za odlučivanje pristupa se kad se
otklone sve procesne smetnje, odnosno kad se utvrdi da su ispunjene sve procesne pretpostavke
za pokretanje, razvoj i okončanje postupka izvršenja.
Kad sud utvrdi sve pretpostavke za donošenje odluke po predlogu pristupa se odlučivanju.
Rešavajući o predlogu za izvršenje, ako rešenjem predlog ne odbaci zbog odsustva procesnih
pretpostavki, sud donosi rešenje kojim se predlog u celini ili delimično usvaja (rešenje o
izvršenju). Doneta rešenja dostavljaju se strankama odnosno drugim subjektima izvršnog
postupka. Rešenje kojim je odbijen predlog za izvršenje dostavlja se samo poveriocu, jer dužnik
nema pravnog interesa da pobija takvo rešenje. Rešenje o izvršenju na novčanom potraživanju
dostavlja se i dužnikovom dužniku.
Protiv rešenja o izvršenju dozvoljena je žalba, koju može izjaviti izvršni dužnik. Izvršni
poverilac može žalbom da pobija rešenje o odbacivanju predloga za izvršenje ili rešenje o
odbijanju predloga za izvršenje ili rešenje o izvršenju kojim je prekoračen njegov zahtev.
U ovom delu izvršnog postupka, o dozvoljenosti izvršenja, prvenstveno odlučuje sud. U svim
slučajevima o predlogu za izvršenje na osnovu izvršne ili verodostojne isprave i predlogu za
obezbeđenje odlučuje sud. o predlogu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave radi
namirenja novčanog potraživanja nastalog iz komunalnih usluga i srodnih delatnosti odlučuje
javni izvršitelj.
Kada se donese rešenje o izvršenju ili obezbeđenju, sprovodi se izvršenje.
2) Drugi stadijum izvršnog postupka (sprovođenje izvršenja) počinje preduzimanjem prve
izvršne radnje a okončava se namirenjem poverioca. U ovoj fazi postupka, kad je u pitanju
neposredno sprovođenje izvršenja, veče ingerencije ima javni izvršitelj.
Sud je isključivo nadležan kad je u pitanju izvršenje: l) zajednička prodaja nepokretnosti i
pokretnih stvari, 2) činjenja, nečinjenja ili trpljenja (čl. 359-367), 3) izvršenje izvršnih isprava u
vezi s porodičnim odnosima i 4) vraćanjem zaposlenog na rad.
Javni izvršitelji jesu isključivo nadležni za izvršenje ostalih izvršnih isprava, rešenja o izvršenju
na osnovu verodostojne isprave, rešenja o usvajanju predloga za protiv izvršenje i rešenja о
izvršenju rešenja о izrečenim sudskim penalima.
Prelaz i prenos potraživanja i obaveza. Potraživanja i obaveze mogu sa poverioca i dužnika preci
na druga lica i to kako pre, tako i posle donošenja rešenja о izvršenju (čl. 48. ZIO).
Izvršenje se određuje i sprovodi i na predlog i u korist lica koje u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi
nije označeno kao izvršni poverilac, ako ono javnom ili u skladu sa zakonom overenom ispravom
dokaže da je potraživanje prešlo na njega, а ako to nije moguće, da prelaz potraživanja dokaze
pravnosnažnom, odnosno konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom
postupku.
U slučајu da, nakon donošenja rešenja о izvršenju, potraživanje prede sa izvršnog poverioca na
treće lice, to lice kao sticalac stupa na mesto izvršnog poverioca. Na predlog sticaoca koji javnom
ili ро zakonu overenom ispravom dokaze da је potraživanje na njega preneseno ili prešlo, sud
odnosno izvršitelj zaključkom utvrđuje da је sticalac stupio na mesto ranijeg izvršnog poverioca.
Gornja pravila ustanovljena u korist lica koje u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi ili u rešenju о
izvršenju nije označeno kao poverilac, shodno se primenjuje i u slučaju izvršenja protiv lica koje
u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi nije označeno kao izvršni dužnik. Prema Autentičnom
tumačenju člana 48 ("Sl. gl.“ 106/2006), sud koji rešava о predlogu za izvršenje dužan је da u
tom slučaju utvrdi istovetnost dužnika navedenog u izvršnoj ispravi i izvršnog dužnika navedenog
u predlogu za izvršenje. Ako te istovetnosti nema, sud је dužan da zatraži da izvršni poverilac
javnom ispravom dokaze da је obaveza prešla s dužnika koji је naveden u izvršnoj ispravi na
treće lice koje је navedeno u predlogu za izvršenje ili da prelaz obaveze dokaze pravnosnažnom
ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku.
Prema drugom autentičnom tumačenju člana 48 ("Sl. gl." 113/2017), zakonski izraz "prelaz"
potraživanja ili obaveze u sebi obuhvata i prenos potraživanja ili obaveze koje se, takođe,
dokazuje javnom ispravom ili merodavnom odlukom organa. "Prelaz" označava sve oblike
sukcesije potraživanja ili obaveza, bilo pre ili nakon prestanka pravnog subjektiviteta titulara.
Sticalac potraživanja ili obaveze prima postupak u stanju u kakvom se nalazi i prema protivnoj
strani ima ista prava koja је njegov prethodnik imao. Izvršni dužnik može istaći prema sticaocu,
pored prigovora koje ima prema njemu i one prigovore koje је mogao istaći prema ustupiocu do
časa kada је saznao za promenu.

4. Izvršna isprava
1) Pojam i vrste izvršnih isprava. Izvršna isprava је pravni akt (individualni, а nikad opšti) u
kome је konačno i autoritativno utvrđeno potraživanje čije se ispunjenje vrši u sudskom
izvršnom postupku. Izvršne isprave su samo oni pravni akti koje izričito navodi ZIO, što znači
da se nijedan drugi pravni akt državnog ili drugog organa odnosno tela (institucije) ne smatra
izvršnom ispravom.
Izvršne isprave jesu: 1) izvršna sudska odluka i sudsko poravnanje koji glase na davanje,
činjenje, nečinjenje ili trpljenje; 2) izvršna odluka doneta u prekršajnom ili upravnom postupku i
upravno poravnanje koji glase novčanu obavezu; 3) izvod iz Registra zaloge i izvod iz Registra
finansijskog lizinga; 4) ugovor o hipoteci i založna izjava; 5) plan reorganizacije u stečajnom
postupku čije je usvajanje rešenjem potvrdio sud; 6) javnobeležničke isprave koje imaju snagu
izvršne isprave; 7) sporazum o rešavanju spora putem posredovanja, koji ispunjava uslove
određene zakonom kojim se uređuje posredovanje u rešavanju sporova; 8) isprava koja je
drugim zakonom određena kao izvršna isprava (čl. 41. ZIO).
U našem izvršnom pravu postoje i izvršne isprave koje ne potiču od sudova i drugih izvršnih
organa, njihov nastanak nije posledica delatnosti državnih organa, a njihov broj je sve veći.
Tako, prema Zakonu o hipoteci status izvršne isprave imaju ugovor o hipoteci i založna izjava
(pod uslovom da sadrže određene sastojke), prema Zakonu o radu izvršnom ispravom smatra se
obračun zarade i naknade zarade koje je poslodavac dužan da isplati zaposlenom, prema Zakonu
o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku poravnanje između Državnog pravobranilaštva i
stranke kojoj je dosuđeno novčano obeštećenje, izvršnu ispravu predstavlja, pod određenim
uslovima, i sporazum o rešavanju sporova posredovanjem (Zakon posredovanju u rešavanju
sporova), zatim javnobeležnička isprava, itd.
Ugovor o hipoteci i založna izjava jesu izvršne isprave ako su zaključeni, odnosno dati u formi
koju određuje zakon kojim se uređuje hipoteka, ako sadrže odredbe koje on predviđa i ako su
upisani u katastar nepokretnosti kao izvršna vansudska hipoteka. Kako Zakon o hipoteci
predviđa poseban, vansudski način namirenja prodajom hipotekovane nepokretnosti, postavlja se
pitanje odnosa vansudskog namirenja prodajom hipotekovane nepokretnosti (predviđenom
Zakonom o hipoteci) i sudskog namirenja prodajom hipotekovane nepokretnosti, koje se odvija
prema Zakonu o izvršenju i obezbeđenju.
Razdvojene su dve situacije.
Prva, u kojoj samo jedan hipotekarni poverilac raspolaže izvršnom vansudskom hipotekom, kada
su pred njim dve mogućnosti: da izabere da li će pokrenuti postupak vansudskog namirenja ili
postupak sudskog namirenja (član 20. stav 1). Postupak vansudskog namirenja pokrenut je kada
se donese rešenje o upisu zabeležbe hipotekarne prodaje, a postupak sudskog namirenja kada se
sudu podnese predlog za izvršenje (član 20. stav 2). Posle toga, nastavlja se postupak koji je
poverilac izabrao. Ako poverilac posle početka vansudskog namirenja odluči da pokrene i
postupak sud- skog namirenja (podnošenjem predloga za izvršenje), sud odbacuje predlog za
izvršenje (jer istovremeno ne mogu da se vode oba postupka) - član 20. stav 3, pa poverilac tada
može pokrenuti postupak sudskog namirenja samo ako prethodno prestane sa postupkom
vansudskog namirenja.
Druga situacija postoji kada više različitih poverilaca istovremeno i paralelno vode postupak
vansudskog i sudskog namirenja na istoj nepokretnosti. Primenjuje se starorimska maksima prior
tempore, potior iure. Kada је rešenje о upisu zabeležbe hipotekarne prodaje doneto pre rešenja о
izvršenju, namirenje se odvija prema Zakonu о hipoteci (član 21. stav 1 rečenica prva), а izvršni
poverilac ima pravo da se namiri iz iznosa koji se dobije vansudskom prodajom hipotekovane
nepokretnosti. Redosled njegovog namirenja određuje se shodno danu u kome је u izvršnom
postupku stekao pravo na namirenje. Kad је redosled obrnut, tj. kada је rešenje o izvršenju doneto
pre rešenja о upisu hipotekarne prodaje, namirenje se odvija sudskim putem, u izvršnom
postupku. Рri tome, hipotekarni poverioci zadržavaju redosled namirenja koji su stekli
zaključenjem ugovora o hipoteci, ра је razumna pretpostavka da će se namiriti pre izvršnog
poverioca. Inače, postupak vansudskog namirenja u tom slučaju prestaje tako što zabeležba
hipotekarne prodaje ро sili zakona gubi dejstvo (član 21. stav 3. in fine).
Odluka i poravnanje. Sudskom odlukom, u smislu ZIO, smatra se presuda, rešenje, kao i druga
odluka doneta u postupku pred sudom, arbitražnim sudom i sudom časti privredne komore, а
sudskim poravnanjem smatra se poravnanje zaključeno pred sudom, arbitražnim sudom ili sudom
časti pri privrednoj komori. Upravnom odlukom smatraju se rešenje ili zaključak doneti u
upravnom postupku, а upravnim poravnanjem - poravnanje zaključeno u upravnom postupku.
2) Izvršnost odluke - potvrda о izvršnosti. Sudska odluka kojom је naloženo ispunjenje
potraživanja, izvršna је ako је postala pravnosnažna i ako је protekao rok (paricioni rok) za
dobrovoljno ispunjenje obaveze. Rok za dobrovoljno ispunjenje teče od dana dostavljanja odluke
izvršnom dužniku, а završava se protekom poslednjeg dana roka određenog sudskom odlukom.
Sudska odluka kojom је naloženo trpljenje ili nečinjenje izvršna je kad postane pravnosnažna,
osim ako u nјој nije drukčije određeno. Odluka doneta u upravnom postupku izvršna је ako је
postala izvršna ро pravilima kojima se uređuje taj postupak.
Dakle, izvršna isprava је pravni osnov na kome se zasniva predlog za izvršenje. No, postoje i
sudske odluke koje se prinudno izvršavaju pre nego što steknu svojstvo izvršnosti, ра i
pravnosnažnosti. Tačnije- one postaju izvršne pre nego što postanu pravnosnažne. reč је pre svega
о onim odlukama za koje је izričito predviđeno da žalba ne zadržava njihovo izvršenje. Recimo, u
parničnom postupku, ро pravilu, rešenja о kažnjavanju postaju izvršna pre nego što bivaju
pravnosnažna, budući da žalba protiv njih ne odlaže njihovo izvršenje. Prema članu 368. Zakona
о parničnom postupku žalba nema suspenzivno dejstvo u odnosu na izvesne prvostepene odluke
koje mogu da se izvrše i pre njihove pravnosnažnosti (dug ispod 300, odnosno 1.000 evra, kao i
kad su u pitanju troškovi postupka).
Na osnovu odluke koja je u jednom delu postala izvršna, izvršenje se može odrediti samo u
odnosu na taj deo.
Potvrda (klauzula) o izvršnosti. Potvrdom o izvršnosti utvrđuje seda je odluka postala izvršna.
Sud, javni beležnik ili drugi organ će na zahtev stranke staviti službenu belešku na samoj
izvršnoj ispravi ili će izdati posebnu pisanu potvrdu, da su nastupili uslovi za izvršnost odluke
(klauzula izvršnosti). Ako je javnobeležnička isprava izvršna i ako se otpravak daje radi
izvršenja, javni beležnik je dužan da na otpravku označi da je izvršan.
Izvršnost poravnanja. Sudsko poravnanje i poravnanje zaključeno u uspravnom ili drugom
postupku izvršio je ako je potraživanje iz poravnjanja dospelo. Dospelost potraživanja dokazuje
se zapisnikom o poravnjanju, javnom ispravom ili u skladu sa zakonom overenom ispravom. Na
osnovu poravnjanja koje je postalo izvršno u jednom delu, izvršenje se može odrediti samo u
tom delu.
3) Podobnost izvršne isprave za izvršenje. Izvršna isprava podobna je da se na osnovu nje
donese rešenje o izvršenju ako sadrži podatke o izvršnom poveriocu, izvršnom dužniku i
predmet, vrstu i obim ispunjenja obaveze. Ako u izvršnoj ispravi nije određen rok za
dobrovoljno ispunjenje obaveze, on iznosi osam dana od dostavljanja izvršne isprave izvršnom
dužniku.
Tako, npr. poverilac i dužnik su po pravilu tužilac i tuženik u parničnom postupku. Međutim, po
odredbama materijalnog prava potraživanje je moglo da pređe na drugo lice (nasleđivanjem,
cesijom itd.). U tom slučaju, dokazivanje se vrši rešenjem o nasleđivanju i ugovorom o cesiji.
Ili, ako je po propisima materijalnog prava dovoljno da su predmet, vrsta i obim obaveze
odredivi, a ne određeni, takva odluka ispunjava uslove da bude prinudno izvršena; ili, ako je
obaveza davanje (predaja) pokrenutih stvari, nije potrebno označiti i njihovu vrednost, da bi se
odluka mogla prinudno izvršiti. Ali, ako obaveza glasi, npr. na predaju određenog stana, takva
odluka nije podobna za izvršenje ako u njoj nije navedena i korisna površina tog stana; ili
odluke koje sadrže potraživanja čije je ispunjenje objektivno nemoguće nisu podobne za
prinudno izvršenje. Ali, nemogućnost subjektivne prirode nije prepreka da se dozvoli odnosno
da se sprovede izvršenje. Najzad, odluke čije bi izvršenje bilo suprotno javnom poretku, takođe,
ne mogu biti prinudno izvršene itd. U takvom slučaju sud odbija predlog za izvršenje, odnosno
ako je razlog nastao u kasnijoj fazi izvršnog postupka rešenjem se postupak izvršenja obustavlja
i prema okolnostima slučaja ukidaju sprovedene radnje, ako su i kad su zahvaćene razlozima
zbog kojih se obustava vrši.
Kad se iz izvoda registra založnih prava na pokretnim stvarima i pravima ne može utvrditi
dospelost potraživanja, izvršenje se određuje ako je izvršni poverilac podneo pismeni dokaz da
je izvršnog dužnika pozvao da ispuni obavezu u naknadno ostavljenom roku.
Ispunjenje određenih uslova. Izvršna isprava može da sadrži posebne uslove koje je potrebno
ispuniti. U takvom slučaju, izvršenje se može odrediti kad se utvrdi da su ti uslovi ispunjeni.
Ovi se uslovi mogu ticati: uslovnih i uzajamnih obaveza, alternativnih obaveza ро izboru
dužnika i fakultativnog ovlašćenja dužnika. Sve ove uslove ZIO reguliše posebno.
Uslovna i uzajamna obaveza. Izvršenje koje zavisi od prethodnog ispunjenja neke poveriočeve
obaveze ili od nastanka nekog uslova, određuje se ako izvršni poverilac pismeno dokaze da је
obavezu ispunio, odnosno da је uslov nastupio. Smatra se da је izvršno poverilac ispunio svoju
obavezu ili obezbedio ispunjenje svoje obaveze ako је njen predmet položio kod suda ili javnog
izvršitelja, ili је sa istim ciljem postupio na drugi pogodan način. Ako izvršni dužnik navede u
žalbi protiv rešenja о izvršenju da izvršni poverilac nije ispunio svoju obavezu ili nije obezbedio
njeno ispunjenje ili da uslov nije nastupio, а među strankama su sporne činjenice, žalba se odbija
ako izvršni poverilac javnom ili ро zakonu overenom ispravom dokaze da је ispunio ili obezbedio
ispunjenje svoje obaveze ili da је uslov nastupio. Ako žalba izvršnog dužnika bude usvojena,
izvršni poverilac može da pokrene parnični postupak radi utvrđenja da је izvršnom ispravom
ovlašćen da traži bezuslovno ispunjenje obaveze izvršnog dužnika.
Alternativna obaveza ро izboru izvršnog dužnika. Ako izvršni dužnik ро izvršnoj ispravi ima
pravo da bira između više predmeta svoje obaveze, izvršni poverilac može da u predlogu za
izvršenje naznaci predmet kojim obaveza treba da bude ispunjena. Izvršni dužnik ima pravo
izbora sve dok izvršni poverilac ne primi u celini ili delimično predmet koji је označen u predlogu
za izvršenje.
Fakultativno ovlašćenje dužnika. Izvršni dužnik koji je u izvršnoj ispravi obavezan da ispuni
nenovčanu obavezu, uz pravo da se nje oslobodi plaćanjem određenog novčanog iznosa ili
činjenjem navedenim u izvršnoj ispravi, može da plati novčani iznos ili da preduzme činjenje dok
izvršni poverilac delimično ne primi ispunjenje nenovčane obaveze
5. Verodostojna isprava kao izvršni akt
Pored izvršne isprave, ZIO izvršenje radi ostvarenja novčanog potraživanja, određuje se i na
osnovu verodostojne isprave.
Vrste verodostojnih isprava. Verodostojna isprava је: 1) menica i ček domaćeg ili stranog lica, sa
protestom ako је potreban za zasnivanje potraživanja; 2) izvod iz Centralnog registra hartija od
vrednosti о stanju na računu zakonitog imaoca obveznica ili instrumenta tržišta novca (trezorski,
blagajnički i komercijalni zapisi) i odluka о njihovom izdavanju; 3) račun domaćeg ili stranog
lica, sa otpremnicom ili drugim pismenim dokazom о tome da је izvršni dužnik obavešten о
njegovoj obavezi; 4) izvod iz poslovnih knjiga о izvršenim komunalnim ili srodnim uslugama; 5)
obračun ili izvod iz poslovnih knjiga za potraživanje takse za javni medijski servis; 6) javna
isprava koja stvara izvršivu novčanu obavezu; 7) bankarska garancija; 8) akreditiv; 9) overena
izjava izvršnog dužnika kojom ovlašćuje banku da s njegovog računa prenese novčana sredstava
na račun izvršnog poverioca; 10) obračun kamate sa dokazom o osnovu dospelosti i visini
potraživanja; 11) privremena ili okončana situacija o izvršenim građevinskim radovima; 12)
obračun o nagradi i naknadi troškova advokata.
Podobnost verodostojne isprave za izvršenje. Verodostojna isprava je podobna za izvršenje ako su
u njoj naznačeni izvršni poverilac i izvršni dužnik, predmet, vrsta, obim i vreme ispunjenja
obaveze. Kad se iz verodostojne isprave ne vidi dospelost potraživanja, izvršni poverilac dužan je
da uz verodostojnu ispravu priloži pismeni dokaz da je izvršnom dužniku ostavio naknadni rok da
ispuni obavezu.

6. Subjekti izvršnog postupka

Pored suda kao državnog organa i izvršitelja kao nosioca javnih ovlašćenja koji su osnovni i
najvažniji subjekti u izvršnom postupku, krug subjekata u izvršnom postupku (i postupku
obezbeđenja) je veoma Širok. Pre svega, to su stranke, tj. lica čije se potraživanje ostvaruje (ili
obezbeđuje), zatim, lica koja u izvršnom postupku ostvaruju neko svoje pravo ili pravni interes, a
nisu stranke u izvršnom postupku, i najzad, sva druga lica koja na razne načine učestvuju u
izvršnom postupku - sve do, npr. punoletnih građana koji, po načelu opšte javnosti, prisustvuju
ročištu koje se u izvršnom postupku održava.
Sud i drugi subjekti koji učestvuju u sprovođenju izvršenja. U sprovođenju izvršenja učestvuju,
pored suda kao državnog organa i javnog izvršitelja kao nosioca javnih ovlašćenja, i drugi
subjekti izvršnog postupka koji na razne načine ostvaruju sprovođenje izvršenja. To su: sudski
izvršitelj; javni izvršitelj; organ unutrašnjih poslova; poslodavac (državni organ, pravno lice ili
drugi poslodavac) koji dužniku isplaćuje zaradu kad se izvršenje sprovodi na zaradi dužnika;
banka, odnosno organizacija za prinudnu naplatu, kad joj se nalaže da novčani iznos za koji je
određeno izvršenje prenese na poverioca; sud kod koga se vode zemljišne knjige u koje treba
izvršiti upis; veštak koji vrši procenu stvari u postupku prodaje zaplenjene stvari; čuvar popisanih
pokretnih stvari; banka, kad se sprovodi izvršenje na novčanom potraživanju dužnika, odnosno
štednom ulogu dužnika; i najzad, lice koje službeno učestvuje u postupku prodaje nepokretnosti
na ročištu za javnu prodaju.
Prema ZIO, „izvršni poverilac" označava lice čije se potraživanje namiruje u izvršnom postupku
ili obezbeđuje u postupku obezbeđenja; „izvršni dužnik“ označava lice prema kome se
potraživanje namiruje u izvršnom postupku ili obezbeđuje u postupku obezbeđenja; „Stranka"
označava izvršnog poverioca i izvršnog dužnika; „Učesnik u postupku“ označava lice koje u
izvršnom postupku ili postupku obezbeđenja ostvaruje neko svoje pravo ili pravni interes, a nije
stranka u postupku; „Treće lice“ označava učesnika u postupku koji tvrdi da na predmetu
izvršenja ima pravo koje sprečava sprovođenje izvršenja. "Organizacija za prinudnu naplatu"
označava poseban organizacioni deo Narodne banke Srbije koji postupajući ро nalogu suda ili
javnog izvršitelja, nalaze bankama da prenesu novčana sredstva sa računa izvršnog dužnika;
"Ovlašćeni učesnik na tržištu kapitala" označava investiciono društvo (brokersko-dilersko društvo
i ovlašćenu banku) prema zakonu kojim se uređuje tržište kapitala, kojima је Komisija za hartije
od vrednosti izdala dozvolu za obavljanje investicionih usluga i aktivnosti.
Nadležnost suda. Izvršni sud odlučuje о izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave i о
predlogu za obezbeđenje, а kad је reč о izvršenju kod komunalnih usluga, odlučuje javni
izvršitelj.
Каd је reč о sprovođenju izvršenja, sud је isključivo nadležan za izvršenje zajedničke prodaje
nepokretnosti i pokretnih stvari, činjenja, nečinjenja ili trpljenja (čl. 359-367) i izvršenje izvršnih
isprava u vezi s porodičnim odnosima i vraćanjem zaposlenog na rad.
Razume se da sud ima i pravo da ostalim subjektima sprovođenja izvršenja nalaze otklanjanje
nepravilnosti i ро službenoj dužnosti, jer se izvršni postupak, od kada se pokrene, dalje vodi ро
službenoj dužnosti od strane suda, odnosno javnog izvršitelja, koji је dužan (i odgovoran) da
izvršenje sprovede zakonito i pravilno. Sud, uz to, vrši nadzor i kontrolu nad svim ostalim
subjektima sprovođenja izvršenja.
Javni izvršitelj. Rešenja о izvršenju donose i sud i javni izvršitelji. Javni izvršitelj označava
fizičko lice koje imenuje ministar nadležan za pravosuđe da u statusu službenog lica sprovodi
izvršenje u granicama rešenja о izvršenju i da vrši druga ovlašćenja koja mu ZIO poverava.
Nadležnost javnog izvršitelja. Javni izvršitelj u izvršnom postupku 1) odlučuje о dozvoli
izvršenja i 2) sprovodi izvršenje. On odlučuje о izvršenju kad su u pitanju komunalne usluge. A
što se tiče sprovođenja izvršenja, javni izvršitelj је isključivo nadležan za izvršenje rešenja о
izvršenju na osnovu verodostojne isprave, rešenja о usvajanju predloga za protiv izvršenje i
rešenja о izvršenju rešenja о izrečenim sudskim penalima, kao i za izvršenje ostalih izvršnih
isprava koje ne izvršava sud.
О predlogu za izvršenje na osnovu izvršne ili verodostojne isprave i predlogu za obezbeđenje
odlučuje sud. O predlogu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave radi namirenja novčanog
potraživanja nastalog iz komunalnih usluga i srodnih delatnosti odlučuje javni izvršitelj.
Stvarna legitimacija stranaka. Stvarna legitimacija stranaka u izvršnom postupku (poverioca i
dužnika) predstavlja njihov (subjektivni) odnos prema potraživanju sadržanom u izvršnoj
ispravi. Ova legitimacija је uslov procesnopravne prirode. Iz tog razloga sud је dužan da ро
službenoj dužnosti ispituje stvarnu legitimaciju poverioca i dužnika i to dokazom izraženim u
nekom obliku koji pruža dovoljno izvesnosti i sigurnosti о postojanju interesa stranaka (stvarnog
interesa) za traženje i pružanje zaštite u izvršnom postupku.
Zbog činjenice da је legitimacija stranaka u postupku izvršenja i obezbeđenja ро svojoj prirodi
okolnost procesnopravne prirode, u slučaju da ona nije ispunjena u konkretnom slučaju,
rešenjem se odbacuje predlog za izvršenje odnosno obezbeđenje.
U izvršnom postupku stvarno је legitimisano svako lice kome pripada pravo iz izvršne isprave,
odnosno prema kome se može ostvariti potraživanje sadržano u izvršnoj ispravi. Tо znači da
stranke u izvršnom postupku mogu biti stvarno legitimisane iako nisu navedene u izvršnoj
ispravi, odnosno iako nisu stranke u materijalnopravnom smislu.
Ostali subjekti. Ostali subjekti u izvršnom postupku su sva druga lica na koja se odnose propisi
izvršnog postupka, odnosno svi koji na različite načine učestvuju u izvršnom postupku, а nisu ni
stranke ni učesnici, niti na bilo koji način učestvuju u sprovođenju izvršenja. Tо su, npr.: čuvari
popisanih pokretnih stvari; svedoci koji prisustvuju kad izvršne radnje treba sprovesti u
prostoriji koja је zaključana, а dužnik nije prisutan ili neće prostoriju da otvori; ili kad se
izvršenje sprovodi u prostorijama pravnog lica, а organ pravnog lica ne odredi lice koje će
prisustvovati izvršnoj radnji. Tо su i punoletni građani koji ро načelu opšte javnosti prisustvuju
ročištu koje se održava u izvršnom postupku (usmenom raspravljanju). Tа lica imaju pravo da
prisustvuju ročištu, ali i obavezu da ne ometaju rad suda i da se drže propisa о procesnoj
disciplini, jer se u suprotnom prema njima mogu izreći procesne sankcije (mera- opomena, i
kazna - udaljenje sa ročišta, kao i novčana kazna).
Као ostali subjekti u izvršnom postupku učestvuju i svedoci, odnosno veštaci kada је potrebno
da sud utvrdi relevantne činjenice za donošenje odluke.

7. Nadležnost za sprovođenje izvršenja

Sud i javni izvršitelj. Postupak izvršenja odvija se u dve faze: prvo se odlučuje о dozvoli
izvršenja, tj. da li izvršna isprava koja је podneta uz predlog za izvršenje ispunjava uslove za
izvršenje, i drugo, na osnovu usvojenog predloga sprovodi se samo izvršenje (vrsi naplata,
oduzima stvar i dr.).
Sud odlučuje о predlogu za izvršenje na osnovu izvršne ili verodostojne isprave i predlogu za
obezbeđenje. Javni izvršitelj odlučuje о predlogu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave
radi namirenja novčanog potraživanja nastalog iz komunalnih usluga i srodnih delatnosti.
Sud је isključivo nadležan: 1) za sprovođenje izvršenja zajedničke prodaje nepokretnosti (čl.
211-216), 2) za sprovođenje izvršenja zajedničke prodaje pokretnih stvari 3) za sprovođenje
radnji činjenja, nečinjenja ili trpljenja (čl. 359-367), 4) za sprovođenje izvršenja u vezi s
porodičnim odnosima (čl. 368-380) i 5) za izvršenje rešenja u vezi sa vraćanjem zaposlenog na
rad (čl. 381-385).
Javni izvršitelji jesu isključivo nadležni za izvršenje:1) ostalih izvršnih isprava, 2) rešenja о
izvršenju na osnovu verodostojne isprave, 3) rešenja o usvajanju predloga za protiv izvršenje i 4)
rešenja о izvršenju rešenja o izrečenim sudskim penalima.
Odredbe ZIO kojima se uređuju samo ovlašćenja javnih izvršitelja, а ne i suda, primenjuju se
samo na ovlašćenja suda ako је sud isključivo nadležan da sprovodi izvršenje (prekid postupka, о
više sredstava i predmeta izvršenja, promena i dodavanje sredstava i predmeta izvršenja, prigovor
trećeg lica, odlaganje izvršenja, obustava izvršnog postupka i sl.).
Stvarna nadležnost suda. О predlogu za izvršenje ili obezbeđenje odlučuju u prvom stepenu
osnovni ili privredni sud. О žalbi protiv rešenja osnovnog ili privrednog suda odlučuje viši sud
ili Privredni apelacioni sud, u zavisnosti od toga ko је doneo rešenje koje se pobija.
Mesna nadležnost suda. Za odlučivanje о predlogu za izvršenje ili obezbeđenje, opšte mesno
nadležan је sud na čijem području izvršni dužnik ima prebivalište ili boravište, odnosno sedište.
Sud koji је doneo rešenje о izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave mesno је
nadležan da u toku izvršenja koje sprovodi javni izvršitelj donosi rešenja о izricanju novčane
kazne, rešenja о zameni novčane kazne u kaznu zatvora, rešenja о zahtevu za izuzeće javnog
izvršitelja i rešenja о prigovorima, izuzev о prigovoru trećeg lica. Ako izvršenje sprovodi sud,
isključivo mesno nadležan da donosi rešenja u toku sprovođenja izvršenja jeste sud koji sprovodi
izvršenje.
Sastav suda. Rešenja i zaključke u izvršnom postupku i postupku obezbeđenja u prvom stepenu
donosi sudija pojedinac. О prigovoru i žalbi odlučuje veće od troje sudija. Sudijski pomoćnik
može preduzimati pojedine sudske radnje u izvršnom postupku ili postupku obezbeđenja.
Mesna nadležnost javnog izvršitelja. Javni izvršitelj sprovodi izvršenje rešenja о izvršenju na
osnovu izvršne ili verodostojne isprave i rešenja о prethodnoj ili privremenoj meri koje donese
sud za čije područje је imenovan (mesna nadležnosti javnog izvršitelja). On može da preduzima
radnje i izvan područja suda za koje је imenovan, sam ili preko javnog izvršitelja s drugog
područja.

8. Sredstva i predmet izvršenja

Sredstva izvršenja su izvršne radnje kojima se ро zakonu potraživanje prinudno ostvaruje.
Sredstva izvršenja radi namirenja novčanog potraživanja jesu: prodaja nepokretnosti izvršnog
dužnika, prodaja pokretnih stvari izvršnog dužnika, prenos novčanog potraživanja izvršnog
dužnika, prenos zarade izvršnog dužnika, prenos novčanih sredstava s računa izvršnog dužnika
kod banke, prenos sredstava sa štednog uloga ili tekućeg računa izvršnog dužnika, prodaja
finansijskih instrumenata izvršnog dužnika, prodaja udela izvršnog dužnika u privrednim
subjektima i prenos potraživanja izvršnog dužnika da mu se predaju ili isporuče pokretne stvari
ili preda nepokretnost.
Sredstva izvršenja radi ostvarivanja nenovčanog potraživanja jesu: predaja pokretnih stvari
izvršnog dužnika, ispražnjenje i predaja nepokretnosti izvršnog dužnika, činjenje, nečinjenje ш
trpljenje izvršnog dužnika, predaja deteta i izvršenje drugih odluka u vezi s porodičnim odnosima,
vraćanje zaposlenog na rad, deoba suvlasničke stvari i izdejstvovanje izjave volje.
Predmeti izvršenja su stvari i prava na kojima se ро zakonu može sprovesti izvršenje radi
ostvarivanja potraživanja. Predmeti izvršenja ne mogu biti stvari izvan prometa, kao ni druge
stvari koje zakon isključuje. Predmeti izvršenja ne mogu biti objekti, oružje i oprema namenjeni
odbrani i bezbednosti države.
Pravilo је da је sud vezan predlogom izvršnog poverioca pri određivanju sredstva i predmeta
izvršenja radi namirenja novčanog potraživanja (član 57. stav 1). Od toga sud može da odstupi
ako se predloženim sredstvom i predmetom izvršenja potire načelo srazmere (član 56), i da
odredi drugo sredstvo i predmet izvršenja od onog koji је predložio izvršni poverilac. Recimo,
izvršni poverilac predlozi da se radi namirenja relativno malog novčanog potraživanja proda
kuca izvršnog dužnika, jako izvršni dužnik ima u svojini pokretnu imovinu koja је podobna i
dovoljno da se izvršni poverilac namiri. U tom slučaju sud ne bi prihvatio predlog izvršnog
poverioca da se proda kuca, koji је sadržan u predlogu za izvršenje, već bi u rešenju о izvršenju
odredio ро službenoj dužnosti namirenje prodajom pokretnih stvari.
ZIO-2015 sadrži mogućnost da se donese rešenje о izvršenju, а da se u njemu ne odrede
sredstva i predmet izvršenja (određivanje izvršenja na celoj imovini izvršnog dužnika) - član 60.
stav 1. Imovinu naknadno "otkriva" izvršitelj. Takav predlog za izvršenje је dozvoljen i sud ga
ne odbacuje zbog odsustva sredstva i predmeta izvršenja, već donosi rešenje koje ne о sadrži
sredstva i predmet (član 60. stav 3). Ono је manjkavo, neizvršivo i sredstvo i predmet izvršenja
moraju da se što pre odrede. Posle identifikovanja imovine izvršnog dužnika izvršitelj donosi
zaključak kojim se određuju sredstva i predmet izvršenja (član 66. stav 2).

9. Obim izvršenja i obezbeđenja

Sud određuje izvršenje, odnosno obezbeđenje onim sredstvom i na onim predmetima koji su
navedeni u predlogu za izvršenje, odnosno u predlogu za obezbeđenje, kad se izvršenje određuje
na predlog izvršnog poverioca. Sud može, na predlog izvršnog poverioca ili ро službenoj
dužnosti, u toku postupka, zaključkom odrediti drugo sredstvo i na drugim predmetima
izvršenja, odnosno obezbeđenja, umesto onih koji su prethodno određeni.
Kad izvršni poverilac u predlogu za izvršenje zahteva da se izvršenje sprovede na celokupnoj
imovini izvršnog dužnika ili uz predlog podnese zahtev za dobijanje izjave о imovini izvršnog
dužnika bez navođenja sredstva i predmeta izvršenja, sud određuje izvršenje, odnosno
obezbeđenje bez navođenja sredstva i predmeta izvršenja. Nakon identifikovanja imovine
izvršnog dužnika, zaključkom će se odrediti sredstva i predmet izvršenja.
Javni izvršitelj sprovodi izvršenje na onim sredstvima i predmetima izvršenja koji su navedeni u
rešenju о izvršenju, а kad sredstvo i predmet izvršenja nisu navedeni, izvršitelj sprovodi izvršenje
na sredstvima i predmetima izvršenja kojim se najpovoljnije ostvaruje namirenje izvršnog
poverioca.
Radi namirenja istog potraživanja, može se, na osnovu zaključka, nastaviti sprovođenje izvršenja
drugim sredstvima i na drugim predmetima izvršenja umesto onih koji su prethodno određeni.
Ne proizvode pravno dejstvo raspolaganja imovinom koja izvršni dužnik učini nakon prijema
rešenja о izvršenju.
Prilikom određivanja sredstva i predmeta izvršenja, odnosno obezbeđenja, sud, odnosno
izvršitelj је dužan da vodi računa о srazmernosti između visine obaveze izvršnog dužnika i
sredstva i predmeta izvršenja, odnosno obezbeđenja.

10.Novčane kazne u izvršnom postupku

Sud u izvršnom postupku može izricati novčane kazne zbog procesne nediscipline, odnosno
nepoštovanja suda, kako fizičkim, tako i pravnim licima. Novčana kazna ne može se izreći zbog
toga što izvršni dužnik ne ispunjava svoju obavezu iz izvršne isprave. Novčana kazna izriče se
izvršnom dužniku koji otuđuje, skriva, oštećuje ili umanjuje svoju imovinu ili preduzima radnje
koje mogu naneti nepopravljivu ili teško popravljivu štetu izvršnom poveriocu, koji sprečava sud
ili javnog izvršitelja da preduzmu pojedine radnje izvršenja ili obezbeđenja, ponaša se protivno
rešenju о obezbeđenju, ometa rad organizacije za prinudnu naplatu, ili poslodavca ili bilo koga
ko izvršava rešenje о izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave, ili sprečava ili ometa
pregled nepokretnosti ili popis pokretnih stvari ili procenu njihove vrednosti.
Novčana kazna se može izreci izvršnom dužniku, dužniku izvršnog dužnika, banci, poslodavcu
izvršnog dužnika, Agenciji za privredne registre, Centralnom registru hartija od vrednosti,
Republičkom geodetskom zavodu i organu starateljstva, ako ne postupe ро nalogu ili zabrani
suda ili javnog izvršitelja, а banci i ako ne postupi ро nalogu ili zabrani organizacije za prinudnu
naplatu.
Novčanu kaznu izriče sud rešenjem, na sopstvenu inicijativu ili na predlog izvršnog poverioca ili
javnog izvršitelja. Rok plaćanja kazne је osam radnih dana, i ista se može ponovo izricati prema
istom licu, i u većim iznosima, sve dok ne ostvari efekat. Fizičkom licu koje obavlja delatnost,
preduzetniku i odgovornom licu u pravnom licu ili u državnom organu, izriče se novčana kazna
od 10.000 do 200.000 dinara, a pravnom licu ili državnom organu od 100.000 do 2.000.000
dinara.
Ako novčana kazna ne bude plaćena u roku, sud koji je izrekao novčanu kaznu odmah donosi
rešenje o izvršenju novčane kazne i troškova njenog izricanja i izvršenja, protiv koga je
dozvoljen prigovor. Rešenje o izvršenju izvršava sud ili javni izvršitelj. Ako javni, odnosno
sudski izvršitelj obavesti sud da ne može da se sprovede izvršenje novčane kazne, sud koji ju je
izrekao odmah donosi rešenje kojim svakih 1.000 dinara novčane kazne zamenjuje jednim
danom mere zatvora, a najviše do 60 dana. Protiv rešenja kojim se novčana kazna zamenjuje
merom zatvora dozvoljen je prigovor, koji odlaže izvršenje rešenja.

11.Troškovi postupka izvršenja

Izvršni poverilac je dužan da predujmi troškove postupka. Dokaz o uplaćenom predujmu izvršni
poverilac je dužan da dostavi uz predlog za izvršenje. Sud, odnosno javni izvršitelj će obustaviti
izvršenje ako izvršni poverilac ne dostavi dokaz o uplaćenom predujmu, osim ako je po zakonu
oslobođen ili ga je sud oslobodio plaćanja postupka.
Troškovi postupka koji je pokrenut po službenoj dužnosti predujmljuju se iz sredstava suda koji
sprovodi izvršenje.
Izvršni dužnik je dužan da izvršnom poveriocu nadoknadi troškove postupka koji su bili potrebni.
Izvršni poverilac je dužan da izvršnom dužniku na njegov zahtev nadoknadi troškove postupka
koje mu je neosnovano prouzrokovao.
O troškovima postupka odlučuje sud rešenjem. O troškovima postupka nastalim pred javnim
izvršiteljem odlučuje izvršitelj svojim rešenjem. Oni, na osnovu donetog rešenje, obrazloženim
zaključkom određuju izvršenje radi naplate tih troškova.
Zahtev za naknadu troškova može se podneti u roku od osam dana od dana okončanja postupka.
12.Izvršenje strane izvršne isprave; izvršenje na imovini strane
države
Izvršenje strane izvršne isprave. Ako izvršni poverilac predlog za izvršenje zasniva na stranoj
izvršnoj ispravi, mora je priložiti u originalu ili overenom prepisu, prevedenu na jezik koji je u
službenoj upotrebi u sudu, zajedno sa dokazom o njenoj pravnosnažnosti, odnosno izvršnosti, po
pravu zemlje čija je izvršna isprava u pitanju.
Strana izvršna isprava koja je prethodno priznata pred domaćim sudom u skladu sa zakonom,
izvršava se na isti način i u istom postupku kao i domaća izvršna isprava.
Izvršni poverilac može pokrenuti postupak izvršenja pred nadležnim sudom u Republici Srbiji i
na osnovu strane izvršne isprave koja nije prethodno priznata pred domaćim sudom. Ako је
predlog za izvršenje podnet na osnovu strane izvršne isprave koja nije priznata, о priznanju te
isprave sud odlučuje kao о prethodnom pitanju. U postupku odlučivanja о izvršenju na osnovu
strane izvršne isprave koja nije prethodno priznata pred domaćim sudom, sud koji sprovodi
izvršenje razmatra one zakonske smetnje za priznanje о kojima se vodi računa ро službenoj
dužnosti.
U žalbi protiv rešenja о izvršenju koje је doneto u postupku za izvršenje strane izvršne isprave
koja nije prethodno priznata od strane domaćeg suda mogu se isticati i drugi zakonom propisani
razlozi za nepriznavanje strane izvršne isprave.
Izvršenje na imovini strane države. Na imovini strane države i međunarodnih organizacija koja
se nalazi na teritoriji Republike Srbije, ne može se odrediti izvršenje odnosno obezbeđenje bez
prethodne pismene saglasnosti nadležnog organa, osim ako је strana država ili međunarodna
organizacija izričito pristala na izvršenje odnosno obezbeđenje.

II. POКRETANJE I TОК IZVRŠNOG POSTUPКA

1. Predlog za izvršenje
Predlog izvršnog poverioca. Izvršni postupak i postupak obezbeđenja pokreću se tako što izvršni
poverilac podnosi predlog za izvršenje na osnovu izvršne ili verodostojne isprave ili predlog za
obezbeđenje, а ро službenoj dužnosti pokreću se samo ako је zakonom određeno.
U predlogu za izvršenje, koji se podnosi u četiri primerka, naznačavaju se identifikacioni podaci
о izvršnom poveriocu i izvršnom dužniku (član 30), izvršna isprava, potraživanje izvršnog
poverioca, jedno sredstvo ili jedan predmet ili više sredstava i predmeta izvršenja, i drugi podaci
koji su potrebni za sprovođenje izvršenja. Uz predlog za izvršenje prilaze se izvršna isprava u
originalu, overenoj kopiji ili prepisu, i druga isprava određena ovim zakonom, s tim što izvršna
isprava mora da sadrži potvrdu о izvršnosti.
Izvršni poverilac dužan je da u predlogu zahteva da sud, odnosno javni izvršitelj, rešenjem
obaveze izvršnog dužnika da u roku od osam dana od dana prijema rešenja namiri potraživanje
izvršnog poverioca i odredi sredstvo i predmet izvršenja ako potraživanje ne bude namireno u
roku. Ako takvog zahteva nema, ili ako u predlogu nije naznačeno sredstvo i predmet izvršenja,
sud, odnosno javni izvršitelj, rešenjem odbacuje predlog na koje је dozvoljen prigovor.
Izvršni poverilac može predložiti da se donese rešenje koje ima dejstvo rešenja о izvršenju kad
ZIO to predviđa, da se u toku sprovođenja izvršenja na zaradi i drugim stalnim novčanim
primanjima, radi predaje individualno određenih pokretnih stvari, radi isporuke zamenjivih
stvari i radi vraćanja zaposlenog na rad, može doneti takvo rešenje.
U predlogu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave naznačavaju se identifikacioni podaci o
izvršnom poveriocu i izvršnom dužniku (član 30). verodostojna isprava, potraživanje izvršnog
poverioca, jedno sredstvo ili jedan predmet, ili više sredstava i predmeta izvršenja, i drugi
podaci i isprave koji su potrebni za sprovođenje izvršenja.
Predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave sadrži i zahtev da sud obaveže izvršnog
dužnika da namiri novčano potraživanje izvršnog poverioca s odmerenim troškovima postupka
u roku od osam dana, a u meničnim sporovima u roku od pet dana od dana dostavljanja rešenja,
i zahtev da se odredi izvršenje radi namirenja novčanog potraživanja izvršnog poverioca i
troškova postupka. Izvršni poverilac dužan je da uz predlog priloži verodostojnu ispravu u
originalu, overenoj kopiji ili prepisu. Stranu verodostojnu ispravu sudski prevodilac prethodno
prevodi na jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu.
Izvršni poverilac dužan je da u predlogu za izvršenje na osnovu izvršne ili verodostojne isprave
naznači konkretno određenog i mesno nadležnog javnog izvršitelja da sprovede izvršenje.
Rok za odlučivanje o predlogu za izvršenje. O predlogu za izvršenje na osnovu izvršne ili
verodostojne isprave sud odlučuje u roku od osam dana od dana prijema predloga. Sud donosi
rešenje o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave, ili rešenje o odbacivanju ili
odbijanju predloga za izvršenje na osnovu izvršne ili verodostojne isprave. Sud otpravlja rešenje
u roku od tri radna dana od dana donošenja.
Izvršni poverilac može u toku celog izvršnog postupka, pa i posle pravnosnažnosti rešenja o
izvršenju, da povuče predlog za izvršenje bez pristanka izvršnog dužnika. U tom slučaju izvršni
postupak se obustavlja.
Izvršni poverilac može ponovo da podnese predlog za izvršenje.
Dejstva podizanja predloga. Podnošenjem predloga za izvršenje i pokretanjem izvršnog
postupka na osnovu njega, nastaju određene materijalnopravne i procesnopravne posledice.
Procesnopravne posledice sastoje se u sledećem: smatra se da je poverilac definitivno izabrao
nadležnost suda kome je predlog predat; podnošenjem predloga određenom sudu definitivno je
zasnovana njegova nadležnost; posle podnošenja predloga ne može se podneti drugi predlog kod
istog ili drugog suda, a ukoliko do toga dođe, postupak sprovodi sud kod koga je postupak ranije
pokrenut.
Materijalnopravne posledice su sledeće: prekida se rok zastarelosti potraživanja; prekida se tok
prekluzivnog roka u kome se može tražiti izvršenje (npr. rok o smetanju državine); stiče se
određeno prioritetno mesto u redosledu namirenja novčanog potraživanja.
Povlačenje predloga. Poverilac ima pravo da u toku izvršnog postupka povuče predlog za
izvršenje. Predlog se može povući u celini ili samo u delu. Za povlačenje predloga nije potreban
pristanak dužnika.
Predlog se može povuci podneskom ili izjavom u zapisnik ako se ročište održava. U tom slučaju
izvršni postupak se obustavlja. Posle povlačenja predloga, poverilac može podneti nov predlog
za izvršenje. Ро tom predlogu postupak izvršenja teče iznova.

2. Postupak ро predlogu za izvršenje

Ročište se održava kod zasnivanja založnog prava na nepokretnostima i pokretnim stvarima ро
sporazumu stranaka (čl. 427-430), а može da se održi pri izvršenju odluka u vezi s porodičnim
odnosima (član 371. stav 2) i odlučivanju о predlogu za određivanje privremene mere. Umesto
zapisnika о toku ročišta može da se sačini službena beleška. Izostanak stranke ili učesnika u
postupku s ročišta ili neodazivanje radi saslušavanja ne sprečava sud i javnog izvršitelja da dalje
postupaju.
Podnesci. Dostavljanje. U izvršnom postupku sud, odnosno izvršitelj postupaju isključivo na
osnovu podnesaka i drugih pismena, a javni izvršitelj postupa i na osnovu sudske odluke i opšteg
ovlašćenja izvršnog poverioca. Dostavljanje izvršnom dužniku koji je pravno lice ili preduzetnik
vrši se na adresu sedišta pravnog lica ili preduzetnika koje је upisano u registru Agencije za
privredne registre i drugim javnim registrima. Izvršni poverilac је dužan da sudu dostavi adresu
izvršnog dužnika koja odgovara adresi sedišta pravnog lica ili preduzetnika upisanog u Registru
Agencije za privredne registre, odnosno adresu prebivališta ili boravišta fizičkog lica.
Dostavljač ostavlja u poštanskom sandučetu izvršnog dužnika ili na drugom mestu na adresi
izvršnog dužnika obaveštenje koje sadrži lično ime izvršnog dužnika, svojstvo u postupku,
naznaku da će pismeno narednog radnog dana Biti istaknuto na oglasnoj tabli suda, naziv i adresu
tog suda i upozorenje da se ро isteku roka od osam dana od isticanja pismena na oglasnoj tabli
suda smatra da је dostavljanje izvršeno. Smatra se da је dostavljanje izvršeno istekom osam dana
od dana isticanja pismena na oglasnu tablu suda.
О predlogu za izvršenje odlučuje sud (osnovni ili privredni): on može predlog za izvršenje
odbaciti, odbiti ili usvojiti. Odbacivanje ili odbijanje predloga је na štetu izvršnog poverioca, а
usvajanje је uvek u njegovu korist. Sud u sva tri slučaja donosi rešenje (član 23. stav 2), od kojih
specifičan, jasno određen naziv ima samo rešenje kojim se usvaja predlog za izvršenje: to rešenje,
ta pozitivna odluka, naziva se rešenje о izvršenju (član 2. tačka 7) i služi kao osnov za dalje
vođenje izvršnog postupka.
Rešenje о izvršenju pobija se žalbom (član 73. stav 1), а njegova pravnosnažnost nije uslov za
početak sprovođenja izvršenja (član 133. stav 1), ni za okončanje izvršenja prinudnim
namirenjem izvršnog poverioca (član 135. stav 1), izuzev u dva slučaja. Namirenje izvršnog
poverioca nije moguće pre pravnosnažnosti rešenja о izvršenju na osnovu izvršne isprave samo
ako se novčano potraživanje namiruje prodajom nepokretnosti ili pokretne stvari (član 135. stav
2).
U skladu sa načelom hitnosti, u izvršnom postupku i postupku obezbeđenja nije dozvoljen zastoj
u postupku. Sud i javni izvršitelj dužni su da zahtevu ili predlogu stranke ili drugog lica odluče u
roku od osam dana i da donetu odluku otprave u narednih pet radnih dana. Isto tako, rok u kome
su stranke i druga lica dužni da po nalogu suda ili javnog izvršitelja preduzmu radnje ne može biti
duži od osam dana.
Vraćanje u pređašnje stanje dozvoljeno je zbog propuštanja roka za prigovor ili žalbu u postupku
pobijanja rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave. Protiv rešenja o usvajanju predloga
za vraćanje u pređašnje stanje žalba nije dozvoljena, a protiv rešenja o odbacivanju ili odbijanju
predloga dozvoljen je prigovor.
Veštačenje u postupku izvršenja nije dozvoljeno. Za rešavanje prethodnih pitanja sud može
učesnika uputiti na parnični postupak (izlučna tužba).
Zahtev za izuzeće postupajućeg sudije može se izjaviti najkasnije do isteka roka za donošenje
odluke o žalbi ili prigovoru na rešenje o izvršenju. Zahtev za izuzeće javnog izvršitelja nije
dozvoljen.
Predlog za određivanje drugog mesno nadležnog suda nije dozvoljen.
U postupku izvršenja i obezbeđenja nisu dozvoljeni revizija ni ponavljanje postupka.
Jemstvo se polaže u domaćem ili stranom novcu u depozit javnog izvršitelja. Izuzetno sud,
odnosno izvršitelj mogu odobriti, uz saglasnost izvršnog poverioca, davanje jemstva u obliku
bankarske garancije, hartija od vrednosti, dragocenosti čiju je vrednost lako utvrditi na tržištu i
koje se mogu brzo i jednostavno unovčiti.
O polaganju jemstva u izvršnom postupku zaključkom odlučuje javni izvršitelj, a u postupku
obezbeđenja sud.
Na položenom jemstvu protivna strana stiče zakonsko založno pravo. Ako sud u izvršnom
postupku odluči o pravu protivne strane na naknadu štete ili troškova postupka u vezi sa radnjom
za koju je jemstvo dato, na njen će predlog istim rešenjem odlučiti i o naplati utvrđene tražbine iz
jemstva.

3. Odluke u izvršnom postupku

Sud i javni izvršitelj donose rešenja i zaključke. Rešenjem se odlučuje 0 predlogu za izvršenje ili
obezbeđenje, zatim o prigovoru, žalbi i u drugim slučajevima određenim zakonom. Rešenje o
izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave ne mora biti obrazloženo. Zaključkom se
nalaže preduzimanje izvršnih radnji i upravlja izvršnim postupkom.
Pri odlučivanju o predlogu za izvršenje sud i javni izvršitelj vezani su izvršnom i verodostojnom
ispravom. Sud nije ovlašćen da ispituje zakonitost i pravilnost izvršne isprave.
Rešenje о izvršenju. Ako se predlog za izvršenje ne odbaci, u daljem toku postupka sud pristupa
utvrđivanju relevantnih pretpostavki za odlučivanje о osnovanosti predloženog izvršenja, pre
svega na osnovu podataka sadržanih u predlogu za izvršenje i isprava koje su uz taj predlog
priložene. Predlog za izvršenje može se potpuno ili delimično usvojiti ili odbiti, što zavisi od
utvrđenog stanja.
U rešenju о izvršenju (čl. 66) navode se sud, izvršni poverilac i izvršni dužnik s identifikacionim
podacima (član 30), izvršna isprava, potraživanje izvršnog poverioca, sredstva i predmeti
izvršenja, uputstvo о pravu na izjavljivanje pravnog leka i drugi podaci koji su potrebni za
sprovođenje izvršenja.
U rešenju о izvršenju na osnovu verodostojne isprave obavezuje se iz. vrsni dužnik da u roku od
osam dana od dana dostavljanja rešenja, а u meničnim i čekovnim sporovima u roku od pet dana,
namiri novčano potraživanje izvršnog poverioca sa odmerenim troškovima postupka. Istim
rešenjem određuju se i sredstvo i predmet izvršenja radi namirenja novčanog potraživanja
izvršnog poverioca i troškova postupka.
U rešenju о izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave određuje se da izvršenje
sprovodi javni izvršitelj koga је izvršni poverilac naznačio u predlogu za izvršenje. Izvršni
dužnik može zahtevati izuzeće javnog izvršitelja do okončanja izvršnog postupka. О zahtevu za
izuzeće оdlučuје sud rešenjem u roku od pet dana od dana prijema zahteva. Ako usvoji zahtev
za izuzeće javnog izvršitelja, sud odmah poziva izvršnog poverioca da u roku od pet dana
naznači drugog javnog izvršitelja, inače se izvršni postupak obustavlja.
Rešenje о izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave dostavlja se javnom izvršitelju, sa
kopijom isprava potrebnih da sprovede izvršenje. Javni izvršitelj to rešenje dalje dostavlja
izvršnom poveriocu i izvršnom dužniku, kao i drugim licima (dužniku izvršnog dužnika,
organizaciji za prinudnu naplatu, Centralnom registru hartija od vrednosti i sl.).
Rešenje о odbacivanju ili odbijanju predloga za izvršenje na osnovu izvršne ili verodostojne
isprave dostavlja sud, samo izvršnom poveriocu.
Ako је sud isključivo nadležan za izvršenje, rešenje о izvršenju svima njima dostavlja sud.
Rešenje koje ima dejstvo rešenja о izvršenju. Pored glavne izvršne isprave zbog koje se i vodi
izvršni postupak, donosi rešenje о izvršenju (određuje izvršenje) i potom sprovodi izvršenje,
tokom izvršnog postupka donose se akti koji imaju prirodu sporedne izvršne isprave, kao što su
rešenje о novčanoj kazni, rešenje о troškovima izvršnog postupka, rešenje kojim se usvaja
predlog za protiv izvršenje, rešenje о sudskim penalima, rešenje kojim se poslodavac obavezuje
da izvršnom poveriocu namiri obroke zarade koje nije zaplenio i naplatio itd.
Sve te izvršne isprave predstavljaju sporedne, akcesorne akte, koji izviru iz izvršnog postupka, i
čije је donošenje ponekad neophodno, а ponekad nije. Njima se, najčešće izvršnom dužniku,
nalaze ispunjenje neke obaveze u roku koji је određen samim rešenjem. Sve njih donosi u
izvršnom postupku izvršni sud (najčešće sud sprovođenja izvršenja) kada sud sprovodi
izvršenje, ali i javni izvršitelji.
Sud је isključivo nadležan da donosi rešenje о protiv izvršenju (pošto se institut aktivira posle
izvršnog postupka), о novčanoj kazni (zbog njegove kaznene prirode) i rešenje kojim se
određuju sudski penali (tu nadležnost suda potiče iz Zakona о obligacionim odnosima- član
294).
S druge strane, i sud i izvršitelj ovlašćeni su da donose rešenje о troškovima postupka i izvršne
isprave koje nastaju kod pojedinih sredstava i predmeta izvršenja (uglavnom kod izvršenja radi
ostvarivanja nenovčanog potraživanja izvršnog poverioca).
Sporedne izvršne isprave koje nastaju tokom izvršnog postupka, treba da se i izvršavaju. Za
njihovo prinudno izvršenje potrebno је da se donese rešenje о izvršenju i da se ono prinudno
sprovede.
U tu svrhu ZIO је predvideo poseban institut rešenja koje ima dejstvo rešenja о izvršenju (čl. 72),
što је svojevrsna konstrukcija jer ро svojoj prirodi to nije rešenje о izvršenju pre svega zato što se
ne donosi radi izvršenja izvršne isprave koja potiče iz nekog drugog postupka (parničnog,
arbitražnog, upravnog, prekršajnog i sl.). Potom, nije rešenje о izvršenju i zato šta, za razliku od
rešenja о izvršenju, sadrži sastojak koji rešenje о izvršenju ne sadrži: obavezivanje izvršnog
dužnika da u roku određenim rešenjem nešto učini, ne učini ili trpi.
Tо praktično znači da se pored "glavnog" izvršnog postupka istovremeno pred izvršnim sudom
vodi i "sporedni" izvršni postupak, sa mogućnošću da drugi sud bude nadležan za sprovođenje
izvršenja sporedne izvršne isprave. Tо se pitanje ne postavlja se kada sporednu izvršnu ispravu
donosi izvršitelj, budući da је on tada nadležan i za sprovođenje izvršenja.
U rešenju koje ima dejstvo rešenja о izvršenju sud ili javni izvršitelj, obavezuje izvršnog
dužnika da u roku od osam dana od dana prijema rešenja namiri potraživanje izvršnog poverioca
i određuje sredstvo i predmet izvršenja ako izvršni dužnik ne namiri potraživanje u roku. Na
ostale sastojke rešenja shodno se primenjuju odredbe о sadržini rešenja о izvršenju (čl. 66. st. l).
Rešenje koje ima dejstvo rešenja о izvršenju izvršava sud ili javni izvršitelj, zavisno od toga ko
sprovodi izvršenje rešenja о izvršenju povodom koga je doneto rešenje koje ima dejstvo rešenja о
izvršenju.
Protiv rešenja koje ima dejstvo rešenja о izvršenju dozvoljen је prigovor. Na prigovor se shodno
primenjuju odredbe о žalbi protiv rešenja о izvršenju, izuzev odredaba о obaveznom
dostavljanju žalbе na odgovor.
Zaključci. Zaključak је akt suda ili izvršitelja kojim se upravlja postupkom (npr. zaključak о
obustavi sprovođenja izvršenja, zaključak о utvrđivanju vrednosti nepokretnosti, zaključak о
prodaji nepokretnosti javnim nadmetanjem, zaključak о zaključenju izvršnog postupka). Ро
novom ZIO zaključak nije akt koji ima dvostruku prirodu: i upravljanja postupkom i donošenja
odluka (izvršitelja). Protiv zaključka zato nije dozvoljen pravni lek (ni žalba ni prigovor) član
24. stav 5· ZIO.

4. Pravni lekovi i pravna sredstva u izvršnom postupku

Pravni lekovi u izvršnom postupku jesu žalba i prigovor (član 24). Dodatno, zaštitna pravna
sredstva su zahtev za otklanjanje nepravilnosti u iz vrsnom postupku (čl. 148.), protiv izvršenje
(čl. 113. i dalje) i osporavanje potraživanja u postupku prodaje nepokretnih ili pokretnih stvari
radi namirenja novčanog potraživanja (čl. 202.). Pravno sredstvo u izvršnom postupku је i
vraćanje u pređašnje stanje, а u vezi s tim postupkom su i specifične parnične tužbe: tužba
izvršnog dužnika (opoziciona i opugnaciona tužba), kao i izlučna tužba trećeg lica.
Žalba i prigovor mogu se izjaviti samo na rešenje. Protiv zaključka nisu dozvoljeni ni žalba ni
prigovor. Prigovor se može izjaviti samo onda kada ga zakon izričito predviđa.
1) ŽALBA - Žalbom se pobija rešenje prvostepenog suda ili javnog izvršitelja. Žalbu (na
rešenje) mogu da podnesu samo stranke (izvršni poverilac i izvršni dužnik), ona је dvostrani
pravni lek (tj. pravni lek koji se dostavlja na odgovor stranci koja nije izjavila žalbu). Žalba se
podnosi u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja (čl. 25.ZIO).
Каd је žalba dozvoljena? Žalba se može izjaviti protiv svakog prvostepenog rešenja, ako је ZIO
izričito ne isključuje ili ako ne predviđa da se određeno rešenje pobija prigovorom (čl. 24.st. 2).
Žalba је devolutivni pravni lek, о kome rešava drugostepeni sud, što znači da može usporavati
postupak. Zato žalba nije dozvoljena protiv svih rešenja koje prvostepeni sud donese u izvršnom
postupku ш postupku obezbeđenja.
Žalba је dozvoljena u izvršnom postupku samo: а) protiv rešenja koje је doneto о predlogu za
izvršenje na osnovu izvršne isprave (član 73. st. 1. i 2), b) protiv rešenja о obustavi izvršnog
postupka (argument iz člana 129. u vezi s članom 24. stav 2), с) protiv rešenja koje је doneto о
prigovoru na rešenje о izvršenju na osnovu verodostojne isprave (član 85. stav 3) i d) protiv
rešenja koje је doneto о predlogu za protiv izvršenje (član 117).
U postupku obezbeđenja žalba је dozvoljena а) protiv rešenja koje је doneto о predlogu za
obezbeđenje (član 423. stav 1) i b) protiv rešenja kojim se obustavlja postupak obezbeđenja
(član 423. stav 1. in fine).
U izvršnom postupku rešenja i zaključke mogu da donose i sudovi i javni izvršitelji (član 23.
stav 1). Žalba se podnosi samo protiv jednog rešenja javnog izvršitelja - rešenja о obustavi
postupka - u svim ostalim slučajevima žalba se podnosi protiv rešenja suda.
Zakon postavlja pretpostavku da је žalba dozvoljena protiv svakog (praktično sudskog i rešenja
koje se donosi u prvom stepenu (član 24. stav 2). Pretpostavka se obara na dva načina (tako da
se broj žalbi konačno svodi na četiri u izvršnom postupku i dve u postupku obezbeđenja), i to:
Najpre, tako što se zakonom izričito isključuje žalba (član 24. stav 2):
recimo, žalba nije dozvoljena protiv rešenja о odbijanju prigovora trećeg lica (Član 110. stav 2),
protiv rešenja kojim je izvršenje odloženo na predlog izvršnog poverioca pre početka
sprovođenja izvršenja (član 120. stav 1), protiv rešenja izvršitelja kojim је odlučio о
osporavanju podnetom u postupku prodaje nepokretnosti radi namirenja novčanog potraživanja
(član 203· stav 2. rečenica druga).
Drugi način na koji se ograničava žalba jeste izričito propisivanje prigovora kao pravnog leka
protiv prvostepenog rešenja (član 24. stav 2.). Recimo, protiv rešenja o izricanju novčane kazne
u izvršnom postupku (član 131), rešenja o zameni novčane kazne u kaznu zatvora (član 132),
rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave (član 85. stav 2), rešenja o predlogu za
odlaganje izvršenja koji je podneo izvršni dužnik ili treće lice (član 124. stav 2), rešenja kojim
se odbacuje ili usvaja prigovor trećeg lica (član 110. stav 1), rešenja koje se donosi o predlogu
za produženje trajanja prethodne ili privremene mere (član 423. stav 3), itd. U tim slučajevima
već sama mogućnost prigovora isključuje mogućnost žalbe.
Žalba je moguća protiv rešenia kojim je odlučeno o prigovoru samo u jednom slučaju: protiv
prvostepenog rešenja koje je sud doneo po prigovoru protiv rešenja o izvršenju na osnovu
verodostojne isprave može da se izjavi žalba - član 24. stav 4 (ne i kada je reč o tzv. rešenjima
donetim na osnovu verodostojne isprave kojim se namiruju novčana potraživanja iz komunalnih
i srodnih delatnosti). Pravilo je da, kada god se protiv jednog rešenja izričito isključuje žalba a
izričito se ne dozvoljava prigovor - rešenje ne može da se pobija nijednim pravnim lekom.
Tako, protiv rešenja o odbijanju prigovora trećeg lica izričito je isključena žalba (član 110. stav
2), a posto prigovor nije izričito dozvoljen - proizlazi da ono ne može da se pobija nijednim
pravnim lekom. Ili: ako prestanu razlozi zbog kojih je novčana kazna izrečena, sud može
rešenjem naložiti da se novčana kazna snizi ili ne izvrši; protiv tog rešenja nema mesta ni žalbi
ni prigovoru, jer je žalba izričito isključena (član 132. stav 5. rečenica prva), a prigovor nije
izričito dozvoljen.
Inače, protiv zaključka nisu dozvoljeni ni žalba ni prigovor.
Kad žalba deluje suspenzivno? Žalba skoro nikada nema suspenzivno dejstvo. Podnošenje žalbe
ne utiče na tok izvršnog postupka, on ne zastaje, ne odlaže se, već se nastavlja kao da žalbe nije
bilo (član 25. stav 3). Samo su četiri izuzetka od toga: 1) kad se izjavi žalba na rešenje o protiv
izvršenju kojim se pobija „obavezujući” deo rešenja, žalba ima suspenzivno dejstvo na deo tog
rešenja kojim su određeni sredstvo i predmet izvršenja, 2) ako izvršni poverilac uz žalbu priloži
jemstvo jednako visini potraživanja izvršnog dužnika (član 117. stav 2), jer joj je svrha da
spreči da dođe do prinudnog izvršenja pre nego što postane izvesna obaveza izvršnog poverioca
da vrati ono što je dobio izvršenjem. Potom, 3) žalba odlaže izvršenje rešenja о izvršenju na
osnovu verodostojne isprave (član 86. stav 3). Konačno, 4) žalba protiv rešenja о izvršenju na
osnovu izvršne isprave koja glasi na novčano potraživanje na neki način odlaže izvršenje
rešenja о izvršenju donetog na nepokretnosti ili pokretnoj stvari, pošto one ne mogu biti prodate
pre pravnosnažnosti rešenja.
Hitnost i efikasnost žalbenog postupka. U skladu sa načelom hitnosti (čl. 17. ZIO), postupak ро
svim žalbama u postupku izvršenja i obezbeđenja jeste posebno hitan. Žalbu, koja se podnosi u
roku od оsаm dana od dana dostavljanja rešenja, prvostepeni sud može u roku od pet dana da
odbaci zbog toga što је neblagovremena, nepotpuna ili nedozvoljena, а rešenje о odbacivanju
žalbе mora da strankama otpravi u naredna tri radna dana od dana kada је rešenje doneo (član
76. stav 2). Ako ne odbaci žalbu u istih pet dana mora da је dostavi na odgovor izvršnom
poveriocu (član 77. stav 1). Rok za odgovor na žalbu је osam dana i posle njegovog isteka
predmet se narednog radnog dana dostavlja drugostepenom sudu (član 77· stav 2 i član 78. stav
1).
Drugostepeni sud dužan је da о žalbi odluci u roku od 15 dana od kada mu је prvostepeni sud
dostavio spise i da rešenje о žalbi otpravi u roku od naredna tri radna dana (član 79. stav 1).
Nešto drukčije stvari stoje ako је prvostepeni sud odbacio žalbu. Stranka ima pravo na žalbu u
roku od tri dana od prijema rešenja о odbacivanju žalbе (član 76. stav 2), а prvostepeni sud u
tom slučaju spise predmeta dostavlja narednog radnog dana od prijema žalbе na rešenje о
odbacivanju žalbе (član 76. stav 3). U tom slučaju drugostepeni sud najpre odlučuje о žalbi na
rešenje о odbacivanju žalbе i ako usvoji žalbu, tek posle toga rešava о žalbi (protiv rešenja о
izvršenju na osnovu izvršne isprave). Ipak i onda rok za odlučivanje о žalbi ostaje 15 dana od
prijema žalbе na rešenje о odbacivanju žalbе i ostalih spisa predmeta. Izuzetak, kada rok "raste"
na 25 dana nastaje kada posle usvajanja žalbе protiv rešenja о odbacivanju drugostepeni sud
preuzme dužnost prvostepenog suda da žalbu dostavi na odgovor izvršnom poveriocu (član 76.
stav 3. u vezi s članom 79· stavom 2).
Svi rokovi koji terete sud, а određeni su zakonom, ра i ovi koji se tiču žalbе, jesu instruktivni
(nadzorni). Istek roka u kome је sud dužan da preduzme neku radnju, ра i opisane radnje vezane
za žalbu, ne dovodi do procesnih posledica ni ро sud, ni ро stranke. U sudskom postupku
"ćutanje" suda (kao što је slučaj kod organa uprave) nije sankcionisano procesnim
instrumentima. Ostaje samo mogućnost vanprocesnih sankcija i upozorenja. Stoga se propisuje
da "Nepostupanje sudija prvostepenog ili drugostepenog suda ро prigovoru ili žalbi u rokovima
koji su određeni ovim zakonom uvek se uzima u obzir u postupku za zaštitu prava na suđenje u
razumnom roku" (član 17. stav 1), čime se sudije opominju da nečinjenjem i sporošću mogu da
i u postupku ро žalbi (ili ро prigovoru) povrede prava stranke na suđenje u razumnom roku, а
predsednik suda dodatno zadužuje da о tome vodi računa (član 17. stav 2).
Da se kroz institut žalbе ne bi usporio postupak izvršenja, drugostepenom sudu је zabranjeno da
žalbu vrati prvostepenom sudu na ponovno rešavanje (član 26). Ista zabrana važi i kod
rešavanja о prigovoru, ali za veće prvostepenog suda. Time se izbegava tzv. "ping-pong" efekat
(višestruko prebacivanje predmeta sa nižeg na viši sud i obratno).
Razlozi za žalbu slični su razlozima u parničnom postupku: pogrešna primena materijalnog
prava, povrede pravila postupka, nedostaci u činjeničnom supstratu prvostepenog rešenja.
Rešenje о izvršenju (kao i rešenje о obezbeđenju, rešenje о usvajanju predloga za protiv
izvršenje i prigovor na rešenje koje ima dejstvo rešenja о izvršenju), pored toga, može da se
pobija i zbog posebnih (dopunskih) razloga koji sprečavaju sprovođenje izvršenja. Posredi su,
kad je reč о rešenju о izvršenju na osnovu izvršne isprave, pre svega opozicioni i opugnacioni
razlozi koje ističe izvršni dužnik.
Opozicioni razlozi tiču se postojanja i ostvarivosti potraživanja tj. materijalnopravnog zahteva
poverioca povodom kog se sprovodi izvršenje (npr. da је potraživanje zastarelo ili prestalo na
osnovu činjenice koja је nastala u vreme kada izvršni dužnik više nije mogao da је istakne u
postupku iz koga potiče izvršna isprava ili posle zaključenja sudskog ili upravnog poravnanja).
Uopšte, mogu se isticati svi razlozi kojima se osporava realizacija potraživanja, koji su nastali
nakon pravnosnažnosti izvršne isprave, kojima se obustavlja, zaustavlja, sprečava izvršenje. Ne
mogu se isticati razlozi kojima se osporava nastanak izvršnog potraživanja jer jer је ono već
utvrđeno pravnosnažnom odlukom suda ili drugog nadležnog organa.
Opugnacioni razlozi ne tiču se potraživanja, već rešenja о izvršenju, i odnose se na razloge koji
sprečavaju sprovođenje izvršenja (čl. 74·ZIO): 1) ako isprava na osnovu koje је doneto rešenje о
izvršenju nema svojstvo izvršne isprave; 2) ako је izvršna isprava na osnovu koje је doneto
rešenje о izvršenju poništena, ukinuta, preinačena, stavljena van snage ili nije izvršna; 3) ako su
sudsko ili upravno poravnanje ili javnobeležnički zapisnik о poravnanju na osnovu kojih је
doneto rešenje о izvršenju poništeni ili na drugi način stavljeni van snage; 4) ako nije protekao
rok za ispunjenje obaveze izvršnog dužnika; 5) ako obaveza izvršnog dužnika zavisi od
prethodnog ili istovremenog ispunjenja obaveze izvršnog poverioca ili od nastupanja uslova, а
izvršni poverilac nije ispunio svoju obavezu ili nije obezbedio njeno ispunjenje ili uslov nije
nastupio; 6) ako је potraživanje prestalo na osnovu činjenice koja је nastala u vreme kada izvršni
dužnik više nije mogao da је istakne u postupku iz koga potiče izvršna isprava ili posle
zaključenja sudskog ili upravnog poravnanja ili javnobeležničkog zapisnika о poravnanju; 7) ako
potraživanje nije prešlo na izvršnog poverioca ili ako obaveza nije prešla na izvršnog dužnika; 8)
ako је protekao rok u kome može da se zahteva izvršenje; 9) ako је izvršenje određeno na stvari
ma i pravima koji su izuzeti od izvršenja ili na kojima је izvršenje ograničeno; 10) ako је
potraživanje koje је dosuđeno u izvršnoj ispravi zastarelo·11) ako је u rešenju о izvršenju određen
mesno nenadležan javni izvršitelj.
Postupak ро žalbi. Žalba se podnosi prvostepenom sudu koji је doneo rešenje о izvršenju.
Prvostepeni sud rešenjem odbacuje žalbu koja nije blagovremena, potpuna ili dozvoljena, u roku
od pet dana od dana prijema žalbe i rešenje otpravlja u roku od naredna tri radna dana. Protiv
rešenja о odbacivanju žalbe izvršni dužnik ima pravo na žalbu u roku od tri dana od dana prijema
rešenja.
Prvostepeni sud koji ne odbaci žalbu protiv rešenja о izvršenju dostavlja žalbu na odgovor
izvršnom poveriocu, u roku od pet dana od dana prijema žalbe. Prvostepeni sud dostavlja žalbu,
odgovor na žalbu i spise predmeta drugostepenom sudu narednog radnog dana od prijema
odgovora na žalbu ili isteka roka za odgovor na žalnu.
Nema vraćanja žalbe na dopunu. Pored elemenata čija obaveznost proizlazi iz shodne primene
Zakona о parničnom postupku (navođenje rešenja koje se роbiја i potpis žalioca), žalba mora da
sadrži i žalbene razloge (razloge zbog kojih se роbiја prvostepeno rešenje), činjenice na kojima se
žalbeni razlozi zasnivaju, dokaze kojima se činjenice potkrepljuju (član 75. stav 1), а žalilac је
dužan da prilozi sve pismene dokaze na koje se poziva u žalbi (član 75. stav 1). Nedostatak bilo
kog od obaveznih elemenata žalbe ima za posledicu da se žalba odbacuje kao nepotpuna (član 75·
stav 2) i to odmah, sto znači da sud nije dužan da је, budući da је nepotpuna, vrati žaliocu na
dopunu (kao što је uglavnom pravilo u Zakonu о parničnom postupku).
Granice ispitivanja žalbе. Drugostepeni sud ispituje prvostepeno rese nje u granicama razloga
navedenih u žalbi, pazeći ро službenoj dužnosti (čl. 78. st. 3): 1) na pravilnu primenu
materijalnog prava, 2) da li је sud nadležan za donošenje rešenja о izvršenju, 3) na stvarnu i
mesnu nadležnost suda, 4) da li isprava na osnovu koje је doneto rešenje о izvršenju ima
svojstvo izvršne isprave, 5) da li је protekao rok u kome može da se zahteva izvršenje i 6) da li је
izvršenje određeno na stvari koja је izvan pravnog prometa.
Ako su u žalbi protiv rešenja о izvršenju navedene povrede postupka na koje sud ne pazi ро
službenoj dužnosti drugostepeni sud dužan је da oceni da li su one zaista i uticale na zakonitost i
pravilnost rešenja о izvršenju.
Tо znači da ne važi neoboriva pretpostavka da bitna povreda postupka stvara nezakonitost i
nepravilnost pobijanog rešenja. Izvršni sud ovlašćen је da oceni da li је određena povreda
konkretno uticala na zakonitost i pravilnost prvostepenog rešenja. Recimo, sudija koji је morao
da bude izuzet od donošenja odluke, usvojio је predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave.
Izvršni dužnik podnese žalbu protiv rešenja о izvršenju i zahteva da sud ukine prvostepeno
rešenje zato što је njega doneo sudija koji је morao da budе izuzet. Drugostepeni sud је dužan da
oceni da li је postojanje razloga za izuzeće uticalo na zakonitost i pravilnost prvostepenog
rešenja o izvršenju. Ako nije, žalba se odbija uprkos tome što su povređena pravila postupka o
izuzeću i što je rešenje doneo sudija koji je morao biti izuzet (u istom slučaju u parničnom
postupku žalba bi bila usvojena, a predmet vraćen na ponovno suđenje). Samo po sebi,
postojanje razloga za izuzeće nije dovoljno da se prvostepeno rešenje ukine.
U svim drugim slučajevima u izvršnom postupku primenjuje se načelo formalnog legaliteta,
prema kome sud može svoju odluku doneti samo na osnovu kvalifikovanih dokaza (izvršnih
isprava), čiju zakonitost ne sme ispitivati. Sud je vezan izvršnom ispravom i mimo nje ne može
da se kreće. Slobodno sudijsko uverenje ovde gotovo ne postoji. U drugim slučajevima u kojima
sud donosi prvostepeno rešenje njegova sloboda je šira. Kada odlučuje o predlogu za
protivizvršenje ili za određivanje privremene mere, sud najpre rešava da li postoji potraživanje
izvršnog dužnika, odnosno izvršnog poverioca na kome je on zasnovao predlog za
protivizvršenje ili za određivanje privremene mere. Pri tome, sudija zasniva odluku na tvrdnjama
stranaka, činjenicama i dokazima koje su one iznele. Sabira procesnu građu i slobodno ocenjuje
izvedene dokaze, određuje koje su činjenice značajne za odlučivanje i potom prosuđuje da li su
one dokazane ili ne.
Odluke o žalbi. Postupajući po žalbi, sud donosi rešenje. To rešenje uvek je pravnosnažno, što
znači da se više ne može pobijati niti žalbom, niti prigovorom (član 27. stav 1). Izuzetak je
rešenje o odbacivanju žalbe, koje može da se pobija žalbom ali jedino ako ga donese prvostepeni
sud. Protiv rešenja o odbacivanju žalbe koje donese drugostepeni sud, pravnog leka nema. O
žalbi uvek odlučuje veće od troje sudija drugostepenog suda (višeg suda ili Privrednog
apelacionog suda).
Drugostepeni sud rešenjem odbacuje, usvaja ili odbija žalbu u roku od 15 dana od dana prijema
žalbe, odgovora na žalbu i spisa predmeta i rešenje otpravlja u naredna tri radna dana od
donošenja.
Rešenjem o usvajanju žalbe obustavlja se izvršni postupak, preinačava prvostepeno rešenje o
izvršenju i odbija predlog za izvršenje, ili se ukida prvostepeno rešenje o izvršenju i odbacuje
predlog za izvršenje. Izvršni postupak se ne obustavlja ako se prvostepeni sud oglašava stvarno
ili mesno nenadležnim, već se spisi predmeta ustupaju nadležnom sudu. Ako je sprovođenje
izvršenja počelo, pored obustave izvršnog postupka ukidaju se i sve sprovedene izvršne radnje
(čl.80). Prema tome, žalbeni sud nema kasaciono ovlašćenje da pobijano rešenje ukine i vrati
prvostepenom or- ganu na ponovni postupak, već samo reviziona ovlašćenja, pa i kad ukida
rešenje dužan je sam da reši predmet (čl. 26).
2) PRIGOVOR (stranke) - Kao i žalba, i prigovor može da se izjavi samo na rešenje. Prigovor
se, kao i žalba, podnosi u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja. Kao i žalbu, i
prigovor podnose stranke (izuzetak je prigovor trećeg lica).
Tehnički gledano, prigovor se podnosi samo i jedino kada je to isključivo zakonom predviđeno,
za razliku od žalbe koja se podnosi uvek kada zakon predviđa da se о nečemu donosi rešenje.
Rešenje koje se роbiја prigovorom donosi ili sudija pojedinac (osnovnog ili privrednog suda) ili
javni izvršitelj- član 12. stav 1. i član 23. stav 1.
Prigovor је remonstrativan pravni lek. О njemu uvek odlučuje veće od troje sudija prvostepenog
suda (osnovnog ili privrednog) - član 12. stav 2 - bilo da se njime роbiја rešenje suda ili
izvršitelja. Nikada se ne dešava da о prigovoru odlučuje sudija koji је doneo rešenje koje se
prigovorom pobija (kad se pobija sudsko rešenje), dakle, nije moguće da sudija pojedinac, posle
prigovora, ispituje zakonitost i pravilnost rešenja koje је sаm prethodno doneo.
Prigovorom se, izuzev prigovora trećeg lica, uvek napada postojeće rešenje koje је doneseno u
izvršnom postupku ili postupku obezbeđenja (zato је оn pravni lek). Tа rešenja mogu da budu
meritorna (kada se rešava о nekom zahtevu stranke ili protiv stranke, а bez njenog zahteva) ili
procesna (kada se о zahtevu stranke ne rešava meritorno). Primer rešenja protiv kojih је
dozvoljen prigovor, а koja se ne donose na predlog stranke, jesu rešenja о izricanju novčane
kazne (član 38. i član 131), rešenje о izvršenju rešenja о novčanoj kazni (član 131. stav 3) i
rešenje о zameni novčane kazne u kaznu zatvora (član 132. stav 4). Каd se rešenje donosi na
predlog ili zahtev stranke važi sledeće: uvek kada је protiv nekog meritornog rešenja donetog na
predlog stranke dozvoljen prigovor, prigovor је dozvoljen i protiv procesnog rešenja kojim se
predlog stranke odbacuje. Recimo, protiv meritornog rešenja о prigovoru trećeg lica (kojim se
on usvaja ili odbija) dozvoljen је prigovor (član 110. st. 1. i 2), ali је prigovor dozvoljen i protiv
rešenja kojim se odbacuje prigovor trećeg lica (član 110. stav 1). Protiv rešenja kojim је
meritorno odlučeno о predlogu za donošenje rešenja koje ima dejstvo rešenja о izvršenju
(predlog је odbijen ili usvojen) može uvek da se izjavi prigovor, ali prigovor može da se izjavi i
protiv rešenja kojim se predlog odbacuje (član 61. stav 4). Isto važi i za predlog izvršnog
dužnika ili trećeg lica za odlaganje izvršenja, za predlog о produženju trajanja prethodne ili
privremene mere.
Sud rešava о prigovoru tako što donosi rešenje. Rešenje koje se donese povodom prigovora je,
načelno, pravnosnažno (član 27. stav 2). Ono više ne može da se роbiја ni novim prigovorom, ni
žalbom. Izuzeci od tog pravila vaze u postupku protiv rešenja koje sud donese odlučujući о
predlogu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, jer је protiv rešenja donetog о prigovoru
dozvoljena žalba (član 85. stav 3), s tim što ni tada žalba nije dozvoljena ako је prigovorom
pobijan samo deo rešenja kojim su odmereni troškovi postupka. Ovaj poslednji izuzetak
motivisan је težnjom da se samostalna rešenja о troškovima postupka uvek pobijaju samo
prigovorom.
Prigovor, kao i žalba ne odlaže izvršenje rešenja koje se prigovorom pobija (član 25. stav 3).
Izuzetak је prigovor protiv rešenja kojim se novčana kazna zamenjuje kaznom zatvora (član
132. stav 6), koji je inspirisan težinom sankcije koja pogađa lice kome је izrečena novčana
kazna.
Prigovor omogućava kontrolu sudije pojedinca koji je pobijano rešenje doneo, koju čini tročlano
veće istog suda. Kada se prigovorom pobije rešenje javnog izvršitelja, prigovor posebno dobija
na težini, budući da predstavlja inicijalni akt kojim se omogućava sudska kontrola rešenja koja
donesu javni izvršitelji. Recimo, rešenje o predlogu izvršnog dužnika za odlaganje izvršenja
donosi javni izvršitelj uvek kad on sprovodi izvršenje, isto važi i za rešenje povodom prigovora
trećeg lica, za rešenje o troškovima izvršnog postupka u slučaju da izvršenje sprovodi javni
izvršitelj i sl. U svim tim slučajevima, kao i u nizu drugih koji nisu navedeni, prigovor ima
dejstvo sudske kontrole akata izvršitelja, čime se dobija na ujednačavanju prakse izvršitelja,
kvalitetu zaštite i sudskoj kontroli.
Prigovor se izjavljuje i na odluku o troškovima postupka, koja po svojoj prirodi predstavlja
rešenje. Rešenjem o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave, određuju se i troškovi
postupka koje snosi izvršni dužnik. Isto biva i sa troškovima postupka ako se predlog za
izvršenje na osnovu izvršne ili verodostojne isprave odbije ili odbaci, što važi i za rešenja doneta
po predlogu za obezbeđenje. Navedena rešenja kojim se, pored meritomog odlučivanja o
predlogu stranke, rešava i o troškovima postupka pobijaju se žalbom protiv meritornog rešenja.
Rešavajući o žalbi, instancioni sud rešava i o troškovima postupka.
Međutim, rešenje o troškovima postupka samostalno se pobija samo prigovorom (član 73. stav 3,
član 85. stav 2, član 396. stav 1, član 398. stav 1, član 423. stav 2). Praktično, to znači: ako
izvršni poverilac, recimo, namerava da pobija rešenje o izvršenju na osnovu izvršne ili
verodostojne isprave samo, jedino i isključivo zato što smatra da prvostepeni sud nije pravilno
odmerio troškove postupka, on to mora činiti isključivo prigovorom, o kome odlučuje veće od
troje sudija suda koji je doneo rešenje o izvršenju. Razlog za to je što se samo formalno pobija
rešenje o izvršenju, dok se suštinski pobija samo onaj deo rešenja kojim je odlučeno o
troškovima postupka.
Prigovor protiv rešenja koje ima dejstva rešenja o izvršenju. Sporedne izvršne isprave, kao što je
bilo reči kod odluka u izvršnom postupku, donose se tokom izvršnog postupka, i ZIO ih uređuje
kroz institut rešenja koje ima dejstvo rešenja o izvršenju (čl. 72).
Rešenja koja imaju dejstvo rešenja o izvršenju su uvek adhezione i sporedne prirode, zavisne od
sprovođenja „glavnog” izvršenja povodom koga su nastala (rešenje o novčanoj kazni, rešenje 0
izricanju sudskih penala i dr.). Sastoje se od dva dela: prvog. kojim se izvršni dužnik obavezuje
da nešto učini (rok za činjenje je uvek osam dana od prijema rešenja)i drugog. kojim se određuje
izvršenje ako izvršni dužnik svoju obavezu ne ispuni (član 72. stav 1). Koncept je zasnovan na
načelu eventualnosti (kao i kod rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave). Suštinski
gledano, ovde postoje dva rešenja. Prvo rešenje predstavlja praktično potencijalnu izvršnu
ispravu, a drugo rešenje predstavlja potencijalno izvršenje.
Budući da se rešenje о izvršenju na osnovu izvršne isprave роbiја žalbom, а da supstituti
zamenjuju izvršnu ispravu ili su barem usko vezani za nju, u svakom slučaju nisu samostalni,
predviđeno је da se rešenje koje ima dejstvo rešenja о izvršenju роbiја prigovorom (član 72. stav
4), а ne žalbom. Žalba ostaje rezervisana samo za "izvorne" izvršne isprave, а one koje ih
nadomeštaju napadaju se prigovorom. Dvostruka žalbа u manje ili više istim pitanjima
prolongirala bi postupak i rasipala procesnu energiju. Okvir supsidijarnih izvršnih isprava
(izvršna isprava sama) роbiја se žalbom na rešenje о izvršenju, а njihova konkretizacija -
prigovorom.
Prigovorom može da se napada kako deo rešenja kojim је izvršni dužnik obavezan, tako i deo
rešenja kojim se određuje izvršenje. Izvršni dužnik је dovoljno zaštićen, tim pre što se u
postupku ро prigovoru shodno primenjuju pravila О žalbi protiv rešenja o izvršenju na osnovu
izvršne isprave (član 72. stav 5). Jedino se ne primenjuju pravila о obaveznom dostavljanju žalbе
na rešenje о izvršenju na odgovor izvršnom poveriocu, čim se sudu prepušta ocena о tome da li
prigovor protiv rešenja koje ima dejstvo izvršne isprave treba dostaviti na odgovor izvršnom
dužniku; isto је predviđeno kod protiv izvršenja (član 117. stav 4. in fine) i rešenja о
obezbeđenju (član 423. stav 5).
Prigovor trećeg lica - Svako lice koje smatra da ima pravo na predmetu na kome se sprovodi
izvršenje, а priroda tog prava je da isključuje izvršenje na njemu (vlasnik ili imalac nekog
stvarnog prava užeg od prava svojine), može da podnese prigovor na rešenje о izvršenju (član
108. stav 1). Prigovor se podnosi sudu koji sprovodi izvršenje, odnosno izvršitelju (sto је najčešći
slučaj). Moguć је do okončanja izvršnog postupka i njime se zahteva da se izvršenje na
određenom predmetu utvrdi kao nedozvoljeno (član 108. stav 1). О prigovoru trećeg lica odlučuje
izvršitelj (sud), а oblik odluke о prigovoru trećeg lica jeste rešenje. Protiv rešenja kojim se
predlog odbacuje ili usvaja, izvršni dužnik, odnosno izvršni poverilac (ako se prigovor usvoji)
imaju pravo na prigovor (član 110. stav 1). Ali protiv rešenja kojim se prigovor odbija nije
dozvoljena ni žalba ni prigovor (član 110. stav 2). Razlog је u tome što trećem licu, kao
svojevrsna kompenzacija za odsustvo prigovora ili žalbе, na raspolaganju stoji tužba (izlučna) da
se izvršenje proglasi nedopuštenim. Tužba se podnosi u prekluzivnom roku od 30 dana od
pravnosnažnosti rešenja kojim је prigovor odbijen (član 111. stav 1). Ako pre okončanja izvršnog
postupka pravnosnažno bude usvojen zahtev trećeg lica da se izvršenje oglasi nedozvoljenim,
izvršitelj, na predlog trećeg lica, obustavlja izvršni postupak u pogledu stvari na kojoj izvršenje
nije dozvoljeno (član 111. stav 5). U slučaju da se postupak pravnosnažno okonča posle
okončanog izvršnog postupka, trećem licu na raspolaganju stoji predlog za protiv izvršenje (član
119).
3· IZVRŠNA TUŽBA IZVRŠNOG DUŽNIКA. Izvršni dužnik može žalbom da роbiја rešenje о
izvršenju iz brojnih razloga navedenih u članu 74· ZIO (nepodobna izvršna isprava, izvršna
isprava stavljena van pravne snage, potraživanje u međuvremenu zastarelo ili prestalo na drugi
način itd.).
Ako se rešenje drugostepenog suda о odbijanju žalbе zasniva na činjenicama koje su među
strankama sporne i koje se odnose na samo potraživanje, izvršni dužnik može u prekluzivnom
roku od 30 dana od dana dostavljanja rešenja о odbijanju žalbе da pokrene parnični postupak za
utvrđivanje nedozvoljenosti izvršenja (čl. 81).
Izvršni dužnik može u ovoj tužbi isticati kako opozicione, tako i opugnacione razloge, tako da se
tužba izvršnog dužnika mоžе pojaviti kao opoziciona tužba ili kao opugnaciona tužba. Mо su ро
starijoj izvršno procesnoj terminologiji dve specifične izvršne tužbe, koje važeći ZIO ne
imenuje, ali ih ine isključuje.
Opoziciona tužba је izvršna tužba koja se tjce samog potraživanja izvršnog poverioca, u kojoj
dužnik tvrdi da to potraživanje ne postoji ili da nije ostvarivo (u međuvremenu izmireno ili na
drugi način prestalo, ili se ugasilo tako što је zastarelo). Samim tim, takvo potraživanje ne može
biti valjan izvršni naslov i takvo izvršenje sud treba da proglasi nedopuštenim. Pri tome, u
parnici pokrenutoj opozicionom tužbom može se raspravljati je li potraživanje iz presude
prestalo, а ne је li postojala obveza iz obligaciono pravnog odnosa о kojem је sud pravnosnažno
presudio.
Opugnaciona tužba је izvršna tužba kojom izvršni dužnik osporava rešenje о izvršenju ističući
da rešenje о izvršenju nije moglo biti ni doneto, jer zasniva se na ispravi koja nema svojstvo
izvršne isprave, sudska odluka na kojoj se zasniva rešenje о izvršenju u međuvremenu је
ukinuta, obaveza dužnika još nije dospela, izvršni poverilac nije ispunio svoju uslovnu obavezu
(npr. nije dostavio ambalažu ili vozilo za isporuku robe) itd.
Prema tome, opozicionom tužbom osporava se izvršni zahtev (potraživanje, izvršni naslov), а
time i dalje sprovođenje izvršenja, dok se opugnacionom tužbom osporava rešenje о izvršenju.
Razlozi opozicione tužbe zasnivaju se na pojavljivanju novih činjenica koje nisu obuhvaćene
izvršnom ispravom, bilo da su nastale pre ра nisu bile poznate ili da su nastale posle njenog
donošenja. Opugnaciona tužba stoji na tvrdnji da nije ni bilo činjenica i uslova potrebnih da bi
se odredilo izvršenje.
Izvršna tužba ne odlaže izvršenje rešenja о izvršenju. I ako izvršni postupak zbog podnete tužbe
ne trpi, јеr se izvršenje može i dalje sprovesti, parnični postupak ima prvenstvo u odlučivanju i
hitan је.
Nezavisno od označene vrednosti predmeta spora, u ovoj parnici primenjuju se odredbe о
sporovima male vrednosti iz zakona kojim se uređuje parnični postupak, а revizija nije
dozvoljena.
Ako izvršni postupak nije još okončan, а sud је postupajući ро tužbi doneo pravnosnažnu odluku i
utvrdio nedozvoljenost izvršenja, javni izvršitelj, na predlog izvršnog dužnika, obustavlja izvršni
postupak i ukida rešenje о izvršenju i sve sprovedene radnje.
Ako је izvršenje оkоnčаnо tako što је izvršni poverilac namiren, а glavna rasprava pred
prvostepenim sudom niје još zaključena, izvršni dužnik kao tužilac ima pravo da preinači tužbu i
bez pristanka izvršnog poverioca i da zahteva da sud obaveze izvršnog poverioca kao tuženog da
mu da vrati ono što је primio izvršenjem i naknadi troškove izvršnog postupka.
4· IZLUČNA TUŽBA. Као što је bilo reči, treće lice koje tvrdi da na predmetu izvršenja ima
nеkо pravo koje sprečava izvršenje može do okončanja izvršnog postupka javnom izvršitelju
podneti prigovor kojim zahteva da se izvršenje utvrdi nedozvoljenim na tom predmetu. Radi se
najčešće o nekom stvarnom pravu trećeg lica (pravo svojine, založno pravo), ali može biti reč i о
obligacionom ili kakvom drugom pravu trećeg lica koje је podobno da spreči izvršenje. О
prigovoru odlučuje veće suda. Protiv rešenja о odbijanju prigovora žalba nije dozvoljena, ali treće
lice može podneti tzv. izlučnu tužbu, kao krajnje sredstvo u zaštiti svojih prava.
Predmet izlučne tužbe је da sud u parničnom postupku utvrdi da је iz vršenje nedozvoljeno na
konkretnoj stvari koja је predmet izvršenja i da se ta stvar na kojoj postoji pravo trećeg lica
izdvoji (izluči) iz imovine izvršnog dužnika tako što će sud izvršenje nа tom predmetu utvrditi
nedopuštenim.
Treće lice (izlučni tužilac) može u prekluzivnom roku od 30 dаnа od dana prijema
pravnosnažnog rešenja о odbijanju prigovora da pokrene parnični postupak protiv izvršnog
poverioca radi utvrđenja da је izvršenje na predmetu nedozvoljeno (čl. 111). Као tuženi će biti
označen i izvršni dužnik ukoliko osporava pravo trećeg lica tako što se protivi izlučnom zahtevu.
Na parnični postupak primenjuju se odredbe о parničnom postupku za utvrđivanje
nedozvoljenosti izvršenja (ро tužbi izvršnog dužnika), što znači da је sud dužan ovom predmetu
dati prvenstvo u rešavanju i sprovesti hitan postupak ро tužbi. Nezavisno od označene vrednosti
predmeta spora, primenjuju se odredbe о sporovima male vrednosti, а revizija niје dozvoljena.
I pored podnete izlučne tužbe, izvršni postupak se nastavlja jer ZIO predviđa da pokretanje
parničnog postupka nе odlaže izvršenje.
Ako izvršni postupak nije još okončan, а sud је usvojio izlučnu tužbu i pravnosnažnom odlukom
utvrdio nedozvoljenost izvršenja na predmetu, javni izvršitelj, na predlog trećeg lica, u pogledu
tog predmeta obustavlja izvršni postupak i ukida rešenje о izvršenju i sve sprovedene radnje.
Ako se izvršni postupak okonča u toku parnice, tužilac može preinačiti svoj tužbeni izlučni
zahtev, tako što će postaviti kondikcijski zahtev da mu tuženi izvršni poverilac iz imovine kojom
је namiren isplati ono što је neopravdano primio izvršenjem na imovini koja niје pripadala
izvršnom dužniku nеgо trećem licu.
Izlučna tužba se može podneti do оkоnčаnја izvršnog postupka. Nakon toga, treće lice može,
shodno pravilima koja vaze za izvršnog dužnika, podneti sudu predlog za protiv izvršenje, ako је
izvršenje sprovedeno nа predmetu nа kome је pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđena
nedozvoljenost izvršenja. Predlog se podnosi u roku od 30 dana od kada је treće lice primilo
odluku.
Treće lice može svoje pravo ostvarivati i podnošenjem tužbe zbog neosnovanog obogaćenja
(kondikcijska tužba) protiv lica u čijoj imovini se nalazi njegova stvar.
Izlučnu tužbu ne može podneti treće lice koje је suvlasnik čiji udeo na pokretnoj stvari ne prelazi
polovinu njene vrednosti (čl. 112). Iz iznosa koji se dobije prodajom stvari to lice ima pravo da
zahteva isplatu dela сеnе koji је srazmeran njegovom udelu pre svih drugih lica koja imaju
pravo nа namirenje i pre namirenja troškova izvršnog postupka, ili pravo da zahteva da mu se
stvar ustupi ako polozi jemstvo u visini udela izvršnog dužnika nа stvari. Ako је njegov udeo nа
stvari osporen, može da podnese tužbu protiv izvršnog poverioca radi utvrđenja postojanja
njegovog udela.
5. DRUGA PRAVNA SREDSTVA U IZVRŠNOM POSTUPKU. Pored žalbе i prigovora, kao i
tužbi koje u izvršnom postupku mogu koristiti izvršni dužnik i treća lica, stranke i učesnici u
postupku mogu zahte vati otklanjanje nepravilnosti, а izvršni dužnik može koristiti vraćanje u
pređašnje stanje. Protiv pravnosnažnog rešenja u izvršnom postupku nisu dozvoljeni revizija,
niti ponavljanje postupka.
Zahtev za otklanjanje nepravilnosti u sprovođenju izvršenja.
Stranka i učesnik u postupku mogu zahtevati da se otklone nepravilnosti koje su nastale u toku i
povodom sprovođenja izvršenja. Nepravilnosti mogu da se sastoje od nedonošenja odluke i
preduzimanja ili propuštanja radnje. Zahtev za otklanjanje nepravilnosti može da se podnese u
roku od 15 dаnа od dаnа kada je odluka trebalo da bude doneta, ili radnja preduzeta, ili trebalo
da bude preduzeta.
Zahtev se podnosi sudu ili javnom izvršitelju, zavisno od toga ko sprovodi izvršenje, koji је
dužan da о njemu odluci u roku od pet dаnа, i ne odlaže izvršenje. О zahtevu za otklanjanje
nepravilnosti odlučuje se rešenjem. Ako о zahtevu nе bude odlučeno u roku od pet dаnа od dаnа
prijema zahteva ili zahtev bude оdbаčеn ili оdbiјеn, dozvoljen je prigovor.
Kad је zahtev za otklanjanje nepravilnosti osnovan, sud, оdnоsnо javni izvršitelj, utvrđuje da је
nepravilnost učinјеnа, ukida preduzete radnje i preduzima ili nalaze preduzimanje radnji kojima
se otklanjaju posledice preduzetih radnji, а ujedno se obaveštava Ministarstvo pravde i Komora
izvršitelja da је javni izvršitelj učinio nepravilnost u sprovođenju izvršenja.
Vraćanje u pređašnje stanje. ZIO predviđa ovo pravno sredstvo radi ograničene zaštite izvršnog
dužnika u slučaju procesnih propusta. Vraćanje u pređašnje stanje dozvoljeno је zbog
propuštanja roka za prigovor ili žalbu u postupku роbiјаnја rešenja о izvršenju nа osnovu
verodostojne isprave. Protiv rešenja о usvajanju predloga za vraćanje u pređašnje stanje žalba
niје dozvoljena. Protiv rešenja о odbacivanju ili odbijanju predloga za vraćanje u pređašnje
stanje dozvoljen je prigovor.
Specifično vraćanje u pređašnje stanje, koje nije procesni već materijalnopravni institut
izvršnog postupka, predviđa ZIO kod izvršenja činjenja, nečinjenja ili trpljenja. Ako ponašanje
izvršnog dužnika, koje је protivno obavezi iz izvršne isprave (na nečinjenje ili trpljenje i sl.)
izazove od nastanka izvršne isprave promenu koja nije u skladu s pravom izvršnog poverioca,
sud na predlog izvršnog poverioca, donosi zaključak kojim ovlašćuje izvršnog poverioca da sam
ili uz pomoć drugog lica, uspostavi pređašnje stanje о trošku i na rizik izvršnog dužnika
(izvršenje radi uspostavljanja pređašnjeg stanja - čl. 365).

5. Protivizvršenje
Protiv izvršenje је skup radnji kojima se vraća dužniku ono što је poverilac u toku izvršnog
postupka primio, ako za to nije bilo osnova u trenutku pokretanja izvršnog postupka ili ako је
osnov prestao da postoji u daljem toku izvršnog postupka.
Pravilnost dozvoljenog i sprovedenog izvršenja u prvom redu zavisi od izvršne isprave, kao
pravnog osnova za prelaz imovine sa dužnika na poverioca. Kad se dogodi da se izvršenje
dozvoli i sprovede, а kasnije se utvrdi da izvršna isprava nije bila pravilna i punovažna ili је u
daljem toku izvršnog postupka ukinuta (u celini ili delimično), onda se oduzete stvari i prava
nalaze kod poverioca bez pravnog osnova i ovlašćeno lice u takvom slučaju ima pravo da traži
da mu se one vrate. U postupku protivizvršenja nastaje obrnuta situacija u odnosu na izvršni
postupak, dužnik postaje poverilac, а poverilac dužnik.
Za povraćaj neosnovano stečenog, dužniku je uvek stajao na raspolaganju put redovne parnice
ро tužbi zbog sticanja bez osnova (u starim pravima to je biо i jedini put zaštite). Tо је za
poverioca predug i skup način zaštite, jer traži dobijanje presude na osnovu koje se može
pokrenuti izvršni postupak. U skladu sa načelima izvršnog postupka, а posebno о ravnopravnosti
stranaka, savremeni postupci predviđaju i instituciju protivizvršenja, kao brzi, lakši i jeftiniji put
i način zaštite dužnika u izvršnom postupku. Tako је i u našem izvršnom postupku od njegovog
postojanja do danas.
Ро pravilima ZIO (čl. 113-119), dužnik irna pravo da predlogom za protivizvršenje od poverioca
traži ono što је ovaj dobio sprovedenim izvršenjem: prvo, ako је izvršna isprava ukinuta,
preinačena, poništena ili stavljena van snage; drugo, ako је u toku izvršnog postupka
dobrovoljno izmireno poveriočevo potraživanje, tako da је izvršni poverilac dvostruko namiren;
treće, ako је rešenje о izvršenju pravosnažno ukinuto ili preinačeno tako da је predlog za
izvršenje odbačen ili odbijen; četvrto, ako је pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđena
nedozvoljenost izvršenja; peto, ako је izvršni poverilac primio više od svog potraživanja ili ako
pri izvršenju na zaradi i drugim stalnim novčanim primanjima nisu poštovane odredbe о
ograničenju izvršenja. U slučaju prvom, trećem i četvrtom, predlog za protivizvršenje podnosi
se u roku od 30 dana od kada је izvršni dužnik primio odluku, а u slučaju drugom i petom - u
roku od 30 dana od okončanja izvršnog postupka.
Izvršni dužnik ne može da ostvaruje potraživanje u parničnom postupku dok ne istekne rok u
kome može da predlozi protivizvršenje.
Predlog za protivizvršenje podnosi se sudu koji је mesno nadležan da izvršnom dužniku prinudno
vrati ono što је izvršni poverilac primio.
Predlog za protivizvršenje sud će dostaviti izvršnom poveriocu i naložiti mu da se u roku od osam
radnih dana od dana prijema izjasni о tom predlogu.
Ako se izvršni poverilac blagovremeno ne izjasni о predlogu ili predlog ne ospori, predlog se
usvaja. Blagovremeno osporeni predlog usvaja se ili odbija, u zavisnosti od okolnosti.
U rešenju о usvajanju predloga za protivizvršenje sud obavezuje izvršnog poverioca da u roku od
osam dana vrati izvršnom dužniku ono što је primio izvršenjem i određuje sredstvo i predlog
izvršenja ako izvršni poverilac ne vrati što је primio u roku. Žalba ne odlaže izvršenje. Izuzetno,
izvršenje (povraćaj) se može odložiti ako izvršni poverilac uz žalbu položi jemstvo u visini
potraživanja izvršnog dužnika.
Podnošenje tužbe zbog sticanja bez osnova, uslovljeno је istekom rokova za podnošenje predloga
za protivizvršenje. Ali, kad istekne navedeni rokovi, gasi se pravo dužnika da zahteva zaštitu
predlogom za protivizvršenje i ostaje mu jedini put - zaštita u parnici ро tužbi zbog sticanja bez
osnova.
Predlog za protivizvršenje neće se usvojiti u slučaju nemogućnosti izvršenja, npr. ako se traži
povraćaj stvari u pogledu koje su nastupile takve materijalne (fizičke) promene (npr. stvar је u
međuvremenu uništena ili inkorporirana u neku drugu stvar od koje se fizički ne može odvojiti)
ili pravne promene (npr. treće lice је postalo vlasnik na stvari kupovinom te stvari na javnom
nadmetanju), tako da povraćaj više nije moguć.
Ako se predlog za protivizvršenje ne usvoji zbog toga što se traži povraćaj predmeta u pogledu
koga su nastupile stvarne ili pravne promene zbog kojih povraćaj više nije moguć, izvršni dužnik
može svoje pravo ostvarivati u parničnom postupku i pre isteka roka za podnošenje predloga za
protivizvršenje.

6. Odlaganje izvršenja
Javni izvršitelj može, na predlog izvršnog poverioca, rešenjem protiv koga žalba nije
dozvoljena, odložiti izvršenje koje nije još počelо. Ako је sprovođenje izvršenja počelo, ono se
ne može odložiti ako se tome protivi izvršni dužnik. Stranke mogu sporazumno tražiti odlaganje.
Izvršni dužnik može jednom u toku izvršnog postupka predložiti javnom izvršitelju da se odloži
izvršenje ako učini verovatnim da bi usled izvršenja pretrpeo nenadoknadivu ili teško
nadoknadivu štetu, koja је veća od one koju bi zbog odlaganja pretrpeo izvršni poverilac, i ako
odlaganje opravdavaju naročiti razlozi koje izvršni dužnik dokaze javnom ili ро zakonu overenom
ispravom. U tom slučaju se odlaganje može usloviti polaganjem jemstva od strane izvršnog
dužnika.
Javni izvršitelj može dozvoliti odlaganje i na predlog trećeg lica koje dokazuje svoje pravo
pravnosnažnom odlukom ili javnom ili ро zakonu overenom ispravom.
Rešenje о odlaganju izvršenja proizvodi dejstvo od donošenja. Dok traje odlaganje ne
preduzimaju se radnje kojima se sprovodi izvršenje.
Odlaganje na predlog izvršnog poverioca traje koliko је izvršni poverilac predložio. Kada је
izvršenje odloženo na predlog izvršnog dužnika, trajanje odlaganja određuje javni izvršitelj u
zavisnosti od okolnosti.
Izvršenje se nastavlja ро službenoj dužnosti čim istekne vreme na koje је odloženo.

7. Sprovođenje izvršenja
Izvršenje se sprovodi u granicama koje su određene rešenjem о izvršenju.
Izvršenje pre pravnosnažnosti rešenja. Izvršenje počinje da se sprovodi pre pravnosnažnosti
rešenja о izvršenju. Izvršenje rešenja о izvršenju na osnovu verodostojne isprave sprovodi se
posle njegove pravnosnažnosti, izuzev kad је doneto na osnovu menice. Izvršni poverilac može
da se namiri i pre pravnosnažnosti rešenja о izvršenju na osnovu izvršne isprave. Ali
nepokretnosti ili pokretne stvari na kojima se namiruje novčano potraživanje ne mogu biti prodate
pre pravnosnažnosti rešenja о izvršenju (čl. 135. st. 2).
Izvršni poverilac i javni izvršitelj. Na osnovu rešenja о izvršenju, nadležni za sprovođenje
izvršenja su sud i javni izvršitelj.
Javni izvršitelj izvodi svoja ovlašćenja iz zakona i stara se о tome da se izvršni poverilac što brže
i povoljnije namiri uz poštovanje zakona i prava izvršnog dužnika.
Javni izvršitelj nije dužan da se povinuje predlogu izvršnog poverioca da preduzme ili ne
preduzme neku radnju na koju је samo javni izvršitelj ovlašćen. Ako su i jedan i drugi ovlašćeni
da preduzmu istu radnju, jedan ne može da opozove radnju drugog. Јavni izvršitelj ne može
izvršnom poveriocu otkazati sprovođenje izvršenja.
Promena javnog izvršitelja. Izvršni poverilac može tražiti da izvršenje nastavi drugi izvršitelj.
Javni izvršitelj koji је određen da nastavi izvršenje, а sprečen je da prihvati sprovođenje izvršenja,
dužan je da u roku od pet dana od dana prijema spisa predmeta obavesti о tome izvršnog
poverioca i pozove ga da u narednih pet dana naznaci novog javnog izvršitelja, inače obustavlja
izvršni postupak.
Vreme sprovođenja izvršenja. Izvršenje se sprovodi svakog dana od 7 do 22 časa. Izvršenje se
može sprovesti izvan tog vremena ako izvršni dužnik izbegava ispunjenje obaveze ili to nalazu
naročito opravdani razlozi. Organizacija za prinudnu naplatu sprovodi izvršenje na novčanim
sredstvima izvršnog dužnika svakog radnog dana od 9 do 16 časova.
Postupanje pri sprovođenju izvršenja. Javni izvršitelj dužan је da izvršne radnje, posebno
pretraživanje stana i poslovne ili druge prostorije izvršnog dužnika ili odeće koju on nosi
preduzme s dužnom pažnjom prema ličnosti izvršnog dužnika i članovima njegovog
domaćinstva. Izvršnim radnjama (popisu i proceni pokretnih stvari i sl.) u stanu izvršnog
dužnika kojima ne prisustvuje izvršni dužnik, njegov zakonski zastupnik, punomoćnik ili odrasli
član njegovog domaćinstva, obavezno prisustvuju dva punoletna lica kao svedoci. Javni
izvršitelj može da otvori zaključanu prostoriju samo u prisustvu dva punoletna lica kao svedoka,
ako izvršni dužnik nije prisutan ili neće da је otvori. Lica koja službeno prisustvuju izvršnoj
radnji ne mogu biti svedoci njenog preduzimanja.
Asistencija policije prilikom izvršenja. Јavni izvršitelj dužan је da najmanje pet dana pre
izvršenja radnje pismeno zahteva policijsku pomoć nadležne organizacione jedinice policije,
ako је u toku izvršenja već pružen otpor ili se osnovano očekuje, i da u zahtevu navede zbog
čega је potrebna. Uz zahtev se prilaze kopija rešenja о izvršenju. Kad је policijska pomoć
potrebna radi otklanjanja opasnosti ро život ili zdravlje ljudi ili imovinu većeg obima, policijska
pomoć može se zahtevati u roku od 48 sati. Troškovi policijske pomoći ulaze u troškove
izvršnog postupka.
Raspisivanje poternice i objave. Sud koji је doneo rešenje о izvršenju može, na predlog javnog
izvršitelja, da naredi da se izda poternica za izvršnim dužnikom ako је u postupku neophodno
njegovo prisustvo а on је u bekstvu ili na drugi način izbegava sprovođenje izvršenja (čl. 145).
Poternicu raspisuje policija nadležna prema mestu suda koji је doneo rešenje о izvršenju.
Kad u izvršnom postupku treba da se pronađu motorna vozila ili drugi predmeti izvršenja javni
izvršitelj može da izda naredbu da se izda objava. Javni izvršitelj dostavlja naredbu organima
policije na izvršenje. Objavu raspisuje policija nadležna prema mestu suda koji je doneo rešenje
o izvršenju. Policija je dužna da privremeno oduzme motorno vozilo, drugu stvar ili predmet
izvršenja.
Nepravilnosti u sprovođenju izvršenja. Stranka i učesnik u postupku mogu zahtevati da se
otklone nepravilnosti koje su nastale u toku i povodom sprovođenja izvršenja. Nepravilnosti
mogu da se sastoje od nedonošenja odluke i preduzimanja ili propuštanja radnje. Zahtev za
otklanjanje nepravilnosti može se podneti sudu ili javnom izvršitelju u roku od 15 dana od dana
kada je odluka trebalo da bude doneta, ili radnja preduzeta, ili trebalo da bude preduzeta. O
zahtevu mora biti odlučeno rešenjem u roku od pet dana, a ako to nije učinjeno, ili zahtev bude
odbačen ili odbijen, dozvoljen je prigovor.
Kad je zahtev za otklanjanje nepravilnosti osnovan, sud, odnosno javni izvršitelj, utvrđuje da je
nepravilnost učinjena, ukida preduzete radnje i preduzima ili nalaže preduzimanje radnji kojima
se otklanjaju posledice preduzetih radnji.
8. Okončanje izvršnog postupka
Izvršni postupak okončava se obustavom ili zaključenjem, kao i odbacivanjem ili odbijanjem
predloga za izvršenje. U svim tim slučajevima sud ili javni izvršitelj donose rešenje.
Obustava izvršnog postupka. Javni izvršitelj ро službenoj dužnosti rešenjem obustavlja izvršni
postupak: 1) ako је izvršna isprava na osnovu koje је doneto rešenje о izvršenju pravnosnažno ili
konačno ukinuta, preinačena ili stavljena van snage; 2) ako је potvrda о izvršnosti odluke
pravnosnažno ukinuta; 3) ako stranka premine, а potraživanje nije nasledivo; 4) ako stranka koja
је pravno lice prestane da postoji, а nеmа pravnog sledbenika; 5) ako potraživanje prestane da
postoji; 6) ako је izvršenje postalo nеmоgućе ili ne možе da se sprovede iz drugih razloga
(propao је predmet izvršenja, izvršni dužnik nema imovinu i sl.); 7) iz drugih razloga određenih
ovim ili drugim zakonom.
Rešenjem о obustavi ukidaju se i sve sprovedene radnje, ako se time ne dira u stečena prava
drugih lica. Radnje kojima је izvršni poverilac stekao založno pravo u izvršnom postupku ne
ukidaju se ako је postupak obustavljen zbog stečaja nad izvršnim dužnikom.
Zaključenje izvršnog postupka. Izvršni postupak zaključuje se posle namirenja izvršnog
poverioca tako što se zaključkom utvrđuje da је preduzeta poslednja izvršna radnja. Izuzetno,
kad su Republika Srbija ili organizacija za socijalno osiguranje izvršni dužnici novčane obaveze,
izvršni postupak smatra se zaključenim kada Narodna banka Srbije obavesti javnog izvršitelja da
је izvršenje sprovedeno u celini. Izvršni poverilac u tоm slučајu može da predloži javnom
izvršitelju nastavak izvršnog postupka ako smatra da nije pravilno ili u celini namiren, u roku od
30 dana od kada se izvršni postupak smatra zaključenim.

III. POSEBNI POSTUPCI IZVRŠENJA

А. IZVRŠENJE RADI NAМIRENJA NOVČANOG

POTRAŽIVANJA

1. Izvršenje na nepokretnostima
OSNOVNA PRAVILA. Za odlučivanje о predlogu za izvršenje radi namirenja novčanog
potraživanja na nepokretnosti isključivo mesno је nadležan sud na čijem se području nalazi
nepokretnost.
Izvršenje novčanog potraživanja na nepokretnosti sprovodi se upisom zabeležbe rešenja о
izvršenju u katastar nepokretnosti, procenom vrednosti nepokretnosti, prodajom nepokretnosti i
namirenjem izvršnog poverioca iz prodajne cene.
Izvršni poverilac dužan je da uz predlog za izvršenje novčanog potraživanja na nepokretnosti
podnese izvod iz katastra nepokretnosti kojim dokazuje da je nepokretnost upisana kao svojina
izvršnog dužnika, ili, ako nije upisan, podnosi ispravu podobnu da se upiše svojina izvršnog
dužnika nakon čega se pravo svojine izvršnog dužnika na zahtev suda upisuje u katastar
nepokretnosti. Posle upisa prava svojine izvršnog dužnika sud donosi rešenje o izvršenju. Javni
izvršitelj vrši popis nepokretnosti koje su u vanknjižnoj svojini izvršnog dužnika.
Kad je nepokretnost u susvojini, u rešenju o izvršenju određuje se izvršenje na suvlasničkom
delu izvršnog dužnika.
Nakon donošenja rešenja o izvršenju na nepokretnosti, javni izvršitelj dužan je da odmah dostavi
to rešenje organu koji vodi katastar nepokretnosti, radi upisa zabeležbe rešenja o izvršenju na
nepokretnosti. Organ koji vodi katastar nepokretnosti dužan je da upiše zabeležbu rešenja o
izvršenju u roku od 72 časa od prijema zahteva za upis. Od upisa zabeležbe rešenja o izvršenju
nije dozvoljeno da se u katastar nepokretnosti upiše promena prava svojine na nepokretnosti, niti
koje drugo stvamo pravo zasnovano na raspolaganju vlasnika, bez obzira kada je raspolaganje
učinjeno.
Založna prava. Založni poverioci namiruju se u izvršnom postupku i ako nisu podneli predlog za
izvršenje, niti prijavili potraživanje u izvršnom postupku. Založno pravo prestaje donošenjem
zaključka o predaji nepokretnosti kupcu, pa i kada založni poverilac nije u celini namiren. Kupac
nepokretnosti i založni poverilac mogu, do isteka roka za plaćanje prodajne cene, pismeno da
ugovore da založno pravo ostane na nepokretnosti i posle njene predaje kupcu, a da kupac
preuzme dug izvršnog dužnika prema založnom poveriocu u iznosu u kome bi se založni
poverilac namirio iz prodajne cene. Prodajna cena smanjuje se za iznos preuzetog duga.
Sporazum kupca i založnog poverioca mora da odobri javni izvršitelj zaključkom.
Posledice prodaje nepokretnosti. Stvarne službenosti na nepokretnosti ne gase se prodajom
nepokretnosti. Prodajom nepokretnosti ne gase se ni lične službenosti ni stvarni tereti koji su
upisani u katastar nepokretnosti pre najstarijeg založnog prava na nepokretnosti ili najstarijeg
rešenja o izvršenju. Ostale lične službenosti i stvarni tereti gase se donošenjem zaključka o
predaji nepokretnosti. Imaoci ličnih službenosti i stvarnih tereta koji su ugašeni imaju pravo na
naknadu.
Prodajom nepokretnosti ne prestaje zakup na njoj ako je ugovor 0 zakupu upisan u katastar
nepokretnosti pre najstarijeg založnog prava na nepokretnosti ili najstarijeg rešenja o izvršenju.
Kupac stupa u prava i obaveze zakupodavca. Prodajom nepokretnosti ne prestaje zakup stana na
neodređeno vreme koji je stečen prema zakonu kojim se uređuje stanovanje. Kupac stupa u prava
i obaveze zakupodavca.
Izuzimanje nepokretnosti od izvršenja. Ne može biti predmet izvršenja poljoprivredno zemljište
zemljoradnika u površini do 10 ari, sеm ukoliko је na istom upisano hipotekarno potraživanje
(čl. 164. ZIO).
Procena nepokretnosti. Vrednost nepokretnosti utvrđuje se prema njenoj tržišnoj ceni na dan
procene. Јavni izvršitelj može odlučiti i da se nepokretnost proceni na osnovu pismenog
obaveštenja о ceni koju dobije od odgovarajućih organizacija, institucija ili pravnih i fizičkih
lica odgovarajuće struke. Pri proceni vrednosti nepokretnosti vodi se računa о tome koliko
manje ona vredi zbog toga što određena prava na njoj ostaju i posle prodaje. Vrednost
nepokretnosti utvrđuje se zaključkom.
Ко ne može biti kupac nepokretnosti. Kupac nepokretnosti ne može biti, ni na javnom
nadmetanju, ni neposrednom pogodbom, izvršni dužnik, javni izvršitelj, zamenik javnog
izvršitelja, pomoćnik javnog izvršitelja ili drugo lice koje је zaposleno kod javnog izvršitelja,
svako drugo lice koje službeno učestvuje u postupku, niti lice koje je njihov krvni srodnik u
pravoj liniji а u pobočnoj liniji do četvrtog stepena srodstva, supružnik, vanbračni partner ili
tazbinski srodnik do drugog stepena ili staratelj, usvojitelj, usvojenik ili hranitelj.
Pravo preče kupovine. Imalac zakonskog prava preče kupovine nepokretnosti ima prvenstvo nad
najpovoljnijim ponudiocem ako odmah posle objavljivanja koji je ponudilac najpovoljniji, а pre
donošenja zaključka о dodeljivanju nepokretnosti, izjavi da kupuje nepokretnost pod istim
uslovima kao najpovoljniji ponudilac. Imalac ugovornog prava preče kupovine nepokretnosti
koje је upisano u katastar nepokretnosti ostvaruje svoje pravo kao i imalac zakonskog prava
preče kupovine, ako ne postoji zakonsko pravo preče kupovine, ili postoji а niје iskorišćeno.
Imaoci prava preče kupovine polažu jemstvo kao i druga lica.
Načini namirenja. Namirenje izvršnog poverioca iz zaplenjene nepokretnosti је moguće 1)
prodajom/unovčenjem nepokretnosti dužnika i isplatom poverioca i 2) prenosom prava svojine
na nepokretnosti na izvršnog poverioca.
PRODAJA NEPOКRETNOSTI. Nepokretnost se prodaje na usmenom javnom nadmetanju ili
neposrednom pogodbom. Javni izvršitelj može odrediti samo prodaju na javnom nadmetanju.
Stranke mogu da se sporazumeju о prodaji neposrednom pogodbom.
а) Prodaja javnim nadmetanjem. Zaključak о prodaji nepokretnosti na javnom nadmetanju
donosi se odmah posle pravnosnažnosti rešenja о izvršenju. Zaključkom se određuju, pre svega,
uslovi prodaje na javnom nadmetanju i od kada i kako nepokretnost može da se proda
neposrednom pogodbom ро sporazumu stranaka.
Zaključak о prodaji nepokretnosti na javnom nadmetanju objavljuje se na oglasnoj tabli Komore
i na drugi uobičajeni način. Ujedno, dostavlja se strankama, založnim poveriocima, učesnicima u
postupku, imaocu zakonskog prava preče kupovine i imaocu ugovornog prava preče kupovine
na nepokretnosti koje je upisano u katastar nepokretnosti. Javno nadmetanje održava se u
kancelariji javnog izvršitelja, ako on drukčije ne odredi.
Na javnom nadmetanju mogu kao ponudioci da učestvuju samo lica koja su položila jemstvo do
objavljivanja javnog nadmetanja. Jemstvo iztiosi desetinu procenjene vrednosti nepokretnosti.
Izvršni poverilac i založni poverilac ne polažu jemstvo ako njihova potraživanja dosežu iznos
jemstva. Javno nadmetanje se održava i ako je prisutno samo jedno lice koje je položilo jemstvo.
Održavaju se najviše dva javna nadmetanja. Ako nepokretnost ne bude prodata na prvom
javnom nadmetanju javni izvršitelj utvrđuje da ono nije uspelo i na licu mesta zakazuju drugo
javno nadmetanje. Drugo javno nadmetanje mora da počne u roku od najmanje 15, a najviše 30
dana od dana prvog javnog nadmetanja.
Javno nadmetanje počinje objavljivanjem javnog nadmetanja, pa se saopštava početna cena i
učesnici pozivaju da stave ponudu. Ponudilac je dužan da ponudi cenu višu od cene koju je
ponudio prethodni ponudilac. Nijedan ponudilac ne može da ponudi cenu nižu od početne.
Ponudilac je vezan ponudom dok ne bude data ponuda s višom cenom. Javno nadmetanje
zaključuje se kada nijedan ponudilac uprkos dvostrukom pozivu javnog izvršitelja ne ponudi
veću cenu. O javnom nadmetanju vodi se zapisnik.
Kada zaključi javno nadmetanje javni izvršitelj donosi zaključak o dodeljivanju nepokretnosti
najpovoljnijem ponudiocu, a to je onaj koji je ponudio najvišu cenu. Zaključak o dodeljivanju
nepokretnosti sadrži, pored ostalog, ime i prezime ili poslovno ime prva tri najpovoljnija
ponudioca.
Javno nadmetanje nije uspelo ako nema ponudilaca, ako nijedan ponudilac ne stavi ponudu ili ne
ponudi prodajnu cenu koja je jednaka početnoj ceni ili viša od nje u roku od deset minuta od
početka javnog nadmetanja i ako nijedna ponuda nije punovažna. Javno nadmetanje nije uspelo
ni ako prva tri ponudioca sa spiska iz zaključka o dodeljivanju nepokretnosti ne plate cenu koju
su ponudili u roku. Neuspeh javnog nadmetanja zaključkom utvrđuje javni izvršitelj.
b) Prodaja nepokretnosti neposrednom pogodbom. Nepokretnost može da se proda neposrednom
pogodbom ako se stranke tako sporazumeju ili ako posle neuspeha drugog javnog nadmetanja to
izabere izvršni poverilac (član 184. stav 1.). Ugovor o prodaji nepokretnosti neposrednom
pogodbom zaključuju u pismenom obliku kupac i javni izvršitelj, u ime i za račun izvršnog
dužnika, ili lice koje obavlja komisione poslove prodaje, u svoje ime a za račun izvršnog
dužnika. Jemstvo, u iznosu desetog dela procenjene vrednosti nepokretnosti, kupac polaže
neposredno pre zaključenja ugovora o prodaji. Sporazum o prodaji nepokretnosti neposrednom
pogodbom i ugovor o prodaji neposrednom pogodbom ne podležu solemnizaciji od javnog
beležnika. Sporazum nije dozvoljen dok traje javno nadmetanje.
Odmah posle sporazuma stranaka donosi se zaključak о prodaji nepokretnosti neposrednom
pogodbom ро sporazumu stranaka, kojim se određuju i rok za zaključenje ugovora i rok za
plaćanje prodajne cene. Ako neka stranka pismeno odustane od sporazuma, ili stranke ne izmene
sporazum u roku, ili ugovor ne bude zaključen u roku, ili prodajna cena ne budе plaćena u roku -
javni izvršitelj utvrđuje da nepokretnost nije prodata neposrednom pogodbom ро sporazumu
stranaka i nastavlja izvršni postupak u stanju u kom se nalazio kad su se stranke sporazumele о
prodaji neposrednom pogodbom.
Zaključak о prodaji nepokretnosti neposrednom pogodbom ро izboru izvršnog poverioca donosi
se odmah pošto izvršni poverilac izabere takvo namirenje. Ugovor о prodaji može da se zaključi
u roku od 30 dana od dana objavljivanja zaključka о prodaji nepokretnosti neposrednom
pogodbom ро izboru izvršnog poverioca. Cena nepokretnosti se slobodno ugovora, а rok za
plaćanje cene ne može biti duži od 15 dana od dana donošenja zaključka о dodeljivanju
nepokretnosti.
с) Namirenje prenosom prava svojine na izvršnog poverioca. Ako ugovor о prodaji
nepokretnosti neposrednom pogodbom ро izboru izvršnog poverioca ne bude zaključen u roku
koji је određen zaključkom о prodaji stvari neposrednom pogodbom ро izboru izvršnog
poverioca, ili ako cena ne bude placena u roku koji је određen, javni izvršitelj utvrđuje da
nepokretnost nije prodata neposrednom pogodbom ро izboru izvršnog poverioca (čl.190).
Izvršni poverilac se poziva da u roku od osam dana zahteva namirenje prenosom prava svojine
na nepokretnosti, а ako propusti rok, izvršni postupak se obustavlja.
О prenosu prava svojine na nepokretnosti sa dužnika na izvršnog poverioca donosi se zaključak.
U zaključku se, pored ostalog, izvršni poverilac obavezuje da u određenom roku položi novčani
iznos potreban da se namire ostala lica koja imaju pravo na namirenje. Ako izvršni poverilac
položi iznos u roku, donosi se zaključak о predaji nepokretnosti, а ako to propusti, izvršni
postupak se obustavlja.
Predaja nepokretnosti kupcu. Zaključak о predaji nepokretnosti kupcu donosi se odmah posle
isplate prodajne cene i dostavlja svima kojima i zaključak о prodaji nepokretnosti na javnom
nadmetanju, odnosno neposrednom pogodbom, kao i poreskoj upravi i jedinici lokalne
samouprave, prema mestu nalaženja nepokretnosti. Zaključak о predaji nepokretnosti sadrži
nalog neposrednom držaocu nepokretnosti da u određenom roku preda kupcu državinu
nepokretnosti, vreme kada kupac stiče državinu na nepokretnosti, utvrđenje da su se ugasila
založna prava, stvarne službenosti i stvarni tereti koji se gase prodajom nepokretnosti, nalog da
se sticanje svojine kupca na nepokretnosti upise u katastar nepokretnosti, kao i nalog da se iz
katastra nepokretnosti brišu prava i tereti koji su se ugasili kupovinom ili koje kupac nije
preuzeo.
Neposredni držalac nepokretnosti predaje kupcu državinu u roku određenom zaključkom o
predaji nepokretnosti, ako zakonom ili sporazumom s kupcem nije drukčije određeno. Ako se
nepokretnost nalazila i ostaje u državini drugog lica ili izvršnog dužnika, kupac stiče državinu
donošenjem zaključka o predaji nepokretnosti.
Ako neposredni držalac nepokretnosti ne preda kupcu državinu nepokretnosti u roku koji je
određen zaključkom o predaji nepokretnosti javni izvršitelj, na predlog kupca, donosi zaključak
koji se sprovodi prema odredbama o izvršenju radi ispražnjenja i predaje nepokretnosti (čl. 354-
358).
NAMIRENJE POVERILACA. Namirenje počinje odmah posle donošenja zaključka o predaji
nepokretnosti kupcu. 0 namirenju se donosi zaključak. Pri tome se uzimaju u obzir samo
potraživanja sadržana u rešenju o izvršenju koje je postalo pravnosnažno pre donošenja
zaključka o namirenju.
Potraživanja sadržana u rešenju o izvršenju koje nije postalo pravnosnažno do donošenja
zaključka o namirenju, namiruju se posle pravnosnažnosti rešenja o izvršenju, iz prodajne cene
koja preostane nakon prvenstvenog namirenja. Ostatak cene predaje se izvršnom dužniku.
Ko se namiruje? Iz prodajne cene namiruje se izvršni poverilac čija je zabeležba rešenja o
izvršenju najstarija, izvršni poverioci koji su pristupili izvršnom postupku, založni poverioci i
lica koja imaju pravo na naknadu zbog gašenja ličnih službenosti i stvarnih tereta prodajom
nepokretnosti ako su potraživanja naknade prijavila do donošenja zaključka o namirenju.
Prvenstvo namirenja. Iz prodajne cene prvenstveno se namiruju, sledećim redosledom: 1)
troškovi izvršnog postupka koji su prijavljeni do donošenja zaključka o namirenju; 2)
potraživanja na osnovu zakonskog izdržavanja koja se dokazuju izvršnom ispravom i prijavljena
su do donošenja zaključka o dodeljivanju nepokretnosti. Ako svi troškovi izvršnog postupka ne
mogu da se namire u celini, namiruju se srazmerno njihovoj visini, a to važi i za potraživanja na
osnovu zakonskog izdržavanja.
Pošto se namire potraživanja koja se prvenstveno namiruju, ostala se razvrstavaju na tri reda
namirenja: 1) potraživanja založnih poverilaca; 2) potraživanja lica koja imaju pravo na naknadu
zbog gašenja ličnih službenosti i stvarnih tereta prodajom nepokretnosti; 3) potraživanja izvršnih
poverilaca.
Namirenje narednog reda namirenja počinje kad se poverioci iz prethodnog reda namire u celini.
Osporavanje potraživanja. Lice koje se namiruje iz prodajne cene može pred javnim
izvršiteljem, pismeno ili usmeno na zapisnik, osporiti postojanje potraživanja drugog lica,
njegovu visinu i redosled namirenja, ako to čini povoljnijim njegove izglede za namirenje.
Osporavanje je moguće do donošenja zaključka o namirenju.
Upućivanje na parnicu. Povodom osporavanja, javni izvršitelj može: 1) svojim rešenjem odlučiti
о osporavanju, ili 2) zaključkom uputiti osporavatelja potraživanja da pokrene parnični postupak
u roku od 15 dana.
Javni izvršitelj odlučuje о osporavanju ako među strankama nisu sporne činjenice ili ako se
osporavanje dokazuje pravnosnažnom odlukom ili javnom ili ро zakonu overenom izjavom.
Protiv rešenja žalba nije dozvoljena.
Ako prihvati osporavanje javni izvršitelj zaključkom upućuje lice čije је potraživanje osporeno
da pokrene parnični postupak u roku od 15 dana od prihvatanja osporavanja. Ako ne prihvati
osporavanje javni izvršitelj zaključkom upućuje lice koje osporava potraživanje da pokrene
parnični postupak u roku od 15 dana od neprihvatanja osporavanja.
Ako lice koje је upućeno na parnicu ne pokrene parnični postupak u roku koji je odredio javni
izvršitelj, smatra se da nije osporilo potraživanje, odnosno da је odustalo od namirenja
potraživanja u izvršnom postupku, čime se ne dira u njegovo pravo da posle okončanja izvršnog
postupka pokrene parnični postupak.
Polaganje jemstva. Javni izvršitelj može, na predlog lica čije је potraživanje osporeno, usloviti
odlaganje donošenja zaključka о namirenju i namirenje osporenog potraživanja, polaganjem
jemstva za štetu koju ono može pretrpeti zbog odlaganja namirenja.
Namirenje nedospelog i uslovnog potraživanja. Potraživanje založnog poverioca koje nije dospelo
do donošenja zaključka о namirenju izdvaja se i deponuje kod javnog izvršitelja i ispunjava
prema rokovima dospeća.
Potraživanje koje је obezbeđeno založnim pravom, а koje zavisi od uslova koji treba da nastupi ili
da ne nastupi posle donošenja zaključka о namirenju, takođe se izdvaja i deponuje kod javnog
izvršitelja.
Izvršenje na vanknjižnoj svojini dužnika- izvršenje kad nepokretnost nije upisana u katastar.
Ovde su moguće dve situacije, zavisno od toga da li se nepokretnost može ili ne može upisati u
katastar nepokretnosti.
Ako nepokretnost nije upisana u katastar nepokretnosti izvršni poverilac mora uz predlog za
izvršenje podneti isprave podobne da se na osnovu njih upiše svojina na nepokretnosti u korist
izvršnog dužnika. Sud je dužan da podnetu ispravu odmah prosledi organu koji vodi katastar
nepokretnosti i zastane s postupkom do upisa svojine izvršnog dužnika.
Ako nepokretnost ne može da se upiše u katastar, sud donosi rešenje о izvršenju na
nepokretnosti koja је u vanknjižnoj svojini izvršnog dužnika, pod uslovom da izvršni poverilac
uz predlog za izvršenje dostavi ili naznači, kao dokaz о vanknjižnoj svojini, građevinsku
dozvolu koja glasi na izvršnog dužnika, ili ako ne postoji ili ne glasi na izvršnog dužnika -
druge isprave kojima se dokazuje vanknjižna svojina izvršnog dužnika. Na predlog izvršnog
poverioca, sud nalaze izvršnom dužniku ili drugom licu da dostavi isprave kojima se dokazuje
vanknjižna svojina izvršnog dužnika, pod pretnjom izricanja novčane kazne.
Nakon što sud donese rešenje о izvršenju na nepokretnosti koja је u vanknjižnoj svojini
izvršnog dužnika, vrši se popis nepokretnosti. Nepokretnost popisuje javni izvršitelj na sastanku
za popis, na koji poziva izvršnog poverioca, izvršnog dužnika, lica čije se nepokretnosti granice
s nepokretnošću i neposrednog držaoca nepokretnosti ako to nije izvršni dužnik. Zapisnik о
popisu nepokretnosti za koju se utvrdi da је u svojini izvršnog dužnika ima dejstvo kao upis
zabeležbe rešenja о izvršenju u katastar nepokretnosti i objavljuje se na oglasnoj tabli Komore.
ZAJEDNIČKA PRODAJA NEPOКRETNOSTI I POКRETNIH
STVARI. Za odlučivanje о predlogu za izvršenje i za sprovođenje izvršenja radi namirenja
novčanog potraživanja zajedničkom prodajom nepokretnosti i pokretnih stvari isključivo mesno
је nadležan sud na čijem području se nalazi nepokretnost (čl. 211).
U rešenju о izvršenju određuje se da se nepokretnosti i pokretne stvari zajednički prodaju ako se
pokretne stvari nalaze na nepokretnosti ili unutar nje ili ako su u funkcionalnoj vezi sa
nepokretnošću.
Zajednička prodaja ogleda se u tome što se nepokretnosti i pokretne stvari prodaju na istoj
prodaji, zajednički i ро jednoj ukupnoj ceni i tako da kupovina nepokretnosti bude uslovljena
prethodnom kupovinom pokretnih stvari i obratno (prodaja "duture"). Prodaja se vrši isključivo
na javnom nadmetanju.

2. Izvršenje na pokretnim stvarima

Za odlučivanje о predlogu za izvršenje radi namirenja novčanog potraživanja na pokretnim
stvarima mesno је nadležan i sud na čijem se području nalaze pokretne stvari. Ako se pokretne
stvari nalaze na području različitih sudova, mesno nadležan је sud kome је prvom podnet
predlog za izvršenje.
Stvari izuzete od izvršenja (čl. 218). Ne mogu biti predmet izvršenja: 1) odeća, obuća i drugi
predmeti za ličnu upotrebu, posteljne stvari, posuđe, deo nameštaja koji је neophodan izvršnom
dužniku i članovima njegovog domaćinstva, šporet, frižider i реć za grejanje; 2) hrana i ogrev koji
su izvršnom dužniku i članovima njegovog domaćinstva potrebni za tri meseca; 3) gotov novac
izvršnog dužnika koji ima stalna mesečna primanja do mesečnog iznosa koji је zakonom izuzet
od izvršenja, srazmerno vremenu do narednog primanja; 4) ordenje, medalje, ratne spomenice i
druga odlikovanja i priznanja, lična pisma, rukopisi i drugi lični spisi i porodične fotografije
izvršnog dužnika; 5) pomagala koja su osobi sa invaliditetom ili drugom licu s telesnim
nedostacima neophodna za obavljanje životnih funkcija; 6) kućni ljubimac.
POPIS I PROCENA POКRETNIH STVARI. Izvršenje novčanog potraživanja na pokretnim
stvarima sprovodi se popisom i procenom stvari, prodajom stvari i namirenjem izvršnog
poverioca iz prodajne cene.
О mestu i vremenu popisa obaveštava se izvršni poverilac i upozorava da će stvar biti popisana i
bez njegovog prisustva. Odsustvo stranaka nije smetnja da se stvar popiše. Stranka koja nije
prisustvovala popisu obaveštava se о tome da је popis izvršen.
Predmet i obim popisa. Popisuju se stvari koje su u državini izvršnog dužnika i stvari koje su u
svojini izvršnog dužnika, ali u državini izvršnog poverioca ili drugog lica. Popisuju se i stvari na
koje је treće lice stavilo primedbu da na njima ima neko pravo koje sprečava izvršenje о popisu
stvari sastavlja se zapisnik.
Popisuje se onoliko stvari koliko је potrebno da se namiri izvršni poverilac i troškovi izvršenja,
nezavisno od toga da li su u rešenju о izvršenju određene stvari koje su predmet izvršenja. Pre
svega, popisuju se stvari koje mogu najlakše da se prodaju, stvari na koje treće lice nije stavilo
primedbu da na njima ima prava koja sprečavaju izvršenje i stvari koje nisu podložne brzom
kvarenju ili znatnom smanjenju vrednosti. Popis је bezuspešan ako se ne nađu stvari koje mogu
biti predmet izvršenja.
Popisane stvari ostavljaju se na čuvanje izvršnom dužniku, ili izvršnom poveriocu, ili drugom
licu koje već ima državinu stvari. Izvršni dužnik i lica koja imaju državinu ili pritezanje na
popisanim stvarima ne smeju da njima raspolažu ni pravno, ni faktički.
Zapisnik о popisu jeste osnov da izvršni poverilac upiše založno pravo na popisanim stvarima.
Izvršni poverilac dostavlja original ili overenu kopiju zapisnika о popisu i zaključka о konačnom
popisu Agenciji za privredne registre, radi upisa založnog prava u Registar zaloge.
Gotov novac, hartije od vrednosti i dragocenosti čuvaju se u depozitu javnog izvršitelja ili lica
koje obavlja komisione poslove prodaje.
Procena. Ро pravilu, stvari se procenjuju kada se i popisuju. Stvari procenjuje javni izvršitelj.
Stvar se procenjuje prema njenoj tržišnoj ceni u mestu procene na dan procene. Izvršni poverilac i
izvršni dužnik mogu sporazumno da odrede vrednost stvari. Kad se stvar istovremeno popisuje i
procenjuje sačinjava se zapisnik о popisu i proceni.
Posle popisa i procene stvari ne može da se vodi poseban izvršni postupak radi namirenja drugog
potraživanja na istoj stvari. Pristupanje izvršnom postupku dozvoljeno је do donošenja zaključka
о dodeljivanju stvari kupcu.
PRODAJA POКRETNIH STVARI. Stvari mogu da se prodaju na usmenom javnom nadmetanju
ili neposrednom pogodbom, što zaključkom određuje javni izvršitelj.
Zaključak о prodaji pokretne stvari donosi se posle pravnosnažnosti rešenja о izvršenju, а od
objavljivanja zaključka na oglasnoj tabli Komore, ра do prvog javnog nadmetanja ne može
proteći manje od 15, niti više od 30 dana.
Zaključkom о prodaji pokretne stvari određuje se da li se stvar prodaje javnim nadmetanjem ili
neposrednom pogodbom, uslovi prodaje i od kada i kako stvar može da se proda neposrednom
pogodbom ро sporazumu stranaka.
Zaključak о prodaji pokretne stvari objavljuje se na oglasnoj tabli Komore, i na drugi uobičajeni
način.
Posle drugog javnog nadmetanja koje nije uspelo, javni izvršitelj odmah poziva izvršnog
poverioca da u roku od 15 dana izabere namirenje prodajom stvari neposrednom pogodbom ili
prenosom prava svojine na stvari. Ugovor о prodaji stvari javnom pogodbom zaključuju ista lica
koja zaključuju ugovor о prodaji nepokretnosti neposrednom pogodbom, u pismenom obliku, i
prosleđuju ga poreskoj upravi. Sporazum о prodaji pokretne stvari neposrednom pogodbom i
ugovor о prodaji ne podležu solemnizaciji od javnog beležnika.
Ako ugovor о prodaji neposrednom pogodbom ро zaključku о prodaji pokretne stvari ili ро
izboru izvršnog poverioca ne bude zaključen u roku, ili ako prodajna cena ne bude plaćena u
roku, javni izvršitelj utvrđuje da stvar nije prodata neposrednom pogodbom ро izboru izvršnog
poverioca ili ро zaključku о prodaji pokretne stvari. U tom slučaju može se izvršiti namirenje
prenosom prava svojine na stvari, primenom odredaba о namirenju prenosom prava svojine na
nepokretnosti (čl. 190. i 191).
Zaključak о predaji pokretne stvari kupcu donosi se odmah pošto bude plaćena prodajna cena i
dostavlja svima kojima i zaključak о prodaji pokretne stvari, kao i poreskoj upravi. Zaključak о
predaji pokretne stvari ovlašćuje kupca da је registruje na svoje ime u svim javnim registrima.
NAМIRENJE POTRAŽIVANJA. Zaključak о namirenju donosi se odmah posle zaključka о
predaji pokretne stvari. Pri donošenju zaključka uzimaju se u obzir samo potraživanja sadržana
u rešenju о izvršenju koje je postalo pravnosnažno pre donošenja zaključka о namirenju.
Prvenstveno, pre svih namiruju se potraživanja na osnovu zakonskog izdržavanja koja budu
dokazana izvršnom ispravom i prijavljena do donošenja zaključka о dodeljivanju stvari. Ako
više potraživanja na osnovu zakonskog izdržavanja ne mogu da se namire u celini, namiruju se
srazmerno njihovoj visini.
Pošto se namire potraživanja na osnovu zakonskog izdržavanja, ostala potraživanja se
razvrstavaju na tri reda namirenja: 1) potraživanja založnih poverilaca; 2) potraživanja izvršnih
poverilaca koji su stekli založno pravo; 3) potraživanja izvršnih poverilaca koji nisu stekli
založno pravo.

3. Izvršenje na novčanom potraživanju izvršnog dužnika

OSNOVNA PRAVILA. Za izvršenje na potraživanju izvršnog dužnika koji nema boravište u
Republici Srbiji, mesno је nadležan sud na čijem se području nalazi prebivalište dužnikovog
dužnika, а ako ovaj nema prebivalište u Republici Srbiji, nadležan је sud na čijem se području
nalazi boravište dužnika izvršnog dužnika. Pravilo koje se odnosi na prebivalište i boravište,
shodno se primenjuje i na sedište pravnog lica.
Dužnikova potraživanja izuzeta od izvršenja (čl. 257). Ne mogu biti predmet izvršenja: 1)
primanja na osnovu zakonskog izdržavanja, naknade štete zbog narušenja zdravlja, novčane
rente zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad i novčane rente za izdržavanje koje је
izgubljeno usled smrti dužnika izdržavanja; 2) primanja na osnovu novčane naknade za telesno
oštećenje prema propisima о invalidskom osiguranju; 3) primanja koja se ostvaruju рrеmа
propisima о socijalnoj zaštiti; 4) primanja na osnovu privremene nezaposlenosti; 5) primanja na
osnovu dodatka na decu; 6) primanja na osnovu stipendije i pomoći učenicima i studentima; 7)
potraživanja čiji је prenos zakonom zabranjen.
Ograničenje izvršenja na zaradi. Izvršenje na zaradi ili plati, naknadi zarade, odnosno naknadi
plate i penziji može da se sprovede u visini do dve trećine zarade, naknade zarade, plate,
naknade plate i penzije, odnosno do njihove polovine, ako је njihov iznos jednak ili manji od
minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom. Isto važi i za platu oficira, podoficira, vojnika
ро ugovoru, vojnog službenika i primanja lica u rezervnom sastavu za vreme vojne službe.
Izvršenje na minimalnoj zaradi i minimalnoj penziji sprovodi se do njihove polovine.
Izvršenje na primanjima ratnih i mirnodopskih vojnih invalida na osnovu invalidnine,
ortopedskog dodatka i invalidskog dodatka može da se sprovede samo do njihove polovine, i
samo da bi se namirila potraživanja na osnovu zakonskog izdržavanja, naknade štete zbog
narušenja zdravlja, novčane rente zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad i novčane rente
za izdržavanje koje је izgubljeno usled smrti dužnika izdržavanja.
Izvršenje na primanju na osnovu naknade štete u obliku novčane rente koje nije izuzeto od
izvršenja, zatim ро ugovoru о doživotnom izdržavanju i ugovoru о osiguranju zivota, može da
se sprovede samo na delu primanja koji prelazi iznos najvise stalne socijalne pomoći koja se
isplaćuje na području na kome izvršni dužnik ima prebivalište, odnosno boravište.
Izvršenje na novčanom potraživanju izvršnog dužnika sprovodi se plenidbom i prenosom
potraživanja radi namirenja izvršnog poverioca. U rešenju о izvršenju određuju se plenidba i
prenos potraživanja izvršnog dužnika, ali ne i vrsta prenosa. Rešenje о izvršenju dostavlja se i
dužniku izvršnog dužnika. Potraživanje izvršnog dužnika može da se zapleni i prenese samo u
visini potrebnoj da se namiri potraživanje izvršnog poverioca, izuzev kod nedeljivog potraživanja.
PLENIDBA POTRAŽIVANJA IZVRŠNOG DUŽNIКA I STICANJE ZALOŽNOG PRAVА
Potraživanje izvršnog dužnika smatra se zaplenjenim kada se rešenje о izvršenju dostavi
dužniku izvršnog dužnika.
Plenidbom se, od tog momenta, zabranjuje dužniku izvršnog dužnika da ispuni potraživanje
izvršnom dužniku, а izvršnom dužniku da naplati ili raspolaže njime i zalogom kojom је ono
obezbeđeno, pod pretnjom novčane kazne.
Izvršni poverilac stiče založno pravo na potraživanju izvršnog dužnika u trenutku njegove
plenidbe, kada stiče i pravo na namirenje. Založno pravo prostire se i na kamatu koja dospeva
posle plenidbe.
Ako је potraživanje izvršnog dužnika obezbeđeno hipotekom ili zalogom koji su upisani u
katastar nepokretnosti ili Registar zaloge, javni izvršitelj nalaže da se rešenje о izvršenju upiše u
katastar nepokretnosti ili Registar zaloge u koje su već upisani hipoteka ili zaloga, čime izvršni
poverilac stupa na mesto izvršnog dužnika. Time izvršni poverilac stiče prioritet u namirenju,
pre izvršnog dužnika, na predmetu hipoteke ili zaloge.
Javni izvršitelj nalaže dužniku izvršnog dužnika da se u roku do pet dana od dana dostavljanja
rešenja о izvršenju izjasni о tome da li i u kom iznosu priznaje potraživanje, da li је voljan da
potraživanje namiri i da li је njegova obaveza uslovljena ispunjenjem neke druge obaveze.
Dužnik izvršnog dužnika odgovara izvršiocu poveriocu za štetu izazvanu time što se nije
izjasnio ili se nije tačno i potpuno izjasnio о navedenom.
Redosled u namirenju је sledeći: 1) poverioci zakonskog izdržavanja čija potraživanja budu
dokazana izvršnom ispravom i prijavljena do donošenja zaključka о prenosu potraživanja; 2)
založni poverioci čije је založno pravo zasnovano pre pokretanja izvršnog postupka; 3) izvršni
poverioci.
PRENOS NOVČANOG POTRAŽIVANJA IZVRŠNOG DUŽNIКA. Potraživanje se prenosi na
izvršnog poverioca radi naplaćivanja ili umesto ispunjenja, ро izboru izvršnog poverioca.
О prenosu potraživanja na izvršnog poverioca donosi se zaključak. Potraživanje је preneseno na
izvršnog poverioca kada se zaključak о prenosu dostavi dužniku izvršnog dužnika. Kad se
namiruje više lica, u zaključku о prenosu određuje se ko se sve namiruje, u kojoj visini i kojim
redosledom (čl. 269. i 270). Zaključak о prenosu dostavlja se i izvršnom dužniku i licima koja se
namiruju.
Potraživanje koje iz nekog razloga ne može da se podeli u pogledu prenosa ili namirenja
(nedeljivo potraživanje), prenosi se u celini na izvršnog poverioca koji је, ako је njegovo
potraživanje manje od potraživanja koje se prenosi, dužan da pre prenosa položi jemstvo u visini
razlike između potraživanja.
Dužnik izvršnog dužnika može kod javnog izvršitelja položiti novac, u kom slučaju se oslobađa
ispunjenja obaveze do·visine novčane svote koju је položio.
Izvršni dužnik obavezan је da u roku koji odredi javni izvršitelj preda izvršnom poveriocu isprave
о prenesenom potraživanju. Ako to ne učini, javni izvršitelj sprovodi izvršenje protiv izvršnog
dužnika radi predaje isprava.
Prenos novčanog potraživanja radi naplaćivanja. Posle prenosa potraživanja radi naplaćivanja
izvršni poverilac ovlašćen је da od dužnika izvršnog dužnika zahteva isplatu prenesenog
potraživanja ako је dospelo, zatim da preduzme sve što је potrebno za očuvanje i namirenje
potraživanja, koristi prava u vezi sa obezbeđenjem prenesenog potraživanja i da se obrati јеmсu
dužnika izvršnog dužnika onako kako priliči vrsti jemstva. Ako је potraživanje obezbeđeno
hipotekom ili zalogom, javni izvršitelj da je nalog da se prenos radi naplaćivanja upiše u katastar
nepokretnosti ili Registar zaloge.
Izvršni poverilac ne sme da sa dužnikom izvršnog dužnika zaključi poravnanje na teret izvršnog
dužnika, otpusti dug dužniku izvršnog dužnika ili da na drugi način raspolaže potraživanjem, niti
sme da se sa dužnikom izvršnog dužnika sporazume da о potraživanju, ako је sporno, odluči
izabrani sud.
Dužnik izvršnog dužnika može izvršnom poveriocu na koga је preneseno potraživanje da istakne
prigovore koje bi mogao da istakne izvršnom dužniku.
Izvršni poverilac na koga је preneseno potraživanje radi naplaćivanja namiren је kada primi
isplatu od dužnika izvršnog dužnika ili kada primi novac koji је dužnik izvršnog dužnika položio
kod javnog izvršitelja.
Prenos novčanog potraživanja umesto ispunjenja. Prenosom umesto ispunjenja potraživanje
prelazi na izvršnog poverioca do iznosa koji је prenesen. Izvršni poverilac na koga је preneseno
potraživanje umesto ispunjenja smatra se namirenim u trenutku prenosa potraživanja, do visine
prenesenog potraživanja. Izvršni dužnik odgovara za istinitost i naplativost prenesenog
potraživanja.
Ako је preneseno potraživanje obezbeđeno hipotekom ili zalogom koji su upisani u katastar
nepokretnosti ili drugi javni registar javni izvršitelj nalaže prenos hipoteke i zaloge sa izvršnog
dužnika na izvršnog poverioca i brisanje hipoteke ili zaloge izvršnog dužnika.

4. Izvršenje na zaradi i drugim stalnim novčanim primanjima

U rešenju о izvršenju na zaradi određuje se plenidba dela zarade izvršnog dužnika i nalaže
poslodavcu da zaplenjeni iznos isplaćuje izvršnom poveriocu dok se potraživanje izvršnog
poverioca ne namiri u celini.
Zarada obuhvata sva primanja zaposlenog ро osnovu rada, bez poreza i doprinosa koji se рlаćајu
iz zarade. Rešenje о izvršenju na zaradi proteže se i na povećanje zarade koje usledi posle
dostavljanja rešenja о izvršenju, nezavisno od toga kada је rad obavljen.
Izvršni poverioci koji potražuju zakonsko izdržavanje, novčanu rentu zbog potpune ili delimične
nesposobnosti za rad ili novčanu rentu za izdržavanje koje је izgubljeno usled smrti dužnika
izdržavanja imaju prvenstvo u namirenju nad ostalim izvršnim poveriocima i kada je izvršenje
radi namirenja ostalih izvršnih poverilaca već počelo.
Potraživanja za koja nije propisano bezgotovinsko plaćanje izvršni poverilac naplaćuje na
blagajni na kojoj se izvršnom dužniku isplaćuje zarada.
Zaplenjeni deo zarade uplaćuje se na namenski račun javnog izvršitelja, koji odmah prenosi
uplaćeni iznos na račun izvršnog poverioca.
U slučaju promene poslodavca, rešenje о izvršenju deluje i prema novom poslodavcu izvršnog
dužnika, i to od trenutka kada se novom poslodavcu dostavi rešenje о izvršenju, što је obaveza
ranijeg poslodavca.
Poslodavac odgovara za štetu koju izvršni poverilac pretrpi zato što poslodavac nije postupao
prema rešenju о izvršenju ili što posle okončanja radnog odnosa izvršnog dužnika nije novom
poslodavcu odmah dostavio rešenje о izvršenju preporučenom pošiljkom s povratnicom ili što
nije odmah obavestio javnog izvršitelja da ne zna ko је novi poslodavac izvršnog dužnika.
Zabrana isplate zarade sa pristankom izvršnog dužnika (administrativna zabrana) ima dejstvo
rešenja о izvršenju na zaradi. Uprkos administrativnoj zabrani, izvršni poverioci koji potražuju
zakonsko izdržavanje, novčanu rentu za izdržavanje koje је izgubljeno usled smrti dužnika
izdržavanja i novčanu rentu zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad namiruju se pre
poverilaca u čiju korist је uvedena administrativna zabrana, do punog iznosa ili srazmerno visini
potražvanja i ako је izvršenje radi namirenja potraživanja obuhvaćenog administrativnom
zabranom već počelo.

5. Izvršenje nа novčanim sredstvima nа računu izvršnog dužnika

Izvršenje radi namirenja novčanog potraživanja prema izvršnom dužniku koji је pravno lice,
preduzetnik ili fizičko lice koje obavlja delatnost, sprovodi organizacija za prinudnu naplatu
(poseban deo Narodne banke Srbije) na svim dinarskim i deviznim sredstvima na računima
izvršnog dužnika, izuzev onih koji su zakonom izuzeti od izvršenja.
Ako је u predlogu za izvršenje kao izvršni dužnik naznačena Republika Srbija, autonomna
pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, izvršni poverilac dužan је da, pored računa izvršenja
budžeta, naznači direktnog korisnika budžetskih sredstava zbog čijeg rada је nastalo potraživanje
koje se namiruje i jedinstven broj korisnika javnih sredstva koji pripada tom direktnom korisniku
budžetskih sredstava.
U rešenju о izvršenju nalaze se organizaciji za prinudnu naplatu da naloži bankama da blokiraju
račune izvršnog dužnika i da prenesu novčana sredstva na račun izvršnog poverioca u visini
njegovog potraživanja. Rešenje о izvršenju ima dejstvo kao rešenje о izvršenju kojim је određena
plenidba novčanog potraživanja i prenos novčanog potraživanja radi naplaćivanja.
Rešenje о izvršenju kojim је određena naplata povremenih davanja koja dospevaju u određenim
vremenskim razmacima (zakonsko izdržavanje, novčana renta zbog potpune ili delimične
nesposobnosti za rad, novčana renta za izdržavanje koje је izgubljeno usled smrti dužnika
izdržavanja i sl.) izvršava se tako što organizacija za prinudnu naplatu nalaže banci ili nadležnom
državnom organu da izvršnom poveriocu isplaćuje buduća davanja ро njihovoj dospelosti.
Sprovođenje izvršenja prema solidarnim dužnicima, naznačenom u izvršnoj ispravi, sprovodi se
tako što sud donosi, prema svima ili samo nekima, а prema predlogu za izvršenje, jedno rešenje о
izvršenju. Organizacija za prinudnu naplatu dužna је da blokira račune svih solidarnih izvršnih
dužnika.
Organizacija za prinudnu naplatu dužna је da izvesti javnog izvršitelja о izvršenjima koja su
sprovedena u celini.
Ako izvršenje nije sprovedeno u roku od 15 dana od dana prijema rešenja о izvršenju, javni
izvršitelj poziva izvršnog poverioca da se u roku od osam dana izjasni о tome da li ostaje pri
namirenju na novčanim sredstvima na računu izvršnog dužnika ili predlaže dodavanje novog
sredstva i predmeta izvršenja ili promenu sredstva i predmeta izvršenja. Ako se izvršni poverilac
ne izjasni u roku, izvršni postupak se obustavlja.

6. Izvršenje na sredstvima iz štednog uloga

Izvršenje na sredstvima iz štednog uloga izvršnog dužnika sprovodi se plenidbom i prenosom
sredstava iz štednog uloga radi namirenja izvršnog poverioca. Ovde se shodno primenjuju
odredbe о izvršenju na novčanom potraživanju izvršnog dužnika (čl. 256-287).
Izvršni poverilac dužan je da u predlogu za izvršenje naznači broj štednog uloga izvršnog
dužnika, naziv banke koja ga vodi i druge podatke о štednom ulogu koji su potrebni za
sprovođenje izvršenja.
Sredstva iz štednog uloga zaplenjena su kada javni izvršitelj dostavi rešenje о izvršenju banci kod
koje se vodi štedni ulog.
Javni izvršitelj dostavlja izvršnom dužniku rešenje о izvršenju tek kada od banke primi izveštaj da
је plenidba sprovedena.

7. Izvršenje na sredstvima sa tekućeg računa izvršnog dužnika

Rešenje о izvršenju na tekućem računu izvršnog dužnika koji је fizičko lice ima dejstvo kao
rešenje о izvršenju kojim je određena plenidba novčanog potraživanja i prenos novčanog
potraživanja radi naplaćivanja.
Odredbe о izvršenju iz štednog uloga izvršnog dužnika (čl. 307-309) shodno se primenjuju i na
namirenje sa tekućeg računa izvršnog dužnika.

8. Izvršenje novčanog potraživanja na finansijskim instrumentima

Za odlučivanje о predlogu za izvršenje radi namirenja novčanog potraživanja prodajom
finansijskih instrumenata (akcije, državne, municipalne i korporativne obveznice, blagajnički
zapisi, hipoteke, varanti, fjucersi, komercijalni zapisi i dr.) mesno је nadležan sud prebivališta,
boravišta, odnosno sedišta izvršnog dužnika.
U rešenju о izvršenju sud nalaze Centralnom registru hartija od vrednosti da upiše zabranu
raspolaganja finansijskim instrumentima koji su predmet izvršenja i založno pravo izvršnog
poverioca na njima, i određuje njihovu prodaju.
Centralni registar hartija od vrednosti upisuje iz rešenja о izvršenju:
1) naziv suda koji је doneo rešenje о izvršenju; 2) poslovni broj rešenja о izvršenju; 3) datum
donošenja rešenja о izvršenju; 4) matični broj i naziv izdavaoca finansijskog instrumenta; 5) CFI i
ISIN broj finansijskog instrumenta; 6) brojnost finansijskih instrumenata; 7) matični broj,
poslovno ime ili ime i prezime izvršnog dužnika; 8) matični broj, poslovno ime ili ime i prezime
izvršnog poverioca; 9) visinu potraživanja.
Istovremeno sa time, Centralni registar hartija od vrednosti upisuje zabranu raspolaganja
finansijskim instrumentima koji su predmet izvršenja i založno pravo izvršnog poverioca na
njima.
Javni izvršitelj donosi zaključak о prodaji finansijskih instrumenata koji su predmet izvršenja
kada ga Centralni registar hartija od vrednosti obavesti da је upisao zabranu raspolaganja i
založno pravo. Finansijske instrumente prodaje investiciono društvo koje vodi račun finansijskih
instrumenata izvršnog dužnika. Vrednost finansijskih instrumenata koji se kotiraju na berzi jeste
njihova prosečna cena na berzi u poslednjih 30 dana pre procene, utvrđena na osnovu berzanskog
izveštaja.
Finansijski instrumenti prodaju se na regulisanom tržištu ili na multilateralnoj trgovačkoj
platformi prema zakonu kojim se uređuje tržište kapitala, а na ОMС tržištu samo ako se
prethodno proceni njihova vrednost i ako prodaja na regulisanom tržištu ili na multilateralnoj
trgovačkoj platformi ostane bez uspeha.
Namirenje izvršnog poverioca prenosom prava svojine na finansijskom instrumentu nije
dozvoljeno.

9. Izvršenje na udelima u privrednom društvu

Izvršenje novčanog potraživanja na udelu u privrednom društvu sprovodi se plenidbom udela,
upisom založnog prava na udelu, procenom vrednosti udela i prodajom udela radi namirenja
izvršnog poverioca.
Rešenje о izvršenju na udelu u društvu s ograničenom odgovornošću, ortačkom društvu i
komanditnom društvu dostavlja se izvršnom poveriocu, izvršnom dužniku i Agenciji za privredne
registre radi upisa u registar založnog prava.
U Registar zaloge u APR-u upisuju se iz rešenja о izvršenju: 1) naziv suda koji је doneo rešenje о
izvršenju; 2) poslovni broj rešenja о izvršenju; 3) datum donošenja rešenja о izvršenju; 4)
poslovno ime privrednog društva na čijem udelu se sprovodi izvršenje; 5) udeo koji је predmet
izvršenja; 6) poslovno imе ili ime i prezime izvršnog dužnika; 7) visina potraživanja.
Istovremeno sa time, u Registar zaloge upisuje se založno pravo izvršnog poverioca na udelu, а u
Registar privrednih subjekata upisuje se plenidba udela i zabeležba pokretanja izvršnog postupka
radi prodaje udela.
Na procenu vrednosti i prodaju udela shodno se primenjuju odredbe о izvršenju radi namirenja
novčanog potraživanja na pokretnim stvarima.
Prilikom prodaje udela u društvu sa ograničenom odgovornošću, preostali članovi društva imaju
pravo prece kupovine ро pravilima ostvarivanja prava preče kupovine kod izvršenja na
nepokretnostima.

10.Izvršenje na hartijama od vrednosti

Izvršenje na hartijama od vrednosti se sprovodi plenidbom potraživanja koje је sadržano u hartiji
od vrednosti i prenosom potraživanja radi namirenja izvršnog poverioca.
Novčano potraživanje iz hartije od vrednosti pleni se tako što javni izvršitelj oduzima hartiju od
vrednosti izvršnom dužniku i zadržava је.
Pravne radnje potrebne za očuvanje ili vršenje potraživanja iz oduzete hartije od vrednosti vrši
lice određeno zaključkom javnog izvršitelja.
Potraživanje је preneto kada javni izvršitelj stavi izjavu о prenosu na hartiju od vrednosti i preda
је izvršnom poveriocu.
Potraživanje је nedeljivo i prenosi se na izvršnog poverioca u celini.

11.Izvršenje na potraživanju izvršnog dužnika da mu se preda

nepokretnost ili predaju ili isporuče pokretne stvari
Za odlučivanje о predlogu za izvršenje radi namirenja novčanog potraživanja na potraživanju
izvršnog dužnika da mu se preda nepokretnost ili određena pokretna stvar ili isporuči određena
količina pokretnih stvari, mesno је, pored suda opšte nadležnosti, nadležan i sud na čijem se
području nalaze stvari. Kod predaje nepokretnosti, ta nadležnosti je isključiva. Ako se pokretna
stvar nalazi na području više sudova, mesno је nadležan sud kome је prvom podnet predlog za
izvršenje.
Izvršenje na potraživanju izvršnog dužnika da mu se preda nepokretnost ili pokretna stvar
sprovodi se plenidbom potraživanja, prenosom potraživanja, predajom nepokretnosti ili pokretne
stvari izvršnom poveriocu i prodajom stvari radi namirenja izvršnog poverioca. Plenidbom
potraživanja izvršni poverilac stiče založno pravo na potraživanju izvršnog dužnika. Izvršni
poverilac može tužbom zahtevati da mu izvršni dužnik preda stvar.
Kad је predmet obaveze dužnika izvršnog dužnika deljiv, potraživanje se može i delimično
preneti na izvršnog poverioca.
Јavni izvršitelj donosi ро službenoj dužnosti zaključak о prenosu potraživanja. U njemu se pravo
na naplatu potraživanja prenosi na izvršnog poverioca, а dužniku izvršnog dužnika nalaze
predaja nepokretnosti ili роkretne stvari izvršnom poveriocu ili licu koje on odredi. Prenos
potraživanja ima dejstvo kao prenos novčanog potraživanja radi naplaćivanja.
Predaja pokretnih stvari. Predaja stvari jeste osnov da izvršni poverilac stekne založno pravo na
pokretnoj stvari upisom u Registar zaloge.
Redosled prvenstva njegovog založnog prava određuje se prema danu plenidbe potraživanja
izvršnog dužnika.
Zaključak о prodaji pokretne stvari donosi se posle zaključka o prenosu potraživanja izvršnog
dužnika. Pokretne stvari se prodaju i izvršni poverilac namiruje iz prodajne cene shodnom
primenom odredaba о izvršenju, radi namirenja novčanog potraživanja na pokretnoj stvari.
Predaja nepokretnosti izvršnom poveriocu. Јavni izvršitelj donosi ро službenoj dužnosti
zaključak kojim nalaže predaju stvari izvršnom poveriocu. Izvršni poverilac dužan је da upravlja
nepokretnošću kao dobar domaćin, u ime i za račun izvršnog dužnika. Predaja nepokretnosti
jeste osnov da izvršni poverilac stekne založno pravo na nepokretnosti upisom u katastar
nepokretnosti.
Izvršni poverilac dužan је, radi namirenja potraživanja, da javnom izvršitelju predloži donošenje
zaključka о prodaji nepokretnosti u roku od 30 dana od dana donošenja zaključka о prenosu
potraživanja, inače se izvršni postupak obustavlja.
Nepokretnosti se prodaju i izvršni poverilac namiruje iz prodajne cene shodnom primenom
odredaba ZIO о izvršenju radi namirenja novčanog potraživanja na nepokretnosti.

В. IZVRŠENJE RADI OSTVARlVANJA

NENOVČANOG POTRAŽIVANJA
Nenovčanim potraživanjem smatra se svako potraživanje izvršnog poverioca koje ne glasi na
novčani iznos. Zakonom је izričito uređeno sprovođenje izvršenja radi ispunjenja potraživanja:
1) sudski penali; 2) predaja pokretnih stvari (predaja individualno određenih pokretnih stvari i
isporuka zamenljivih stvari); 3) ispražnjenja i predaja nepokretnosti; 4) izvršenje činjenja,
nečinjenja ili trpljenja; 5) izvršenje odluka u vezi s porodičnim odnosima; 6) izvršenje radi
vraćanja zaposlenog na rad; 7) izvršenje odluke о deobi suvlasničke stvari; 8) izdejstvovanje
izjave volje.

1. Sudski penali
Sud u izvršnom postupku može svojim rešenjem obavezati izvršnog dužnika nenovčane
obaveze na plaćanje sudskih penala predviđenih pravilima obligacionog prava. Za odlučivanje о
predlogu za izricanje sudskih penala mesno је nadležan sud na čijem području izvršni dužnik
ima prebivalište ili boravište, odnosno sedište.
Rešenje о izricanju sudskih penala donosi sud. Naime, ako izvršni dužnik ne ispuni obavezu na
činjenje, nečinjenje ili trpljenje utvrđenu izvršnom ispravom, sud može u izvršnom postupku,
na predlog poverioca kao izvršnog poverioca, da naloži izvršnom dužniku da u roku od osam
dana ispuni svoju obavezu (naknadni rok) i izrekne mu da, ako obavezu ne ispuni u naknadnom
roku, plati izvršnom poveriocu određeni iznos novca za svaki dan zadocnjenja ili neku drugu
jedinicu vremena (sudski penali), za raspon vremena od isteka naknadnog roka ра dok izvršni
poverilac ne podnese predlog za izvršenje izvršne isprave.
Izvršni poverilac može podneti predlog za izricanje sudskih penala sve dok ne podnese predlog
za izvršenje izvršne isprave kojom је utvrđena nenovčana obaveza izvršnog dužnika.
Rešenje kojim se izriču sudski penali је izvršna isprava. Protiv rešenja је dozvoljen prigovor.
Izvršni dužnik koji najkasnije u roku od 15 dana od dana prijema rešenja о izricanju sudskih
penala ispuni obavezu, može u roku od osam dana od dana ispunjenja obaveze predložiti sudu da
u istom izvršnom postupku smanji sudske penale. Podnošenje tog predloga ne utiče na izvršenje
rešenja о izricanju sudskih penala.
Obaveza da se plate sudski penali prestaje kad izvršni dužnik ispuni obavezu ili kad izvršni
poverilac podnese predlog za izvršenje izvršne isprave kojom је utvrđena nenovčana obaveza
izvršnog dužnika.
Sud koji је izrekao sudske penale donosi, na predlog izvršnog poverioca i u istom izvršnom
postupku, rešenje о izvršenju rešenja о izrečenim sudskim penalima, pre njegove
pravnosnažnosti. Protiv rešenja о izvršenju dozvoljenje prigovor.

2. Predaja pokretnih stvari

Za odlučivanje о predlogu za izvršenje radi predaje individualno određenih pokretnih stvari ili
isporuke određene kolišine zamenljivih stvari, mesno је nadležan i sud na čijem se području
nalaze pokretne stvari.
а) Predaja individualno određenih pokretnih stvari. Zakon razlikuje situacije: kada se stvari
nalaze kod dužnika ili trećeg lica i kada stvari nisu nađene ni kod dužnika ni kod trećeg lica. U
prvom slučaju izvršenje radi predaje jedne ili više individualno određenih stvari sprovodi se tako
što javni izvršitelj oduzima te stvari od dužnika i predaje ih uz potvrdu poveriocu. Tako se
izvršenje sprovodi i u slučaju da se stvari nalaze kod trećeg lica, koje је voljno da ih preda
javnom izvršitelju. Ako stvari nisu nađene kod izvršnog dužnika, izvršni poverilac može u roku
od osam dana od kada је obavešten о tome predložiti da javni izvršitelj stvar proceni i potom
donese rešenje koje ima dejstvo rešenja о izvršenju kojim se izvršni dužnik obavezuje da plati
izvršnom poveriocu procenjenu vrednost stvar·i. Ako izvršni poverilac ne podnese predlog u
roku, izvršni postupak se obustavlja.
Ako drugo lice nije voljno da preda stvar ili tvrdi da stvar nije kod njega, izvršni poverilac može
u roku od osam dana od kada је obavešten о tome predložiti javnom izvršitelju da donese
zaključak kojim na izvršnog poverioca prenosi potraživanje izvršnog dužnika na predaju stvari.
Umesto toga, ali u istom roku, izvršni poverilac može da predloži da se stvar proceni i da javni
izvršitelj donese rešenje koje ima dejstvo rešenja о izvršenju kojim se izvršni dužnik obavezuje
da plati izvršnom poveriocu procenjenu vrednost stvari. Ako izvršni poverilac ne podnese
nijedan predlog u roku, izvršni postupak se obustavlja.
b) Isporuka zamenjivih stvari. Kad izvršna isprava glasi na isporuku određene količine
zamenljivih stvari koje se nalaze kod izvršnog dužnika ili drugog lica, izvršenje se sprovodi kao
da se predaje individualno određena pokretna stvar.
Ako zamenljive stvari nisu nađene kod izvršnog dužnika ili drugo lice nije voljno da ih preda ili
tvrdi da nisu kod njega, javni izvršitelj može, na zahtev izvršnog poverioca, ovlastiti izvršnog
poverioca da kupi stvar na drugoj strani i odrediti mu rok za to.
Izvršni poverilac koji kupi stvar na drugoj strani može u roku od osam dana od kupovine
predložiti da javni izvršitelj donese rešenje koje ima dejstvo rešenja о izvršenju kojim se izvršni
dužnik obavezuje da mu plati vrednost stvari koju је kupio.
Izvršni poverilac ima pravo da u roku od osam dana od kada је obavešten da stvari nisu nadene
kod izvršnog dužnika, da drugo lice nije voljno da ih preda ili tvrdi da nisu kod njega, predlozi da
javni izvršitelj donese rešenje koje ima dejstvo rešenja о izvršenju kojim se izvršni dužnik obave
zuje da kod suda, odnosno javnog izvršitelja polozi novčani iznos potreban da izvršni poverilac
kupi stvar na drugoj strani.
Zaključak о polaganju novčanog iznosa javni izvršitelj izvršava ро službenoj dužnosti.
Izvršni postupak obustavlja se ako izvršni poverilac ne podnese nijedan predlog u roku.

3. Ispražnjenje i predaja nepokretnosti

Za odlučivanje о predlogu za izvršenje radi ispražnjenja i predaje nepokretnosti isključivo mesno
је nadležan sud na čijem se području nalazi nepokretnost.
Izvršenje radi ispražnjenja i predaje nepokretnosti sprovodi se iseljavanjem lica i uklanjanjem
stvari iz nepokretnosti i predajom nepokretnosti izvršnom poveriocu u državinu.
Izvršenje počinje da se sprovodi kada istekne osam dana od kada је izvršni dužnik primio rešenje
о izvršenju. Izvršni poverilac dužan је da obezbedi potrebnu radnu snagu i prevozna sredstva, na
zahtev javnog izvršitelja.
Pokretne stvari koje su uklonjene predaju se izvršnom dužniku, а u njegovom odsustvu odraslom
članu njegovog domaćinstva ili njegovom punomoćniku.
Ako izvršni dužnik u određenom roku ne naknadi troškove čuvanja stvari ili ne zatraži da mu se
one predaju, donosi se zaključak о prodaji stvari za račun izvršnog dužnika. Deo prodajne cene
koji preostane posle namirenja troškova čuvanja i troškova prodaje stvari, polaze se u korist
izvršnog dužnika kod javnog izvršitelja.
Izvršni poverilac može da u predlogu za izvršenje ili kasnije, do okončanja izvršnog postupka,
zatraži da sud, odnosno javni izvršitelj odredi da se troškovi izvršnog postupka naplate
prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika koje treba da se uklone sa nepokretnosti.

4. Izvršenje činjenja, nečinjenja ili trpljenja

Zakon razlikuje slučajeve kada se radi о izvršenju radnje koju može da učini sam izvršni dužnik
i radnje koje može umesto dužnika da izvrši drugo lice. U оbа slučaja za odlučivanje о predlogu
i za sprovođenje izvršenja mesno је nadležan sud na čijem području dužnik treba da izvrši
obavezu (radnju) ро izvršnoj ispravi.
Kad radnju može preduzeti samo izvršni dužnik, u rešenju о izvršenju određuje se primereni rok
za radnju i izvršnom dužniku izriče novčana kazna ako radnju ne preduzme u roku, posle čega
sud ро službenoj dužnosti donosi rešenje о izvršenju novčane kazne. Istovremeno, а na predlog
izvršnog poverioca, sud donosi novo rešenje kojim određuje novi primereni rok za radnju i
izriče novu novčanu kaznu izvršnom dužniku, višu od prethodne, ako radnju ne preduzme u
roku. Ako dužnik opet propusti rok, sud ро službenoj dužnosti opet donosi rešenje о izvršenju
novčane kazne. Sve to ponavlja se dok izvršni dužnik ne preduzme radnju. Protiv rešenja kojim
se određuje novi primereni rok i izriče nova novčana kazna i protiv rešenja о izvršenju novčane
kazne dozvoljen је prigovor.
Ako se izvršni dužnik ponaša protivno obavezi iz izvršne isprave da se uzdrži od određene
radnje (nečinjenje) ili da trpi određenu radnju, u rešenju о izvršenju nalaže mu se da se ponaša
saglasno obavezi i izriče novčana kazna ako nastavi da se ponaša protivno obavezi. Ako se i
posle toga izvršni dužnik ponaša protivno obavezi sud, na predlog izvršnog poverioca, donosi
rešenje о izvršenju novčane kazne, novim rešenjem izriče izvršnom dužniku novu novčanu
kaznu, višu od prethodne, ako se ponovo bude ponašao protivno obavezi.
Ako radnju može preduzeti i drugo lice, ne samo izvršni dužnik, izvršni poverilac se u rešenju о
izvršenju ovlašćuje da u određenom roku i trošku izvršnog dužnika sam preduzme radnju ili da
је poveri drugom licu. Izvršni postupak se obustavlja ako izvršni poverilac ili drugo lice ne
preduzmu radnju u roku određenom u rešenju о izvršenju.
Ako је na osnovu izvršne isprave donesene u postupku ро tužbi zbog smetanja državine,
izvršenje sprovedeno ili je izvršni dužnik dobrovoljno ispunio svoju obavezu, а posle toga
ponovo učini smetanje državine koje se u suštini ne razlikuje od ranijeg, sud će na predlog
izvršnog poverioca, odnosno izvršitelja na osnovu iste izvršne isprave, doneti rešenje kojim se
određuje vraćanje stvari u posed ili će sud na predlog izvršitelja, odnosno izvršnog poverioca
doneti rešenje kojim se izriču kazne za neizvršenje radnje koju može izvršiti samo izvršni
dužnik. Predlog za izvršenje može se podneti u roku od 30 dana od dana saznanja za ponovno
smetanje državine.

5. Izvršenje odluka u vezi sa porodičnim odnosima

1. Predaja deteta. Predlog za izvršenje može podneti roditelj ili drugo lice ili ustanova kojoj је
dete povereno na čuvanje i vaspitanje kao i organ starateljstva. U predlogu za izvršenje radi
predaje deteta ne mora biti naznačeno sredstvo izvršenja, а ako је naznačeno, sud nije vezan
predlogom stranke.
Za odlučivanje о predlogu za izvršenje radi predaje deteta mesno је nadležan sud prema
prebivalištu, odnosno boravištu ili sedištu stranke koja је podnela predlog za izvršenje ili prema
prebivalištu, odnosno boravištu ili sedištu stranke prema kojoj se sprovodi izvršenje ili sud na
čijem području se nalazi dete. Prinudno oduzimanje deteta sprovodi sud na čijem se području dete
zatekne, ро službenoj dužnosti ili na zahtev stranke koja је podnela predlog za izvršenje.
Sud u rešenju о izvršenju može odrediti sledeća sredstva izvršenja: 1) prinudno oduzimanje i
predaju deteta; 2) novčanu kaznu; 3) kaznu zatvora.
Dete prinudno oduzima i predaje sudija u saradnji sa psihologom organa starateljstva, školom,
porodičnim savetovalištem ili drugim specijalizovanim ustanovama za posredovanje u
porodičnim odnosima.
Novčana kazna izriče se i izvršava prema odredbama о izricanju novčane kazne radi
preduzimanja radnje koju može preduzeti samo izvršni dužnik. Kazna zatvora izriče se dok se
dete ne preda, а najduže do 60 dana i izvršava prema zakonu kojim se uređuje izvršenje krivičnih
sankcija.
Kad је rešenjem о izvršenju naloženo da se dete odmah preda, rešenje о izvršenju predaje se licu
od koga se dete oduzima pri preduzimanju prve izvršne radnje. Odsutnost lica od koga se dete
oduzima ne sprečava oduzimanje deteta.
2. Izvršenje radi održavanja ličnih odnosa sa detetom. U postupcima izvršenja radi održavanja
ličnih odnosa sa detetom shodno se primenjuju odredbe о predaji i oduzimanju deteta.
3· Kod izvršenja radi zaštite od nasilja u porodici, zaštite prava deteta i drugih odluka u vezi s
porodičnim odnosima, shodno se primenjuju napred navedena pravila.

6. Izvršenje radi vraćanja zaposlenog na rad

Za odlučivanje о predlogu za izvršenje i sprovođenje izvršenja obaveze poslodavca da vrati
zaposlenog na rad ili da ga rasporedi na određene poslove, mesno је nadležan i sud na čijem se
području nalazi sedište poslodavca. Predlog za izvršenje ne može da se podnese kad istekne 60
dana od kada је izvršni poverilac stekao pravo da podnese predlog.
Izvršenje radi vraćanja zaposlenog na rad ili radi njegovog raspoređivanja na određene poslove
sprovodi se izricanjem novčane kazne poslodavcu i njegovom odgovornom licu, prema
odredbama о izricanju novčane kazne radi preduzimanja radnje koju može preduzeti samo izvršni
dužnik (v. čl. 363.ZIO).
Sud može, na predlog izvršnog poverioca koji је zahtevao vraćanje na rad, doneti rešenje koje
ima dejstvo rešenja о izvršenju kojim se poslodavac obavezuje da izvršnom poveriocu isplati
mesečne iznose zarade koja је dospela od pravnosnažnosti presude do vraćanja izvršnog
poverioca na rad (naknada izgubljene zarade). Naknada izgubljene zarade određuje se u iznosu
koji bi izvršni poverilac primio da je bio na radu, s porezima i doprinosima koji se isplaćuju iz
zarade.

7. Izvršenje odluke о deobi suvlasničke stvari

Fizičku deobu suvlasničke stvari sud će odrediti ako је takva deoba predviđena izvršnom
ispravom. Za odlučivanje о predlogu za izvršenje i za sprovođenje rešenja о deobi mesno је
nadležan i sud na čijem se području nalazi suvlasnička stvar.
Ako na osnovu izvršne isprave suvlasničku stvar treba prodati radi njene deobe, prodaja će se
sprovesti na način propisan ZIO-om za izvršenje na pokretnoj, odnosno nepokretnoj stvari, ako se
stranke о pojedinim pitanjima drugačije ne sporazumeju. Fizičku deobu stvari sprovodi javni
izvršitelj. Izvršni dužnik može da kupi stvar, а u postupku prodaje stvari ne plaća jemstvo.
Troškove izvršnog postupka snose svi suvlasnici, srazmerno visini udela na stvari.

8. Izdejstvovanje izjave volje

Ako је izvršni dužnik odlukom koja ima svojstvo izvršne isprave obavezan na davanje izjave
volje, smatra se da је izjavu sadržine kao u izvršnoj ispravi dao trenutkom pravnosnažnosti te
odluke. Ako је izvršni dužnik sudskim ili upravnim poravnanjem obavezan na davanje izjave
volje, smatra se da је izjavu sadržine kao u poravnanju dao danom kada је njegova obaveza ро
poravnanju dospela.
Javni izvršitelj, na zahtev izvršnog poverioca, utvrđuje kada је izjava volje data.

С. POSTUPAК ZA NAМIRENJE NOVČANIH

POTRAŽIVANJA NASTALIH IZ KOMUNALNIH I
SRODNIH DELATNOSTI
Pod komunalnom delatnošću smatra se delatnost koja је kao takva određena posebnim
zakonom. Srodna delatnost, u smislu ovog zakona, jeste delatnost od opšteg interesa kojom se
kontinuirano pružaju usluge većem broju lica na određenom području i periodično naplaćuju (čl.
392).
Izvršni poverilac dužan је da pre podnošenja predloga za izvršenje na osnovu verodostojne
isprave radi namirenja novčanog potraživanja nastalog iz komunalnih usluga i srodnih
delatnosti, zahteva od Komore da odredi javnog izvršitelja kome će podneti predlog za
izvršenje. Komora је dužna da odgovori na zahtev izvršnog poverioca u roku od pet dana od
dana prijema zahteva, vodeći računa о tome da se javni izvršitelji određuju ravnomerno. Ako
Komora ne odgovori na zahtev izvršnog poverioca u roku od pet dana, izvršni poverilac
samostalno određuje javnog izvršitelja na čijem području izvršni dužnik ima prebivalište,
boravište ili sedište.
Verodostojnu ispravu u ovom postupku predstavlja račun i izvod iz poslovnih knjiga о
izvršenim komunalnim ili srodnim uslugama.
Javni izvršitelj donosi rešenje kojim predlog za izvršenje odbacuje, odbija ili usvaja. Rešenje о
odbacivanju ili odbijanju predloga dostavlja se izvršnom poveriocu, ne i izvršnom dužniku.
U rešenju о izvršenju na osnovu verodostojne isprave obavezuje se izvršni dužnik da namiri
potraživanje izvršnog poverioca u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja sa
odmerenim troškovima postupka i određuju sredstvo i predmet izvršenja radi namirenja
potraživanja izvršnog poverioca i troškova postupka.
Protiv rešenja javnog izvršitelja mogu podneti prigovor izvršni poverilac (kadje predlog
odbačen ili odbijen), i izvršni dužnik (kad je predlog usvojen).
Prigovor se može podneti radi pobijanja rešenja: а) u delu u kome је izvršni dužnik obavezan da
namiri novčano potraživanje u delu u kome su određeni sredstvo i predmet izvršenja, i с) u
celini.
Prigovor se podnosi sudu koji bi odlučivao о predlogu za izvršenje da је za to nadležan sud.
Veće suda je dužno da donese rešenje о prigovoru u roku od 15 dana od kada mu sudija
pojedinac dostavi prigovor i spise predmeta i da rešenje otpravi u roku od tri radna dana od
donošenja.
Ako veće odbije prigovor, sudija pojedinac odmah dostavlja spise predmeta javnom izvršitelju
da sprovede izvršenje.

Glava druga

POSTUPAК OBEZBEĐENJA
1. Opšta pravila
U sistemu postupaka pravne zaštite, izvršni postupak predstavlja krajnji cilj. U njemu se
definitivno i trajno ispunjava potraživanje. Cilj izvršnog postupka može se ozbiljno ugroziti
(onemogućiti ili znatno otežati) umanjenjem imovine dužnika ili aktivnostima (radnjama)
dužnika. Da bi se to sprečilo, pravni sistemi svake države predviđaju poseban postupak u kome se
vrši obezbeđenje zakonom tačno određenim sredstvima.
U sistemu postupaka pravne zaštite, postupak obezbeđenja predstavlja samostalnu celinu.
Međutim, kako prethodi izvršnom postupku i služi obezbeđenju uslova za njegovo ostvarenje,
postupak obezbeđenja čini sastavni deo izvršnog prava. Tо uslovljava i pravila о odnosu
izvršnog postupka i postupka obezbeđenja. Pre svega, odnos između ova dva postupka је kao
odnos opšteg prema posebnom. Tо znači da se u postupku obezbeđenja primenjuju pravila
izvršnog postupka, ako ona nisu propisana za postupak obezbeđenja. Primena је shodna i veoma
slična primeni pravila opšteg parničnog postupka u posebnim parničnim postupcima. Nadalje,
odnos između sredstava izvršenja i sredstava obezbeđlenja је isključujući. Tо znači isključena је
mogućnost primene sredstava obezbeđenja, ako postoje uslovi za primenu sredstava izvršenja.
Drugim rečima, sredstvima obezbeđenja ne sme se vršiti konačno i trajno ispunjenje
potraživanja.
Sve to u suštini znači da је granica između izvršnog postupka i postupka obezbeđenja u tome da
se obezbeđenjem ne pređe u izvršenje.
Od tog pravila postoje izuzeci samo kod potraživanja koja se ро svojoj pravnoj prirodi ne mogu
obezbediti bez ispunjenja. Ispunjenje је ovde privremeno i uslovljeno је donošenjem sudske
odluke kojom se zahtev za zaštitu usvaja. U tom slučaju prethodno izvršenje postaje konačno i
trajno, i otpada potreba vođenja izvršnog postupka. Takvu pravnu prirodu imaju sporovi zbog
ometanja državine, zatim, sporovi za izdržavanje i sporovi о vraćanju zaposlenog na rad. Ako se
zahtev za zaštitu odbije, sredstva obezbeđenja se ukidaju. Na primer, ako је ometanje državine
izvršeno promenom brave na stanu, merom obezbeđenja naložiće se tuženom da uklonjenu bravu
vrati ili da postavi drugu i ključ preda tužiocu pod pretnjom orinudnog izvršenja. Ako tuženi
sam, dobrovoljno promeni bravu, sudbina sredstava obezbeđenja zavisiće od usvajanja ili
odbijanja zahteva za zaštitu državine. Ako zahtev bude usvojen, prethodno izvršenje će se
pretvoriti u trајno, tj. neće biti potrebno pokretanje izvršnog postupka. Ako, međutim, zahtev za
zaštitu bude odbijen, sud će izrečenu meru obezbeđenja ukinuti po službenoj dužnosti, tj. tužilac
će biti dužan da se iseli iz stana pod pretnjom prinudnog izvršenja. Ako se tužilac ne iseli
dobrovoljno, delozacija iz stana izvršiće se pokretanjem izvršnog postupka u kom će tužilac
primenom sile biti iseljen iz stana.
U postupku obezbeđenja shodno se primenjuju pravila parničnog postupka, opšteg izvršnog
postupka i posebnih izvršnih postupaka. Takav zaključak nameće se iz odredbe čl. 426 ZIO. I da
takve odredbe nema, načelni а i čisto praktični razlozi idu u prilog takvog shvatanja, zbog
prirode samog izvršnog postupka u kome је osnovni cilj brzo namirenje poverilaca uz poštovanje
načela izvršnog (i parničnog) postupka.
Која sredstva obezbeđenja poznaje ZIO? Sredstva obezbeđenja jesu (1) sticanje založnog prava
na nepokretnosti i pokretnoj stvari ро sporazumu stranaka, (2) sticanje založnog prava na
nepokretnosti i pokretnoj stvari, (3) prethodne mere i (4) privremene mere.
Pokretanje postupka obezbeđenja. Postupak obezbeđenja pokreće se predlogom stranke, а
predlogom drugih lica, odnosno organa samo kad је to zakonom određeno. U predlogu za
obezbeđenje navodi se potraživanje čije se obezbeđenje traži, zakonski razlozi za obezbeđenje,
činjenice i dokazi iz kojih sud utvrđuje da је postojanje zakonskih razloga za obezbeđenje
verovatno, kao i vrsta sredstva obezbeđenja, pod uslovom da sud usvoji predlog i izrekne
obezbeđenje.
Nadležnost. U postupku obezbeđenja postupa i odluke donosi sud. Sud је isključivo nadležan da
u postupku obezbeđenja donosi rešenja, kao i zaključke о polaganju jemstva. О predlogu za
obezbeđenje sud odlučuje rešenjem kojim odbacuje, odbija ili usvaja predlog. Predlog za
oЬezbedenje usvaja se rešenjem о obezbeđenju.
Ako је postupak obezbeđenja pokrenut pre pokretanja parničnog postupka, odnosno drugog
postupka u kome se odlučuje о osnovanosti potraživanja čije se obezbeđenje traži, nadležan је sud
koji је nadležan za odlučivanje u prvom stepenu о osnovanosti potraživanja. Ako је postupak
obezbeđenja pokrenut istovremeno ili ро pokretanju parničnog, odnosno drugog postupka u kome
se odlučuje о osnovanosti potraživanja čije se obezbeđenje traži, u postupku obezbeđenja postupa
i odluke donosi sud, odnosno drugi organ koji odlučuje о potraživanju. Ako је predlog za obez
bedenje podnet u toku postupka izvršenja, ро njemu postupa i odluke donosi sud pred kojim se
vodi izvršni postupak. Za obezbeđenje na stvarima i pravima о kojima se vode javne knjige ili
drugi registri, isključivo је nadležan sud na čijem području se nalazi sedište organa ili
organizacije koja vodj tu knjigu, odnosno registar.
U postupku raspravljanja i odlučivanja о predlogu za obezbeđenje shodno se primenjuju odredbe
ZPP, а u postupku izvršenja rešenja о obezbeđenju- odredbe ZIO.
Posebna pravila postupka obezbeđenja. О predlogu za obezbeđenje sud odlučuje rešenjem kojim
1) odbacuje, 2) odbija ili 3) usvaja predlog.
U postupku obezbeđenja, sud može doneti rešenje о obezbeđenju, pre dostavljanja predloga
protivnoj stranci i pre nego što је protivnoj stranci omogućio da se о predlogu izjasni: 1) ako bi
predlagač obezbeđenja, zbog odlaganja, mogao pretrpeti nenadoknadivu ili teško nadoknadivu
štetu; 2) radi otklanjanja neposredne opasnosti protivpravnog oštećenja stvari ili gubitka,
odnosno teskog ugrozavanja prava; 3) radi sprečavanja nasilja.
Za utvrđivanje postojanja zakonskih razloga za obezbeđenje dovoljna је verovatnoca da
činjenice od kojih zavisi ocena tih razloga postoje, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.
U postupku obezbeđenja potraživanja iz bračnih i porodičnih odnosa isključena је javnost.
Obezbeđenje nije dopušteno na stvarima i pravima koja ро zakonu ne mogu biti predmet
izvršenja.
Rešenje о obezbeđenju donosi sud, а sprovodi ga sud ili javni izvršitelj. Rešenje о obezbeđenju
sadrži odluku о sredstvu obezbeđenja, kratko obrazloženje zakonskih razloga za usvajanje
predloga о obezbeđenju, pouku о tome da li prigovor zadržava izvršenje rešenja i u kom roku se
prigovor može izjaviti. Rešenje о obezbeđenju ima dejstvo rešenja о izvršenju, i izvršava se pre
njegove pravnosnažnosti.
Pravni lekovi. Stranke imaju pravo na žalbu protiv rešenja donetog о predlogu za obezbeđenje i
protiv rešenja о obustavi postupka obezbeđenja. Ako se pobija samo deo rešenja donetog о
predlogu za obezbeđenje kojim su odmereni troškovi postupka čini se to prigovorom. Prigovor је
dozvoljen i protiv rešenja kojim je odlučeno о predlogu za produženje trajanja prethodne mere
(član 443· st. 1. i 2) ili privremene mere (član 456. st. 3. i 4). Protiv rešenja donetog о prigovoru
žalba nije dozvoljena.
Na žalbu protiv rešenja о obezbeđenju shodno se primenjuju odredbe о žalbi protiv rešenja о
izvršenju, izuzev odredaba о obaveznom dostavljanju žalbе na odgovor, а na žalbu protiv ostalih
rešenja u postupku obezbeđenja shodno se primenjuju odredbe о žalbi protiv ostalih rešenja suda
u izvršnom postupku (čl. 82-84).

2. Sredstva obezbeđenja
Za sredstva obezbeđenja važi princip numerus clausus. Postoje četiri sredstva (mere)
obezbeđenja: (1) sticanje založnog prava na nepokretnim i pokretnim stvarima na osnovu
sporazuma stranaka, (2) sticanje založnog prava na nepokretnoj i pokretnoj stvari, (3) prethodne
mere i (4) privremene mere.
1) Sticanje založnog prava na nepokretnim i pokretnim stvarima na osnovu sporazuma
stranaka (sporazumno založno pravo)
Za odlučivanje о predlogu za obezbeđenje novčanog potraživanja zasnivanjem založnog prava na
pokretnoj stvari na osnovu sporazuma stranaka i za sprovođenje obezbeđenja mesno је nadležan i
sud na čijem se роdručјu ta stvar nalazi.
Poverilac i dužnik mogu saglasno tražiti od suda da odredi i sprovede upis založnog prava na
nepokretnosti dužnika, odnosno da odredi i sprovede popis pokretnih stvari dužnika radi
obezbeđenja novčanog potraživanja poverioca zasnivanjem založnog prava na nepokretnoj ili
pokretnoj stvari dužnika. Na zajednički predlog stranaka, sud će odrediti ročište na kome će u
zapisnjku utvrditi sporazum stranaka о postojanju novčanog potraživanja i vremenu njegovog
dospeca i njihovu saglasnost da se upjsom založnog prava na nepokretnostj dužnika, odnosno
zasnjvanjem založnog prava popisom pokretnih stvari dužnika i upisom u odgovarajući registar,
obezbedj novčano potraživanje.
Potpisani zapisnik о sporazumu stranaka ima snagu sudskog poravnanja i osnov је za upis
založnog prava. Založno pravo stiče se trenutkom upisa sporazuma u odgovarajući registar.
2) Sticanje založnog prava na nepokretnim i pokretnim stvarima na osnovu novčanog
potraživanja iz izvršne isprave (prinudno založno pravo)
1) Ро predlogu izvršnog poverioca za obezbeđenje novčanog potraživanja sticanjem založnog
prava na nepokretnosti mesno је nadležan sud na čijem se području nalazi nepokretnost. Sud
donosi rešenje о predlogu za obezbeđenje, kojim nalaže da se u katastar nepokretnosti upiše
založno pravo izvršnog poverioca na nepokretnosti izvršnog dužnika. Založno pravo na
nepokretnosti stice se u trenutku upisa u katastar nepokretnosti.
2) О sticanju založnog prava na pokretnim stvarima upisom u Registar zaloge odlučuje sud na
čijem području se nalazi pokretna stvar. Na predlog izvršnog poverioca zasnovanom na izvršnoj
ispravi koja glasi na novčano potraživanje, sud rešenjem nalaze Registru zaloge da о trošku
izvršnog poverioca upjse njegovo založno pravo na pokretnoj stvari.

3. Prethodne mere
Prethodnu meru određuje sud koji bi biо nadležan za odlučivanje о predlogu za izvršenje.
Prethodnom merom obezbeđuje se novčano potraživanje.
Prethodna mera određuje se na osnovu domaće odluke koja nije pravnosnažna ili domaćeg
sudskog ili upravnog poravnanja ili javnobeležničkog zapisnika о poravnanju ро kojima
potraživanje nije dospelo ili na osnovu domaćeg rešenja о izvršenju na osnovu verodostojne
isprave koje је doneto na osnovu menice ili čeka.
Da bi se odredila prethodna mera potrebno је da izvršni poverilac učini verovatnom opasnost da
bi bez prethodne mere namirenje njegovog potraživanja bilo osujećeno ili znatno otežano.
Pretpostavljena opasnost koja је preduslov za izdavanje prethodne mere, smatra se da postoji
ako se predlog za određivanje prethodne mere zasniva na: 1) rešenju о izvršenju na osnovu
verodostojne isprave donetom na osnovu menice ili čeka protiv koga је blagovremeno podnet
prigovor; 2) presudi kojom је u krivičnom postupku usvojen imovinskopravni zahtev i protiv
koje је predloženo ponavljanje krivičnog postupka; 3) odluci koja treba da se izvrši u
inostranstvu, ра i kad је za izvršenje nadležan domaći sud; 4) presudi na osnovu priznanja na
koju је podneta žalba; 5) sudskom ili upravnom poravnanju ili javnobeležničkom zapisniku о
poravnanju koje se pobija na zakonom određen način.
Rešenje о određivanju prethodne mere. U rešenju kojim se određuje prethodna mera moraju,
pored ostalog, biti naznačeni iznos potraživanja koje se obezbeđuje, sa kamatom i troškovima,
mera obezbeđenja i vreme za koje se ona određuje (najduže do isteka roka od 15 dana od
nastupanja uslova za prinudno izvršenje).
Ukidanje prethodne mere. Sud će na predlog izvršnog dužnika, obustaviti postupak i ukinuti
sprovedene radnje: 1) ako izvršni dužnik položi sudu, odnosno javnom izvršitelju iznos
potraživanja koje se obezbeđuje, sa kamatom i troškovima; 2) ako izvršni dužnik dokaže da је
potraživanje naplaćeno ili dovoljno obezbeđeno; 3) ako је pravnosnažno utvrđeno da
potraživanje nije nastalo ili da је prestalo, 4) ako odluka ili sudsko ili upravno poravnanje ili
javnobeležnički zapisnik о poravnanju na kojima se prethodna mera zasniva prestanu da važe.
Vrste prethodnih mera. Као prethodne mere sud određuje: 1) popis pokretnih stvari i upis
založnog prava na popisanim pokretnim stvari ima u Registar zaloge; 2) plenidba novčanog
potraživanja izvršnog dužnika i sticanje založnog prava na njemu; 3) nalog organizaciji za
prinudnu naplatu da bankama koje vode račune izvršnog dužnika naloži da novčana sredstva u
visini obezbeđenog potraživanja prenesu u depozit javnog izvršitelja; 4) upis zabrane
raspolaganja finansijskih instrumenata i upis založnog prava na njima u Centralni registar hartija
od vrednosti; 5) upis založnog prava izvršnog poverioca na udelu izvršnog dužnika u društvu sa
ograničenom odgovornošću, ortačkom društvu ili komanditnom društvu u Registar zaloge i upis
zaplene udela u Registar privrednih subjekata; 6) plenidba potraživanja izvršnog dužnika da mu
se preda nepokretnost ili određena pokretna stvar ili isporuči određena količina pokretnih stvari i
sticanje založnog prava na zaplenjenom potraživanju; 7) predbeležba založnog prava na
nepokretnosti u svojini izvršnog dužnika ili na pravu izvršnog dužnika upisanom na
nepokretnosti.
Javni izvršitelj može naložiti da se založene pokretne stvari prodaju ako su podložne brzom
kvarenju ili postoji opasnost od znatnog smanjenja njihove vrednosti.

4. Privremene mere
Privremenu meru može odrediti sud, а sprovesti sud ili javni izvršitelj pre pokretanja, u toku,
kao i ро okončanju sudskog ili upravnog postupka, sve dok izvršenje ne bude sprovedeno.
Ako је predlog za određivanje privremene mere podnet pre, u toku ili posle parničnog ili drugog
postupka u kome se odlučuje о osnovanosti potraživanja čije se obezbeđenje traži ili
istovremeno s pokretanjem postupka, о predlogu odlučuje sud koji u prvom stepenu odlučuje о
osnovanosti potraživanja. Ako је predlog podnet u toku izvršenja koja sprovodi javni izvršitelj, о
njemu odlučuje sud koji је doneo rešenje о izvršenju, а ako izvršenje sprovodi sud, on i odlučuje
о predlogu.
Pored obezbeđenja potraživanja koja se sastoje od davanja, činjenja, nečinjenja ili trpljenja,
privremena mera može da se odredi i radi obezbeđenja potraživanja koja se sastoje od zahteva za
utvrđenje postojanja, odnosno nepostojanja nekog prava ili pravnog odnosa, povrede prava
ličnosti i istinitost, odnosno neistinitost neke isprave ili zahteva za preobražaj nekog
materijalnog ili procesnog odnosa.
Privremenom merom mogu da se obezbede i nedospela, uslovna i buduća potraživanja.
Privremenom·merom obezbeđuje se novčano ili nenovčano potraživanje čije postojanje izvršni
poverilac učini verovatnim.
Da bi se odredila privremena mera za obezbeđenje novčanog potraživanja izvršni poverilac, pored
verovatnoće postojanja potraživanja, mora učiniti verovatnim da će bez privremene mere izvršni
dužnik osujetiti ili znatno otežati naplatu potraživanja time što će svoju imovinu ili sredstva
otuđiti, prikriti ili na drugi način njima raspolagati (opasnost ро potraživanje).
Da bi se odredila privremena mere za obezbeđenje nenovčanog potraživanja, izvršni poverilac,
osim verovatnoće postojanja potraživanja, mora učiniti verovatnim i da bi bez privremene mere
ispunjenje njegovog potraživanja bilo osujećeno ili znatno otežano ili da će biti upotrebljena sila
ili nastati nenadoknadiva šteta (opasnost ро potraživanje).
Smatra se da opasnost ро novčano potraživanje postoji: 1) ako је radi naplate dospelih obroka
zakonskog izdržavanja prema izvršnom dužniku već vođen izvršni postupak; 2) ako potraživanje
treba da se ispuni u inostranstvu, ра i kad je za izvršenje nadležan domaci sud; 3) ako su redovni
prihodi izvršnog dužnika manji od njegovib zakonskih obaveza i onih utvrđenih pravnosnažnom
odlukom suda i drugog organa; 4) ako је prema izvršnom dužniku pokušano izvršenje koje nije
uspelo zato što је odbio da pruži podatke о tome gde se nalazi njegova imovina.
Rešenje о privremenoj meri, pored ostalog, sadrži precizno navedeno potraživanje koje se
obezbeđuje, vrstu privremene mere i sredstvo i predmet kojim se ta mera izvršava. Trajanje
privremene mere određuje se u rešenju о privremenoj meri.
Privremena mera bićе ukinuta ako izvršni poverilac u određenom roku nije podneo tužbu,
odnosno nije pokrenuo drugi postupak radi opravdanja privremene mere ili је vreme za koje је
određena privremena mera isteklo. Tada će sud, na predlog izvršnog dužnika, obustaviti
postupak i ukinuti sproveđene radnje. Sud će isto tako postupiti i ako su se okolnosti zbog kojih
је privremena mera određena kasnije promenile, tako da ona više nije potrebna.
Izvršni dužnik ima prema izvršnom poveriocu pravo na naknadu štete koja mu је nanesena
privremenom merom za koju је utvrđeno da је bila neosnovana ili koju izvršni poverilac nije
opravdao.
Vrste privremenih mera: Zakon о izvršenju i obezbeđenju predviđa dve vrste privremenih mera:
privremene mere za obezbeđenje novčanog potraživanja i privremene mere za obezbeđenje
nenovčanog potraživanja.
Radi obezbeđenja novčanog potraživanja može da se odredi svaka mera kojom se postiže svrha
obezbeđenja, а naročito: 1) zabrana izvršnom dužniku da otudi, odnosno optereti pokretne stvar·i
čiji је vlasnik i, ро potrebi, njihovo oduzimanje od izvršnog dužnika i poveravanje na čuvanje
izvršnom poveriocu ili drugom licu ili sudskom depozitu; 2) zabrana izvršnom dužniku da otuđi,
odnosno optereti nepokretnosti čiji је vlasnik ili druga stvarna prava koja su upisana u njegovu
korist na nepokretnostima u katastar nepokretnosti, uz upis zabeležbe zabrane u katastar
nepokretnosti; 3) zabrana dužniku izvršnog dužnika da isplati potraživanje ili preda stvar
izvršnom dužniku i zabrana izvršnom dužniku da primi isplatu potraživanja ili primi stvar i da
njima raspolaže; 4) nalog organizaciji za prinudnu naplatu da bankama koje vode račune izvršnog
dužnika naloži da novčana sredstva u visini obezbeđenog potraživanja prenesu u depozit javnog
izvršitelja; 5) nalog Centralnom registru hartija od vrednosti da upiše zabranu otuđenja i
opterećenja akcija izvršnog dužnika i upiše zabranu izvršnom dužniku da koristi pravo glasa iz
akcija i raspolaže njime; 6) oduzimanje gotovog novca ili hartija od vrednosti od izvršnog
dužnika i njihovo polaganje u sudski depozit, odnosno kod javnog izvršitelja.
Radi obezbeđenja nenovčanog potraživanja može da se odredi svaka mera kojom se postiže
svrha obezbeđenja, а naročito: 1) zabrana izvršnom dužniku da otuđi, odnosno optereti pokretne
stvari koje su predmet potraživanja izvršnog poverioca i, ро potrebi, njihovo oduzimanje od
izvršnog dužnika i poveravanje na čuvanje izvršnom poveriocu ili drugom licu ili sudskom
depozitu; 2) zabrana izvršnom dužniku da otuđi, odnosno optereti nepokretnost koja је predmet
potraživanja izvršnog poverioca, uz upis zabeležbe zabrane u katastar nepokretnosti; 3) zabranu
izvršnom dužniku da preduzima radnje koje mogu naneti štetu izvršnom poveriocu i zabranu da
promeni stvar koja је predmet potraživanja izvršnog poverioca; 4) zabrana dužniku izvršnog
dužnika da preda izvršnom dužniku stvar koja је predmet potraživanja izvršnog poverioca; 5)
nalog Centralnom registru hartija od vrednosti da upise zabranu otuđenja i opterećenja akcija
koje su predmet potraživanja izvršnog poverioca i upiše zabranu izvršnom dužniku da koristi
pravo glasa iz akcija i raspolaže njime; 6) nalog izvršnom dužniku da preduzme radnje potrebne
da se sačuva nepokretnost ili pokretna stvar i spreči njihova fizička promena, oštećenje ili
uništenje; 7) privremeno uređenje spornog odnosa, ako је potrebno da bi se otklonila opasnost
od nasilja ili veće nenadoknadive štete.

5. Registar sudskih zabrana

Registar sudskih zabrana je javni registar, jedinstvena, centralna elektronska baza podataka, koja
sadrži podatke о privremenim merama donetim pre, u toku ili ро okončanju sudskog postupka,
kojima se zabranjuje otuđenje i opterećenje pokretnih stvari, nepokretnosti ili stvarnih prava na
nepokretnostima.
Registar vodi Agencija za privredne registre, preko nezavisnog registratora.
U Registar se, na zahtev izvršnog poverioca, upisuju podaci о sledećim merama obezbeđenja: 1)
zabrana izvršnom dužniku da otuđi i optereti pokretne stvari čiji је on vlasnik, odnosno pokretne
stvari na koje је upravljeno potraživanje; 2) zabrana izvršnom dužniku da otuđi ili optereti svoje
nepokretnosti ili stvarna prava na nepokretnosti, odnosno nepokretnosti na koje је upravljeno
potraživanje.
U Registar se upisuju: 1) podaci о privremenoj meri, i to: naziv suda koji је privremenu meru
doneo, oznaka i datum donošenja rešenja о privremenoj meri, sadržina privremene mere i vreme
za koje је privremena mera određena; 2) podaci о izvršnom dužniku u odnosu na čiju imovinu је
određena privremena mera; 3) podaci kojima se određuje pokretna stvar ili nepokretnost na koju
se privremena mera odnosi; 4) podaci о ukidanju privremene mere; 5) drugi podaci u skladu sa
posebnim propisom. Dokumentacija na osnovu koje је izvršen upis u Registar sastavni je deo
Registra do njenog prevodenja u elektronsku formu.
Registar је dostupan svim zainteresovanim licima u okviru radnog vremena radi registracije i
brisanja podataka, uvida u dokumentaciju sadržanu u Registru i pretraživanja podataka. Svako
ima pravo da, u skladu sa propisima, zahteva izvod о podacima iz Registra, kao i izvod kojim se
potvrđuje da Registar ne sadrži podatke о zabrani otuđenja ili opterećenja na određenoj
pokretnoj stvari ili nepokretnosti, odnosno imovini određenog fizičkog ili pravnog lica.
Postupak upisa u Registar pokreće se podnošenjem zahteva za upis, na propisanom obrascu, koji
se zavodi u Registar u trenutku njegovog prijema, о čemu se podnosiocu zahteva izdaje potvrda
о prijemu zahteva. Uz zahtev za upis prilaže se: 1) rešenje о privremenoj meri kojom је
određena zabrana raspolaganja, otuđenja ili opterećenja pokretnih stvari, nepokretnosti i stvarnih
prava na nepokretnosti; 2) dokaz о uplati naknade za upis u Registar; 3) fotokopija druge
dokumentacije.
Registrator proverava validnost i potpunost dokumentacije, ali ne ispituje tačnost podataka i
verodostojnost dokumenata dostavljenih uz zahtev za upis. Protiv zaključka kojim se zahtev
odbacuje može se izjaviti žalba ministru privrede u roku od 15 dana od dana dostavljanja
zaključka. Registrovani podaci se objavljuju na internet strani Registra, а podnosiocu se na
njegov izričit zahtev, izdaje potvrda о izvršenoj registraciji.
Od trenutka upisa smatra se da su treća lica upoznata sa postojanjem zabrane i niko se ne može
pozivati da mu podaci koji su tu upisani nisu bili poznati.
 Glava treća

ЈАVNI IZVRŠITELJI
Osnovne odredbe. Javni izvršitelj је fizičko lice koje imenuje ministar nadležan za pravosuđe da
u statusu službenog lica sprovodi izvršenje u granicama rešenja о izvršenju i da vrši druga javna
ovlašćenja koja su mu zakonom poverena.
Javni izvršitelj obavlja delatnost kao preduzetnik ili kao član ortačkog društva čiji članovi su
isključivo javni izvršitelji.
Javni izvršitelj ima pravo na naknadu za rad i na naknadu troškova, prema javno izvršiteljskoj
tarifi koju propisuje ministar pravde.
Jedan javni izvršitelj određuje se, ро pravilu, na 25.000 stanovnika. Ministar pravde može
odrediti da na 25.000 stanovnika bude više od jednog javnog izvršitelja, u zavisnosti od potreba
ili na obrazloženi predlog Komore.
1) Nadležnost. О svim predlozima za izvršenje na osnovu izvršne ili verodostojne isprave i о
predlogu za obezbeđenje odlučuje sud. Izvršitelj odlučuje о predlogu za izvršenje na osnovu
verodostojne isprave radi namirenja novčanog potraživanja nastalog iz komunalnih usluga i
srodnih delatnosti.
Kod samog sprovođenja izvršenja, zakonska nadležnostiavnih izvršitelja je mnogo šira. Tu
izvršitelji mogu postupati u svim stvarima izvršenja, osim u vezi sa porodičnim odnosima (čl.
368-380), kod izvršenja radi vraćanja zaposlenog na rad (čl. 381-385), kad је u pitanju izvršenje
zajedničke prodaje nepokretnosti i pokretnih stvari (čl. 211-216), kao i kod izvršenja posebnih
izvršnih isprava kojima је izvršnom dužniku naloženo činjenje, nečinjenje ili trpljenje (čl. 359-
367) u kojim slučajevima je isključivo nadležan sud kako za donošenje rešenja о izvršenju, tako
i za neposredno sprovođenje izvršenja. Ovo odstupanje izvršeno је iz razloga što su u pitanju
izvršenja od posebnog značaja za drustvo, odnosno zbog javnog interesa.
2) Status izvršitelja. Javnog izvršitelja imenuje ministar pravde za područje osnovnog suda i
područje privrednog suda. Za izvršitelja može se imenovati lice koje ispunjava sledeće uslove:
1) da је državljanin Republike Srbije; 2) da је poslovno sposobno; 3) da је steklo diplomu
pravnog fakulteta; 4) da ima najmanje dve godine radnog iskustva na poslovima izvršenja,
odnosno tri godine radnog iskustva na pravnim poslovima; 5) da је dostojno da obavlja poslove
izvršitelja; 6) da je položilo ispit za izvršitelja; 7) da se nad ortačkim društvom čiji је on ortak ne
vodi stečajni postupak; 8) da se protiv njega ne vodi istraga za krivično delo, odnosno da nije
osuđivano za krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje šest meseci ili za kažnjivo
delo koje ga čini nedostojnim za obavljanje poslova izvršitelja. Ispit za izvršitelja sprovodi
komisija kојu imenuje ministar pravde, koji utvrđuje i program ispita.
Za javnog izvršitelja ne može da se imenuje lice koje је razrešeno dužnosti javnog izvršitelja ili
javnog beležnika, kome је izrečena disciplinska mera brisanja iz imenika advokata ili је
razrešeno sudijske funkcije ili funkcije javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca.
Ispit za javnog izvršitelja može da polaže lice koje је završilo pravni fakultet i ima najmanje dve
godine radnog iskustva na poslovima pravne struke. Ispit za javnog izvršitelja polaže se pred
ispitnom komisijom kојu imenuje ministar pravde. Javni izvršitelji se imenuju posle javnog
konkursa koji raspisuje ministar pravde, а vodi konkursna komisija. Ministar pravde imenuje
javnog izvršitelja rešenjem, između predloženih kandidata. Rešenje о imenovanju javnog
izvršitelja objavljuje se u "Službenom glasniku Republike Srbije". Јavni izvršitelj polaže
zakletvn pred ministrom u roku od 30 dana od dana prijema rešenja о imenovanju. Pre
polaganja zakletve javni izvršitelj mora da: 1) zaključi ugovor о osiguranju za štetu kојu bi
svojom delatnošću mogao prouzrokovati drugom liсu i ugovor о osiguranju prostorija i
predmeta primljenih u depozit za slučaj njihovog oštećenja, uništenja ili nestanka; 2) izradi
pečat i štambilj. Pre otpočinianja delatnosti on još mora da obezbedi kancelariju i opremu
neophodnu za sprovođenje izvršenja i da plati Komori upisninu.
Izvršitelj је dužan da na zgradi u kojoj se nalazi kancelarija izvršitelja ima istaknutu tablu koja
sadrži naziv: "izvršitelj" i ime i prezime izvršitelja. Izvršitelj ima pečat koji sadrži naziv i grb
Republike Srbije, ime i prezime izvršitelja, oznaku "izvršitelj" i sedište izvršitelja. Izvršitelj ima
štambilj koji sadrži naziv Republike Srbije, ime i prezime izvršitelja, oznaku "izvršitelj" i
sedište izvršitelja. Izvršitelj može imati samo jedan službeni pečat i štambilj. Overeni otisak
pečata, štambilja i overeni potpis izvršitelja deponuju se kod Ministarstva pravde. Izvršitelj ima
legitimaciju kојu izdaje Ministarstvo. Izgled i sadržina legitimacije izvršitelja uređuje se aktom
ministra.
3) Ovlašćenja i dužnosti izvršitelja. Javni izvršitelj pre svega: 1) donosi rešenje о izvršenju na
osnovu verodostojne isprave radi namirenja novčanog potraživanja nastalog iz komunalnih
usluga i srodnih delatnosti; 2) zaključkom određuje sredstvo i predmet izvršenja, menja ga ili
dodaje; 3) donosi rešenja i zaključke; 4) preduzima radnje kojima se neposredno sprovodi
izvršenje ili obezbeđenje; 5) dostavlja akte suda i javnog izvršitelja i pismena stranaka i drugih
učesnika u postupku ako javni izvršitelj sprovodi izvršenje; 6) pribavlja podatke о izvršnom
dužniku (član 30.).
Sem toga, javni izvršitelj sprovodi popis, procenu imovine, plenidbu i prodaju pokretne imovine
i nepokretnosti; prima i čuva popisanu ili obezbeđenu imovinu izvršnog dužnika, nalaže
prenošenje vlasništva nad imovinom i obavlja deobu imovine i novčanih sredstava ostvarenih
njenom prodajom; na zahtev izvršnog dužnika, odnosno izvršnog poverioca posreduje u cilju
postizanja sporazumnog rešenja i preduzima druge radnje predviđene zakonom.
Stručno usavršavanje. Javni izvršitelj је dužan da se stručno usavršava i pohađa redovnu stručnu
obuku. Komora vodi evidenciju о pohađanju redovne strucne obuke i drugih oblika stručnog
usavršavanja i о tome obaveštava ministarstvo. Program stručnog usavršavanja javnih
izvršitelja propisuje Komora.
Izveštavanje о imovini. Javni izvršitelj dužan је da na dan imenovanja i potom jedanput
godišnje podnosi Komori izveštaj о imovini i redovan godišnji finansijski izveštaj.
Evidencija rada javnog izvršitelja. Јavni izvršitelj је dužan da bez odlaganja nakon obavljanja
svake radnje u izvršnom postupkn beleži svoje aktivnosti u evidenciju koju mora da vodi.
Izvršitelj је dužan da kao poslovnu tajnu čuva podatke do kojih dođe u obavljanju svoje
delatnosti i ne sme ih koristiti radi pribavljanja koristi za sebe ili drugo lice. Državni organi,
banke, poslodavci i druga pravna lica dužna su da na zahtev izvršitelja obezbede pristup
podacima о određenom dužniku kojima raspolažu, а koji su neophodni za radnje izvršenja i
obezbeđenja.
Izvršitelj је dužan da vodi evidenciju predmeta ро kojima postupa. Evidencija је javna i sadrži
sledeće podatke: 1) naziv suda koji је doneo rešenje о izvršenju na osnovu izvršne ili
verodostojne isprave ili rešenje о prethodnoj ili prevremenoj meri i poslovni broj sudskog
predmeta; 2) poslovni broj predmeta javnog izvršitelja; 3) ime i prezime ili poslovno ime
izvršnog dužnika i izvršnog poverioca; 4) predmete i sredstva izvršenja ili obezbeđenja; 5)
uplaćeno jemstvo i datum uplate; 6) rešenja i zaključke koje је javni izvršitelj doneo; 7) iznos
koji је naplatio od izvršnog dužnika; 8) vreme preduzimanja radnji i njihov ishod; 9) ime i
prezime ili poslovno ime lica koja su namirena i iznos namirenja; 10) konačni iznos naknade za
rad i naknade troškova javnog izvršitelja.
Izvršitelj poseduje na svoje ime najmanje jedan bankovni račun na koji se isključivo uplaćuju
novčana sredstva ostvarena u postupku izvršenja, odnosno obezbeđenja. Sredstva na tom računu
ne mogu biti predmet plenidbe radi namirenja dugova izvršitelja. Izvršitelj poseduje i poseban
račun za nagradu i naknadu troškova.
Javni izvršitelj ima pravo na nagradu za svoj rad i naknadu troškova prema tarifi о nagradama i
naknadama troškova za rad izvršitelja.
Plaćanje članarine Komori. Javni izvršitelj dužan је da рlаćа članarinu Komori. Članarina se
sastoji od nepromenjivog dela i dela čija visina zavisi od brojnosti predmeta javnog izvršitelja.
4) Razlozi za izuzeće javnog izvršitelja (čl. 495). Javni izvršitelj izuzima se u postupku u kome
se neposredno ili posredno odlučuje о njegovim pravima i obavezama ili pravima i obavezama
njegovog supružnika ili vanbračnog partnera ili krvnog srodnika u pravoj liniji, а u pobočnoj
liniji do četvrtog stepena srodstva ili о pravima i obavezama lica sa kojima је u odnosu
staratelja, usvojitelja, usvojenika ili hranitelja, kojima је zakonski zastupnik i u postupku u kome
se odlučuje о pravima i obavezama pravnog lica čiji je osnivač (isključenje).
Javni izvršitelj izuzima se i ako је sa strankom biо u poslovnom odnosu povodom koga se
sprovodi izvršenje ili ako је biо zastupnik ili odgovorno lice u pravnom licu koje је stranka u
postupku. Javni izvršitelj izuzima se i ako druge činjenice dovode u sumnju njegovu
nepristrasnost.
Nespojivost funkcija. Sa obavljanjem poslova izvršitelja nespojivo је vršenje javne funkcije,
upravne ili nadzorne funkcije u privrednim društvima, obavljanje poslova obezbeđenja,
advokata, javnih beležnika i drugih pravosudnih profesija. Zabrana se ne odnosi na obavljanje
naučnih, stručnih, umetničkih i obrazovnih aktivnosti, kao i obavljanje aktivnosti u Komori i
međunarodnim udruzenjima izvršitelja.
5) Odgovornost za štetu. Javni izvršitelj је celokupnom svojom imovinom odgovoran za štetu
koja tokom postupka izvršenja ili obezbeđenja nastane njegovom krivicom. Za tu štetu ne
odgovara Republika Srbija. U tu svrhu, on је dužan da zaključi ugovor о osiguranju za štetu
koju bi svojom delatnošću mogao prouzrokovati drugom licu. Uz to, javni izvršitelj је dužan da
prilikom imenovanja i jednom godišnje podnosi Komori izveštaj о svojoj imovini. Komora vrši
proveru podataka iz izveštaja о imovini.
6) Prestanak delatnosti javnog izvršitelja. Javnom izvršitelju delatnost prestaje na lični zahtev,
kad navrši radni vek (67 godina zivota) ili kad bude razrešen, u kojim slučajevima se briše iz
Imenika javnih izvršitelja.
Razlozi za razrešenje javnog izvršiteija: 1) ako prestane da ispunjava uslove za delatnost javnog
izvršitelja; 2) ako је prikrio zakonsku smetnju od koje zavisi imenovanje javnog izvršitelja; 3)
ako zasnuje radni odnos; 4) ako prihvati javnu funkciju ili funkciju u organu upravljanja ili
nadzora privrednog društva ili počne da se bavi poslovima obezbeđenja, advokata ili javnog
beležnika ili drugim plaćenim zanimanjem ili poslovima koji su kao nespojivi određeni
propisom Komore; 5) ako ne plaća premiju za osiguranje za štetu koju bi svojom delatnošću
mogao prouzrokovati drugom licu ili premiju za osiguranje prostorija i predmeta primljenih u
depozit za slučaj njihovog oštećenja, unistenja ili nestanka; 6) ako postoji znatna nesaglasnost
između podataka iz izveštaja о imovini i stvarne imovine javnog izvršitelja; 7) ako mu bude
izrečena disciplinska mera trajne zabrane delatnosti javnog izvršitelja; 8) ako bude
pravnosnažno osuden za krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje sest meseci ili
za krivično delo protiv pravnog saobraćaja ili službene dužnosti ili za kaznjivo delo koje ga cini
nedostojnim delatnosti javnog izvršitelja.
Postupak odlučivanja о razrešenju javnog izvršitelja pokreće ministar pravde, na predlog
Komore ili na sopštvenu inicijativu. Ministarstvo donosi rešenje о razrešenju javnog izvršitelja,
čije poslove nastavlja njegov zamenik ili drugi izvršitelj imenovanim istim rešenjem.
Јavni izvršitelj koji је sprecen da obavlja delatnost, а nema zamenika, određuje javnog izvršitelja
ili zamenika drugog javnog izvršitelja da ga privremeno zamenjuje (privremeni zamenik javnog
izvršitelja) i о tome odmah obavestava ministarstvo, Komoru i sud za čije područje је imenovan.
Privremeni zamenik vodi kancelariju u ime i za račun odsutnogjavnog izvršitelja.
Javni izvršitelj se udaljava sa dužnosti ako mu je određen pritvor. Javni izvršitelj može biti,
rešenjem ministra pravde, udaljen sa dužnosti ako se protiv njega vodi krivični postupak za
krivično delo protiv pravnog saobraćaja ili službene dužnosti ili za kažnjivo delo koje ga čini
nedostojnim delatnosti javnog izvršitelja.
7) Zamenici i pomoćnici javnog izvršitelja. Javni izvršitelj može imati jednog ili više zamenika.
Za zamenika javnog izvršitelja imenuje se lice koje ispunjava uslove da bude imenovano za
javnog izvršitelja. Zamenika javnog izvršitelja imenuje ministar na predlog javnog izvršitelja, ро
pribavljenom mišljenju Komore. Zamenik javnog izvršitelja ovlašćen је da u ime javnog
izvršitelja preduzima sve radnje i donosi sva rešenja i sve zaključke. Rešenja i zaključke
potpisuje svojim imenom i prezimenom i nazivom "zamenik javnog izvršitelja". Javni izvršitelj i
zamenik javnog izvršitelja solidarno odgovaraju za štetu koju zamenik javnog izvršitelja
prouzrokuje svojim radom.
Javni izvršitelj može da zaposli pomoćnika koji u njegovo ime preduzima radnje kojima se
neposredno sprovodi izvršenje ili obezbeđenje. Као pomoćnik javnog izvršitelja može da se
zaposli poslovno sposoban državljanin Republike Srbije koji ima najmanje srednju stručnu
spremu, protiv koga se ne vodi krivični postupak i koji nije osuđivan za krivično delo na
bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje šest meseci.
Zamenikjavnog izvršitelja, kao i pomoćnik, imaju službene legitimacije. Imenik javnih
izvršitelja i zamenika i imenik ortačkih društava javnih izvršitelja. Ministarstvo pravde vodi
imenik javnih izvršitelja i zamenika, u koji se upisuju: 1) ime i prezime, datum rođenja, matični
broj (JMBG), poreski identifikacioni broj (РIВ) i sedište javnog izvršitelja, kao i ime, datum
rođenja i JMBG njegovog zamenika; 2) datum imenovanja i datum stupanja na dužnost javnog
izvršitelja, odnosno zamenika, kao i datum razrešenja; 3) sud za čije је područje javni izvršitelj
imenovan; 4) disciplinske mere izrečene javnom izvršitelju, odnosno zameniku; 5) drugi podaci
određeni propisima.
Ministarstvo vodi i imenik ortačkih društava javnih izvršitelja, u koji se upisuju: 1) poslovno
ime ortačkog društva, poreski identifikacioni broj (РIВ) i sedište; 2) datum i broj rešenja о
upisu, odnosno brisanju iz nadležnog regjstra; 3) podaci о osnivačima; 4) drugi podaci određeni
propisima.
8) Komora javnih izvršitelja. Komora javnih izvršitelja je profesionalno udruženje u koje se
udružuju svi javni izvršitelji i zamenici upisani u imenik. Komora posluje kao neprofitno
udruženje. Komora ima svojstvo pravnog lica sa ovlašćenjima određenim zakonom i statutom
Komore. Nadzor nad radom Komore obavlja Ministarstvo pravde.
Delokrug poslova Komore: 1) donosi Statut, kodeks profesionalne etike izvršitelja i druge akte,
u skladu sa zakonom i Statutom; 2) čuva ugled, čast i prava profesije javnih izvršitelja; 3) stara
se da izvršitelji savesno i u skladu sa zakonom obavljaju svoje poslove; 4) predstavlja javne
izvršitelje kod državnih organa radi zaštite prava i interesa profesije; 5) stara se о stručnom
usavršavanju izvršitelja i organizuje stručne skupove, seminare i savetovanja u oblasti izvršenja;
6) vodi pomoćni imenik javnih izvršitelja i zamenika, kao i imenik ortačkih društava izvršitelja;
7) uspostavlja i ostvaruje saradnju sa komorama izvršitelja drugih zemalja; 8) obavlja druge
poslove utvrđene Zakonom i Statutom.
Statutom i drugim opštim aktima Komore uređuje se organizacija i poslovanje Komore, način
izbora organa Komore i druga pitanja od značaja za rad Komore. Ministar daje saglasnost na
Statut i druge opšte akte Komore.
Organi Komore su: skupština, izvršni odbor, nadzorni odbor i predsednik Komore. Članovi
Skupštine Komore su svi javni izvršitelji upisani u imenik. Skupština Komore: 1) donosi Statut,
kodeks profesionalne etike javnih izvršitelja i druge akte Komore; 2) bira članove izvršnog i
nadzornog odbora, predsednika Komore i članove drugih organa Komore. Izvršni odbor Komore
ima devet članova. Nadzorni odbor ima tri člana i vrši nadzor nad zakonitošću rada i finansijskim
poslovanjem Komore. Predsednik Komore predstavlja i zastupa Komoru i izvršava odluke organa
Komore.
9) Nadzor nad radom i disciplinska odgovornost javnih izvršitelja. Nadzor nad zakonitošću rada
javnih izvršitelja vrši Ministarstvo pravde, ро službenoj dužnosti ili na predlog predsednika suda
za čije područje је izvršitelj imenovan, predsednika Komore, kao i ро inicijativi stranaka i
učesnika u postupku. Nadzor nad radom javnih izvršitelja obavlja i Komora, i to najmanje
jedanput u dve godine. Komora može obaviti nadzor i ро pritužbama stranaka i učesnika u
postupku. Komora može da ostvari uvid u predmete, podatke, novčana sredstva i dr., kao i da
naloži izvršitelju otklanjanje nedostataka u određenom rokn i da pokrene disciplinski postupak.
Javni izvršitelj је dužan da jednom godišnje podnese izveštaj о poslovanju Ministarstvu i Komori.
Javni izvršitelj odgovara ako svojim postupcima u vršenju svoje delatnosti krši odredbe ovog
zakona i drugih propisa, ako ne ispunjava svoje obaveze propisane Statutom i drugim aktima
Komore i ako bilo kojim svojim postupkom vređa čast i ugled profesije javnih izvršitelja.
Javni izvršitelj disciplinski odgovara zbog povrede zakona i drugih propisa, neispunjavanja
obaveza određenih Statutom i drugim propisima ili opštim aktima Komore ili zbog povrede
ugleda javnih izvršitelja. Odgovornost za krivično delo ili prekršaj ne isključuje disciplinsku
odgovornost.
Disciplinska povreda može biti lakša i teža. Lakša disciplinska povreda određuje se Statutom
Komore. Teža disciplinska povreda određuje se ovim ili drugim zakonom.
U teže disciplinske povrede spada: 1) sprovođenje izvršenja iako javni izvršitelj nije biо nadležan
za to; 2) naplata naknade za rad ili naknade troškova suprotno Javnoizvršiteljskoj tarifi; 3)
nezakonito korišćenje sredstava s namenskog računa; 4) obaveštavanje suda, odnosno izvršnog
poverioca da је javni izvršitelj sprečen da prihvati sprovođenje ili nastavljanje izvršenja iako
sprečenost ne postoji; 5) ponavljanje iste radnje izvršenja ili obezbeđenja, da bi se uvećali
troškovi postupka; 6) kašnjenje sa donošenjem rešenja i zaključaka u izvršnom postupku ili
postupku obezbeđenja ili neblagovremeno preduzimanje radnji kojima se neposredno sprovodi
izvršenje ili obezbeđenje, itd.
Za lakše disciplinske povrede izriču se: 1) opomena; 2) novčana kazna do jedne prosečne
mesečne plate sudije osnovnog suda isplaćene u mesecu koji prethodi onom u kome је doneto
rešenje о novčanoj kazni.
Za teže disciplinske povrede izriču se: 1) javna opomena; 2) novčana kazna od jedne do 12
prosečnih mesečnih plata sudije osnovnog suda isplaćenih u mesecu koji prethodi onom u kome
је doneto rešenje о novčanoj kazni; 3) privremena zabrana delatnosti javnog izvršitelja; 4) trajna
zabrana delatnosti javnog izvršitelja.
Privremena zabrana delatnosti javnog izvršitelja može trajati od tri meseca do jedne godine.
Disciplinska komisija Komore vodi disciplinski postupak i odlučuje о zahtevu za utvrđivanje
disciplinske odgovornosti. Disciplinskog tužioca Komore bira skupština Komore među javnim
izvršiteljima saglasno Statutu Komore. Ministar imenuje tri člana Komisije među sudijama sa
iskustvom u izvršnom postupku i postupku obezbeđenja. Ostala dva člana imenuje izvršni odbor
Komore među javnim izvršiteljima, na predlog predsednika Komore. Članovi disciplinske
komisije između sebe biraju predsednika, na dve godine.
Disciplinski postupak pokreće se zahtevom za utvrđivanje disciplinske odgovornosti. Zahtev za
utvrđivanje disciplinske odgovornosti mogu da podnesu ministar, disciplinski tužilac Komore,
disciplinski tužilac ministarstva i predsednik Komore. Disciplinska komisija odmah dostavlja
zahtev javnom izvršitelju, da u roku od 15 dana pismeno odgovori na njega.
Ро prijemu pismenog odgovora javnog izvršitelja ili ро isteku roka za odgovor, disciplinska
komisija zakazuje usmenu raspravu. Usmena rasprava se ne zakazuje ako Činjenično stanje nije
sporno. Javni izvršitelj ima pravo da se na usmenoj raspravi izjasni о činjenicama koje su iznete
u zahtevu za utvrđivanje disciplinske odgovornosti i о ponuđenim dokazima, da učestvuje u
izvođenju dokaza, postavlja pitanja svedocima i veštacima, iznosi činjenice značajne za njegovu
odbranu, predlaže dokaze, iznosi pravne tvrdnje i pobija tvrdnje koje se ne slažu s njegovim.
Usmena rasprava је javna samo ako javni izvršitelj to zahteva. Posle usmene rasprave
disciplinska komisija donosi odluku.
Protiv odluke disciplinske komisije može da se vodi upravni spor.
Zastarelost. Pokretanje disciplinskog postupka zastareva u roku od šest meseci od saznanja za
disciplinsku povredu, а najduže za jednu godinu od kada је disciplinska povreda učinjena.
Vođenje disciplinskog postupka zastareva u roku od jedne godine od pokretanja disciplinskog
postupka. Izrečena disciplinska mera ne može da se izvrši pošto istekne jedna godina od njene
konačnosti.
 ZAКON О PARNIČNOM POSTUPKU
"Službeni glasnik RS", br. 72/2011 i 55/2014 (integralni tekst)
Stupio na snagu 1. februara 2012. godine
Deo prvi
OPŠTE ODREDBE
Glava I
OSNOVNE ODREDBE
Član 1.
Ovim zakonom uređuju se pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite ро kojima se
postupa i odlučuje u parnicama za rešavanje sporova nastalih povodom povrede prava ličnosti i
sporova iz porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa,
osim sporova za koje је posebnim zakonom propisana druga vrsta postupka.
Član 2.
Stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava.
Sud ne može da odbije odlučivanje о zahtevu za koji је nadležan.
Član 3.·
U parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su postavljeni u postupku.
Stranke mogu slobodno da raspolažu zahtevima koje su postavile u toku postupka. Stranke mogu
da se odreknu svog zahteva, priznaju zahtev protivne stranke i da se poravnaju.
Sud nеćе da dozvoli raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim
poretkom, pravilima morala i dobrim običajima.
Član 4.
Sud odlučuje о tužbenom zahtevu ро pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog
raspravljanja, ako ovim zakonom nije drugačije propisano.
Sud može da isključi javnost samo u slučajevima propisanim zakonom.
Član 5.·
Sud će svakoj stranci da pruži mogućnost da se izjasni о zahtevima, predlozima i navodima
protivne stranke.
Sud je ovlašćen da odluči о zahtevu о kome protivnoj stranci nije bila pružena mogućnost da se
izjasni, samo ako је to zakonom propisano.
Sud ne može svoju odluku da zasnuje na činjenicama о kojima strankama nije pružena
mogućnost da se izjasne osim ako zakonom nije drugačije propisano.
Član 6.
U parničnom postupku u službenoj upotrebi је srpski jezik i ćiriličko pismo. Drugi jezici i pisma
službeno se upotrebljavaju u skladu sa zakonom.
U sudovima na čijim područjima žive pripadnici nacionalnih manjina, u službenoj upotrebi su i
njihovi jezici i pisma, u skladu sa Ustavom i zakonom.
Stranke i drugi učesnici u postupku imaju pravo da se služe svojim jezikom i pismom, u skladu
sa odredbama ovog zakona.
Član 7·
Stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze
kojima se utvrđuju te činjenice.
Sud će da razmotri i utvrdi samo činjenice koje su stranke iznele i da izvede samo dokaze koje su
stranke predložile, ako zakonom nije drugačije propisano.
Sud је ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu
predložile, ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima
kojima ne mogu da raspolažu (Član 3· stav 3).
Član 8.
Sud odlučuje ро svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih
dokaza kao celine ina osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao
dokazane.
Član 9.
Stranke su dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom.
Sud je dužan da spreči i kazni svaku zloupotrebu prava koje imaju stranke u postupku.
Član 10.
Stranka ima pravo da sud odluči о njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku.
Sud је dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim
vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji (u daljem tekstu: vremenski okvir) i sa što
manje troškova.
Nepostupanje sudije u vremenskom okviru је osnov za pokretanje disciplinskog postupka u
skladu sa odredbama Zakona о sudijama.
Član 11.
Sud će da uputi stranke na medijaciju ili na informativno ročište za medijaciju, u skladu sa
zakonom, odnosno da ukaže strankama na mogućnost za vansudsko rešavanje sрora
medijacijom, ili na drugi sporazuman način.
Član 12.
Ako odluka zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, а o
tоm pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam
da reši to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije predviđeno.
Odluka suda о prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj је to pitanje
rešeno.
Član 13.
U parničnom postupku sud је u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti
učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim.
Član 14
Stranke preduzimaju parnične radnje u pisanom obliku izvan ročišta, а usmeno na ročištu, ako
za pojedine radnje nije zakonom propisan oblik u kome moraju da se preduzmu.
Glava II
NADLEŽNOST I SASTAV SUDA
1. Zajedničke odredbe
Član 15.
Sud ocenjuje ро službenoj dužnosti, odmah ро prijemu tužbe, da li је nadležan i u kojem је
sastavu nadležan, na osnovu navoda u tužbi i na osnovu činjenica koje su sudu poznate.
Ako se u toku postupka promene okolnosti na kojima је zasnovana nadležnost suda ili ako
tužilac smanji tužbeni zahtev, sud koji је biо nadležan u vreme podnošenja tužbe ostaje i dalje
nadležan iako bi usled ovih promena biо nadležan drugi sud iste vrste.
Član 16.
Sud u toku celog postupka ро službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku
nadležnost.
Sud će da se oglasi nenadležnim, ukine sprovedene radnje u postupku i odbaci tužbu, ako u toku
postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi organ,
Sud će da se ро službenoj dužnosti oglasi nenadležnim, ukine sprovedene radnje u postupku i
odbaci tužbu ako u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud Republike
Srbije u daljem tekstu: domaći sud), osim ako nadležnost domaćeg suda zavisi od pristanka
tuženog, а tuženi je dao svoj pristanak.
Član 17.
Sud u toku celog postupka ро službenoj dužnosti pazi na svoju stvarnu nadležnost.
Viši sud prvog stepena ne može da se oglasi stvarno nenadležnim ni ро službenoj dužnosti ni po
prigovoru tuženog posle upuštanja tuženog u raspravljanje u pravnim stvarima iz nadležnosti
nižeg suda prvog stepena iste vrste.
Ako se tužba ne dostavlja tuženom na odgovor, tuženi može da istakne prigovor· nenadležnosti
najkasnije pre početka pripremnog ročišta, а ako se ono ne održava, pre otvaranja glavne
rasprave.
Protiv rešenja višeg suda prvog stepena kojim se oglasio stvarno nadležnim, kao i protiv rešenja
kojim se taj sud oglasio stvarno nenadležnim i predmet ustupio nižem sudu prvog stepena iste
vrste, nije dozvoljena žalba.
Član 18.
Sud će rešenjem da obustavi parnični postupak, ako do donošenja odluke о glavnoj stvari utvrdi
da postupak treba da se sprovede ро pravilima vanparničnog postupka.
Postupak će da se nastavi, ро pravnosnažnosti rešenja, pred nadležnim sudom ро pravilima
vanparničnog postupka.
Član 19.
Sud će ро službenoj dužnosti da se oglasi mesno nenadležnim ako postoji isključiva mesna
nadležnost nekog drugog suda, najkasnije u roku od osam dana od dana prijema odgovora na
tužbu.
Ako se tužba ne dostavlja tuženom na odgovor, sud će ро službenoj dužnosti da se oglasi mesno
nenadležnim u roku od osam dana od dana prijema tužbe.
Sud može da se ро prigovoru mesne nenadležnosti tuženog oglasi mesno nenadležnim u roku od
osam dana od dana prijema odgovora na tužbu.
Ako se tužba ne dostavlja na odgovor, tuženi može da istakne prigovor mesne nenadležnosti
najkasnije na pripremnom ročištu, odnosno na prvom ročištu za glavnu raspravu, ako se
pripremno ročište ne održava, а pre upuštanja u raspravljanje, о čemu sud mora da odluči u roku
od osam dana od dana izjavljivanja prigovora.
Član 20.
Ро pravnosnažnosti rešenja kojim se oglasio nenadležnim (čl. 17. i 19), sud će da ustupi predmet
nadležnom sudu.
Sud će u slučaju izborne nadležnosti, da zatraži od tužioca da se izjasni u roku od tri dana pre
nego što ustupi predmet nadležnom sudu. U slučaju da se tužilac ne izjasni u određenom roku,
sud će da ustupi predmet sudu opšte mesne nadležnosti.
Sud kome је predmet ustupljen kao nadležnom nastaviće postupak kao da је kod nјеgа biо
pokrenut.
Član 21.
Ako sud kome је predmet ustupljen kao nadležnom smatra da је nadležan sud koji mu је predmet
ustupio ili neki drugi sud, dostaviće predmet sudu koji treba da reši ovaj sukob nadležnosti u roku
od osam dаnа od dana prijema predmeta, osim ako nade da mu je predmet ustupljen usled
očigledne omaške, а trebalo је da bude ustupljen nekom drugom sudu, u kom slučaju će da ustupi
predmet drugom sudu i о tome obavesti sud koji mu je predmet ustupio,
Ako је povodom žalbe protiv odluke prvostepenog suda kojom se оn oglasio mesno nenadležnim
odluku doneo drugostepeni sud, za tu odluku vezan је u pogledu nadležnosti i sud kome је
predmet ustupljen, ako је drugostepeni sud koji је odluku doneo nadležan za rešavanje sukoba
nadležnosti između tih sudova.
Odluka drugostepenog suda о stvarnoj nenadležnosti prvostepenog suda vezuje svaki sud kome
isti predmet bude kasnije ustupljen, ako је drugostepeni sud nadležan za rešavanje sukoba
nadležnosti između tih sudova,
Član 22.
Sukob nadležnosti između sudova iste vrste rešava zajednički neposredno viši sud.
Sukob nadležnosti između sudova razne vrste rešava Vrhovni kasacioni sud.
Član 23.
О sukobu nadležnosti može da se odluči i ako se stranke nisu prethodno izjasnile о nadležnosti.
Dok se ne reši sukob nadležnosti, sud kome је predmet ustupljen dužan је da preduzima one
radnje u postupku za koje postoji opasnost od odlaganja.
Protiv rešenja kojim se rešava sukob nadležnosti niје dozvoljena žalba.
Član 24.
Sud preduzima radnje u postupku na svom području.
Ako postoji opasnost zbog odlaganja, sud će da preduzima pojedine radnje ina području susednog
suda i о tome će da obavesti sud na čijem području je preduzeta radnja.
Član 25.
U pogledu nadležnosti domaćih sudova za suđenje strancima koji uživaju imunitet u Republici
Srbiji i za suđenje stranim državama i međunarodnim organizacijama javnopravnog karaktera
važe pravila međunarodnog prava.
Sud u slučaju sumnje о postojanju i obimu imuniteta, može da zatraži obaveštenje od
ministarstva nadležnog za poslove pravosuđa.
2. Nadležnost sudova za sporove sa međunarodnim elementom
Član 26.
Domaći sud је nadležan za suđenje, ako је njegova nadležnost za spor sa međunarodnim
elementom izričito predviđena zakonom ili međunarodnim ugovorom.
Ako u zakonu ili međunarodnom ugovoru nema izričite odredbe о nadležnosti domaćeg suda za
određenu vrstu sporova, domaći sud је nadležan za suđenje u toj vrsti sporova iako njegova
nadležnost proizlazi iz odredaba zakona о mesnoj nadležnosti domaćeg suda.
3· Stvarna nadležnost
Član 27.
Sudovi u parničnom postupku sude u granicama svoje stvarne nadležnosti propisane zakonom.
Član 28.
Ako је za utvrđivanje stvarne nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima
propisanim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora
uzima se samo vrednost glavnog zahteva,
Кamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju se u obzir
ako ne čine glavni zahtev.
Član 29.·
Ako se zahtev odnosi na buduća davanja koja se ponavljaju, vrednost predmeta spora računa se
ро njihovom zbiru, ali najviše do iznosa koji odgovara zbiru davanja za vreme od pet godina.
Član 30.
Ako jedna tužba protiv istog tuženog obuhvata više zahteva koji se zasnivaju na istom
činjeničnom i pravnom osnovu, nadležnost se određuje prema zbiru vrednosti svih zahteva.
Ako zahtevi u tužbi proizlaze iz raznih osnova ili su istaknuti protiv više tuženih, nadležnost se
određuje prema vrednosti svakog pojedinog zahteva.
Član 31.
Ako se tužbenim zahtevom traži utvrđenje prava svojine ili drugih stvarnih prava nа
nepokretnostima, utvrđenje ništavosti, poništaj ili raskid ugovora, koji ima za predmet
nepokretnost, vrednost predmeta spora se određuje prema tržišnoj vrednosti nepokretnosti ili
njenog dela.
Ako se spor· vodi о postojanju zakupnog odnosa, vrednost se računa prema jednogodišnjoj
zakupnini, osim ako se radi о zakupnom odnosu zaključenom na kraće vreme.
Član 32.
Ako se tužbom zahteva samo davanje obezbeđenja za izvesno potraživanje ili ustanovljenje
založnog prava, vrednost predmeta spora određuje se prema iznosu potraživanja koje trеbа da se
obezbedi.
Izuzetno od stava 1. ovog člana, ako predmet zaloge ima manju vrednost od potraživanja koje
treba da se obezbedi, kao vrednost predmeta spora uzeće se vrednost predmeta zaloge.
Član 33·
Ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, а tužilac u tužbi navede da pristaje da umesto
ispunjenja tog zahteva primi određeni novčani iznos, kao vrednost predmeta spora uzeće se taj
iznos.
U drugim slučajevima, ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna је
vrednost predmeta spora koju је tužilac označio u tužbi.
Ako је u slučaju iz stava 2. ovog Člana tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko označio
vrednost predmeta spora, sud će najkasnije na pripremnom ročištu, а ako pripremno ročište niје
održano onda na glavnoj raspravi, pre početka raspravljanja о glavnoj stvari, brzo i na pogodan
način da proveri tačnost označene vrednosti i utvrdi vrednost predmeta spora.
4· Sastav suda
Član 34.·
U parničnom postupku sudi veće ili sudija pojedinac.
Predsednik veća preduzima radnje u postupku i donosi odluke za čije је preduzimanje, odnosno
donošenje ovlašćen ovim zakonom.
Sudija pojedinac ima ovlašćenja predsednika veća, odnosno veća, propisana ovim zakonom, u
parnicama u kojima sudi.
Član 35.·
U prvom stepenu sporove sudi veće, osim ako zakonom nije propisano da sudi sudija pojedinac.
Ako veće sudi u prvom stepenu, sastavljeno је od jednog sudije predsednika veća i dvoje sudija
porotnika.
Sudija pojedinac sudi u:
 imovinskopravnim sporovima,
 stambenim sporovima,
 sporovima zbog smetanja državine, sporovima о autorskim i srodnim pravima,
 sporovima о objavljivanju informacije i odgovora na informaciju,
 sporovima о zaštiti i upotrebi pronalazaka, industrijskog dizajna, modela, uzoraka,
žigova, oznaka geografskog porekla, topografije integrisanih ko1a (topografije
poluprovodničkih proizvoda) i prava oplemenjivača biljnih sorti,
 sporovima zbog diskriminacije,
 sporovima zbog povrede prava ličnosti,
 sporovima povodom izbora i razrešenja organa pravnih lica,
 sporovima povodom kolektivnih ugovora,
 potrošačkim sporovima,
 sporovima povodom štrajka.
Sudija pojedinac sprovodi postupak i donosi odluku u predmetima pravne pomoći.
Sudije koje sude u prvom i drugom stepenu u parničnom postupku u vezi sa porodičnim
odnosima moraju biti lica koja su stekla posebna znanja iz oblasti prava deteta.
Program i način sticanja posebnih znanja iz stava s. ovog člana sporazumno propisuju ministar
nadležan za poslove pravosuđa i ministar nadležan za poslove porodične zaštite.
Član 36. - brisan
Član 37.
Ako sudi u drugom stepenu u sednici veća ili na raspravi sud odlučuje u veću sastavljenom od
trоје sudija, osim kad je ovim zakonom drugačije propisano.
Vrhovni kasacioni sud odlučuje u veću sastavljenom od troje sudija.
Sud rešava sukob nadležnosti (član 22) i odlučuje u svim ostalim slučajevima u vеću stavljenom
od troje sudija.
5· Mesna nadležnost
 а) Opšta mesna nadležnost
Član 38.
Tužba se podnosi sudu koji је opšte mesno nadležan, ako zakonom nije drugačije propisano.
Član 39.
Za suđenje је opšte mesno nadležan sud na čijem području tuženi ima prebivalište.
Ako tuženi nema prebivalište u Republici Srbiji niti u nеkој drugoj državi, opšte mesno nadležan
је sud na čijem području tuženi ima boravište.
Ako tuženi pored prebivališta ima i boravište u nekom drugom mestu, а prema okolnostima
može da se pretpostavi da će tu duže vreme da boravi, opšte mesno nadležan је i sud boravišta
tuženog.
Član 40.
Za suđenje u sporovima protiv Republike Srbije, autonomne pokrajine, jedinice lokalne
samouprave i njihovih organa, opšte mesno nadležan је sud na čijem se području nalazi sedište
njene skupštine.
Za suđenje u sporovima protiv pravnih lica, opšte mesno nadležan је sud na čijem se području
nalazi njihovo sedište, prema izveštaju Agencije za privredne registre.
Član 41.
Za suđenje u sporovima protiv državljanina Republike Srbije koji stalno živi u inostranstvu, gde
je upućen na službu ili na rad od strane državnog organa ili pravnog lica, opšte mesno nadležan
је sud njegovog poslednjeg prebivališta.
b) Posebna mesna nadležnost
Član 42.
Ako је jednom tužbom tuženo više lica (Član 205. stav 1. tačka 1), а za njih ne postoji mesna
nadležnost istog suda, nadležan је sud koji је mesno nadležan za jednog od tuženih.
Član 43.
Za suđenje u sporovima о zakonskom izdržavanju, ako је tužilac lice koje traži izdržavanje,
pored suda opšte mesne nadležnosti, nadležan је i sud na čijem području tužilac ima
prebivalište, odnosno boravište.
Ako је za sporove о zakonskom izdržavanju sa međunarodnim elementom domaći sud nadležan
zato što tužilac ima prebivalište u Republici Srbiji, mesno nadležan je sud na čijem području
tužilac ima prebivalište.
Ako nadležnost domaćeg suda u sporovima о zakonskom izdržavanju postoji zato što tuženi ima
imovinu u Republici Srbiji iz koje može da se naplati izdržavanje, mesno nadležan је sud na
čijem se području nalazi ta imovina.
Član 44.·
Za suđenje u sporovima zbog vanugovorne odgovornosti za štetu, pored suda opšte mesne
nadležnosti, nadležan је i sud na čijem је području štetna radnja izvršena ili sud na čijem је
području štetna posledica nastupila.
Ako је šteta nastala usled smrti ili teške telesne povrede, pored suda iz stava 1. ovog člаnа,
nadležan је i sud na čijem području tužilac ima prebivalište, odnosno boravište.
Odredbe st. 1. i 2. ovog Člana primenjivaće se i u postupku protiv organizacije za osiguranje radi
naknade štete trećim licima na osnovu propisa о neposrednoj odgovornosti organizacije za
osiguranje, а odredba stava 1. ovog člana i u postupku о regresnim zahtevima ро osnovu naknade
štete protiv regresnih dužnika.
Član 45.
Za suđenje u sporovima za zaštitu prava potrošača, pored suda opšte mesne nadležnosti, nadležan
је i sud na čijem području potrošač ima prebivalište, odnosno boravište.
Član 46.
Za suđenje u sporovima zbog povrede prava ličnosti, pored suda opšte mesne nadležnosti,
nadležan је i sud na čijem području је štetna radnja izvršena ili sud na čijem području tužilac ima
prebivalište, odnosno boravište.
Član 47.
Za suđenje u sporovima za zaštitu prava na osnovu pismene garancije protiv proizvođača koji је
dao garanciju, pored suda opšte mesne nadležnosti za proizvođača, nadležan је i sud opšte mesne
nadležnosti za prodavca koji је prilikom prodaje stvari uručio kupcu pismenu garanciju
proizvođača.
Član 48.
Za suđenje u sporovima radi utvrđivanja postojanja ili nepostojanja braka, poništenja braka ili
razvoda braka (bračni sporovi), pored suda opšte mesne nadležnosti, nadležan je i sud na čijem
području su supružnici imali poslednje zajedničko prebivalište.
Ako је za bračne sporove domaći sud nadležan zato što su supružnici imali poslednje zajedničko
prebivalište u Republici Srbiji, odnosno zato što tužilac ima prebivalište u Republici Srbiji,
mesno nadležan је sud na čijem su području supružnici imali poslednje zajedničko prebivalište,
odnosno sud na čijem području tužilac ima prebivalište.
Član 49.
Ako је u sporovima о imovinskim odnosima supružnika domaći sud nadležan zato što se
imovina supružnika nalazi u Republici Srbiji ili zato što tužilac u vreme podnošenja tužbe ima
prebivalište ili boravište u Republici Srbiji, mesno nadležan je sud na čijem роdručјu tužilac ima
prebivalište ili boravište u vreme podnošenja tužbe.
Član 50.
U postupku radi utvrđivanja ili osporavanja očinstva ili materinstva dete može da podnese tužbu
pred sudom opšte mesne nadležnosti ili pred sudom na čijem području ima prebivalište, odnosno
boravište.
Ako је u postupku radi utvrđivanja ili osporavanja očinstva ili materinstva domaći sud nadležan
zato što tužilac ima prebivalište u Republici Srbiji, mesno nadležan je sud nа čijem području
tužilac ima prebivalište.
Član 51.
Za suđenje u sporovima о pravu svojine i drugim stvarnim pravima na nepokretnosti, sporovima
zbog smetanja državine na nepokretnosti, kao i u sporovima iz zakupnih odnosa na
nероkretnosti, isključivo је mesno nadležan sud na čijem području se nalazi nepokretnost.
Ako se nepokretnost nalazi na području više sudova, nadležan је svaki od tih sudova.
U sporovima zbog smetanja državine na pokretnim stvarima, pored suda opšte mesne
nadležnosti, nadležan je i sud na čijem području je nastalo smetanje.
Član 52.
Ako је za suđenje u sporovima о pravu svojine i drugim stvarnim pravima na vazduhoplovu i
brodu, kao i u sporovima iz zakupnih odnosa na vazduhoplovu i brodu, nadležan domaći sud,
isključivo је mesno nadležan sud na čijem se području vodi upisnik u koji je vazduhoplov,
odnosno brod upisan.
Ako је za suđenje u sporovima zbog smetanja državine na vazduhoplovu, odnosno brodu iz
stava 1. ovog člana nadležan domaći sud, pored suda na čijem se području vodi upisnik u koji jе
vazduhoplov, odnosno brod upisan, mesno је nadležan i sud na čijem se području dogodilo
smetanje.
Član 53·
Tužba о imovinskopravnim zahtevima protiv lica za koja ne postoji opšta mesna nadležnost u
Republici Srbiji može da se podnese svakom domaćem sudu na čijem se području nalazi
imovina tog lica ili predmet koji se tužbom traži.
Ako nadležnost domaćeg suda postoji zato što је obaveza nastala za vreme boravka tuženog u
Republici Srbiji, mesno nadležan je sud na čijem је području obaveza nastala.
Za sporove protiv lica za koja ne postoji opšta mesna nadležnost u Republici Srbiji, za obaveze
koje treba da se ispune u Republici Srbiji, tužba može da se podnese sudu na čijem području ta
obaveza treba da se ispuni.
Član 54.
Za suđenje u sporovima protiv pravnog lica koje ima ogranak izvan svog sedišta, ako spor
proilazi iz pravnog odnosa tog ogranka, pored suda opšte mesne nadležnosti, nadležan је i sud
na čijem se području nalazi taj ogra1щk.
Član 55.
Za sporove protiv pravnog lica koje ima sedište u inostranstvu. u pogledu obaveza koje su
zasnovane u Republici Srbiji ili u Republici Srbiji moraju da se ispune, tužba može da se
podnese sudu na čijem se području nalazi njegovo stalno zastupništvo ili sedište organa kome је
povereno da vrši njegove poslove.
Član 56.
U sporovima protiv Republike Srbije iz odnosa sa vojnim jedinicama, odnosno vojnim
ustanovama, isključivo је nadležan sud na čijem se području nalazi sedište komande vojne
jedinice, odnosno vojne ustanove.
Član 57.
Dok ostavinski postupak nije pravnosnažno okončan, za suđenje u sporovima iz nasledno
pravnih odnosa, kao i u sporovima za potraživanja poverioca prema naslednicima ostavioca za
dugove ostavioca, isključivo је mesno nadležan sud pred kojim se vodi ostavinski postupak, od
nosno sud na čijem području se nalazi sud pred kojim se vodi ostavinski postupak.
Član 58.
Za suđenje u sporovima koji nastaju u toku i povodom sudskog ili administrativnog izvršnog
postupka. odnosno u toku i povodom stečajnog postupka, isključivo је mesno nadležan sud koji
sprovodi izvršni, odnosno stečajni postupak, odnosno sud na čijem području se nalazi sud koji
sprovodi izvršni postupak, odnosno sud na čijem se području sprovodi administrativno izvršenje.
Član 59.
Za suđenje u sporovima imaoca menice ili čeka protiv potpisnika, pored suda opšte mesne
nadležnosti, nadležan је i sud mesta plaćanja.
Član 60.
Ako је u sporu iz radnog odnosa tužilac zaposleni, za suđenje је, pored suda koji је opšte mesno
nadležan za tuženog, nadležan i sud na čijem se području rad obavlja ili se obavljao.
Član 61.
Ako u stranoj državi državljanin Republike Srbije može da bude tužen pred sudom koji ро
odredbama ovog zakona ne bi bio mesno nadležan za suđenje u toj građanskopravnoj stvari, ista
nadležnost će da važi iza suđenje državljaninu te strane države pred domaćim sudom.
v) Određivanje mesne nadležnosti od strane najvišeg suda određene vrste
Član 62.
Nadležni sud prvog stepena može sam ili na predlog stranke da podnese zahtev najvišem sudu
određene vrste da odredi da u pojedinom predmetu postupa drugi stvarno nadležni sud, ako је
očigledno da će tako lakše da se sprovede postupak ili ako za to postoje drugi opravdani razlozi.
Zahtev nadležnog suda prvog stepena iz stava 1. ovog člana ne dostavlja se strankama na
izjašnjavanje.
Predlog za delegaciju nadležnosti iz stava 1. ovog člana posle pripremnog, odnosno prvog ročišta
za glavnu raspravu stranka može da podnese samo ako је razlog nastao ili је stranka za njega
kasnije saznala.
Predlog stranke za delegaciju nadležnosti, nadležni sud prvog stepena će da dostavi na
izjašnjavanje protivnoj stranci sa nalogom da se izjasni о predlogu u roku od tri dana od dana
dostavljanja.
Nadležni sud prvog stepena može da zastane sa postupkom ukoliko је роdnео zahtev za
delegaciju nadležnosti.
О predlogu stranke za delegaciju nadležnosti iz stava 1. ovog člana odlučuje nadležni sud prvog
stepena rešenjem protiv koga žalba nije dopuštena, u roku od osam dana od dana prijema
predloga.
О zahtevu nadležnog suda prvog stepena iz stava 1. ovoga člana odlučuje veće najvišeg suda
određene vrste.
Zahtev, odnosno predlog za delegaciju nadležnosti može da se podnese i u drugostepenom
postupku pod uslovima iz stava 1. ovog člana.
Član 63.
Prvostepeni ili drugostepeni sud će da odbaci predlog za određivanje drugog stvarno nadležnog
suda ako stranka ponovo podnese istovetan predlog, ako је predlog neobrazložen, ne sadrži
razloge iz Člana 62. stav 1. ovog zakona Ш ako stranka predlaže određivanje drugog stvarno
nadležnog suda iz razloga koji se odnose na isključenje, odnosno izuzeće.
Odluku iz stava 1. ovog člana donosi predsednik veća prvostepenog suda u roku od osam dana ili
veće drugostepenog suda i protiv ove odluke nije dozvoljena žalba.
Član 64.
Ako је za suđenje nadležan domaći sud, а ро odredbama ovog zakona ne može da se utvrdi koji
je sud mesno nadležan, Vrhovni kasacioni sud će na predlog stranke, da odredi koji će stvar no
nadležan sud da bude mesno nadležan.
g) Sporazum о mesnoj nadležnosti
Član 65.
Ako zakonom nije propisana isključiva mesna nadležnost nekog suda, stranke mogu da se
sporazumeju da im u prvom stepenu sudi sud koji nije mesno nadležan, pod uslovom da је taj
sud stvarno nadležan.
Ako је zakonom propisano da su za suđenje mesno nadležna dva ili više domaćih sudova,
stranke mogu da se sporazumeju da im u prvom stepenu sudi jedan od tih sudova ili neki drugi
stvarno nadležan sud.
Sporazum iz st. 1. i 2. ovog člana proizvodi pravno dejstvo samo ako је sastavljen u pisanom
obliku iako se odnosi na određeni spor ili više sporova koji svi proističu iz određenog pravnog
odnosa.
Ispravu о sporazumu tužilac mora da priloži uz tužbu, а tuženi uz prigovor nenadležnosti.
Glava III
ISКLJUČENJE I IZUZEĆE
Član 66.
Sudija је dužan da se uzdrži od suđenja ako poštoje razlozi koji dovode u sumnju njegovu
nepristrasnost.
Član 67.
Sudija ne može da vrši sudijsku dužnost (isključenje) ako:
1. је sam stranka, zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke, ako је sa strankom u
odnosu saovlašćenika, saobveznika ili regresnog obveznika ili ako је u istom predmetu
saslušan kao svedok ili veštak;
2. је kao akcionar vlasnik više od 3% akcija u ukupnom kapitalu pravnog lica, član
privrednog društva ili član zadruge ako je jedna od stranaka njegov poverilac ili
dužnik;
3. mu је stranka ili zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke srodnik ро krvi u pravoj
liniji а u pobočnoj liniji do četvrtog stepena ili mu је supružnik, odnosno vanbračni
partner, srodnik ро tazbini do drugog stepena, bez obzira da li је brak prestao ili nije;
4. је staratelj, usvojitelj ili usvojenik stranke, njenog zakonskog zastupnika ili
punomoćnika ili ako između njega i stranke, njenog zakonskog zastupnika ili
punomoćnika stranke postoji zajedničko domaćinstvo;
5. između sudije i stranke teče neka druga parnica;
6. је u istom predmetu učestvovao u postupku medijacije ili u zaključenju sudskog
 poravnanja koje se pobija u parnici ili је doneo odluku koja se pobija ili је zastupao
stranku kao advokat;
7. је u stečajnom postupku kao stečajni sudija ili člаn stečajnog ve6a doneo odluku
povodom koje је došlo do spora.
Sudija može da bude izuzet ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost
(izuzeće).
Član 68.
Каd sazna da postoji neki od razloga za isključenje iz Člana 67. stav 1. ovog zakona, sudija је
dužan da prekine svaki rad na tom predmetu i da о razlozima za isključenje odmah obavesti
stranke i predsednika suda, koji će da odluči о isključenju.
Ako sudija smatra da postoje razlozi za njegovo izuzeće, zastaće sa postupkom i odmah će о tome
da obavesti stranke i predsednika suda koji će da odluči о izuzeću. Do donošenja rešenja
predsednika suda, sudija može da preduzima samo one radnje za koje postoji opasnost od
odlaganja.
Član 69.
Isključenje i izuzeće mogu da traže i stranke.
Stranka je dužna da podnese zahtev čim sazna da postoji razlog za isključenje odnosno izuzeće,
а najkasnije do zaključenja rasprave pred prvostepenim sudom, а ako nije bilo raspravljanja, do
donošenja odluke.
U zahtevu mora da se navede zakonski razlog zbog koga se traži isključenje ili izuzeće, okolnosti
iz kojih proizlazi da је predlog blagovremeno podnet i činjenice na kojima se zasniva postojanje
razloga za isključenje ili izuzeće.
Zahtev za isključenje sudije koji odlučuje ро pravnom leku, stranka može da podnese do
donošenja odluke о pravnom leku, а zahtev za izuzeće u roku od 15 dana od dana prijema spisa
u sud višeg stepena. Ako veće bude promenjeno, rok za podnošenje zahteva za izuzeće počinje
iznova da teče od dana dostavljanja stranci te odluke suda.
Član 70.
Neblagovremen (član 69. st. 2. i 4), nepotpun (Član 69. stav 3) i nedopušten zahtev za isključenje
ili izuzeće predsednik veća pred kojim se vodi postupak će da odbaci bez odlaganja i kad је
stranka podnela predlog za njegovo isključenje, odnosno izuzeće.
Nije dopušten zahtev za isključenje ili izuzeće:
1. kojim se uopšteno traži izuzeće svih sudija nekog suda ili svih sudija koji bi mogli da
učestvuju u nekom postupku;
2. о kome је već odlučeno;
3. u kome nije obrazložen zakonski razlog zbog koga se izuzeće traži;
4. ako stranka zahteva isključenje, odnosno izuzeće sudije koji ne postupa u tom
predmetu;
5. ako stranka zahteva isključenje, odnosno izuzeće predsednika suda, izuzev kada
postupa u tom predmetu.
Ako је zahtev iz stava 1. ovog člana podnet na ročištu sudija će ga odbaciti i nastaviće ročište, а
ako је podnet u podnesku, najkasnije u roku od tri dana od dana prijema podneska.
Protiv rešenja iz stava 1. ovoga člana nije dozvoljena posebna žalba.
Član 71.
О zahtevu za isključenje i izuzeće sudije odlučuje predsednik suda, najkasnije u roku od tri dana
od dana podnošenja zahteva, а о zahtevu za isključenje i izuzeće predsednika suda i predsednika
Vrhovnog kasacionog suda odlučuje se u roku od 15 dana.
О zahtevu za isključenje i izuzeće predsednika suda odlučuje predsednik neposredno višeg
suda. О zahtevu za isključenje i izuzeće predsednika Vrhovnog kasacionog suda odlučuje Opšta
sednica.
Pre donošenja rešenja о izuze6u uzeće se izjava od sudije čije se izuze6e traži, а ро potrebi
izvršiće se i druge provere.
Protiv rešenja о isključenju ili usvajanju zahteva za izuzeće nije dozvoljena žalba, а protiv
rešenja kojim se zahtev za izuzeće odbija nije dozvo1jena posebna žalba.
Član 72.
Kad je podnet zahtev za njegovo isključenje ili izuzeće na ročištu, sudija će da dovrši započeto
ročište. Do donošenja rešenja о zahtevu za isključenje ili izuzeće sudija će da preduzima samo
one radnje za koje postoji opasnost od odlaganja.
Ako zahtev za isključenje bude usvojen, sud će da ukine sve radnje koje је preduzeo isključeni
sudija.
Ako zahtev za izuzeće bude usvojen, sud će da ukine radnje koje su bile preduzete posle
podnošenja zahteva, osim ako se stranke ne saglase da se preduzete radnje ne ukidaju.
U slučaju podnošenja zahteva za isključenje ili izuzeće u toku rasprave pred drugostepenim
sudom, primenjuju se odredbe st. 1. do 3. ovog člana.
Član 73.
Odredbe о isključenju i izuzeću sudija shodno se primenjuju i na predsednika suda i sudiju
porotnika.
Sudija porotnik ne može da vrši sudijsku dužnost (isključenje) iako stalno ili privremeno radi
kod preduzetnika ili u pravnom licu koje je stranka u postupku.

Glava IV
STRANКE I NJIHOVI ZASTUPNICI
Član 74.
Stranka u postupku može da bude svako fizičko i pravno lice.
Posebnim propisima određuje se ko osim fizičkih i pravnih lica može da bude stranka u
роstupku.
Javni tužilac ima pravo da učestvuje u parničnom postupku kao stranka samo u slučajevima
propisanim zakonom.
Izuzetno, parnični sud može rešenjem, koje ima pravno dejstvo u određenoj parnici, da prizna
svojstvo stranke i onim oblicima udruživanja i organizovanja koji nemaju stranačku sposobnost
u smislu st. 1. i 2. ovog člana, ako utv1·di da, s obzirom na predmet spora, ispunjavaju bitne
uslove za sticanje stranačke sposobnosti, а naročito ako raspolažu imovinom na kojoj se može
sprovesti izvršenje.
Protiv rešenja iz stava 4. ovog člana, kojim se priznaje svojstvo stranke u parnici, nije
dozvoljena posebna žalba.
Član 75.
Stranka koja је potpuno poslovno sposobna može sama da preduzima radnje u postupku (parnična
sposobnost).
Punoletno lice kome је ograničena poslovna sposobnost parnično је sposobno u granicama
svoje poslovne sposobnosti.
Maloletnik је parnično sposoban u granicama priznate poslovne sposobnosti.
Član 76.
Stranku koja nema parničnu sposobnost zastupa njen zakonski zastupnik.
Član 77.
Zastupnik pravnog lica u postupku je lice koje je upisano u odgovarajući registar, а određeno је
posebnim propisom, opštim i pojedinačnim aktom pravnog lica ili odlukom suda.
Član 78.
Zakonski zastupnik može u ime stranke da preduzima sve radnje u postupku. Ako је za
podnošenje ili povlačenje tužbe, priznanje, odnosno za odricanje od tužbenog zahteva,
zaključenje poravnanja, izjavljivanje, povlačenje ili odricanje od pravnog leka, posebnim
propisima predviđeno da zastupnik mora da ima posebno ovlašćenje, on može te radnje da
preduzima samo ako ima ovlašćenje.
Odredbe stava 1. ovog člana odnose se i na zastupnika pravnog lica.
Član 79.
Sud će ро službenoj dužnosti da pazi da li lice koje se pojavljuje kao stranka može da bude
stranka u postupku i da li је parnično sposobna, da li parnično nesposobnu stranku zastupa njen
zakonski zastupnik i da li zakonski zastupnik ima posebno ovlašćenje ako је ono potrebno.
Lice koje se pojavljuje kao zakonski zastupnik dužno је da prilikom preduzimanja prve radnje
u postupku dokaže da je zakonski zastupnik.
Zakonski zastupnik је dužan da podnese posebno ovlašćenje ako је za preduzimanje određenih
radnji u postupku to potrebno.
Kad sud ustanovi da zakonski zastupnik lica pod starateljstvom ne pokazuje potrebnu pažnju u
zastupanju, obavestiće о tome organ starateljstva. Ako bi usled propuštanja zastupnika mogla
da nastane šteta za lice pod starateljstvom, sud će da zastane s postupkom i predloži da se
odredi drugi zakonski zastupnik.
Član 80.
Kad sud utvrdi da lice koje se pojavljuje kao stranka ne može da bude stranka u postupku, a taj
nedostatak može da se otkloni, pozvaće tužioca da otkloni nedostatak.
Kad sud utvrdi da stranka nema zakonskog zastupnika ili da zakonski zastupnik nеmа posebno
ovlašćenje kad је ono potrebno, zatražiće da nadležni organ starateljstva poštavi staratelja
parnično nesposobnim licu ili će da preduzme druge mere koje su potrebne da bi parnično
nesposobna stranka bila pravilno zastupana.
Sud će da odredi rok za otklanjanje nedostataka iz st. 1. i 2. ovog člana, pod uslovima propisanim
odredbama člana 101. ovog zakona.
Dok se ne. otklone ovi nedostaci, u postupku mogu da se preduzimaju samo one radnje zbog čijeg
odlaganja bi mogle da nastanu štetne posledice.
Ako navedeni nedostaci ne mogu da se otklone ili ako određeni rok bezuspešno protekne, sud ćе
rešenjem da ukine radnje sprovedene u postupku ukoliko su zahvaćene ovim nedostacima i
odlbaci tužbu ako su nedostaci takve prirode da sprečavaju dalje vođenje postupka.
Protiv rešenja kojim se naređuju mere za otklanjanje nedostataka nije dozvoljena žalba.
Član 81.
Ako se u toku postupka pred prvostepenim sudom pokaže da bi redovan postupak oko
postavljanja zakonskog zastupnika tuženom trajao dugo, рa bi zbog toga mogle da nastanu
štetne posledice za jednu ili obе stranke, sud će tuženom da postavi privremenog zastupnika ро
redosledu sa spiska advokata koji sudu dostavlja nadležna advokatska komora. Spisak se
odjavljuje nа internet stranici i oglasnoj tabli nadležne advokatske komore i suda. Prilikom
postavljanja privremenog zastupnika, sud je dužan da poštuje redosled sa spiska.
Pod uslovom iz stava 1. ovog člana sud će da postavi tuženom privremenog zastupnika naročito
ako:
1. tuženi nije рarnično sposoban, а nema zakonskog zastupnika;
2. poštoje suprotni interesi tuženog i njegovog zakonskog zastupnika;
3. оbе stranke imaju istog zakonskog zastupnika;
4. је prebivalište ili boravište, оdnоsnо sedište tuženog nepoznato, а tuženi nema
punomoćnika;
5. se tuženi ili njegov zakonski zastupnik, koji nemaju punomoćnika, nalaze u
inostranstvu, а dostavljanje nije moglo da se izvrši.
Sud može da postavi privremenog zastupnika i pravnom licu, odnosno preduzetniku pod
uslovima ina način propisanim u st. 1. i 2. ovog člana.
Sud оdlučuје rešenjem о postavljanju privremenog zastupnika, koje bez odlaganja dostavlja
organu starateljstva poslednjeg prebivališta ili boravišta tuženog, а strankama čim је to moguće.
Protiv rešenja iz stava 4. ovoga člаnа nije dozvoljena žalba.
Član 82.
Privremeni zastupnik ima u postupku za koji је postavljen sva prava i dužnosti zakonskog
zastupnika.
Privremeni zastupnik preduzima parnične radnje u postupku sve dok se stranka, nјеn zakonski
zastupnik ili punomoćnik nе pojavi pred sudom ili dok organ starateljstva ne obavesti sud da је
postavio staratelja.
Član 83.
Ako је privremeni zastupnik postavljen tuženom iz razloga navedenih u članu 81. stav 2. tač. 4) i
5) ovog zakona, sud će oglas о postavljanju privremenog zastupnika da objavi u "Službenom
glasniku Republike Srbije", preko oglasne tаble suda i na internet stranici suda; а ро potrebi i na
drugi način.
Oglas iz stava 1. ovog člana sadrži: označenje suda koji је postavio privremenog zastupnika,
zakonski osnov, ime tuženog kome se postavlja zastupnik, predmet spora, ime zastupnika i
njegovo zanimanje i boravište, kao i upozorenje da će zastupnik da zastupa tuženog u postupku
sve dok se tuženi ili njegov punomoćnik ne pojavi pred sudom, odnosno dok organ starateljstva
r1e obavesti sud da је postavio staratelja.
Član 84.
Strani državljanin koji nije parnično sposoban ро zakonu države čiji је državljanin, а parnično је
sposoban ро domaćem zakonu, može sam da preduzima radnje u postupku. Zakonski zastupnik
može da preduzima radnje u postupku samo dok strani državljanin ne izjavi da sam preuzima
vođenje parnice.
Glava V
PUNOMOĆNICI
Član 85.
Stranke mogu da preduzimaju radnje u postupku lično ili preko punomoćnika.
Punomoćnik fizičkog lica može biti advokat, krvni srodnik u pravoj liniji, brat, sestra ili bračni
drug, kao i predstavnik službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave koji је diplomirani
pravnik sa položenim pravosudnim ispitom.
Punomoćnik zaposlenog u sporu iz radbog odnosa može biti i predstavnik sindikata čiji је
zaposleni član, pod uslovom da je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom.
Punomoćnik pravnog može biti advokat, kao i diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim
ispitom koji je u radnom odnosu u tom pravnom licu.
Punomoćnik mora biti potpuno poslovno sposobno lice.
Stranku mora da zastupa advokat u postupku р о vanrednim pravnim lekovima, izuzev ako је
sama advokat.
Zastupanje Republike Srbije i njenih organa, jedinica teritorijalne autonomije i lokalne
samouprave uređuje se posebnim propisima.
Sud može da pozove stranku koja ima punomoćnika da se pred sudom lično izjasni о
činjenicama koje treba da se utvrde u parnici.
Stranka koju zastupa punomoćnik može uvek da pristupi sudu i daje izjave роrеd svog
punomoćnika i sama preduzima radnje, ako ovim zakonom nije drugačije propisano.
Stranku koja nema punomoćnika i koja se iz neznanja ne koristi pravima koja јој pripadaju ро
ovom zakonu, sud će upozoriti da može angažovati punomoćnika, u skladu sa ovim zakonom.
Član 86.
Radnje u postupku koje punomoćnik preduzima u granicama punomoćja imaju isto pravno
dejstvo kao da ih је preduzela sama stranka.
Član 87.
Stranka može da izmeni ili opozove radnju svog punomoćnika.
Ako је punomoćnik priznao neku činjenicu na ročištu na kome stranka nije prisustvovala ili је
neku činjenicu priznao u podnesku, а stranka to priznanje kasnije izmeni ili opozove, sud će da
ceni оbе izjave u smislu člana 230. stav 3· ovog zakona.
Član 88.
Obim punomoćja određuje stranka.
Stranka može da ovlasti punomoćnika da preduzima pojedine određene radnje ili da predu zima
sve radnje u postupku.
Punomoćnika koji је advokat može da zamenjuje njegov advokatski pripravnik, osim u postupku
ро pravnim lekovima.
Član 89.
Ako је stranka izdala punomoćje za vođenje parnice, а nije bliže odredila ovlašćenja u
punomoćju, punomoćnik advokat je na osnovu ovakvog punomoćja ovlašćen da:
1. vrši sve radnje u postupku, а naročito podnese tužbu, da је povuče, prizna tužbeni
zahtev ili se odrekne tužbenog zahteva, zaključi poravnanje, izjavi pravni lek i da se
odrekne ili odustane od njega, kao i da predlaže izdavanje privremenih mera
obezbeđenja;
2. podnosi predlog za izvršenje ili za obezbeđenje i preduzima potrebne radnje u
postupku povodom takvog zahteva;
3. prenese punomoćje na drugog punomoćnika ili ovlasti drugog punomoćnika na
preduzimanje samo pojedinih radnji u postupku;
4. od protivne strane primi i naplati dosuđene troškove.
Ako stranka u punomoćju nije bliže odredila ovlašćenja punomoćnika, punomoćnik koji nije
advokat može na osnovu ovakvog punomoćja da preduzima sve radnje u postupku, ali mu је
uvek potrebno izričito ovlašćenje za povlačenje tužbe, za priznanje ili odricanje od tužbenog
zahteva, za zaključenje poravnanja, za povlačenje ili odricanje od redovnog pravnog leka iza
prenošenje punomoćja na drugo lice.
Član 90.
Stranka izdaje punomoćje u pisanom obliku.
Član 91.
Punomoćnik je dužan da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku podnese punomoćje.
Sud је dužan da u toku celog postupka pazi da li је lice koje se pojavljuje kao punomoćnik
ovlašćeno za zastupanje. Ako utvrdi da lice koje se pojavljuje kao punomoćnik nije ovlašćeno
za preduzimanje određenje radnje, sud će da ukine parnične radnje koje је to lice preduzelo ako
te radnje stranka nije naknadno odobrila.
Član 92.
Stranka može u svako vreme da opozove punomoćje, а punomoćnik može da ga u svako vreme
otkaže.
Opozivanje, odnosno otkaz punomoćja mora da se saopšti sudu pred kojim se vodi postupak, u
pisanom obliku ili usmeno na zapisnik.
Punomoćnik je dužan da о otkazu punomoćja obavesti stranku i sud.
Opozivanje, odnosno otkaz punomoćja proizvodi dejstvo za protivnu stranku od časa kada јој је
saopšteno.
Posle otkaza punomoćja punomoćnik je dužan da još 30 dana preduzima parnične radnje za lice
koje mu је izdalo punomoćje, ako је potrebno da se otkloni šteta za davaoca punomoćja koja bi u
to vreme mogla da nastane.
Član 93.
Punomoćje prestaje smrću fizičkog lica, proglašenjem za umrlo i gubitkom poslovne
sposobnosti.
Ako је punomoćniku fizičkog lica dato ovlašćenje da može da preduzima sve radnje u postupku,
а stranka, odnosno njen zakonski zastupnik umre ili postane poslovno nesposoban ili ako
zakonski zastupnik budе razrešen dužnosti, punomoćnik je ovlašćen da preduzima radnje u
postupku koje ne trpe odlaganje.
Član 94.
Punomoćje koje је izdalo pravno liсе prestaje prestankom pravnog liса, otvaranjem stečajnog
postupka i postupka likvidacije.
Ро otvaranju postupka stečaja ili likvidacije u postupcima koji nastaju povodom stečajnog
postupka, kao i u postupcima koji su tekli pre otvaranja stečajnog postupka, а nastavljeni nakon
otvaranja navedenih postupaka, punomoćnici moraju da imaju punomoćje koje je izdao stečajni,
odnosno likvidacioni upravnik.
Glava VI
JEZIK U POSTUPKU
Član 95.
Stranke i drugi učesnici u postupku imaju pravo da na ročištima i prilikom usmenog preduzimanja
procesnih radnji pred sudom upotrebljavaju svoj jezik.
Ako se postupak vodi na jeziku koji stranke, odnosno drugi učesnici u postupku ne razumeju,
obezbediće im se ako to zahtevaju, usmeno prevođenje na jezik koji razumeju onoga što se
iznosi na ročištu, kao i usmeno prevođenje isprava koje se na ročištu koriste radi dokazivanja.
Ako је u sudu u službenoj upotrebi i jezik nacionalne manjine troškove prevođenja koji nastaju
upotrebom službenih jezika nacionalne manjine u postupku od strane učesnika postupka
obezbeđuje organ koji vodi postupak.
Stranke i drugi učesnici u postupku koji su slepi, gluvi ili nemi imaju pravo na besplatnog tumač a
u postupku pred sudom.
Član 96.
Pozivi, odluke i druga sudska pismena upućuju se stankama i drugim učesnicima u postupku na
srpskom jeziku.
Ako је u sudu u službenoj upotrebi i jezik nacionalne manjine, sud i na tom jeziku dostavlja
sudska pismena onim strankama i učesnicima u postupku koji su pripadnici te nacionalne
manjine ikoji se u postupku služe tim jezikom.
Član 97·
Stranke i drugi učesnici u postupku podnose sudu svoje tužbe, žalbe i druge podneske na jeziku
koji je u službenoj upotrebi u sudu.
Stranke i drugi učesnici u postupku mogu upućivati sudu svoje podneske i na jeziku nacionalnih
manjina koji nije u službenoj upotrebi u sudu ako је to u skladu sa zakonom.
Glava VII PODNESCI Član 98.
Tužba, protivtužba, odgovor na tužbu i pravni lekovi podnose se u pisanom obliku (podnesci).
Pisanu formu ispunjavaju i podnesci upućeni sudu telegramom i elektronskom poštom, u skladu
sa posebnim zakonom.
Podnesci moraju da budu razumljivi, da sadrže sve ono što је potrebno da bi ро njima moglo da
se postupi, а naročito: označenje suda, ime i prezime, poslovno ime privrednog društva ili
drugog subjekta, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih
zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca.
Ako izjava sadrli zahtev, stranka je dužna da u podnesku navede činjenice na kojima zahtev
zasniva, kao i dokaže ako је to potrebno.
Pisani podnesci se podnose isključivo izvan ročišta i to najkasnije 15 dana pre dana održavanja
ročišta.
Član 99.
Podnesci i prilozi koji treba da se dostave protivnoj stranci podnose se sudu u potrebnom broju
primeraka za sud i protivnu stranku.
Ako је na protivnoj strani više lica koja imaju zajedničkog zakonskog zastupnika ili
punomoćnika, za sva ta lica podnesci i prilozi mogu da se podnesu u jednom primerku.
Član 100.
Isprave koje se prilažu podnesku podnose se u izvorniku ili prepišu.
Ispravu priloženu u izvorniku sud će da zadržati, a protivnoj stranci da dozvoli da se upozna sa
njenom sadržinom. Kad prestane potreba da se izvornik isprave nalazi u sudu, vratiće se
podnosiocu na njegov zahtev. Sud može rešenjem da naloži podnosiocu da spisima priloži prepis
isprave.
Ako je isprava priložena u prepisu, sud će na zahtev protivne stranke rešenjem da naloži
podnosiocu da podnese sudu ispravu u izvorniku, а protivnom stranci dozvoliće da se upozna sa
njegovom sadržinom. Kad jе to potrebno, sud će rešenjem da odredi rok u kome isprava mora da
se podnese u izvorniku ili u overenom prepisu, odnosno pregleda.
Protiv rešenja iz st. 2. i 3· ovog člana nije dozvoljena žalba.
Član 101.
Ako је podnesak nerazumljiv ili nepotpun (član 98. stav 3), sud će stranci koja nema
punomoćnika da vrati podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije propisano.
Ako sud vrati podnesak stranci radi ispravke ili dopune, odrediće rok od osam dana za ponovno
podnošenje podneska.
Ako podnesak bude ispravljen, odnosno dopunjen i podnet sudu u roku određenom za dopunu ili
ispravku, smatraće se da je podnet sudu onog dana kad je prvi рut biо podnet.
Smatraće se da је podnesak povučen ako ne bude vraćen sudu u određenom roku, а ako bude
vraćen bez ispravke, odnosno dopune, odbaciće se.
Ako је podnesak, koji је u ime stranke podneo punomoćnik, odnosno javni pravobranilac ili javni
tužilac nerazumljiv ili nepotpun, sud će da ga odbaci.
Ako podnesci ili prilozi nisu podneti u dovoljnom broju primeraka, sud će da ih umnoži о trošku
stranke koja je propustila obavezu.
Glava VIII
ROKOVI I ROČIŠTA
1.Rokovi
Član 102.
Ako rokovi nisu određeni zakonom, određuje ih sud s obzirom na okolnosti slučaja.
Rokove iz stava 1. ovog člana određuje sud u skladu sa vremenskim okvirom.
Član 103.
Rokovi se računaju na dane, mesece i godine.
Као prvi dan roka određenog na dane uzima se dan posle dana dostavljanja ili saopštenja odluke
ili posle dana u koji pada događaj od koga se ро zakonu računa početak roka.
Rok određen na mesece ili godine završava se onog dana u poslednjem mesecu ili godini koji ро
svom broju odgovara danu u koji ga је sud odredio ili danu u koji pada događaj od koga se ро
zakonu računa početak roka.
Ako poslednji dan roka pada na državni praznik ili u nedelju ili u neki drugi dan kad sud ne radi,
rok ističe protekom prvog narednog radnog dana.
Odredbe stava 4· ovog člana primenjuju se ina rok u kome ро posebnim propisima mora da se
podnese tužba, kao ina rok zastarelosti potraživanja ili nekog drugog prava.
Član 104.
Podnesak koji је vezan za rok је blagovremen ako је podnet sudu pre isteka roka.
Dan podnošenja podneska upućenog sudu preko pošte preporučenom pošiljkom ili upućenog
telegrafskim putem smatra se kao dan podnošenja sudu.
Ako је podnesak upućen telegrafskim putem, smatraće se da je podnet u roku samo ako uredan
podnesak naknadno bude podnet sudu ili bude upućen sudu preporučenom pošiljkom u roku od
tri dana od dana predaje telegrama pošti.
Ako је podnesak upućen elektronskom poštom, kao vreme podnošenja sudu smatra se vreme koje
је naznačeno u potvrdi о prijemu elektronske pošte.
Za 1ica koja se nalaze u Vojsci Srbije na vojnoj službi i ostala lica koja se nalaze u službi u
vojnim jedinicama, odnosno vojnim ustanovama, dan predaje podneska vojnoj jedinici, odnosno
vojnoj ustanovi smatra se kao dan podnošenja sudu.
Za lica lišena slobode dan predaje podneska zavodu za izvršenje krivičnih sankcija smatra se kao
dan podnošenja sudu.
Ako је podnesak koji је vezan za rok predat ili upućen nenadležnom sudu pre isteka roka, а
stigne nadležnom sudu posle isteka roka, smatraće se da je podnet na vreme, ako se njegovo
podnošenje nenadležnom sudu može pripisati neznanju ili očiglednoj omašci podnosioca,
Odredbe st. 1. do 7· ovog člana primenjuju se i na rok u kome ро posebnim propisima tužba
mora da se podnese, kao ina rok zastarelosti potraživanja ili nekog drugog prava.
2, Ročišta
Član 105.
Ročište određuje sud kad je to zakonom propisano ili kad zahtevaju potrebe postupka, u skladu sa
vremenskim okvirom. Protiv rešenja о određivanju ročišta nije dozvoljena Žalba.
Sud će na ročište blagovremeno da pozove stranke i ostala lica čije prisustvo smatra potrebnim.
Uz poziv će stranci da dostavi podnesak koji је dao povod za određivanje ročišta, а u pozivu će da
se naznači mesto, prostorija i vreme održavanja ročišta. Ako se uz poziv ne dostavlja podnesak, u
pozivu će da se navedu stranke, predmet spora, kao i radnja koja će da se preduzme na ročištu.
Sud će u pozivu za pripremno ročište ili prvo ročište za glavnu raspravu da upozori stranke na
zakonske posledice izostanka sa ročišta, kao i na dužnost da obaveste sud о promeni adrese (član
144).
Sadržina poziva je ista za sve učesnike u postupku, bez obzira na njihovo svojstvo u postupku,
ako ovim zakonom nije drugačije propisano.
Član 106.
Sud može da uputi strankama i drugim učesnicima u postupku poziv za ročište ili obaveštenje о
otkazivanju Ročišta putem elektronske pošte, telegramom ili drugim elektronskim prenosiocem
poruka, pod uslovom da је takvim načinom pozivanja moguće da sud primi povratni podatak da је
lice poziv, odnosno obaveštenje primilo.
Član 107.
Ročište se, ро pravilu, održava u sudskoj zgradi.
Sud može da odluči da se ročište održi izvan sudske zgrade ako nađe da је to opravdano. Protiv
ovog rešenja nije dozvoljena žalbа.
Član 108.
Sud može izuzetno da odloži ročište ako је to potrebno radi izvođenja dokaza ili zbog
sprečenosti sudije.
Prilikom odlaganja ročišta, sud će uvek da odredi nov vremenski okvir, koji ne može da bude
duži od jedne trećine prvobitno određenog vremenskog okvira.
Kad se ročište odloži, sud će odmah da odredi mesto i vreme održavanja odloženog ročišta u
okviru vremenskog okvira iz stava 2. ovog člana.
Protiv rešenja о odlaganju ročišta nije dozvoljena žalba.
3· Vraćanje u pređašnje stanje
Član 109.
Ako stranka propusti ročište ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi
pravo na preduzimanje te radnje, sud će toj stranci na njen predlog da dozvoli da naknadno
izvrši tu radnju (vraćanje u pređašnje stanje) kad pošto je opravdani razlozi za propuštanje.
Ako se dozvoli vraćanje u pređašnje stanje postupak se vraća u ono stanje u kome se nalazio pre
propuštanja i ukidaju se sve odluke koje je sud zbog propuštanja dоnео.
Član 110.
Predlog za vraćanje u pređašnje stanje podnosi se sudu kod koga је trebalo da se izvrši
propuštena radnja.
Predlog mora da se podnese u roku od osam dana, računajući od dana kad је prestao razlog koji
је prouzrokovao propuštanje, а ako је stranka tek kasnije saznala za propuštanje, od dana kad је
za to saznala.
Posle proteka 60 dаnа od dana propuštanja ne može da se traži vraćanje u pređašnje stanje.
Ako se vraćanje u pređašnje stanje predlaže zbog propuštanja roka, predlagač је dužan da
istovremeno sa podnošenjem predloga preduzme i propuštenu radnju.
Član 111.
Vraćanje u pređašnje stanje nije dozvoljeno ako је propušten rok iz člana 110. st. 2. i 3· ovog
zakona ili ako је propušteno ročište određeno povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje.
Član 112.
Predlog za vraćanje u pređašnje stanje ne utiče na tok parnice, ali sud može da odluči da zastane
sa postupkom do pravnosnažnosti rešenja о predlogu.
Član 113.
Neblagovremene i nedozvoljene predloge za vraćanje u pređašnje stanje sud odbacuje rešenjem.
Predlog za vraćanje u pređašnje stanje koji nije zasnovan na opštepoznatim činjenicama, а
stranka uz predlog nije podnela niti predložila odgovarajuće dokaze ili uz predlog nije preduzela
propuštenu radnju, odbaciće sud kao neuredan,
О predlogu za vraćanje u pređašnje stanje odlučuje se, ро pravilu, bez rasprave.
Ako sud nađe da je radi pravilnog utvrđivanja činjenica potrebno da se izvedu dokazi zakazaće
ročište.
Član 114·
Protiv rešenja kojim se usvaja predlog za vraćanje u pređašnje stanje nije dozvoljena žalba, osim
ako је usvojen neblagovremen, nedozvoljen ili neuredan predlog.
Glava IX
ZAPISNICI
Član 115.
Zapisnik se sastavlja о radnjama preduzetim na ročištu.
Zapisnik se sastavlja i о važnijim izjavama ili saopštenjima koje stranke ili drugi učesnici daju
izvan ročišta. О manje važnijim izjavama ili saopštenjima neće da se sastavlja zapisnik nego će
da se samo stavi službena beleška nа spisu.
Zapisnik piše zapisničar.
Sudija može da poveri vođenje zapisnika sudijskom pomoćniku ili sudijskom pripravniku.
Član 116.
U zapisnik se unosi: naziv i sastav suda, mesto gde se vrši radnja, dan i čas kad se vrši radnja,
naznačenje predmeta spora i imena prisutnih stranaka ili trećih lica, odnosno njihovih zakonskih
zastupnika ili punomoćnika.
Zapisnik sadrži bitne podatke о sadržini preduzete radnje. U zapisnik о glavnoj raspravi nаročito
će da se unese: da li је rasprava bila javna ili је javnost bilа isključena, sadržina izjava stranaka,
njihovi predlozi, dokazi koje su ponudile, dokazi koji su izvedeni, uz navođenje sadržine iskaza
svedoka i veštaka, kao i odluke suda donete na ročištu.
Član 117.
Zapisnik mora da se vodi uredno, u njenu ne sme ništa da se briše, dodaje ili menja, pošto ga
stranke i zapisničar svojim potpisima overe.
Član 118.
Zapisnik se sastavlja izradom pisanog teksta na osnovu glasnog diktata sudije, а može i na
osnovu stenografskih beležaka ili zapisa načinjenog роmоću uređaja za tonsko ili optičko
snimanje.
Stranke imaju pravo uvida u zapisnik i materijal iz stava 1, ovog člana, pravo da pročitaju
zapisnik ili da zahtevaju da im se pročita, kao i da podnesu prigovor na sadržinu zapisnika.
Pravo iz stava 2. ovog člana imaju i druga lica čija je izjava uneta u zapisnik, ali samo u pogledu
onog dela zapisnika koji sadrži njihovu izjavu.
Ispravke ili dodaci u pogledu sadržine zapisnika koje treba da se izvrše povodom prigovora
stranaka ili drugih lica ili ро službenoj dužnosti uneće se na kraju zapisnika. Na zahtev ovih lica
uneće se i prigovori koji nisu usvojeni.
Član 11.9.
Sud može da odluči rešenjem, ро službenoj dužnosti ili na predlog stranaka, da se ročište snima
tonski ili optički.
Protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena posebna žalba.
Snimak mora da sadrži sledeće podatke: naziv i sastav suda, mesto, datum i vreme održavanja
ročišta, predmet spora i imena stranaka ili drugih liса, njihovih zakonskih zastupnika ili
punomoćnika, kao i podatke о identitetu liса čija se izjava snima i u kom svojstvu se izjava daje.
Ukoliko se izjave više lica snimaju, iz snimka jasno mora da se raspozna koje lice је dalo izjavu.
Stranke imaju pravo na kopiju snimka iz stava 3· ovog člana, а druga lica ako za to imaju
opravdani interes.
Član 120.
Tonski, odnosno optički snimak ročišta је deo sudskog spisa.
Način snimanja ročišta, prenošenja snimka u zapisnik i način čuvanja snimka ročišta uređuje se
Sudskim poslovnikom.
Član 121..
Tonski zapis se, u skladu s odredbama ovog zakona, u roku od osam dana od dana obavljenog
snimanja, prenosi u pisani oblik koji mora da sadrži sve što se nalazi u tonskom zapisu. Pisani
oblik tonskog zapisa predstavlja zapisnik.
Stranke mogu da traže zapisnik iz stava 1. ovog člana.
Ako se zapisnik iz stava 1. ovog Člana i tonski zapis bitno razlikuju ро sadržini, stranka ima
pravo da podnese prigovor sudiji u roku od osam dana od dana dostavljanja zapisnika.
Sud će ро prigovoru stranke iz stava 3. ovog člana, u roku od tri dana rešenjem da izmeni
zapisnik iz stava 1. ovog člana ili da odbije prigovor. Protiv tog rešenja niје dozvoljena posebna
žalba.
Član 122.
Zapisnik potpisuju predsednik veća, zapisničar, stranke, odnosno njihovi zastupnici ili
punomoćnici, tumač i prevodilac.
Svedok i veštak potpisuju svoj iskaz na zapisniku, ako se njihovo saslušanje vrši pred zamoljenim
sudom.
Nepismeno lice ili liсе koje ne može da se potpiše staviće na zapisnik otisak prsta, а zapisničar ćе
ispod otiska da upiše njegovo ime i prezime i da navede sa kog prsta je stavljen otisak. Ukoliko
lice ne može da ostavi otisak prsta, sudija će utvrditi ovu činjenicu u zapisniku i overiti ispod
ovog teksta svojim potpisom.
Ako se stranka, zastupnik ili punomoćnik, svedok ili veštak udalji pre potpisivanja zapisnika ili
neće da potpiše zapisnik, to će da se zabeleži u zapisniku i da se navede razlog koji је iznet.
Član 123.
O većanju i glasanju sastavlja se poseban zapisnik. Ako је kod suda u postupku ро pravnom leku
odluka doneta je dvoglasno, umesto zapisnika sastavlja se beleška о većanju i glasanju.
Zapisnik о većanju i glasanju sadrži tok glasanja i izreku odluke.
Izdvojena mišljenja priključuju se zapisniku о većanju i glasanju, ako nisu uneta u sam zapisnik.
Zapisnik, odnosno belešku о glasanju potpisuju svi članovi veća i zapisničar.
Zapisnik о većanju i glasanju zatvoriće se u poseban omot. Ovaj zapisnik može da razgleda
sama·sud koji rešava о pravnom leku u postupku ро pravnom leku i u tom slučaju zapisnik će
ponovo da se zatvori u poseban omot i na omotu da se naznači da је zapisnik razgledan.
Glava X
DONOŠENJE ODLUКA
Član 124.
Sud donosi odluke u obliku presude ili rešenja.
О tužbenom zahtevu sud odlučuje presudom, а u postupku zbog smetanja državine rešenjem. Kad
ne odlučuje presudom, sud odlučuje rešenjem. ·
U postupku izdavanja platnog naloga rešenje kojim se usvaja tužbeni zahtev donosi se u obliku
platnog naloga.
Odluka о troškovima u presudi smatra se rešenjem.
Član 125.
Odluke veća donose se posle većanja glasanjem.
U prostoriji u kojoj se veća i glasa mogu da budu prisutni samo članovi veća i zapisničar. Odluku
о jednostavnijim pitanjima, vеćе može da donese i u samom zasedanju.
Član 126.
Predsednik vеćа rukovodi većanjem i glasanjem i glasa poslednji.
Za svaku odluku veća potrebna је većina glasova.
Ako se u pogledu pojedinih pitanja о kojima se odlučuje glasovi raspodele na više različitih
mišljenja, tako da nijedno od njih nema većinu, pitanja će da se razdvoje i glasanje će da se
ponavlja sve dok se ne postigne većina.
Član 127.
Pre odlučivanja о glavnoj stvari sud odlučuje da lije potrebno da se dopuni postupak, kao i о
drugim prethodnim pitanjima.
Ako pri rešavanju о glavnoj stvari treba da se odluči о više zahteva, о svakom zahtevu glasaće
se posebno.
Glava XI
DOSTAVLJANJE PISMENA I RAZМATRANJE SPISA
1. Način dostavljanja
Član 128.
Pismena se dostavljaju neposredno u sudu, preko pošte, lica registrovanih za obavljanje poslova
dostavljanja, lica zaposlenog u sudu, drugih državnih organa, lica sa javnim ovlašćenjima ili
drugih lica određenih posebnim propisima, na način propisan ovim zakonom.
Lice koje vrši dostavljanje dužno је da na zahtev lica kome se dostavljanje vrši dokaže svojstvo
lica ovlašćenog za dostavljanje.
Lica koja dostavljač zatekne na mestu na kome treba da se izvrši dostavljanje dužna su da na
njegov zahtev pruže podatke о svom identitetu.
Nadležni organ policije je dužan da na zahtev suda pomogne prilikom obavljanja poslova
dostavljanja.
Član 129.
Dostavljanje može da se vrši i elektronskom putem, u. skladu. sa posebnim propisima,
Dostavljanje elektronskim putem se smatra izvršenim pod uslovom da је takvim načinom
dostavljanja moguće da se obezbedi povratni podatak da je lice primilo pismeno.
Potvrda о prijemu pismena dostavljenog elektronskim putem predstavlja odštampani elektronski
zapis о danu i času kada је uređај za elektronski prenos podataka zabeležio da је pismeno
poslato primaocu, naziv pošiljaoca i primaoca i naziv pismena.
Član 130.
Stranke mogu da neposredno i blagovremeno upućuju podneske i druga pismena jedna drugoj i
da podnesak i druga pismena, zajedno sa dokazom о dostavljanju, podnesu sudu.
Odredba stava 1. ovog člana ne primenjuje se nа pismena za koje је propisano lično
dostavljanje.
Član 131.
Dostavljanje fizičkim licima vrši se na adresu koja је označena u tužbi, odnosno nа adresu
prebivališta ili boravišta upisanu kod organa nadležnog za vođenje evidencije о ličnim kartama.
Dostavljanje državnim organima, organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave
vrši se predajom pismena u prostoriji za prijem pismena ili pisarnici. Као dan dostavljanja
smatra se dan predaje pismena.
Dostavljanje pravnim licima vrši se predajom pismena u prostorijama pravnog lica zaposlenom
licu u pravnom licu, odnosno zastupniku pravnog lica na adresu izjavnog registra, odnosno na
adresu njegovog prebivališta.
Član 132.
Vojnim licima, pripadnicima policije i zaposlenima u suvozemnom, rečnom, pomorskom i
vazdušnom saobraćaju dostavljanje poziva može da se vrši i preko njihove komande, odnosno
neposrednog starešine ili rukovodioca, а ро potrebi može da im se na taj način vrši i dostavljanje
ostalih pismena.
Član 133·
Ako dostavljanje treba da se izvrši fizičkim ili pravnim licima u inostranstvu ili stranim
državljanima koji uživaju imunitet, dostavljanje će da se izvrši diplomatskim putem, ako u
međunarodnom ugovoru ili u zakonu (član 146) nije drugačije predviđeno.
Ako dostavljanje pismena treba da se izvrši državljanima Republike Srbije u inostranstvu,
dostavljanje može da se izvrši preko nadležnog konzularnog predstavnika ili diplomatskog
predstavnika Republike Srbije koji vrši konzularne poslove u stranoj državi ili preko pravnog lica
međunarodno registrovanog za obavljanje poslova dostavljanja.
Dostavljanje pravnim licima koja imaju sedište u inostranstvu а predstavništvo u Republici Srbiji
može da se izvrši njihovom predstavništvu.
Član 134.
Licima lišenim slobode dostavljanje se vrši preko zavoda za izvršenje krivičnih sankcija.
Član 135·
Ako stranka ima zakonskog zastupnika dostavljanje se vrši zakonskom zastupniku, ako u zakonu
nije drugačije propisano.
Ako stranka ima više zakonskih zastupnika odnosno punomoćnika, dovoljno је da se dostavljanje
izvrši jednom od njih.
Član 136.
Dostavljanje punomoćniku advokatu može da se izvrši i predajom pismena licu koje radi u
njegovoj advokatskoj kancelariji.
Dostavljanje punomoćniku advokatu može da se izvrši i predajom pismena odraslom članu
porodičnog domaćinstva, ako punomoćnik delatnost obavlja u stanu.
Dostavljanje javnom beležniku i izvršitelju može da se izvrši na način propisan stavom 1. ovog
člana.
Član 137.·
Pravnim licima i advokatima dostavljanje pismena može da se vrši u sudu polaganjem u poseban
pregradak na njihov zahtev i ро odluci predsednika suda.
Dostavljanje iz stava 1. ovog člana vrši ovlašćeno liсе suda.
Član 138.
Advokat, odnosno ovlašćeni predstavnik pravnog lica koji preuzima sudska pismena iz sudskog
pregratka dužan је da preuzme sva pismena koja su položena u pregradak.
Advokat, odnosno ovlašćeni predstavnik pravnog liса је dužan da pismeno preuzme iz sudskog
pregratka u roku od osam dana od dana polaganja u sudski pregradak. Ako pismeno ne bude
podignuto u tom roku, dostavljanje se vrši isticanjem pismena na oglasnu tаblu suda i
dostavljanje se smatra izvršenim ро isteku roka od osam dana od dana isticanja pismena na
oglasnu tablu suda.
Advokat može da ovlasti lice koje је zaposleno u njegovoj advokatskoj kancelariji da pismena
preuzme iz sudskog pregratka.
Član 139.·
Dostavljanje se vrši licu kome dostavljanje treba da se izvrši svakog dana na radnom mestu u
radno vreme, ili u stanu samo od 7 do 22 sata ili u sudu kad se to lice tamo zatekne ili kada ga sud
zbog dostavljanja pozove.
Dostavljanje može da se izvrši i u drugo vreme i na drugom mestu, na osnovu posebne odluke
suda koju je dostavljač, na zahtev, dužan da pokaže.
Član 140.
Ako se lice kome se pismeno dostavlja ne zatekne u svom stanu, dostavljanje se vrši predajom
pismena nekom od njegovih odraslih članova domaćinstva koji је dužan da primi pismeno.
Ako se dostavljanje vrši na radnom mestu lica kome se pismeno dostavlja, а to lice se tu ne
zatekne, dostavljanje će da se izvrši licu koje na istom mestu radi, ako ono pristane da primi
pismeno.
Ako dostavljanje nije moglo da se izvrši ро odredbama st, 1. i 2. ovog člana, dostavljanje ćе da se
izvrši pribijanjem pismena na vrata stana ili prostorija pravnog lica i time se smatra da је
dostavljanje izvršeno.
Predaja pismena drugom licu nije dozvoljena ako ono učestvuje u parnici kao protivnik lica kome
se dostavljanje izvršava.
Član 141.
Tužba, rešenje о platnom nalogu, presuda, rešenje protiv kog је dozvoljena posebna žalba i pravni
lek dostaviće se lično stranci, odnosno zakonskom zastupniku ili punomoćniku.
Ako se lice kome pismeno mora lično da se dostavi ne zatekne tamo gde dostavljanje treba da se
izvrši, pod uslovom da је adresa tačna, dostavljač će da ostavi obaveštenje da pismeno može da
se preuzme sudu u roku od 30 dana od dana pokušanog dostavljanja. U tom slučaju kopija
pismena se ističe ina oglasnoj tabli suda.
Ро proteku roka iz stava 2. ovog Člana, smatra se da је dostavljanje izvršeno.
Obaveštenje iz stava 2. ovog člana sadrži: ime i prezime lice kome је pokušano dostavljanje,
svojstvo u postupku, datum i čas kada је pokušano dostavljanje, adresu na kojoj је pokušano
dostavljanje, naznaku da pismeno može da preuzme u sudu u roku od 30 dana, da će kopija
pismena biti istaknuta na oglasnoj tabli suda, kao i da će ро proteku ovog roka da se smatra da је
dostavljanje izvršeno.
Ako pismeno iz stava 1. ovog člаnа treba da se dostavi državnim organima i pravnim licima,
dostavljanje se vrši ро odredbama člana 131. ovog zakona.
2. Odbijanje prijema
Član 142.
Ako lice kome је pismeno uрućеnо, odnosno odrasli član njegovog domaćinstva, odnosno
ovlašćeno lice ili zaposleni u državnom organu ili pravnom licu, bez opravdanog razloga odbije
da primi pismeno, dostavljač će da ga ostavi u stanu ili u prostorijama gde lice kome је pismeno
upućeno radi ili će pismeno da р1·Љiје na vrata stana ili prostorije. Na dostavnici će da se
zabeleži dan, čas i razlog odbijanja prijema, kao i mesto gde je pismeno ostavljeno, i time se
smatra da je dostavljanje izvršeno.
3· Utvrđivanje i promena adrese
Član 143.
Stranka је dužna da saopšti sudu adresu protivne stranke kojoj pismeno treba lično da se dostavi.
Ako sud nije u mogućnosti da uruči pismeno na saopštenoj adresi, ро službenoj dužnosti
pribaviće od nadležnog organa, adresu prebivališta i boravišta stranke kojoj pismeno treba lično
dostaviti i izvršiće dostavljanje na tako prijavljenoj adresi, u skladu sa odredbama ovog zakona.
Član 144.
Kad stranka ili njen zastupnik do dostavljanja odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava
promene adresu, dužni su da о tome odmah obaveste sud.
Ako oni to ne učine, sud će da odredi da se sva dalja dostavljanja u parnici za tu stranku vrše
isticanjem pismena na oglasnu tabli suda.
Dostavljanje se smatra izvršenim ро proteku roka od osam dana od dana isticanja pismena na
oglasnu tablu suda.
Ako punomoćnik, odnosno punomoćnik za primanje pismena do dostavljanja odluke kojom se
postupak pravnosnažno okončava promeni svoju adresu, а ne obavesti о tome sud, dostavljanje
će da se izvrši kao da punomoćnik nije ni postavljen.
Odredbe iz st. 1. do 4. ovog člana primenjuju se i u postupku ро vanrednom pravnom leku.
Član 145.
Stranka ili njen zakonski zastupnik koja odsustvuje duže od 30 dana sa adrese na kојu је
dostavljanje već izvršeno, dužna је da о tome obavesti sud i odredi punomoćnika za primanje
pismena.
4· Punomoćnik i zastupnik za primanje pismena
Član 146.
Stranku ili njenog zakonskog zastupnika koji se nalaze u inostranstvu, а nemaju punomoćnika u
Republici Srbiji, sud će da pozove da u roku od 30 dana od dana dostav1janja poziva odrede
punomoćnika za primanje pismena u Republici Srbiji. Ako stranka ili njen zakonski zastupnik
ne odrede takvog punomoćnika, sud će stranci na njen trošak da postavi privremenog zastupnika
ovlašćenog za primanje pismena i о tome će da obavesti stranku, odnosno njenog zakonskog
zastupnika.
Ako punomoćnik za primanje pismena otkaže punomoćje, а stranka ne odredi drugog
punomoćnika u roku od 30 dana od prijema obaveštenja о otkazu punomoćja, sud će stranci nа
njen trošak da postavi zastupnika za primanje pismena i da vrši dostavljanje preko njega, dok ne
primi obaveštenje stranke о određivanju novog punomoćnika.
Stranci koja opozove punomoćnika za primanje pismena i istovremeno ne odredi drugog
punomoćnika, sud će dostavljanje da vrši isticanjem pismena na oglasnu tablu suda, sve dok ta
stranka ne odredi drugog punomoćnika za primanje pismena.
Član 147.
Ako suparničari nemaju zajedničkog zakonskog zastupnika, odnosno punomoćnika, sud može
da ih pozove da u određenom roku odrede zajedničkog punomoćnika za primanje pismena.
Istovremeno, sud će da obavesti suparničare da će jednog od njih da postavi za punomoćnika za
primanje pismena ako oni sami ne odrede takvog punomoćnika.
5· Dostavnica
Član 148.
Potvrdu о izvršenom dostavljanju (dostavnicu) potpisuju primalac i dostavljač, рunim imenom i
prezimenom uz označenje svojstva primaoca. Primalac će na dostavnici slovima sam da napiše
dan prijema.
Ako је primalac nepismen ili nije u stanju da se potpiše, dostavljač će da napiše njegovo ime i
prezime i slovima dan prijema i zabeleži na dostavnici razlog zbog koga primalac nije stavio
svoj potpis.
Ako primalac odbije da potpiše dostavnicu, dostavljač će to da zabeleži na dostavnici i napiše
slovima dan predaje čime se smatra da је dostavljanje izvršeno.
Ako је dostavljanje izvršeno ро odredbi člana 141. ovog zakona, nа dostavnici će da se zabeleži
dan i čas pokušaja dostavljanja, kao i naznaka da је ostavljeno obaveštenje iz člana 141. ovog
zakona.
Ako је ро odredbama ovog zakona pismeno predato drugom licu, а ne onome kome je pismeno
trebalo da se dostavi, dostavljač će na dostavnici da naznači odnos ta dva lica.
Ako је nа dostavnici netačno naznačen datum dostavljanja, smatraće se da је dostavljanje
izvršeno onog dana kad је pismeno predato.
6. Pregledanje i prepisivanje spisa
Član 149.·
Stranke, njihovi zastupnici i punomoćnici imaju pravo da pregledaju, fotokopiraju, fotografišu i
prepisuju spis parnice u kojoj učestvuju.
Drugim licima koja imaju opravdan interes dozvoliće se radnje iz stava 1. ovog člana u pogledu
pojedinih spisa.
Kad je postupak u toku, dozvolu za radnje iz st. 1. i 2. ovog člana da je sudija, а kad je postupak
okončan, predsednik suda, odnosno zaposleni u sudu koga on odredi.
Glava XII
TROŠKOVI POSTUPКA.
1. Parnični troškovi i troškovi u postupku za obezbeđenje dokaza
Član 150.
Parnični troškovi su izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka.
Parnični troškovi obuhvataju i nagradu za rad advokata i drugih licа kojima zakon priznaje pravo
na nagradu.
Član 151.
Svaka stranka prethodno sama snosi troškove koje је prouzrokovala svojim radnjama.
Član 152.
Ako stranka predloži izvođenje dokaza, dužna је da ро nalogu suda unapred položi iznos
potreban za podmirenje troškova koji će da nastanu povodom izvođenja dokaza.
Ako izvođenje dokaza predlažu оbе stranke, sud će da odredi da iznos potreban za podmirenje
troškova polože оbе stranke na jednake delove. Ako је sud odredio izvođenje dokaza ро
službenoj dužnosti, odrediće da iznos položi stranka na koju pada teret dokazivanja činjenice о
kojoj se izvodi dokaz.
Ako se u toku postupka stranke sporazumeju da se pokuša medijacija ili sud uputi stranke na
postupak medijacije sud će da odredi da iznos potreban za podmirenje troškova ovog postupka
polože оbе stranke na jednake delove.
Sud će da odustane od izvođenja dokaza ako iznos potreban za podmirenje troškova ne bude
роložen u roku koji sud odredi. U tom slučaju sud će s obzirom na sve okolnosti, ро svom
uverenju da ceni od kakvog je značaja to što stranka nije u roku položila iznos potreban za
podmirenje troškova.
Izuzetno od odredbe stava 4. ovog člana, ako sud ро službenoj dužnosti odredi izvođenje dokaza
radi utvrđivanja činjenica u vezi sa primenom člana 3· stav 3. ovog zakona, а stranke ne polože
određeni iznos, troškovi za izvođenje dokaza isplatiće se iz sredstava suda.
Član 153.·
Stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove.
Ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh da odredi da
svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova.
Sud može da odluči da jedna stranka naknadi sve troškove koje је protivna stranka imala ako
protivna stranka nije uspela samo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, а zbog tog dela nisu
nastali posebni troškovi.
Sud će prema rezultatu dokazivanja, da odluči da licе troškove iz člana 152. stav 5· ovog zakona
da snosi jedna ili obе stranke ili će ti troškovi da padnu na teret sredstava suda.
Umešač ima pravo na naknadu troškova od protivne stranke samo za parnične radnje preduzete
umesto stranke kojoj se pridružio.
Član 154.
Sud će prilikom odlučivanja koji će troškovi da se naknade stranci da uzme u obzir samo one
troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice. О tome koji su troškovi bili potrebni, kao i о
iznosu troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti.
Ako је propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se ро toj
tarifi.
Član 155.
Stranka је dužna da nezavisno od ishoda parnice naknadi protivnoj stranci troškove koje је
prouzrokovala svojom krivicom ili slučajem koji se njoj dogodio. Sud može da odluči da
zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke naknadi protivnoj stranci troškove koje је
prouzrokovao svojom krivicom.
Član 156.
Tužilac će da naknadi tuženom parnične troškove ako tuženi nije dao povod za tužbu iako је
priznao tužbeni zahtev u odgovoru na tužbu, odnosno na pripremnom ročištu, а ako se ne održava
pripremno ročište onda na glavnoj raspravi pre nego što se upustio u raspravljanje o glavnoj
stvari.
Član 157.
Tužilac koji povuče tužbu dužan је da protivnoj stranci naknadi parnične troškove, osim ako је
povlačenje tužbe usledilo odmah posle ispunjenja zahteva od strane tuženog.
Stranka koja povuče pravni lek dužna је da protivnoj stranci naknadi troškove nastale povodom
pravnog leka.
Član 158.
Svaka stranka snosi svoje troškove ako је parnica okončana sudskim poravnanjem ili
poravnanjem posle uspele medijacije, osim ako se stranke drugačije nе sporazumeju ili ako je to
posebnim zakonom drugačije propisano.
U parnične troškove ulaze troškovi poravnanja koje је pokušano, а nije uspelo i troškovi
medijacije koja je pokušana (član 152. stav 3), а nije uspela.
Član 159.·
Ako u izlučnoj parnici bude usvojen tužbeni zahtev za izlučenje stvari, а sud utvrdi da je tuženi
kao poverilac u izvršnom postupku imao opravdanih razloga da smatra da ne postoje prava
trećih lica na ovim stvarima, sud će da odredi da svaka stranka snosi svoje troškove.
Član 160.
Suparničari snose troškove najednake delove. Ako postoji znatna razlika u pogledu njihovog
udela u predmetu spora, sud će prema srazmeri tog udela odrediti koliki će deo troškova
naknaditi svaki od suparničara.
Suparničari koji su solidarno odgovorni u glavnoj stvari, odgovaraju solidarno i za troškove
dosuđene protivnoj stranci.
Za troškove prouzrokovane posebnim parničnim radnjama pojedinih suparničara ostali su
parničari nе odgovaraju.
Član 161.
Ako javni tužilac učestvuje u postupku kao stranka, on ima pravo na naknadu troškova, ali nе i
pravo na nagradu.
Troškovi u postupku iz stava 1. ovog člana koje bi ро odredbama ovog zakona trebalo da snosi
javni tužilaс isplatiće se iz sredstava javnog tužilaštva.
Svaka stranka snosi svoje troškove koji su nastali učestvovanjem javnog tužioca u postupku (Član
214).
Troškovi koje je javni tužilac imao povodom svog učestvovanja u postupku (član 214) padaju na
teret sredstava javnog tužilaštva.
Član 162.
Odredbe о troškovima primenjuju se i na stranke koje zastupa javno pravobranilaštvo. U tom
slučајu troškovi postupka obuhvataju i iznos koji bi se stranci priznao na ime nagrade advokatu.
Član 163.
О naknadi troškova odlučuje sud na određeni zahtev stranke, bez raspravljanja.
Stranka je dužna da u zahtevu opredeli vrstu i iznos troškova za koje traži naknadu.
Zahtev za naknadu troškova stranka је dužna da podnese najkasnije do završetka raspravljanja
koje prethodi odlučivanju о troškovima, а ako se radi о donošenju odluke bez prethodnog
raspravljanja stranka је dužna da zahtev za naknadu troškova podnese u predlogu о kome sud
treba da odluči.
О zahtevu za naknadu troškova sud će da odluči u presudi ili rešenju kojim se okončava роstupak
pred tim sudom.
U slučaju usmenog objavljivanja presude ili rešenja kojim se nalaže naknada troškova, sud može
da odluči da će iznos troškova da odmeri u pismeno izrađenoj presudi, odnosno rešenju, ako
rešenje treba da se dostavi strankama.
U toku postupka sud će posebnim rešenjem da odluči о naknadi troškova samo ako pravo na
naknadu troškova ne zavisi od odluke о glavnoj stvari.
U slučaju iz člana 157· ovog zakona, ako povlačenje tužbe ili pravnog leka nije izvršeno na
ročištu, kao i u drugim slučajevima kada je odluka doneta izvan ročišta, zahtev za naknadu
troškova može da se podnese u roku od osam dana od dana dostavljanja obaveštenja о povlačenju
tužbe, odnosno dostavljanja odluke,
Član 164.
Sud u delimičnoj presudi ili međupresudi može da odluči da se odluka о troškovima donese uz
konačnu odluku.
Član 165.
Ako sud odbaci ili odbije pravni lek, odlučiće i о troškovima nastalim u postupku povodom tog
pravnog leka.
Ako sud preinači odluku protiv koje је izjavljen pravni lek ili ukine tu odluku i odbaci tužbu,
odlučiće о troškovima celog postupka.
Ako se ukine odluka protiv koje је izjavljen pravni lek i predmet vrati na ponovno suđenje,
ostaviće se da se о troškovima postupka povodom pravnog leka odluči u konačnoj odluci.
Sud može da postupi ро odredbi stava 3. ovog člana i ako odluku protiv koje je izjavljen pravni
lek samo delimično ukine.
Član 166.
Odluka о troškovima sadržana u presudi može da se pobija samo žalbom na rešenje ako se
istovremeno ne pobija i odluka о glavnoj stvari.
Ako jedna stranka роbiја presudu samo u pogledu troškova, а druga u pogledu glavne stvari,
drugostepeni sud će jednom odlukom da odluči о оbа pravna leka.
Član 167.
Troškove postupka za obezbeđenje dokaza snosi stranka koja је podnela predlog za obezbeđenje
dokaza. Ona је dužna da naknadi i troškove protivnoj stranci, odnosno postavljenom
privremenom zastupniku.
Ove troškove stranka može naknadno da ostvaruje kao deo parničnih troškova, prema uspehu u
parnici.
2. Oslobađanje od plaćanja troškova postupka
Član 168.
Sud će da oslobodi od plaćanja troškova postupka stranku koja prema svom opštem imovnom
stanju nije u mogućnosti da snosi ove troškove.
Oslobođenje od plaćanja troškova postupka obuhvata oslobođenje od plaćanja takse i
oslobođenje od polaganja predujma za troškove svedoka, veštaka, uviđaja i sudskih oglasa.
Sud može da oslobodi stranku i samo od plaćanja takse, u skladu sa posebnim ·zakonom.
Prilikom donošenja odluke о oslobođenju od plaćanja troškova postupka sud ceni sve okolnosti, а
naročito uzima u obzir vrednost predmeta spora, broj lica koje stranka izdržava i prihode i
imovinu koje imaju stranka i članovi njene porodice.
Član 169.
Odluku о oslobađanju od plaćanja troškova postupka donosi prvostepeni sud na predlog stranke.
Stranka koja zahteva oslobađanje od troškova dužna je da uz predlog navede činjenice i podnese
dokaze kojima se činjenice potvrđuju.
Ako је to potrebno i sam sud može ро službenoj dužnosti da pribavi potrebne podatke i
оbаveštenja о imovnom stanju stranke koja traži oslobađanje, а može о tome da sasluša i stranku.
Protiv rešenja suda kojim se usvaja predlog stranke nije dozvoljena posebna žalba.
Član 170.
Sud će u toku čitavog postupka da prizna stranci pravo na besplatnu pravnu pomoć. kad је
stranka potpuno oslobođena od plaćanja troškova postupka (Član 168. stav 2), ako је to nužno
radi zaštite prava stranke, odnosno ako је to propisano posebnim zakonom.
Sud је dužan da odluči о pravu na besplatnog punomoćnika u roku od osam dana od dana
podnošenja predloga, odnosno u roku od osam dana od dostavljanja žalbe drugostepenom sudu.
U slučaju iz stava 2. ovog člana, rok za preduzimanje radnje od koje zavisi zaštita prava stranke
teče od dana dostavljanja rešenja kojim je odlučeno о zahtevu stranke za besplatnu pravnu
pomoć.
Besplatnog punomoćnika postavlja i razrešava predsednik suda ро redosledu sa spiska advokata
iz člana 81. stav 1. ovog zakona.
Odredbe ovog zakona о punomoćnicima shodno se primenjuju ina besplatnog punomoćnika, ako
u odredbama ove glave zakona nije drugačije propisano.
Postavljeni punomoćnik ima pravo da zahteva da bude razrešen iz opravdanih razloga.
Predlog za razrešenje besplatnog punomoćnika može da podnese i stranka.
Protiv rešenja suda kojim se odlučuje о postavljanju i razrešenju punomoćnika nije dozvoljena
Žalba.
Član 171.
Ako је stranka potpuno oslobođena od plaćanja troškova postupka (član 168. stav 2), iz
sredstava suda isplatiće se predujam za troškove svedoka, veštaka, uviđaja i izdavanja sudskog
oglasa, kao i nagrada i stvarni izdaci besplatnog punomoćnika.
Član 172.
Rešenje о oslobađanju od plaćanja troškova i о postavljanju besplatnog punomoćnika prvo
stepeni sud može u toku postupka da ukine ako utvrdi da је stranka u stanju da snosi troškove
postupka. Sud će istovremeno da reši da li će stranka potpuno ili delimično da naknadi i one
troškove i takse od kojih је ranije bila oslobođena kao i stvarne izdatke i nagradu besplatnog
punomoćnika.
U slučaju iz stava 1. ovog Člana, prvenstveno se naknađuju troškovi isplaćeni iz sredstava suda.
Član 173.
Troškovi isplaćeni iz sredstava suda, kao i stvarni izdaci i nagrada besplatnog punomoćnika, čine
deo parničnih troškova.
О naknadi troškova iz stava 1. ovog člana od strane protivnika stranke koja је oslobođena od
plaćanja troškova postupka, sud će da odluči ро odredbama ovog zakona о naknadi troškova.
Troškove isplaćene iz sredstava suda naplaćuje ро službenoj dužnosti sud pred kojim su troškovi
nastali od stranke koja је dužna da ih naknadi.
Ako је protivniku stranke koja je oslobođena od plaćanja troškova postupka naloženo da
naknadi parnične troškove, а utvrdi se da on nije u stanju da te troškove plati, sud može
naknadno da odredi da troškove iz stava 1. ovog člana plati u celini ili delimično stranka koja je
oslobođena od plaćanja troškova postupka iz onoga što јој је dosuđeno. Time se ne dira u pravo
ove stranke da za ono što је platila traži naknadu od protivnika, s tim što ova stranka ima pravo
da traži od protivnika naknadu troškova koje je platila.
Glava XIII
PRAVNA POMOĆ
Član 174.
Sudovi su dužni da jedan drugome ukazuju pravnu pomoć u parničnom postupku.
Ako zamoljeni sud nije nadležan da preduzme radnju za koju je zamoljen, ustupiće zamolnicu
nadležnom sudu, odnosno drugom državnom organu, i о tome će da obavesti ·sud od koga је
primio zamolnicu, а ako mu nadležni sud, odnosno državni organ nije poznat, vratiće zamolnicu.
Ako u jednom mestu postoji više sudova stvarno nadležnih za pružanje pravne pomoći,·
zamolnica za pružanje pravne pomoći može da se podnese bilo kome od tih sudova, ako
posebnim zakonom nije drugačije propisano.
Član 175.
Sudovi međusobno opšte na jeziku koji je u službenoj upotrebi u sudu.
Ako је pismeno sastavljeno na jeziku nacionalne manjine, а upućuje se sudu u kome jezik te
nacionalne manjine nije u službenoj upotrebi, uz sudsko pismeno na jeziku nacionalne manjine
priložiće se prevod tog pismena na srpski jezik.
Član 176.
Sudovi će da ukazuju pravnu pomoć stranim sudovima u slučajevima predviđenim zakonom,
međunarodnim ugovorom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, kao i ako postoji
uzajamnost u ukazivanju pravne pomoći. U slučaju sumnje о postojanju uzajamnosti,
obaveštenje da je ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa.
Odredbe Člana 174. st. 2. i 3· ovog zakona važe iza postupanje sa zamolnicom stranog suda za
pružanje međunarodne pravne pomoći.
Član 177.
Sudovi pružaju pravnu pomo6 stranim sudovima na način propisan u domaćem zakonu. Radnja
koja је predmet zamolnice stranog suda može da se preduzme i na način koji zahteva strani sud,
ako takav postupak nije protivan javnom poretku Republike Srbije.
Član 178.
Ako zakonom, međunarodnim ugovorom i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava nije
drugačije predviđeno, sudovi će da uzimaju u postupak zamolnice stranih sudova za pružanje
pravne pomoći, samo ako su dostavljene diplomatskim putem i ako su zamolnica i prilozi
sastavljeni na srpskom jeziku ili ako је priložen overeni prevod.
Član 179·
Ako međunarodnim ugovorom nije drugačije predviđeno, zamolnice domaćih sudova za pravnu
pomoć dostavljaju se stranim sudovima diplomatskim putem. Zamolnice i prilozi moraju da
budu sastavljeni na jeziku zamoljene države ili uz njih mora da bude priložen njihov overeni
prevod.
Glava XIV
POSTUPAK ZA REŠAVANJE SPORNOG PRAVNOG PITANJA
Član 180.
Ako u postupku pred prvostepenim sudom u većem broju predmeta postoji potreba da se
zauzme stav о spornom pravnom pitanju koje је od značaja za odlučivanje о predmetu postupka
pred prvostepenim sudovima, prvostepeni sud ćе ро službenoj dužnosti ili na predlog stranke,
zahtevom da pokrene postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom radi rešavanja spornog
pravnog pitanja.
Sud koji је pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja dužan је da zastane sa
postupkom dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom.
Član 181.
Zahtev iz člana 180. stav 1. ovog zakona treba da sadrži kratak prikaz utvrđenog stanja stvari u
konkretnoj pravnoj stvari, navode stranaka о spornom pravnom pitanju i razloge zbog kojih se
sud obraća sa zahtevom za rešenje spornog pravnog pitanja. Sud će uz zahtev da priloži i
sopstveno tumačenje spornog pravnog pitanja. Zahtev se ne dostavlja strankama na
izjašnjavanje.
Ako stranka predloži pokretanje postupka za rešavanje spornog pravnog pitanja, sud može da
dostavi predlog drugoj stranci radi izjašnjavanja u roku od 15 dana od dana dostavljanja
predloga.
Prvostepeni sud је dužan da uz zahtev za rešavanje spornog pravnog pitanja dostavi i predmet
Vrhovnom kasacionom sudu.
Član 182.
Vrhovni kasacioni sud će da odbaci nepotpun (član 181. stav 1) i nedozvoljen zahtev za rešavanje
spornog pravnog pitanja.
Zahtev iz stava 1. ovog člana је nedozvoljen, ako је о takvom zahtevu Vrhovni kasacioni sud već
doneo odluku.
Član 183.
Vrhovni kasacioni sud rešava sporno pravno pitanje ро pravilima postupka za usvajanje pravnih
stavova.
Vrhovni kasacioni sud će da odbije da reši sporno pravno pitanje, ako ono nije od značaja za
odlučivanje u većem broju predmeta u postupku pred prvostepenim sudom.
Vrhovni kasacioni sud је dužan da reši sporno pravno pitanje u roku do 60 dana od dana prijema
zahteva.
Član 184.
U odluci povodom zahteva za rešavanje spornog pravnog pitanja, Vrhovni kasacioni sud iznosi
razloge kojima obrazlaže zauzeto pravno shvatanje.
Odluka iz stava 1. ovog člana dostavlja se sudu koji je pokrenuo postupak i objavljuje na internet
stranici Vrhovnog kasacionog suda ili na drugi pogodan način.
Član 185.
Ako је Vrhovni kasacioni sud rešio sporno pravno pitanje, stranke u postupku u kome se postavlja
isto sporno pravno pitanje nemaju pravo da traže njegovo rešavanje u parnici koja је u toku.
Glava XV
NEPOŠTOVANJE PROCESNE DISCIPLINE
Član 186.
Sud će u toku postupka da kazni novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara fizičko
odnosno od 30.000 do 1.000.000 dinara pravno lice, koje u podnesku vređa sud, stranku ili
drugog učesnika u postupku.
Novčanom kaznom iz stava 1. ovog člаnа kazniće se i stranka i drugi učesnici u postupku koji
svoja procesna ovlašćenja koriste protivno сilјu zbog kojih su propisana.
Član 187.
Ako је zbog zloupotrebe procesnih ovlašćenja nekoj od stranaka naneta šteta, sud će oštećenoj
stranci, na njen zahtev da dosudi naknadu štete.
Ako stranka istakne zahtev za naknadu štete zbog zloupotrebe procesnih ovlašćenja, sud će iz
razloga celishodnosti da odvoji postupak.
Član 188.
Sud će da kazni novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara punomoćnika za primanje
pismena koji protivno odredbama zakona ne obavesti sud о promeni adrese.
Sud će na zahtev stranke, da odluči da punomoćnik za primanje pismena naknadi stranci troškove
koje је prouzrokovao neopravdanim nedostavljanjem obaveštenja о promeni adrese.
Član 189.
Sud će da kazni novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara lica koja ometaju preduzimanje
parničnih radnji i dostavljanje pismena ili spisa.
Sud će na zahtev stranke, da odluči da joj lice iz stava 1. ovog člana naknadi troškove koje joj је
prouzrokovalo svojim ponašanjem iz stava 1. ovoga člana.
Sud možе da odredi i druge mere prema licu koje ometa preduzimanje parničnih radnji.
Izrečena kazna iz člana stava 1. ovog člana ne utiče na izricanje kazne za krivično delo.
Član 190.
U rešenju о kažnjavanju iz čl. 186, 188. i189. ovog zakona određuje se rok za uрlаtu novčane
kazne.
Na izvršenje novčane kazne iz stava 1. ovog člana shodno se primenjuju odredbe zakona koji
uređuje izvršenje krivičnih sankcija.
Ako kažnjeno fizičko lice ne plati novčanu kaznu u rоku određenom u rešenju о kažnjavanju, sud
će novčanu kaznu da zameni kaznom zatvora, u skladu sa zakonom kojim se uređuje izvršenje
krivičnih sankcija.
Ako kažnjeno pravno lice ne plati novčanu kaznu u roku određenom u rešenju о kažnjavanju,
primeniće se odredbe zakona kojim se ureduje odgovornost pravnih lica za krivična dela kojima
se uređuje izvršenje novčane kazne.
Žalba protiv rešenja о kažnjavanju iz čl. 186, 188. i189. ovog zakona ne odlaže izvršenje rešenja.
Deo drugi
TОК POSTUPКA
Glava XVI
TUŽBA
1. Sadržina tužbe
Član 191.
Parnični postupak pokreće se tužbom.
Član 192.
Tužba mоrа da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na
kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora,
kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 98).
Tužilac koji ima boravište ili prebivalište, odnosno sedište u inostranstvu dužan је da u tužbi
imenuje punomoćnika za primanje pismena. Ukoliko ne označi punomoćnika za primanje
pismena na sud će tužbu da odbaci.
Ako nadležnost ili pravo na izjavljivanje revizije zavisi od vrednosti predmeta spora, а pred met
tužbenog zahteva nije novčani iznos, tužilac је dužan da u tužbi naznači vrednost predmeta
spora.
Sud će da postupi ро tužbi i ako tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, а ako је tužilac
naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega.
Član 193.·
Lice koja namerava da podnese tužbu protiv Republike Srbije, može da pre podnošenja tužbe
Republičkom javnom pravobranilaštvu dostavi predlog za mirno rešavanje spora, osim ako је
posebnim propisom predviđen rok za podnošenje tužbe. Predlog za mirno rešavanje spora mora
da sadrži sve podatke iz člana 192. ovog zakona.
Podnošenjem pred1oga iz stava 1. ovog Člana nastaje zastoj roka zastarelosti u trajanju od 60
dana.
Ako u roku iz stava 2. ovog člana Republički javni pravobranilac ne odgovori na predlog,
smatra se da predlog nije prihvaćen.
Sporazum postignut između Republičkog javnog pravobranioca i lica iz stava 1. ovog člana ima
snagu izvršne isprave.
Od1·edbe st. 1. do 4. ovog člana shodno se primenjuju i u slučaju podnošenja tužbe protiv
jedinice teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, kada se predlog za mirno rešavanje spora
može podneti nadležnom pravobranilaštvu, odnosno ovlašćenom zastupniku jedinice
teritorijalne autonomije i lokalne samouprave.
Član 194.
Tužilac može u tužbi da traži da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili
pravnog odnosa, povredu prava ličnosti ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave.
Tužba za utvrđenje može da se podnese ako tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje,
odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za
činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili ako tužilac ima neki
drugi pravni interes.
Tužba za utvrđenje može da se podnese radi utvrđivanja postojanja, odnosno nepostojanja
Činjenice, ako је to predviđeno zakonom ili drugim propisom.
Tužba za utvrđenje povrede prava ličnosti može da se podnese bez obzira da li је postavljen
zahtev za naknadu Štete ili drugi zahtev, u skladu sa posebnim zakonom.
Član 195.
Ako odluka о sporu zavisi od toga da li postoji ili ne postoji neki pravni odnos koji је u toku
parnice postao sporan, tužilac može, pored postojećeg zahteva, da istakne zahtev da sud utvrdi
da takav odnos postoji, odnosno da ne postoji, ako је sud pred kojim parnica teče nadležan za
takav zahtev.
Isticanje zahteva u smislu stava 1. ovog člana nе smatra se preinačenjem tužbe.
Član 196.
Tužilac koji u tužbi traži da mu se dosudi ispunjenje dugovane činidbe može da predloži da
tuženi umesto dugovane činidbe plati određeni novčani iznos ili da ispuni neku drugu činidbu.
Sud nije dužan da ispituje da li novčani iznos koji je tužilac prihvatio da primi umesto dugovane
nenovčane činidbe odgovara vrednosti nenovčane činidbe.
Član 197.
U jednoj tužbi tužilac može da istakne više zahteva protiv istog tuženog, ako su svi zahtevi
povezani istim: činjeničnim i pravnim osnovom. Ako zahtevi nisu povezani istim činjeničnim i
pravnim osnovom, oni mogu da se istaknu u jednoj tužbi protiv istog tuženog samo kad је isti
sud stvarno nadležan za svaki od ovih zahteva i kad je za sve zahteve određena ista vrsta
postupka.
Tužilac može dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi da istakne u jednoj tužbi, na način
da sud usvoji sledeći od tih zahteva, ako nade da prethodni zahtev nije osnovan.
Zahtevi, u skladu sa stavom 2. ovog člana, mogu da se istaknu u jednoj tužbi samo ako је sud
stvarno nadležan za svaki od tih zahteva iako је za sve zahteve određena ista vrsta postupka.
Član 198.
Tuženi može do zaključenja glavne rasprave da podnese kod istog suda protivtužbu, ako је
zahtev protivtužbe u vezi s tužbenim zahtevom ili ako ti zahtevi mogu da se prebiju ili ako se
protivtužbom traži utvrđenje nekog prava ili pravnog odnosa od čijeg postojanja ili nepostojanja
zavisi u celini ili delimično odluka о tužbenom zahtevu.
Protivtužba ne može da se podnese ako је za zahtev iz protivtužbe stvarno nadležan viši sud ili
sud druge vrste.
2. Preinačenje tužbe
Član 199.·
Tužilac može do zaključenja glavne rasprave da preinači tužbu.
Posle dostavljanja tužbe tuženom, za preinačenje tužbe potreban је pristanak tuženog. Sud ćе da
dozvoli preinačenje ikad se tuženi tome protivi, ako smatra da bi to bilo celishodno za konačno
rešenje odnosa medu st1·ankama i ako oceni da postupak ро preinačenoj tužbi neće znatno da
produži trajanje parnice. Smatraće se da postoji pristanak tuženog na preinačenje tužbe ako se on
upusti u raspravljanje о glavnoj stvari ро preinačenoj tužbi, а nije se pre toga protivio
preinačenju.
Ako је parnični sud za preinačenu tužbu stvarno nenadležan, ustupiće predmet nadležnom sudu,
osim u slučaju iz Člana 15.stav 2. ovog zakona.
Kad sud dozvoli preinačenje tužbe, dužan je da ostavi tuženom vreme potrebno da može da se
pripremi za raspravljanje ро preinačenoj tužbi, ako za to nije imao dovoljno vremena.
Ako је tužba preinačena na ročištu na kome tuženi nije prisutan, sud će da dostavi tuženom
prepis zapisnika sa tog ročišta.
Protiv rešenja kojim se dopušta ili odbija preinačenje tužbe nije dozvoljena posebna žalba. Kad
dozvoli preinačenje tužbe, sud će rešenjem da odredi nov vremenski okvir za sprovođenje
postupka.
Član 200.
Preinačenje tužbe је promena istovetnosti zahteva, povećanje postojećeg ili isticanje drugog
zahteva uz postojeći.
Ako tužilac preinačuje tužbu tako što usled okolnosti koje su nastale posle podnošenja tužbe,
zahteva iz istog činjeničnog osnova drugi predmet ili novčani iznos, tuženi takvom preinačenju ne
može da se protivi.
Tužba nije preinačena ako je tužilac promenio pravni osnov tužbenog zahteva, ako је smanjio
tužbeni zahtev ili ako је promenio, dopunio ili ispravio pojedine navode, tako da usled toga
tužbeni zahtev nije promenjen.
Smanjivanje visine tužbenog zahteva predstavlja delimično povlačenje tužbe za koje nije
potreban pristanak tuženog.
О povlačenju tužbe iz stava 4. ovog člana ne donosi se posebno rešenje.
Član 201.
Tužilac može sve do zaključenja glavne rasprave da svoju tužbu preinači i tako što će umesto
prvobitno tuženog da tuži drugo lice.
Za preinačenje tužbe u smislu stava 1. ovog člana potreban je pristanak lica koje treba da stupi u
parnicu na mesto tuženog, а ako se tuženi već upustio u raspravljanje о glavnoj stvari, potreban је
i pristanak tuženog.
Ako se tuženi upustio u raspravljanje о glavnoj stvari umesto tužioca može da stupi u parnicu
novi tužilac samo ako na to pristane tuženi.
Lice koje stupa u parnicu na mesto stranke mora da primi parnicu u onom stanju u kakvom se ona
nalazi u trenutku kad u nju stupa.
3· Povlačenje tužbe
Član 202.
Tužilac može da povuče tužbu bez pristanka tuženog pre nego što se tuženi upusti u
raspravljanje о glavnoj stvari.
Tužba može da se povuče i kasnije, sve do pravnosnažnog okončanja postupka, ako tuženi na to
pristane. Ako se tuženi u roku od osam dana od dana obaveštenja о povlačenju tužbe ne izjasni
о tome, smatraće se da је pristao na povlačenje.
Povučena tužba smatra se kao da nije ni bila podneta i može se ponovo podneti.
U slučaju da tužba bude povučena posle donošenja prvostepene presude, sud će da donese
rešenje kojim će da utvrdi da je tužba povučena i da je presuda bez dejstva, а ako je pre
povlačenja tužbe izjavljena žalba, sud će da donese rešenje kojim će da utvrdi da је tužba
povučena, da је presuda bez dejstva i da odbaci žаlbu.
4• Postojanje parnice
Član 203.
Parnica počinje da teče dostavljanjem tužbe tuženom.
U pogledu zahteva koji је stranka postavila u toku postupka, parnica počinje da teče od časa kad
je о tom zahtevu obaveštena protivna stranka.
Dok parnica teče, ne može se u pogledu istog zahteva pokrenuti nova parnica medu istim
strankama, а ako takva раrniса bude pokrenuta, sud će tužbu da odbaci.
Ako је u parnici koja je kasnije počela da teče presuda postala pravnosnažna, sud će da odbaci
tužbu u parnici koja je ranije počela da teče.
Sud će u toku celog postupka da pazi da lije u toku druga parnica о istom zahtevu medu istim
strankama.
Član 204.
Ako stranka o tuđi stvar ili pravo o kome teče parnica, to ne sprečava da se parnica među istim
strankama dovrši.
Lice koje је pribavilo stvar ili pravo o kome teče parnica može da stupi u parnicu umesto
tužioca, odnosno tuženog samo ako na to pristanu оbе stranke.
U slučaju iz stava 1.ovog člana presuda ima dejstvo i u odnosu na sticaoca.
Glava XVII SUPARNIČARI
Član 205.
Više lica mogu jednom tužbom da tuže, odnosno da budu tuženi (suparničari), ako:
1. su u pogledu predmeta spora u pravnoj zajednici ili ako njihova prava, odnosno
 obaveze proističu iz istog činjeničnog i pravnog osnova;
2. su predmet spora zahtevi odnosno obaveze iste vrste koji se zasnivaju na bitno
istovrsnom činjeničnom i pravnom osnovu iako postoji stvarna i mesna nadležnost istog
suda za svaki zahtev svakog tuženog;
3. је to zakonom propisano,
Do zaključenja glavne rasprave može, pod uslovima iz stava 1. ovog člana, uz tužioca da
pristupi novi tužilac ili tužba može da bude proširena na novog tuženog sa njegovim
pristankom. Lice koje pristupa tužbi, odnosno na koje se tužba proširuje mora da primi parnicu
u onom stanju u kome se ona nalazi u trenutku stupanja u parnicu.
Član 206.
Tužilac može tužbom da obuhvati dva ili više tuženih i na način što će da traži da tužbeni
zahtevv bude usvojen prema sledećem tuženom za slučaj da bude pravnosnažno odbijen prema
tuženom koji је u tužbi prethodnonaveden.
Nа način propisan u stavu 1. ovog člana tužilac može tužbom da obuhvati dva ili više tuženih
samo ako prema svakom od njih ističe isti zahtev ili ako prema nekima od njih ističe različite
zahteve koji su u međusobnoj vezi iako је isti sud stvarno i mesno nadležan za svaki od zahteva.
Član 207.
Lice koje za sebe u celini ili delimično traži stvar ili pravo о kome između drugih lica već teče
parnica, može pred sudom pred kojim ta parnica teče da tuži оbе stranke jednom tužbom, do
zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom.
Član 208.
Glavni dužnik i jemac mogu da budu zajednički tuženi ako to nije u protivnosti sa sadržinom
ugovora o jemstvu.
Član 209.
Svaki suparničar је u parnici samostalna stranka i njegove radnje ili propuštanja ne koriste niti
štete drugim suparničarima.
Član 210. . ·
Ako pо zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa spor može da se reši samo na jednak nаčin prema
svim suparničarima (jedinstveni suparničari) oni se smatraju kao jedna parnična stranka, tako da
kad pojedini suparničari propuste neku parničnu radnju, dejstvo parničnih radnji koje su izvršili
drugi suparničari odnose se i na one koji te radnje nisu preduzeli.
Član 211.
Nužno suparničarstvo postoji ako ро zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa tužbom moraju da
se obuhvate sva liса koja su učesnici materijalnopravnog odnosa.
Ako sva lica iz stava 1. ovog člana nisu obuhvaćena tužbom kao stranke, sud će da odbije tužbeni
zahtev kao neosnovan.
O nužnom suparničarstvu sud vodi računa ро službenoj dužnosti.
Član 212.
Ako rokovi za izvršenje određene parnične radnje za pojedine jedinstvene suparničare ističu u
različito vreme, tu parničnu radnju može svaki suparničar da preduzme sve dok iza. jednog od
njih još teče rok za preduzimanje te radnje.
Član 213.
Svaki suparničar ima pravo da podnosi predloge koji se tiču toka parnice.
G1ava XVIII
UČEŠĆE TREĆIH LICA U PARNICI
1. Učešće javnog tužioca
Član 214.
Javni tužilac može da učestvuje u parnici u skladu sa posebnim zakonom.
Ako javni tužilac na osnovu zakonskog ovlašćenja, učestvuje u parnici koja teče medu drugim
licima, ovlašćen је da u granicama tužbenog zahteva predlaže da se utvrde i činjenice koje
stranke nisu navele i izvedu dokazi koje stranke nisu predložile, kao i da izjavljuje pravne
lekove.
Svoje učestvovanje u postupku javni tužilac prijavljuje podneskom sudu pred kojim teče parnica
medu drugim 1icima.
Ako smatra da postoje zakonski uslovi za učestvovanje javnog tužioca u parnici i da је njegovo
učestvovanje potrebno, sud će о tome da obavesti nadležnog javnog tužioca i da mu odredi rok
u kome može da prijavi svoje učestvovanje. Dok taj rok ne protekne, sud će da zastane sa
postupkom, ali javni tužilac može i ро proteku tog roka da se koristi svojim pravom iz stava 2.
ovog člana.
2. Učešće umešača
Član 215.
Lice koje ima pravni interes da u parnici koja teče medu drugim licima jedna od stranaka uspe,
može da se pridruži ovoj stranci.
Umešač može da stupi u parnicu u toku celog postupka sve do pravnosnažnosti odluke о
tužbenom zahtevu, kao i u toku postupka nastavljenog izjavljivanjem vanrednog pravnog leka.
Izjavu о stupanju u parnicu umešač daje na ročištu ili podneskom.
Podnesak umešača iz stava 3. ovog člana dostavlja se strankama, а ako је izjava umešača о
stupanju u parnicu data na ročištu, prepis odnosnog dela zapisnika dostaviće se samo onoj stranci
koja је sa ročišta izostala.
Član 216.
Stranka može da ospori umešaču pravo da učestvuje u postupku i predloži da se umešač odbije,
а sud može i bez izjašnjavanja stranaka da odbije učešće umešača ako utvrdi da ne postoji
pravni interes umešača.
Do pravnosnažnosti rešenja kojim se odbija učešće umešača, umešač može da učestvuje u
postupku i njegove parnične radnje ne mogu da se isključe.
Protiv odluke suda kojom dozvoljava učešće umešača nije dozvoljena posebna žalba.
Član 217.
Umešač mora da prihvati parnicu u onom stanju u kakvom se nalazi u trenutku kad se umeša u
parnicu. U daljem toku parnice on је ovlašćen da podnosi predloge i da preduzima ostale parnične
radnje u rokovima u kojima bi te radnje mog1a da preduzima stranka kojoj se pridružio.
Ako је umešač stupio u parnicu do pravnosnažnosti odluke о tužbenom zahtevu, ovlašćen је da
izjavi i vanredni pravni lek.
Ako umešač izjavi pravni lek, primerak njegovog podneska dostaviće se i stranci kojoj se
pridružio.
Parnične radnje umešača imaju za stranku kojoj se pridružio pravno dejstvo ako nisu u suprotnosti
sa njenim radnjama.
Ро pristanku stranaka umešač može da stupi u parnicu kao stranka umesto stranke kojoj se
pridružio.
Član 21.8,
U parnici između stranke i umešača koji јој se pridružio, umešač ne može da osporava utvrđeno
činjenično stanje, kao i pravne kvalifikacije sad1·Zane u obrazloženju pravnosnažne presude
(intervencijsko dejstvo presude).
Izuzetno od stava 1. ovog člana, stranka koja је bila umešač ima pravo da istakne prigovor da је
stranka iz ranije parnice kojoj se pridružio kao umešač pogrešno vodila prethodnu parnicu ili da
је sud propustio da јој dostavlja pozive, podneske ili odluke.
Sud može da usvoji prigovor iz stava 2. ovog člana samo ako stranka iz stava 1. ovog člana koja
је bila umešač dokaže da:
1. u vreme stupanja u prethodnu parnicu nije blagovremeno bila obaveštena о parnici
koja je prethodno vodena i time bila sprečena da preduzima radnje koje bi dovele do
povoljnijeg ishoda te parnice;
 2. је stranka iz parnice kojoj se pridružila kao uшеšač, namerno ili iz grube nepažnje,
propustila da preduzima parnične radnje koje bi dovele do povoljnijeg ishoda
prethodne parnice, а za mogućnost njihovog preduzimanja raniji umešač nije znao ili
nije mogao da zna;
3. је stranka iz prethodne parnice svojim parničnim radnjama sprečavala da nastupi
dejstvo radnji njenog umešača.
Ako stranka iz stava 1. ovog člana koja je bila umešač uspe sa prigovorom iz stava 2. ovog
člana, sud će da dozvoli da stranke ponovo to raspravljaju о činjeničnim i pravnim pitanjima о
kojima jе raspravljeno u prethodnoj parnici.
Član 219.
Ako pravno dejstvo presude treba da se odnosi i na umešača, on ima položaj jedinstvenog
suparničara (Član 210).
Umešač s položajem jedinstvenog suparničara ima pravo da izjavi pravne lekove i u parnici u
kojoj nije učestvovao bez svoje krivice.
3· Imenovanje prethodnika i obaveštenje trećeg lica о parnici
Član 220.
Lice koje је tuženo kao držalac neke stvari ili korisnik nekog prava, а tvrdi da stvar drži ili
pravo vrši u ime trećeg lica dužno је da u odgovon.t na tužbu pozove preko suda to treće lice
(prethodnika) da umesto nјеgа stupi kao stranka u parnicu. Ako se tužba ne dostavlja na
odgovor, tuženi može najkasnije na pripremnom ročištu, а ako ono nije održano, na glavnoj
raspravi pre nego što se upusti u raspravljanje о glavnoj stvari, da pozove preko suda
prethodnika da umesto njega stupi u parnicu kao stranka.
Pristanak tužioca da na mesto tuženog u parnicu stupi prethodnik potreban је samo ako tužilac
protiv tuženog ističe i takve zahteve koji ne zavise od toga da li tuženi u ime prethodnika drži
stvar·ili vrši pravo.
Ako prethodnik koji је uredno pozvan ne dođe na ročište ili odbije da stupi u parnicu, tuženi ne
može da se protivi upuštanju u parnicu.
Ako је imenovani prethodnik odbio da stupi u parnicu, shodno se primenjuje odredba člana
218. ovog zakona.
Član 221.
Ako stranka treba da obavesti treće liсе о otpočetoj parnici da bi se time zasnovalo izvesno
građanskopravno dejstvo, stranka može, sve dok se parnica pravnosnažno ne dovrši, to da učini
preko suda podneskom, u kome će da navede razlog obaveštenja i stanje u kome se nalazi
parnica.
Stranka koja је treće lice obavestila о parnici ne može zbog toga da traži prekid postupka i
produženje rokova.
Sud će u smislu stava 1. ovog Člana, da obavesti Republičkog javnog pravobranioca, odnosno
ovlašćenog zastupnika autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave, о parnici u kojoj
raspolaganje stranaka ili odluka suda može da utiče na imovinska prava i obaveze Republike
Srbije, odnosno autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave.
Stranka koja je posredstvom suda obavestila treće lice о parnici, ima pravo da se u naknadnoj
parnici u kojoj је obavešteno lice stranka, poziva na intervencijsko dejstvo presude.
Glava XIX
PREКID I ZASTOJ U POSTUPKU
Član 222.
Sud utvrđuje prekid postupka kad:
1. stranka umre;
2. 2) stranka izgubi parničnu sposobnost;
3. 3) zakonski zastupnik stranke umre ili prestane njegovo ovlašćenje za zastupanje;
4. 4) stranka koja je pravno lice prestane da postoji, odnosno kad nadležni organ
 pravnosnažno odluči о zabrani rada·
5. nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja;
6. usled ratnog stanja ili vanrednih događaja prestane rad u sudu;
7. jе to drugim zakonom propisano.
Član 223.
Akо zakonom drugačije nije propisano, prekid postupka sud može da odredi ako:
1. jе odlučio da sam ne rešava о prethodnom pitanju (član 12);
2. se stranka nalazi na području koje је zbog vanrednih događaja odsečeno od suda.
Član 224.
Prekidom postupka prestaju da teku svi rokovi određeni za vršenje parničnih radnji.
Za vreme trajanja prekida postupka sud ne može da preduzima nikakve radnje u postupku. Ako je
prekid nastupio posle zaključenja glavne rasprave, sud može na osnovu te rasprave da donese
odluku.
Parnične radnje koje је jedna stranka preduzela dok traje prekid postupka nemaju nikakvo ravno
dejstvo prema drugoj stranci, а dejstvo počinje tek kada postupak bude nastavljen.
Član 225.
Postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 222. tač. 1) do 5) ovog zakona nastaviće se
kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni
sledbenici pravnog lica preuzmu postupak Ш kad Љ sud na predlog protivne strane pozove da to
učine.
Ako је sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 223. tačka 1) ovog zakona, postupak
će da se nastavi kad se pravnosnažno okonča postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom
ili ako sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegovo okončanje.
U slučajevima iz člana 222. tač. 6) i 7) i Člana 223. tačka 2) ovog zakona prekinuti postupak
nastaviće se kad prestanu razlozi za prekid, na predlog stranke.
Rokovi koji su usled prekida postupka prestali da teku, počinju da teku za stranku ispočetka od
dana kad јој sud dostavi rešenje о nastavljanju postupka.
Član 226.
Protiv rešenja kojim se utvrđuje (član 222) ili određuje (član 223) prekid postupka dozvoljena је
posebna žalba.
Ako је sud na ročištu odbio predlog za prekid postupka i odlučio da se postupak odmah nastavi
protiv tog rešenja nije dozvoljena posebna žalba.
Član 227.
Sud će da zastane sa postupkom kad је to propisano zakonom.
Rešenjem о zastoju postupka sud određuje vreme trajanja zastoja.
Protiv rešenja о zastoju postupka nije dozvoljena posebna Žalba.
Sud nastavlja postupak ро službenoj dužnosti čim prestanu razlozi koji su izazvali zastoj
postupka.
Kad sud zastane sa postupkom može da preduzima samo one radnje za koje postoji opasnost od
odlaganja.
Zastoj postupka ne utiče na rokove za preduzimanje parničnih radnji.
Glava XX. DOКAZIVANJE 1.Opšte odredbe Član 228.
Stranka je dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim
osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom.
Član 229.
Dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke.
Sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica.
Član 230.
Ne dokazuju se činjenice koje je stranka priznala pred sudom u toku parnice, odnosno činjenice
koje nije osporila.
Sud može da odluči da se dokazuju i priznate činjenice ako smatra da stranka njihovim
priznanjem ide za tim da raspolaže zahtevom kojim ne može raspolagati (član 3· stav 3).
Sud će uzimajući u obzir sve okolnosti, da oceni da li će da uzme za priznatu ili osporenu
činjenicu koju је stranka prvo priznala, а posle potpuno ili delimično osporila ili ograničila
priznanje dodavanjem drugih činjenica.
Ne dokazuju se činjenice koje su opštepoznate.
Član 231.
Ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu,
о postojanju činjenice primeniće pravila о teretu dokazivanja.
Stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja је bitna za nastanak
ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano.
Stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila
nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje је pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije
drugačije propisano.
Član 232.
Ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu Štete, na novčani iznos ili na zamenljivu
stvar, а visina iznosa, odnosno količina stvari ne može da se utvrdi ili bi mogla da se utvrdi
samo sa nesrazmernim teškoćama, sud će visinu novčanog iznosa, odnosno količinu
zamenljivih stvari da odredi ро slobodnoj oceni.
Član 233.·
Dokazi se izvode na glavnoj raspravi, u skladu sa vremenskim okvirom.
Sud može da odluči da se određeni dokazi izvedu pred zamoljenim sudom. Zapisnik о izvedenim
dokazima pred zamoljenim sudom pročitaće se na glavnoj raspravi.
Zamolnica za izvođenje dokaza sadrži podatke iz predmeta. Sud će posebno da naznači о kojim
okolnostima treba da se vodi računa prilikom izvođenja dokaza.
о ročištu za izvođenje dokaza pred zamoljenim sudom obavestiće se stranke.
Zamoljeni sud prilikom izvođenja dokaza ima sva ovlašćenja koja ima sud kada se dokazi izvode
na glavnoj raspravi.
Protiv rešenja suda kojim se izvođenje dokaza poverava zamoljenom sudu niје dozvoljena
posebna žalba.
2.Uviđaj
Član 234.·
Uviđaj se vrši ako је za utvrđivanje neke Činjenice ili za razjašnjenje neke okolnosti potrebno
neposredno opažanje suda.
Uviđaj može da se vrši i uz učestvovanje veštaka.
Član 235.
Sud može da odredi da se uviđaj snima, u celosti Ш delimično, tonskim ili optičkim uređajima,
shodnom primenom čl. 119. do 121. ovog zakona.
Član 236.
Sud će da izvrši uviđaj izvan zgrade suda, ako stvar· koja treba da se razgleda ne može da se
donese u sud, ili bi njeno donošenje prouzrokovalo znatne troškove.
Član 237.·
Ako treba razgledati stvar koja se nalazi kod jedne od stranaka ili kod trećeg lica shodno se
primenjuju odredbe ovog zakona о pribavljanju isprava (čl. 240. do 243).
3· Isprave
Član 238.
Isprava koju је u propisanom obliku izdao nadležni državni i drugi organ u granicama svojih
ovlašćenja, kao i isprava koju је u takvom obliku izdala, u vršenju javnih ovlašćenja, druga
organizacija ili lice (javna isprava), dokazuje istinitost onoga što se u njoj potvrđuje ili određuje.
Dokaznu snagu iz stava 1. ovog člana ima i druga isprava koja je posebnim propisima u pogledu
dokazne snage izjednačena sa javnim ispravama.
Dozvoljeno je da se dokazuje da su u javnoj ispravi neistinito utvrđene činjenice ili da je isprava
nepravilno sastavljena.
Ako sud posumnja u autentičnost isprave, može da zatraži da se о tome izjasni organ koji takvu
ispravu izdaje.
Član239.
Ako međunarodnim ugovorom nije drugačije predviđeno, strana javna isprava koja је propisno
overena ima, pod uslovom uzajamnosti, istu dokaznu snagu kao i domaća javna isprava.
Član 240.
Stranka je dužna da sama podnese ispravu na koju se poziva za dokaz svojih navoda.
Uz ispravu sastavljenu na stranom jeziku podnosi se i prevod isprave, overen u skladu sa
zakonom.
Ako se isprava nalazi kod državnog i drugog organa, druge organizacije ili lica, koja su izdala
ispravu u vršenju javnih ovlašćenja, а sama stranka ne može da pribavi ispravu, sud će na
predlog stranke ili ро službenoj dužnosti da је pribavi.
Član 241.
Ako se jedna stranka poziva na ispravu i tvrdi da se оnа nalazi kod druge stranke, sud će da
pozove ovu stranku da podnese ispravu i da јој za to odredi rok.
Stranka ne može da uskrati podnošenje isprave ako se оnа sama pozvala na tu ispravu za dokaz
svojih navoda ili ako је reč о ispravi kојu је ро zakonu dužna da preda ili pokaže ili ako se
isprava s obzirom na sadr-1inu smatra zajedničkom za оbе stranke.
U pogledu prava stranke da uskrati podnošenje drugih isprava shodno će da se primenjuju
odredbe čl. 248. i 249. ovog zakona.
Ako stranka koja je pozvana da podnese ispravu poriče da se isprava kod nje nalazi, sud može
radi utvrđivanja ove činjenice da izvodi dokaze.
Sud će s obzirom na sve okolnosti, ро svom uverenju da сеni od kakvog je značaja što stranka
koja drži ispravu neće da postupi ро rešenju suda kojim јој se nalaže da podnese ispravu ili
protivno uverenju suda nе priznaje da se isprava nalazi kod nje.
Protiv odluke suda iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena posebna žalba.
Član 242.
Sud može da naredi trećem licu da podnese ispravu samo ako је ono u skladu sa zakonom dužno
da je pokaže ili podnese ili ako је reč о ispravi koja je ро svojoj sadr1ini zajednička za to lice i
stranku koja se poziva na ispravu.
Ako treće lice osporava svoju dužnost da podnese ispravu koja se kod njega nalazi, sud će
rešenjem da odluči da lije treće lice dužno da podnese ispravu.
Ako treće lice ne priznaje da se isprava nalazi kod njеgа, sud može radi utvrđivanja ove
činjenice da izvodi dokaze. Pravnosnažno rešenje о dužnosti trećeg lica da podnese ispravu,
može da se izvrši t1 skladu sa zakonom koji uređuje izvršenje i obezbeđenje.
Treće lice ima pravo na naknadu troškova koje је imalo u vezi sa podnošenjem isprava Odredbe
člana 258. ovog zakona shodno se primenjuju i u ovom slučaju.·
Član243·
Sud može da kazni novčanom kaznom оd 10.000 do 150.000 dinara fizičko lice i odgovorno
liсе u državnom u drugom organu, pravnom liсu i drugoj organizaciji koje je izdalo ispravu
odnosno novčanom kaznom od 30.000 do 1.000.000 dinara pravno lice i drugu organizaciju
koje је izdalo ispravu, ako nije postupilo ро rešenju suda iz člana 242. st. 2. i 3. ovog zakona.
Žalba protiv rešenja iz stava 1. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja.
Novčana kazna iz stava 1. ovog člana izvršava se na način propisan u članu 190. ovog zakona.
4. Svedoci
Član 244·
Svako lice koje se poziva kao svedok dužno је da se odazove pozivu, а ako ovim zakonom nije
drugačije propisano, dužno је i da svedoči.
Као svedoci mogu da se saslušavaju samo lica koja su sposobna da daju obaveštenja о
činjenicama koje se dokazuju.
Član 245.
Svedoci se, ро pravilu, saslušavaju neposredno na ročištu.
Sud može rešenjem da odluči da se izvede dokaz čitanjem pisane izjave svedoka, u kojoj se
navode saznanja о bitnim spornim činjenicama, odakle su mu one poznate i u kakvom је odnosu
sa strankama u postupku. Pisana izjava svedoka mora da bude overena u sudu ili od strane 1ica
koje vrši javna ovlašćenja. Pre davanja izjave, lice koje uzima izjavu mora da upozori svedoka sa
pravima i dužnostima svedoka propisanim ovim zakonom.
U slučaju iz stava 2. ovog člana, sud rešenjem može da odluči, ро službenoj dužnosti ili na
predlog stranaka, da se svedok sasluša putem konferencijske veze, korišćenjem uređaja za
tonsko ili optičko snimanje.
Protiv rešenja iz st. 2. i 3· ovog člana nije dozvoljena posebna žalba.
Izjavu svedoka iz st, 2. i 3. ovog člana može sudu da podnese stranka ili sud može da je zatraži od
svedoka.
Sud može uvek da pozove svedoka koji је dao pisanu izjavu ili čija је izjava snimljena da svoje
svedočenje potvrdi pred sudom na ročištu.
Član 246.
Tonski ili optički snimak svedočenja je sastavni deo sudskog spisa,
Tonski deo snimka svedočenja se prenosi u formu pisanog zapisnika u skladu sa odredbom člana
121. ovog zakona,
Način snimanja, prenošenja snimka svedočenja, čuvanja i uništavanja snimka svedočenja uređuje
se Sudskim poslovnikom.
Član 247.
Ne može da se saslušava kao svedok lice koje bi svojim iskazom povredilo dužnost čuvanja tajne,
dok ga nadležni organ ne oslobodi od te dužnosti.
Član 248.
Svedok može da uskrati svedočenje о:
1. onome što mu је stranka kao svom punomoćniku poverila;
2. onome о čemu se stranka ili drugo lice svedoku kao verskom ispovedniku poverilo;
3. činjenicama koje је svedok saznao kao advokat, lekar ili u vršenju nekog drugog
zanimanja, ako postoji obaveza čuvanja profesionalne tajne.
Predsednik veća upozoriće lice iz stava 1. ovog člana da može da uskrati davanje iskaza.
Član249·
Svedok može da uskrati odgovor na pojedina pitanja ako za to postoje opravdani razlozi, а
naročito ako Ьi svojim odgovorom na ta pitanja izložio teškoj sramoti, znatnoj imovinskoj šteti ili
krivičnom gonjenju sebe ili svoje srodnike ро krvi u pravoj liniji do bilo kog stepena, а u po
bočnoj liniji zaključno do trećeg stepena, svog supružnika ili vanbračnog partnera ili srodnike ро
tazbini zaključno do drugog stepena i onda kad је brak prestao, kao i svog staratelja ili štićenika,
usvojitelja ili usvojenika.
Sud će u slučaju iz stava 1. ovog Člana da upozori svedoka da može da uskrati davanje odgovora
na postavljeno pitanje.
Član 250.
Svedok ne može zbog opasnost od nastanka imovinske Štete da uskrati svedočenje о pravnim
poslovima kojima je prisustvovao kao pozvani svedok, о radnjama koje je u pogledu spornog
odnosa preduzeo kao pravni prethodnik ili zastupnik jedne od stranaka, о činjenicama koje se
odnose na porodične ili bračne imovinske odnose, о činjenicama koje se odnose na rođenje,
sklapanje braka ili smrt, kao i ako је na osnovu posebnog propisa dužan da podnese prijavu ili da
da izjavu.
Član 251.
Opravdanost razloga za uskraćivanje svedočenja ili odgovora na pojedina pitanja ocenjuje sud
pred kojim svedok treba da svedoči i о tome donosi rešenje. Ako је potrebno, prethodno će о
tome da sasluša stranke.
Protiv rešenja suda iz stava 1. ovog člana stranke nemaju pravo nа posebnu žalbu, а svedok može
ovo rešenje da роbiја u žalbi protiv rešenja о novčanoj kazni Ш о zatvoru zbog toga što је
uskratio svedočenje ili odgovor na pojedino pitanje (član 257. stav 2).
Član 252.
Stranka koja predlaže da se određeno lice sasluša kao svedok mora prethodno da navede о čemu
svedok treba da svedoči kao i da navede njegovo ime i prezime, zanimanje i boravište.
Član 253.
Pozivanje svedoka vrši se dostavljanjem pismenog poziva u kome se navodi ime i prezime
роzvanog, vreme i mesto dolaska, predmet ро kome se poziva i naznačenje da se poziva kao
svedok. U pozivu, svedok će da se upozori na posledice neopravdanog izostanka (član 257- stav
1) i na pravo na naknadu troškova (član 258).
Svedoci koji zbog starosti, bolesti ili teških telesnih mana ne mogu da se odazovu pozivu sa
slušaće se u svom stanu ili na način propisan odredbom člana 245. st. 2. i 3· ovog zakona.
Sud može da naloži stranci da obavesti svedoka čije је saslušanje određeno о mestu, danu i času
održavanja ročišta.
Član 254.
Svedoci se saslušavaju pojedinačno ibez prisustva svedoka koji će se kasnije saslušavati.
Svedok је dužan da odgovore daje usmeno.
Svedok će prethodno da se opomene da je dužan da govori istinu i da ne sme ništa da prećuti, а
zatim će da se upozori na posledice davanja lažnog iskaza.
Posle toga, sud će od svedoka da uzme podatke о imenu i prezimenu, imenu оса, zanimanju,
boravištu, mestu rođenja, godinama starosti i njegovim odnosom sa strankama.
Član 255.
Svedok se poziva da iznese sve što mu је poznato о činjenicama о kojima treba da svedoči, а
zatim mogu da mu se postavljaju pitanja radi proveravanja, dopune ili razjašnjenja. Nije
dozvoljeno da se postavljaju pitanja u kojima je već sadržan odgovor na pitanje.
Svedok će uvek da se izjasni odakle mu je poznato ono о čemu svedoči.
Svedoci mogu da se suoče, ako se njihovi iskazi ne slažu u pogledu važnih činjenica. Suočeni
svedoci se saslušaju posebno о svakoj okolnosti о kojoj se ne slažu i njihov odgovor uneće se u
zapisnik.
Član 256.
Svedok koji ne zna jezik na kome se vodi postupak saslušaće se preko prevodioca.
Ako је svedok gluv, pitanja će da mu se postavljaju pismeno, а ako је nem, pozvaće se da
odgovara u pisanoj formi. Ako saslušanje ne može da se izvrši na ovaj način, pozvaće se tumač.
Sud će prevodioca, odnosno tumača da uроzоri na dužnost istinitog prenošenja pitanja koja se
svedoku postavljaju i izjava koje svedok daje.
Član 257.
Ako svedok koji је uredno pozvan ne dođe, а izostanak ne opravda ili se bez odobrenja ili
opravdanog razloga udalji sa mesta gde treba da bude saslušan, sud može da naredi da se
prinudno dovede i snosi troškove dovođenja, а može i da ga kazni novčanom kaznom od 10.000
do 150.000 dinara.
Ako svedok dođe i pošto је upozoren na posledice uskrati svedočenje ili odgovor na pojedino
Pitanje, а sud oceni da su razlozi uskraćivanja neopravdani, može da ga kazni novčanom
kaznom od 10.000 do 150.000 dinara, а ako i posle toga odbije da svedoči, može ponovo
novčano da se kazni.
Žalba protiv rešenja о novčanoj kazni ne zadržava izvršenje rešenja, osim ako se u toj žalbi
роbiја i odluka suda kojom nisu usvojeni razlozi svedoka za uskraćivanje svedočenja ili
odgovora na pojedino pitanje.
Sud će na zahtev stranke, da odluči da je svedok dužan da naknadi troškove koje je
prouzrokovao svojim neopravdanim izostankom, odnosno neopravdanim odbijanjem da
svedoči.
Ako svedok naknadno opravda svoj izostanak, sud će da stavi van snage svoje rešenje о kazni, а
može svedoka sasvim ili delimično da oslobodi od naknade troškova. Sud može da stavi van
snage svoje rešenje о kazni iako svedok naknadno pristane da svedoči.
Ako је potrebno da se vojno lice i pripadnik policije prinudno dovede radi svedočenja, sud će
da se obrati njihovom starešini radi prinudnog dovođenja.
Novčana kazna iz st. 1. i 2. ovog člana izvršava se na način propisan u članu 190. ovog zakona.
Član 258.
Svedok ima pravo na naknadu putnih troškova i troškova za ishranu i prenoćište, kao i na
naknadu izgubljene zarade.
Svedok treba da zahteva naknadu odmah ро saslušanju, а u suprotnom gubi pravo na naknadu, о
čemu je sud dužan da uроzоri svedoka.
U rešenju kojim se određuju troškovi svedoka sud ćе da odluči da se određeni iznos isplati iz
položenog predujma, а ako predujam nije položen, naložiće stranci da određeni iznos plati
svedoku u roku od osam dana.
Žalba protiv rešenja iz stava 3· ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja.
5· Veštaci
Član 259.
Sud će da izvede dokaz veštačenjem ako је radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice
potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.
Član 260.
Stranka koja predlaže izvođenje dokaza veštačenjem dužna je da u predlogu naznači predmet
veštačenja, а može da predloži i određeno lice za veštaka.
Sud će suprotnoj stranci da dostavi predlog iz stava 1. ovog Člana radi izjašnjavanja.
Ako ni jedna stranka ne predloži veštačenje ili u ostavljenom roku ne obezbedi troškove za
veštačenje ili se ne podvrgne veštačenju sud će о tim činjenicama da odluči, primenom pravila о
teretu dokazivanja (član 231. stav 1).
Član 261.
Stranka može sudu da priloži pisani nalaz i mišljenje veštaka odgovarajuće struke, u vezi sa
činjenicama iz Člana 259. ovog zakona.
Nalaz i mišljenje iz stava 1. ovog člana sud će da dostavi suprotnoj stranci na izjašnjavanje, Sud
može rešenjem da odredi da se izvođenje dokaza veštačenjem sprovede čitanjem pisanog nalaza
i mišljenja koje је stranka priložila, а nakon izjašnjavanja suprotne stranke, u smislu člana 260.
stav 2. ovog zakona.
Član 262.
Sud može da odredi izvođenje dokaza veštačenjem ро službenoj dužnosti, ako је to propisano
zakonom.
Član 263.
Predlog iz člana 260. ovog zakona, pisani nalaz i mišljenje veštaka iz člana 261. ovog zakona, kao
i izjašnjavanje suprotne stranke, podnose se sudu najkasnije do završetka pripremnog ročišta ili
prvog ročišta za glavnu raspravu, ako pripremno ročište nije održano.
Član 264.
Veštačenje, ро pravilu, vrši jedan veštak. Sud može da odredi dva ili više veštaka ako oceni da је
veštačenje složeno.
Veštaci se određuju iz registra sudskih veštaka, za određenu oblast veštačenja.
Sud rešenjem određuje veštaka, ako se stranke ne sporazumeju о veštaku ili ako dokaz
veštačenjem nije izveden na način propisan članom 261. ovog zakona.
Ako za određenu oblast veštačenja nema sudskog veštaka upisanog u registar iz stava 2. ovog
člana, veštačenje može da obavi liсе odgovarajuće struke koje će sud da odredi. Lice koje sud
odredi je dužno da pre veštačenja da izjavu da će nalaz i mišljenje dati ро pravilima struke i
svom najboljem znanju, objektivno i nepristrasno.
Član 265.
Sud će veštaka, na njegov zahtev, da oslobodi dužnosti veštačenja iz razloga iz kojih svedok
može da uskrati svedočenje ili odgovor· na pojedino pitanje.
Sud može veštaka, na njegov zahtev, da oslobodi dužnosti veštačenja i iz drugih opravdanih
razloga. Oslobođenje od dužnosti veštačenja može da traži i ovlašćeno lice organa ili organizacije
u kojoj је veštak zaposlen.
Član 266.
Veštak može da bude isključen ili izuzet iz istih razloga kao i sudija ili sudija porotnik, а za
veštaka može da se odredi lice koje је ranije bilo saslušano kao svedok.
Stranka је dužna da podnese zahtev za izuzeće veštaka kad sazna da postoji razlog za izuzeće, а
najkasnije pre početka izvođenja dokaza veštačenjem.
U zahtevu za izuzeće veštaka, stranka је dužna da navede okolnosti na kojima zasniva svoj
zahtev za izuzeće.
О zahtevu za isključenje i izuzeće veštaka odlučuje sud. Zamoljeni sud odlučuje о izuzeću ako
sprovodi izvođenje dokaza veštačenjem.
Protiv rešenja kojim se usvaja zahtev za izuzeće veštaka nije dozvoljena žalba, а protiv rešenja
kojim se zahtev odbija nije dozvoljena posebna žalba.
Ako је stranka saznala za razlog za isključenje ili izuzeće veštaka posle izvršenog veštačenja i
prigovara veštačenju iz tog razloga, sud će da postupi kao da је zahtev za isključenje ili izuzeće
podnet pre izvršenog veštačenja.
Član 267.
Sud će da kazni novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara veštaka fizičko lice, odnosno
od 30.ооо do 1.ооо.ооо dinara pravno lice koje obavlja veštačenje, ako veštak ne dođe na
ročište iako је uredno pozvan, а izostanak ne opravda ili ako u ostavljenom roku ne podnese
svoj nalaz i mišljenje.
Sud može da kazni novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara veštaka fizičko lice, odnosno
od 30.000 do 1.000.000 dinara pravno lice koje obavlja veštačenje, ako veštak bez opravdanog
razloga odbije da vrši veštačenje.
Novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara može da se kazni i odgovorno lice u pravnom
licu koje obavlja veštačenje u slučaju iz st. 1, i 2. ovog člana.
Novčana kazna iz st. 1. do 2. ovog člana izvršava se na način propisan u članu 190. ovog zakona,
Rešenje о kazni sud može da stavi van snage pod uslovima iz Člana 257. stav 5· ovog zаkona.
Na zahtev stranke sud može rešenjem da naloži veštaku da naknadi troškove koje je
prouzrokovao svojim neopravdanim nedolaskom ili neopravdanim odbijanjem da vrši
veštačenje.
Član 268.
Veštak ima pravo na naknadu putnih troškova i troškova ishrane i smeštaja, u skladu sa
posebnim propisom, na izgubljenu zaradu i troškove veštačenja, kao i pravo na nagradu za
izvršeno veštačenje.
U pogledu naknade troškova i nagrade veštaka shodno se primenjuju odredbe člana 258. st. 2. i
3. ovog zakona.
Stranka koja je predložila veštačenje ili ako је sud naložio stranci da snosi troškove veštačenja
određenog ро službenoj dužnosti, plaća naknadu i nagradu veštaku, а о izvršenom plaćanju pod
nosi dokaz sudu u roku od osam dana od dana uplate.
Član 269.
Sud određuje veštačenje posebnim rešenjem koje sadrži: predmet spora, predmet veštačenja, rok
za dostavljanje sudu nalaza i mišljenja u pisanom obliku, lično ime ili naziv lica kome je
povereno veštačenje kao i podatke iz registra veštaka.
Rok а podnošenje sudu nalaza i mišljenja ne može da bude duži od 60 dana.
Prepis rešenja dostavlja se veštaku i strankama zajedno sa pozivom za ročište za glavnu
raspravu.
Sud će u rešenju da upozori veštaka da је dužan da obavesti stranke о danu određenom za
veštačenje, ako је njihovo prisustvo potrebno, da nalaz i mišljenje mora da izradi u skladu sa
pravima struke objektivno i nepristrasno, na posledice nedostavljanja nalaza i mišljenja u
određenom roku, odnosno neopravdanog izostanka sa ročišta i obavesti ga о pravu na nagradu i
naknadu troškova.
Rešenje о određivanju veštaka ро službenoj dužnosti, pored podataka iz stava 1. ovog člana
sadrži podatke о iznosu predujma za veštačenje i nalog strankama za plaćanje predujma u
određenom roku.
Član 270.
Veštak svoj pisani nalaz i mišljenje podnosi sudu najkasnije 15 dana pre ročišta.
Sud dostavlja strankama nalaz i mišljenje najkasnije osam dana pre zakazane rasprave.
Pisani nalaz veštaka mora da sadrži: obrazloženje sa navođenjem činjenica i dokaza na kojima je
nalaz zasnovan i stručno mišljenje; podatke о tome gde i kada je izvršeno veštačenje; podatke о
licima koja su prisustvovala veštačenju, odnosno о licima koja nisu prisustvovala, а uredno su
pozvana; i podatke о priloženim dokumentima.
Ako veštak dostavi nalaz i mišljenje koji је nejasan, nepotpun ili protivrečan sam sebi, sud će da
naloži veštaku da dopuni ili ispravi nalaz i mišljenje i odrediće rok za otklanjanje nedostataka,
odnosno pozvaće veštaka da se izjasni na ročištu.
Član 271.
Ako stranka ima primedbe na nalaz i mišljenje sudskog veštaka dostaviće ih u pisanom obliku,
u roku koji sud odredi za izjašnjavanje.
Stranka može da angažuje stručnjaka ili drugog veštaka upisanog u registar sudskih veštaka, koje
ćе da sačini primedbe na dostavljeni nalaz i mišljenje ili nov nalaz i mišljenje u pisanom obliku.
Nа ročištu za glavnu raspravu sud može da ih pročita i da dozvoli tom licu da učestvuje u
raspravi, postavljanjem pitanja i davanjem objašnjenja.
Sud će na ročištu da raspravi primedbe i pokušaće da usaglasi nalaze i stručna mišljenja veštaka.
Ako se na ročištu ne usaglase nalaz i stručna mišljenja veštaka, odnosno ako sud smatra da bune
činjenice nisu dovoljno raspravljene, sud će da odredi novo veštačenje koje će da poveri drugom
veštaku i о tome će da obavesti stranke.
U slučaju iz stava 4. ovog člana, stranke snose troškove veštačenja najednake delove.
Član 272.
Akо veštak ne podnese nalaz i mišljenje u određenom roku, sud može, na predlog stranke, da
odredi drugog veštaka, pošto istekne rok koji je strankama odredio da se о tome izjasne.
U slučaju iz stava 1. ovog člana, kao iako veštak ne postupi ро nalogu suda iz člana 270. stav 4.
ovog zakona, sud će veštaka da kazni novčanom kaznom iz člana 267. st. 1. i 2. ovog zakona i
obavestiće о tome ministarstvo nadležnog za poslove pravosuđa radi pokretanja postupka
brisanja veštaka iz registra sudskih veštaka.
Član 273.
Akо је određeno više veštaka, oni mogu da podnesu zajednički nalaz i mišljenje ako se u nalaz i
mišljenje slažu. Ako se u nalazu i mišljenju ne slažu, svaki veštak posebno iznosi svoj nalaz i
mišljenje.
Ako se podaci veštaka о njihovom nalazu bitno razlikuju ili ako је nalaz jednog ili više veštaka
nejasan, nepotpun ili u protivrečnosti sam sa sobom ili sa utvrđenim okolnostima, а ti nedostaci
ne mogu da se otklone ponovnim saslušanjem veštaka ili se pojavi sumnja u pravilnost datog
mišljenja, sud će na predlog stranke da odredi novo veštačenje, u skladu sa članom 271. ovog
zakona.
Član 274.·
Protiv rešenja suda iz čl. 261, 262, 264, 269. i 273. ovog zakona nije dozvoljena žalba.
Član 275.·
Odredbe ovog zakona о veštacima shodno se primenjuju ina prevodioce i tumače.
6. Saslušanje stranaka
Član 276.
Bitne činjenice mogu da se utvrđuju i saslušavanjem stranaka.
Sud će da odluči da se izvede dokaz saslušanjem stranaka ako i pored izvedenih drugih dokaza
nade da је to potrebno za utvrđivanje bitnih činjenica.
Član 277.
Stranke se saslušavaju, ро pravilu, na ročištu, neposredno.
Sud može da odluči rešenjem, ро službenoj dužnosti ili na predlog stranke, da se stranka sasluša
putem konferencijske veze, korišćenjem uređaja za tonsko ili optičko snimanje, u skladu sa
članom 245. ovog zakona. Protiv tog rešenja nije dozvoljena posebna žalba. Stranke imaju pravo
na kopiju snimka.
Član 278.
Sud može da odluči da se sasluša samo jedna stranka, ako se uverio da drugoj stranci, odnosno
licu koje se ima saslušati za tu stranku nisu poznate sporne činjenice ili ako saslušanje te stranke
nije moguće.
Sud može da odluči da se sasluša samo jedna stranka, ako druga stranka uskrati davanje iskaza
ili se ne odazove pozivu suda.
Ako u toku postupka stranka umre ili ponovno saslušanje stranke nije moguće ili је otežano iz
drugih razloga, sud će da pročita zapisnik sa iskazom te stranke.
Član 279.
Izvođenje dokaza saslušanjem stranaka zamolnim putem dozvoljeno је samo ako stranka zbog
neotklonjivih smetnji ne može lično da dođe ili ako bi njen dolazak prouzrokovao nesrazmerne
troškove.
Član 280.
Za stranku koja nema parničnu sposobnost saslušaće se njen zakonski zastupnik. Sud može da
odluči da se umesto ili pored zakonskog zastupnika, sasluša sama stranka, ako је njeno
saslušanje moguće.
Za pravno lice saslušaće se lice koje је zakonom, propisom ili opštim aktom pravnog lica
određeno da ga zastupa.
Ako kao stranka u parnici učestvuju na jednoj strani više lica, sud će da odluči da li će da se
saslušaju sva ova lica ili sаmо neka od njih.
Član 281.
U pozivu za ročište na kome će da se izvodi dokaz saslušanjem stranaka naznačiće se da stranka
koja dođe na ročište može da budе saslušana u odsustvu druge stranke.
Član 282.
Ne mogu da se primene nikakve prinudne mere prema stranci koja se nije odazivala pozivu
suda radi saslušanja, niti stranka da se prinudi na davanje iskaza.
Sud će s obzirom na sve okolnosti da oceni od kakvog је značaja .Sto stranka nije došla na
saslušanje ili što је uskratila iskaz.
Član 283.
Odredbe ovog zakona о izvođenju dokaza svedočenjem primenjivaće se i prilikom izvođenja
dokaza saslušanjem stranaka, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.
Glava XXI
OBEZBEĐENJE DOКAZA
Član 284.
Ako postoji opravdana opasnost da neki dokaz neće moći da se izvede ili da će njegovo kasnije
izvođenje da bude otežano, može da se u toku kao i pre pokretanja parnice predloži da se ovaj
dokaz izvede.
U postupku obezbeđenja dokaza рrе pokretanja parnice, ne može da se izvodi dokaz saslušanjem
stranaka.
Obezbeđenje dokaza može da se predloži i nakon što odluka kojom se postupak okončava
postane pravnosnažna, ako је to potrebno za postupak ро vanrednim pravnim lekovima.
Postupak za obezbeđenje dokaza je hitan.
Član 285.
Ako jе predlog za obezbeđenje dokaza podnet u toku parničnog postupka, za postupanje jе
nadležan sud pred kojim је postupak u toku.
Kad se traži obezbeđenje dokaza pre pokretanja postupka, kao i u hitnim slučajevima ako je
postupka već u toku nadležan је niži sud prvog stepena na čijem se području nalaze stvari koje
treba da se razgledaju, odnosno na čijem području boravi lice koje treba saslušaju.
О predlogu iz stava 1. ovog člana odlučuje sud koji vodi postupak.
Član 286.
U podnesku kojim traži obezbeđenje dokaza predlagač je dužan da navede činjenice koje treba se
dokažu, dokaze koji treba da se izvedu i razloge zbog kojih smatra da kasnije dokaz neće moći da
se izvede ili da će njegovo izvođenje da bude otežano. U podnesku po mogućstvu treba da se
navede ime i prezime protivnika i njegovo prebivalište, odnosno boravište.
Član 287.
Podnesak u kome је predloženo obezbeđenje dokaza dostaviće se protivniku, аko je poznat.
Ako postoji opasnost zbog odlaganja, sud će o predlogu da odluči i bez prethodnog
izjašnjavanja protivnika.
U rešenju kojim se usvaja predlog sud će da zakaže ročište za izvođenje dokaza, navede
činjenice o kojima će da se izvode dokazi, kao i dokaze koji će da se izvedu, а ako je potrebno
imenovaće i veštake,
Ako protivniku nije ranije bio dostavljen podnesak u kome је predloženo obezbeđenje dokaza, on
ćе da mu se dostavi zajedno sa rešenjem suda kojim se usvaja predlog za obezbeđenje dokaza,
Sud može, radi učestvovanja na ročištu za izvođenje dokaza, da postavi privremenog zastupnika
(član 81) protivniku koji је nepoznat ili је nepoznato njegovo boravište.
Sud može u hitnim slučajevima da odredi da izvođenje dokaza započne i pre nego što se rešenje
kojim se usvaja predlog za obezbeđenje dokaza dostavi protivniku.
Protiv rešenja suda kojim se usvaja predlog za obezbeđenje dokaza, kao i protiv rešenja kojim
se odlučuje da izvođenje dokaza započne pre nego što se rešenje dostavi protivniku, nije
dozvoljena žalba.
Član 288.
Ako su dokazi izvedeni pre nego što је postupak pokrenut, zapisnik о izvođenju dokaza čuvaće
Od suda pred kojim su dokazi izvedeni
Ako. је parnični postupak u toku, а obezbeđenje dokaza nije izveo parnični sud, zapisnik se
dostavlja parničnom sudu
Sud će о izvedenim dokazima da obavesti protivnu stranku, bez odlaganja.
Glava XXII
PRIPREМANJE GLAVNE RASPRAVE
1.. Opšte odredbe.
Član 289.
Sud priprema glavnu raspravu ро prijemu tužbe.
Pripreme za glavnu raspravu obuhvataju prethodno ispitivanje tužbe, dostavljanje tužbe tuženom
na odgovor, održavanje pripremnog ročišta i zakazivanje glavne rasprave.
U toku pripremanja glavne rasprave stranke su dužne da blagovremeno upućuju podneske u
kojima će da navedu činjenice na kojima zasnivaju svoje tvrdnje i zahteve, kao i da predlože
dokaze kojima se one utvrđuju.
Član 290.
U toku pripremanja glavne rasprave do ročišta za glavnu raspravu, sud odlučuje o svim pitanjima
koja se tiču upravljanja postupkom.
Žalba nije dozvoljena protiv odluka o upravljanju postupkom koje sud donosi u toku pripremanja
glavne rasprave.
Član 291.
Sud može u toku pripremanja glavne rasprave da donese presudu na osnovu priznanja, presudu na
osnovu odricanja i presudu zbog propuštanja i da primi na zapisnik poravnanje stranaka.
Predsednik veća može, u toku pripremanja glavne rasprave, posle prijema odgovora na tužbu, da
donese presudu, ako utvrdi da među strankama nisu sporne činjenice i da ne postoje druge
smetnje za donošenje odluke.
2.. Prethodno ispitivanje tužbe
Član 292.
Po prethodnom ispitivanju tužbe sud je ovlašćen da donosi rešenja iz člana 294. ovog zakona, ako
nije reč o pitanjima o kojima po prirodi stvari ili po odredbama ovog zakona odluka može da
donese tek u daljem toku postupka.
Član 293.
Ako utvrdi da je tužba nerazumljiva ili nepotpuna ili da postoje nedostaci koji se tiču sposobnosti
ili tuženog da budu stranke u parnici ili nedostaci u pogledu zakonskog zastupanja stranke ili
nedostaci koji se odnose na ovlašćenje zastupnika da pokrene parnicu ako је takvo ovlašćenje
potrebno, sud će radi otklanjanja ovih nedostataka da preduzme potrebne mere propisane u ovom
zakonu (Čl. 80. i 101).
Član 294.
Sud ро prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da:
1. odlučivanje о tužbenom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost (Član 16);
2. је tužba podneta neblagovremeno, ako је posebnim propisima predviđen rok za
podnošeje tužbe;
3. о istom zahtevu već teče parnica;
4. је stvar pravnosnažno presuđena;
5. је u istoj stvari zaključeno sudsko poravnanje;
6. ne postoji pravni interes tužioca za podnošenje tužbe iz člana 194. ovog zakona;
7. је tužba nerazumljiva ili nepotpuna.
Pre donošenja rešenja о odbacivanju tužbe iz razloga propisanih u stavu 1. ovog člana, sud је
dužan da održi ročište na kome će tužiocu omogućiti da se izjasni о odbacivanju tužbe.
Član 295.·
Ako nеmа dovoljno osnova za donošenje odluke о nekom pitanju koje se postavilo u toku
prethodnog ispitivanja tužbe, odluka о ovom pitanju će da se donese ро prijemu odgovora na
tužbu ili na pripremnom ročištu, odnosno na ročištu za glavnu raspravu, ako pripremno ročište
nije održano.
3· Odgovor na tužbu
Član 296.
Sud će u roku do 15 dana od dаnа prijema tužbe u sud, tužbu sa prilozima da dostavi tuženom a
odgovor.
Član 297.
Tuženi је dužan da, u roku od 30 dana od dana dostavljanja tužbe sa prilozima, podnese sudu
odgovor na tužbu.
Sud је dužan da prilikom dostavljanja tužbe nа odgovor upozori tuženog о posledicama
propuštanja dostavljanja odgovora na tužbu (član 350. stav 1. tačka 1), na obavezu određivanja
punomoćnika za primanje pismena (član 298. stav 3) 1 kao i na dužnost obaveštavanja sud о
promeni drese (član 144).
Član 298.
Tuženi је dužan da u odgovoru na tužbu istakne procesne prigovore i da se izjasni da li priznaje
ili osporava istaknuti tužbeni zahtev. Odgovor na tužbu mora da sadrži i druge podatke koje
mora sadržati svaki podnesak (član 98).
Ako tuženi osporava tužbeni zahtev, odgovor na tužbu mora da sadrži i činjenice na kojima
tuženi zasniva svoje navode i dokaze kojima se utvrđuju te činjenice.
Tuženi koji ima prebivalište ili boravište, odnosno sedište u inostranstvu, dužan је da u
odgovoru nа tužbu odredi punomoćnika za primanje pismena.
Ako tuženi koji ima prebivalište ili boravište, odnosno sedište u inostranstvu, ne dostavi sudu
obaveštenje iz stava 3. ovog člana zajedno sa odgovorom na tužbu, sud će da mu postavi
punomoćnika. za primanje pismena i da ga о tome obavesti.
Član 299.
Sud može izuzetno, ako to zahtevaju posebne okolnosti pojedinog slučaja, а posebno ako је to
potrebno radi odlučivanja о predlogu za određivanje privremene mere ili ako se radi о
postupcima koji su hitni, odmah da zakaže ročište i dostavi tužbu sa prilozima tuženom.
Član 300.
Ako odgovor na tužbu ima nedostatke zbog kojih se ро njemu ne može postupati (čl. 98 i 298),
smatraće se da tuženi nije odgovorio na tužbu.
4 Pripremno ročište i zakazivanje ročišta za glavnu raspravu
Član 301.
Sud će da zakaže i održi pripremno ročište u roku od 30 dana od dana dostavljanja tužiocu
odgovora na tužbu.
Ako tuženi nije podneo odgovor na tužbu, а nema uslova za donošenje presude zbog
propuštanja, sud će pripremno ročište da zakaže i održi najkasnije u roku od 30 dana od dana
kada је tekao rok za dostavljanje odgovora na tužbu.
Član 302.
Pripremno ročište је obavezno, osim kad sud ро prijemu odgovora na tužbu utvrdi da među
strankama. nema spornih činjenica, odnosno ako је spor jednostavan, hitan ili ako је to
zakonom propisano.
Člаn 303.
U pozivu za pripremno ročište stranke se upoznavaju na dužnost iznošenja svih činjenica i
predlaganja dokaza kojima se te činjenice potvrđuju, kao i na dužnost predlaganja vremenskog
okvira i nalaže im se da na ročište donesu sve isprave koje im služe za dokaz i predmete koje
treba razgledati u sudu. Sud će u pozivu da upozori stranke na dužnost da sud obaveste о
promeni adrese (član 144).
Ako је potrebno da se za pripremno ročište pribave spisi, isprave ili predmeti koji se nalaze kod
suda ili drugog državnog organa, organa autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne
samouprave, lica kome је povereno vršenje javnog ovlašćenja ili drugog pravnog lica, sud će da
naredi da se ovi predmeti, odnosno isprave blagovremeno pribave.
Poziv za pripremno ročište dostavlja se najkasnije osam dana pre dаnа održavanja ročišta.
Član 304.
Ako na pripremno ročište ne dođe tužilac, а uredno је pozvan, smatraće se da је tužba
povučena, osim ako tuženi ne zahteva da se ročište održi.
Član 305.
Pripremno ročište počinje izlaganjem tužbe, posle čega tuženi iznosi odgovor na tužbu.
Ako је potrebno sud će da zatraži od stranaka razjašnjenje u pogledu njihovih navoda ili
predloga.
Sud će da upozna stranke sa njihovim pravom da spor mogu da reše medijacijom.
Član 306.
Ako је to potrebno, posle izlaganja tužbe i odgovora na tužbu raspravljaće se о pitanjima koja se
odnose na smetnje za dalji tok postupka, о čemu mogu da se izvode i dokazi.
Sud će ро prigovoru stranke ili ро službenoj dužnosti da odlučuje о pitanjima iz člana 294. ovog
zakona, ako ovim zakonom nije drugačije propisano.
Odluku о prigovoru о procesnim smetnjama sud može da donese zajedno sa odlukom о glavnoj
stvari, osim о prigovoru mesne nadležnosti.
Protiv odluke о prigovoru iz stava 3· ovog člana nije dozvoljena posebna žalba.
Član 307.
U daljem toku pripremnog ročišta raspravljaće se о predlozima i zahtevima stranaka i
činjeničnim navodima kojima stranke obrazlažu svoje predloge i zahteve.
Član3os.
Stranka је dužna da najkasnije na pripremnom ročištu, odnosno na prvom ročištu za glavnu
raspravu ako pripremno ročište nije obavezno (član 302) iznese sve činjenice potrebne za
obrazloženje svojih predloga, da predloži dokaze kojima se potvrđuju iznete činjenice, da se
izjasni о navodima i ponuđenim dokazima protivne stranke, kao i da predloži vremenski okvir
za sprovođenje postupka.
Sud će na ročištu iz stava 1. ovog člana da utvrdi koje su činjenice nesporne, odnosno
opštepoznate i koje su činjenice sporne i koja bi pravna pitanja trebalo da se rasprave.
Sud će na ročištu iz stava 1. ovog člana da odluči koja će dokazna sredstva da izvede na glavnoj
raspravi i rešenjem će da odredi vremenski okvir za sprovođenje postupka (član 10. stav 2).
Rešenje о određivanju vremenskog okvira naročito sadrži: broj ročišta, vreme održavanja
ročišta, raspored izvođenja dokaza na ročištima i preduzimanja drugih procesnih radnji, sudske
rokove, kao i ukupno vreme trajanja glavne rasprave.
Sud će predloge za izvođenje dokaza koje ne smatra bitnim za donošenje odluke da odbije
rešenjem protiv koga nije dozvoljena posebna žalba.
Član 309.
Sud zakazuje ročište za glavnu raspravu najkasnije u roku od 30 dana od održavanja pripremnog
ročišta, odnosno od prijema odgovora na tužbu ili proteka roka iz ovog zakona za podnošenje
odgovora na tužbu, ako oceni da održavanje pripremnog ročišta nije potrebno (član 302).
Sud ро pravilu, zakazuje jedno ročište za glavnu raspravu, radi izvođenja svih dokaza čije је
izvođenje dozvolio ili odredio ро službenoj dužnosti.
Ako sud oceni da је za izvođenje dokaza potrebno održati više od jednog ročišta, zakazaće ih u
najkraćem vremenskom razmaku, vodeći računa о koncentraciji glavne rasprave.
Sud је dužan da poštuje vremenski okvir· određen na osnovu člana 308. ovog zakona, kao i da
spreči svaki pokušaj neosnovanog odlaganja ročišta i sankcioniše svaku povredu ili zloupotrebu
procesnih prava i narušavanje procesne discipline.
Sud će na ročište da pozove stranke, svedoke i veštake koje je na pripremnom ročištu odlučio da
pozove na glavnu raspravu.
Odredbe Člana 303. ovog zakona primeniće se i prilikom zakazivanja ročišta za glavnu
raspravu.
Glava XXIII
GLAVNARASPRAVA
1. Tok glavne rasprave
Član 310.
Sud otvara glavnu raspravu i objavljuje predmet raspravljanja, utvrđuje da li su došla sva
pozvana lica, proverava da li su uredno pozvana i da li su opravdala svoj izostanak.
Član 311.
Ako sa ročišta za glavnu raspravu izostane tužilac ili ako na to ročište ne dođe tuženi а uredno su
pozvani, rasprava će da se održi sa prisutnom strankom.
Ako sa ročišta za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tužilac i tuženi ili odbiju da
raspravljaju, tužba se smatra povučenom.
Član 312.
Ako pripremno ročište nije оdr1аnо, prvo ročište za glavnu raspravu počinje izlaganjem tužbe
posle čega tuženi iznosi odgovor na tužbu.
Ako је pre glavne rasprave održano pripremno ročište, predsednik veća upoznaće veće sa tokom
ovog ročišta. Stranke mogu da dopune izlaganje predsednika veća.
U daljem toku rasprave raspravljaće se о predlozima stranaka i činjeničnim navodima kojima
stranke obrazlažu svoje predloge, оdnоsnо pobijaju predloge protivnika, kao i о predloženim
dokazima, izvodiće se dokazi i raspravljaće se о činjenicama koje se utvrđuju.
Stranke mogu da iznose i svoja pravna shvatanja koja se odnose na predmet spora.
Ako је u ovom zakonu propisano da strnka može da podnese određeni prigovor ili predlog ili
preduzme neku drugu parničnu radnju dok se tuženi na glavnoj raspravi ne upusti u raspravljanje
о glavnoj stvari, takav prigovor, odnosno predlog tužilac može da podnese, odnosno da preduzme
drugu parničnu radnju dok ne završi izlaganje ро tužbi, а tuženi dok ne završi izlaganje odgovora
na tužbu.
Član 313.
Sud će postavljanjem pitanja da se stara da se u toku rasprave pruže potrebna objašnjenja, da bi se
utvrdile činjenice od kojih zavisi odluka о osnovanosti zahteva (član 7· stav 2).
Član 314.
Stranke mogu, u podnescima ili na kasnijim ročištima, sve do zaključenja glavne rasprave, da
iznose nove činjenice i predlažu nove dokaze, samo ako učine verovatnim da bez svoje krivice
nisu mogle da ih iznesu, odnosno predlože na pripremnom ročištu, odnosno na prvom ročištu za
glavnu raspravu, ako pripremno ročište nije održano.
Sud ne uzima u obzir činjenice i dokaze koji su izneti, odnosno predloženi suprotno stavu 1. ovog
Člana.
Član 315.
Izvođenje dokaza određuje sud rešenjem, u kome će da se naznači sporna činjenica koja bi trebalo
da se utvrdi izvođenjem dokaza, dokazno sredstvo i rok za izvođenje dokaza u okviru
vremenskog okvira.
Predložene dokaze koje ne smatra važnim za odluku, sud će da odbije i da u rešenju navede
razlog odbijanja.
Protiv rešenja kojim se određuje ili odbija izvođenje dokaza nije dozvoljena posebna žalba.
Član 316.
Ako stranka prigovori da rešavanje о tužbenom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost, da sud
nije stvarno ili mesno nadležan, da о istom zahtevu već teče parnica, da је stvar pravnosnažno
presuđena, da је о predmetu spora zaključeno sudsko poravnanje ili da se tužilac pred sudom
odrekao od tužbenog zahteva, sud će da reši da li će о tim prigovorima da raspravlja i odlučuje
odvojeno od glavne stvari.
Ako sud ne usvoji prigovor iz stava 1. ovog člana о kome se raspravljalo zajedno sa glavnom
stvari ili ako sud posle odvojenog raspravljanja nе usvoji prigovor i odluči da se odmah nastavi
glavna rasprava, rešenje о prigovoru unеćе se u odluku о glavnoj stvari.
Protiv rešenja kojim se odbijaju prigovori stranaka nije dozvoljena posebna žalba, ako је veće
odlučilo da se odmah nastavi raspravljanje о glavnoj stvari.
Odredbe st. 1. do 3. ovog člana primeniće se iako sud ро službenoj dužnosti odluči da odvojeno
od glavne stvari raspravi о tome da li stvar spada u sudsku nadležnost, da li је sud stvarno
nadležan, da li već teče parnica, da li је stvar ve6 pravnosnažno presuđena, da li se tužilac pred
sudom odrekao od tužbenog zahteva, kao i da 1i је u parnici zaključeno sudsko poravnanje.
Član 317.
Каd predsednik veća završi saslušanje pojedinog svedoka, veštaka ili stranke, članovi veća,
stranka i njen zastupnik ili punomoćnik mogu neposredno da im postavljaju pitanja.
Sud će da zabrani stranci postavljanje određenog pitanja ili će da zabrani odgovor na
postavljeno pitanje, ako је u pitanju već sadržan odgovor ili ako se pitanje ne odnosi na predmet
postupka.
Na zahtev stranke u zapisnik će da se unese pitanje iz stava 2. ovog člana.
Član 318.
Saslušani svedoci i veštaci ostaju u sudnici, ako ih sud, ро izjašnjavanju stranaka, ne otpusti ili
ne odredi da se privremeno udalje iz sudnice.
Sud može da odredi da se saslušani svedoci kasnije ponovo pozovu i još jednom saslušaju u
prisustvu ili odsustvu drugih svedoka i veštaka.
Član 319.
Kad sud smatra da je predmet raspravljen tako da može da se donese odluka, saopštiće da је
glavna rasprava zaključena.
Sud može da odluči da glavnu raspravu zaključi i kad је ostalo da se pribave spisi koji sadrže
dokaze potrebne za odlučivanje ili ako treba sačekati zapisnik о dokazima izvedenim od
zamoljenog suda, а stranke odustanu od raspravljanja о tim dokazima ili sud smatra da to
raspravljanje nije potrebno.
Član 320.
Sud može u toku većanja i glasanja da odluči da se zaključena glavna rasprava ponovo otvori
ako је to potrebno radi dopune postupka ili razjašnjenja pojedinih važnijih pitanja.
2. Javnost glavne rasprave
Član 321.
Glavna rasprava је javna.
Raspravi mogu da prisustvuju samo lica starija od 16 godina, osim ako је zakonom drugačije
propisano.
Član 322.
Sud može da isključi javnost za celu glavnu raspravu ili jedan njen deo, radi zaštite interesa
nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa
maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, Sud može da isključi javnost i ako merama za
održavanje reda propisanim u zakonu ne može da se obezbedi nesmetano održavanje rasprave.
Član 323.
Isključenje javnosti ne odnosi se na stranke, njihove zakonske zastupnike, punomoćnike i
umešače,
Sud može da dozvoli da glavnoj raspravi na kojoj је isključena javnost prisustvuju pojedina
zakonom ovlašćena službena lica i naučni radnici, ako је to od interesa za njihovu službu,
odnosno naučnu delatnost.
Na zahtev stranke raspravi na kojoj је isključena javnost će da prisustvuju najviše dva liса koja
ona odredi.
Sud će da upozori lica koja prisustvuju raspravi na kojoj је isključena javnost da su dužna da kao
tajnu čuvaju sve ono što su na raspravi saznala, i ukaza će im na posledice odavanja tajne.
Član 324.
Sud odlučuje о isključenju javnosti rešenjem koje mora da budе obrazloženo i javno objavljeno.
Protiv rešenja о isključenju javnosti nije dozvoljena posebna žalba.
Član 325.
Odredbe о javnosti na glavnoj raspravi shodno se primenjuju i na ostalim ročištima.
3· Rukovođenje glavnom raspravom
Član 326.
Sud rukovodi glavnom raspravom, ispituje stranke, izvodi dokaze, da je reč strankama,
njihovim zakonskim zastupnicima i punomoćnicima i objavljuje odluke veća.
Sud je dužan da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da
se rasprava ро mogućnosti dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru.
Ako se liсе koje učestvuje na raspravi protivi nekoj meri predsednika veća koja se odnosi na
rukovođenje raspravom ili pitanju koje је postavio predsednik veća, član veća ili drugo lice koje
učestvuje u postupku, о takvom protivljenju odlučuje veće.
Protiv rešenja koje se odnosi na rukovođenje raspravom nije dozvoljena posebna žalba.
Član 327.
Sud može izvan ročišta za glavnu raspravu da donese rešenje о ispravljanju podneska, о
postavljanju privremenog zastupnika, о urednosti punomoćja, о polaganju predujma na ime
troškova za preduzimanje pojedinih radnji u postupku о oslobođenju od plaćanja troškova
postupka, о obezbeđenju parničnih troškova, о dostavljanju sudskih pismena, о obezbeđenju
dokaza, о privremenim merama obezbeđenja, о merama za obezbeđenje procesne discipline i
kažnjavanju, о prekidu i zastajanju u postupku, о troškovima postupka u slučaju povlačenja tužbe,
о spajanju parnica, kao iо određivanju rokova,
Sud je ovlašćen i da, ро prijemu zapisnika о izvođenju dokaza pred zamoljenim sudom, odredi da
se izvrše potrebne ispravke ili dopune.
Izvan ročišta za glavnu raspravu sud je ovlašćen da povodom izjave tuženog, odnosno tužioca,
date pismeno ili na zapisnik kod parničnog suda, donese presudu na osnovu propuštanja, presudu
na osnovu priznanja, odnosno presudu na osnovu odricanja.
Član 328.
Ako pred istim sudom teče više parnica između istih lica ili više parnica u kojima је isto lice
protivnik raznih tužilaca ili raznih tuženih, sve ove parnice mogu da se rešenjem suda spoje radi
zajedničkog raspravljanja, ako bi se time ubrzalo raspravljanje ili smanjili troškovi. Za sve
spojene parnice sud može da donese zajedničku presudu.
Sud može da odredi da se odvojeno raspravlja о pojedinim zahtevima u istoj tužbi i ро
završetku odvojenog raspravljanja može da donese posebne odluke о tim zahtevima.
Član 329.
Kad sud odluči da se odloži ročište za glavnu raspravu, staraće se da se za sledeće ročište
pribave svi dokazi čije је izvođenje određeno za to ročište i da se izvrše druge pripreme kako bi
rasprava mogla da se završi na tom ročištu.
Protiv rešenja suda kojim se odlaže ročište ili se odbijaju predloži stranaka о odlaganju ročišta,
nije dozvoljena žalba.
Član 330.
Ako se ročište odloži, novo ročište održaće se ро mogućnosti pred istim sudijom pojedincem,
odnosno većem.
Ako se novo ročište drži pred istim sudijom pojedincem, odnosno većem, glavna rasprava ćе da
se nastavi.
Član 331.
Ako se ročište drži pred izmenjenim većem, odnosno sudijom pojedincem, glavna rasprava mora
da počne iznova, ali sud može da donese odluku da se ponovo ne saslušavaju stranke, svedoci i
veštaci i da se ne vrši nov uviđaj, već da se pročitaju zapisnici о izvođenju ovih dokaza.
4·Održavanje reda na glavnoj raspravi
Član 332.
Sud је dužan da se u toku glavne rasprave stara о održavanju reda u sudnici i о dostojanstvu suda.
Član 333.
Ako lice koje učestvuje u postupku ili lice koje prisustvuje raspravi vređa sud ili druge učesnike u
postupku, ometa rad ili se ne pokorava naređenjima suda za održavanje reda, predsednik veća
može da ga kazni novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara, а može i da ga udalji iz
sudnice.
Ako stranka ili njen punomoćnik bude udaljen iz sudnice, ročište će da se održi i bez njihovog
prisustva.
Kad sud kazni novčanom kaznom ili udalji iz sudnice advokata ili advokatskog pripravnika,
obavestiće о tome nadležnu advokatsku komoru.
Žalba protiv rešenja о novčanoj kazni ili udaljenju iz sudnice ne zadržava izvršenje rešenja.
Novčana kazna iz stava 1. ovog člana izvršava se na način propisan u članu 190. ovog zakona.
Član 334.
Odredba člana 333. ovog zakona shodno se primenjuje i na javnog tužioca ili na javnog
pravobranioca, odnosno na lica koja ih zamenjuju.
О kažnjavanju liса iz stava 1. ovog člana obavestiće se nadležni javni tužilac i Državno veće
tužilaca, odnosno javni pravobranilac.
Član 335.
Ovlašćenja za održavanje reda na glavnoj raspravi iz čl. 332. do 334. ovog zakona, predsednik
veća ima i na ostalim ročištima.
Glava XXIV
SUDSKO PORAVNANJE
Člаn 336.
Sud će u toku postupka da ukaže strankama na mogućnost da se poravnaju pred sudom.
Stranke mogu pred sudom u toku celog postupka do njegovog pravnosnažnog okončanja da
zaključe sudsko poravnanje.
Ako је sudsko poravnanje zaključeno posle donošenja prvostepene odluke, sud će da donese
rešenje kojim će da utvrdi da је prvostepena presuda bez dejstva i da obustavi postupak.
Pred sudom ne može da se zaključi poravnanje u pogledu zahteva kojima stranke ne mogu da
raspolažu (član 3. stav 3).
Kad sud donese rešenje kojim ne dozvoljava poravnanje stranaka, zastaće sa postupkom dok ovo
rešenje ne postane pravnosnažno.
Član 337.
Sporazum stranaka о poravnanju unosi se u zapisnik.
Poravnanje је zaključeno kad stranke posle pročitanog zapisnika о poravnanju potpišu zapisnik.
Strankama se izdaje overen prepis zapisnika u kome је sadržano poravnanje, koje ima isto dejstvo
kao i sudska presuda.
Član 338.
Sud u toku celog postupka ро službenoj dužnosti pazi da li teče parnica о zahtevu о kome је
ranije zaključeno sudsko poravnanje iako takvo poravnanje postoji, odbaciće tužbu.
Člаn 339.
Sudsko poravnanje može da se pobija samo tužbom.
Ako sudsko poravnanje bude poništeno postupak se nastavlja kao da sudsko poravnanje nije ni
bilo zaključeno.
Član 340.
Ako је to posebnim zakonom propisano ili kada stranke saglasno predlože rešavanje spora putem
medijacije, sud će da zastane sa postupkom i uputi stranke na medijaciju.
Član 341.
Postupak medijacije sprovodi se u skladu sa posebnim zakonom.
Sud će da zakaže ročište za glavnu raspravu ukoliko stranke nе reše spor putem medijacije ро
proteku rokа od 30 dana od dana kada stranka obavesti sud da je odustala od medijacije.
Glava XXV
PRESUDA
1. Opšte odredbe
Člаn 342.
Presudom sud odlučuje о zahtevu koji se odnosi na glavnu stvar i sporedna traženja.
Ako postoji više zahteva, sud će о svim zahtevima, ро pravilu, da odluči jednom presudom.
Ako је više parnica spojeno radi zajedničkog raspravljanja, а postoje uslovi da se konačno
odluči samo о jednoj parnici, može da se donese presuda samo u pogledu te parnice.
Član 343.
Sud može da naloži tuženom da izvrši određenu činidbu samo ako је ona dospela do zaključenja
glavne rasprave.
Ako sud usvoji zahtev za izdržavanje, za naknadu štete u vidu rente zbog izgubljene zarade ili
drugih prihoda ро osnovu rada ili zbog izgubljenog izdržavanja, može da naloži tuženom i
činidbe koje nisu dospele.
Presuda kojom је tuženom naloženo da preda ili preuzme stvari date u zakup, može da se donese
i pre prestanka zakupodavnog odnosa.
Član 344.
Ako је tužilac u tužbi tražio da mu se preda određena stvar ili tuženom naložZi ispunjenje neke
činidbe, а istovremeno је u tužbi ili do zaključenja glavne rasprave izjavio da je voljan da
umesto stvari primi neku drugu činidbu ili novčani iznos, sud će ako usvoji tužbeni zahtev, da
izrekne u presudi da tuženi može da se oslobodi od davanja stvari ili činidbe čije mu je
ispunjenje naloženo, ako plati taj novčani iznos ili ispuni tu drugu činidbu.
Član 345.
Каd se stranci u presudi nalaže izvršenje neke činidbe, odrediće se i rok u kome је ovu činidbu
dužna da izvrši.
Rok za izvršenje činidbe је 15 dana, ako posebnim propisima nije drugačije predviđeno. Sud
može da odredi duži rok za izvršenje činidbe koja se ne sastoji u novčanom davanju. U
meničnim i čekovniш sporovima rok za izvršenje činidbe је osam dana.
Rok za izvršenje činidbe počinie da teče narednog dana od dana dostavljanja prepisa presude
stranci kojoj је naloženo izvršenje.
2. Vrste presuda
Član 346.
Ako od više tužbenih zahteva, usled priznanja, odricanja Ш na osnovu raspravljanja, samo za
neke postoje uslovi za konačnu odluku ili ako su samo za deo jednog zahteva ispunjeni uslovi
za konačnu odluku, sud može u pogledu tih zahteva, odnosno dela zahteva, da zaključi raspravu
i donese presudu (delimična presuda).
Delimičnu presudu sud može da donese i kad је podneta protivtužba, ako postoje uslovi za
donošenje odluke samo о zahtevu tužbe ili zahtevu protivtužbe.
Sud će prilikom odlučivanja da li će da donese delimičnu presudu, naročito da uzme u obzir
veličinu zahteva ili dela zahteva koji ispunjava uslove za donošenje odluke.
Delimična presuda је samostalna presuda u pogledu pravnih lekova i izvršenja.
Član 347.
Ako је tuženi osporio i osnov tužbenog zahteva i visinu tužbenog zahteva, а u pogledu osnova
stvar ispunjava uslove za donošenje odluke, sud može iz razloga celishodnosti da presudom
samo utvrdi postojanje osnova tužbenog zahteva (međupresuda).·
Do pravnosnažnosti međupresude sud će da zastane sa raspravljanjem о iznosu tužbenog
zahteva.
Međupresuda ima dejstvo samo u postupku u kome je doneta.
Član 348.
Ako tuženi do zaključenja glavne rasprave prizna tužbeni zahtev, sud će bez daljeg
raspravljanja da donese presudu kojom usvaja tužbeni zahtev (presuda na osnovu priznanja),
Sud neće da donese presudu na osnovu priznanja ikad su ispunjeni uslovi, ako nađe da je reč о
zahtevu kojim stranke ne mogu da raspolažu (član 3·stav 3).
Donošenje presude na osnovu priznanja odložiće se ako је potrebno da se о okolnostima iz
stava 2. ovog člana prethodno prihvate obaveštenja.
Priznanje tužbenog zahteva, na ročištu ili u podnesku, tuženi može da opozove do donošenja
presude i bez pristanka tužioca.
Član 349.
Ako se tužilac do zaključenja glavne rasprave odrekne tužbenog zahteva, sud će bez daljeg
raspravljanja da donese presudu kojom odbija tužbeni zahtev (presuda na osnovu odricanja).
Za odricanje od tužbenog zahteva nije potreban pristanak tuženog.
Sud neće da donese presudu na osnovu odricanja ikad su ispunjeni uslovi, ako nade da reč о
zahtevu kojim stranke ne mogu da raspolažu (član 3. stav 3).
Donošenje presude na osnovu odricanja odložiće se ako је potrebno da se о okolnostima iz stava
3· ovog člana prethodno pribave obaveštenja.
Odricanje od tužbenog zahteva, na ročištu ili u podnesku, tužilac može da opozove do
donošenja presude i bez pristanka tuženog.
Član 350.
Ako tuženi nе podnese odgovor na tuibu u određenom roku, sud donosi presudu kojom usvaja
tužbeni zahtev (presuda zbog propuštanja), ako su ispunjeni sledeći uslovi:
1. tuženom je uredno dostavljena tužba sa poukom о posledicama propuštanja;
2. činjenice ва kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje је
sam tužilac podneo ili sa činjenicama koje su opštepoznate;
3. osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi;
4. nе postoje opštepoznate okolnosti iz kojih proizlazi da su tuženog sprečili opravdani
razlozi da odgovor·i na tužbu.
Presuda zbog propuštanja neće da se donese ikad su ispunjeni uslovi iz stava 1. ovog člana, ako
sud nađe da je reč о zahtevu kojim stranke ne mogu da raspolažu (član 3. stav 3).
Ako iz činjenica navedenih u tužbi ne proizlazi osnovanost tužbenog zahteva, sud će da zakaže
pripremno ročište, а ako tužba na pripremnom ročištu nije preinačena, sud će da donese presudu
kojom se tužbeni zahtev odbija.
Donošenje presude zbog propuštanja odložiće se ako је potrebno da se о okolnostima iz stava 2.
ovog člana prethodno pribave obaveštenja.
Donošenje presude zbog propuštanja može da se odloži i ako nema dokaza da је tuženom
uredno dostavljena tužba, а nesumnjivo је da mu је tužba poslata. U tom slučајu sud će da
odredi rok koji ne može da bude duži od 30 dana za dostavljanje u Republici Srbiji, odnosno
duži od roka potrebnog za dostavljanje u smislu Člana 133· stav 2. ovog zakona, da se proveri
da lije tuženom uredno dostavljena tužba. Ako se u određenom roku utvrdi da je tuženom bila
uredno dostavljena tužba, sud će da donese presudu zbog propuštanja.
U slučajevima propisanim u st. 4· i 5. ovog člana, рrеsudu zbog propuštanja sud može da
donese bez izjašnjavanja stranaka.
Član 351.
Kad tuženi kome tužba nije dostavljena na odgovor·, već mu је tužbа dostavljena zajedno sa
pozivom na ročište, ne dođe na pripremno ročište ili na prvo ročište za glavnu raspravu ako
pripremno ročište nije održano ili ako dođe na ta ročišta, ali neće da se upusti u raspravljanje, а ne
ospori tužbeni zahtev, sud će da donese presudu kojom se usvaja tužbeni zahtev (presuda zbog
izostanka) ako su ispunjeni sledeći uslovi:
1. tuženi je uredno pozvan;
2. tuženi nije podneskom osporio tužbeni zahtev;
3. osnovanost tužbenog zahteva -proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi;
4. činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje је
sam tužilac podneo ili sa činjenicama koje su opštepoznate;
5. ne postoje opštepoznate okolnosti zbog kojih tuženi nije mogao da dođe na ročište.
Presuda zbog izostanka neće da se donese i kad su ispunjeni uslovi iz stava 1. ovog člana, ako
radi se о zahtevima kojima stranke ne mogu da raspolažu (član 3· stav 3).
Donošenje presude zbog izostanka odložiće se ako је potrebno da se о okolnostima iz stava 2.
ovog člana prethodno pribave obaveštenja.
Ako iz činjenica navedenih u tužbi ne proizlazi osnovanost tužbenog zahteva, а tužba na ročištu
nije preinačena, sud će da donese presudu kojom se tužbeni zahtev odbija.
Donošenje presude zbog izostanka može da se odloži i ako nema dokaza da је tuženi uredno
pozvan, а nesumnjivo је da mu je poziv upućen. U tom slučaju sud će da odredi rok, koji ne može
da bude duži od 30 dаnа za dostavu u Republici Srbiji, odnosno duži od roka potrebnog za
dostavljanje u smislu člana 133· stav 2. ovog zakona, da se proveri da li је tuženi uredno pozvan.
Ako se u određenom roku utvrdi da je tuženi biо uredno pozvan, sud će da donese presudu zbog
izostanka.
U slučajevima propisanim u st. 4· i5· ovog člana, presudu zbog izostanka sud može da donese
bez izjašnjavanja stranaka.
3· Donošenje i objavljivanje presude
Član 352.
Presuda se donosi i objavljuje u ime naroda.
Ako se glavna rasprava održava pred većem, presudu donose predsednik veća i članovi veća koji
su učestvovali na ročištu na kome je glavna rasprava zaključena. Odmah ро zaključenju glave
rasprave sud donosi presudu koju objavljuje predsednik veća.
U složenijim predmetima sud može da odloži -objavljivanje presude za osam dana od dana
zaključenja glavne rasprave.
U slučaju iz člana 319. stav 2. ovog zakona, presuda će da se objavi najkasnije u roku od оsаm
dana od dana prijema spisa, odnosno zapisnika.
Član 353.
Prilikom objavljivanja presude, predsednik veća javno će da pročita izreku i ako је moguće da
ukratko saopšti razloge presude.
Prilikom objavljivanja presude može da se saopšti da је sud odlučio da se о odmeravanju
troškova naknadno odluči.
Ako је javnost na glavnoj raspravi bila isključena, izreka presude uvek će javno da se pročita, а
sud će da odluči da li će javnost da se isključi prilikom objavljivanja razloga presude.
Svi prisutni saslušaće čitanje izreke presude stojeći.
4· Pisana izrada presude
Član 354.
Presuda mora da se pisano izradi u roku od osam dana od dana objavljivanja. U složenijim
predmetima sud može da odloži pisanu izradu presude za još 15 dana.
Izvornik presude potpisuje predsednik veća.
Strankama se dostavlja overen prepis presude sa uputstvom о pravu nа izjavljivanje pravnog leka
protiv presude.
Sud је dužan da otpremi overeni prepis presude narednog dana od dana isteka roka iz stava 1.
ovog člana.
Član3ss.
Pisano izrađena presuda mora da sadrži uvod, izreku i obrazloženje.
Uvod presude sadrži: naznačenje da se presuda izriče u ime naroda, naziv suda, ime i prezime
predsednika i članova veća, odnosno sudije pojedinca, ime i prezime, prebivalište ili boravište,
odnosno sedište stranaka, njihovih zastupnika i punomoćnika, vrednost predmeta spora, kratko
označenje predmeta spora, dan zaključenja glavne rasprave, dan kad је presuda doneta i dan kada
је presuda objavljena.
Izreka presude sadrži odluku suda о usvajanju ili odbijanju zahteva koji se tiču glavne stvari i
sporednih traženja i odluku о postojanju ili nepostojanju potraživanja istaknutog radi prebijanja
(član 359. stav 3).
U obrazloženju sud će da izloži: zahteve stranaka i njihove navode о činjenicama na kojima se
ti zahtevi zasnivaju, dokaze, činjenično stanje koje је utvrdio, kao i propise na kojima је sud
zasnovao presudu, ako zakonom nije drugačije propisano.
U obrazloženju presude zbog propuštanja, presude na osnovu priznanja, presude na osnovu
odricanja, presude zbog izostanka i presude donete na osnovu člana 291. stav 2. ovog zakona
izneće se samo razlozi koji opravdavaju donošenje ovakvih presuda.
Presuda ne sadrži obrazloženje ako su se stranke odrekle prava na pravni lek, ako posebnim
zakonom nije drugačije propisano.
5· Dopunska presuda
Član 356.
Ako је sud propustio da odluči о svim zahtevima о kojima mora da se odluči presudom, ili је
propustio da odluči о delu zahteva, stranka može u roku od 15 dana od dana dostavljanja presude
da predloži parničnom sudu da se izvrši dopuna presude.
Sud će bez održavanja ročišta da odbaci neblagovremen, odnosno odbije neosnovan predlog za
dopunu presude.
Ako stranka ne predloži donošenje dopunske presude u roku iz stava 1. ovog člana, smatraće se
da је tužba u tom delu povučena.
Član 357.
Ako sud smatra da је predlog za dopunu presude osnovan, zakazaće glavnu raspravu radi
donošenja presude о zahtevu koji nije rešen (dopunska presuda).
Dopunska presuda može da se donese i bez ponovnog otvaranja glavne rasprave ako ovu
presudu donosi isto veće, а zahtev u pogledu koga se traži dopuna je dovoljno raspravljen.
Ako sud smatra da је predlog za donošenje dopunske presude neblagovremen ili neosnovan,
odbaciće, odnosno odbiće predlog rešenjem.
Ako se predlog za dopunu presude odnosi samo na troškove postupka, odluku о predlogu
donosi sud bez održavanja ročišta.
Član 358.
Ako је pored predloga za dopunu presude izjavljena i žalba protiv presude prvostepeni sud će da
zastane sa dostavljanjem ove žalbе drugostepenom sudu dok se ne donese odluka o predlogu za
dopunu presude i dok ne istekne rok za žalbu protiv ove odluke.
Ako protiv odluke о dopuni presude bude izjavljena žalba, ova žalba zajedno sa žalbom protiv
presude se dostavlja drugostepenom sudu.
Ako se prvostepena presuda pobija žalbom samo zbog toga što prvostepeni sud nije presudom
odlučio о svim zahtevima stranaka koji su predmet parnice, Žalba se smatra kao predlog stranke
da se donese dopunska presuda.
6. Pravosnažnost presude
Član 359.
Presuda koja više ne može da se pobija i žalbom postaje pravnosnažna.
Sud tokom celog postupka ро službenoj dužnosti pazi da li је stvar pravnosnažno presuđena i
ako utvrdi da је parnica pokrenuta о zahtevu о kome је već pravosnažno odlučeno, odbaciće
tužbu.
Ako је u presudi odlučeno о potraživanju koje је tuženi istakao prigovorom radi prebijanja,
odluka о postojanju ili nepostojanju ovog potraživanja postaje pravnosnažna.
Član 360.
Pravnosnažna presuda deluje samo medu strankama.
Pravnosnažna presuda deluje i prema trećim licima zbog prirode spornog prava ili pravnog
odnosa, pravnog odnosa koji postoji između stranaka i trećih lica ili ako је to propisano
zakonom.
Pravnosnažnost presude vezuje se za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave,
Član 361.
Sud је vezan za svoju presudu čim је objavljena.
Presuda ima dejstvo prema strankama od dana kad im је dostavljena.
7· Ispravljanje presude
Član 362.
Greške u imenima i brojevima, kao i druge očigledne greške u pisanju i računanju, nedostatke u
obliku i nesaglasnost prepisa presude sa izvornikom presude ispraviće predsednik veća.
Ispravljanje će da se izvrši posebnim rešenjem i uneće se na kraju izvornika presude, а
strankama se dostavlja overeni prepis rešenja.
Ako između izvornika i prepisa presude postoji nesaglasnost u pogledu neke odluke sadrža ne u
izreci presude, strankama će da se dostavi ispravljeni prepis presude sa naznačenjem da se ovim
prepisom presude zamenjuje raniji prepis. Rok za izjavljivanje pravnog leka u pogledu
ispravljenog dela presude teče od dana dostavljanja ispravljenog prepisa presude.
О ispravljanju presude sud može da odluči bez izjašnjavanja stranaka,
Glava XXVI
REŠENJE
Člаn 363.
Sva rešenja koja se donose na ročištu objavljuje predsednik veća.
Rešenje koje је na ročištu objavljeno dostaviće se strankama u overenom prepisu samo ako је
protiv tog rešenja dozvoljena posebna žalbа ili ako se na osnovu rešenja može odmah da traži
izvršenje ili ako to zahteva upravljanje postupkom, u roku od osam dana od objavljivanja.
Sud је vezan za svoja rešenja ukoliko se ona ne odnose na upravljanje parnicom ili ako ovim
zakonom nije drugačije propisano.
Ako se rešenje ne dostavlja pismeno, ono prema strankama ima dejstvo čim je objavljeno.
Član 364.
Rešenja koja sud donosi izvan ročišta saopštavaju se strankama dostavljanjem overenog prepisa
rešenja.
Ako se rešenjem odbija predlog jedne stranke bez prethodnog izjašnjavanja protivne stranke,
protivnoj stranci rešenje neće da se dostavi.
Član 365.
Rešenje mora da bude obrazloženo ako је protiv njega dozvoljena posebna žalba.
Pisani sastav rešenja sadrži uvod i izreku, а u slučaju iz stava 1. ovog Člana i obrazloženje.
Član 366.
Odredbe člana 345, člana 352. stav 2, člana 353· stav 2, čl. 354· do 358, člana 361. stav 2.
člana 362. ovog zakona shodno se primenjuju i na rešenja.
Glava XXVII
REDOVNI PRAVNI LEKOVI
1. Žalba protiv presude
а) Pravo nа žalbu
Član 367.
Stranka može da izjavi žalbu protiv presude donete u prvom stepenu u roku od 15 dana od dana
dostavljanja prepisa presude, ako u ovom zakonu nije drugačije propisano. U meničnim i
čekovnim sporovima rok za žalbu је osam dana od dana dostavljanja prepisa presude.
Blagovremeno izjavljena žalba sprečava da presuda postane pravnosnažna u delu koji se роbiја
žalbоm.
O žalbi protiv presude odlučuje drugostepeni sud.
Član 368.
Žalba protiv prvostepene presude kojom se fizičkom licu nalaže isplata potraživanja čija
glavnica ne prelazi iznos od 300 evra u dinarskoj protivvrednosti ро srednjem kursu Narodne
banke Srbije na dan donošenja odluke, odnosno kojom se preduzetniku ili pravnom licu nalaže
isplata potraživanja čija glavnica ne prelazi iznos od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti ро
srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan donošenja odluke, ne odlaže izvršenje.
Ako se u presudi nalaže samo naknada troškova postupka u visini koja ne prelazi iznos iz stava 1.
ovog Člana, Žalba protiv rešenja о naknadi troškova postupka ne odlaže izvršenje.
Član 369.
Stranka može da se odrekne prava na Žalbu od trenutka kad je presuda objavljena.
Do donošenja odluke drugostepenog suda stranka može da povuče izjavljenu žalbu.
Stranka ne može da opozove izjavu о odricanju od prava na pravni lek ili izjavu о povlačenju
žalbe.
b) Sadržina žalbe
Član 370.
Žalba mora da sadrži:
1. označenje presude protiv koje se izjavljuje žalba;
2. izjavu da se presuda pobija u celini ili u određenom delu;
3. razlog žalbe;
4. potpis podnosioca žalbe.
Član 371.
Ako na osnovu podataka iz žalbe ne može da se utvrdi koja se presuda pobija ili ako žalba nije
potpisana (nepotpuna žalba), prvostepeni sud će rešenjem, protiv koga nije dozvoljena žalba, da
odbaci žalbu kao nepotpunu (član 101. stav 5).
Ako žalba ро svom sadržaju ima drugih nedostataka, prvostepeni sud će žalbu da dostavi
drugostepenom sudu ne pozivajući podnosioca žalbe da је dopuni, odnosno ispravi.
Član 372.
U žalbi ne mogu da se iznose nove činjenice i predlažu novi dokazi, osim ako podnosilac žalbе
učini verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da ih iznese, odnosno predloži do zaključenja
glavne rasprave.
U žalbi ne mogu da se ističu materijalnopravni prigovori.
v) Razlozi zbog kojih presuda može da se pobija
Član 373.
Presuda može da se pobija zbog:
1. bitne povrede odredaba parničnog postupka;
2. pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja;
3. pogrešne primene materijalnog prava.
Presuda zbog propuštanja i presuda zbog izostanka ne može da se pobija zbog pogrešno ili
nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.
Presuda na osnovu priznanja i presuda na osnovu odricanja mogu da se pobijaju zbog bitne
povrede odredaba parničnog postupka ili zbog toga što је izjava о priznanju, odnosno о
odricanju data u zabludi ili pod uticajem prinude ili prevare.
Član 374.
Bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji ako sud u toku postupka nije primenio ili је
nepravilno primenio odredbu ovog zakona, а to је bilo ili је moglo da bude od uticaja na
donošenje zakonite i pravilne presude.
Bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako:
1) је sud biо nepropisno sastavljen ili ako је sudio sudija koji је ро zakonu morao da bude
isključen ili izuzet ili ako је u donošenju presude učestvovao sudija koji nije učestvovao
na glavnoj raspravi;
2) је odlučeno о zahtevu koji ne spada u sudsku nadležnost (član 16), odnosno ako је sud
odbio da odlučuje о zahtevu za koji је nadležan;
3) је odlučeno о zahtevu ро tužbi koja је podignuta posle roka propisanog zakonom;
4) је sud odlučio о tužbenom zahtevu za koji je stvarno nadležan viši sud iste vrste, sud druge
vrste (član 17) ili ako је povodom prigovora stranaka sud nepravilno odlučio da је stvarno
nadležan;
5) је protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim
 raspolaganjima stranaka (član 3.stav 3);
6) је protivno odredbama ovog zakona sud doneo presudu na osnovu priznanja, presudu na
osnovu odricanja, presudu zbog propuštanja ili presudu zbog izostanka;
7) stranci nezakonitim postupanjem, а naročito propuštanjem dostavljanja, nije data
mogućnost da raspravlja pred sudom;
8) је protivno odredbama zakona sud odbio zahtev stranke da u postupku slobodno
upotrebljava svoj jezik i pismo ili ako parnični postupak nije voden na službenom jeziku
nacionalne manjine iako su za to bile ispunjene zakonske pretpostavke;
9) је u postupku kao tužilac ili tuženi učestvovalo lice koje ne može da bude stranka u
postupku ili ako stranku koja je pravno lice nije zastupalo ovlašćeno lice ili ako parnično
nesposobnu stranku nije zastupao zakonski zastupnik ili ako zakonski zastupnik, odnosno
punomoćnik stranke nije imao potrebno ovlašćenje za vođenje раrniсе ili za pojedine
radnje u postupku, osim ako vođenje parnice, odnosno vršenje pojedinih radnji u
postupku nije bilo naknadno odobreno;
10) је odlučeno о zahtevu о kome је ranije pravnosnažno presuđeno ili о kome је ranije
zaključeno sudsko poravnanje;
11) је protivno zakonu bila isključena javnost na glavnoj raspravi;
12) presuda ima nedostatka zbog kojih se ne može ispitati, а naročito ako је izreka presude
nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte
razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi о bitnim činjenicama ili su ti razlozi nejasni ili
protivrečni ili ako о bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u
razlozima presude navodi о sadržini isprava, zapisnika о iskazima datim u postupku i
samih tih isprava ili zapisnika ili izvedenim dokazima.
Član 375.
Pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji ako је sud neku bitnu činjenicu
pogrešno utvrdio, odnosno ako је nije utvrdio.
Nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji i kad na to ukazuju nove činjenice ili novi dokazi
(član 372).
Član 376.
Pogrešna primena materijalnog prava postoji ako sud nije primenio odredbu materijalnog prava
kојu је trebalo da primeni ili ako takvu odredbu nije pravilno primenio.
g) Postupak po žalbi
Član 377.
Žalba se podnosi sudu koji је izrekao prvostepenu presudu u dovoljnom broju primeraka za sud i
protivnu stranku.
Član 378.
Prvostepeni sud će neblagovremenu, nepotpunu (član 371. stav 1) ili nedozvoljenu žalbu da
odbaci rešenjem, bez odlaganja.
Žalba je neblagovremena ako је izjavljena posle isteka zakonskog roka za njeno podnošenje.
Žalba je nedozvoljena ako је žalbu izjavilo lice koje nije ovlašćeno za izjavljivanje žalbe, ako је
žalbu izjavilo lice koje se odreklo ili је povuklo žalbu ili ako lice koje је izjavilo žalbu nema
pravni interes za izjavljivanje žalbe.
Član 379.
U slučaju da je podnosilac žalbe povukao žalbu, prvostepeni sud će rešenjem da utvrdi da je žalba
povučena.
Član 380.
Primerak blagovremene, potpune i dozvoljene žalbe prvostepeni sud će da dostavi protivnoj
stranci koja može u roku od 15 dana od dana dostavljanja da podnese tom sudu odgovor na žalbu.
U meničnim i čekovnim parnicama rok za odgovor na žalbu је osam dana.
Primerak odgovora na žalbu prvostepeni sud će da dostavi podnosiocu žalbe.
Neblagovremeno podnet odgovor na žalbu drugostepeni sud neće da razmatra.
Član 381.
Ро prijemu odgovora na žalbu ili ро proteku roka za odgovor na žalbu prvostepeni sud ćе žalbu i
odgovor na žalbu, sa spisima predmeta da dostavi drugostepenom sudu u roku od osam dana.
Ako је u žalbi istaknuto da su u prvostepenom postupku povređene odredbe parničnog postupka,
prvostepeni sud može da pruži objašnjenje povodom navoda iz žalbe koji se odnose na te
povrede.
Član 382.
Kad spisi ро žalbi stignu drugostepenom sudu, sudija izvestilac priprema izveštaj veću radi
razmatranja predmeta.
Drugostepeni sud može, ро potrebi, od prvostepenog suda da pribavi izveštaj о povredama
odredaba postupka i da zatraži da se radi utvrđivanja tih povreda sprovedu provere.
Sud će prema potrebi da proveri istinitost navoda podnosioca žalbe.
Član 383.
Drugostepeni sud odlučuje о žalbi, ро pravilu, bez rasprave.
U slučaju da drugostepeni sud ne drži raspravu dužan je da odluči najkasnije u roku od devet
meseci od dana prijema spisa prvostepenog suda.
Ako veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno
da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi ili dokazi čije је izvođenje odbio
prvostepeni sud, može da zakaže raspravu pred drugostepenim sudom.
Drugostepeni sud će da zakaže raspravu i odluči о žalbi i zahtevima stranaka kad је u istoj
parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, а pobijana presuda se zasniva na
pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim
sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, osim ako se роbiја presuda na
osnovu priznanja, presuda zbog odricanja, presuda zbog propuštanja, presuda zbog izostanka,
kao i presuda doneta bez održavanja glavne rasprave, odnosno ako se radi о presudi u sporu
male vrednosti.
Ako drugostepeni sud otvori raspravu odrediće vremenski okvir za sprovođenje postupka.
Odredba stava 4. ovog člana primenjuje se iako је u ponovljenom postupku tužba preinačena
povećanjem postojećeg zahteva.
Nepostupanje sudija u toku propisanom u stavu 2. ovog člana је osnov za pokretanje
disciplinskog postupka protiv predsednika veća kome је predmet dodeljen u rad u skladu sa
odredbama Zakona о sudijama.
Član 384.
Na raspravu se pozivaju stranke, odnosno njihovi zakonski zastupnici ili punomoćnici, kao i oni
svedoci i veštaci za koje sud odluči da se saslušaju.
Ako sa rasprave izostane jedna ili obе stranke sud će da odluči о žalbi i donese odluku
uzimajući u obzir pre svega navode iz žalbe i odgovora na žalbu.
Rasprava pred drugostepenim sudom počinje izveštajem sudije izvestioca, koji izlaže stanje stvari
ne dajući svoje mišljenje о osnovanosti žalbe.
Posle izveštaja sudije izvestioca, pročitaće se presuda ili deo presude na koji se odnosi žalba, а ро
potrebi i zapisnik о glavnoj raspravi pred prvostepenim sudom, а zatim će podnosilac žalbe da
obrazloži žalbu, а protivna stranka odgovor na žalbu.
Stranka može na raspravi da iznosi činjenice i predlaže dokaze iz žalbe u smislu člana 372. ovog
zakona.
Stranka može da predloži da sud izvede i dokaže čije je izvođenje odbio u prvostepenom
роstupku.
Član 385.
Ako u čl. 383. i 384. ovog zakona nije drugačije propisano, odredbe о glavnoj raspravi pred
prvostepenim sudom (čl. 310. do 335), kao i odredbe čl. 67, 70, 202, čl. 336. do 345, čl. 352. do
354, čl. 356. do 358. i člana 362. ovog zakona shodno se primenjuju ina raspravu i postupak pred
drugostepenim sudom.
Odredbe ovog zakona о određivanju prekida (član 223) i zastoja u postupku (član 227) ne
primenjuju se u postupku pred drugostepenim sudom.
Član 386.
Drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, а ako se iz
žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija, drugostepeni sud će da zaključi da se presuda pobija u
delu u kome stranka nije uspela u parnici.
Drugostepeni sud ispituje presudu in delu u kome se žalbom ne pobija ako је to propisano
posebnim zakonom.
Drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći ро
službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374· stav 2. tač. 1) do
3). s). 7), i 9), kao ina pravilnu primenu materijalnog prava.
Na prekoračenje tužbenog zahteva drugostepeni sud pazi samo na zahtev stranke.
d) Odluke drugostepenog suda о žalbi
Član 387.
Drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave da:
1. odbaci žalbu kao neblagovremenu, nepotpunu ili kao nedozvoljenu;
2. odbije žalbu kao neosnovanu i potvrdi prvostepenu presudu;
3. ukine presudu i uputi predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje;
4. ukine prvostepenu presudu i odbaci tužbu;
5. preinači prvostepenu presudu i odluči о zahtevima stranaka;
6. usvoji žalbu, ukine presudu i odluči о zahtevima stranaka.
Drugostepeni sud može da ukine prvostepenu presudu i samo u pogledu visine tužbenog
zahteva ako nađe da u pogledu odluke о osnovu tužbenog zahteva ne postoje razlozi zbog kojih
se presuda pobija, kao ni razlozi na koje pazi ро službenoj dužnosti.
U slučaju da je prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, drugostepeni sud ne može da
ukine presudu i uputi predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Drugostepeni sud nije vezan predlogom iz žalbe kako treba da odluči.
Član 388.
Sud će rešenjem da utvrdi da је prvostepena presuda bez dejstva i žalba povučena ako su stranke
zaključile sudsko poravnanje u toku postupka ро žalbi.
Član 389.
Neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu žalbu odbaciće drugostepeni sud rešenjem ako to
nije učinio prvostepeni sud, bez odlaganja (čl. 378).
Ako је žalba povučena u postupku pred drugostepenim sudom, sud će rešenjem da utvrdi da је
žalba povučena.
Član 390.
Drugostepeni sud će presudom da odbije žalbu kao neosnovanu i potvrdi prvostepenu presudu,
ako nade da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija, kao ni razlozi na koje pazi ро
službenoj dužnosti.
Član 391.
Drugostepeni sud će rešenjem da ukine prvostepenu presudu, ako utvrdi da postoji bitna
povreda odredaba parničnog postupka (član 374) i vratiće predmet istom prvostepenom sudu ili
ćе da ga ustupi nadležnom prvostepenom sudu radi održavanja nove glavne rasprave. U ovom
rešenju drugostepeni sud će da odluči i koje se sprovedene radnje, zahvaćene bitnom povredom
odredaba parničnog postupka, ukidaju.
Ako su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene povrede odredaba iz člana 374· stav 2.
tač. 2), 3), 5) i 10) ovog zakona, drugostepeni sud će da ukine prvostepenu presudu i odbaci
tužbu.
Ako је u postupku pred prvostepenim sudom učinjena povreda odredaba iz člаnа 374. stav 2.
tačka 9) ovog zakona drugostepeni sud će s obzirom na prirodu povrede, da ukine prvostepenu
presudu i vrati predmet nadležnom prvostepenom sudu ili će da ukine prvostepenu presudu i
odbaci tužbu.
Drugostepeni sud odlučuje presudom iz člana 387. stav 2. ovog zakona tako što žalbu odbija
kao neosnovanu i potvrđuje pobijanu presudu u pogledu odluke о osnovu tužbenog zahteva, а
ukida је u delu u kome је odlučeno о visini tužbenog zahteva u tom delu predmet vraća
prvostepenom sudu nа ponovno suđenje.
Član 392.
Drugostepeni sud će rešenjem da ukine presudu prvostepenog suda i vrati predmet tom sudu na
ponovno suđenje ako smatra da zbog novih činjenica i novih dokaza (član 372) radi pravilnog
utvrđivanja činjeničnog stanja treba da se održi nova glavna rasprava pred prvostepenim sudom.
Drugostepeni sud će rešenjem da ukine prvostepenu presudu i vrati predmet prvostepenom sudu
na ponovno suđenje iako је zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje bilo
nepotpuno utvrđeno, kao i ako је to zakonom propisano.
Član 393.
Ako је prvostepenom presudom prekoračen tužbeni zahtev time što је dosuđeno više od onoga
što је traženo, drugostepeni sud će da ukine prvostepenu presudu u delu u kome је prekoračen
tužbeni zahtev.
Ako је prvostepenom presudom prekoračen tužbeni zahtev tako što је odlučeno о drugome, а
ne о onome što је tužbom traženo, drugostepeni sud će da ukine prvostepenu presudu i predmet
vrati na ponovno suđenje.
U slučајu iz stava 2. ovog člana, ne primenjuje se odredba člana 383. stav 4· ovog zakona.
Član 394.
Drugostepeni sud će presudom da preinači prvostepenu presudu ako:
1. је na osnovt1 rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje nego što је ono u
prvostepenoj presudi;
2. је prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, а odluka
prvostepenog suda је zasnovana isključivo na tim dokazima;
3. је prvostepeni sud iz činjenica koje је utvrdio izveo nepravilan zaključak о postojanju
drugih činjenica nа kojima је zasnovana presuda;
4. smatra da је činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, аli da је
prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.
Član 395.
Drugostepeni sud ne može da preinači presudu nа štetu stranke koja se žalila, ako је samo ona
izjavila žalbu.
Član 396.
U obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni bitne žalbene navode i
da navede razloge koje је uzeo u obzir ро službenoj dužnosti.
Ako se presudom žalba odbija, u obrazloženju presude sud neće detaljno da obrazlaže presudu
u slučaju da prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu
materijalnog prava.
Ako se prvostepena presuda ukida zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, u
obrazloženju treba da se navedu odredbe koje su povređene, u čеmu se povrede sastoje i uočene
nedostatke koji su od uticaja za donošenje pravilne odluke.
Ako se prvostepena presuda ukida i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje i
zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, navešće se u čеmu se sastoje
nedostaci i zašto su nove činjenice i dokazi važni i od uticaja za donošenje pravilne odluke.
Ako se prvostepena presuda ukida i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno sudenje, ako
је zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno,
drugostepeni sud će da ukaže zašto su nove činjenice i dokazi od uticaja za donošenje pravilne
odluke.
Član 397.
Drugostepeni sud је dužan da vrati spise prvostepenom sudu u roku od 30 dana od dana
donošenja odluke.
Član 398.
Prvostepeni sud је dužan da roku od 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda održi
ročište na kojem će da odredi vremenski okvir za novu glavnu raspravu pred prvostepenim
sudom.
Prvostepeni sud је dužan da izvede sve parnične radnje i da raspravi sva sporna pitanja na koja je
ukazao drugostepeni sud u svom rešenju.
Na novoj glavnoj raspravi stranke mogu da iznose nove činjenice i predlažu nove dokaze о istom
zahtevu, samo ako učine verovatnim da bez svoje krivice nisu mogli da ih iznesu, odnosno
predlože, odnosno ako podnosilac žalbe nije bio stranka ili nije imao položaj stranke (umešač) do
ukidanja presude, osim ako zakonom nije drugačije propisano.
Stranka nema pravo da na novoj glavnoj raspravi preinači tužbu, tako što će da promeni
istovetnost zahteva ili istakne drugi zahtev uz postojeći, а koji ne proizlazi iz istog činjeničnog
stanja.
Ako presuda bude ukinuta zbog toga što је presudu doneo nenadležan sud, nova rasprava pred
prvostepenim sudom održaće se ро odredbama koje važe za održavanje glavne rasprave u slučaju
kad se promeni veće (član 331).
2. Žalba protiv rešenja
Član 399.
Protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena је žalba, ako zakonom nije drugačije propisano.
Ako ovaj zakon izričito određuje da posebna žalbа nije dozvoljena, rešenje prvostepenog suda
može da se роbiја samo u žalbi protiv konačne odluke.
Protiv rešenja о određivanju privremene mere dozvoljena је posebna žalba, osim ako zakonom
nije drugačije propisano.
Protiv rešenja drugostepenog suda nije dozvoljena žalba, izuzev protiv rešenja iz člana 186, č1ana
188. stav 1, člana 189, člana 243. stav 1, člana 257. st. 1. i 2, člana 267. st. 1. do 3, člana 272,
člana 333. stav 1. i člana 334. stav 1. ovog zakona.
U slučaju da je rešenje iz stava 4· ovog člana donelo veće apelacionog suda о žalbi protiv tog
rešenja odlučuje drugo veće od troje sudija tog suda.
Član 400.
Blagovremeno podneta žalba zadržava izvršenje rešenja, ako ovim zakonom nije drugačije
propisano.
Rešenje protiv koga nije dozvoljena posebna žalba može odmah da se izvrši.
Član 401.
Rešavajući о žalbi, drugostepeni sud može da:
1. odbaci žalbu kao neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu (član 378. i član 399.
stav 1);
2. odbije žalbu kao neosnovanu i potvrdi rešenje prvostepenog suda;
3. preinači rešenje ili ga ukine i ро potrebi predmet vrati na ponovni postupak.
Član 402.
U postupku ро žalbi protiv rešenja shodno se primenjuju odredbe ovog zakona koje se odnose nа
žalbu protiv presude, osim odredbe člаnа 383. stav 4· ovog zakona, ukoliko ovim zakonom nije
drugačije propisano.
GLAVA XXVIII
VANREDNI PRAVNILEKOVI
1. Revizija
 Član 403.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke mogu da izjave reviziju u roku od
30 dana od dana dostavljanja presude.
Revizija је uvek dozvoljena ako је:
1. to posebnim zakonom propisano;
2. drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio о zahtevima stranaka;
3. drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio о zahtevima stranaka.
Revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog
dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra ро srednjem kursu Narodne banke Srbije
na dan podnošenja tužbe.
Član 404.
Revizija је izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene
presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako jе ро oceni Vrhovnog kasacionog suda
potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu
ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao iako je potrebno novo tumačenje
prava (posebna revizija).
О dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u
veću od pet sudija.
Član 405.
О reviziji odlučuje Vrhovni kasacioni sud.
Član 406.
Podneta revizija ne zadržava izvršenje pravnosnažne presude protiv koje је izjavljena,
Član 407.
Revizija može da se izjavi zbog:
1. bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ovog zakona;
2. bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 6), 8), 10) i 11)
ovog zakona, pod uslovom da su isticane u žalbi, odnosno da su učinjene u postupku
pred drugostepenim sudom;
3. bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374· stav 1. ovog zakona koja je
učinjena u postupku pred drugostepenim sudom;
4. pogrešne primene materijalnog prava;
5. prekoračenja tužbenog zahteva samo ako је ta povreda učinjena u postupku pred
drugostepenim sudom.
Revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u
slučaju iz člana 403. stav 2, ovog zakona.
Član 408.
Vrhovni kasacioni sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se роbiја revizijom i
u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći ро službenoj dužnosti na bitnu povredu iz člana
374· stav 2. tačka 2) ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava.
Član 409.
Revizija se podnosi sudu koji je doneo prvostepenu presudu.
Član 410.
Neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciće rešenjem prvostepeni sud, bez
održavanja ročišta.
Revizija је nedozvoljena ako:
1. је reviziju izjavilo lice koje nije ovlašćeno na podnošenje revizije;
2. revizija nije izjavljena preko punomoćnika advokata, izuzev kada је stranka advokat;
3. је reviziju izjavilo liсе koje је povuklo reviziju;
4. lice koje je izjavilo reviziju nema pravni interes za podnošenje revizije;
5. је revizija izjavljena protiv presude protiv koje ро zakonu ne može da se podnese (član
 403. st. 1. i 3), osim iz člana 404. ovog zakona.
Član 411.
Primerak blagovremene, potpune i dozvoljene revizije prvostepeni sud dostaviće protivnoj stranci
u roku od osam dana od dana prijema revizije.
U roku od 30 dana od dana dostavljanja revizije, protivna stranka može da podnese sudu odgovor
na reviziju.
Ро prijemu odgovora ili ро proteku roka za odgovor, prvostepeni sud će da dostavi reviziju i
odgovor na 1·eviziju, sa spisima predmeta, Vrhovnom kasacionom sudu preko drugostepenog
suda, u roku od 15 dana.
Član 412.
Vrhovni kasacioni sud odlučuje о reviziji bez rasprave.
Član 413.
Neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciće Vrhovni kasacioni sud rešenjem,
ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 410), nije učinio prvostepeni sud.
Član 414.
Vrhovni kasacioni sud će presudom da odbije reviziju kao neosnovanu ako utvrdi da ne postoje
razlozi zbog kojih је revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi ро službenoj dužnosti.
Vrhovni kasacioni sud neće detaljno da obrazlaže presudu kojom se revizija odbija kao
neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni
razloži ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje
prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava,
Član 415.
Ako utvrdi da postoji bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. st, 1. i 2. ovog
zakona zbog koje revizija može da se izjavi, Vrhovni kasacioni sud će rešenjem da ukine u celini
ili delimično presudu drugostepenog i prvostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i
predmet vrati na ponovno suđenje prvostepenom ili drugostepenom sudu, odnosno drugom
nadležnom sudu.
Ako je u postupku pred prvostepenim ili drugostepenim sudom učinjena povreda iz člana 374.
stav 2. tač. 2) i10) ovog zakona, Vrhovni kasacioni sud će da ukine rešenjem donesene odluke i
odbaci tužbu.
Član 416.
Ako Vrhovni kasacioni sud utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, presudom ćе da
usvoji reviziju i preinači pobijanu presudu.
Ako Vrhovni kasacioni sud nade da је zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično
stanje nepotpuno utvrđeno i da zbog toga nema uslova za preinačenje pobijane presude, rešenjem
će da usvoji reviziju, ukine u celini ili delimično presudu prvostepenog i drugostepenog suda ili
samo presudu drugostepenog suda i predmet vrati na ponovno suđenje istom ili drugom veću
prvostepenog, odnosno drugostepenog suda.
Ako Vrhovni kasacioni sud nade da је u slučaju iz člana 403. stav 2. ovog zakona činjenično
stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno, ukinuće drugostepenu presudu i vratiće predmet drugo
stepenom sudu na ponovno odlučivanje.
Član 417.
Ako utvrdi da је drugostepenom presudom prekoračen tužbeni zahtev time što је dosuđeno više
od onoga što је traženo, Vrhovni kasacioni sud će da ukine drugostepenu presudu u delu u kome
je prekoračen tužbeni zahtev.
Ako је drugostepenom presudom prekoračen tužbeni zahtev tako što је odlučeno о drugome, а
ne о onome što је tužbom traženo, Vrhovni kasacioni sud će da ukine drugostepenu presudu i
predmet vrati na ponovno suđenje.
Član 418.
Odluka Vrhovnog kasacionog suda dostavlja se prvostepenom sudu preko drugostepenog suda.
Član 419.
Ako u čl. 403. do 418. ovog zakona nije drugačije propisano, u postupku povodom revizije
shodno se primenjuju odredbe čl. 67, 70. i 355, člana 369. st. 2. i 3. čl. 370, 371. i 376, člana
380. st. 2. i 3, člana 381. stav 2, člana 382. i čl. 395. do 398. ovog zakona.
Član 420.
Stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim је postupak
pravnosnažno okončan.
Revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila
dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude.
Revizija je uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se izjavljena žalba
odbacuje, odnosno kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda о odbacivanju žalbe izjavljene
protiv prvostepene presude, u delu kojim је odlučeno о glavnoj stvari.
Revizija је uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se potvrđuje rešenje
prvostepenog suda о odbacivanju revizije izjavljene protiv pravnosnažne presude u sporovima u
kojima bi revizija bila dozvoljena.
Revizija је uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se оdbасuје predlog za
ponavljanje postupka i rešenja drugostepenog suda kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog
suda о odbacivanju predloga za ponavljanje postupka.
U postupku povodom revizije protiv rešenja shodno se primenjuju odredbe ovog zakona о
reviziji protiv presude.
2. Zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude
Član 421.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu Republički javni tužilac može da
podnese Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude.
Zahtev iz stava 1. ovog člana može da se podnese protiv pravnosnažne presude kojom је
роvređen zakon na Štetu javnog interesa.
Zahtev iz stava 1. ovog Člana može da se podnese u roku od tri meseca od dana
pravnosnažnosti presude.
Drugostepeni sud, protiv čije presude je podnet zahtev, dužan је da u roku od 30 dana od dana
podnošenja zahteva dostavi spise predmeta Vrhovnom kasacionom sudu.
Član 422.
Zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude sadrži označenje sudske presude čije se
preispitivanje predlaže, kao i razloge i obim u kome se predlaže preispitivanje.
Ako је zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude nepotpun, nerazumljiv, nedozvoljen,
neblagovremen ili ako zahtev nije podnelo ovlašćeno lice, Vrhovni kasacioni sud će da ga
odbaci rešenjem.
.Ako Vrhovni kasacioni sud ne odbaci zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude,
dostaviće ga strankama iz parničnog postupka u kom jе doneta pravnosnažna presuda protiv
koje је podnet zahtev, kоjе mogu u roku koji sud odredi, da podnesu odgovor na zahtev za
preispitivanje pravnosnažne presude.
Član 423.
Vrhovni kasacioni sud odlučuje о zahtevu za preispitivanje pravnosnažne presude bez rasprave, а
pobijanu odluku ispituje samo u granicama zahteva.
Član 424.
Vrhovni kasacioni sud može da odbije ili usvoji zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude.
U slučaju da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude,
postupiće u skladu sa čl. 415. do 417. ovog zakona, а ako zahtev odbija, postupiće u skladu sa
članom 414· ovog zakona.
Član 425.
Ako su protiv iste odluke podneti i revizija i zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude,
Vrhovni kasacioni sud će da odluči о tim pravnim Jekovima jednom odlukom.
3· Ponavljanje postupka
Član 426.
Postupak koji je odlukom suda pravnosnažno okončan može da se ро predlogu stranke ponovi
ako:
1. је sud biо nepropisno sastavljen ili ako је sudio sudija koji је ро zakonu morao da bude
isključen ili је rešenjem suda biо izuzet ili ako је u donošenju presude učestvovao
sudija koji nije učestvovao na glavnoj raspravi;
2. stranci nezakonitim postupanjem, а naročito propuštanjem dostavljanja, nije bilo
omogućeno da raspravlja pred sudom;
3. је u postupku kao tužilac ili tuženi učestvovalo lice koje ne može da bude stranka u
postupku ili ako stranku koja je pravno lice nije zastupalo ovlašćeno lice ili ako
parnično nesposobnu stranku nije zastupao zakonski zastupnik ili ako zakonski
zastupnik, odnosno punomoćnik stranke nije imao potrebno ovlašćenje za vođenje
parnice ili za pojedine radnje u postupku, osim ako vođenje parnice, odnosno vršenje
pojedinih radnji u postupku nije bilo naknadno odobreno;
4. se odluka suda zasniva na lažnom iskazu svedoka ili veštaka;
5. se odluka suda zasniva na ispravi koja је falsifikovana ili u kojoj је overen neistinit
sadržaj;
6. је do odluke suda došlo usled krivičnog dela sudije, odnosno sudije porotnika,
zakonskog zastupnika ili punomoćnika stranke, protivne stranke ili trećeg lica;
7. stranka stekne mogućnost da upotrebi pravnosnažnu odluku suda koja је ranije među
istim strankama doneta о istom zahtevu;
8. se odluka suda zasniva na drugoj odluči suda ili na odluci nekog drugog organa, а ta
odluka budе pravnosnažno preinačena, ukinuta, odnosno poništena;
9. је naknadno pred nadležnim organom na drugačiji način pravnosnažno, odnosno
konačno rešeno prethodno pitanje (član 12) na kome je sudska odluka zasnovana;
10. stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze
na osnovu kojih је za stranku mogla da bude doneta povoljnija odluka da su te
činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku
11. stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava kojom
је utvrđena povreda ljudskog prava, а to је moglo da bude od uticaja na donošenje
povoljnije odluke;
12. је Ustavni sud, u postupku ро ustavnoj žalbi, utvrdio povredu ili uskraćivanje
ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku, а
to је moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke.
Član 427.
Iz razloga navedenih u članu 426. tač. 1) do 4) ovog zakona ne može da se zahteva ponavljanje
postupka, ako је taj razlog biо bez uspeha iznet u ranijem postupku.
Zbog razloga navedenih u članu 426. tač. 1) i 2) i tač. 7) do 9) ovog zakona, ponavljanje
роstupka može da se dozvoli samo ako stranka bez svoje krivice nije mogla te okolnosti da
iznese pre nego što је raniji postupak okončan pravnosnažnom sudskom odlukom.
Član 428.
Predlog za ponavljanje postupka podnosi se u roku od 60 dana, i to:
1. u slučaju iz člana 426. tač. 1) i 2) ovog zakona, od dana kada je odluka dostavljena
stranci;
2. u slučajevima iz člana 426. tačka 3) ovog zakona, ako је u postupku kao tužilac ili
tuženi učestvovalo liсе koje ne može da bude stranka u postupku, od dana kada је
odluka dostavljena tom licu; ako stranku koja je pravno lice nije zastupalo ovlašćeno
lice, ili ako parnično nesposobnu stranku nije zastupao zakonski zastupnik, od dana
 kad je odluka dostavljena stranci, odnosno njenom zakonskom zastupniku, а ako
zakonski zastupnik, odnosno punomoćnik stranke nije imao potrebno ovlašćenje za
vođenje parnice ili za pojedine radnje u postupku, od dana kad је stranka saznala za
ovaj razlog;
3. u slučajevima iz člana 426. tač. 4) do 6) ovog zakona, od dana kada је stranka saznala
za pravnosnažnu presudu u krivičnom postupku, а ako krivični postupak ne može da
se sprovede, onda od dana kad је saznala za obustavu tog postupka ili za okolnosti
zbog kojih postupak ne može da se pokrene;
4. u slučajevima iz člana 426. tač. 7), 8), 11) i 12) ovog zakona, od dana kada je stranka
mogla da upotrebi pravnosnažnu odluku koja је razlog za ponavljanje postupka;
5. u slučaju iz člana 426. tačka 9) ovog zakona, od dana kada је odluka kojom је
nadležni organ pravnosnažno rešio prethodno pitanje na kome је odluka zasnovana
dostavljena stranci;
6. u slučaju iz člana 426. tačka 10) ovog zakona, od dana kada je stranka mogla da
iznese sudu nove činjenice, odnosno nova dokazna sredstva.
Ako bi rok iz stava 1. ovog člana роčео da teče pre nego što је odluka postala pravnosnažna, taj
rok se računa od pravnosnažnosti odluke, ako protiv nje nije biо izjavljen pravni lek, odnosno
od dostavljanja pravnosnažne odluke suda izrečene u poslednjem stepenu.
Ро proteku roka od pet godina od dana kada je odluka postala pravnosnažna, predlog za
ponavljanje postupka ne može da se podnese, osim ako se ponavljanje traži iz razloga
navedenih u članu 426. tač. 11) i 12) ovog zakona.
Izuzetno od stava 3. ovog člana, predlog za ponavljanje postupka iz razloga navedenih u članu
426. stav 1. tačka 2) ovog zakona ne može da se podnese ро proteku roka od deset godina od
dana kad je odluka postala pravnosnažna.
Član 429.
Predlog za ponavljanje postupka podnosi se sudu koji је doneo odluku u prvom stepenu.
U predlogu moraju da se navedu: zakonski osnov ро kome se traži ponavljanje, okolnosti iz
kojih proizlazi da је predlog podnet u zakonskom roku i dokazi kojima se potkrepljuju navodi
predlagača.
Član 430.
Neblagovremene (član 428), nepotpune (član 429. stav 2) ili nedozvoljene (član 85. stav 6. i
član 428) predloge za ponavljanje postupka odbaciće rešenjem prvostepeni sud bez održavanja
ročišta.
Ako sud ne odbaci pred1og, dostaviće primerak predloga protivnoj stranci ро odredbama člana
141. ovog zakona, koja ima pravo da u roku od 30 dana odgovori na predlog. Kada sudu stigne
odgovor na predlog ili kada protekne rok za davanje odgovora, sud će da odredi ročište za
raspravljanje о predlogu.
Član 431.
Ročište za raspravljanje о predlogu za ponav1janje postupka (država se pred prvostepenim
sudom.
Ako bude potrebe da se održi više od jednog ročišta iz stava 1; ovog člana, sud će da odredi
vremenski okvir.
Član 432.
Ро održanom ročištu za raspravljanje о predlogu, prvostepeni sud donosi odluku о predlogu, osim
ako se razlog za ponav1janje postupka odnosi isključivo na postupak pred sudom višeg stepena
(član 433).
Rešenjem kojim se dozvoljava ponavljanje postupka ukinuće se i odluka doneta u ranijem
postupku.
Prvostepeni sud će da odredi glavnu raspravu tek ро pravnosnažnosti rešenja kojim se dozvoljava
ponavljanje postupka. Na novoj glavnoj raspravi stranke mogu da iznose nove činjenice i da
predlažu nove dokaze, u skladu sa vremenskim okvirom koji sud odredi.
Član 433.
Ako se razlog za ponavljanje postupka odnosi isključivo na postupak pred sudom višeg
stepena, prvostepeni sud će da dostavi predmet sudu višeg stepena radi donošenja odluke.
О predlogu za ponavljanje postupka sud višeg stepena odlučuje bez rasprave.
Ako sud višeg stepena nade da је opravdan predlog za ponavljanje postupka i da nije potrebno
da se drži nova glavna rasprava, ukinuće odluke donete u ranijem postupku i doneće novu
odluku о glavnoj stvari.
Član 433а
Ponavljanje postupka pred Vrhovnim kasacionim sudom može se zahtevati samo iz razloga
navedenih u članu 426. tač. 1), 6), 11) i 12) ovog zakona ako se razlog za ponavljanje postupka
odnosi isključivo na postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom.
Predlog za ponavljanje postupka podnosi se preko prvostepenog suda.
Ako ne odbaci predlog (član 430. stav 1), prvostepeni sud će ga dostaviti protivnoj stranci na
odgovor.
Kada sudu stigne odgovor na predlog ili kada protekne rok za davanje odgovora (član 430. stav
2), prvostepeni sud će spise dostaviti Vrhovnom kasacionom sudu.
Ako Vrhovni kasacioni sud nađe da je predlog za ponavljanje postupka osnovan ukinuće svoju
raniju odluku i doneti novu odluku о glavnoj stvari.
Novu odluku о glavnoj stvari Vrhovni kasacioni sud doneće bez rasprave.
4· Odnos između predloga za ponavljanje postupka i drugih vanrednih
pravnih lekova
Član 434.·
U slučajevima u kojima stranka izjavi reviziju i istovremeno ili posle toga podnese predlog za
ponavljanje postupka, sud će rešenjem da odluči koji će postupak da nastavi, а sa kojim će da
zastane, uzimajući u obzir sve okolnosti, а naročito razloge zbog kojih su оbа pravna leka podneta
i dokaze koje su stranke predložile.
U slučajevima u kojima stranka podnese predlog za ponavljanje postupka i posle toga izjavi
reviziju, sud će ро pravilu da zastane sa postupkom ро reviziji do okončanja postupka povodom
predloga za ponavljanje postupka, osim ako nade da postoje ozbiljni razlozi da postupi
drugačije.
Odredbe st. 1. i 2. ovog člana shodno će da se primenjuju i ako javni tužilac podigne zahtev za
preispitivanje pravnosnažne presude, а stranka pre, istovremeno ili posle toga podnese predlog
za ponavljanje postupka.
Član 435.
Rešenje iz člana 434· stav 1. ovog zakona donosi prvostepeni sud ako predlog za ponavljanje
postupka stigne prvostepenom sudu pre nego što је predmet povodom revizije upućen Vrhovnom
kasacionom sudu. Ako predlog za ponavljanje postupka stigne postoje predmet povodom revizije
upućen Vrhovnom kasacionom sudu, rešenje iz člana 434. stav 1. ovog zakona donosi Vrhovni
kasacioni sud.
Rešenje iz člana 434· stav 2. ovog zakona donosi prvostepeni sud, osim ako je predmet, u vreme
kada revizija stigne prvostepenom sudu, povodom predloga za ponavljanje postupka upućen
sudu višeg stepena radi donošenja odluke (član 433. stav 1), u kоm slučaju rešenje donosi sud
višeg stepena.
Protiv rešenja suda iz st. 1. i 2. ovog člana nije dozvoljena žalba.
Deo treći
POSEBNI POSTUPCI
Glava XXIX
POSTUPAК U PARNICAMA IZ RADNIH ODNOSA
Član 436.
Ako u odredbama ove glave nije drugačije propisano, u parnicama iz radnih odnosa shodno se
primenjuju ostale odredbe ovog zakona.
Član 437.·
U parnicama iz radnih odnosa postupak u prvom stepenu sudi sudija pojedinac.
Član 438.
U postupku u parnicama iz radnih odnosa, а naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud
posebno vodi računa о potrebi hitnog rešavanja radnih sporova.
Član 439.
U toku postupka sud može i ро službenoj dužnosti da odredi privremene mere u skladu sa
zakonom koji uređuje izvršenje i obezbeđenje, radi sprečavanja nasilnog postupanja ili radi
otklanjanja nenadoknadive štete.
Sud će odluku о određivanju privremene mere ро predlogu stranke da donese u roku do osam
dana od dana podnošenja predloga.
Protiv rešenja о određivanju privremene mere nije dozvoljena posebna žalba.
Član 440.
Sud će u presudi kojom nalaže izvršenje nеkе činidbe da odredi rok od osam dana za njeno
izvršenje.
Ako tuženi ne dođe na ročište za glavnu raspravu, а uredno је pozvan, sud će da održi ročište i
odluči na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja.
О posledici izostanka sa ročišta za glavnu raspravu iz stava 1. ovog člana, sud će da upozori
tuženog u pozivu za ročište.
Član 441.
Revizija је dozvoljena u parnicama о sporovima о zasnivanju, postojanju i prestanku radnog
odnosa.
Glava XXX
POSTUPAК U PARNICAМA POVODOM KOLEКTIVNIH UGOVORA
Član 442.
Ako u odredbama ove glave nije drugačije propisano, u parnicama povodom kolektivnih
ugovora shodno se primenjuju ostaje odredbe ovog zakona.
Član 443.·
U postupku u parnicama povodom kolektivnih ugovora učesnici u zaključivanju kolektivnog
ugovora ostvaruju zaštitu prava kada nastane spor о pojedinom spornom pitanju u postupku
zaključivanja, odnosno izmena i dopuna zaključenog kolektivnog ugovora, pod uslovom da spor o
spornom pitanju nije rešen mirnim putem ili putem arbitraže koju su obrazovali učesnici
kolektivnog ugovora u skladu sa odredbama posebnog zakona.
Član 444.
U postupku u parnicama povodom kolektivnih ugovora sud može da zastane sa postupkom
najduže do 30 dana da bi stranke pokušale da spor reše mirnim putem.
Sud uvek prilikom određivanja rokova i ročišta u postupku u parnicama povodom kolektivnih
ugovora posebno vodi računa о potrebi hitnog rešavanja ovih sporova.
Član 445.
Presudom u parnicama povodom kolektivnih ugovora sud izriče kako glasi odredba u
kolektivnom ugovoru kojom se uređuje sporno pitanje iz kolektivnog ugovora. Izreka presude
predstavlja sastavni deo kolektivnog ugovora sve dok on važi.
Sud će u presudi kojom nalaže izvršenje neke činidbe da odredi rok za njeno izvršenje.
Presuda iz stava 1. ovog Člana objavljuje se u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Član 446.
Rok za izjavljivanje žalbe је osam dana.
Rok za donošenje odluke о žalbi је 60 dana.
Član 447.
U parnicama povodom kolektivnih ugovora revizija је dozvoljena.
Glava XXXI
POSTUPAK U PARNICAМA ZBOG SMETANJA DRŽAVINE
Član 448.
Ako u odredbama ove glave nije drugačije propisano, u parnicama zbog smetanja državine
shodno se primenjuju ostale odredbe ovog zakona.
Član 449.
Prilikom određivanja rokova i ročišta ро tužbama zbog smetanja državine sud posebno vodi
računa о potrebi hitnog rešavanja ovih sporova.
U postupku u parnicama zbog smetanja državine ne primenjuju se odredbe ovog zakona koje se
odnose na odgovor na tužbu i zakazivanje i održavanje pripremnog ročišta. U pozivu za glavnu
raspravu navešće se, pored ostalog, da će sud, ako tuženi izostane sa ročišta za glavnu raspravu,
da donese rešenje zbog izostanka.
Član 450.
Raspravljanje о tužbi zbog smetanja državine ograničiće se samo na raspravljanje i dokazivanje
činjenica poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja. Isključeno је raspravljanje о pravu na
državinu, о pravnom osnovu, savesnosti državine ili о zahtevima za naknadu štete.
Ako tuženi ne dođe na ročište za glavnu raspravu, а uredno је pozvan, sud će da donese rešenje
zbog izostanka, pod uslovima iz člana 351. ovog zakona.
Član 451.
U toku postupka sud može ро službenoj dužnosti i bez saslušanja protivne stranke da odredi
privremene mere u skladu sa zakonom koji uređuje izvršenje i obezbeđenje radi otklanjanja hitne
opasnosti protivpravnog oštećenja ili sprečavanja nasilja ili otklanjanja nenaknadive štete.
Sud će odluku о određivanju privremene mere ро predlogu stranke da donese u roku do osam
dana od dana podnošenja predloga.
Protiv rešenja о određivanju privremene mere nije dozvoljena posebna žalba.
Član 452.
Sud će u odluči kojom nalaže strankama ispunjenje dužnosti da odredi rok za njeno ispunjenje.
Rok za izjavljivanje žalbe protiv odluke suda je osam dana.
Iz opravdanih razloga sud može da odluči da žalba ne zadržava izvršenje rešenja.
U postupku ро žalbi protiv prvostepene odluke donete u parnici zbog smetanja državine shodno
se primenjuju odredbe člana 383. stav 4· i čl. 384. i 385. ovog zakona.
Protiv rešenja donetih u parnicama zbog smetanja državine revizija nije dozvoljena.
Član 453.
Tužilac gubi pravo da u izvršnom postupku zahteva izvršenje rešenja kojim se tuženom ро tužbi
zbog smetanja državine nalaže izvršenje određene radnje, ako nije zahtevao izvršenje u roku od
30 dana od proteka roka koji је rešenjem određen za izvršenje te radnje.
Član 454.
Ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka zbog smetanja državine dozvoljeno ie samo iz
razloga propisanih u članu 426. tač. 1) do 3) ovog zakona u roku od 3а dana od pravnosnažnosti
rešenja о smetanju državine.
Glava XXXII
IZDAVANJE PLATNOG NALOGA
Član 455.
Ako se tužbeni zahtev odnosi na dospelo potraživanje u novcu, а to se potraživanje dokazuje
verodostojnom ispravom priloženom tužbi u izvorniku ili overenom prepisu, sud će pod
uslovom da je priložen i dokaz о uručenoj opomeni za plaćanje dospelog potraživanja, da izda
nalog tuženom da ispuni tužbeni zahtev (platni nalog).
Као verodostojne isprave smatraju se naročito:
1. javne isprave;
 2. privatne isprave na kojima je potpis obveznika overio organ nadležan za overavanje;
3. menice i čekovi sa protestom i povratnim računom ako su oni potrebni za zasnivanje
zahteva;
4. izvodi iz overenih poslovnih knjiga;
5. fakture;
6. isprave koje ро posebnim propisima imaju značaj javnih isprava,
Platni nalog izdaće sud iako tužilac u tužbi nije predložio izdavanje platnog naloga, а ispunjeni su
svi uslovi za izdavanje platnog naloga.
Ako na osnovu verodostojne isprave može da se traži izvršenje u skladu sa zakonom kojim se
uređuje izvršenje i obezbeđenje, sud će da izda platni nalog samo ako tužilac učini verovatnim
postojanje pravnog interesa za izdavanje platnog naloga. Ako tužilac ne učini verovatnim
postojanje pravnog interesa za izdavanje platnog naloga, sud će tužbu da odbaci.
Član 456.
Ako se tužbeni zahtev odnosi na dospelo potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku
protivvrednost 2.000 evra ро srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sud
će da izda platni nalog protiv tuženog iako uz tužbu nisu priložene verodostojne isprave, а u tužbi
jе iznet osnov i iznos dugovanja i naznačeni su dokazi na osnovu kојih može da se utvrdi
istinitost tužbenih navoda.
Platni nalog iz stava 1. ovog člana može da se izda samo protiv glavnog dužnika.
Član 457.
Platni nalog se izdaje bez održavanja ročišta.
U platnom nalogu sud će da izrekne da је tuženi dužan u roku od osam dana, а u meničnim i
čekovnim sporovima u roku od tri dana, od dana dostavljanja platnog naloga da ispuni zahtev
tužbe zajedno sa troškovima koje је sud odmerio ili u istom roku da izjavi prigovor protiv
platnog naloga.
U platnom nalogu sud će tuženog da upozori da će da odbaci neblagovremeno podnet prigovor.
Platni nalog dostavlja se strankama.
Tuženome se uz platni nalog dostavlja i primerak tužbe sa prilozima.
Član 458.
Ako sud ne usvoji predlog za izdavanje platnog naloga, nastaviće postupak ро tužbi u skladu sa
odredbama ovog zakona koje važe za opšti parnični postupak.
Protiv rešenja suda kojim se ne usvaja predlog za izdavanje platnog naloga nije dozvoljena žalba.
Član 459.
Platni nalog tuženi može da pobija samo prigovorom. Ako se platni nalog pobija jedino u
роgledu odluke о troškovima, ova odluka može da se роbiја samo žalbom protiv rešenja.
U delu u kome nije pobijan prigovorom, platni nalog postaje pravnosnažan.
Član 460.
Neblagovremene, nepotpune ili nedozvoljene prigovore odbaciće sud bez održavanja ročišta.
Ako su prigovori podneti blagovremeno, sud će odmah da zakaže ročište za glavnu raspravu.
Stranke mogu da iznose nove činjenice i da predlažu nove dokaze, а tuženi može da ističe i nove
prigovore u pogledu pobijanog dela platnog naloga najkasnije do zaključenja prvog ročišta za
glavnu raspravu.
U odluci о glavnoj stvari sud će da odluči da li platni nalog u celini ili delimično ostaje na snazi
ili se ukida.
Član 461.
Ako tuženi prigovori da nisu postojali zakonski osnovi za izdavanje platnog naloga (čl. 455· i
456) ili da postoje smetnje za dalji tok postupka, sud će prvo da odluči о tom prigovoru. Ako
nađe da је takav prigovor osnovan, ukinuće rešenjem platni nalog i ро pravnosnažnosti rešenja
otpočeće raspravljanje·o glavnoj stvari, ako takvom raspravljanju ima mesta.
Ako sud ne usvoji prigovor iz stava 1. ovog člana, preći će na raspravljanje о glavnoj stvari, а
rešenje suda uneće se u odluku о glavnoj stvari.
Ako povodom prigovora nedospelosti sud nađe da је zahtev tužbe dospeo posle izdavanja
platnog naloga а pre zaključenja glavne rasprave, sud će presudom da ukine platni nalog i
odluči о tužbenom zahtevu (član 343. stav 1).
Član 462.
Sud može ро službenoj dužnosti da se oglasi mesno nenadležnim najkasnije do izdavanja
platnog naloga.
Tuženi može da istakne prigovor mesne nenadležnosti samo u prigovoru protiv platnog naloga.
Član 463.
Ako se sud posle izdavanja platnog naloga oglasi stvarno nenadležnim, ukinuće platni nalog i ро
pravnosnažnosti rešenja о nenadležnosti ustupiće predmet nadležnom sudu.
Ako sud posle izdavanja platnog naloga utvrdi da је mesno nenadležan, neće da ukine platni
ulog, nego će ро pravnosnažnosti rešenja kojim se oglasio nenadležnim da ustupi predmet
nadležnom sudu.
Član 464.
Ako sud u slučajevima propisanim ovim zakonom donese rešenje kojim se odbacuje tužba,
ukinuće i platni nalog.
Član 465.
Tužilac može da povuče tužbu bez pristanka tuženog samo do podnošenja prigovora. Ako se
tužba роvuče, sud će rešenjem da ukine platni nalog.
Ako tuženi do zaključenja glavne rasprave odustane od svih podnetih prigovora, platni nalog
ostaje na snazi.
Član 466.
U postupku za izdavanje platnog naloga pred privrednim sudovima isprava na osnovu koje se
izdaje platni nalog ne mora da bude priložena u izvorniku ili u overenom prepisu.
Prepis ove isprave može da overi ovlašćeni radnik pravnog lica.
Glava XXXIII
POSTUPAК U SPOROVIМA МАLЕ VREDNOSTI
Član 467.
Ako u odredbama ove glave nije drugačije propisano, u postupku о sporovima male vrednosti
shodno se primenjuju ostale odredbe ovog zakona.
. Član 468.
Sporovi male vrednosti, u smislu odredaba ove glave, jesu sporovi u kojima se tužbeni zahtev
odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra ро srednjem
kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Promena kursa iz stava 1. ovog člana nakon podnošenja tužbe ne utiče na primenu pravila ovog
postupka.
Kao sporovi male vrednosti smatraju se i sporovi u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na
potraživanje u novcu, а tužilac је u tužbi naveo da pristaje da umesto ispunjenja određenog
zahteva primi određeni novčani iznos koji ne prelazi iznos iz stava 1. ovog člana (član 33·stav
1).
Као sporovi male vrednosti smatraju se i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije
novčani iznos, а vrednost predmeta spora koju је tužilac u tužbi naveo ne prelazi iznos iz stava
1. ovog člana (član 33. stav 2).
Član 469.
Ne smatraju se sporovima male vrednosti, u smislu odredaba ove glave zakona, sporovi о
nepokretnostima, sporovi iz radnih odnosa i sporovi zbog smetanja državine.
Član 470.
Postupak о sporovima male vrednosti sprovodiće se i povodom prigovora protiv platnog naloga,
ako vrednost osporenog dela platnog naloga ne prelazi dinarsku protivvrednost 3000 evra ро
srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Član 471.
Postupak о sporovima male vrednosti sprovodi se pred nižim sudovima prvog stepena, ako ovim
zakonom nije drugačije propisano.
Član 472.
U postupku о sporovima male vrednosti ne dostavlja se tužba tuženom na odgovor.
Uz poziv za glavnu raspravu tuženom će da se dostavi tužba.
U ovim parnicama ne zakazuje se i ne održava se pripremno ročište.
Član 473.
U pozivu za glavnu raspravu navešće se, pored ostalog, da će da se smatra da је tužilac povukao
tužbu ako ne dođe na ročište za glavnu raspravu, da će sud, ako tuženi izostane sa ročišta za
glavnu raspravu, da donese presudu zbog izostanka (član 351). Sud će da upozori stranke da u
ovom postupku treba da sve činjenice i dokaze iznesu do zaključenja prvog ročišta za glavnu
raspravu, da u žalbi protiv presude ne mogu da se iznose nove činjenice i predlažu novi dokazi,
kao i da odluka može da se pobija samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz
člana 374. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Član 474.
U postupku о sporovima male vrednosti, zapisnik о glavnoj raspravi, pored podataka iz člana
116. stav 1. ovog zakona, sadrži:
1. izjave stranaka koje su od bitnog značaja, а naročito one kojima se, u celosti ili
delimično priznaje tužbeni zahtev, odriče od tužbenog zahteva, preinačava ili povlači
tužba, ili odreče od žalbe;
2. bitnu sadržinu izvedenih dokaza;
3. odluke protiv kojih је dozvoljena Žalba i koje su objavljene na glavnoj raspravi;
4. da li su stranke bile prisutne objavljivanju presude iako jesu, da su poučene pod kojim
uslovima mogu da izjave žalbu.
Član 475.
Ako tužilac ne dođe na ročište za glavnu raspravu, а uredno је pozvan, smatraće se da je povukao
tužbu.
Ako tuženi ne dođe na ročište za glavnu raspravu, а uredno је pozvan, sud će da donese presudu
zbog izostanka (član 351).
Član 476.
Ako tužilac preinači tužbu tako da vrednost predmeta spora prelazi dinarsku protivvrednost 3.000
evra ро srednjem kursu Narodne banke Srbije postupak će da se dovrši u skladu sa odredbama
ovog zakona о opštem parničnom postupku.
Ako tužilac do zaključenja glavne rasprave koja se vodi u skladu sa odredbama ovog zakona о
opštem parničnom postupku smanji tužbeni zahtev tako da više ne prelazi dinarsku
protivvrednost 3.000 evra ро srednjem kursu Narodne banke Srbije, dalji postupak sprovešće se
u skladu sa odredbama ovog zakona о postupku о sporovima male vrednosti.
Član 477.
Presuda u postupku о sporovima male vrednosti objavljuje se odmah ро zaključenju glavne
rasprave.
Prilikom objavljivanja presude sud će ukratko da je obrazloži i pouči stranku о uslovima pod
kojima može da izjavi žalbu (član 479).
Pisano izrađena presuda u obrazloženju sadrži utvrđeno činjenično stanje, navođenje dokaza na
osnovu kojih је ono utvrđeno i propise na kojima је sud zasnovao presudu.
Član 478.
U postupku о sporovima male vrednosti dozvoljena je posebna žalba samo protiv rešenja kojim se
okončava postupak.
Ostala rešenja protiv kojih је ро ovom zakonu dozvoljena posebna žalba mogu se pobijati samo
žalbom protiv odluke kojom se postupak okončava.
Rešenja iz stava 2. ovog člana ne dostavljaju se strankama, već se objav1juju na ročištu i unose u
pisani sastav odluke.
Član 479.
Presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku о sporovima male vrednosti može da se
pobija .samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374·.stav 2. ovog zakona i
zbog pogrešne primene materijalnog p1-ava.
Povodom žalbe u postupku о sporovima male vrednosti ne primenjuju se odredbe člana 392. ovog
zakona.
Protiv prvostepene presude, odnosno rešenja iz stava 1. ovog člana stranke mogu da izjave žalbu
u roku od osam dana.
Rok za žalbu računa se od dana objavljivanja presude, odnosno rešenja, а ako је presuda, odnosno
rešenje dostavljeno stranci, rok se računa od dana dostavljanja.
U postupku о sporovima male vrednosti, rok iz člana 345- stav 2, člana 356. stav 1. i člana 380.
stav 1. ovog zakona је osam dana.
Protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.
Glava XXXIV
POSTUPAК U PRIVREDNIM SPOROVIМA
Član 480.
Odredbe ove glave primenjuju se u svim sporovima u kojima sude privredni sudovi u skladu sa
zakonom kojim se uređuje stvarna nadležnost sudova (privredni spor), ako za pojedine sporove
nije propisana druga vrsta postupka.
Ako odredbama ove glave nije drugačije propisano, u postupku u privrednim sporovima
shodno se primenjuju ostale odredbe ovog zakona.
Član 481.
Za sporove radi utvrđenja postojanja ili nepostojanja ugovora, radi izvršenja ugovora, u
sporovima radi naknade štete usled neizvršenja ugovora, pored opšte mesne nadležnosti, mesno
је nadležan sud mesta gde je ро sporazumu stranaka, tuženi dužan da izvrši dogovor.
Za statusne sporove koji nastanu povodom upisa u registar, odnosno brisanja iz registra, pored
opšte mesno nadležnog, mesno је nadležan i sud prema mestu upisa u registar.
Za sporove koji proističu iz upisa u registar, odnosno brisanja iz registra mesno је nadležan sud
prema mestu upisa u registar.
Član 482.
U prvom stepenu sudi sudija pojedinac,
Kad sudi u drugom stepenu drugostepeno veće čine tri sudije.
Član 483.
Parnična radnja zastupnika može se opozvati samo ako је u pitanju priznanje ili odricanje od
tužbenog zahteva.
Član 484.
U privrednim sporovima sporne činjenice se ро pravilu dokazuju ispravama.
Član 485.
Revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela
pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra ро srednjem kursu
Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Član 486.
U postupku u privrednim sporovima važe sledeći rokovi:
1. rok od 30 dana za podnošenje predloga za vraćanje u pređašnje stanje iz člana 110.
stav 3. ovog zakona;
2. rok od osam dana za izvršenje činidbe, а za činidbe koje se ne sastoje u novčanom
davanju sud može da odredi duži rok.
Član 487.
U postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni
zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednosti od 30.000 evra ро
srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Као sporovi male vrednosti smatraju se i sporovi u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na
potraživanje u novcu, а tužilac je u tužbi naveo da pristaje da umesto ispunjenja određenog
zahteva primi određeni novčani iznos koji ne prelazi iznos iz stava 1. ovog člana (Član 33.stav 1).
Као sporovi male vrednosti smatraju se i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije
novčani iznos, а vrednost predmeta spora koju је tužilac u tužbi naveo, ne prelazi iznos iz stava
1. ovog člana (član 33.stav 2).
U postupku о sporovima male vrednosti u privrednim sporovima tužba se ne dostavlja tuženom
na odgovor.
Glava XXXV
POSTUPAК U POTROŠAČКlM SPOROVIМA
Član 488.
U postupcima u sporovima koji proizlaze iz ugovornog odnosa potrošača i trgovca (potrošački
sporovi) shodno se primenjuju ostale odredbe ovog zakona, ako u odredbama ove glave ili
posebnim zakonom nije drugačije propisano.
Izuzetno od stava 1. ovog člana, odredbe ove glave neće da se primenjuju na sporove koji nastanu
usled smrti, telesne povrede ili narušavanja zdravlja, pružanja zdravstvenih ili pravnih usluga i
prenosa prava na nepokretnostima.
Ako se zbog složenosti predmeta postupka, ili predloženih dokaza, potrošački spor ne može
raspraviti u skladu sa odredbama ove glave, sud će da donese rešenje da se postupak nastavi ро
pravilima opšteg parničnog postupka.
Protiv rešenja iz stava 3· ovog člana nije dozvoljena žalba.
Član 489.
U postupku о potrošačkim sporovima tužba se ne dostavlja na odgovor.
Uz poziv za glavnu raspravu tuženom će da se dostavi tužba.
U postupku о potrošačkim sporovima ne zakazuje se ine održava pripremno ročište.
Ročište za glavnu raspravu zakazuje se i održava najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema
tužbe u sud.
Član 490.
U pozivu za glavnu raspravu navešće se, pored ostalog, da će da se smatra da је tužilac povukao
tužbu ako ne dođe na ročište za g1avnu raspravu, da će sud, ako tuženi izostane sa ročišta za
glavnu raspravu, da održi ročište i donese presudu na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja. Sud
će da upozori stranke da u ovom postupku treba da sve činjenice i dokaze iznesu do zaključenja
prvog ročišta za glavnu raspravu, da u žalbi protiv presude ne mogu da iznose nove činjenice i
predlažu nove dokaze, kao i da odluka može da se pobija samo zbog bitne povrede odredaba
parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog
prava.
Član 491.
Ako tužilac ne dođe na ročište za glavnu raspravu, а uredno је pozvan, smatraće se da је
povukao tužbu.
Ako tuženi ne dođe na ročište za glavnu raspravu, а uredno је pozvan, sud će da održi ročište i
odluči na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja.
Član 492.
Presuda u potrošačkim sporovima objavljuje: se odmah ро zaključenju glavne rasprave. Prilikom
objavljivanja presude: sud će ukratko da је obrazloži i pouči stranku о uslovima pod kojima može
da izjavi žalbu (član 493).
Pisano izrađena presuda u obrazloženju sadrži utvrđeno činjenično stanje, navođenje dokaza na
osnovu kојih je оnо utvrđeno i propise nа kojima je sud zasnovao presudu.
U postupku о potrošačkim sporovima dozvoljena je posebna žalba samo protiv rеšеnја kojim se
okončava postupak.
Ostala rešenja protiv kојih је ро ovom zakonu dozvoljena posebna žalba mogu da se pobijaju
samo žalbom protiv odluke kojom se postupak okončava.
Rešenja iz stava 4· ovog člana ne dostavljaju se strankama, već se objavljuju na ročištu i unosе u
pisani sastav odluke.
Član 493.
Presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku о potrošačkim sporovima može da se
роbiја samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374· stav 2. ovog zakona i
zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Protiv prvostepene presude, odnosno rešenja iz stava 1. ovog člana stranke mogu da izjave žalbu
u roku od osam dana.
Rok za žalbu rаčuna se od dana objavljivanja presude, odnosno rešenja, а ako је presuda,
odnosno rešenje dostavljeno stranci, rok se računa od dаnа dostavljanja.
U postupku о potrošačkim sporovima rok iz člana 345· stav 2. i člana 356. stav 1. ovog zakona
је osam dana.
Glava XXXVI
POSTUPAК ZAZAŠTITU KOLEKTIVNIH PRAVA I INTERESA GRADANA1
Član 494.
Ako u odredbama ove glave ili posebnim zakonom nije drugačije propisano, u postupku za
zaštitu kolektivnih prava i interesa shodno se primenjuju ostale odredbe ovog zakona.
Član 495.
Udruženja, njihovi savezi i druge organizacije, osnovane u skladu sa zakonom, mogu, kad je to
zakonom propisano, da pokrenu postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana.
Lica iz stava 1. ovog člana mogu da pokrenu postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa
prava određenog kruga građana ako је takva zaštita predviđena njihovom registrovanom ili
propisima određenom delatnošću, ako se cilj njihovog udruživanja ili delovanja odnosi nа
zajedničke interese i prava većeg broja građana i ako su postupanjem tuženog оni povređeni ili
teže ugroženi.
Član 496.
U postupku za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana na strani tužioca, u svojstvu umešača
sa položajem jedinstvenog suparničara, mogu da pristupe i druga lica koja su ovlašćena nа
podnošenje tužbe.
Na strani tužioca u postupku za zaštitu kolektivnih interesa i prava građana mogu da se u
mеšaju i treća lica čiji su kolektivni interesi i prava povređeni radnjama tuženog.
Član 497.
Za suđenje о sporovima za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana stvarno је nadležan sud
određen zakonom.
Za suđenje о sporovima za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana nadležan је, pored suda
opšte mesne nadležnosti, i sud na čijem је području preduzeta radnja kojom se povređuju
kolektivni interesi ili prava građana, ako posebnim propisima nije drugačije predviđeno.
Član 498.
U postupcima za zaštitu kolektivnih prava i interesa građana, ako posebnim propisima nije
drugačije predviđeno, tužilac može tužbom da važi:
1. zabranu preduzimanja aktivnosti od koje preti povreda prava i interesa građana koje је

1
Odredbe čl. 494 do 505., nisu jasne i precizne i stoga nisu u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim
međunarodnim ugovorom- odluka Ustavnog suda Srbije br. IUz·51/20l2 od 23. maja 2013. godine, te kao
takve presude da važe.
 tužilac zakonom ovlašćen da štiti;
2. uklanjanje postojeće povrede kolektivnih prava i interesa građana ili štetnih posledica
postupanja tuženog i uspostavljanje pređašnjeg stanja, stanja u kome takva povreda
više ne bi mogla da nastane ili stanja koje približno odgovara stanju koje je postojalo
рrе povrede;
3. utvrđivanje nedopuštenosti radnje kojom su povređeni kolektivni interesi i prava
građana;
4. objavljivanje presude kojom je usvojen tužbeni zahtev iz razloga navedenih u tač. 1)
do 3) ovog člana u sredstvima javnog informisanja, о trošku tuženog.
Član 499.
Ako udruženja, njihovi savezi i druge organizacije iz člana 495. stav 1. ovog zakona tvrde da
neko lice obavlja delatnost na način na koji se ugrožavaju kolektivna prava i interesi građana, to
lice može da podnese tužbu kojom će da zahteva:
1. da se utvrdi da preduzetim radnjama nije ugrozio, odnosno povredio kolektivna prava i
interese građana, odnosno da ih nije povredio na nedopušten način;
2. da se udruženju, njihovim savezima i drugim organizacijama iz člana 495. stav 1. ovog
zakona zabrani određena radnja, а naročito istupanje u javnosti u vezi sa tvrdnjom da
tužilac obavlja delatnost nа način nа koji se ugrožavaju kolektivna prava i interesi;
3. naknadu štete pričinjene neistinim iznošenjem ili prenošenjem tvrdnji;
4. objavljivanje presude kojom је usvojen tužbeni zahtev u sredstvima javnog
informisanja о trošku tuženog.
Tužilac iz stava 1. ovoga člana može zahteve za presudu da istakne i protivtužbom u postupku
pokrenutom protiv njega tužbom iz člana 498. ovoga zakona.
Član 500.
Tužbom iz člana 499. ovog zakona tužilac može da obuhvati, kao tužene i lica koja su
ovlašćena da zastupaju lice iz člаnа 495. stav 1. ovog zakona, članove njegovih organa, kao i
lica koja u njegovo ime istupaju u javnosti.
Tužilac iz stava 1. ovog zakona može da traži da sud lice iz člana 495· stav 1. ovog zakona i liса
iz stava 1. ovog člana osudi na naknadu štete čiju će visinu sud da utvrdi ро slobodnoj oceni
(član 232), pod uslovom da je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev istaknut u tužbi iz člana
498. ovog zakona i da je vođenjem tog postupka, а posebno njegovim praćenjem u sredstvima
javnog informisanja, teže povređen ugled i poslovni interes tužioca.
Član 501.
Sud može, pre pokretanja i u toku postupka da odredi privremene mere do okončanja postupa u
skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje izvršenje i obezbeđenje, radi sprečavanja
nasilnog postupanja ili radi otklanjanja teško nadoknadive ili nenadoknadive štete, ako tužilac
učini verovatnim da je tuženi svojim radnjama povredio ili ugrozio kolektivna prava i interese
građana.
Sud је dužan da odluku о određivanju privremene mere donese odmah ili najkasnije u roku od
osam dana.
Član 502.
Do okončanja postupka ро tužbama iz čl. 498. i 499· ovog zakona ne može da se ро istovetnom
zahtevu pokrene drugi postupak.
Član 503.
U presudi kojom usvaja zahteve iz tužbe iz čl. 498. i499. ovog zakona sud može da odluči da
žalba ne zadržava izvršenje ili da odredi kraći rok od propisanog roka za ispunjenje činidbe koja
је naložena tuženom.
Član 504.
Fizička i pravna lica mogu u posebnim parnicama za naknadu štete da ističu povredu kolektivnih
prava i interesa građana koja је utvrđena pravnosnažnom presudom u postupku za zaštitu
kolektivnih prava i interesa građana iz člana 498. ovog zakona.
U postupku za naknadu štete iz stava 1. ovog člana, ne može da se osporava povreda kolektivnih
prava i interesa građana koja је utvrđena pravnosnažnom presudom.
Član 504.
Odredbe ove glave shodno se primenjuju ikad potrošač pokrene postupak zbog nepravičnih
ugovornih odredbi i nepoštenog poslovanja u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita
potrošača.
Deo četvrti
PRELAZNE I ZAVRSNEODREDBE
Član 506.
Postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovešće se ро odredbama Zakona о
parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09).
Ako је u postupcima iz stava 1. ovog člana posle stupanja na snagu ovog zakona presuda,
odnosno rešenje kojim se okončava postupak ukinuto i vraćeno na ponovno suđenje, ponovni
postupak sprovešće se ро odredbama ovog zakona.
Član 507.
Danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon о parničnom postupku ("Službeni
glasnik RS", br. 125/04 i 111/09).
Danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Član 203. Porodičnog zakona
("Službeni glasnik RS", broj 18/05).
Član 508.
Ovaj zakon stupa na snagu 1. februara 2012. godine.