Krivicno Pravo

Проф.
др Зоран Стојановић
КРИВИЧНО ПРАВО
Шесто измењено издање
Приручници за полагање правосудног испита

Књига 3
ПРАВНА БИБЛИОТЕКА
Едиција
ПРИРУЧНИЦИ ЗА ПОЛАГАЊЕ
ПРАВОСУДНОГ ИСПИТА
Уредник
Мијодраг Радојевић
Главни и одговорни уредник

Др Јелена Триван
Проф. др Зоран Стојановић
КРИВИЧНО ПРАВО
Шесто, измењено издање
Приручник за полагање правосудног испита

Књига 3
© ЈП „Службени гласник“, 2016
САДРЖАЈ
Напомена уз шесто измењено издање - - - - - - - - - - - - - - - - 17
Напомена уз пето измењено издање - - - - - - - - - - - - - - - - - 17
Напомена уз четврто измењено издање - - - - - - - - - - - - - - - 18
Напомена уз треће измењено издање - - - - - - - - - - - - - - - - - 18
Напомена уз друго издање - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 18
Предговор - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 19
ОПШТИ ДЕО
I. ПОЈАМ И ВАЖЕЊЕ КРИВИЧНОГ

ЗАКОНОДАВСТВА - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 23
1. Појам кривичног права и кривичног
законодавства - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 23
2. Временско важење кривичног закона - - - - - - - - - - 25
3. Просторно важење кривичног законодавства - - - - 26
II. КРИВИЧНО ДЕЛО - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 31

1. Општи појам кривичног дела - - - - - - - - - - - - - - - - 31
2. Радња кривичног дела
(појам, функције и врсте) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 34
3. Последица - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 36
4. Узрочност - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 38
5. Предвиђеност у кривичном закону - - - - - - - - - - - - 41
6. Биће и елементи бића кривичног дела - - - - - - - - - 41
7. Услови кажњивости - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 44
8. Субјект кривичног дела - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 46
9. Објект кривичног дела - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 47
10. Друштвена опасност - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 49
11. Противправност - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 50
6 • Кривично право
12. Дело малог значаја - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 52

13. Нужна одбрана - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 53
14. Крајња нужда - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 56
15. Основи искључења противправности
који нису предвиђени Кривичним закоником - - - - 58
16. Појам кривице - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 61
17. Умишљај - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 63
18. Нехат - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 67
19. Неурачунљивост - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 70
20. Битно смањена урачунљивост - - - - - - - - - - - - - - - 73
21. Стварна заблуда - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 74
22. Правна заблуда - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 76
23. Сила и претња (принуда) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 78
24. Actiones liberae in causa
(скривљена неурачунљивост) - - - - - - - - - - - - - - - - 81
25. Одговорност за кривична дела
квалификована тежом последицом - - - - - - - - - - - 82
26. Одговорност за кривична дела учињена
посредством штампе и других средстава
јавног информисања - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 84
27. Време извршења кривичног дела - - - - - - - - - - - - - 85
28. Место извршења кривичног дела - - - - - - - - - - - - - 87
III. ПРИПРЕМАЊЕ И ПОКУШАЈ

КРИВИЧНОГ ДЕЛА - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 88
1. Стадијуми извршења кривичног дела - - - - - - - - - - 88
2. Припремање кривичног дела - - - - - - - - - - - - - - - - 89
3. Пок ушај кривичног дела - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 91
4. Неподобан пок ушај - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 94
5. Добровољни одустанак - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 95
IV. СТИЦАЈ КРИВИЧНИХ ДЕЛА - - - - - - - - - - - - - - - - - 97

1. Појам и врсте стицаја - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 97
2. Привидни идеални стицај - - - - - - - - - - - - - - - - - - 98
3. Привидни реални стицај
(продужено кривично дело) - - - - - - - - - - - - - - - - 100
Садржај • 7
V. САУ ЧЕСНИШТВО - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 103

1. Појам и врсте саучесништва - - - - - - - - - - - - - - - 103
2. Саизвршилаштво - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 106
3. Подстрекавање - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 109
4. Помагање - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 112
5. Одговорност саучесника за кривично дело - - - - - 115
VI. ПОЈАМ И ВРСТЕ КРИВИЧНИХ САНКЦИЈА - - - - - 118

1. Појам кривичних санкција - - - - - - - - - - - - - - - - - 118
2. Врсте кривичних санкција - - - - - - - - - - - - - - - - - 119
VII. КАЗНА - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 120

1. Појам, сврха и врсте казни - - - - - - - - - - - - - - - - 120
2. Казна затвора - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 122
3. Условни отпуст - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 124
4. Новчана казна - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 125
5. Рад у јавном интересу - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 129
6. Одузимање возачке дозволе - - - - - - - - - - - - - - - 131
7. Појам и врсте одмеравања казне - - - - - - - - - - - - 132
8. Олакшавајуће и отежавајуће околности - - - - - - - 134
9. Ублажавање казне - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 138
10. Ослобођење од казне - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 140
11. Поврат - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 143
12. Одмеравање казне за кривична дела у стицају - - - - 144
13. Одмеравање казне осуђеном лицу - - - - - - - - - - - - 147
14. Урачунавање притвора и раније казне - - - - - - - - 148
VIII. МЕРЕ УПОЗОРЕЊА - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 148

1. Појам и сврха - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 148
2. Условна осуда - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 149
2.1. Настанак, системи и појам условне осуде - - - - 149
2.2. Услови за изрицање условне осуде - - - - - - - - 150
2.3. Опозивање условне осуде - - - - - - - - - - - - - - 152
2.4. Условна осуда са заштитним надзором - - - - - 154
3. Судска опомена - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 156
IX. МЕРЕ БЕЗБЕДНОСТИ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 158

1. Настанак мера безбедности - - - - - - - - - - - - - - - - 158
2. Појам, сврха и врсте мера безбедности - - - - - - - - 158
3. Обавезно психијатријско лечење и чување
у здравственој установи - - - - - - - - - - - - - - - - - - 161
4. Обавезно психијатријско лечење на слободи - - - - 163
5. Обавезно лечење наркомана - - - - - - - - - - - - - - - 164
6. Обавезно лечење алкохоличара - - - - - - - - - - - - - 165
7. Забрана вршења позива, делатности и дужности - - - - 166
8. Забрана управљања моторним возилом - - - - - - - - - 167
9. Одузимање предмета - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 168
10. Протеривање странца из земље - - - - - - - - - - - - - 170
11. Јавно објављивање пресуде - - - - - - - - - - - - - - - - 171
12. Забрана приближавања и комуникације
са оштећеним - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 172
13. Забрана присуствовања одређеним
спортским приредбама - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 173
X. ОДУЗИМАЊЕ ИМОВИНСКЕ КОРИСТИ

ПРИБАВЉЕНЕ КРИВИЧНИМ ДЕЛОМ - - - - - - - - - 175
1. Основ и начин одузимања имовинске користи - - - - 175
2. Заштита оштећеног - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 177
3. Одузимање имовине проистекле
из кривичног дела - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 178
XI. РЕХАБИЛИТАЦИЈА И ДАВАЊЕ ПОДАТАКА

ИЗ КАЗНЕНЕ ЕВИДЕНЦИЈЕ - - - - - - - - - - - - - - - - - 179
1. Појам и врсте рехабилитације - - - - - - - - - - - - - - 179
2. Давање података из казнене евиденције - - - - - - - 180
XII. АМНЕСТИЈА И ПОМИЛОВАЊЕ - - - - - - - - - - - - - 181

1. Амнестија - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 181
2. Помиловање - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 181
XIII. ЗАСТАРЕЛОСТ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 182

1. Појам застарелости - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 182
2. Застарелост кривичног гоњења - - - - - - - - - - - - - 183

3. Застарелост извршења кривичних санкција - - - - 185
XIV. КРИВИЧНЕ САНКЦИЈЕ ПРЕМА

МАЛОЛЕТНИЦИМА - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 187
1. Положај малолетника у кривичном праву - - - - - - 187
2. Санкције за малолетнике - - - - - - - - - - - - - - - - - - 188
3. Васпитне мере – појам и врсте - - - - - - - - - - - - - - 190
4. Малолетнички затвор - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 195
5. Примена васпитних мера на пунолетна лица
која су извршила кривично дело
као малолетници - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 197
6. Примена васпитних мера на млађе
пунолетне учиниоце кривичних дела - - - - - - - - - 198
ПОСЕБНИ ДЕО
I. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ЖИВОТА И ТЕЛА

(Глава тринаеста, чл. 113–127. КЗ) - - - - - - - - - - - - - - 203
1. Појам и опште карактеристике - - - - - - - - - - - - - 203
2. Убиство (члан 113) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 204
3. Тешко убиство (члан 114) - - - - - - - - - - - - - - - - - 205
4. Убиство на мах (члан 115) - - - - - - - - - - - - - - - - - 209
5. Убиство детета при порођају (члан 116) - - - - - - - 210
6. Лишење живота из самилости (члан 117) - - - - - - 212
7. Нехатно лишење живота (члан 118) - - - - - - - - - - 213
8. Недозвољен прекид трудноће (члан 120) - - - - - - - 214
9. Тешка телесна повреда (члан 121) - - - - - - - - - - - 216
10. Лака телесна повреда (члан 122) -- - - - - - - - - - - - 219
11. Учествовање у тучи (члан 123) - - - - - - - - - - - - - - 221
II. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ СЛОБОДА

И ПРАВА ЧОВЕКА И ГРАЂАНИНА
(Глава четрнаеста, чл. 128–153. КЗ) - - - - - - - - - - - - - 223
2. Отмица (члан 134) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 224

3. Принуда (члан 135) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 226
III. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ИЗБОРНИХ ПРАВА

(Глава петнаеста, чл. 154–162. КЗ) - - - - - - - - - - - - - - 228
2. Повреда права гласања (члан 155) - - - - - - - - - - - 229
3. Фалсификовање резултата гласања (члан 161) - - - - 229
IV. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ПРАВА

ПО ОСНОВУ РАДА
(Глава шеснаеста, чл. 163–169. КЗ) - - - - - - - - - - - - - 230
2. Повреда права по основу рада и права
из социјалног осиг урања (члан 163) - - - - - - - - - - 231
3. Повреда права на штрајк (члан 166) - - - - - - - - - - 232
4. Злоупотреба права на штрајк (члан 167) - - - - - - - 234
V. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ЧАСТИ И УГЛЕДА

(Глава седамнаеста, чл. 170–177. КЗ) - - - - - - - - - - - - 235
2. Увреда (члан 170) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 236
3. Повреда угледа Србије (члан 173) - - - - - - - - - - - - 238
VI. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ПОЛНЕ СЛОБОДЕ

(Глава осамнаеста, чл. 178–186. КЗ) - - - - - - - - - - - - - 239
2. Силовање (члан 178) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 241
3. Обљуба над немоћним лицем (члан 179) - - - - - - - 244
4. Обљуба са дететом (члан 180) - - - - - - - - - - - - - - 246
5. Обљуба злоупотребом положаја (члан 181) - - - - - 247
6. Недозвољене полне радње (члан 182) - - - - - - - - - 249
VII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ БРАКА И ПОРОДИЦЕ

(Глава деветнаеста, чл. 187–197. КЗ) - - - - - - - - - - - - 250
2. Двобрачност (члан 187) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 251
3. Ванбрачна заједница са малолетником

(члан 190) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 252
4. Запуштање и злостављање малолетног лица
(члан 193) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 253
5. Насиље у породици (члан 194) - - - - - - - - - - - - - - 255
VIII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

ИНТЕЛЕКТ УАЛНЕ СВОЈИНЕ
(Глава двадесета, чл. 198–202. КЗ) - - - - - - - - - - - - - - 257
2. Неовлашћено искоришћавање ауторског дела
или предмета сродног права (члан 199) - - - - - - - 258
IX. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ИМОВИНЕ

(Глава двадесет прва, чл. 203–222. КЗ) - - - - - - - - - - - 259
2. Крађа (члан 203) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 261
3. Тешка крађа (члан 204) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 264
4. Разбојничка крађа (члан 205) - - - - - - - - - - - - - - - 267
5. Разбојништво (члан 206) - - - - - - - - - - - - - - - - - - 269
6. Утаја (члан 207) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 270
7. Превара (члан 208) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 272
8. Ситна крађа, утаја и превара (члан 210) - - - - - - - 274
9. Изнуда (члан 214) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 275
10. Прикривање (члан 221) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 276
11. Гоњење у случају када је учинилац
у блиском односу са оштећеним
(члан 222) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 278
X. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ПРИВРЕДЕ

(Глава двадесет друга, чл. 223–245. КЗ) - - - - - - - - - - 279
2. Фалсификовање новца (члан 223) - - - - - - - - - - - - - 281
3. Фалсификовање знакова за вредност (члан 226) - - - 282
4. Издавање чека и коришћење платних картица
без покрића (члан 228) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 283
5. Пореска утаја (члан 229) - - - - - - - - - - - - - - - - - - 284

6. Прање новца (члан 231) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 286
7. Злоупотреба положаја одговорног лица
(члан 234) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 288
8. Проузроковање стечаја (члан 235) - - - - - - - - - - - 290
9. Проузроковање лажног стечаја (члан 236) - - - - - 291
10. Оштећење повериоца (члан 237) - - - - - - - - - - - - 293
11. Недозвољена трговина (члан 243) - - - - - - - - - - - - 294
XI. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ЗДРАВЉА ЉУДИ

(Глава двадесет трећа, чл. 246–259. КЗ) - - - - - - - - - - 296
2. Неовлашћена производња и стављање
у промет опојних дрога (члан 246) - - - - - - - - - - - 297
3. Неовлашћено држање опојних дрога
(члан 246а) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 299
4. Омог ућавање уживања опојних дрога
(члан 247) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 299
5. Несавесно пружање лекарске помоћи
(члан 251) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 300
6. Неук
азивање лекарске помоћи (члан 253) - - - - - - 302
7. Тешка дела против здравља људи
(члан 259) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 303
XII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ
(Глава двадесет четврта, чл. 260–277. КЗ) - - - - - - - - 304
2. Загађење животне средине (члан 260) - - - - - - - - - 305
XIII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ОПШТЕ

СИГ УРНОСТИ ЉУДИ И ИМОВИНЕ
(Глава двадесет пета, чл. 278–288. КЗ) - - - - - - - - - - - 307
2. Изазивање опште опасности (члан 278) - - - - - - - 308
3. Изазивање опасности необезбеђењем
мера заштите на раду (члан 280) - - - - - - - - - - - - - 311
XIV. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ БЕЗБЕДНОСТИ

ЈАВНОГ САОБРАЋАЈА
(Глава двадесет шеста, чл. 289–297. КЗ) - - - - - - - - - - 312
2. Угрожавање јавног саобраћаја
(члан 289) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 314
3. Угрожавање безбедности
ваздушног саобраћаја (члан 291) - - - - - - - - - - - - - 316
4. Отмица ваздухоплова, брода и другог
превозног средства (члан 293) - - - - - - - - - - - - - - 317
5. Непружање помоћи лицу повређеном
у саобраћајној незгоди (члан 296) - - - - - - - - - - - - 319
6. Тешка дела против безбедности
јавног саобраћаја (члан 297) - - - - - - - - - - - - - - - - 320
XV. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ БЕЗБЕДНОСТИ

РАЧУНАРСКИХ ПОДАТАКА
(Глава двадесет седма, чл. 298–304. КЗ) - - - - - - - - - - 321
2. Прављење и уношење рачунарских вируса
(члан 300) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 322
3. Рачунарска превара (члан 301) - - - - - - - - - - - - - - 323
XVI. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

УСТАВНОГ УРЕЂЕЊА И БЕЗБЕДНОСТИ
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
(Глава двадесет осма, чл. 305–321. КЗ) - - - - - - - - - - - 324
2. Напад на уставно уређење
(члан 308) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 326
3. Позивање на насилну промену
уставног уређења (члан 309) - - - - - - - - - - - - - - - 327
4. Оружана побуна (члан 311) - - - - - - - - - - - - - - - - 329
5. Диверзија (члан 313) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 330
6. Саботажа (члан 314) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 331
7. Шпијунажа (члан 315) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 332
XVII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ДРЖАВНИХ ОРГАНА

(Глава двадесет девета, чл. 322–330. КЗ) - - - - - - - - - 334
2. Спречавање службеног лица у вршењу
службене радње (члан 322) - - - - - - - - - - - - - - - - 335
VIII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ПРАВОС УЂА

X
(Глава тридесета, чл. 331–342. КЗ) - - - - - - - - - - - - - - 337
2. Непријављивање припремања кривичног дела
(члан 331) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 338
3. Непријављивање кривичног дела и учиниоца
(члан 332) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 339
4. Помоћ учиниоцу после извршеног
кривичног дела (члан 333) - - - - - - - - - - - - - - - - - 340
5. Давање лажног исказа (члан 335) - - - - - - - - - - - - 342
XIX. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

ЈАВНОГ РЕДА И МИРА
(Глава тридесет прва, чл. 343–354. КЗ) - - - - - - - - - - - 343
2. Договор за извршење кривичног дела
(члан 345) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 345
3. Удруживање ради вршења кривичних дела
(члан 346) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 346
4. Недозвољена производња, држање, ношење
и промет оружја и експлозивних материја
(члан 348) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 347
XX. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ПРАВНОГ САОБРАЋАЈА

(Глава тридесет друга, чл. 355–358. КЗ) - - - - - - - - - - 349
2. Фалсификовање исправе (члан 355) - - - - - - - - - - 350
3. Посебни случајеви фалсификовања исправе
(члан 356) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 352
4. Фалсификовање службене исправе (члан 357) - - - - 354
XXI. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

СЛУЖБЕНЕ ДУЖНОСТИ
(Глава тридесет трећа, чл. 359–369. КЗ) - - - - - - - - - - 355
2. Злоупотреба службеног положаја
(члан 359) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 357
3. Проневера (члан 364) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 359
4. Послуга (члан 365) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 360
5. Трговина утицајем (члан 366) - - - - - - - - - - - - - - - 361
6. Примање мита (члан 367) - - - - - - - - - - - - - - - - - 363
7. Давање мита (члан 368) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 365
XXII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ

И ДРУГИХ ДОБАРА ЗАШТИЋЕНИХ
МЕЂУНАРОДНИМ ПРАВОМ
(Глава тридесет четврта, чл. 370–393. КЗ) - - - - - - - - 367
2. Геноцид (члан 370) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 369
3. Ратни злочини (чл. 372–374) - - - - - - - - - - - - - - - 372
3.1. Ратни злочин против цивилног
становништва (члан 372) - - - - - - - - - - - - - - - 372
3.2. Ратни злочин против рањеника
и болесника (члан 373) - - - - - - - - - - - - - - - - - 375
3.3. Ратни злочин против ратних
заробљеника (члан 374) - - - - - - - - - - - - - - - - 376
4. Трговина људима (члан 388) - - - - - - - - - - - - - - - - 377
5. Тероризам (члан 391) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 380
XIII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ВОЈСКЕ СРБИЈЕ

X
(Глава тридесет пета, чл. 394–430. КЗ) - - - - - - - - - - - 382
2. Избегавање војне обавезе (члан 394) - - - - - - - - - 384
3. Неизвршење и одбијање
извршења наређења (члан 400) - - - - - - - - - - - - - - 385
4. Противљење претпостављеном
(члан 401) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 386
НАПОМЕНА УЗ ШЕСТО
ИЗМЕЊЕНО ИЗДАЊЕ
Ново издање у односу на претходно, осим малобројних
интервенција којима је извршено даље скраћивање текста,
садржи и једну допуну – излагање о кривичном делу злоупо -
требе положаја одговорног лица из члана 234. KЗ. То кривично
дело из области кривичних дела против привреде у центру је
пажње како због његове примене, тако и због очекиване зако -
нодавне реформе. Иако нам није циљ да се у овом приручнику
упуштамо у расправљање проблема у вези с тим кривичним
делом, оправдано је изложити његова обележја и указати на
неке проблеме који се јављају у судској пракси.
Београд, 10. октобра 2016. Проф. др Зоран Стојановић
НАПОМЕНА УЗ ПЕТО
У настојању да се материја неопходна за припрему право -
судног испита изложи на још концизнији начин, у овом издању
су на више места извршена скраћивања текста. С друге стране,
у мањем броју случајева унете су извесне допуне у циљу пре -
цизнијег објашњења одређених питања важних за примену
кривичног права. И даље је основни критеријум за избор питања
и систематику приручника остао важећи Програм за полагање
правосудног испита („Службени гласник РС“, број 51/97), али је
критеријум за тај избор било и позитивно кривично законодавство
с обзиром да је наведени програм добрим делом превазиђен.
Београд, 19. октобра 2015. Проф. др Зоран Стојановић
НАПОМЕНА УЗ ЧЕТВРТО
Четврто измењено издање усклађено је са Законом о

изменама и допунама Кривичног законика из 2013. године
(„Службени гласник РС“, број 104/13). Осим тога, извршена
су и друга ажурирања текста, а изостављени су и неки краћи
делови који нису нужни за припрему правосудног испита.
Београд, 15. фебруар 2014. Проф. др Зоран Стојановић
НАПОМЕНА УЗ ТРЕЋЕ
Треће измењено издање овог приручника усклађено је са

Законом о изменама и допунама Кривичног законика из 2012.
године („Службени гласник РС“, брoj 121/12).
НАПОМЕНА УЗ ДРУГО ИЗДАЊЕ
Друго измењено издање овог приручника усклађено је

са изменама и допунама Кривичног законика из 2009. године
(„Службени гласник РС“, бр. 72/09 и 111/09).
ПРЕДГОВОР
Критеријум за избор материје и начин њене обраде у овој

књизи била је њена сврха, а то је да послужи у припреми за
полагање правосудног испита. Међутим, оно што би требало
да одреди круг обрађених питања, а то је Програм за полагање
правосудног испита („Службени гласник РС“, број 51/97),
није у потпуности поштовано. На то није толико утицала
чињеница да су у наведеном програму омашком изостављени
неки, управо са аспекта примене кривичног права, важни
институти и групе кривичних дела, колико чињеница да је у
међувремену ступио на снагу нови Кривични законик, који
садржи велики број нових решења. Најзад, мањи број питања
је укључен због тесне повезаности са оним питањима која су
обухваћена Програмом за полагање правосудног испита. То
све чини да је материја која је обрађена у овој књизи нешто
шира од оне предвиђене и даље важећим Програмом за по -
лагање правосудног испита.
Београд, 15. август 2008. Проф. др Зоран Стојановић
ОПШТИ ДЕО
I. ПОЈАМ И ВАЖЕЊЕ КРИВИЧНОГ
ЗАКОНОДАВСТВА
1. Појам кривичног права

и кривичног законодавства
Основни циљ кривичног права као гране позитивног права
јесте обављање заштитне функције. Та се заштита остварује
прописивањем одређених понашања као кривичних дела и
прописивањем кривичних санкција за та дела, као и услова
за њихову примену према учиниоцима кривичних дела. Циљ
кривичног права јесте сузбијање криминалитета, односно
пружање заштите најзначајнијим добрима и вредностима од
понашања која их повређују или угрожавају. Кривично право
је неопходно за обезбеђивање основних услова за успешан
заједнички живот људи. Кривично право је законско пра-
во, тј. право које је засновано на закону. Једини правни акт
којим се може прописати кривичноправна норма јесте закон.
Прописивање законских норми није, међутим, довољно за
остваривање циља кривичног права. Неопходно је да постоји
висок степен вероватноће да ће се оне заиста и применити,
да ће се према учиниоцима кривичних дела применити казна
или друга кривична санкција.
Кривично право и кривичне санкције нису једино сред -
ство којима се могу сузбијати друштвено опасна понашања.
Та средства могу бити врло различита. Уобичајена је њихова
подела на репресивна и превентивна. Прва за циљ имају
примену санкције у односу на већ учињено кривично дело,
окренута су прошлости, док се другима настоји да спречи
друштвено опасно понашање, тј. окренута су ка будућности.
У репресивна средства се, пре свега, убраја кривично право,
а у превентивна разне мере и активности у области социјалне

политике схваћене у најширем смислу. Подела на репресивна
и превентивна средства релативног је карактера. Када је у
питању кривично право, репресија је у функцији превенције.
Кажњава се зато да се не би вршила кривична дела, било тако
што се казном настоји да се утиче на некога ко је већ учинио
кривично дело (специјална превенција), било на могуће, по -
тенцијалне учиниоце (генерална превенција).
Кривично законодавство се може одредити као скуп
или систем кривичних закона који важе у једној земљи, под
чиме се подразумевају сви закони који регулишу кривично -
правну материју. Обухватање целокупне материје кривичног
права чини се њеном кодификацијом, тј. кодексом, односно
кривичним закоником. Уколико је извршена кодификација
кривичноправне материје, кривично законодавство, осим
кривичног законика, обухвата и споредно или посебно кри -
вично законодавство.
Кривично законодавство у Србији чине Кривични зако -
ник (КЗ), Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела
и кривичноправној заштити малолетних лица (ЗОМУКД),
Закон о одговорности правних лица за кривична дела као
и споредно кривично законодавство, тј. кривичноправне
одредбе које садрже поједини закони. До кодификације кри -
вичног законодавства у Србији дошло је доношењем новог
Кривичног законика у септембру 2005, који је ступио на снагу
1. јануара 2006. године. Материја општег дела је регулисана
у КЗ (део материје општег дела који се односи на малолетне
учиниоце регулисан је у ЗОМУКД), док посебни део обух -
вата сва кривична дела прописана у КЗ, као и у споредном
кривичном законодавству (тј. у оквиру казнених одредаба
разних закона).
Кривични законик се састоји од Општег дела (чл. 1–112)
и Посебног дела (чл. 113–432). Општи део садржи правила и
институте који су заједнички за сва поједина кривична дела.
Посебни део, као каталог кривичних дела, подељен је даље у
групе кривичних дела према објекту кривичноправне заштите.
Општи део • 25
У оквиру материјалног кривичног законодавства, уобичајена је

подела на основно и споредно (посебно) кривично законодавство.
Основно кривично законодавство у Србији налази се у
Кривичном законику и ЗОМУКД-у.
Споредно или посебно кривично законодавство налази
се у законима који регулишу врло различите области. Постоје
одређени разлози да нека кривична дела буду прописана за -
конима који иначе регулишу неку другу, а не кривичноправну
материју (нпр. Закон о инвестиционим фондовима, Закон о
девизном пословању, Закон о пореском поступку и пореској
администрацији итд.). Споредно (посебно) кривично зако -
нодавство карактерише наглашена хетерогеност. Појединим
законима регулишу се специфичне области друштвеног живота
(нпр. неке области привреде, порези, девизно пословање).
Њима се предвиђају само поједина кривична дела, али не и
опште одредбе. У њима законодавац често прво прописује
одређене императивне и прохибитивне одредбе, а на крају, у
оквиру тзв. казнених одредаба, кривична дела често форму -
лише тако што им даје претежно или искључиво бланкетни
карактер: „Ко противно одредбама овог закона... казниће се...“
Општи део КЗ примењује се у односу на сва кривична
дела, било да су она прописана у Кривичном законику било
у споредном кривичном законодавству (члан 13).
2. Временско важење кривичног закона

Одредбама члана 5. КЗ регулисано је временско важење
кривичног законодавства. Правило које те одредбе садрже, а
то је да се на учиниоца кривичног дела примењује закон који је
важио у време извршења кривичног дела, нужна је последица
важења начела законитости. Предвиђен је, међутим, један ва -
жан изузетак од тог општег правила (члан 5. став 2. КЗ). Реч је
о обавезној ретроактивној примени закона који је блажи за
учиниоца. Могуће је да се закон после извршења кривичног
дела измени не само једном већ више пута. У том случају, при -
мениће се онај закон који је најблажи за учиниоца. То значи да
се узимају у обзир и међузакони (интеримни закони), тј. закони

који су важили после закона који је важио у време извршења
кривичног дела, а пре закона који је важио у време суђења.
Када се процењује који је закон блажи, може доћи до више
ситуација. За учиниоца је најповољније да нови закон учињено
дело више не предвиђа као кривично дело (декриминализа -
цијa). Ту су и ситуације када нови закон прописује нове основе
искључења кривичног дела, затим када предвиђа нове основе
за ослобођење од казне, када прописује блажу казну по мери,
па до тога да се закони разликују у погледу могућности за из -
рицање казне (главне или споредне), односно друге кривичне
санкције. Приликом упоређивања, кривичноправна одредба
се мора посматрати у целини, тј. не може се упоређивати само
део те одредбе. У случају да се не може утврдити који је закон
блажи за учиниоца, треба применити закон који је важио у
време извршења кривичног дела.
Иако је у неким случајевима могуће упоређивати норме
као такве и доносити закључак о томе која је од њих сама по
себи блажа, по правилу је неопходно имати у виду и конкре -
тан случај. Једна иста норма се у једном конкретном случају
указује као блажа, а у другом као строжа. И језичко тумачење
иде у прилог томе да се оцена и упоређивање закона заснивају
на конкретном случају јер КЗ прописује да се примењује онај
закон који је најблажи за учиниоца.
Најзад, Кривични законик садржи посебно правило које
се примењује на законе са ограниченим временским трајањем.
На учиниоца кривичног дела које је предвиђено законом са
одређеним временским трајањем примењује се тај закон без
обзира на то кад му се суди, осим ако тим законом није друк -
чије одређено (члан 5. став 3).
3. Просторно важење кривичног законодавства

Правила о просторном важењу кривичног законодавства
решавају питање чије ће кривично законодавство у конкретном
случају бити примењено, тј. да ли законодавство домаће или
стране државе. У кривичном праву се у ту сврху примењују

четири принципа: територијални, персонални, реални (или
заштитни) и универзални принцип.
Територијални принцип представља основни принцип
важења нашег кривичног законодавства (члан 6. КЗ). Остали
принципи (реални, персонални и универзални) примењују
се само у случајевима када се не може применити терито -
ријални принцип, односно када је кривично дело учињено у
иностранству.
Према територијалном принципу, кривично законодавство
Србије примењује се на сва кривична дела која су учињена на
територији Србије независно од држављанства учиниоца. Кри -
вично законодавство Србије важи за сваког ко на територији
Србије учини кривично дело. Под појмом територије Србије
подразумевају се сувоземна територија, водене површине
унутар њених граница, као и ваздушни простор над њима.
Територијални принцип је проширен принципом заставе
брода и принципом регистрације авиона. То значи да наше
кривично законодавство важи и за сваког ко учини кривично
дело на домаћем броду, без обзира на то где се брод налази у
време извршења дела (члан 6. став 2. КЗ), као и за сваког ко
учини кривично дело у домаћем цивилном ваздухоплову док је у
лету, или у домаћем војном ваздухоплову, без обзира на то где се
ваздухоплов налазио у време извршења дела (члан 6. став 3. КЗ).
Наше кривично право предвиђа могућност да се кривично
гоњење странца који је учинио кривично дело на територији
Србије, под условом узајамности, уступи страној држави
(члан 6. став 5. КЗ).
У случају када је дело учињено на територији Србије а у
страној држави је покренут или довршен кривични поступак,
кривично гоњење у Србији предузеће се само по одобрењу
републичког јавног тужиоца (члан 6. став 4. КЗ).
Изузетак од примене овог принципа предвиђа међународно
јавно право, а односи се на лица која уживају потпуни дипломат -
ски имунитет, за која важи њихово национално законодавство.
Реални принцип. – Примена реалног (или заштитног)

принципа доводи до тога да се кривично право једне државе
примењује на сва кривична дела учињена на штету те државе
или њених грађана. Кривични законик разликује две врсте
реалног принципа.
(1) Примарни реални принцип. – Наше кривично законо -
давство важи за сваког (и нашег држављанина и странца) ко
у иностранству учини неко кривично дело против уставног
уређења и безбедности Републике Србије (изузимајући кри -
вично дело изазивања националне, расне и верске мржње и
нетрпељивости из члана 317. КЗ), или учини кривично дело
фалсификовања новца из члана 223. КЗ ако се фалсификовање
односи на домаћи новац или пак неко од кривичних дела те -
роризма предвиђених у чл. 391. до 393а КЗ (члан 7. КЗ). Реч је
о тзв. примарном реалном принципу према коме се кривично
законодавство Србије без неких додатних услова примењује
на сваког ко у иностранству изврши неко од наведених кри -
вичних дела. У овим случајевима реални принцип је примаран
и облигаторан, тј. важи принцип апсолутне примене нашег
права. Наше кривично право биће примењено и онда када је
учинилац у иностранству осуђен и казну издржао. Примена
страног кривичног права у овим случајевима нема значај, осим
што ће се казна која је издржана у иностранству урачунати у
казну коју изрекне домаћи суд.
(2) Супсидијарни реални принцип. – Кривично зако -
нодавство Србије важи и за странца који у иностранству
учини према нашој земљи неко друго кривично дело, а не
само неко од оних која су наведена у члану 7. КЗ у односу на
која се примењује примарни (безусловни) реални принцип.
Оно важи и за странца који учини било које кривично дело
против држављанина Србије. У оба случаја потребно је да се
странац затекне на територији Србије или да јој буде екстра -
диран (члан 9. став 1). У случају када је дело учињено према
нашој земљи реч је о примени реалног принципа, а у случају
када је дело учињено на штету нашег држављанина у питању
је пасивни персонални принцип, који такође спада у реални
принцип. И у једном и у другом случају примењује се реални

принцип, за који се може рећи да је супсидијарног (условног)
карактера јер се примењује само ако су испуњени посебни
услови прописани чланом 10. ст. 1. и 2. КЗ (в. доле). Наиме, за
разлику од примарног реалног принципа, овде нема потребе
за применом нашег кривичног права у случају да је дошло до
примене страног кривичног права.
Персонални принцип. – Наше кривично законодавство
важи за држављанина Србије и кад у иностранству учини
неко друго кривично дело, а не само оно које је обухваћено
примарним реалним принципом, ако се затекне на територији
наше земље или јој буде екстрадиран (члан 8. КЗ). Овом одред -
бом се за важење кривичног законодавства Србије предвиђа
(активни) персонални принцип. Оно ће се применити и на оног
учиниоца који је постао држављанин Србије после учињеног
кривичног дела (члан 8. став 2. КЗ). Овај принцип ће се при -
менити зато да наши држављани доласком у Србију не би из -
бегли одговорност за кривична дела учињена у иностранству,
с обзиром на то да, по правилу, не могу бити екстрадирани
страној држави. Посебни услови за примену овог принципа,
односно ситуације у којима се он неће применити предвиђени
су у члану 10. ст. 1. и 2. КЗ (в. доле).
Универзални принцип. – Према овом принципу, кривично
законодавство Србије важи и за странца који према страној
држави или према странцу учини у иностранству кривично
дело за које се према законодавству земље у којој је учињено
може изрећи затвор у трајању од пет година или тежа казна.
Услови су такође да се странац затекне на територији Србије
а не буде екстрадиран страној држави, као и да је дело кажњи -
во и по закону земље у којој је учињено (члан 9. КЗ). Суд не
може изрећи тежу казну од казне коју предвиђа кривично
законодавство земље у којој је дело учињено. И универзални
принцип је супсидијарног карактера. Гоњење се неће преду -
зети у истим случајевима као и код (активног) персоналног
принципа и супсидијарног реалног принципа, тј. овај принцип
се примењује под условима из члана 10. ст. 1. и 2. КЗ (в. доле).
Иако до примене универзалног принципа у пракси дола -

зи веома ретко, то не умањује његов начелни значај, јер он
обезбеђује да се према учиниоцу кривичног дела увек може
применити кривична санкција. У погледу услова да се ради о
кривичном делу и према страном закону, код универзалног
принципа постоји један изузетак: ако је у питању дело које се
према правним начелима признатим од стране међународне
заједнице сматра кривичним делом. У том случају гоњење се,
према одредби члана 10. став 3. КЗ, може предузети само по
одобрењу републичког јавног тужиоца.
Посебни услови за примену супсидијарног реалног прин-
ципа, персоналног и универзалног принципа. – Одредбе КЗ
предвиђају посебне услове под којима неће доћи до примене
супсидијарног реалног принципа, односно персоналног и
универзалног принципа. Према одредбама члана 10. став 1.
КЗ, персонални, супсидијарни реални и универзални принцип
неће бити примењени и кривично гоњење се неће предузети
у следећа четири случаја: 1) ако је учинилац потпуно издржао
казну на коју је у иностранству осуђен; 2) ако је учинилац у
иностранству правноснажном пресудом ослобођен или му је
казна застарела или опроштена; 3) ако је према неурачунљи -
вом учиниоцу у иностранству извршена одговарајућа мера
безбедности; 4) ако је за кривично дело по страном закону за
кривично гоњење потребан захтев оштећеног, а такав захтев
није поднет.
За примену персоналног, супсидијарног реалног и универ -
залног принципа (чл. 8. и 9. КЗ) потребно је да буде испуњен
још један услов, а то је да се за кривично дело кажњава и по
закону земље у којој је дело учињено. Изузетно, и онда када
неко понашање није предвиђено као кривично дело законодав -
ством земље у којој је предузето, до примене нашег кривичног
законодавства може доћи уколико је дато одобрење републич -
ког јавног тужиоца за предузимање кривичног гоњења или
када је то предвиђено потврђеним међународним уговором.
Урачунавање притвора и казне издржане у иностран-
ству. – Применом неког од принципа просторног важења
кривичног законодавства, иако је у иностранству покренут

кривични поступак, а у неким случајевима и онда када је дошло
до извршења кривичне санкције у иностранству, могуће је да
се поново суди учиниоцу кривичног дела и примени домаће
кривично право. Уколико до тога дође, било би неправедно
да се време проведено у притвору или део казне не урачуна
у казну изречену од стране домаћег суда. Зато се притвор,
лишење слободе у екстрадиционом поступку, као и казна
коју је учинилац издржао на основу пресуде иностраног суда,
урачунају у казну коју изрекне домаћи суд за исто кривично
дело. Уколико се не ради о казнама исте врсте, урачунавање
ће се извршити по оцени суда.
II. КРИВИЧНО ДЕЛО
1. Општи појам кривичног дела

Раније југословенско кривично законодавство садржало
је (непотпуну) материјално-формалну дефиницију општег
појма кривичног дела. Према њој се кривичним делом сма -
трало друштвено опасно дело које је законом одређено као
кривично дело и чија су обележја одређена законом (члан 8.
став 1. КЗ СРЈ). Наша теорија је, осим елемената из закон -
ске дефиниције, у општи појам уносила и противправност
и виност, тако да се општи појам кривичног дела одређи -
вао као дело учињено са виношћу које је друштвено опас -
но, противправно и у закону одређено као кривично дело.
У односу на то схватање, савремена теорија и законодавство
у Србији општи појам кривичног дела модификују у погледу
три кључне ствари. Прво, у тај појам се не уноси друштвена
опасност као материјални елемент. Друго, указује се на значај
редоследа појединих елемената у општем појму кривичног
дела који се постављају као степени који нису произвољни јер
од тога зависи примена кривичног права. Најзад, сам садржај
појединих елемената одређен је на другачији начин имајући
у виду нека савремена схватања о њима.
За разлику од ранијег законског дефинисања општег

појма кривичног дела, КЗ усваја дефиницију која је значајна
и за примену кривичног права. У том погледу, објективно-
субјективни појам кривичног дела који садржи одредба члана
14. став 1. КЗ у складу је и са новијом теоријом кривичног
права. Према тој одредби, кривично дело је оно дело које је
законом предвиђено као кривично дело, које је противправно
и које је скривљено. Овако одређен општи појам кривичног
дела има следећа четири елемента: 1) дело (односно радњу),
2) предвиђеност кривичног дела у закону, 3) противправност
и 4) кривицу.
Кривичноправни појам кривичног дела садржи само прав -
не, односно формалне елементе којима се тај појам одређује.
Ово, пре свега, због поштовања начела правне сигурности и
начела законитости. Иако није оправдано да се негира значај
суштине кривичног дела и његове садржине, то процењује
законодавац а не суд. У примени кривичног права неприхва -
тљиво је давање предности материјалним елементима у односу
на формалне елементе, нарочито у случају њихове колизије.
И поред тога што се јасно разликују четири елемента у
општем појму кривичног дела, између њих постоји извесно
прожимање. Тако, законским описом се предвиђа радња из -
вршења, тј. она улази у тај опис и појављује се и у оквиру тог
елемента. Радња у кривичноправном смислу мора имати и
субјективни садржај (вољу), па тако делимично улази и у сферу
кривице. И између предвиђености у закону и противправности
има значајних подударности. Оно што је у закону предвиђено
као кривично дело по правилу је и противправно, осим ако не
постоји неки основ искључења противправности. И кривица
је на једном апстрактном нивоу већ делимично садржана у
законском опису кривичног дела. На нивоу предвиђености,
у закону се врши подела на умишљајна и нехатна кривична
дела као два различита типа кривичних дела.
Редослед појединих елемената није дат произвољно и он
се не може мењати а да не дође до неприхватљивих теоријских
и практичних последица. Наиме, веома је важна постепеност
у утврђивању остварености наведена четири елемента. При -

ликом решавања конкретних случајева и примене кривичног
права увек се почиње са радњом, а завршава са кривицом.
Према томе, четири обавезна елемента у појму кривичног
дела истовремено представљају и четири степена или нивоа
кроз које се мора проћи да би се на крају могло констатовати
да је учињено кривично дело.
Најпре се утврђује да ли нека радња испуњава услове који
се захтевају за радњу кривичног дела. На том првом нивоу,
по правилу, само мањи део радњи неће испунити минималне
услове који се постављају за радњу кривичног дела. Међутим,
већ на следећем нивоу или степену, приликом утврђивања да
ли су испуњена битна обележја законског описа одређеног
кривичног дела, долази до значајног сужавања. Предвиђеност
у закону је елеменат у општем појму кривичног дела који
изузетно велики број радњи које би потенцијално могле бити
радња кривичног дела своди на један релативно ограничен круг.
Оствареност свих обележја предвиђених у законском опису
одређеног кривичног дела још не значи постојање кривичног
дела, па чак ни кривичног неправа. За такво понашање, иако
се може рећи да је тиме по правилу његова противправност
конституисана, још не можемо дефинитивно да кажемо
да представља кривично неправо, тј. да је противправно у
кривичноправном смислу. До утврђивања противправности
долази на следећем нивоу. Утврђује се да ли је искључена
противправност неког понашања које испуњава сва законска
обележја неког кривичног дела (нпр. није ли лишавање живота
неког лица учињено у нужној одбрани и др.). Тек уколико не
постоји неки од основа који искључују противправност, може
се констатовати да је учињено кривично дело у непотпуном,
објективном смислу. Најзад, за постојање кривичног дела
потребно је утврдити и кривицу учиниоца. То је последњи
ниво на коме се доноси одлука и коначна оцена о томе да ли
је у конкретном случају учињено кривично дело. Три прва
(објективна) елемента могу постојати без четвртог, тј. кривице,
али никако обрнуто: нема кривице уколико нису остварени
објективни елементи.
2. Радња кривичног дела

(појам, функције и врсте)
У погледу одређивања појма радње кривичног дела постоји
више теорија. Код нас је и даље скоро општеусвојена објектив-
но-субјективна или каузална теорија (натуралистички појам
радње), која потиче из старије немачке доктрине. Према њој,
радња је вољни телесни покрет, или вољно пропуштање да се
предузме телесни покрет. Основна слабост овако схваћеног
појма радње јесте то што једну сложену појаву симплификује
и своди је на покрет мишића проузрокован вољним импул -
сом. Напротив, код тзв. финалне теорије радње није довољно
да је вољном радњом покренут спољни узрочни процес, већ
се захтева усмереност радње на остварење неког циља. Од
новијих теорија треба споменути социјалну теорију, за коју
је важно вредновање односа људске радње према спољном
свету у смислу да она мора имати одређени друштвени значај.
Међу најновије теорије спада и персонална теорија, која радњу
одређује као испољавање личности. Слабост ових теорија јесте
њихова неодређеност. Има оправдања и за један мешовити
социјално-персонални појам радње који би представљао спој
две теорије. Радња би, према том појму, била друштвено
релевантно остваривање воље. Испољавање личности се
углавном своди на остваривање воље. Неко испољава личност
својим поступцима и својим ставовима. То испољавање увек
подразумева вољу без обзира на то каквог је она квалитета
и интензитета.
Без обзира на то које је схватање појма радње у питању,
постоји сагласност да нема радње кривичног дела онда када
је она предузета под утицајем апсолутне силе (vis absoluta),
тј. неодољиве силе, која потпуно искључује доношење или
реализовање одлуке од стране онога према коме је примење -
на. Радње кривичног дела нема у стањима губитка свести.
Мора доћи до потпуног губитка свести, јер се поремећаји
свести решавају на плану урачунљивости. Даље, радње нема
ни у случају рефлексних покрета, који су органска последица
спољних надражаја.
Могуће је разликовати више врста радњи кривичног дела.

Осим радње извршења коју предузима извршилац, постоји и
радња саучесништва коју предузима саучесник (саизвршилац,
подстрекач, помагач).
Од радње извршења треба разликовати припремне радње,
које не улазе у биће кривичног дела. Припремне радње, осим у
случају када су проглашене самосталним кривичним делом и
као такве предвиђене законом (чиме формално постају радња
извршења), не представљају радњу кривичног дела.
С обзиром на то да се радња може испољити у чињењу или
нечињењу, постоји подела на кривична дела чињења (коми-
сивни деликти) и кривична дела нечињења или пропуштања
(омисивни деликти). Уобичајено је да се кривична дела чињења
дефинишу као вољно предузимање телесног покрета, а кри -
вична дела нечињења, или кривична дела пропуштања као
вољно пропуштање телесног покрета.
Кривична дела нечињења (омисивни деликти) деле се на
права и неправа кривична дела нечињења. Кривични законик
прави јасну разлику између правих (члан 15. став 1) и неправих
кривичних дела нечињења (члан 15. став 2). Права кривична
дела нечињења могу се извршити само нечињењем и њихова
радња извршења је тако у закону и постављена. Она постоје
кад закон пропуштање да се предузме одређено чињење пред -
виђа као кривично дело. На пример, то су кривична дела из
чл. 331. (непријављивање припремања кривичног дела) и 332.
КЗ (непријављивање кривичног дела и учиниоца). Неправа
кривична дела нечињења су она кривична дела чија је радња
у закону постављена као радња чињења, али се изузетно, под
одређеним условима, могу извршити и нечињењем ако је
учинилац пропуштањем дужног чињења остварио обележја
тог кривичног дела.
Стога је за неправа кривична дела нечињења најважније
постојање дужности да се предузме чињење. Та кривична дела
може извршити само лице код којег та дужност постоји, и оно
се назива гарант. Та дужност постоји на основу: 1) закон -
ског прописа, 2) неког правног посла, 3) претходног чињења
гаранта којим је створио опасно стање. Уколико одређено лице

код којег по једном од наведених основа постоји дужност да
предузме одређену радњу а оно то пропусти, због чега наступи
последица кривичног дела, то лице (уз постојање и других
услова) сматраће се извршиоцем кривичног дела.
С обзиром на начин прописивања радње извршења, у
законском опису појединих кривичних дела разликује се
алтернативно и кумулативно прописана радња извршења.
Алтернативно прописивање радње извршења значи да је за
постојање радње извршења, као битног елемента кривичног
дела, довољно да је извршена било која од (понекад веома
бројних) алтернативно прописаних радњи. Код кумулативно
прописане радње извршења (што се знатно ређе користи)
потребно је да за постојање радње извршења буду остварене
све (најчешће две) прописане радње извршења.
3. Последица
Последица кривичног дела се у нашој теорији схвата као
произведена промена или стање у спољном свету. При томе,
недовољно се уважава или сасвим занемарује нормативни
аспект последице кривичног дела, односно чињеница да она
припада предвиђености у закону као елементу општег појма
кривичног дела. Само код кривичних дела код којих закон изри -
чито захтева наступање одређене последице, она је неопходна
за његово постојање. Код других кривичних дела последица
није обавезан услов или елеменат. Зато се може говорити о
последици кривичног дела у ужем, правом смислу, и у ширем
смислу. Последицу у ширем смислу или последицу која погађа
заштитни објект процењује законодавац када доноси одлуку о
томе да ли ће неко понашање предвидети као кривично дело
или неће. Та врста последице има известан значај и приликом
одмеравања казне, када се утврђује интензитет повреде или
угрожавања заштићеног добра.
Kривичнa дела која немају последицу као конститутивни
елеменат бића кривичног дела, па је за постојање кривичног
дела у конкретном случају не треба ни утврђивати, jeсу фор -

мална или чиста делатносна кривична дела (нпр. кривично
дело давања лажног исказа или кривично дело силовања).
Код других пак дела њихов законски опис садржи и одређену
последицу која се у сваком конкретном случају мора утврђи -
вати. То су материјална, односно последична кривична дела.
Разликовање кривичних дела са последицом (последич -
на или материјална кривична дела) и оних без последице
(делатносна или формална кривична дела) значајно је за
разграничење довршеног кривичног дела са покушајем, за
утврђивање места и времена извршења кривичног дела, као
и за решавање неких других питања.
С обзиром на врсту последице, уобичајена је подела на
кривична дела повреде и кривична дела угрожавања. После -
дица кривичног дела повреде јесте уништење или оштећење
објекта радње. Повреда подразумева негативну физичку, ма -
теријалну промену на објекту радње проузроковану радњом
кривичног дела. На пример, то је случај код кривичног дела
убиства и кривичног дела тешке телесне повреде.
Код кривичних дела угрожавања последица се састоји у
апстрактној (могућој) или конкретној опасности (опаснос -
ти која је наступила). Апстрактна опасност јесте могућност
за наступање конкретне опасности. На пример, кривично
дело уништења, оштећења или уклањања знакова којима се
упозорава на опасност (члан 283. КЗ) кривично је дело са
апстрактном опасношћу. Законодавац полази од тога да се
предузимањем ових радњи увек ствара апстрактна опасност.
Уколико је наступила конкретна опасност, постојаће неко друго
кривично дело (нпр. кривично дело угрожавања саобраћаја
опасном радњом и опасним средством из члана 290. КЗ). То
значи да се ове две врсте опасности разликују према већем
или мањем степену вероватноће да ће доћи до повреде као
последице. Код кривичних дела са апстрактном опасношћу
као последицом није потребно да се постојање те последице
утврђује у сваком конкретном случају. У том погледу она су
слична кривичним делима која немају последицу (формалним
кривичним делима). И код једних и код других последица није

садржана у бићу кривичног дела. Разлика је у томе што она
ипак имају последицу коју чини нека апстрактна, генерална
опасност у вези са којом постоји законска презумпција да je
нека радња типично опасна.
Апстрактна опасност је законодавни мотив инкрими -
нисања. Сама радња је типично опасна и није дозвољено у
конкретном случају доказивати да до опасности није могло
доћи. Код конкретне опасности, напротив, у сваком конкретном
случају мора се утврдити њено наступање јер она представља
битно обележје у бићу кривичног дела.
И кривична дела повреде и кривична дела угрожавања
могу се испољити у две форме: кривична дела повреде као
уништење или оштећење, а кривична дела угрожавања као
конкретна или апстрактна опасност. Тежина напада на заш -
тићено добро, односно тежина последице може се према томе
степеновати. Најтежи облик напада јесте уништење, па затим
оштећење, следи конкретна опасност, и најзад као удаљени,
посредни напад, апстрактна опасност.
Лице које погађа последица назива се пасивни субјект. То
може бити и правно лице, а у неким случајевима и друштво,
односно држава. Код многих кривичних дела пасивни субјект
је истовремено и објект радње, тј. лице на коме се предузима
радња извршења. Но, код других кривичних дела то није случај.
Битно је да је реч о лицу које је оштећено кривичним делом,
на чију штету се кривично дело врши.
4. Узрочност
Питање узрочности се не поставља код свих кривичних
дела. Код кривичних дела која у законском опису немају
последицу, као и код покушаја, односно кажњивих при -
премних радњи, питање узрочности је ирелевантно. Иста је
ситуација и код кривичних дела са апстрактном опасношћу
јер се код њих последица не уноси у законски опис бића
кривичног дела.
Код оних кривичних дела која се сматрају довршеним тек

наступањем одређене последице која је садржана у законском
опису кривичног дела, основни проблем узрочности састоји
се у диференцирању и издвајању једног од мноштва услова
који доприносе наступању последице и његовом означавању
као узрока последице. Оно што је јасно и неспорно јесте
то да је кривичноправно релевантан само онај услов који
представља људску радњу. Све остало на плану узрочности
могло би бити спорно. У науци кривичног права постоји
више схватања, односно теорија које настоје да реше овај
проблем. Као најважније треба истаћи две теорије: теорију
адекватне узрочности и теорију једнакости услова (теорија
еквиваленције).
Према теорији адекватне узрочности, узрок је онај услов
који је уопште адекватан, подобан да према животном искуству
произведе последицу, тј. који је типичан у том смислу да ре -
довно, односно по правилу проузрокује одређену последицу.
Теорија адекватне узрочности може послужити као допунски
критеријум да се сузи круг услова који се према теорији екви -
валенције могу сматрати узроком, али она није погодна да се
примењује у сложеним и атипичним случајевима.
Према теорији једнакости услова (теорија еквивален -
ције), узроци су сви релевантни услови, тј. они без којих не
би наступила последица. Ова теорија се изражава и кроз
формулу condicio sine qua non, према којој је узрок онај услов
без којег последица не би наступила. Њена основна слабост
је у томе што сувише проширује појам узрока. Осим тога, те -
орија еквиваленције не може да реши ни случај тзв. двоструке
узрочности ни случај непредвидиве узрочности, али то са
аспекта примене није већи недостатак, јер су ови случајеви у
пракси веома ретки.
Значајан део наше судске праксе прихвата теорију екви -
валенције (condicio sine qua non), а сужавање круга услова,
односно њихову селекцију врши на плану кривице, што би
се могло критиковати с обзиром на то да је узрочни од -
нос између радње и последице објективни однос. Теорија
еквиваленције, односно формула condicio sine qua non и поред

својих слабости заслужује да јој се дâ предност у односу на
друге теорије о узрочности, а сужавање круга услова који се
према њој могу сматрати узроком не треба вршити на плану
кривице него применом других критеријума који узрок своде
на питање објективне могућности управљања током догађаја
од стране учиниоца.
Данас се у савременој страној литератури питање узрочно -
сти разматра у оквиру проблематике објективног урачунавања.
У првој фази, потребно је установити постојање фактичке везе
између радње и последице, при чему се углавном полази од
теорије еквиваленције, односно од формуле condicio sine qua
non. У другој фази, да би се сузио круг бројних услова који се
могу сматрати узроком, приступа се утврђивању нормативне
(а не натуралистичке, фактичке) везе између радње и последице.
Основно питање које се у тој другој фази поставља јесте да ли
је учинилац могао да управља догађајем, односно да ли се цео
догађај може свести на једну личност као субјекaт догађаја.
Пошто не постоји апсолутна могућност управљања, да би се
неком лицу последица приписала као његово дело, довољно је
што је то лице својом радњом створило или повећало опасност
из које је проистекла последица кривичног дела.
Решавање проблема узрочности задаје још веће тешкоће
код кривичних дела нечињења (пропуштања), и то нарочито
неправих кривичних дела нечињења, с обзиром на то да
она у свом бићу увек садрже последицу. У нашој теорији
преовлађује схватање да је узрочност код кривичних дела
нечињења могућа и да се она састоји у пропуштању да се један
узрочни ланац скрене са свог редовног тока, чиме долази до
забрањене последице.
Овде се питање узрочности не може решавати на исти
начин као и код кривичних дела чињења. Полази се од хипо -
тетичког каузалитета. Поставља се питање шта би било ако
би се предузела радња коју је неко лице (гарант) било дужно
да предузме, па ако се утврди да у том случају последица не
би наступила, сматра се да узрочност постоји.
5. Предвиђеност у кривичном закону

Да би нека радња била кривично дело, она мора бити пред -
виђена у закону као кривично дело. То је, после радње, први еле -
менат у општем појму кривичног дела који се на њу надовезује.
Предвиђеност у закону неке радње, односно људског понашања
као кривичног дела у ствари значи остварење битних елемената
законског описа неког кривичног дела. Отуда се елеменат пред -
виђености у закону везује пре свега за појам бића кривичног дела.
Предвиђеност у закону, осим остварености битних елемената
бића кривичног дела, обухвата и услове кажњивости. Биће
кривичног дела и услови кажњивости чине законски опис неког
кривичног дела. То је његова формална страна. Оствареност
елемената бића кривичног дела и услова кажњивости (законског
описа кривичног дела) омогућава да се пређе у фазу утврђивања
противправности, а на крају и постојања кривице.
Осим тога, предвиђеност у закону има и своју суштинску,
материјалну страну код које је централно питање зашто је
одређено понашање предвиђено у закону као кривично дело,
односно које је то његово својство због којег оно заслужује да
буде предвиђено као кривично дело. То је његова друштвена
опасност. За разлику од схватања које је у друштвеној опасности
видело самосталан елеменат у општем појму кривичног дела
(полазећи пре свега од решења у нашем ранијем позитивном
праву), или материјалну страну противправности, друштвену
опасност треба посматрати као материјалну страну предвиђе -
ности у закону. Управо друштвена опасност неког понашања
јесте његова главна карактеристика због које је оно у закону
предвиђено као кривично дело.
6. Биће и елементи бића кривичног дела

Да би постојало било које кривично дело, морају бити
остварена битна обележја законског описа кривичног дела,
чињенично стање мора одговарати законском опису, тј. мора бити
остварено биће кривичног дела. Биће кривичног дела обухвата
скуп обавезних обележја која чине посебне појмове појединих
кривичних дела. Уместо бића, могло би се говорити о појму

крађе, убиства, силовања итд. Оно се у том смислу схвата у нашој
теорији кривичног права. Међутим, биће кривичног дела има
много значајнију функцију од свођења његове улоге на термин
који означава скуп посебних елемената неког кривичног дела.
Наиме, без остварености свих елемената бића неког кривичног
дела нема ни остварености општег елемента предвиђености у
закону, тј. нема кривичног дела уколико се неко чињенично стање
не може подвести под законски опис неког кривичног дела.
Биће кривичног дела произлази из законског описа неког
кривичног дела. Прописивање неког кривичног дела врши се
тако што се у закону одређују његова обавезна, конститутивна
обележја. Тиме се остварује предвиђеност радње у закону као
један од основних елемената општег појма кривичног дела.
Осим конкретизације радње кривичног дела, биће кривичног
дела може садржати и нека посебна обележја која се јављају
само код појединих кривичних дела. Зато се могу разликовати
радња извршења као обавезни елеменат бића кривичног дела
и сви остали елементи бића који су факултативног карактера
и морају бити у тесној вези са радњом кривичног дела. Сви
ти други елементи у ствари ближе одређују радњу, тј. говоре о
томе ко предузима радњу, како, на чему или према коме, чиме,
где, када и тако даље.
Обележја бића кривичног дела могу бити објективна (или
спољна) и субјективна (или унутрашња). Осим радње извршења,
која спада у објективна обележја, ту се могу сврстати последица,
предмет радње, средство, начин извршења, лично својство, лични
однос или лични статус извршиоца, место и време извршења
кривичног дела. На пример, давање лажног исказа је радња из -
вршења код истоименог кривичног дела; конкретна опасност за
живот или тело људи или имовину већег обима јесте последица
кривичног дела угрожавања јавног саобраћаја; експлозив, отров
и др. јесу средства код кривичног дела незаконитог риболова;
службено лице је лично својство извршиоца код већине кри -
вичних дела против службене дужности (ова и друга кривична
дела код којих се тражи посебно својство извршиоца називају
се delicta propria); услов да се извршилац налази у браку јесте

лични статус који се тражи за постојање кривичног дела дво -
брачности итд. Објективна обележја могу бити дескриптивна,
када се односе на чињенице које се могу опазити чулима и
нормативна, када њихов појам зависи од одређених правних
норми или произлазе из одређених вредновања. На пример,
„туђа покретна ствар“ као објект радње извршења кривичног
дела крађе садржи и једно и друго обележје: „туђа“ је нормативно
обележје, а „покретна ствар“ дескриптивно обележје. Објективна
обележја, како дескриптивна тако и нормативна, морају бити
обухваћена умишљајем (односно нехатом) учиниоца.
У субјективна обележја спадају, пре свега, умишљај и
нехат. У нашој теорији и пракси је и даље присутно застаре -
ло (а и нетачно) схватање да су умишљај и нехат, у складу са
класичном концепцијом појма кривичног дела, само облици
виности. Најприхватљивије је, међутим, схватање о двострукој
функцији умишљаја и нехата – једном као битних елемената у
бићу кривичног дела, други пут као облика кривице. Они су и
облик понашања које је предвиђено као кривично дело и облик
кривице. Умишљај, односно нехат као битан елемент у бићу
кривичног дела представља индицију за постојање умишљаја,
односно нехата као облика кривице. Умишљај и нехат као
субјективна обележја бића кривичног дела јављају се у једном
апстрактном облику и битно утичу на законско одређивање појма
појединих кривичних дела. Нехат се као субјективно обележје
изричито уноси посебном нормом код сваког кривичног дела
код којег законодавац предвиђа нехатни облик. Умишљај се,
пошто представља правило, прописује општом нормом. Кад
је реч о умишљају и нехату као облицима кривице, у питању је
њихов конкретан садржај код конкретног учиниоца кривичног
дела, од чега зависи постојање његове кривице.
У субјективна обележја спадају и намера и побуда. Тако,
код више кривичних дела против имовине захтева се намера
да се за себе или другога прибави противправна имовинска
корист. Постојање намере је незамисливо без умишљаја.
Намера претпоставља постојање умишљаја усмеравајући га
на остварење одређеног циља. Док умишљај обухвата битна

обележја кривичног дела објективног карактера, намера се
односи на нешто што је ван бића кривичног дела. Зато је за
кривична дела која у свом бићу садрже намеру ирелевантно
да ли је она остварена, довољно је да је она постојала.
Људско понашање је нужно субјективни чин. Зато се већ
на нивоу бића кривичног дела мора разликовати умишљајно
од нехатног понашања. Субјективни елеменат служи и томе
да се издвоје кривичноправно релевантна понашања од оних
понашања и догађаја који немају кривичноправни значај, уко -
лико они претходно нису елиминисани већ на нивоу радње
кривичног дела. Према томе, и у једном суштинском, а не само
у формалном смислу, умишљај и нехат улазе једним својим
делом у биће кривичног дела као његови субјективни елементи.
Уобичајена је и подела обележја (елемената) бића кри -
вичног дела на основна и допунска. Скуп основних обележја
чини основни облик неког кривичног дела. Допунска обележја
су квалификаторне и привилегујуће околности. Прописујући
квалификаторне околности, законодавац прописује теже
(квалификоване) облике неког кривичног дела и за њега
прописује строжу казну. Код привилегујућих околности закон
прописује лакше (привилеговане) облике и предвиђа блажу
казну у односу на основни облик.
Суштинска разлика између квалификаторних и отежавајућих
околности јесте у томе што квалификаторне околности предста -
вљају битна обележја бића кривичног дела, што су обухваћене
његовим законским описом, док отежавајуће околности стоје ван
бића кривичног дела и служе суду као један од основних крите -
ријума за одмеравање казне. Исто то, само у супротном смеру,
важи и за однос привилегујућих и олакшавајућих околности.
7. Услови кажњивости
Законом се код неких кривичних дела предвиђају одређени
услови кажњивости који не спадају у биће кривичног дела у
ужем смислу. То су допунски услови који су, осим остварености
бића кривичног дела, неопходни да би кривично дело постојало

и да би њихов извршилац могао бити кажњен. Постоје две
групе, две врсте услова кажњивости. Први су објективни ус -
лови кажњивости (инкриминације), а други су лични основи
искључења казне.
Објективни услов инкриминације (или објективни услов
кажњивости) не представља обележје бића кривичног дела
иако се налази у законском опису и без њега кривично дело
не постоји. Објективни услов инкриминације је услов који
се налази ван бића кривичног дела и он представља додатни
услов за постојање оних кривичних дела код којих је пред -
виђен. Најважнија последица тога јесте да тај услов не мора
бити обухваћен кривицом учиниоца. Ирелевантно је и то да
ли је учинилац био у стварној заблуди у погледу објективног
услова инкриминације. Код неких објективних услова инкри -
минације није потребна ни објективна (узрочна) веза између
радње учиниоца и њиховог наступања.
Правна природа и функција ових услова су спорне, иако су
познате у скоро свим савременим кривичним законодавствима.
Управо њихова основна карактеристика (за разлику од обележја
бића кривичног дела) да не морају бити обухваћене умишљајем
или нехатом учиниоца, доводи у сумњу њихову оправданост.
Објективни услов инкриминације представља додатни услов
чије коришћење само изузетно може бити оправдано, и то са
циљем сужавања криминалне зоне код појединих кривичних
дела. На пример, код кривичног дела учествовања у тучи ин -
криминисано је само учествовање у тучи уколико је дошло до
тога да је у тучи неко лице лишено живота или да је другом
лицу нанета тешка телесна повреда (члан 123. КЗ). Иако је то,
у ширем смислу, последица туче, то није последица кривичног
дела већ објективни услов инкриминације. У односу на ту окол -
ност не сме постојати ни директно проузроковање од стране
учиниоца, нити пак његов умишљај или нехат јер се онда не би
радило о овом кривичном делу већ о другом, тежем кривичном
делу (кривичном делу убиства или тешке телесне повреде).
У нашем кривичном законодавству дошло је до неоправдано
широке употребе овог института. Често се нешто што предста -

вља последицу кривичног дела предвиђа као објективни услов
инкриминације, тако да уместо да тај институт има функцију
сужавања криминалне зоне на оне случајеве када је инкрими -
нисање оправдано, долази у ствари до индиректног кршења
начела nullum crimen sine culpa, односно начела субјективне
одговорности. У вези с тим постоји подела на праве и неправе
објективне услове инкриминације. Само прави објективни услови
инкриминације имају функцију ограничавања и прецизирања
криминалне зоне, док се код неправих ради о (прикривеним)
обележјима бића кривичног дела, те зато представљају повреду
начела субјективне одговорности.
У услове кажњивости, осим објективног услова инкри -
минације, спадају и лични основи искључења кажњивости. То
нису обележја бића кривичног дела већ додатне околности које
утичу на кажњавање, односно некажњавање одређених лица.
Наиме, код неких кривичних дела прописује се да одређена лица
неће бити кажњена иако су остварена сва битна обележја бића
кривичног дела. Код таквих кривичних дела одређена лица се
не сматрају њиховим учиниоцем, што значи да ако таква лица
остваре битна обележја тог кривичног дела, кривично дело
не постоји. Тако, на пример, кривично дело непријављивања
припремања кривичног дела из члана 331. КЗ не може извр -
шити брачни друг учиниоца, лице са којим он живи у трајној
ванбрачној заједници, сродник по крви у правој линији, брат
или сестра и друга лица чија је кажњивост код овог кривичног
дела изричито искључена. То кривично дело неће постојати
у случају да наведена лица остваре његова битна обележја.
8. Субјект кривичног дела

Субјект (учинилац) кривичног дела јесте човек, тј. фи -
зичко лице које предузима радњу извршења (извршилац)
или радњу саучесништва (саучесник). Извршилац је оно лице
које предузима радњу извршења, које остварује елементе
бића кривичног дела садржане у законском опису код сваког
кривичног дела у Посебном делу, док је саучесник лице које
предузима радњу саучесништва и испуњава и остале услове

предвиђене одредбама Општег дела (чл. 33–37. КЗ). Субјект
или учинилац је најшири појам не само зато што обухвата
извршиоца и саучеснике, већ је шири и од појма кривца, тј.
поред кривца обухвата и лица која без кривице предузимају
радњу кривичног дела.
Субјектом се сматра и оно лице које се приликом извр -
шења кривичног дела послужило животињом, механичком
или природном силом. Међутим, спорно је да ли је субјект
кривичног дела и оно лице које се за извршење кривичног
дела послужило другим лицем. На то питање може се потврд -
но одговорити само у неким ситуацијама, односно уколико
су испуњени услови за постојање посредног извршилаштва
(пре свега ако то друго лице не предузима вољну радњу јер је
кривично дело извршило под утицајем апсолутне силе и др.).
О томе да ли правно лице може бити субјект кривичног
дела одавно се расправља у литератури. Данас је све присутније
мишљење које, насупрот правилу societas delinquere non potest,
полази од тога да и правно лице може бити субјект кривичног
дела, односно да је оправдано увођење кривичноправне одго -
ворности правних лица. Осим англосаксонског права, у којем
се правно лице одавно сматра субјектом кривичног дела, и у
законодавства већине европских земаља у најскорије време
уведена је одговорност правних лица за кривична дела (међу
првима је то био КЗ Француске из 1994). У кривичном праву
Србије правно лице, после доношења Закона о одговорности
правних лица за кривична дела („Службени гласник РС“, број
97/08), може бити субјект кривичног дела. Иако је дошло до
увођења одговорности правних лица за кривична дела, задржа -
ни су и привредни преступи као посебна категорија деликата.
9. Објект кривичног дела

Постоје две врсте објекта кривичног дела. Објект кри -
вичног дела може бити заштитни објект и објект радње.
Та два објекта се битно разликују у погледу више околности.
У погледу њиховог значаја, могло би се рећи да је заштитни

објект значајнији за кривично право у целини јер је везан за
заштитну функцију као основну функцију кривичног права.
Међутим, и објект радње има важну улогу у кривичноправ -
ној догматици, а нарочито је значајан за Посебни део, тј. код
појединих кривичних дела.
Заштитни објект представљају одређена добра којима
се кривичним правом пружа заштита. Заштитни објект може
бити општи и групни. Oпшти заштитни објект се схвата као
добро, интерес, вредност или друштвени однос против којег је
кривично дело управљено, односно које се штити кривичним
правом. Општи заштитни објект чине сва она добра којима
се пружа заштита кроз читаво кривично право, односно свим
прописаним кривичним делима.
У вези са општим заштитним објектом, поставља се пи -
тање ко је носилац (титулар) заштитног објекта: појединац
или држава, односно друштво. Данас преовлађује дуалистичко
схватање, тј. и један и други субјект означавају се као носи -
оци заштитног објекта, али би одређену предност требало
дати добрима човека. Општи заштитни објект треба видети
у основним добрима човека (или његовим основним прави -
ма), као и у оним друштвеним добрима која су у функцији
постојања и остваривања основних добара човека. То значи
да се кривичним правом штите како добра појединца, тако
и општа добра, без којих се ни добра појединца не би могла
остваривати.
Кривични законик Србије у одредби о основи и границама
кривичноправне принуде одређује и општи заштитни објект
тако што на прво место ставља заштиту човека, а затим и
друге основне друштвене вредности (члан 3. КЗ).
Групни заштитни објект представља она добра која су
заједничка за одређену групу кривичних дела, као што су, на
пример, живот и тело, имовина, част и углед, привреда итд.
Групни заштитни објект представља основни критеријум
за класификацију кривичних дела и њихово сврставање у
оквиру појединих глава у Посебном делу. Оно што повезује
одређене групе кривичних дела, које по много чему могу бити

хетерогене, јесте њихов однос према заштитном објекту, тј.
сва она представљају повреду или угрожавање истог заш -
титног објекта (нпр. кривична дела против живота и тела,
против имовине итд.). Групни заштитни објект је значајан и
за тумачење норме којом се прописује биће кривичног дела,
као и за примену неких општих института (нпр. за стицај,
одмеравање казне и др.).
Заштитни објект увек представља одређене апстрактне
вредности. За разлику од њега, објект радње јесте материјални,
физички предмет на коме се остварује радња кривичног дела.
На пример, имовина као скуп права јесте заштитни објект,
а туђа покретна ствар је објект радње одређених кривичних
дела против имовине (крађа, утаја и др.). Тај предмет није
само предмет у свакодневном смислу речи већ обухвата и
лице. У том случају објект радње назива се пасивни субјект.
Сва кривична дела имају заштитни објект, док објект
радње имају само нека кривична дела код којих је то изричито
законом предвиђено као њихов битни елемент.
10. Друштвена опасност

Друштвена опасност је основ и оправдање за прописивање
неког понашања као кривичног дела, али она није самосталан
елеменат у општем појму кривичног дела. Друштвена опасност
је, како се то често каже, законодавни мотив инкриминисања,
разлог због којег законодавац неко понашање проглашава
кривичним делом.
Појам друштвене опасности може бити различито схваћен.
Да ли је нешто корисно или штетно, и за кога, не може се увек са
извесношћу утврдити, нити за то постоје неки егзактни методи.
Ту се види релативни карактер друштвене опасности, јер она
у одређеној мери представља резултат процене и вредновања.
Суд о друштвеној опасности неког понашања доноси законо -
давац после свестраног разматрања његових карактеристика
и његовог значаја и ефеката за појединца и друштво.
Друштвена опасност је релативног карактера јер неко

понашање није друштвено опасно за сва друштва и у свим
периодима. Кривично дело је друштвено опасно за једно
одређено друштво (па чак и само за одређене друштвене
слојеве који имају такав утицај да своје интересе подигну
на ранг општих, друштвених интереса), и то у одређеном
историјском периоду. Друштвена опасност је релативна, и у
временском и у просторном смислу. За проглашавање неког
понашања за кривично дело потребно је да оно као такво,
као врста, тип понашања, садржи у себи довољну количину
друштвене опасности. Поједина друштвено опасна понашања
која заслужују да буду кривична дела нису друштвено опасна
у истом степену (нпр. убиство се на скали друштвене опас -
ности налази знатно више од крађе), што је важно пре свега
за прописивање казне од стране законодавца.
Полазећи од појма општег заштитног објекта, може се
рећи да је друштвено опасно оно понашање које повређује
или озбиљно угрожава неко основно добро човека, или неко
друштвено добро неопходно за остваривање тог добра. Утврђи -
вању друштвене опасности неког понашања методолошки
претходи утврђивање заштитног објекта, утврђивање циља,
тј. онога што се жели заштитити. Понашање које за предмет
напада нема довољно вредно добро или не представља до -
вољан интензитет напада на њега не може бити друштвено
опасно понашање.
11. Противправност
Уколико неко понашање садржи све елементе прописане у
законском опису бића кривичног дела, самим тим је и проти -
вправно. Противправности у кривичном праву нема уколико
у закону нема предвиђености дела као кривичног дела. Изу -
зетно, противправност може бити искључена, због чега дело,
иако је у закону одређено као кривично дело, нема карактер
кривичног дела. Разлог за уношење противправности, као
конститутивног елемента, у општи појам кривичног дела јесу
управо основи искључења противправности, па би се елемент
противправности у том појму могао одредити у негативном

смислу као одсуство основа који искључује противправност.
Оствареност битних обележја бића кривичног дела заснива
противправност. Постоје, наиме, понашања која остварују све
битне елементе неког кривичног дела а нису противправна,
али није могуће обрнуто: нема противправности у кривич -
ном праву без остварености битних елемената бића неког
кривичног дела. Према томе, утврђивање противправности
у кривичном праву врши се на основу бића кривичног дела.
Ако неко понашање испуњава сва обележја бића кривичног
дела, оно ће по правилу бити и противправно. Приликом
решавања случајева у пракси питање противправности се, у
случају када су испуњени сви елементи бића неког кривич -
ног дела предвиђеног у Посебном делу, најчешће своди на
негативну констатацију да не постоје основи који искључују
противправност. То се претпоставља, а само уколико окол -
ности указују на неки основ искључења противправности, он
се мора утврђивати.
Противправност и предвиђеност у закону ипак предста -
вљају два одвојена елемента у општем појму кривичног дела.
И поред тога што се делимично подударају, нити предвиђе -
ност кривичног дела у закону значи увек и противправност,
а још мање противправност подразумева и предвиђеност
неког понашања у закону као кривичног дела. Уосталом, и
када би се спојили у један елеменат, опет би било нужно прво
утврђивати да ли су испуњена битна обележја бића кривичног
дела, а потом утврђивати није ли искључена противправност.
Општи основи искључења противправности могу се
поделити у две категорије, према томе да ли су прописани
кривичним законом или нису. У нашем кривичном праву у
прву категорију спадају дело малог значаја, нужна одбрана и
крајња нужда. С обзиром на то да су они експлицитно пропи -
сани Кривичним закоником, нема сумње да су то основи који
искључују кривичну противправност. У другу категорију могу
се сврстати основи до којих се дошло у теорији или их познају
нека страна кривична законодавства (извршење службене
дужности, пристанак повређеног, наређење претпостављеног,

дозвољени ризик и др.). Управо с обзиром на чињеницу да
они нису предвиђени законом као општи основи искључења
постојања кривичног дела, њихово дејство је спорно. Само
неки од њих могу имати за резултат искључење противправ -
ности, а тиме и постојања кривичног дела.
12. Дело малог значаја

Југословенско кривично законодавство предвиђало је
институт незнатне друштвене опасности као општи основ
који искључује постојање кривичног дела. У КЗ он је замењен
институтом који има исту сврху, а то је дело малог значаја
(члан 18). У погледу његове правне природе, мада то није
сасвим јасно као код нужне одбране и крајње нужде, може се
бранити став да је и овде реч о основу који искључује проти -
вправност (у материјалном смислу). Наиме, иако у конкрет -
ном случају неко чињенично стање може у потпуности бити
подведено под законски опис неког кривичног дела, чиме је
истовремено остварен и елеменат предвиђености у закону,
мали значај конкретног дела указује на недостатак кривичне
противправности у материјалном смислу.
Потреба за једним оваквим институтом може се правдати
тиме што законодавац не може увек на нивоу бића кривичног
дела да изврши селекцију у односу на багателна понашања,
понашања која не повређују или угрожавају заштитни објекaт
у мери која оправдава кривичноправну реакцију.
Циљ института дела малог значаја јесте да искључи при -
мену кривичног права на случајеве у којима су испуњена сва
обележја неког кривичног дела, али jе реч о скоро безначајном
делу да у односу на које примена кривичних санкција очиглед -
но нема сврхе. Западноевропска законодавства овај проблем
на плану кривичног процесног права решавају предвиђањем
института опортунитета кривичног гоњења.
Основна претпоставка за примену института дела ма -
лог значаја јесте да су остварена сва битна обележја бића
кривичног дела у конкретном случају. Кривични законик

захтева кумулативно остваривање три услова за искључење
постојања кривичног дела по овом основу: 1) да је степен
кривице учиниоца низак, 2) да су штетне последице изостале
или да су незнатне, и 3) да општа сврха кривичних санкција
не захтева изрицање кривичне санкције. Дело малог значаја је
објективно-субјективна категорија, што значи да су за оцену
његовог постојања релевантне околности које су везане како
за дело, тако и за учиниоца. Као што се види, услов везан за
последицу постављен је алтернативно. Ако је последица дела
наступила (код кривичних дела повреде), она мора бити незнат -
на, а у другом случају реч је о одсутности штетних последица.
Овај други случај се односи на кривична дела без последице
(делатносна кривична дела), на покушај кривичног дела, као
и на кривична дела угрожавања, јер у тим случајевима нема
штетне последице.
Примена овог основа искључења противправности огра -
ничена је на кривична дела за која је прописана казна затвора
до пет година или новчана казна.
13. Нужна одбрана

Нужна одбрана је основ који искључује постојање кри -
вичног дела, тј. дело учињено у нужној одбрани није кривично
дело. Према законској дефиницији, нужна је она одбрана која
је неопходно потребна да учинилац од свог добра или добра
другог одбије истовремени противправни напад (члан 19. став
2. КЗ). Како се обично каже, ту је у сукобу право с неправом.
Нужна одбрана постоји не само онда када неко одбија напад
од себе него и од неког другог лица (нужна помоћ). Опште
је прихваћено да нужна одбрана има два елемента: напад и
одбрану, као и да се услови за нужну одбрану посебно везују
за ове две компоненте.
Услови напада су да је напад: 1) понашање човека, 2) упе -
рен против неког правом заштићеног добра, 3) противправан,
4) истовремен и 5) стваран.
Ад 1) Напад предузима човек и он се састоји у чињењу, а

само изузетно у нечињењу.
Ад 2) Напад мора бити уперен на било које правом заштићено
добро (не постоји ограничење у погледу врсте и значаја добара).
Ад 3) Напад мора бити противправан, што значи да је
противан нормама правног система. Из услова да напад
мора бити противправан произлази да није дозвољена нужна
одбрана на нужну одбрану или на радње предузете у крајњој
нужди. Међутим, дозвољена је нужна одбрана у односу на
оне радње које представљају прекорачење нужне одбране.
Напад је противправан и онда када га је нападнути изазвао.
Нужна одбрана у случају изазваног напада ипак подлеже
одређеним ограничењима. Она је искључена онда када је
напад испровоциран да би се злоупотребило право на нужну
одбрану, тј. када постоји намера оног који провоцира напад
да искористи ситуацију нужне одбране ради повреде неког
нападачевог добра.
Ад 4) Истовременост постоји све док напад траје, а то
значи све док не престане, као и онда када напад непосредно
предстоји.
Ад 5) Напад мора стварно постојати, а у супротном је реч
о путативној нужној одбрани и тада се та ситуација решава
кроз институт стварне заблуде.
Услови одбране су да је: 1) кроз радњу одбране остварено
биће неког кривичног дела; 2) управљена према неком напа -
дачевом добру; 3) неопходно потребна за одбијање напада.
Ад 1) Уколико би нападнути успео да одбије напад а да
при томе не повреди никакво нападачево добро, односно да
не оствари елементе бића неког кривичног дела, онда нема
ни сврхе примењивати институт нужне одбране.
Ад 2) Уколико би се напад одбијао повредом добра трећег
лица, могло би се радити о крајњој нужди, али не о нужној одбрани.
Ад 3) Неопходно потребна је она одбрана којом би се,
с обзиром на околности конкретног случаја, могао ефикасно
одбити напад уз најмању повреду нападачевог добра. Теорија
и пракса су поставиле неколико оријентационих критеријума

за оцену да ли је овај услов испуњен: интензитет напада и упо -
требљених средстава, начини и средства који су нападнутом
били на располагању за одбијање напада и друго. Потребно
је да се штеде нападачева добра, али да се при томе не угрози
ефикасност одбране. Треба имати у виду и то да нападнути, с
обзиром на ситуацију у којој се налази, често није у стању да
изабере начин одбијања напада који је оптималан за нападача.
Услов који захтева да је одбрана неопходно потребна није
испуњен у случају када дође до веће, очигледније несразмере
ових добара, тј. када дође до повреде знатно вреднијег добра
нападача. Основ за ово ограничење нужне одбране произлази
из смисла овог института и његове социјално-етичке функ -
ције. Ако би се нужна одбрана дозволила и у случају грубе
несразмере између вредности нападачевог добра и добра које
се брани (нпр. ако би било дозвољено да се нападач убије да
би се отклонио напад од имовине мале вредности), било би
то претерано индивидуалистичко, па и егоистичко схватање
нужне одбране. Уз то, тако схваћена нужна одбрана могла
би да води злоупотреби овог института. Иначе, преовлађује
схватање да се нападнути не мора увек ограничити на дефан -
зивну одбрану, него има право и на офанзивну одбрану ако
се другачије не може одбранити.
Из става да нужна одбрана представља право нападнутог
произлази да он није дужан да се бекством спасава од напада.
Могућност да се напад избегне бекством не искључује услов
да је одбрана била неопходно потребна.
Прекорачење (ексцес) граница нужне одбране (став 3)
постоји онда када су остварени сви услови одбране и напа -
да, осим онога који захтева да је одбрана била неопходно
потребна. У случају прекорачења нужне одбране постоји
кривично дело. То значи да првобитни нападач има право
на нужну одбрану у односу на кривично дело које се врши у
прекорачењу нужне одбране.
Прекорачење граница нужне одбране представља факул -
тативни основ за ублажавање казне. Под додатним условима,
када је прекорачење извршено услед јаке препасти или раз -

дражености изазване нападом, прекорачење граница нужне
одбране може водити ослобођењу од казне, тј. представља
факултативни основ за ослобођење од казне.
14. Крајња нужда

Крајња нужда, као и нужна одбрана, искључује постојање
противправности, тј. представља општи основ за искључење
постојања кривичног дела. Крајња нужда, настала иначе знатно
касније од нужне одбране, има са њом одређене сличности,
али се, наравно, у погледу одређених услова и разликује.
Према законској дефиницији, крајња нужда постоји када
је дело учињено ради тога да учинилац отклони од свог добра
или добра другог истовремену нескривљену опасност која се
на други начин није могла отклонити, а при томе учињено зло
није веће од зла које је претило (члан 20. став 2. КЗ). За раз -
лику од нужне одбране, овде је реч о сукобу права са правом
што, поред проблема на теоријском плану у вези са правном
природом и оправдањем крајње нужде као института, води и
строжим законским условима за постојање крајње нужде (на
пример, захтева се строга еквиваленција између добра које
се спасава и оног које се жртвује).
Елементи крајње нужде су опасност и отклањање опас -
ности. Услови за постојање крајње нужде везују се или за један
или за други елеменат и, исто као и код нужне одбране, сви
морају да буду кумулативно испуњени.
Опасност је стање у коме је неко добро угрожено и према
околностима конкретног случаја постоји непосредна могућ -
ност да оно буде повређено. Она може, за разлику од напада
код нужне одбране, бити изазвана не само људском радњом,
него и на било који други начин, као што је, на пример, де -
ловање природних непогода, напада животиња и друго. Ус-
лови опасности су: 1) да се њоме угрожава било које правом
заштићено добро, 2) да је нескривљена, 3) да је истовремена
и 4) да је стварна.
Ад 1) Закон није ограничио добра која се могу штитити,

иако су то по природи ствари најважнија добра, као што су
живот, телесни интегритет, имовина. Могу се штитити како
своја тако и туђа добра.
Ад 2) На крајњу нужду не може се позивати неко ко је
било са умишљајем било из нехата изазвао опасност. У том
случају кривично дело постоји. Али изазивање опасности из
нехата представља факултативни основ за ублажавање казне
(члан 20. став 3).
Ад 3) Истовременост постоји док траје опасност, као и
онда када она непосредно предстоји. Овај услов је постављен
на исти начин као и код нужне одбране.
Ад 4) Опасност мора стварно постојати. Као код нужне
одбране, и овде може доћи до ситуације када постоји пу -
тативна крајња нужда, што се решава у оквиру института
стварне заблуде.
Услови отклањања опасности су: 1) да се она на други
начин није могла отклонити осим вршењем радње којом су
остварени сви елементи неког кривичног дела и 2) да учињено
зло није веће од онога које је претило.
Ад 1) Код отклањања опасности треба учинити све што
је могуће да не дође до повреде туђег добра. За разлику од
нужне одбране, лице које је у опасности од ње се мора спаса -
вати и бекством. Даље, ако је већ нужно да дође до повреде
туђег добра, оно се мора у највећој мери штедети, тј. морају
се применити она средства и начини отклањања опасности
који у најмањој могућој мери у конкретној ситуацији погађају
то добро.
Ад 2) Учињено зло мора бити мање од онога које је претило,
а највише што закон прихвата јесте да је оно исто. Код овог
услова потребна је комплексна процена конкретне ситуације,
где се пре свега полази од хијерархије правом заштићених
добара чија се вредност упоређује.
Прекорачење (ексцес) граница крајње нужде (члан 20. став 3)
решено је у основи на исти начин као и код нужне одбране.
Прекорачење постоји онда када је опасност отклоњена по -

вредом добра веће вредности од вредности добра од кога се
отклањала опасност. Прекорачење ће постојати и онда када
се са циљем отклањања опасности могло повредити добро
мање вредности или је повреда одређеног добра могла бити
мањег интензитета. У том случају кривично дело постоји, али
закон предвиђа факултативни основ за ублажавање казне, а
уколико је прекорачење учињено под нарочито олакшавајућим
околностима, учинилац се може ослободити од казне.
Институт крајње нужде не може се примењивати у ситу -
ацијама у којима је учинилац био дужан да се изложи опасности.
Кривични законик садржи изричиту одредбу према којој нема
крајње нужде ако је учинилац био дужан да се излаже опаснос -
ти која је претила (члан 20. став 4). Реч је о вршењу одређених
професија које су скопчане са одређеним ризицима (полицајци,
ватрогасци, пилоти, рудари и сл.). Они су дужни да жртвују своја
добра ако се нађу у опасности док обављају своју професију.
15. Основи искључења противправности

који нису предвиђени Кривичним закоником
Осим три основа искључења противправности које
предвиђа КЗ, постоји и већи број других основа искључења
противправности предвиђених другим прописима, или који
произлазе из ставова доктрине и судске праксе.
Вршење службене дужности. – Постоје основи искљу -
чења противправности који произлазе из вршења одређене
службене дужности засноване на закону. Тако, на пример,
лишавање слободе са циљем издржавања казне затвора, на -
рушавање неповредивости стана са циљем хватања учиниоца
кривичног дела или обезбеђивања доказа, примена принуде од
стране полиције у складу са законом и прописима итд. У овим
случајевима као и у низу других, на основу закона и других
прописа извршава се службено овлашћење. У тим случајевима
(изузев када долази до прекорачења тог овлашћења) нема
противправности, па ни кривичног дела.
Наређење претпостављеног. – У делу теорије, као и у

неким страним законодавствима наређење претпостављеног
сматра се општим основом искључења противправности.
У нашем кривичном праву наређење претпостављеног се јавља
као основ искључења противправности само у вршењу служ -
бене дужности у Војсци Србије, и то под одређеним условима.
Наређење претпостављеног не може да искључити постојање
кривичног дела у случају да се оно односи на извршење кри -
вичног дела за које се може изрећи казна затвора од пет година
или тежа казна, или је потчињени знао да извршење наређења
представља кривично дело (члан 430. КЗ).
Пристанак повређеног. – Код неких кривичних дела, од -
носно код заштите одређених добара за коју је заинтересовано
друштво у целини не може се дати право појединцу да одлу -
чује о томе да ли ће кривично дело бити искључено. Изразит
друштвени интерес постоји и код неких личних добара која
се рангирају веома високо тако да се не би могло препустити
појединцима да о њима одлучују без обзира на то што су они
њихови непосредни носиоци (на пример, право на живот).
Посредно, законодавац признаје значај пристанка повређеног
тако што код одређених кривичних дела предвиђа кривично
гоњење по приватној тужби или по предлогу.
Пристанак повређеног као основ искључења противправ -
ности примењује се код неких строго личних права, као и код
неких кривичних дела против имовине. Међутим, у већини тих
случајева уношењем у биће кривичног дела одређеног елемента
који се искључује пристанком не долази до остварења предвиђе -
ности у закону, тј. ти случајеви остају изван криминалне зоне.
У случајевима у којима пак постоји дело предвиђено у закону
као кривично дело, прописивањем да се оно гони по приватној
тужби законодавац је учинио овај основ непотребним (нпр. код
кривичног дела увреде, лаке телесне повреде, оштећења туђе
ствари и др.). Због тога је мали практични значај пристанка
повређеног као основа искључења противправности.
Пристанак повређеног има значај и код повреда нане -
тих приликом спортских такмичења. Нарочито код неких
спортова учесници прихватају могућност евентуалних повреда.

Кривично дело ће бити искључено уколико је повреда нанета у
оквиру правила неког спортског такмичења. Ту су могуће две
ситуације: или је повреда сама по себи дозвољена (нпр. у боксу),
или је повреда уобичајена и кажњава се у оквиру правила игре
(фаул у фудбалу). Напротив, ако је до ње дошло умишљајно
или ако је она нанета не у оквирима правила спорта него из
неких других разлога и мотива, кривично дело ће постојати.
Остали основи. – Осим наведених, долазе у обзир и сле -
дећи основи искључења противправности: дозвољени ризик,
право на дисциплинско кажњавање малолетне деце од стране
родитеља и обављање лекарске дужности.
Дозвољени ризик је основ који се заснива на принципу
претежног интереса. Понашања у одређеним областима, због
техничких достигнућа (саобраћај, индустрија, неки савремени
начини забаве итд.), данас са собом носе одређене ризике
који се могу претворити у повреду тела, живота и имовине.
До тога, у односу на укупан обим тих активности, долази у
веома малом проценту. Дозвољени ризик се може прихватити
као основ за искључење противправности само онда када је
учинилац учинио све што је потребно и уобичајено да опасност
сведе на најмању могућу меру.
У вршењу родитељског права могуће је да дође до оства -
рења бића неких кривичних дела. Уколико се мерама дис -
циплинског кажњавања не остваре елементи неког тежег
кривичног дела, а оне се предузимају са циљем васпитања,
треба узети да је противправност дела искључена. Спорно је
право на физичко кажњавање. Противправност не би била
искључена ако би на тај начин детету била нанета телесна
повреда.
И најзад, поставља се питање противправности повреда, па
и проузроковања смрти, у оквиру предузимања медицинских
захвата. Основ искључења противправности постоји уколико
су остварени следећи услови: да се лекарски захват врши по
правилима лекарске професије (lege artis), што истовремено
значи и то да је био индикован, да постоји пристанак пацијента
(или претпостављени пристанак када он није у могућности

да га дâ), да је захват извршен у намери лечења (а не нпр. у
намери вршења експеримента).
16. Појам кривице

Кривица (за означавање субјективног елемента кривичног
дела у нашој теорији и пракси користио се и термин „виност“)
представља један од четири обавезна елемента у општем
појму кривичног дела. Да би нека радња била кривично дело,
неопходно је да се она може учиниоцу приписати у кривицу.
Приписати одређено дело некоме у кривицу истовремено зна -
чи и то да му се приписује одговорност за то дело. Кривично
је одговоран онај учинилац који је извршио радњу која је у
закону предвиђена као кривично дело, која је противправна
и која му се може приписати у кривицу.
Урачунљивост је неопходна претпоставка или обавезан
елеменат кривице, што значи да без урачунљивости нема ни
кривице. Док је кривица двоструки однос, психички однос
учиниоца према делу као и однос друштва према њему због
учињеног дела, урачунљивост је способност учиниоца за кри -
вицу, која подразумева исправност његовог психичког апарата.
Урачунљивост подразумева постојање способности одлучивања
и способности расуђивања. Полази се од тога да сваки човек
има ту способност, односно да је урачунљив. Другим речима,
полази се од претпоставке урачунљивости, а неурачунљивост
се утврђује само ако у конкретном случају постоје околности
које указују на то да је реч о неурачунљивом учиниоцу.
Према Кривичном законику, кривица постоји ако је
учинилац био урачунљив и поступао са умишљајем, а био је
свестан или је био дужан и могао бити свестан да је његово
дело забрањено. Кривица може постојати и онда када је учи -
нилац поступао из нехата ако то закон изричито предвиђа
(члан 22). Стварна или могућа свест о противправности, од -
носно о забрањености дела не подразумева тачно познавање
кривичноправне норме. Довољна је и свест да учинилац чини
нешто што је противно правном поретку, да његово понашање
представља напад на неко добро које је правом заштићено.

Потребно је да је учинилац на један лаички начин свестан
тога да чини неправо. Од просечног грађанина не може се
захтевати да прецизно познаје кривичноправну норму и да је
исправно примени на чињенично стање. Структуру кривице
у Кривичном законику, према томе, чине три компоненте:
1) урачунљивост, 2) умишљај или нехат и 3) свест (или дуж -
ност и могућност свести) о противправности. Утврђивање
остварености кривице као обавезног елемента општег појма
кривичног дела у конкретном случају има свој позитивни
и негативни аспект. То подразумева утврђивање постојања
умишљаја (или нехата код нехатних кривичних дела) и одсуство
основа који искључује кривицу (неурачунљивост и непостојање
могућности и дужности свести о противправности). Одсуство
основа искључења кривице није потребно утврђивати, оно се
претпоставља. Напротив, мора се утврдити њихово постојање
да би се искључила кривица.
Постојање кривице је неопходна претпоставка за изри -
цање одређених кривичних санкција, пре свега казне (члан 2).
Кривични законик полази од тога да се кривица може степе -
новати, што има одређене импликације на плану одмеравања
казне (члан 54), избора кривичне санкције (чл. 66. и 77), као и
примене неких института (дело малог значаја).
Без кривице (субјективног односа учиниоца према делу који
је основ да му се оно припише, односно стави на терет) не може
бити речи о кривичном делу. У нашој теорији је преовлађивало
схватање да се кривица (виност) одређује као скуп психичких
односа учиниоца према своме делу. Психички однос се сводио
на свест и вољу који представљају два основна елемента ви -
ности. Такав начин одређивања појма кривице полазио је од
психолошких теорија кривице које су настале крајем XIX века.
Психолошким теоријама се може пребацити да представљају
одређену симплификацију, као и да се не могу доследно спро -
вести пре свега у односу на несвесни нехат. Према норматив -
ним теоријама, кривица се своди на социјално-етички прекор
који се због учињеног дела упућује учиниоцу кривичног дела.
Међутим, не може се доћи до исправног суда о кривици уко -

лико се не процењује и субјективни, психолошки садржај који
постоји код учиниоца у односу на дело које је учинио. Зато се
прекор мора заснивати и на психолошким елементима као
што су урачунљивост, могућност свести о противправности
дела, умишљај и нехат. То указује на оправданост мешовите
психолошко-нормативне теорије кривице. Она полази од тога
да је кривица психички однос учиниоца према делу због којег
му се може упутити прекор. Кривица представља јединство
реалног, субјективног, психичког супстрата и суда о њему. То је
суд о невредности дела којим учинилац крши кривичноправну
норму и суд о његовом односу према тој норми и добру које
та норма штити. Психолошко-нормативно схватање кривице
прихваћено је и у Кривичном законику.
Неспорно је да се онај део кривице који обухвата умишљај
(или нехат), за разлику од урачунљивости и свести о против -
правности, мора утврђивати у сваком конкретном случају, тј.
да претпоставка постојања умишљаја или нехата као облика
кривице није дозвољена у кривичном праву.
Кривични законик познаје умишљај и нехат као облике
кривице, и то умишљај као правило, а нехат као изузетак.
Један део умишљаја и нехата налази се већ у законском опису
кривичног дела, тј. оно не би ни представљало кривично дело
да у њему нема ничег субјективног. Ако је већ у самом бићу
кривичног дела садржано субјективно, онда умишљај и нехат
имају двоструку функцију. Они су облик понашања и као
такви део неправа, али су исто тако и облици (или степени)
кривице чије се постојање код учиниоца мора утврдити у
сваком конкретном случају.
17. Умишљај
Умишљај је тежи степен кривице и он се увек захтева за
постојање кривичног дела. Изузетно, код неких кривичних
дела предвиђен је и нехат као блажи облик кривице, тј. про -
писује се лакши облик одређеног кривичног дела с обзиром
на степен кривице.
Из законске дефиниције умишљаја (dolus) произлазе

две врсте умишљаја: директни и евентуални (члан 25. КЗ).
Према тој дефиницији, кривично дело је учињено са директ -
ним умишљајем онда кад је учинилац био свестан свог дела
и хтео његово извршење, а евентуални умишљај постоји онда
кад је учинилац био свестан да може учинити дело па је на
то пристао. Обе врсте умишљаја имају два елемента: свест
(интелектуални) и вољу (волунтаристички). Свест треба да
обухвати све битне елементе бића кривичног дела (радњу,
последицу, узрочну везу и др.). То важи не само за директни
већ и за евентуални умишљај. При томе, није потребно да
умишљај обухвати и појединости, односно конкретне облике
у којима се ти елементи остварују (нпр. ирелевантно је то
што је извршилац убиство хтео да изврши пушком, али га је
извршио револвером).
Учинилац треба да има представу о чињеничном стању
које је законодавац желео да обухвати кривичноправном
нормом, односно да има представу о значају и функцији које
у друштвеном животу имају у закону наведена обележја.
У старијој теорији било је спорно да ли свест учиниоца треба
да обухвати и противправност. Прихватање нове концепције
правне заблуде у Кривичном законику и постављање свести
о противправности као самосталног елемента кривице, тј.
изван умишљаја и нехата (члан 22), отклања ту дилему, што
значи да је неспорно да умишљај не обухвата свест о проти -
вправности (осим изузетно код кривичних дела која у свом
законском опису садрже противправност као битно обележје).
Свест код умишљаја не треба да обухвати ни објективни услов
кажњивости јер он не представља конститутивно обележје које
улази у биће кривичног дела. Вољни елеменат претпоставља
постојање одлуке учиниоца да предузме радњу којом ће оства -
рити кривично дело. Он дело жели, или бар пристаје на њега.
Иако су воља и свест конститутивни елементи и директног и
евентуалног умишљаја, та два облика умишљаја разликују се
управо према тим елементима. Интелектуални, и нарочито
волунтаристички елеменат су, дакле, другачије постављени
код директног и евентуалног умишљаја.
Директни умишљај постоји онда када је учинилац био

свестан свога дела и хтео његово извршење. Степен интен -
зитета елемената свести и воље код директног умишљаја је
висок. Учинилац зна да својом радњом остварује све битне
елементе бића кривичног дела, укључујући и последицу чије
наступање схвата као реалну могућност. Он је свестан тих
елемената приликом извршења дела и хоће извршење дела.
У погледу последице, он хоће њено наступање. Може се гово -
рити о три основна случаја у којима постоји директан умишљај.
1) У првом случају, остваривање бића кривичног дела је
једини, прави циљ предузимања радње. Ако се учинилац од -
лучио да оствари биће одређеног кривичног дела, ако он то
хоће, ако вршењем кривичног дела жели да постигне одређени
циљ, постојаће директни умишљај без обзира на то колико му
вероватно изгледало остварење свих битних обележја бића
тог дела, под условом да то сматра могућим.
2) Директни умишљај постоји и онда када учиниоцу
остварење бића кривичног дела служи само за постизање
неког другог циља.
3) У трећој групи случајева, директни умишљај постоји онда
када учинилац хоће једно дело, али уз то дело сасвим извесно
(због начина радње извршења, употребљеног средства и др.)
долази до извршења и другог дела. Могуће је да учинилац
уопште не жели то друго дело, али због извесности његовог
остваривања и у односу на њега постојаће директни умишљај
(нпр. у случају активирања експлозивне направе у току лета
путничког авиона да би се једно лице лишило живота постојаће
директан умишљај и у односу на смрт свих осталих путника).
Евентуални умишљај, према решењу из Кривичног зако -
ника, постоји онда када је учинилац свестан да може учинити
кривично дело, па је на то пристао. Интензитет елемента
свести, а нарочито воље, слабије је изражен него код директног
умишљаја. Учинилац је свестан да постоји могућност да учини
кривично дело, али није сигуран да ће до тога доћи. Као што је
речено, и код евентуалног умишљаја свест мора да обухвати све
битне елементе бића кривичног дела. Код директног умишљаја
учинилац је свестан тих елемената, а код евентуалног умишљаја

он прихвата могућност њиховог постојања. Разлика у односу
на директни умишљај изражена је још више у погледу вољног
елемента, јер се тај елемент код евентуалног умишљаја испољава
у блажој форми, у форми пристајања да се учини кривично дело.
Разликовање директног и евентуалног умишљаја значајно
је, пре свега, из два разлога. Прво, има кривичних дела која се
могу извршити само са директним умишљајем, а опет мањи
број кривичних дела може се извршити само са евентуалним
умишљајем. Друго, директни умишљај значи, по правилу,
виши степен кривице у односу на евентуални умишљај, што
је значајно код одмеравања казне.
Jедан од најважнијих проблема код умишљаја, па и кривице
у целини, јесте разграничење евентуалног умишљаја и свесног
нехата. Наиме, елемент свести је исти, а разлика постоји у погледу
елемента воље: код евентуалног умишљаја учинилац пристаје
да учини кривично дело, код свесног нехата он неће наступање
последице, не пристаје да учини кривично дело. Пристајање
треба ценити пре свега у односу на последицу кривичног дела
јер jе, по правилу, у спорним случајевима реч о последичним
кривичним делима. Наиме, нехатна кривична дела су скоро
искључиво последична кривична дела. У погледу одређивања
појма пристајања и данас је актуелна тзв. Франкова формула.
Према тој формули, поставља се питање да ли би учини -
лац предузео радњу када би знао да ће последица наступити.
На пример, да ли би учинилац подметнуо пожар у стамбеној
згради да је знао да ће тиме проузроковати смрт лица које се
налазило у згради. Ако се од тога уздржи, реч је о свесном не -
хату, а ако не, реч је о евентуалном умишљају. Иако, теоријски
гледано, ова формула поставља релативно прецизну границу
између евентуалног умишљаја и свесног нехата, њена практич -
на вредност је мала јер се ради о двоструком хипотетичком
питању на које је у конкретном случају тешко дати одговор.
Наиме, у ситуацији када и сам учинилац држи да је наступање
последице могуће (али не и извесно), тешко је утврдити шта
би он урадио да је знао да ће последица сигурно наступити,
односно у неким случајевима се и за њега (чак и post factum)

јавља озбиљна дилема шта би у том случају учинио.
Утврђивање евентуалног умишљаја не може се увек за -
снивати само на психичком односу учиниоца, а још мање
само на нормативној оцени. Уколико се пристанак не може
утврдити као искључиво психичка чињеница, онда се он мора
утврђивати и као нормативна, вредносна чињеница. Као код
сваког вредносног суда, у обзир долазе све околности које
показују однос учиниоца према заштићеном добру. Тако,
пристајање на то да случај има одлучујућу улогу у остварењу
кривичног дела значи саглашавање у нормативном (не нужно
и психичком) смислу са кривичним делом. Стварање висо -
ког степена ризика такође указује на постојање пристајања
у нормативном смислу. На основу тих и сличних околности
треба дати одговор на питање да ли јачина прекора који се
може упутити учиниоцу одговара умишљају или нехату. На тај
начин, теорија пристајања схваћена психолошки-нормативно
може да послужи за разграничење евентуалног умишљаја и
свесног нехата у већој мери него у случају да се остане при
њеном уобичајеном чисто психолошком одређивању.
Код разграничења евентуалног умишљаја и свесног нехата
треба имати у виду и то да непостојање евентуалног умиш -
љаја у спорним ситуацијама не мора увек да значи постојање
свесног нехата. И постојање свесног нехата се мора утврдити.
Умишљај мора постојати у моменту извршења кривичног
дела, а код саучесника у моменту предузимања радње саучес -
ништва. Претходни и накнадни умишљај (dolus antecedens и
dolus subsequens) ирелевантни су, односно не представљају
умишљај као облик кривице (могу имати само значај окол -
ности за одмеравање казне).
18. Нехат
Нехат је у односу на умишљај лакши облик, односно нижи
степен кривице. Нехат је довољан за постојање кривичног дела
само када то закон код појединих кривичних дела изричито
прописује. Према томе, као облик кривице умишљај је правило

и он се посебно не прописује у бићу сваког кривичног дела
(прописан је одредбом општег дела), док је нехат изузетак који
мора бити посебно прописан у бићу кривичног дела. Тиме
је он не само суштински него и формално садржан у бићу
кривичног дела, тако да он, као и умишљај, има двоструки
карактер. Он је и облик кривице, али и субјективни елемент
бића кривичног дела.
У случају када закон предвиђа и нехатни облик неког
кривичног дела, прописана казна увек је блажа у односу на
умишљајни облик. У погледу нехатних кривичних дела не
примењују се неки важни институти општег дела (на при -
мер, покушај, саучесништво у ужем смислу). Полазећи од
тога да нехатна кривична дела имају низ специфичности те
да се значајно разликују од оних учињених са умишљајем,
све је проширеније схватање да је реч о посебној категорији
деликата, а не само о посебном облику или степену кривице.
За разлику од неких умишљајних кривичних дела која могу
бити довршена и без наступања последице, која се исцрпљују
у самој радњи, нехатна кривична дела подразумевају по својој
природи наступање последице. Управо немаран, непажљив
однос учиниоца према могућности наступања последице
чини суштину нехатног деликта. Последица (однос према
њој) главни је критеријум за одређивање нехата.
Закон познаје две врсте нехата: свесни и несвесни (члан 26.
КЗ). Међутим, у случају када законодавац одлучи да пропише
нехатно кривично дело, он не прави разлику између ове две
врсте нехата: нехатно кривично дело постоји и у једном и у
другом случају. Ретка су нехатна кривична дела која због своје
природе захтевају постојање само једног од ова два облика
нехата. На пример, нехатни облик кривичног дела прикривања
(члан 221. став 2. КЗ) може постојати само у случају несвесног
нехата, јер ако би учинилац знао да је ствар прибављена кривич -
ним делом, вршио би умишљајни облик овог кривичног дела.
Свесни нехат постоји онда када је учинилац свестан да
својом радњом може учинити дело, али олако држи да до
тога неће доћи или да ће то моћи да спречи. Елеменат свести

се код свесног нехата не разликује од евентуалног умишљаја
(свест о могућности да учини кривично дело), а разлика се
испољава на плану вољног елемента. Код свесног нехата закон
говори о две ситуације: у првој, учинилац се поуздаје у своје
способности које прецењује, а у другој погрешно процењује
објективну ситуацију. Међутим, у оба случаја он, за разлику од
евентуалног умишљаја, не пристаје на последицу. Поставља се
питање да ли постоји свесни нехат или евентуални умишљај
онда када се учинилац ослања на мало вероватну случајност
или на неке сасвим неодређене околности услед којих држи
да последица неће наступити. Уколико не постоји материјални
супстрат за реалну процену да последица неће наступити,
треба узети да је у питању евентуални умишљај.
Код несвесног нехата из законског текста произлази да не
постоји психичка веза између учиниоца и дела, што значи да је
одсутан и елемент свести и елемент воље. Међутим, кривица
се овде успоставља на основу дужности и могућности да се,
према околностима и својим личним својствима, предвиди
наступање последице. Несвесни нехат се искључиво заснива
на нормативним елементима, јер су психолошки елементи
(свест и воља) код учиниоца потпуно одсутни. За постојање
несвесног нехата пресудна је оцена о томе да ли је учинилац
могао и био дужан да се другачије понаша и тако избегне
наступање последице.
За несвесни нехат потребно је кумулативно испуњавање
објективног и субјективног услова (постоје и мишљења да
несвесни нехат треба процењивати само са субјективног ас -
пекта). Објективни услов јесте да је учинилац био дужан да
предвиди последицу, а субјективни да је могао да је предвиди.
Код несвесног нехата и свест и воља манифестују се у свом
негативном облику, па је оправдано за конституисање кривице
захтевати и једно и друго: и да је учинилац могао и да је био
дужан да предвиди наступање последице. Уколико је био дужан
да предвиди последицу а то према својим личним својствима
није могао или, обрнуто, ако је могао али није био дужан, нема
несвесног нехата, па ни кривице. Иначе, дужност представља

правни стандард и она се утврђује тако што се процењује да ли
би један просечан грађанин у конкретном случају био свестан
могућности наступања последице, тј. утврђује се стандардно,
уобичајено понашање у конкретној ситуацији.
Пошто се захтева кумулативно постојање оба услова (и да
је био дужан и да је он могао да предвиди наступање последи -
це), постојање само једног услова није довољно за несвесни
нехат и кривицу. Несвесни нехат неће постојати уколико су
способности учиниоца биле изнад способности просечног
грађанина због чега је он, али не и просечан грађанин, могао
да предвиди наступање последице. Такође, нема несвесног
нехата ни у обрнутој ситуацији – када су способности учи -
ниоца биле испод нивоа способности просечног грађанина.
Код случаја више нема кривице, па ни кривичног дела, тј.
постоји само објективна веза (узрочност), не и субјективна веза
између учиниоца и дела, јер нема могућности или дужности
да се предвиди наступање последице. Случај, дакле, и поред
испуњавања битних обележја из законског описа кривичног
дела, због непостојања кривице, није кривично дело.
19. Неурачунљивост
Учинилац који је кривично дело учинио у стању неу -
рачунљивости не може се сматрати кривим, што значи да
неурачунљивост искључује кривицу као обавезан елеменат
кривичног дела. С обзиром на то да се стање неурачунљи -
вости у пракси ретко среће, полази се од претпоставке да је
учинилац урачунљив. Наравно, то је претпоставка која се може
обарати, односно постоји дужност суда да у случају сумње
у погледу урачунљивости утврђује да ли она код учиниоца
постоји или не.
Позната су три метода утврђивања неурачунљивости:
биолошки, психолошки и мешовити. За психолошки метод
меродавне су само последице, односно поремећаји до којих
долази на психичком плану, док се код биолошког метода,
сасвим супротно, узимају у обзир само одређена болесна,

абнормална психичка стања. Мешовити метод тражи и једно
и друго, и узрок и последицу.
Полазећи од мешовитог (биолошко-психолошког) мето -
да, у нашем кривичном праву (члан 23. став 2. КЗ) решење за
постојање неурачунљивости захтева остваривање и биолошког
и психолошког основа. То значи да је потребно како постојање
неког абнормалног душевног стања, тако и одређених пси -
хичких сметњи проузрокованих тим стањима.
Биолошки основ се може испољити у четири облика:
1) душевна болест; 2) привремена душевна поремећеност;
3) заостали душевни развој; и 4) друга тежа душевна поре -
мећеност. То значи да за потребе кривичног права закон све
форме душевне поремећености своди на четири форме.
На првом месту, закон наводи душевне болести. С обзиром
на узрок душевних болести, уобичајена је њихова подела на
егзогене и ендогене. Егзогене су оне које су изазване неким
спољним факторима који се могу установити, па се стога говори
о душевним болестима (психозама) које су органски условљене.
То су, на пример, трауматске психозе (након повреде мозга),
психозе изазване инфекцијом (нпр. прогресивна парализа),
пропадање личности услед мождане артериосклерозе итд.
Ендогене психозе су пак оне душевне болести чији је узрок
унутрашњи, код којих се не могу доказати органски узроци
(нпр. манично-депресивна психоза, схизофренија, параноја).
Постоји и подела душевних болести према њиховом трајању,
односно према могућностима излечења (трајне и привремене).
Појам привремене душевне поремећености обухвата ређе
нека нормална (исцрпљеност, поспаност нпр.), а чешће нека
патолошка стања која су пролазног, привременог карактера.
То могу бити стања изазвана јаким афектима, интоксикацијом
услед узимања алкохола или дрога, пролазни поремећаји
свести изазвани органским болестима и др.
Заостали душевни развој (олигофренија) јесте таква форма
душевне поремећености где је оштећена интелигенција, без
обзира на узрок. Уобичајено је да се разликују три степена

душевне заосталости: лака, средња и тешка.
И најзад, закон наводи и „другу тежу душевну поремеће -
ност“. Ова формулација је прилично неодређена. Јасно је да ту
спадају они облици душевне поремећености који се не могу
подвести под претходна три у закону изричито наведена, као
и да у питању мора бити тежи облик душевне поремећености.
Ту би се, на пример, могле сврстати неке психопатије, тежи
поремећаји нагона или теже неурозе.
Психолошки основ се може манифестовати или у облику
немогућности схватања значаја свога дела (одсуство моћи ра -
суђивања), или у немогућности управљања својим поступцима
(одсуство моћи одлучивања). Учинилац није свестан значаја
свога дела онда када не схвата природни значај свога дела,
када није свестан деловања природних закона, као и онда
када не схвата друштвени значај свог дела. Законски услов
у погледу психолошког основа постављен је алтернативно
тако што се тражи да учинилац или није могао да схвати
значај свога дела, или пак да није могао да управља својим
поступцима. Довољно је да недостаје или интелектуална
(моћ расуђивања) или волунтаристичка компонента (моћ
одлучивања). Оно што кумулативно мора бити остварено за
постојање неурачунљивости јесте психолошка и биолошка
компонента. Наиме, увек мора кумулативно бити остварен
један од четири облика душевне поремећености (биолошки
основ) и један од два облика психичких сметњи (психолошки
основ). То значи да услед једног од четири облика душевне
поремећености учинилац или није могао да схвати значај
свога дела или није могао да управља својим поступцима (на
пример, услед душевне болести није могао да управља својим
поступцима, или услед заосталог душевног развоја није могао
да схвати значај свога дела).
Постојање урачунљивости, односно неурачунљивости
релевантно је само у време када је дело учињено. Душевна
поремећеност до које у неким случајевима долази после
учињеног дела није од значаја за утврђивање неурачунљивости.
Такво лице је урачунљиво, а његова душевна поремећеност

има само процесни значај.
Неурачунљивост се увек утврђује у односу на одређено
кривично дело. То даље значи да је могуће да један учинилац
у истом моменту у односу на једно дело буде неурачунљив, а у
односу на друго урачунљив (или битно смањено урачунљив). На
пример, лице оболело од параноје не може да схвати значај свога
дела или да управља својим поступцима у погледу убиства лица
за које мисли да га прогања, али може бити урачунљиво у односу
на било које друго кривично дело које нема везе са његовим
суманутим идејама (нпр. у односу на крађу, проневеру и др.).
Лице које својом радњом оствари све елементе бића не -
ког кривичног дела у стању неурачунљивости није за то дело
криво, односно узима се да не постоји ни кривично дело јер
није остварен његов субјективни елеменат. У односу на неу -
рачунљивог учиниоца, под условом да је опасан за околину,
могу бити примењене одређене мере безбедности.
20. Битно смањена урачунљивост

Битно смањена урачунљивост није основ који искључује
кривицу. Као правна конструкција она је слична неурачунљи -
вости. Међутим, она се суштински разликује од неурачунљи -
вости и има сасвим други кривичноправни значај.
Иако се често наилази на тврђење да је битно смањена
урачунљивост (члан 23. став 3. КЗ) прелазно стање између
урачунљивости и неурачунљивости, она је ближа урачунљи -
вости јер не искључује кривицу. Према решењу из КЗ, битно
смањена урачунљивост постоји онда када је способност учи -
ниоца да схвати значај свога дела или способност да управља
својим поступцима услед једног од четири законска облика
душевне поремећености (душевна болест, привремена душевна
поремећеност, заостали душевни развој, друга тежа душевна
поремећеност) била битно смањена. То значи да је услов у
погледу биолошког основа, односно облика душевне поремеће -
ности постављен исто као и код неурачунљивости (разлике у
конкретним случајевима могу постојати у погледу интензитета,

односно степена душевне поремећености). Разлика између битно
смањене урачунљивости и неурачунљивости је на психолошком
плану, тј. у погледу постојања моћи расуђивања и моћи одлу -
чивања. Оне постоје код битно смањене урачунљивости, али
се тражи да је бар једна од њих услед душевне поремећености
у моменту извршења кривичног дела била битно смањена. На
пример, услед привремене душевне поремећености способност
учиниоца да схвати значај свога дела била је битно смањена.
Или, његова способност да управља својим поступцима била
је битно смањена услед душевне болести.
Пошто битно смањена урачунљивост не искључује кривицу,
учиниоцу који је кривично дело учинио у том стању могу се
изрећи све кривичне санкције које се изричу и урачунљивом
учиниоцу (казна, мере упозорења, одређене мере безбедности).
Међутим, уважавајући специфичности овог стања, закон пред -
виђа могућност ублажавања казне. Постоји и могућност да се
уз казну изрекне мера безбедности обавезног психијатријског
лечења и чувања у здравственој установи из члана 81. КЗ, а уз
условну осуду мера безбедности обавезног психијатријског
лечења на слободи (члан 82. став 3).
Као и неурачунљивост, стање битно смањене урачунљи -
вости мора постојати у моменту извршења кривичног дела.
Такође, и битно смањена урачунљивост се процењује у односу
на одређено кривично дело.
Треба разликовати битно смањену урачунљивост од
обичне смањене урачунљивости. Обичну смањену урачунљи -
вост познаје наша судска пракса и може имати само карактер
олакшавајуће околности код одмеравања казне приликом
степеновања кривице.
21. Стварна заблуда

Заблуда у најширем смислу јесте непостојање свести или
постојање погрешне свести о неким околностима. Кривични
законик (члан 28. став 1) разликује две врсте стварне заблуде:
1) заблуду о стварним обележјима бића кривичног дела и

2) заблуду о разлозима искључења противправности, тј. о
основима који искључују постојање кривичног дела. Ове две
врсте стварне заблуде у нашој литератури често се називају
стварном заблудом у ужем смислу (стварна заблуда о обележјима
бића кривичног дела) и стварном заблудом у ширем смислу
(стварна заблуда о основима искључења противправности).
Стварна заблуда о бићу кривичног дела постоји онда када
код учиниоца не постоји свест о било којој стварној околнос -
ти која улази у биће кривичног дела (нпр. заблуда у погледу
радње извршења, последице, узрочног односа, објекта радње,
средства извршења итд.). На пример, извршилац погрешно
држећи да се ради о освежавајућем напитку дâ другом лицу
да попије течност која садржи смртоносни отров.
Стварна заблуда о околностима које искључују противправ -
ност постоји онда када је учинилац у заблуди у погледу неке
стварне околности чије би постојање, уз друге услове, водило
искључењу постојања кривичног дела. То би, на пример, био
случај са путативном нужном одбраном, код које учинилац
погрешно држи да постоји напад, односно да је он стваран.
И једна и друга врста стварне заблуде могу бити неот -
клоњиве или отклоњиве. У првом случају, учинилац никако
није могао имати правилну представу о релевантној стварној
околности. То је неотклоњива стварна заблуда. У другом
случају, он је према околностима конкретног случаја и према
својим личним својствима могао и био дужан да има правилну
представу о релевантним стварним околностима које улазе у
биће кривичног дела. Тада ће постојати отклоњива стварна
заблуда или стварна заблуда из нехата.
Само неотклоњива стварна заблуда, како о бићу кривич -
ног дела тако и о основима који искључују противправност,
искључује и умишљај и нехат, тј. увек искључује кривицу, а
тиме и кривично дело. Дело учињено у неотклоњивој стварној
заблуди није кривично дело (члан 28. став 1. КЗ). Неотклоњива
стварна заблуда постоји онда када учинилац није био дужан и
није могао да избегне заблуду у погледу неке стварне околности
која представља обележје кривичног дела, или у погледу неке

околности која би, да је заиста постојала, чинила дело доз -
вољеним (члан 28. став 2. КЗ). Ову законску одредбу треба
схватити тако да учинилац никако у конкретној ситуацији није
могао имати правилну представу о некој стварној околности
која чини законско обележје кривичног дела, или о стварној
околности која би водила искључењу противправности.
Отклоњива стварна заблуда, тј. заблуда када је учинилац
могао и био дужан да има правилну представу о стварним
обележјима кривичног дела, не искључује нехатну кривицу.
Ако је учинилац био у заблуди услед нехата, постојаће кри -
вично дело учињено из нехата кад закон такво кривично дело
предвиђа (члан 28. став 3. КЗ).
Случајеви заблуде о објекту радње, а то су заблуда о предмету
(error in objecto) и заблуда о лицу (error in persona), нису кривич -
ноправно релевантни када су предмет или лице истог квалитета,
тј. када испуњавају услове из законског описа кривичног дела.
Није од значаја када је учинилац у заблуди у погледу идентитета
жртве, па мислећи да кривично дело врши према једном лицу,
учини га према другом лицу. Исто је и код заблуде о предмету.
Што се тиче заблуде о узрочној вези (aberratio ictus), тј.
када учинилац проузрокује последицу на другом објекту радње
кривичног дела, а не на оном на којем је хтео, владајуће је схва -
тање да ову ситуацију треба решавати као стицај кривичног
дела у покушају (кривично дело које се хтело остварити) и
нехатног кривичног дела (кривично дело које је остварено).
На пример, у случају када учинилац пуца из ватреног оружја на
лице А али погоди лице Б које се налазило у близини лица А
постојаће стицај покушаја кривичног дела убиства лица А и
кривичног дела нехатног лишења живота лица Б.
22. Правна заблуда

Правна заблуда подразумева непостојање свести о томе
да се чини кривично дело, односно да се предузима правом
забрањено понашање. Код лица које се налази у правној заблуди
нема свести о правној забрањености дела које предузима.

Пре свега, правна заблуда представља погрешну представу о
томе да неко понашање није предвиђено као кривично дело.
На пример, учинилац не зна да је неовлашћена куповина или
продаја стране валуте, макар и по званичном курсу, кривично
дело (члан 57. Закона о девизном пословању). Или, не зна
да чини кривично дело утаје ако присвоји новац који му је
исплаћен грешком овлашћеног лица. За постојање правне
заблуде није нужно да учинилац нема тачну представу о томе
да је његово понашање предвиђено као кривично дело. До -
вољно је да он не зна да је то понашање забрањено правом.
Уколико, на пример, мисли да је неко понашање предвиђено
као прекршај, правне заблуде нема. Та врста правне заблуде
уобичајено се назива директна правна заблуда. У случају
директне правне заблуде учинилац не зна да је оно што чини
забрањено правом. Правна заблуда постоји не само онда
када се уопште не познаје правна норма већ и у случају њеног
погрешног тумачења. У оба случаја код учиниоца не постоји
свест да је његово дело правом забрањено.
Осим директне правне заблуде, постоји и правна заблу -
да у погледу неког основа који искључује противправност у
кривичном праву. Наиме, учинилац не зна правне услове за
примену неког од тих основа (нпр. мисли да је дозвољена
нужна одбрана на нужну одбрану), или уопште погрешно
сматра да нешто представља основ који искључује кривичну
противправност. Ова врста правне заблуде назива се инди-
ректна правна заблуда.
У односу на нека кривична дела тешко је замислити
постојање правне заблуде. Наиме, код понашања која су
зло сама по себи (mala in se) и која као таква представљају
кривична дела у свим друштвима и врло су мало подложна
променама кроз историју (нпр. убиство, или крађа), искљу -
чено је постојање правне заблуде. Код других кривичних дела
пак која зависе само или претежно од процене законодавца
у одређеном друштву и у одређеном временском периоду и
која нису предмет и моралне осуде (нпр. нека кривична дела у
области привредног и финансијског пословања), која су кри -

вична дела само због тога што су као таква законом забрањена
(mala prohibita), сасвим је могуће постојање правне заблуде.
У случају неотклоњиве правне заблуде искључена је
кривица, а тиме и кривично дело. Кривични законик Србије
експлицитно каже да дело које је учињено у неотклоњивој
правној заблуди није кривично дело (члан 29. став 1). Правна
заблуда је неотклоњива ако учинилац није могао и није био
дужан да зна да је његово дело забрањено. Ту недостаје криви -
ца као обавезан елеменат кривичног дела. Ње нема зато што
код учиниоца није могла постојати свест о противправности
која је конститутивни део кривице (члан 22. став 1). Свест о
противправности је елеменат кривице који се претпоставља
и чије се постојање не мора утврђивати у сваком конкретном
случају. Слично као и код урачунљивости, овде се полази од
једне (обориве) претпоставке. То значи да је за постојање
неотклоњиве правне заблуде потребно утврдити да учинилац
није био дужан и није могао да зна да је његово дело забрање -
но. Пошто је стварна или могућа свест о противправности
самостална компонента кривице, њено постојање или одсуство
нема никаквог значаја за утврђивање умишљаја (или нехата).
Отклоњива правна заблуда постоји када учинилац није
знао да је његово дело забрањено, али је то могао и био ду -
жан да зна (члан 29. став 3. КЗ). Уколико је кривично дело
учињено у отклоњивој правној заблуди, учиниоцу се казна
може ублажити.
23. Сила и претња (принуда)

Основно питање које се у Општем делу кривичног права
поставља у вези са силом и претњом јесте да ли оне искључују
постојање кривичног дела учињеног под њиховим утицајем.
Код разматрања радње кривичног дела већ је речено да
апсолутна (неодољива) сила (vis absoluta) искључује постојање
радње кривичног дела. Кривични законик изричито предвиђа
(члан 21) да неодољива сила искључује постојање кривичног
дела, као и да се у том случају извршиоцем кривичног дела

сматра оно лице које је применило неодољиву силу (посредни
извршилац).
Осим апсолутне, постоји и компулзивна сила, као и пре -
тња. Оне не искључују радњу, али се поставља питање какво
дејство имају у погледу кривице, односно да ли се дело које је
предвиђено у закону као кривично дело и које је противправно
може учиниоцу приписати у кривицу уколико га је извршио
под утицајем компулзивне силе или претње.
Компулзивна сила, за разлику од апсолутне силе, предста -
вља употребу физичке снаге према неком лицу с циљем да се
оно принуди да изврши одређено кривично дело. Она, у већој
или мањој мери, утиче на доношење одлуке принуђеног лица,
али то лице није лишено сваке могућности да одлучује или
да своју одлуку реализује, као што је то случај код апсолутне
силе. И претњом се утиче на вољу неког лица да изврши кри -
вично дело, али се не искључује вољна радња. Претња пред -
ставља стављање у изглед неког зла лицу које се принуђава.
Да би постојао утицај на доношење одлуке код лица коме се
прети, потребно је да претња буде озбиљна и могућа, што се
процењује пре свега са аспекта лица коме је упућена. Претњу
треба разликовати од опомене, јер је код претње нужно да
лице које прети на било који начин допринесе злу којим прети.
У случају када су испуњени услови за крајњу нужду, а то је
пре свега случај код претње, може доћи до искључења постојања
кривичног дела. Наиме, ако неко да би избегао зло којим му се
прети учини кривично дело, а при томе буду остварени и сви
остали услови за крајњу нужду, кривично дело неће постојати.
Но, какав је самосталан значај компулзивне силе и претње у
кривичном праву? Кривични законик садржи одредбу према
којој компулзивна сила и претња представљају факултативни
основ за ублажавање казне (члан 21. став 2), али не решава
питање да ли компулзивна сила и претња, под одређеним
условима, могу да буду и основ искључења кривице.
Поставља се питање да ли вољна радња која је била по -
следица употребе компулзивне силе или претње може бити
довољан основ за кривицу. По правилу, ту постоји вољни

елеменат умишљаја. Принуђени врши кривично дело ради
постизања одређеног циља: избегавања зла које му прети.
У неким екстремним случајевима када је интензитет компул -
зивне силе и претње био веома висок (случајеви који се граниче
са апсолутном силом), онда када извршилац у нормативном
смислу није могао другачије да дела, када се то од њега није
могло очекивати, умишљај би могао бити искључен.
Може се поставити и питање постојања урачунљивости.
Сила и претња проузрокују, мада ретко, привремену душевну
поремећеност која код принуђеног може довести чак и до неу -
рачунљивости (чешће битно смањене урачунљивости). То значи
да би кривица у неким (ретким) случајевима могла бити искљу -
чена зато што се принуђени налазио у неурачунљивом стању.
Према томе, одредба КЗ о компулзивној сили и претњи
као факултативном основу за ублажавање казне не значи да
оне, мада у пракси веома ретко, не могу искључити постојање
кривице.
Утицај силе и претње у кривичном праву, у зависности
од интензитета употребљене принуде и могућности да јој се
принуђени одупре, може се решавати на следеће начине.
Прво, апсолутна сила искључује радњу, тако да нема тог
основног, почетног елемента кривичног дела. Друго, компул -
зивна сила и претња, када су за то испуњени услови, преко
института крајње нужде могу искључити постојање кривичног
дела. Треће, у неким случајевима урачунљивост ће бити бит -
но смањена, или ће чак (мада су то сигурно ретки случајеви)
постојати неурачунљивост ако услед привремене душевне
поремећености учинилац није могао схватити значај свога
дела или није могао управљати својим поступцима. Четврто,
има и ситуација (у пракси веома ретких) у којима ће бити
искључено постојање умишљаја јер ће пре свега недостајати
његов вољни елеменат. И најзад, у случају да компулзивна
сила и претња не искључују кривицу, што ће у пракси најчешће
бити случај, казна се учиниоцу, према решењу из КЗ (члан 21.
став 2), може ублажити.
24. Actiones liberae in causa

(скривљена неурачунљивост)
Наше кривично право предвиђа институт actiones liberae in
causa (seu ad libertatem), тј. радње слободне у узроку (или везане
за слободно стање) називајући га скривљена неурачунљивост.
Кривица учиниоца кривичног дела који се употребом алкохола,
дрога или на други начин довео у стање у којем није могао да
схвати значај свог дела или да управља својим поступцима
утврђује се према времену непосредно пре довођења у такво
стање (члан 24. КЗ). Циљ овог института јесте решавање
проблема кривице оних учинилаца који су кривично дело
учинили у стању неурачунљивости, али су сами себе довели
у то стање. Из криминално-политичких разлога (неспорне
потребе да се и према таквим лицима примене казна и друге
кривичне санкције) овај институт дозвољава једини изузетак
од правила да се кривица (урачунљивост, умишљај или не -
хат и свест о противправности) утврђује у време извршења
кривичног дела. Тај се моменат у односу на време извршења
кривичног дела помера уназад, тј. у време пре него што је
учинилац сам себе довео у стање неурачунљивости у коме је
учинио кривично дело.
За примену института actiones liberae in causa, и тиме
успостављање постојања кривичног дела, потребно је да је
код учиниоца у моменту пре него што се употребом алкохола,
дрога или на други начин довео у стање неурачунљивости,
тј. у моменту доношења одлуке, постојала кривица у односу
на касније учињено кривично дело. То значи да поред ура -
чунљивости, у односу на дело које је касније извршено у стању
неурачунљивости, мора постојати или умишљај или нехат (ако
се ради о делу за које закон предвиђа кажњивост и онда када
је учињено из нехата).
Институт actiones liberae in causa примењује се и код
кривичних дела нечињења. Ако учинилац себе доведе у стање
неурачунљивости а био је свестан да у том стању својим про -
пуштањем може остварити биће одређеног кривичног дела а
то је и хтео, односно пристао на то (умишљај), или је пак олако
држао да до тога неће доћи (свесни нехат), односно није био

свестан тога, али је то могао и био дужан (несвесни нехат),
постојаће његова кривица (omissio libera in causa).
Укратко речено, за примену института actiones liberae in
causa потребно је да кумулативно буду испуњена два услова:
1) да је учинилац сам себе довео у стање неурачунљивости (за -
кон као типичне радње довођења у то стање наводи употребу
алкохола или дрога, али то могу бити и други начини), и 2) да је
у том стању учинио кривично дело у односу на које је код њега,
у моменту пре него што се довео у то стање, постојао умишљај
или нехат (уколико је законом уопште предвиђен нехатни облик).
Институт actiones liberae in causa не примењује се када се
неко довео само у стање битно смањене урачунљивости. Учи -
ниоцу који се сам довео у стање битно смањене урачунљивости
не може се по том основу ублажити казна (члан 24. став 2. КЗ).

квалификована тежом последицом
Постоји већи број кривичних дела која осим свог основног
облика имају и своје теже облике у случају да из основног об -
лика произађе тежа последица. На пример, извршилац хоће да
жртву тешко телесно повреди, али из тога произађе њена смрт
иако он то није хтео. Или, због кривичног дела угрожавања
јавног саобраћаја наступи смрт или тешка телесна повреда
неког лица. Основно питање које се ту поставља јесте питање
кривице и за ту тежу последицу. Кривични законик садржи
општу одредбу о одговорности за тежу последицу, што значи
да важи исто правило за сва ова кривична дела. Наиме, кад је
из кривичног дела произашла тежа последица због које закон
за то дело прописује тежу казну, та се казна може изрећи ако је
учинилац у односу на ту последицу поступао из нехата (члан
27. КЗ). Ако је у односу на тежу последицу постојао умишљај
учиниоца, онда се то решава применом правила која важе за
стицај кривичних дела, осим ако та тежа последица, сама по
себи, не представља кривично дело.
За кривична дела квалификована тежом последицом

закон по правилу прописује тежу казну од оне до које се
може доћи применом одредаба за одмеравање казне за стицај
кривичних дела, ако се ради о нехатном проузроковању теже
последице. То је и основни разлог за прописивање кривичног
дела квалификованог тежом последицом, јер законодавац
сматра да се ту ради о једном новом квалитету у погледу
тежине кривичног дела.
Постојање објективне везе, тј. узрочне везе између основног
дела и теже последице неопходан је, али не и довољан услов.
Узрочна веза се мора утврдити пре него што се пређе на утврђи -
вање постојања нехата учиниоца у односу на тежу последицу.
Ако у односу на тежу последицу постоји умишљај, примењи -
ваће се одредбе за стицај кривичних дела. Изузетно, одговорност
за кривично дело квалификовано тежом последицом постоји и
онда када је у односу на ту последицу постојао умишљај. Реч је
о ситуацији када тежа последица, сама по себи, не представља
кривично дело. На пример, један од квалификованих облика
силовања постоји онда када је силовање за последицу имало
трудноћу (члан 178. став 3. КЗ). Одредба члана 27. КЗ пред -
виђа одговорност за тежу последицу изузетно и онда када је у
односу на њу постојао умишљај, уколико тиме нису остварена
обележја неког другог кривичног дела.
Треба напоменути да, поред основне ситуације када у
односу на основни облик постоји умишљај, а у односу на тежу
последицу нехат (умишљај + нехат), није спорно да је могућа
примена одредбе члана 27. и онда када је основно кривично
дело извршено из нехата, па из њега произађе тежа последица
(нехат + нехат).
Кривични законик више не познаје институт одговор -
ности за кривична дела квалификована одређеном околно -
шћу, односно не садржи о томе посебну одредбу, као што је
то био случај са КЗ из 1951. године. У том случају, примењује
се опште правило, а то је да и те околности, као и остала
битна обележја бића кривичног дела, морају бити обухваћене
умишљајем учиниоца.

учињена посредством штампе и других
средстава јавног информисања
Средства јавног информисања се могу искористити за
извршење различитих кривичних дела (увреда, позивање на
насилну промену уставног уређења и др.). С једне стране, кри -
вична дела извршена на тај начин по правилу су тежа, а с друге
стране, у примени општих правила о кривици, као и у вођењу
кривичног поступка према извршиоцу, тј. аутору информације,
јављају се озбиљни проблеми. То даје основа за установљавање
посебних правила о одговорности за кривична дела учињена
путем штампе и других средстава јавног информисања. Ова
врста одговорности, према решењу у нашем праву, односи
се на три категорије лица: одговорног уредника, издавача
(у вези са њим, изузетно и штампара) и произвођача.
Одредбама члана 38. КЗ успоставља се посебна одговорност
одговорног уредника за кривична дела учињена путем оних
средстава јавног обавештавања код којих је обавезно постојање
одговорног уредника. То су: новине, радио, телевизија и друга
јавна гласила. Одговорни уредник, односно лице које га је
замењивало у време објављивања информације сматраће се
извршиоцем кривичног дела учињеног путем тих средстава
информисања у три случаја: 1) ако је до завршетка главног
претреса пред првостепеним судом аутор остао непознат;
2) ако је информација објављена без сагласности аутора; 3) ако
су у време објављивања информације постојале стварне или
правне сметње за гоњење аутора, које и даље трају. Уколико
је одговорни уредник (односно лице које га замењује) био у
неотклоњивој стварној заблуди у погледу неке од тих околности,
КЗ предвиђа да је његова кривица искључена, што ублажава
одступање од начела индивидуалне субјективне одговорности.
Осим одговорног уредника, овај посебан облик одговор -
ности односи се и на издавача (односно штампара) и произ -
вођача (члан 39. КЗ), и то под истим условима. Ако постоји нека
од три ситуације (ако је аутор непознат, ако је информација
објављена без његове сагласности, или ако постоје стварне
или правне сметње за кривично гоњење аутора), извршиоцем

кривичног дела сматраће се издавач и произвођач. Издавач ће
се, под тим условима, сматрати извршиоцем кривичног дела
које је учињено путем неповремене штампане публикације као
што је књига, уџбеник, монографија. Ако нема издавача или
постоје стварне или правне сметње за његово гоњење, узеће
се да је извршилац штампар који је за то знао. Произвођач
се, под истим условима, сматра извршиоцем кривичног дела
учињеног путем компакт диска, грамофонске плоче, магнето -
фонске траке и других аудитивних средстава, филма за јавно
и приватно приказивање и дијапозитива, видео-средства или
сличних средстава намењених ширем кругу лица.
С обзиром на то да се као издавач, штампар и произвођач
често јавља правно лице, извршилац је физичко лице које је
у том правном лицу одговорно за издавање, штампање или
производњу (члан 39. став 2. КЗ).
Одредбе о одговорности лица наведених у чл. 38. и 39.
КЗ примењују се само ако се та лица по општим одредбама
КЗ не могу сматрати учиниоцима кривичног дела, тј. оне су
супсидијарног карактера.
Сужавању ове посебне врсте одговорности и свођењу
кршења начела кривице на минимум служи и одредба КЗ о
заштити извора информација. Лица чија одговорност овде
супсидијарно долази у обзир неће се сматрати извршиоцима
кривичног дела због тога што суду или другом надлежном
органу нису открила идентитет аутора информације или извор
информације, осим у случају да је учињено кривично дело за
које је као најмања мера казне прописан затвор у трајању од
пет или више година, или је то неопходно да би се извршење
таквог кривичног дела спречило (члан 41. КЗ).
27. Време извршења кривичног дела

Време извршења кривичног дела важно је за решавање
више питања у кривичном праву (временско важење кри -
вичног закона, застарелост, утврђивање кривице учиниоца,
малолетство, кривична дела која као конститутивно обележје

имају одређено време).
Постоје два могућа начина решавања овог питања, тј. да
се временом извршења кривичног дела сматра време када је
предузета радња извршења (теорија делатности), или да се
узме да је време извршења време када је наступила последица
(теорија последице). Ово време се разликује код тзв. темпо -
ралних деликата, тј. код оних кривичних дела код којих између
предузете радње и наступања последице прође краће или
дуже време. Наш закон се определио за теорију делатности,
што значи да се као време када је кривично дело учињено
узима време када је учинилац предузео радњу извршења, а
код кривичних дела нечињења време када је пропустио радњу
коју је био дужан да предузме (члан 16. КЗ). Код кривичних
дела нечињења као време извршења треба узети моменат када
та радња гаранта више није могла да се предузме, односно
када се последица кривичног дела више није могла спречити
предузимањем радње.
Моменат наступања последице није од значаја за утврђи -
вање времена извршења кривичног дела, па и за покушај важи
да је извршен онда када је предузета радња извршења.
Код продуженог кривичног дела као време извршења
узима се моменат предузимања последње радње која улази у
састав продуженог кривичног дела.
Код трајних кривичних дела временом њиховог извршења
треба сматрати време када је довршена радња извршења.
Постоје и мишљења да временом извршења трајних кривичних
дела треба сматрати све време док траје противправно стање,
а да је за решавање свих питања код којих се мора утврдити
време извршења меродаван престанак противправног стања.
Кривични законик одређује и шта се сматра временом
радње саучесништва. Саучесник је кривично дело учинио у
време када је радио или био дужан да ради. То значи да је за
саучесника релевантно време када је предузео радњу саучес -
ништва, без обзира на то када је предузета радња извршења.
28. Место извршења кривичног дела

Одређивање места извршења неопходно је у кривич -
ном праву зато што од тога зависи решавање више питања
(просторно важење кривичног законодавства, кривична дела
која у бићу као конститутиван елеменат садрже одређено
место, у кривичном процесном праву одређивање месне
надлежности суда). Утврђивање места извршења нарочито је
важно код кривичних дела чија се радња извршења предузима
у једном месту, а последица наступа у другом (дистанциона
кривична дела).
Постоје три теорије у решавању питања које ће се место
сматрати местом извршења: теорија делатности, теорија
последице и теорија убиквитета. Док је за прве две за место
извршења релевантна или радња извршења (теорија делат -
ности) или последица (теорија последице), код треће теорије
местом извршења сматра се и једно и друго место. Наш КЗ
прихвата управо ту трећу теорију, тј. теорију убиквитета
(лат. ubique – свуда, на сваком месту). Као место извршења
кривичног дела сматра се како оно место где је предузета
(или пропуштена) радња, тако и место где је у целини или
делимично последица наступила (члан 17. став 1. КЗ).
Код кривичних дела нечињења место радње је, осим места
у коме је наступила последица, и оно место где је учинилац
био дужан да ради, тј. место у коме је благовременим пре -
дузимањем радње могао да отклони наступање последице.
Уколико се извршилац послужи природним силама, жи -
вотињом, техничким направама и сл., местом извршења се
сматра и оно место где је дошло до дејства тих сила, односно
направа.
Примена принципа убиквитета, односно решење из члана
17. КЗ, значи да се у неким случајевима као место извршења
кривичног дела може јавити велики број места. Наиме, могуће
је да се више појединачних аката који чине радњу предузимају
у више места, а код неких кривичних дела и последица може
наступити у више места.
Код покушаја кривичног дела као место извршења сма -

тра се не само оно место у коме је предузета радња већ и оно
место у коме је последица према умишљају учиниоца требало
да наступи. Осим тога, местом се сматра и свако оно место у
коме је објективно, према околностима конкретног случаја,
последица могла да наступи. То значи да круг места који се
код покушаја кривичног дела могу сматрати местом извршења
може бити још шири него код довршеног кривичног дела.
У односу на саучесника, местом кривичног дела се, осим
места где је предузета радња извршења и места где је наступи -
ла последица, сматра и оно место у којем је предузета радња
саучесништва.
III. ПРИПРЕМАЊЕ И ПОКУШАЈ

КРИВИЧНОГ ДЕЛА
1. Стадијуми извршења кривичног дела

Уобичајено је да се сматра да постоје четири могућа
стадијума (или фазе) у остварењу кривичног дела. То су:
доношење одлуке; припремне радње; покушај и довршено
кривично дело. У погледу кажњавања, за неке од ових фаза
постоји спор између објективних и субјективних теорија.
Субјективне теорије полазе од тога да је већ у најранијој фази
кривичноправна интервенција оправдана с обзиром на испољену
вољу учиниоца да изврши кривично дело. Објективна теорија
пак сматра да само штетне последице на заштитном објекту,
на правном добру (макар и у облику угрожавања) оправдавају
кривичноправну интервенцију. У погледу прве фазе, доноше -
ње одлуке да се кривично дело изврши, постоји сагласност
да за саму одлуку не треба кажњавати. Уобичајена је изрека
cogitationis nemo patitur, тј. да се за мисли нико не кажњава.
Јасна је и неспорна ситуација и у погледу довршеног кри -
вичног дела. Довршено кривично дело је правило, на њему се
заснива читаво кривично право и када се говори о томе да неко
понашање представља кривично дело, има се у виду управо

довршено кривично дело. И законски описи кривичних дела
имају у виду довршено кривично дело.
За разлику од одлуке и довршеног кривичног дела, прве
и последње могуће фазе у остварењу кривичног дела, питање
правнодогматског и криминално-политичког оправдања
кажњавања за покушај и припремање кривичног дела изазива
низ дилема. Док код покушаја може да се говори о постојању
четири битна, обавезна елемента кривичног дела (и поред тога
што није наступила последица), оправданост кажњавања за
припремне радње је тешко образложити. Код њих недостаје
радња кривичног дела, као и предвиђеност у закону. Осим у
случају када је и само проглашено за посебно кривично дело,
припремање неког кривичног дела, као претходни стадијум
пре започињања његовог извршења, не може се обухватити
општим појмом кривичног дела. Због тога је кажњавање за
припремне радње страно било којем систему општег дела и
општем појму кривичног дела.
2. Припремање кривичног дела

Кривично дело се може припремати на врло различите
начине. Реч је о радњама које могу бити у даљој или ближој вези
са радњом извршења. Припремање, по самој својој природи,
подразумева постојање умишљаја. За кажњивост умишљајног
припремања извршења кривичног дела потребно је да је то
изричито предвиђено у посебном делу. То се може учинити
на два начина: 1) прописивањем припремања као посебног
кривичног дела и 2) прописивањем кажњавања припремања
као фазе у остваривању неког кривичног дела.
Прву врсту кажњивих припремних радњи представљају
оне припремне радње које су одређене као посебно кривич -
но дело. Ту се, формално гледајући, и не ради о припрем -
ним радњама: закон их је подигао на ранг радње извршења.
С обзиром на то да су предвиђене као посебно кривично
дело, за њих важе општи стандарди за прописивање описа
бића кривичног дела, тако да се код те врсте припремних

радњи не јављају неки значајнији проблеми. На пример, када
закон припремање за производњу опојних дрога предвиђа као
кривично дело, онда то чини тако што прецизира у чему се
то припремање састоји, а при томе прописује и друге битне
елементе који морају бити остварени да би постојало кривично
дело (члан 246. став 6. КЗ).
Међутим, у вези са кажњавањем друге врсте припрем -
них радњи, а то су припремне радње у ужем смислу (delicta
preparata) јављају се озбиљне сумње. Посебан проблем пред -
ставља како одредити у чему се оне састоје, као и како у
конкретном случају поставити границу између радње извршења
и припремне радње. Наше раније кривично законодавство код
неких кривичних дела прописивало је да ће се казнити и онај
ко припрема њихово извршење, а да се при томе ближе није
одређивало у чему се састоји њихово припремање. Управо
због тога, ранији законодавац је покушао да дâ општу дефи -
ницију припремних радњи тако што су оне биле разврстане
у четири групе (члан 18. став 3. КЗ СРЈ). То су: 1) набављање
или оспособљавање средстава за извршење кривичног дела;
2) отклањање препрека за извршење кривичног дела; 3) дого -
варање, планирање или организовање са другима извршења
кривичног дела и 4) друге радње којима се стварају услови за
непосредно извршење кривичног дела а које не представљају
радњу извршења. Међутим, прописивање општег појма при -
премних радњи заједничког за сва кривична дела није довољно
за остваривање начела одређености (lex certa). Уколико већ
законодавац заузме став да је потребно кажњавати припремне
радње за поједина кривична дела, то начело налаже да се оне
пропишу као посебно кривично дело, односно посебан облик
кривичног дела које се припрема.
Кривични законик више не предвиђа кажњавање при -
премања одређеног кривичног дела (delicta preparata), тј.
припремних радњи у ужем смислу. Укидање опште одредбе о
припремним радњама значи да законодавац не би више могао
да прописује припремање неког кривичног дела као кажњиво
а да при томе не прецизира у чему се састоји то припремање.

Ипак, овај начелни став, од кога се пошло у новом КЗ, није
доследно спроведен. Код већине кривичних дела против
уставног уређења и безбедности Републике Србије предвиђа
се кажњавање и за припремне радње. Оне нису код сваког
кривичног дела прецизиране као посебно кривично дело, већ
се то чини у једном заједничком члану (члан 320. став 2). То
је учињено на уопштен начин тако што се користи формула -
ција ранијег члана 18. КЗ СРЈ, с тим што се уз четири групе
припремних радњи додаје и један облик припремних радњи
специфичан за ова кривична дела (члан 320. став 3).
3. Покушај кривичног дела

Код покушаја на субјективном плану увек мора постојати
умишљај, а на објективном плану захтева се да је извршење
кривичног дела започето. Дело је започето онда када је дошло
до предузимања радње извршења (у целини или делимично),
али кривично дело није довршено. Покушај кривичног дела
је непотпуно остварење бића кривичног дела. Ту недостаје
неки од предвиђених елемената бића кривичног дела, а то је,
по правилу, последица. Код покушаја кривичних дела која у
свом бићу немају последицу, недостаје део радње извршења,
тј. радња извршења је започета али није довршена. С обзи -
ром на то да се покушај налази између припремних радњи
и довршеног кривичног дела, потребно је одредити његове
границе у односу на ту ранију и каснију (последњу) фазу, тј.
одредити његову доњу и горњу границу.
Покушај се квалитативно разликује од припремне радње.
Он представља кривично дело, мада непотпуно, док при -
премање кривичног дела само по себи није кривично дело,
оно не испуњава законски опис неког кривичног дела. На -
против, припремне радње стоје ван бића кривичног дела.
Критеријум за њихово разграничење јесте да ли је предузета
радња извршења (покушај) или није (припремне радње).
То се утврђује на основу законског описа радње извршења
појединих кривичних дела. Ово разликовање је важно код
кривичних дела чији је покушај кажњив, док код осталих

кривичних дела оно нема практични значај.
Код кривичних дела чији покушај није кажњив много
већи значај има разликовање између покушаног и довршеног
кривичног дела. Код тих кривичних дела одређивање границе
између покушаног и довршеног кривичног дела представља,
у ствари, одређивање границе уласка у криминалну зону. То
разликовање је важно и код кривичних дела код којих је по -
кушај кажњив, али не у смислу постављања границе између
кажњивог и онога што је ван сфере кривичног права већ
приликом избора кривичне санкције и одмеравања казне.
За постојање покушаја кривичног дела карактеристичан
је изостанак последице. То значи да учинилац са умишљајем
предузима радњу извршења делимично или у целини, запо -
чиње радњу извршења али последица изостаје. При томе се
могу разликовати две врсте покушаја. У првој, када се ради о
несвршеном покушају, учинилац је предузео само део радње
извршења, он радњу извршења није довршио, па самим тим
није ни проузроковао последицу. У другој, када постоји
свршени покушај, учинилац предузима комплетну радњу
извршења, али из различитих разлога последица не наступа.
Ова подела је значајна код добровољног одустанка (али и код
одмеравања казне).
Покушај може постојати од момента када је извршилац
започео радњу извршења, па све до момента наступања по -
следице. Наступање последице искључује покушај. Међутим,
изостанак последице не значи увек и постојање покушаја
кривичног дела. Покушај неких кривичних дела не може
постојати зато што то није могуће због саме њихове природе
(нпр. права кривична дела нечињења), или зато што је радња
покушаја инкриминисана као свршено кривично дело. Код
неких кривичних дела не може постојати свршени покушај
јер се у том случају ради о свршеном кривичном делу. То су
кривична дела која у свом законском опису не садрже по -
следицу (делатносна кривична дела и кривична дела чија је
последица апстрактна опасност).
С друге стране, наступање последице не значи увек и

постојање довршеног кривичног дела. До последице може
доћи деловањем неких других узрока, а не радњом извршења
учиниоца. Такође, довршено дело неће постојати ни онда ако
последица наступи али се учинилац не може сматрати кривим
за наступање последице.
Конститутивни елеменат покушаја јесте умишљај учини -
оца. За покушај је такође карактеристично да је у потпуности
остварено субјективно биће кривичног дела, тј. да постоји
умишљај, а код појединих кривичних дела где је то предвиђено
и остали субјективни елементи (намера нпр.).
Квалификовани покушај, тј. тежа врста покушаја постоји
онда када је кроз покушај неког тежег кривичног дела
довршено неко лакше кривично дело (нпр. кроз покушај
силовања буду остварени елементи кривичног дела недоз -
вољених полних радњи). У том случају узима се да постоји
само покушај тежег кривичног дела (а не стицај), али окол -
ност да је кроз покушај довршено неко лакше кривично
дело треба третирати као отежавајућу околност приликом
одмеравања казне.
У нашем кривичном праву кажњава се за покушај оних
кривичних дела за која се може изрећи казна затвора у трајању
од пет година или тежа казна. При томе није од значаја да
ли је пет година затвора доња или горња граница распона
прописане казне код неког кривичног дела, или је у оквиру
прописаног распона. Изузетно, покушај може бити кажњив
и код лакших кривичних дела за која се не може изрећи казна
затвора од пет година уколико је то изричито прописано (то
је, нпр., случај са кривичним делом обичне крађе за које је
прописана новчана казна или затвор до три године).
У случају да је реч о кажњивом покушају, поставља се
питање којом ће се казном казнити учинилац покушаног
кривичног дела. Покушај се кажњава истом казном која је
прописана за довршено кривично дело, али се казна може
и ублажити (што се у пракси најчешће и чини). Покушај је,
дакле, факултативни основ за ублажавање казне.
4. Неподобан покушај
Неподобан покушај постоји онда када учинилац кривичног
дела покуша да изврши кривично дело неподобним средством
или према неподобном предмету (члан 31. КЗ). Кривично дело
није било могуће довршити или с обзиром на неподобност
средства, или с обзиром на неподобност предмета радње
кривичног дела. Могући су и случајеви у којима је неподобно
и средство и објект радње.
Разликују се две врсте неподобног покушаја: апсолут -
но и релативно неподобан покушај. Апсолутно неподобан
покушај постоји онда када са одређеним средством или на
одређеном предмету ни под којим условима није могуће до -
вршити кривично дело. О релативно неподобном покушају
се пак ради онда када у конкретном случају, због деловања
одређених околности и услова, одређеним средствима или
на одређеном предмету није било могуће извршити кривично
дело, односно проузроковати последицу код последичних
кривичних дела. Границу између апсолутно и релативно
неподобног покушаја није увек могуће прецизно одредити.
Тиме се може правдати решење из нашег кривичног зако -
нодавства које не прави поделу на ове две врсте неподобног
покушаја. Ипак, ова подела, која је у нашој теорији и даље
задржана, има одређени значај за кажњавање за неподобан
покушај у оним случајевима у којима је могуће извршити
разграничење. Заштићено добро код апсолутно неподобног
покушаја је, без сумње, мање угрожено него код релативно
неподобног покушаја.
Решење прихваћено у КЗ полази од тога да је оправдано
кажњавати за неподобан покушај. Међутим, имајући у виду
чињеницу да је степен угрожавања заштићеног добра нижи
код неподобног покушаја него код обичног покушаја, закон
предвиђа могућност ослобођења од казне (што укључује и
могућност ублажавања казне). Тај степен је поготово код
апсолутно неподобног покушаја низак, односно често и не
долази до стварног угрожавања заштићеног добра у конкрет -
ном случају.
Неподобан покушај треба разликовати од тзв. иреалног

покушаја који није кажњив. Иреални покушај је екстремна
варијанта апсолутно неподобног покушаја. Учинилац ту верује
да може да учини кривично дело на начин који је са аспекта
уобичајеног животног искуства, односно за разумног човека
потпуно бесмислен (нпр. покушај да се неко убије коришћењем
црне магије, враџбина и сл.).
5. Добровољни одустанак
Уобичајено је да се сматра да је циљ постојања институ -
та добровољног одустанка од извршења кривичног дела да
се учинилац стимулише да не доврши кривично дело на тај
начин што му се ставља у изглед могућност ослобођења од
казне. Оправдање института добровољног одустанка треба
видети и у томе што је у случају добровољног одустанка
степен друштвене опасности покушаног дела у начелу нижи
и што околност да је учинилац добровољно одустао у неким
случајевима указује на то да са аспекта сврхе кажњавања није
неопходно учиниоцу изрећи казну.
Добровољни одустанак садржи објективну и субјективну
компоненту. На објективном плану потребно је да учинилац
престане са даљим предузимањем радње извршења (код
несвршеног покушаја) или да спречи наступање последице
(код свршеног покушаја). У погледу субјективног елемента
потребно је да је одлуку донео сам, под утицајем унутрашњих
мотива, а не под утицајем неких спољних околности које
представљају озбиљну сметњу за довршење кривичног дела.
Етичко вредновање мотива је ирелевантно. Добровољност,
у принципу, постоји онда када је учинилац, и поред тога што
је био свестан да кривично дело може да доврши, од њега
одустао. Нема добровољности када учинилац одустане зато
што је био у заблуди да постоји нека спољна околност која
га спречава у довршењу дела. За добровољни одустанак ре -
левантно је оно што је учинилац држао за стварно, а не оно
што је објективно постојало. Посебан проблем за утврђивање
постојања добровољности јесу тзв. релативне спољне сметње,
тј. оне сметње које отежавају извршење кривичног дела али

га не онемогућавају. За разлику од апсолутних спољних сме -
тњи, које увек искључују добровољност, значај релативних
спољних сметњи је споран. Када су оне таквог интензитета
да би довршење кривичног дела за учиниоца значило или по -
већани ризик за откривање или уопште извршење кривичног
дела чине битно тежим тако да му се његово довршење „не
исплати“, треба узети да је добровољност искључена. Према
Кривичном законику, неће се сматрати да постоји добровољни
одустанак уколико учинилац кривично дело није довршио
због околности које онемогућавају или знатно отежавају из -
вршење кривичног дела. Добровољност је искључена и онда
када је учинилац сматрао да такве околности постоје (члан
32. став 2. КЗ).
Код несвршеног покушаја довољно је да се учинилац уздр -
жи од даљег предузимања радње, с тим да мора дефинитивно
одустати од довршења дела (прекидање радње извршења
са намером да се она касније доврши искључује одустанак).
Учинилац може одустати и од припремних радњи. То је у
случају добровољног одустанка релевантно само ако је реч о
кажњивим припремним радњама.
Код свршеног покушаја, када учинилац верује да је пре -
дузео све са циљем извршења кривичног дела, потребно је
његово активно деловање којим он (лично или преко другога)
спречава наступање последице. Добровољни одустанак код
свршеног покушаја могућ је само код кривичних дела код
којих последица наступа после краћег или дужег времена од
довршења радње (темпорални деликти). Добровољног одус -
танка нема у оним случајевима када је учинилац предузео све
што је било у његовој моћи да спречи наступање последице,
али је она ипак наступила. Приликом одмеравања казне то
се може узети као олакшавајућа околност.
За разлику од неких страних законодавстава, КЗ пола -
зи од начелног става да је добровољни одустанак кажњив.
Он представља факултативни основ за ослобођење од казне
(члан 32. став 1. КЗ), а самим тим и факултативни основ за
неограничено ублажавање казне. Уколико суд одлучи да учи -

ниоца ослободи од казне за покушај кривичног дела од којег
је одустао, мора га казнити за друго самостално дело које је
довршио кроз покушај кривичног дела за које се ослобађа од
казне (члан 32. став 4. КЗ).
IV. СТИЦАЈ КРИВИЧНИХ ДЕЛА
1. Појам и врсте стицаја

Стицај кривичних дела постоји онда када један учинилац
једном радњом (идеални стицај) или са више радњи (реални
стицај) учини више кривичних дела за која му се истовреме -
но суди. Идеални стицај подразумева, дакле, да је учинилац
предузимањем једне радње учинио више кривичних дела, за
која му се, по природи ствари, истовремено суди. Код реалног
стицаја он је са више радњи, без обзира на њихов временски
размак, учинио више кривичних дела за која му се истовремено
суди. Идеални стицај кривичних дела ће, на пример, постојати
када извршилац бацањем бомбе, дакле предузимањем једне
радње извршења, једно лице лиши живота и два лица тешко
телесно повреди. Тиме је у идеалном стицају извршио три
кривична дела. Или, ако једном изјавом увреди више лица,
постојаће онолико кривичних дела у идеалном стицају колико
постоји пасивних субјеката. Уколико извршилац изврши, на
пример, силовање, крађу и фалсификовање исправе, та кри -
вична дела ће се налазити у реалном стицају (у овом примеру
се подразумева да су та дела извршена предузимањем више
радњи). Реални стицај ће постојати и онда ако извршилац у
одређеном краћем или дужем временском размаку изврши
више кривичних дела крађе (под условом да не постоји про -
дужено кривично дело као облик привидног реалног стицаја).
Ако су учињена иста или истоврсна кривична дела, реч
је о хомогеном стицају, а ако су учињена различита кривич -
на дела, у питању је хетерогени стицај. И идеални и реални
стицај могу бити било хомогени, било хетерогени стицај,
што се види и из наведених примера. Дакле, за постојање

стицаја (и реалног и идеалног) битно је, с једне стране, да
постоји више кривичних дела које је учинио исти учинилац, а
с друге стране, да се учиниоцу за њих истовремено суди (што
се код идеалног стицаја подразумева).
Смисао и сврха постојања стицаја као општег института
јесте установљавање посебних правила која важе за одмера -
вање казне за кривична дела учињена у стицају. У одређеним
случајевима, иако је предузето више радњи, или су остварена
бића више кривичних дела, стицаја ипак нема, јер постоји или
природно јединство дела, или је стицај само привидан, па се
узима да постоји само једно кривично дело. У првом случају
(природно јединство радње) стицаја нема зато што је радња
извршења природно повезана у једну целину, а у другом случају
(привидни стицај) реч је о правној конструкцији, тј. узима се
да, уколико су испуњени одређени услови, не постоји стицај
кривичних дела већ само једно кривично дело. Привидни
стицај такође може бити идеалан и реалан, у зависности од
тога да ли је предузета једна или више радњи.
2. Привидни идеални стицај

Привидни идеални стицај постоји онда када се једном
радњом оствари биће више кривичних дела али се, и поред
тога, сматра да је учињено само једно кривично дело. Привидни
идеални стицај постоји у следећим случајевима: 1) специјали-
тета (lex specialis derogat legi generali); 2) супсидијаритета
(lex primaria derogat legi subsidiarie); и 3) консумпције.
У случају специјалитета неко кривично дело се појављује
само као посебан облик неког другог, општег кривичног дела и
постоји само то друго посебно кривично дело (нпр. када неко
присвоји новац или друге ствари које су му поверене у служби
или на раду, постоји само проневера, а не и утаја). Законски
опис бића једног кривичног дела у потпуности обухвата и
биће другог кривичног дела, с тим што садржи најмање још
једно додатно обележје.
У другом случају, биће једног кривичног дела је супси -

дијарно у односу на друго, те се примењује само ако не дође
до примене примарног бића. Супсидијаритет може бити
формални (тј. када закон изричито упућује на примену бића
неког кривичног дела само када нису остварени услови за
примену неког другог кривичног дела) и материјални (када
то произлази из саме природе и односа бића одређених кри -
вичних дела). Случајеви законског супсидијаритета су ретки
у нашем кривичном законодавству (нпр. код кривичног дела
злоупотребе права на штрајк постоји законски супсидијари -
тет јер се изричито каже да ће ово кривично дело постојати
само уколико тиме нису остварена обележја неког другог
кривичног дела). Пример за другу врсту супсидијаритета
било би кривично дело учествовања у тучи (члан 123. КЗ).
Уколико се за нека лица која су учествовала у тучи утврди
да су извршиоци убиства, односно тешке телесне повреде, у
односу на њих постојаће само то кривично дело. Кривично
дело учествовања у тучи је супсидијарно у односу на кривично
дело убиства или тешке телесне повреде. У начелу, реч је о
томе да остварење бића једног кривичног дела представља
интензивнију повреду истог заштитног објекта у односу на
дело које је супсидијарно. Однос супсидијаритета постоји и
између покушаног и свршеног кривичног дела, као и између
кривичних дела угрожавања и повреде. У неким случајевима,
осим добра које је идентично, биће кривичног дела које има
предност може штитити и неко друго добро. Према томе,
биће кривичног дела које има предност у односу на оно које
је супсидијарно или представља тежи облик напада на исто
заштићено добро, или пак осим идентичног заштићеног добра
штити још и неко друго добро.
У случају консумпције биће једног кривичног дела редов -
но у потпуности обухвата биће неког другог кривичног дела
(под условом да није реч о специјалитету). На пример, када
су истом приликом истим радњама према једном пасивном
субјекту нанете и лака и тешка телесна повреда, постојаће
само тешка телесна повреда, јер она обухвата лаку телесну
повреду. Извршење једног кривичног дела нужно, или по

правилу, доводи и до остварења бића још неког кривичног
дела. Тако, вршењем тешке крађе обијањем стана остварују
се и елементи бића кривичног дела оштећења туђе ствари и
кривичног дела нарушавања неповредивости стана.
Консумпција може у неким случајевима представљати и
привидни реални стицај, тј. могуће је са више радњи остварити
више кривичних дела од којих је једно главно које консумира
остала. То је нарочито случај код тзв. некажњивог претходног
и некажњивог накнадног дела.
У теорији су познати и случајеви инклузије и алтернати -
витета као облика привидног идеалног стицаја. Инклузија је,
у ствари, посебан облик консумпције где се неко дело које се
остварује кроз неко теже дело указује као багателно у односу
на то теже дело (нпр. када приликом убиства пуцањем из
ватреног оружја долази до остварења бића кривичног дела
оштећења туђе ствари оштећењем одеће жртве). Код алтерна -
тивитета, два бића се јављају као равноправна и ирелевантно
је да ли ће се узети да постоји једно или друго кривично дело.
Алтернативитет се нарочито јавља код остваривања више
квалификованих облика неког кривичног дела: на пример,
нема стицаја између тешке крађе извршене проваљивањем и
облика тешке крађе када вредност ствари прелази одређену
вредност.
3. Привидни реални стицај

(продужено кривично дело)
Облици привидног реалног стицаја су сложено, колек -
тивно и продужено кривично дело. У свим тим случајевима,
иако се чини да постоји више кривичних дела које је учинилац
остварио са више радњи, узима се да је учињено само једно
кривично дело уколико су испуњени одређени услови.
Продужено кривично дело до доношења КЗ није било
регулисано одредбама нашег материјалног кривичног законо -
давства, што је случај и са многим страним законодавствима.
Међутим, и у земљама чије кривично законодавство предвиђа

продужено кривично дело и даље постоје бројни проблеми. Ти
проблеми су углавном последица настојања да се природном
плуралитету кривичних дела дâ правно јединство. У осно -
ви тог правног обједињавања не лежи природно јединство
појединих кривичних дела, јер се онда проблем продуженог
кривичног дела и услова за његово постојање озбиљно не
би ни постављао. Конструкција продуженог кривичног дела
није ни чиста правна фикција, као што неки сматрају, јер се у
њеном основу ипак налази одређен фактички, природни суп -
страт који оправдава правно обједињавање. Реч је о правном
јединству које полази од природне повезаности појединих
кривичних дела.
Кривични законик први пут у наше кривично законо -
давство уводи институт продуженог кривичног дела. Према
законском решењу, продужено кривично дело чини више
истих или истоврсних кривичних дела учињених у временској
повезаности од стране истог учиниоца, која представљају
целину због постојања најмање две од пет околности које КЗ
наводи. То су: истоветност оштећеног, истоврсност предмета
дела, коришћење исте ситуације или истог трајног односа,
јединство места или простора извршења дела или јединствени
умишљај (члан 61. став 1). То значи да се за постојање проду -
женог кривичног дела кумулативно захтева остварење три
услова, с тим што је за постојање трећег услова неопходно
да буду остварене најмање две од пет наведених околности.
Три обавезна услова јесу: 1) истоветност или истоврсност
кривичних дела; 2) временски континуитет, и 3) да учињена
дела представљају целину.
Истоветност или истоврсност кривичних дела се процењује
према правној квалификацији. Законодавац дозвољава да се
конструкцијом продуженог кривичног дела обухвате не само
истоветна већ и истоврсна кривична дела. Реч је о правној ис -
товетности или истоврсности, а не о фактичкој. Истоврсност
постоји онда када је у питању основни, квалификовани или
привилеговани облик неког кривичног дела.
Услов који захтева временску повезаност сам по себи је

неспоран (по њему је и сама конструкција добила име), али
је његово остварење у конкретном случају понекад тешко
утврдити. Свакако, што је дужи временски размак између
појединих дела, има мање основа да се закључи да је тај услов
остварен. Временски размак између појединих дела не мора
бити исти, односно сличан (осим код ретких кривичних дела где
то произлази из њихове природе), али изразите разлике у том
погледу могу водити закључку о временском дисконтинуитету.
Трећи услов, тј. да учињена дела представљају целину
јесте најсложенији услов, јер је неопходно ценити постојање
пет околности, од којих морају бити остварене најмање две.
То су: истоветност оштећеног, истоврсност предмета дела,
коришћење исте ситуације или истог трајног односа, јединство
места или простора и јединствени умишљај.
У законском решењу место је нашао и општеприхваћен
став да кривична дела управљена против личности могу ући
у састав продуженог кривичног дела само ако постоји исто -
ветност оштећеног (члан 61. став 2).
Код неких кривичних дела њихова природа не допушта
спајање у продужено кривично дело, па је то и КЗ изричито
забранио (члан 61. став 3). Која су то кривична дела, ствар је
процене. С једне стране, треба имати у виду услове за продужено
кривично дело и смисао овог института, а с друге, природу
одређених кривичних дела (нпр. кривично дело тероризма
тешко да би због своје природе дозвољавало примену ове
конструкције).
С обзиром на то да у састав продуженог кривичног дела
могу ући истоврсна кривична дела, а то значи и лакши и тежи
облици истог кривичног дела, узима се да је продуженим
кривичним делом учињен најтежи облик који улази у његов
састав (члан 61. став 4. КЗ).
Јединствени умишљај мора постојати у ситуацији када
продужено кривично дело добија тежу квалификацију у односу
на поједина дела која су њиме обухваћена (члан 61. став 5. КЗ).
Кумулирање последице код новчаних износа који су од значаја

за правну квалификацију и прерастање у теже дело може се
правдати само када је та укупна последица била обухваћена
умишљајем учиниоца. Јединствени умишљај у стриктном
смислу подразумева да сва кривична дела морају претходно
да буду обухваћена умишљајем учиниоца, и то у свим њиховим
битним цртама, укључујући и укупну последицу продуженог
Законском одредбом је решена и ситуација (која је била
спорна у пракси) када се накнадно, после доношења прав -
носнажне пресуде, открије кривично дело које је могло бити
обухваћено продуженим кривичним делом које је било предмет
те пресуде. Оно ће бити сматрано засебним кривичним делом,
односно засебним продуженим кривичним делом ако је реч
о више дела која испуњавају услове за продужено кривично
дело (члан 61. став 6).
V. САУЧЕСНИШТВО
1. Појам и врсте саучесништва

Учествовање више лица у остварењу кривичног дела
може се испољити на врло различите начине. Није свако
учествовање саучесништво у кривичноправном смислу. Може
се говорити о три групе лица која остварују кривично дело:
1) извршилац (непосредни извршилац, посредни извршилац и
саизвршилац), 2) саучесници, и 3) остала лица чији допринос
по интензитету и квалитету није од таквог значаја да у одно -
су на такве форме учествовања треба реаговати кривичним
правом. Саучеснике треба разликовати од извршиоца (где
се јавља проблем одређивања појма и места саизвршиоца) и,
што је још важније, од осталих лица која не треба сматрати
саучесницима с обзиром на њихов занемарљив допринос
остварењу кривичног дела.
Уопштено речено, под саучесништвом се подразу -
мева остварење кривичног дела од стране више лица.
Поред објективне везе, која се састоји у заједничком остварењу

битних елемената кривичног дела, између више лица мора
постојати и субјективна веза да би се радило о саучесништву.
Субјективна веза се огледа у свести о заједничком деловању.
Саучесништво је заједничко остваривање кривичног дела од
стране више лица уз постојање свести код њих да заједнички
делују. Свест о заједничком деловању мора постојати код сау -
чесника (укључујући и саизвршиоце), али не и код извршиоца
Саучесништво као институт заснива се на рестриктивном
схватању појма извршилаштва. Извршилац је оно лице које
само остварује битне елементе бића неког кривичног дела, које
само предузима радњу извршења. Насупрот рестриктивном
појму извршиоца, постоји и екстензивно схватање које полази
од тога да је извршилац свако оно лице које је на било који
начин учествовало у остварењу кривичног дела, што значи да
то схватање негира саучесништво као институт. То схватање
не прави разлику између извршиоца и саучесника. Оно полази
од јединственог појма извршиоца који обухвата сва она лица
чије је деловање било у узрочној вези са проузроковањем кри -
вичног дела. Данас је оно у теорији ретко заступано, а ретка
су и европска кривична законодавства која полазе од њега
приликом регулисања материје која се односи на учешће више
лице у остварењу кривичног дела. Код нас је, као и у већини
европских земаља, како у теорији тако и у законодавству, прих -
ваћен рестриктивни појам извршиоца, што значи да се прави
разлика између извршиоца и саучесника. Међутим, и у оквиру
рестриктивног појма могу се разликовати две варијанте тог
појма. Једна је најуже схватање појма извршиоца, које полази од
тога да је извршилац само оно лице које сâмо врши кривично
дело, а друга подразумева извесно проширивање тог појма и на
саизвршиоца и посредног извршиоца. Наша теорија па и зако -
нодавство остају при најужем схватању појма извршиоца, што
за последицу има сврставање саизвршилаштва у саучесништво.
У нашој теорији, последица прихватања најужег појма извр -
шиоца јесте то да се и саизвршилаштво сматра саучесништвом.
Но, полазећи од тога да је саизвршилаштво између изврши -

лаштва и саучесништва, да оно има карактеристике и једног
и другог, у нашој теорији општеприхваћена је подела саучес -
ништва на саучесништво у ужем смислу и саучесништво у
ширем смислу. Саучесништво у ужем смислу обухвата под -
стрекавање и помагање. Саучесништво у ширем смислу, поред
наведених облика, обухвата и саизвршилаштво. Ова подела
полази од чињенице да саизвршилаштво може да се сматра
саучесништвом само у једном ширем смислу, односно да се
оно у погледу неких битних својстава разликује од осталих
облика саучесништва.
За постојање саучесништва потребно је да је дело извршено
или покушано, односно да је извршилац ушао у криминалну
зону. Постојање саучесништва зависи од тога да ли је извр -
шилац извршио кривично дело. То не мора бити довршено
кривично дело, довољно је да је остварио неку кажњиву фазу
кривичног дела (акцесорна природа саучесништва). За разлику
од акцесорне теорије, принципална теорија о правној природи
саучесништва (данас ретко заступана) полази од тога да оно
постоји сасвим независно од тога да ли је извршилац нешто
предузео са циљем извршења кривичног дела. Према тој те -
орији, постоји онолико кривичних дела колико има учесника
(quot delinquentes, tot delictae).
Од саучесништва треба разликовати посредног изврши-
оца. И ту је реч о учешћу више лица у остварењу кривичног
дела, али се лице које предузима радњу извршења сматра само
средством, а не извршиоцем. Посредни извршилац је оно
лице које остварујући све субјективне елементе кривичног
дела наведе другог на остварење кривичног дела, а да се при
томе тај други не може сматрати извршиоцем кривичног дела
јер му у потпуности недостаје субјективна страна кривичног
дела. У вези са најважнијом ситуацијом поводом које је и
настала ова конструкција, а то је саучесништво у делу извр -
шиоца код којег не постоји кривица, у нашем праву решење
је нађено у прихватању теорије лимитиране акцесорности
која за постојање саучесништва и за одговорност саучесника
не тражи да је остварено кривично дело у објективно-субјек -

тивном смислу, тј. не тражи кривицу извршиоца. У ретким
изузецима примена конструкције посредног извршилаштва
могла би бити оправдана (на пример, када се за извршење
кривичног дела користи сасвим мало дете). Али, полазећи од
тога да Кривични законик не предвиђа конструкцију посред -
ног извршиоца, спорно је да ли је њена примена дозвољена и
у тим ретким ситуацијама. Ни у случају примене апсолутне
силе, о чему КЗ садржи одредбу, није нужно користити кон -
струкцију посредног извршиоца. Наиме, одредбом члана
21. став 3. предвиђено је да се извршиоцем сматра лице које
је применило апсолутну (неодољиву) силу, а не лице које је
учинило дело под утицајем те силе. Међутим, пошто вољну
радњу у ствари предузима лице које примењује апсолутну силу
служећи се другим лицем као пуким средством, могло би се
тврдити да оно и није посредни, већ непосредни извршилац
и тако избећи примена ове спорне конструкције.
2. Саизвршилаштво
Саизвршилаштво, према одредби члана 33. КЗ, постоји
када више лица учествовањем у радњи извршења са умиш -
љајем или из нехата заједнички изврше кривично дело, или
остварујући заједничку одлуку другом радњом са умиш -
љајем битно допринесу извршењу кривичног дела. И поред
постојања законске дефиниције саизвршилаштва, и даље су
актуелне поједине теорије о појму саизвршилаштва. Основ -
ни проблем који се ту јавља јесте у којим случајевима, осим
када се учествује у радњи извршења, што је неспорно, може
постојати саизвршилаштво, као и како извршити разгра -
ничење са помагањем. То разграничење има и вишеструки
практични значај. Тако је, за разлику од саизвршилаштва,
нехатно помагање кривичноправно ирелевантно. Даље, код
помагања постоји могућност ублажавања казне. Нека кри -
вична дела (њихов основни или квалификовани облик) може
извршити само више лица, а под тим појмом подразумева се
само више саизвршилаца.
Осим када се учествује у радњи извршења, саизвршилаш -

тво постоји и онда када више лица остварујући заједничку
одлуку другом радњом са умишљајем битно допринесу из -
вршењу кривичног дела. Закон, дакле, захтева три услова за
постојање саизвршилаштва у случају да ни делимично није
предузета радња извршења: умишљај, заједничку одлуку и
битан допринос извршењу кривичног дела. И поред ове за -
конске дефиниције, и даље остају актуелне теорије које имају
за циљ да одреде појам саизвршилаштва.
Свођење саизвршилаштва само на случајеве када неко
макар делимично предузме радњу извршења (формално-објек-
тивна теорија) није оправдано јер често неко у остварењу
кривичног дела има важнију улогу од онога ко непосредно
предузима радњу извршења и стога га није оправдано сводити
на ранг помагача. Формално-објективна теорија јесте прецизна,
али сувише сужава круг учесника који се могу сматрати саизвр -
шиоцем. Не може се прихватити ни да је пресудан субјективни
елеменат, као што то чини субјективна теорија. Према њој,
саизвршилаштво постоји увек када неко учествује у остварењу
кривичног дела тако што дело хоће као своје, што поступа са
извршилачком вољом (cum animo auctoris). Ако неко, чак и
када предузме радњу извршења поступа тако да дело хоће као
туђе (animus socii), биће сматран само помагачем. Субјективна
теорија, нарочито она екстремна, сасвим занемарује нечији
објективан допринос остварењу кривичног дела.
Вредна је пажње теорија власти над делом (материјал-
но-објективна теорија). Према тој теорији, саизвршилац је
онај који је у свакој фази остварења кривичног дела имао
пресудну улогу у смислу да је битно могао да утиче на ток
извршења кривичног дела.
Треба поменути и теорију о подели рада, коју прихвата
део наше судске праксе. Међутим, чињеница да се више лица
унапред договорило како да остваре кривично дело, да су при
томе поделили улоге и направили план, ипак не може некога
ко је у том плану добио улогу помагача и касније заиста и
предузео радњу помагања да трансформише у саизвршиоца.
Поменуте теорије могу дати корисне критеријуме за

одређивање појма саизвршиоца у оквиру једне мешовите,
објективно-субјективне теорије. Она се заснива и на законском
одређивању појма саизвршилаштва (члан 33. КЗ). У случају
када је макар и делимично предузета радња извршења, за
постојање саизвршилаштва на субјективном плану не тражи
се ништа више од општег субјективног услова за постојање
саучесништва, а то је свест о заједничком деловању. Међутим,
ако неко није предузео радњу извршења већ неке друге радње
које саме по себи могу бити и радње помагања, потребно је
да је субјективни елеменат остварен у једној интензивнијој
форми, па чак и у форми извршилачке воље. У том случају
неопходно је и постојање заједничке одлуке (члан 33. КЗ).
Објективни и субјективни елеменат у конкретном случају
морају се посматрати у међусобној вези и може се узети, до
одређене границе, да јаче изражен субјективни елеменат може
донекле компензовати слабије изражен објективни елеменат.
Међутим, и тада те радње објективно морају бити у тесној вези
са радњом извршења, јер постојање извршилачке воље не може
сасвим компензовати недовољно изражен објективни елеменат
(иначе, то би онда било приклањање субјективној теорији).
То мора представљати битан допринос извршењу кривичног
дела (члан 33. КЗ). Разликовање између битног и обичног
доприноса (тада би постојало помагање) треба тражити и на
плану узрочне везе. Обичан допринос није condicio sine qua
non за извршење кривичног дела, док би се битан допринос
могао схватити у том смислу. Када радња извршења није ни
делимично предузета, саизвршилаштво из нехата није могуће
због тога што у том случају субјективни елеменат мора више
доћи до изражаја. Наиме, не може неко поступати из нехата
а хтети дело као своје. Зато и одредба члана 33. КЗ захтева
постојање умишљаја у овој ситуацији.
Код delicta propria (код којих је посебно својство учини -
оца битно обележје кривичног дела) саизвршилац може бити
само оно лице које може бити и самосталан извршилац. Код
тзв. својеручних кривичних дела (кривична дела која може
остварити само један учинилац лично и самостално) није

могуће саизвршилаштво. И наша судска пракса углавном
стоји на овом становишту.
О саизвршилаштву је реч и у случају тзв. сукцесивног
саизвршилаштва, које постоји онда када се неко придружи
некоме у току извршења кривичног дела, тј. није нужно да
су сви саизвршиоци учествовали у извршењу дела од самог
почетка. Заједничка одлука о којој говори одредба члана 33.
КЗ није препрека за сукцесивно саизвршилаштво, јер се та
одлука може донети и онда када је већ започето извршење
Нема саизвршилаштва у случају привидног саизвршилаш-
тва, тј. онда када два или више лица заједнички проузрокују
последицу кривичног дела, без постојања свести о заједнич -
ком деловању.
Нужно саизвршилаштво постоји код неких кривичних
дела у чији опис бића улази као обавезан елеменат да могу бити
остварена само од стране два или више лица. Међутим, ти се
случајеви не решавају према правилима о саизвршилаштву као
институту општег дела. На пример, кривично дело оружане
побуне не може постојати уколико у његовом извршењу не
учествује више лица.
Саизвршилац се кажњава као да је дело сам извршио,
тј. казном која је прописана за учињено дело.
3. Подстрекавање
Законска одредба која регулише подстрекавање (члан
34) не одређује његов појам, већ је то препуштено теорији и
судској пракси. Подстрекавање је облик саучесништва којим
се друго лице умишљајно наводи да изврши кривично дело.
Навођењем се утиче на друго лице (извршиоца) да донесе
одлуку о извршењу кривичног дела. Стварање одлуке код дру -
гог лица да се изврши кривично дело јесте главна, централна
карактеристика подстрекавања. Подстрекавање је умишљајно
изазивање или учвршћивање одлуке код подстрекнутог да
предузме противправну радњу којом ће остварити обележја

бића неког кривичног дела. Уколико је код извршиоца већ
постојала чврста одлука да изврши кривично дело, неће
постојати подстрекавање већ неуспело подстрекавање, или
психичко помагање. За постојање подстрекавања битно је да
је подстрекач код неког лица створио такву одлуку да је на
основу ње (и због ње) кривично дело извршено. Не предста -
вља подстрекавање свако учвршћивање одлуке да се изврши
кривично дело. У неким случајевима, када би одлука и иначе
била остварена, даље јачање те одлуке треба сматрати пси -
хичким помагањем.
Одредбом КЗ којом је регулисано подстрекавање (члан 34)
није прописана радња подстрекавања. То може бити свака
радња која се креће у распону од благог наговарања до неких
форми принуде. На пример, то може бити молба, обећање или
давање поклона, односно плаћање за дело на које се подстре -
кава, наговарање, претња, саветовање, превара, довођење у
заблуду итд. Подстрекавање се најчешће врши вербалним
путем, али је могуће да буде остварено и на друге начине као
што су конклудентне радње (гестовима) или стварањем ситу -
ације која код неког лица ствара одлуку да изврши кривично
дело. Одлука да се изврши кривично дело може се створити
и на један суптилан, рафиниран начин. Битно је да је у питању
радња која је подобна да код подстрекнутог створи одлуку да
изврши кривично дело.
У складу са акцесорном природом саучесништва, за
постојање подстрекавања потребно је да је дело извршено или
покушано. Подстрекавање у ствари има двоструку последицу:
одлуку подстрекнутог да изврши кривично дело и извршење
кривичног дела, односно кажњивог понашања.
Због тога што наше право прихвата теорију лимитиране
акцесорности, за подстрекавање није потребно да код под -
стрекнутог постоји кривица. Ипак, подстрекавање не постоји у
оним случајевима када извршилац који не поступа са кривицом
нема никакав субјективни однос према делу, када се он јавља
као пуко средство за извршење дела. У таквим екстремним
случајевима, када нема ни тзв. природног умишљаја, односно

када нема никаквог субјективног односа извршиоца према
делу, било би оправдано коришћење конструкције посредног
извршиоца.
Подстрекавање може бити посредно, тј. преко трећег
лица, односно преко више лица када се сви они јављају као
посредни подстрекачи. Подстрекавање се може вршити и од
стране више лица која непосредно подстрекавају извршиоца
на извршење кривичног дела (саподстрекавање).
Подстрекавање се увек односи на конкретно кривично
дело. Оно мора бити управљено или на одређено лице или
на одређени круг лица, а да при томе није неопходно да под -
стрекач лично познаје извршиоца.
Извршилац (подстрекнути) не мора познавати подстре -
кача, нити мора бити свестан да је његова одлука да изврши
кривично дело настала под утицајем подстрекача.
Умишљај подстрекача треба да обухвати свест о узрочној
вези између радње подстрекавања и одлуке да се изврши кри -
вично дело, као и сва битна обележја тог дела. Није неопходно
да умишљај подстрекача обухвати и конкретне модалитете у
којима ће се та обележја остварити.
У једном кривичном делу не може постојати стицај више
облика саучесништва. Подстрекавање обухвата помагање, а
саизвршилаштво консумира подстрекавање. Када је реч о
више кривичних дела, стицај појединих облика саучесништва
је могућ.
Подстрекач се кажњава као да је дело сам извршио, тј. у
оквиру казне прописане за дело које је извршено. Уколико је
дело остало у покушају а покушај је кажњив, подстрекачу се
као и извршиоцу казна може ублажити.
Подстрекавање се у неким случајевима предвиђа као
посебно, самостално кривично дело. Законодавац, када про -
цени да за то постоји криминално-политичко оправдање,
предвиђа као кривично дело радњу подстрекавања јер оно
на шта се подстрекава само по себи није кривично дело, или
пак процењује да подстрекавање под одређеним условима

у неким ситуацијама може бити теже од радње извршења.
Пример за прву ситуацију било би кривично дело навођења
на самоубиство и помагања у самоубиству (члан 119. КЗ).
Пример за другу ситуацију могло би бити кривично дело из -
бегавања војне обавезе (члан 394. КЗ), код којег је прописан
тежи облик у случају када неко позива или подстиче више
лица на вршење овог кривичног дела (став 4).
Кривични законик предвиђа случај неуспелог подстре-
кавања (покушај подстрекавања) које постоји онда када под -
стрекнути није дело ни покушао (члан 34. став 2). Ту постоје
две ситуације. Прва је када подстрекач није успео да створи
или учврсти одлуку код подстрекнутог, што би одговарало
несвршеном покушају. Дакле, радња подстрекавања ту није
произвела никакво дејство. Друга је када је подстрекач успео
да изазове или учврсти одлуку али подстрекнути из било
којег разлога (на пример, зато што је откривен и ухваћен од
стране надлежних органа) дело није извршио ни покушао,
што одговара свршеном покушају.
За неуспело подстрекавање кажњава се под условом да се
подстрекавало на извршење кривичног дела чији је покушај
по закону кажњив. За неуспело подстрекавање кажњава се
као за покушај кривичног дела.
4. Помагање
Помагање је облик саучесништва у ужем смислу код кога
се са умишљајем доприноси извршењу кривичног дела. Тај
допринос мора бити у извесној узрочној вези са извршеним
кривичним делом. Међутим, радња помагања не мора бити
condicio sine qua non за извршење кривичног дела. Није нужно
да је реч о таквом доприносу без којег кривично дело ни у ком
случају не би могло бити извршено. За постојање узрочности
код помагања довољно је да је допринос утицао на остварење
кривичног дела у свом конкретном облику, односно помагање
постоји и онда када би остварење кривичног дела без радње
помагања било могуће, али на другачији начин и у другачијем

облику. Довољно је да је помагање довело и само до мањих
модификација у радњи извршења, односно начину остварења
кривичног дела. На пример, ко извршиоцу провалне крађе
придржава лестве да би се попео у стан предузима радњу
помагања иако би извршилац и без тога могао да уђе у стан,
на другачији начин.
Помагање се може предузети на разне начине, тј. помагање
је свака радња којом се може допринети извршењу кривичног
дела. Кривични законик као типичне радње помагања наводи
давање савета или упутстава како да се изврши кривично
дело, стављање учиниоцу на располагање средстава за из -
вршење кривичног дела, стварање услова или отклањање
препрека за извршење кривичног дела, као и унапред обећано
прикривање кривичног дела, учиниоца, средстава којима је
кривично дело извршено, трагова кривичног дела или пред -
мета прибављених кривичним делом. Но, то могу бити и
неке друге радње. С обзиром на радњу, помагање може бити
психичко (интелектуално) и физичко. Психичко помагање је
давање савета како да се изврши кривично дело, обећавање
прикривања дела, односно извршиоца, а у неким случајеви -
ма и давање подршке да се изврши кривично дело и његово
одобравање. То значи да се психичко помагање углавном врши
вербално. Код психичког помагања у неким случајевима јавља
се проблем разграничења са подстрекавањем. У вези с тим,
као што је већ речено приликом излагања о подстрекавању,
даље учвршћивање одлуке која би и без тога била остварена
представља психичко помагање.
За разлику од подстрекавања, помагање се може извр -
шити и нечињењем. Да би то био случај, код помагача мора
постојати дужност на чињење, тј. као и извршилац кривич -
них дела пропуштања и он мора имати положај гаранта. На
пример, ако не чува објект који је био дужан да чува, чиме
омогући извршење кривичног дела крађе ствари из тог објекта
(у овој и сличним ситуацијама треба водити рачуна да није
реч о неком самосталном кривичном делу, или да помагање
не прераста у саизвршилаштво), или ако држи ватрено оружје

необезбеђено знајући да неко лице коме је доступно хоће да
га употреби за вршење одређеног кривичног дела.
За постојање помагања није потребно да је код извршиоца
постојала кривица, довољно је да су остварени објективни
елементи кривичног дела (лимитирана акцесорност). У том
погледу важи исто што и за друге облике саучесништва.
Када се допринос извршењу кривичног дела остварује
преко неког трећег лица ради се о посредном помагању, а
када више лица помажу извршиоцу онда се сви појављују у
улози сапомагача. У обе ситуације постоји више помагача,
али у првој се јавља више помагача од којих само један или
неки имају непосредан контакт са извршиоцем, тако да то
може бити читав ланац помагача, док у другој ситуацији сви
помагачи непосредно пружају помоћ извршиоцу.
Неопходно је да се помаже у конкретно одређеном кри -
вичном делу. Опште је усвојено, као и код подстрекавања, да
помагач не мора лично знати извршиоца, али да мора знати
за његово постојање, односно да му мора бити познат круг
лица из којег ће произићи извршилац.
Умишљај помагача треба да обухвати, поред чињенице
да својим радњама доприноси остварењу кривичног дела,
и све битне елементе тог кривичног дела. Умишљај не мора
да обухвати појединости у погледу начина, времена, места,
средства извршења и др., осим у случају када је то битно
обележје кривичног дела.
Уколико исто лице у истом кривичном делу предузме и
радње неког другог облика саучесништва, помагање ће увек
бити консумирано тим другим обликом, јер се узима да је
помагање најлакши облик саучесништва. Постоји и мишљење
да је оно супсидијарно у односу на тежи облик саучесништва,
али у сваком случају резултат је исти: стицај је само привидан.
Као и код осталих облика саучесништва, помагање може
постојати само пре извршења кривичног дела или у току из -
вршења. Помоћ пружена после извршеног кривичног дела,
осим ако то није раније обећано, представља посебно кривич -

но дело помоћи учиниоцу после извршеног кривичног дела
(члан 333. КЗ). Међутим, код помагања ипак постоји извесна
специфичност која се јавља код оних кривичних дела код којих
последица не наступа одмах после предузете радње извршења
(темпорални деликти). У тим случајевима могуће је пружити
помоћ учиниоцу све до наступања последице.
У погледу кажњавања помагача закон предвиђа могућност
ублажавања казне, тј. одмеравање и изрицање казне која је по
врсти или мери блажа од оне која је прописана за извршено
кривично дело.
И радња помагања, као и подстрекавања, може у изузет -
ним случајевима бити предвиђена као посебно кривично дело.
Разлози су исти као и код подстрекавања, тј. када се процени
да је оправдано инкриминисати помагање и у неким случаје -
вима када оно у чему се помаже није кривично дело, или када
се пак према помагачу у погледу кажњавања жели омогућити
строжи третман од онога који би имао као саучесник.
5. Одговорност саучесника за кривично дело

Одредбе члана 36. КЗ садрже посебна правила о граница -
ма одговорности и кажњивости саучесника. У свему осталом
важе општа правила о кривичном делу.
У погледу кривице постоји разлика између саизврши -
лаштва и осталих облика саучесништва. Док одговорност
саучесника у ужем смислу постоји само онда када код њих
постоји умишљај, саизвршилац је одговоран и онда када код
њега постоји нехат. То се, иначе, не односи на оне случајеве
саизвршилаштва када саизвршилац не предузима радњу извр -
шења већ неку другу радњу која представља битан допринос
радњи извршења, али код њега постоји извршилачка воља
(јер је та воља неспојива с нехатом).
Одговорност саучесника за учињено кривично дело, па и
само саучесништво, постоји независно од тога да ли постоји
кривица извршиоца. Међутим, за разлику од принципалне
теорије саучесништва према којој је ирелевантно да ли је из -

вршилац предузео било шта и где свако потпуно самостално
одговара за своје радње, акцесорна теорија, која је прихваћена
и код нас, захтева да је извршилац извршио кривично дело,
односно да је предузео радње које улазе у криминалну зону
(довршено дело, кажњив покушај или кажњиве припремне
радње). При томе се не тражи и кривица извршиоца, као што
то чини теорија екстремне (потпуне) акцесорности. Довољно је
да је извршилац остварио све објективне елементе кривичног
дела, тј. не захтева се да је он и крив за извршено дело (лимити -
рана акцесорност). Основи који искључују кривицу извршиоца
не искључују кривично дело саизвршиоца, подстрекача или
помагача код којег кривица постоји (члан 36. став 2. КЗ).
Саизвршилац одговара у границама свога умишљаја или
нехата, те не одговара за оно што је остварио други саизвр -
шилац. Такође, могуће је да у истом делу један саизвршилац
поступа с умишљајем, а други из нехата.
Подстрекач и помагач одговарају у границама свог умиш -
љаја. Оно што није било обухваћено њиховим умишљајем
представља ексцес извршиоца за који они не одговарају. Ту су
могуће три ситуације. У првом случају, извршилац врши неко
сасвим друго кривично дело, а не оно на које је био подстрека -
ван, односно у коме му је пружена помоћ (тзв. квалитативни
ексцес). У том случају ситуација је потпуно јасна: нема одго -
ворности саучесника, јер радња саучесништва није ни у каквој
узрочној вези са извршеним кривичним делом, односно према
акцесорној теорији, дело на које се подстрекавало које није ни
покушано не може бити основ за одговорност саучесника. При
томе треба водити рачуна о томе да ли су испуњени услови за
неуспело подстрекавање. Ако је неко подстрекавао на убиство
а буде извршено кривично дело силовања, нема одговорности
подстрекача за силовање, али има за неуспело подстрекавање
на убиство. Та одговорност у наведеном примеру постојала
би и онда ако извршилац не би предузео ништа.
У другом случају, извршилац врши тежи облик кривичног
дела (или теже истоврсно кривично дело), а умишљајем
а радње саучесништва. Потребно је да је спречио изврши -

оца да изврши кривично дело (односно кажњив покушај или
кажњиве припремне радње). То значи да и онда када је саучесник
учинио све да спречи учиниоца да не изврши кривично дело,
али у томе није успео, не може доћи до примене ове одредбе
која, као и код добровољног одустанка, предвиђа факултативни
основ за ослобођење од казне.
Наше кривично законодавство садржи правило да се
одређени лични односи, својства и околности узимају у обзир
само код оног учесника у остварењу кривичног дела код кога
постоје (члан 36. ст. 3. и 4. КЗ). Ти лични односи, својства и
околности могу утицати или на кривицу или на одмеравање
казне. То значи да нема никаквог „преношења“ утицаја тих
околности било да се ради о кривици било о кажњивости. Од
овог правила постоји један изузетак. Наиме, ако неки лични
однос, својство или околност представља битан елеменат бића
кривичног дела, узима се у обзир и саучесницима иако код
њих не постоји. За постојање кривичног дела и одговорност
саучесника довољно је да одређени лични однос, својство или
околност постоји само код извршиоца. На пример, сматраће
се подстрекачем и оно лице које немајући својство службе -
ног лица подстрекава службено лице да изврши кривично
дело злоупотребе службеног положаја. Кривични законик
предвиђа да се саучеснику који нема лично својство које се
захтева код извршиоца кривичног дела казна може ублажити
(члан 36. став 4).
Саучесници одговарају за кривично дело квалификовано
тежом последицом под истим условима као и извршилац. Нема
разлога да се саучесници привилегују у односу на извршиоца
и да одговарају само за основни облик. Томе у прилог иде и
језичко тумачење одредбе члана 27. КЗ, у којој се као услов
поставља да је учинилац (дакле не само извршилац већ и
саучесник) у односу на тежу последицу поступао из нехата.
То значи да у односу на тежу последицу и код саучесника
мора постојати нехат. Примена одредбе о одговорности за
тежу последицу и у односу на саучеснике нема за последицу
самосталну одговорност за нехат. Нехат се овде јавља као

додатни услов који се везује за тежу последицу.
VI. ПОЈАМ И ВРСТЕ

КРИВИЧНИХ САНКЦИЈА
1. Појам кривичних санкција

Општи материјално-формални појам кривичних санкција
могао би се одредити на следећи начин. Кривичне санкције су
законом предвиђене репресивне мере које се с циљем сузбијања
криминалитета примењују према учиниоцу противправног
дела које је у закону предвиђено као кривично дело на основу
одлуке суда донете након спроведеног кривичног поступка.
Елементи, односно основна обележја кривичних санкција,
према томе, јесу: 1) циљ кривичних санкција је сузбијање
криминалитета; 2) оне су по својој природи репресивне мере;
3) примењују се према учиниоцу противправног дела које
је у закону предвиђено као кривично дело; 4) морају бити
предвиђене законом; 5) примењује их, односно изриче суд;
6) изричу се у кривичном поступку.
Све кривичне санкције постоје пре свега због сузбијања
криминалитета. Репресивност кривичних санкција се огледа у
томе што оне представљају одређено зло за учиниоца кривич -
ног дела, или претњу злом. Превентивно дејство кривичних
санкција је нераскидиво везано са њиховом репресивном
компонентом. Оне доводе до одузимања или ограничавања
права и добара учиниоца кривичног дела, или садрже претњу
да ће до тога доћи. Степен репресивности појединих кри -
вичних санкција веома је различит. Даље, кривичне санкције
се могу применити само ако је учињено противправно дело
које је у закону предвиђено као кривично дело. То не мора
бити кривично дело које испуњава све елементе, тј. може
недостајати кривица. Битно је да је оно као такво законом
предвиђено као кривично дело. На пример, лишавање живота
које изврши неурачунљиво лице није кривично дело у смислу
општеусвојеног објективно-субјективног схватања општег

појма кривичног дела, али се ради о противправном делу које
је у закону предвиђено као кривично дело. Није дозвољена
примена санкција ante delictum. Увек се тражи да је учињено
бар кривично дело у непотпуном, објективном смислу. Остали
елементи (начело законитости и да санкције изриче суд након
спроведеног поступка) у сваком погледу су неспорни и јасни,
па нема потребе посебно се на њих освртати.
2. Врсте кривичних санкција

Систем кривичних санкција у нашем кривичном праву
садржи четири врсте кривичних санкција. То су: 1) казне,
2) мере упозорења (условна осуда и судска опомена), 3) мере
безбедности и 4) васпитне мере.
Општа сврха кривичних санкција јесте остваривање заш -
титне функције кривичног права. Општа сврха прописивања
и изрицања кривичних санкција није другачија од основног
циља кривичног права у целини, а то је да се генералном и
специјалном превенцијом сузбијају дела којима се повређују
или угрожавају вредности заштићене кривичним законодав -
ством (члан 4. став 2. КЗ).
Поред опште сврхе свих кривичних санкција, свака врс -
та, тип санкције има и своју посебну сврху. Тако КЗ садржи
и одредбе о посебној сврси три врсте кривичних санкција,
док ЗОМУКД прописује сврху васпитних мера као санкција
које се примењују према малолетницима. Полазећи од опште
сврхе кривичних санкција, одредбе о сврси појединих врста
кривичних санкција одражавају извесне специфичности у
погледу остваривања њихове сврхе.
Наше кривично право познаје и неке мере које, иако имају
извесне сличности са кривичним санкцијама, нису обухваћене
системом кривичних санкција. Тако, правне последице осуде
не изриче суд у кривичном поступку. Оне наступају по сили
закона код осуде за одређена кривична дела или на одређене
казне. Ни мера одузимања имовинске користи прибављене
кривичним делом није кривична санкција, али из других раз -

лога. Том мером се не одузимају или ограничавају нека добра
учиниоца, јер у односу на оно што је прибавио кривичним
делом учинилац никада не може стећи неко право, поготово
не право својине. За област кривичних санкција значајне су
и одредбе о рехабилитацији и давању података из казнене
евиденције, као и о неким другим институтима (застарелост,
амнестија и помиловање).
VII. КАЗНА
1. Појам, сврха и врсте казни

Појам казне садржи у основи исте, односно сличне елемен -
те као и општи појам кривичних санкција. Разлике се уочавају
претежно у погледу начина испољавања обавезних елемената
тог појма. Тако, материјално-формални појам казне одређује се
на следећи начин. Казна је законом предвиђена репресивна мера
која се с циљем сузбијања криминалитета примењује према
учиниоцу кривичног дела на основу одлуке суда након спроведеног
кривичног поступка. Најважнија разлика у овом појму у односу
на појам кривичних санкција јесте што се овде као претпоставка
за примену казне тражи да је учињено кривично дело. Члан 2.
КЗ садржи начело кривице, које захтева постојање кривице
као неопходан услов за примену казне (nulla poena sine culpa).
Другим речима, неопходна претпоставка за примену казне јесте
да је учињено дело које садржи све обавезне елементе који се
траже за постојање кривичног дела, па и кривицу (објективно-
субјективни појам кривичног дела). Казна без кривице значи
негацију кривичног права и кршење његових основних начела.
Степен репресивности је највиши код казне. Казна нај -
више задире у права и добра учиниоца кривичног дела. Оно
што је карактеристично за казну, а не и за неке друге кри -
вичне санкције (нпр. мере безбедности), јесте да она значи
и социјално-етички прекор које друштво упућује учиниоцу
кривичног дела. Отуда и њена нераскидива веза са кривицом.
Начело законитости је најдоследније спроведено код каз -

не. То се, између осталог, огледа у томе што се, осим општих
одредаба о казни у Општем делу, она прописује и за свако
поједино кривично дело у Посебном делу.
Кривичне санкције може изрицати само суд у кривичном
поступку, а то тим пре и без икаквог изузетка мора да важи за
казну као кривичну санкцију. Иако и друге кривичне санкције
изриче суд у кривичном поступку, за неке од њих не важе све
оне гарантије и високи стандарди који у том поступку важе
за примену казне.
У погледу сврхе кажњавања формирале су се три теорије.
Према апсолутној теорији, сврха казне је враћање зла за учиње -
но зло, тј. сама је себи циљ. Казна је ретрибуција, одмазда за
учињено кривично дело. Данас апсолутна теорија, бар када је
у питању наука кривичног права, припада прошлости.
Релативна теорија сврху казне види у сузбијању вршења
кривичних дела, односно превенцији. Та превенција може бити
како генерална, тако и специјална. Наиме, казна може имати
за циљ вршење утицаја на потенцијалне учиниоце (генерална
превенција), или на учиниоца који је већ учинио кривично
дело (специјална превенција). У вези са генералном превен -
цијом данас се прави подела на негативну (она која се постиже
застрашивањем потенцијалних учинилаца) и на позитивну
генералну превенцију (која се састоји у подржавању и јачању
оних друштвених и моралних норми које служе као препрека
вршењу кривичних дела). Специјална превенција такође може
свој садржај имати у застрашивању учиниоца, у елиминацији и
неутрализацији учиниоца, или пак у његовој ресоцијализацији.
И најзад, мешовита теорија сматра да је сврха и једно и
друго, и превенција и ретрибуција. Мешовите теорије садрже у
себи извесну контрадикцију јер је тешко казном истовремено
вршити и праведну одмазду и остваривати друштвено корисне
циљеве. Тешко је замислити мешовиту теорију у којој би обе
сврхе биле равноправне.
Одредба члана 42. КЗ полази од релативне теорије и сврху
кажњавања одређује као специјалну и генералну превенцију.
Сврха кажњавања је: 1) спречавање учиниоца да чини кри -

вична дела и утицање на њега да убудуће не врши кривична
дела; 2) утицање на друге да не чине кривична дела; 3) изра -
жавање друштвене осуде за кривично дело, јачање морала и
учвршћивање обавезе поштовања закона. Поред специјалне
превенције (тачка 1) и генералне превенције у уобичајеном
смислу (тачка 2), одредба тачке 3. овог члана садржи и тзв.
позитивну генералну превенцију.
Систем казни у нашем кривичном законодавству обухвата
четири казне, и то: 1) затвор; 2) новчану казну; 3) рад у јавном
интересу и 4) одузимање возачке дозволе.
Наше кривично право полази од уобичајене поделе на
главне и споредне казне. Главна казна је само затвор, док се
новчана казна, рад у јавним интересу и одузимање возачке
дозволе могу изрећи и као главне и као споредне казне. Главна
казна се изриче самостално, с тим што се само једна казна
може изрећи као главна, а новчана казна као споредна само
уз казну затвора као главну казну. Подела казни на главне и
споредне значајна је за њихов међусобни однос приликом
изрицања. С обзиром на то да се наш казнени систем своди
на четири казне, питање односа главних и споредних казни
релативно је једноставно.
2. Казна затвора
Казна лишења слободе, и поред настојања да се њена примена
данас што више ограничи кроз увођење њених алтернатива, и даље
представља најважнију казну у савременим казненим системима.
Њен значај не произлази из њене честе примене (штавише, она
се примењује ређе него неке друге кривичне санкције) већ из
тога што се, пре свега, од запрећене казне затвора очекује да
има генерално превентивно дејство и што неке друге санкције
без ње не би могле постојати (нпр. условна осуда).
Иако је могуће предвидети више врста казни лишења
слободе, наш се законодавац одлучио само за једну врсту ове
казне – затвор.
Кривични законик одређује општи минимум и максимум

казне затвора, односно најмању и највишу могућу меру казне,
тј. њено трајање (члан 45. став 1). Сврха прописивања општег
минимума и општег максимума јесте, пре свега, да се у оквиру
њега код појединих кривичних дела пропише посебни ми -
нимум и посебни максимум. Међутим, код неких кривичних
дела код којих је прописан само посебни минимум или само
посебни максимум, општи минимум или општи максимум
примењују се непосредно.
Наш законодавац се определио за решење према коме
затвор не може бити краћи од тридесет дана ни дужи од
двадесет година. Затвор се изриче на пуне године и месеце,
а до шест месеци и на пуне дане.
Кривични законик код казне затвора предвиђа једну зна -
чајну могућност, а то је да учиниоцу којем је изречена казна
затвора до једне године суд може истовремено одредити
да се ова казна изврши на тај начин што не сме напуштати
просторије у којима станује, осим у случајевима прописаним
законом који уређује извршење кривичних санкција. При
томе је прописано да ће суд осуђеном, који издржава казну
затвора на овај начин, одредити да остатак казне издржава
у установи у којој се издржава казна затвора ако једном у
трајању преко шест часова, или два пута у трајању до шест
часова, самовољно напусти просторије у којима станује.
Суд ће, приликом доношења одлуке о томе да ли ће се казна
затвора извршити на овај начин, процењивати да ли се, с
обзиром на личност учиниоца, његов ранији живот, његово
држање после учињеног дела, степен кривице и друге окол -
ности под којима је дело учињено, може очекивати да ће се
и на тај начин остварити сврха кажњавања. Прописано је и
да се осуђеном за кривично дело против брака и породице
који живи са оштећеним у истом породичном домаћинству
не може одредити извршење казне затвора на овај начин.
У суштини, могло би се тврдити да је ово засебна врста каз -
не лишења слободе, иако је она формално проглашена само
модалитетом извршења казне затвора.
Кривични законик предвиђа могућност да се за најтежа

кривична дела или најтеже облике тешких кривичних дела про -
пише и казна затвора у трајању од тридесет до четрдесет година.
Ова казна се може прописати само уз казну затвора до двадесет
година. Она се не може изрећи лицу које у време извршења
кривичног дела није навршило двадесет једну годину живота.
Казну затвора у трајању од тридесет до четрдесет година треба
посматрати као посебан случај казне затвора која је уведена као
замена за смртну казну. Зато се не може одмеравати и изрицати
казна у распону између двадесет и тридесет година. Она се не
може одмеравати и изрицати у месецима већ само на пуне године.
3. Условни отпуст
Кривични законик регулише институт условног отпус-
та, односно предвиђа опште услове за условни отпуст (члан
46). Прописује се колики требa да је део казне затвора који је
учинилац издржао, као и услов да за време трајања условног
отпуста (а он траје док траје остатак казне са чијег је издржавања
осуђени условно пуштен) осуђени не изврши ново кривично
дело. Осуђеног који је издржао две трећине казне затвора суд
ће отпустити са издржавања казне под условом да до истека
времена за које је изречена казна не учини ново кривично дело.
Осим да је издржао две трећине изречене казне, потребно је и
да се осуђени у току издржавања казне тако поправио да се са
основом може очекивати да ће се на слободи добро владати, а
нарочито да до истека времена за које је изречена казна неће
вршити кривична дела. То значи да ће се осуђени условно от -
пустити у случају кумулативног испуњавања два услова: 1) да
је издржао најмање две трећине казне и 2) да се за време издр -
жавања казне тако поправио да се са основом може очекивати
да више неће вршити кривична дела, тј. да је у односу на њега
постигнута сврха кажњавања. Такође, постоји и могућност да се
условно отпуштеном наложи испуњавање обавеза предвиђених
кривичноправним одредбама (члан 46. став 2).
Испуњавање услова који се односи на поправљање осуђеног
лица и прогнозу да више неће вршити кривична дела у пракси
је тешко са сигурношћу утврдити. Познато је да ни изузетно

добро владање осуђених лица за време издржавања казне не
мора значити и њихово поправљање. Закон о изменама и до -
пунама Кривичног законика из 2012. уводи забрану условног
отпуштања осуђеног који је током издржавања казне два пута
дисциплински кажњаван и коме су одузете додељене погодности.
Док је код већине кривичних дела условни отпуст предвиђен
као правило, тј. суд ће уколико су испуњени законски услови,
осуђеног условно отпустити, код одређених кривичних дела
то представља само могућност. Реч је, пре свега, о осуђенима
за најтежа кривична дела, тј. ако је изречена казна затвора од
30 до 40 година, или су у питању одређене врсте кривичних
дела, као што су кривична дела против полне слободе или
кривично дело примања и давања мита и др. (члан 46. став 2).
Кривични законик регулише и опозивање условног отпуста
(члан 47). Предвиђено је обавезно опозивање условног отпуста
ако осуђени за време док је на условном отпусту учини једно
или више кривичних дела за која је изречена казна затвора
преко једне године и, факултативно, када је изречена казна
затвора до једне године. Опозив је такође факултативан онда
када условно отпуштени не испуни обавезе које су му наложене
у одлуци о условном отпусту. То значи да ако условно отпуш -
тени на слободи учини кривично дело (или више кривичних
дела у стицају) за које му је изречена казна затвора до једне
године, или не испуни неку од обавеза које му је суд одредио,
до опозивања условног отпуста може, а не мора доћи. У случају
опозивања условног отпуста време проведено на слободи не
урачунава се у издржану казну.
О условном отпуштању као и о његовом опозивању од -
лучује суд.
4. Новчана казна
С обзиром на то да је систем „дани – новчана казна“ у
европским земљама постао доминантан, ни наш законодавац
није могао остати само при систему фиксних новчаних износа.
Предности новог система су значајне. Оне су сажете у кон -

статацији да тај систем једнако (или готово једнако) погађа и
богате и сиромашне. За исто кривично дело, ново решење у
нашем кривичном праву омогућава да богати учинилац буде
кажњен стоструко више него сиромашни учинилац.
Кривични законик предвиђа оба система новчане казне
тако што нови систем, који назива новчаном казном у дне -
вним износима (члан 49), поставља као примаран, а стари
систем (новчана казна у одређеном износу) поставља као
супсидијаран (члан 50).
Новчана казна у дневним износима, према решењу у КЗ
(члан 49), одмерава се тако што се прво утврђује број дневних
износа, а затим висина једног дневног износа. Број дневних
износа за учињено кривично дело одмерава се на исти на -
чин као и када би се одмеравала казна затвора у данима, а
на основу општих правила о одмеравању казне. Тај број не
може бити мањи од десет, нити већи од триста шездесет
дневних износа (дана). Висина дневног износа се израчунава
и утврђује тако што се од прихода учиниоца кривичног дела
у претходној години одузму нужни расходи које је имао, па
се та разлика подели бројем дана у години. Вредност једног
дневног износа не може бити мања од петсто динара, нити
већа од педесет хиљада динара. До износа одмерене новчане
казне коју ће суд изрећи долази се једноставним множењем
утврђеног броја дневних износа (дана) утврђеном вредношћу
једног дневног износа.
Код овог система новчане казне, одредбама Општег дела
прописани су и казнени распони. Висина казнених распона
зависи од висине запрећене казне затвора уз коју је код поједи -
них кривичних дела у Посебном делу алтернативно прописана
новчана казна. Тако се број дневних износа новчане казне
утврђује у оквиру следећих распона: 1) до шездесет дневних
износа за кривична дела за која се може изрећи казна затвора
до три месеца; 2) од тридесет до сто двадесет дневних износа
за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до шест
месеци; 3) од шездесет до сто осамдесет дневних износа за
кривична дела за која се може изрећи затвор до једне године;

4) од сто двадесет до двеста четрдесет дневних износа за
кривична дела за која се може изрећи казна затвора до две
године; 5) најмање сто осамдесет дневних износа за кривич -
на дела за која се може изрећи казна затвора до три године.
Уколико је за кривично дело прописана само новчана казна,
она се одмерава у оквиру прописаног броја дневних износа
за то кривично дело.
У примени овог система новчане казне јавља се проблем на
који начин утврдити стварне приходе учиниоца. С тим циљем
суд може захтевати податке од банака или других финансијских
установа, државних органа или правних лица, који су дужни
да доставе тражене податке и не могу се позивати на зашти -
ту пословне или друге тајне. Уколико се не могу прибавити
веродостојни подаци о приходима и расходима учиниоца
кривичног дела, или уколико он не остварује никакав приход
али је власник имовине или носилац имовинских права, суд
ће на основу расположивих података по слободној процени
утврдити висину једног дневног износа. У неким случајевима
и поред ове могућности коју предвиђа КЗ, неће бити могуће
утврдити висину дневног износа новчане казне, па је КЗ за -
држао и стари систем фиксних износа који се примењује као
супсидијарни систем.
Кривични законик садржи одредбе о изрицању новчане
казне у одређеном износу. Пре свега, прописани су општи
минимум и максимум новчане казне (члан 50. став 2). Општи
минимум износи десет хиљада динара, а општи максимум
милион динара, с тим што је прописан знатно виши општи
максимум код кривичних дела извршених из користољубља
(десет милиона динара). И овде висина казнених распона
зависи од висине запрећене казне затвора уз коју је новчана
казна за поједина дела прописана. Тако, новчана казна као
главна казна изриче се у следећим износима: 1) до сто хиљада
динара за кривична дела за која се може изрећи казна затвора
до три месеца; 2) од двадесет хиљада до двеста хиљада дина -
ра за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до
шест месеци; 3) од тридесет хиљада до триста хиљада динара

за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до
једне године; 4) од педесет хиљада до петсто хиљада динара
за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до две
године; 5) најмање сто хиљада динара за кривична дела за која
се може изрећи казна затвора до три године.
За изрицање новчане казне од значаја је и одредба која
прописује да се за кривична дела учињена из користољубља
новчана казна као споредна може изрећи и кад није прописана
законом, или кад је законом прописано да ће се учинилац каз -
нити затвором или новчаном казном, а суд као главну казну
изрекне казну затвора (члан 48. став 2. КЗ).
Кривични законик регулише и нека питања извршења
новчане казне. Рок плаћања новчане казне одређује се у пре -
суди и не може бити краћи од петнаест дана ни дужи од три
месеца, а суд у оправданим случајевима може дозволити да
осуђени исплати новчану казну и у ратама, с тим да рок испла -
те не може бити дужи од једне године. Ако осуђени не плати
новчану казну у одређеном року, долази до њеног претварања
у затвор. Реч је о тзв. суплеторном затвору, за који не важе
одредбе о казни затвора. Еквивалент који је у закону одређен
код замене неплаћене новчане казне износи један дан затвора
за сваких започетих хиљаду динара новчане казне. Суплеторни
затвор може трајати најдуже шест месеци, а ако је изречена
новчана казна у износу већем од седамсто хиљада динара,
он не може бити дужи од једне године. Уместо суплеторним
затвором, неплаћена новчана казна се може заменити казном
рада у јавном интересу. У том случају, за сваких започетих
хиљаду динара новчане казне одређује се осам часова рада
у јавном интересу, с тим да рад у јавном интересу не може
бити дужи од триста шездесет часова. У случају да осуђени
исплати део новчане казне, остатак се сразмерно претвара у
затвор. Тада је потребно израчунати део, односно проценат
исплаћене новчане казне и за толико умањити максимално
трајање затвора. На пример, ако је осуђеном изречена казна
у износу од 300.000 динара, па он исплати 150.000 динара,
тј. једну половину, остатак од 150.000 динара може се прет -

ворити само у затвор у трајању од три месеца (а не од пет
месеци). У случају да осуђени исплати остатак новчане казне,
извршење суплеторног затвора ће се обуставити.
Иако то произлази из природе и појма казне као кривичне
санкције, изричито је прописано да се после смрти осуђеног
новчана казна неће извршити (члан 51. став 5. КЗ).
5. Рад у јавном интересу

Разлози који иду у прилог увођењу ове санкције јесу, пре
свега, то што осуђено лице не губи своје друштвене контак -
те, што може наставити да обавља своју професију, а нема
ни осталих негативних последица казне лишења слободе и
знатно су мањи трошкови њеног извршења. Даље, грађани са
којима је осуђени у контакту у току обављања рада у јавном
интересу могу имати на њега позитиван утицај, осуда се може
посматрати као рекомпензација друштву за учињено дело, за
неке учиниоце ова санкција има и едукативни карактер, а за
одређену категорију учинилаца може бити и ефикаснија и по -
годнија него друге санкције. Разлози који не иду њој у прилог
пре свега су проблеми на плану извршења, као што су недос -
татак погодних хуманитарних и волонтерских организација
у оквиру којих би се овај рад обављао, као и недостатак оних
који би надгледали извршење ове санкције. Затим, осуђени
долазе у непосредан контакт са лицима која су врло рањива у
том смислу да могу постати жртве кривичног дела (болесна,
стара лица). С обзиром на изражену различитост послова,
јављају се и велика разлика и неједнакост у извршењу и слично.
Може се оценити да предност треба дати разлозима који иду
у прилог увођењу ове санкције, као што је то и учињено у КЗ.
Рад у јавном интересу КЗ предвиђа као казну. Осим као
главна казна, Законом о изменама и допунама Кривичног
законика из 2009. године уведена је могућност да се она из -
рекне и као споредна казна, мада није јасно шта се тиме хтело
јер природа ове санкције не оправдава њено изрицање као
споредне казне уз казну затвора. Ни њено изрицање заједно

са новчаном казном, што је могло и без ове измене (новчана
казна би била споредна казна), тешко се може правдати јер
је рад у јавном интересу (нарочито у неким случајевима) суп -
ститут не само казни лишења слободе већ и новчаној казни.
Казна рада у јавном интересу може се изрећи за кривична
дела за која је прописан затвор до три године или новчана
казна. Кривични законик говори о врсти рада који може бити
садржина ове казне, и у ствари у том погледу поставља три
услова. Рад у јавном интересу мора бити рад који је користан
за друштво, којим се не вређа људско достојанство и који се
не врши ради стицања добити.
Кривични законик прописује минимум и максимум ове
казне. Рад у јавном интересу не може бити краћи од шездесет
часова, нити дужи од триста шездесет часова. Период у коме
ће се обавити одмерени број сати рада у јавном интересу јесте
од једног до шест месеци и траје шездесет часова у току једног
месеца (члан 52. став 3). Приликом изрицања ове казне суд,
имајући у виду сврху кажњавања, узима у обзир врсту учињеног
кривичног дела, личност учиниоца, као и његову спремност
да обавља рад у јавном интересу. Важан услов за изрицање
ове казне јесте пристанак учиниоца. Овај услов постоји и због
релевантних међународних конвенција којима се забрањује
присилни рад као кривична санкција.
Уколико осуђени на казну рада у јавном интересу не обави
часове рада који су му одређени у оквиру изречене казне (део
или у целини), доћи ће до замене казном затвора тако што ће
се за сваких започетих осам часова рада у јавном интересу од -
редити један дан затвора. Насупрот овом случају, КЗ предвиђа
да, уколико осуђени савесно испуњава своје обавезе везане
за рад у јавном интересу, суд казну може умањити за једну
четвртину (што подсећа на институт условног отпуста код
казне затвора, с тим што овде нема могућности опозивања).
Рад у јавном интересу, осим што је предвиђен као главна
казна, представља и могућност замене неплаћене новчане
казне. Може се тврдити да је у начелу прихватљивије да
осуђени који не плати новчану казну уместо тога обави рад

у јавном интересу, него да му се неплаћена новчана казна
претвара у затвор.
6. Одузимање возачке дозволе

Кривични законик уводи нову казну одузимања возачке
дозволе (члан 53). За разлику од мере безбедности забране
управљања моторним возилом, која се изриче само учиниоцу
кривичног дела угрожавања јавног саобраћаја за којег се
утврди да је опасно да управља моторним возилом, ова казна
(иако са истом садржином) намењена је другој категорији
учинилаца, изриче се под другачијим условима и има другачију
сврху. За разлику од мере безбедности, с обзиром на то да је
реч о казни, овде специјална превенција није у првом плану.
Као и казна уопште, ова казна има и генерално превентивне
циљеве. Она има и ретрибутивни карактер. Њом се погађа
важно добро учиниоца кривичног дела, а то је слобода кре -
тања. То ограничење је код ове казне релативног карактера
(лице којем је изречена ова казна може користити друге
врсте превоза, односно његовим возилом може управљати
неко друго лице). Ова казна има и специјално превентивне
ефекте јер спречава учиниоца да возило користи за нова
кривична дела.
Услов за изрицање казне одузимања возачке дозволе јесте
то да је у вези са извршењем или припремањем кривичног
дела које је основ за изрицање ове казне коришћено моторно
возило. Моторно возило мора бити коришћено у својој основ -
ној функцији да би били остварени услови за изрицање ове
казне. Када је реч о томе код којих кривичних дела може бити
изречена, треба рећи да у том погледу нема ограничења, осим
онога које произлази из саме природе појединих кривичних
дела. У обзир долазе и кривична дела угрожавања јавног са -
обраћаја уколико нису остварени услови за изрицање мере
безбедности забране управљања моторним возилом, тј. није
остварен услов да је даље управљање моторним возилом од
стране учиниоца опасно. У противном, предност треба дати
мери безбедности. У сваком случају, ове две санкције не могу

се изрећи заједно (члан 53. став 3. КЗ).
Казна одузимања возачке дозволе може бити изречена
као главна казна, а може и као споредна, уз казну затвора или
уз новчану казну. Као главна казна може се изрећи само за
кривична дела за која је прописана казна затвора до две године
и код кривичних дела за која је прописана само новчана казна.
Казна одузимања возачке дозволе може трајати од једне до
три године рачунајући од дана правноснажности пресуде. Ако
је изречена уз казну затвора, време проведено на издржавању
казне затвора не урачунава се у трајање ове казне.
Као и код мере безбедности забране управљања моторним
возилом, ова казна се може изрећи и лицу које нема положен
возачки испит. И такво лице може користити моторно возило
за припремање или извршење кривичног дела. У том случају,
забрањује му се, у случају да положи возачки испит, издавање
возачке дозволе.
Ако осуђени на казну одузимања возачке дозволе упра -
вља моторним возилом за време трајања казне, суд ће казну
одузимања возачке дозволе заменити казном затвора тако
што ће за једну годину одузимања возачке дозволе одредити
један месец затвора.
7. Појам и врсте одмеравања казне

Одмеравање казне, према неким ауторима, може бити за -
конско и судско. Међутим, само судско одмеравање представља
одмеравање казне у правом смислу речи с обзиром на то да је
данас у погледу прописивања казне у савременим кривичним
законодавствима усвојен систем релативно одређених казни, у
коме се, неретко, казна за поједина кривична дела прописује у
веома широком распону. У области одмеравања казне користи
се и појам индивидуализације казне. Индивидуализација је
сувишан појам јер одговара појму одмеравања казне.
Одмеравање казне може бити у оквиру казне прописа -
не за одређено кривично дело, затим одмеравање блаже од
прописане казне (ублажавање казне) и одмеравање теже од

прописане казне (пооштравање казне). Редован начин од -
меравања казне јесте онај који се врши у оквиру прописане
казне за одређено кривично дело, док се ублажавање односно
пооштравање казне може вршити изузетно, и то под условима
предвиђеним законом. Општи минимум и општи максимум,
тј. највећа и најмања могућа мера казне прописане општом
одредбом не могу се прекорачити ни у случају ублажавања
односно пооштравања казне. Наше кривично законодавство
не предвиђа више могућност пооштравања казне ни у једном
случају. У област одмеравања казне спада и ослобођење од
казне, а посебни начини одмеравања казне постоје у случају
одмеравања казне за кривична дела учињена у стицају и од -
меравања казне осуђеном лицу.
Када је реч о редовном одмеравању казне, тј. о одмеравању
казне која се креће у оквиру прописане казне за одређено
кривично дело основни критеријуми јесу прописана казна,
сврха кажњавања и олакшавајуће и отежавајуће околности
Приликом одмеравања казне суд мора у првом реду во -
дити рачуна о прописаној казни за учињено кривично дело.
Прихватање система релативно одређених казни захтева
одмеравање казне по мери у оквиру прописаног распона. Када
је реч о казни затвора, у нашем праву она се одмерава између
посебног минимума и посебног максимума. Уколико није про -
писан посебни минимум или посебни максимум, примењује
се општи минимум или општи максимум, тј. најмања односно
највећа мера те казне коју закон уопште дозвољава. Постоје
кривична дела код којих је прописан само посебни минимум
(на пример, код кривичног тешког убиства из члана 114. КЗ
прописано је да ће се учинилац казнити затвором од најмање
десет година), па се приликом одмеравања казне примењује
општи максимум, тј. двадесет година. Има и кривичних дела
код којих је прописан само посебни максимум (на пример, за
кривично дело лаке телесне повреде у члану 122. став 1. КЗ
прописано је да ће се учинилац казнити затвором до једне
године), што значи да се у том случају примењује општи ми -

нимум, тј. тридесет дана затвора.
Приликом одмеравања казне суд мора да води рачуна
о томе да је у конкретном случају потребно постићи сврху
кажњавања.
Трећи критеријум, олакшавајуће и отежавајуће околности,
служи томе да се у оквиру прописане казне, а водећи рачуна
о сврси казне, дође до тачно одређене казне, тј. те околности
представљају непосредан основ за одмеравање казне.
8. Олакшавајуће и отежавајуће околности

У погледу олакшавајућих и отежавајућих околности
постоје два концепцијски различита приступа приликом
законодавног регулисања. Један начин је набрајање олакша -
вајућих и отежавајућих околности, док други подразумева
само уопштено навођење околности о којима суд мора да води
рачуна приликом одмеравања казне. Кривични законик не
прихвата прецизирање олакшавајућих и отежавајућих окол -
ности, већ се приклања другом решењу наводећи најважније
околности које суд мора узети у обзир у процесу одмеравања
казне. У зависности од тога како је остварена у конкретном
случају, једна иста околност може бити или отежавајућа или
олакшавајућа.
Уколико нека од околности има карактер олакшавајуће
околности у конкретном случају, она ће утицати на то да
казна буде ближа доњој граници прописане казне за то дело,
и обрнуто, уколико она има карактер отежавајуће околности,
то ће оправдавати одмеравање казне која се креће у правцу
максимума казне за то кривично дело. Но, и у једном и дру -
гом случају одмерена казна мора бити у оквиру прописаног
казненог распона за кривично дело за које се казна одмерава.
Код околности које КЗ наводи (члан 54), приликом њиховог
процењивања посебно су значајна следећа питања.
1) Степен кривице. – Урачунљивост, умишљај (односно
нехат), као и свест о противправности (стварна или могућа)
као компоненте кривице могу се степеновати. Не само да је

важно који облик кривице постоји у конкретном случају (што
већ сам законодавац вреднује приликом прописивања казне)
него се степеновање може вршити у оквиру појединих облика
кривице. На пример, важно је колико је интензивно учинилац
хтео наступање последице. У оцени вољног елемента код
умишљаја значајно је да је учинилац показао посебну упорност
и безобзирност. Код нехата, важан је степен непажње итд. За
оцену степена кривице значајне су и неке форме умишљаја
које наше кривично право не предвиђа (нпр. предумишљај
указује на виши степен кривице). Даље, компулзивна сила и
претња су такође значајне за степеновање кривице. У погле -
ду урачунљивости и свести о противправности, могућности
за степеновање кривице су знатно мање. Битно смањена
урачунљивост и отклоњива правна заблуда су факултативни
основи за ублажавање казне, а уколико суд нађе да казну није
оправдано ублажити, може у тим случајевима степен кривице
оценити као нижи, што би била олакшавајућа околност.
2) Побуде из којих је дело учињено. – Побуде, односно
мотиви могу се етички вредновати, што је значајно за одме -
равање казне (на пример, да ли је неко извршио крађу да би
обезбедио неке своје елементарне животне потребе или да
би се коцкао).
3) Јачина повреде или угрожавања заштићеног добра.
– Код одмеравања казне мора се утврдити у којој мери је
учињено кривично дело угрозило или повредило заштићено
добро (живот, тело, имовину итд.). До тога се долази кроз
процену начина извршења дела, средстава за извршење и др.,
а нарочито је у овом погледу значајна последица. Покушај, у
вези са овом околношћу, ако суд не искористи могућност коју
му закон даје у погледу ублажавања казне, треба третирати
као олакшавајућу околност.
4) Околности под којима је дело учињено. – Ове околности
су хетерогеног карактера. Шта ће се подразумевати под њима
зависи и од тога да ли се екстензивно или рестриктивно схватају
оне околности од којих зависи процена јачине повреде или
угрожавања заштићеног добра. Као пример се може навести

допринос жртве извршењу кривичног дела, односно околност
да је жртва дала повод за извршење кривичног дела или је
на други начин допринела наступању последице. Допринос
жртве сопственој виктимизацији треба у начелу узети као
олакшавајућу околност.
5) Ранији живот учиниоца. – У вези с овом околношћу
важно је какав је био однос учиниоца према друштвеним и
моралним нормама пре извршења кривичног дела, а нарочито
да ли је вршио кривична дела или није. У вези с тим, ранија
неосуђиваност се по правилу сматра олакшавајућом околношћу.
6) Личне прилике учиниоца. – У судској пракси оне се,
по правилу, сматрају олакшавајућим околностима (на при -
мер, незапосленост, лоше здравствено стање, учинилац има
малолетну децу итд.).
7) Држање учиниоца после учињеног кривичног дела. – Ту
се могу разликовати две групе околности. Једне се односе на
ублажавање последица проузрокованих кривичним делом,
као што су помоћ и извињење жртви, накнада штете, стварно
кајање. У вези с тим, закон посебно наглашава значај односа
према жртви кривичног дела. У другу групу околности спа -
дају оне које се тичу држања учиниоца као окривљеног у току
кривичног поступка. Нарочито је важно признање, које се
под одређеним условима узима као олакшавајућа околност.
Порицање учињеног дела само по себи не представља отежа -
вајућу околност. Oве околности треба процењивати у светлу
права на одбрану окривљеног.
8) Друге околности које се односе на личност учиниоца.
– Тешко је пронаћи неке околности које се односе на личност
учиниоца а да нису обухваћене другим околностима из члана
54. Једино ако се појам личних прилика учиниоца рестрик -
тивно тумачи, онда би неке од околности могле да се подведу
под друге околности (на пример, психофизичке особености
учиниоца, степен образовања и сл.).
9) Околности које нису прописане у члану 54. – Изузетно
се ретко користе у судској пракси, а и оне које судови узимају
у обзир могу се подврћи критици. На пример, као отежавајућа

околност узима се чињеница да је дошло до пораста вршења
оних кривичних дела за које се учиниоцу суди, или као олак -
шавајућа околност то да је прошао дужи период од учињеног
Најзад, закон наводи једну околност која се тиче одме -
равања новчане казне. Кривични законик обавезује суд да
приликом одмеравања новчане казне посебно узме у обзир
имовно стање учиниоца, тј. да процени његову укупну имо -
вину и приходе, као и имовинске обавезе. Код новоуведеног
система дневних износа то обезбеђује сам механизам одме -
равања новчане казне. Међутим, код старог система, који
је задржан као супсидијарни начин примене новчане казне,
оваква одредба је потребна.
Принцип забране двоструког вредновања значи да није
дозвољено да се нека околност вреднује два пута – први пут
од стране законодавца када их он предвиђа као конститутив -
не елементе кривичног дела (или као квалификаторне или
привилегујуће околности), а други пут приликом одмеравања
казне. Околност која је обележје кривичног дела не може се
узети у обзир и као отежавајућа односно олакшавајућа окол -
ност, изузев ако прелази меру која је потребна за постојање
кривичног дела, или ако постоје две овакве или више оваквих
околности а само је једна довољна за постојање тежег односно
лакшег облика кривичног дела (члан 54. став 3).
Закон о изменама и допунама КЗ из 2012. године уводи у
КЗ једину обавезну отежавајућу околност. Иако се у члану 54.
КЗ наводе и побуде, у шта, без сумње, спада и мржња, унет је
посебан члан (54а) који има за циљ да се строже кажњавају
кривична дела која су учињена према припадницима одређе -
них друштвених група из мржње због те припадности. Ако је
кривично дело учињено из мржње због припадности раси или
вероисповести, националне или етничке припадности, пола,
сексуалне оријентације или родног идентитета другог лица,
ту околност ће суд морати да узме као отежавајућу, осим ако
она већ није прописана као обележје кривичног дела.
9. Ублажавање казне
Институт ублажавања казне омогућава суду да под одређе -
ним условима може изрећи казну која је блажа од прописане за
кривично дело за које се одмерава казна. То може бити казна
која је по мери нижа од прописаног минимума за одређено
кривично дело, или блажа врста казне од оне која је за то
дело прописана. С обзиром на то, разликују се ублажавања
по врсти и по мери.
Имајући у виду решење из члана 56. КЗ, може се говори -
ти о законском (тач. 1. и 2) и судском ублажавању (тачка 3).
У првом случају суд је више везан законом, док у другом слу -
чају ублажавање казне у много већој мери зависи од процене
суда. За разлику од судског ублажавања казне које је увек
ограничено, код којег је суд везан одређеним правилима и
доњом границом до које казну може ублажити (члан 57. КЗ),
законско ублажавање казне може бити и неограничено онда
када постоји неки од основа за ослобођење од казне (члан
57. став 2. КЗ). То значи да онда када закон предвиђа да суд
учиниоца може ослободити од казне, може му уместо тога
казну неограничено ублажити. Неограничено ублажавање
казне може се вршити у распону између општег и посебног
минимума, а укључује и ублажавање по врсти.
Законски основи за ублажавање казне прописани су како у
Општем делу, тако и у Посебном делу код одређених кривичних
дела. У Општем делу прописано је више основа за ублажавање
казне. Сви су они факултативног карактера. То су: 1) прекора -
чење граница нужне одбране, 2) прекорачење граница крајње
нужде, 3) изазивање опасности из нехата код крајње нужде,
4) компулзивна сила и претња, 5) битно смањена урачунљи -
вост, 6) отклоњива правна заблуда, 7) покушај, 8) помагање,
и 9) одсуство личног својства код подстрекача или помагача.
Неки од наведених основа, уколико постоје одређени додатни,
допунски услови (нпр. прекорачење граница нужне одбране и
крајње нужде), представљају и основ за ослобођење од казне.
У Посебном делу, код појединих кривичних дела такође се може
прописати могућност ублажавања казне, што наше кривично
законодавство врло ретко користи (та могућност је предвиђе -

на само код кривичног дела организовања и подстицања на
извршење геноцида и ратних злочина ако учинилац открије
договор, групу, или организовану криминалну групу пре него
што је у њеном саставу учинио кривично дело, или ако орга -
низатор спречи извршење кривичних дела – члан 375. став 6).
За судско ублажавање казне (члан 56. тачка 3. КЗ) потребна
су два услова: 1) да постоје две или више нарочито олакша -
вајућих околности и 2) да суд оцени да се и ублаженом казном
у конкретном случају може постићи сврха кажњавања. Реч је о
генералном овлашћењу суда који увек када сматра да су ова два
услова испуњена може да ублажи казну. Управо ова могућност
доводи до веома честог коришћења института ублажавања
казне у пракси, што није у његовој природи јер он треба да
представља изузетак у односу на редовно одмеравање казне у
оквиру прописаног казненог распона. Нарочито је спорно да
ли је дозвољено судско ублажавање казне у случају постојања
и неке отежавајуће околности. У принципу, постојање неке
отежавајуће околности не искључује примену одредбе члана
56. тачка 3. КЗ. То зависи од тога о каквим је отежавајућим
околностима реч и у каквом су оне односу према нарочито
олакшавајућим околностима, а посебно према услову да се и
ублаженом казном може постићи сврха кажњавања. Међутим,
управо та процена по правилу води закључку да ублажавање
казне у таквим случајевима није оправдано.
Ублажавање казне је по правилу ограничено, односно
закон прописује границе ублажавања казне (члан 57. став 1.
КЗ). Кривични законик прописујући границе ублажавања каз -
не одређује у ствари нове ниже посебне минимуме у случају
ублажавања казне.
Кад постоје услови за ублажавање казне из члана 56. КЗ,
суд ће ублажити казну према следећим правилима: 1) ако је
за кривично дело као најмања мера казне прописан затвор
од десет или више година, казна се може ублажити до седам
година затвора; 2) ако је за кривично дело као најмања мера
казне прописан затвор од пет или више година, казна се
може ублажити до три године затвора; 3) ако је за кривично

дело као најмања мера казне прописан затвор од три године,
казна се може ублажити до једне године затвора; 4) ако је за
кривично дело као најмања мера казне прописан затвор од
две године, казна се може ублажити до шест месеци затвора;
5) ако је за кривично дело као најмања мера казне прописан
затвор од једне године, казна се може ублажити до три месеца
затвора; 6) ако је за кривично дело прописана као најмања мера
казна затвора испод једне године, казна се може ублажити до
тридесет дана затвора; 7) ако је за кривично дело прописана
казна затвора без прописаног посебног минимума, уместо
затвора може се изрећи новчана казна или рад у јавном ин -
тересу; 8) ако је за кривично дело прописана новчана казна
са назначењем најмање мере, казна се може ублажити до
десет хиљада динара, тј. до општег минимума новчане казне.
Само у једном случају предвиђена је могућност ублажавања
казне по врсти, тј. изрицање новчане казне или рада у јавном
интересу уместо затвора.
Закон о изменама и допунама Кривичног законика из
2009. године уводи апсолутну забрану ублажавања казне код
одређених кривичних дела. У питању је осам кривичних дела,
при чему се не види критеријум по коме је извршен избор тих
кривичних дела, односно избор појединих њихових облика.
Тако, на пример, код кривичног дела неовлашћене производње
и стављања у промет опојних дрога (члан 246. КЗ) казна се не
може ублажити ако је дело извршено од стране групе (став 3),
а може ако је извршено од стране организоване криминалне
групе (најтежи облик из става 4). Не може се ублажити ни
казна учиниоцу кривичног дела који је раније осуђиван за
истоврсно кривично дело.
10. Ослобођење од казне

Институт ослобођења од казне подразумева да учини -
лац кривичног дела не мора увек да буде и кажњен било из
одређених криминално-политичких разлога, било зато што
су циљеви казне и иначе већ постигнути. Суд може учиниоца
ослободити од казне само у случајевима изричито предвиђеним

законом. Они су предвиђени како у Општем делу КЗ, тако и
у Посебном делу, тј. код појединих кривичних дела.
У Општем делу КЗ прописано је више основа за осло -
бођење од казне. Сви су они факултативног карактера. То
су: 1) прекорачење граница нужне одбране услед јаке раз -
дражености или препасти изазване нападом, 2) прекорачење
граница крајње нужде учињено под особито олакшавајућим
околностима, 3) неподобан покушај, 4) добровољни одуста -
нак, и 5) добровољно спречавање извршења кривичног дела.
И у Посебном делу код појединих кривичних дела пред -
виђени су факултативни основи за ослобођење од казне. На
пример, учинилац кривичног дела давања мита који је дело
пријавио пре него што је сазнао да је оно откривено, може
се ослободити од казне.
У случајевима постојања неког од законом прописаних
основа за ослобођење од казне, казна се може неограничено
ублажити (члан 57. став 2. КЗ).
Ослобођењем од казне не дира се у постојање кривичног
дела. Кривично дело са свим својим елементима постоји. То
је битна разлика у односу на ситуације где не може доћи до
кажњавања зато што постоји неки од општих основа који
искључује кривично дело (противправност или кривицу). То
значи да се ослобађа од казне онај учинилац кривичног дела
који се у начелу може казнити. У случају ослобођења од казне
доноси се осуђујућа пресуда којом се учинилац проглашава
одговорним за учињено кривично дело, али се ослобађа од
казне. С обзиром на то да је реч о осуђујућој пресуди, она се
уписује у казнену евиденцију, а брише се из ње наступањем
законске рехабилитације ако осуђени у року од једне године
од дана правноснажности судске одлуке не учини ново кри -
вично дело.
У случају ослобођења од казне не могу наступити правне
последице осуде (члан 94. став 2. КЗ).
Осим наведених основа за ослобођење од казне у Опш -
тем и Посебном делу, КЗ у Општем делу предвиђа још три
основа за ослобођење од казне. За сваки од њих потребно

је да су испуњени одређени услови. Тако, према одредби
члана 58. став 2. КЗ, суд може ослободити од казне учиниоца
кривичног дела учињеног из нехата кад последице дела тако
тешко погађају учиниоца да изрицање казне у таквом случају
очигледно не би одговарало сврси кажњавања. Поред тога,
да би била реч о кривичном делу из нехата, за примену овог
основа потребно је да кумулативно буду испуњена два услова
која су у тесној вези: један захтева да последице дела тешко
погађају учиниоца, а други да због тога изрицање казне не би
одговарало сврси кажњавања. У судској пракси преовлађује
став да други услов треба тумачити шире, у том смислу да није
увек неопходно да последица кривичног дела буде остварена
на добрима учиниоца, већ да учинилац може бити тешко
погођен и последицама које трпе друга лица под условом да
је он са њима у блиским односима.
Као нове основе за ослобођење од казне КЗ предвиђа и
поравнање учиниоца и оштећеног (члан 59), као и стварно
кајање (члан 58. став 2). Савремена криминална политика у
измирењу учиниоца и жртве види важну алтернативу кри -
вичним санкцијама. И наше кривично материјално право
уводи ову могућност. Уколико учинилац испуни све обавезе
из споразума који је постигао са оштећеним, може се осло -
бодити од казне. Овај основ за ослобођење од казне може
се применити само код кривичних дела за која је прописана
казна затвора до три године или новчана казна.
Стварно кајање као факултативни основ за ослобођење
од казне захтева испуњење следећих услова: 1) да учинилац
отклони последице дела или надокнади штету проузроковану
кривичним делом, 2) да то учини пре него што је сазнао да је
откривен, и 3) да се ради о кривичном делу за које је пропи -
сана казна затвора до пет година. У вези са трећим условом,
иако закон то изричито не прописује, овај услов је испуњен
и код кривичних дела код којих је прописана новчана казна
(алтернативно уз затвор, или као једина казна). Кривични
законик изричито не прописује ни добровољност као услов
за примену стварног кајања као основа за ослобођење од

казне, али се постојање добровољности овде подразумева
због природе овог института.
11. Поврат
Поврат постоји онда када учинилац који је раније осуђиван
поново учини кривично дело. За разлику од реалног стицаја,
где се такође ради о томе да је једно лице учинило два или
више кривичних дела (али му се за њих истовремено суди),
овде је реч о већ осуђиваном лицу које после осуде поново
учини кривично дело. Суштинска разлика јесте у томе што је
код реалног стицаја по правилу реч о неефикасности држа -
ве, односно органа кривичног правосуђа у погледу примене
кривичног права, док код поврата, уместо да санкција на
учиниоца делује превентивно, учинилац на њену примену
реагује поновним вршењем кривичног дела.
Наше кривично право сада познаје само једну врсту по -
врата. Уобичајена је подела на генерални и специјални поврат.
У првом случају, учинилац после осуде за неко кривично дело
врши кривично дело које са ранијим није сродно, док је у дру -
гом случају реч о истоврсном, односно сродном кривичном
делу. Ту поделу индиректно прихвата и КЗ упућујући суд да
приликом одлучивања о дејству поврата узме у обзир сродност
дела на које се односи ранија осуда и новог кривичног дела.
За постојање поврата не постављају се никакви услови
осим да је учинилац најмање једанпут раније осуђиван. Поврат
представља факултативну отежавајућу околност. Приликом
одлучивања да ли ће поврат узети као отежавајућу околност,
закон посебно упућује суд да процењује околности које се тичу
односа раније учињеног дела и оног за које му се суди, тј. да
узме у обзир да ли је раније дело исте врсте као и ново дело,
да ли су оба дела учињена из истих побуда, околности под
којима су дела учињена, као и колико је времена протекло од
раније осуде, односно од издржане, опроштене или застареле
казне (члан 55. КЗ). То нису услови за постојање поврата већ
само околности које суд узима у обзир приликом доношења
одлуке о томе да ли ће поврат узети као отежавајућу околност.

Наравно, као и код свих других отежавајућих околности, суд
се приликом одмеравања казне мора кретати у оквиру про -
писане казне за ново дело за које одмерава казну учиниоцу
који је већ једном био осуђиван.
Наше кривично законодавство је познавало и вишеструки
поврат као факултативни основ за пооштравање казне. Чиње -
ница да поврат више не може бити основ за пооштравање
казне ипак не значи да је законодавац поврат свео на ранг
било које друге отежавајуће околности која се може подвести
под опште одредбе члана 54. КЗ. Самим тим што га издваја у
засебан члан, законодавац је хтео да изрази став да поврат има
посебан значај и да укаже на околности које суд треба да има
у виду када одмерава казну учиниоцу који се налази у поврату.
12. Одмеравање казне

за кривична дела у стицају
У погледу питања како одредити јединствену казну за кри -
вична дела у стицају, у кривичним законодавствима запажају
се углавном два решења. По једном решењу, до јединствене
казне се долази тако што се претходно утврди посебна казна
за свако поједино дело у стицају, па се онда на основу тих
појединачних казни долази до јединствене казне. То решење
подразумева примену три принципа помоћу којих се долази до
јединствене казне (апсорпција, асперација и кумулација). По
другом решењу, јединствена казна се одмерава без претходног
утврђивања посебних казни за поједина кривична дела и при
томе се на разне начине одређују казнени оквири унутар којих
се одмерава јединствена казна. Кривични законик прихвата
прво решење када је реч о пунолетним учиниоцима.
Према одредбама члана 60. КЗ, принцип апсорпције
примењује се онда када је за једно дело у стицају утврђена
казна затвора од тридесет до четрдесет година, у ком случају
она апсорбује друге казне. Такође, апсорпција се примењује
и онда ако је за неко кривично дело у стицају утврђена казна
затвора од двадесет година. Постоји и тзв. нужна апсорпција

у случају да је за једно кривично дело утврђена казна затвора у
трајању од тридесет дана, а за друго у трајању од шест месеци
или дуже, јер се казна затвора преко шест месеци не може
изрицати на дане, а према принципу асперације јединствена
казна мора бити мања од збира појединачних казни.
Принцип асперације, према одредбама члана 60. КЗ, при -
мењује се у случају када су за поједина дела у стицају утврђене
казне затвора. У савременим кривичним законодавствима
полази се од тога да је то најприхватљивије решење, које се
налази између апсорпције и кумулације. Прихватање апсорп -
ције би у овим случајевима значило неоправдано благ став
према учиниоцу, док би кумулација код казне затвора опет
била неправедна и сувише строга према учиниоцу. Принцип
асперације, према одредбама члана 60. КЗ, примењује се у слу -
чају када су за поједина дела у стицају утврђене казне затвора.
Према принципу асперације, ако је за више дела утврђено
више казни затвора, суд ће изрећи јединствену казну која
мора бити већа од сваке поједине утврђене казне, али не сме
да достигне збир утврђених казни. Другим речима, мора се
повисити најстрожа појединачна казна с тим да јединствена
казна мора бити мања од збира свих појединачних казни.
Јединствена казна је ограничена општим максимумом казне
затвора. Она не сме прећи општи максимум, тј. двадесет
година затвора.
Примена принципа асперације нема за резултат дола -
жење до једне тачно утврђене, фиксне казне већ се долази
до распона у оквиру којег ће се одмерити јединствена казна.
Тај распон је одређен тако да је минимум јединствене казне
повишена најтежа од утврђених казни, а максимум она казна
која је мања од збира свих појединачних казни. На пример,
ако је за три дела утврђена казна затвора у трајању од једне,
две и три године, јединствена казна се мора кретати у рас -
пону од три године и једног месеца до пет година и једанаест
месеци. За одмеравање јединствене казне није меродавна
прописана казна. Горња граница је ограничена једино општим
максимумом. У том погледу КЗ ипак предвиђа ограничење,

које се састоји у томе да ако су за сва кривична дела у стицају
прописане казне затвора до три године, јединствена казна не
може прећи десет година затвора.
Принцип кумулације се у нашем кривичном законодавству
примењује онда када је суд за кривична дела у стицају утврдио
само новчане казне. Тада се изриче јединствена казна која
одговара збиру појединачних новчаних казни, с тим да она не
сме прећи општи максимум новчане казне. Наиме, ако је бар
за једно кривично дело суд утврдио новчану казну користећи
систем дневних износа, онда јединствена казна не сме прећи
износ од осамнаест милиона динара, а ако је утврдио само
новчане казне у одређеним износима (члан 50. КЗ), она не
сме прећи милион динара, односно десет милиона ако је бар
једно кривично дело у стицају извршено из користољубља. То
је код одмеравања казне за кривична дела учињена у стицају
најједноставнија ситуација – до јединствене казне долази се
простим сабирањем појединачно утврђених казни.
Ако је за нека кривична дела у стицају утврдио казне затвора
а за друга дела новчане казне, суд ће изрећи једну казну затво -
ра и једну новчану казну, примењујући принцип асперације у
погледу затвора, а принцип кумулације у погледу новчане казне.
Ако је суд за кривична дела у стицају утврдио само казне
рада у јавном интересу, изрећи ће јединствену казну рада у
јавном интересу у висини збира утврђених часова рада, с тим
да она не сме прећи триста шездесет часова, а време у коме
се рад мора обавити не сме бити дуже од шест месеци.
Код одмеравања казне за кривична дела учињена у сти -
цају КЗ регулише и две посебне ситуације. Новчану казну као
споредну казну суд ће изрећи ако је утврђена макар и за једно
кривично дело у стицају, а ако је утврдио више новчаних казни,
изрећи ће једну новчану казну примењујући принцип кумула -
ције. Ако суд утврди новчану казну као главну казну а утврди
и новчану казну као споредну казну, изрећи ће једну новчану
казну примењујући принцип кумулације. У другој ситуацији
решава се питање односа затвора и малолетничког затвора
(код реалног стицаја могуће је да је учинилац нека кривична

дела учинио као малолетник, а друга као пунолетно лице).
Ако је суд за кривична дела у стицају утврдио казне затвора
и малолетничког затвора, изрећи ће затвор као јединствену
казну применом принципа асперације који важи за затвор.
13. Одмеравање казне осуђеном лицу

Ако се осуђеном лицу суди за кривично дело учињено пре
него што је започело издржавање казне по ранијој осуди или
за кривично дело учињено за време издржавања затвора или
малолетничког затвора, суд ће изрећи јединствену казну за
сва кривична дела применом одредаба за одмеравање казне
за кривична дела учињена у стицају. Казна или део казне коју
је осуђени издржао урачунаће се у изречену казну затвора.
Иако се у тим случајевима не ради о стицају кривичних дела
већ о поврату (осим у ситуацији када се касније сазнало да је
осуђено лице већ раније, пре него што је донета судска одлука,
учинило кривично дело), закон их из разлога целисходности
изједначава са стицајем кривичних дела.
У случају када осуђено лице већ издржава казну по ранијој
осуди, предвиђена су два изузетка од овог правила. Први изу -
зетак (члан 62. став 2. КЗ) омогућава изрицање казне независно
од раније изречене казне, тј. искључује се примена одредаба
за одмеравање казне за кривична дела учињена у стицају,
под условом да се не би могла остварити сврха кажњавања с
обзиром на тежину кривичног дела и неиздржани део раније
изречене казне. То ће пре свега бити случај када учинилац који
је осуђен за неко теже кривично дело при крају издржавања
казне поново изврши неко теже кривично дело.
Други изузетак од правила да се примењују одредбе за од -
меравање казне за кривична дела учињена у стицају предвиђен
је уколико осуђени за време издржавања казне затвора или ма -
лолетничког затвора учини кривично дело за које је запрећено
казном затвора до једне године или новчаном казном. У том слу -
чају осуђени ће бити дисциплински кажњен (члан 62. став 3. КЗ).
Наиме, када осуђени у току издржавања казне затвора или ма -

лолетничког затвора учини неко лако кривично дело довољно
је а и целисходније примењивати дисциплинске санкције.
14. Урачунавање притвора и раније казне

Према одредби става 1. члана 63. КЗ, у изречену казну
затвора, новчану казну и казну рада у јавном интересу ура -
чунава се време проведено у притвору, као и свако лишење
слободе у вези са кривичним делом (на пример, лишавање
слободе без доношења одговарајуће одлуке о притвору и др.).
У случају да је осуђени издржао затвор или платио новча -
ну казну за прекршај или привредни преступ, или је издржао
казну, односно дисциплинску меру лишења слободе због
повреде војне дисциплине као дисциплинску казну, то ће му
бити урачунато уколико кривично дело за које је изречена
казна обухвата обележја тих деликата.
При сваком урачунавању изједначују се дан притвора,
дан лишења слободе, дан затвора, осам часова рада у јавном
интересу и хиљаду динара новчане казне.
VIII. МЕРЕ УПОЗОРЕЊА
1. Појам и сврха
Условна осуда и судска опомена чине посебну врсту кри -
вичних санкција које се уобичајено називају мерама упозорења,
односно адмонитивним санкцијама. Сврха условне осуде и
судске опомене јесте остваривање принципа да је казна, а
нарочито казна лишења слободе, крајње средство, односно
да не треба примењивати строже санкције све док се општа
сврха кривичних санкција може постићи блажом врстом
санкције. Ово се нарочито односи на лакша кривична дела,
где је и даље владајуће схватање да треба избегавати крат -
котрајне казне лишења слободе. Ове санкције су претежно
специјално-превентивног карактера и окренуте су учиниоцу
кривичног дела. Међутим, оне се међусобно по неким елемен -

тима значајно разликују. Док је условна осуда реална претња
конкретно утврђеном казном која се под одређеним условима
може реализовати, судска опомена се своди на голу опомену
која дефинитивно остаје само опомена. У случају извршења
новог кривичног дела она се једино узима у обзир као ранија
осуђиваност, што може представљати отежавајућу околност
приликом одмеравања казне за то ново кривично дело.
Кривични законик одређује заједничку сврху условне
осуде и судске опомене. У оквиру опште сврхе кривичних
санкција, сврха условне осуде и судске опомене јесте да се
према учиниоцу лакшег кривичног дела не примени казна кад
се може очекивати да ће упозорење уз претњу казне (условна
осуда) или само упозорење (судска опомена) довољно утицати
на учиниоца да више не врши кривична дела.
2. Условна осуда
2.1. Настанак, системи и појам условне осуде
И данас постоје два типа условне осуде: англосаксонски
и континентални, али разлике између та два система нису
толико изражене као у време њиховог настанка (англосак -
сонски у Енглеској половином XIX века, а континентални,
или француско-белгијски, крајем тог века – у Белгији 1888,
у Француској 1891). У многим земљама постоје и мешовита
решења, или постоје условне осуде оба типа. И поред значај -
них разлика, суштина оба система условне осуде јесте да она
садржи претњу да ће се применити казна ако се осуђени не
буде придржавао одређених услова, с тим што континентални
систем подразумева претњу извршењем изречене казне, док
се код англосаксонског система не прети конкретном казном
већ довршењем кривичног поступка у коме ће се тек одме -
рити и изрећи казна која ће се извршити. Осим ове основне,
постоје и неке друге разлике између два система, као што
је одређивање заштитног надзора (пробација) уз пристанак
условно осуђеног код условне осуде англосаксонског типа.
Кривични законик преузима концепцију условне осуде

из КЗ СРЈ као самосталне кривичне санкције. И поред тога,
она је ближа континенталном типу условне осуде, пре свега
зато што је тесно везана за казну, она је претња конкретно
утврђеном казном.
Битни елементи условне осуде као самосталне кривичне
санкције у КЗ јесу утврђена казна и време проверавања. Из -
рицање и извршење утврђене казне одлажу се под условом
да условно осуђени у току времена проверавања, које суд
одређује у оквиру законског распона од једне до пет година,
не изврши ново кривично дело (члан 65. став 1. КЗ).
Условном осудом се казна „утврђује“ не само зато што је
то нужна последица постављања условне осуде као самосталне
кривичне санкције (изриче се условна осуда, а не казна), већ
је тај термин адекватнији и због тога што се казна изриче у
случају када је извесно да ће заиста бити и извршена. Напротив,
код условне осуде казна се утврђује не са циљем извршења
већ представља претњу која се под одређеним условима може
остварити.
Поред главне обавезе да не изврши ново кривично дело,
решење у КЗ предвиђа могућност постављања и других оба -
веза условно осуђеном. Осим изричито наведених обавеза
(накнада штете), то могу бити и друге обавезе, али само оне
које су предвиђене кривичноправним прописима (на пример,
она предвиђена у члану 195. став 4. КЗ). Рок за испуњење тих
обавеза утврђује суд, али он не може бити дужи од утврђеног
времена проверавања.
Мере безбедности које се изричу уз условну осуду из -
вршавају се, тј. не постоји могућност условног одлагања
њиховог извршења.
2.2. Услови за изрицање условне осуде

Услови за изрицање условне осуде су објективни (члан
66. ст. 1. и 2. КЗ) и субјективни (члан 66. ст. 3. и 4. КЗ). Објек -
тивни услови су везани за кривично дело, односно за казну,
и то или за конкретну, утврђену казну, или за прописану казну,

а субјективни за учиниоца.
Основни објективни услов јесте онај који одређује да се
условна осуда може изрећи онда када је у конкретном случају
учиниоцу утврђена казна у трајању мањем од две године.
Утврђена казна је истовремено и елемент и главни објективни
услов за изрицање условне осуде. Казна се претходно одмерава
по општим правилима за одмеравања казне, а затим утврђује
у конкретном случају. Уколико тако утврђена казна затвора
не прелази две године, суд може, уколико су и остали услови
испуњени, изрећи условну осуду.
Осим тог основног услова који се везује за конкретно
одмерену и утврђену казну, прописан је и услов који је везан
за запрећену, прописану казну. Он је допунског карактера и
има за циљ ограничење у примени условне осуде, тј. њено
искључење код тешких кривичних дела. Тако, за кривична
дела за која се може изрећи казна затвора у трајању од десет
година или тежа казна, условна осуда се не може изрећи.
Условном осудом, иначе, може бити утврђена само казна
затвора. Заједно са условном осудом којом је утврђена казна
затвора може се изрећи и новчана казна, као и казна одузи -
мања возачке дозволе. Из сврхе условне осуде и казне рада
у јавном интересу и њиховог положаја у систему кривичних
санкција произлази закључак да не би било оправдано да се
те две санкције изрекну заједно за исто кривично дело.
У погледу услова везаних за учиниоца полази се од ста -
ва да донекле треба ограничити круг лица којима се може
изрећи условна осуда. Према решењу из КЗ, условна осуда
се не може изрећи ако није протекло више од пет година од
правноснажности осуде којом је учиниоцу изречена казна
затвора за умишљајно кривично дело (члан 66. став 3).
Прописане су и околности о којима суд треба да води
рачуна о томе којим учиниоцима је оправдано изрећи условну
осуду (члан 66. став 4). Тако, суд ће посебно узети у обзир
личност учиниоца, његов ранији живот, понашање после из -
вршеног кривичног дела, степен кривице и друге околности
под којима је дело учињено. Повезујући ту одредбу са сврхом

условне осуде из члана 64. КЗ, суд ће изрећи условну осуду
онда када се може са основом очекивати да ће, с обзиром на
личност учиниоца и друге околности, упозорење уз претњу
казне довољно утицати на њега да више не врши кривична
дела, те да због тога није нужно применити казну.
2.3. Опозивање условне осуде

У случају опозивања условне осуде претња казном се
претвара у казну. Утврђена казна се изриче и извршава. До
опозивања условне осуде може доћи у три случаја: због новог
кривичног дела, због раније учињеног кривичног дела и због
неиспуњења одређених обавеза.
Опозивање условне осуде због новог учињеног кривичног
дела (члан 67. КЗ) обавезно је ако је за њега изречена казна
затвора у трајању од две године или строжа казна. Опози -
вање је факултативно ако условно осуђени у току времена
проверавања учини кривично дело за које је изречена казна
мања од две године или новчана казна. Суд ће одлучити да ли
ће опозвати условну осуду имајући у виду све околности које
се односе на учињена кривична дела и учиниоца, сродност
учињених кривичних дела, њихов значај и побуде учиниоца.
Ако учиниоцу за кривична дела утврђена у условној осуди
и за нова кривична дела треба изрећи јединствену казну од
две године затвора или тежу казну, суд је везан забраном
изрицања условне осуде.
У случају да опозове условну осуду, суд ће изрећи једин -
ствену казну применом одредаба за одмеравање казне за
кривична дела у стицају тако што ће за кривично дело за које је
изречена условна осуда узети казну утврђену у условној осуди.
Ако суд не опозове условну осуду, могуће су две ситуације.
У првој, када суд сматра да и за ново кривично дело треба
изрећи условну осуду, биће изречена само једна, нова услов -
на осуда, и то тако што ће се у тој условној осуди утврдити
нова казна (до које се долази применом одредаба члана 60. за
одмеравање казне за кривична дела извршена у стицају) и ново

време проверавања које се рачуна од дана правноснажности
пресуде. Уколико осуђени у току новог времена проверавања
поново учини кривично дело, мора доћи до опозива условне
осуде, тј. опозив је обавезан. У другој ситуацији, када суд одлучи
да за ново кривично дело изрекне затвор постојаће паралелно
и затвор и условна осуда, с тим што се време проведено на
издржавању казне затвора не рачуна у време проверавања.
До опозивања условне осуде због раније учињеног кри-
вичног дела долази када суд после њеног изрицања утврди да
је осуђени извршио кривично дело пре него што је условно
осуђен, а у питању је такво дело да не би било основа за из -
рицање условне осуде да се за њега знало. У случају опозива
поступиће исто као и када условну осуду опозива због новог
кривичног дела, тј. применом одредаба за одмеравање казне
у стицају изрећи ће јединствену казну тако што ће утврдити
казну за раније учињено кривично дело, а за кривично дело
за које је изречена условна осуда узеће казну из опозване
условне осуде као утврђену. Уколико би у питању било дело
за које би се могла изрећи условна осуда, суд ће приликом
одлучивања о томе да ли ће опозвати условну осуду имати
у виду све околности које се односе на учињена кривична
дела и учиниоца, као и јединствену казну коју би утврдио
како за раније учињено дело, тако и за оно за које је изречена
условна осуда. Ако не опозове условну осуду, за раније дело
може изрећи казну, а ако оцени да и за то дело треба изрећи
условну осуду, изрећи ће једну нову условну осуду тако што
ће утврдити нову казну и време проверавања.
Условна осуда се може опозвати и због неиспуњења одређе-
них обавеза. Ако је условном осудом условно осуђеном
одређено да врати имовинску корист прибављену извршењем
кривичног дела, или да накнади штету коју је проузроковао
кривичним делом, или да испуни неку другу обавезу пред -
виђену кривичноправним одредбама, а он не испуни ту оба -
везу у року одређеном у пресуди, суд може, у оквиру времена
проверавања, продужити рок за испуњење обавезе или може
опозвати условну осуду и изрећи казну која је утврђена у ус -

ловној осуди. Ако утврди да осуђени из оправданих разлога не
може да испуни постављену обавезу, суд ће га ослободити од
испуњења те обавезе или је заменити другом одговарајућом
обавезом предвиђеном законом.
У погледу рокова за опозивање условне осуде (члан 70.
КЗ) правило је да се условна осуда може опозвати само у току
времена проверавања. Изузетно, до опозивања условне осуде
због новог кривичног дела може доћи у року од једне године
од дана протека времена проверавања уколико је пресуда за
то дело донета после истека времена проверавања (члан 70.
став 1. КЗ).
И у случају неиспуњења неке од обавеза које су условно
осуђеном наложене (члан 65. став 2. КЗ) условна осуда се може
опозвати у року од једне године од истека времена проверавања
и одредити да се утврђена казна изврши. У случају опозивања
условне осуде због раније учињеног кривичног дела (члан 68)
такође важи додатни рок од једне године (члан 80. став 3).
2.4. Условна осуда са заштитним надзором

Наше кривично право, осим обичне условне осуде, познаје
и условну осуду са заштитним надзором (члан 71. КЗ). Услов -
на осуда са заштитним надзором представља спој елемената
континенталног и англосаксонског типа условне осуде.
Кривични законик не прописује неку посебну сврху
условне осуде са заштитним надзором. И њен циљ је да се
без примене казне изврши утицај на учиниоца да не врши
кривична дела. Разлика је у томе што је код условне осуде са
заштитним надзором потребно и активно деловање с тим
циљем, јер се не ради о учиниоцу код којег се са релативном
сигурношћу може очекивати да ће сама претња казном бити
довољна да убудуће не врши кривична дела. Тежина кривичног
дела није критеријум за опредељивање између обичне услов -
не осуде и условне осуде са заштитним надзором. Међутим,
природа учињеног кривичног дела и околности под којима је
извршено морају се ценити приликом одлучивања да ли ће се

учинилац ставити под заштитни надзор и које ће му обавезе
бити одређене. Суд мора обавезно да оцени да ли ће одређена
обавеза уз заштитни надзор позитивно утицати на учиниоца
да из истих разлога поново не учини кривично дело.
Трајање заштитног надзора може се кретати само у окви -
ру времена проверавања. Време трајања заштитног надзора
неће се поклапати са временом проверавања у два случаја,
тј. трајаће краће него сама условна осуда. Прво, могуће је да
суд приликом изрицања условне осуде одреди да заштитни
надзор траје краће од времена проверавања и, друго, ако у
току трајања заштитног надзора суд утврди да је испуњена
његова сврха, може га укинути и пре истека времена на које
је одређен. Предвиђена је и могућност укидања појединих
обавеза и пре истека рока на који су постављене, а не само
укидање заштитног надзора у целини, или пак могућност
замене појединих обавеза другим.
Садржину заштитног надзора чине поједине обавезе.
Тако, поред обавезе осуђеног да се јавља органу надлежном за
вршење заштитног надзора у роковима које тај орган одреди, КЗ
прописује и могућност постављања осуђеном, уз условну осуду,
и следећих обавеза: 1) оспособљавање учиниоца за одређено
занимање, 2) прихватање запослења које одговара способностима
осуђеног, 3) испуњавање обавеза издржавања породице, чувања
и васпитања деце и других породичних обавеза, 4) уздржавање
од посећивања одређених места, локала или приредби, ако то
може бити прилика или подстицај за поновно вршење кри -
вичних дела, 5) благовремено обавештавање о промени места
боравка, адресе или радног места, 6) уздржавање од употребе
дрога или алкохолних пића, 7) лечење у одговарајућој здрав -
ственој установи, 8) посећивање одређених професионалних
и других саветовалишта и установа и поступање по њиховим
упутствима, и 9) отклањање или ублажавање штете причињене
кривичним делом, а нарочито измирење са жртвом кривичног
дела (члан 73. КЗ). Суд може наложити условно осуђеном само
неку од обавеза које су предвиђене законом.
У случају да условно осуђени не испуњава наложене

обавезе суд га може опоменути, наложену обавезу заменити
другом, продужити трајање обавезе и, најзад, може условну
осуду опозвати због неиспуњавања обавезе.
3. Судска опомена
Судска опомена, заједно са условном осудом, представља
у нашем кривичном праву самосталан тип санкције која се
назива мером упозорења (адмонитивне санкције). Судска
опомена је најблажа санкција за пунолетне учиниоце и не
доводи до ограничавања права и слобода учиниоца. Као
облик реаговања, намењена је најлакшим облицима крими -
налитета. Она значи социјално-етички прекор за учињено
кривично дело и истовремено упозорење учиниоцу да ако
поново изврши кривично дело, може очекивати примену неке
строже кривичне санкције. То се не чини тако експлицитно
као код условне осуде, нити пак постоји механизам који као
код условне осуде у случају новог кривичног дела актуелизује
и питање санкције за већ учињено кривично дело.
Судска опомена је санкција са наглашеним специјал -
но-превентивним дејством, окренута пре свега примарним
делинквентима учиниоцима лакших кривичних дела.
За изрицање судске опомене потребно је да кумулативно
буду испуњена два услова: 1) да је реч о кривичном делу за
које је прописан затвор до једне године или новчана казна и
2) да је кривично дело учињено под таквим олакшавајућим
околностима које га у конкретном случају чине нарочито
лаким (члан 77. став 1. КЗ). У односу на први услов пред -
виђен је и изузетак: под условима одређеним код неких
кривичних дела код којих је то изричито прописано, судска
опомена се може изрећи и онда када је прописан затвор до
три године (члан 77. став 2. КЗ). На пример, то је прописано
код тзв. опасне лаке телесне повреде када је учинилац био
изазван непристојним или грубим понашањем оштећеног
При одлучивању да ли ће изрећи судску опомену суд ће,

водећи рачуна о сврси судске опомене, посебно узети у об -
зир личност учиниоца, његов ранији живот, понашање после
извршеног кривичног дела, однос према жртви кривичног
дела, степен кривице и друге околности под којима је дело
учињено (члан 77. став 4. КЗ). То значи да, поред посебног
узимања у обзир личности учиниоца, суд треба да процењује
и неке околности из члана 54. КЗ (олакшавајуће и отежавајуће
околности).
Судска опомена се може изрећи и за кривична дела у
стицају ако за свако од тих дела постоје услови за изрицање
судске опомене (члан 77. став 3. КЗ).
Судска опомена се, мада из сасвим различитих разлога,
не може примењивати у односу на две категорије лица. Она
се не може изрећи малолетном лицу јер у оквиру васпитних
мера упозорења и усмеравања постоји судски укор који је по
својој садржини и сврси истоветан са судском опоменом (члан
14. ЗОМУКД). Судска опомена се не може изрећи ни војним
лицима за кривична дела против Војске Србије (члан 77. став
5. КЗ). Њима се за војна кривична дела, уколико је прописана
казна затвора до три године, и иначе уместо кривичне санкције
може изрећи дисциплинска казна ако је дело добило нарочито
лак вид и ако то захтевају интереси службе (члан 429. КЗ).
Нови ЗКП полази од тога да и судску опомену као и остале
кривичне санкције пунолетном учиниоцу за учињено кривично
дело треба изрицати пресудом (а не решењем као раније).
Уз судску опомену може се изрећи већина мера без -
бедности које предвиђа КЗ (члан 80. став 4). То су обавезно
лечење наркомана, обавезно лечење алкохоличара, забрана
вршења позива, делатности и дужности, забрана управљања
моторним возилом, одузимање предмета и јавно објављи -
вање пресуде. Судска опомена не повлачи правне последице
осуде (члан 94. став 2. КЗ). Брише се из казнене евиденције
наступањем законске рехабилитације ако осуђени у року од
једне године од дана правноснажности судске одлуке не учини
ново кривично дело.
IX. МЕРЕ БЕЗБЕДНОСТИ

1. Настанак мера безбедности
Мада се неке мере безбедности јављају и пре него што су
се појмовно и терминолошки издвојиле од казне, уобичајено
је да се њихово прихватање као кривичних санкција посебног
типа везује тек за почетак XX века. Одлучујућу улогу у томе
имале су одређене кривичноправне школе и борба мишљења
која се између њих водила. Први законски пројекат који
предвиђа мере безбедности као посебан тип санкције јесте
Преднацрт швајцарског кривичног законика из 1893. године.
Први законски пројекат код нас који и терминолошки раз -
ликује мере безбедности у односу на казну јесте Пројекат
српског КЗ у редакцији из 1911. године. Двадесетих и три -
десетих година XX века у многе кривичне законике уводе
се мере безбедности као посебна врста кривичних санкција,
садржински и системски одвојене од казне, а данас их познају
скоро сва савремена кривична законодавства. Од тада, и у
законодавству и у теорији, доминира концепт дуалистичког
система кривичних санкција. У време настанка и прихватања
тог концепта постојала је релативно јасна граница између
казне и мера безбедности. Казни се као сврха постављала
одмазда, морална опомена и генерална превенција кроз
застрашивање, а мерама безбедности лечење и поправљање
учиниоца кривичног дела, односно отклањање опасности од
поновног вршења кривичног дела.
2. Појам, сврха и врсте мера безбедности

Постизање циљева кривичноправне заштите казном врши
се у првом реду на генерално-превентивном плану. Код мера
безбедности специјална превенција је у првом плану, генерална
превенција је споредан ефекат који је изражен у знатно мањој
мери него код казне, или је сасвим одсутан. Даље, казна зна -
чи и социјално-етички прекор одговорном учиниоцу, док је
мера безбедности вредносно неутрална санкција заснована
на опасности учиниоца у смислу поновног вршења кривичног
дела. Казна се никада не сме изрећи (или не изрећи) само

због специјалне превенције, док је код мера безбедности то
не само могуће него и правило. Мере безбедности и данас,
као и приликом њиховог настанка, постоје зато да се казна
сувише не оптерети специјално-превентивним задацима и
зато што се као основ за примену казне опасност учиниоца
не сме стављати на прво место.
Када су у питању одређени учиниоци кривичних дела
и одређене ситуације, сама казна не може бити довољан
и адекватан начин реаговања на вршење кривичних дела.
Док је казна, односно претња казном окренута пре свега
потенцијалним учиниоцима, мере безбедности су кривичне
санкције предвиђене да буду реакција на индивидуалну опас -
ност учиниоца (осим мере безбедности одузимања предмета
којој је циљ отклањање опасности од неке ствари). Опасност
учиниоца се схвата као опасност од вршења нових кривич -
них дела. То не значи да се примена мера безбедности везује
за одређене типове делинквената, нити да су прихватљиве
биолошке, односно биопсихолошке интерпретације појма
опасности учиниоца.
Избор, врста и трајање мере безбедности одређују се на
основу процене опасности учиниоца. Кривично дело ни при -
ближно нема онај значај који има код примене казне. Ипак,
оно може бити значајан индикатор за утврђивање опасности
учиниоца.
Према члану 78. КЗ, сврха мера безбедности састоји се
у отклањању стања или услова који могу утицати на то да
учинилац убудуће врши кривична дела. Код појма „стања“
доминирају субјективни, а код појма „услови“ објективни
елементи. За примену мера безбедности тражи се постојање
стања или услова на основу којих се са високим степеном
вероватноће може закључити да ће учинилац поново вршити
кривична дела, као и да се мером безбедности могу отклонити
та стања или услови.
Наше кривично право предвиђа једанаест мера без -
бедности: 1) обавезно психијатријско лечење и чување
у здравственој установи; 2) обавезно психијатријско лечење

на слободи; 3) обавезно лечење наркомана; 4) обавезно ле -
чење алкохоличара; 5) забрана вршења позива, делатности
или дужности; 6) забрана управљања моторним возилом;
7) одузимање предмета; 8) протеривање странца из земље;
9) јавно објављивање пресуде; 10) забрана приближавања и
комуникације са оштећеним, и 11) забрана присуствовања
одређеним спортским приредбама. Наведене мере се могу
класификовати по различитим критеријумима. Уобичајене су
поделе на мере безбедности медицинског карактера и остале
мере безбедности, на мере безбедности личног и стварног
карактера, као и на мере безбедности са лишењем слободе и
без њега. Могуће их је поделити и на обавезне и факултативне,
као и на оне које се изричу самостално и оне које се изричу
уз неку другу кривичну санкцију.
Трајање мера безбедности посебно је одређено код сваке
поједине мере безбедности. Једина мера безбедности чије
је трајање неодређено и неограничено јесте обавезно пси -
хијатријско лечење и чување у здравственој установи. То значи
да нити суд одређује њено трајање приликом изрицања, нити
пак закон временски ограничава најдуже могуће трајање те
мере (што значи да постоји могућност да лице које је упућено
у здравствену установу у њој остане доживотно).
Предвиђене мере безбедности су, по правилу, санкције
допунског карактера. Већина мера безбедности може се из -
рећи уз казну, условну осуду, судску опомену или ослобођење
од казне (мере безбедности из чл. 83, 84, 85, 86, 87. и 89. КЗ),
а мере безбедности забране управљања моторним возилом
и одузимање предмета и уз судску опомену или ослобођење
од казне. Мере безбедности протеривања странца из земље
(члан 88). и забране присуствовања одређеним спортским
приредбама (члан 89б) изричу се уз казну или уз условну
осуду. Мере безбедности обавезног психијатријског лечења и
чувања у здравственој установи (члан 81) и обавезног лечења
на слободи (члан 82) изричу се битно смањено урачунљи -
вом учиниоцу уз казну или условну осуду (члан 80. став 2).
Мера безбедности забране приближавања и комуникације са

оштећеним може се изрећи ако је учиниоцу изречена новчана
казна, рад у јавном интересу, одузимање возачке дозволе,
условна осуда и судска опомена.
Само када је у питању неурачунљив учинилац могуће је
самостално изрећи две мере безбедности: меру безбедности
обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој
установи и меру обавезног психијатријског лечења на слободи.
Уз ове две мере могу се изрећи и мере безбедности: забрана
вршења позива, делатности или дужности, забрана управљања
моторним возилом и одузимање предмета.
3. Обавезно психијатријско лечење

и чување у здравственој установи
Мера безбедности обавезног психијатријског лечења и
чувања у здравственој установи може се применити према
учиниоцу који је кривично дело учинио у стању битно смањене
урачунљивости или учиниоцу који је у стању неурачунљи-
вости учинио противправно дело предвиђено у закону као
кривично дело.
За примену ове мере безбедности морају бити испуњена два
услова: постојање озбиљне опасности да ће учинилац учинити
теже кривично дело, као и да је за отклањање те опасности
потребно његово лечење и чување у здравственој установи
(члан 81. став 1. КЗ). Постојање озбиљне опасности заснива
се на прогнози будућег понашања учиниоца, у смислу високог
степена вероватноће да ће понављати тежа кривична дела услед
неког од психичких стања која су водила неурачунљивости,
односно битно смањеној урачунљивости. У погледу тога шта
се сматра тежим кривичним делом као критеријум се може
користити иста запрећена казна која је услов за кажњавање
покушаја кривичног дела (пет година или тежа казна).
Други услов за примену ове мере безбедности, да је ради
отклањања опасности учиниоца потребно његово лечење и
чување у здравственој установи, уједно је и критеријум за
избор између те мере и мере безбедности обавезног пси -

хијатријског лечења на слободи (члан 82. КЗ) када је реч о
неурачунљивом учиниоцу. Код процене да ли је нужна ова
мера или је у односу на неурачунљивог учиниоца довољно
лечење на слободи, пресудно је стручно мишљење вештака
психијатра. Реч је о процени интензитета опасности и могућ -
ности да се она отклони, односно о утврђивању потребних
мера за отклањање те опасности.
Док се у односу на неурачунљиве учиниоце ова мера
безбедности изриче као самостална санкција, битно смањено
урачунљивим учиниоцима изриче се уз казну и извршава се
пре казне (викаријски систем). Уколико је такав учинилац у
установи за извршавање ове мере провео онолико колико је
трајала изречена казна затвора или дуже, тиме је уједно из -
држао и казну. Ако је то време краће, суд ће одлучити да ли
ће га упутити на издржавање остатка казне или ће га пустити
на условни отпуст. При одлучивању суд ће, поред услова за
условни отпуст, нарочито узети у обзир успех лечења и здрав -
ствено стање осуђеног, као и време проведено у здравственој
установи и остатак казне коју осуђени није издржао. Уколико
је осуђени пуштен на условни отпуст, постоји могућност при -
мене мере безбедности обавезног психијатријског лечења на
слободи за време док условни отпуст траје.
У вези са могућношћу да битно смањено урачунљив учи -
нилац проведе у здравственој установи дуже време од изречене
казне, треба приметити да то несумњиво произлази из изричите
одредбе КЗ (члан 81. став 4. КЗ), али да се такво решење кри -
минално-политички може довести у сумњу. Реч је о учиниоцу
кривичног дела где је казна основна санкција. Неспојиво је са
начелом кривице учиниоцу кривичног дела изрицати санкције
које значе лишење слободе неодређеног трајања.
Ова мера безбедности изриче се на неодређено време, а
о отпуштању из здравствене установе одлучује суд решењем
након спровођења посебног поступка. Тај поступак се спроводи
по службеној дужности, на предлог здравствене установе или
на предлог органа старатељства.
4. Обавезно психијатријско лечење на слободи

Мера безбедности обавезног психијатријског лечења на
слободи изриче се самостално неурачунљивом учиниоцу. Може
се у два случаја изрећи и битно смањено урачунљивом лицу:
уз условну осуду, а у другом случају када је битно смањено
урачунљив учинилац после обуставе извршавања мере из
члана 81. КЗ пуштен на условни отпуст, у ком случају му се,
као што је већ речено, може изрећи обавезно психијатријско
лечење на слободи.
Услови за примену ове мере безбедности у односу на
ону из члана 81. КЗ разликују се највише у односу на процену
начина отклањања опасности учиниоца. Наравно, код битно
смањено урачунљивог учиниоца, због природе ове мере, она се
не изриче уз казну затвора већ уз условну осуду. Такође је реч
о неурачунљивом или битно смањено урачунљивом учиниоцу
који је опасан, али је за отклањање те опасности довољно његово
лечење на слободи. У савременој психијатрији постоје схватања
да се у неким случајевима бољи успех у лечењу може постићи
без хоспитализације, у нормалним животним условима. Ина -
че, опасност мора бити озбиљна као и код мере безбедности
обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој ус -
танови, али се не захтева да то буде опасност од вршења тежих
кривичних дела већ опасност да ће неурачунљиви учинилац
учинити било које противправно дело у закону предвиђено
као кривично дело, односно да ће битно смањено урачунљиви
учинилац учинити било које кривично дело.
Ова мера безбедности може трајати најдуже три године.
У вези с тим, не виде се довољно уверљиви разлози за такво
временско ограничење. Законодавац је вероватно пошао од
тога да ову меру безбедности треба примењивати у лакшим
случајевима када није потребно неко дуже лечење. Но, и
у лакшим случајевима није увек искључена потреба дужег
психијатријског лечења.
Могућност претварања ове мере у меру безбедности
обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој
установи постоји у два случаја: када се учинилац не подвргне
лечењу, односно када га самовољно напусти, и када и поред

лечења учинилац постане толико опасан за околину да је
потребно његово лечење и чување у здравственој установи.
Постоји и обрнута могућност, тј. обавезно психијатријско
лечење на слободи може се изрећи неурачунљивом учиниоцу
када суд на основу резултата лечења утврди да више није по -
требно његово чување и лечење у здравственој установи, већ
да је довољно само лечење на слободи (члан 82. став 2. КЗ).
Кривични законик предвиђа и значајну могућност да
се ова мера извршава институционално, тј. у одговарајућој
здравственој установи, али не дуже од петнаест дана непре -
кидно, односно два месеца укупно.
5. Обавезно лечење наркомана

Мера безбедности обавезног лечења наркомана предвиђена
је за учиниоце који су кривично дело извршили услед завис-
ности од употребе опојних дрога. При томе се не тражи да је
учинилац у време извршења кривичног дела био под утицајем
дроге. Штавише, ако је дело учињено у стању неурачунљиво -
сти до којег је дошло употребом дроге, не постоји могућност
примене ове мере безбедности (та би могућност постојала
само онда када би се стекли услови за примену института
actiones liberae in causa), већ евентуално мере безбедности
из члана 81. или члана 82. КЗ. Потребно је да је дело резултат
зависности од употребе опојних дрога, односно да постоји
узрочна веза између учињеног дела и зависности учиниоца од
дроге. Поред овог услова, мора кумулативно бити остварен
још и услов да код учиниоца постоји озбиљна опасност да ће
услед ове зависности и даље вршити кривична дела.
Ова мера безбедности се може изрећи уз казну затвора,
новчану казну, условну осуду, судску опомену или ослобођење
од казне. Кривични законик прописује трајање ове мере, као
и општа правила о њеном извршењу.
У случају када се изриче уз казну затвора, мера безбедности
обавезног лечења наркомана може трајати и дуже од изречене
казне затвора, али њено укупно трајање у том случају не може

бити дуже од три године. Раније је ово питање било спорно јер
га закон није регулисао, па су се у пракси и теорији јавила два
супротна става. Што се криминално-политичких разлога тиче,
није оправдано дозволити неограничено трајање ове мере, па је
стога, ако је већ законодавац дозволио могућност да она може
трајати и дуже од казне затвора, оправдано да се њено трајање
ограничи временом које је предвиђено у случају да се изриче уз
друге санкције које не подразумевају лишење слободе (три године).
Ако је изречена уз казну затвора, мера безбедности оба -
везног лечења наркомана извршава се у заводу за извршење
казне затвора или у одговарајућој здравственој или другој
специјализованој установи. Време проведено у установи за
лечење урачунава се у казну затвора.
У случају да је изречена уз новчану казну, условну осуду,
судску опомену или ослобођење од казне, мера безбедности
обавезног лечења наркомана извршава се на слободи (тј. лечење
се спроводи амбулантно) и може трајати највише три године.
Ако се учинилац без оправданих разлога не подвргне
лечењу на слободи или лечење самовољно напусти, суд ће
одредити да се ова мера принудно изврши у здравственој или
у другој специјализованој установи.
6. Обавезно лечење алкохоличара

Услови за примену мере безбедности обавезног лечења
алкохоличара у основи су исти као и код мере безбедности
обавезног лечења наркомана, само што је овде реч о завис -
ности од алкохола. Дакле, за изрицање ове мере безбедности
неопходно је да је кривично дело учињено услед зависности
од употребе алкохола и да услед ове зависности и даље постоји
озбиљна опасност да ће учинилац и даље да врши кривична
дела. То значи да је за примену ове мере безбедности важно
разликовати обично пијанство од алкохолизма. Код већине
људи који узимају алкохолна пића не долази до зависности,
односно алкохолизма, што значи да нису остварени услови
за примену ове мере безбедности. За разлику од наркомана,

алкохоличари чешће врше кривична дела под непосредним
утицајем алкохола. Уколико је дошло до стања неурачунљиво -
сти, и ова мера безбедности може бити изречена уколико су
остварени услови за примену института actiones liberae in causa.
Ова мера безбедности може се изрећи уз казну затвора, нов -
чану казну, условну осуду, судску опомену и ослобођење од казне.
У случају када се изриче уз казну затвора, мера безбедности
обавезног лечења алкохоличара ограничена је трајањем казне
затвора. У том погледу постоји значајна разлика у односу на меру
безбедности обавезног лечења наркомана. Мера безбедности
обавезног лечења алкохоличара може трајати краће од те казне
(уколико је престала потреба за даљим лечењем), али не и дуже.
Ако је изречена уз казну затвора, ова мера се изврша -
ва у заводу за извршење казне затвора или у одговарајућој
здравственој или другој специјализованој установи. Време
проведено у установи за лечење урачунава се у казну затвора.
У случају да је изречена уз новчану казну, условну осуду,
судску опомену или ослобођење од казне, мера безбедности оба -
везног лечења алкохоличара извршава се на слободи (тј. лечење
се спроводи амбулантно) и не може трајати дуже од две године.
Ако се учинилац без оправданих разлога не подвргне
лечењу на слободи или лечење самовољно напусти, суд ће
(као и код мере безбедности обавезног лечења наркомана)
одредити да се ова мера принудно изврши у здравственој или
у другој специјализованој установи.
7. Забрана вршења позива,

делатности и дужности
Мера безбедности забране вршења позива, делатности
или дужности може се изрећи како урачунљивом учиниоцу,
тако и неурачунљивом учиниоцу. Урачунљивом учиниоцу се
изриче уз казну, условну осуду, судску опомену или ослобођење
од казне, а неурачунљивом учиниоцу уз меру безбедности из
члана 81. или члана 82. КЗ.
Ова мера безбедности се састоји у забрани вршења:

1) одређеног позива, 2) одређене службе, 3) одређене делат -
ности, или 4) свих или неких дужности везаних за располагање,
коришћење, управљање или руковање туђом имовином или за
чување те имовине. У пресуди којом се изриче ова мера мора
бити тачно одређено на шта се забрана односи.
Mерa безбедности забране вршења позива, делатности
или дужности може се изрећи уколико је даље вршење такве
делатности од стране учиниоца опасно. Опасност треба схва -
тити у смислу опасности од вршења кривичних дела у вези са
вршењем неког позива, делатности или дужности.
У случају када је ова мера изречена уз условну осуду, суд
може при изрицању условне осуде одредити да ће се та осуда
опозвати ако учинилац прекрши забрану вршења позива,
делатности или дужности.
Ова мера безбедности може трајати од једне до десет го -
дина рачунајући од дана правноснажности одлуке, с тим да се
време проведено у затвору, односно у здравственој установи
у којој је извршена нека мера медицинског карактера не ура -
чунава у време трајања мере. Трајање изречене мере се може
накнадно, ако су протекле три године, под одређеним условима,
одлуком суда скратити (члан 90. КЗ). Помиловањем се може
одредити укидање или краће трајање ове мере безбедности.
8. Забрана управљања моторним возилом

Мера безбедности забрана управљања моторним возилом
(члан 86. КЗ) предвиђена је за учиниоце кривичних дела угро-
жавања јавног саобраћаја. Она се може изрећи ако тежина
учињеног дела, околности под којима је дело извршено или
раније кршење саобраћајних прописа од стране учиниоца
показују да је опасно да он и даље управља моторним возилом
одређене врсте или категорије.
Забрана се мора односити на управљање моторним во -
зилом одређене врсте или категорије. Тако, на пример, ако
је извршилац извршио кривично дело угрожавања јавног
саобраћаја возећи аутобус (Д категорија), њему ће се изрећи
мера безбедности забране управљања само возилом Д кате -

горије, а не свих категорија.
Мера безбедности се извршава одузимањем возачке
дозволе одређене врсте или категорије.
Када се ова мера изриче лицу које нема положен возачки
испит, онда се она састоји у забрани издавања возачке дозволе
(а не у забрани полагања возачког испита).
Забрана управљања моторним возилом може се изрећи
и лицу које има страну возачку дозволу, у ком случају она
обухвата забрану коришћења те дозволе на територији Србије.
Закон прописује временски распон у оквиру којег се из -
риче ова мера безбедности. Она може трајати од три месеца
до пет година.
У случају када је ова мера изречена уз условну осуду,
постоји могућност опозивања условне осуде ако учинилац
прекрши забрану управљања моторним возилом.
Помиловањем се може укинути или одредити краће
трајање ове мере безбедности.
Суд у оквиру прописаног распона одређује трајање ове
мере. Њено трајање се, на основу судске одлуке, може накнадно
скратити ако су протекле три године (члан 90. КЗ).
У начелу, изрицање ове мере безбедности је факултативног
карактера. Међутим, законом се може прописати обавезно
изрицање ове мере безбедности (члан 86. став 7. КЗ).
9. Одузимање предмета
За разлику од осталих мера безбедности које су све личне
природе, у нашем систему кривичних санкција мера безбед -
ности одузимања предмета једина је мера безбедности стварног
карактера. Као споредна казна, она је одавно позната у кри -
вичним законодавствима. Претварањем у меру безбедности,
она је једним својим делом ипак задржала и карактер казне.
Одузети се могу они предмети који су употребљени за
извршење кривичног дела, који су били намењени извршењу
кривичног дела и који су настали извршењем кривичног дела

(члан 87. став 1. КЗ). Иако се говори о три врсте предмета
који могу бити одузети применом ове мере безбедности,
реч је у ствари о две врсте предмета. Наиме, чињеница да
ли су предмети који представљају средство извршења били
употребљени или нису не мења њихову природу. Зато се може
говорити о две групе предмета. То су: предмети који су били
употребљени или намењени за извршење кривичног дела
(instrumenta sceleris) и предмети који су настали извршењем
кривичног дела (producta sceleris).
Предмети који су били употребљени или намењени за из -
вршење кривичног дела јесу они предмети којима се предузима
радња извршења, који су употребљени приликом извршења
кривичног дела или су томе били намењени. Предмети који
се користе за предузимање припремних радњи или предмети
које учинилац користи после извршења кривичног дела нису
предмети који су били употребљени или намењени за извршење
кривичног дела и зато не представљају предмете који се могу
одузети применом ове мере безбедности. Тако, на пример,
није предмет у том смислу путничко возило које је учинилац
користио да би се превезао до места извршења кривичног дела,
да би превезао ствари прибављене извршењем кривичног дела
или да би побегао после извршења кривичног дела.
Ова мера безбедности се не примењује у односу на предмете
који нису настали извршењем кривичног дела већ представљају
корист до које је учинилац дошао његовим извршењем. У том
случају примењује се мера одузимања имовинске користи.
2009. године битно мења услове за примену мере безбедности
одузимања предмета. Више се не захтева да је предмет у
својини учиниоца, те да је само изузетно (била су предвиђена
два изузетка) предмет могао бити одузет и онда када није у
својини учиниоца. У ствари, ранија два изузетка претворена су
у правило, односно услове за примену ове мере безбедности.
То су случајеви када и даље постоји опасност да ће одређени
предмет бити употребљен за извршење кривичног дела, као и
када је то неопходно ради заштите опште безбедности. Закон

о изменама и допунама Кривичног законика из 2009. године
додаје и трећи случај, који је такође постојао као изузетак у
ранијем југословенском кривичном праву, а то је када разлози
морала то налажу. Овакво решење, с једне стране, проширује
поље примене ове мере безбедности, али га, с друге стране,
и сужава. Наиме, више се не захтева да је предмет у својини
учиниоца, тј. то је околност која је према новом решењу иреле -
вантна. Тиме се доводи у питање и карактер ове мере у смислу
да ли она суштински уопште представља кривичну санкцију
с обзиром на то да се њом не одузима или ограничава неко
право учиниоца кривичног дела. Она може бити примењена
чак и према жртви кривичног дела (ако је, на пример, кривич -
но дело учињено предметом који је украден). С друге стране,
сужавање се огледа у томе што се (алтернативно) постављају
три услова који морају бити испуњени за одузимање предмета,
тј. услови који су код ранијег решења само допуштали да се
предмет одузме и онда када није у својини учиниоца.
Чињеница да је предмет у својини неког трећег лица,
а не учиниоца, нема никаквог значаја за примену ове мере
безбедности, али власник тог предмета има право на накнаду
штете од учиниоца због његовог одузимања.
Примена мере безбедности одузимања предмета је у начелу
факултативног карактера. Међутим, законом се може предвидети
обавезна примена ове мере безбедности, што је и учињено код
неких кривичних дела (на пример, код кривичног дела фалсифи -
ковања новца прописано је обавезно одузимање лажног новца
насталог извршењем тог кривичног дела). Осим тога, законом
се може одредити и обавезно уништавање одузетих предмета
(на пример, код кривичног дела неовлашћеног искоришћавања
ауторског дела или предмета сродног права из члана 199. КЗ).
10. Протеривање странца из земље

Протеривање странца из земље састоји се у протеривању
са територије Србије лица страног држављанства или лица
без држављанства за време које одреди суд у оквиру законског
распона од једне до десет година. Као услов за примену ове мере

безбедности закон поставља непожељност боравка странца
на територији Србије и упућује суд да приликом одлучивања
о њеном изрицању узме у обзир природу и тежину учињеног
кривичног дела, побуде из којих је кривично дело учињено, начин
извршења кривичног дела и друге околности које указују на ту
непожељност. Непожељност боравка странца на територији
Србије постоји пре свега у случају када се може закључити да
постоји опасност да ће странац и даље вршити кривична дела.
Кривични законик сада (за разлику од ранијег решења)
директно упућује на то да приликом изрицања ове мере и
одређивања њеног трајања треба имати у виду и тежину из -
вршеног кривичног дела, што значи да треба водити рачуна
о принципу сразмерности. Оправдање за то лежи у природи
ове санкције. Иако није прихватљиво мишљење да је у сушти -
ни реч о казни, тешко се може порећи чињеница да та мера,
нарочито у неким случајевима, има и извесне особине казне.
У неким случајевима она представља зло које се наноси учи -
ниоцу кривичног дела, иако јој то није циљ. На пример, ова
мера безбедности има сасвим другачију тежину за странца
који живи у Србији где има породицу и где ради или студира,
у односу на странца који је у транзиту.
Спорно је да ли се ова мера безбедности може изрећи
странцу који је добио азил. Полазећи од смисла и циља инсти -
тута азила, прихватљивије би било тумачење које искључује
ту могућност за време док странац ужива право азила.
Помиловањем се може укинути или одредити краће
трајање ове мере безбедности.
11. Јавно објављивање пресуде

Кривични законик предвиђа могућност примене ове мере
безбедности у две ситуације. Прва је када је кривично дело
учињено путем средстава јавног информисања. Циљ ове мере
безбедности јесте да у том случају, с обзиром на начин извр -
шења, отклони неке даље штетне последице учињеног дела.
У другом случају, мера безбедности јавног објављивања пре -

суде може се изрећи за кривично дело које је проузроковало
опасност за живот или тело људи, под условом да објављи -
вање пресуде може да допринесе да се отклони или умањи та
опасност. То долази у обзир нарочито код неких кривичних
дела (нпр. против здравља људи, против животне средине или
против опште сигурности људи и имовине).
Пресуда се објављује о трошку учиниоца кривичног дела.
Суд одлучује да ли ће се објавити у целини или у изводу. Када
је реч о кривичном делу учињеном путем средстава јавног
информисања, суд може одлучити да се пресуда објави истим
путем (тј. у истом средству јавног информисања).
Ова мера безбедности се изриче уз осуду на казну, условну
осуду, судску опомену или уз ослобођење од казне.
Изрицање ове мере је у начелу факултативно, али се може
законом предвидети и обавезно објављивање пресуде. И у том
случају суд одлучује да ли ће се пресуда објавити у целини или
у изводу, као и путем којег средства јавног информисања ће
се објавити.
С обзиром на природу ове мере и њену сврху, одређен је
кратак рок у коме се она мора извршити. То је тридесет дана
од дана правноснажности пресуде.
12. Забрана приближавања и комуникације

са оштећеним
Ову меру безбедности уводи ЗИД КЗ. Иако се могу наћи
разлози за њено криминално-политичко оправдање, не делује
убедљиво њено сврставање у мере безбедности. С једне стра -
не, питање је да ли она по свом значају заслужује издвајање у
засебну кривичну санкцију, а с друге стране, да ли се њеним
предвиђањем као мере безбедности може обезбедити њена
ефикасна примена. Не решава се ни ситуација када осуђени
коме је изречена ова мера прекрши забрану. У вези са изне -
тим приговорима, боље решење је било да се она предвиди
као једна од обавеза у оквиру заштитног надзора под који
се може ставити учинилац коме је изречена условна осуда,

у ком случају би постојала могућност опозива условне осуде
уколико не испуњава ову обавезу.
Закон о изменама и допунама Кривичног законика у новом
члану 89а предвиђа да „суд може учиниоцу кривичног дела
забранити приближавање оштећеном на одређеној удаљености,
забранити приступ у простор око места становања или места
рада оштећеног и забранити даље узнемиравање оштећеног,
односно даљу комуникацију са оштећеним, ако се оправдано
може сматрати да би даље вршење таквих радњи учиниоца
кривичног дела било опасно по оштећеног“ (став 1). У вези
са тумачењем и применом ове одредбе може се јавити више
спорних питања. Биће потребно да се у судској пракси прециз -
није одреди већина појмова из наведене одредбе („одређена
удаљеност“, „простор око места становања“ и „простор око
места рада“, „даље узнемиравање и даља комуникација“), за -
тим шта учинити ако постоји сагласност оштећеног и друго.
Ова мера безбедности може трајати најдуже три године.
Приликом њеног изрицања суд одређује време њеног трајања.
Међутим, закон је пропустио да пропише колико најкраће
може да траје ова мера безбедности. Било је спорно које би то
минимално трајање било у складу са природом и сврхом ове
мере. Овај пропуст отклоњен је Законом о изменама и допу -
нама КЗ из 2012. тако што је одређено да она не може трајати
краће од шест месеци. У њено трајање не урачунава се време
проведено у притвору, као ни свако друго лишење слободе у
вези са кривичним делом. Законом је предвиђена и могућност
да се ова мера безбедности може укинути и пре времена на
које је изречена ако престану разлози због којих је изречена.
13. Забрана присуствовања одређеним

спортским приредбама
Забрана присуствовања одређеним спортским приредбама
је нова мера безбедности која је уведена крајем 2009. (члан
89б). Повод за прописивање ове мере безбедности били су
нереди и вршење кривичних дела у току, пре и непосредно

после фудбалских утакмица.
Суд може учиниоцу кривичног дела изрећи меру забране
присуствовања одређеним спортским приредбама када је то
ради заштите опште безбедности неопходно. Мера безбедности
се може изрећи уз казну или условну осуду. Општу безбедност,
као услов за изрицање, треба схватити као безбедност људи
(њиховог живота и тела) и имовине. Може се приметити да је
овај услов недовољан и да је требало прописати и услов који
би се везивао за врсту и тежину учињеног кривичног дела.
Осим тога, могло би да буде спорно да ли би суд приликом
изрицања ове мере безбедности требало да прецизира које
су то „одређене“ спортске приредбе (нпр. да ли је довољно
да се забрана односи на присуствовање свим фудбалским
утакмицама или би то требало ближе одредити: у ком граду,
односно између којих тимова, на ком стадиону и сл.).
Одредбом КЗ (члан 89б став 2) прописано је да се ова
мера безбедности извршава на тај начин што је учинилац
кривичног дела дужан да се непосредно пре почетка вре -
мена одржавања одређених спортских приредби лично јави
службеном лицу у подручној полицијској управи, односно
полицијској станици на подручју на којем се учинилац затекао
и да борави у њиховим просторијама за време одржавања
спортске приредбе. У вези с тим поставља се питање како
начелног, тако и организационо-техничког карактера. Прво,
овде је у ствари реч о некој врсти превентивног полицијског
притвора. „Боравити“ у овом случају значи, у ствари, бити
лишен слободе. Друго, смештајни капацитети у полицијским
управама, односно станицама су ограничени, а и боравак дру -
гих лица у њиховим просторијама ометао би нормалан рад.
Даље, шта чинити пре и после спортске приредбе? У пракси
се нереди и кривична дела често догађају уочи одржавања
спортских приредби и после њих.
Време трајања ове мере одређује суд приликом њеног
изрицања, с тим што то време не може бити краће од једне
нити дуже од пет година, рачунајући од дана правноснажности
одлуке. Уколико је учинилац осуђен на казну затвора, време

проведено на издржавању те казне не урачунава се у време
трајања ове мере.
У случају да је ова мера безбедности изречена уз условну
осуду, суд ће одредити да ће се та осуда опозвати ако учини -
лац прекрши забрану присуствовања одређеним спортским
приредбама, односно ако се непосредно пре почетка времена
одржавања одређених спортских приредби лично не јави
службеном лицу у подручној полицијској управи, односно
полицијској станици.
Ако после издржане казне затвора учинилац прекрши
забрану присуствовања одређеним спортским приредбама,
односно ако не изврши дужност јављања, суд који је изрекао
меру из става 1. овог члана може га казнити затвором од
тридесет дана до три месеца. Овде је, у ствари, реч о пропи -
сивању својеврсног кривичног дела у Општем делу КЗ, што
је, начелно, неприхватљиво, као што је неприхватљива и фа -
култативност кажњавања за њега. Даље, не постоје аргументи
да се ово предвиди само за случај да до кршења забране дође
после издржане казне затвора, а не и онда када је ова мера
безбедности изречена уз неку другу казну.
Законом се може одредити обавезна забрана присуство -
вања одређеним спортским приредбама, што је учињено
код кривичног дела из члана 344а (насилничко понашање на
спортској приредби или јавном скупу).
X. ОДУЗИМАЊЕ ИМОВИНСКЕ КОРИСТИ

ПРИБАВЉЕНЕ КРИВИЧНИМ ДЕЛОМ
1. Основ и начин одузимања

имовинске користи
С обзиром на то да је реч о мери која не представља
кривичну санкцију већ меру sui generis, она је регулисана у
посебној глави КЗ (глава седма). Она се заснива на принципу
да нико не може задржати имовинску корист прибављену

кривичним делом, а одузимање те користи је обавезно. Услови
за одузимање имовинске користи предвиђени су одредбама
КЗ, а корист се одузима судском одлуком којом је утврђено
да је кривично дело учињено (члан 91. став 2. КЗ).
Од учиниоца ће се одузети новац, предмети од вредности
и свака друга имовинска корист који су прибављени кривич -
ним делом, а ако одузимање није могуће – учинилац ће се
обавезати да плати новчани износ који одговара прибављеној
имовинској користи (члан 92. став 1).
Имовинска корист прибављена кривичним делом одузеће
се и од лица на која је пренесена без накнаде или уз накнаду
која очигледно не одговара стварној вредности (став 2). Од
преношења стечене имовинске користи на другога треба
разликовати стицање имовинске користи за другог (став 3).
У том случају, имовинска корист се безусловно одузима као
и у случају када је учинилац стекао имовинску корист за себе.
Прибављање имовинске користи у том смислу обухвата и
прибављање имовинске користи за правно лице.
Имовинску корист представљају не само новац и одређе -
ни предмети, него и услуге, коришћење одређених предмета
без давања адекватне противвредности, имовинска погодо -
вања, уштеде и сл., дакле све оно што има неку имовинску
вредност, што има финансијске ефекте. Једино нису обух -
ваћена нематеријална погодовања личне природе, осим ако
то нема за резултат и непосредне финансијске предности,
односно уштеде.
Уколико учинилац отуђи предмете који представљају
стечену имовинску корист без накнаде или уз накнаду која не
одговара тржишној вредности продатих предмета, а не постоји
могућност да се одузму од лица на која су пренети, учиниоцу
треба одузети новчану вредност тог предмета коју је имао у
време извршења кривичног дела. Уколико би утврђивање ви -
сине имовинске користи изазвало несразмерне тешкоће или
би довело до знатног одуговлачења поступка, суд је овлашћен
да ту висину утврди по слободној оцени.
2. Заштита оштећеног
Уколико постоји лице које је непосредно оштећено кри -
вичним делом, његови интереси имају предност у односу
на меру одузимања имовинске користи стечене кривичним
делом. Остварењем интереса оштећеног по правилу се оства -
рује и принцип да нико не може задржати имовинску корист
прибављену кривичним делом. Мера одузимања имовинске
користи у односу на захтев оштећеног супсидијарног је ка -
рактера. Одузимање имовинске користи када постоји имо -
винскоправни захтев оштећеног, односно када је он досуђен
у адхезионом поступку (парници придруженој кривичном
поступку), изриче се само у случају да та корист прелази
висину досуђеног имовинскоправног захтева.
У вези са односом имовинскоправног захтева оштећеног
и мере одузимања имовинске користи могуће су три ситуације
(члан 93. КЗ). У првој ситуацији, ако је оштећеном у кривичном
поступку досуђен имовинскоправни захтев, суд ће изрећи оду -
зимање имовинске користи само уколико она прелази досуђени
имовинскоправни захтев оштећеног. У другој ситуацији, када
имовинскоправни захтев није досуђен у кривичном поступку
већ је оштећени упућен на парницу, он може тражити да се на -
мири из износа одузете вредности, под условом да је покренуо
парницу у року од шест месеци од дана правноснажности одлуке
којом је упућен на парницу. Уколико буде утврђен његов захтев,
потребно је да у року од три месеца од дана правноснажности
одлуке којом је утврђен тај захтев затражи намирење из одузете
вредности. Трећа ситуација се односи на случајеве када оштећени
у кривичном поступку није пријавио имовинскоправни захтев.
И у том случају он може накнадно захтевати намирење из
одузете вредности ако је ради утврђења свог захтева покренуо
парницу у року од три месеца од дана сазнања за пресуду којом
се одузима имовинска корист, а најдаље у року од три године
од правноснажности одлуке о одузимању имовинске користи.
Tакође је потребно, као и у претходној ситуацији, да у року од
три месеца од дана правноснажности одлуке којом је утврђен
његов захтев затражи намирење из одузете вредности.
3. Одузимање имовине проистекле

из кривичног дела
Осим Кривичним закоником, посебан Закон о одузимању
имовине проистекле из кривичног дела (први овакав закон
донет је 2008. док је нови донет 2013. године: „Службени
гласник РС“, број 32/13) предвиђа знатно шире могућности
за одузимање имовине за коју није неопходно да је утврђено
да је прибављена кривичним делом. Довољно је да је донета
правноснажна пресуда за неко од бројних кривичних дела
наведених у том закону (кривична дела из области органи -
зованог криминалитета, али и низ других кривичних дела), и
није потребно утврђивати везу између учињеног дела и имо -
вине која се одузима. Наиме, у смислу тог закона имовином
проистеклом из кривичног дела сматра се имовина окривље -
ног, окривљеног сарадника, оставиоца, правног следбеника
или трећег лица која је у очигледној несразмери са његовим
законитим приходима (члан 3. став 1. тач. 2. и 4). То значи
да је у самом закону дато врло екстензивно значење појма
имовине проистекле из кривичног дела. Уколико власник
успешно не оспори постојање очигледне несразмере између
својих законитих прихода и своје имовине, та ће се имовина
решењем суда трајно одузети. Осим тога што су појмови
„очигледна несразмера“ и „законити приходи“ недовољно
одређени, и имовина која испуњава тај услов не мора бити
имовина која је проистекла из кривичног дела. Наведени закон
знатно олакшава одузимање имовине за коју се сумња да је
прибављена кривичним делом, што би требало да има и зна -
чајно превентивно дејство у погледу вршења оних кривичних
дела чији је основни циљ стицање противправне имовинске
користи. Његово доношење је управо имало за циљ да се
омогући одузимање и оне имовине за коју није утврђено да је
прибављена кривичним делом, што постојеће одредбе КЗ не
дозвољавају. Поред позитивних ефеката на плану сузбијања
организованог криминалитета и корупције, требало би имати
у виду и негативне последице које би овај закон могао да има,
а то су правна несигурност и могућност арбитрерне примене.
XI. РЕХАБИЛИТАЦИЈА И ДАВАЊЕ

ПОДАТАКА ИЗ КАЗНЕНЕ ЕВИДЕНЦИЈЕ
1. Појам и врсте рехабилитације

Рехабилитација подразумева поновно успостављање ранијег
положаја осуђеног лица као пуноправног грађанина и стављање
у заборав његове криминалне прошлости. То у ствари значи
да му се даје статус неосуђиваног лица. Рехабилитацијом се
брише осуда и престају све њене правне последице, а осуђени
се сматра неосуђиваним (члан 97. став 1. КЗ).
Кривични законик разликује законску рехабилитацију,
која настаје на основу самог закона, и судску, до које долази
одлуком суда по молби осуђеног лица.
Законска рехабилитација се даје само лицима која пре
осуде на коју се односи рехабилитација нису била осуђивана,
или која су се по закону сматрала неосуђиваним. Законска
рехабилитација настаје ако: 1) лице које је оглашено кривим
а ослобођено од казне или којем је изречена судска опо -
мена у року од годину дана од правноснажности пресуде
(односно решења код судске опомене) не учини ново кри -
вично дело; 2) лице којем је изречена условна осуда, у време
проверавања и у року од годину дана по истеку тог рока, не
учини ново кривично дело. Законска рехабилитација такође
настаје ако од дана када је казна извршена, застарела или
опроштена протекне: 1) три године код осуде на новчану
казну, казну рада у јавном интересу, одузимања возачке до -
зволе или казну затвора до шест месеци; 2) пет година код
осуде на казну затвора преко шест месеци до једне године;
3) десет година код осуде на казну затвора преко једне до
три године.
Судска рехабилитација се може дати лицу које је осуђено
на казну затвора преко три године, али не преко пет година.
Услов за судску рехабилитацију јесте да је протекло десет
година од дана издржане, застареле или опроштене казне.
Под тим условом суд ће дати рехабилитацију ако нађе да је
осуђено лице својим владањем заслужило рехабилитацију и

ако је, према својим могућностима, накнадило штету про -
узроковану кривичним делом, узимајући у обзир и све друге
околности од значаја за давање рехабилитације.
2. Давање података из
казнене евиденције
Казнена евиденција садржи личне податке о учиниоцу
кривичног дела, о кривичном делу за које је осуђен, податке
о изреченој кривичној санкцији и друго.
Подаци о брисаној осуди никоме се не могу саопштавати,
тј. осуда се стварно брише из казнене евиденције. Могу се
давати само подаци о осуди у вези са којом није наступила
рехабилитација.
Кривични законик одређује круг органа којима се могу
давати подаци из казнене евиденције. То су: суд, јавни тужилац
и орган унутрашњих послова у вези са кривичним поступком
који се води против лица које је раније било осуђено, орган
за извршење кривичних санкција и органи који учествују у
поступку давања амнестије, рехабилитације или одлучивања
о престанку правних последица осуде. Подаци се могу дати и
органу старатељства када је то потребно за вршење послова
из његове надлежности.
Под условом да постоји оправдан интерес заснован на
закону, предвиђена је могућност давања података на образло -
жен захтев и државном органу, предузећу, другој организацији
или предузетнику, ако још трају правне последице осуде или
мере безбедности.
Одредба која говори о томе да нико нема право да од
грађана тражи да подносе доказе о својој осуђиваности или
неосуђиваности (члан 102. став 4. КЗ) има одређени значај
и у погледу рехабилитације. Кривични законик предвиђа
могућност давања грађанима, на њихов захтев, података о
њиховој осуђиваности или неосуђиваности у случају да је реч
о остваривању њихових права у иностранству.
XII. АМНЕСТИЈА И ПОМИЛОВАЊЕ
1. Амнестија
Амнестија је акт законодавног органа којим се у форми
закона поименично неодређеном кругу лица даје ослобођење
од кривичног гоњења (аболиција), потпуно или делимично
ослобођење од извршења казне, замена изречене казне бла -
жом казном, рехабилитација, укидају правне последице осуде
или одређене мере безбедности (члан 109. КЗ). То се чини
посебним законом којим се прописује и дејство амнестије.
Амнестија се може односити на учињена одређена кривич -
на дела или на одређене казне без обзира на кривично дело.
Иако се амнестија најчешће везује за врсту кривичног дела
или висину изречене казне, њом се могу обухватити учиниоци
и по неком другом критеријуму, па се она може односити на
учиниоце одређене старости, пола, одређеног здравственог
стања (инвалидност нпр.) и слично.
Сам појам амнестије подразумева да се она даје само за
већ учињена кривична дела, а не и за убудуће.
Давањем амнестија не дира се у права трећих лица која
се заснивају на осуди (пре свега у право на имовинскоправни
захтев).
2. Помиловање
Помиловање је институт којим се мења дејство судске
одлуке у погледу изречене кривичне санкције или пак спре -
чава доношење те одлуке у случају да до кривичног гоњења
још није дошло.
Помиловање има дејство само у односу на поименично
одређено лице. Помиловањем се може (члан 110. ст. 1. и 2. КЗ):
1) учинилац кривичног дела ослободити од гоњења (аболи -
ција); 2) учинилац кривичног дела потпуно или делимично
ослободити од извршења казне; 3) заменити изречена казна
блажом казном или условном осудом; 4) дати рехабилитација;
5) укинути, односно одредити краће трајање поједине или свих

правних последица осуде, и 6) укинути или одредити краће
трајање мере безбедности.
Помиловање представља акт милости чије давање није
ограничено неким материјалноправним условима.
Помиловање је у искључивој надлежности председника
Републике Србије (члан 112. став 1. тачка 7. Устава РС).
С обзиром на правну природу помиловања, Законом о
помиловању регулисан је само поступак помиловања.
Давањем помиловања не дира се у права трећих лица која
се заснивају на осуди. Лица која су оштећена кривичним делом
могу да остварују свој имовинскоправни захтев без обзира на
то што је учиниоцу кривичног дела дато помиловање.
XIII. ЗАСТАРЕЛОСТ
1. Појам застарелости
Застарелост је законски основ за гашење кривичних
санкција услед протека одређеног времена, што за последицу
има губитак права државе или на кривично гоњење или на
извршење изречене кривичне санкције. Она наступа протеком
извесног времена од извршења кривичног дела или од прав -
носнажности пресуде којом је изречена кривична санкција.
Разлози за постојање института застарелости су, пре свега,
криминално-политичке природе. Након протека одређеног
времена чија дужина зависи од тежине извршеног кривичног
дела, односно тежине и природе изречене кривичне санкције,
држава се сама одриче свог права на кажњавање јер се легитим -
ност кажњавања после протека дужег периода доводи у питање.
Сама потреба за кажњавањем и остваривањем сврхе казне, па
и за остваривањем заштитне функције као основне функције
кривичног права, слаби протеком времена. Код кривичног
гоњења постоји и додатни практични разлог, а то је да протеком
времена постаје све теже доказивати учињено кривично дело.
Постоје две врсте застарелости: застарелост кривичног

гоњења и застарелост извршења кривичних санкција. У нашем
кривичном праву застарелост је општа, односно неограничена
и код ње је ирелевантно о којем се кривичном делу, учиниоцу
или санкцији ради. Једини изузетак садржан је у одредби члана
108. КЗ. Кривично гоњење и извршење казне не застаревају за
кривична дела геноцида и ратних злочина (чл. 370–375. КЗ),
као ни за кривична дела за која по међународним уговорима
застарелост не може да наступи.
2. Застарелост кривичног гоњења

Протек одређеног времена од извршења кривичног дела,
односно рока застарелости има за последицу немогућност
кривичног гоњења. У члану 103. КЗ прописани су рокови за
застарелост кривичног гоњења. Тако, застарелост кривичног
гоњења наступа ако је протекло: 1) двадесет пет година од
извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи
затвор од тридесет до четрдесет година; 2) двадесет година
од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи
казна затвора преко петнаест година; 3) петнаест година од
извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи
затвор преко десет година; 4) десет година од извршења кри -
вичног дела за које се по закону може изрећи затвор преко
пет година; 5) пет година од извршења кривичног дела за које
се по закону може изрећи затвор преко три године; 6) три
године од извршења кривичног дела за које се по закону може
изрећи затвор преко једне године; 7) две године од извршења
кривичног дела за које се по закону може изрећи затвор до
једне године или новчана казна.
Код продуженог кривичног дела рок застарелости кри -
вичног гоњења рачуна се од предузимања последње радње која
улази у састав продуженог кривичног дела. Код кривичних дела
нечињења рок застарелости кривичног гоњења почиње да се
рачуна од престанка дужности на чињење. Код темпоралних
последичних кривичних дела, застарелост почиње од дана
када је последица наступила (члан 104. став 1. КЗ).
Када је реч о кривичним делима извршеним у стицају, рок

застарелости кривичног гоњења рачуна се посебно за свако
појединачно кривично дело.
Одредбе о застарелости кривичног гоњења су општег ка -
рактера, што значи да се примењују у односу на сва кривична
дела, осим у односу на она код којих је застарелост изричито
искључена (према одредби члана 108. КЗ, то су геноцид, злочин
против човечности и ратни злочини, као и кривична дела за
која по ратификованим међународним уговорима застарелост
не може да наступи).
Док тече рок застарелости кривичног гоњења (који по -
чиње од дана када је кривично дело учињено) могуће је да
наступе две ситуације које, у ствари, продужавају тај рок, а
то су обустава и прекид застарелости.
Кривични законик предвиђа обуставу застарелости која
наступа онда када застарелост престаје да тече за време за које
се по закону гоњење не може отпочети или продужити. Њено
дејство се састоји у томе што за време док постоји сметња
која је довела до обуставе не тече рок застарелости кривичног
гоњења. Престанком те сметње рок застарелости наставља
да тече од момента у коме је обустављен, тј. од момента када
је наступила сметња која је проузроковала обуставу. Сметње
које доводе до обуставе застарелости кривичног гоњења могу
бити или правне или стварне, али наше кривично законодав -
ство уважава само правне сметње (на пример, душевна болест
учиниоца услед које се не може водити кривични поступак).
Прекид застарелости кривичног гоњења наступа у два
случаја: 1) предузимање било које процесне радње која се
предузима ради откривања кривичног дела или ради откри -
вања и гоњења учиниоца због учињеног кривичног дела, и
2) учињено је ново кривично дело које је према запрећеној
казни исто толико тешко или теже од онога у погледу којег
тече рок застарелости кривичног гоњења. Дејство прекида
на ток застарелости битно је другачије него код обуставе
застарелости. Наиме, рок застарелости почиње поново да
тече, што значи да се раније протекло време пре наступања
прекида не урачунава у рок застарелости кривичног гоњења.

Са аспекта учиниоца кривичног дела, то значи да је прекид
застарелости неповољнији од обуставе застарелости.
С обзиром на то да би могућност обуставе и прекида могла
практично да доведе до тога да се институт застарелости не
примењује, предвиђен је институт апсолутне застарелости.
Апсолутна застарелост кривичног гоњења наступа проте -
ком двоструког рока предвиђеног за релативну застарелост
кривичног гоњења. Код апсолутне застарелости, у ствари,
рок застарелости увек тече, тј. и за време обуставе и прекида
застарелости.
3. Застарелост извршења кривичних санкција

Кривични законик прописује рокове за застарелост
извршења главних казни. Они зависе од висине изречене
казне код казне затвора, а код новчане казне, без обзира на
њену висину, рок износи две године. Ови рокови се односе
и на јединствену казну која је изречена за кривична дела
учињена у стицају. Тако, изречена казна се не може изврши -
ти кад протекне: 1) двадесет пет година од осуде на затвор у
трајању од тридесет до четрдесет година; 2) двадесет година
од осуде на казну затвора преко петнаест година; 3) петнаест
година од осуде на затвор преко десет година; 4) десет година
од осуде на затвор преко пет година; 5) пет година од осуде
на затвор преко три године; 6) три године од осуде на затвор
преко једне године; 7) две године од осуде на затвор до једне
године, осуде на новчану казну, осуде на казну рада у јавном
интересу или на казну одузимања возачке дозволе.
Кривични законик одређује и рок за застарелост из -
вршења новчане казне и одузимања возачке дозволе ако су
изречене као споредне казне (он износи такође две године,
као и у случају када су новчана казна или одузимање возачке
дозволе изречени као главна казна), као и рокове за заста-
релост извршења мера безбедности. Застарелост извршења
мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања
у здравственој установи, обавезног психијатријског лечења
на слободи, обавезног лечења наркомана, обавезног лечења

алкохоличара и одузимања предмета настаје кад протекне
пет година од дана правноснажности одлуке којом су те мере
изречене. Застарелост извршења мера безбедности забране
вршења позива, делатности или дужности, забране управљања
моторним возилом и протеривања странца из земље настаје
кад протекне време за које су те мере изречене. У погледу
извршења мере безбедности јавног објављивања пресуде
постоји изричита одредба да се може извршити најкасније
у року од тридесет дана од дана правноснажности пресуде
Рокови застарелости извршења казни рачунају се од дана
када је пресуда којом су изречене постала правноснажна, а у
случају опозивања условне осуде од дана правноснажности
одлуке о опозивању, односно изрицању утврђене казне.
Застаревање не тече за време за које се по закону извр -
шење казне не може предузети (нпр. када је одлуком суда
одложено извршење казне). За то време се рок застарелости
извршења кривичних санкција не рачуна, тј. долази до обус -
таве застарелости.
Застаревање се прекида сваком радњом надлежног органа
која се предузима ради извршења казне. Са сваким прекидом
застаревање почиње поново да тече. То значи да, као и код
застарелости кривичног гоњења, и код застарелости извршења
казни и мера безбедности може доћи до обуставе и прекида
застарелости (в. излагања код застарелости кривичног гоњења).
Али овде, за разлику од застарелости кривичног гоњења, до
прекида не долази због извршења новог кривичног дела.
Застарелост извршења казне настаје у сваком случају кад
протекне двапут онолико времена колико се по закону тра -
жи за застарелост извршења казне (апсолутна застарелост).
Апсолутна застарелост може наступити и у току издржавања
казне затвора (члан 107. став 7. КЗ).
Одредбе о току и прекиду застарелости извршења каз -
не сходно се примењују и на застарелост извршења мера
безбедности.
XIV. КРИВИЧНЕ САНКЦИЈЕ

ПРЕМА МАЛОЛЕТНИЦИМА
1. Положај малолетника у кривичном праву

Према лицу које у време извршења противправног дела
предвиђеног у закону као кривичног дела није навршило
четрнаест година не могу се применити кривичне санкције
већ само мере које предвиђају законски прописи којима се
регулишу породични односи (члан 4. став 3. КЗ). У кривичном
праву то лице се назива дететом. Само у односу на лице које
је у време извршења кривичног дела навршило четрнаест го -
дина могу се применити одређене кривичне санкције. Према
томе, доња старосна граница малолетства у нашем кривичном
праву јесте навршена четрнаеста година.
У неким земљама је материја малолетничког кривичног
права кодификована и издвојена посебним законом у самос -
талну целину. С обзиром на изразите специфичности ове
материје, такво решење има своје оправдање. И у Србији се
ова материја регулише посебним законом (ЗОМУКД). Реч
је о посебној, заокруженој и аутономној целини која садржи
низ изузетака и специфичних решења у односу на одредбе за
пунолетне учиниоце.
Као горњу границу малолетства наше кривично законо -
давство одређује осамнаест година. Малолетником се сматра
лице које је навршило четрнаест година, а није навршило
осамнаест година. Разликују се две категорије малолетника:
млађи и старији малолетници. Малолетник који је у време
извршења кривичног дела навршио четрнаест а није навршио
шеснаест година је млађи малолетник, а онај који је у време
извршења кривичног дела навршио шеснаест а није навршио
осамнаест година је старији малолетник.
У нашем кривичном праву малолетни учиниоци имају по -
себан кривичноправни статус. У члану 4. ЗОМУКД-а одређује
се однос општих кривичноправних одредаба према специјал -
ним одредбама о малолетницима којима се даје предност.
За малолетне учиниоце кривичних дела важе одредбе Кривич -

ног законика ако нису у супротности са посебним одредбама
које садржи ЗОМУКД.
Посебне одредбе ЗОМУКД-а које важе за малолетнике
примењују се под одређеним условима на сва лица која су
кривично дело учинила као малолетници, тј. и на она лица
која су у време суђења била пунолетна. Предвиђа се, изузет -
но, примена ових одредаба и на лица која су кривично дело
учинила као млађи пунолетници.
2. Санкције за малолетнике
Основне санкције које се примењују према малолетни -
цима јесу васпитне мере. Под одређеним условима (старијем)
малолетнику се може изрећи и казна малолетничког затвора.
Малолетнику се могу изрећи и мере безбедности предвиђене
Кривичним закоником, осим мере забране вршења позива,
делатности или дужности. Mалолетнику се не могу изрећи
условна осуда и судска опомена.
Осим кривичних санкција, према малолетницима се могу
применити и васпитни налози. Реч је о мерама sui generis које
немају карактер кривичне санкције. Основна сврха васпитних
налога јесте да се избегне покретање кривичног поступка и
примена кривичних санкција. Нарочито када су у питању
малолетници, оправдане су алтернативе кривичним санк -
цијама и увођење диверзионих модела који за циљ имају да
се кривични поступак суспендује, тј. да се обустави или да се
уопште не покрене. Услови за њихову примену јесу да jе реч
о кривичном делу за које је прописана казна затвора до пет
година или новчана казна, да постоји признање кривичног
дела, а приликом процене да ли ће се применити васпитни
налози цениће се и однос малолетника према кривичном делу
и оштећеном (члан 5. ЗОМУКД-а). Васпитни налози могу траја -
ти најдуже шест месеци. Закон (члан 7) предвиђа различите
васпитне налоге као што су поравнање са оштећеним (које
може укључити накнаду штете, извињење, рад и др.), редовно
похађање школе или редовно одлажење на посао, укључивање
у рад хуманитарних организација или послове социјалног,

локалног или еколошког садржаја и друго.
У оквиру опште сврхе кривичних санкција (члан 4. став 2.
КЗ), сврха васпитних мера и малолетничког затвора јесте да се
надзором, пружањем заштите и помоћи, као и обезбеђивањем
општег и стручног оспособљавања утиче на развој и јачање
личне одговорности малолетника, на васпитавање и прави -
лан развој његове личности, како би се обезбедило поновно
укључивање малолетника у друштвену заједницу. Поред тога,
сврха малолетничког затвора је вршење појачаног утицаја на
малолетног учиниоца да убудуће не врши кривична дела, као
и на друге малолетнике да не врше кривична дела.
Врсте васпитних мера су: 1) васпитне мере упозорења
и усмеравања, 2) васпитне мере појачаног надзора и 3) за -
водске васпитне мере. У оквиру наведених врста васпитних
мера предвиђене су поједине васпитне мере, и то: судски
укор и посебне обавезе (мере упозорења и усмеравања);
појачан надзор од стране родитеља, усвојиоца или стараоца,
појачан надзор у другој породици, појачан надзор од стране
органа старатељства и појачан надзор уз дневни боравак у
одговарајућој установи (мере појачаног надзора); упућивање
у васпитну установу, упућивање у васпитно-поправни дом и
упућивање у посебну установу за лечење и оспособљавање
(заводске мере).
Мере упозорења и усмеравања изричу се кад је потребно
и довољно да се таквим мерама утиче на малолетника. Мере
појачаног надзора изричу се кад за васпитавање и развој
малолетника треба предузети трајније мере уз одговарајући
стручни надзор и помоћ, а није потребно његово потпуно
одвајање из дотадашње средине. Заводске мере се изричу
према малолетнику према коме треба предузети трајније мере
васпитавања, лечења и оспособљавања уз његово потпуно
одвајање из досадашње средине ради вршења појачаног ути -
цаја на малолетника. Заводске мере изричу се као последње
средство и могу трајати, у границама одређеним законом, само
колико је потребно да би се остварила сврха васпитних мера.
Бројне су околности које суд узима у обзир приликом

избора васпитне мере. Суд посебно узима у обзир узраст и
зрелост малолетника, друга својства његове личности и степен
поремећаја у друштвеном понашању, тежину дела, побуде из
којих је дело учињено, средину и прилике у којима је живео,
понашање после учињеног кривичног дела (а нарочито да ли
је спречио или покушао да спречи наступање штетне после -
дице, накнадио или покушао да накнади причињену штету),
као и да ли је према њему раније била изречена кривична
или прекршајна санкција. Суд ће узети у обзир и све друге
околности које могу да утичу на изрицање адекватне васпит -
не мере којом ће се најбоље постићи сврха васпитних мера.
3. Васпитне мере – појам и врсте

Наше законодавство прописује девет васпитних мера, и
то: две мере упозорења и усмеравања, четири мере појачаног
надзора и три заводске васпитне мере.
Васпитне мере упозорења и усмеравања јесу: 1) судски
укор и 2) посебне обавезе. Судски укор се изриче ако се из
односа малолетника према учињеном кривичном делу и
његове спремности да убудуће не врши кривична дела може
закључити да је довољно да се малолетник због учињеног
кривичног дела само прекори. То је најблажа васпитна мера.
Приликом избора ове мере суд мора водити рачуна како о
тежини извршеног кривичног дела, тако и о личности мало -
летног учиниоца. При изрицању укора указаће се малолетнику
на неприхватљивост његовог поступка и предочиће му се да у
случају поновног извршења кривичног дела према њему може
бити примењена друга санкција. Осим упућивања прекора због
учињеног кривичног дела, укор, дакле, садржи и претњу да
ће му бити изречена тежа кривична санкција уколико поново
учини кривично дело.
Васпитна мера посебних обавеза садржи већи број раз -
личитих обавеза. Суд може изрећи једну или више посебних
обавеза ако оцени да је одговарајућим захтевима или забранама
потребно утицати на малолетника и његово понашање. За -

кон предвиђа могућност изрицања малолетнику следећих
обавеза: 1) да се извини оштећеном; 2) да у оквиру сопстве -
них могућности накнади штету коју је проузроковао; 3) да
редовно похађа школу или да не изостаје са посла; 4) да се
оспособљава за занимање које одговара његовим способнос -
тима и склоностима; 5) да се без накнаде укључи у рад хума -
нитарних организација или у послове социјалног, локалног
или еколошког садржаја; 6) да се укључи у одређене спортске
активности; 7) да се подвргне одговарајућем испитивању и
одвикавању од зависности изазване употребом алкохолних
пића или опојних дрога; 8) да се укључи у појединачни или
групни третман у одговарајућој здравственој установи или
саветовалишту и да поступа по програмима рада који су за
њега сачињени у тим установама; 9) да похађа курсеве за
стручно оспособљавање или да се припрема и полаже испите
којима се проверава одређено знање; 10) да не може да напусти
место пребивалишта или боравишта без сагласности суда и
посебног одобрења органа старатељства. Осим обавезе да
се извини оштећеном која није везана за временски период,
остале обавезе могу трајати до једне године (осим накнаде
штете и укључивања у рад хуманитарних организација за које
важе посебна правила), с тим да их суд у току извршења може
заменити или укинути.
Предвиђене су четири мере појачаног надзора: 1) од
стране родитеља; 2) у другој породици; 3) од стране органа
старатељства; и 4) уз дневни боравак у одговарајућој установи
за васпитавање и образовање малолетника.
Васпитну меру појачаног надзора од стране родитеља,
усвојиоца или стараоца суд ће изрећи ако су родитељи,
усвојилац односно старалац пропустили да врше потребну
бригу и надзор над малолетником, а у могућности су да ту
бригу и надзор врше и то се од њих с основом може очекива -
ти. Кад изрекне ову меру, суд ће родитељу или стараоцу дати
потребна упутства и наложити му одређене дужности које
треба предузети за васпитање малолетника, његово лечење
и отклањање штетних утицаја на њега. Суд може одредити да

орган старатељства проверава извршење ове мере и указује
помоћ родитељу, усвојиоцу или стараоцу. Трајање ове мере
не може бити краће од шест месеци ни дуже од две године.
Васпитну меру појачаног надзора у другој породици суд
ће изрећи онда када родитељи, усвојилац или старалац нису у
могућности да над малолетником врше надзор, односно када
се то не може од њих са основом очекивати. За време трајања
ове мере орган старатељства проверава њено извршење и ука -
зује потребну помоћ породици у којој је малолетник смештен.
Ова мера може трајати најмање шест месеци, а најдуже две
године. Извршење мере ће се обуставити не само у случају
да престане потреба за појачаним надзором, него и у случају
да родитељи, усвојилац или старалац малолетника стекну
могућност да над њим врше појачан надзор.
Васпитна мера појачаног надзора органа старатељства
изриче се у случају ако родитељи, усвојилац, односно старалац
нису у могућности да врше појачан надзор над малолетником а
не постоје услови за појачан надзор у другој породици. Трајање
ове мере не може бити краће од шест месеци нити дуже од две
године. За време трајања ове мере малолетник и даље остаје
да живи код родитеља или других лица која га издржавају,
односно која се о њему старају, а појачани надзор над њим
врши одређено службено лице органа старатељства или друго
стручно лице које тај орган одреди. Орган старатељства брине
о школовању малолетника, његовом запослењу, одвајању из
средине која на њега штетно утиче, потребном лечењу и уопште
о сређивању прилика у којима малолетник живи.
Васпитна мера појачаног надзора уз дневни боравак у
одговарајућој установи за васпитавање и образовање изриче
се ако је уз неку од одговарајућих васпитних мера појачаног
надзора потребно и ангажовање стручних лица у посебној
установи која се бави васпитавањем и образовањем мало -
летника. Трајање ове мере је исто као и код осталих мера
појачаног надзора (од шест месеци до две године). Као и код
претходне мере, малолетник остаје код својих родитеља,
односно других лица која се о њему старају, али у току дана

проводи одређено време у установи за васпитавање и образо -
вање. Тај боравак не сме да омета његово редовно школовање
или редовно одлажење на посао. О извршењу ове мере стара
се орган старатељства.
Ако је то потребно за успешније извршење изречене мере,
суд може малолетнику приликом изрицања неке од четири
мере појачаног надзора одредити једну или више посебних
обавеза предвиђених у члану 14. ЗОМУКД-а. То су посебне
обавезе које се иначе могу самостално изрећи као мера упо -
зорења и усмеравања.
Предвиђене су три васпитне мере заводског карактера:
1) упућивање у васпитну установу; 2) упућивање у васпитно-
поправни дом; и 3) упућивање у посебну установу за лечење
и оспособљавање.
Васпитну меру упућивања у васпитну установу суд ће
изрећи малолетнику над којим треба обезбедити вршење стал -
ног надзора од стране стручних васпитача у општој установи
за васпитање малолетника. Ова васпитна мера може трајати
од шест месеци до две године. Њено трајање се не одређује
приликом њеног изрицања, већ суд о томе накнадно одлучује
тако што сваких шест месеци разматра да ли постоје осно -
ви за обуставу њеног извршења или за њену замену другом
васпитном мером.
Васпитна мера упућивања у васпитно-поправни дом
изриче се малолетнику према коме треба применити поја -
чане мере преваспитања. Иако се она по тежини, а у пракси
и по начину извршења донекле приближава малолетничком
затвору, то је санкција чији су смисао и сврха другачији. При -
ликом одлучивања о изрицању ове мере суд ће узети у обзир
тежину и природу учињеног дела и околност да ли су према
малолетнику раније биле изрицане васпитне мере или мало -
летнички затвор. Мера може трајати најмање шест месеци, а
најдуже четири године. Трајање васпитне мере се не одређује
приликом изрицања, већ суд о томе накнадно одлучује као и
код васпитне мере упућивања у васпитну установу.
Трећа васпитна мера заводског карактера јесте упући-

вање у посебну установу за лечење и оспособљавање. Она
се примењује према малолетницима који су ометени у
психофизичком развоју или имају психичке поремећаје и
суд је може изрећи уместо претходне две васпитне мере.
У том случају она може трајати највише три године, с тим
да суд разматра сваких шест месеци да ли постоје основи
за обуставу извршења мере или њену замену другом мером.
Она ће се изрећи и уместо мере безбедности обавезног
психијатријског лечења и чувања у здравственој установи
ако се могу обезбедити чување и лечење и тиме постизање
сврхе ове мере безбедности. Ако је ова мера изречена уместо
мере безбедности, малолетник остаје у посебној установи
за лечење и оспособљавање док је то потребно ради њего -
вог лечења или оспособљавања, али кад наврши двадесет
једну годину извршење мере се наставља у установи у којој
се извршава мера безбедности обавезног психијатријског
лечења и чувања.
Суд може обуставити извршење васпитне мере, заменити
је другом васпитном мером, вршити друге измене у погледу
изречене васпитне мере или одлучити да се изречена вас -
питна мера не изврши ако је од њеног изрицања протекло
одређено време а извршење још није започело. Одредба члана
24. ЗОМУКД-а даје широка овлашћења суду, који може из -
менити своју одлуку о васпитној мери, односно обуставити
њено извршење. Обустава, односно измена одлуке може се
односити на све васпитне мере осим на судски укор, код којег
због природе те мере то и не долази у обзир.
Обустава изречене васпитне мере или њена замена мо -
гућа је онда када се појаве неке битне нове околности, затим
када малолетник или његови родитељи не поступају по на -
логу органа или лица одређеног за извршење мере или пак
у случају наступања других околности предвиђених у закону
(нпр. у случају неиспуњења посебних обавеза уз појачани
надзор). Основ за обуставу или замену изречене мере јесте
и постигнути успех у васпитању малолетника.
4. Малолетнички затвор
Наше кривично право познаје само једну казну која се
може применити према малолетном учиниоцу кривичног
дела, а то је малолетнички затвор. До кажњавања малолетника
долази само изузетно. Према њима се по правилу примењују
васпитне мере.
Казнити се може само старији малолетник који је учинио
кривично дело за које је законом прописана казна тежа од
пет година затвора, ако због високог степена кривице, при -
роде и тежине кривичног дела не би било оправдано изрећи
васпитну меру.
Наше кривично право предвиђа могућност кажњавања
не свих, него само старијих малолетника, и то уз испуњавање
још два обавезна услова. Субјективни услов јесте да код ма -
лолетника постоји кривица, а објективни услов је да је реч о
кривичном делу за које је прописана казна затвора дужа од пет
година. Поред ових обавезних услова, у конкретном случају
суд мора доћи до закључка да због високог степена кривице,
природе и тежине кривичног дела не би било оправдано из -
рећи васпитну меру.
Док висок степен кривице код пунолетних учиниоца утиче
на одмеравање казне, овде је то један од обавезних услова
за изрицање казне малолетничког затвора. „Висок степен“
значи да степен кривице мора бити изнад неког уобичајеног,
просечног степена кривице, што је опет фактичко питање које
треба процењивати у сваком конкретном случају.
Природа и тежина кривичног дела су две околности које
су међусобно повезане. Наиме, природа кривичног дела треба
да указује на његову тежину у смислу да изрицање васпитне
мере не би било адекватно. Тежину кривичног дела треба
тумачити као постојање јачег интензитета угрожавања или
повреде заштићеног добра у конкретном случају.
Предвиђајући малолетнички затвор као једину казну за
малолетнике, Закон одређује њен општи минимум и макси -
мум, као и начин њеног изрицања. Општи минимум износи
шест месеци. У погледу општег максимума предвиђене су

две границе. Наиме, правило је да малолетнички затвор не
може бити дужи од пет година. Међутим, ако је реч о следећа
два случаја, малолетнички затвор се може изрећи у трајању
до десет година. Први је када је учињено кривично дело за
које се може изрећи казна затвора од двадесет година или
затвор у трајању од тридесет до четрдесет година. У другом
случају реч је о кривичним делима учињеним у стицају од
којих су најмање два дела запрећена казном затвора тежом од
десет година. Малолетнички затвор се изриче на пуне године
или месеце.
Приликом одмеравања казне малолетничког затвора
суд одмерава казну у границама прописане казне затвора
за учињено кривично дело. При томе, он је везан посебним
максимумом и не може изрећи строжу казну од прописане за
учињено кривично дело. За разлику од посебног максимума,
суд није везан посебним минимумом. Наиме, ако је мини -
мум казне за одређено кривично дело виши од шест месеци,
онда то ни у ком погледу не везује суд, што значи да је овде
искључена и примена института ублажавања казне. Такође,
ако је тај минимум испод шест месеци, ни то нема значаја с
обзиром на то да се не може изрећи казна малолетничког
затвора краћа од шест месеци. Иначе, приликом одмеравања
казне малолетничког затвора узимају се у обзир све околности
предвиђене у члану 54. КЗ, с тим што се посебно води рачуна
о зрелости малолетника и времену које је потребно за његово
васпитавање и стручно оспособљавање.
Закон предвиђа посебне рокове застарелости извршења
казне малолетничког затвора (члан 33. ЗОМУКД-а). У погледу
осталих питања везаних за застарелост (ток и прекид за -
старелости, апсолутна застарелост) важе општа правила из
одговарајућих одредаба КЗ.
Код малолетничког затвора такође је предвиђена могућ -
ност условног отпуста с тим што је услов у погледу издржане
казне постављен тако да је довољно да је издржана најмање
једна трећина казне (али не краће од шест месеци). Уз условни
отпуст може се одредити и нека од мера појачаног надзора уз

могућност примењивања једне или више посебних обавеза.
5. Примена васпитних мера на пунолетна лица

која су извршила кривично дело
као малолетници
Могуће је да неко лице учини кривично дело док је био
малолетан, а постане пунолетан у време суђења. У вези с тим,
поставља се питање да ли таквом учиниоцу изрећи кривичну
санкцију која се изриче малолетницима или, с обзиром на то
да је у међувремену постао пунолетан, санкцију која се изриче
пунолетним учиниоцима кривичних дела. Закон у начелу при -
хвата решење које омогућава изрицање кривичних санкција
предвиђених за малолетнике.
У случају да је дело учинио као млађи малолетник, ЗО -
МУКД експлицитно искључује сваку могућност суђења,
односно изрицања било које кривичне санкције пунолетном
лицу које је навршило двадесет једну годину, а кривично дело
је извршило као млађи малолетник (члан 40. став 1).
Ако је реч о лицу које у време суђења није навршило
двадесет једну годину, њему се под одређеним условима може
судити за кривична дела која је извршило као малолетник. Том
лицу се може изрећи васпитна мера посебних обавеза, вас -
питна мера појачаног надзора од стране органа старатељства,
васпитна мера упућивања у васпитно-поправни дом или казна
малолетничког затвора. При оцени да ли ће и коју од ових
санкција изрећи, суд ће узети у обзир све околности случаја,
а нарочито тежину учињеног дела, време које је протекло од
његовог извршења, својства личности, владање учиниоца, као
и сврху коју треба постићи овом санкцијом (члан 40. став 2.
ЗОМУКД-а).
Уколико је пунолетно лице у време суђења навршило
двадесет једну годину, може се изузетно за дело које је извр -
шило као старији малолетник уместо малолетничког затвора
изрећи казна затвора или условна осуда. Казна затвора у овом
случају има исто правно дејство у погледу рехабилитације,

застарелости, условног отпуста и правних последица осуде
као и казна малолетничког затвора.
Пунолетном лицу којем је изречена санкција за кривично
дело које је учинио као малолетник може се изрећи одгова -
рајућа мера безбедности.
6. Примена васпитних мера на млађе

пунолетне учиниоце кривичних дела
Старосна граница са којом наступа пунолетство је рела -
тивног карактера јер физичка и душевна зрелост не наступају
код свих лица у истом старосном добу. Оштро постављена
граница, која је у кривичном праву из одређених разлога
нужна, настоји се ублажити увођењем нове категорије учини -
лаца, а то су млађа пунолетна лица. У односу на ту категорију
учинилаца, а то су учиниоци од 18. до 21. године, изузетно се
примењују посебне одредбе о малолетницима, што пре свега
подразумева могућност изрицања одређених васпитних мера.
Из законског решења произлази да је за изрицање вас -
питних мера млађем пунолетном лицу потребно да тај статус
има како у време извршења кривичног дела тако и у време
суђења (члан 3. став 4. ЗОМУКД-а). То значи да је то лице
у време извршења кривичног дела навршило 18. годину, а у
време суђења није навршило 21. годину. Осим тога, потребно
је да је реч о таквом лицу код кога се, с обзиром на обележја
његове личности и околности под којима је дело учинио, може
очекивати да ће се васпитном мером постићи сврха која би
се остварила кажњавањем.
Млађем пунолетном лицу може се изрећи било која мера
посебних обавеза, мера појачаног надзора од стране органа
старатељства или заводска мера упућивања у васпитно-по -
правни дом. Циљ примене васпитних мера у односу на ову
категорију учинилаца јесте избегавање примене казне што,
с обзиром на њихове специфичности због којих је и уведена
као посебна категорија у кривично право, има своје оправдање.
У вези с тим је и основни услов за примену васпитних мера

према млађим пунолетним лицима: да се, имајући у виду лич -
ност учиниоца и околности под којима је дело учињено, може
доћи до реалне прогнозе да ће се васпитном мером постићи
сврха која би се остварила изрицањем казне. У супротном,
нема услова за изрицање васпитне мере, већ ће суд изрећи
казну, односно ону кривичну санкцију коју би иначе изрекао
пунолетном лицу.
Млађем пунолетном лицу могу се изрећи све мере без -
бедности под условима предвиђеним законом. Иако, дакле,
није искључена примена ниједне мере безбедности, ипак се
због природе неких мера безбедности и услова за њихову
примену јављају одређене дилеме у погледу могућности и
начина њихове примене према млађим пунолетним лицима
(на пример, мере безбедности из чл. 81. и 82. КЗ).
ПОСЕБНИ ДЕО
I. КРИВИЧНА ДЕЛА
ПРОТИВ ЖИВОТА И ТЕЛА
(Глава тринаеста, чл. 113–127. КЗ)
1. Појам и опште карактеристике

Заштитни објект (објект кривичноправне заштите) кри -
вичних дела прописаних у овој глави јесу живот и тело човека.
Постоје и друге инкриминације којима се такође пружа заштита
животу и телу, али оне за циљ имају пре свега заштиту неких
других добара (на пример, у случају кривичног дела из члана
321. став 2. КЗ, кривичноправна заштита се пружа претежно
уставном уређењу и безбедности земље).
Већина кривичних дела из ове главе спада међу тзв. кла -
сична кривична дела која су одавно предмет кривичноправног
регулисања, односно нека од њих су настала са настанком
саме кривичноправне реакције (нпр. кривично дело убиства).
Наравно, током историје њихово кривичноправно регулисање
доживело је значајне трансформације, а и у савременом кри -
вичном праву у погледу неких од кривичних дела из ове главе
постоје разлике у појединим законодавствима.
Живот и тело човека као заштитни објект спадају у добра
појединца и на скали вредности добара које кривично право
штити заузимају највише место. То нарочито важи за живот
човека, који је неприкосновен. Начело неприкосновености
живота човека предвиђено је и као уставно начело (члан 24.
став 1. Устава Србије). Високо рангирање заштитног објекта ове
главе кривичних дела огледа се и у строгости прописаних казни.
Ова глава садржи како кривична дела чија се последица
састоји у повреди, односно уништењу живота или тела, тако
и кривична дела која за последицу имају угрожавање живота
или тела.
Осим овде обрађених, ова глава обухвата и следећа кри -

вична дела: навођење и помагање у самоубиству; угрожавање
опасним оруђем при тучи или свађи; излагање опасности;
напуштање немоћног лица; непружање помоћи.
2. Убиство
(члан 113)
Кривични законик прихвата уобичајену поделу, која
постоји у већини страних законодавстава, на обично и тешко
убиство (поред тога, постоје и привилеговани облици убиства
прописани као посебна кривична дела).
У члану 113. предвиђен је основни облик убиства, односно
обично убиство. Радња извршења обичног убиства састоји
се у лишавању живота другог лица, а то је свака она радња
која је подобна да проузрокује смрт другог лица. Осим радње
чињења, то може бити и радња нечињења (неправо кривично
дело нечињења). То су врло различите и многобројне радње
од којих се ни најтипичније радње лишавања живота ни при -
мера ради не могу обухватити описом бића кривичног дела.
Кривично дело убиства може се извршити само према
живом човеку. Жив човек као објект радње постоји од мо -
мента рођења па до смрти. Као релевантан узима се почетак
порођаја, без обзира на то да ли се он врши природним путем
или хируршком интервенцијом („царски рез“). За постојање
објекта радње потребно је да је дете живо рођено, али је ире -
левантна његова способност за живот. Као моменат смрти
узима се тзв. мождана смрт, односно неповратно оштећење
мозга и престанак рада свих можданих функција.
Последица кривичног дела јесте смрт другог лица. Да би
постојало кривично дело, између радње извршења и последи -
це мора постојати узрочна веза. Код кривичног дела убиства
у нашој судској пракси преовладава теорија еквиваленције,
односно condicio sine qua non. У пракси се јављају ситуације
када неки накнадни услов скренe узрочни ток и заснује нови
узрочни ланац који доведе до смрти. Ако се радња учиниоца
Посебни део • 205
може довести у везу с тим накнадним околностима које су

непосредно проузроковале смрт, узима се да постоји уз -
рочност. Тако, у случају када је смрт непосредно наступила
као последица тешког запаљења плућа, а до запаљења је дошло
као последица компликација и повреде нанете пројектилом
испаљеним у груди, узето је да постоји кривично дело убиства
иако је смрт наступила десет месеци након извршења дела
(ВСС, Кж. 834/91).
На субјективном плану, за постојање кривичног дела
убиства неопходан је умишљај. Довољно је и постојање евен -
туалног умишљаја, тј. да је учинилац пристао на наступање
смрти пасивног субјекта. Начин радње извршења у неким
случајевима недвосмислено указује на постојање умишљаја, као
што је испаљење четири хица у тело оштећеног са растојања
од 80 цм (ВСС, Кж. 695/02). Ако учинилац из непосредне
близине пуца из пиштоља на друго лице у правцу одређених
виталних органа, па промаши, постојаће покушај кривич -
ног дела убиства, а не покушај телесне повреде (тако ВВС,
К. бр. 101/62).
Код покушаја убиства потребно је да умишљај учиниоца
обухвата смрт као последицу кривичног дела убиства. У вези
с тим, у пракси је посебно сложено разграничити покушај
убиства и покушај тешке телесне повреде.
3. Тешко убиство
(члан 114)
Кривично дело тешког убиства има више облика (тач.
1–11). Поред елемената који улазе у основни облик кривич -
ног дела, као допунски елеменат мора бити остварена нека
од прописаних квалификаторних околности које се везују за
начин извршења, мотив или за пасивни субјект.
Један од облика тешког убиства јесте оно које је извршено
на свиреп или подмукао начин (тачка 1). Код убиства на свиреп
начин појам свирепости се одређује објективно-субјективно.
То значи да је за постојање овог облика убиства потребно
да се жртви наносе непотребне патње (оне које превазилазе

патње које прате свако лишавање живота). Поред тога, код
учиниоца мора постојати свест о томе, односно да он хоће да
мучи жртву или чак и да ужива у томе.
За убиство на подмукао начин морају бити остварене и
објективна и субјективна компонента. На објективном плану,
потребно је да је реч о посебно прикривеном, односно по -
тајном начину предузимања радње, а на субјективном плану,
потребно је да код учиниоца буду посебно изражени лукавост,
преварно поступање, као и злоупотреба поверења жртве или
њене безазлености. На пример, то би могло бити убиство
супружника у сну, тровање жртве позване као госта, убиство
из заседе с тим да је жртва на преваран начин намамљена на
одређено место и слично.
Одредба тачке 2. предвиђа убиство при безобзирном на -
силничком понашању. То значи да лишавању живота претходи
насилничко понашање које мора бити безобзирно.
Као облик тешког убиства предвиђено је и убиство при
чијем се извршењу с умишљајем доведе у опасност живот још
неког лица (тачка 3). Потребно је да је поред убиства једног
лица, доведен у (конкретну) опасност живот најмање још
једног лица. Код учиниоца мора постојати умишљај како у
односу на кривично дело убиства, тако и у односу на довођење
у конкретну опасност живота још неког лица.
Кривични законик као квалификовани облик убиства
предвиђа лишавање живота при извршењу кривичног дела
разбојништва или разбојничке крађе (тачка 4).
Одредба тачке 5. предвиђа више квалификаторних окол -
ности везаних за побуде учиниоца (користољубље, извршење
или прикривање другог кривичног дела, безобзирна освета,
друге ниске побуде). Користољубље постоји онда када учинилац
дело врши ради прибављања одређене не само имовинске већ
било какве материјалне користи. Остваривање материјалне
користи може се извршењем убиства постићи како директно
(примањем накнаде за извршено убиство, убиством повериоца),
тако и индиректно (убиством лица које представља препреку

да учинилац на легалан начин стекне неку имовину).
Убиство ради извршења или прикривања другог кривич -
ног дела постоји у случају када се убиство врши или зато да
се прикрије већ учињено кривично дело (на пример, убиство
сведока очевица), или пак да се омогући вршење неког кри -
вичног дела (при чему то дело не мора бити извршено).
Безобзирну освету треба разликовати од обичне освете.
Основни критеријум за разликовање јесте несразмера између
нанетог зла и онога које се врши кроз освету. И неке друге окол -
ности могу бити релевантне приликом оцене да ли је освета
безобзирна (нпр. протек веома дугог времена од причињеног
зла, освета убиством лица које није имало никакве везе са
причињеним злом и сл.). Кривични законик не предвиђа као
квалификаторну околност и крвну освету. У неким случајевима
крвна освета би се могла квалификовати као безобзирна освета,
а у неким би се могла подвести под појам ниских побуда.
Осим наведених, закон као квалификаторну околност
наводи и друге ниске побуде. Све побуде које се морално нега -
тивно вреднују нису ниске побуде у смислу ове квалификаторне
околности. Тако, мржња представља морално негативну побуду,
али с обзиром на то да се убиство често врши из морално не -
гативних побуда, па и из мржње, радило би се само о обичном,
а не о тешком убиству. Потребно је да се на скали негативног
моралног вредновања нека побуда налази високо да би се мо -
гла оценити ниском у смислу ове квалификаторне околности.
Лишавање живота службеног или војног лица такође
представља облик тешког убиства (тачка 6). За постојање овог
облика нужно је да је службено или војно лице лишено живота
при вршењу службене дужности. То су, пре свега, послови
државне или јавне безбедности, дужност чувања јавног реда,
хватања учиниоца кривичног дела или чувања лица лишеног
слободе, али то могу бити и други послови који се обављају у
оквиру службене дужности од стране војног или службеног
лица. Пасивни субјект код овог облика тешког убиства може
бити и било које друго службено лице уколико је лишено
живота при вршењу своје службене дужности. Закон о измена -

ма и допунама Кривичног законика из 2009. (у новој тачки 7)
предвиђа као квалификовано убиство лишење живота судије,
јавног тужиоца, заменика јавног тужиоца или полицијског
службеника у вези са вршењем службене дужности (за разлику
од тешког убиства из тачке 6. које обухвата лишење живота
и наведених субјеката, али само при вршењу, а не и у вези са
вршењем њихове службене дужности).
Законом о изменама и допунама Кривичног законика из
2009. увeден је облик квалификованог убиства код којег се
као пасивни субјект јавља лице које обавља послове од јавног
значаја (тачка 8). И овде је потребно да је убиство извршено
у вези са пословима које то лице обавља. Послом од јавног
значаја сматра се обављање професије или дужности која има
повећани ризик за безбедност лица које га обавља, а односи
се на занимања која су од значаја за јавно информисање,
здравље људи, образовање, јавни превоз, правну и стручну
помоћ пред судским и другим државним органима (члан 112.
став 32). Тиме се знатно проширује круг лица чије лишавање
живота представља квалификовано убиство.
Убиство детета и бремените жене изједначено је с обзиром
на тежњу законодавца да пружи појачану кривичноправну
заштиту деци (код бремените жене та се заштита пружа и
нерођеном детету). Умишљај учиниоца мора да обухвата ове
квалификаторне околности. Уколико постоји погрешна пред -
става о узрасту детета (тј. учинилац не зна да пасивни субјект
није навршио четрнаест година), или не зна за трудноћу жене
коју лишава живота, постојаће обично убиство.
Убиство члана породице кога је учинилац претходно зло -
стављао треба посматрати пре свега у контексту кривичног
дела насиља у породици (члан 194). Ипак, овде није неопходно
да је претходно извршено то кривично дело. Довољно је да је
извршењу дела претходило злостављање. Но, имајући у виду
смисао овог облика тешког убиства, не би било довољно
једнократно злостављање већ континуирано, систематско
злостављање члана породице који је лишен живота.
И најзад, КЗ као тешко убиство предвиђа и умишљајно

лишавање живота више лица под условом да се не ради о
убиству на мах, убиству детета при порођају или о лишењу
живота из самилости (тачка 11). Овај облик тешког убиства
постоји онда када учинилац са умишљајем лиши живота више
лица, што би могло да значи да је неопходнo да је умишљај
учиниоца био управљен на то да лиши живота више лица. То
се несумњиво односи на идеални стицај, као и на неке слу -
чајеве реалног стицаја (на пример, муж који је жену ухватио у
прељуби одлучи да прво убије жену, а после извесног времена
и љубавника). На питање да ли је домет ове одредбе такав да
може да обухвати све случајеве извршења међусобно умиш -
љајем неповезаних убистава, па и онда када је реч о поврату,
тешко је потврдно одговорити.
4. Убиство на мах
(члан 115)
Убиство на мах представља привилеговани облик убист -
ва. Околности које кривично дело убиства у овом случају
чине лакшим и које морају бити кумулативно испуњене јесу:
1) да је убиство извршено у стању јаке раздражености, 2) да
је учинилац у такво стање доведен без своје кривице, и 3) да
је дело извршено на мах.
1) Под појмом јаке раздражености треба разумети одређена
афективна стања јачег интензитета која утичу на способност
расуђивања и одлучивања. Међутим, та јака афективна стања
(као што су стања јаке љутње, гнева, разјарености и сл.) остају
у границама нормалног, тј. не сме се радити о патолошким
афективним стањима, јер би се те ситуације решавале у вези
са институтом урачунљивости.
2) Неопходно је да је учинилац у такво стање доведен без своје
кривице и то нападом, злостављањем или тешким вређањем од
стране убијеног. Појам напада треба схватити слично као и код
нужне одбране. Mеђутим, скривљени напад искључује постојање
овог кривичног дела. Из природе кривичног дела произлази да
се не захтева ни услов истовремености, јер се овде напад јавља

као повод, односно као узрок стања јаке раздражености, тако
да у моменту вршења кривичног дела напада више нема.
Злостављање чине радње којима се неком лицу наносе
физичке или психичке патње (или обоје) а да се при томе не
ради о телесној повреди. Пошто је радња злостављања често
комплексна и по правилу подразумева понављање више разли -
читих поступака који могу трајати извесно време, код убиства
на мах посебно треба водити рачуна о томе да ли постоји
узрочна веза између злостављања и стања јаке раздражености.
Појам тешког вређања представља правни стандард и
утврђује се према постојећим схватањима, односно објектив -
но, а не према субјективној оцени самог учиниоца. То значи
да се мора радити о таквом вређању које је према тежини и
начину објективно узевши у датој ситуацији било подобно да
код учиниоца проузрокује стање јаке раздражености.
3) Трећа околност, која мора бити кумулативно испуњена
уз прве две, јесте да је дело извршено на мах, што значи одмах
након напада, односно тешког вређања, а у сваком случају за
време трајања јаке раздражености. Tо стање може трајати
кратко време, па је оправдан став судске праксе која углавном
заузима негативан став у погледу постојања овог услова ако је
од напада или тешког вређања протекло извесно време које
је ослабило стање јаке раздражености. Захтева се „непосред -
но и експлозивно реаговање“ учиниоца (ВСС, Кж. 1377/71).
Изузетно, ако је ранији напад, односно тешко вређање након
извесног времена поново актуелизовано понашањем паси -
вног субјекта и ослабљено афективно стање учиниоца тиме
појачано, може се узети да је овај услов испуњен.
5. Убиство детета при порођају

(члан 116)
Радња извршења, као и код основног облика убист -
ва, састоји се у лишавању живота које се, као и код кри -
вичног дела убиства, може извршити на веома различите
начине, а могућа је и радња нечињења. Мајка у овом случају

има положај гаранта.
Објект радње јесте дете, односно новорођенче. Нужно
је да је порођај започео и да је дете живо. Ако се радња врши
пре започињања порођаја према плоду, радиће се о кривичном
делу недозвољеног прекида трудноће из члана 120.
Извршилац овог кривичног дела може бити само мајка
детета. Саизвршилац, односно саучесник одговара за тешко
убиство. Обрнуто, ако дело изврши неко друго лице а мајка
га на то подстрекне или му у томе помогне за време порођаја
или непосредно после порођаја док код ње трају поремећаји
изазвани порођајем, она ће бити саучесник у кривичном делу
из овог члана иако извршилац чини тешко убиство.
Кривично дело мора бити извршено за време порођаја
или непосредно после порођаја док траје поремећај изазван
порођајем. Између поремећаја и порођаја мора постојати
узрочна веза. Међутим, спорно је колико тај поремећај
може трајати након порођаја, односно како тумачити појам
„непосредно“ после порођаја. То време може бити дуже
или краће, у зависности од околности конкретног случаја,
а пре свега у зависности од личних својстава мајке. Према
ставу медицинске науке, то може бити од неколико сати до
неколико дана.
Неопходно је да се дело врши са умишљајем, који може
бити и евентуалaн. Уколико нема умишљаја, постојаће
кривично дело нехатног лишења живота из члана 118. иако
је дете лишено живота за време порођаја или непосредно
после порођаја док траје поремећај код мајке (уколико је
дело учињено из нехата). Ово питање нема већи практич -
ни значај с обзиром на исту запрећену казну код ова два
кривична дела.
Покушај је могућ, а кажњив је према општим одредбама.
И покушај, као и довршено кривично дело, мора бити пре -
дузет за време порођаја или непосредно после порођаја док
код мајке траје поремећај изазван порођајем.
6. Лишење живота из самилости

(члан 117)
Иако је радња извршења овог кривичног дела иста као
и код кривичног дела убиства, ипак је она, односно њени
модалитети, ограничена вољом пасивног субјекта. Ако неко
захтева да буде лишен живота на тачно одређен начин (на
пример, давањем прекомерне дозе медикамената), а извршилац
то учини на сасвим другачији начин (пуцањем из ватреног
оружја), треба узети да постоји обично убиство, а не ово
кривично дело. Што се тиче радње пропуштањем, у односу на
кривично дело убиства овде постоје специфичности с обзиром
на сложене модалитете пасивне еутаназије. При томе треба
имати у виду и одредбу члана 119. став 2, према којој помагање
у вршењу самоубиства под условима предвиђеним у члану 117,
тј. условима за постојање кривичног дела лишења живота из
самилости представља привилеговани облик кривичног дела
из члана 119. Неспречавање самоубиства од стране гаранта
не би стога могло да представља ово кривично дело већ би се
радило о извршењу лакшег облика кривичног дела помагања
у самоубиству.
Пасивни субјект може бити само пунолетно лице. Пуно -
летство мора постојати не само у време извршења кривичног
дела већ и у време када то лице захтева да буде лишено живо -
та. Уколико jе реч о лицу код кога је већ наступила мождана
смрт иако још постоје неке животне функције (крвоток или
дисање), постојаће неподобан покушај овог кривичног дела.
Осим пунолетства, у погледу пасивног субјекта поставља се
још један захтев. То лице мора бити у тешком здравственом
стању. Овај услов треба тумачити тако да се то лице налази
у таквом здравственом стању које му причињава патње, које
је неизлечиво и које има смртни исход.
До лишавања живота мора доћи на озбиљан и изричит
захтев пасивног субјекта. Озбиљан захтев постоји ако је он
последица слободне воље, односно одлуке пасивног субје -
кта. Тога нема у случају да је пасивни субјект услед болести
неспособан да расуђује или одлучује, као и у случају да је та
способност код њега умањена. Изричит је захтев уколико је

недвосмислен и уколико се јасно може закључити шта је воља
пасивног субјекта. Уколико учинилац погрешно држи да такав
захтев постоји, случај ће се решавати у складу са одредбама
о стварној заблуди (члан 28).
Пасивни субјект мора умишљајно бити лишен живота.
Умишљај извршиоца мора обухватити не само радњу извр -
шења, последицу и узрочну везу већ и остала битна обележја
Субјективно биће кривичног дела обухвата и одређену
побуду. Наиме, лишавање живота се мора извршити из са -
милости према пасивном субјекту. Ради се о алтруистичком
мотиву који се са аспекта морала позитивно вреднује. Уколико
код извршиоца постоји и нека друга побуда, може постојати
ово кривично дело уколико та друга побуда по природи ства -
ри не искључује самилост (нпр. освета или користољубље).
Због природе овог кривичног дела и његових битних
обележја, подстрекавање је тешко замислити јер одлуку,
по правилу, код извршиоца ствара пасивни субјект, док је
помагање могуће.
7. Нехатно лишење живота

(члан 118)
Нехатно лишење живота као привилеговани облик убиства
разликује се од основног облика из члана 113. према облику
кривице, тј. овде се као привилегујућа околност јавља нехат.
Међутим, суштински је реч о другачијем понашању у односу
на умишљајно убиство. Тај приступ је делимично изабрао и
КЗ, који више не говори о убиству из нехата. Ипак, у погледу
већине битних обележја нема разлике у односу на кривично
дело убиства (радња извршења, последица, пасивни субјект).
Кривично дело нехатног лишења живота постоји онда
када је учинилац био свестан да својом радњом (чињењем или
нечињењем) може другог да лиши живота, али је олако држао
да до тога неће доћи или да ће то моћи да спречи (свесни нехат),
као и у случају када учинилац није био свестан да својом радњом

неког може да лиши живота, иако је према околностима под
којима је учинио дело и према својим личним својствима био
дужан и могао бити свестан те могућности. Као и код неких
других нехатних кривичних дела, нарочит проблем представља
разграничење са евентуалним умишљајем.
Код убиства из нехата у пракси су честе ситуације не -
пажљивог руковања ватреним оружјем. У начелу је оправдан
став судске праксе која узима да ни у случајевима најгрубље
непажње код руковања ватреним оружјем и постојања свес -
ти о могућности наступања последице нема пристанка на
последицу, односно нема евентуалног умишљаја. Тако, на
пример, у случају када је учинилац ставио у пиштољ оквир са
муницијом, повлачио навлаку уназад, али не сасвим до краја,
мислећи да тако није убацио метак у цев, повуче обарач услед
чега је дошло до опаљења и смрти лица које се налазило у
непосредној близини, заузет је став да је реч о свесном нехату
(ВВС, К. бр. 468/70).
Кривично дело се може извршити и нечињењем. Реч је о
неправом кривичном делу нечињења које се врши пропуштањем
дужног чињења (члан 15. став 2). Извршилац у том случају
може бити само оно лице које има положај гаранта, тј. које
је било дужно да предузме одређено чињење и услед чијег је
пропуштања дошло до смрти неког лица као последице овог
кривичног дела. У односу на последицу мора постојати нехат.
8. Недозвољен прекид трудноће

(члан 120)
Ово кривично дело је бланкетног карактера. За утврђи -
вање да ли је прекид трудноће извршен противно прописима
релевантан је Закон о поступку прекида трудноће у здрав -
ственој установи.
Кривично дело недозвољеног прекида трудноће има више
облика. Основни облик (став 1) постоји онда када се побачај
врши уз пристанак бремените жене. Пристанак је искључен
пре свега у случају употребе силе или претње. Уколико нема

писане сагласности родитеља, сагласност малолетног женског
лица млађег од шеснаест година није довољна.
За постојање кривичног дела потребно је да се прекид
трудноће врши противно прописима који регулишу ову област.
Код трудноће до навршене десете недеље једино ограничење
је забрана прекида трудноће у случају када се утврди да би се
њиме теже нарушило здравље или угрозио живот жене, а услов
је да се прекид врши у одговарајућој здравственој установи.
Прекид трудноће дозвољен је изузетно и након тог периода
у следећим случајевима: 1) када се на основу медицинских
индикација утврди да се на други начин не може спасити жи -
вот или отклонити тешко нарушавање здравља; 2) када се на
основу научно-медицинског сазнања може очекивати да ће се
дете родити са тешким телесним или душевним недостацима;
3) када је до зачећа дошло извршењем кривичног дела (сило -
вање, обљуба над немоћним лицем, обљуба над малолетним
лицем, обљуба злоупотребом положаја и родоскрнављење).
Радња извршења је постављена алтернативно и остварена
је онда када је побачај извршен, започет, или се пак бременитој
жени помагало у вршењу побачаја. Побачај представља уништа -
вање плода, које може бити извршено на различите начине и
употребом различитих средстава (тзв. абортивна средства).
Побачај је извршен онда када је дошло до уништавања плода.
Радњу извршења представља и започињање вршења побачаја,
тј. сам покушај је предвиђен као радња извршења, тако да
покушај овог кривичног дела није могућ. Као радња извршења
предвиђа се и помагање, зато што помагање бременитој жени
према општим правилима о саучесништву (акцесорна природа
саучесништва) не би иначе било кажњиво.
Извршилац може бити свако лице осим бремените жене,
која не може одговарати ни као подстрекач, односно помагач.
Као тежи облик (став 2) инкриминисано је бављење
вршењем дела из става 1. Појам бављења подразумева да је
дело извршено више пута, као и да је у том случају искључен
реални стицај кривичних дела.
Тежи облик (став 3) постоји и у случају да је побачај извр -

шен или започет без пристанка бремените жене. Овај облик
постоји и онда када је женско лице млађе од шеснаест година,
а прекид трудноће се врши без њеног пристанка и без писане
сагласности њеног родитеља, усвојиоца или стараоца. Радња
извршења овог тежег облика (осим помагања бременитој жени
да изврши побачај, које је овде по природи ствари искључено)
исто је постављена као и када је реч о облику који се врши уз
пристанак бремените жене.
Квалификовани облик кривичног дела предвиђен је у
ставу 4. За постојање овог облика потребно је да је услед дела
из ст. 1–3. наступила тежа последица (смрт, тешка телесна
повреда или тешко нарушавање здравља). С обзиром на то да
је реч о кривичном делу квалификованом тежом последицом,
примењују се општа правила из члана 27, тј. пре свега мора
постојати узрочна веза између вршења неког од облика из ст.
1–3. и теже последице, као и да је учинилац у односу на тежу
последицу поступао из нехата.
9. Тешка телесна повреда

(члан 121)
Најопштији појам телесне повреде може се одредити као
нарушавање телесног интегритета или здравља неког лица,
с тим што када је у питању тешка телесна повреда то нарушавање
мора бити јачег интензитета. Кривично дело тешке телесне
повреде има више облика. Из одредбе члана 121. произлази
да постоји пет облика тешке телесне повреде: 1) обична тешка
телесна повреда; 2) нарочито тешка телесна повреда; 3) тешка
телесна повреда квалификована смрћу; 4) тешка телесна по -
вреда на мах и 5) тешка телесна повреда из нехата.
Став 1. предвиђа обичну тешку телесну повреду, али је
при томе ближе не одређује, па се њен појам одређује помоћу
појма нарочито тешке телесне повреде предвиђене у ставу 2.
Узима се да обична тешка телесна повреда постоји у следећим
случајевима. Прво, обична тешка телесна повреда постојаће
у случају ако услед повреде живот повређеног није доведен у

опасност. Ако је живот доведен у апстрактну опасност, такође
је у питању само обична тешка телесна повреда. Даље, обич -
на тешка телесна повреда постоји онда када је уништен или
трајно и у знатној мери ослабљен део тела или орган који се
не сматра важним. Она постоји и онда када је који важан део
тела или орган ослабљен, али не у знатној мери, или је осла -
бљен у знатној мери, али не трајно. У случају проузроковања
неспособности за рад, код обичне тешке телесне повреде та
неспособност мора бити привремена, а не трајна. Нарушавање
здравља пасивног субјекта као облик обичне тешке телесне
повреде постоји онда када нису кумулативно испуњена два
услова који се траже код нарочито тешке телесне повреде: да
је то нарушавање трајно и тешко, тј. када је оно или трајно а
није тешко, или је тешко а није трајно. И најзад, обична тешка
телесна повреда постоји онда када она проузрокује извесне
трајне промене на телу које се не могу сматрати унакаженошћу.
У ставу 2. предвиђена је нарочито тешка телесна повреда.
Из законске одредбе произлази да она има пет облика. Први
облик нарочито тешке телесне повреде постоји онда када је
доведен у опасност живот повређеног. Та опасност мора бити
конкретна и непосредна. Други облик постоји када је уништен
или је трајно и у знатној мери ослабљен неки важан део тела
или важан орган повређеног. С обзиром на то да ли је реч о
органу или делу тела, односно о уништењу или трајном и у
знатној мери ослабљењу, могу се код овог облика нарочито
тешке телесне повреде разликовати четири ситуације: 1) када
је неки важан део тела уништен, 2) када је он у знатној мери
ослабљен, 3) када је неки важан орган уништен и 4) када је он
у знатној мери ослабљен. Орган се од дела тела разликује по
томе што обавља одређену релативно самосталну функцију.
Трећи облик нарочито тешке телесне повреде постоји онда
када је проузрокована трајна неспособност за рад. Под тим
појмом не треба подразумевати само апсолутну неспособ -
ност за рад већ и релативну неспособност, тј. и када дође до
трајне неспособности за рад само у погледу оног занимања,
односно посла који је повређени обављао до наношења по -

вреде. Четврти облик се састоји у трајном и тешком нарушењу
здравља повређеног. То значи да је повредом проузроковано
неко обољење (телесно или душевно) које је по својој приро -
ди тешко и које је трајно, тј. које је неизлечиво. Најзад, пети
облик постоји у случају да је телесна повреда као последицу
имала унакаженост повређеног. Реч је о трајним и видљивим
променама тела које изазивају одређена осећања код других
људи (сажаљење, одвратност, згражавање и сл.).
Тешка телесна повреда квалификована смрћу предвиђена
је у ставу 3, тј. када повређени умре услед било обичне, било
нарочито тешке телесне повреде (ст. 1. и 2). У односу на
тешку телесну повреду мора постојати умишљај, а у односу
на смрт нехат.
Квалификовани облик постоји и у случају када је тешка
телесна повреда нанета малолетном лицу или бременитој
жени или лицу које обавља послове од јавног значаја, с тим
што се прави разлика у погледу прописане казне с обзиром на
то да ли је реч о обичној, нарочито тешкој телесној повреди,
или тешкој телесној повреди квалификованој смрћу (став 6).
Тешка телесна повреда на мах (став 5) садржи идентична
обележја као и кривично дело убиства на мах, осим у погледу
последице која се састоји у наношењу тешке телесне повреде.
Тешка телесна повреда учињена на мах може постојати и у
случају тешке телесне повреде квалификоване смрћу (став 3).
Тешка телесна повреда из нехата (став 4) везује се за обичну
и нарочито тешку телесну повреду и од њих се разликује према
облику кривице, тј. овде мора постојати свесни или несвесни
нехат. Овај облик постоји само у односу на дело из ст. 1. и 2.
(обична и нарочито тешка телесна повреда), а не и у односу
на тешку телесну повреду квалификовану смрћу (став 3).
Код свих облика кривичног дела тешке телесне повреде
последица се састоји у тешкој повреди телесног интегрите -
та или у тешком нарушавању здравља (с тим што, наравно,
код тешке телесне повреде квалификоване смрћу поред ос -
новне последице мора наступити и смрт повређеног лица).
Последица је основни критеријум за разграничење обичне и

нарочито тешке телесне повреде. Радњу извршења представља
свака она радња која је подобна да проузрокује тешку повреду
телесног интегритета, односно тешко нарушавање здравља.
На субјективном плану, осим код тешке телесне повреде
из нехата (став 4), мора постојати умишљај. Код тешке телесне
повреде квалификоване смрћу (став 3) у односу на основни
облик мора постојати умишљај, док се у односу на последицу
тражи нехат. Уколико се и основни облик врши из нехата, тај
случај треба оквалификовати као кривично дело нехатног
лишења живота из члана 118. које конзумира нехатну тешку
телесну повреду.
10. Лака телесна повреда

(члан 122)
Лака телесна повреда састоји се у лаком нарушавању
телесног интегритета, односно у лаком нарушавању здравља.
С обзиром на то да закон не садржи обележја лаке телесне
повреде, њен појам се одређује на основу обичне тешке те -
лесне повреде, тј. на двоструко посредан начин (будући да
ни обична тешка телесна повреда није у закону одређена).
То значи да све оно што не представља обичну тешку телесну
повреду јесте лака телесна повреда. Но, то је „горња“ граница
лаке телесне повреде, а проблем њеног одређивања јавља се
и у вези са питањем шта је уопште телесна повреда, односно
како поставити „доњу“ границу, када се може радити о зло -
стављању, увреди или слично.
Постоје два облика лаке телесне повреде: обична лака
телесна повреда (став 1) и опасна лака телесна повреда (став 2).
Обична лака телесна повреда (став 1) постоји у више
ситуација. Прво, она постоји у случају када ни на који начин
није доведен у опасност живот повређеног. Даље, подразу -
мева се да је лака телесна повреда неспојива са уништењем
било којег органа или дела тела, али ње нема ни онда
када део тела или орган није знатно или трајно ослабљен
(лака телесна повреда би могла постојати када би био ослабљен

у мањој мери и привремено неки мање важан део тела или
мање важан орган). Код лаке телесне повреде нема ни трајне
ни привремене неспособности за рад. Евентуално, постоји
лака телесна повреда онда када је та неспособност трајала
врло кратко. Лака телесна повреда постоји и онда када здравље
повређеног није ни трајно ни тешко нарушено, односно када
је то привремено и лако. И најзад, о лакој телесној повреди
је реч онда када није дошло до унакажености, нити пак до
какве трајне деформације тела повређеног. Код лаке телесне
повреде у изгледу повређеног може доћи само до привремених
промена (модрице, огреботине и сл.).
Опасна лака телесна повреда из става 2. постоји онда
када се обична лака телесна повреда нанесе оружјем, опасним
оруђем или другим средством подобним да тело тешко повреди
или здравље тешко наруши. То значи да се овај тежи облик
лаке телесне повреде разликује у односу на основни облик
само према средству којим се наноси. При томе је пресудна
подобност тог средства да тело тешко повреди или здравље
тешко наруши, што би значило да је довољна апстрактна
опасност да се тим средствима нанесе тешка телесна повреда.
То свакако стоји у погледу оружја, односно оруђа подобног да
тело тешко повреди или здравље тешко наруши. Под појмом
средства подобног да тело тешко телесно повреди или здра -
вље тешко наруши треба подразумевати оно средство чија
употреба по правилу проузрокује тешку телесну повреду, а
не и свако средство којим се у изузетним случајевима може
нанети тешка телесна повреда.
У погледу кривице, како обична тако и опасна лака телесна
повреда могу се извршити само са умишљајем. Код опасне
лаке телесне повреде умишљај мора обухватити и свест да
се употребљеним средством тело може тешко повредити или
здравље тешко нарушити.
Док се за обичну лаку телесну повреду судска опомена
може изрећи према општим правилима за изрицање судске
опомене (члан 77. став 1), та могућност постоји и у односу
на опасну лаку телесну повреду под додатним условом да је

учинилац био изазван непристојним или грубим понашањем
пасивног субјекта (став 3).
Кривично гоњење за опасну лаку телесну повреду пре -
дузима се по службеној дужности, а гоњење за обичну лаку
телесну повреду по приватној тужби.
11. Учествовање у тучи

(члан 123)
Код овог кривичног дела инкриминисано је само учест -
вовање у тучи. Свака туча у којој учествује више лица опасна
је и значи угрожавање живота и тела. Међутим, то не би било
довољно да се учествовање у тучи прогласи кривичним делом.
Потребно је да се та опасност реализовала кроз наступање
смрти или тешке телесне повреде неког лица. Тај додатни
услов не представља последицу овог кривичног дела већ
објективни услов инкриминације (кажњивости). Реч је о томе
да се ту не може утврдити допринос учесника у тучи у погледу
наступања тог услова, нити је потребно да он буде обухваћен
њиховим умишљајем или нехатом. Уколико се тај допринос
може утврдити, а у односу на последицу је постојао умишљај
(или нехат), такви учесници ће се сматрати (са)извршиоцима
кривичног дела убиства, односно тешке телесне повреде.
Радња извршења овог кривичног дела јесте учествовање у
тучи. У обзир долази само она туча у којој је неко лице тешко
телесно повређено или лишено живота. Према уобичајеном
схватању, појам туче се одређује као физички обрачун између
најмање три лица. Туча између два лица код овог кривичног
дела не долази у обзир јер би се у том случају знало ко је
учинилац убиства или тешке телесне повреде. Кривично
дело учествовања у тучи врши и онај учесник који је тешко
телесно повређен ако је у тучи још неко лице тешко телесно
повређено или је неко лице лишено живота.
За постојање овог кривичног дела неопходно је да буде
остварен и објективни услов кажњивости, који се састоји
у томе да је у тучи неко лице лишено живота или је другом

лицу нанета тешка телесна повреда. Извршилац убиства или
тешке телесне повреде одговара само за то кривично дело, а
не и за учествовање у тучи, јер је реч о привидном идеалном
стицају по односу супсидијаритета. У случају када није утврђено
ко је извршио убиство, односно тешку телесну повреду, сви
учесници у тучи сматраће се извршиоцем кривичног дела
учествовања у тучи.
С обзиром на то да неко може учествовати у тучи током
целог њеног трајања (када се овај проблем не јавља), или само
извесно време, поставља се питање када неко мора учествовати
у тучи да би се могао сматрати извршиоцем овог кривичног
дела. Ту се могу јавити три ситуације: када је неко учествовао
у тучи пре наступања нечије смрти или тешке телесне повреде,
за време наступања смрти, односно тешке телесне повреде, или
је у тучи учествовао после тога. Неспорно је да дело постоји
уколико је неко учествовао у тучи у моменту наступања објек -
тивног услова инкриминације. Исто тако је неспорно да лице
које се накнадно укључило у тучу после наступања објективног
услова инкриминације не може бити извршилац овог кривичног
дела. Међутим, донекле је спорна ситуација када неко напус -
ти тучу пре него што је дошло до смрти или тешке телесне
повреде неког лица. С обзиром на то да се ту може говорити
о стварању опасне ситуације из које је произашао објективни
услов инкриминације, треба узети да кривично дело постоји.
Није неопходно да је лице које је лишено живота или
тешко телесно повређено учествовало у тучи. За постојање
кривичног дела довољно је да је његова смрт или тешка телесна
повреда проузрокована тучом на било који начин. На пример,
то може бити лице које је покушало да раздвоји учеснике туче,
или које се случајно нашло на месту туче и слично.
Ово кривично дело може се извршити само са умишљајем.
Умишљајем не сме да буде обухваћен објективни услов инкри -
минације, тј. да је неко лице у тучи лишено живота, односно да
му је нанета тешка телесна повреда. У противном, постојало
би кривично дело убиства, односно тешке телесне повреде.
II. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ СЛОБОДА

И ПРАВА ЧОВЕКА И ГРАЂАНИНА
(Глава четрнаеста, чл. 128–153. КЗ)

Заштитни објект кривичних дела из ове главе јесу слободе
и права човека и грађанина. Пошто се прописивањем већег
броја кривичних дела у осталим главама КЗ такође пружа
заштита одређеним правима човека, намеће се питање зашто
су само нека кривична дела издвојена у ову посебну главу.
Код кривичних дела из ове главе реч је о личним правима и
слободама, правима везаним за личност, личну сферу. Реч је
о више различитих права и слобода, од којих је најпрепозна -
тљивије право на слободу у различитим сферама (слобода
кретања, становања, одлучивања и др.).
Поставља се питање да ли се може правити разлика из -
међу права и слобода, односно да ли постоје кривична дела
управљена само против права и кривична дела управљена само
против слобода, као и зашто су и једна и друга кривична дела
предвиђена у оквиру исте главе. Пре свега, пошло се од уставне
терминологије која говори о правима и слободама не правећи
јасну дистинкцију између ова два појма. Уколико би се појам
права човека схватио у ужем смислу, таква подела би била могућа,
али код неких кривичних дела из ове главе није сасвим јасно да
ли су управљена против права или слобода, или и против једног
и против другог. У сваком случају, код прописивања кривичних
дела из Главе четрнаесте полази се од ужег схватања појма права
човека, јер ако би се она схватила у најширем смислу, онда би она
представљала општи заштитни објекат. Права и слободе човека
су испреплетане категорије, тако да се донекле може правдати
њихово заједничко обухватање у истој глави кривичних дела.
Извршилац кривичних дела из Главе четрнаесте КЗ може
бити било које лице, али један значајан број ових дела добија
свој тежи облик уколико је кривично дело учињено од стране
службеног лица.
Осим овде обрађених кривичних дела, Глава четрнаеста

КЗ садржи и следећа кривична дела: повреда равноправ -
ности; повреда права употребе језика и писма; повреда
слободе изражавања националне или етничке припадности;
повреда слободе исповедања вере и вршења верских обреда;
противправно лишење слободе; повреда слободе кретања и
настањивања; изнуђивање исказа; злостављање и мучење;
угрожавање сигурности; нарушавање неповредивости стана;
противзаконито претресање; неовлашћено откривање тајне;
повреда тајности писма и других пошиљки; неовлашћено
прислушкивање и снимање; неовлашћено фотографисање;
неовлашћено објављивање туђег списа, портрета и снимка;
неовлашћено прикупљање личних података; повреда права
на подношење правног средства; повреда слободе говора
и јавног иступања; спречавање штампања и растурања
штампаних ствари и емитовања програма; спречавање
објављивања одговора и исправке; спречавање јавног скупа;
спречавање политичког, синдикалног и другог организовања
и деловања.
2. Отмица
(члан 134)
Кривично дело отмице има основни облик и три тежа
облика. Радња извршења основног облика (став 1) састоји
се у одвођењу или задржавању неког лица употребом силе,
претње, обмане или на други начин. То значи да се дело, поред
употребе силе или претње коју треба схватити у уобичаје -
ном смислу (апсолутна или компулзивна сила; да је претња
озбиљна и стварна), може извршити и употребом обмане или
на други начин. Вршење отмице „на други начин“ подразу -
мева да се одвођење или задржавање врши противно вољи
отетог лица а да није употребљена сила, претња или обмана
(нпр. у односу на немоћно лице). Одвођење значи промену
места на коме се лице налазило противно његовој вољи, а
задржавање значи његово спречавање да напусти место на
коме се до тада налазило.
Субјективно биће кривичног дела обухвата и намеру да

се од отетог или неког другог лица изнуди новац или каква
друга имовинска корист, или да се отето лице или неко друго
лице принуди да нешто друго учини, не учини или трпи. За
постојање довршеног кривичног дела ова намера не мора бити
ни делимично остварена. Непостојање ове намере искључује
ово кривично дело, али се може радити о другом кривичном
делу (принуда, противправно лишење слободе).
Кривично дело се може извршити само са умишљајем, и
то директним, с обзиром на то да се тражи постојање одре
ђене намере.
Тежи облик из става 2. постоји у случајевима када се дело
из става 1. врши претњом убиством или тешком телесном
повредом отетом лицу. Реч је о квалификованој претњи.
Тежи облик прописан је и у ставу 3, а постоји у случају
наступања одређених квалификаторних околности. То су
следеће околности: да је отето лице задржано дуже од десет
дана, да је према отетом лицу поступано на свиреп начин, или
му је тешко нарушено здравље, или је дело учињено према
малолетном лицу, или су наступиле друге тешке последице.
Овде је важно разликовати околности од тежих последица, јер
је у односу на квалификаторне околности потребан умишљај,
а у односу на тежу последицу нехат.
Jош тежи облик с обзиром на запрећену казну постоји
у случају када је наступила смрт отетог лица (став 5). Реч је
о кривичном делу квалификованом тежом последицом тако
да је потребан нехат учиниоца у односу на тежу последицу
(члан 27). Овај облик постоји и онда када је дело учињено од
стране групе. Група је, према законском значењу овог израза
(члан 112. став 22), „најмање три лица повезаних ради трајног
или повременог вршења кривичних дела која не мора да има
дефинисане улоге својих чланова, континуитет чланства или
развијену структуру“.
Најтежи облик отмице постоји онда када је она извр -
шена од стране организоване криминалне групе (став 5).
Организована криминална група је „група од три или више

лица, која постоји одређено време и делује споразумно у
циљу вршења једног или више кривичних дела за која је про -
писана казна затвора од четири године или тежа казна, ради
непосредног или посредног стицања финансијске или друге
користи“ (члан 112. став 35).
3. Принуда
(члан 135)
Заштитни објект кривичног дела принуде јесу слобода
одлучивања и слобода деловања као једна од основних права
човека.
Радња извршења је употреба силе или претње управљене на
то да друго лице нешто против своје воље учини или не учини
или трпи. За свршено дело није потребно да лице према коме се
сила или претња примењује доврши оно на шта се принуђава,
довољно је да је ту радњу започело. У случају нечињења или
трпљења дело је довршено онда када је пасивни субјект спречен
да донесе одлуку, односно када је спречен да је реализује. Између
принуде (силе или претње) и онога на шта се пасивни субјект
принуђава мора постојати узрочна веза, тј. мора постојати
одређени однос између средства и циља принуде.
Средства принуде јесу сила или претња. У погледу одређи -
вања појма силе важи све оно што важи за општи појам силе у
кривичном праву. Она може бити апсолутна или компулзивна,
непосредна или посредна. И овде појам силе обухвата и упо -
требу хипнозе или омамљујућих средстава (члан 112. став 12).
И у погледу појма претње важи оно како се она уобичајено
схвата у кривичном праву.
Последица кривичног дела је остварена онда када при -
нуђени започне понашање (чињење, нечињење, трпљење) на
које се принуђава. Уколико употребљена сила или претња
нема за последицу оно понашање пасивног субјекта због којег
је употребљена, постојаће покушај кривичног дела принуде
који није кажњив.
Кривично дело се може извршити само са директним

умишљајем с обзиром на то да учинилац хоће да силом или
претњом постигне одређени циљ. Умишљај мора обухватити и
конкретно чињење, нечињење или трпљење на које се пасивни
субјект принуђава.
Осим основног облика, предвиђени су и квалификовани
облици (ст. 2, 3. и 4). Први од њих (став 2) постоји у случају да
се дело из става 1. врши употребом квалификоване претње
убиством, тешком телесном повредом или отмицом, или
када је дело учињено на свиреп начин. Тежи облик постоји
и онда када је услед дела из ст. 1. и 2. наступила тешка те -
лесна повреда или друге тешке последице. Још тежи облик
подразумева наступање смрти, или када је принуда учињена
од стране групе. Група је „најмање три лица повезаних ради
трајног или повременог вршења кривичних дела која не мора
да има дефинисане улоге својих чланова, континуитет члан -
ства или развијену структуру“ (члан 112. став 22). У односу
на тежу последицу примењују се одредбе члана 27, док окол -
ност да се дело чини од стране групе мора бити обухваћена
умишљајем учиниоца.
Најтежи облик принуде постоји онда када је она извршена
од стране организоване криминалне групе (став 5). Органи -
зована криминална група је „група од три или више лица, која
постоји одређено време и делује споразумно у циљу вршења
једног или више кривичних дела за која је прописана казна
затвора од четири године или тежа казна, ради непосредног
или посредног стицања финансијске или друге користи“ (члан
112. став 35).
Принуда, тј. употреба силе или претње јавља се као радња
извршења, односно као средство извршења низа других
кривичних дела. Неспорно је да је у тим случајевима реч о
привидном идеалном стицају и да постоји само то друго кри -
вично дело. С обзиром на то да код кривичног дела принуде
није од значаја на шта се пасивни субјект принуђава и да је
оно општег карактера у односу на та друга кривична дела, по
правилу ће се радити о случају специјалитета.
III. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

ИЗБОРНИХ ПРАВА
(Глава петнаеста, чл. 154–162. КЗ)

Изборна права представљају посебно важна права грађана.
Она имају и шири значај, могло би се рећи за читаво друштво,
јер се сама легитимност државе и друштва заснива на слобо -
дним изборима. Место и улога кривичног права у заштити
изборних права, као и у неким другим областима, ограни -
чени су. Она најтежа системска кршења и злоупотребе које
се у овој области врше од стране оних који имају политички
утицај и моћ, по правилу, нису доступна кривичноправној ре -
акцији. Осим тога, одређене политичке манипулације којима
се угрожавају изборна права грађана нису погодне да буду
предмет регулисања кривичноправних норми, јер је често
реч о рафинираним поступцима којима се даје привид леги -
тимности. Од кривичног права у овој области углавном треба
очекивати сузбијање појединачних ексцеса и појединачних
кршења изборних права грађана. Ни то, међутим, није мало.
Кривични законик предвиђа више кривичних дела у овој
области. Не пружа се кривичноправна заштита изборном
систему у целини. Та заштита је, као и у другим областима,
фрагментарна и односи се само на важнија изборна права
која се штите од најопаснијих облика напада на њих. Штите се
активно и пасивно изборно право грађана, као и регуларност
избора од употребе силе и претње, преваре, фалсификовања,
подмићивања и друго. Карактеристика већине ових кривичних
дела јесте да је њихово биће делимично бланкетног карактера.
Наиме, њихово биће се, по правилу, не може прецизирати
без релевантних законских норми којима се регулише об -
ласт избора. Најважнији прописи у овој области јесу: Закон
о избору народних посланика, Закон о избору председника
Републике и Закон о локалним изборима. Појам избора и
референдума за потребе ових кривичних дела одређен је у
члану 112. тач. 13. и 14.
Ова глава садржи и следећа кривична дела: повреда права

кандидовања; давање и примање мита у вези са гласањем;
злоупотреба права гласања; састављање нетачних бирачких
спискова; спречавање одржавања гласања; повреда тајности
гласања; уништавање докумената о гласању.
2. Повреда права гласања

(члан 155)
Овом инкриминацијом се штити активно изборно право,
тј. право гласања. Кривично дело има основни (став 1) и тежи
облик (став 2).
Радња извршења основног облика постављена је алтернативно
и може се састојати у: неуписивању у списак гласача, брисању из
тог списка, спречавању и ометању другог да гласа. Радња мора
бити противзаконита, односно противправна. Последица је да
пасивни субјект није искористио своје право гласања. Док се
код прва два облика радње извршења то подразумева (јер лице
које није уписано у бирачки списак или је из њега избрисано не
може ни гласати), код трећег облика је неопходно да је извршилац
спречио, односно омео у гласању пасивног субјекта.
Субјективна страна основног облика обухвата не само умиш -
љај већ и намеру да се другом лицу онемогући право гласања.
Тежи облик (став 2) подразумева употребу силе или претње,
тј. представља изборну принуду која се врши с циљем да неко
лице искористи или не искористи своје право да гласа, или
пак да гласа за или против одређеног кандидата или предлога
на референдуму. У односу на кривично дело принуде из члана
135. став 1. стицај је привидан, и постојаће само кривично
дело из члана 156. став 2. по односу специјалитета.
3. Фалсификовање резултата гласања

(члан 161)
Објект заштите овог кривичног дела јесте изборна воља
гласача. Предузимањем радње извршења фалсификују се
резултати гласања с циљем лажног приказивања те воље.
Законски опис овог кривичног дела обухвата три облика

радње извршења. Први је додавање или одузимање гласачких
листића или гласова при пребројавању, други се састоји у из -
мени броја гласачких листића или гласова на други начин, а
трећу радњу представља објављивање неистинитог резултата
гласања. Док се код прве две врсте радње извршења мењају
резултати гласања тако да не одговарају стварном стању, код
треће радње се објављују резултати гласања који не одговарају
утврђеним резултатима.
Из саме природе радње извршења види се да ово кри -
вично дело могу извршити само она лица која имају одређена
овлашћења и дужности у поступку спровођења избора (члан
органа за спровођење избора или референдума – бирачког
одбора, изборне комисије – или друго лице које врши дуж -
ности у вези са гласањем).
Кривично дело се може учинити само са умишљајем.
IV. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ПРАВА

ПО ОСНОВУ РАДА
(Глава шеснаеста, чл. 163–169. КЗ)

Само у случајевима када правне норме у области радног
и социјалног права не могу да обезбеде довољну заштиту
у овој области, долази до кривичноправне интервенције.
У овој области постоји посебна инспекција рада са значајним
овлашћењима, а запослени има право и на вођење радног
спора пред судом. Штавише, овде постоје и неки други меха -
низми заштите и друштвене контроле као што је, на пример,
синдикално деловање. Осим супсидијарног, овде долази до
изражаја и акцесорни карактер кривичног права. Права по
основу рада не ствара кривично право ни суштински ни тер -
минолошки. Из тога произлази и бланкетни карактер ових
кривичних дела. Она се врше кршењем прописа из области
радног права којима се предвиђају одређена права по основу

рада или у вези са радом, чиме долази до ускраћивања или
ограничавања тих права. Најважнији у том погледу јесте Закон
о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05). Изузетно,
нека од њих врше запослени злоупотребљавајући своја права.
Сва ова дела као субјективни елемент садрже умишљај. Само
умишљајно ускраћивање или ограничавање права по основу
рада представља довољно озбиљан напад на ова добра који
може оправдати коришћење кривичног права.
Ова глава, осим овде приказаних, обухвата и следећа
кривична дела: повреда права при запошљавању и за време
незапослености; повреда права на управљање; злоупотреба
права из социјалног осигурања; непредузимање мера заштите
на раду.
2. Повреда права по основу рада

и права из социјалног осигурања
(члан 163)
Овим кривичним делом се штите три групе права: права
по основу рада, права која се односе на посебну заштиту на
раду омладине, жена и инвалида, као и права из социјалног
осигурања.
Радња кривичног дела је непридржавање закона или других
прописа, колективних уговора и других општих аката којима
су предвиђена права која се ускраћују или ограничавају. Закон
о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05) предвиђа низ
права запослених (члан 12. став 1). То су, на пример, право на
одговарајућу зараду, безбедност и заштиту живота и здравља
на раду, право на одморе и одсуства (чл. 64–79) и друго. Осим
овим законом, та права могу бити предвиђена и колективним
уговором или правилником о раду, с тим што они не могу да
садрже одредбе којима се запосленом дају мања права од оних
која су утврђена законом.
Осим права која запосленима припадају по основу рада,
Законом о раду, колективним уговором и другим општим
актом прописује се и посебна заштита жена, инвалида и лица

млађих од осамнаест година. Већи број одредаба Закона о
раду посвећен је посебној заштити омладине (лица млађих
од осамнаест година), запослених жена, у вези са трудноћом
и порођајем, као и инвалида (чл. 84–102).
Најзад, трећа група права која се могу ускратити или
ограничити овим кривичним делом јесу права из социјал -
ног осигурања. То су права из здравственог, пензијског и
инвалидског осигурања. Та права су предвиђена пре свега
Законом о пензијском и инвалидском осигурању, Законом о
здравственој заштити, Законом о здравственом осигурању
и Законом о раду.
За постојање овог кривичног дела неопходно је да је дошло
до ускраћивања или ограничавања неког од права које спада
у наведене три категорије.
Иако у погледу извршиоца законски опис овог кривичног
дела не поставља никакве услове, ипак ово кривично дело
могу извршити само она лица која имају одређена овлашћења
да одлучују о правима запослених, односно о правима из
социјалног осигурања.
Субјективна страна кривичног дела захтева постојање
умишљаја. У законски опис кривичног дела експлицитно је
унето да непридржавање прописа мора бити свесно. То је
учињено и зато да би се нагласила разлика између оних по -
вреда права запослених које нису умишљајне, па стога и не
представљају кривично дело, и где долази у обзир друга врста
одговорности (дисциплинска, накнада штете).
3. Повреда права на штрајк

(члан 166)
Запослени имају право на штрајк у складу са законом и
колективним уговором (члан 61. став 1. Устава). Овом праву
дата је и кривичноправна заштита прописивањем кривичног
дела из члана 166.
Кривично дело има два облика. Првим обликом (став

1) пружа се непосредна кривичноправна заштита права на
штрајк. Радња извршења јесте спречавање или ометање
употребом силе, претње или на други противправан начин
запослених да остварују своје право на штрајк. За доврше -
но кривично дело потребно је да су запослени спречени да
остварују своје право на штрајк. Када је у питању ометање,
онда то треба схватити тако да је радња ометања вишекратно
предузета, као и да је реч о озбиљном ометању. Кривично
дело постојаће само у случају ако се запослени спречавају
или ометају да остварују своје право на штрајк у складу са
законом, тако да је ово кривично дело у извесној мери блан -
кетног карактера. Остваривање права на штрајк регулисано
је Законом о штрајку, као и подзаконским актима којима се
одређује минимум процеса рада у одређеним делатностима
за време трајања штрајка.
Пасивни субјект су запослени. То значи да је неопходно
да је дело учињено у односу на најмање два лица. То је и
разумљиво с обзиром на појам штрајка, који подразумева
колективни прекид рада од стране запослених с циљем оства -
ривања економских и професионалних интереса везаних за
рад који обављају.
Други облик овог кривичног дела (став 2) обухвата не -
дозвољене притиске, односно санкције које послодавац или
одговорно лице предузимају зато што је неко учествовао у
штрајку који је организован у складу са законом (отпуштање
са посла или примена других мера којима се повређују права
из рада). Као извршилац може се јавити само послодавац
или одговорно лице. Дело се може извршити и само према
једном запосленом. Радња извршења је отпуштање са посла
због учешћа у штрајку.
Оба облика могу се учинити само са умишљајем. Код
другог облика субјективна страна мора да обухвати и разлог
отпуштања са посла, тј. да извршилац отпушта са посла јед -
но или више лица зато што су учествовала у штрајку, а не из
неких других разлога.
4. Злоупотреба права на штрајк

(члан 167)
Радња извршења овог кривичног дела јесте организовање
или вођење штрајка супротно закону или другим прописима.
Осим Закона о штрајку, за утврђивање да ли је штрајк организо -
ван и вођен супротно закону или другим прописима релевантни
су и други закони и прописи којима се регулише питање штрајка.
У неким делатностима право на штрајк је законом ограничено,
па и о томе треба водити рачуна приликом утврђивања да ли
је испуњен овај услов (в. нпр. члан 135. Закона о полицији).
Да би ово кривично дело постојало, неопходно је и да
је наступила одређена последица. Последица је конкретна
опасност по живот или здравље људи, или имовину већег
обима (према правном схватању седнице Кривичног одељења
ВСС од 17. априла 2006, имовином већег обима сматра се
имовина чија вредност прелази износ од 1.200.000 динара).
Алтернативно, последица кривичног дела се може испољити
и у „другим тешким последицама“. Те друге тешке последице
не смеју довести до тога да ово кривично дело прерасте у неко
друго, по правилу, теже кривично дело, јер ће онда постојати
само то друго кривично дело.
Имајући у виду радњу извршења овог кривичног дела, из -
вршилац не може бити било које лице које учествује у штрајку.
Радња извршења није учествовање у штрајку већ организовање
или вођење штрајка супротно закону. Из тога произлази да извр -
шилац може бити оно лице које организује или води такав штрајк.
Ово кривично дело је супсидијарног карактера, с обзи -
ром на то да сам закон на то изричито упућује (формални
супсидијаритет). Ако су остварени елементи неког другог
кривичног дела, што може бити случај нарочито онда када су
наступиле неке друге тешке последице, по односу супсидија -
ритета постојаће само то друго кривично дело.
Субјективно обележје бића кривичног дела јесте умишљај,
који мора обухватити и свест да се штрајк организује и води
супротно закону или другим прописима.
V. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

ЧАСТИ И УГЛЕДА
(Глава седамнаеста, чл. 170–177. КЗ)

Групни заштитни објект ових кривичних дела јесу част
и углед. Реч је о једном од основних права човека, права на
човеково достојанство и поштовање његове личности. Иако
се ради о кривичним делима која у савременим кривичним
законодавствима нису запрећена строгим казнама, њихов
значај за појединца и друштво је такав да не би било оправдано
одустати од кривичноправне интервенције у овој области.
И поред тога, наш законодавац се одлучио да изврши декрими -
нализацију кривичног дела клевете (ЗИД КЗ из 2012. године).
Кривични законик, као и наше раније кривично законо -
давство, спада у ретка законодавства која као групни заштитни
објект поред части наводе и углед. Углед је појам изведен из
појма части, углед је част коју је појединац у својој средини
стекао својим понашањем и вредностима. Част је појам који
се традиционално одређује тако што се разликује унутра -
шња и спољашња част. Унутрашња част јесте субјективни
став појединца према сопственој вредности, док је спољна
част признавање тих вредности и од друштвене средине, тј.
мишљење других о вредностима појединца.
У погледу пасивног субјекта, могло би се рећи да то може
бити сваки човек. Међутим, извесна спорна питања се јављају
код деце, душевно болесних лица, умрлих лица, правних лица
и других колективитета. Владајуће схватање потврдно одго -
вара на ово питање. У погледу умрлих лица, одредба члана
177. став 2. даје потврдан одговор на то питање. Најспорније
је питање да ли одређени колективитети који немају статус
правног лица могу бити пасивни субјект овог кривичног дела.
На ово питање треба одговорити потврдно, али само када су
у питању колективитети који су слични правном лицу, који
представљају јасну организациону целину која постоји, обавља
своју делатност и доноси одлуке на основу правних прописа.
Када се ради о другим групама или заједницама људи, кривично

право пружа појединим члановима заштиту као појединцима.
У овој глави предвиђена су и следећа кривична дела: из -
ношење личних и породичних прилика; повреда угледа због
расне, верске, националне или друге припадности; повреда
угледа стране државе или међународне организације.
2. Увреда
(члан 170)
Кривично дело има основни (став 1) и квалификовани
облик (став 2). Појам увреде није одређен законским описом.
Теорија и судска пракса под увредом подразумевају изјаву
омаловажавања која је сазната од неког. То значи да се радња
извршења састоји у омаловажавању неког лица. Омаловажа -
вање значи негирање или потцењивање вредности које чине
част једног лица. То се може учинити на три начина, па је
уобичајено и разликовање три врсте увреде с обзиром на начин
како је предузета радња извршења. Код вербалне увреде изјава
омаловажавања се врши речима, било усмено или писмено.
Код реалне увреде то се врши одређеним радњама. На пример,
пљување, чупање за косу, просипање прљаве воде на оштећеног
(ОСБ Кж. 374/00), представљају радњу реалне увреде. Реалну
увреду треба разграничити од радњи које прерастају у неко
теже кривично дело, као што су злостављање (члан 137. став
1), лака телесна повреда (члан 122. став 1) или кривично дело
недозвољених полних радњи (члан 182. став 1). Најзад, говори
се и о симболичној увреди која се врши симболима, односно
гестовима. И ту се ради о увреди делом, односно предузи -
мањем одређених радњи, али се, за разлику од реалне увреде,
радње не предузимају на самом пасивном субјекту. Реалну и
симболичну увреду не чине радње које представљају обичну
непристојност и неучтивост, осим ако се не ради о екстремним
случајевима непристојности у којима јасно долази до изражаја
омаловажавајући карактер предузетих радњи.
За постојање увреде неопходно је да је изјава омалова -
жавања сазната од неког. То може бити лице на које се та
изјава односи, али може бити и неко друго лице. При томе
довољно је да је изјаву омаловажавања сазнало само лице
на које се односи. Довољно је и да је неко лице на које се не
односи та изјава, без присуства пасивног субјекта, ту изјаву
сазнало. Уколико изјаву омаловажавања још нико није сазнао,
постојаће некажњиви покушај увреде.
Као критеријум за утврђивање да ли нешто представља
омаловажавање у нашој пракси и теорији прихваћен је објек -
тивни критеријум, тј. ирелевантно је како је то схваћено од
стране лица коме је изјава упућена, а меродавна је процена
са аспекта постојећих обичајних, моралних и других норми
у одређеној средини.
Изјава омаловажавања може представљати како тврђења
у погледу чињеница, тако и (негативне) вредносне судове.
Неистинитост онога што представља садржај увредљиве
изјаве није неопходна за постојање кривичног дела увреде.
Иако суд не треба да се упушта у утврђивање истинитости,
увредљив карактер у случају да се ради о истинитим тврђењима
о чињеничном стању или о тачним вредносним судовима може
се утврдити само из свих околности конкретног случаја (из
начина на који је изјава упућена, субјективне усмерености и др.).
Тежи облик увреде постоји уколико је она учињена путем
штампе или других средстава јавног информисања, или на
јавном скупу (став 2). Појам јавног скупа не обухвата скупове
на којима присуствују тачно одређена лица, макар се радило и
о великом броју лица. Јавним скупом треба сматрати окупљање
лица чији број и идентитет унапред нису познати.
У случају да је пасивни субјект узвратио увреду, суд може
користити институт ослобођења од казне, и то како у односу
на извршиоца, тако и у односу на онога ко је увреду узвратио,
или у односу на обе стране (став 3).
Предвиђен је и основ искључења постојања кривичног дела
(став 4). Кривично дело увреде неће постојати и ако је увредљи -
ва изјава сазната од неког уколико су кумулативно остварени
објективни и субјективни услов. Објективни услов јесте да је
увредљива изјава дата у оквиру једне од следећих делатности:

1) озбиљне критике у научном, књижевном или уметничком
делу, 2) у вршењу службене дужности, новинарског позива или
политичке делатности, и 3) у одбрани неког права или заштити
оправданих интереса. Субјективни услов јесте да код оног чија
изјава објективно представља омаловажавање неког лица, односно
повреду његове части, није постојала намера омаловажавања.
На субјективном плану, за постојање увреде мора постоја -
ти умишљај. Потребно је да је извршилац свестан тога да
његова изјава има омаловажавајући карактер и да то хоће,
или бар да на то пристаје. Оваква субјективна усмереност је
нарочито важна када се ради о увредљивој изјави која је по
свом карактеру истинита. Умишљај мора обухватити и хтење
да изјаву омаловажавања сазна неко лице.
Гоњење за кривично дело увреде предузима се по при -
ватној тужби (члан 177. ст. 1. и 2).
3. Повреда угледа Србије

(члан 173)
Радња извршења јесте излагање порузи. Она може бити
вређање, које се састоји у омаловажавању, подсмевању, из -
ругивању и слично. То може бити и изношење или проно -
шење нечег неистинитог што може шкодити угледу државе.
С обзиром на начин излагања порузи, то може бити вербал -
но (усмено или писмено), одређеним радњама или знацима
(симболичним радњама).
Излагање порузи се мора учинити јавно. То значи да
оно може бити сазнато од неодређеног броја лица која нису
индивидуално одређена, односно када круг тих лица није на
неки начин ограничен.
Пасивни субјект, односно објект радње јесте Република
Србија, као и њени симболи: застава, грб или химна. Потребно
је да се она непосредно изложи порузи. Посредно излагање
порузи тако што би се порузи излагали њени највиши орга -
ни или представници тих органа, по правилу, само по себи
не представља ово кривично дело. У односу на раније решење,

код овог кривичног дела, органи и њихови представници
нису наведени у законском опису. Ово кривично дело може
постојати само у случају када се излагање порузи органа и
њених представника врши у контексту излагања порузи Ре -
публике Србије, тј. када се и она непосредно излаже порузи.
Са непосредним излагањем порузи Републике Србије
изједначено је и излагање порузи њених симбола. У ствари,
овде се ради о посредном излагању порузи Републике Србије.
И излагање порузи државних симбола (грб, застава и химна)
мора се учинити јавно.
Ово кривично дело је свршено онда када је изјава или
друга радња излагања порузи сазната од неког лица.
Кривично дело се може извршити само са умишљајем
који треба да обухвати сва битна обележја кривичног дела.
Под условима из члана 176, постојање овог кривичног
дела ће бити искључено ако је радња предузета у оквиру
озбиљне критике у научном, књижевном или уметничком
делу, у извршавању службене дужности, новинарског позива,
политичке делатности, у одбрани неког права или заштите
оправданих интереса, ако се из начина изражавања или из
других околности види да то није учињено у намери омало -
важавања или ако учинилац докаже истинитост свог тврђења
или да је имао основаног разлога да поверује у истинитост
онога што је износио или проносио.
VI. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

ПОЛНЕ СЛОБОДЕ
(Глава осамнаеста, чл. 178–186. КЗ)

Дуго времена централно питање код кривичних дела
из ове главе (за која се обично користи и термин сексуални
деликти) било је како их законом регулисати, односно где
поставити границу између дозвољеног и криминалног. Ово

питање је и данас актуелно, мада не у оној мери као што је то
било пре неколико деценија када је дошло до таласа законо -
давне реформе у овој области у многим земљама.
Једно од основних начелних питања које се јавља код
ових кривичних дела јесте шта је њихов заштитни објект.
Могло би се рећи да се заштитни објект може свести на
једно основно добро, или право, а то је право на сексуално
самоопредељење. У складу с тим, у сексуалној сфери требало
би инкриминисати само оне сексуалне радње где не постоји
свесни и вољни пристанак лица према коме се предузимају.
То су у основи само две ситуације: или када се сексуална
радња врши уз употребу принуде (односно када се користи
стање немоћи), или пак када се радња врши према лицу коме
се због психофизичке незрелости не може признати право
на сексуално опредељење. Полазећи од тога шта у овој об -
ласти треба кривичним правом штитити и од природе ових
кривичних дела, ранији назив главе (кривична дела против
достојанства личности и морала) замењен је прикладнијим
називом (кривична дела против полне слободе).
Кривични законик доноси више новина у прописивању
ових кривичних дела. Тако, код силовања је следио нека но -
вија решења у страном законодавству која се крећу у правцу
стављања тежишта на коришћење принуде ради вршења сек -
суалних радњи, односно предузимања тих радњи против воље
пасивног субјекта, и одустајања да се прави разлика у погледу
пола учиниоца и жртве и врсте сексуалне радње. Ипак, напра -
вљена је разлика између обљубе и сексуалних радњи које се са
њом могу изједначити (радње које су раније биле обухваћене
појмом противприродног блуда) и осталих сексуалних радњи
(тзв. недозвољене полне радње). Код кривичног дела обљубе
са дететом старосна граница у нашем кривичном праву и
даље је четрнаест година, док се у другим законодавствима
она разликује, мада су најчешћа решења истоветна нашем или
су пак близу те старосне границе. Даље, извршена је декри -
минализација завођења. Одавно је неспорно да добровољне
хомосексуалне односе између пунолетних лица мушког пола

не треба инкриминисати. Међутим, криминално-политичко
питање које се у вези с тим постављало јесте да ли приликом
инкриминисања правити разлику у зависности од тога да
ли се ради о хетеросексуалном или хомосексуалном односу.
Кривични законик је одустао и од тога да се у том погледу
прави разлика.
Ова глава, осим кривичних дела која су овде обрађена,
обухвата и следећа: подвођење и омогућавање вршења полног
односа; посредовање у вршењу проституције; приказивање
порнографског материјала и искоришћавање малолетног лица
за порнографију; навођење малолетног лица на присуствовање
полним радњама; искоришћавање рачунарске мреже или
комуникације другим техничким средствима за извршење
кривичних дела против полне слободе према малолетном лицу.
2. Силовање
(члан 178)
Према ранијем законодавству, силовати је могао само
мушкарац жену, а сам чин силовања састојао се од обљубе и
принуде, односно обљубе извршене употребом силе или пре -
тње да ће се непосредно напасти на живот или тело тог или
њему блиског лица. Основни облик силовања сада обухвата и
неки други са обљубом изједначен чин. Проширивање радње
извршења имало је као последицу и то да се више не поставља
услов да извршилац може бити само мушко лице, а пасивни
субјект женско лице. Радња извршења се састоји из два акта:
принуде и обљубе, односно са њом изједначеног чина.
У кривичном праву под појмом обљубе подразумева се
продирање мушког полног органа у женски. За постојање
обљубе, а и за свршено кривично дело силовања, узима се да
је довољно и делимично продирање мушког полног органа у
женски, а не да је обљуба у физиолошком смислу довршена.
С друге стране, за постојање обљубе није довољан сам додир
полних органа. Ово питање је од значаја и за разграничење
свршеног и покушаног дела силовања.
Осим обљубе, радња извршења силовања се може састоја -

ти у неком другом са обљубом изједначеном чину. То би било
продирање мушког полног органа у анални или орални от -
вор пасивног субјекта. То су радње које су, према схватању
у нашој теорији и судској пракси, раније биле обухваћене
појмом противприродног блуда. Иако је овај појам могуће
и шире схватити, треба се ограничити на две радње које су
обљуби, односно вагиналном коитусу најсличније, а то су
анални и орални коитус. Све остале радње којима се побуђује
или задовољава сексуални нагон а предузете су употребом
принуде треба сматрати радњом извршења кривичног дела
недозвољених полних радњи из члана 182. Према томе, радња
извршења кривичног дела силовања јесте обљуба у ширем
смислу, како је она и до сада била схваћена у нашој судско-
медицинској и сексолошкој литератури, а то је вагинални,
анални и орални коитус.
Да би постојало кривично дело силовања, неопходно је
да је дошло до примене принуде, тј. да је обљуба или са њом
изједначен чин извршен употребом силе (апсолутне или ком -
пулзивне) или квалификоване претње. У погледу интензитета
силе, тражи се да је она таква да је подобна да сломи отпор
жртве. Кад је у питању претња, мора се радити о квалифико -
ваној претњи да ће се непосредно напасти на живот или тело
жртве или њој блиског лица.
И даље је у пракси присутан став да само она сила којом
је савладан озбиљан, чврст и сталан отпор жртве може да
буде елеменат кривичног дела силовања. Међутим, у једном
делу судске праксе и теорије дошло је до изражаја и схватање
да отпор треба схватити у релативном смислу и да одсуство
физичког отпора или отпора одређеног интензитета не ис -
кључује увек постојање силовања. Овај став је прихватљивији.
За постојање силе као битног елемента кривичног дела
силовања потребно је да је она била узрок вршења обљубе или
са њом изједначеног чина, или је код покушаја то могла бити.
Ако је нека сила објективно била узрок обљубе или са њом
изједначеног чина, није пресудна ни њена првобитна усмереност.
Тако, ако је учинилац применио силу у неком другом циљу, али

је искористио дејство те силе и извршио обљубу или са њом
изједначени чин, постојаће кривично дело силовања.
Сила и код овог кривичног дела обухвата употребу хипно -
зе и омамљујућих средстава. Код силовања практични значај
имају одређена средства (алкохол, опојне дроге, афродизијаци
и сл.) која се могу подвести под појам омамљујућих средстава.
Потребно је да је учинилац то средство жртви дао без њеног
пристанка (принудом, преваром и сл.).
Пасивни субјект кривичног дела јесте било које лице
без обзира на статус и својства тог лица, или било које друге
околности које се на њега односе (осим што су искључена лица
млађа од четрнаест година, као и малолетна лица код основног
облика силовања). Ни чињеница да је извршилац одржавао
сексуалне односе с тим лицем или живео у ванбрачној заједници,
или пак да се ради о лицу са којим је извршилац у браку или
брачној заједници, не искључује постојање кривичног дела.
Извршилац кривичног дела може бити било које лице.
Спорно је да ли је могуће да извршилац буде жена, а пасив -
ни субјект мушкарац. Чињеница да жене не само физички,
него и психички нису склоне сексуалној агресији, као и да је
спорно да ли мушкарац под утицајем принуде може доживети
ерекцију, не искључује сасвим ову могућност. Треба имати у
виду да дело у том случају може остати у покушају, као и да се
дело може учинити употребом омамљујућих средстава против
воље мушкарца као пасивног субјекта. Ово питање има мали
практични значај. Могло би да има известан практични значај
код лакшег облика силовања из става 2.
Кривично дело може бити извршено само са умишљајем
који, између осталих битних обележја, мора да обухвати и
свест да се обљуба или други са њом изједначен чин врши
против воље пасивног субјекта употребом силе или претње.
У ставу 2. је предвиђен лакши облик силовања. Разлика
је само у погледу облика принуде која се користи да би се
извршила обљуба или са њом изједначени чин. Док се код
основног облика силовања принуда манифестује у сили или
квалификованој претњи, овде се ради о претњи да ће се за

пасивног субјекта или за њему блиско лице открити нешто
што би шкодило његовој части или угледу, или о претњи неким
другим тешким злом. У првом случају ради се о својеврсном
облику уцене, док у другом случају закон користи генералну
клаузулу „неко друго тешко зло“. Тај појам треба тумачити
тако да се, с једне стране, не ради о ономе чиме се прети
код основног облика силовања, а с друге стране, да се ради
о претњи таквим злом које је по својој тежини подобно да
принуди пасивног субјекта на обљубу или неки други са њом
изједначен чин.
Тежи облик из става 3. обухвата следеће квалификатор -
не околности: наступање тешке телесне повреде пасивног
субјекта, ако је дело извршено од стране више лица, или ако
је извршено на нарочито свиреп или нарочито понижавајући
начин, или је дело извршено према малолетнику, или је за
последицу имало трудноћу. Најтежи облик из става 4. постоји
у случају наступања смрти пасивног субјекта или ако је дело
извршено према детету. У односу на тежу последицу, неоп -
ходно је постојање нехата. Када су у питању квалификаторне
околности које немају карактер теже последице, код учиниоца
у односу на ту околност мора постојати умишљај.
У погледу квалификаторне околности да је силовање
извршено од стране „више лица“ тај појам, као и код других
кривичних дела, значи најмање два лица.
У случају да је кривично дело силовања учињено према
брачном другу, гоњење се предузима по предлогу оштећеног
(члан 185).
3. Обљуба над немоћним лицем

(члан 179)
Кривично дело има основни и два квалификована облика.
Радња извршења овог кривичног дела јесте обљуба или са њом
изједначен чин. У погледу одређивања појма тих радњи важи
исто што и за кривично дело силовања (в. горе).
Основна карактеристика овог кривичног дела је везана

за пасивни субјект. Немоћно лице, односно пасивни субјект
овог кривичног дела може бити како женско тако и мушко
лице код којег постоји неко физичко или психичко стање
услед којег то лице није способно за отпор. Потребно је да
је обљуба, односно са њом изједначен чин, извршена ис -
коришћавањем таквог стања, а то значи без пристанка тог
лица. Неспособност не мора бити апсолутна, довољно је да
учинилац не мора користити принуду да би извршио обљубу
или са њом изједначен чин.
Психичка неспособност за отпор постојаће у оним слу -
чајевима где пасивни субјект услед неког душевног обољења,
заосталог душевног развоја или друге душевне поремећености
не може да схвати значај сексуалног акта, или да управља
својим поступцима. Физичка неспособност за давање отпо -
ра постоји онда када пасивни субјект своје непристајање на
обљубу или на други са њом изједначен чин не може физички
да манифестује, тј. када услед неких телесних сметњи или
ситуације у којој се нашло не може да пружи отпор. Ту се нај -
чешће ради о органским обољењима и повредама, физичкој
исцрпљености, инвалидности, старости и сл., или се пак ради
о извесним ситуацијама које онемогућавају пасивног субјекта
да пружи физички отпор. У случају привремене душевне поре -
мећености, постојаће и психичка и физичка неспособност за
давање отпора. То су случајеви када неко лице није ни психички
ни физички способно да пружи отпор услед неког органског
обољења које доводи до поремећаја или губитка свести, затим
услед пијанства, употребе дрога, сна, онесвешћивања и др.
За постојање искоришћавања неког од тих стања потребно
је да буде остварена објективна и субјективна страна. Објек -
тивна страна се састоји у томе што је неко од стања немоћи
жртве омогућило учиниоцу да изврши обљубу, односно са њом
изједначен чин, док се субјективна страна састоји у свести
учиниоца да искоришћава неко од тих стања.
Кривично дело се може извршити само са умишљајем. Као
што је споменуто, од практичног значаја је питање постојања
стварне заблуде у погледу питања да ли је умишљајем обух -

ваћено неко од стања пасивног субјекта услед којег оно није
способно за отпор (овде и отклоњива стварна заблуда ис -
кључује кривицу).
Предвиђене су исте квалификаторне околности као и
код кривичног дела силовања: тешка телесна повреда немоћ -
ног лица, ако је дело извршено од стране више лица, или на
нарочито свиреп или нарочито понижавајући начин, или је
учињено према малолетнику, или је дело имало за последицу
трудноћу (став 2), или је наступила смрт пасивног субјекта,
или је дело учињено према детету (став 3).
4. Обљуба са дететом
(члан 180)
Постоји сагласност око тога да треба инкриминисати
предузимање сексуалних радњи према лицима која нису
достигла довољан степен физичке и психичке развијености
за ступање у сексуалне односе. Међутим, тај степен развије -
ности не достижу сви појединци у тачно одређеном, истом
старосном добу. У кривичном праву је из више разлога не -
опходно определити се за једну фиксну старосну границу.
Кривични законик Србије се определио за четрнаест година
с обзиром да је то просечно старосно доба у коме већина
појединаца достиже биолошку полну зрелост.
Кривично дело има основни (став 1) и два тежа облика
(ст. 2. и 3). У ставу 1. инкриминисано је вршење обљубе или
са њом изједначеног чина са дететом, тј. са лицем које није
навршило четрнаест година. Радња извршења се састоји у
вршењу обљубе или са њом изједначеног чина. Појам обљубе
и са њом изједначеног чина треба схватити као код кривичног
дела силовања (односно као и код других кривичних дела
из ове главе). Битно је да се обљуба или са њом изједначени
чин врши уз „пристанак“ пасивног субјекта. Иако ту нема
пристанка у правом смислу речи, не сме постојати сила или
квалификована претња, јер би у том случају постојао најтежи
облик кривичног дела силовања (члан 178. став 4). Такође,

ако се дело изврши према немоћном лицу које није навршило
четрнаест година, постојаће најтежи облик кривичног дела
обљубе над немоћним лицем (члан 179. став 3).
Извршилац основног облика из става 1. може бити
било које лице (осим лица која испуњавају услов из става 4).
У погледу пасивног субјекта, осим тога што је реч о детету, не
постављају се никакви други услови. То значи да нема посебних
услова у погледу пола извршиоца и пасивног субјекта.
Кривично дело се може извршити само са умишљајем.
Стварна заблуда у погледу узраста пасивног субјекта могућа је
нарочито у случајевима када пасивни субјект није био знатно
испод старосног доба и када према физичком изгледу одговара
лицу које има навршених четрнаест година.
У погледу квалификаторних околности предвиђених у
ст. 2. и 3. важи у начелу оно што и за друга кривична дела из
ове главе код којих су те околности предвиђене, с тим што
и овде у примени могу да постоје одређене специфичности
везане за својство пасивног субјекта, тј. његово старосно доба.
У ставу 4. предвиђен је основ искључења постојања кри -
вичног дела када су у питању одређени учиниоци. Наиме,
неће постојати ово кривично дело (основни облик из става
1) уколико између учиниоца и детета не постоји значајнија
разлика у њиховој душевној и телесној зрелости.
5. Обљуба злоупотребом положаја

(члан 181)
Кривично дело има основни (став 1) и четири тежа облика
(ст. 2–5). Радња извршења основног облика јесте навођење
на обљубу или са њом изједначени чин злоупотребом поло -
жаја. У погледу обљубе или са њом изједначеног чина важи
исто што и за кривично дело силовања, с тим што се у овом
случају не користи принуда. С обзиром на то да се ради о
блажем степену утицаја на вољу пасивног субјекта, као и да се
може радити и о добровољној „размени услуга“, оправданост
прописивања овог кривичног дела није неспорна. У пракси

нису ретки случајеви у којима жртва, ако би се тако уопште
могла и назвати, пристаје на сексуални однос због обећања
учиниоца да ће злоупотребом свог положаја учинити нешто за
њу, да ће је на неки начин привилеговати и слично. Зато појам
навођења у смислу овог кривичног дела треба рестриктивно
тумачити. Потребно је да се ради о озбиљнијим видовима
злоупотребе положаја и о знатнијем степену зависности или
подређености, односно о озбиљнијим облицима притиска на
пасивног субјекта.
Пасивни субјект може бити било које лице које се налази
у неком односу подређености или зависности, под условом да
се не ради о односу који постоји код тежег облика из става 2.
Најчешће ће то бити однос између послодавца и запосленог,
односно потчињеног и надређеног.
За довршено кривично дело потребно је да је обљуба или
са њом изједначен чин извршен, јер само навођење предста -
вљало би некажњиви покушај.
За разлику од основног облика, тежи облик (став 2) неспо -
ран је у погледу оправданости инкриминисања. Ту се ради о
знатно тежој врсти злоупотребе, јер се као извршилац јављају
одређена лица која дело врше према малолетнику који им је
поверен. Извршилац овог тежег облика могу бити наставник,
васпитач, старалац, усвојилац, родитељ, очух, маћеха или
друго лице које злоупотребом свог положаја или овлашћења
изврши обљубу или са њом изједначен чин са малолетником
који му је поверен ради учења, васпитавања, старања или неге.
Пасивни субјект је малолетник (лице од четрнаест до
осамнаест година) који је учиниоцу поверен ради учења,
васпитавања, старања или неге.
Како основни, тако и овај облик могу се извршити само
са умишљајем.
Дело из става 2. има и свој тежи облик који се разликује
само према пасивном субјекту (став 3). Код овог облика
кривично дело се врши према детету, тј. према лицу које
није навршило четрнаест година. Умишљај учиниоца мора да

обухвати квалификаторну околност, тј. да се ради о детету.
Сва три облика имају тежи облик у случају да су за после -
дицу имала трудноћу, с тим што се прави разлика у погледу
прописане казне у зависности из ког облика је настала ова
тежа последица. Реч је о кривичном делу квалификованом
тежом последицом у односу на коју је могућ не само нехат,
него и умишљај (в. члан 27).
Најтежи облик постоји у случају да је услед дела из става
3. наступила смрт детета. Ради се о кривичном делу квали -
фикованом тежом последицом у односу на које се примењују
опште одредбе члана 27.
6. Недозвољене полне радње

(члан 182)
Кривично дело недозвољених полних радњи садржи више
кривичних дела која су по свим елементима идентична са де -
лима из чл. 178–181, осим што радња извршења није обљуба
или са њом изједначен полни чин већ нека друга радња којом
извршилац испољава свој сексуални нагон.
Кривични законик не даје појам недозвољених полних
радњи. Неспорно је да то не може бити обљуба или са њом
изједначен чин. Најчешће се ради о грљењу, љубљењу, додири -
вању разних делова тела, нарочито гениталне сфере и слично.
Због тога што субјективна усмереност радње извршења на
побуђивање или задовољавање полног нагона улази у сам
њихов појам, подразумева се да се ово кривично дело може
извршити само са умишљајем. Умишљај не сме бити управљен
на обљубу или са њом изједначен чин.
Важно питање код овог кривичног дела јесте његово
разграничење са покушајем кривичних дела из чл. 178–181.
Критеријум за разграничење јесте умишљај извршиоца. На -
име, ако је његов умишљај био управљен на вршење неког
од кривичних дела из чл. 178–181, постојаће покушај тих
кривичних дела, а ако није, али је ипак постојала намера
побуђивања или задовољавања сексуалног нагона, постојаће

недозвољене полне радње.
Одређене тешкоће ствара и разграничење недозвољених
полних радњи са радњама које су обухваћене радњама које
су изједначене са обљубом у смислу кривичних дела из чл.
178–181. Све што не представља пенетрацију мушког пол -
ног органа у три телесна отвора (вагина, уста, анални отвор)
а има сексуални карактер с обзиром на своју усмереност пред -
стављало би радњу извршења кривичног дела недозвољених
полних радњи.
Тежи облик кривичног дела недозвољених полних радњи
постојаће уколико је дело извршено према детету (став 2), или
је наступила тешка телесна повреда, или ако је дело извршено
од стране више лица, или на нарочито свиреп или нарочито
понижавајући начин (став 3). Уколико је дошло до смрти лица
према коме је дело извршено, постојаће најтежи облик (став 4).
VII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ БРАКА

И ПОРОДИЦЕ
(Глава деветнаеста, чл. 187–197. КЗ)

Постоје различити друштвени механизми за заштиту
породице, а у области права примарна заштита се пружа по -
родичним правом. Најважнији закон који регулише ову област
јесте Породични закон („Службени гласник РС“, број 18/05).
Када је реч о кривичноправној заштити она је и овде, као и у
другим областима, супсидијарног карактера. У овој области
постоје и додатни разлози да се кривично право користи са
крајњом уздржаношћу, тј. само у оним случајевима када се
кривичноправна интервенција заиста указује као ultima ratio.
Наиме, реч је о интерперсоналним односима појединаца где
није пожељно уплитање државе, поготово не применом казне
и кривичног права. Брак и породица, иако од прворазредног
друштвеног значаја, спадају у приватну сферу појединца. Зато

се кривично право у овој области мора ограничити само на оне
случајеве у којима друге врсте заштите нису довољне. Савре -
мено кривично право углавном о томе води рачуна, тако да се
у овој области може запазити тренд декриминализације (нпр.
прељуба) или сужавања криминалне зоне, као и депенализације.
Брачни односи и брак у целини нису предмет кривично -
правне заштите. Једино се штити правна ваљаност закључења
брака. Што се тиче породичних односа, кривично право се
ограничава претежно на заштиту малолетних чланова по -
родице, као и оних чланова породице према којима се врше
тешке повреде њихових основних права, као што је то случај
код кривичног дела насиља у породици. Кршење породичних
обавеза се као такво не инкриминише, осим опет само у два
изузетна случаја када се ради о екстремном занемаривању
тих обавеза од чијег испуњавања зависи егзистенција члана
породице и где не постоје друге могућности за пружање
заштите (кривична дела из чл. 195. и 196).
Осим овде обрађених, у овој глави су предвиђена и сле -
дећа кривична дела: одузимање малолетног лица; промена
породичног стања; недавање издржавања; кршење породичних
обавеза; родоскрвњење.
2. Двобрачност
(члан 187)
Двобрачност или бигамија представља једно од најста -
ријих кривичних дела које је данас изгубило на значају и
тежини. Ипак, оно је задржано у савременом кривичном
законодавству и предвиђа се на сличан начин у европским
земљама. Оно има два облика: један постоји онда када неко
лице које се већ налази у браку закључи нови брак (став 1),
а други облик чини лице које закључи брак са лицем за које
зна да се већ налази у браку.
Радња извршења оба облика јесте закључење брака.
У првом случају, ради се о закључењу брака када се лице које
закључује брак већ налази у браку, а у другом случају радња

извршења јесте закључење брака са лицем које се већ налази у
браку. Кривично дело се може извршити само за време трајања
раније закљученог брака. Не сматра се браком у смислу овог
кривичног дела брак закључен у цркви, тако да ово кривично
дело не постоји ако је било ранији, било нови брак склопљен
само према верским правилима.
Кривично дело је свршено у моменту када је брак закључен.
Не ради се о трајном кривичном делу, већ о деликту стања.
Извршилац првог облика може бити само лице које се
налази у браку, а извршилац другог облика може бити било
које лице. Уколико се и то друго лице већ налази у браку, сти -
цај је само привидан, тј. и то друго лице чини само кривично
дело из става 1.
Кривично дело се може учинити само са умишљајем, с тим
што се код другог облика посебно наглашава да умишљај мора
обухватити и чињеницу да се лице са којим се закључује брак
већ налази у браку. У том погледу је довољан и евентуални
умишљај, тј. када се допушта могућност да се лице са којим
се закључује брак већ налази у браку, па се на то пристаје.
3. Ванбрачна заједница са малолетником

(члан 190)
Овом инкриминацијом пружа се заштита малолетницима
јер се полази од тога да је, зато што нису достигли довољан
степен телесне и душевне зрелости, живот у ванбрачној
заједници за њих штетан и да представља препреку за њихов
правилан развој, образовање и др.
Радња извршења основног облика (став 1) јесте живот у
ванбрачној заједници са малолетником. Трајање заједничког
живота је један од конститутивних елемената самог појма
ванбрачне заједнице. И Породични закон користи термин
„трајнија заједница живота жене и мушкарца“. Зато, у случају
краћег заједничког живота са малолетником (од нпр. неко -
лико дана) још не постоји ванбрачна заједница, а тиме ни ово
кривично дело. Уколико је умишљај извршиоца био управљен

да се трајније живи у заједници са малолетником, могло би
се радити о покушају који, међутим, код овог кривичног дела
није кажњив.
Пасивни субјект јесте малолетник, тј. лице које је навршило
четрнаест а није навршило осамнаест година, док извршилац
кривичног дела може бити само пунолетно лице. Извршилац
и пасивни субјект морају бити лица различитог пола.
Кривично дело се може учинити само са умишљајем.
Радња извршења другог облика (став 2) јесте омогућавање
или навођење малолетника на ванбрачну заједницу са пуно -
летним лицем. Реч је о радњама саучесништва које иначе не
би биле кажњиве према општим одредбама, јер малолетник
не може бити извршилац овог кривичног дела.
Извршилац овог облика може бити само родитељ, ус -
војилац или старалац малолетника.
Тежи облик овог кривичног дела (став 3) постоји у случају
да је дело из става 2. учињено из користољубља. Користољубље
овде треба схватити као и код других кривичних дела. Мотив
користољубља не мора бити и реализован, тј. није потребно
да је извршилац и прибавио корист.
У ставу 4. предвиђена је процесна претпоставка за гоњење,
а то је да није дошло до закључења брака. Уколико је дошло до
закључења брака, без обзира на то да ли на основу одобрења
ако је реч о малолетном лицу које је навршило шеснаест годи -
на, или је малолетно лице у међувремену постало пунолетно,
до кривичног гоњења не може доћи, а ако је започето, биће
обустављено.
4. Запуштање и злостављање малолетног лица

(члан 193)
Кривично дело има основни (став 1) и тежи облик (став 2),
мада се садржински ради о два кривична дела. У пр -
вом случају реч је о запуштању, а у другом о злостављању
малолетног лица. Радња основног облика (став 1) јесте грубо

занемаривање дужности збрињавања и васпитавања мало -
летног лица. Збрињавање подразумева стварање основних
услова за живот малолетног лица у складу са могућностима
родитеља или другог лица које је дужно да се стара о њему
(исхрана, одевање, становање), док се васпитавање односи на
омогућавање услова за развој малолетног лица као личности
(формирање и прихватање позитивних моралних и других
друштвених норми, школовање, спречавање девијантног пона -
шања и др.). Занемаривање се претежно врши пропуштањем,
али могуће је да буде предузето и радњом чињења. Занемари -
вање мора бити грубо, тј. изражено у већем степену, а један
од критеријума јесте и подобност таквог занемаривања да
проузрокује последицу овог кривичног дела.
Последица кривичног дела јесте стање запуштености
малолетног лица. Стање запуштености може бити како фи -
зичко, тако и психичко. Између радње грубог занемаривања
и тог стања, као и код других последичних кривичних дела,
мора постојати узрочни однос.
Извршилац кривичног дела може бити само родитељ,
усвојилац или друго лице које је дужно да се стара о мало -
летном лицу.
Злостављање малолетног лица (став 2) обухвата како
злостављање у правом смислу речи, тако и принуђавање
малолетног лица на претеран рад или рад који не одговара
његовом узрасту, или на неке друге радње које су за њега штет -
не. Злостављање треба схватити као наношење физичког или
психичког бола које не сме прерасти у телесну повреду. Други
облик радње извршења јесте примена силе или претње, тј.
принуђавање на претеран рад или рад који не одговара узрасту
малолетног лица или на просјачење. Овај облик обухвата и
навођење из користољубља на вршење других радњи које су
штетне за развој малолетног лица.
И овде се, као и код облика из става 1, јавља исти круг
лица као могући извршиоци, иако се овде изричито не
захтева да када су у питању друга лица (а не родитељ или
усвојилац) да је потребно да постоји њихова дужност старања

о малолетном лицу.
Пасивни субјект код оба облика (ст. 1. и 2) јесте малолетно
лице, тј. како дете, тако и малолетник.
Како запуштање (став 1), тако и злостављање, односно
принуђавање и навођење на радње штетне за развој малолет -
ног лица (став 2) имају само умишљајни облик.
5. Насиље у породици
(члан 194)
Кривично дело има основни облик (став 1), три тежа
облика (ст. 2–4), као и посебан облик (став 5). Основни облик
(став 1) постоји онда када се применом насиља, претњом да
ће се напасти на живот или тело, дрским или безобзирним
понашањем угрожава спокојство, телесни интегритет или
душевно стање члана своје породице. Радња извршења је
примена насиља, употреба квалификоване претње, дрско
или безобзирно понашање. Кривично дело може постојати
и онда када је радња извршења предузета само једном, али
имајући у виду последицу, то зависи од тога о ком облику
радње извршења се ради. Док је код коришћења грубог на -
сиља и употребе квалификоване претње у неким случајевима
довољно да је радња и једанпут предузета да би дошло до
угрожавања спокојства, телесног интегритета или душевног
стања пасивног субјекта, дрско и безобзирно понашање,
по правилу, може проузроковати то угрожавање само онда
када се више пута понавља. Неопходно је да је радња извр -
шења таква да је објективно подобна да доведе до угрожа -
вања спокојства, телесног интегритета или душевног стања
члана породице.
Последица кривичног дела у виду конкретне опасности
јесте угрожавање спокојства, телесног интегритета или ду -
шевног стања. Имајући у виду природу овог кривичног дела,
по правилу је реч о континуираном стању у коме се налази
један члан породице услед радњи које предузима други члан
породице према њему. Дело је довршено онда када дође до

тог угрожавања, иначе би се радило о некажњивом покушају.
Спорно је да ли је за довршено кривично дело неопходно
утврдити да се пасивни субјект осетио угроженим. У суд -
ској пракси преовлађује став да то није неопходно, те да
угрожавање треба процењивати објективно с обзиром на
предузету радњу.
Пасивни субјект јесте члан породице учиниоца. Није
спорно да су супружници, као и родитељи и деца. Одредбом
члана 112. став 28. прописано је да се чланом породице сматрају
и ванбрачни партнери и њихова деца, бивши супружници и
њихова деца, родитељи бивших супружника и нека друга лица.
И извршилац, као и пасивни субјект, може бити само
члан породице. Подстрекач или помагач могу бити лица ван
круга чланова породице.
Кривично дело, по својој природи, подразумева постојање
умишљаја.
Тежи облик (став 2) постоји с обзиром на начин извршења,
односно употребљено средство. Квалификаторну околност
представља коришћење оружја, опасног оруђа или другог
средства подобног да тело тешко повреди или здравље тешко
наруши при извршењу основног дела (став 1).
Други тежи облик (став 3) постоји у случају да је услед
дела из ст. 1. и 2. наступила тешка телесна повреда или тешко
нарушавање здравља, или су учињена према малолетном лицу.
У односу на тешку телесну повреду, односно тешко нарушење
здравља, треба да постоји нехат, а у односу на својство па -
сивног субјекта, тј. да се ради о малолетном лицу, умишљај.
Најтежи облик (став 4) постоји у случају да је услед дела из
ст. 1, 2. и 3. наступила смрт члана породице. Реч je о кривич -
ном делу квалификованом тежом последицом (члан 27), тако
да је у односу на смрт потребно постојање нехата. У погледу
умишљајног убиства члана породице в. члан 114. тачка 10.
Посебан, лакши облик (став 5) постоји у случају кршења
мера заштите од насиља у породици које је суд одредио на
основу закона (члан 198. Породичног закона предвиђа забрану

даљег узнемиравања члана породице, забрану приближавања
члану породице на одређеној удаљености и др).
VIII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ СВОЈИНЕ
(Глава двадесета, чл. 198–202. КЗ)

Правна заштита интелектуалној својини се примарно
пружа правом интелектуалне својине, које обухвата ауторско
и сродна права и право индустријске својине. Том граном
права штите се одређена субјективна права која су по својој
природи донекле хетерогена. Оно што их повезује јесте њихов
нематеријални (интелектуални) карактер и економска функција
која обезбеђује субјекту тих права да присваја материјалну
корист од њихове привредне експлоатације. За разлику од
својине у смислу стварног права, овде је реч о присвајању
нематеријалних добара.
У ауторско и сродна права спадају: ауторско право, право
интерпретатора, право произвођача фонограма, право про -
извођача видеограма, право произвођача емисија и право
произвођача базе података. Права индустријске својине су:
патентно право, право жига, право заштите географских оз -
нака порекла, право узорака и модела (право дизајна), право
заштите топографија интегрисаних кола, право сузбијања
нелојалне конкуренције и пословна тајна (know-how). Предмет
кривичноправне заштите јесу субјективна права интелектуалне
својине које одређени субјект заснива на правним нормама
права интелектуалне својине као правне гране. Она се штите
само у мери и у случајевима када је то нужно, када се нормама
права интелектуалне својине и других грана права не може
обезбедити адекватна заштита.
Закони који регулишу област интелектуалне својине
од значаја су и за примену кривичних дела из ове главе, јер
су прописана кривична дела против интелектуалне својине

делимично бланкетног карактера, а и основни појмови из те
области одређени су тим законима. То су следећи закони:
Закон о ауторском и сродним правима, Закон о жиговима,
Закон о патентима, Закон о правној заштити дизајна и Закон о
географским ознакама порекла. Наведени законски прописи,
као и одредбе главе двадесете КЗ, усклађени су са бројним
међународним документима у области интелектуалне својине.
У овој глави, осим кривичног дела које је овде објашњено,
налазе се и кривична дела повреде моралних права аутора и
интерпретатора; неовлашћеног уклањања или мењања елек -
тронске информације о ауторским и сродним правима; повреде
проналазачког права; неовлашћеног коришћења туђег дизајна.
2. Неовлашћено искоришћавање ауторског дела

или предмета сродног права
(члан 199)
Прописивањем првог основног облика (став 1) штити се
право аутора и носиоца сродних права на бележење или ум -
ножавање, као и право на јавно саопштавање дела. Кривично
дело врши лице које неовлашћено објави, сними, умножи или на
други начин јавно саопшти у целини или делимично ауторско
дело, интерпретацију, фонограм, видеограм, емисију, рачу -
нарски програм или базу података. Радња се мора предузети
неовлашћено, што значи без дозволе аутора или произвођача.
Други основни облик кривичног дела чини онај ко стави
у промет или у намери стављања у промет држи неовлашћено
умножене или неовлашћено стављене у промет примерке
ауторског дела, интерпретације, фонограма, видеограма,
емисије, рачунарског програма или базе података.
Објект радње јесу примерци ауторског дела, интерпрета -
ције, фонограма, видеограма, емисије, рачунарског програма
или базе података. Примерак ауторског дела чини дело доступ -
но људима непосредно (нпр. књига, скулптура) или посредно
(када је потребно користити одређене техничке уређаје,
као нпр. код компакт диска). Примерци фонограма су телесни

носачи звука (нпр. компакт диск), односно код видеограма
носачи слике (нпр. видео касета).
Оба основна облика се могу извршити само са умишљајем,
с тим што код једне од радњи извршења другог основног облика
мора постојати одређена намера (намера стављања у промет).
Тежи облик (став 3) постоји уколико се основни облик
из ст. 1. или 2. учини са намером да се себи или другом при -
бави имовинска корист. Тиме је олакшана примена основних
облика за које се не захтева постојање намере прибављања
имовинске користи.
Четвртим обликом (став 4) инкриминисане су одређене
припремне радње за вршење дела из ст. 1. и 2. Радња извршења
је производња, увоз, стављање у промет, продаја, давање у
закуп, рекламирање у циљу продаје или давања у закуп или
држање у комерцијалне сврхе уређаја или средстава чија је
основна или претежна намена уклањање, заобилажење или
осујећивање технолошких мера намењених спречавању повре -
да ауторских и сродних права. Радњу извршења представља
и коришћење таквих уређаја или средстава у циљу повреде
ауторског или сродног права.
Предвиђена је обавезна примена мере безбедности одузи -
мања предмета из члана 87, с тим што је прописано и њихово
обавезно уништавање. Реч је о предметима насталим извршењем
кривичног дела (ст. 1–3), као и о предметима који су били упо -
требљени или намењени за извршење кривичног дела (став 4).
IX. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ИМОВИНЕ

(Глава двадесет прва, чл. 203–222. КЗ)

Кривична дела против имовине спадају у тзв. класична
кривична дела јер су настала са настанком приватне својине.
Имовинска кривична дела су предвиђена у оквиру засебне
главе у скоро свим савременим кривичним законодавствима.

Учешће извршених имовинских деликата у укупном крими -
налитету је и код нас и у другим земљама веома високо, па
отуда и њихов изузетно велики практични значај.
Заштитни објект јесте имовина, а модалитети напада на
имовину се разликују код појединих кривичних дела из ове
главе. Имовина се иначе штити пре свега другим гранама права,
као што је грађанско право, тако да је и овде кривичноправна
заштита супсидијарна. Осим у овој глави, постоје кривична
дела која такође за предмет напада имају имовину али су
сврстана у неке друге главе кривичних дела према принципу
претежности, с обзиром на то да се њима угрожавају или
повређују и нека друга добра. На пример, проневера јесте и
имовинско кривично дело, али је сврстана у главу кривичних
дела против службене дужности.
Карактеристика већине кривичних дела против имовине
јесте да се она врше у намери прибављања противправне имо -
винске користи. Код мањег броја кривичних дела та намера
не постоји (нпр. код кривичног дела одузимања туђе ствари),
а код неких пак постоји тзв. крађа употребе (furtum usus), тј.
нема намере присвајања код учиниоца већ само намера да се
ствар употреби (нпр. одузимање возила). Поред других поде -
ла, једна од најчешћих јесте подела кривичних дела против
имовине према објекту радње, на кривична дела код којих је
тај објект туђа покретна ствар и кривична дела чији су објект
радње имовинска права и интереси.
С обзиром на то да је приватна имовина лично добро којим
титулар у начелу слободно располаже, код неких кривичних
дела где то не захтева општи интерес кривично гоњење за -
виси од оштећеног, тј. оно се предузима по приватној тужби.
Одређена кривична дела из ове главе гоне се по приватној
тужби и онда када су учинилац и оштећени у блиском односу
(сродство и сл.).
Осим овде обрађених кривичних дела, ова глава садржи и
следећа кривична дела: превару у осигурању; договарање исхода
такмичења; неосновано добијање и коришћење кредита и друге
погодности; одузимање туђе ствари; уништење и оштећење

туђе ствари; неовлашћено коришћење туђег возила; уцену;
злоупотребу поверења; зеленаштво; противправно заузимање
земљишта; противправно усељење; грађење без грађевинске
дозволе; прикључење објекта који је изграђен без грађевин -
ске дозволе; оштећење туђих права; неовлашћено изношење
културног добра у иностранство.
2. Крађа
(члан 203)
Крађа спада у кривична дела против покретне имовине.
Кривично дело крађе има три облика: обичну крађу, тешку
крађу и ситно дело крађе. Међутим, они су формално пред -
виђени као посебна кривична дела у засебним члановима
(в. чл. 204. и 210). У члану 203. предвиђена је обична крађа,
односно основни облик крађе.
Радња извршења кривичног дела крађе састоји се у оду -
зимању другоме туђе покретне ствари. Сматра се да је оду -
зимање довршено онда када је дошло до прекидања туђег
притежања и заснивања притежања над покретном ствари од
стране извршиоца (теорија апрехензије). Није потребно да се
ствар одузима од власника, па ни од држаоца, довољно је да
постоји само фактичка власт над предметом, тј. притежање.
То значи да се ствар може одузети и од лица које има само
притежање над покретном ствари, па и онда када је то лице
до притежања дошло на противправан начин од претходног
притежаоца, држаоца или власника ствари (на пример, радња
извршења постоји и онда када се ствар одузима од лица које
је другом лицу претходно одузело ствар, тј. од извршиоца
крађе). Не може се одузети напуштена ствар (дереликција),
јер у односу на њу не само да не постоји притежање, него нема
више ни својине. И у погледу изгубљене ствари прекинута је
фактичка власт над ствари, па лице које нађе изгубљену ствар
не може извршити кривично дело крађе, али може лакши об -
лик кривичног дела утаје. Другачија је ситуација када је ствар
заборављена (а притежалац зна место на коме је заборављена)

или затурена од стране притежаоца, у ком случају није сасвим
прекинуто његово притежање, тако да те ствари могу бити
одузете, тј. може постојати кривично дело крађе.
Последица кривичног дела јесте промена притежања над
покретном ствари, тј. заснивање новог притежања од стра -
не извршиоца. Сам прекид притежања није довољан, крађа
је довршена, у складу са теоријом апрехензије, онда када је
засновано притежање извршиоца над покретном ствари. До
тог момента постоји покушај крађе. Он је кажњив с обзиром
на изричиту одредбу става 2.
Објект радње јесте туђа покретна ствар. Појам ствари
се одређује као предмет материјалне природе који може
бити објект притежања и који има одређену вредност. За
одређивање појма ствари значајан је и члан 112. став 16, који
појам покретне ствари проширује и на сваку произведену или
скупљену енергију за давање светлости, топлоте или кретања,
телефонски импулс, као и рачунарски податак и рачунарски
програм.
Појам покретне ствари треба схватати нешто шире него
у грађанском праву, јер се покретном ствари сматрају и оне
ствари које су део непокретне ствари или јој служе, а могу
се од ње на било који начин одвојити а да се при томе битно
не промене.
У погледу услова да је покретна ствар туђа, потребно је да
ствар није у својини учиниоца већ у својини неког физичког
или правног лица. Туђом ствари се сматра и ствар над којом
извршилац има сусвојину. Ничија или сопствена ствар не
може бити објект кривичног дела крађе. Објект кривичног
дела крађе не могу бити ни ствари без власника, односно
ствари које представљају опште, заједничко добро (res extra
commercium и res communes). Тако, предмет крађе не могу бити
дивље животиње, рибе (али могу бити предмет кривичних
дела из чл. 276. и 277), ваздух и слично. Но, под одређеним
условима те ствари могу бити у нечијој својини и прите -
жању, тако да се може радити о објекту кривичног дела крађе
(на пример, компримирани ваздух, животиње у зоолошком

врту или рибе у рибњаку и сл.).
Објект радње могу бити и оне ствари чији је промет, па
и само држање забрањено. Тако, то могу бити опојне дроге,
оружје, експлозив и др., у ком случају ће по правилу постојати
стицај кривичног дела крађе са одговарајућим кривичним
делом (чл. 246. и 348).
Када је у питању тзв. збирна ствар, која се састоји из две
или више ствари, неспорно је да постоји само један објект и
једно кривично дело крађе без обзира на број тих ствари. Та -
кође и збир ствари (universitatas rerum) као што је, на пример,
филателистичка збирка, представља само један објект радње.
Исто важи и у погледу генеричних ствари које се одређују по
врсти, односно роду, броју и количини (на пример, жито, неко
алкохолно пиће и сл.).
У вези са објектом радње јесте и питање како третирати
одређене исправе у којима је инкорпорисана одређена (по
правилу, новчана) вредност (штедна књижица, добитни тикет
на лотоу, односно лоз на лутрији, чек, жетони у коцкарници
итд.). Објект радње у овим случајевима је ствар, односно новац
који учинилац има намеру да присвоји коришћењем исправе
у којој је та вредност инкорпорисана, а не сама исправа. Ако
је у притежање дошла само исправа а не и сама ствар, од -
носно вредност која је у њој садржана, кривично дело крађе
је остало у покушају.
Неопходно је да постоји намера да се присвајањем туђе
покретне ствари себи или другом прибави противправна
имовинска корист (animus lucri faciendi). Није потребно да
је дошло до присвајања, а ни до прибављања противправне
имовинске користи, неопходно је само да постоји намера да
се то оствари. Намера присвајања постоји у случају када из -
вршилац има намеру да се према ствари понаша као власник,
да је користи и да њом располаже.
На субјективном плану, мора постајати умишљај и наведена
намера. Уколико недостаје та намера, радиће се о кривичном
делу одузимања туђе ствари из члана 211. У случају да учини -

лац погрешно држи да је ствар ничија или да је ствар његова,
кривица у погледу кривичног дела крађе је искључена по
основу стварне заблуде.
У случају када је учинилац у блиском односу са оштећеним,
гоњење се предузима по приватној тужби (члан 222).
3. Тешка крађа
(члан 204)
Кривично дело крађе (основни облик, али не и ситна крађа)
прераста у тешку крађу уколико је крађа извршена под неком
од квалификаторних околности предвиђених у овом члану.
Квалификаторне околности се односе на начин извршења
крађе, време, врсту и вредност украдених ствари. Предвиђено
је девет облика тешке крађе, при чему се два облика разликују
само према вредности прибављене имовинске користи.
Код првог облика тешке крађе (став 1. тачка 1) радња
извршења је постављена алтернативно. Она се може састојати
у: 1) обијању, 2) проваљивању, и 3) савлађивању механичких,
електронских или других већих препрека. Одузимање ствари
се врши обијањем или проваљивањем затворених зграда,
станова, соба, каса, ормана или других затворених простора
(нпр. излог, аутомобил). Под обијањем се подразумева насил -
но продирање у затворене просторе, тј. употребом физичке
снаге ради насилног уклањања препрека у циљу улажења у
затворени простор или његовог отварања, што по правилу
има за последицу оштећење уређаја за затварање или чак
делова затвореног простора (на пример, уништење браве,
рушење дела зида, ломљење стакла на прозору и сл.). Затво -
рени простор је тродимензионални (висина, ширина, дужина)
покретни или непокретни објект који је ограничен (макар
делимично прављеним а не само природним) препрекама које
за циљ имају спречавање продирања у њега неовлашћених
лица. Није нужно да је простор у целини затворен, тј. могу
постојати отвори у њему.
Проваљивањем се сматра улажење или отварање затво -

рених простора без физичког оштећења уређаја за затварање,
односно делова затвореног простора (на пример, употребом
лажног кључа, ускакањем кроз отворен прозор, прескакањем
ограде и сл.). Kод савлађивања механичких, електронских
или других већих препрека не мора да се ради о улажењу
или отварању затворених простора (нпр. прескакање ограде
дворишта).
Други облик тешке крађе постоји онда када је крађа из -
вршена од стране групе (став 1. тачка 2). Под појмом групе
подразумева се најмање три лица повезаних ради трајног или
повременог вршења кривичних дела, с тим да улоге чланова не
морају бити одређене, нити је потребан континуитет чланства
или развијена структура групе (члан 112. став 22. КЗ).
Код крађе учињене на нарочито опасан или нарочито
дрзак начин (став 1. тачка 3) ради се у ствари о два облика
тешке крађе, али се оба везују за начин извршења. Крађа
учињена на нарочито опасан начин мора бити извршена на
такав начин, односно таквим средствима да је могло доћи
до опасности по живот, тело или имовину пасивног субјекта
или било којег другог лица (апстрактна опасност). Крађа на
нарочито дрзак начин постоји онда када је извршена на такав
начин да прелази уобичајену дрскост која по правилу постоји
и код обичне крађе. У пракси се јављају и случајеви који се
граниче са кривичним делом разбојништва, где је примењен
известан блажи степен принуде, али се ипак не ради о сили
или претњи у смислу тог кривичног дела. На пример, када су
двојица оптужених била у возилу којим је управљао један од
њих, а други који је седео на седишту до возача кроз отворен
прозор истргао ташну са рамена пролазнице, након чега су
се повећавши брзину удаљили (ОСБ 1530/04).
Тешка крађа постоји и у случају када је учињена од стра -
не лица које је при себи имало какво оружје или опасно
оруђе ради напада или одбране (став 1. тачка 4). У случају
да га и употреби постојаће разбојништво или разбојничка
крађа, у зависности од тога да ли је оружје или опасно оруђе
употребљено у циљу да се одузме туђа покретна ствар или да

се већ украдена ствар задржи.
Тешка крађа постоји и онда када је извршена за време
пожара, поплаве, земљотреса или другог удеса (став 1. тачка 5).
Ради се о коришћењу, односно злоупотребљавању ванредних
ситуација, односно удеса, било да су они изазвани од стране
људи или се ради о елементарним непогодама, односно при -
родним катастрофама (као што је, на пример, земљотрес),
ради вршења крађе.
У случају да се крађа врши искоришћавањем беспомо -
ћности или другог тешког стања неког лица ради вршења
крађе, такође ће се радити о тешкој крађи (став 1. тачка 6). Ту
се ради о две ситуације. У првој, пасивни субјект се налази у
стању беспомоћности (физичкој или психичкој), услед чега је
учиниоцу у већој или мањој мери олакшано одузимање ствари.
У другој ситуацији, извршилац искоришћава неко неповољно
или ванредно стање у коме се нашло неко лице, услед чега су
његове могућности да заштити притежање над неком ствари
мање или више умањене.
Тешка крађа постоји и онда када вредност украдене ства -
ри прелази износ од четири стотине педесет хиљада динара
(став 2). У случају да је више саизвршилаца приликом извр -
шења једног дела крађе појединачно одузимало више ствари,
вредност свих тих ствари се сабира.
Облик тешке крађе постоји и у случају када је крађа
извршена у односу на културно или природно добро или
добро које ужива претходну заштиту (став 2). Овај облик је
допуњен 2013. године тако што квалификаторну околност
представља и то што је крађа извршена у односу на одређене
ствари које имају посебну функцију. Наиме, тешка крађа ће
постојати без обзира на вредност украдене ствари онда када
украдена ствар представља јавни уређај за воду, канализацију,
топлоту, гас, електричну или другу енергију или уређаје сис -
тема јавног саобраћаја и веза, односно када ствар представља
делове тих уређаја.
Тежи облик тешке крађе постоји онда када је извршењем

дела из ст. 1. или 2. прибављена имовинска корист у износу
преко милион и петсто хиљада динара, као и у случају да је
извршена од стране организоване криминалне групе (став 3).
Организована криминална група је „група од три или више
лица, која постоји одређено време и делује споразумно у
циљу вршења једног или више кривичних дела за која је про -
писана казна затвора од четири године или тежа казна, ради
непосредног или посредног стицања финансијске или друге
користи“ (члан 112. став 35. КЗ).
За постојање кривичног дела неопходан је умишљај који
мора да обухвати и свест о квалификаторној околности. Мора
се узети да то опште правило важи и за квалификаторну окол -
ност која се везује за вредност украдене ствари (ст. 2. и 3).
Уколико учинилац није знао да вредност прелази прописани
износ, треба узети да постоји обична крађа из члана 203.
У погледу гоњења када је учинилац у блиском односу са
оштећеним в. члан 222.
4. Разбојничка крађа
(члан 205)
Кривично дело разбојничке крађе представља сложено
кривично дело састављено из крађе и принуде.
Радња извршења јесте употреба силе или претње да ће
се непосредно напасти на живот или тело у намери да се
украдена ствар задржи. То значи да је потребно да је крађа
већ извршена, тј. да је туђа покретна ствар одузета у намери
да се њеним присвајањем себи или другоме прибави проти -
вправна имовинска корист, па је извршилац затечен на делу
крађе. Извршилац је затечен онда када се још налази на месту
извршења или док односи украдену ствар, односно док још
није дошао у тзв. миран посед украдене ствари. Извршилац
примењује силу или претњу према лицу које га је затекло при
вршењу крађе, а то не мора бити власник ствари или лице у
чијем притежању се украдена ствар налазила. Сила или претња
се употребљавају у намери да се украдена ствар задржи, што

значи да разбојничка крађа постоји и у случају када извршилац
није успео да задржи украдену ствар. Ако је силу или претњу
употребио у наведеној намери, дело се сматра свршеним.
У погледу вредности украдене ствари, став је судске
праксе и теорије да се разбојничка крађа може извршити и у
погледу ствари која је предмет ситног дела крађе (ВСС, Кж.
I-1310/81). За разлику од разбојништва, овде није прописан
ни привилегован облик уколико вредност украдене ствари
не прелази одређени износ.
Извршилац може бити само оно лице које је претходно
извршило крађу. Дело се може извршити само са умишљајем,
а осим њега мора постојати и намера да се украдена ствар
задржи.
У ставу 2. предвиђен је квалификовани облик овог кри -
вичног дела који постоји онда када вредност украдених ствари
прелази износ од милион и петсто хиљада динара.
Тежи облик разбојничке крађе подразумева две квали -
фикаторне околности (став 3). У првом случају, квалифика -
торна околност постоји онда када је разбојничка крађа (ст. 1.
и 2) учињена од стране групе (в. горе код тешке крађе).
У другом случају, потребно је да кумулативно буду остварена
два услова: да је тешка телесна повреда нанета при извршењу
разбојничке крађе (ст. 1. и 2), као и да у односу на њу постоји
умишљај извршиоца. Уколико би у односу на тешку телесну
повреду постојао нехат, радило би се о стицају основног дела
разбојничке крађе и нехатне телесне повреде (члан 121. став 4).
Најтежи облик (став 4) постоји ако је дело из ст. 1–3. из -
вршено од стране организоване криминалне групе (в. појам
горе код тешке крађе).
Умишљајно лишавање живота неког лица при вршењу
разбојничке крађе представља облик тешког убиства (члан 114.
тачка 4). Уколико би до лишавања живота неког лица дошло из
нехата, постојало би кривично дело разбојничке крађе у сти -
цају са кривичним делом нехатног лишења живота (члан 118).
5. Разбојништво
(члан 206)
Кривично дело разбојништва је сложено кривично дело
састављено из кривичног дела принуде и кривичног дела крађе,
тј. то је крађа која се врши употребом принуде.
Радња извршења кривичног дела састоји се у одузимању
туђе покретне ствари употребом силе или претње. Појам
силе треба схватити као код кривичног дела принуде, а пре -
тња је квалификована, тј. прети се непосредним нападом на
живот или тело. И претња, као и сила, не мора нужно бити
управљена према лицу од којег се одузима ствар. Може се
претити и неком другом притежаоцу ствари блиском лицу у
односу на које би га остварење претње погодило. Као примена
омамљујућих средстава у смислу члана 112. став 12. у судској
пракси се сматра и употреба хемикалија у облику спреја којим
се онемогућава отпор жртве, као што је, на пример, сузавац.
Реч је о двоактном кривичном делу за чије се постојање
тражи да су кумулативно предузете обе радње: и употреба
силе или претње и одузимање туђе покретне ствари. Прво се
предузима акт принуде, тј. силе или претње да ће се непосредно
напасти на живот или тело, а затим се одузима туђа покретна
ствар, тј. принуда је средство да се ствар одузме. Сила и претња
морају бити у тесној временској и просторној вези са одузи -
мањем ствари, односно заснивањем притежања над ствари од
стране извршиоца. За постојање силе потребног интензитета
није неопходно да је постојао отпор пасивног субјекта. Довољно
је да је она управљена на спречавање очекиваног отпора, те да
се на тај начин одузима туђа покретна ствар. У погледу претње
потребно је да је жртва схвати као озбиљну, а без значаја је да
је извршилац намеравао да претњу оствари, односно да ли је
уопште објективно било могуће остварити је.
Код покушаја кривичног дела потребно је да је преду -
зета сила или претња која је управљена на одузимање туђе
покретне ствари. За постојање покушаја довољно је и да је
извршилац започео са применом силе или претње уколи -
ко је његов умишљај био управљен на одузимање ствари.
Покушај постоји све док није засновано притежање над оду -

зетом ствари од стране извршиоца.
обухвата свест да се употребом принуде одузима туђа покрет -
на ствар. Као и код крађе, мора постојати и намера да се
присвајањем туђе покретне ствари себи или другом прибави
противправна имовинска корист.
У ставу 2. предвиђен је квалификовани облик, који постоји
у три случаја: ако је дело учињено од стране групе (члан 112.
став 22), ако је неком лицу са умишљајем нанесена тешка
телесна повреда или ако вредност одузетих ствари прелази
износ од милион и петсто хиљада динара.
Најтежи облик разбојништва подразумева да је дело учињено
од стране организоване криминалне групе (члан 112. став 35).
Умишљајно лишавање живота неког лица при вршењу раз -
бојништва представља облик тешког убиства (члан 114. тачка
4). У случају нехатног лишавања живота постојаће стицај разбој -
ништва и кривичног дела нехатног лишења живота из члана 118.
Прописан је и привилеговани облик кривичног дела
разбојништва (став 4). Дело се од основног разликује према
вредности одузетих ствари, као и намери учиниоца да приба -
ви малу имовинску корист. У ствари, кумулативно се захтева
објективни и субјективни услов, као и код дела ситне крађе,
утаје и преваре (члан 210). Код објективног услова предвиђен
је исти новчани износ (пет хиљада динара) као код дела ситне
крађе, утаје и преваре. Покушај привилегованог облика је
кажњив с обзиром на изричиту одредбу става 5.
6. Утаја
(члан 207)
Кривично дело утаје има основни облик (став 1), теже
облике (ст. 2, 3. и 4) и лакши облик (став 5).
Радња извршења основног облика овог кривичног дела
(став 1) састоји се у присвајању туђе покретне ствари која је
извршиоцу поверена. Ствар је поверена неком лицу онда када

се налази у његовом притежању по неком правном основу
(позајмица, залога, чување и сл.) који не води стицању својине.
Није нужно да је ствар поверена од стране власника ствари.
Присвајање постоји онда када извршилац почне да се према
повереној ствари понаша као власник. За постојање кривичног
дела неопходно је да је присвајање извршено у намери да се
себи или другом прибави имовинска корист. Дело је довршено
и онда када та корист још није прибављена.
Објект кривичног дела је туђа покретна ствар, и у вези с
тим важи углавном исто што и за објект кривичног дела крађе.
У ставу 2. предвиђен је тежи облик у случају када дело
изврши старалац. Квалификаторну околност овде чини иско -
ришћавање и злоупотреба односа поверења, тј. чињеница да
старалац злоупотребљава свој положај у односу на поверену
покретну имовину лица које му је поверено на старање.
Тежи облик утаје (став 3) постоји и с обзиром на вредност
утајених ствари, тј. када та вредност прелази износ од четири
стотине педесет хиљада динара.
Најтежи облик утаје предвиђен је и у ставу 4. Квалифи -
каторна околност је везана за објект утаје и ту се разликују
две ситуације: када утајена ствар представља културно до -
бро, односно добро које ужива претходну заштиту или када
вредност утајене ствари прелази износ од милион и петсто
хиљада динара.
Лакши облик утаје (став 5) постоји у следећа два случаја:
утаја ствари која је нађена и утаја ствари до које се случајно
дошло.
Нађена је она ствар коју је њен власник или ранији (по -
следњи) притежалац изгубио. То значи да му је непознато
или трајно недоступно место на коме се ствар налази. Само
узимање нађене ствари од неког лица још не представља
кривично дело утаје. Као и код основног облика, неопходно
је присвајање у намери да се себи или другом прибави проти -
вправна имовинска корист (тако, на пример, нема дела утаје
у случају када је нађена ствар узета у намери да се пронађе

власник или да се преда надлежном органу).
Код утаје ствари до које се случајно дошло ради се о томе
да је услед стицаја околности ствар дошла у притежање извр -
шиоца, па је он не врати власнику или ранијем притежаоцу
већ, као и у првом случају, ствар присвоји у намери да себи
или другом прибави противправну имовинску корист. До тога
да ствар случајно дође у притежање извршиоца може доћи
како његовом радњом, тако и радњом другог лица или пак
деловањем природних сила. Чињеница да је до тога дошло кри -
вицом, односно омашком другог лица не искључује постојање
овог облика утаје (на пример, када благајник у банци неком
лицу омашком исплати више новца, а извршилац касније,
установивши да је примио више новца, разлику присвоји).
За све облике утаје неопходан је умишљај, као и намера да
се себи или другом прибави противправна имовинска корист.
Кривично гоњење се предузима по предлогу за облике из
ст. 1. и 5. уколико је ствар у својини грађана (став 6).
7. Превара
(члан 208)
Кривично дело преваре има основни облик (став 1), лакши
облик (став 2) и теже облике (ст. 3. и 4).
Радња извршења основног облика састоји се у навођењу
неког лица да нешто учини или не учини на штету своје или
туђе имовине. То значи да се радњом извршења не проузрокује
непосредно штета на имовини већ се пасивни субјект наводи
да он сам, чињењем или нечињењем, то учини на својој или
туђој имовини. Навођење се врши на два начина: довођењем
у заблуду тог лица лажним приказивањем или прикривањем
чињеница или одржавањем у заблуди. Довођење у заблуду јесте
стварање погрешне представе о неким чињеницама, тако што
се нека постојећа чињеница лажно приказује као другачија
него што стварно јесте, или тако што се прикрива постојање
неке чињенице. Одржавање у заблуди постоји онда када
пасивни субјект већ има погрешну представу о некој чињеници,

а извршилац га својим изјавама или прећуткивањем одржава
у заблуди. Предмет преварне изјаве су чињенице. Вредносни
судови и изражавање мишљења су ирелевантни за радњу
извршења преваре. Чињенице могу бити и из субјективне
сфере уколико се рационално могу утврђивати, као што је, на
пример, постојање спремности и воље да се испуни уговорна
обавеза. Радња довођења или одржавања у заблуди може бити
предузета и нечињењем у случају да постоји гарантни однос,
тј. да постоји дужност на чињење код учиниоца. Радња извр -
шења се може састојати и у конклудентним радњама.
Последица кривичног дела састоји се у чињењу или не -
чињењу пасивног субјекта на штету своје или туђе имовине.
Штета на имовини мора заиста и да наступи, није довољно
њено угрожавање.
Субјективни елеменат кривичног дела, осим умишљаја,
јесте и намера да се довођењем или одржавањем у заблуди
пасивног субјекта себи или другом прибави противправна
имовинска корист. У пракси посебан проблем представља
утврђивање те намере, јер се у пословању јављају ситуације у
погледу објективних елемената сличне превари, али где се без
намере може радити само о дужничко-поверилачком односу,
што се решава у оквиру грађанског права. Могуће је и да један
однос који је првобитно имао карактер грађанскоправног
односа накнадно прерасте у превару ако учинилац почне да
поступа у намери да себи или другом прибави противправну
имовинску корист.
Лакши облик преваре (став 2) разликује се од основног
облика само у погледу намере. Наиме, привилегујућу околност
представља намера да се преваром други само оштети, а не и
да се прибави противправна имовинска корист.
Тежи облик кривичног дела из става 3. постоји онда када
је делом из ст. 1. и 2. прибављена имовинска корист или нанета
штета у износу преко четири стотине педесет хиљада динара,
а најтежи облик из става 4. онда када та корист, односно штета
У пракси се често јавља случај да се фалсификована

исправа користи као средство да се неко доведе у заблуду
или одржава у заблуди и на тај начин изврши кривично дело
преваре, па се поставља питање стицаја између ова два кри -
вична дела. У случајевима када је радњу преваре било могуће
извршити само прављењем и употребом лажне исправе,
оправдан је став да не постоји стицај већ само кривично
дело преваре.
У погледу гоњења, када је учинилац у одређеном односу
са оштећеним важе одредбе члана 222. КЗ, тј. гоњење се пре -
дузима по приватној тужби.
8. Ситна крађа, утаја и превара

(члан 210)
У оквиру истог члана инкриминисани су лакши облици
три кривична дела: крађе, утаје и преваре. Чињеница да се
захтевају исти услови за постојање лакшег облика сва три
кривична дела оправдава овакву законодавну технику.
За постојање ситног дела крађе, утаје или преваре, осим
битних обележја основног облика тих кривичних дела, по -
требно је да кумулативно буду остварена два услова. Први
услов тиче се вредности украдене или утајене ствари, односно
висине штете учињене преваром. Та вредност не сме прелазити
износ од пет хиљада динара. Поред овог, објективног услова,
потребно је да буде остварен и други услов субјективног
карактера, а то је да је учинилац ишао за тим да прибави
малу имовинску корист, односно проузрокује малу штету
(код преваре). У пракси се јављају тешкоће око утврђивања
постојања субјективног услова. Тако, на пример, поставља се
питање да ли је тај услов испуњен када се одузме ташна или
новчаник код џепне крађе, у којима се налази износ који не
прелази пет хиљада динара. У таквим случајевима не би се
могло тврдити да је самим тим испуњен субјективни услов,
тако да је исправно поступање судске праксе која углавном
у оваквим случајевима, када не постоје околности на основу
којих се може закључити да је учинилац ишао за тим да

прибави малу имовинску корист, узима да не постоји овај
услов, а тиме ни дело из овог члана.
Кривично гоњење, ако је дело извршено на штету приватне
имовине, предузима се по приватној тужби (став 3).
9. Изнуда
(члан 214)
Заштитни објект кривичног дела јесте имовина у целини,
како ствари тако и имовинска права и интереси. Кривично
дело има пет облика: основни (став 1), три тежа (ст. 2, 3. и 4)
и најтежи облик (став 5).
Радња извршења основног облика из става 1. састоји
се у принуђавању пасивног субјекта да нешто учини или не
учини на штету своје или туђе имовине. Принуда се састоји
у употреби силе (силу треба схватати као и код других кри -
вичних дела код којих се појављује као средство извршења)
или претње, за чије је постојање довољно да су испуњени
услови за појам претње у кривичноправном смислу (не тражи
се квалификована претња). Озбиљност претње се процењује
са субјективног становишта, тј. пресудно је да ли је пасивни
субјект претњу схватио као озбиљну.
Последица кривичног дела састоји се у чињењу или не -
чињењу пасивног субјекта на штету своје или туђе имовине.
Штета мора наступити, није довољно да је имовина тим
чињењем или нечињењем само угрожена.
У погледу радње извршења, кривично дело изнуде има
сличности са кривичним делом разбојништва, а у погледу по -
следице, са кривичним делом преваре. У пракси се нарочито
јавља проблем разграничења са кривичним делом разбој -
ништва. Као критеријум се узима то што се код разбојништва
учинилац служи принудом пре или у току одузимања ствари,
док се код изнуде принуда користи да би се утицало на вољу
пасивног субјекта да учини нешто на штету своје или туђе
имовине (ВСС, Кж. 1612/05).
Покушај кривичног дела постоји онда када је примење -

на принуда (сила или претња) у циљу да се пасивни субјект
принуди да нешто учини или не учини на штету своје или
туђе имовине, а уз постојање намере прибављања имовинске
користи. Тако, на пример, покушај постоји када извршилац
телефоном прети пасивном субјекту да ће му убити сина и
супругу или да ће бацити бомбу на његову кућу ако не остави
утврђени износ новца на одређеном месту (ОСБ, Кж. 1186/93).
У погледу субјективних обележја кривичног дела потре -
бан је умишљај, као и намера прибављања за себе или другог
противправне имовинске користи.
Тежи облик кривичног дела постоји онда када је извршењем
дела из става 1. прибављена противправна имовинска корист
у износу који прелази четири стотине педесет хиљада динара
(став 2). Тежи облик постоји и уколико та корист прелази
износ од милион и петсто хиљада динара (став 3). Још тежи
облик предвиђен је у ставу 4, који постоји у два случаја. Први
је бављење изнудом. Квалификаторну околност представља
и чињеница да је дело из ст. 1–3. извршено од стране групе
(члан 112. став 22 – в. горе код тешке крађе).
Најтежи облик кривичног дела изнуде (став 5) предвиђен
је у случају да је дело извршено од стране организоване кри -
миналне групе (члан 112. став 35 – в. горе код тешке крађе).
10. Прикривање
(члан 221)
Иако је ово кривично дело систематизовано у оквиру
кривичних дела против имовине, њиме се не штити само
имовина. Оно има, у извесној мери, заједнички објект заштите
са неким кривичним делима против правосуђа, пре свега са
кривичним делом помоћи учиниоцу после извршеног кривич -
ног дела (члан 333). Кривично дело има три облика, основни
(став 1), лакши (став 2) и тежи (став 3).
Радња извршења основног облика (став 1) састоји се у
прикривању, протурању, куповини, примању у залогу или
прибављању на други начин ствари која је прибављена кри -

вичним делом или онога што је за ту ствар добијено продајом
или заменом. Дело је довршено предузимањем било које од
алтернативно постављених радњи извршења, тј. не тражи се
наступање одређене последице.
Извршилац овог кривичног дела не може бити лице коју
је ствар прибавило кривичним делом (накнадно некажњиво
дело). Извршилац прикривања не може бити ни саизвршилац
претходног дела. Међутим, спорно је да ли извршилац при -
кривања могу бити помагач и подстрекач у претходном делу.
У погледу објекта радње, иако је у пракси углавном реч
о покретним стварима, одредба овог члана не искључује не -
покретне ствари. Објект радње може бити ствар прибављена
било којим кривичним делом. Она може бити прибављена и
прикривањем, тј. може постојати ланац прикривања. У вези са
објектом радње, кривично дело прикривања постоји и у односу
на замењену ствар или у односу на оно што је добијено продајом.
За постојање кривичног дела није од значаја чињеница
што је извршилац кривичног дела којим је ствар прибавље -
на остао непознат. Постоји прикривање и у односу на ствар
која је прибављена противправним делом које је у закону
предвиђено као кривично дело (нпр. ако је ствар прибављена
делом неурачунљивог лица).
За постојање кривичног дела потребни су умишљај и
знање извршиоца да је ствар прибављена кривичним делом,
или знање о ономе што је за ту ствар добијено продајом или
заменом. Није нужно да извршилац зна којим је кривичним
делом ствар прибављена.
Лакши облик постоји онда када учинилац није знао да
је ствар прибављена кривичним делом, али је то могао и био
дужан да зна (став 2). Ради се о несвесном нехату. Свесни не -
хат код овог облика не може ни постојати јер би у том случају
постојао основни облик из става 1.
2009. године предвиђа нови облик овог кривичног дела, који
постоји у случају да неко захтева накнаду за повраћај ствари

за које зна или је могао или био дужан да зна да су прибављени
кривичним делом (став 3). На субјективном плану потребно
је и да постоји намера да се себи или другом прибави против -
правна имовинска корист. Ово дело постојаће само у случају
да нису остварена обележја неког другог тежег кривичног
дела, тј. оно је супсидијарног карактера.
Кривични законик предвиђа и тежи облик кривичног
дела прикривања. Предвиђене су четири квалификаторне
околности: ако се учинилац бави вршењем кривичног дела
прикривања, ако је дело извршено од стране групе (в. код
тешке крађе, односно члан 112. став 22), ако прикривена ствар
представља добро од изузетног или великог значаја, односно
добро које ужива претходну заштиту, или вредност ствари
које се прикривају прелази износ од милион и петсто хиљада
динара. Осим наведених, Законом о изменама и допунама
КЗ из 2013. године унета је нова квалификаторна околност:
ако прикривена ствар представља јавни уређај за воду, ка -
нализацију, топлоту, гас, електричну или другу енергију или
уређаје система јавног саобраћаја и веза, односно када ствар
представља делове тих уређаја.
У погледу гоњења, у случају кад је учинилац у блиском
односу са оштећеним примењује се одредба члана 222, тј.
гоњење се предузима по приватној тужби.
11. Гоњење у случају када је учинилац

у блиском односу са оштећеним
(члан 222)
С обзиром на то да постојање блиског односа извршиоца
одређених кривичних дела против имовине са оштећеним
чине специфичном ту ситуацију јер се између тих лица блиски
односи, по правилу, одражавају и на плану имовине, о кривич -
ном гоњењу одлучује оштећени. За кривична дела из чл. 203,
204, 208, 213, члана 216. ст. 1–3. и члана 221. овог законика,
ако су учињена према брачном другу, лицу са којим учинилац
живи у трајној ванбрачној заједници, сроднику по крви у

правој линији, брату или сестри, усвојиоцу или усвојенику
или другим лицима са којима учинилац живи у заједничком
домаћинству, гоњење се предузима по приватној тужби.
X. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ПРИВРЕДЕ

(Глава двадесет друга, чл. 223–245. КЗ)

Због тешкоћа у одређивању појма привредног кривичног
дела често се уместо тог појма набрајају кривична дела која
се могу сматрати кривичним делима против привреде (тако
нпр. у Препоруци Комитета министара земаља чланица Савета
Европе No R (81) 12 из 1981). За појам привредног кривичног
дела није довољно да је реч о кривичном делу које је штетно за
привреду, односно које може да погоди и привредне субјекте
или привредно пословање. Наиме, нека кривична дела против
имовине (нпр. превара, па чак и крађа) испуњавају тај услов,
али самим тим не могу се сматрати привредним кривичним
делом. Привредно кривично дело јесте оно кривично дело чије
прописивање у првом реду има за циљ заштиту привредног сис -
тема и његовог функционисања. Није прихватљиво да се појам
привредног кривичног дела одреди преко његовог учиниоца, тј.
да се привредним кривичним делом сматра само оно кривично
дело које врши одређено лице. Иако се код бројних привредних
кривичних дела као извршилац може јавити само лице које има
одређено својство (одговорно лице), то ипак није обавезан,
конститутивни елеменат свих привредних кривичних дела.
С обзиром на то да појам кривичног дела против привреде
треба одредити преко његовог групног заштитног објекта,
поставља се питање какав модел привреде треба штитити.
Владајуће је схватање да то треба да буде тржишна привре -
да, односно привреда којој је основно полазиште слободно
тржиште. То би значило да и приликом кривичноправне
заштите у први план треба ставити слободу и равноправност
привређивања, а не заштиту привредних односа самих по себи.

Међутим, ако се имају у виду поједина кривична дела против
привреде, уочава се да се штите и неки посебни привредни
интереси, пре свега интереси државе у одређеним привредним
областима (нпр. у области монетарног, банкарског, девизног,
спољнотрговинског, царинског, пореског система и др.).
Питање односа основног и споредног кривичног законо -
давства поставља се, пре свега, у сфери привреде. Кривични
законик полази од начелног става, не само у овој области, да
споредно кривично законодавство треба свести на релативно
мали број кривичних дела. Споредно кривично законодавство,
како код нас тако и у страном законодавству, претежно предвиђа
кривична дела у различитим областима привреде. Не улазећи
у разлоге за и против споредног кривичног законодавства,
није тешко закључити да је мешовито решење неизбежно.
У законодавствима неких земаља оно што се обично сматра
језгром кривичних дела против привреде предвиђа се у оквиру
кривичних дела против имовине (нпр. КЗ Швајцарске), а остала
су садржана у споредном кривичном законодавству. Кривични
законик је, ипак, у том погледу пошао од наше законодавне
традиције, па је и даље задржао засебну главу кривичних дела
против привреде, која обухвата бројна кривична дела од којих
су нека унета у КЗ из споредног кривичног законодавства.
Осим овде обрађених, ова глава обухвата и следећа кри -
вична дела: фалсификовање хартија од вредности; фалсифи -
ковање и злоупотреба платних картица; прављење, набављање
и давање другом средстава за фалсификовање; неуплаћивање
пореза по одбитку, кријумчарење; злоупотреба монополистич -
ког положаја; неовлашћена употреба туђег пословног имена и
друге посебне ознаке робе или услуга; злоупотреба у вези са
јавном набавком; злоупотреба овлашћења у привреди; нару -
шавање пословног угледа и кредитне способности; одавање
пословне тајне; онемогућавање вршења контроле; недозвољена
производња; обмањивање купаца; фалсификовање знакова,
односно државних жигова за обележавање робе, мерила и
предмета од драгоцених метала.
2. Фалсификовање новца
(члан 223)
Основни облик (став 1) обухвата два облика радње из -
вршења. У првом случају дело чини лице које направи лажан
новац, а у другом онај ко преиначи прави новац. У оба случаја
захтева се и субјективни елемент: постојање намере код учи -
ниоца да такав новац стави у оптицај као прави.
Код радње извршења која се састоји у прављењу лажног
новца поставља се питање у којој мери лажан новац мора
личити на прави. У нашој теорији се истиче да кривично дело
фалсификовања новца може постојати само ако се лажан но -
вац битно не разликује од правог, иначе би се могло радити
евентуално о кривичном делу преваре ако би тај новац био
некоме другоме дат као прави. Тај став би се могао прихватити
том у смислу да лажан новац не постоји уколико му недостају
битни елементи правог новца, односно да је за постојање
кривичног дела довољно да лажан новац личи на прави. Али
не треба захтевати такав степен сличности између правог и
фалсификованог новца да се само пажљивим упоређивањем
може уочити разлика.
Радња извршења другог облика (став 2) јесте прибављање
лажног новца у намери да се стави у оптицај као прави или ста -
вљање лажног новца у оптицај. Иако је у опису радње извршења
употребљен трајни глагол („ко прибавља“, односно „ставља“),
треба прихватити став судске праксе да се и овај облик кривич -
ног дела (код осталих облика то је неспорно) може извршити
и једном радњом. За прибављање је значајно долажење у посед
лажног новца са намером да се он стави у оптицај, а за постојање
кривичног дела без значаја је да ли је радња извршења предузета
једном или више пута (ВСС Кж. I. 1168/92).
Под новцем се подразумева папирни или метални новац
који у моменту извршења кривичног дела представља законско
средство плаћања, односно новац који је у оптицају (в. члан
112. став 23). Предмет кривичног дела може бити како домаћи
тако и страни новац.
Код облика код којих се тражи намера, на субјективном

плану мора постојати директни умишљај. За довршено кри -
вично дело не тражи се и остварење намере да се новац стави
у оптицај. Важно је да та намера постоји у моменту када се
предузима радња извршења.
Тежи облик постоји када је извршењем дела из ст. 1. и 2.
направљен преиначен, стављен у промет или прибављен
лажан новац у износу који прелази милион и петсто хиљада
динара. Ако је у питању страни новац, онда је неопходно да је
фалсификован новац у износу који прелази еквивалент овог
износа у страном новцу.
Привилеговани облик постоји у два случаја. У првом случају,
дело се чини стављањем у оптицај лажног новца који је примљен
као прави пошто се сазнало да је новац лажан. У моменту примања
новца учинилац не зна да прима лажан новац, док у моменту
стављања у оптицај тог новца он то зна. У другом случају, као
учинилац се јавља лице које зна да је начињен лажан новац или
да је лажан новац стављен у оптицај, па то не пријави.
Лажан новац као предмет настао извршењем кривичног дела
обавезно се одузима (став 5), тј. прописано је обавезно изрицање
мере безбедности одузимања предмета из члана 87. став 3.
3. Фалсификовање знакова за вредност

(члан 226)
Радња извршења основног облика (став 1) има четири
облика: прављење знакова за вредност, преиначење правих
знакова за вредност, употреба лажних знакова за вредност као
правих и прибављање лажних знакова за вредност у намери да
се употребе као прави. Радња извршења се мора предузимати
са одређеном намером (в. под 4).
Знаци за вредност су на основу закона направљени и
издати знаци којима се означава да је плаћен одређени нов -
чани износ, односно који замењују плаћање тог износа. Они
имају одређену вредност која се изражава у новцу. У смислу
одредбе члан 112. став 24, знацима за вредност сматрају се и
страни знаци за вредност. У погледу њихових врста, то могу

бити поштанске марке, као и други знаци за вредност који су
издати на основу прописа (нпр. акцизна маркица).
Кривично дело постоји само онда када се праве или
преиначују они знаци за вредност који су важили у моменту
предузимања радње извршења, тј. у време када су лажни знаци
за вредност направљени или преиначени.
Субјективни елемент кривичног дела јесте умишљај. Код
свих облика радње извршења (осим код употребе где, по при -
роди ствари, таква намера није потребна) захтева се намера
да се лажни знаци за вредност употребе као прави било лично
од стране извршиоца, било давањем неком другом лицу да
их оно употреби као праве.
Тежи облик фалсификовања знакова за вредност постоји
онда када укупна вредност означена у лажним знаковима
У ставу 3. предвиђен је привилеговани облик, који постоји
када се одстрањивањем жига којим се знаци за вредност поништа -
вају или којим другим начином иде за тим да се ради поновне
употребе овим знацима дâ изглед као да нису употребљени или се
употребљени знакови поново употребе или продају као да важе.
У односу на предмете настале извршењем овог кривичног
дела обавезно се примењује мера безбедности одузимања
предмета (став 4).
4. Издавање чека и коришћење

платних картица без покрића
(члан 228)
Радња извршења првог основног облика (став 1) јесте
коришћење дебитне платне картице за коју не постоји по -
криће или коришћење кредитне платне картице за коју није
обезбеђено покриће у уговореном року. То значи да у случају
коришћења дебитне платне картице радњу извршења предста -
вља њено коришћење у моменту када за то не постоји покриће,
док се у случају кредитне платне картице она користи иако
покриће неће бити обезбеђено у року који је уговорен између

корисника и издаваоца картице.
Последица јесте прибављање имовинске користи себи
или другоме у износу који прелази десет хиљада динара.
Ово кривично дело се може извршити само са умишљајем.
Потребно је да умишљај обухвати и свест о томе да дебитна
платна картица нема покриће, односно да за кредитну платну
картицу неће бити обезбеђено покриће у уговореном року.
У том погледу једноставнија је ситуација код дебитне плат -
не картице. Код кредитне платне картице код извршиоца у
моменту употребе мора постојати свест о томе да касније,
у моменту доспелости, неће имати покриће. То произлази
и из последице овог кривичног дела, која такође мора бити
обухваћена умишљајем, а то је прибављање противправне
имовинске користи у износу који прелази десет хиљада динара.
Радња извршења другог основног облика (став 2) јесте
издавање или стављање у промет чека, менице, акцептног
налога, гаранције или неког другог средства плаћања или
обезбеђења плаћања.
Последица код овог облика иста је као и код првог: при -
бављање противпрaвне имовинске користе себи или другоме
у износу који прелази десет хиљада динара.
Зa постојaње овог облика потребно је на субјективном
плану, осим умишљаја, постојaње знања да чек или друго
средство плаћања нема покриће.
За оба облика кривичног дела предвиђен је исти квалифико -
вани облик који постоји у случају да је прибављена противправна
имовинска корист у износу који прелази сто хиљада динара.
5. Пореска утаја
(члан 229)
Од изузетног значаја за сваку државу јесте убирање пореза,
који служе за покривање њених расхода, односно за обезбеђи -
вање основних функција једне државе, као и за задовољавање
одређених општих потреба грађана. Обавеза плаћања пореза

и других дажбина прописана је и Уставом Србије (члан 91.
став 2). Неиспуњавање те обавезе за последицу може, под
одређеним условима, имати и примену кривичних санкција.
Основни облик кривичног дела пореске утаје има три
алтернативно постављене радње извршења. Прва радња из -
вршења јесте давање лажних података о законито стеченим
приходима, о предметима или другим чињеницама од значаја
за утврђивање обавезе плаћања пореза, доприноса или даж -
бина. Друга радња извршења јесте непријављивање законито
стечених прихода, односно предмета или других чињеница
које су од утицаја за утврђивање обавезе плаћања пореза,
доприноса или дажбина. Најзад, радња извршења може бити
и прикривање на неки други начин података који се односе на
утврђивање наведених обавеза. Радња извршења се у законском
опису кривичног дела изричито везује за законито стечене
приходе, што у пракси доводи до проблема утврђивања да је
приход стечен на законит начин као битног елемента овог
кривичног дела. Давање лажних података, непријављивање,
односно прикривање на други начин релевантних података и
чињеница чини се, пре свега, у пореској пријави, али и на други
начин у пореском поступку. Порески обвезник је дужан да дâ
тачне податке о својим приходима, и уопште о чињеницама
које су релевантне за утврђивање висине пореза. Ову област
регулише Закон о пореском поступку и пореској админи -
страцији, чије одредбе имају значај и за ово кривично дело.
Субјективну страну кривичног дела, осим умишљаја, чини
и намера избегавања плаћања пореза, доприноса или других
дажбина. Она мора да постоји код сва три облика радње извр -
шења. Намера се може односити и на делимично избегавање.
Кривично дело је довршено самим предузимањем радње
извршења, тј. законски опис не садржи последицу. Није
потребно да је извршилац избегао обавезу плаћања пореза,
доприноса или других прописаних дажбина.
За постојање кривичног дела неопходно је да је оства -
рен објективни услов инкриминације. Износ обавезе која се
избегава мора да прелази сто педесет хиљада динара. Уколико

се ради о више врста обавеза, односно износа чије плаћање се
истом приликом хтело избећи неком од прописаних радњи
извршења, а оне произлазе из истог основа (нпр. порез и
допринос ПИО), за утврђивање да ли је остварен објективни
услов инкриминације износи појединачних обавеза се сабирају.
Извршилац кривичног дела може бити свако лице које
има статус пореског обвезника, као и лица која су законски
заступници одређених физичких лица (нпр. старалац пословно
неспособног штићеника) или правних лица (в. члан 15. Закона
о пореском поступку и пореској администрацији).
Кривично дело, у зависности од висине износа чије се
плаћање избегава, има свој тежи (став 2: милион и петсто
хиљада динара) и најтежи облик (став 3: седам милиона и
петсто хиљада динара).
6. Прање новца
(члан 231)
У новије време јавља се појачан интерес међународне
заједнице за сузбијање прања новца, што за последицу има
усвајање одређених међународноправних аката. И у национал -
ним кривичним законодавствима прање новца се предвиђа као
кривично дело. Законoм о спречавању прања новца из 2005.
године предвиђа се и низ управноправних и других мера за
сузбијање прања новца, док кривичноправну заштиту треба
да обезбеди инкриминација из члана 231. КЗ.
Радња извршења основног облика (став 1) може се ост -
варити на три начина. Први облик радње извршења јесте
конверзија или пренос имовине, други је прикривање или
лажно приказивање чињеница о имовини, а трећи стицање,
држање или коришћење имовине.
Објект радње јесте имовина која потиче од вршења кри -
вичног дела. Тај појам код овог кривичног дела треба схватити
најшире. Имовина обухвата новац, покретне и непокретне
ствари, имовинска права и др. Услов који се тиче имовине
јесте да она потиче од вршења кривичног дела. То може бити

било које кривично дело.
На субјективном плану неопходан је умишљај. Иако би
и према општим правилима умишљај требало да обухвати и
знање да имовина потиче од кривичног дела, то се у законском
опису експлицитно захтева код сва три облика радње извр -
шења. Код трећег облика, чија радња извршења је стицање,
држање или коришћење имовине, то знање треба да постоји
у време када се до имовине дошло, тј. у тренутку њеног прије -
ма. Осим знања, код конверзије и преноса имовине захтева
се и намера да се прикрије или лажно прикаже незаконито
порекло имовине.
Извршилац може бити било које лице. На питање да ли то
може бити и лице које је имовину стекло вршењем кривичног
дела, треба негативно одговорити. Као и код кривичног дела
прикривања, и овде се ради о тзв. накнадном некажњивом делу.
Да би се инкриминацијом обухватио и извршилац, односно
саизвршилац кривичног дела којим је имовина прибављена,
било би потребно то изричито учинити у законском опису.
Тежи облик постоји уколико износ новца или имовине
прелази милион и петсто хиљада динара.
Изричито је прописано да основни и тежи облик може да
учини и лице са имовином коју је сам прибавио извршењем
кривичног дела (став 3).
Тежи облик постоји и у случају да је кривично дело учиње -
но у групи (в. код тешке крађе, односно члан 112. став 22).
Кривично дело има и привилеговани облик са елементима
нехата. Овде се може радити само о несвесном нехату (ако
би постојала свест, односно знање, онда би то, у ствари, због
природе овог кривичног дела био умишљај), и то у погледу
једног обележја кривичног дела, а то је знање да новац или
имовина представљају приход остварен кривичним делом
(учинилац је могао и био дужан да то зна).
Кривично дело прања новца постојаће и у случају ако се
у име и за рачун правног лица врши радња извршења овог
кривичног дела. У том случају, као извршилац се јавља одго -

ворно лице у том правном лицу (став 6).
Новац и имовина који су били предмет овог кривичног
дела обавезно се одузимају (став 7).
7. Злоупотреба положаја одговорног лица

(члан 234)
Увођење овог кривичног дела Законом о изменама и до -
пунама КЗ из 2012. године последица је потребе да се направи
разлика између одговорног и службеног лица, што у ранијем
периоду није био случај. У односу на одговорно лице као извр -
шиоца кривичног дела из члана 359. дошло је до сувише широке
примене ове инкриминације, што је, уместо сузбијања одређе -
них облика криминалитета у привреди, могло да има штетне
последице по привредно пословање у целини, а могло је да води
и правној несигурности, па и злоупотребама. После неколико
година примене новог кривичног дела из члана 234. могло би
се рећи да раздвајањем овог кривичног дела од кривичног дела
из члана 359. проблем није решен, већ само ублажен.
Осим сужене криминалне зоне код законског описа овог
кривичног дела, с обзиром на то да се захтева да је прибављена
противправна имовинска корист а не било каква корист (као код
службеног лица), сужавању криминалне зоне код овог кривичног
дела допринело је и уже одређивање значења појма „одговорно
лице“ (члан 112. став 5). Од значаја је и то што је ово кривично
дело сада систематизовано у кривична дела против привреде.
И поред наведених разлика, ово кривично дело и даље има нека
од обележја кривичног дела злоупотреба службеног положаја
(то се, пре свега, односи на радњу извршења). То кривично дело
треба видети као прелазно а не као трајно решење. Њега треба
тражити у правцу инкриминисања умишљајног наношења ште -
те туђој имовини или имовинским интересима злоупотребом
овлашћења или односа поверења у привредном пословању.
Радња извршења може се предузети на три начина – иско
ришћавањем свог положаја или овлашћења, прекорачењем
граница свог овлашћења или невршењем своје дужности.

Први случај, тј. искоришћавање свог положаја, уобичајено
се назива злоупотребом у субјективном смислу. Када је реч
о службеном положају и овлашћењу, то по правилу није теш -
ко утврдити. Службено лице не користи своја овлашћења у
интересу службе већ у сопственом интересу или у интересу
неког другог лица. Међутим, у области привредног посло -
вања тешко је утврдити да ли одговорно лице овлашћење
које има користи због оног због чега му је дато или с неким
другим циљем. Оно што би се у области службене дужности
сматрало злоупотребом, у области привредног пословања
може бити социјално адекватно понашање (нпр. располагање
средствима ради репрезентације и рекламе, давање пригодних
попуста, продаја робе по нижим ценама од тржишних због
неких посебних пословних интереса као што је закључивање
значајних послова са истим пословним партнером). Погрешан
је став дела судске праксе који појам искоришћавања тумачи
у веома широком смислу, те под њега подводи и радње које
представљају фалсификовање исправе, давање и примање
мита, пореску утају и сл. Неоправдано широко коришћење
ове инкриминације од стране судске праксе (уместо других
инкриминација које више одговарају конкретном случају) уо -
чено је као озбиљан проблем, па је у Нацрту закона о изменама
и допунама КЗ код овог кривичног дела предвиђен законски
супсидијаритет. То значи да ће ова инкриминација моћи да
се примењује само у случајевима када нису остварена битна
обележја неког другог кривичног дела. Предвиђају се и нека
нова кривична дела против привреде, што такође треба да
води ка томе да се ово кривично дело супсидијарно примењује.
Прекорачење граница овлашћења постоји када одговорно
лице предузме радње које нису обухваћене његовим овла -
шћењима. Оно у том случају врши радње које саме по себи нису
противправне, али он није овлашћен да их предузме. Притом,
те радње могу бити у вези с његовим овлашћењима која он
прекорачује, а и не морају, тј. могу бити неке сасвим друге радње
(нпр. радње које је овлашћено да предузме неко друго лице).
Најзад, радња извршења може бити и невршење дужности.

Потребно је да постоји дужност да одређено одговорно лице
предузима одређене радње, које он пропушта да предузме.
Последица кривичног дела је прибављање себи или дру -
гом физичком или правном лицу противправне имовинске
користи или наношење другом имовинске штете. Пошто је
циљ привредне делатности стицање добити, тј. прибављање
користи, посебно је значајно да се утврди да је корист проти -
вправна, што значи да је њено прибављање противно закону
или другим прописима.
Кривично дело може се извршити само са умишљајем
који мора да обухвати како радњу извршења, тако и после -
дицу. Учинилац мора бити свестан да предузимањем радње
извршења прибавља противправну имовинску корист и да то
хоће (или да на то пристаје) или да је свестан да тиме другоме
наноси имовинску штету и да то хоће (или да на то пристаје).
Извршилац може бити само одговорно лице у смислу у
којем је тај појам одређен у члану 112. став 5.
Дело има тежи и најтежи облик. Наиме, ако је извршењем
дела из става 1. овог члана прибављена имовинска корист у
износу преко 450.000 динара, постојаће тежи облик, а ако та
корист прелази износ од 1.500.000 динара постојаће најтежи
облик овог кривичног дела. И у једном и у другом случају
имовинска корист мора бити противправна иако то није
изричито унето у опис квалификованих облика.
8. Проузроковање стечаја
(члан 235)
Прописивањем овог кривичног дела штите се пре свега
интереси повериоца, али и неких других лица (запослених нпр.).
Законом о стечајном поступку уређују се услови и начин покретања
и спровођења стечајног поступка, тако да је ово кривично дело
једним својим делом (у погледу последице) бланкетног карактера.
Радња извршења се може испољити у више облика. То
може бити нерационално трошење средстава или њихово
отуђење у бесцење, прекомерно задуживање, преузимање

несразмерних обавеза, лакомислено закључивање уговора са
лицима неспособним за плаћање, пропуштање благовременог
остваривања потраживања, као и уништење или прикривање
имовине. Осим наведених, то могу бити и неке друге радње
које нису у складу са савесним пословањем а којима се може
проузроковати стечај.
Последица кривичног дела јесте стечај субјекта при -
вредног пословања којим је неко (физичко или правно) лице
оштећено. Стечајни поступак, у смислу Закона о стечајном
поступку, обухвата банкротство или реорганизацију стечај -
ног дужника. По правилу, банкротство субјекта привредног
пословања значи и то да је тиме неко оштећен. У случају
реорганизације, међутим, то не мора бити тако, па у сваком
конкретном случају треба утврдити да ли је реорганизацијом
стечајног дужника неко оштећен.
Извршилац кривичног дела може бити само одговорно
лице у субјекту привредног пословања чији се стечај проузро -
кује (в. члан 112. став 5). То може бити и власник предузећа
или другог субјекта привредног пословања, без обзира на
висину његовог власничког удела. Предузетник не може бити
извршилац овог кривичног дела (за разлику од кривичног
дела из члана 236).
На субјективном плану за постојање основног облика
(став 1) неопходан је умишљај. Умишљај мора обухватити и
последицу, тј. проузроковање стечаја којим ће се неко оште -
тити. Инкриминисан је и нехатни облик (став 2) иако за то
не постоји криминалнополитичко оправдање.
9. Проузроковање лажног стечаја

(члан 236)
За разлику од кривичног дела проузроковања стечаја
(члан 235), код овог кривичног дела постоји посебан облик
преварне намере. Наиме, извршилац одређеним радњама
проузрокује стечај до кога иначе не би дошло, зато што има
намеру да тиме избегне плаћање обавеза субјекта привредног

пословања. У ствари, ту се не ради о лажном већ о правом
стечају који је проузрокован са одређеном намером.
Радња извршења јесте прикривање, привидна продаја,
продаја испод тржишне вредности или бесплатно уступање
целе или дела имовине субјекта привредног пословања;
закључивање фиктивног уговора о дугу или признавање не -
постојећих потраживања; прикривање, уништење или такво
преиначење пословних књига које је субјект привредног
пословања обавезан да води по закону да се из њих не могу
сагледати пословни резултати или стање средстава или оба -
веза, или када сачињавањем лажних исправа или на други
начин прикаже то стање таквим да се на основу њега може
отворити стечај. Неопходно је да ове радње за резултат имају
привидно или стварно умањење имовине привредног субјекта.
Нека од наведених радњи извршења мора се предузети
у намери да субјект привредног пословања избегне плаћање
обавеза.
Последица кривичног дела јесте проузроковање стечаја
тог субјекта. За разлику од последице кривичног дела про -
узроковања стечаја (члан 235), не захтева се да је тиме неко
лице оштећено.
Извршилац кривичног дела јесте лице које има положај
одговорног лица у субјекту привредног пословања чији се
стечај проузрокује. За разлику од кривичног дела проузроко -
вања стечаја (члан 235), извршилац може бити и предузетник
(иако нема својство правног лица и у односу на предузетника
се може водити стечајни поступак).
Кривично дело подразумева умишљај, и то директни с
обзиром на неопходност постојања одређене намере. Због
намере избегавања плаћања обавеза код овог кривичног дела,
за разлику од кривичног дела из члана 235, нехатни облик не
само да није инкриминисан, него није ни могућ.
Тежи облик (став 2) постоји у случају наступања тешких
последица по повериоца.
10. Оштећење повериоца

(члан 237)
Ово кривично дело служи заштити интереса повериоца
од момента када је дужник постао неспособан за плаћање
па до намирења потраживања, односно окончања стечајног
поступка. С обзиром на то да се у случају када субјект при -
вредног пословања постане неспособан за плаћање покреће
стечајни поступак, могућности да се учини ово кривично дело
ограничене су због мера обезбеђења које се у циљу заштите
поверилаца у њему предузимају. Ипак, радње којима се наноси
штета повериоцима могуће је предузети и пре покретања пре -
тходног стечајног поступка, па чак и касније, што оправдава
и постојање овог кривичног дела које има основни (став 1),
тежи (став 2) и најтежи облик (став 3).
Радња извршења основног облика (став 1) јесте исплата
дуга или предузимање неке друге радње чиме се поверилац
ставља у повољнији положај у односу на другог повериоца.
Последица основног облика јесте наступање знатне штете
за другог повериоца због стављања одређеног повериоца у
повољнији положај. Према схватању Кривичног одељења ВСС
од 17. априла 2006, „знатна штета“ постоји онда када прелази
износ од девет стотина хиљада динара.
Неопходно је знање учиниоца да је субјект привредног
пословања постао неспособан за плаћање. Субјективно обе -
лежје овог облика јесте, осим умишљаја и наведеног знања, и
намера да се одређени поверилац стави у повољнији положај
у односу на другог.
Радња извршења тежег облика (став 2) јесте признање
неистинитог потраживања, састављање лажног уговора или
предузимање неке друге преварне радње.
Последица тежег облика јесте наступање штете за пове -
риоца. Није потребно да се ради о знатној штети као код ос -
новног облика, с обзиром на то да је тежиште код овог облика
на преварној радњи, што није случај код основног облика.
И овде се изричито захтева знање учиниоца да је субјект

привредног пословања постао неспособан за плаћање. По -
требна је и намера да се изигра или оштети поверилац.
Извршилац оба облика може бити одговорно лице у субјекту
привредног пословања (укључујући предузетника) који је постао
неспособан за плаћање. Поставља се питање да ли то може бити
стечајни управник, односно привремени стечајни управник.
На то питање треба потврдно одговорити (в. члан 112. став 5).
Најтежи облик постоји уколико је за оштећеног повери -
оца наступила штета великих размера (што према схватању
Кривичног одељења ВСС од 17. априла 2006, износи преко
шест милиона динара) или је покренут стечајни поступак.
11. Недозвољена трговина

(члан 243)
Ова инкриминација има за циљ заштиту трговине као
привредне делатности. Трговина је регулисана одређеним
прописима којима је одређен њен појам (Закон о трговини)
и којима је, што је нарочито важно за ово кривично дело,
прописано под којим условима неко физичко или правно
лице може обављати ту делатност.
Кривично дело има четири облика: основни (став 1), два
тежа (ст. 2. и 3) и најтежи облик (став 4). Основни облик има
три алтернативно постављене радње извршења: 1) набављање
робе или других предмета у већој вредности у сврху продаје,
2) бављење у већем обиму трговином или посредовањем у тр -
говини, и 3) бављење заступањем организација у унутрашњем
или спољнотрговинском промету робе и услуга. У првом случају,
довољно је да је извршилац набавио робу или друге предмете у
већој вредности у сврху продаје. Већа вредност, према правном
схватању Кривичног одељења ВСС (17. април 2006), постоји
када вредност прелази износ од три стотине хиљада динара.
У другом случају, потребно је да се извршилац у већем обиму
бави трговином или посредовањем у трговини. У трећем слу -
чају, радња извршења је бављење заступањем организација у
унутрашњем или спољнотрговинском промету робе и услуга.

Бављење подразумева вишекратну континуирану делатност.
За сва три облика радње извршења карактеристично је да
се предузимају неовлашћено, тј. без дозволе надлежног органа.
За постојање кривичног дела није од значаја то што је учинилац
дозволу накнадно добио. Важно је да дозвола за трговину не
постоји у моменту предузимања радње извршења. Дозвола се мора
односити на ону делатност и ону робу која је предмет трговине.
Објект радње јесте роба и други предмети. Ове појмове
треба схватити најшире.
Дело се код све три радње може учинити само са умиш -
љајем, с тим што је код набављања робе у сврху продаје по -
требна и намера да се роба прода.
Тежи облик из става 2. постоји у случају да се извршилац
бави продајом робе чију је производњу неовлашћено орга -
низовао. И овде је реч о неовлашћеној трговини јер се не
може добити дозвола за трговину робом чија је производња
неовлашћено организована. За постојање кривичног дела
потребно је бављење, тј. вишекратна континуирана делатност.
Други тежи облик из става 3. постоји у случају када се
неовлашћено продаје, купује или врши размена робе или пред -
мета чији је промет забрањен или ограничен. Код овог облика
треба имати у виду да је стављање у промет одређених предмета
посебно инкриминисано (нпр. опојних дрога), па ће се према
односу специјалитета радити само о том другом кривичном делу.
Најтежи облик (став 4) постоји ако је учинилац дела из
ст. 1–3. организовао мрежу препродаваца или посредника
или је постигао имовинску корист која прелази износ од
четири стотине педесет хиљада динара. У судској пракси је
заузет став да приликом утврђивања постигнуте имовинске
користи учиниоцу треба признати извесне трошкове којима се
вредност робе увећава, затим нужне трошкове за одржавање,
складиштење робе и сл., као и порезе и дажбине.
Предвиђено је обавезно одузимање робе и предмета
недозвољене трговине (став 5).
XI. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

ЗДРАВЉА ЉУДИ
(Глава двадесет трећа, чл. 246–259. КЗ)

Право на заштиту здравља представља уставно право
човека. Оно се пре свега штити другим гранама права, док
је кривичноправна заштита у овој области фрагментарног
карактера и указује се нужном само у случајевима драстичног
угрожавања или повреде здравља људи. Постоје многобројни
прописи у области здравства. Све више се говори о здрав -
ственом законодавству као посебној области и медицинском
праву као посебној дисциплини. За кршење неких од тих
норми предвиђени су прекршаји као казнени деликт, а за
она најозбиљнија кршења која значе угрожавање или повреду
заштитног објекта прописују се и кривична дела.
Кривична дела против здравља људи, осим заједничког
заштитног објекта, тешко да имају неке друге заједничке ка -
рактеристике. То је последица тога да заштита здравља људи
представља широку област (почев од забране производње
и стављања у промет опојних дрога, преношења заразних
болести, несавесног лечења, па до загађивања воде за пиће и
несавесног вршења прегледа животних намирница). Она имају
сличности са кривичним делима против опште сигурности
људи и имовине јер се њима, по правилу, проузрокује опасност
за неодређени или већи број лица. С друге стране, с обзиром
на последицу, имају одређене сличности са кривичним дели -
ма против живота и тела. Нека од њих може извршити само
лице са одређеним својством (лекар нпр.), док друга може
извршити било које лице. Више кривичних дела из ове главе
имају и свој нехатни облик.
Осим овде обрађених, ова глава обухвата и следећа кривична
дела: непоступање по здравственим прописима за време епиде -
мије; преношење заразне болести; преношење инфекције ХИВ
вирусом; противправно вршење медицинских експеримената
и испитивање лека; несавесно поступање при справљању и

издавању лекова; несавесно вршење прегледа животних на -
мирница; загађивање воде за пиће и животних намирница.
2. Неовлашћена производња и стављање

у промет опојних дрога
(члан 246)
Основни облик садржи већи број алтернативно поставље -
них радњи извршења. Радња извршења се може састојати у
производњи, преради, продаји или нуђењу на продају опојних
дрога, као и у куповању, држању или преношењу опојних дрога
ради продаје. Инкриминисано је и посредовање у продаји или
куповини као и свако друго неовлашћено стављање у промет
опојних дрога. У сваком случају, учинилац мора поступати
неовлашћено, јер су производња, прерада и промет опојних
дрога у одређене сврхе дозвољени (на пример, у медицинске,
научне и друге сврхе, што је регулисано наведеним законом
и другим прописима).
Стављање на други начин опојне дроге у промет обухвата
све начине којима се опојна дрога чини доступном другом
лицу, а који нису изричито наведени у законском опису. То
може бити позајмица или давање у залогу (ВСС Кж. 1932/02).
Објект радње јесу супстанце и препарати који су зако -
ном и другим прописима заснованим на закону проглашени
за опојне дроге, као и остале психоактивне контролисане
супстанце. Опојним дрогама сматрају се супстанце при -
родног или синтетичког порекла чијом се употребом могу
створити стања зависности која могу да изазову оштећења
здравља или да на други начин угрозе људски интегритет у
физичком, психичком или социјалном смислу. Важећи закон
у овој области јесте Закон о психоактивним контролисаним
супстанцама („Службени гласник РС“, број 99/10). Прописано
је да опојне дроге утврђује надлежни орган решењем које се
објављује у службеном гласилу. О појму опојних дрога в. и
члан 112. став 15.
Субјективно биће дела из става 1. садржи умишљај, који

обухвата радњу извршења и објект радње. Иако намера није
изричито унета у законски опис, она је ипак неопходна код
неких облика радње извршења. Наиме, куповина, држање и
преношење опојне дроге мора се вршити ради продаје, што
значи да код учиниоца мора постојати намера да то чини у
циљу продаје. Ово субјективно обележје се, по правилу, утврђује
посредно преко објективних околности конкретног случаја.
На пример, на то указује количина дроге, њено паковање и др.
Ово кривично дело има и два квалификована облика (ст.
3. и 4). Потребно је да је кривично дело учињено од стране
групе (члан 112. став 22 – в. нпр. код тешке крађе). Осим тога,
квалификаторна околност постоји и онда када је учинилац дела
из става 1. организовао мрежу препродаваца или посредни -
ка. Други тежи квалификовани облик постојаће у случају да
је дело учињено од стране организоване криминалне групе
(члан 112. став 35 – в. нпр. код тешке крађе).
Факултативни основ за ослобођење од казне постоји и у
случају када учинилац дела из ст. 1–3. открије од кога набавља
опојну дрогу (став 5).
Посебно су инкриминисане одређене припремне радње
за дело из става 1. које се састоји у неовлашћеном прављењу,
набављању, поседовању или давању на употребу опреме, ма -
теријала или супстанце за производњу опојних дрога (став 6).
Лакши облик (став 2) постоји у случају да се неовлашћено
узгаја мак (законодавац је мислио на опијумски мак, али није то
изричито прописао) или психоактивна конопља, или друге биљке
из којих се добија опојна дрога или које саме садрже опојну дрогу.
На субјективном плану, осим умишљаја, захтева се да код
учиниоца постоји свест о томе да су опрема, материјали или
супстанце намењени за производњу опојних дрога.
Прописано је обавезно изрицање мере безбедности
одузимања предмета (став 7). У одређеним случајевима суд
ће изрећи ову меру и онда када ови предмети нису својина
учиниоца кривичног дела (члан 87. став 2).
3. Неовлашћено држање опојних дрога

(члан 246а)
2009. године уводи ново кривично дело неовлашћеног др -
жања опојних дрога, чија се радња састоји у неовлашћеном
држању опојних дрога. Ово кривично дело постоји уколико су
кумулативно испуњена два услова: да је у питању мања коли -
чина супстанци или препарата који су проглашени за опојне
дроге, као и да се она држи за сопствену употребу. Учинилац
се може ослободити од казне без неких додатних услова, а
може се ослободити од казне и у случају уколико открије од
кога набавља опојну дрогу.
Предвиђено је и обавезно одузимање опојних дрога (став 3).
4. Омогућавање уживања опојних дрога

(члан 247)
Прописивањем овог кривичног дела инкриминисане су
одређене радње подстрекавања и помагања у уживању опој -
не дроге. Пошто само уживање опојне дроге није кривично
дело, ове радње према општим одредбама о саучесништву
нису кажњиве.
Радња извршења јесте навођење другог на уживање опојне
дроге, што значи да су у питању радње подстрекавања. Код
осталих облика радње извршења то су радње помагања: давање
опојне дроге другом лицу да је ужива (лице коме је дрога дата
или неко друго лице), стављање на располагање просторија
ради уживања опојне дроге, омогућивање другом да ужива
опојну дрогу на други начин.
Кривично дело има само умишљајни облик. Тако, само у
случају када се просторија стави на располагање неком лицу у
сврху уживања опојне дроге уз постојање умишљаја у погледу
те околности, може да постоји ово кривично дело. Зато, по
правилу, тај облик неће постојати ако се ради о јавном локалу,
тј. просторији чије је коришћење у одређене сврхе у начелу
дозвољено неодређеном кругу лица (нпр. биоскоп, концертна

сала, ресторан и др.).
Квалификовани облик постоји у три случаја: ако је дело
извршено према малолетном лицу (лицу које није навршило
осамнаест година), према више лица (најмање два лица) или
је изазвало нарочито тешке последице (нпр. ако је дошло до
тешког нарушавања здравља или смрти лица које је навођено
или коме је омогућено да ужива дрогу). Док у односу на прве
две околности мора постојати умишљај, у односу на нарочито
тешке последице потребан је нехат, а само уколико те последице
не представљају кривично дело, могућ је и умишљај (члан 27).
Најтежи облик (став 3) постоји уколико је услед извршења
дела из става 1. овог члана наступила смрт неког лица.
Изрицање мере безбедности одузимања предмета у
погледу опојних дрога обавезно је (став 5).
5. Несавесно пружање лекарске помоћи

(члан 251)
Кривично дело има два основна облика који се разликују
према томе ко може бити извршилац.
Радња извршења првог основног облика (става 1) поста -
вљена је алтернативно и постоји онда када лекар при пружању
лекарске помоћи: 1) примени очигледно неподобно средство,
2) примени очигледно неподобан начин лечења, 3) не примени
одговарајуће хигијенске мере, 4) или уопште очигледно неса -
весно поступа. Сва четири облика радње извршења морају бити
предузета у току лечења, односно пружања лекарске помоћи.
Неподобно средство је оно средство које према правилима
лекарске струке није предвиђено за лечење одређене болести
и које може имати штетно дејство. Мора се радити о високом
степену неподобности. „Очигледно“ представља упадљиву грешку
лекара, која грубо крши правила медицинске струке и науке.
Као радња извршења облика из става 1. предвиђен је и
очигледно неподобан начин лечења. Реч је о радњи која је
слична примени очигледно неподобног средства. У неким

случајевима средство и начин није ни могуће посматрати
изоловано. Ипак, начин лечења је шири појам и обухва -
та како начин употребе средстава за лечење, тако и неке
друге поступке и третмане са циљем лечења, који се могу
спроводити и без давања пацијенту одређених средстава.
И овде мора постојати висок степен неподобности начи-
на лечења.
Трећи облик радње извршења јесте непримењивање од -
говарајућих хигијенских мера. Овај облик радње извршења
може се јавити и као радња извршења код оба облика овог
И четврти облик радње извршења, који је прописан ре -
лативно непрецизном формулацијом „или уопште очигледно
несавесно поступа“, обухвата остале случајеве несавесног
поступања лекара. Имајући у виду да се код прва два облика
радње извршења тражи очигледна неподобност средства
или начина лечења, тј. да се ради о грубљим повредама
лекарске професије, те да се оставља одређени простор за
лекарску грешку, и овде би требало захтевати високи степен
несавесности.
Последица кривичног дела из става 1. састоји се у погор -
шању здравственог стања неког лица. То погоршање мора бити
проузроковано једним од наведених облика радње извршења.
Други основни облик овог кривичног дела (став 2) разли -
кује се у односу на облик из става 1. пре свега у погледу тога
што га може извршити било који здравствени радник, тј. лице
које обавља одређене послове у области пружања медицинске
помоћи или у области неке друге здравствене делатности а
није лекар. Радња извршења је прилагођена томе, тј. не ради
се о лечењу већ о пружању медицинске помоћи или неге или
вршењу друге здравствене делатности, а за постојање радње
извршења потребно је да је извршилац при обављању тих
делатности поступао очигледно несавесно. И овде, као и
код дела из става 1, није довољно постојање блажих облика
несавесности.
И код овог облика последица кривичног дела се састоји

у погоршању здравственог стања неког лица проузрокованог
радњом извршења.
У погледу кривице за облике из ст. 1. и 2. потребан је
умишљај. С обзиром на природу кривичног дела, то мора бити
евентуални умишљај. Он мора да обухвати сопствено несавесно
поступање, као и пристајање на последицу. Ако би постојао
директни умишљај, радило би се о другом кривичном делу
у зависности од тежине и врсте проузроковане последице.
Оба основна облика имају и свој нехатни облик (став 3).
У случају наступања тешких последица, постојаће квали -
фиковани облици предвиђени у члану 259 (тешка дела против
здравља људи).
6. Неуказивање лекарске помоћи

(члан 253)
Повреда лекарске дужности да се укаже лекарска помоћ
може да има тешке последице. Зато она, под одређеним
условима, може бити основ и за кривичну, а не само за про -
фесионалну и моралну одговорност. Ово кривично дело има
основни облик (став 1) и два квалификована облика (ст. 2. и 3).
Радња извршења основног облика (став 1) састоји се
у одбијању да се укаже лекарска помоћ лицу коме је таква
помоћ потребна а које се налази у непосредној опасности
за живот или опасности наступања тешке телесне повре -
де или тешког нарушавања здравља. Одбијање у случају
овог кривичног дела не мора бити експлицитно, довољно
је умишљајно пропуштање да се укаже лекарска помоћ.
Полазећи од циља ове инкриминације, може се рећи да ле -
карска помоћ обухвата само ону помоћ која је неопходна да
се отклони непосредна опасност по живот. Реч је о радњи
нечињења (пропуштања). Дужност чињења произлази из
саме лекарске професије као и из одговарајућих прописа
(нпр. из Закона о здравственој заштити). Морају се узети у
обзир све околности у датом случају да би се проценило да
ли је одређени лекар у конкретној ситуацији пропустио да

поступи противно својој дужности.
Пасивни субјект овог кривичног дела, односно објект радње
јесте лице коме је потребна лекарска помоћ и које се налази
у непосредној опасности за живот или опасности наступања
тешке телесне повреде или тешког нарушавања здравља. Оба
услова морају бити кумулативно остварена: да му је потребна
лекарска помоћ и да се налази у наведеној опасности.
Извршилац кривичног дела може бити само лекар. У на -
челу, сваки лекар може бити потенцијални извршилац, али би
код лекара који се не баве лекарском праксом (тј. који имају
прописану стручну спрему а баве се неким другим послом
или су у пензији и сл.) посебно требало испитивати да ли је
испуњен услов да су поступали „противно својој лекарској
дужности“.
У ставу 2. прописан је тежи облик овог кривичног дела.
Потребно је да је услед дела из става 1. дошло до тешке телесне
повреде или тешког нарушавања здравља лица коме помоћ
није указана. Реч је о кривичном делу квалификованом тежом
последицом, па се у односу на њега примењује одредба члана 27.
Предвиђен је и најтежи облик (став 3) који постоји у слу -
чају када лице коме лекарска помоћ није указана умре. И ту се
примењује одредба члана 27, тј. у односу на тежу последицу
учинилац мора поступати из нехата.
7. Тешка дела против здравља људи

(члан 259)
Пошто се код већине кривичних дела из ове главе код
којих се јавља тежа последица ради о истој последици, да би
се избегло понављање код свих тих кривичних дела и њихових
облика, тј. из разлога легислативне технике, квалификовани
облици су прописани заједничким одредбама члана 259.
У ст. 1. и 2. овог члана обухваћени су умишљајни облици
ових кривичних дела. У односу на тежу последицу која се
састоји у тешкој телесној повреди или у тешком нарушењу
здравља неког лица (став 1) или у смрти једног или више лица
(став 2) мора постојати нехат (члан 27).
У ст. 3. и 4. обухваћени су нехатни облици ових кривичних
дела. Последица се такође састоји у тешкој телесној повреди или у
тешком нарушењу здравља неког лица (став 3) или у смрти неког
лица (став 4). Како у односу на основно дело, тако и у односу на
тежу последицу мора постојати нехат (члан 27). Реч је о истим
кривичним делима као и у ст. 1. и 2. (осим кривичних дела из
чл. 249, 252. и 254, која се могу извршити само са умишљајем).
XII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ
(Глава двадесет четврта, чл. 260–277. КЗ)

У вези са одређивањем заштитног објекта ове групе
кривичних дела данас више није спорно да се њоме не штите
класична правна добра – живот и здравље људи већ самостал -
но добро, а то је право човека на очувану животну средину.
С обзиром на значај животне средине и њену заштиту, оп -
равдано је поставити је као самосталан и примарни групни
заштитни објект, али с друге стране нема оправдања за сврс -
тавање у ову главу свих оних инкриминација којима је заштита
животне средине у другом плану, а која за циљ имају пре свега
заштиту неких других добара.
Област животне средине се у новије време регулише
посебним законима. То је случај и у Србији. Најзначајнији у
том погледу јесте Закон о заштити животне средине („Служ -
бени гласник РС“, број 135/04). И међународна заједница је
заинтересована за правно регулисање ове области, као и за
сузбијање кривичних дела којима се загађује животна средина.
У том циљу усвојено је више међународноправних докумената
(нпр. Конвенција Савета Европе о кривичноправној заштити
животне средине од 4. новембра 1998).
Кривичноправна заштита животне средине која се пружа

бројним инкриминацијама из ове главе ипак није свеобухватна
и потпуна. Тако, њима се не пружа заштита од буке. Овај важан
облик угрожавања животне средине није инкриминисан ни
овим, а нити неком другом инкриминацијом из споредног
кривичног законодавства, тако да је остао на нивоу прекр -
шајне заштите.
Ова глава садржи бројна кривична дела. Осим кривичног
дела загађења животне средине (члан 260), она обухвата и
следећа кривична дела: непредузимање мера заштите животне
средине; противправна изградња и стављање у погон објеката и
постројења која загађују животну средину; оштећење објеката
и уређаја за заштиту животне средине; оштећење животне
средине; уништење, оштећење и изношење у иностранство
и уношење у Србију заштићеног природног добра; уношење
опасних материја у Србију и недозвољено прерађивање, одла -
гање и складиштење опасних материја; недозвољена изградња
нуклеарних постројења; повреда права на информисање о стању
животне средине; убијање и мучење животиња; преношење
заразних болести код животиња и биљака; несавесно пру -
жање ветеринарске помоћи; производња штетних средстава
за лечење животиња; загађивање хране и воде за исхрану,
односно напајање животиња; пустошење шума; шумска крађа;
незаконит лов; незаконит риболов.
2. Загађење животне средине

(члан 260)
Циљ непосредне заштите еколошких добара која обухва -
тају одредбе члана 260. јесте заштита основног права људи на
животну средину одређеног квалитета. Кривично дело има
четири облика: умишљајни (став 1) и нехатни облик (став 2),
са њиховим тежим облицима (ст. 3. и 4).
У ставу 1. прописан је основни облик код којег се радња
извршења састоји у загађењу ваздуха, воде или земљишта у
већој мери или на ширем простору. Реч је о тзв. последичној
радњи, тј. радња извршења је свака она радња која може

проузроковати последицу кривичног дела која се састоји у
загађењу ваздуха, воде или земљишта у већој мери или на
ширем простору. Одређивање појма загађења зависи и од
тога о којем се еко-медијуму ради. Но, уопштено речено, увек
се ради о одређеним штетним променама до којих долази
на наведеним еко-медијумима, или у односу на биљни или
животињски свет. Закон о заштити животне средине даје
појам загађивања животне средине као уношење загађујућих
материја или енергије у животну средину, изазвано људском
делатношћу или природним процесима које има или може
имати штетне последице на квалитет животне средине и
здравље људи (члан 3).
За постојање кривичног дела неопходно је да је до за -
гађивања дошло кршењем прописа о заштити, очувању и
унапређењу животне средине. Захтев да се радњом извршења
крше ти прописи представља додатни услов који је, по пра -
вилу, испуњен онда када су остварени остали елементи бића
кривичног дела (загађивање ваздуха, воде или земљишта у
већем обиму или на ширем простору).
Основни облик кривичног дела загађивања животне
средине постоји онда када су ваздух, вода или земљиште за -
гађени у већој мери или на ширем простору. Да ли је дошло
до загађивања „у већој мери“ утврђује се на основу граничних
вредности дозвољеног загађивања појединих еко-медијума,
које су предвиђене управноправним прописима.
Тежи облик прописан је у ставу 3. Он се од основног
облика разликује само по томе што је за његово постојање
потребно наступање теже последице, а то је да је дошло до
уништења или оштећења животињског или биљног света
великих размера, или до загађивања животне средине у тој
мери да су за његово отклањање потребни дуже време или
велики трошкови.
Кривично дело, поред свог умишљајног облика, има и нехат -
ни облик (став 2). Прописан је и нехатни облик квалификован
тежом последицом, тј. уколико је услед извршења нехатног
облика дошло до уништења или оштећења животињског

или биљног света великих размера или до загађења животне
средине у тој мери да су за његово отклањање потребни дуже
време или велики трошкови (став 4).
Став 5. садржи одредбу која у овој области има своје
криминално-политичко оправдање, а то је да се у случају да се
суд определи за изрицање условне осуде уместо казне за дела
из ст. 1–4. учиниоцу може поставити обавеза да у одређеном
року предузме одређене прописане мере заштите, чувања и
унапређења животне средине.
У случају да је услед овог кривичног дела наступила смрт
једног или више лица, или је дошло до тешке телесне повреде,
односно до тешког нарушавања здравља неког лица, постојаће
стицај са одговарајућим кривичним делима.
XIII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ОПШТЕ

СИГУРНОСТИ ЉУДИ И ИМОВИНЕ
(Глава двадесет пета, чл. 278–288. КЗ)

Савремена цивилизација и развој технике са собом су,
осим позитивних, донели и велики број негативних појава
које озбиљно угрожавају сигурност људи и њихове имовине.
Иако су неки од начина угрожавања те сигурности били одувек
познати (пожар, нпр.), и они добијају нове димензије развојем
техничких средстава и техничким достигнућима. Улога кри -
вичног права, као и у другим областима, овде је супсидијарног
карактера. На првом месту, одређене су превентивне мере
(пре свега оне које се обично називају технопревенцијом),
као и прописи других грана права, као што је управно право.
Сигурност људи и имовине као заштитни објект кривичних
дела сврстаних у ову главу може бити угрожена општеопасном
радњом или општеопасним средством. То је, међутим, случај
и са неким другим кривичним делима. Но, код тих других
кривичних дела претежно се штити неко друго добро (живот,

или имовина, нпр.) или се ради о томе да се у једној посебној
области, због њеног значаја и специфичности, пружа посебна
кривичноправна заштита (кривична дела угрожавања јавног
саобраћаја).
За ова кривична дела карактеристична је њихова после -
дица, која се може испољити у виду апстрактне или конкретне
опасности. Неке од њих се могу претворити у кривична дела
повреде, односно у кривично дело квалификовано тежом
последицом које представља конструкцију у којој основно
дело као последицу има опасност, док тежа последица пред -
ставља повреду (тешка дела против опште сигурности из
члана 288).
С обзиром на то да је у овој области, када су у питању
општеопасне делатности или општеопасна средства, од по -
себног значаја пажљив однос према тим средствима и њиховој
употреби, као и придржавање предвиђених мера и техничких
правила, карактеристично за ова дела јесте и то да је код зна -
чајног броја тих дела инкриминисан и њихов нехатни облик.
Поред кривичних дела која су овде објашњена, ова гла -
ва садржи и кривична дела: уништење и оштећење јавних
уређаја; непрописно и неправилно извођење грађевинских
радова; оштећење брана, насипа и водопривредних објеката;
уништење, оштећење и уклањање знакова којима се упозора -
ва на опасност; злоупотреба телекомуникационих знакова;
неотклањање опасности; недозвољено поступање са експло -
зивним и запаљивим материјалом; неовлашћено прибављање
и угрожавање безбедности нуклеарним материјама.
2. Изазивање опште опасности

(члан 278)
Ово кривично дело има два основна облика: изазивање
опасности општеопасном радњом или општеопасним сред -
ством и непостављање заштитних уређаја (ст. 1. и 2), два тежа
(ст. 3. и 4) и нехатни облик (став 5).
Први основни облик (став 1) може се извршити неком

од алтернативно прописаних радњи извршења. Радња може
бити изазивање пожара, поплаве, експлозије, затим упо -
треба отрова или отровног гаса, радиоактивног или другог
јонизујућег зрачења, електричне енергије, моторне силе или
предузимање неке друге општеопасне радње или употреба
неког општеопасног средства. Прописима из појединих об -
ласти одређени су појмови пожара, поплаве, експлозије и др.
и треба их користити и овде приликом утврђивања да ли су
остварена обележја овог кривичног дела.
Тако, пожаром се сматра свако изазивање ватре на неком
предмету која се даље може неконтролисано ширити захватајући
и друге предмете осим оног који је запаљен. У случају када је
пожар локализован, тиме није искључено постојање овог кри -
вичног дела уколико се утврди да је претила опасност за живот
или тело људи, или имовину већег обима (ОСБ Кж. 1213/04).
Поплава се чешће јавља као елементарна непогода него као
последица људске радње. Ипак, могуће је да неко лице својом
радњом проузрокује испуштање воде из њених природних
или вештачких граница у количини која може довести до
конкретне опасности по живот или тело људи или имовину
већег обима. Уколико је поплава која је за последицу имала
конкретну опасност изазвана оштећењем, уништењем или
чињењем неупотребљивом бране или насипа, неће постојати
стицај са кривичним делом из члана 282, већ само кривично
дело изазивања опште опасности.
До изазивања експлозије може доћи на више начина.
У пракси су чести случајеви да се експлозивна направа или
ручна бомба користе за извршење неког другог кривичног
дела а да при томе дође и до изазивања конкретне опасности
по живот или тело људи или имовину већег обима. У таквим
случајевима, по правилу, постоји стицај кривичног дела који
је био основни циљ предузимања радње и кривичног дела
изазивања опште опасности.
Осим изричито наведених радњи, општа формулација
обухвата и предузимање других општеопасних радњи или
употребу општеопасних средстава. То могу бити врло раз -

личите радње и средства.
Последица кривичног дела јесте опасност за живот или
тело људи или за имовину већег обима. Дело је довршено
наступањем те опасности. Реч је о конкретној опасности,
што значи да се њено постојање мора утврђивати у сваком
конкретном случају. Имовина већег обима се одређује на
начин као и код других кривичних дела која садрже то битно
обележје (то је, према схватању Кривичног одељења ВСС из
2006, имовина чија вредност прелази износ од милион и две
стотине хиљада динара). Важна је вредност имовине којој је
претила опасност, а не вредност оне имовине која је, на при -
мер, уништена пожаром (тако ОСБ Кж. 2652/04).
Уколико је основни облик (став 1) учињен употребом
ватреног оружја, постојаће тежи облик овог кривичног дела
(став 4).
Радња извршења другог основног облика (став 2) састоји
се у нечињењу. Она постоји у случају непостављања прописа -
них уређаја за заштиту од пожара, поплаве, експлозије, отрова
или отровног гаса, радиоактивних или других јонизујућих
зрачења, електричне енергије или других опасних средста -
ва, или у неодржавању у исправном стању тих уређаја, или у
њиховом нестављању у дејство у случају потребе. Осим тих
радњи, то може бити и било које непоступање по прописима
или техничким правилима које је подобно да изазове после -
дицу овог кривичног дела.
Последица овог облика иста је као и оног из става 1
– опасност за живот или тело људи или за имовину већег обима.
За разлику од првог облика, где извршилац може да буде
било које лице, овај облик може да изврши само службено или
одговорно лице, тј. лице које у овом случају према прописима
има положај гаранта и дужно је да предузме одређено чињење.
Квалификаторну околност код тежег облика чини то што
је дело из ст. 1. или 2. учињено на месту где је окупљен већи
број људи. У пракси и теорији преовлађује став да ће се радити
о већем броју људи у смислу ове квалификаторне околности

онда када је окупљено најмање десет лица (правно схватање
Кривичног одељења ВСС од 17. априла 2006).
Осим умишљајних облика, прописан је и нехатни облик
(став 4). Нехатни облик се односи на основни облик из става
1, као и на два тежа облика, а не и на онај из става 2.
У случају наступања теже последице постојаће тешко
дело против опште сигурности из члана 288.
3. Изазивање опасности необезбеђењем

мера заштите на раду
(члан 280)
Кривично дело има два основна облика: оштећење заш -
титних уређаја на раду (став 1) и непостављање заштитних
уређаја на раду (став 2), као и нехатни облик (став 3).
Први облик (став 1) има два облика радње извршења:
оштећење и уклањање заштитних уређаја. Законски опис не
обухвата и уништење тих уређаја, али логичким тумачењем
долази се до закључка да ако се оштећењем заштитних уређаја
може извршити ово кривично дело, онда се тим пре може
извршити и уништењем тих уређаја.
Објект радње су заштитни уређаји на раду. Закон посебно
наводи одређене објекте у којима је постављање тих уређаја од
посебног значаја (рудници, фабрике, радионице, градилишта),
али то може бити уопште на раду, тј. на било ком другом месту
где се обавља рад.
Последица јесте опасност за живот или тело људи или
имовину већег обима. Реч је о конкретној опасности и треба
је схватити на исти начин као и код кривичног дела изазивања
опште опасности (члан 278).
Други облик (став 2) може се извршити на четири на -
чина: 1) непостављањем заштитних уређаја, 2) неодржа -
вањем уређаја у исправном стању, 3) њиховим нестављањем
у дејство у случају потребе, и 4) непоступањем по прописима
или техничким правилима о мерама заштите на раду. Реч је

о радњама пропуштања од стране лица које је било дужно
да предузме одређено чињење. И ово дело се врши у руд -
нику, фабрици, радионици, на градилишту или на другом
месту рада.
Објект радње и овог облика јесу заштитни уређаји који
служе заштити на раду, с тим што четврти облик радње из -
вршења не мора да има објект радње.
Последица се и у овом случају састоји у конкретној опас -
ности и треба је такође схватити као код кривичног дела
изазивања опасности из члана 278.
Извршилац овог облика може бити само одговорно лице
у чији делокруг спада и старање о спровођењу мера заштите
на раду.
Оба облика имају како свој умишљајни, тако и нехатни
облик (став 3).
У случају изрицања условне осуде одговорном лицу за дело
из става 2, постоји могућност да се наложи обавеза да се учини
оно што је пропуштено, тј. да се у одређеном року обезбеди
постављање, одржавање или коришћење заштитних уређаја.
Кривично дело има и своје тешке облике предвиђене у
члану 288.
XIV. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

БЕЗБЕДНОСТИ ЈАВНОГ САОБРАЋАЈА
(Глава двадесет шеста, чл. 289–297. КЗ)

Објект кривичноправне заштите код ових кривичних
дела јесте безбедност јавног саобраћаја. С обзиром на то
да је стање у области безбедности саобраћаја код нас веома
незадовољавајуће, и кривичноправна заштита има овде по -
себан значај. Њени домети су ограничени, тако да иако је она
нужна у начелу, предност треба дати разним превентивним

средствима. Међутим, имајући у виду да превентивне мере
у области саобраћаја изискују знатна материјална средства
(нпр. изградња и реконструкција саобраћајница), кривично
право остаје и даље једно од основних средстава у сузбијању
саобраћајне делинквенције. У погледу ефикасности кривич -
ног права у овој области се јављају и неке специфичности у
области генералне и специјалне превенције. Тако, на пример,
истиче се приговор у погледу генералне превенције: ако страх
од тешких последица саобраћајног удеса, које често погађају
учиниоца теже од саме казне, није довољна препрека за вр -
шење кривичних дела којима се угрожава јавни саобраћај,
онда ни кривично право не може имати превентивне ефекте.
Број правноснажно осуђених лица за кривична дела
из ове главе доста је висок, али је, према неким проценама,
број стварно учињених кривичних дела угрожавања јавног
саобраћаја знатно виши. Између осталог, уочена је и појава
да се уместо за кривично дело угрожавања јавног саобраћаја,
учинилац гони само за саобраћајни прекршај. Томе доприноси
и прилично проширено схватање да се овде не ради о правом
криминалитету већ о техничком пропусту или случајности
која по правилу не повлачи моралну осуду.
У страном кривичном законодавству често се ова кривична
дела предвиђају у оквиру главе кривичних дела против опште
безбедности људи и имовине. Нека страна законодавства ова
дела, због њиховог бланкетног карактера, уместо у основном,
предвиђају у споредном кривичном законодавству (нпр.
Аустрија, Холандија, Шведска). Код нас постоји традиција
издвајања ових кривичних дела у посебну главу. Тако, још
је Кривични законик Краљевине Југославије предвиђао ова
кривична дела у оквиру посебне главе.
Поред кривичних дела која су овде објашњена, ова глава
садржи и кривично дело угрожавања саобраћаја опасном
радњом и опасним средством; угрожавања безбедности ваз -
душног саобраћаја насиљем; пиратство; несавесно вршење
надзора над јавним саобраћајем.
2. Угрожавање јавног саобраћаја

(члан 289)
Ово кривично дело има основни (став 1), тежи (став 2) и
нехатни облик (став 3). Најтежи облик предвиђен је у члану
297, заједно са тешким облицима других кривичних дела из
ове главе.
Радња извршења основног облика (став 1) састоји се
у непридржавању саобраћајних прописа, тј. то је свака она
радња учесника у саобраћају на путевима која је супротна
саобраћајним прописима. То значи да је дело бланкетног
карактера, тако да постојање радње извршења у конкретном
случају зависи од многобројних прописа којима се регулише
саобраћај на путевима. Од тих прописа, свакако, најважнији је
Закон о безбедности саобраћаја на путевима. У пракси се јавља
већи број модалитета радњи и ситуација, односно појавних
облика радње извршења, а као непридржавање прописа које
најчешће у пракси доводи до вршења овог кривичног дела
треба навести: неприлагођену и непрописну брзину; непо -
штовање приоритета пролаза пешака на пешачком прелазу;
неуступање првенства пролаза, непрописно претицање и
обилажење; непрописно скретање и др.
Кривично дело може бити извршено само на путу. Осим
јавног пута, то може бити и некатегорисани пут као површи -
на која се користи за саобраћај по било ком основу и која је
доступна већем броју разних корисника (сеоски, пољски и
шумски путеви, путеви на насипима за одбрану од поплава,
простори око бензинских пумпи, паркиралишта и сл.).
Последица основног облика кривичног дела (став 1)
састоји се у конкретној опасности по живот или тело људи
или имовину већег обима (према правном схватању седни -
це Кривичног одељења ВСС од 17. априла 2006, имовином
већег обима сматра се имовина чија вредност прелази износ
од милион и две стотине хиљада динара). Поред последице,
за постојање овог облика кривичног дела неопходно је да је
остварен и објективни услов кажњивости (инкриминације)
који се састоји у наступању лаке телесне повреде или про -

узроковању имовинске штете преко двеста хиљада динара.
Извршилац кривичног дела из става 1. јесте учесник у
саобраћају на путевима. Са аспекта овог кривичног дела, као
најзначајнији учесник јавља се лице које у саобраћају на путу
управља возилом. Међутим, то може бити и пешак, иако се он
много чешће јавља као жртва, као и друго лице које се сматра
учесником у саобраћају.
За кривично дело из става 1. потребан је умишљај.
С обзиром на то да ово кривично дело има и нехатни облик,
најзначајнији проблем који се јавља у пракси јесте разграничење
евентуалног умишљаја и свесног нехата. Франкова формула код
овог кривичног дела показује своју малу практичну вредност.
У судској пракси најчешће се као критеријум користи појам
безобзирности. Безобзирност постоји онда када се неко пона -
ша у саобраћају тако да уопште не води рачуна о интересима
и добрима других учесника у саобраћају. Међутим, да би се
искључили случајеви где се безобзирност јавља и код нехата,
потребно је, као што то чини део наше судске праксе, тражити
за умишљај висок степен безобзирности.
Тежи облик постоји у случају угрожавања железничког,
бродског, трамвајског, тролејбуског, аутобуског саобраћаја
или саобраћаја жичаром (став 2). Основна разлика у односу
на основно дело из става 1. јесте у погледу врсте саобраћаја
који се угрожава. Радња извршења може бити било која радња
којом се угрожава нека од наведених врста саобраћаја. Као
и дело из става 1, и ово дело је бланкетног карактера, јер
радњу извршења такође чини непридржавање саобраћајних
прописа који регулишу поједине наведене облике саобраћаја,
тј. кршење неких од тих одредаба доводи до угрожавања
саобраћаја. Последица је иста као и код облика из става 1.
(имовином већег обима сматра се имовина чија вредност
прелази износ од милион и две стотине хиљада динара). Овде
за постојање дела није потребно да је остварен објективни
услов кажњивости. Прописана је строжа казна с обзиром на
то да се ради о превозним средствима којима се по правилу
превози већи број лица, а тиме се и угрожавање ових врста

саобраћаја јавља као опасније.
Прописан је и нехатни облик дела из ст. 1. и 2. (став 3).
Иако се оно у односу на она из ст. 1. и 2. разликује само
према облику кривице и нема своје самостално биће, ипак
га управо нехатна кривица чини суштински различитим од
умишљајног облика. За већину учињених кривичних дела
угрожавања јавног саобраћаја карактеристичан је немаран,
непажљив однос према саобраћајним прописима, односно
безбедности саобраћаја.
У вези са тешким делима против безбедности јавног
саобраћаја (члан 297), односно квалификованим облицима
овог кривичног дела, в. доле излагања под 6.
3. Угрожавање безбедности
ваздушног саобраћаја
(члан 291)
Радња извршења овог кривичног дела алтернативно је
прописана као непрописно или неправилно управљање летом
ваздухоплова, пропуштање дужности или надзора у вези са
безбедношћу ваздушног саобраћаја, давање нетачних оба -
вештења од значаја за безбедан лет ваздухоплова или на други
начин довођење у опасност лета ваздухоплова. Прва радња
извршења може се извршити за време лета ваздухоплова.
Појам ваздушног саобраћаја обухвата и кретање ваздухоплова
по маневарским површинама и платформи аеродрома или
летелишта, па ову радњу треба схватити тако да обухвата и
непрописно или неправилно управљање ваздухопловом и
док се креће по тим површинама. Ову радњу може да изврши
само летачко особље. Друга радња је пропуштање дужности
или надзора у вези са безбедношћу ваздушног саобраћаја.
Давање нетачних обавештења као радње извршења може
се предузети од стране контролора летења или особља ме -
теоролошке службе. Радње довођења у опасност безбед -
ности ваздушног саобраћаја на други начин могу бити бројне
и различите. Најзначајније су оне које се тичу пропуста у погледу

техничког обезбеђења ваздухоплова, пре свега у погледу
његовог техничког одржавања.
Последица кривичног дела јесте конкретна опасност
која је наступила у ваздушном саобраћају. Иако је последица
формулисана шире, не би се могло говорити о наступању
опасности у ваздушном саобраћају а да није дошло до угро -
жавања безбедности ваздухоплова.
Извршилац кривичног дела може, пре свега, бити лице
које се сматра ваздухопловним особљем (посада ваздухоплова
и нелетачко особље, као што су контролори летења, техничко
особље одржавања и др.). Међутим, неке радње довођења у
опасност безбедности ваздушног саобраћаја могла би преду -
зети и лица која немају тај статус.
Кривично дело, осим умишљајног (став 1), има и нехатни
облик (став 2). У оквиру нехатног облика прописане су и неке
радње које нису изричито унете у опис умишљајног облика
(мада се могу подвести под друге радње којима се доводи у
опасност безбедност ваздушног саобраћаја), а то су нехатно
уништење или оштећење уређаја за навигацију или нехатно
наношење штете на ваздухоплову. И те радње морају да имају
за последицу довођење у опасност безбедности ваздушног
саобраћаја.
Тежи облици прописани су у члану 297.
4. Отмица ваздухоплова, брода

и другог превозног средства
(члан 293)
Три међународне конвенције регулишу ову област: То -
кијска од 1963, Хашка од 1970. и Монтреалска од 1971, које
је ратификовала Југославија. За прописивање овог кривичног
дела најзначајнија је Хашка конвенција.
Радњу извршења кривичног дела представља преузи -
мање контроле над ваздухопловом у лету употребом силе
или озбиљном претњом да ће се употребити сила. Појам „у

лету“ није одређен, али га треба тумачити шире, како због
природе овог кривичног дела, тако и због тога што је он на тај
начин одређен Хашком конвенцијом која је ратификацијом
добила снагу закона. Овај појам одређен је чланом 3. Хашке
конвенције тако да обухвата време „од тренутка када су по -
сле укрцавања сва спољна врата затворена до тренутка када
једна од ових врата буду отворена ради искрцавања“. Ако је
реч о принудном спуштању, то време се продужава све док
надлежни орган не преузме бригу о ваздухоплову, укључујући
и лица и имовину у њему.
Друге две радње извршења се разликују само према објекту
према којем су предузете. Реч је о преузимању контроле над
бродом у току пловидбе или над другим јавним превозним
средством у току вожње. Иако је то у теорији спорно, зако -
нодавац је изједначио отмицу авиона и брода, па је чак ово
кривично дело проширио и на отмицу другог средства за
јавни превоз.
Отмица авиона, брода или другог јавног превозног средства
је трајно кривично дело које траје од почетка примене силе
или претње да ће се употребити сила па све док не престане
контрола учиниоца над ваздухопловом.
Објект радње, према томе, може бити ваздухоплов,
брод и друго јавно превозно средство. Појам ваздухопло -
ва, односно брода одређен је одговарајућим прописима, а
јавно превозно средство је свако возило које служи за јавни
превоз путника, осим у ваздушном саобраћају и поморској
и речној пловидби.
Тежи облик (став 2) постоји у случају наступања тешке
телесне повреде или уколико је проузрокована штета вели -
ких размера (преко четири милиона динара, према схватању
Кривичног одељења ВСС из 2002).
Најтежи облик постоји у случају да је наступила смрт
једног или више лица (став 3). Реч је о кривичном делу ква -
лификованом тежом последицом (члан 27).
5. Непружање помоћи лицу повређеном

у саобраћајној незгоди
(члан 296)
Кривично дело има основни (став 1) и два тежа облика (ст.
2. и 3). Радња извршења кривичног дела састоји се у остављању
без помоћи лица од стране возача моторног возила или другог
превозног средства којим је то лице повређено или чију је
повреду тим средством проузроковао. Радња кривичног дела
је стога пропуштање (нечињење), с тим што се захтева кумула -
тивно да је претходно извршилац кривичног дела проузроковао
повреду пасивног субјекта. Повреда се може нанети непосредно
моторним возилом или другим превозним средством којим је
извршилац управљао, али радња обухвата и ситуацију када је
возач проузроковао да се другим превозним средством (или
на неки други начин) непосредно нанесе повреда.
Кривично дело постоји и онда када су повреде биле
смртоносне, тј. када би смрт сигурно наступила и онда када
би помоћ била пружена. Битно је да је лице остављено без
помоћи још било у животу.
Остављање без помоћи може се извршити на више начина.
Најчешће се то чини удаљавањем, односно бекством са места на
коме се догодила саобраћајна незгода, што у пракси олакшава
утврђивање постојања радње извршења. Но, и остајање на месту
где се догодио удес, без показивања икакве намере да се пружи
помоћ, представља радњу извршења овог кривичног дела.
Да би се основни облик кривичног дела сматрао до -
вршеним, не захтева се наступање конкретне опасности за
повређеног. Дело је, наиме, довршено самим остављањем без
помоћи повређеног лица.
Извршилац дела може бити само возач моторног вози -
ла или другог превозног средства којим је нанета, односно
проузрокована повреда лицу које се оставља без помоћи.
Могуће је да у конкретном случају буде више извршилаца
који се због природе овог кривичног дела најчешће не могу
сматрати саизвршиоцима већ паралелним извршиоцима
(привидно саизвршилаштво због одсуства свести о заједничком

деловању). Сапутници у возилу не могу бити саизвршиоци,
али могу бити подстрекачи, односно помагачи.
Субјективну страну кривичног дела чини умишљај, који
мора да обухвати и свест о томе да је извршилац превозним
средством којим је управљао нанео повреду неком лицу, од -
носно да је тим средством повреду проузроковао.
Предвиђена су два квалификована облика овог кривичног
дела: ако је услед непружања помоћи наступила тешка телесна
повреда (став 2) или смрт повређеног лица (став 3). Реч је о
кривичном делу квалификованом тежом последицом тако да
у односу на тешку телесну повреду или смрт повређеног лица
мора постојати нехат извршиоца.
6. Тешка дела против безбедности

јавног саобраћаја
(члан 297)
Одредбама овог члана предвиђени су квалификовани об -
лици кривичних дела из чл. 289, 290, 291. и 295. Последица тих
кривичних дела састоји се у конкретној опасности, тј. у довођењу
у опасност живота или тела људи или имовине већег обима
(чл. 289, 290. и 295), односно довођењу у опасност безбедности
ваздушног саобраћаја у конкретном случају (члан 291). Уколико
дође до повреде заштићеног добра, односно теже последице,
постојаће неки од облика кривичног дела из члана 297.
С обзиром на то који облик кривице постоји код основног
дела и с обзиром на врсту и тежину наступеле последице,
предвиђена су четири облика тешких дела против безбед -
ности јавног саобраћаја: 1) ако је основно дело извршено са
умишљајем, а тежа последица се састоји у тешкој телесној
повреди неког лица или имовинској штети великих размера
(став 1); 2) ако је основно дело извршено са умишљајем, а тежа
последица се састоји у наступању смрти једног или више лица
(став 2); 3) ако је основно дело извршено из нехата, а тежа
последица се састоји у тешкој телесној повреди неког лица
или имовинској штети великих размера (став 3); и 4) ако је

основно дело извршено из нехата, а тежа последица се састоји
у наступању смрти једног или више лица (став 4).
Имовинска штета великих размера код облика под 1 и 3
постоји, према правном схватању Кривичног одељења ВСС од 17.
априла 2006, када штета прелази износ од шест милиона динара.
У пракси и теорији, нарочито код кривичног дела из члана
289, постоје значајни проблеми који се тичу односа основне
и теже последице, тј. односа конкретне опасности и теже
последице. Примена члана 297. ст. 1. и 2. (умишљајни облици)
дошла би у обзир само у оним случајевима када се јасно може
разграничити стање конкретне опасности (у односу на коју је
постојао умишљај) и тежа последица која је из тога произашла,
а може се приписати нехату учиниоца.
Кривични законик је искористио могућност коју пружа
општа одредба члана 86. став 7. и за сва четири тешка дела
против безбедности јавног саобраћаја одредио обавезно изри -
цање мере безбедности забране управљања моторним возилом.
XV. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

БЕЗБЕДНОСТИ РАЧУНАРСКИХ ПОДАТАКА
(Глава двадесет седма, чл. 298–304. КЗ)

Увођење употребе рачунара у скоро све области савременог
живота, односно информационе технологије у целини имало
је осим очигледних предности и неке негативне последице као
што је вршење одређених кривичних дела. Наиме, рачунари и
информациона технологија су постали или средство за лакше
и ефикасније извршење одређених кривичних дела, или су
сами постали објект напада. Савремено друштво је постало
зависно од употребе рачунара у одређеним важним сегмен -
тима, па је, осим предности коју њихова употреба очигледно
доноси, постало рањивије и осетљивије на одређене облике
недозвољених понашања. Кривичним правом се штити ко -

ришћење информационе технологије у дозвољене сврхе, од -
носно пружа се заштита самом функционисању информационе
технологије. И овде, као и у другим областима, кривично право
је супсидијарног карактера, док су по значају и ефикасности
на првом месту различите технопревентивне мере које се
развијају у оквиру саме информационе технологије. Мада се
користе и други термини, за ову врсту криминалитета најчешће
се користи термин компјутерски криминалитет.
И међународна заједница је, због глобалног карактера
информационе технологије, заинтересована за сузбијање
недозвољених понашања у овој области. Од низа међународ -
них аката посебно треба истаћи Конвенцију Савета Европе о
компјутерском криминалитету из 2001. године са Додатним
протоколом из 2003. године.
За сузбијање компјутерског криминалитета значајан је
и Закон о организацији и надлежности државних органа за
борбу против високотехничког криминала, којим се, између
осталог, предвиђа и формирање специјализованих одељења
у тужилаштву и МУП-у.
Осим овде обрађених кривичних дела, ова глава садржи и
следећа кривична дела: оштећење рачунарских програма и пода -
така; рачунарска саботажа; неовлашћени приступ заштићеном
рачунару, рачунарској мрежи и електронској обради података;
спречавање и ограничавање приступа јавној рачунарској мре -
жи; неовлашћено коришћење рачунара или рачунарске мреже;
прављење, набављање и давање другом средстава за извршење
кривичних дела против безбедности рачунарских података.
2. Прављење и уношење рачунарских вируса

(члан 300)
Радња извршења првог облика овог кривичног дела (став
1) јесте прављење рачунарског вируса. Рачунарски вирус је
одређен одредбом члана 112. став 20. Иако то није изричито
речено, подразумева се да је у питању штетан рачунарски
вирус, тј. рачунарски програм или неки други скуп наредби

који може да изазове неправилан рад рачунара. Дело је довр -
шено онда када је рачунарски вирус, тј. рачунарски програм
направљен. Сама радња прављења, уколико вирус још није
направљен, представљала би некажњиви покушај.
За постојање довршеног дела довољно је да је рачунарски
вирус направљен у намери да се унесе у туђ рачунар или ра -
чунарску мрежу. Намера подразумева и постојање умишљаја.
Радња извршења другог облика (став 2) састоји се у уно -
шењу рачунарског вируса у туђ рачунар или рачунарску мрежу.
Није од значаја да ли је извршилац сам направио рачунарски
вирус или је до њега дошао на неки други начин.
Последица овог облика јесте наступање штете. Штета се
може манифестовати у било ком облику, тј. није потребно да
је дошло до наступања имовинске штете. То може бити застој
у раду рачунара, његов спорији рад и слично. Довољно је да
је уношење рачунарског вируса имало штетне ефекте по рад
и функционисање рачунара.
И овај облик се може извршити само са умишљајем.
Прописано је обавезно одузимање предмета извршења
кривичног дела, што подразумева одузимање како средства, по
правилу рачунара, тако и самог програма, тј. рачунарског вируса.
3. Рачунарска превара
(члан 301)
Ово кривично дело представља посебан облик преваре. Од
кривичног дела преваре разликује се, пре свега, с обзиром на
то да у овом случају нема довођења или одржавања у заблуди
неког лица, па се зато случајеви компјутерске преваре не могу
ни подвести под опште кривично дело преваре.
Радња извршења кривичног дела јесте уношење нетачног
податка, пропуштање да се унесе тачан податак или прикривање
на други начин тачног податка или лажно приказивање податка.
Потребно је да се неком од наведених радњи утиче на резултат
електронске обраде и пренос података. Последица кривичног
дела је, у ствари, измењен резултат електронске обраде података,

тј. онај резултат до кога се иначе не би дошло да није предузета
радња извршења. Уколико се предузме нека од наведених радњи
која није имала за последицу утицај на резултат електронске
обраде података, постојаће некажњив покушај.
Субјективну страну кривичног дела, осим умишљаја, чини
и намера да се себи или другом прибави противправна имо -
винска корист и тиме другом проузрокује штета. Дакле, није
довољна само намера прибављања противправне имовинске
користи, већ и намера да се на тај начин другом проузрокује
имовинска штета. За довршено кривично дело није потребно
да је ова намера и остварена.
Тежи облик кривичног дела (став 2) постоји у случају
да је прибављена имовинска корист која прелази износ од
четири стотине педесет хиљада динара. Најтежи облик (став
3) разликује се само према висини прибављене имовинске
користи (милион и петсто хиљада динара).
Кривично дело има и привилегован облик (став 4), као
што је то случај и код кривичног дела преваре (члан 208. став
2). Привилегујућу околност чини намера да се друго лице
оштети, без намере прибављања противправне имовинске
користи. Ни овде, као ни код основног облика, за довршено
дело није потребно да је намера и остварена.
XVI. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

УСТАВНОГ УРЕЂЕЊА И БЕЗБЕДНОСТИ
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
(Глава двадесет осма, чл. 305–321. КЗ)
Објект кривичноправне заштите кривичних дела прописаних
у овој глави је уставно уређење и безбедност Републике Србије.
Политичка кривична дела представљају осетљиву област, где је
посебно значајно наћи праву меру кривичноправне интервенције.
С једне стране, легитимно је држави пружати, између осталог,
и кривичноправну заштиту јер се без нормалног функционисања

државе не могу остваривати и заштитити ни добра појединца,
а с друге стране, претерана заштита државе води угрожавању
слобода и права грађана. Треба имати у виду и то да се заштита
државе и њено функционисање остварују пре свега политичким
средствима, где кривично право има секундарну улогу.
Југословенско кривично право је дуго давало посебан
значај кривичноправној заштити државе. Све до 1990. године
када је ова област значајно измењена, био је задржан модел
њеног законодавног регулисања преузет из совјетског кри -
вичног права. После измена и допуна КЗ из 1990. године, као
и 1993. године када је укинута смртна казна у КЗ СРЈ (она је
нарочито дубиозна када су у питању политички деликти), може
се рећи да је законодавно регулисање ових кривичних дела
било задовољавајуће. Кривични законик једва да доноси нешто
ново. Иако се нека решења могу критиковати, она постоје и
у неким другим страним законодавствима и за њих се могу
наћи одређени аргументи. Тако, на пример, кажњавање за
припремне радње или инкриминисање покушаја као довр -
шеног кривичног дела може се правдати значајем заштитног
објекта и потребом да се кривичноправно реагује већ у раној
фази остваривања кривичног дела.
У погледу субјективног елемента треба рећи да је за ова
кривична дела карактеристична њихова усмереност на уг -
рожавање уставног уређења и безбедности земље и да је код
неких од њих намера тог угрожавања изричито унета у њихов
законски опис. Природа ових кривичних дела подразумева
увек и умишљај (једино дело које има и нехатни облик јесте
одавање државне тајне).
И даље је, и поред постојања опште инкриминације удру -
живања ради вршења кривичних дела, посебно инкриминисано
удруживање ради противуставне делатности (члан 319), али
не и пружање помоћи учиниоцу после извршеног кривичног
дела с обзиром на то да се кривично дело из члана 333. које је
општег карактера односи и на ова кривична дела. Код већег
броја кривичних дела из ове главе и даље се кажњава припре -
мање (члан 320). Као и до сада, предвиђене су и заједничке
квалификаторне околности заједничке за више кривичних

дела из ове главе (члан 321).
Поред овде обрађених кривичних дела, ова глава обухвата и
следећа кривична дела: угрожавање независности; признавање
капитулације и окупације; угрожавање територијалне целине;
убиство представника највиших државних органа; одавање
државне тајне; изазивање националне, расне и верске мржње
и нетрпељивости; повреду територијалног суверенитета.
2. Напад на уставно уређење

(члан 308)
Ово кривично дело углавном одговара ономе што се у
страном кривичном законодавству, као и у кривичноправној
теорији, уобичајено назива кривичним делом велеиздаје, које
је (за разлику од издаје) управљено на угрожавање унутрашње
безбедности земље.
Радња извршења кривичног дела има два облика. Она се
састоји у покушају промене уставног уређења Републике Србије
или у покушају свргавања највиших државних органа. Поку -
шај се мора односити на насилну промену уставног уређења
или насилно свргавање државних органа, односно потребно
је да се употребом силе (апсолутне или компулзивне) или
претњом употребе силе покуша променити уставно уређење
или свргнути државни органи. За постојање кривичног дела
није неопходан покушај да се промени уставно уређење у
целини, али није ни довољно да се то чини само у односу на
неке мање важне елементе уставног уређења.
У погледу другог облика радње извршења, тј. покушаја
свргавања државних органа потребно је да се то чини у односу
на највише државне органе Србије. Појам и круг највиших
државних органа одређен је Уставом Републике Србије. То су
Народна скупштина, председник Републике, Влада, Уставни
суд и Врховни касациони суд. Појам свргавања подразумева
да се државни орган употребом принуде трајно онемогућава
да врши своју функцију. Привремено онемогућавање државног
органа у вршењу његове функције (нпр. спречавање одређеног

заседања Народне скупштине) без негирања његове легалности
неће представљати ово, већ неко друго кривично дело.
Код овог кривичног дела покушај није могућ, с обзиром
на то да он представља свршено кривично дело. У вези с тим
може се поставити питање да ли радња извршења обухвата
и свршено дело, тј. промену уставног уређења или свргавање
највиших државних органа. Пошто је за постојање свршеног
кривичног дела довољан покушај, оно ће тим пре постојати
ако је дошло и до последице, али је практични значај тог
питања мали.
Ово дело је општег карактера, тако да ако у конкретном
случају буду остварени елементи још неког кривичног дела из
ове главе, радиће се о привидном идеалном стицају и постојаће
само то друго кривично дело.
Припремне радње су кажњиве. Њихов појам и казна
одређени су одредбама члана 320, које су заједничке за већину
кривичних дела из ове главе.
Квалификовани облици овог кривичног дела предвиђе -
ни су у члану 321. ст. 1. и 2. Они постоје ако је ово кривично
дело за последицу имало смрт једног или више лица, или је
изазвало опасност за живот људи, или је било праћено теш -
ким насиљима или великим разарањима, или је довело до
угрожавања безбедности, економске или војне снаге земље.
Уколико је при вршењу неког од наведених дела учинилац са
умишљајем лишио живота неко лице, постојаће најтежи облик.
3. Позивање на насилну промену

уставног уређења
(члан 309)
Основни облик кривичног дела састоји се у позивању или
подстицању да се силом промени уставно уређење Републике
Србије, или да се свргну највиши органи власти и њихови
представници. У ствари, то је позивање и подстицање да се
изврши кривично дело напада на уставно уређење из члана 308.
Позивање и подстицање су радње подстрекавања, али се, за

разлику од тог облика саучесништва, овде не тражи да су те
радње управљене на индивидуално одређен круг лица. Сто -
га, када не би постојала ова инкриминација, позивање или
подстицање неодређеног круга лица на вршење кривичног
дела напада на уставно уређење не би било кажњиво према
општим одредбама о саучесништву. Међутим, због природе
овог кривичног дела, не само подстрекавање већ и позивање
и подстицање неодређеног круга лица оправдава кривично -
правну интервенцију. Разлика између позивања и подстицања
јесте у томе што се позивањем изазива одлука код другог, а
подстицање је управљено ка учвршћивању или реализацији
већ постојеће одлуке.
Као и нека друга кривична дела из ове главе, његов обаве -
зан елеменат субјективног карактера јесте намера угрожавања
уставног уређења или безбедности Србије, што подразумева
и умишљај извршиоца.
Тежи облик овог дела постоји када се дело учини уз помоћ
из иностранства (став 2). Ирелевантно је који субјект (страна
држава, организација, страни држављанин, домаћи држављанин
који живи у иностранству и др.) ту помоћ пружа, довољно је
да се дело из става 1. врши уз помоћ коју неко пружа из ино -
странства. Облици те помоћи могу бити различити и углавном
се поклапају са оним што представља радњу помагања.
Предвиђен је и лакши облик, који има две различите
радње извршења (став 3). Прва радња извршења састоји се у
изради или умножавању материјала који је такав да се њиме
може извршити дело из става 1. При томе, нужно је постојање
намере да се материјал израђује или умножава у намери рас -
турања. Други облик радње извршења састоји се у упућивању
или пребацивању на територију Србије материјала који је
по свом садржају такав да позива или подстиче на вршење
основног облика кривичног дела из става 1. У ствари, реч је
о пропагандном материјалу у виду штампаних ствари, аудио-
визуелних средстава, као што су видео касете и аудио касете,
компакт дискови итд.
4. Оружана побуна
(члан 311)
Појам оружане побуне није одређен бићем овог кривичног
дела. Могло би се рећи да је оружана побуна акција појединачно
неодређеног броја људи који су спремни да употребе оружје.
То значи да је један део оних који учествују у оружаној побуни
(спорно је колико) наоружан. Степен организованости није
битан за постојање кривичног дела. У том погледу довољан је
минимум који се испољава у учествовању на било који начин у
оружаној побуни. За постојање овог кривичног дела потребно
је да је оружана побуна управљена на угрожавање уставног
уређења, безбедности или територијалне целине Србије.
Кривично дело има два облика, која се разликују само с
обзиром на учиниоца (као и према прописаној казни). Код
првог облика, учинилац је лице које учествује у оружаној
побуни (став 1), а код другог, тежег облика, као учинилац се
јавља организатор побуне (став 2).
Учесник је свако оно лице које на било који начин, непо -
средно или посредно, учествује у оружаној побуни. Органи -
затор је лице које организује, припрема и планира оружану
побуну. У конкретном случају, могуће је да се исто лице јави у
улози организатора и учесника. Наравно, ту не постоји стицај
кривичних дела, а чињеницу да је организатор и непосредно
учествовао у оружаној побуни требало би узети у обзир као
отежавајућу околност приликом одмеравања казне.
За постојање кривичног дела неопходан је умишљај. Мада
се не тражи, као код неких других кривичних дела из ове главе,
и намера угрожавања уставног уређења и безбедности земље,
умишљај учиниоца мора обухватити и околност да је сама
оружана побуна управљена на то угрожавање.
Припремање је кажњиво. Шта се сматра припремним
радњама, као и казна за њих, прописано је на исти начин као
и за друга кривична дела из ове главе (члан 321).
Квалификовани облик оружане побуне, заједно са оста -
лим кривичним делима из ове главе, предвиђен је у члану 321,
али само у ставу 3. онда када је она извршена за време ратног

стања, оружаног сукоба или ванредног стања. Нема разлога
да оружана побуна не прерасте у квалификовани облик и онда
када се ради о случајевима из члана 321. ст. 1. и 2. До евенту -
алних измена КЗ, у случају наступања тежих последица из ст.
1. и 2. то би се морало решавати кроз стицај кривичних дела.
5. Диверзија
(члан 313)
Радња извршења састоји се у уништавању или оштећењу
(закон, примера ради, наводи рушење и паљење) индус -
тријских, пољопривредних или других привредних објеката.
Осим тога, радњу извршења представља и уништење или
оштећење саобраћајног средства, уређаја или постројења,
уређаја система веза, уређаја јавне употребе за воду, топлоту,
гас или енергију, бране, складишта или зграде. Поред тих
изричито наведених, закон генералном клаузулом обухвата
и све друге објекте који имају „већи значај за безбедност или
снабдевање грађана или за привреду или за функционисање
јавних служби“. Спорно је да ли се то односи на све набројане
објекте, средства и уређаје, или се то односи само на друге
објекте који нису изричито наведени. Треба узети да тај услов
морају испуњавати сви наведени објекти и средства, јер би
у противном, на пример, и оштећење само једног и то мало
значајног саобраћајног средства могло да представља ово
кривично дело што, имајући у виду и запрећену казну, не би
одговарало смислу ове инкриминације.
За довршено кривично дело неопходно је да наступи по -
следица, тј. потребно је да дође до уништења или оштећења
тих објеката, односно средстава.
Биће овог кривичног дела садржи субјективни елеменат:
намеру угрожавања уставног уређења или безбедности Србије,
по чему се разликује од неких других кривичних дела чија се
објективна страна може остварити на исти начин као и код
овог кривичног дела.
Кажњавање за припремне радње је предвиђено у члану 320.

Квалификовани облик обухваћен је чланом 321.
6. Саботажа
(члан 314)
Појам саботаже у свакодневном смислу, који се не разликује
битно од кривичноправног појма саботаже, значи ометање
или онемогућавање рада на прикривен начин (кварењем
средстава за рад, робе и др., избегавањем вршења дужности
и сл.) у намери да се на тај начин проузрокује штета и тиме
остваре и неки други циљеви.
Радња извршења саботаже је одређена последично. Она
се састоји у проузроковању на прикривен, подмукао или други
сличан начин штете која прелази износ од милион и петсто
хиљада динара за државни орган или организацију у којој из -
вршилац ради, или за други државни орган или организацију.
То значи да радња извршења није ближе одређена и може се
састојати у било којој радњи која је подобна да проузрокује
знатну штету, с тим да се она мора предузимати на прикри -
вен, подмукао или други сличан начин. „Други сличан начин“
упућује на тумачење путем аналогије, тј. мора се радити о
неком начину који је сличан прикривеном или подмуклом
начину. За кривично дело саботаже карактеристично је да
се може извршити једино у вршењу службене дужности или
радне обавезе извршиоца.
Биће кривичног дела садржи и последицу која се састоји
у наступању штете која прелази износ од милион и петсто
хиљада динара. Овде се посредно, преко висине штете, ово
кривично дело хтело ограничити само на озбиљне случајеве
саботаже, тј. на оне који заиста угрожавају уставно уређење
и безбедност земље. То је преузето из ранијег решења (с тим
што је сада прецизирана висина штете кроз новчани износ),
али је вероватно боље решење било да се ближе одреди у
којим областима саботажа и објективно добија политички
карактер. Овако, остаје пресудно њено субјективно усмерење.
За постојање овог кривичног дела, поред умишљаја, не -

опходан је и субјективни елеменат, који се састоји у намери
угрожавања уставног уређења или безбедности Србије.
Припремање овог кривичног дела је кажњиво (члан 321).
Квалификовани облик предвиђен је у члану 321. Он
постоји онда када је кривично дело саботаже за последицу
имало смрт једног или више лица, или је изазвало опасност
за живот људи, или је било праћено тешким насиљима или
великим разарањима, или је довело до угрожавања безбед -
ности, економске или војне снаге земље (став 1). Најтежи
облик постоји уколико је при вршењу саботаже неко лице са
умишљајем лишено живота (став 2), као и уколико је саботажа
извршена за време непосредне ратне опасности, ратног стања,
оружаног сукоба или ванредног стања (став 3).
7. Шпијунажа
(члан 315)
Кривичним делом шпијунаже угрожава се безбедност
земље. Кривично дело шпијунаже поред основног облика
(став 1) садржи и три посебна облика (ст. 2, 3. и 4), као и ква -
лификовани облик (став 5).
Радња основног облика кривичног дела (став 1) састоји се
у саопштавању, предаји или чињењу доступним тајних војних,
економских или службених података или докумената страној
држави или страној организацији, или пак лицу које им служи,
тј. које ради за њих. Саопштавање јесте посредно или непо -
средно обавештавање наведених субјекта о тајним подацима,
односно о садржини докумената који садрже тајне податке, а
може се предузети усмено, писмено или било којим средством
савременог комуницирања. За разлику од саопштавања где се
наведени субјекти обавештавају о тајном податку или о садр -
жини документа са тајним подацима, предаја претпоставља
да им се тајни подаци, односно тајни документи доставе у
свом изворном облику. Чињење доступним обухвата све оне
друге радње које не представљају саопштавање или предају.
Објект радње јесу тајни подаци или документи који садр -

же тајне податке. Потребно је да су они војне, економске или
службене природе, тј. да се односе на једну од ове три области.
У погледу субјективне стране, мора постојати умишљај.
Постојање одређене намере или побуде ирелевантно је за
постојање кривичног дела шпијунаже. Умишљај треба да обух -
вати, пре свега, свест о томе да су подаци, односно документи
тајни, као и свест и вољу да се они предају, саопштавају или
чине доступним наведеним субјектима.
Први посебан облик кривичног дела шпијунаже постоји
онда када неко ствара обавештајну службу у Србији или ру -
ководи том службом (став 2). Неопходно је да се то чини за
страну државу или организацију.
Други посебан облик састоји се у ступању у страну оба -
вештајну службу, или прикупљању података за њу, или у
помагању њеног рада на други начин (став 3). Подаци који
се прикупљају, за разлику од основног облика шпијунаже, не
морају бити тајни.
Предвиђен је и трећи посебан облик кривичног дела
шпијунаже. Он се састоји у прибављању тајних података или
докумената у намери да се саопште или предају страној др -
жави, страној организацији или лицу које им служи (став 4).
Као и за основни облик, и за три посебна облика неоп -
ходан је умишљај.
У ставу 5. предвиђен је квалификовани облик кривичног
дела шпијунаже. Он постоји уколико су основни облик (став 1)
и први посебни облик (став 2) проузроковали тешке последице
за безбедност, економску или војну моћ земље.
Најтежи облик шпијунаже предвиђен је у члану 321. став 3.
Он постоји онда када је кривично дело шпијунаже (било који
облик) учињено за време непосредне ратне опасности, ратног
стања, оружаног сукоба или ванредног стања.
За постојање кривичног дела шпијунаже важно питање
јесте који се подаци и документи сматрају тајним. Кривични
законик даје законску дефиницију овог појма полазећи од
формално-материјалног појма тајне. Да би се податак или доку -

мент сматрао тајним, није довољно да су они на основу закона,
другог прописа или одлуком надлежног органа и формално
проглашени тајним, него су захтева и то да се ради о подацима
или документима чије би одавање проузроковало или могло
да проузрокује штетне последице за безбедност, одбрану или
за политичке, војне или економске интересе земље (став 6).
Припремне радње за основни облик (став 1), као и за
облик из става 2. кажњиве су (члан 320).
XVII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

ДРЖАВНИХ ОРГАНА
(Глава двадесет девета, чл. 322–330. КЗ)

Кривична дела против државних органа су у КЗ издвојена
у засебну главу. У ранијем КЗС таква глава не само да није
постојала, већ се ни из назива главе кривичних дела у коју су
ова дела била сврстана (кривична дела против јавног реда и
правног саобраћаја) није могло видети да се она налазе у ок -
виру те главе. Било је оправдано ова кривична дела издвојити
у засебну главу не само зато што је такво решење веома често
у страним кривичним законицима, него пре свега зато што
она чине засебну целину и доста се разликују од кривичних
дела против јавног реда и мира, а још више од кривичних дела
против правног саобраћаја.
Објект заштите код ових кривичних дела јесте правилно
функционисање државних органа и обављање одређених
послова из њиховог делокруга, и то пре свега органа управе.
Ова кривична дела (нарочито нека, као што је позивање
на отпор) имају извесне сличности са кривичним делима уг -
рожавања уставног уређења и безбедности из Главе двадесет
осме. Међутим, постоји више значајних разлика, од којих
треба истаћи како ону у погледу заштитног објекта, тако и
ону у погледу постојања субјективног елемента. Наиме, овим

делима се не напада уставно уређење и безбедност земље, а
ни код једног кривичног дела се као битно обележје не јавља
намера угрожавања уставног уређења и безбедности земље.
Другим речима, кривична дела против државних органа немају
карактер политичких кривичних дела, било да се користи
објективни, било субјективни критеријум.
Осим кривичног дела спречавања службеног лица у вр -
шењу службене радње, ова глава обухвата и следећа кривична
дела: напад на службено лице у вршењу службене дужности;
учествовање у групи која спречава службено лице у вршењу
службене радње; позивање на отпор; неучествовање у от -
клањању опште опасности; скидање и повреда службеног
печата и знака; одузимање и уништење службеног печата и
службеног списа; лажно представљање; самовлашће.
2. Спречавање службеног лица

у вршењу службене радње
(члан 322)
Основни облик (став 1) обухвата две радње извршења.
У првом случају, ради се о спречавању службеног лица у
вршењу службене радње (традиционални назив за тај облик
јесте противстајање), док се у другом случају службено лице
принуђава да изврши службену радњу. У оба случаја користи
се сила или претња да ће се непосредно употребити сила.
Појам силе треба схватити у уобичајеном смислу (апсолутна
и компулзивна). Радњу извршења може представљати и претња
да ће се употребити сила. Сила, односно претња морају бити
управљене на спречавање службеног лица да изврши службену
радњу или на принуђавање да изврши службену радњу. Када
је у питању спречавање службеног лица, та радња мора бити
у оквиру овлашћења службеног лица, док код принуђавања
да се изврши службена радња кривично дело постоји и онда
када се службено лице принуди да изврши службену радњу
коју не би смело да изврши.
Дело је довршено онда када је службено лице спречено

у вршењу службене дужности или је принуђено да изврши
службену дужност. Обично ометање или отежавање да се
изврши службена радња не представља довршено дело. Уко -
лико је примењена сила или претња које за последицу нису
имале спречавање, односно принуђавање службеног лица, а
биле су на то управљене, постојаће покушај овог кривичног
дела који је кажњив (став 5).
Пасивни субјект кривичног дела јесте службено лице.
Пасивни субјект код основног облика може бити било које
службено лице у смислу одредбе члана 112. став 3, осим оних
која се јављају као пасивни субјект дела из става 3. (в. доле).
Субјективно обележје кривичног дела јесте умишљај.
Умишљај мора бити усмерен на то да се силом или претњом
да ће се непосредно употребити сила службено лице спречи
да изврши службену радњу или да се принуди да изврши
службену радњу.
Квалификовани облик (став 2) постоји у четири случаја:
ако учинилац приликом извршења основног облика увреди
службено лице, злостави га, нанесе му лаку телесну повреду
или прети употребом оружја.
Код овог кривичног дела КЗ предвиђа и тежи облик (став 3),
код којег се као пасивни субјект јавља службено лице које врши
одређене послове. Тај облик постоји уколико је кривично дело
(ст. 1. и 2) учињено према службеном лицу у вршењу послова
јавне или државне безбедности или дужности чувања јавног реда
и мира, спречавања или откривања кривичног дела, хватања
учиниоца кривичног дела или чувања лица лишеног слободе.
Најтежи облик постојаће у случају да је учинилац служ -
беном лицу приликом извршења дела из ст. 1–3. службеном
лицу нанео тешку телесну повреду.
Предвиђен је и факултативни основ за ослобођење од
казне. До ослобођења од казне може доћи под условом да је
учинилац дела (ст. 1–3) био изазван незаконитим или грубим
поступањем службеног лица.
XVIII. КРИВИЧНА ДЕЛА

ПРОТИВ ПРАВОСУЂА
(Глава тридесета, чл. 331–342. КЗ)

Заштитни објект кривичних дела сврстаних у ову главу
јесте правосуђе или, тачније речено, несметано обављање
правосудне функције. Док се већином инкриминација из ове
главе настоји допринети ефикасном раду кривичног право -
суђа схваћеног у најширем смислу (укључујући и извршење
кривичних санкција), некима се пружа заштита правосуђу у
целини, или и другим органима, пре свега органима управе.
Пошто је основни циљ кривичног правосуђа сузбијање кри -
миналних понашања, и ове инкриминације су у првом реду
у функцији остваривања тог циља. Но, некима од њих се
генерално настоје сузбијати она понашања којима се омета
правилно и истинито утврђивање чињеница у било којем
поступку пред судом или другим државним органом (па чак
и у дисциплинском поступку). Ипак, и код тих инкриминација
у првом плану је кривично правосуђе јер се оно или ставља
на прво место, или се пак ради о тежем облику тог кривичног
дела ако је дело извршено у кривичном поступку (нпр. давање
лажног исказа).
Док старија кривична законодавства нису познавала
посебну групу кривичних дела против правосуђа, већина
савремених кривичних законика ова кривична дела предвиђа
у оквиру посебне главе (с тим што се њихов круг и начин
инкриминисања разликују). Ову главу кривичних дела садр -
жавао је и Кривични законик Краљевине Југославије из 1929.
године (глава XIV), са кривичним делима која показују значајне
сличности са онима која и данас предвиђа КЗ.
Осим овде обрађених, у овој глави су предвиђена и следећа
кривична дела: лажно пријављивање; спречавање и ометање
доказивања; ометање правде; повреда тајности поступка; побуна
лица лишених слободе; бекство и омогућавање бекства лица
лишеног слободе; неизвршење судске одлуке; противзаконито

омогућавање вршења одређених позива, функција, дужности,
послова и делатности; надриписарство.
2. Непријављивање припремања кривичног дела

(члан 331)
Кривично дело има основни (став 1) и тежи облик (став
2). Основни облик постоји у случају непријављивања припре -
мања кривичног дела за које се може изрећи казна затвора у
трајању од пет година или тежа казна (став 1). Радња извршења
се састоји у пропуштању да се припремање кривичног дела
пријави, тако да се ради о правом кривичном делу нечињења.
С обзиром на то да се од просечног грађанина не може оче -
кивати да разуме сложена питања везана за проблематику
општег појма кривичног дела, овде се треба задовољити
једним лаичким схватањем појма кривичног дела. У погледу
запрећене казне, довољна је општа представа да се ради о
припремању тежег или тешког кривичног дела.
Пријава се подноси надлежном органу, али треба узети
да је пријава поднета, па према томе да ово кривично дело не
постоји и онда када је пријава поднета неком другом органу
који има законску обавезу да пријаву поднесе надлежном
органу. Пријаву не треба схватити у формалном смислу, до -
вољно је да је лице које је сазнало да се припрема извршење
кривичног дела обавестило надлежни или други орган на
било који начин, односно у било којој форми да се припрема
извршење одређеног кривичног дела, као и да саопшти све
околности које у вези с тим зна.
Да би кривично дело постојало, неопходно је да је до
пропуштања да се припремање извршења дела пријави дошло
у време када је припремано дело још било могуће спречити.
Уколико се припремање пријави касније када више није било
могуће спречити извршење кривичног дела, а могло је да
се пријави у време када је дело још било могуће, постојаће
кривично дело. Даље, ово кривично дело ће постојати само
ако је припремано дело покушано или извршено. Овај услов

представља објективни услов кажњивости.
За постојање кривичног дела на субјективном плану
неопходан је умишљај извршиоца. Законска одредба посебно
упућује да је неопходно да код учиниоца постоји знање о томе
да се припрема кривично дело.
Тежи облик (став 2) постоји онда када се дело из става
1. учини у односу на кривично дело за које се може изрећи
казна затвора од тридесет до четрдесет година.
Код овог кривичног дела предвиђен је лични основ искљу -
чења кажњивости с обзиром на постојање блиског односа лица
које не пријављује припремање дела и лица које дело припрема
(став 3). За ово кривично дело неће се казнити лица која су
учиниоцу брачни друг, лице са којим учинилац живи у трајној
ванбрачној заједници, сродник у правој линији, брат или сестра,
усвојилац или усвојеник. Такође, неће се казнити ни брачни друг
неког од наведених лица или лице које са неким од њих живи у
трајној ванбрачној заједници. То значи да кривично дело неће
постојати (члан 112. став 29) уколико неко од наведених лица
пропусти да пријави припремање кривичног дела.
Овај основ искључења кажњивости не примењује се код
тежег облика из става 2, што значи да је обавеза пријављи -
вања припремања кривичних дела за која је прописана казна
затвора од тридесет до четрдесет година апсолутна и односи
се и на наведена лица.
3. Непријављивање кривичног дела и учиниоца

(члан 332)
Кривично дело има три облика. Први облик (став 1) може
се извршити на два начина: или непријављивањем учини -
оца кривичног дела или непријављивањем извршеног дела.
У оба случаја у питању је право кривично дело нечињења.
У првом случају, ради се о томе да се зна ко је учинилац кри -
вичног дела па се то не пријави, а у другом случају лице које
је дужно да пријави дело зна само да је дело извршено, али
не зна ко је учинилац. И у једном и у другом случају потреб -

но је да се ради о кривичном делу за које се по закону може
изрећи казна затвора од тридесет до четрдесет година. Да би
кривично дело постојало, мора бити испуњен још и услов да
је до непријављивања дошло пре него што је дело, односно
учинилац откривен.
Други облик (став 2) може извршити само службено или
одговорно лице. Радња извршења се састоји у свесном про -
пуштању да се пријави кривично дело за које је службено или
одговорно лице сазнало у вршењу своје дужности. Мора се
радити о кривичном делу за које се може изрећи пет година
затвора или тежа казна.
Трећи облик (став 3) може извршити само службено
или одговорно лице. Радња извршења се састоји у свесном
пропуштању да се пријави кривично дело свог подређеног
које је он учинио при вршењу своје службене, војне или радне
обавезе. Неопходно је да се за то дело по закону може изрећи
затвор од тридесет до четрдесет година.
Код сва три облика потребан је умишљај извршиоца.
У ставу 4. прописан је лични основ искључења кажњи -
вости у односу на одређене категорије лица. Та лица не могу
извршити ово кривично дело, тј. уколико она остваре његова
битна обележја, кривично дело неће постојати. Овај основ се
односи како на облик из става 1, тако и на облик из става 2.
(дакле, не и на облик из става 3).
4. Помоћ учиниоцу после

извршеног кривичног дела
(члан 333)
Кривично дело има три облика: основни (став 1), тежи
(став 2) и најтежи облик (став 3).
Основни облик из става 1. може се извршити на више
начина. Радња извршења састоји се у сакривању учиниоца или
у томе што се учиниоцу прикривањем оруђа, трагова или на
други начин помаже да не буде откривен. С обзиром на то да
ли се прикрива учинилац или ствари, уобичајено је разлико -

вање на лично и стварно прикривање. Основни облик постоји
и онда када извршилац крије осуђено лице, или предузима
радње којима се иде за тим да се не изврши изречена казна,
мере безбедности или одређене васпитне мере (упућивање у
васпитну установу или васпитно-поправни дом).
За постојање основног облика кривичног дела нису од зна -
чаја тежина и врста учињеног кривичног дела чији се учинилац
прикрива. Такође, нема значаја ни то како је дело откривено:
од стране надлежног органа или на неки други начин. У случају
да дело пријави лице које је пружило помоћ учиниоцу после
извршеног кривичног дела, то се може узети у обзир само
приликом одмеравања казне. Кривично дело постоји када се
помоћ пружа како извршиоцу, тако и саучеснику.
Извршилац овог кривичног дела може бити свако лице
осим саучесника, јер се од њих не може захтевати да открију
заједничко дело, тј. за ово кривично дело је и иначе карак -
теристично да се накнадна помоћ пружа у односу на дело
другог лица.
Субјективно биће кривичног дела подразумева умишљај.
Он мора да обухвати и битна стварна обележја кривичног
дела које је учинило лице коме се пружа помоћ.
Тежи облик се састоји у пружању помоћи учиниоцу кри -
вичног дела за које је прописана казна затвора преко пет година
(став 2), а најтежи ако је за кривично дело прописана казна
затвора од тридесет до четрдесет година (став 3).
Искључено је кажњавање одређених категорија лица
(лични основ искључења кажњивости) за било који облик
овог кривичног дела. Неће се казнити (нема кривичног дела
– члан 112. став 29) лице коме је учинилац супружник, лице
са којим учинилац живи у трајној ванбрачној заједници, сро -
дник по крви у правој линији, брат или сестра, усвојилац или
усвојеник. Такође се неће казнити ни брачни друг наведених
лица, односно лице са којим неко од тих лица живи у трајној
ванбрачној заједници (став 5).
5. Давање лажног исказа

(члан 335)
Инкриминисањем давања лажног исказа желе се суз -
бијати понашања којима се угрожава правилно утврђивање
чињеница не само у поступку пред судом, него и онда када је
реч о неким другим поступцима.
Кривично дело има два основна (ст. 1. и 2) и два тежа
облика (ст. 3. и 4). Радња извршења код свих облика састоји
се у давању лажног исказа. Лажни исказ представља изјаву
која садржи потврђивање неистинитих чињеница или неги -
рање истинитих. Ирелевантно је да ли је лажни исказ лажан у
целини или само у неком свом делу. Лажни исказ се не може
дати ћутањем. Од тога треба разликовати ситуацију када се
прећуткује само нека релевантна чињеница, што може пред -
стављати лажни исказ.
Давање исказа треба посматрати као једну целину, што
значи да лице које даје исказ све док давање исказа као про -
цесна радња није довршено може мењати свој исказ, тако да
је меродаван цео исказ, односно оно што дефинитивно из
исказа произлази. То значи да ако лице у току давања исказа
промени првобитно лажно тврђење и на крају да истинит
исказ, неће постојати кривично дело.
Први основни облик предвиђа давање лажног исказа пред
судом (осим у кривичном поступку када постоји тежи облик),
или у прекршајном, дисциплинском, управном поступку или
у другом законом прописаном поступку (став 1).
Извршилац овог облика може бити сведок, вештак, пре -
водилац или тумач.
Други основни облик из става 2. (могло би се говорити
и о посебном облику) врши се давањем лажног исказа у пар -
ничном, ванпарничном, извршном или управном поступку.
Као извршилац овог облика јавља се странка која дâ лажан
исказ приликом извођења доказа саслушањем странака. За
постојање овог облика потребно је и то да је донета одлука
која је заснована на лажном исказу.
Тежи облик постоји онда када је лажни исказ дат у кри -

вичном поступку или је дат под заклетвом (став 3). Овај
облик се од основног облика разликује по врсти поступка у
коме се лажни исказ даје, или по томе што је исказ дат под
заклетвом. Треба посебно нагласити да окривљени не може
бити извршилац овог облика. Извршилац овог кривичног дела
не може бити ни лице које се не може саслушати као сведок.
За постојање свих облика кривичног дела неопходан је
умишљај, који пре свега обухвата свест о томе да је исказ који
се даје лажан.
Најтежи облик, прописан у ставу 4, постоји у случају када
услед давања лажног исказа у кривичном поступку (став 3)
наступе нарочито тешке последице за окривљеног. Нема
сумње да под нарочито тешким последицама треба сматрати
издржавање казне затвора на основу правноснажне и извршне
осуђујуће пресуде која је заснована на лажном исказу, али је
спорно да ли постоје нарочито тешке последице уколико је
изречена нека друга кривична санкција (нпр. судска опоме -
на). То зависи пре свега од изречене санкције, али и од тога у
којој мери је та санкција у конкретном случају погодила лице
коме је изречена.
Учинилац се може ослободити од казне уколико су куму -
лативно испуњена следећа два услова: да је учинилац опозвао
свој лажни исказ и да је то учинио пре него што је донета
коначна одлука у поступку у коме је дао лажан исказ (став 5).
XIX. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

ЈАВНОГ РЕДА И МИРА
(Глава тридесет прва, чл. 343–354. КЗ)

Кривична дела која обухвата ова глава релативно су
хетерогена. Наиме, до повреде и угрожавања јавног реда и
мира може доћи на доста различите начине. Јавни ред и мир
је добро које је од подједнаког значаја како за државу, тако и

за појединце, односно грађане. Одржавање јавног реда и мира
је од значаја за нормалан живот људи у друштву. Понашања
којима се ремети нормалан начин живота грађана, угрожава
њихова безбедност, ремети несметано кретање грађана на
јавним местима, уноси немир и паника међу грађане, омета
коришћење јавних објеката или на други начин омета и на -
рушава друштвена дисциплина и мир грађана, по правилу су
предвиђена као прекршаји. Само у мањем броју случајева, у
складу са супсидијарним карактером кривичног права, јавни
ред и мир је неопходно штитити и кривичним правом. Осим
прописивањем кривичних дела из ове главе, јавни ред и мир
се штити и неким другим кривичним делима која су сврстана у
друге главе, према принципу претежности заштитног објекта.
У овој глави се јасно издвајају само три кривична дела
која, у ствари, представљају припремне радње за извршење
кривичног дела (договор за извршење кривичног дела, зло -
чиначко удруживање и израђивање и набављање оружја и
средстава намењених за извршење кривичних дела). У осталим
случајевима инкриминисане су делатности које могу довести
до повреде или угрожавања јавног реда и мира у неким њего -
вим сегментима. Само инкриминацијама изазивања панике
и нереда (члан 343) и насилничког понашања (члан 344) не -
посредно се штити јавни ред и мир као такав.
Осим овде обрађених, у овој глави су предвиђена и сле -
дећа кривична дела: изазивање панике и нереда; насилничко
понашање; насилничко понашање на спортској приредби или
јавном скупу; израђивање и набављање оружја и средстава на -
мењених за извршење кривичног дела; учествовање у групи која
изврши кривично дело; недозвољен прелаз државне границе
и кријумчарење људи; омогућавање злоупотребе остваривања
права азила у страној држави; злоупотреба знака за помоћ и
знака за опасност; неовлашћено организовање игара на срећу;
неовлашћено бављење одређеном делатношћу; неовлашћено
извођење археолошких радова; повреда гроба.
2. Договор за извршење кривичног дела

(члан 345)
Радња извршења овог кривичног дела састоји се у дого -
вору са једним или више лица о извршењу одређеног кри -
вичног дела за које се може изрећи пет година затвора или
тежа казна. Договор, односно споразум мора бити постигнут
између најмање два лица и мора се односити на извршење
одређеног кривичног дела. То значи да неће постојати ово
кривично дело ако се, на пример, два лица договоре да извр -
ше кривично дело убиства, али се при томе не договоре које
ће лице лишити живота, или бар круг лица који обухвата
и потенцијалног пасивног субјекта. Договор да се изврши
„одређено“ кривично дело значи управо то: да није довољно да
се постигне договор о апстрактним обележјима у законском
опису неког кривичног дела, већ да је нужно да се бар нека
обележја конкретизују кроз одређене чињенице, тј. дело треба
да буде одређено не само по правној квалификацији и врсти већ
и фактички.
Кривично дело је довршено онда када је постигнут договор
о извршењу кривичног дела. Уколико договор није постигнут,
постојаће некажњив покушај овог кривичног дела. С обзиром
на то да је, по правилу, једно лице иницијатор за договор, може
се радити о неуспелом подстрекавању које је у овом случају,
с обзиром на запрећену казну, кажњиво.
Ово кривично дело представља претходни стадијум у
остварењу другог кривичног дела на које се договор односи.
Зато је ово кривично дело супсидијарног карактера, што значи
да постоји само у случају ако не дође до извршења кривичног
дела које је обухваћено договором. У случају да је лице које
се договорило да изврши кривично дело то заиста и учини -
ло, постојаће само то кривично дело, а не и кривично дело
договора за извршење кривичног дела.
Због природе овог кривичног дела, подразумева се да се
оно може учинити само са умишљајем.
3. Удруживање ради вршења кривичних дела

(члан 346)
Радња извршења кривичног дела (став 1) састоји се у
организовању групе која има за циљ вршење кривичних дела
за која се по закону може изрећи казна затвора од три године
или тежа казна. Организовање представља стварање групе,
плана за вршење кривичних дела и уопште предузимање
организационих мера неопходних за функционисање групе.
Под групом се подразумева најмање три лица повезаних ради
трајног или повременог вршења кривичних дела која не мора
да има дефинисане улоге својих чланова, континуитет члан -
ства или развијену структуру (члан 112. став 22). У погледу
степена организованости не постављају се никакви услови.
Дело је довршено онда када је дошло до организовања групе
или другог удружења. Није потребно да је извршено и неко
кривично дело због којих је група или друго удружење орга -
низовано. Припадање наведеној групи, тј. постајање чланом
групе предвиђено је као лакши облик (став 3).
Тежи облик овог кривичног дела постоји онда када се
организује организована криминална група (став 2). Органи -
зована криминална група је група од три или више лица, која
постоји одређено време и делује споразумно у циљу вршења
једног или више кривичних дела за која је прописана казна
затвора од четири године или тежа казна, ради непосредног
или посредног стицања финансијске или друге користи (члан
112. став 35). И у овом случају предвиђена је блажа казна за
припадника организоване криминалне групе него за органи -
затора (став 4).
Најтежи облик (став 5) постоји у случају да се врши уд -
руживање у групу или организовану криминалну групу која
има за циљ вршење кривичних дела за која се може изрећи
затвор од двадесет година, или затвор од тридесет до четр -
десет година. И код тог облика прави се разлика у погледу
запрећене казне с обзиром на улогу извршиоца, тј. да ли се
ради о организатору или припаднику.
Кривично дело удруживања ради вршења кривичних дела

(сви облици) захтева постојање умишљаја.
Предвиђени су привилеговани облици (ст. 6. и 7). Они
се односе како на организатора, тако и на припадника групе.
Услов који се поставља у погледу организатора јесте да је
откривањем групе или организоване криминалне групе или
на други начин спречио извршење кривичних дела ради чијег
вршења је она организована. Да би припадник могао да се
користи овом погодношћу, неопходно је да открије групу или
организовану криминалну групу пре него што је у његовом
саставу или за њу учинио неко кривично дело ради чијег вр -
шења је она организована. Осим што се ради о привилегованим
облицима, прописана је и могућност ослобођења од казне.
Посебан облик овог кривичног дела који је инкриминисан
као самостално кривично дело постоји у случају да удруживање
за циљ има вршење кривичних дела против уставног уређења
и безбедности Србије (члан 319).
4. Недозвољена производња, држање, ношење

и промет оружја и експлозивних материја
(члан 348)
Радња извршења основног облика (став 1) јесте изра -
да, продаја, набављање, размена, држање ватреног оружја,
његових делова, муниције или експлозивне материје. Код
радње држања, која је у пракси честа, ради се о фактичкој
власти над оружјем, муницијом или експлозивним материја -
ма. Није битно у чијој се својини налазе. Може се држати и
туђе оружје, муниција или експлозивне материје. И у случају
да се до оружја, муниције или експлозивне материје дошло
извршењем кривичног дела (крађом, нпр.), постојаће ово
кривично дело (ВСС Кж. 1839/00). Радња се мора предузети
неовлашћено. Шта представља неовлашћено, прописано је
Законом о оружју и муницији.
Објект радње јесте ватрено оружје, муниција или експло -
зивне материје. Мора се радити о врсти оружја, муницији или
експлозивним материјама чија је набавка, размена, ношење

или држање, под одређеним условима, грађанима дозвољено,
тј. за које се може издати одговарајућа дозвола надлежног
органа. У члану 2. Закона о оружју и муницији одређен је
појам ватреног оружја. Муницијом се сматрају меци, патроне,
чауре са капислама, каписле, зрна, дијабола, кугла, сачма,
барут, сигнална, анестетичка и гасна пуњења (члан 4. Закона
о оружју и муницији). Појам експлозивних материја одређен
је Законом о експлозивним материјама, запаљивим течно -
стима и гасовима. Ношење оружја чије је држање грађанима
дозвољено представља овај облик кривичног дела, уколико
се не поседује посебна дозвола за ношење тог оружја (члан
11а Закона о оружју и муницији) и у случају да се поседује
дозвола за држање (ВСС Кзп. 57/03).
Тежи облик (став 2) разликује се у односу на основни
само према објекту радње. Потребно је да се ради о ватреном
оружју, муницији, експлозивним материјама или средству
на бази те материје, распрскавајућем или гасном оружју чија
израда, продаја, набавка, размена или држање грађанима није
дозвољено. Гасно оружје је оружје које избацује или испушта
гас или друге супстанце штетне за здравље (члан 2. Закона
о оружју и муницији). Гасни пиштољ представља оружје чије
набављање, држање и ношење грађанима уопште није доз -
вољено (ОСБ Кж. 320/03).
Најтежи облик чине две различите ситуације које су ин -
криминисане у два засебна става (ст. 3. и 4), али су запрећене
истом казном. У првом случају (став 3) у односу на основни
и тежи облик разлика је такође у погледу објекта радње.
Потребно је да се ради о већој количини оружја, муниције
или средстава (није прецизирано којих средстава, али је
реч о средствима на бази експлозивне материје, тј. исто
као и у ставу 2). Осим количине, квалификаторну околност
представља и велика разорна моћ оружја или експлозивних
средстава. Као квалификаторну околност ЗИД КЗ из 2009.
године додаје „или се дело врши противно правилима међу -
народног права“. У другом случају (став 4) најтежи облик се
разликује од претходних облика према радњи извршења коју

чини (неовлашћено) ношење предмета који су објект радње
дела из ст. 1. и 2.
Законом о изменама и допунама из 2012. уведен је и
посебан облик (став 5), код кога је радња извршења такође
ношење оружја и других предмета који су објект радње дела
из ст. 1. и 2. Али, за разлику од најтежег облика из става 4,
где учинилац носи оружје или друге наведене предмете за
које нема дозволу за набавку и држање, у случају овог посеб -
ног (лакшег) облика учинилац је до оружја, односно других
предмета дошао на легалан начин, тј. има дозволу за држање
(али не и за ношење).
Прописано је и обавезно одузимање ватреног оружја,
његових делова, муниције и експлозивних материја (став 6).
XX. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

ПРАВНОГ САОБРАЋАЈА
(Глава тридесет друга, чл. 355–358. КЗ)

Правни саобраћај подразумева употребу исправа у прав -
ним односима између грађана и других субјеката. Исправе
имају велики значај за правне односе, па отуда и њихова
кривичноправна заштита. Основна функција исправа јесте
њихова употреба као доказа за постојање правно релевантних
чињеница. Те чињенице се јављају у различитим сферама
друштвеног живота. Данас би одређене друштвене односе
тешко било замислити без исправа и њиховог саобраћаја.
Да би исправе могле да врше своју функцију, оне морају да
буду веродостојне, што значи да се њима заиста доказују
постојеће и истините правно релевантне чињенице. Најтежи
облик напада на веродостојност исправа, а тиме и на њихову
употребу у правном саобраћају, јесте њихово фалсификовање.
Отуда глава кривичних дела у којима се предвиђају кривична
дела против правног саобраћаја обухвата одређене случајеве

фалсификовања исправа.
Ова глава садржи и кривично дело навођења на оверавање
неистинитог садржаја.
2. Фалсификовање исправе
(члан 355)
Ово је опште кривично дело фалсификовања исправа,
за разлику од осталих дела из ове главе која се односе или на
неке посебне исправе, или на неке посебне начине фалсифи -
ковања исправа.
Радња извршења основног облика (став 1) јесте прављење
лажне исправе, преиначење праве, употреба лажне или преи -
начене исправе као праве и набављање лажне или преиначене
исправе ради употребе. Прављење лажне и преиначење праве
исправе обично се називају материјалним фалсификатом. Ово
због тога што се у исправи лажно наводи да је исправу издало
лице које то заиста није учинило (фалсификовањем потписа),
или се мења садржина исправе (брисањем, преправљањем
и др.) тако што она не одговара првобитно издатој правој
исправи. Дакле, прави се лажна исправа или преиначује права
тако што се она физички, односно материјално ствара или
мења. Под лажном исправом подразумева се исправа која не
потиче од лица које је на њој означено као издавалац, док се
под преиначеном исправом подразумева она исправа у којој
је битно измењен њен садржај.
Прављење лажне и преиначење праве исправе подразумева
постојање намере да се исправа употреби као права. Намера
треба да буде управљена на то да се исправа употреби као права
од стране било ког лица (дакле, како од стране извршиоца,
тако и од стране неког другог лица).
Употреба лажне или преиначене исправе као праве значи
да је исправа пуштена у правни саобраћај. Спорно је у ком
моменту је дошло до употребе такве исправе: да ли самим
упућивањем неком лицу (нпр. поштом), или је потребно да
је садржина исправе сазната од стране онога коме је упућена.

За појам употребе је неопходно да је она предочена неком
лицу у циљу да послужи као доказ за неку правно релевантну
чињеницу и да је то лице сазнало њену садржину. У против -
ном, постојаће покушај који је кажњив према одредби става
3. Ирелевантно је да ли је исправа употребљена у ону сврху
због које је направљена или преиначена.
Радњу извршења представља и набављање лажне или
преиначене исправе ради употребе. Ирелевантно је на који
се начин исправа набавља (уз новчану накнаду или без ње,
као размена за другу робу или услуге и сл.). Неопходно је да
се таква исправа набавља ради употребе од стране било ког
лица, а не само извршиоца овог облика. Уколико дође до њене
употребе од стране лица које је и набавило, постојаће само
употреба као радња извршења, тј. ту не може бити говора о
стицају (што је, уосталом, неспорно и код прављења лажне и
преиначења праве исправе).
Објект радње јесте исправа. Појам исправе у кривичном
праву шире се схвата. Појам исправе који је дат у интерпре -
тативној одредби члана 112. става 26. омогућава екстензивно
тумачење, што је и био циљ уношења те одредбе у КЗ. Наиме,
за постојање исправе довољно је да је неки предмет подобан да
служи (или је томе намењен) као доказ неке чињенице која има
значај за правне односе. Исто то важи и за рачунарски податак,
тј. и он се у овом смислу сматра предметом, односно исправом
ако испуњава наведени услов. Наша судска пракса широко схвата
појам исправе. На пример, то могу бити разни предмети који се
у свакодневном животу не би сматрали исправом, али пошто
могу да служе као доказ неке чињенице која има значај за прав -
не односе, оправдано је подвести их под појам исправе. Тако,
у више одлука узето је да број регистарских таблица моторног
возила, број шасије или број мотора представља исправу. Или, у
једној одлуци узето је да се исправом сматра и табла са ознаком
такси удружења и бројем на такси возилу (ОСБ Кж. 1047/92).
Субјективно обележје бића кривичног дела јесте умишљај.
Осим умишљаја, као што је речено, код неких облика радње
извршења треба да постоји и субјективна усмереност ка

одређеном циљу, односно употреби лажне или преиначене
исправе као праве.
Фалсификовање исправа се често јавља као средство
за извршење неких других кривичних дела. У начелу, ту ће
постојати стицај кривичног дела фалсификовања исправе с
тим другим делом које је извршено употребом фалсификоване
исправе (најчешће се ради о кривичном делу преваре).
Тежи облик постоји с обзиром на објект радње. Потребно
је да је дело из става 1. учињено у погледу јавне исправе, те -
стамента, менице, чека, јавне или службене књиге или друге
књиге која се мора водити на основу закона. Појам теста -
мента, менице и чека одређен је одговарајућим прописима.
Јавне књиге су оне књиге које се воде на основу закона од
стране надлежног органа и у које се уписују одређене правно
релевантне чињенице (одређени регистри, катастар, односно
земљишне књиге и др.). Објект радње могу бити и службене и
друге књиге уколико је њихово вођење законом предвиђено
као обавезно. Јавна исправа је она исправа коју је у прописаном
облику издао надлежни државни орган, али су то и исправе
које је издала установа, односно други субјект који на основу
закона врши јавна овлашћења. Постоји изграђен став судске
праксе шта све представља јавну исправу (пасош, лична карта,
диплома о завршеном факултету, санитарна књижица и др.).
3. Посебни случајеви фалсификовања исправе

(члан 356)
Одредбама члана 356. предвиђени су у ствари посебни
облици кривичног дела фалсификовања исправе. Предвиђено
је пет посебних облика фалсификовања исправе. Извршењем
неког од наведених облика сматраће се да је извршено кри -
вично дело фалсификовања исправе из члана 355.
У првом случају, хартија, бланкет или други предмет
на којем је неко лице ставило свој потпис неовлашћено се
попуњава изјавом која има вредност за правне односе. Реч је
о злоупотреби потписа који је, из било којих разлога, стављен

на празну хартију, бланкет, неки формулар и др. Потребно је
да се то чини без знања, односно без сагласности лица које
је ставило свој потпис.
У другом случају, у питању је преварна делатност. Наиме,
извршилац обмањује друго лице у погледу садржаја исправе,
па то лице стави свој потпис на ту исправу, сматрајући да се
потписује под другу исправу или под други садржај. На пример,
ово дело постоји у случају када извршилац наведе пасивног
субјекта да потпише исправу која има карактер тестамента,
представљајући му лажно ту исправу као пуномоћје за банку
(ОСБ Кж. 3354/90).
У трећем случају, ради се о томе да се исправа издаје
у име другог лица без његовог овлашћења или у име лица
које не постоји. Овим обликом обухватају се две ситуације.
Једна је када се исправа издаје у име другог лица без његовог
овлашћења, а друга када се исправа издаје у име лица које не
постоји (то се односи и на лице које је умрло пре издавања
такве исправе).
Четврти посебни облик постоји када издавалац испра -
ве уз свој потпис стави да има положај, или чин, или звање
иако нема такав положај, чин или звање. Потребно је да то
има битни утицај на доказну снагу исправе у конкретном
случају.
Пети случај подразумева да се исправа начини на тај
начин што се неовлашћено употреби прави печат или знак.
У пракси су чести случајеви употребе регистарских таблица
моторног возила на другом возилу, а не на оном за које су
издате, са образложењем да је употребљен прави знак (ОСС
Кж. 504/02). Међутим, у пракси је дошао до изражаја и став да
и такви случајеви представљају кривично дело из члана 355.
став 2. (ВСС Кж. 622/88). Неспорно је да у случају прављења
лажних регистарских таблица или преиначења правих постоји
кривично дело из члана 355. став 2.
Код свих облика неопходно је постојање умишљаја.
4. Фалсификовање службене исправе

(члан 357)
Кривично дело фалсификовања службене исправе има
два облика. Први облик (став 1) може се извршити предузи -
мањем неке од алтернативно прописаних радњи извршења.
Радњу извршења представља: уношење неистинитих података
у службену исправу, књигу или спис; неуношење неког важног
податка у службену исправу, књигу или спис; оверавање
својим потписом, односно службеним печатом службене
исправе, књиге или списа са неистинитом садржином; као и
омогућавање прављења службене исправе, књиге или списа са
неистинитом садржином својим потписом, односно службеним
печатом. Радња извршења постоји и онда када се у нову испра -
ву тачно уносе неистинити подаци из друге, фалсификоване
службене исправе под условом да извршилац зна да се ради
о нетачним подацима (ВСС, Кж. 865/79). Уобичајено је да се
ови случајеви (за разлику од материјалног фалсификовања)
називају интелектуалним фалсификовањем, јер се ради о томе
да исправу издаје овлашћено службено лице, али је садржај
исправе лажан, односно неистинит.
Дело је довршено предузимањем неке од алтернативно
постављених радњи извршења, није потребно наступање неких
даљих последица. За довршено кривично дело се не захтева
утврђивање да је дошло до угрожавања правног саобраћаја, тј.
последица није садржана у законском опису кривичног дела.
Објект радње јесте службена исправа, књига или спис. Служ -
бену исправу издаје службено лице и њом се доказују одређене
чињенице у оквиру вршења неке службене дужности (на пример,
службена легитимација, уверење, дозвола, пропусница и др.).
Службене књиге се воде на основу прописа од стране службених
лица и у њих се уносе одређени подаци у оквиру вршења одређене
службе (на пример, деловодник, регистар, разне евиденције и
др.). Службени списи су различити документи који настају у вр -
шењу службе или у вези са њом. Службени списи могу садржати
и документа која не саставља службено лице (разни поднесци
које подносе странке у одређеним поступцима).
Као извршилац кривичног дела јавља се службено лице које

је иначе овлашћено да изда, односно овери службену испра -
ву, односно да унесе одређене податке у службену исправу,
књигу или спис. Извршилац може бити и одговорно лице у
предузећу, установи или другом субјекту (став 3).
На субјективном плану захтева се умишљај извршиоца.
Други облик кривичног дела (став 2) има две алтернативно
постављене радње извршења. Прва је употреба неистините
службене исправе, књиге или списа у служби као да су исти -
нити. Као друга радња извршења овог облика предвиђено је
уништење, прикривање, оштећење у већој мери, или чињење
неупотребљивом на други начин службене исправе, књиге или
списа. Та радња, у ствари, не представља фалсификовање у
правом смислу речи, већ је усмерена на угрожавање правног
саобраћаја на тај начин што се онемогућава доказивање неке
релевантне чињенице правом службеном исправом.
У погледу објекта овог дела и извршиоца важи исто што
и за дело из става 1. И за ово дело се захтева умишљај.
XXI. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

СЛУЖБЕНЕ ДУЖНОСТИ
(Глава тридесет трећа, чл. 359–369. КЗ)

Заштитни објект ове групе кривичних дела јесте службена
дужност, односно служба. Потребно је да то буде јавна служба,
односно службена дужност у државној управи у ширем смислу.
Службена дужност се повређује од стране носилаца те дуж -
ности, тј. од стране службених лица. Нека кривична дела из ове
главе, поред службене дужности, као заштитни објект имају и
имовину, слободе и права грађана и др., али су према принципу
претежности и значаја заштитног објекта сврстана у ову главу.
За ова кривична дела карактеристично је то да се као из -
вршилац јавља службено лице. Појам службеног лица одређен
је у члану 112. став 3. Службеним лицем сматра се: 1) лице које

у државном органу врши службене дужности; 2) изабрано,
именовано или постављено лице у државном органу, органу
локалне самоуправе или лице које стално или повремено врши
службене дужности или службене функције у тим органима;
3) јавни бележник, извршитељ и арбитар, као и лице које у
установи, предузећу или другом субјекту којем је поверено
вршење јавних овлашћења, које одлучује о правима, обавеза -
ма или интересима физичких или правних лица или о јавном
интересу и 4) лице коме је фактички поверено вршење поје -
диних службених дужности или послова. Службеним лицем
сматрају се и војна лица, осим када су у питању кривична дела
која врше војна лица, тј. кривична дела против Војске Србије.
Осим службеног лица, нека кривична дела из ове главе могу
извршити и одговорна лица. Код неких кривичних дела из ове
главе као извршилац се јавља и страно службено лице (чији
је појам такође дат у члану 112. став 4). Постоје и кривична
дела код којих се у законском опису код извршиоца не тражи
својство службеног или одговорног лица, али се она по својој
природи најчешће врше од стране тих лица (нпр. проневера).
Најзад, у ову главу је, због своје повезаности са кривичним
делом примања мита, сврстано и кривично дело давања мита,
код кога се као извршилац може јавити било које лице.
У вези са извршиоцем ових кривичних дела постоји и
њихова подела на права и неправа кривична дела против
службене дужности. Док се код првих службено лице увек
јавља као извршилац, код других се ради о томе да неко кри -
вично дело које може извршити свако постаје кривично дело
против службене дужности онда када га изврши службено
лице. Неправа кривична дела против службене дужности по
правилу нису садржана у овој глави већ се предвиђају као
тежи, квалификовани облици код кривичних дела у другим
главама (нпр. код кривичних дела против слобода и права
човека и грађанина). Важна подела кривичних дела против
службене дужности јесте подела на општа и посебна. Ту се као
критеријум узима да ли се ради о повреди службене дужности
уопште, или о повреди службене дужности у некој посебној
области, што значи да се онда и као извршилац јавља нека по -

себна категорија службеног лица (нпр. кривично дела кршења
закона од стране судије, јавног тужиоца и његовог заменика).
Ова глава, осим кривичних дела која су доле изложена,
обухвата и: кршење закона од стране судије, јавног тужиоца и
његовог заменика; несавестан рад у служби; противзаконита
наплата и исплата; ненаменско коришћење буџетских сред -
става; превара у служби; одавање службене тајне.
2. Злоупотреба службеног положаја

(члан 359)
Ово кривично дело, и с обзиром на извршиоца и с об -
зиром на радњу извршења, представља опште кривично
дело против службене дужности. У случају да су остварена
обележја и неког другог кривичног дела из ове главе, будући
да се ради о привидном идеалном стицају, постојаће само то
друго кривично дело. Кривично дело има основни (став 1),
тежи (став 2) и најтежи облик (став 3).
Радња извршења основног облика (став 1) прописана је
алтернативно и јавља се у три вида: као искоришћавање службе -
ног положаја или овлашћења, прекорачење граница службеног
положаја или овлашћења или невршење службене дужности.
Искоришћавање службеног положаја или овлашћења постоји
када се тај положај или овлашћење користи не због интереса
службе, односно остваривања циљева службе већ ради оства -
ривања неког сопственог интереса или интереса трећег лица,
или на штету интереса неког лица. Код ове радње извршења
извршилац остаје у оквирима свог службеног положаја или
овлашћења. За постојање тог облика злоупотребе често је
пресудан мотив, и то нарочито код оних службених радњи
код којих службено лице има дискреционо право приликом
одлучивања. Уобичајено је да се тај облик сматра злоупотребом
службеног положаја или овлашћења у субјективном смислу.
Друга два облика радње извршења спадала би у злоупотребу
службеног положаја у објективном смислу (прекорачење гра -
ница службеног овлашћења и невршење службене дужности).
У тим случајевима ирелевантан је мотив с обзиром на то да

радња која се предузима или пропушта није дозвољена.
Последица кривичног дела се може јавити у једном од
три облика. Она се састоји у прибављању себи или другом
(физичком или правном) лицу какве користи, или у наношењу
какве штете другоме, или у тежој повреди права другог. Појам
користи треба схватити шире од имовинске користи. Осим
имовинске, то може бити и нека нематеријална корист. Врсте
ове користи могу бити врло различите (нпр. давање одређених
дозвола и одобрења од стране службеног лица када за то нема
основа). С обзиром на врсту и начин стицања користи, може
се радити о неком другом кривичном делу, пре свега из ове
главе, у ком случају постоји привидни идеални стицај где, по
правилу, постоји само то друго кривично дело (на пример,
кривично дело проневере или примања мита).
Дело је довршено када наступи последица, тј. када је
прибављена каква корист, другом нанета каква штета или су
теже повређена права другог. Ако је службени положај зло -
употребљен у намери да се постигне корист, нанесе другом
штета, или теже повреде права другог, а до тога није дошло из
било којих разлога, постојаће покушај овог кривичног дела.
Извршилац кривичног дела може бити само службено
лице. ЗИД КЗ из 2012. прописује слично кривично дело код
којег се као извршилац јавља одговорно лице (члан 234. КЗ).
У погледу кривице потребан је умишљај извршиоца.
Тежи облик из става 2. постоји онда када је извршењем
дела из става 1. прибављена имовинска корист у износу већем
од четири стотине педесет хиљада динара, а најтежи облик
из става 3. онда када та корист прелази износ од милион и
петсто хиљада динара. Приликом утврђивања висине имо -
винске користи по правилу је меродавна тржишна вредност.
Међутим, изузетно ако је извршилац извршењем дела пости -
гао имовинску корист већу од тржишне вредности ствари
прибављених кривичним делом, за правну квалификацију
дела одлучна је стварно постигнута имовинска корист (ВСС,
Кж. I-246/77).
3. Проневера
(члан 364)
Проневера представља посебан облик утаје која се врши у
односу на ствари које су извршиоцу поверене по једном одређе -
ном, посебном основу. Радња извршења основног облика из
става 1. састоји се у присвајању новца, хартија од вредности или
друге покретне ствари које су извршиоцу поверене у служби
или на раду у државном органу, предузећу, установи или другом
субјекту или радњи. Присвајање се мора вршити у намери да
Као објекат радње кривичног дела закон посебно наводи
новац и хартије од вредности, али то може бити и било која друга
покретна ствар. Битно је да се ради о покретној ствари која је
извршиоцу поверена у служби или уопште на раду у државном
органу, предузећу, установи или другој организацији. Поверена
је она ствар која се налази у притежању извршиоца пре свега
ради обављања службе или рада, али и оне ствари које су пове -
рене извршиоцу у вези са службом или радом. Појам поверене
ствари у „служби или уопште на раду“ треба широко схватити,
чему у прилог иде и сама та формулација у законској одредби.
Под повереним стварима треба сматрати и оне ствари до којих
извршилац долази у току вршења службених радњи, тј. које су
дошле у његово притежање његовом сопственом радњом али
на основу службеног овлашћења које има. Међутим, уколико
је у том случају намера прибављања противправне имовинске
користи кроз присвајање код извршиоца постојала пре него
што је извршио радњу којом је засновао своје притежање, то
не би била проневера већ неко друго кривично дело.
Извршилац може бити не само службено лице, него и
друго лице које се налази у радном односу или обавља рад по
неком другом правном основу у државном органу, предузећу,
установи или другом субјекту привредног пословања. То може
бити уговорни однос, рад преко агенције, сервиса и слично.
У судској пракси постоји и мишљење да је довољно да је дошло
до фактичког заснивања неког од тих односа и да дело постоји
и онда када нема писменог уговора о заснивању тог односа.
Кривично дело се може извршити само са умишљајем, с

тим што на субјективном плану мора постојати и намера да
Тежи облик постоји онда када се делом из става 1. прибави
имовинска корист у вредности која прелази четири стотине
педесет хиљада динара (став 2), а најтежи облик онда када
та корист прелази износ од милион и петсто хиљада динара
(став 3). У случају да је учинилац продао ствар испод тржишне
вредности, имовинска корист износи онолико колико прис -
војена ствар вреди на тржишту, односно у легалном промету
(ВСС, Кж. I-1037/81).
4. Послуга
(члан 365)
Кривично дело послуге постоји онда када се неко лице
послужи новцем, хартијом од вредности или другим покретним
стварима које су том лицу поверене у служби или на раду у
државном органу, предузећу, установи или другом субјекту или
радњи или те ствари неовлашћено дâ другом лицу на послугу.
Ово кривично дело има сличности са кривичним делом
проневере. Основна разлика је у томе што се радња извр -
шења састоји у неовлашћеној послузи са новцем, хартијама
од вредности или другим покретним стварима, или давању
те ствари другоме неовлашћено на послугу. Потребно је да
су новац, хартије од вредности или друге покретне ствари
поверене извршиоцу у служби или на раду у државном органу,
предузећу, установи или другом субјекту или радњи.
За разлику од кривичног дела проневере, код овог кривичног
дела нема присвајања нити намере да се себи или другом прибави
противправна имовинска корист. Значи, реч је о привременом
коришћењу ствари са постојањем намере да се та ствар врати.
Основни проблем у вези са овим кривичним делом јавља се
управо у вези са разграничењем са кривичним делом проневере,
а то разграничење се врши пре свега с обзиром на наведену
намеру. Но, пошто је тешко утврдити постојање субјективних
елемената као што је намера, а посебно у ситуацији када из -

вршилац поверене ствари узима у своје притежање и користи
их, то се по правилу чини посредно преко неких објективних
околности (могућност да се узети новац или ствар врати, протек
времена од узимања на послугу и др.).
У погледу објекта радње и извршиоца важи исто што и
за кривично дело проневере.
је управљен на неовлашћену послугу са повереним стварима.
5. Трговина утицајем
(члан 366)
Ово кривично дело има сличности са кривичним делима
примања и давања мита. Као и код тих кривичних дела, и код
овог кривичног дела његово прописивање има за циљ сузбијање
одређених облика корупције. За разлику од кривичних дела
примања и давања мита, овде је у оквиру једног кривичног
дела прописан и активни (ст. 2. и 4) и пасивни (ст. 1. и 3) облик.
Радња извршења основног облика (став 1) састоји се у
захтевању или примању награде или какве друге користи
за себе или другог (непосредно или преко трећег лица) у
циљу посредовања да се изврши или не изврши нека служ -
бена радња. Посредовање треба да се оствари коришћењем
свог службеног или друштвеног положаја или (стварног или
претпостављеног) утицаја. Међутим, само посредовање не
представља радњу извршења, нити је за постојање кривичног
дела потребно да је дошло до посредовања. Довољно је да је
учинилац захтевао или примио награду или какву другу корист
да би посредовао да се изврши или не изврши нека службена
радња коришћењем свог службеног или друштвеног положаја
или утицаја. Посредовање се мора односити на неку службену
радњу која је сама по себи дозвољена, односно која је само
у једном ширем смислу противзаконита, иначе би се радило
о тежем облику овог кривичног дела из става 3. На пример,
постојаће дело из става 1. када неко прими награду или какву
корист да коришћењем свог службеног или друштвеног положаја

или утицаја посредује да се некоме преко реда изда нека исправа
која би му и иначе била издата, односно на коју има право.
Иако није потребно да је дошло до посредовања, мора
постојати могућност коришћења свог службеног или друштве -
ног положаја или утицаја да би се радило о овом кривич -
ном делу. Када је у питању службени положај, тај појам се
релативно прецизно може одредити. Међутим, друштвени
положај или утицај је широк појам. Мора се радити о таквом
друштвеном положају или утицају који може бити одлучујући
приликом посредовања да се нека службена радња изврши
или не изврши.
Извршилац може бити оно лице које има одређени служ -
бени или друштвени положај или утицај, а то значи како служ -
бено лице тако и неко друго лице које има друштвени положај
или утицај. Ово кривично дело има и свој тежи облик који се
од дела из става 1. разликује у погледу врсте службене радње
у погледу чијег се извршења или неизвршења посредује, као
и у погледу радње извршења (став 3). Наиме, потребно је да
се посредује са циљем вршења службене радње која се не би
смела извршити, или се посредује да се не изврши службена
радња која би се морала извршити. У погледу радње извршења,
за разлику од дела из става 1, потребно је да је дошло до по -
средовања, тј. радња извршења се састоји у противзаконитом
посредовању. Није потребно да је извршилац примио награду
или какву другу корист за посредовање.
Оба облика подразумевају постојање умишљаја.
Прописани су и активни облици овог кривичног дела (ст. 2.
и 4). Кривични законик предвиђа и ове облике који, ако се пра -
ви аналогија са давањем мита, представљају неправо (став 2)
и право (став 4) активно противзаконито посредовање.
У првом случају (став 2), радњу извршења представља обећање,
нуђење или давање награде или какве друге користи другом
лицу да оно коришћењем свог службеног или друштвеног по -
ложаја или (стварног или претпостављеног) утицаја посредује
да се изврши или не изврши нека службена радња.
У другом случају (став 4), предузима се иста радња, али у

циљу да друго лице користећи свој службени или друштвени
положај или утицај посредује да се изврши службена радња
која се не би смела извршити, или да се не изврши службена
радња која би се морала извршити.
Оба ова облика на субјективном плану захтевају постојање
умишљаја.
У ставу 5. прописан је квалификовани облик кривичног
дела из става 3. Овај облик ће постојати ако је за посредовање
из става 3. захтевана или примљена награда или каква друга
корист. У случају да посредовање није извршено, а примљена
је за то награда или каква друга корист, постојаће покушај
дела из става 5. у вези са ставом 3.
У складу са Кривичноправном конвенцијом о корупцији,
инкриминисано је и вршење свих облика овог кривичног
дела од стране лица које има статус страног службеног лица
(в. члан 112. став 4).
Прописано је и обавезно одузимање награде и имовинске
користи (став 7).
6. Примање мита
(члан 367)
Код подмићивања је, како у нашој, тако и у страној лите -
ратури, уобичајена подела на пасивно и активно подмићивање.
Кривично дело примања мита назива се пасивним подмићи -
вањем, а кривично дело давања мита активним подмићивањем.
Радња извршења дела из става 1. (право пасивно под -
мићивање) састоји се у (непосредном или посредном) за -
хтевању или примању поклона или какве друге користи, или
примању обећања поклона или какве користи да се изврши
службена радња која се не би смела извршити, или да се не
изврши службена радња која би се морала извршити. Не -
опходно је да се ради о службеној радњи коју извршилац
предузима у оквиру свог службеног овлашћења или у вези
с тим овлашћењем. Захтевање, примање поклона или користи,
или обећања поклона или користи може се вршити и посредно

преко другог лица (у ком случају се то друго лице јавља као
извршилац посредовања у давању мита).
Дело је довршено самим предузимањем једне од три ал -
тернативно постављене радње извршења, тј. није потребно да
је извршено оно због чега се мито захтева, прима или прихвата
обећање мита. Оне радње које би иначе представљале покушај
инкриминисане су као довршено дело, па зато покушај овог
кривичног дела није могућ.
Објекат радње јесте поклон или каква друга корист. По -
клон је покретна или непокретна ствар која се другом лицу
даје без накнаде. Каква друга корист је било која имовинска
или неимовинска корист која се не може подвести под појам
поклона. Вредност поклона, односно друге користи код
правог пасивног подмићивања није од значаја, тј. она може
бити и мала.
У ставу 2. предвиђено је неправо пасивно подмићивање
које представља лакши облик подмићивања од правог паси -
вног подмићивања. Радња извршења се састоји у захтевању
или примању поклона или какве користи, или у примању
обећања поклона или какве користи да се у оквиру свог служ -
беног овлашћења изврши службена радња која би се морала
извршити, или да се не изврши службена радња која се не би
смела извршити. Осим основне разлике у погледу радње због
које се врши подмићивање, ово дело је у осталим елементима
идентично са делом из става 1.
Кривични законик предвиђа и тежи облик кривичног дела
примања мита (став 3). Квалификаторну околност чини то што
се примање мита врши у вези са откривањем кривичног дела,
покретањем или вођењем кривичног поступка, изрицањем
или извршењем кривичне санкције. Извршилац овог облика
може бити само службено, а не и одговорно лице.
У ставу 4. инкриминисано је накнадно пасивно подмићивање.
Радња извршења се састоји у захтевању или примању покло -
на или какве користи после извршења, односно неизвршења
службене радње наведене у ст. 1. и 2. Накнадно захтевање

или примање поклона мора се вршити у вези са извршеном,
односно неизвршеном службеном радњом. Уколико се ради
о поклонима мале вредности који су уобичајени и у складу са
друштвеним нормама и обичајима, тј. ако се ради о социјално
адекватној радњи, неће постојати радња кривичног дела.
Сви облици кривичног дела могу се извршити само са
умишљајем. Уколико код учиниоца не постоји свест о томе да
је поклон или другу корист или обећање поклона или друге
користи примио због тога да би извршио оно што од њега
очекује давалац мита (или код накнадног подмићивања због
извршења или неизвршења службене радње), нема умишљаја,
а самим тим ни кривичног дела примања мита.
Извршилац свих облика може бити само службено лице.
Извршилац може бити и одговорно лице у предузећу, уста -
нови или другом субјекту (став 6), осим дела из става 3. Као
извршилац се може јавити и страно службено лице (став 5).
Извршилац, без обзира на то да ли се ради о службеном или
одговорном лицу, мора бити овлашћен да предузима радње
због којих прима мито, односно да су оне из оквира његових
овлашћења.
Код свих облика примања мита обавезно је одузимање
примљеног поклона или имовинске користи (став 7).
7. Давање мита
(члан 368)
Кривично дело давања мита уобичајено се назива активним
подмићивањем. Као и код пасивног подмићивања, прави се
подела на право и неправо активно подмићивање.
Радња извршења правог активног подмићивања (став 1)
састоји се у чињењу, нуђењу или обећању поклона или какве
друге користи службеном или другом лицу да службено лице
изврши службену радњу коју не би смело извршити, или да
не изврши службену радњу коју би морало извршити. Нео -
пходно је да се ради о службеној радњи која се предузима
у оквиру службеног овлашћења извршиоца или у вези с тим

овлашћењем. Чињење поклона је давање поклона службеном
или другом лицу да се службена радња изврши или не извр -
ши. Нуђење поклона по правилу претходи давању поклона,
с тим што код ове радње извршења не мора доћи до давања
поклона. Обећање поклона јесте стављање у изглед службеном
или другом лицу да ће му бити дат поклон или каква друга
корист ако службено лице ту радњу изврши или не изврши,
односно саопштавање те своје намере у било којој форми.
Давање и обећање поклона могу се вршити и посредно преко
другог лица.
Радњу извршења овог облика представља и посредовање
при подмићивању службеног лица. Посредовање обухвата све
радње којима се доводе у везу лице које даје мито и службено
или одговорно лице које прима мито.
С обзиром на то да је радња извршења давања мита по -
стављена широко, треба узети да овде покушај није могућ.
За довршено дело није од значаја ни то да ли службено лице
коме се даје, нуди или обећава мито то прихвата.
У погледу службене радње због које се даје мито, као и
у погледу објекта радње, важи исто што и за право пасивно
подмићивање.
За разлику од пасивног подмићивања, тј. кривичног дела
из члана 367, овде се као извршилац може јавити било које
лице. Због своје повезаности са кривичним делом примања
мита, оправдано је његово сврставање у оквиру главе кри -
вичних дела против службене дужности.
Неправо активно подмићивање (став 2) разликује се у
односу на право активно подмићивање само у погледу врсте
радње због које се мито даје службеном или другом лицу.
Радња извршења се такође састоји у чињењу, нуђењу или
обећању поклона или какве друге имовинске користи, или у
посредовању у подмићивању. Мито се даје да службено лице
изврши радњу коју би и иначе морало извршити, односно да
не изврши радњу коју и иначе не би смело извршити. Ради се
о лакшем облику у односу на право активно подмићивање.
Кривично дело давања мита може се извршити само са

умишљајем.
Накнадно активно подмићивање (за разлику од накнадног
пасивног подмићивања) није инкриминисано. Ако се поклон
или друга корист дâ после извршене (односно неизврше -
не) службене радње, неће постојати кривично дело давања
мита, осим ако давање поклона или друге користи није било
унапред обећано (но, у том случају се обећање, а не примање
поклона или друге користи, јавља као радња извршења овог
кривичног дела).
Предвиђен је факултативни основ ослобођења од казне
(став 4) под условом да је извршилац дела из ст. 1–3. дело
пријавио пре него што је сазнао да је дело откривено.
Кривично дело давања мита постоји и онда кад је мито
дато, понуђено или обећано одговорном лицу у предузећу,
установи или другом субјекту.
Како право (став 1) тако и неправо (став 2) активно под -
мићивање постоји и онда када је мито дато, обећано или
понуђено страном службеном лицу (в. члан 112. став 4).
XXII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

ЧОВЕЧНОСТИ И ДРУГИХ ДОБАРА
ЗАШТИЋЕНИХ МЕЂУНАРОДНИМ ПРАВОМ
(Глава тридесет четврта, чл. 370–393. КЗ)

За сва кривична дела из ове главе заједничко је то да она
представљају тешке повреде норми међународног права, и то пре
свега међународног ратног и хуманитарног права. Те повреде
су забрањене и одговарајућим међународним конвенцијама,
а кривична дела из ове главе прописана су на основу обавеза
из тих конвенција да се таква дела предвиде као кривична
дела и да се њихови учиниоци казне. Најважнија међународна
акта која предвиђају обавезу инкриминисања тешких повреда
међународног хуманитарног права јесу четири Женевске

конвенције из 1949. године и два допунска протокола уз те
конвенције из 1977. године, као и Конвенција о спречавању и
кажњавању злочина геноцида из 1948. године. Поред наведених,
постоји и низ других конвенција и међународних аката који су
од значаја за прописивање кривичних дела из ове главе (тако
Конвенција за заштиту културних добара у случају оружаног
сукоба из 1954, Конвенција о сузбијању и кажњавању злочина
апартхејда из 1973, Конвенција о спречавању и кажњавању
кривичних дела против лица под међународном заштитом
из 1976. итд.). Један од најзначајнијих међународних уговора
у овој области јесте Статут Међународног кривичног суда
који је ступио на снагу 1. јула 2002. године.
С обзиром на значај вредности и добара која се овим ин -
криминацијама штите, оправданост њиховог прописивања у
начелу је неспорна и не заснива се само на формалној обавези
која настаје ратификацијом одређених међународних конвен -
ција. Међутим, начин прописивања, ширина криминалне зоне,
висина прописаних казни и др. могу бити предмет расправе,
па и критике код неких кривичних дела из ове главе. Између
осталог, нека кривична дела нису у потпуности формулисана
у складу са стандардима кривичног права, јер су преузете
одређене одредбе међународних конвенција. Примећује се
и коришћење неуједначене законодавне технике приликом
формулисања ових кривичних дела која иде од казуистике,
где се пре свега набраја велики број облика радње извршења
(нпр. ратни злочин против цивилног становништва из члана
372), па до високог степена генерализације (нпр. кривично дело
агресивног рата из члана 386). У вези с тим, и чињеница да је
већина кривичних дела из ове главе бланкетног карактера јер
упућују на правила међународног права („ко кршећи правила
међународног права...“) чини овај проблем још израженијим.
У овој глави нису предвиђена сва кривична дела којима се
врши повреда добара заштићених међународним правом. Кривична
дела која нису истовремено управљена и против човечности као
добра које уз међународно право представља заштитни објект
ове главе, предвиђена су и у неким другим главама КЗ. Овим

кривичним делима штите се само нека добра која се настоје
заштитити нормама међународног права, и то оним његовим
делом који се данас назива међународним хуманитарним правом.
Поред кривичних дела која су овде предмет разматрања,
ова глава обухвата и друга бројна кривична дела То су: злочин
против човечности, организовање и подстицање на извршење
геноцида и ратних злочина; употреба недозвољених средста -
ва борбе; недозвољена производња оружја чија је употреба
забрањена; противправно одузимање ствари од убијених; повреда
парламентара; сурово поступање с рањеницима, болесницима
и ратним заробљеницима; неоправдано одлагање репатријације
ратних заробљеника; уништавање културних добара; неспре -
чавање вршења кривичних дела против човечности и других
добара заштићених међународним правом; кршење санкција
уведених од стране међународних организација; злоупотреба
међународних знакова; агресиван рат; трговина децом ради
усвојења; заснивање ропског односа и превоз лица у ропском
односу; јавно подстицање на вршење терористичких дела; вр -
бовање и обучавање за вршење терористичких дела; употреба
смртоносне направе; уништење и оштећење нуклеарног објекта;
угрожавање лица под међународном заштитом; финансирање
тероризма и терористичко удруживање.
Законом о изменама и допунама КЗ из 2014. године у
ову главу су унета и следећа два кривична дела: учествовање
у рату или оружаном сукобу у страној држави (члан 386а) и
организовање учествовања у рату или оружаном сукобу у
страној држави (члан 386б).
2. Геноцид
(члан 370)
Кривично дело геноцида је установљено Конвенцијом о
спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године
(ступила на снагу 12. јануара 1951). Радња геноцида, како је
одређена у члану II поменуте конвенције на основу чега је
формулисана и сада важећа инкриминација из члана 370.

Кривично дело геноцида, састоји се у предузимању одређе -
них радњи у циљу потпуног или делимичног уништења неке
националне, етничке, расне или верске групе. Иако постоје
мишљења да инкриминација геноцида треба да штити и неке
друге социјалне и политичке групе, Римски статут, као и
већина решења у националном кривичном законодавству, па
и у нашем, полази од става да ту заштиту треба ограничити
само на четири наведене групе.
Радња извршења кривичног дела геноцида може се састојати
у: 1) вршењу убистава чланова групе; 2) вршењу тешких телес -
них повреда или тешком нарушавању физичког или душевног
здравља чланова групе; 3) стављању групе у животне услове који
доводе до њеног потпуног или делимичног истребљења (тзв.
деструктивни услови живота као што је, на пример, систематско
ускраћивање хране и пића или здравствене помоћи, присиља -
вање на тежак физички рад, принудно смештање чланове групе
у објекте или на места где не постоје услови за преживљавање
и сл.); 4) примени мера којима се спречава рађање између при -
падника групе, и 5) принудном пресељавању деце у другу групу.
Осим непосредног предузимања наведених радњи, радњу
извршења предузима и оно лице које нареди да се изврши
нека од тих радњи, што значи да је наредбодавац изједначен
са непосредним извршиоцем.
Иако се кривично дело геноцида по правилу врши преду -
зимањем више радњи извршења, оно постоји и кад је учинилац
предузео само једну од радњи у односу на једно лице, уколико
је то учинио у намери потпуног или делимичног уништења
неке од поменутих група. Постојање довршеног кривичног дела
не зависи од тога да ли је учинилац остварио своју намеру. То
значи да су границе криминалне зоне на објективном плану
постављене доста широко. Утолико је већи значај субјективног
елемента, тј. геноцидне намере. Само она може одређеним
радњама дати карактер геноцида.
Извршење геноцида се може састојати у наређивању
извршења или у непосредном извршењу забрањених радњи,
што значи да се и наредбодавац сматра непосредним извр -

шиоцем кривичног дела.
Како је неопходно да постоји геноцидна намера, тј. на -
мера да се група потпуно или делимично уништи, за кривицу
учиниоца потребан је директни умишљај. Намера подразумева
постојање вољног елемента високог интензитета, тако да је
она и појмовно неспојива са пристајањем, тј. са евентуалним
умишљајем.
Карактеристично за ово кривично дело јесте намера учи -
ниоца да потпуно или делимично уништи неку националну,
етничку, расну или верску групу (геноцидна намера). Геноцидна
намера мора бити управљена на то да се потпуно или дели -
мично уништи нека национална, етничка, расна или верска
група као таква. То значи да се радња извршења геноцида
предузима према појединцима само зато што су припадници
одређене групе. За садржај ове намере карактеристична је
неселективност у погледу тога према којим припадницима
групе, с обзиром на њихова својства (пол, старост, друштвени
статус), јесте усмерена. За постојање геноцида ирелевантно
је да ли та намера постоји ради остваривања и неких других
даљих циљева (на пример, освајања територија, присвајања
имовине), или се заснива на неким побудама као што су мржња,
освета и слично. Међутим, у случајевима када се ова намера
преплиће и са неким другим субјективним елементима, оте -
жано је утврђивање њеног постојања.
Геноцидна намера представља и једну од основних разлика
у односу на кривична дела ратних злочина и злочин против
човечности код којих она не постоји.
Геноцид се може извршити како за време оружаног суко -
ба, тако и за време мира, па се и по томе разликује од ратних
злочина.
Кривично гоњење за геноцид, као и извршење изречене
казне, на основу Конвенције о незастаривости ратних злочина
и злочина против човечности из 1968. године, не застарева
(члан 108).
3. Ратни злочини
(чл. 372–374)
У међународном кривичном праву ратни злочини су
регулисани како обичајним међународним правом, тако и
међународним уговорима. Најважнији међународни уговори
који регулишу ову област јесу Женевске конвенције из 1949.
године и два допунска протокола уз те конвенције из 1977.
године, као и Статут Међународног кривичног суда.
Кривични законик предвиђа три врсте ратних злочина.
Најважнија разлика између ова три кривична дела јесте у
односу на пасивног субјекта, односно лице према којем се
ратни злочин врши.
У односу на сва три кривична дела ратних злочина пропи -
сана у КЗ, предвиђена је њихова незастаривост како у погледу
њиховог гоњења, тако и у погледу извршења казне (члан 108).
3.1. Ратни злочин против

цивилног становништва
(члан 372)
Ратни злочин против цивилног становништва може
бити извршен за време рата, оружаног сукоба (укључујући и
грађански рат) или окупације.
Прописани су многобројни облици радње извршења овог
кривичног дела, који су постављени алтернативно. Те радње
се могу квалификовати као ово кривично дело само ако се
њима крше правила међународног права, што значи да је
ово кривично дело бланкетног карактера. Оне су управљене
против живота или телесног интегритета, слободе, имовине
и других основних права грађана. Тако, радња извршења
овог кривичног дела постоји уколико је према цивилном
становништву наређена или непосредно извршена нека од
следећих радњи (став 1): напад на цивилно становништво,
насеље, поједина цивилна лица, лица онеспособљена за борбу
или на припаднике или објекте хуманитарних организација
или мировних мисија; напад без избора циља, којим се погађа

цивилно становништво или цивилни објекти који су под по -
себном заштитом међународног права; напад на војне циљеве
за који се знало да ће проузроковати страдање цивилног
становништва или наношење штете цивилним објектима које
је у очигледној несразмери са очекиваним војним учинком;
вршење према цивилном становништву телесних повреда,
мучења, нечовечних поступања, биолошких, медицинских
или других научних експеримената, присилна стерилизација,
узимање ткива или органа ради трансплантације или вршење
других радњи којима се нарушава здравље или наносе вели -
ке патње или расељавање или пресељавање или присилно
однародњавање или превођење у другу веру; присиљавање
на трудноћу, проституцију или силовања; примењивање
мера застрашивања и терора, узимање талаца, колективно
кажњавање, противправна лишавања слободе и затварања;
лишавање права на правилно и непристрасно суђење; прог -
лашење права и радњи држављана непријатељске стране
забрањеним, суспендованим или недопуштеним у судском
поступку; присиљавање на службу у оружаним снагама не -
пријатељске силе или у њеној обавештајној служби или ад -
министрацији; присиљавање на службу у оружаним снагама
лица млађег од осамнаест година; присиљавање на принудни
рад; изгладњивање становништва; противправно одузимање,
присвајање или уништавање имовине у великим размерама
које није оправдано војним потребама; узимање противправне
и несразмерно велике контрибуције и реквизиције, и смањење
вредности домаћег новца или противправно издавање новца.
Осим наведених, прописани су и следећи облици радње
извршења (став 2): напад на објекте посебно заштићене међуна -
родним правом и објекте и постројења са опасном снагом као
што су бране, насипи и нуклеарне електране; гађање цивилних
објеката који су под посебном заштитом међународног права,
небрањених места и демилитаризованих зона; дуготрајно и
великих размера оштећење животне средине које може да
штети здрављу или опстанку становништва.
Наведене радње се могу квалификовати као ово кривично

дело само ако се њима крше правила међународног права,
што значи да је ово кривично дело бланкетног карактера.
За постојање кривичног дела довољно је предузимање било
које од у законском опису наведених бројних, алтернативно
постављених радњи.
Ратни злочин се може извршити наређивањем извршења
забрањених радњи или извршењем тих радњи. Издавањем
наређења дело је довршено и није потребно да је наређење
и извршено.
Пасивни субјект, односно жртва кривичног дела јесте
цивилно становништво.
Ратни злочин против цивилног становништва може
бити извршен за време рата, оружаног сукоба (укључујући и
унутрашњи оружани сукоб, тј. грађански рат) или окупације.
Иако се ово кривично дело по правилу врши са директним
умишљајем, у неким случајевима довољан је и евентуални
умишљај. Није нужно да учинилац зна да својим поступцима
крши правила међународног права јер повреда међународног
права представља објективни услов инкриминације. Норме
међународног права од значаја за ово кривично дело садр -
жане су у обичајном међународном ратном праву, али и у
међународним конвенцијама као што су, пре свега, Женевске
конвенције из 1949. године и допунски протоколи уз те кон -
венције из 1977. године, као и Римски статут Међународног
кривичног суда.
Разлика између овог кривичног дела и геноцида је у томе
што геноцид није управљен против једног или више грађана,
већ против одређене националне, етничке, расне или верске
групе у вези са чим мора постојати и тзв. геноцидна намера.
Даље, геноцид се може извршити и за време мира.
Кривични законик прави разлику између оних обли -
ка радње извршења које у себи не укључују вршење убист -
ва цивила (ст. 1. и 2) и тежег облика који постоји управо
онда када се према цивилном становништву врше убиства,
или се то нареди (став 3). Пошто и код неких облика из ст. 1.

и 2. последица може бити смрт цивила, поставља се питање
разграничења у односу на овај тежи облик. Уколико се смрт
цивила може приписати нехату учиниоца, онда нема сумње да
се ради о делу из ст. 1. или 2. Ако је у питању умишљај, радиће
се о тежем облику из става 3.
У ставу 4. прописан је и посебан облик који се састоји
у пресељавању од стране окупатора делова свог цивилног
становништва на окупирану територију.
Кривични законик предвиђа и нови посебан облик овог
кривичног дела (став 5) који постоји онда када се прети из -
вршењем дела из ст. 1. или 2.
3.2. Ратни злочин против рањеника и болесника

(члан 373)
Основна разлика у односу на кривично дело ратног зло -
чина према цивилном становништву јесте у погледу пасивног
субјекта. Овде се као пасивни субјект јављају рањеници,
болесници, бродоломници, санитетско или верско особље.
Радња извршења, поред облика који су идентични са
радњом ратног злочина против цивилног становништва
(вршење убистава, мучења, нечовечних поступања, био -
лошких, медицинских или других научних експеримената,
узимања ткива или органа ради трансплантације, или нано -
шење великих патњи или повреда телесног интегритета или
здравља), може се састојати и у противзаконитом и само -
вољном уништавању или присвајању у великим размерама
санитетског материјала, средстава санитетског транспорта
и залиха санитетских установа или јединица, под условом да
то није оправдано војним потребама. И код овог кривичног
дела потребно је да су ове радње у супротности са правилима
међународног права.
Радњу извршења врши како лице које нареди да се из -
врши нека од наведених радњи, тако и лице које непосредно
изврши ту радњу.
Ратни злочин против цивилног становништва може бити

извршен за време рата или другог оружаног сукоба (укључујући
и унутрашњи оружани сукоб, тј. грађански рат).
На субјективном плану неопходан је умишљај. Није нужно
да учинилац зна да својим поступцима крши правила међуна -
родног права јер се ради о објективном услову инкриминације.
Кривични законик и код овог ратног злочина прави разли -
ку између основног и тежег облика (став 2). Радња извршења
јесте убијање рањеника или болесника, или издавање наредбе
да се то учини. Није било посебног разлога да се код овог
квалификованог облика не наведу сва она лица према којима
се може извршити основни облик (дакле, бродоломници,
санитетско и верско особље). За разлику од ратног злочина
против цивилног становништва, овде проблем разграничења
између тежег и основног облика није толико изражен с обзи -
ром на то да основни облик овог кривичног дела не садржи
радње које подразумевају или су у тесној вези са умишљајним
лишавањем живота.
3.3. Ратни злочин против ратних заробљеника

(члан 374)
Од претходна два кривична дела ратних злочина, ово
кривично дело се разликује пре свега по пасивном субјекту.
Појам ратног заробљеника је одређен међународним правом,
а одређивање тог појма кретало се у правцу обухватања све
ширег круга лица којима се признаје тај статус. У појам рат -
ног заробљеника укључени су не само припадници оружаних
снага једне стране у сукобу, него и низ других категорија лица,
као што су припадници милиција и добровољачких јединица,
укључујући ту и припаднике покрета отпора, па чак и стано -
вништво неокупиране територије под одређеним условима.
Ово кривично дело се разликује од претходних и по томе што
се може извршити и после престанка рата и оружаних сукоба,
јер ратни заробљеници уживају статус заштићених лица по
међународном праву до момента репатријације.
Предвиђено је више алтернативно прописаних радњи

извршења које се могу сврстати у три групе:
1) радње које представљају тежак напад на живот и тело,
односно телесни интегритет ратних заробљеника (те радње
одговарају онима из чл. 372. и 373: вршење убистава, телесних
повреда, мучења, нечовечних поступања, биолошких, меди -
цинских или других научних експеримената, узимање ткива
или органа ради трансплантације, наношење великих патњи
или повреда телесног интегритета или здравља); 2) присиља -
вање на вршење службе у оружаним снагама непријатеља; и 3)
лишавање права на правилно и непристрасно суђење.
Извршилац може бити како наредбодавац, тако и лице
које непосредно изврши неку од наведених радњи.
Дело постоји само ако је нека од наведених радњи извр -
шена кршењем правила међународног права.
Као и друга два ратна злочина, дело се може учинити само
са умишљајем који не мора да обухвати и свест о томе да се крше
правила међународног права (објективни услов инкриминације).
И код овог ратног злочина КЗ посебно предвиђа тежи облик
који постоји онда када се нареди да се према ратним заробље -
ницима врше убиства или када се такво дело изврши (став 2).
4. Трговина људима
(члан 388)
Међу више међународних докумената који регулишу ову
област, посебно је важан Протокол за превенцију, сузбијање
и кажњавање трговине људским бићима, нарочито женама и
децом, који допуњава Конвенцију Уједињених нација против
транснационалног организованог криминала („Службени
лист СРЈ – Међународни уговори“, број 5/01), чији је члан 3.
послужио као непосредан основ за формулисање законског
описа овог кривичног дела.
Радња извршења основног облика (став 1) јесте врбовање,
превоз, пребацивање, предаја, продаја, куповина, посредовање
у продаји, сакривање или држање другог лица, и то на један од

следећих начина: силом или претњом, довођењем у заблуду или
одржавањем у заблуди, злоупотребом овлашћења, поверења,
односа зависности, тешких прилика другог, задржавањем личних
исправа или давањем или примањем новца или друге користи.
Радњу и начин њеног предузимања треба овде посматрати као
целину. На пример, превоз неког лица сам по себи не значи
ништа у смислу овог кривичног дела. Само ако се то чини
силом или претњом или на неки други од наведених начина у
законском опису, постојаће радња извршења овог кривичног
дела. Реч је о циљним делатностима, тј. оне су повезане са
постизањем одређеног циља у односу на лице које је предмет
трговине, тј. у вези са пасивним субјектом. Потребно је да се
те радње врше у циљу експлоатације његовог рада, принудног
рада, вршења кривичних дела, проституције или друге врсте
сексуалне експлоатације, просјачења, употребе у порнограф -
ске сврхе, успостављања ропског или њему сличног односа,
ради одузимања органа или дела тела или ради коришћења у
оружаним сукобима.
Пасивни субјект може бити било које лице, али због
природе овог кривичног дела најчешће ће се радити о же -
нама и деци.
Дело има умишљајни карактер. Спорно је да ли се као
посебни субјективни елемент захтева и намера учиниоца
која би била управљена на постизање неког од наведених
циљева. Довољно је знање извршиоца да ће пасивни субјект
бити искоришћен у неку од наведених сврха од стране било
ког лица.
Осим основног облика (став 1), ово кривично дело има и
теже облике. Облик из става 2, иако није запрећен строжом
казном, у суштини је квалификован облик јер се, с обзиром на
одређену околност, а то је својство пасивног субјекта, инкри -
минише оно што иначе не би представљало ово кривично дело.
Наиме, уколико је радња предузета према малолетном лицу
(тј. лицу млађем од осамнаест година – в. члан 112. став 10)
кривично дело ће постојати и кад извршилац није употребио
силу, претњу или неки други од наведених начина извршења.

У односу на ову околност, мора постојати умишљај учиниоца.
Тежи облик (став 3) постоји у случају да је дело из ста -
ва 1. учињено према малолетном лицу (члан 112. став 10).
У односу на ову квалификаторну околност мора постојати
умишљај учиниоца.
Прописана су и два облика квалификована тежом по -
следицом. У првом случају реч је о тешкој телесној повреди
неког лица (став 4), а у другом о смрти (став 5). Иако се у
законском опису говори о смрти „неког лица“, то као тежа
последица основног облика долази у обзир само када се ради
о пасивном субјекту, а не о било ком лицу. У односу на тежу
последицу, у складу са општим правилима (члан 27), мора
постојати нехат.
Тежи облик (став 6) постоји и у случају да је остварена једна
од две квалификаторне околности. Једна је бављење вршењем
кривичног дела из ст. 1. до 3, тј. вишекратно понављање радње
извршења, а друга вршење кривичног дела од стране групе.
Још тежи облик с обзиром на запрећену казну (став 7)
постоји ако је дело из ст. 1–3. овог члана извршено од стране
организоване криминалне групе (и овде је релевантан појам
организоване криминалне групе како је одређен у члану 112.
став 35).
2009. године уводи посебан облик који постоји у случају када
неко зна или је могао знати да је лице жртва трговине људима,
па искористи њен положај или другоме омогући искоришћа -
вање њеног положаја ради експлоатације предвиђене ставом
1. овог члана (став 8). Тежа казна је прописана у случају да је
то дело учињено према лицу за које је учинилац знао или је
могао знати да је малолетно (став 9).
Изричито је прописано (став 10) да пристанак лица на
експлоатацију или на успостављање ропског или њему сличног
односа из става 1. овог члана не утиче на постојање кривичног
дела из ст. 1, 2. и 6. овог члана.
5. Тероризам
(члан 391)
Законом о изменама и допунама Кривичног закoника из
2012. брисан је члан 312. КЗ, којим је било прописано кривич -
но дело тероризма учињено против Србије. То је последица
прописивања кривичног дела тероризма у члану 391. КЗ на
јединствен начин (раније се тај члан односио само на међуна -
родни тероризам), без обзира на то да ли је оно учињено против
Србије, стране државе, или међународне организације. То је
данас постало владајуће схватање у теорији, а и релевантна
међународна документа иду ка томе да се тероризам схвати
као кривично део које, иако управљено против одређене др -
жаве или међународне организације, погађа вредности које
су од интереса за читаву међународну заједницу.
Ово кривично дело, као и нова кривична дела тероризма,
као што су јавно подстицање на извршење терористичких дела
(члан 391а КЗ), врбовање и обучавање за вршење терористич -
ких дела (члан 391б КЗ), употреба смртоносне направе (члан
391в КЗ), уништење и оштећење нуклеарног објекта (члан
391г КЗ) и терористичко удруживање (члан 393а КЗ), унета
су и усклађена са низом конвенција којима је циљ спречавање
аката тероризма, а посебно са Конвенцијом Савета Европе из
2005. године коју је Србија ратификовала 2009, и Оквирном
одлуком Савета Европске Уније о борби против тероризма
од 13. јуна 2002, која је измењена Оквирном одлуком Савета
Европске Уније од 28. новембра 2008. године. Прописивањем
свих тих кривичних дела пружа се широка кривичноправна
заштита од свих радњи које имају карактер терористичког
акта или представљају његову припремну радњу. Иначе,
брисан је члан 390а јер је кривично дело угрожавања лица
под међународном заштитом, са нешто другачијом фор -
мулацијом, сада предвиђено у члану 392, а кривично дело
узимања талаца, које је раније било предвиђено у том члану,
престало је да постоји као самостално кривично дело зато
што је инкорпорисано у кривично дело тероризма из 391.
члана. Тиме је, у ствари, формирана подгрупа кривичних дела
тероризма (коју сачињава осам кривичних дела), која почиње

са основним кривичним делом тероризма из члана 391, а
завршава се кривичним делом терористичког удруживања
(члан 393а), које је, по редоследу, и последње кривично дело
у глави кривичних дела против човечности и других добара
заштићених међународним правом.
У члану 391. КЗ прописано је основно кривично дело
тероризма са бројним облицима радње извршења. Радња
извршења је прописана на казуистички начин. У седам тачака
прописан је већи број радњи извршења које, иначе, предста -
вљају радњу извршења и неких других кривичних дела. То су
следеће радње: 1) напад на живот, тело или слободу другог
лица; 2) отмица или узимање талаца; 3) уништење државног
или јавног објекта, саобраћајног система, инфраструктуре
укључујући и информационе системе, непокретну платфор -
му у епиконтиненталном појасу, опште добро или приватну
имовину на начин који може да угрози животе људи или да
проузрокује знатну штету за привреду; 4) отмица ваздухоплова,
брода или других средстава јавног превоза или превоза робе;
5) производња, поседовање, набављање, превоз, снабдевање
или употреба нуклеарног, биолошког, хемијског или другог
оружја, експлозива, нуклеарног или радиоактивног материјала
или уређаја укључујући и истраживање и развој нуклеарног,
биолошког или хемијског оружја; 6) испуштање опасних мате -
рија или проузроковање пожара, експлозије или поплаве или
предузимање друге општеопасно радње које могу да угрозе
живот људи, и 7) ометање или обустављање снабдевања водом,
електричном енергијом или другим основним природним
ресурсом које може да угрози живот људи.
Предузимање неке од тих доста хетерогених радњи пре -
раста у кривично дело тероризма само ако су предузете у
одређеном циљу. Наиме, за постојање кривичног дела те -
роризма, осим умишљаја, потребно је и постојање одређене
намере. Намера мора бити управљена на остварење једног од
три циља: 1) да се озбиљно застраше грађани, 2) да се прину -
ди Србија, страна држава или међународна организација да
нешто учини или не учини, или 3) да се озбиљно угрозе или

повреде основне уставне, политичке, економске или друш -
твене структуре Србије, стране државе или међународне
организације. Намера подразумева и постојање директног
умишљаја код учиниоца.
Осим основног, предвиђен је и лакши облик овог кривичног
дела, када се прети предузимањем неке од радњи извршења,
такође уз постојање наведене намере.
Тежи облик постоји ако је при извршењу кривичног дела
тероризма наступила смрт једног или више лица или су про -
узрокована велика разарања, а најтежи облик ако је учинилац
са умишљајем лишио живота једно или више лица.
XXIII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

ВОЈСКЕ СРБИЈЕ
(Глава тридесет пета, чл. 394–430. КЗ)

У савременом кривичном праву могу се запазити два раз -
личита приступа приликом пружања кривичноправне заштите
оружаним снагама. У првом случају, то се чини формирањем
посебног војног кривичног права, док други приступ полази од
тога да специфичности у овој области нису такве природе да
представљају сметњу да се то учини у оквиру редовног, општег
кривичног права које важи и у другим областима. Иако су у
већини она законодавства која имају посебан војни кривични
законик, нису ретка ни она која, као и наше, предвиђају војна
кривична дела у оквиру кривичног законика, тј. као интегрални
део редовног кривичног законодавства.
Ова глава садржи бројна кривична дела. Њиховим пропи -
сивањем се штити, пре свега, остваривање основне функције
Војске Србије (члан 139. Устава), њена унутрашња организа -
ција, као и извршавање неких посебних дужности у оквиру
ње. С обзиром на суштинску трансформацију Војске Србије до
којe је дошло у последње време, ова група кривичних дела би

захтевала темељно преиспитивање и значајне модификације.
Кривични законик једва да доноси неке крупније промене у
односу на КЗ СРЈ, а ни измене и допуне КЗ из 2009. и 2012.
године нису се односилe на ова кривична дела.
С обзиром на то да се наш законодавац одлучио за кон -
цепцију да ова кривична дела не издваја из општег кривич -
ног права и да не доноси посебан војни кривични законик,
и институти општег дела важе и у овој области. Међутим,
постоје две специфичности које су, иако представљају ма -
терију општег дела, регулисане одредбама ове главе. То је
институт наређења претпостављеног (члан 430) и изрицање
дисциплинске казне, односно мере уместо кривичне санкције
(члан 429).
Ова глава, осим овде обрађених, обухвата и следећа
кривична дела: избегавање пописа и прегледа; неизвршавање
материјалне обавезе; избегавање војне службе онеспособљењем
и обманом; противправно ослобођење од војне службе; само -
вољно одсуствовање и бекство из Војске Србије, противљење
војном лицу које врши посебну војну службу; принуда према
војном лицу у вршењу службене дужности; напад на војно лице
у вршењу војне службе; злостављање потчињеног и млађег;
повреда посебне војне службе; повреда обезбеђења државне
границе; неистинито службено извештавање; непредузимање
мера за обезбеђење војне јединице; несавесна израда и преу -
зимање наоружања и друге војне опреме, непрописно старање
о повереном оружју; противправно располагање повереним
оружјем; крађа оружја и дела борбеног средства; одавање
војне тајне; неовлашћен приступ војном објекту; неиспуња -
вање дужности при спровођењу мобилизације; спречавање
борбе против непријатеља; прелазак и предаја непријатељу;
служба у непријатељској војсци; помагање непријатељу; неис -
пуњење и напуштање дужности за време борбе; напуштање
положаја противно наређењу; напуштање оштећеног брода
и ваздухоплова пре времена; слабљење борбеног морала;
неизвештавање војних органа.
2. Избегавање војне обавезе

(члан 394)
Кривично дело има основни (став 1) и три тежа облика (ст.
2, 3. и 4). Радњу извршења основног облика предузима лице које
се не одазове позиву за извршење регрутне обавезе, обавезе
служења војног рока или обавезе лица у резервном саставу.
Неодазивање позиву мора бити неоправдано. На пример, ово
битно обележје бића кривичног дела није остварено уколико
је обвезник примљен у болницу на лечење оног дана када је
требало да се јави у јединицу ради служења војног рока (тако
ВВС К бр. 270/98).
Војни обвезник кога надлежни орган позове у вези са
вршењем војне обавезе дужан је да се јави одређеном органу у
месту и у време који су означени у појединачном или општем
позиву. Ако војни обвезник није позван у складу са прописима,
неће постојати ово кривично дело.
Осим неодазивања позиву, радњу извршења представља и
избегавање пријема позива за извршење неке од тих обавезе.
Та радња се може остварити на различите начине, али не сме
да обухвати радње скривања јер би се у том случају радило о
тежем облику из става 2.
Тежи облик (став 2) постоји онда када се учинилац, поред
неодазивања позиву, крије у намери да избегне неки од облика
војне обавезе из става 1.
Квалификовани облик из става 3. врши се напуштањем
земље или остајањем у иностранству да би се избегла војна
обавеза, тј. код учиниоца мора постојати намера да на тај
начин избегне војну обавезу.
У ставу 4. инкриминисане су у ствари радње подстрека -
вања, с тим што се оне морају односити на више лица (нај -
мање два лица). Мора се радити о лицима која су позвана да
изврше одређену војну обавезу. Разлог да се подстрекавање
инкриминише као засебно кривично дело јесте у прописивању
строже казне, као и у обухватању неуспелог подстрекавања
које према општим правилима не би било кажњиво.
Предвиђен је факултативни основ за ублажавање или

ослобођење од казне уколико се учинилац дела из ст. 1–3.
добровољно пријави надлежном државном органу (став 5).
3. Неизвршење и одбијање извршења наређења

(члан 400)
Дужност извршавања наређења у војној служби произ -
лази из саме природе војске као организације, а такође је и
формално предвиђена Законом о Војсци Србије.
Радња извршења основног облика алтернативно је по -
стављена и састоји се у неизвршењу или одбијању извршења
наређења претпостављеног. Радња је остварена и онда када се
не изврши или одбије да се изврши део наређења. Наређење
мора бити у вези са службом. Војно лице је дужно да извршава
наређења претпостављених старешина која се тичу службе,
осим ако би извршење наређења представљало кривично дело.
То значи да у случају неизвршења или одбијања извршења
наређења, чије би извршење представљало кривично дело,
неће постојати ово кривично дело.
За постојање кривичног дела тражи се и наступање тежих
штетних последица по службу или да је служба због тога била
теже угрожена. То није последица кривичног дела, него објек -
тивни услов кажњивости. Уколико би била предузета само
радња из става 1, а не би дошло до тежих штетних последица
по службу, односно ако служба није била теже угрожена, било
би речи само о дисциплинском преступу.
За квалификовани облик (став 2) тражи се наступање
тешких последица за службу. Постављање границе између
тежих и тешких последица за службу фактичко је питање
и зависи од процене околности конкретног случаја. Осим
тога, квалификаторна околност јесте и када се неизврше -
но или одбијено наређење односи на пријем или употре-
бу оружја.
Предвиђен је и нехатни облик овог кривичног дела.
У погледу могућности ослобођења од казне на ово кри -

вично дело може се применити одредба члана 405. (ако је
учинилац био изазван незаконитим и грубим поступањем
претпостављеног).
4. Противљење претпостављеном
(члан 401)
Кривично дело врши војно лице које се заједно са дру -
гим војним лицима успротиви наређењу претпостављеног
у вези са службом и неће да га изврши или одбије да врши
своју дужност. Види се да основни облик овог кривичног дела
има сличности са кривичним делом из члана 400, али се од
њега разликује пре свега у томе што се не тражи наступање
одређених последица, а потребно је и да је радња извршена
заједнички са другим војним лицима. То значи да је реч о
нужном саизвршилаштву. Мора се радити о најмање три
лица, тј. извршиоцу и још најмање два војна лица. Заједничко
вршење, као и противљење и одбијање извршења наређења
претпостављеног или своје дужности има извесне елементе
побуне. Међутим, до тога долази непланирано, спонтано, тј.
ту недостаје организованост, што представља квалификаторну
околност код тежег облика из става 2.
Извршилац може бити само војно лице које се мора
налазити у односу потчињености према лицу које је издало
наређење.
Тежи облици постоје ако је дело извршено организовано
(став 2) или употребом оружја (став 3). Квалификовани об -
лик постоји и ако је неко лице при извршењу дела из става
3. лишено живота из нехата, где у односу на тежу последицу
треба да постоји нехат (члан 27).
У случају организованог вршења дела (став 2) кажњиве су
и припремне радње (став 6). Рeч је о одступању од концепције
да законодавац не би могао да прописује припремање неког
кривичног дела као кажњиво а да при томе не прецизира у
чему се састоји то припремање.
Посебан тежи облик (став 5) предвиђен је у случају да у

делу из ст. 1–3. учествује организатор или војни старешина
(став 5). Појам организатора и коловође треба схватити
као и код других кривичних дела. Организатор је лице које
организује, припрема и планира извршење кривичног дела.
Коловођа је лице које непосредно руководи групом, односно
предводи је и усмерава њено деловање.
Прописан је и посебан облик овог кривичног дела који
чини војни старешина који у случају дела из ст. 1–4. овог члана
не предузме прописане, наређене или очигледно потребне
мере да се успостави ред (став 7).
У погледу могућности ослобођења од казне за дело из става 1.
може се применити одредба члана 405. (ако је учинилац био
изазван незаконитим и грубим поступањем претпостављеног).
КРИВИЧНО ПРАВО Шесто, измењено издање, Зоран
Стојановић, Приручник за полагање правосудног испита,
књига 3 | Издавач Јавно предузеће Службени гласник
| За издавача др Јелена Триван, директор | Директор
Сектора за издавање књига Петар В. Арбутина | Дизајн
Александар Прибићевић | Лектура Катарина Пиштељић
| Коректура Лекторско-коректорско одељење Гласника
| Техничко уређење Миодраг Панић | Штампа Шта
мпарија Гласник, Београд | Тираж 300 | Београд, 2016 |
www.slglasnik.com
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
34/35(075.9)
343.2
СТОЈАНОВИЋ, Зоран, 1947–
Кривично право / Зоран Стојановић. – 6. измењено
изд. – Београд : Службени гласник, 2016 (Београд:
Гласник). – 387 стр. ; 20 cm. – (Правна библиотека.
Едиција Приручници за полагање правосудног
испита; књ. 3)
На насл. стр.: Приручник за полагање правосудног
испита. – Тираж 300.
ISBN 978-86-519-0334-5
a) Правници – Стручни испити – Приручници
b) Адвокати – Стручни испити – Приручници
c) Судије – Стручни испити – Приручници
d) Кривично право
COBISS.SR-ID 226648076
Књижаре ЈП Службени гласник
Крушевац
Београд Мирка Томића 37,
Кнеза Милоша 16, +381 37 35 01 601
+381 11 26 42 872 Кикинда
Булевар краља Александра 85 Генерала Драпшина 2,
+381 11 30 88 174 +381 230 43 62 87
Макензијева 26, Суботица
+381 11 30 85 355 Бранислава Нушића 5, локал 7
Бранкова 16, +381 24 671 130
+381 11 30 31 415 Вршац
Војводе Степе 68, Трг Саве Ковачевића 12,
+381 11 30 95 174 +381 13 839 036
Булевар деспота Стефана 1а Нови Пазар
+381 11 30 31 903 28. новембра 21,
Булевар Михајла Пупина 14, +381 20 31 25 35
+381 11 30 17 878 Краљево
Цара Душана 7, Омладинска 9,
+381 11 30 31 410 +381 36 321 602
Косовска 6, Ниш
+381 11 33 49 421 Вожда Карађорђа 14,
Јове Илића 165, +381 18 52 26 22
+381 11 39 88 100 Косовска Митровица
Македонска 25, Књаза Милоша Д 4/6,
+381 11 30 60 212 +381 28 421 621
Пожешка 138а,
+381 11 35 74 434 Е-куповина
Главна 18, Земун www.slglasnik.com
+381 11 31 60 040 www.klubglasnik.com
тел.: +381 11 30 60 575
Нови Сад e-mail: njevtic@slglasnik.com
Јеврејска 13,
+381 21 66 22 609 Продаја књига
Крагујевац тел.: +381 11 30 60 578,
Николе Пашића 9, 30 60 580, 30 60 589,
+381 34 35 56 58 30 60 351, 30 60 390
Ужице факс: +381 11 30 60 391
Димитрија Туцовића 167, e-mail: prodaja@slglasnik.com
+381 31 50 03 07
Чачак Клуб читалаца
Жупана Страцимира 33, тел.: +381 11 30 60 572
+381 32 34 82 04 e-mail: klub@slglasnik.com

Krivicno Pravo

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Krivicno Pravo

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Проф.

Приручници за полагање правосудног испита

Главни и одговорни уредник

Приручник за полагање правосудног испита

I. ПО­ЈАМ И ВА­ЖЕ­ЊЕ КРИ­ВИЧ­НОГ

II. КРИ­ВИЧ­НО ДЕ­ЛО - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 31

12. Де­ло ма­лог зна­ча­ја - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 52

III. ПРИ­ПРЕ­МА­ЊЕ И ПО­КУ­ШАЈ

IV. СТИ­ЦАЈ КРИ­ВИЧ­НИХ ДЕ­ЛА - - - - - - - - - - - - - - - - - 97

V. СА­У ­ЧЕ­СНИ­ШТВО - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 103

VI. ПО­ЈАМ И ВР­СТЕ КРИ­ВИЧ­НИХ САНК­ЦИ­ЈА - - - - - 118

VII. КА­ЗНА - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 120

VI­II. МЕ­РЕ УПО­ЗО­РЕ­ЊА - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 148

IX. МЕ­РЕ БЕЗ­БЕД­НО­СТИ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 158

X. ОД­У­ЗИ­МА­ЊЕ ИМО­ВИН­СКЕ КО­РИ­СТИ

XI. РЕ­ХА­БИ­ЛИ­ТА­ЦИ­ЈА И ДА­ВА­ЊЕ ПО­ДА­ТА­КА

XII. АМ­НЕ­СТИ­ЈА И ПО­МИ­ЛО­ВА­ЊЕ - - - - - - - - - - - - - 181

XI­II. ЗА­СТА­РЕ­ЛОСТ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 182

2. За­ста­ре­лост кри­вич­ног го­ње­ња - - - - - - - - - - - - - 183

XIV. КРИ­ВИЧ­НЕ САНК­ЦИ­ЈЕ ПРЕ­МА

I. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ ЖИ­ВО­ТА И ТЕ­ЛА

II. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ СЛО­БО­ДА

2. От­ми­ца (члан 134) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 224

III. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ ИЗ­БОР­НИХ ПРА­ВА

IV. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ ПРА­ВА

V. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ ЧА­СТИ И УГЛЕ­ДА

VI. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ ПОЛ­НЕ СЛО­БО­ДЕ

VII. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ БРА­КА И ПО­РО­ДИ­ЦЕ

3. Ван­брач­на за­јед­ни­ца са ма­ло­лет­ни­ком

VI­II. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ

IX. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ ИМО­ВИ­НЕ

X. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ ПРИ­ВРЕ­ДЕ

5. По­ре­ска ута­ја (члан 229) - - - - - - - - - - - - - - - - - - 284

XI. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ ЗДРА­ВЉА ЉУ­ДИ

XII. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ

XI­II. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ ОП­ШТЕ

XIV. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ БЕЗ­БЕД­НО­СТИ

XV. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ БЕЗ­БЕД­НО­СТИ

XVI. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ

XVII. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ ДР­ЖАВ­НИХ ОР­ГА­НА

VI­II. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ ПРА­ВО­С У­ЂА

XIX. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ

XX. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ ПРАВ­НОГ СА­О­БРА­ЋА­ЈА

XXI. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ

XXII. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ ЧО­ВЕЧ­НО­СТИ

XI­II. КРИ­ВИЧ­НА ДЕ­ЛА ПРО­ТИВ ВОЈ­СКЕ СР­БИ­ЈЕ

Четврто измењено издање усклађено је са Законом о

Треће измењено издање овог приручника усклађено је са

НАПОМЕНА УЗ ДРУГО ИЗДАЊЕ

Друго измењено издање овог приручника усклађено је

Критеријум за избор материје и начин њене обраде у овој

1. Појам кривичног права

а у превентивна разне мере и активности у области социјалне

У оквиру материјалног кривичног законодавства, уобичајена је

2. Временско важење кривичног закона

се узимају у обзир и међузакони (интеримни закони), тј. закони

3. Просторно важење кривичног законодавства

стране државе. У кривичном праву се у ту сврху примењују

Реални принцип. – Примена реалног (или заштитног)

принцип. И у једном и у другом случају примењује се реални

Иако до примене универзалног принципа у пракси дола -

кривичног законодавства, иако је у иностранству покренут

II. КРИВИЧНО ДЕЛО

1. Општи појам кривичног дела

I. ПОЈАМ И ВАЖЕЊЕ КРИВИЧНОГ

II. КРИВИЧНО ДЕЛО - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 31

12. Дело малог значаја - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 52

III. ПРИПРЕМАЊЕ И ПОКУШАЈ

IV. СТИЦАЈ КРИВИЧНИХ ДЕЛА - - - - - - - - - - - - - - - - - 97

V. САУ ЧЕСНИШТВО - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 103

VI. ПОЈАМ И ВРСТЕ КРИВИЧНИХ САНКЦИЈА - - - - - 118

VII. КАЗНА - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 120

VIII. МЕРЕ УПОЗОРЕЊА - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 148

IX. МЕРЕ БЕЗБЕДНОСТИ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 158

X. ОДУЗИМАЊЕ ИМОВИНСКЕ КОРИСТИ

XI. РЕХАБИЛИТАЦИЈА И ДАВАЊЕ ПОДАТАКА

XII. АМНЕСТИЈА И ПОМИЛОВАЊЕ - - - - - - - - - - - - - 181

XIII. ЗАСТАРЕЛОСТ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 182

2. Застарелост кривичног гоњења - - - - - - - - - - - - - 183

XIV. КРИВИЧНЕ САНКЦИЈЕ ПРЕМА

I. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ЖИВОТА И ТЕЛА

II. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ СЛОБОДА

2. Отмица (члан 134) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 224

III. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ИЗБОРНИХ ПРАВА

IV. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ПРАВА

V. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ЧАСТИ И УГЛЕДА

VI. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ПОЛНЕ СЛОБОДЕ

VII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ БРАКА И ПОРОДИЦЕ

3. Ванбрачна заједница са малолетником

VIII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

IX. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ИМОВИНЕ

X. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ПРИВРЕДЕ

5. Пореска утаја (члан 229) - - - - - - - - - - - - - - - - - - 284

XI. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ЗДРАВЉА ЉУДИ

XII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

XIII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ОПШТЕ

XIV. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ БЕЗБЕДНОСТИ

XV. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ БЕЗБЕДНОСТИ

XVI. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

XVII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ДРЖАВНИХ ОРГАНА

VIII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ПРАВОС УЂА

XIX. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

XX. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ПРАВНОГ САОБРАЋАЈА

XXI. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ

XXII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ

XIII. КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ВОЈСКЕ СРБИЈЕ