Kompanijsko I Trgovinsko Pravo - Priručnik Za Pravosudni

Проф.
др Мирко Васиљевић
КОМПАНИЈСКО И ТРГОВИНСКО ПРАВО
Седмо измењено и допуњено издање
Приручници за полагање правосудног испита

Књига 10
ПРАВНА БИБЛИОТЕКА
Едиција
ПРИРУЧНИЦИ ЗА ПОЛАГАЊЕ
ПРАВОСУДНОГ ИСПИТА
Уредник
Мијодраг Радојевић
Главни и одговорни уредник

Др Јелена Триван
Проф. др Мирко Васиљевић
КОМПАНИЈСКО
И ТРГОВИНСКО
ПРАВО
Седмо измењено и допуњено издање
Приручници за полагање правосудног испита

Књига 10
© ЈП „Службени гласник“, 2016
САДРЖАЈ
КОМПАНИЈСКО ПРАВО
ПРИВРЕДНИ (ТРГОВАЧКИ) СУБЈЕКТИ - - - - - - - - - - - - 15

1. Општи појам и класификације - - - - - - - - - - - - - 15
2. Трговачки (привредни) субјекти - - - - - - - - - - - - 17
2.1. Индивидуални трговац – предузетник - - - - 17
2.2. Једночлано трговачко
(привредно) друштво - - - - - - - - - - - - - - - - 18
2.3. Колективни привредни
(трговачки) субјекти - - - - - - - - - - - - - - - - - 20
3. Важни институти привредних друштава - - - - - - 23
3.1. Предуговор, грађански ортаклук
и преддруштво - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 23
3.2. Правни субјективитет
привредног друштва - - - - - - - - - - - - - - - - - 24
3.3. „Пробијање правне личности“ - - - - - - - - - - 24
3.4. Имовина привредног друштва
(својина друштва) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 25
3.5. Имовина власника привредног друштва
(„својина над друштвом“
– акције и удели) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 26
3.6. Правни статус огранка
(део привредног друштва) - - - - - - - - - - - - - 27
4. Заједничка обележја привредних друштава - - - - 28
4.1. Регистар привредних субјеката - - - - - - - - - 28
4.2. Делатност - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 34
6 • Компанијско и трговинско право
4.3. Седиште и припадност

привредног субјекта - - - - - - - - - - - - - - - - - 35
4.4. Пословно име (фирма)
привредног субјекта - - - - - - - - - - - - - - - - - 36
4.5. Заступници и пуномоћници - - - - - - - - - - - 39
4.6. Заступање и прекорачење
ограничења овлашћења - - - - - - - - - - - - - - - 44
4.7. Заступање и правни посао изван циља
(делатности) друштва - - - - - - - - - - - - - - - - 45
ДУЖНОСТИ ПРЕМА ПРИВРЕДНОМ ДРУШТВУ - - - - - 47
ПРИВРЕДНА ДРУШТВА И ТУЖБЕ - - - - - - - - - - - - - - - - 56

I. ОРТАЧКО ДРУШТВО - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 60
II. КОМАНДИТНО ДРУШТВО - - - - - - - - - - - - - - - - 66
III. ДРУШТВО СА ОГРАНИЧЕНОМ
ОДГОВОРНОШЋУ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 73
IV. АКЦИОНАРСКО ДРУШТВО - - - - - - - - - - - - - - - - 87
1. Опште карактеристике и врсте- - - - - - - - - - - - - 87
2. Акције - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 95
3. Обвезнице - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 98
4. Варанти - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 99
5. Остале серијске хартије од вредности - - - - - - - - 99
6. Реорганизација капитала
акционарског друштва - - - - - - - - - - - - - - - - - - 100
7. Права акционара - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 108
8. Мањински (несагласни) акционари - - - - - - - - - 113
9. Органи акционарског друштва - - - - - - - - - - - - 115
9.1. Скупштина акционарског друштва - - - - - 115
9.2. Управљање акционарским друштвом - - - - 123
9.3. Функције надзора
у акционарском друштву - - - - - - - - - - - - - 133
10. Преузимање отворених
акционарских друштава - - - - - - - - - - - - - - - - - 139
11. Специјализована акционарска друштва - - - - - - 143
Садржај • 7
11.1. Пословне банке - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 143

11.2. Т
ржишта капитала (регулисано
тржиште, мултилатерална трговачка
платформа и ОТЦ тржиште) - - - - - - - - - - 145
11.3. Инвестициона друштва
(брокерско-дилерска друштва) - - - - - - - - 148
11.4. Централни регистар хартија
од вредности - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 154
V. СПЕЦИЈАЛИЗОВАНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ
И ПРИВРЕДНА ДРУШТВА - - - - - - - - - - - - - - - - 159
1. Комисија за хартије од вредности - - - - - - - - - - 159
2. Друштво за управљање инвестиционим
фондовима - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 162
3. Инвестициони фондови - - - - - - - - - - - - - - - - - 164
4. Друштва за осигурање - - - - - - - - - - - - - - - - - - 167
5. Задружна друштва (кооперативе – задруге) - - - - 176
VI. ПРОМЕНА ПРАВНЕ ФОРМЕ (ОБЛИКА)
ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА- - - - - - - - - - - - - - - - - - 178
ПОВЕЗИВАЊЕ ПРИВРЕДНИХ ДРУШТАВА - - - - - - - - 184

I. ФИНАНСИЈСКА ПОВЕЗИВАЊА
– КАПИТАЛ УЧЕШЋА - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 184
II. УГОВОРИ О КОНТРОЛИ И УПРАВЉАЊУ- - - - - 190
III. СТРУКТУРНА ПОВЕЗИВАЊА
– СТАТУСНЕ ПРОМЕНЕ - - - - - - - - - - - - - - - - - - 196
1. Појам и врсте - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 196
2. Редован поступак статусне промене - - - - - - - - 199
2.1. Акти и документи у вези са
статусном променом- - - - - - - - - - - - - - - - 199
2.2. Обавештење о статусној промени - - - - - - 203
2.3. Одлука о статусној промени
и њено правно дејство- - - - - - - - - - - - - - - 204
3. Поједностављени поступак спровођења
статусне промене - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 206
4. Промена основног капитала

и нераспоређена имовина и обавезе - - - - - - - - 208
4.1. Повећање основног капитала
друштва стицаоца- - - - - - - - - - - - - - - - - - 208
4.2. Забрана стварања привидног капитала- - - 208
5. Упис у регистар статусне промене
и правно дејство уписа- - - - - - - - - - - - - - - - - - 209
5.1. Упис у регистар статусне промене - - - - - - 209
5.2. Правне последице статусне промене - - - - 209
5.3. Нераспоређена имовина и обавезе
друштва престалог поделом- - - - - - - - - - - 211
6. Заштита права чланова
друштва преносиоца- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 212
6.1. Право на доплату - - - - - - - - - - - - - - - - - - 212
6.2. Право на исплату - - - - - - - - - - - - - - - - - - 212
7. Заштита трећих лица - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 213
7.1. Заштита поверилаца- - - - - - - - - - - - - - - - 213
7.2. Заштита од стране суда- - - - - - - - - - - - - - 214
7.3. Заштита ималаца дужничких
хартија од вредности и ималаца
посебних права- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 214
7.4. Одговорност за штету- - - - - - - - - - - - - - - 215
ПРИВРЕДНЕ АСОЦИЈАЦИЈЕ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 216

1. Привредне коморе - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 216
2. Задружни савези - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 218
ПРЕСТАНАК ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА - - - - - - - - - - - 219

I. ЛИКВИДАЦИЈА СОЛВЕНТНОГ
ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА - - - - - - - - - - - - - - - - - 219
1. Ликвидација од стране власника
(добровољна ликвидација) - - - - - - - - - - - - - - - 219
2. Ликвидација од стране суда (принудна)- - - - - - 228
II. РЕОРГАНИЗАЦИЈЕ И ПРЕСТАНАК

ИНСОЛВЕНТНОГ ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА - - - - 231
1. Реорганизација привредног друштва
– алтернатива стечају (банкротству) - - - - - - - - 231
2. Ликвидација инсолвентног друштва
од стране суда (стечај, банкрот) - - - - - - - - - - - 236
ТРГОВИНСКО ПРАВО
УГОВОРИ У ПРИВРЕДИ
(ТРГОВИНСКИ УГОВОРИ) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 255
ИЗВОРИ ТРГОВИНСКОГ ПРАВА - - - - - - - - - - - - 255
1. Аутономни извори трговинског права
– lex mercatoria - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 255
ОПШТА ПРАВИЛА УГОВОРА У ПРИВРЕДИ - - - - 258
1. Концепција јединства облигационих односа
и појам трговца и трговинског посла - - - - - - - 258
2. Важније специфичности уговора
у привреди - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 259
I. УГОВОР О ПРОДАЈИ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 269
1. Опште карактеристике - - - - - - - - - - - - - - - - - 269
2. Предмет продавчеве обавезе - - - - - - - - - - - - - 269
3. Предмет купчеве обавезе - - - - - - - - - - - - - - - - 271
4. Обавезе продавца - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 273
5. Обавезе купца - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 276
6. Одговорност за неизвршење
уговорних обавеза - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 279
7. Заједничка правила за обавезе
продавца и купца - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 286
8. Прелаз ризика и трошкова са продавца
на купца (транспортне клаузуле) - - - - - - - - - - - 289
II. УГОВОР О ПОСРЕДОВАЊУ - - - - - - - - - - - - - - - 293
III. УГОВОР О ТРГОВИНСКОМ ЗАСТУПАЊУ

(АГЕНТУРИ) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 296
IV. УГОВОР О КОМИСИОНУ - - - - - - - - - - - - - - - - - 299
V. УГОВОР О КОНТРОЛИ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 304
VI. УГОВОР О УСКЛАДИШТЕЊУ - - - - - - - - - - - - - - 307
VII. УГОВОР О ОСИГУРАЊУ - - - - - - - - - - - - - - - - - - 309
VIII. УГОВОР О ОТПРЕМАЊУ (ШПЕДИЦИЈИ) - - - - - 314
IX. УГОВОР О ГРАЂЕЊУ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 317
X. УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ (СТВАРИ)
МОРЕМ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 320
XI. УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ (СТВАРИ)
У УНУТРАШЊОЈ ПЛОВИДБИ - - - - - - - - - - - - - - 330
XII. УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ (СТВАРИ)
ВАЗДУШНИМ ПУТЕМ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 332
XIII. УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ (СТВАРИ)
ЖЕЛЕЗНИЦОМ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 336
XIV. УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ (СТВАРИ)
ДРУМОМ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 341
XV. УГОВОР О КОМБИНОВАНОМ
ПРЕВОЗУ РОБЕ (СТВАРИ) - - - - - - - - - - - - - - - - - 343
XVI. УГОВОР О ТРАНСФЕРУ ТЕХНОЛОГИЈЕ - - - - - - 345
XVII. УГОВОР О ФРАНШИЗИНГУ - - - - - - - - - - - - - - - 347
БАНКАРСКИ ПОСЛОВИ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 350

ОПШТА ПРАВИЛА О БАНКАРСКИМ
ПОСЛОВИМА - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 350
КРЕДИТНИ ПОСЛОВИ И ПОСЕБНИ

ПОСЛОВИ ФИНАНСИРАЊА - - - - - - - - - - - - - - - - - - 353
I. УГОВОРИ О КРЕДИТУ (ОПШТИ) - - - - - - - - - - - 353
II. СПЕЦИЈАЛНИ КРЕДИТНИ ПОСЛОВИ - - - - - - - 356
III. УГОВОР О ФАКТОРИНГУ - - - - - - - - - - - - - - - - - 357
IV. УГОВОР О ФОРФЕТИРАЊУ (ФОРФЕТИНГУ) - - - 359
V. УГОВОР О ФИНАНСИЈСКОМ ЛИЗИНГУ
(LEASING) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 360
БАНКАРСКИ ДЕПОЗИТИ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 365

I. НОВЧАНИ ДЕПОЗИТ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 365
II. УЛОГ НА ШТЕДЊУ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 366
III. БАНКАРСКИ ТЕКУЋИ РАЧУН - - - - - - - - - - - - - 366
IV. НЕНОВЧАНИ ДЕПОЗИТ - - - - - - - - - - - - - - - - - - 368
V. ДЕПОЗИТ ХАРТИЈА ОД ВРЕДНОСТИ - - - - - - - 369
VI. УГОВОР О СЕФУ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 370
БАНКАРСКИ УСЛУЖНИ ПОСЛОВИ - - - - - - - - - - - - - 373

I. АКРЕДИТИВ (ДОКУМЕНТАРНИ) - - - - - - - - - - - 373
II. ГАРАНЦИЈА (БАНКАРСКА) - - - - - - - - - - - - - - - - 376
III. ПЛАТНИ ПРОМЕТ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 380
АРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ
Х
(Несеријске-појединачне) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 383
ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ
И ЊИХОВА ПРИРОДА - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 383
НОВЧАНЕ ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ

(Хартије од вредности емитоване као појединачне) - - - - 391
I. МЕНИЦА - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 391
1. Појам и особине менице - - - - - - - - - - - - - - - - 391
2. Врсте менице - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 392
3. Основна менична начела - - - - - - - - - - - - - - - - 394
4. Битни менични елементи - - - - - - - - - - - - - - - - 397
5. Претпостављени менични елементи - - - - - - - - 400
6. Факултативни менични елементи - - - - - - - - - - 401
6.1. Клаузуле с меничноправним значењем - - - - 401
6.2. Клаузуле с грађанскоправним
значењем - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 401
II. МЕНИЧНЕ РАДЊЕ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 402
1. Издавање менице - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 402
2. Умножавање менице - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 403
3. Пренос менице (индосамент и цесија) - - - - - - - 404

4. Редовни акцепт - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 406
5. Акцепт (и исплата) интервенцијом - - - - - - - - - 407
6. Менични авал - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 409
7. Презентација менице - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 411
8. Исплата менице - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 413
9. Менични протест - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 414
10. Менична нотификација - - - - - - - - - - - - - - - - - 415
11. Менични регрес - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 416
III. ОСТАЛА ПРАВИЛА МЕНИЦЕ - - - - - - - - - - - - - - 418
1. Меничне тужбе и приговори - - - - - - - - - - - - - 418
2. Амортизација - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 420
3. Домицилирана меница - - - - - - - - - - - - - - - - - 421
4. Бланко меница - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 422
5. Сопствена меница - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 423
6. Неосновано обогаћење у меничном праву - - - - 425
7. Застарелост у меничном праву - - - - - - - - - - - - 426
IV. ЧЕК �� 427
1. Појам, значај и правна природа чека - - - - - - - - 427
2. Врсте чека - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 428
3. Елементи чека - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 429
4. Чековне радње - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 431
5. Остала правила код чека - - - - - - - - - - - - - - - - 438
РОБНЕ ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ - - - - - - - - - - - - - - 441

I. СКЛАДИШНИЦА - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 441
II. ТОВАРНИ ЛИСТ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 443
III. КОНОСМАН (ТЕРЕТНИЦА) - - - - - - - - - - - - - - - 444
ЛЕГИТИМАЦИОНЕ ИСПРАВЕ - - - - - - - - - - - - - - - - - 448

ПОЛИСА ОСИГУРАЊА- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 450
КРЕДИТНА КАРТА (Платне картице) - - - - - - - - - - - - - 452
КОМПАНИЈСКО ПРАВО
ПРИВРЕДНИ (ТРГОВАЧКИ)
СУБЈЕКТИ
1. Општи појам и класификације
1. Три карактеристике привредних друштава. – Три
су заједничке карактеристике удруживања која воде на -
станку привредних друштава: 1) удруживање лица на ос -
нову ког настаје посебна правна заједница, 2) удруживање
настаје на основу правног посла (по правилу је реч о уговору),
и 3) удруживање је усмерено на остварење неког заједничког
економског циља. Одређење предмета Компанијског права
(Права привредних друштава) значи да се ова грана права
бави следећим формама друштава: а) ортаклук (грађански),
као основа настанка привредних друштава, б) привредна
друштва (ортачко друштво, командитно друштво, друштво с
ограниченом одговорношћу и акционарско друштво), према
Закону о привредним друштвима, в) друштво за узајамно
осигурање, према Закону о осигурању, и г) задружна друштва
(задруге), према Закону о задругама.
2. Трговачки субјекти по форми и по објекту. – Разли -
ковање трговачких и грађанских послова могуће је вршити
по два основа. Прво, само по основу форме – трговачки
карактер по форми. Наиме, полазећи од овог критеријума
све делатности које обављају друштва организована као тр -
говачка друштва или трговци појединци (укључујући овде и
друштво са учешћем – тајно друштво) сматрају се трговачким,
без обзира на њихов карактер. Друго, по основу предмета
делатности – објективни (садржински) трговачки карактер.
Полазећи од овог критеријума, трговачко друштво је свако
друштво које обавља неку трговачку делатност (а листа тих
16 • Компанијско право
делатности данас се све више проширује). Исто важи и за

трговца појединца (предузетника). У случају обављања више
делатности, довољно је и да само једна има трговачки карактер
(осим ако је узгредна). Ако има несклада између делатности
из оснивачког акта, која је грађанска и стварне делатности
која је трговачка, онда се то друштво може сматрати фактички
трговачким друштвом (фактичко трговачко друштво). Исто
важи и за трговца.
Дакле, поред предузетника (трговац у ужем смислу) и
привредно (трговачко) друштво је трговац (шири смисао),
али не у колоквијалном смислу (бави се трговином), већ у
смислу предмета трговачког (трговинског) права. За појам
трговца (шири смисао) нужно је дакле неколико кумула -
тивних претпоставки: 1) да је реч о физичком или правном
лицу, 2) да то лице и самостално и трајно обавља трговачку
(трговинску) делатност у смислу дефиниције појма „уговори
у привреди“ у Закону о облигационим односима, 3) да се то
чини ради стицања добити, и 4) да се ради о производњи,
промету робе или вршењу услуга на тржишту.
3. Именовани грађански и трговачки субјекти. – Грађан -
ски (непривредни) субјекти могу се основати у разним име -
нованим формама: грађанска друштва нелукративног типа
(разна удружења физичких лица са нелукративним циљем,
конзорцијум, синдикат или пул банака), удружења (из наших
ранијих закона то је пословно удружење), установе, трговачка
друштва са нелукративним циљем, фондације, задужбине и
слично. Трговачки (привредни) субјекти могу се оснивати као
индивидуалне и колективне форме за обављање профитних
делатности. Индивидуалне форме могу бити: трговац поједи -
нац предузетник и једночлано трговачко друштво (друштво
с ограниченом одговорношћу и акционарско друштво), док
колективне форме представљају форме трговачких (привред -
них) друштава уговорног типа (са два или више оснивача), са
правним субјективитетом или без правног субјективитета,
као и форме грађанских друштава лукративног типа (уговор
о грађанском ортаклуку више физичких лица).
Привредни (трговачки) субјекти • 17
2. Трговачки (привредни) субјекти

2.1. Индивидуални трговац – предузетник
4. Појам. – Индивидуални трговац (ужи смисао) – преду -
зетник је редовна и уобичајена правна форма за организовање
индивидуалне форме предузећа, која најбоље одражава тради -
ционални систем одређивања појма трговца (субјективни или
објективни). Индивидуални предузетник (трговац) је правна
форма организовања предузећа ради обављања одређене
делатности ради стицања добити, под по правилу индивиду -
алним (личним) пословним именом од стране физичког лица
и са неограниченом одговорношћу целом својом имовином.
Индивидуални трговац – предузетник, дакле, може искљу
чиво бити физичко лице (које има пословну способност) и
никако правно лице. Једно физичко лице, у принципу, може
бити предузетник – трговац у више организованих индиви -
дуалних предузећа.
5. Нужни услови. – Индивидуални предузетник трговац
може организовати предузеће уз једини услов да поднесе
пријаву за упис у прописани регистар (у нас је то јединствени
регистар са привредним друштвима – Агенција за регистрацију
привредних субјеката). Овај упис у регистар нема конститу -
тивно дејство са становишта давања посебног субјективитета
тако организованом предузећу, али је услов за обављање
делатности у тој правној форми организације предузећа. Уз
то, потребно је да не постоје и законом прописане сметње,
као на пример непостојање инкомпатибилности са вршењем
одређених професија.
6. Одговорност за обавезе. – Индивидуални предузетник
трговац одговара лично, директно и неограничено целом својом
имовином за обавезе које настану из обављања делатности
индивидуално организованог предузећа у овој правној форми,
без могућности ограничења такве одговорности.
7. Пословно име. – Предузеће организовано у правној
форми индивидуалног предузетника мора бити уписано у
регистар под персоналним пословним именом, а ако једно
физичко лице има више тако организованих предузећа у

истом локалитету, онда персонално име мора имати и неки
посебни идентификациони знак (нпр. према делатности и
слично). Пословно име предузетникa сaдржи и ознaку „пре -
дузетник“ или „пр“, ознaку претежне делaтности и седиште
(може обaвљaти делaтност и извaн седиштa – издвојено место
које региструје), као и aдресу.
8. Престанак. – Обављање делатности предузетника
престаје: писменом одјавом (одлука о престанку или преносу
предузећа на друго лице); губитком пословне способности;
смрћу; у другим случајевима прописаним законом (губитком
пословне способности; смрћу, осим у случају нaслеђивaњa;
блокaдом рaчунa дуже од две године; забраном обављања
делатности; поништењем решења о упису у регистар; ако му
је одлуком суда части због повреде добрих пословних обичаја
или кодекса професионалне етике изречена мера забране
обављања делатности итд.).
2.2. Једночлано трговачко

(привредно) друштво
9. Појам. – Једночлано друштво је нетипична форма ин -
дивидуалног организовања предузећа и нетипична форма
привредног (трговачког) друштва у класичном смислу речи.
Ипак, одговара потребама индивидуалног предузетника
да ограничи свој ризик пословања, будући да има својство
правног лица, што не може у другој форми организовања
индивидуалног предузећа, те је стога све популарнија форма.
Уговорна основа настанка трговачких друштава, правноте -
оријски и практичноправно, дуго је била сметња за прихват
категорије једночланих трговачких друштава. С обзиром на
природу командитног друштва и јавног трговачког друштва
(ортачког друштва), која представљају друштва – уговоре,
нема никакве дилеме да ова друштва не могу бити основана од
стране једног оснивача, као што не могу бити трајније (осим
привремено) у том статусу ако у току пословања спадну на
једно лице. С друге стране, будући да друштво с ограниченом
одговорношћу и акционарско друштво представљају друштва

– институције, почетна ригидност става да и ова друштва
не могу бити основана или да не могу пословати са једним
чланом (или акционаром) полако је напуштана. Први правац
напуштања одвијао се на терену самог оснивања ових друштава
од стране једног оснивача и то државе код национализованих
друштава. Други правац напуштања огледао се кроз незахте -
вање аутоматског престанка друштва, кад у току пословања
оно спадне на једног члана.
10. Тачка спорења. – Сва проблематика оснивања или
функционисања једночланог друштва креће се око обима од -
говорности јединог члана (или акционара) за обавезе таквог
друштва. Без обзира на чињеницу да су повериоци код овог
друштва у потенцијалној опасности да не могу реализовати
своја потраживања због мешања имовине друштва с имови -
ном јединог члана (или акционара), што је код овог друштва
присутније него код других друштава исте правне форме, али
са више чланова (и акционара), што смањује ризик таквог ме -
шања и идентификације имовине друштва и имовине титулара
удела и акција, иако је наравно не искључује, ипак се природа
одговорности овог друштва својом имовином и по правилу
неодговорности његових чланова (и акционара), и сношење
ризика до висине улога (или до висине и каснијег повећања
основног капитала), мора прихватити. Уз то, треба додати
да се код ових друштава потенцијално највише примењује
установа пробијања правне личности.
11. Наше решење. – Закон о привредним друштвима
прихвата концепцију једночланог друштва с ограниченом
одговорношћу и једночланог акционарског друштва, која могу
оснивати правна и физичка лица, у основи са истим правним
режимом утврђеним Дванаестом директивом ЕУ.
12. Органи. – Једночлано друштво има у принципу све
органе које имају друштва тог типа: акционарско друштво
или друштво с ограниченом одговорношћу.
13. Преображај. – Када једночлано друштво стекне још
бар једног члана (или акционара), без обзира на основ (подела
удела, продаја дела акција, улаз нових чланова или акционара

по основу повећања основног капитала, конверзија дуга у улог
и слично), дужно је да се усклади са решењима закона која
се односе на вишечлано друштво и да то упише у регистар.
Формалноправно овде се не ради о промени правне форме
друштва, па се не примењују правила која важе за ту промену
(заштита мањинских акционара, заштита поверилаца).
2.3. Колективни привредни

(трговачки) субјекти
14. Наш систем. – Хармонизујући правне форме трговач -
ких друштава (ортачко, командитно, друштво с ограниченом
одговорношћу и акционарско друштво), Закон о привредним
друштвима употребљава, уједно, термин „привредна друштва“
за њихово означење, а не и термин „трговачка (трговинска)
друштва“. Наше право има јединствену дефиницију појма
„привредно друштво“ (правно лице које оснивају оснивачким
актом правна и/или физичка лица ради обављања делатности
у циљу стицања добити), а садржи и дефиницију сваког поје -
диначног привредног друштва, а такође на општој основи
уређује јединственим прописом грађанска друштва (удружења).
Коначно, наше право посебним законом уређује и задружна
друштва (задруге).
15. Класична подела. – Класификације привредних (трго -
вачких) друштава редовно нису посао законодавца већ правне
науке. Класична и могло би се рећи уобичајена класификација
трговачких друштава јесте класификација на друштва лица
и друштва капитала. Друштва лица (трговачки ортаклуци)
одликују персонална својства, познанство и поверење чланова
и, одатле, и неограничена одговорност за обавезе друштва.
У друштву доминирају елементи intuitu personae. Отуда и ус -
тупање удела трећем лицу тражи по правилу сагласност свих
ортака. Чињенице везане за личност чланова – ортака (смрт,
пословна неспособност неког члана, иступање из друштва,
искључење итд.) воде по правилу престанку друштва. Овим
друштвом управљају ортаци, а не посебни органи (које
и не мора да има). Друштва капитала (компаније, корпорације)

одликује ишчезавање персоналних својстава и доминација
интереса капитала. Удели у друштву (а посебно акције) рела -
тивно су лако преносиви. Друштво не престаје због чињеница
(смрт, пословна неспособност, искључење, иступање) везаних
за појединог члана или акционара, не постоји одговорност за
обавезе друштва према трећем лицу, већ само обавеза сноше -
ња ризика пословања до износа улога. Друштвима капитала
управљају органи друштва, а не чланови или акционари (што
не значи да чланови или акционари не могу бити у органима
управе као, наравно, и у органу чланова – акционара, али
који одлучује техником већине, а не сагласношћу чланова
– скупштина друштва). У друштва лица обично се убрајају
ортачко трговачко друштво (јавно трговачко друштво) и
командитно друштво (обично), а у друштва капитала акцио -
нарско друштво, командитно друштво на акције и друштво с
ограниченом одговорношћу.
16. Уговор о оснивању привредног друштва (оснивачки
акт). – Правно, привредно друштво је уговор (атипично
је једночлано друштво), укључујући и друштво са правним
субјективитетом. Уговор о оснивању мора бити сачињен у
писаној форми (forma ad solemnitatem), а некад се тражи и
неки облик свечане форме (овера потписа код суда, сачиња -
вање или овера од стране нотара и слично).
Општи услови уговорног права, који се траже за пуно -
важност уговора, захтевају се подједнако и код овог уговора,
будући да и он има облигациона дејства (способност уговорних
страна, форма, предмет, сагласност воља, кауза). За разлику
од општих правила уговорног права која важе за уговоре који
имају облигациона дејства, будући да овај уговор може да има
и статусна – институционална дејства (када на његовој
основи настаје привредно друштво као правни субјект), то
код овог уговора има и одређених посебних правила која
произлазе из овог дејства. Сви компанијски закони, па и Закон
о привредним друштвима, уређују битне елементе уговора о
оснивању привредног друштва, било уопште за сва друштва,
било посебно за свако друштво. Осим ових елемената, уговор

о оснивању може садржати и факултативне елементе, који
зависе од природе друштва и чије изостајање не чини такав
уговор по самом закону ништавим, будући да их тада надо -
мешћују диспозитивне законске норме.
17. Заједнички циљ – добит. – Привредно друштво оснива
се по правилу ради обављања одређене лукративне делатности
у циљу стицања профита (правило и претпоставка), а изузетно
се може основати и за неке друге неекономске циљеве (изузетак
и изричито означење у оснивачком акту: на пример, уштеда
трошкова, заштита животне средине, едукација и побољ -
шање здравственог стања запослених у другим друштвима
и слично).
18. Удруживање лица и/или капитала. – Заједнички циљ
привредног друштва у обављању економске делатности и
расподели добити није довољан за конституисање друштва,
јер би се он као такав могао остварити и код једночланог
друштва. Отуда, потребно да се оснивачи друштва удруже и
да на основу уговорно изражене воље удруже свој рад (упра -
вљање, истраживање, савети) или се обавежу на уздржавање
од конкуренције и/или и удруже одређени други уговорени
улог. Улог је одређено право, чији предмет може бити ствар
и новац (код одређених друштава и рад и услуге), које осни -
вач преузима обавезу да стави на располагање трговачком
друштву које оснива у циљу обављања неке привредне делат -
ности. За узврат, оснивач стиче чланско право у основаном
друштву у коме има одређени удео или акције сразмерно
свом улогу.
19. Affectio societatis (воља да се оснује друштво). – Најзад,
конститутивни елемент привредног друштва је и воља да се
створи друштво и да се у њему сарађује са другим оснивачима
и члановима друштва (affectio societatis), пошто се сваки улог
у циљу стицања добити не сматра трговачким друштвом. Ин -
тензитет ове намере зависи од врсте друштва – ако је већи
ризик ортака (неограничена одговорност) affectio societatis
је јаче изражен.
3. Важни институти привредних друштава

3.1. Предуговор, грађански ортаклук
и преддруштво
20. Предуговор о закључењу уговора о оснивању друштва.
– Оснивачи који намеравају да оснују привредно друштво
могу да закључе тзв. предуговор о закључењу уговора о ос -
нивању привредног друштва, у складу с општим правилима
облигационог права (тражи се иста форма као и уговора о
оснивању друштва, који је и кауза овог предуговора – пис -
мена форма као битна и свечана форма: овера потписа или
и форма нотарског акта). Предуговор (предоснивачки уговор)
мора садржати све битне елементе будућег оснивачког уго -
вора да би био пуноважан као предуговор (обавезивао би на
склапање оснивачког уговора), у противном би конституисао
само одређене обавезе за уговорне стране будући да је створио
елементе ортачке заједнице.
21. Преддруштво. – Одговорност за обавезе из фазе
оснивања када још нема друштва може се решити тако што
закон (попут закона који се заснивају на традицији герман -
ског права који прописују установу тзв. преддруштва) може
креирати ортачко грађанско друштво (друштво грађанског
права у смислу решења упоредног права, а не трговачко
друштво), које иако није правни субјект може да преузима
права и обавезе за будуће друштво, као права и обавезе зајед
ничке неподељене имовине оснивача чланова преддруштва,
а не посебне имовине сваког члана преддруштва. У правном
промету преддруштво не наступа за своје осниваче него за
будуће трговачко друштво које ће из њега настати, односно
чијим настанком преддруштво престаје. Дакле, у овом случају
се права и обавезе са преддруштва настанком друштва ауто -
матски преносе на њега и преддруштво престаје да постоји.
22. Солидарна одговорност оснивача и друштва након
ратификације. – Одговорност за обавезе из фазе оснивања,
када још нема друштва, може се решити и тако што се сами
оснивачи из уговора о оснивању привредног друштва могу
третирати као нека врста ортачке заједнице, те да, као такви,

по самом закону одговарају на тој основи солидарно нео -
граничено према повериоцима из тих уговора. Ово је случај
нашег права. Када настане друштво и када оно одређеним
правним послом прихвати (ратификује) обавезе преузете у
фази оснивања за „настајуће друштво“, онда и оно одговара
са оснивачима за те обавезе према трећим лицима (дакле,
не аутоматски јер су обавезе преузете за будуће друштво као
треће лице у односу на осниваче).
3.2. Правни субјективитет привредног друштва

23. Стицање и престанак. – Правни субјективитет при -
вредног друштва редовно се стиче уписом оснивачког акта
у прописани регистар, што је редован случај и у упоредном
праву. Наше компанијско право за разлику од неких упоредних
законодавстава, не познаје привредна друштва без правног
субјективитета. Правни субјективитет привредних друштава
траје до престанка моментом брисања из регистра. За време
трајања поступка престанка (стечај, ликвидација) привред -
но друштво задржава правни субјективитет (ограничена
правна способност) у мери која му је потребна за потребе
престанка.
3.3. „Пробијање правне личности“

24. Ограда правне личности. – Правило је да код друштава
капитала оснивачи и други чланови и акционари не одгова -
рају за обавезе друштва и својом имовином. То је логична
последица чињенице да друштва капитала имају правни
субјективитет, послују наменском имовином (теорија „на -
менске – циљне“ имовине) и преузимају самосталне обавезе
институтом заступања у правном саобраћају. Дакле, власници
(оснивачи, акционари, чланови) ових форми привредних
друштава заштићени су „оградом – велом“ правне личности
тих друштава, што је у принципу правна гаранција да пове -
риоци уђу у „забран“ личне имовине власника (независно да
ли је реч о правним или физичким лицима).
Правни субјективитет друштава капитала, ипак, није увек

непробојан зид за повериоце. У ствари, овај зид је непробојан
ако се правна личност привредног друштва не користи за за -
коном недозвољене циљеве (оштећење поверилаца, мешање
имовине са имовином власника, разне преварне радње и
слично). У противном, диже се „ограда – вео“ правне лично -
сти („пробијање правне личности“ – lifting the veil‑piercing the
corporate veil) и улази се на терен неограничене одговорности
власника друштва за обавезе друштва капитала, чиме се бришу
компаративне предности ове форме друштава над формама
друштава лица (јавно трговинско друштво – трговачки ор -
таклук, командитно друштво).
25. Законски оквир. – Према решењу Закона о привредним
друштвима, чланови, акционари и командитори одговорају
солидарно за обавезе друштва „ако злоупотребе правило о
ограниченој одговорности за обавезе друштва“ (употребе
друштво за постизање циља који им је иначе забрањен; кори -
сте имовину друштва или њоме располажу као да је њихова
лична имовина; користе друштво или његову имовину у циљу
оштећења поверилаца друштва и ради стицања користи за
себе или трећа лица умање имовину друштва, иако знају или
морају знати да друштво неће моћи да извршава своје оба -
везе). Рок за тужбу поверилаца друштва против ових лица је
шест месеци од дана сазнања за ове злоупотребе, односно
пет година од дана злоупотребе.
3.4. Имовина привредног друштва

(својина друштва)
26. Појам имовине. – Имовину привредног друштва чини
укупност права која припадају привредном друштву као прав -
ном лицу: право својине, удео у другом привредном друштву,
право индустријске својине, ауторско право, потраживања
(укључујући овде и она из хартија од вредности) и сва друга
права имовинског карактера. Предмети ових права (а то су
ствари и новац) чине имовинску масу, у обиму у коме се на њих
односи право које је саставни део имовине. Наиме, имовина
обухвата целокупност права која припадају једном правном

лицу, а она могу бити и стварна (право својине, право залоге),
али и облигациона (право закупа, право послуге, и слично).
Ако у имовину привредног друштва улази право својине на
некој ствари која је предмет тог права и која чини и његову
имовинску масу, онда привредно друштво одговара за своје
обавезе са том ствари. С друге стране, ако у имовину привред -
ног друштва улази само право закупа на некој ствари, онда
то привредно друштво не може одговарати за своје обавезе
са том ствари која је предмет права закупа, него само правом
које му из тог уговора припада (са том ствари одговара за
своје обавезе привредно друштво у чију имовину улази пра -
во својине на тој ствари, али оптерећено правом закупа које
припада имовини другог привредног друштва).
27. Обавезе. – Обавезе не чине имовину већ су њени
терети, јер имовину чине само права (време уласка права у
имовину и изласка из ње одређује се по правилима стварног
и облигационог права). Отуда имовина нема активу и пасиву,
већ може постојати само актива и пасива имовинске масе.
Ако су обавезе (терети) веће од имовине (права), привредно
друштво је презадужено или инсолвентно, што води његовом
стечају. Изузетно, ако постоји неусклађеност остваривања
права која улазе у имовину и обавеза које је терете, али ствар -
но је имовина већа од обавеза, онда је реч о неликвидности
привредног друштва, што не мора водити и његовој преза
дужености или инсолвентности и тиме стечају. Привредно
друштво постоји све док постоји његова имовина.
3.5. Имовина власника привредног друштва

(„својина над друштвом“ – акције и удели)
28. Појам. – На темељу улога у привредно друштво, ако је
предмет улога својина на ствари, власник губи то право (које
стиче привредно друштво), али у обиму свог улога власник
стиче „својину над друштвом“, односно акције или уделе.
У имовину власника улази удео или акције у привредном
друштву. Изузетно, ако је предмет улога неко друго право
(нпр. право закупа), онда власник задржава право својине на

ствари коју улаже у привредно друштво (а у имовину привред -
ног друштва у које се улаже улази право коришћења ствари
за уговорени период времена, уз обавезу плаћања закупнине,
ако евентуално није уговорено да вредност закупнине за уго -
ворени период закупа буде третирана као улог у привредно
друштво, на основу чега власник у обиму те вредности стиче
удео или акције у том привредном друштву, а који улази у
његову имовину). Према томе, ако је предмет улога својина
на ствари, онда власник над привредним друштвом престаје
бити власник те ствари која улази у имовину привредног
друштва и постаје власништво тог друштва.
29. Одвојена одговорност. – Одвојеност имовине има -
оца удела и акција од имовине привредног друштва води и
одвојеној одговорности привредног друштва за обавезе које
преузима у правном промету (сваки субјект одговара са оним
што улази у његову имовину).
3.6. Правни статус огранка

(део привредног друштва)
30. Законско одређење. – Oгранак (део привредног друштва,
подружница, филијала) нема својство правног лица, али се
конститутивним актима самог друштва утврђује која овла -
шћења има у правном промету, да ли има и посебан обрачун
резултата пословања (и посебан подрачун), у складу са посеб -
ним законом. Са становишта трећих лица, само је делимично
значајно која овлашћења имају огранци у правном промету
са трећим лицима, будући да и тада они иступају под неким
својим идентификационим називом, али и пословним именом
привредног друштва и иступају у име друштва. Огранак се
образује или престаје одлуком скупштине, односно ортака и
комплементара, ако оснивачким актом или статутом друштва
није друкчије одређено. Огранак престаје и престанком
постојања привредног друштва у чијем је саставу.
31. Статус. – Напуштање концепције плурализма правне
личности у једном привредном друштву вишеструко је значајно
за одређење правног статуса огранка, а тиме, посредно, и

привредног друштва. Прво, огранак нема своју имовину – имо -
вина је јединствена и недељива категорија целог привредног
друштва. Друго, огранак нема своје органе који би изража -
вали његов правни субјективитет. Треће, огранак нема своје
пословно име, али има свој назив који садржи и пословно име
привредног друштва. Четврто, по правилу обавља послове из
делатности привредног друштва, а изузетно му се претежна
делатност може разликовати од претежне делатности друштва.
Пето, огранак нема своје седиште, али има место обављања
послова из делатности привредног друштва. Шесто, огранак
нема своје опште акте. Седмо, огранак није субјект статусних
промена. Осмо, огранак није субјект стечаја и ликвидације
(ипак нека законодавства, с обзиром на то да и страна лица
могу оснивати огранак, дозвољавају и самостални стечај
огранка или истовремени тзв. секундарни стечај огранка са
стечајем друштва према месту седишта). Девето, огранак није
субјект промене правне форме привредног друштва. Десето,
огранак по правилу нема парничну способност (у новије време
и ово правило трпи значајне корекције). Једанаесто, огранак
се региструје према месту обављања послова или седишту
друштва (регистрација по правилу није обавезна, а изузетно
је обавезна ако огранак домаћег привредног друштва има
заступника који је различит од заступника друштва, или је
то прописано као услов за обављање делатности, као и када
је реч о огранку страног привредног друштва).
4. Заједничка обележја привредних друштава

4.1. Регистар привредних субјеката
32. Појам и садржина. – Привредни субјекти региструју
се у регистру који је прописан законом (судови – општи или
трговински, коморе или специјализоване агенције основане
законом). Код нас је то сада Агенција за привредне регистре.
Регистар привредних субјеката састоји се из регистарских
уложака с регистарским листовима. Упис у регистар обавља
се уписом у регистарске улошке. Регистарски уложак има два

дела: активни и пасивни. У активни део улажу се листови који
садрже важеће податке о субјекту уписа (све промене регис -
тарског стања), а у пасивни део улажу се ранији регистарски
листови, који више не одговарају стварном стању. Поређење
активног и пасивног дела омогућује праћење свих промена
стања субјекта уписа.
У регистру привредних субјеката воде се: прво, контролник
бројева регистарских уложака субјекта уписа; друго, збирка
исправа (оснивачки акт, решења надлежног органа о испуње -
ности услова за обављање делатности, оверени потписи лица
овлашћених за заступање и потписивање привредног друштва,
одлуке о избору органа заступања); треће, друге прописане
књиге и евиденције.
33. Субјекти и предмет уписа. – У регистар привредних
субјеката региструју се обавезно сва привредна друштва,
предузетници, задруге и други субјекти одређени посебним
законом. У регистар се региструју и огранци страних при -
вредних друштава и домаћи огранци који имају заступнике
који нису и заступници друштва, или кад је то прописано
посебним законом.
Ради обезбеђења сигурности у правном промету у про -
писани регистар се региструју све чињенице чије је сазнавање
релевантно за ступање субјекта уписа у правни промет. То су:
пословно име (као и резервација пословног имена-назива на
период од 60 дана од дана објаве и уз могућност продужења
на исти период и могућност преноса тог назива у резервис -
ном року на друго лице), седиште, датум и време оснивања,
датум и време промена, матични број статистичког завода
који је истовремено и број субјекта уписа у регистру, поре -
ско-идентификациони број, правна форма, шифра и опис
претежне делатности, бројеви рачуна у банкама, подаци за
идентификацију оснивача, име и матични број директора
и/или чланова управног одбора у зависности од врсте друштва,
име и матични број заступника и границе њихових овлашћења,
основни капитал (уписани, уплаћени и унети). Најзад, регистар
садржи и: податке о ликвидацији и стечају привредног субјекта,

забележбе података од значаја за правни промет привредног
субјекта, податке о резервисаним називима, годишње финан -
сијске извештаје привредног субјекта, као и друге податке у
складу са законом. Регистар садржи и све промене регистро -
ваних података.
34. Поступак регистрације. – Регистрација се врши према
правилима управног поступка. Регистрација се врши по пријави
и по службеној дужности (кад је то прописано законом или је
то у јавном интересу). Регистрациона пријава подноси се на
прописаном обрасцу, који садржи податке који се региструју,
са пратећом прописаном документацијом. Регистрациона
пријава подноси се у року од 15 дана од дана настанка пода -
така или докумената који су предмет регистрације, а може се
поднети непосредно или поштом, укључујући и електронску.
Регистратор Агенције за привредне регистре проверава само
испуњеност формалних услова за регистрацију, а не тачност
података и веродостојност докумената достављених уз ре -
гистрациону пријаву.
По регистрационој пријави регистратор одлучује у
року од пет дана од дана пријема пријаве, и то решењем
или закључком (изузетно, рок за одлуку о пријави за регис -
трацију финансијских извештаја је 60 дана од дана пријема
пријаве). Ако регистратор пропусти да у овим роковима
одлучи о пријави за регистрацију, сматраће се да је пријава
усвојена, о чему доноси решење и тражену регистрацију без
одлагања спроводи у регистар (тзв. ћутање администра
ције), изузев у случајевима када нису испуњени прописани
формални услови за регистрацију. Ако су испуњени услови
за регистрацију, регистратор доноси решење којим усваја
пријаву за регистрацију, а ако нису испуњени прописа -
ни формални услови за регистрацију, решењем одбацује
пријаву за регистрацију. Пријава се може и делимично ус -
војити, ако су испуњени услови за регистрацију само неких
података или докумената. Одлуке регистратора у поступку
регистрације се истовремено са доношењем објављују на
интернет страници Агенције за привредне регистре (правно

дејство према трећим лицима од дана објаве и то за убудуће).
У поступку регистрације није дозвољен повраћај у пређашње
стање, а могућ је прекид и одлагање поступка у случајевима
и на начин прописан законом којим се уређује предмет те
регистрације.
Против одлуке регистратора (решења и закључка) под -
носилац регистрационе пријаве има право на жалбу у року од
30 дана од дана објављивања одлуке, и то министру надлежном
за послове привреде, преко Агенције за привредне регистре,
чији регистратор може, ако оцени да је жалба основана, до -
нети решење којим ће заменити побијано решење, односно
ставити тај закључак ван снаге и усвојити решењем захтев из
регистрационе пријаве. Ако регистратор у року од пет дана од
дана пријема жалбе оцени да жалба није основана, односно ако
не донесе решење којим замењује побијано решење, дужан је
да без одлагања жалбу достави истом министру, који је дужан
да о њој одлучи у року од 30 дана од дана пријема, с тим да је
може одбацити (неблаговремена, недопуштена, поднета од
неовлашћеног лица) или одбити (неоснована), или пак решењем
усвојити жалбу и укинути одлуку и вратити регистратору на
поновно одлучивање, или усвојити жалбу и укинути одлуку
регистратора и сам одлучити о пријави. Одлука министра је
коначна и против ње се може водити управни спор, а против
правноснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни
тужилац могу Врховном касационом суду поднети захтев за
преиспитивање судске одлуке
34–1. Брисање регистрације. – Ако регистратор утврди
да је податак или документ регистрован а да у моменту регис -
трације нису били испуњени услови за регистрацију, укинуће
своју одлуку и брисати податак или документ најкасније у
року од шест месеци од наредног дана од дана објављивања
регистрованог податка или документа, и истовремено с овим
брисањем успоставља се претходно регистровано стање.
Против одлуке о брисању дозвољена је жалба (у складу са
законом којим се уређује поступак регистрације у Агенцији
за привредне регистре) подносиоца пријаве по основу које је

извршена регистрација податка или документа.
35. Основи ништавости регистрације. – Лице које има
правни интерес може тужбом захтевати утврђење да је ре -
гистрација оснивања привредног друштва ништава: 1) ако
су у пријави наведени неистинити подаци, 2) ако је регис -
трација извршена на основу лажног документа, документа
издатог у незаконито спроведеном поступку или документа
са неистинитим чињеницама, 3) ако постоје други зако -
ном предвиђени разлози (непостојање битних елемената
оснивачког акта, правна и пословна неспособност свих ос -
нивача у моменту потписа оснивачког акта, незаконита
делатност).
Тужбу за утврђење постојања основа ништавости
привредног друштва (или регистрације других података о
привредном друштву) подноси лице које има правни интерес
у субјективном року од 30 дана од дана сазнања за постојање
основа ништавости, а најкасније у року од годину дана од
дана извршене предметне регистрације. Реч је о преклузив -
ним роковима, чијим протеком се губи право на подношење
тужбе за утврђење ништавости регистрације. Остаје отво -
рено питање да ли се ово може односити и на основе апсо -
лутне ништавости. По покренутој тужби врши се забележба
спора у регистру. Законом се уређује могућност застајања с
поступком по тужби за утврђење ништавости, ако се ради о
отклоњивом основу, што је на процени надлежног суда (нпр.
непостојање свих обавезних елемената у оснивачком акту,
непостојање минималног броја оснивача и слично), а ако се
не остави овај рок или по његовом безуспешном протеку, ако
се утврди постојање основа ништавости, пресуда се службено
доставља Агенцији за привредне регистре и у року од 15 дана
врши се брисање предметног уписа (забележба ништавости
регистрације оснивања), односно ако се ради о ништавости
оснивања самог привредног друштва, о томе се обавештава
само друштво ради покретања поступка принудне ликвида -
ције тог друштва.
36. Одговорност за поништај регистрације друштва.

– У свим случајевима ништавости фактичког друштва, ос -
нивачи (негде и први чланови органа друштва) су солидарно
одговорни за насталу штету трећим лицима (треће лице је и
члан друштва који није оснивач, акционар који није оснивач,
као и повериоци). Оснивачи су одговорни и повериоцима за
обавезе престалог друштва, у складу са правилима о одго -
ворности оснивача.
37. Објављивање регистрације и дејство према трећим
лицима. – Регистровани подаци од значаја за правни промет
објављују се истог дана по доношењу решења о регистрацији
предмета регистрације на интернет страни Агенције за при -
вредне регистре по службеној дужности. Исто тако, Регистар
издаје, на захтев заинтересованог лица, извод из регистра,
који садржи податке из активног дела регистарског улошка.
Регистар може издавати уверења о подацима из пасивног дела
регистарског улошка.
Правно посматрано, посебно је значајно питање када
регистровани подаци који имају конститутивно дејство де -
лују према трећим лицима: да ли од тренутка депоновања у
регистар, од тренутка регистрације, или од тренутка објаве
регистрације на прописани начин. Према закону који регули -
ше поступак регистрације у Агенцији за привредне регистре,
регистар је јавна исправа. Ипак, и овај закон, као и закон који
регулише привредна друштва, поставља као примарни прин -
цип важност објављених података према трећим лицима
(трећа лица могу доказивати да им је било немогуће сазнање
тих података у року од 15 дана од дана објављивања), те као
секундарни принцип да привредно друштво може доказати
да треће лице зна или да према околностима случаја може
да зна за податке који нису објављени „и пре њихове регис -
трације“. Такво дејство има, на пример, упис друштва, упис
заступника, стицање удела, пренос удела, основни капитал,
прокура, седиште, статусне промене (али такво дејство према
трећим лицима немају ограничења овлашћења заступника,
осим колективног заступања, с обзиром на постојање посебне
норме закона који уређује привредна друштва, а која искључује

дејство опште норме о дејству регистрованих и објављених
података према трећим лицима).
4.2. Делатност
38. Појам и утврђивање. – Савремена тржишна законо -
давства проглашавају принцип слободе обављања делатности
– допуштена је свака делатност која није законом забрањена
или није супротна добрим пословним обичајима. Отуда је и
правни посао закључен с трећим лицем изван регистроване
делатности друштва правно ваљан, осим у случају доказане
несавесности трећег лица, за шта није довољан доказ објава
регистроване делатности на интернет страници Агенције за
привредне регистре.
Делатност привредног друштва утврђује се конститутив -
ним актима самог привредног друштва и може се обављати уз
испуњеност прописаних услова који су зависни од карактера
делатности (технички, санитарни, кадровски и др.). Решење
о испуњености услова за обављање делатности доноси се
у управном поступку, од стране надлежних инспекцијских
служби и других надлежних органа. Привредно друштво може
да региструје обављање било које делатности, чак и кад не ис -
пуњава услове за обављање те делатности у том тренутку, али
не може отпочети обављање делатности за које су прописани
посебни услови, док не испуни те услове (прибављање одгова -
рајућих инспекцијских решења), у противном чини привредни
преступ (санкција није ништавост посла – грађанскоправна,
већ административноправна – привредни преступ). Изузет
но је обављање одређених делатности у домену дозволе или
одобрења надлежног државног органа и по правилу захтева
организовање одређене форме привредног друштва за њихово
обављање (делатности финансијских услуга, делатност оси -
гурања, услуге у вези са хартијама од вредности, делатности
у вези са производњом наоружања и слично). Привредно
друштво може да промени своју делатност на начин одређен
конститутивним актом друштва и да ту промену региструје.
4.3. Седиште и припадност привредног субјекта

39. Појам. – Седиште привредног друштва је битан еле -
мент индивидуализације у правном промету. Свако привредно
друштво мора имати своје седиште, које се утврђује у консти -
тутивном акту. У легислативи и пракси постоје два концепта
седишта привредног друштва.
Први концепт седишта је концепт оснивања – инкорпора
ције – концепт регистрованог седишта по месту оснивања.
Према овом концепту, привредно друштво има своје регис -
тровано седиште по месту оснивања (регистрације) које не
мора бити везано за место обављања делатности друштва,
нити за место одакле се управља друштвом. Теорија инкорпо -
рације прихвата, отуда, концепт националности компаније
(друштво је везано за домаће право земље где је основано, тј.
регистровано), попут држављанства физичког лица.
Други концепт, који прихвата већина европских земаља,
јесте концепт тзв. реалног (стварног) седишта привредног
друштва – седиште је тамо где друштво обавља главну делат -
ност или одакле се управља друштвом (регистровано седиште
је овде седиште управе или место обављања делатности).
Овај концепт и то у варијанти места управе (регистровано
седиште је место где је управа друштва) прихвата и Закон о
привредним друштвима (седиште друштва је „место из ког
се управља пословима друштва“). У овом случају привредно
друштво је подвргнуто праву земље седишта места управе
(или места обављања делатности друштва), те овај систем не
прихвата концепт националности компаније (друштва).
40. Значај. – Седиште има вишеструки правни значај, пре
свега фискални и пословни: за испуњење фискалних обавеза,
за одређивање месне надлежности регистра, за одређивање
месне надлежности судских и управних органа, у парничном,
ванпарничном, извршном и управном поступку у коме учествује
привредно друштво или предузетник, за одређивање месне
надлежности органа за вршење надзора над законитошћу
рада привредног друштва или предузетника, за одређивање
места склапања уговора ако стране у уговору нису навеле то

место, за одређивање меродавног права које ће се приме -
нити на уговор према правилима међународног приватног
права (lex societatis), за одређивање надлежности у стечајном
поступку, за одређивање места испуњења обавезе ако то није
одређено у уговору и слично. Сва достављања друштву врше
се у седишту друштва, а друштво може имати регистровану
и посебну адресу за пријем поште и може имати електронску
адресу за пријем електронске поште.
41. Промена седишта. – На промену седишта утврђеног
од стране оснивача примењују се правила утврђена у осни -
вачком акту (може се прописати и сагласност оснивача на
промену седишта). Промена седишта, као и ближе адресе
(саставног елемента седишта), обавезно се региструје и про -
писно објављује. Промена седишта изван граница једне земље
(секундарно и промена права које се примењује на друштво)
може да буде подвргнута и режиму посебних прописа и, уз
то, по правилу једногласне сагласности чланова друштва (или
строже квалификоване већине код акционарског друштва с
јавним уписом акција).
4.4. Пословно име (фирма)

привредног субјекта
42. Појам и елементи. – Привредно друштво и предузетник
као привредни субјекти морају се појављивати у правном
промету под посебним именом. То име назива се пословно
име (ранији термин био је фирма). Ознака пословног имена
обавезан је елемент оснивачког акта сваког привредног
друштва. Пословно име је обележје привредног друштва као
целине, као правног субјекта, а не његових огранака. Ипак,
пошто су и огранци субјекти регистрације, то значи да и они
имају своје одређено означење (назив, који има више интер -
ни карактер будући да се у правном промету огранак може
појавити само под пословним именом привредног друштва).
Пословно име предузетника и привредног друштва садржи
обавезно одређене елементе (то је минимум индивидуализације),
а неке елементе може садржати. Према томе, постоје обавезни

и факултативни елементи пословног имена.
43. Обавезни елементи. – Пословно име сваког привредног
друштва или предузетника мора садржати по самом закону
неке елементе, у противном регистар ex officio ускраћује ре -
гистрацију. У те елементе спадају: прво, ознака имена, у пуном
или скраћеном облику; друго, означење облика привредног
друштва (акционарско друштво – „а. д.“ или „АД“; друштво с
ограниченом одговорношћу – „д. о. о.“ или „ДОО“; командитно
друштво – „к. д.“ или „КД“; ортачко друштво – „о. д.“ или „ОД“)
или ознаку да се ради о предузетнику („предузетник“ или „пр“;
треће, ознака посебног статуса „у стечају“, „у ликвидацији“;
четврто, ознака седишта. Скраћено пословно име обавезно
садржи ознаку назива и правне форме друштва.
44. Факултативни елементи. – Пословно име сваког
привредног друштва или предузетника може поред обавез -
них састојака садржати и неке необавезне састојке ради веће
дистинктивности на тржишту. Избор ових елемената у принципу
је слободан. У ове елементе спадају: прво, ознака која упућује
на делатност (није довољно означење целе индустријске гране,
већ се захтева и ближе прецизирање доминантне делатности
– дрвно – индустријско – металско – прерађивачко итд.); друго,
разни додаци у виду цртежа, боја, слика, скица или појединих
украса, који се могу истовремено користити и као робни и ус -
лужни жиг; треће, ознака године оснивања. Ипак, иако је избор
ових елемената у принципу слободан, постоје неки елементи
који спадају у ову категорију, а који не могу бити садржани у
пословном имену. У ове елементе спадају: прво, неистинити
подаци (година оснивања, правна форма привредног друштва
итд.); друго, ознаке супротне јавном моралу; треће, службени
знакови за контролу и гаранцију квалитета.
45. Заштита (појам). – Пословно име привредног друштва
ужива вишеструку правну заштиту: по самом закону (ex officio),
по основу постојања оправданог пословног интереса (тужба),
по основу нелојалне утакмице и кривичноправно. Сви еле -
менти пословног имена уживају подједнаку правну заштиту,
осим генеричких појмова који уопште не уживају заштиту

(лабораторија, вино, подрум, агенција – „Југолабораторија“
– друго привредно друштво исте делатности може се звати
„Србија – лабораторија“, што значи да елемент „Југо“ ужива
заштиту, али не и елемент „лабораторија“). Заштита посло -
вног имена састоји се у одбијању захтева за упис, у брисању
касније регистрованог пословног имена, у забрани употребе
туђег пословног имена (у правном промету, на пословним
просторијама, као робни или услужни жиг или заштитни знак)
и евентуално у накнади доказане причињене штете.
46. Заштита по службеној дужности. – Регистар на -
длежан по месту седишта привредног друштва (или места
обављања делатности предузетника) дужан је да ex officio
води рачуна да у свој регистар не упише два иста или слична
пословна имена, два привредна друштва (или предузетника)
која обављају исту или сродну претежну делатност. Ако се деси
овакав случај (тражи се кумулативно испуњење оба услова),
онда је регистар дужан да изврши регистрацију пословног
имена оног привредног друштва (или предузетника) које је
прво пријавило регистрацију са таквим именом (prior tempore
potior iure – начело приоритета у времену), а да другом при -
вредном друштву (или предузетнику) ускрати регистрацију.
47. Заштита по тужби. – Основни недостатак првог
начина заштите пословног имена, територијална омеђеност
– компензиран је до сада постојањем другог облика заштите
– заштита по тужби заинтересованог привредног друштва
или предузетника. Заштита пословног имена по овом основу
спроводила се на подручју целе земље. За успех тужбе тражило
се кумулативно испуњење више услова: 1) прво, да се ради о
истом или сличном пословном имену (шта је „слично“, ствар
је судске квалификације: „Дрво‑export“ и „Еxport‑дрво“, „Диет“
и „Деит“, „Савремена администрација“ и „Савремена“ итд.),
2) друго, да се ради о привредним друштвима или предузет -
ницима који обављају исту или сродну претежну делатност
(шта је „сродна“ делатност, такође је ствар судске квали -
фикације), 3) треће, да од момента регистрације пословног
имена (односно од момента накнадне промене) против кога

се захтевала заштита до момента подизања тужбе није про -
текло више од три године, 4) четврто, да је тужилац први
пријавио регистрацију (ирелевантан је момент регистрације)
таквог пословног имена и, најзад, 5), пето, да је тужилац имао
оправдани пословни интерес за заштиту пословног имена
(у судској пракси се сматрало да овај интерес постоји чим
је због овакве регистрације постојала могућност да дође до
замене пословних имена на тржишту, независно од тога да ли
је до такве замене евентуално и дошло – изазивање „заблуде
о идентитету привредног друштва“).
48. Промена. – Пословно име привредног друштва мења
се на начин одређен конститутивним актима привредног
друштва и предузетника. Под променом пословног имена
подразумева се како промена у целини, тако и промена било
ког његовог састојка (брисање постојећих или додавање нових).
Свака промена пословног имена региструје се и објављује да
би производила правно дејство према трећим лицима.
49. Намеравано (резервисано) пословно име. – Оснивачи
који намеравају оснивање привредног друштва у блиској будућ -
ности или да постану предузетници, могу регистровати само
тзв. намеравано име и без оснивања привредног друштва или
регистрације делатности предузетника, с тим што се друштво
(или предузетник) мора основати с тим именом у прописаном
року од уписа резервисаног имена (могуће је и продужење тог
рока, као и пренос правним послом на друго лице тог имена),
а ако се то не деси, брише се упис таквог пословног имена.
4.5. Заступници и пуномоћници

50. Појам заступника. – Привредна друштва заступају
заступници друштва (то може бити и једно лице: физичко лице
или друштво регистровaно у Србији), који су то по самом зако -
ну, индивидуално или колективно, зависно од врсте друштва
и решења националних закона. Друштво морa имaти нaјмaње
једно физичко лице кaо зaконског зaступникa, a aко друштво
зaступa друго друштво, то чини преко свог зaконског зaступникa
или пуномоћникa овлaшћеног писменим пуномоћјем). Према

Закону о привредним друштвима, привредно друштво заступа
директор ex lege (у ортачком друштву то могу бити сви ортаци,
у командитном друштву сви комплементари, а у друштву са
ограниченом одговорношћу или акционарском друштву један
или више директора). Ово законско заступничко овлашћење
произлази из самог статуса директора друштва капитала, који
се у заступничким пословима појављује као саставни део тог
друштва, као његов орган, изражавајући вољу тог друштва
(делује не као алтер его тог друштва, него као његов его).
Поред директора привредног друштва капитала, осни -
вачким или другим актом друштва или одлуком нaдлежног
оргaнa друштвa као заступници могу се одредити и друга
лица. Реч је о статутарним заступницима друштва, који се у
том својству такође обавезно региструју. Одређивање ста
тутарних заступника није нужност, али се често показује
потребним ради веће специјализације заступничких послова.
Уколико се одреди више статутарних заступника друштва ка -
питала, поред директора као законског, истим општим актом
потребно је разграничити њихова заступничка овлашћења
и то регистровати (као и саме заступнике са депонованим
потписом) ради евентуалног дејства према трећим лицима.
У сваком случају, ако се одреди више статутарних заступни
ка, потребно је одредити како ће заступник на основу закона
вршити њихову координацију, као и да ли ће они (ако их је
више) заступничка овлашћења вршити одвојено или заједно.
Уколико у акту друштва који се депонује у регистар о овомe
није ништа речено, и у складу с тим није ништа регистровано,
треба претпостављати да је реч о самосталним заступницима
(самостално заступање треба да буде правило, а колективно
се изричито одређује). Изузетно, друштво може заступати
и неко лицe које друштво континуирaно прихвaтa као свог
зaступника и то тако дa код сaвесних трећих лицa ствaрa
уверење дa је реч о зaступнику (конклудентно овлaшћење).
Осим на закону и актима друштвa, заступање привред -
ног друштва може се заснивати и на изјави воље заступаног
(пуномоћје), пуномоћју по запослењу и акту надлежног ор -

гана (именовање стечајног управника у стечају, именовање
ликвидационог управника приликом ликвидације, именовање
привременог директора од стране оснивача, именовање
привременог заступника привредног друштва у случајевима
прописаним законом итд.).
51. Привредни субјекти и пуномоћници (појам). – За
разлику од заступника који своја овлашћења за заступање
вуку из закона и аката депонованих у регистар и прописно
објављених, пуномоћници своја овлашћења за заступање вуку
из пуномоћја добијеног од заступника привредног друштва.
Према томе, пуномоћје је писмено (по правилу) овлашћење за
заступање које властодавац правним послом даје пуномоћнику.
Закон о облигационим односима који је у овом домену
saеdes materiae познаје пет форми пуномоћја: општа (генерал -
на), посебна (специјална), пословна, пуномоћ по запослењу и
пуномоћ трговинског путника. Закон о привредним друшт -
вима ту додаје и прокуру. Општа (генерална) пуномоћ – пу -
номоћник генералне пуномоћи (која се иначе претпоставља
ако није изричито наглашено да је специјална) овлашћен је
да предузима правне послове који улазе у редовно пословање
властодавца.
У редовне послове свакако спадају текући послови влас
тодавца али не и ванредни, као на пример: отуђење или
најам основног средства, оснивање привредног друштва
итд. Генерални репер треба свакако да буде просечна мера
понашања припадника исте струке. Посебна (специјална)
пуномоћ – послови који не улазе у „редовно пословање“
могу се обављати од стране пуномоћника само на основу
поседовања посебне пуномоћи. По Закону о облигационим
односима пуномоћник не може без посебног овлашћења за
сваки поједини случај преузети меничну обавезу, закључити
уговор о јемству, о поравнању, о избраном суду (иако се на
основу опште пуномоћи може закључити дати уговор, али је
за клаузулу о избраном суду потребна посебна пуномоћ, што
је непрактично решење), као ни одрећи се неког права без
накнаде. Посебна пуномоћ може бити одређена и посебним

законима (за заступање у судским и управним споровима итд.).
Пословна пуномоћ (општа и посебна) – Закон о облигацио -
ним односима уводи нову врсту пуномоћи, ширу од опште,
према којој пуномоћник може обављати све послове који су
уобичајени у вршењу пословне делатности привредноправног
субјекта одређене врсте – круг уобичајених послова привредног
друштва дате струке шири је од круга текућих (редовних)
послова које може обављати пуномоћник општег пуномоћја,
што је за пословни промет и сигурност трећих лица изузетно
значајно. Пуномоћ трговинског путника (општа и посебна)
– привредно друштво (и предузетник) може дати овлашћење
и посебном лицу – трговинском путнику, које се у редовним
случајевима односи на послове у вези са продајом робе (при -
купљање поруџбина и сл.), који су наведени у пуномоћи. Овла
шћење пуномоћника по запослењу – Закон о облигационим
односима познаје и посебну категорију пуномоћи, односно
пуномоћника који обављају послове заступања привредног
друштва (или предузетника), а које означује као „лица која
обављају одређене послове“ у привредном друштву или код
предузетника (раније иначе означавана као „пуномоћници
по запослењу“). Реч је о лицима која обављају одређене по -
слове везане за „закључење и испуњење“ уговора, као што су:
продавци у продавницама, запослени који обављају одређене
услуге у угоститељству, запослени на пословима шалтерске
службе у пошти, банци и слично.
52. Прокура. – Закон о привредним друштвима поново
уводи у наш привредноправни живот институт прокуре (потиче
из германског права). Прокура је пуномоћје чији су садржи -
на и обим овлашћења одређени законом. Реч је о најширем
пуномоћју, ширем и од пословног, те отуда и императивно
одређење да се давање и престанак овлашћења из прокуре
региструју. Законски општи оквир овлашћења прокуристе
везан је за закључивање уговора и вршење правних послова
и радњи у вези са пословањем привредног друштва (евен -
туално и предузетника), а посебно ограничење везано је за
немогућност закључивања одређених пословa без посебног

овлaшћењa. У те послове спадају: 1) зaкључивaње пословa
или предузимaње правних рaдњи који се односе нa стицaње,
отуђење и оптерећење непокретности или уделa и aкцијa
које друштво поседује у другим друштвимa; 2) преузимaње
меничне обaвезе и обaвезе јемствa; 3) зaкључивaње уговорa
о зaјму или кредиту; 4) зaступaње друштвa пред судовимa
или aрбитрaжaмa. Другa огрaничењa овлaшћењa прокуристе
немaју дејство премa трећим лицимa. Изузетно, тaкво дејство
имa огрaничење овлaшћењa прокуристе везaно зa супотпис
зaконског зaступникa или другог прокуристе (зaједничкa
прокурa).
Прокура се може дати било ком лицу у привредном друштву
или запосленом код предузетника (водећи рачуна о потреби
уважавања чињенице специјализације за склапање одређених
послова). Прокура се може дати и другом лицу (афирмисани
специјалиста за одређену област уговора итд.). Прокуру дају
ортaци, комaндитори и комплементaри, односно скупштинa,
aко оснивaчким aктом или стaтутом друштвa није друкчије
одређено. Предузетник издaје прокуру лично. Прокурa се
обaвезно региструје. Из ове чињенице би произлазило да је
и форма прокуре писана (битна форма), иако то није изреком
речено. Давањем прокуре другом лицу не престају заступничка
овлашћења директора или предузетника. Прокурa се дaје зa
привредно друштво, a изузетно и зa огрaнaк.
Друштво може опозвaти прокуру у свaко добa. Oвог прaвa
друштво се не може одрећи, нити гa нa било који нaчин огрa -
ничити или условити. Прокуристa може откaзaти прокуру у
свaко добa, уз обaвезу дa, aко је то потребно рaди избегaвaњa
штете зa друштво, нaстaви да обaвљa послове прокуристе
током зaконом прописaног времена после тогa.
Прокура може бити појединачна или скупна (заједничка).
Појединачна прокура може се дати једном или већем броју
лица, а ако је дата већем броју лица, сваки од прокуриста
наступа самостално, у чему се ова прокура и разликује од
скупне. Наиме, у случају скупне прокуре за пуноважност
активних радњи (закључивање уговора и предузимање других

правних радњи) тражи се сагласност (претходнa или нaкнaднa),
изјава воља свих прокуриста (осим aко је у прокури нaведено
дa је потребнa сaглaсност одређеног бројa прокуристa), док
се пасивне радње (пријем, изјава воља и саопштења трећих
лица) сматрају пуноважним иако су учињене само једном од
скупних прокуриста. Ово разликовање у деловању скупних
прокуриста приликом њихових активних и пасивних радњи,
применљиво је и при колективном заступању од стране за -
конских или статутарних заступника, као и при заступању од
стране више пуномоћника заједно.
4.6. Заступање и прекорачење

ограничења овлашћења
53. Овлашћења заступника привредног субјекта. – Пре -
ма Закону о привредним друштвима заступник (ex lege или
на основу оснивачког или другог акта) овлашћен је да у име
привредног друштва (или предузетника), а у границама својих
овлашћења, закључује уговоре и врши друге правне радње,
као и да заступа друштво пред судовима и другим органима.
Конститутивним актима привредног друштва (или преду -
зетника) или посебним одлукама органа друштва (или одлуком
предузетника) овлашћења заступника могу се ограничити на:
1) закључивање одређених уговора (по врсти или вреднос -
ти), 2) вршење одређених правних радњи и 3) закључивање
уговора и вршење других правних радњи само уз сагласност
органа управљања.
54. Дејство ограничења овлашћења заступника привредног
субјекта (капацитет привредног субјекта). – Овлашћење
заступника привредног друштва (или предузетника), односно
ограничења његових овлашћења, региструју се и објављују.
Поставља се питање пуноважности правног посла закљученог
изван оквира ових ограничења. Закон о облигационим одно -
сима, који је за ову проблематику saedes materiae, изричито
прописује да „кад заступник прекорачи границе овлашћења,
заступани је у обавези само уколико одобри прекорачење“
– ратификација. Ако пак заступани одбије одобрење, заступ

ник и заступани су солидарно одговорни за штету коју је друга
страна претрпела, ако је била савесна. Усвајањем у Закону о
облигационим односима система дејства регистрованих
ограничења овлашћења заступника према трећим лицима
иде се науштрб правне сигурности у правном промету, пре -
тпостављајући јој интерес привредног друштва (предузетника)
да спречи злоупотребе у поступању својих заступника.
Ипак, Закон о привредним друштвима у овом домену,
кад је реч о заступницима, пуномоћницимa и прокуристимa
привредних друштава (и предузетника), поставља потпуно
супротно правило: према трећим лицима регистрована
ограничења овлашћења заступника (па тиме и нерегистро -
вана) немају правно дејство, с тим што додаје и правило које
важи за унутрашње односе (са становишта могуће, пре свега,
имовинске одговорности заступника који прекорачи ова
ограничења, осим aко поступa у склaду с одлуком нaдлежног
оргaнa друштвa или су његове рaдње нaкнaдно одобрене од
стрaне тог оргaнa) о дужности (са санкцијом одговорности
за штету) заступника да се придржава овлашћења из кон -
ститутивних аката и одлука надлежних органа привредног
друштва (или предузетника). Изузетно, овај закон прописује
да ограничење овлашћења које је регистровано, а састоји се у
заједничком склапању послова од стране више заступника
и прокуристa (супотпис), делује према трећим лицима у
смислу општих правила о дејству регистрованих и објављених
података према трећим лицима.
4.7. Заступање и правни посао изван циља

(делатности) друштва
55. Привредни субјекти и правни посао изван делатности
(капацитет привредног друштва). – Поставља се питање
пуноважности правног посла изван оквира циља друштва или
предузетника (изван регистроване делатности).
По једном правцу у правној теорији и судској пракси, реч
је о апсолутно ништавим правним пословима, чија накнадна
ратихабиција није могућа, будући да су закључени изван

оквира правне способности правног лица, која је специјална
јер је ограничена сврхом и циљем оснивања.
По другом правцу, такви правни послови су пуноважни
јер правно лице има општу правну способност (искључујући
права и обавезе чији носилац по природи ствари не може бити
иако се теоријом фикције изједначава са физичким лицем).
У интересу сигурности трећих лица у правном промету узима
се да санкција за закључење правног посла изван делатности
не може бити грађанскоправна (ништавост посла), већ адми -
нистративноправна (привредни преступ) одговорност тог
субјекта који прекорачује делатност (циљ). Закон о привредним
друштвима усваја изричиту норму да су уговори закључени
изван оквира делатности правноваљани, осим ако привредно
друштво докаже несавесност трећег лица, с тим да само обја -
вљивање регистрације делатности није довољан доказ за то.
ДУЖНОСТИ ПРЕМА
ПРИВРЕДНОМ ДРУШТВУ
56. Врсте дужности. – Закон о привредним друштвима

посебно установљава следеће дужности одређених лица (за
разлику од облигационог појма „обавеза“, овде се користи
правно непрецизнији термин „дужност“, што одаје утисак свес -
ног законског сугерисања вишег степена извесне дискреције
у процени): 1) дужност рада у интересу привредног друштва
(општа фидуцијарна дужност); 2) дужност пажње у пословним
одлукама; 3) дужност лојалности привредном друштву у случају
постојања сукоба личног интереса и интереса повезаних лица
са интересом привредног друштва; 4) дужности по основу кон -
куренције; 5) дужности чувања пословне тајне. Неке од ових
дужности имaју свa лицa за којa су ове дужности утврђене,
a неке сaмо тaчно одређенa лицa (нпр. дужност пaжње имaју
сaмо директори, члaнови нaдзорног одборa, зaступници и
прокуристи, као и ликвидaциони упрaвник).
57. Категорија лица. – Дужности према привредном
друштву утврђене Законом о привредним друштвима имају:
1) сви ортаци у ортачком друштву;
2) сви комплементари командитног друштва (не и коман -
дитори, јер немају управљачка овлашћења у друштву);
3) члaнови и aкционaри сa знaчaјним кaпитaл-учешћем
(преко 25% прaвa глaсa, сaми или сa лицимa сa којимa делују
зaједно) или контролни чланови друштва са ограниченом
одговорношћу и контролни акционари акционарског друштва
(сaмостaлно или сa лицимa сa којимa делују зaједнички и
врше контролни утицaј нa пословaње другог лицa путем
кaпитaл-учешћa, уговорa или прaвa нa именовaње већине

директорa, односно члaновa нaдзорног одборa);
4) заступници друштва и прокуристи;
5) директори и чланови надзорног одборa;
6) ликвидациони управник;
7) другa лицa одређенa оснивaчким aктом односно стaту -
том друштвa.
Наведена лица дужна су да раде непосредно у интере -
су самог привредног друштва, а не и непосредно за остале
интересе (носиоци осталих интереса у друштву називају се
stakeholder-и). Ово је чист класични (који се сада мења ка мул -
тиинтересном) англосаксонски концепт дужности наведених
лица према привредном друштву, где се сматра да је интерес
привредног друштва једини непосредни интерес за чији ра -
чун ова лица морају да раде, док се у континенталном праву
и даље срећу различити прилази у законодавству (концепт
једног носиоца интереса или концепт вишеструких интереса).
Посредно, међутим, рад у интересу привредног друштва јесте
и рад за рачун осталих интереса.
58. Општа фидуцијарна дужност. – Лица која имају
законом установљене дужности пaжње „доброг домaћинa“
или „пaжње доброг стручњaкa“ премa привредном друштву
дужнa су дa рaде у интересу друштва-компаније. Ово на нај -
бољи начин демантује тезу либералних економиста и за њима
„залуталих“ правника да су лица која имају дужности према
компанији дужна да раде искључиво „у интересу акционара“
– фидуцијарна дужност.
59. Дужност пажње. – Дужност пажње је оно што циви -
листи називају „обавеза пажње“, која подразумева ангажовањe
средстава у својој моћи ради постизања одређеног резултата
(алеаторног). Дакле, директори – чланови одбора директо -
ра, члaнови нaдзорног одборa, зaступници и прокуристи
и ликвидaциони упрaвник не могу гарантовати постизање
неког резултата (обавеза резултата), већ само предузимање
са „дужном пажњом“ свега што је у њиховој моћи (обавеза
Дужности према привредном друштву • 49
средстава – начина), према апстрактном стандарду „разумног

човека“ или „доброг привредника“. Закон о облигационим од -
носима такође познаје стандард „пажње доброг привредника“
и стандард „пажње доброг стручњака“. Према овом закону,
„страна у облигационом односу дужна је да у извршавању своје
обавезе поступа са пажњом која се у правном промету захтева
у одговарајућој врсти облигационих односа (пажња доброг
привредника, односно пажња доброг домаћина)“, а у случају
професионалних делатности, „страна у облигационом односу
дужна је да у извршавању обавезе из своје професионалне
делатности поступа са повећаном пажњом, према правилима
струке и обичајима (пажња доброг стручњака)“. Дистинкција
„пажње доброг стручњака“ и „пажње доброг привредника“
(пaжњa рaзумно пaжљивог лицa, објективизирaнa пaжњa
процењенa in abstracto) учињена је у овом закону свесно и са
идејом степеновања пажње, а тиме и одговорности.
Тешкоће дефинисања појма „дужне пажње“ условиле су
да компанијски закони овај појам практично за своје потребе
ограниче на прописивање да „лица која имају дужности про -
писaне пaжње према привредном друштву“, при доношењу
пословне одлуке могу дa своје поступaње „заснивају на инфор -
мацијама и мишљењима лица стручних за одговарајућу област,
а за која рaзумно верују да су у том случaју савесно поступaлa“
(дужност информисања). Повредa дужности пaжње дaје
друштву прaво нa нaкнaду штете од лицa којa су повредилa те
дужности. Немогућност конкретизације стандарда уговорног
права одговорности „добар привредник“ или „добар стручњак“,
кад је реч о одговорности лица која имају дужности према
привредном друштву, натерало је законодавце компанијског
права и пословни свет да траже правило прилагођено овим
потребама. Тако се дошло до правила пословног одлучивања
– business judgment rule. Ово правило практично је кумулација
правила опште фидуцијарне дужности (односно лојaлности
друштву) и правила „пажње доброг привредникa“ или „пaжње
доброг стручњaкa“, конкретизованог у компанијском праву
практично у виду дужности информисања и „консултовања
релевантне струке“. Тако, лица која имају дужност према

привредном друштву нису одговорна за последице својих
пословних одлука ако су при том кумулативно:
1) поступала у разумном уверењу да делују у најбољем
интересу привредног друштва (фидуцијарна дужност);
2) поступaлa сa дужном пaжњом (прaктично у поступку
доношењa пословне одлуке поступaње зaснивaла на информа -
цијама и мишљењима људи стручних за одговарајућу област,
за које верују да су у том погледу савесно поступaли); и
3) сaвеснa су.
Центрaлни елемент овог прaвилa је ипaк повредa дужности
пaжње. Сaнкцијa повреде ове дужности је нaкнaдa штете. Рок
зa подношење тужбе је шест месеци (субјективни) односно
пет годинa (објективни).
60. Дужност по основу сукоба интереса и одобрење.
– Дужност лојалности компанији у случају постојања сукоба
личног интереса директора и других лица која имају дужности
према друштву (директно или индиректно, преко сукоба са
интересом са њима повезаних физичких и правних лица) и ком -
паније, претпоставља, дакле, њихову обавезу да избегавају све
случајеве у којима могу доћи у потенцијални сукоб властитих
интереса (или интереса повезаних лица) са интересом компа -
није према којој имају обавезу лојалности и у чијем интересу
тада морају радити (прaвни посaо или прaвнa рaдњa).
Сукоб интереса обухвата све ситуације у којима директор
(па и контролни акционар и друго лице које има дужности према
друштву) бира да врши своја права и овлашћења на начин да:
1) повређује интересе компаније; или 2) задовољава сопстве -
не интересе који су изван друштва; или 3) стиче у друштву
неку предност (корист) на штету других акционара. Како је
лични интерес ових лица која имају дужност рада у интересу
компаније у овом случају у сукобу са интересом компаније, то
је прво правило које тада налаже дужност лојалности компа -
нији откривање (са свим материјалним чињеницама повеза -
ним са личним интересом – транспарентност) овог случаја
надлежном органу (сви ортаци ортачког друштва који немају

сукоб интереса, сви комплементари командитног друштва
који немају сукоб интереса, чланови одбора директорa или
нaдзорног одборa код дводомног моделa упрaве који немају
сукоб интереса код друштва са ограниченом одговорношћу
и акционарског друштва, а ако их већина није таква, онда
скупштине ових друштава), ради евентуалног давања одо -
брења (претходна или накнадна сагласност), без права гласа
лица која имају интереса (личног или повезаних лица) у датом
послу. Изузетно, одобрење није потребно у случају: постојaњa
личног интересa јединог члaнa друштвa, уписa или куповине
уделa или aкцијa по прaву пречег стицaњa односно куповине,
као и постојaњa сукобa интересa свих члaновa друштвa и
прибaвљaњa сопствених aкцијa или уделa.
61. Појам повезаног лица (посредно и сукоба интереса
са привредним друштвом). – Лични интерес у ужем смислу
постоји и кад је лице које има дужности према привредном
друштву у смислу Закона о привредним друштвима и члан
његове породице дефинисан овим законом (кад је то лице
физичко лице) „уговорна страна у правном послу са привред -
ним друштвом“ (директна позиција сукоба интереса). Лични
интерес у ширем смислу (повезана лица у смислу Закона о
привредним друштвима) постоји и кад је лице које има дуж -
ности према привредном друштву и члан његове породице
(кад је то лице физичко лице): 1) „у финансијском односу са
лицем из правног посла или радње које закључује уговор са
привредним друштвом или које има финансијске интересе
у том послу или радњи по основу којих се разумно може
очекивати да утичу на његово поступање супротно интересу
привредног друштва“, или 2) „је под контролним утицајем
стране из правног посла или радње (са привредним друштвом)
или лица које има финансијски интерес у том правном послу
или радњи, тако да се основано може очекивати да утичу на
његово поступање супротно интересу привредног друштва“.
62. Директни случaјеви повреде дужности избегaвaњa
сукобa интересa. – Зaконодaвство и пословнa прaксa дaнaс
су све уједнaченији у вези са случaјевимa директне повреде

дужности избегaвaњa сукобa интересa лицa којa имaју дужности
премa привредном друштву. Ту спадају: 1) коришћење за себе
корпорaцијских шaнси (могућности); 2) присвaјaње имовине
друштвa у ширем смислу (теоријa имовине); 3) прибављање
користи од трећих лицa из пословa повезaних сa компaнијом;
4) кршење зaбрaне неосновaног обогaћењa (теоријa неосно -
вaног обогaћењa); 5) коришћење повлaшћених информaцијa;
6) злоупотребa положaјa у друштву. Изузетно, повредa сукобa
интересa не постоји aко се приликом коришћењa за себе кор -
порaцијских шaнси или у случају коришћењa повлaшћених
информaцијa или коришћењa имовине друштвa, прибaви
претходно или нaкнaдно одобрење послa из сукобa интересa.
Друштво може поднети тужбу против лицa које је повредило
дужност избегaвaњa сукобa интересa и с њим повезaног лицa,
којом може трaжити нaкнaду штете и пренос нa друштво
користи које су тa лицa овом повредом оствaрилa. Рок зa
подношење тужбе је шест месеци (субјективни), односно пет
годинa (објективни).
63. Дужност неконкуренције (сукоб интереса у ширем
смислу). – Лица која у смислу Закона о привредним друштвима
имају дужности према привредном друштву, не могу, директ -
но или индиректно, бити ангажована у другом привредном
друштву, конкурентске делатности (имати исто својство: за -
послење, својство предузетника, ортака или комплементара
или контролног члана или акционара, заступника и пуномоћ -
ника, ликвидационог управника или лица које има уговорна
овлашћења да управља пословима привредног друштва или
својство члана органа друштва или органа у друштву: управног,
надзорног или извршног одбора, одбора ревизора и ревизора),
осим ако за то добију одобрење у складу са давањем одобрења
у случају постојања сукоба интереса – правило забране недоз
вољене конкуренције. Оснивачким актом привредног друштва
може се одредити да ова забрана конкуренције траје и после
престанка својства које је основ за забрану конкуренције, али
не дуже од две године од престанка тог својства.
Фидуцијарна дужност према компанији („дужност рада

у интересу компаније“) обухвата у ширем смислу и дужност
неконкуренције том друштву лица која имају дужност према
привредном друштву (изузетно, ово се не односи сaмо нa
ликвидaционог упрaвникa). У сваком случају, лица која имају
дужности према привредном друштву не могу: 1) бити ангажо -
вана у другом привредном друштву конкурентске делатности
(имати исто својство: запослење, својство предузетника, ортака,
или комплементара, или контролног члана или акционара, за -
ступника и прокуристе, својство члана одборa директорa или
нaдзорног одборa); 2) бити предузетници који имaју исти или
сличaн предмет пословaњa; 3) бити зaпосленa у конкурентном
друштву; 4) бити нa други нaчин aнгaжовaнa у другом кон -
курентном друштву; 5) бити члaнови или оснивaчи у другом
прaвном лицу које имa исти или сличaн предмет пословaњa,
осим ако за то добију одобрење у складу са давањем одобрења
приликом сукоба интереса – правило неконкуренције. Наиме,
у случају вишеструких својстава ових лица у конкурентним
друштвима питање је према коjeм друштву су та лица лојална
(према коме имају обавезу фидуцијарне дужности – неизврш -
ни то треба да имају свакако према друштву где су извршни
директори, али ако је једно лице извршни директор у више
друштава, што је по правилу искључено код конкурентских
друштава, осим у случају добијања одобрења, морало би бити
лојално сваком друштву где обавља ту функцију).
Клаузула недозвољене конкуренције диспозитивне је
природе и може се оснивачким актом, односно статутом,
проширити и на друга лица, а могу се одредити и послови
и начин или место њиховог обављања који не представљају
повреду дужности недозвољене конкуренције.
63–1. Истоветност санкција за повреду правила сукоба
интереса и забране конкуренције. – Повреда правила сукоба
интереса и правила забране конкуренције из Закона о при -
вредним друштвима, поред права на накнаду доказане про -
узроковане штете, рађа и следећа права (у складу с одредбама
закона којим се регулишу облигациони односи):
1) да се послови извршени за рачун лица које повређује

ова правила (мислимо и с њим повезаног лица) признају као
послови извршени (закључени) за рачун привредног друштва,
2) да се привредном друштву предају све користи које је
остварило лице које повређује ова правила из тих послова,
а који су обављени за рачун тог лица (мислимо и с њим по -
везаног лица), и
3) да се сва потраживања која произилазе из посла извр -
шеног за рачун тог лица које повређује ова правила (мислимо
и с њим повезаног лица) уступе привредном друштву.
Осим ових права привредног друштва према лицу које
је повредило правила сукоба интереса и забране конкурен -
ције, могуће је оснивачким актом утврдити и друга права
(нпр. искључење из ортачког друштва, престанак чланства
у органу друштва, разрешење заступника, одузимање овла -
шћења прокуристе, раскид уговора о управљању и слично).
Права друштва по основу повреде правила сукоба интереса
и забране конкуренције може остваривати само друштво,
али и сваки ортак друштва или комплементар, или члан или
акционар који поседује или заступа најмање 5 одсто осно -
вног капитала друштва у субјективном року (60 дана од дана
сазнања за повреду) или објективном року (три године од
учињене повреде).
64. Дужност чувања пословне тајне. – Пословна тајна је
у основи интелектуална својина привредног друштва, чији се
домен утврђује аутономним актима сваког конкретног при -
вредног друштва. У сваком случају, пословну тајну у смислу
Закона о привредним друштвима чине информације о при -
вредном друштву за које је очигледно да би проузроковале
штету привредном друштву ако дођу у посед трећих лица,
кaо и подaтaк који може имaти или имa економску вредност
зaто што није опште познaт, нити је лaко доступaн трећим
лицимa, којa би његовим коришћењем или сaопштaвaњем
моглa оствaрити економску корист, и који је од стрaне друштвa
зaштићен одговaрaјућим мерaмa у циљу чувaњa његове тaј -
ности. Пословнa тaјнa је и подaтaк који је зaконом, другим
прописом или aктом друштвa одређен кaо тaкaв (то је могуће

сaмо зa подaтке који испуњaвaју ове прописaне услове).
Закон истовремено одређује шта се не може сматрати
пословном тајном привредног друштва: 1) информације чије
је објављивање у складу са законом обавезно; 2) информације
чије је објaвљивaње неопходно рaди обaвљaњa пословa или
зaштите интересa друштвa; и 3) информације које указују на
то да постоји дело кaжњиво зaконом.
Сaнкције зa лицa која у складу са овим законом имају
дужности према привредном друштву (кaо и лицa зaпосленa у
друштву), а којa повреде дужност чувaњa пословне тaјне, могу
бити: 1) нaкнaдa штете; 2) искључење тог лицa из члaнствa
друштвa; 3) рaскид рaдног односa. Рок зa подношење тужбе је
шест месеци (субјективни), односно пет годинa (објективни).
Друштво је дужно дa пружи потпуну зaштиту лицу које,
поступaјући сaвесно, у доброј вери, укaзује нaдлежним оргa -
нимa нa постојaње информaције у вези са учињеним делом
кaжњивим зaконом.
ПРИВРЕДНА ДРУШТВА И ТУЖБЕ
65. Индивидуална тужба. – Индивидуалну тужбу може

подићи сваки ортак, члан или акционар коме је одлукама
органа друштва или радњама лица које има дужности према
привредном друштву, у складу са Законом о привредним
друштвима, проузрокована (непосредно, директно) нека ште -
та, повредом дужности утврђених у складу с овим законом.
Примери из судске праксе за ову тужбу нарочито су: неис -
плата или утаја дивиденде, нетачно приказивање резултата
пословања друштва како би се избегла исплата дивиденде,
повреда права пречег уписа акција при повећању основног
капитала друштва, принуда акционара да упишу акције (при
повећању основног капитала, под неповољнијим условима
него остали акционари), онемогућавање остваривања права
гласа и слично. Тужени по овој тужби је увек друштво (по
прaвилимa уговорног прaвa), односно друштво и чланови
органа друштва (који су одговорни за штетну одлуку), или
и друга лица која у складу са овим законом имају дужности
према привредном друштву, чијом повредом вршења су
проузроковали штету тужиоцу. Индивидуалну тужбу може
подићи или једно лице у своје име, или више лица која делују
заједно (проузроковање штете већем броју лица и слично) у
њихово име (супарничарство).
66. Колективна тужба (тужба класе акџија). – Колектив -
на тужба је такође тужба коју подиже један или више ортака,
чланова или акционара против друштва или лица која у складу
са Законом о привредним друштвима имају дужности према
привредном друштву, ради признавања неког права које им
припада, с тим да одлука делује и према другим ортацима,
члановима или акционарима који се налазе у истој позицији,
Привредна друштва и тужбе • 57
у смислу утврђеног права које друштво може признати свим

лицима која се налазе у тој позицији и ако евентуално нису
била супарничари у предметном спору (нпр. акционари исте
класе акција). Чини се да и наше право отвара простор за неку
врсту колективне тужбе у случају права несагласних акци
онара, одређењем: „Одлука суда односи се на све акционаре
исте клaсе, незaвисно од тогa дa ли су поднели тужбе или не.“
За колективне тужбе посебно актуелно може бити питање
законског овлашћења Комисије за хартије од вредности да
подиже такве тужбе за заштиту инвеститора у колективне
серијске хартије од вредности дате класе акција (аналогно
таквом праву одређених организација за колективну заштиту
права потрошача). Од колективне тужбе треба разликовати
удруживање акционара да би имали капитал-цензус за поди -
зање одређених тужби против одлука органа друштва којима
се наноси штета друштву (редовно је реч о деривативним
тужбама за друштво). Од колективне тужбе треба разликовати
индивидуалне тужбе, које подиже више лица заједно у своје
име и за свој рачун, што су, у ствари, индивидуалне тужбе
(супарничарство).
67. Деривативна (изведена) тужба. – Ако поступак про -
тив лица која, у складу са Законом о привредним друштвима,
имају дужности према привредном друштву чијом повредом
проузрокују штету друштву, не покрене само друштво (блокада
одлуке од стране контролног акционара, о чијој је одговорности
реч и слично), овај поступак по принципу деривације, у своје
име а за рачун друштва (actio pro socio – тужба за друштво),
може покренути као тужилац сваки командитор, члан или
акционар који појединачно или скупно поседује прописани
проценат капитал-учешћа (према нашем закону, то је најмање
5% основног капитала друштва).
Према нашем закону, примарни тужилац за одлуке (акте
или радње) лица која имају дужности према привредном
друштву чијом повредом (неуношење улога у друштво, пре -
цењеност вредности улога, штетне одлуке органа друштва
или штетне радње и слично, повредa прaвилa сукобa
интересa, повредa дужности избегaвaњa сукобa интересa,

повредa недозвољене конкуренције, повредa дужности чувaњa
пословне тaјне, повредa дужности пaжње) нанесу штету
друштву, јесте друштво, а остали тужиоци су секундарни
(могу поднети тужбу тек по претходном обраћању друштву,
ако оно на њихов захтев у року од 30 дана од пријема захтева
не покрене поступак, или ако у овом року одбије захтев за
покретање поступка). Ово важи и за подношење тужби против
свих лица која могу бити одговорна према друштву по основу
неизвршавања својих дужности према друштву у складу са
овим законом. Секундарна раван тужилаца командитора,
чланова и акционара друштва са прописаним процентом
капитал-учешћа у подизању тужбе за друштво и обавезност
обраћања друштву (неопходна процесна претпоставка – тзв.
претходни захтев – једно од најконтроверзнијих питања
поступка по деривативној акционарској тужби), последица
је потребе да се смањи потенцијални број ових спорова, јер
је могуће да тужиоци ефекат ове тужбе остваре одлуком ор -
гана друштва и без подизања тужбе, или кад је подигне само
друштво. Дакле, ако тужбу против лица која имају дужности
према привредном друштву покреће само друштво, оно је
тужилац у своје име и за свој рачун, а тужена су та лица, а ако
тужбу подиже командитор, члан или акционар (који имају
прописани проценат капитал-учешћа, и то својство у време
подизања тужбе, а не у тренутку проузроковања штете), они
подижу деривативну тужбу у својству тужиоца у своје име, а
за рачун друштва (досуђена накнада штете припада друштву,
а не тужиоцима) против одговорних лица која имају дужности
према друштву у складу са законом (тужени).
Закон о привредним друштвима не даје право на тзв.
вишеструку деривацију – могућност подизања ових тужби
не само у друштву где се има статус командитора, члана или
акционара, већ и у повезаним друштвима (како по хоризонтали
– „друштва-сестре“, тако и по вертикали – „друштво-мајка“ и
„друштва-унуке“ и даље). Право на подизање деривативних
тужби је законско право, те се оно на било који начин не би
могло искључити или ограничити оснивачким актом, ста -

тутом или одлуком скупштине друштва или другог органа
друштва.
Значај деривативних тужби, као права мањинских акци -
онара, чланова или командитора, у упоредном праву веома
је различит. Чињеница да у спору за накнаду штете друштву
против штетних одлука или радњи лица која према закону
имају дужности према друштву, по овој тужби та накнада
припада друштву, као и чињеница да су тужиоци у овом
спору у обавези да сносе трошкове спора у случају његовог
неуспеха, кaо и прописaни кaпитaл-цензус, веома су велики
ограничавајући фактори за ову тужбу.
Институт деривативних тужби постоји, дакле, за командит -
на друштва (као право командитора), друштва са ограниченом
одговорношћу (као право чланова друштва) и за акционарска
друштва (као право акционара). Овај институт не постоји
за ортачко друштво, али закон не искључује могућност да
се оснивачким актом или уговором ортака друштва утврди
и за ово друштво као право ортака друштва, на начин како се
то овим актима одреди.
68. Конкурентност тужби. – Закон о привредним друшт -
вима уводи могућност да исти тужилац води поступак исто -
времено и по деривативној и по индивидуалној тужби, ако су
испуњене претпоставке и за једну и за другу тужбу прописане
овим законом, будући да свака од њих има самосталну пра -
вну природу, која се истовременим покретањем поступка од
стране истог тужиоца не мења.
69. Рокови тужби. – Интересантно је да Закон о при -
вредним друштвима нема директних одредаба о роковима за
подизање индивидуалних и деривативних тужби. Како посеб -
них рокова нема, могу се применити општи рокови подизaњa
тужби против лицa сa дужностимa премa друштву (исто
важи и за индивидуалне тужбе потраживања ортака, чланова
и акционара према привредном друштву и лицима која имају
дужности према друштву), а који су утврђени Законом о при -
вредним друштвима (субјективан – шест месеци од сaзнaњa
за основ подизања тужбе, и објективан – пет годинa од дана

проузроковања штете), ако посебним законом за поједина
потраживања није утврђен други рок застарелости.
I. ОРТАЧКО ДРУШТВО
70. Појам. – Закон о привредним друштвима дефинише
ово друштво одређењем битних карактеристика: пословање
под заједничким пословним именом, уговорни начин настанка,
правни субјективитет, број и врсту ортака, обављање привредне
(трговачке) делатности и неограничена одговорност ортака
за обавезе друштва према повериоцима.
71. Правни субјективитет. – Према Закону о привред -
ним друштвима ортачко друштво има правни субјективитет,
који стиче од момента регистрације оснивачког акта (са
другом потребном документацијом). Правни субјективитет
претпоставља и одвојеност имовине. Одвојеност имовине
друштва од приватне имовине његових ортака има и своје
правне консеквенце. Прво, приватни повериоци ортака не
могу се намирити из имовине друштва. Друго, друштво за
своје обавезе одговара и својом имовином (поред солидарне
одговорности ортака приватном имовином). Треће, између
поверилаца друштва и ортака не постоје непосредни правни
односи (без обзира на то што по самом закону ортаци одгова -
рају за обавезе друштва). Четврто, ортачко друштво је порески
субјект (порез на добит и порез на имовину). Пето, ортачко
друштво је стечајни субјект. Ако ово друштво нема правни
субјективитет, његова имовина не може припадати друштву
као таквом, већ припада ортацима и налази се у посебном
правном режиму тзв. имовине заједничке руке.
72. Број и својство ортака. – Закон о привредним друшт -
вима одређује изричито да је минимални број ортака овог
друштва два, а што произлази и из уговорног начина настанка.
Отуда, ако из било ког разлога ово друштво спадне само на
једног ортака, оно више не може опстати у овом својству.
С друге стране, иако закон не прописује максималан број
ортака због уговорног начина настанка, као и карактера intuitu

personae, треба закључити да се по правилу ради о друштву са
релативно малим бројем ортака. Ортаци овог друштва у нашем
праву могу бити физичка и правна лица (изузев у транзитном
смислу одређених правних лица), домаћа и страна.
73. Заједничко пословно име. – Будући да се ради о друштву
које обавља привредну делатност, оно мора задовољити све
претпоставке које се траже уопште за пословно име. Посебно,
уз опште битне елементе, пословно име овог друштва морало
је садржати и имена свих чланова, више њих или једног уз
ознаку „и остали“, као и ознаку облика друштва (о. д.). По -
словно име ортачког друштва сада више није нужно лично
име неког од ортака.
74. Оснивачки акт и уговор ортака друштва. – Ортачко
друштво настаје симултаним оснивањем (изузетно може нас -
тати и на основу промене облика), и то уговором о оснивању.
У нашем праву битна је писана форма овог уговора (форма
ad solemnitatem), што је случај и са другим земљама које овом
друштву признају правни субјективитет. Закон о привред -
ним друштвима одређује минимум обавезних елемената
овог уговора (пословно име и седиште, делатност друштва,
односно циљ друштва, одређење оснивача, одређење врсте и
вредности улога сваког ортака). Тим уговором или посебним
актом треба одредити и заступнике друштва. Оснивачки
акт ортачког друштва, поред ових битних елемената, може
да садржи и друге факултативне елементе од значаја за
друштво и ортаке друштва. Оснивачки акт у форми уговора
о оснивању јесте обавезни конститутивни акт овог друштва,
а поред овог акта ортачко друштво може да има и посебан
акт – уговор ортака друштва, који се не прилаже регистру,
а којим ортаци могу ближе да уреде своје међусобне односе,
чиме се растерећује конститутивни акт непотребног садржаја
а, с друге стране, омогућује ортацима да ближе уреде упра -
вљање друштвом и своје међусобне односе и односе према
друштву. У случају несагласности оснивачког акта и уговора
ортака предност имају одредбе оснивачког акта. Оснивачки
акт мења се сагласношћу свих ортака, ако у том акту није

друкчије утврђено (нпр. промена неких одредби које не дирају
у права ортака и већином ортака).
75. Делатност (циљ друштва). – Ортачко друштво је
привредно (трговачко) друштво те као такво може бити осно -
вано у принципу за обављање било које привредне (профитне)
делатности. Ипак, изузетно, обављање неких делатности у
овој форми друштва искључено је посебним законима: де -
латност берзи, делатност банака, осигуравајућих друштава и
других финансијских организација, делатност инвестиционих
фондова и др.
76. Интерни односи ортака друштва. – Регулисање ин -
терних односа између ортака (другара) друштва, као и односа
ортака друштва и друштва, уговорна је материја (принцип
слободе уговарања, осим ако је законом друкчије прописано).
Пошто овде није у питању интерес трећих лица, Закон о при -
вредним друштвима не интервенише императивним нормама.
Норме Закона о привредним друштвима, и поред диспози -
тивности, важан су правни оквир за регулисање међусобних
односа ортака и односа ортака према друштву. Норме закона
полазе од принципа уравнотежења интереса ортака, имајући у
виду природу друштва. Принцип слободе уговарања примењује
се код: 1) улога у друштво; 2) располагања ортачким уделом
међу ортацима; 3) одлучивања ортака друштва (по правилу
једногласно, ако оснивачким актом није друкчије предвиђе -
но, с тим што се код одлучивања о питањима изван редовне
делатности друштва тражи увек једногласност, као и у случају
пријема новог ортака, а у сваком случају сваки ортак има један
глас); 4) пословођења и заступања (по правилу сваки ортак,
осим ако се друкчије не предвиди оснивачким актом, с тим
што послови и радње који не спадају у редовно пословање
друштва могу увек бити предузети само уз сагласност свих
ортака, ако уговором о оснивању није друкчије одређено);
5) накнаде трошкова ортака; и 6) добити и губитка. Дакле,
осим код унутрашњих односа, принцип слободе уговарања
примењује се и код заступања као односа ортачког друштва
(и ортака друштва) према трећим лицима (укључујући ту и

саме ортаке кад су у пословним односима са друштвом као
одвојеним правним субјектом).
77. Спољни односи ортака и друштва. – За разлику од
интерних односа ортака и односа ортака према ортачком
друштву где влада принцип слободе уговарања, код екстерних
односа ортачког друштва (и ортака) према трећим лицима
влада принцип императивности закона како би се заштитили
интереси трећих лица. За односе друштва и његових ортака
према трећим лицима, у том смислу, битна је одговорност за
обавезе и располагање уделима ортака трећим лицима.
Кад је реч о одговорности, наш закон прихвата систем
солидарне одговорности ортака за обавезе друштва, без
могућности друкчијег уговарања. С друге стране, кад је реч о
одговорности новог ортака друштва (који није оснивач, већ
доцније ступи у друштво), он одговара на исти начин као и
остали ортаци друштва (дакле и за обавезе које су настале пре
његовог ступања у друштво, уз могућност накнадног регреса
од друштва и постојећих ортака).
Кад је реч о располагању уделом ортака трећим лицима,
ортаци друштва, на начин утврђен оснивачким уговором,
имају право прече куповине удела ортака који намерава да
иступи из друштва, али не могу некоришћењем тог права или
ускраћивањем давања сагласности на пренос удела трећем
лицу принудно неког ортака задржати у друштву (право на
иступање из друштва могло би се у оваквом случају и при -
нудним путем – утужењем, реализовати). Ипак, ради заштите
интереса ортака друштва, чини се да би требало заузети став
о непуноважности преноса трећем лицу под условима који су
повољнији од услова који су нуђени осталим ортацима друштва.
Са правним режимом продаје удела треба изједначити и
поклањање удела трећем лицу, као и замену удела уз промену
ортака друштва и евентуално залагање удела у друштву. На -
равно, са правним режимом преноса удела треба изједначити
и све случајеве располагања делом удела. Кад је реч о наслеђи -
вању удела, удео преминулог члана (односно престалог члана
правног лица) не наслеђује се аутоматски, већ се расподељује

сразмерно на остале ортаке, осим ако је оснивачким актом
друкчије предвиђено.
78. Основи престанка својства ортака. – Ако оснивачким
актом или уговором ортака друштва није друкчије одређено,
својство ортака у ортачком друштву престаје у случају: смрти
ортака, отварања стечаја над неким од ортака, отказа неког
ортака, искључења ортака, доношења одлуке ортака и у другим
случајевима утврђеним оснивачким актом или уговором ортака
друштва. Закон о привредним друштвима, као и упоредно пра -
во, прописује могућност искључења ортака ортачког друштва
у случају постојања „оправданог разлога“ (доводи у опасност
постизање циља друштва, трајна инсолвентност, неизврша -
вање уговорних или прописаних обавеза – нпр. непоштовање
клаузуле конкуренције, неуношење уговореног улога и сл.), и
то на основу судске одлуке по тужби осталих ортака друштва
(или друштва) код којих се нису стекли услови за искључење.
Разлози искључења морају „наступити код ортака“ и не могу
бити објективне природе. Последице иступања ортака из
друштва – код искључења ортака, као и код добровољног
иступања (као и других основа престанка орташтва), треба
уредити имовинска питања у вези са изласком из друштва
(„биланс разлаза“). У случају да у уговору изостану одредбе о
томе, треба применити одредбе општег дела уговорног права.
Посебно, ако у уговору нема одредби о начину обештећења
ортака који иступа или се искључује из друштва, треба узети
да се примењује претпоставка да ортаку који иступа или се
искључује из друштва припада оно што би добио кад би у том
часу друштво било ликвидирано, не узимајући у обзир текуће
незавршене послове.
79. Општи и посебни основи престанка друштва.
– Ортачко друштво може престати по основима утврђеним за
престанак свих форми привредних друштава – општи осно -
ви, али и по посебним основима. Посебни основи престанка
овог друштва везани су по правилу за његов карактер intuitu
personae. У сваком случају, у одсуству прецизније законске
регулативе, посебни основи престанка овог друштва завређују

изузетну пажњу уговорних страна.
80. Прећутно продужење друштва. – Ако је ортачко
друштво основано на одређено време или за испуњење одређе -
ног циља, а протеком тог времена или испуњењем тог циља
и даље настави да послује, сматра се да је прећутном вољом
ортака основано на неодређено време.
81. Случај друштва са два ортака. – Будући да ортачко
друштво претпоставља постојање најмање два ортака, поставља
се питање судбине друштва кад из било ког разлога (па и због
иступања или искључења) спадне на једног ортака? Закон о
привредним друштвима, као и упоредно право, у том случају
оставља одређени рок (три месеца) да друштво обезбеди по -
требни минимум ортака, а ако то не учини, прибегава се његовој
ликвидацији. У случају останка једног ортака, ово се друштво
може и трансформисати (променити форму) у акционарско
друштво или друштво са ограниченом одговорношћу, а ако
је ортак физичко лице и у предузетника (инокосни трговац).
82. Престанак друштва судском одлуком. – У случају
постојања оправданих разлога по тужби неког од ортака
друштва, суд може донети одлуку о престанку друштва, или
ако се у том смислу преиначи тужбени захтев искључити
ортака, код кога су се стекли основи искључења. Оправдан
разлог постоји нарочито ако суд нађе да неки ортак друштва
повређује своје уговорне или законске дужности које су
од утицаја на пословање друштва (нпр. неуношење улога,
поступање противно циљу друштва, дуготрајно неуспешно
пословање друштва итд.) или ако нађе да је испуњење такве
дужности фактички немогуће (неотклоњиви неспоразуми,
дуготрајна болест и сл.), или ако није могуће да друштво друк -
чије настави пословање у складу са законом или аутономним
актима. Подношење ове тужбе не може се ограничити или
искључити, а сама тужба подноси се против ортачког друштва
и свих других ортака друштва.
83. Упис у регистар. – Сви случајеви престанка ортачког
односа, независно од основа, уписују се у регистар (уз измену
уговора о оснивању) ради дејства према трећим лицима, што

се и објављује. Пријаву за упис у регистар престанка ортачког
односа подносе преостали ортаци овог друштва овлашћени
на заступање. Исти је случај и са престанком друштва, које
све до тог момента постоји и ограничено послује (трајање
поступка тзв. развргнућа). Пријаву за упис престанка овог
друштва подноси ликвидатор, односно стечајни управник, а у
случају престанка судском одлуком, суд по службеној дужности.
II. КОМАНДИТНО ДРУШТВО

84. Појам. – Према Закону о привредним друштвима,
командитно друштво је друштво које се оснива уговором
два или више правних и/или физичких лица ради обављања
делатности под заједничким пословним именом, од којих
најмање једно лице одговара неограничено солидарно за
обавезе друштва (комплементар), а ризик најмање једног лица
ограничен је на износ уговореног улога (командитор). Овакав
начин одређења командитног друштва прихваћен је у бити и у
континенталном праву. Атрактивност овог друштва произлази
из чињенице да је командитор заинтересован за дивиденду
из уложеног капитала, а не и за управљање друштвом, док је
с друге стране комплементар заинтересован за улог коман -
дитора и за властито управљање друштвом.
85. Правни статус. – Закон о привредним друштвима
прихвата концепцију француског права да је и командитно
друштво, као и свако друго привредно друштво, правно лице.
Правни субјективитет стиче уписом у прописани регистар.
С друге стране, овом друштву, као и ортачком друштву, не
признаје се правни субјективитет у немачком праву и енглеском
праву. Ипак, и у правима где се овом друштву не признаје правни
субјективитет, признаје му се имовинска аутономија, те оно
може у своје име и за свој рачун преузимати права и обавезе
у правном промету. Почетна имовина друштва формира се
од оснивачких средстава оснивача друштва, а касније се она
може повећавати или смањивати у зависности од пословања
друштва. У систему признатог правног субјективитета друштва,

његова имовина одвојена је од персоналне имовине ортака
(оснивача и доцније приступелих ортака), па чак и оних који
одговарају и персоналном имовином за обавезе друштва.
86. Упис у регистар. – Пријаву за упис у регистар (као и
код ортачког друштва) подносе лица која су у оснивачком акту
одређена као заступници друштва (ако није другачије одређено,
претпоставка је да су то сви комплементари). Пријава садржи
податке за сваког комплементара, као и командитора и означење
њиховог улога. У објави регистрованог командитног друштва
не сме се садржати име, односно пословно име командитора,
као ни означење његовог улога, али се мора навести податак
да друштво има командитора, као и њихов број.
87. Својство ортака. – Према Закону о привредним друшт -
вима, комплементари и командитори могу бити и физичка
и правна лица (осим у одређеним случајевима мотивисаним
приватизацијом – ова ограничења мотивисана су истим раз -
лозима као и код ортачког друштва и перспективно треба да
нестану). Према томе, изван ових ограничења, ортаци овог
друштва, могу бити сва правна лица, па и она организована у
облику трговачких друштава (без обзира на то да ли обављају
привредну делатност или не), као и сва физичка лица, без
обзира на то да ли имају потпуну пословну способност (ако
немају заступа их законски заступник).
88. Делатност. – Командитно друштво је, као и друга
трговачка (привредна) друштва, привредни субјект који
обавља неку привредну делатност, ради стицања добити.
Као и друга трговачка друштва и ово се друштво и у другим
земљама сматра трговачким друштвом. Као и друга друштва,
и то друштво може да обавља било коју привредну делатност.
Изузетно, посебним прописима и за ово друштво, као и за
ортачко друштво, може бити искључено обављање одређене
привредне делатности, с обзиром на немогућност оснивања
ових друштава у тим делатностима.
89. Пословно име. – Командитно друштво послује под
пословним именом које може бити персонално (име свих,
неколицине или једног комплементара – спољни – јавни ор -

таци) или неко друго. Пословно име командитног друштва
мора да садржи и назнаку облика друштва – „к. д.“. Навођење
имена комплементара у пословном имену значајно је због
обавештења трећих лица о томе ко неограничено одговара
за обавезе друштва, док се остали подаци могу сазнати из
регистра (неуписани комплементари у пословном имену,
командитори – тзв. унутрашњи ортаци).
90. Уговор о оснивању. – Уговор је оснивачки акт овог
друштва и практично једини правни акт конститутивног
значаја за ово друштво. Уговор о оснивању тог друштва оба -
везно се прилаже уз пријаву за његову регистрацију, те отуда
земље које признају правни субјективитет овом друштву, међу
њима и наша, инсистирају на његовом обавезном састављању
у писаном облику (битна форма – ad solemnitatem), што није
случај са земљама које му не дају правни субјективитет. На
правну ваљаност овог уговора у нашем праву примењују се у
потпуности одредбе Закона о облигационим односима.
Поред оснивачког акта, командитно друштво може имати
и посебан акт – уговор ортака друштва, који се не прилаже
регистру, а којим ортаци могу ближе да уреде своје међусоб -
не односе, као и односе са командитним друштвом, чиме се
растерећује конститутивни акт непотребног садржаја а, с
друге стране, омогућује ортацима да ближе уреде управљање
друштвом и своје међусобне односе. У случају несагласности
оснивачког акта и уговора ортака предност има оснивачки
акт. Оснивачки акт је посебно битан за однос командитног
друштва и трећих лица (стога се и прилаже регистру), а уговор
ортака за односе међу ортацима и односе ортака са друштвом
(стога се и не прилаже регистру).
Уговор о оснивању командитног друштва може се про -
менити сагласношћу свих ортака друштва (и комплементара
и командитора), ако овим уговором није утврђено да се може
променити и друкчије (сагласношћу свих комплементара и
већине командитора по броју, или по капиталу или и по броју
и по капиталу кумулативно и слично).
91. Улог ортака. – Из истих разлога као и код ортачког

друштва, и код овог друштва законодавац не прописује ми -
нимални основни капитал, али с обзиром на то да се и код
овог друштва за упис у регистар захтева и „потврда банке о
висини новчаног улога командитора“, треба закључити да се
ни ово друштво не може основати без одређене почетне имо -
вине (макар и симболичне) настале улозима ортака оснивача.
Применом прописаних решења за ортачко друштво, чији
модалитет представља ово друштво, може се закључити да и
улог у ово друштво може да се састоји у новцу, стварима и
правима израженим у новчаној вредности (сразмера ових улога
на диспозицији је оснивача). Такође, истоветни разлози говоре
да и овде треба прихватити могућност улога комплементара
у раду и услугама друштву. Кад је пак реч о командиторима,
њихов улог се не може састојати из будућег рада и пружања
услуга друштву, али се може састојати из извршеног рада и
услуга друштву, осим ако друкчије није одређено оснивачким
актом друштва.
92. Права и обавезе ортака – уопште. – Закон о при -
вредним друштвима не садржи детаљну регулативу права и
обавеза ортака командитног друштва. Овај закон ипак садржи
два значајна принципа у том погледу: прво, на ово друштво се
примењују правила о ортачком друштву ако нема посебних;
друго, комплементари у овом друштву имају идентичан ста -
тус са статусом ортака ортачког друштва. И поред тога, на
оснивачком уговору (или посебном уговору ортака друштва),
као и код ортачког друштва, посебна одговорност је да утвр -
ди детаљне норме за регулисање тих односа, руководећи се
начелом слободе уговарања. Будући да овај закон протеже
правила ортачког друштва на комплементаре овог друштва,
он се и даље не бави одређењем њихове позиције, већ само
регулисањем статуса командитора.
93. Права и обавезе командитора. – Иако командитори
у погледу одговорности имају у основи позицију чланова
друштва с ограниченом одговорношћу, ипак се њихова пози -
ција унеколико разликује с обзиром на то да су искључени
из управљања и вођења послова друштва, што је поверено

комплементарима. Осим ових права (и обавеза), командитори
имају сва друга права као и комплементари.
94. Вођење послова друштва и заступање. – За раз -
лику од комплементара, командитора не терети обавеза
управљања друштвом и обавеза вођења послова друштва.
Функцију управљања друштвом врше сви, неколицина или
један комплементар или посебан орган (кога могу чинити и
комплементари и спољна специјализована лица) или спољње
специјализовано лице (менаџер – прокуриста), али никада
командитор. Исто важи и за пословођење (могућност сје -
дињења функције управљања и пословођења у једном лицу,
што је и правило). У суштини обављање функције пословођења
(управљање и вођење послова) у командитном друштву може
бити уређено на истоветан начин, са становишта позиције
комплементара, као и у ортачком друштву. Ипак, управљање
обухвата само послове који улазе у тзв. редовну делатност
друштва (практично је реч о пословима из регистроване
делатности друштва). Кад је пак реч о пословима који прелазе
овај оквир (ванредни послови), у неким правима се тражи од -
лука у складу са оснивачким уговором свих ортака друштва
(дакле и командитора и комплементара који евентуално не
учествују у управљању и пословођењу), док у другим правима
командитори имају само тзв. право противљења (протеста)
против обављања таквих послова од стране комплементара
овлашћених на пословођење и немају право да учествују у
доношењу одлуке на начин утврђен уговором о оснивању, већ
одлуку (једногласност, ако друкчије није уговорено) доносе
сви комплементари, осим ако постоји опасност од одлагања.
95. Пренос удела на трећа лица. – Према Закону о при -
вредним друштвима удели (или део удела) комплементара могу
се преносити на трећа лица само уз сагласност свих компле -
ментара и командитора, ако друкчије није уговорено. С друге
стране, удео командитора може се преносити на треће лице
по правилу слободно, ако друкчије није уговорено (оснивачки
акт или уговор ортака). У свему осталом за пренос удела на
трећа лица треба применити правила изложена код ортачког

друштва (посебно право прече куповине и комплементара и
командитора, у складу с уговором о оснивању).
96. Заступање друштва. – Статус комплементара у засту -
пању командитног друштва у свему је идентичан статусу ортака
ортачког друштва. Кад је реч о статусу командитора, у теорији
и законодавству не постоји јединствен став око питања да ли
он може заступати друштво као пуномоћник или прокуриста.
Чини се да ништа не говори против могућности да у нашем
праву и командитор, као и свако треће лице, буде заступник
друштва, али не као његов орган (заступник ex lege), већ као
прокуриста (који такође заступа друштво, а није заступник).
97. Одговорност за обавезе друштва. – Одговорност
командитног друштва за обавезе према трећим лицима не
искључује и одговорност комплементара за те обавезе. Према
Закону о привредним друштвима, комплементари одговарају
за обавезе друштва неограничено солидарно (целокупном
својом имовином). Реч је о когентном правном режиму одго -
ворности који се не може изменити вољом ортака друштва.
Када је реч о одговорности командитора, у правима која не
захтевају уношење целог уговореног улога у имовину друштва
до његове регистрације, командитори одговарају солидарно
ограничено до висине неуплаћеног уговореног улога (или
супсидијарно ограничено) према друштву или повериоцима
друштва. Командитор се не може на уговорној основи осло -
бодити те одговорности, па ни делимично, као што му се не
може одложити уношење улога у имовину друштва. Такође,
евентуални повраћај улога командитору у односу према по -
вериоцима друштва сматра се као да није извршен. Ако је пак
командитор унео цео уговорени улог у имовину друштва, онда
он само сноси ризик (одговорност) пословања овог друштва
до висине свог улога и не одговара више за обавезе друштва.
Закон о привредним друштвима садржи изузетке од
прописаног режима одговорности командитора, кад коман
дитор одговара као и комплементар. Упоредно право познаје
такође више таквих случајева. Прво, кад се у пословном имену
друштва налази име командитора, уз његову сагласност, он

одговара као и комплементар. Друго, командитор одговара
неограничено као комплементар ако води послове друштва
(због прекршаја темељног принципа о забрани мешања ко -
мандитора у управљање и вођење послова друштва).
Закон о привредним друштвима не регулише одговорност
командитора који накнадно приступи основаном друштву
(одговорност новог ортака), те овде није могуће због при -
роде позиције командитора применити правила која важе
код ортачког друштва – командитор би практично могао да
одговара само до висине уговореног улога од тренутка кад је
постао ортак тог друштва. Истоветно резоновање би требало
применити и код промене својства ортака у друштву.
98. Примена правила ортачког друштва. – Како и коман -
дитно друштво, као и ортачко друштво, спада у друштва лица,
то се и изложена правила о престанку тог друштва примењују
и на командитно друштво кад је у питању промена статуса
комплементара. Специфичност овог друштва је постојање
и друге категорије ортака – командитора, те се поставља
питање како се промене у њиховом статусу одражавају на
статус командитног друштва. Специфични основи престанка
ортачког друштва који се тичу отказа ортака, искључења ортака
или одлуке суда, због статуса командитора, не могу ни у ком
случају довести до престанка командитног друштва, те стога
закони и немају посебне потребе да то уређују.
99. Промена правне форме. – Ако из командитног друштва
иступе сви комплементари, а нови не ступе у законом про -
писаном року (по правилу је то рок од три или шест месеци),
командитно друштво мора променити правну форму у друштво
с ограниченом одговорношћу или акционарско друштво, у
противном отвара се поступак ликвидације. Исто тако, ако
из овог друштва иступе сви командитори, а нови не ступе у
законом прописаном року, командитно друштво мора проме -
нити правну форму у ортачко друштво или у предузетника, у
противном отвара се поступак ликвидације. Све те промене
уписују се у регистар и објављују у складу са законом.
III. ДРУШТВО С ОГРАНИЧЕНОМ

ОДГОВОРНОШЋУ
100. Појам. – Друштво с ограниченом одговорношћу
настало је из потребе комбиновања карактеристика типичних
друштава лица (личне особине чланова друштва битне су за
настанак, постојање и промену чланства и престанак друштва)
и типичних карактеристика друштава капитала (ограничена
одговорност за ризик пословања друштва на висину њиховог
улога у друштво), те отуда има особине и једних и других
друштава, што отежава његово дефинисање. Најчешће се
ипак ради о друштву са малим основним капиталом и малим
бројем чланова (примерен је облик породичног друштва).
Полазећи од хибридне природе овог друштва чини се, уз
сав ризик оваквог подухвата, да се оно може дефинисати као
друштво са правним субјективитетом, које под заједничким
(персоналним или реалним) пословним именом и, по правилу,
фиксираним основним капиталом (који је подељен на члан -
ске уделе који не морају бити једнаки и који нису изражени
у негоцијабилним хартијама од вредности, што је и граница
одговорности чланова за ризик пословања друштва) обавља
одређену привредну делатност, уз одговорност целокупном
својом имовином (потпуна одговорност).
101. Правне карактеристике. – Полазећи од дате дефи -
ниције друштва с ограниченом одговорношћу, чини се да се
могу утврдити његова одређена битна обележја.
Прво, друштво с ограниченом одговорношћу је правни
субјект настао уписом у прописани регистар. Друштво има
своју имовину одвојену од имовине његових чланова (у пер -
соналну имовину чланова улази удео у имовини друштва),
којом обавља своју делатност и одговара за преузете обавезе.
У правном промету са трећим лицима друштво као правни
субјект преузима самостално права и обавезе. Одвојеност
имовине друштва од персоналне имовине чланова друштва
и неодговорност чланова за обавезе друштва чини да по -
вериоци друштва нису истовремено и повериоци чланова
друштва и обрнуто. Отуда, повериоци члана друштва не

могу реализовати своја потраживања према члану друштва
од друштва, али могу ради реализације свог потраживања
остваривати и принудно извршење над уделом члана друштва
у друштву (јер је удео у друштву саставни део имовине члана
друштва).
Друго, правни субјективитет друштва и његова одвојеност
од чланова друштва чини могућим правне послове чланова
друштва са самим друштвом (давање кредита, продаја робе,
вршење услуга и сл.).
Треће, друштво с ограниченом одговорношћу има основ -
ни капитал који чини збир вредности улога чланова. Сваки
члан друштва може имати само један улог (на основу кога
стиче по правилу један удео у друштву изражен у проценту
или разломку). Улози чланова не морају бити једнаки (док је
основни капитал акционарског друштва подељен, по правилу,
на једнаке износе – акције, с тим што сваки акционар може
имати различит број акција).
Четврто, чланови друштва не одговарају за обавезе
друштва, али сносе ризик за пословање друштва до висине
свог улога (ако друштво послује са губицима члан друштва
може изгубити само оно што је уложио приликом оснивања,
али и касније при повећању капитала или тзв. додатним улози -
ма и ништа више). За преузете обавезе према трећим лицима
одговара само друштво, и то целокупном својом имовином
– потпуна одговорност. Одговорност чланова (ризик) веза -
на је за висину уговореног улога, те ако цео уговорени улог
није унет у имовину друштва, чланови друштва одговарају до
износа неунетог улога.
Пето, друштво с ограниченом одговорношћу послује под
заједничким пословним именом, које може бити персонално
име неког члана друштва или реално пословно име које упућује
на делатност друштва. Поред општих обавезних састојака
пословног имена сваког привредног друштва, пословно име
овог друштва мора садржати и ознаку облика друштва или
скраћеницу д. о. о.
Шесто, друштво с ограниченом одговорношћу може се

оснивати за обављање било које привредне делатности, па и
делатности јавног сектора. Ипак, неке делатности не могу се
обављати у овом организационом облику, већ само у форми
акционарског друштва (банке).
Седмо, друштво с ограниченом одговорношћу је по правилу
ограничено по потенцијалу, с обзиром на то да му се искључује
могућност јавног задуживања (не само јавним уписом акција,
већ често и обвезница и других комерцијалних хартија), а
често је ограничено и по броју чланова.
Осмо, друштво с ограниченом одговорношћу је затворе -
но друштво са присутним елементима intuitu personae, те је
стога основни капитал овог друштва релативно непокретан
и структура чланства релативно стабилна, са великом могућ -
ношћу контроле уласка и изласка из друштва.
Девето, друштво са ограниченом одговорношћу је фле -
ксибилна форма друштва, са великом могућношћу да се, на
уговорној основи, потребама чланова прилагођава и осни -
вање, и управљање, и функционисање, и престанак чланства
и престанак друштва.
Десето, правило је да су код овог друштва сви део оснивача
и управа друштва и ретко је одвојено од власништва, као што
је то скоро редовно случај код акционарског.
Једанаесто, по правилу већински власници овог друштва,
који су и запослени у друштву, преферирају дистрибуцију
зараде кроз плате, а не кроз дивиденде.
102. Оснивачки акт. – Друштво с ограниченом одговорно -
шћу оснива се одлуком о оснивању, ако је оснивач један члан,
односно уговором о оснивању ако има више оснивача. Закон о
привредним друштвима одређује минимални обавезни садржај
(битни елементи) оснивачког акта овог друштва, који поред
општих елемената оснивачког акта (означење оснивача – чланова
друштва, пословно име и седиште, делатност – циљ друштва)
обухвата и посебне елементе који су, у основи, диктирани при -
родом овог друштва (износ основног капитала и износ улога
појединих чланова; начин и време уплате новчаних улога; опис

врсте и вредности неновчаних улога и начин и време њиховог
уношења у имовину друштва; означење трошкова оснивања
и по потреби трошкова за почетак пословања и означење
посебних погодности које се дају неком оснивачу или другом
лицу које је учествовало у оснивању друштва или утврђивању
испуњености услова за почетак пословања). Оснивачки акт
може да садржи и одређење заступника друштва, а ако има
више заступника одредбе о начину заступања и потписивања
друштва, мада је препоручљивије да се то чини у посебном
акту због тога што свака доцнија промена захтева промену
оснивачког акта ако је то учињено у том акту.
Закон о привредним друштвима утврђује могућност
измене уговора о оснивању овог друштва већином укупног
броја гласова, ако тим актом није предвиђена бројнија већи -
на. Изузетно, кад се ради о промени оснивачког акта којом
се умањују утврђена права чланова друштва, таква промена
била би могућа само уз сагласност тих чланова.
103. Уговор чланова друштва. – Друштво са ограниченом
одговорношћу, поред оснивачког акта (уговор, одлука), може
имати и уговор чланова друштва. Уговор чланова друштва до -
носе оснивачи друштва (сви или само неки) на начин утврђен
уговором о оснивању друштва: то може бити и оснивачка
скупштина свих чланова друштва или пак то могу бити чланови
друштва као уговорне стране из уговора о оснивању друштва
(а не у својству члана скупштине). Овај уговор производи правно
дејство даном потписивања од стране оснивача – чланова
друштва (обавезује само потписнике), ако самим уговором
није друкчије одређено. Исто тако, промене овог уговора
врше се једногласношћу свих чланова потписника, осим ако
тим уговором није одређено да се може мењати и већином
гласова. Уговор чланова друштва не доставља се уз пријаву
за регистрацију, јер уређује унутрашње односе у друштву и
није битан за односе са трећим лицима.
104. Однос оснивачког акта и уговора. – У случају неса -
гласности оснивачког акта и уговора чланова друштва, будући
да оба акта могу да садрже и део правила која регулишу исте

институте, примат има оснивачки акт као једини конститу -
тивни акт друштва.
105. Трошкови оснивања. – Трошкове оснивања друштва
с ограниченом одговорношћу сноси друштво или оснивачи,
с тим што се претпоставља да они падају на терет оснивача,
ако оснивачким актом друштва није друкчије одређено.
106. Чланови друштва. – Друштво са ограниченом од -
говорношћу могу основати правна и/или физичка лица.
Ово друштво може основати и само једно лице (једночлано
друштво), док се максимални број чланова овог друштва За -
коном о привредним друштвима више не утврђује.
107. Упис и уплата улога. – Након закључења уговора
или доношења одлуке о оснивању врши се упис улога чла -
нова друштва и њихова уплата, односно уношење у имовину
друштва у складу са законом, односно у складу са оснивач -
ким актом, као и одређење заступника друштва (посеб -
ном одлуком оснивача ако то није учињено оснивачким
актом). Друштво с ограниченом одговорношћу може се
основати само симултаним начином, дакле без јавног по -
зива за упис удела, јер би то било супротно затвореној при -
роди овог друштва и снажним елементима intuitu personae
код њега.
108. Упис у регистар. – Након спровођења претходних
правних радњи и сачињавања конститутивног акта (оверен
потпис оснивача на оснивачком акту, одлука о именовању
заступника ако није саставни део оснивачког акта), са пра -
тећим документима зависно од врсте улога (потврда о уплати
новчаног дела на привремени рачун друштва, извештај о
улозима у стварима и правима, евентуално исправе о одгова -
рајућим средствима обезбеђења за неунете неновчане улоге),
као и од врсте делатности у конститутивним актима (ако је
за обављање неке делатности прописана дозвола надлежног
органа – подношење дате дозволе), врши се упис у регистар,
чиме ово друштво стиче субјективитет.
109. Обавеза уплате улога. – Закон о привредним друшт -

вима прописује обавезни минимални новчани део улога (вред -
ност основног капитала) као неопходни услов за оснивање
овог друштва. Закон о привредним друштвима дозвољава
да предмет улога буде и извршени рад и услуге (не и будуће)
друштву с ограниченом одговорношћу. Овим се одступа од
досадашњих забрана и врши либерализација предмета улога
у складу с вољом самих оснивача.
110. Обавеза додатних уплата. – Како закон говори о
„додатним уплатама“, то оне могу бити само новчане, и по
својој природи не представљају „улоге“ на чијој основи се
стичу удели (може се извршити њихова конверзија у основни
капитал). Реч је о институту који се може засновати на уговор -
ној основи (оснивачки акт или једногласна одлука скупштине
друштва). Претпоставка је да се ови улози улажу сразмерно
поседованим уделима у друштву, ако оснивачким актом или
одлуком скупштине друштва није друкчије одређено.
111. Обавеза на споредне чинидбе. – Чланови друштва
уговором могу преузети испуњење чинидби имовинске
вредности, односно споредних чинидби (иако преузимање
тих обавеза није нужно за настанак друштва). Ове чинидбе
могу се преузети оснивачким уговором или уговором чла -
нова друштва. Предмет ових чинидби може бити све што је
пуноважан предмет уговорних односа.
112. Појам удела. – Удели су чланска права која се стичу
на основу улога у друштво (удео се стиче сразмерно вред -
ности улога). Закон о привредним друштвима промовише
чврст принцип ’један удео један члан’, који важи и приликом
стицања нових удела или преноса дела удела. Удели могу
али не морају бити једнаке вредности, с тим што се осни -
вачким актом одређује колики улог даје право на један глас.
Удео се стиче уписом у регистар (конститутивност стицања
права својине).
113. Евиденција чланова друштва. – Закон о привредним
друштвима утврђује обавезу евиденције чланова друштва
и њихових адреса ради достављања које друштво врши
члановима друштва (позиви за седницу скупштине, материјали

за скупштину и слично).
114. Сувласништво удела. – На једном уделу може постојати
и власништво више лица – сувласници удела, који се према
датом друштву с ограниченом одговорношћу сматрају једним
чланом друштва. Сувласници удела могу своје право гласа у
друштву остваривати и преко одређеног заједничког пуно -
моћника. Сувласници удела солидарно су одговорни према
друштву у вези са преузетим обавезама према друштву (уно -
шење уговорених улога, одговорност по основу неновчаних
улога и слично).
115. Стицање сопствених удела. – Закон о привредним
друштвима дефинише појмом „сопствени удео“ као удео који
друштво стекне од својих чланова. Дакле, друштво не може
уписивати своје уделе (директно или индиректно преко
другог лица које их стиче комисионо у своје име а за рачун
друштва), али може уделе које су по неком правном основу
стекли његови чланови касније откупљивати или стицати на
други начин и држати их као тзв. сопствене уделе. Одлуку
о овом доноси скупштина друштва. Модерна регулатива,
ипак, смањује ове рестрикције код друштва с ограниченом
одговорношћу и у принципу поставља једино ограничење које
се састоји у тзв. тесту солвентности друштва (друштво
на тај начин не сме угрозити своју солвентност). Закон о
привредним друштвима овај тренд изражава кроз забрану
стицања сопствених удела противно одредбама овог закона
о ограничењима плаћања. Сопствени удео друштво може:
1) расподелити члановима друштва сразмерно њиховим
уделима у основном капиталу друштва; 2) пренети члану
друштва или трећем лицу уз накнаду; 3) поништити уз обавезу
смањења основног капитала друштва.
116. Повлачење и поништење удела. – Закон говори о
могућности повлачења (амортизације) удела члана друштва
од стране друштва. Иако је, наиме, правило да члан друштва
не може тражити повраћај уплаћеног улога од друштва док
друштво постоји, ипак се оснивачким актом може утврдити
повлачење удела (основ повлачења и поништења, износ који се

плаћа за повучени и поништени удео и дејство поништења на
основни капитал). Одлуку о повлачењу удела доноси скупшти -
на чланова. Основи повлачења удела могу бити: искључење
члана, смрт члана или његов престанак, принудно извршење
на уделу од стране трећег лица, промена контроле над чланом
друштва и сл. Уговором о оснивању друштва треба уредити и
последице повлачења удела: престанак чланства у друштву,
поништење удела, смањење основног капитала по правилима
о смањењу и слично. Члан чији се удео повлачи и поништава
има право на накнаду његове тржишне вредности (осим ако
је реч о бестеретном повлачењу).
117. Пренос удела међу члановима. – У принципу, сва
законодавства прописују да је пренос удела члана друштва
другим члановима друштва слободан, уз могућност да се
оснивачким актом утврде одређена ограничења (деоба удела
на све чланове према одређеним критеријумима – право на
куповину дела удела који се преноси, забрана деобе и редослед
преноса међу члановима и слично). Ако су ова ограничења
уведена (најчешће пренос делова удела на остале чланове сраз
мерно уделима које имају у друштву, како се не би реметила
постојећа структура удела у друштву), онда нема слободног
преноса удела члана друштва на другог члана по свом избору,
већ би друга права (права осталих чланова на куповину дела
удела сразмерно свом уделу) била јача од тог права.
118. Пренос удела код наслеђивања. – Пренос удела у
случају смрти члана друштва врши се у складу с правилима
наследног права. Ипак, закон утврђује могућност да друштво
или чланови у законом прописаном року принудно откупе
удео преминулог члана друштва од наследника. Ако је ово
право утврђено оснивачким актом у корист друштва, ту одлуку
доноси скупштина друштва, а ако је утврђено у корист једног
или више чланова друштва, такву одлуку доносе у прописаном
року ти чланови, и о томе обавештавају друштво.
119. Пренос удела трећем лицу и друга ограничења преноса
удела. – Закон о привредним друштвима установљава правило
првенства стицања удела или дела удела (продаја, поклон,

размена) члана друштва који продаје свој удео, или део удела
од стране других чланова друштва у складу с оснивачким
актом и законом. Повреда законског права прече куповине
удела члана друштва од стране других чланова друштва рађа
право на тужбу суду ради поништаја таквог преноса (пресуда
замењује уговор о преносу таквог удела између тужиоца и
туженог). Ако неки од чланова који су прихватили понуду за
откуп удела не приступи закључењу уговора (суштински уговор
је закључен прихватом понуде и може се тужбом тражити и
његово принудно извршење), члан друштва који располаже
својим уделом може удео пренети другим члановима друштва
који приступе закључењу уговора (писмена форма као битна),
и то сразмерно њиховом проценту удела у укупном збиру
удела чланова који су прихватили понуду. Ако је понуда чла -
на друштва члановима друштва за стицање удела одбијена
(или је прихваћена, али није закључен уговор), удео или део
удела се може пренети трећем лицу под условима који нису
повољнији од услова под којима је нуђена продаја тог удела
члановима друштва, и то у прописаном року.
Оснивачким актом може се предвидети да се пренос удела
лицу које није члан друштва може извршити само на основу
сагласности скупштине друштва. Такође, уместо овог, осни -
вачким актом може се одредити да друштво уместо давања
сагласности може одредити треће лице на које ће се пренети
удео под истим условима (у овом случају, преносиоцу удела
заједно са трећим лицем одговара солидарно и друштво за
исплату вредности удела). Ако друштво ускрати сагласност за
пренос удела и не одреди треће лице на које ће се пренети удео,
преносилац удела може покренути судски поступак и исходити
пресуду којом замењује недостајућу сагласност за пренос удела.
120. Пренос удела у судском извршном поступку. – И при
преносу удела члана друштва у извршном судском поступку,
чланови друштва имају право пречег стицања, у складу са
правним режимом преноса удела и у складу са законом којим
се уређује извршни поступак.
121. Деоба удела. – Из правила нашег закона да сваки

члан друштва може имати само један удео (што не искључује
да више власника има један удео) изведено је правило да се
удео по правилу преноси у целости. Ипак, ни деоба удела није
законом искључена, али се она може искључити уговором о
оснивању друштва, осим у случају преноса удела на два или
више лица (по правилу кад има више чланова друштва или
више наследника).
122. Форма преноса удела. – Пренос удела врши се прав -
ним послом (уговор о продаји, трампи, поклону). Законом је
прописана форма овог правног посла – писани облик с овером
потписа преносиоца и стицаоца (форма ad solemnitatem).
Писана форма је потребна и због обавезе уписа преноса у
прописани регистар.
123. Одговорност код преноса удела. – У случају преноса
удела, за обавезе из чланског односа (уплата и уношење угово -
реног улога, одговорност из улога итд.) одговарају солидарно
преносилац и стицалац, чиме се штите оправдани интереси
друштва, односно осталих чланова друштва.
124. Право гласа. – Право гласа остварује се у скупштини
или другим модалитетима одлучивања чланова овог друштва,
кад су у питању одлуке које се могу доносити од стране свих
чланова или од стране скупштине. Право гласа имају сви чла -
нови друштва сразмерно свом уделу, „ако оснивачким актом
није друкчије одређено“.
125. Имовинска права. – Имовинска права чланова друштва
обухватају право учешћа у добити друштва (дивиденда) и
право учешћа у расподели ликвидационе или стечајне масе,
након престанка друштва стечајем или ликвидацијом, а по
подмирењу обавеза друштва. Ова права у директној су за -
висности од величине удела у друштву. У имовинска права
могу се убројати и право првенства у стицању нових удела од
стране постојећих чланова, као и право располагања уделима.
126. Солвентност друштва. – Како основни капитал
друштва није више посебна гаранција за повериоце друштва,
посебно у случају прихватања, што чини и Закон о привред -

ним друштвима, тренда његовог смањења, то овај закон као
и други модерни закони поставља сигурнији концепт за
заштиту поверилаца друштва – систем ограничења плаћања
члановима друштва по било ком основу (не само по основу
учешћа у добити друштва) ако друштво не може да издржи
тзв. тест солвентности у изложеном смислу. Закон овом
правилу поставља и изузетак који треба тумачити изузетно
уско – дозвољеност плаћања ако посебни финансијски из -
вештаји и стандарди рачуноводствене праксе показују да је
исплата разумна у датим околностима.
127. Управљање друштвом. – Управљање друштвом с
ограниченом одговорношћу може бити организовано као
једнодомно (скупштина друштва и један или више директо -
ра – нејасно је да ли кад је више директора, они могу чинити
одбор директора као колективно тело) и дводомно управљање
(скупштина друштва, надзорни одбор и један или више ди -
ректора).
У сваком друштву с ограниченом одговорношћу постоји
скупштина друштва, која се може одржавати на седници и
без седнице. У једночланом друштву овлашћења скупштине
врши тај члан или од њега овлашћено лице. Рок за сазивање
скупштине (слање позива сваком члану друштва) је најкасније
осам дана пре дана одржавања седнице. Седницу скупштине
сазива директор (једнодомно управљање) или надзорни одбор
(дводомно управљање), а могу и мањински чланови, са 20%
капитал-учешћа (ако оснивачким актом није утврђен мањи
проценат). Сазивач утврђује и дневни ред скупштине друштва,
а и мањински чланови могу предложити допуне тачака ако
поседују 10% капитал-учешћа, ако оснивачким актом то право
није утврђено и за мањи проценат. На остала питања рада
скупштине (записник, кворум, већина за одлучивање, начин
рада, пуномоћје за гласање, искључење права гласа, побијање
одлука скупштине друштва) сходно се примењују правила
прописана за скупштину акционарског друштва. Ово важи и
за директоре (претпоставка је да постоји један директор, ако
оснивачким актом није утврђено друкчије, и претпоставка је

да, кад их је више, воде послове друштва и заступају друштво
заједнички), као и за надзорни одбор друштва.
Делокруг утврђен законом за скупштину чланова друштва
са ограниченом одговорношћу јесте њен искључиви делокруг,
ако законом односно оснивачким актом није друкчије одређе -
но за поједина питања: 1) доношење измена оснивачког акта;
2) усвајање финансијских извештаја, као и извештаја реви -
зора, ако су финансијски извештаји били предмет ревизије;
3) надзирање рада директора и усвајање извештаја директора
код једнодомног управљања; 4) усвајање извештаја надзорног
одбора код дводомног управљања друштвом; 5) одлучивање
о повећању и смањењу основног капитала друштва, као и
свакој емисији хартија од вредности; 6) одлучивање о распо -
дели добити и покривању губитака друштва, укључујући и
одређивање дана стицања права на учешће у добити и дана
исплате учешћа у добити чланова друштва; 7) именовање и
разрешење директора и утврђивање накнаде за њихов рад,
односно начела за утврђивање накнаде код једнодомног
управљања друштвом; 8) бирање и разрешење директора и
утврђивање накнаде за њихов рад код дводомног управљања
друштвом; 9) именовање ревизора и утврђивање накнаде за
његов рад; 10) одлучивање о покретању поступка ликвидације,
као и о подношењу предлога за покретање стечајног поступка
од стране друштва; 11) именовање ликвидационог управника
и усвајање ликвидационог биланса и извештаја ликвидацио -
ног управника; 12) одлучивање о стицању сопствених удела;
13) одлучивање о обавезама чланова друштва на додатне уплате
и о враћању тих уплата; 14) одлучивање о захтеву за иступање
члана друштва; 15) одлучивање о искључењу члана друштва
из разлога неплаћања, односно неуношења уписаног улога;
16) одлучивање о покретању спора за искључење члана друштва;
17) одлучивање о повлачењу и поништењу удела; 18) давање
прокуре; 19) одлучивање о покретању поступка и давању пу -
номоћја за заступање друштва у спору са прокуристом, као и у
спору са директором, ако је управљање друштвом једнодомно,
односно са чланом надзорног одбора, ако је управљање
друштвом дводомно; 20) одлучивање о покретању поступка

издавања пуномоћја за заступање друштва у спору са чланом
друштва; 21) одобравање уговора о приступању новог члана
и давањe сагласности на пренос удела трећем лицу у складу
са овим законом; 22) одлучивање о статусним променама
и промени правне форме друштва; 23) давање одобрења за
правне послове у којима постоји лични интерес, у складу с
овим законом; 24) давање сагласности на стицање, продају,
давање у закуп, залагање или друго располагање имовином
велике вредности у складу са законом; 25) доношење послов -
ника о свом раду и 26) вршење других послова и одлучивање
о другим питањима, у складу са законом и оснивачким актом.
128. Основи престанка својства члана. – Закон о привред -
ним друштвима уређује најчешће основе престанка својства
члана друштва (смрт, престанак правног лица, иступање у
складу с оснивачким актом из оправданих разлога, иступање
из оправданих разлога у складу са судском одлуком, искључење
одлуком скупштине друштва у складу с оснивачким актом и
искључење у складу са судском одлуком, пренос удела на друго
лице), уз додатак да то могу бити и други основи утврђени
оснивачким актом (ово могу бити нпр. основи утврђени за
повлачење и поништај удела од члана друштва).
129. Право иступања и искључења. – Члан друштва са
ограниченом одговорношћу може иступити из друштва у
свако доба и без навођења разлога ако не тражи накнаду за
свој удео. Члан друштва с ограниченом одговорношћу ипак
не може иступити из друштва ако има неизмирене обавезе
према друштву по основу улога или додатних уплата или ако
би иступањем нанео штету друштву, као и ако би тиме избегао
примену правила о посебним дужностима према друштву.
Члан друштва с ограниченом одговорношћу може ис -
тупити из друштва из оправданих разлога, подношењем
писаног захтева (ако му остали чланови друштва или само
друштво одлуком својих органа проузрокују штету, ако је
спречен у остваривању својих права у друштву или му чла -
нови друштва или друштво намећу несразмерне обавезе
и друго). Ако скупштина друштва одбије захтев члана друштва

за иступање, такво иступање може се тражити тужбом пред
надлежним судом. Члан друштва с ограниченом одговорношћу
који иступа из друштва из оправданих разлога има право на
накнаду вредности удела, као и право на накнаду штете од
друштва. Ако не постоји оправдан разлог иступања члана
друштва с ограниченом одговорношћу, што се у случају спора
утврђује у прописаном поступку, онда друштво има право на
накнаду штете коју му проузрокује члан друштва иступањем
из друштва без оправданог разлога.
Скупштина чланова друштва са ограниченом одговор -
ношћу може донети одлуку (двотрећинском већином гласова
преосталих чланова, ако се оснивачким актом не утврди друга
већина), на начин утврђен оснивачким актом, да покрене
поступак искључења члана друштва из друштва с ограниченом
одговорношћу ако не испуњава обавезе утврђене уговором о
оснивању друштва у вези са плаћањем, односно уносом уго -
вореног улога (када се мора оставити накнадни рок, и то свим
члановима под истим условима због принципа равноправности
чланова, што не дира у принцип забране одгађања извршења
обавеза чланова друштва, након чега би се могла подићи и
тужба за „уплату улога“, па и кад се ради о улогу у стварима и
правима). Искључени члан друштва по закону нема право на
накнаду вредности свог удела (спорна правна ваљаност), а остаје
обавезан да унесе у друштво неунети улог, односно да уплати
улог ако је то неопходно за намирење поверилаца друштва.
У законом одређеним случајевима (наношење штете
друштву намером или грубом непажњом, повреда дужности
према друштву, отежавање пословања друштва својим радњама
или пропуштањем), друштво може покренути и судски посту -
пак искључења члана друштва с ограниченом одговорношћу
(одлука скупштине већином гласова присутних чланова, осим
ако је оснивачким актом одређена друга већина). Овим се
уводи и систем судског искључења члана друштва уместо
само система искључења одлуком скупштине друштва. По
овој тужби суд може „ако нађе да је то нужно и оправдано“
суспендовати право гласа члана друштва чије се искључење

тражи, а може суспендовати и друга права тог члана (чак и
имовинска – нпр. исплату привремених дивиденди и слично)
или увести „принудну управу“ у друштво. Системом судског
искључења члана друштва с ограниченом одговорношћу
из друштва и овлашћењем суда да суспендује права гласа и
евентуално друга права тог члана, решава се до сада отворено
питање права члана друштва о чијем се искључењу ради да гласа
о свом искључењу (гласање у сопственој ствари). Члан друштва
који иступа из друштва, као и искључени члан друштва, овим
престаје бити члан друштва и има право на накнаду процењене
вредности свог удела у време искључења из друштва, али и
дужност накнаде штете друштву проузроковане искључењем.
130. Посебни основи престанка. – Друштво с ограниченом
одговорношћу може престати и у случају постојања посебних
основа карактеристичних за престанак друштва лица, с обзи -
ром на хибридност своје природе (друштво лица и друштво
капитала). Ипак, и у том домену ово друштво испољава своју
већу склоност ка друштву капитала будући да посебни основи
везани за својство члана овог друштва, који су утврђени осни -
вачким актом или уговором чланова друштва (смрт, стечај или
ликвидација, губитак пословне способности, иступање или
искључење члана из друштва и слично), могу водити престан -
ку овог друштва само ако је тако утврђено конститутивним
актима (што се по правилу не утврђује као основ престанка),
а ако то није случај, онда друштво и у присуству ових основа
наставља са радом (док је код „чистих“ друштава лица управо
обрнуто – ово су редовно основи престанка друштва ако није
друкчије уговорено или прописано).
IV. АКЦИОНАРСКО ДРУШТВО

1. Опште карактеристике и врсте
131. Појам. – Према Закону о привредним друштвима,
акционарско друштво је друштво које оснивају правна, односно
физичка лица ради обављања делатности под заједничким
пословним именом, чији је основни капитал утврђен и подељен

на акције одређене вредности. Збир вредности свих акција
чини основни капитал акционарског друштва.
132. Карактеристике. – Акционарско друштво одликују
следеће карактеристике:
Прво, акционарско друштво је друштво капитала, што
значи да нису битне персоналне карактеристике његових
акционара, те се друштво не конституише, не функционише и
не престаје у зависности од тих својстава, већ је једино битан
акционарски капитал.
Друго, акционарско друштво послује под реалним (ствар -
ним, предметним) пословним именом, а изузетно под пер -
соналним именом доминантног акционара. Пословно име
мора садржати и ознаку облика друштва или скраћеницу
а. д. или АД.
Треће, акционарско друштво је правни субјект (то својство
стиче регистрацијом) који има своју имовину (која је у мо -
менту оснивања друштва по правилу само основни капитал
конституисан од улога, изузев ако се акције уписују и уплаћују
изнад номиналне вредности, а доцније, зависно од резул -
тата пословања друштва може бити већа или мања од овог
капитала), са којом одговара у потпуности за обавезе које
преузима у правном промету према трећим лицима. Имовина
акционарског друштва у потпуности је одвојена од имовине
његових акционара, те правни субјективитет овог друштва
долази у потпуности до изражаја. Акционари не одговарају
личном имовином за обавезе друштва према трећим лици -
ма, већ само сносе ризик пословања друштва до вредности
свог акционарског улога у друштво (изузетно, ако нису цео
уговорени улог уложили у имовину друштва, одговарају до
износа уговореног а неунетог улога).
Четврто, акционарско друштво има фиксни основни
капитал (минимални је прописан законом), који је подељен
на акције и који се према основном начелу свих трговачких
друштава капитала мора чувати неокрњен (што не значи да
се под одређеним условима не може смањити без последица
по друштво, али ни у ком случају, осим привремено до шест

месеци, испод минималног прописаног законом) током по -
словања друштва (у противном, под одређеним условима,
друштво престаје). Збир вредности свих акција чини основни
капитал (основну главницу) акционарског друштва, а ако се
акције продају изнад номиналне вредности (емисиона вред -
ност) онда разлика служи за покриће трошкова оснивања
друштва и за његове резерве.
Пето, основни капитал друштва (али не и законске и
евентуалне статутарне резерве) подељен је на акције, одређене
номиналне или рачуноводствене вредности изражене у нов -
цу (наш закон по први пут дозвољава могућност акција без
номиналне вредности – рачуноводствена вредност).
Шесто, акционарско друштво је трговачко друштво, али
његови акционари не постају самим тим трговци (изузетно,
у неким земљама зависи од делатности друштва да ли ће оно
бити трговачко или грађанско).
Седмо, акционарско друштво може обављати било коју
профитабилну делатност, што по правилу није случај са другим
привредним друштвима.
Осмо, ово друштво могу да оснивају и правна и физич -
ка лица, с тим што закони по правилу прописују одређени
минимални број акционара (најчешће два), уз доста опрезно
дозвољавање могућности да и једно лице може бити оснивач
овог друштва кад се не оснива са јавним уписом акција (јед -
ночлано друштво).
Девето, законске норме које уређују ово друштво претеж -
но су императивне, за разлику од метода уређивања других
друштава (чак и друштва с ограниченом одговорношћу), тако
да се мало простора оставља аутономној вољи акционара (то
посебно важи за акционарско друштво које се оснива јавним
уписом акција).
Десето, акционарско друштво је једина форма друштва
(поред ретке форме командитног друштва на акције) која
се може основати и која може повећавати основни капитал
јавним уписом акција, што овом друштву даје снажну кон -

центрацијску моћ, те се стога с правом и назива „машина за
прављење новца“.
133. Оснивачки акт (конститутивни). – Према Закону
о привредним друштвима, обавезни елементи оснивачког
акта акционарског друштва су нарочито: означење оснивача;
пословно име, седиште и претежна делатност друштва; укупан
износ новчаног улога и означење вредности неновчаног улога
и рок уплате, односно уноса улога; означење врсте и вредности
основног капитала, уписаног и уплаћеног; број, врста и класа
акција, као и њихова номинална или рачуноводствена вредност;
и изјава оснивача о оснивању друштва и преузимању обавеза
уплате и уноса улога по основу уписаних акција. Према Закону о
привредним друштвима, оснивачки акт акционарског друштва
служи само за потребе оснивања друштва и практично више
нема неки правни значај, те се доцније и не мења.
134. Статут као конститутивни акт. – Акционарско
друштво поред оснивачког акта као обавезног конститутивног
акта, који се прилаже за регистрацију друштва и прописно
објављује, има и статут, који је конститутивни акт друштва и
који се депонује у регистар и објављује. Статут доносе осни -
вачи, а касније промене (закон установљава дужност промена
најмање једном годишње) врши скупштина друштва већином
од укупног броја гласова акционара са правом гласа, осим ако
је статутом утврђена бројнија већина. Изузетно, статут може
у делу основног капитала (институт овлашћеног капитала)
мењати и одбор директора (једнодомно управљање), односно
надзорни одбор (дводомно управљање). Статут садржи битне
елементе које садржи и оснивачки акт акционарског друштва,
као и одредбе у вези са органима друштва (а први статут може
садржати и одредбу о именовању директора друштва, односно
чланова надзорног одбора друштва).
135. Примат статута. – У случају несагласности ос -
нивачког акта и статута акционарског друштва, примат има
статут друштва, с обзиром на то да се оснивачки акт након
оснивања више не мења.
136. Регистрација и објављивање измена статута.

– Како је статут акционарског друштва конститутивни акт
који се региструје у регистру за привредне субјекте и након
тога објављује, то је логично да се и његове измене и допуне
региструју у истом регистру и објављују у складу са законом
којим се уређује регистрација привредних субјеката. Измене
и допуне овог акта сматрају се усвојеним даном доношења
(унутрашње дејство), а према трећим лицима од дана регис -
трације и објаве.
137. Посебне погодности оснивача. – Посебне погодности
су погодности које се дају оснивачима или другим лицима која
учествују у поступку оснивања друштва или пословима који
су потребни за добијање овлашћења за почетак пословања
друштва (лица која у своје име а за рачун друштва оснивају
друштво или држе акције друштва за рачун оснивача и сл.),
ако је то с обзиром на делатност друштва потребно. Ове по -
годности могу се утврдити само оснивачким актом друштва
приликом доношења тог акта од стране оснивача (не и до -
цнијим изменама оснивачког акта). Посебне погодности не
могу бити ништа што крши правила акцијског права и могу
се накнађивати само из добити друштва. По својој природи,
посебне погодности су облигационоправне, с обзиром на то
да су одвојене од акција.
138. Трошкови оснивања. – Оснивачким актом акцио -
нарског друштва одређује се ко сноси трошкове оснивања
друштва: оснивачи (што је законска претпоставка ако осни -
вачким актом није ништа одређено) или само акционарско
друштво. Ако оснивачи сносе трошкове оснивања акционарског
друштва, онда њихов износ или процењени износ мора бити
елемент оснивачког акта и може се накнадити само до износа
одређеног у том акту. Ако је пак оснивачким актом одређено
да трошкове оснивања сноси друштво, ти трошкови могу се
одбити од основног капитала друштва или се пак могу унети
у друштво као улог.
139. Врсте улога. – Улози у акционарско друштво које није
јавно, могу бити, као и код друштва с ограниченом одговорношћу,
не само новчани и неновчани већ и извршени (не и будући)

рад и услуге друштву ако је тако одређено оснивачким актом
друштва. Улози у отворено акционарско друштво могу бити
само новчани и неновчани, али не и рад и услуге друштву
(било будући или извршени).
140. Правило процене неновчаних улога. – Законом о
привредним друштвима либерализује се процена неновчаних
улога и код свих затворених форми друштава, где спада и ак -
ционарско друштво које није јавно, тиме што се даје могућност
процене таквих улога од стране самих акционара (не може
бити угрожен јавни интерес акционара који откупљују акције
по јавној понуди јер ова друштва такву понуду не могу ни да
емитују), а ако се око тога не могу споразумети, ту процену
могу поверити овлашћеном процењивачу кога сами одређују
или кога одређује по њиховом захтеву суд у ванпарничном
поступку. Кад се, пак, ради о отвореном акционарском друштву,
процену вредности неновчаних улога у ово друштво врши
увек овлашћени процењивач кога бирају сами оснивачи, или
управни одбор друштва с одговарајуће листе таквих процењи -
вача, или суд по њиховом захтеву у ванпарничном поступку.
Извештај овлашћеног процењивача доставља се регистру и
објављује у складу са законом којим се уређује регистрација
привредних субјеката.
141. Уплата и уношење улога. – Основна обавеза свих
акционара јесте уплата уписаних акција (односно уношење
уговорених неновчаних улога), у року прописаном законом
(који се разликује код новчаних и неновчаних улога и зависно
од тога да ли је реч о оснивачким улозима или улозима након
оснивања друштва) без могућности ослобађања (као и без мо -
гућности пребоја са потраживањем друштва према акционару),
са дејством према трећим лицима, од обавезе уплате, односно
уношења улога, као и без могућности одлагања извршења те
обавезе, односно смањења преузете обавезе. Ова обавеза
настаје закључењем уговора о откупу акција при оснивању
друштва или при повећању основног капитала. Дужник из овог
уговора је оснивач, односно акционар који је преузео обавезу,
али и сваки каснији стицалац те акције која није у потпуности

плаћена, јер преузимањем акција преузимају се и чланска
права и обавезе. Ипак, стицалац акција за које је преносилац
преузео обавезу уношења улога у стварима и правима не
преузима обавезу на уношење тог улога, већ само на уплату
његове новчане вредности за износ неунетог улога. У случају
преноса издате акције (под преносом се подразумева пренос
чланског права и обавеза, независно од тога да ли је издата
исправа о акцији или није) пре целокупне уплате, односно
уношења улога, за уплату, односно уношење уговореног улога
солидарно одговарају (са стицаоцем) и преносиоци делимично
плаћене акције (одговорност правних претходника).
142. Две врсте акционарских друштава. – Закон о при -
вредним друштвима више не разликује изричито форме ак -
ционарских друштава, већ говори само о отвореном (јавном)
акционарском друштву. Ипак, из закона је видљиво да он
поред ове форме познаје и „друга акционарска друштва, која
нису јавна“, што би значило да су затворена (нејавна). Ипак,
минимални основни капитал закон утврђује само за јавна
акционарска друштва.
143. Начин оснивања. – Упоредно право и пословна пракса
разликују два начина оснивања акционарског друштва. Први,
симултано оснивање (оснивање без јавног уписа акција) – сами
оснивачи (будући акционари) откупљују све акције приликом
оснивања друштва. Други, сукцесивно оснивање (оснивање
са јавним уписом акција) – када оснивачи уписују део акција
и објављују јавну понуду за откуп осталих акција. Оснивање
акционарског друштва „јавним“ или „нејавним“ путем у пуној
је компетенцији оснивача (будућих акционара).
144. Обележја затвореног друштва. – Затворено акци -
онарско друштво има следећа обележја: 1) не може јавном
понудом или на било који други јавни начин издавати акције
на тржишту хартија од вредности, 2) није под надзором Ко -
мисије за хартије од вредности, 3) није у обавези да извештава
јавност и Комисију за хартије од вредности о важнијим по -
словним догађајима, финансијским извештајима, извештајима
о пословању и извештајима ревизора (осим ако не емитује

јавним путем друге хартије од вредности које нису акције),
4) може издавати акције само његовим акционарима или
професионалним инвеститорима и запосленима, у складу са
законом којим се уређује тржиште хартија од вредности и
других финансијских инструмената, 5) може статутом утвр -
дити ограничења промета својих акција.
145. Обележја отвореног акционарског друштва. – От -
ворено акционарско друштво има следећа обележја: 1) може
јавном понудом или на било који други јавни начин издавати
акције на тржишту хартија од вредности (у складу са Законом
о привредним друштвима и законом којим се уређује тржиште
хартија од вредности), 2) под надзором је Комисије за хартије
од вредности, 3) има обавезу да извештава јавност, Комисију
за хартије од вредности и Регистар о важнијим пословним
догађајима, финансијским извештајима, извештајима о по -
словању и извештајима ревизора, 4) може имати неограничен
број акционара, 5) не може статутом утврдити ограничења
промета својих акција.
146. Врсте отвореног друштва. – Отворено акционарско
друштво може котирати своје акције на регулисаним или на
нерегулисаним тржиштима (слободно тржиште), у складу
с одговарајућим правилима закона који утврђује тржиште
капитала и правилима тих тржишта.
147. Поступак сукцесивног оснивања (отворено друштво).
– За разлику од симултаног оснивања затвореног акционар -
ског друштва које представља, због изостанка више фаза,
поједностављено оснивање, сукцесивно оснивање, пре -
тпоставља више фаза: 1) закључивање уговора о оснивању,
2) упис, уплата или уношење улога и преузимање дела акција
од самих оснивача, 3) одобрење проспекта од стране Ко -
мисије за хартије од вредности и објављивање јавне понуде
за упис и откуп акција од стране трећих лица, са назнаком
места доступности проспекта и извода из проспекта, 4) упис
и уплату акција или уношење улога по јавној понуди у складу
с овим законом и јавном понудом и проспектом од стране
других лица, 5) упис и откуп евентуалних неуписаних акција

понуђених у јавној понуди од стране оснивача, 6) евентуални
поступак са уписаним вишком акција, 7) обавештавање Ко -
мисије за хартије од вредности о успешности емисије ради
уписа у регистар емисије акција, 8) именовање органа друштва
од стране оснивача, 9) подношење пријаве за регистрацију, и
10) објављивање регистрације.
2. Акције
148. Појам. – Акција је хартија од вредности коју издаје
акционарско друштво (или командитно друштво на акције
које наше право не познаје), с одређеном номиналном или
рачуноводственом вредношћу која представља део његовог
основног капитала. И наш законодавац прихвата тренд тзв.
дематеријализације акција (исто важи и за друге серијске
хартије од вредности) и уместо штампања акција омогућује
упис у Централни регистар акција са посебним рачунима
сваког акционара, на којима се региструје промет акција.
149. Карактеристике. – Акције се одликују трима карак -
теристикама које их разликују од удела или других хартија од
вредности: прво, акција је хартија од вредности, друго, акција
даје чланска права и, треће, акција је део основног капитала
(осим код тзв. инвестиционих друштава са променљивим
капиталом).
150. Поделе. – Зависно од начина одређења имаоца акције,
могу постојати акције на име и акције на доносиоца (тенден -
ција у многим земљама јесте и да се искључе могућности из -
давања акција на доносиоца, што сада прихвата и наш закон).
Класа акција одређује се правима која су у њима садржана, те
полазећи од овог критеријума акције могу бити: а) редовне
(обичне) и б) преференцијалне (приоритетне, повлашћене).
Једно друштво може издавати више класа акција, чак и у истој
емисији акција.
151. Појам редовних акција. – Редовне акције су акције
које дају иста статусна права (право приступа актима и
документима друштва, право учешћа у раду скупштине

друштва, право гласа у скупштини друштва – по принципу
једна акција један глас, право подизања индивидуалне и
деривативне тужбе, право информисања итд.) и иста имо -
винска права (право на дивиденду после исплате дивиденде
свим класама преференцијалних акција, право на учешће у
расподели ликвидационог вишка после исплате поверилаца
и акционара свих класа преференцијалних акција, право
пречег уписа акција из нових емисија акција и заменљи -
вих обвезница и право располагања). Та права остварују
се сразмерно номиналној вредности поседованих акција
(или рачуноводственој вредности код акција без номиналне
вредности).
152. Појам преференцијалних акција. – Преференцијалне
(повлашћене, приоритетне) акције су акције које њеним има -
оцима дају одређена повлашћена права у односу на имаоце
обичних акција. Та повлашћена права могу бити вишеструка.
Прво, приоритетан карактер у исплати дивиденде у односу на
обичне акције. Друго, право првенства наплате из остатка лик -
видационе (или стечајне масе), након подмирења поверилаца.
Осим ових права, преференцијалне акције могу дати и право
претварања у обичне акције или у другу класу преференцијалних
акција (заменљиве), право продаје тих акција акционарском
друштву по утврђеној цени (тзв. откупљиве акције), право
присуства и учешћа у раду скупштине акционара, као и право
приступа актима и другим документима друштва, у складу с
оснивачким актом друштва. Преференцијалне акције, разуме
се, дају и право располагања тим акцијама, право на подизање
индивидуалних и деривативних тужби, као и право информи -
сања. Осим тих права, преференцијалне акције могу укључити
и друга права, ако се тако предвиди статутом и одлуком о еми -
сији те класе акција (право првенства у коришћењу услуга из
делатности тог друштва, право првенства у откупу код смањења
основног капитала у редовном поступку, право претварања
у обичне акције или другу класу преференцијалних акција
и слично).
153. Изостанак права гласа као правило. – Преферен -

цијалне акције су без права гласа (као компензација приоритета
у наведеним имовинским правима у односу на акционаре с
обичним акцијама), а изузетно и кад су без права гласа, могу
стећи право гласа (било оно трајно или привремено). Према
нашем закону, преференцијалне акције дају право гласа на
скупштини друштва (или специјалној скупштини те класе
преференцијалних акција) у три случаја: прво, ако се одлучује
о претварању у обичне акције (када могу имати број гласова
једнак броју гласова обичних акција у које се могу претво -
рити); друго, ако је донета одлука о исплати дивиденди које
по захтеву ових акционара нису исплаћене, све до њихове
исплате; треће, када се одлуком скупштине друштва умањују
стечена права акционара дате класе преференцијалних акција.
У сваком случају, број гласова акционара са овим акцијама
не може бити једнак нити прећи број гласова акционара са
обичним акцијама.
154. Класе преференцијалних акција. – Преференцијалне
акције могу имати више класа, тако да само преференцијалне
акције исте класе дају акционарима иста права. У овом случају
потребно је одредити њихов редослед првенства.
155. Појам класе (рода) акција. – Акције које дају иста
чланска права (скуп овлашћења и обавеза које има акцио -
нар) у акционарском друштву чине исту класу (род) акција.
Различите класе постоје само ако акције дају различита
права, а ако акције дају иста чланска права нема различитих
класа акција. Различите класе су само тзв. обичне (редовне)
акције (које увек чине једну класу) и преференцијалне акције
када дају различита чланска права (може бити и више класа
преференцијалних акција).
156. Сувласништво акција. – Акција може имати и више
власника (нема ограничења) – сувласништво акција, у ком слу -
чају се сходно примењују правила која важе за сувласништво
удела (солидарна одговорност, заједнички пуномоћник, али
нема уписа у књигу удела већ у књигу акција ако се води и
постоји упис у Централни регистар хартија од вредности).
3. Обвезнице
157. Појам. – Обвезница је хартија од вредности одређене
номиналне вредности којом се њен издавалац обавезује да ће
лицу означеном у њој или лицу по његовој наредби, односно
њеном доносиоцу исплатити означеног дана доспелости
износ у њој наведен, односно да ће исплатити износ ануи -
тетских купона или их заменити за акције ако су издате као
замењиве.
158. Врсте обвезница. – Зависно од категорије издаваоца,
обвезнице се могу поделити на обвезнице државе (или јединице
локалне самоуправе), обвезнице банака и других финансијских
организација и обвезнице привредних друштава и других
привредних субјеката. Зависно од начина одређења корисника,
обвезнице се могу поделити на име и на доносиоца. Зависно од
постојања одређеног обезбеђења исплате, обвезнице се деле
на гарантоване и негарантоване. Зависно од монете на коју
гласе, обвезнице се могу поделити на обвезнице које гласе на
динаре и обвезнице које гласе на страну валуту. Зависно од
емисионе вредности, обвезнице могу бити обвезнице које се
емитују по номиналној вредности (ако је повољна каматна сто -
па, ако је реч о реномираном издаваоцу, ако се очекује велика
потражња и успешан пласман) и обвезнице које се емитују
испод номиналне вредности – осим замењивих обвезница за
акције. Зависно од фиксираности потраживања, обвезнице се
деле на оне у којима је потраживање имаоца обвезнице фиксно
(са фиксном каматом) и оне у којима потраживање имаоца
обвезнице није фиксно (у овом делу се тада приближавају
акцијама). Обвезнице са неефиксним потраживањем могу
имати разне варијанте. Наши прописи помињу изричито само
тзв. партиципативне обвезнице које имаоцу, поред утврђене
камате (која је редовно нижа), дају и право на учешће у добити
издаваоца обвезнице (као и на дистрибуирајућим резервама).
Партиципативне обвезнице, као и партиципативне приоритетне
акције, могу такође давати приоритетно право на учешће у
добити (партиципативне приоритетне обвезнице). Зависно од
могућности замене за друге хартије од вредности, обвезнице
могу бити заменљиве и незаменљиве. Наш закон дозвољава

могућност замене обвезница за акције, у складу с одлуком о
издавању обвезница и законом.
4. Варанти
159. Варанти са правом на стицање акција. – Варанти
за куповину (стицање) акција су, по својој природи, хартије од
вредности које имаоцу дају право на стицање одређеног броја
акција одређене врсте и класе и по унапред одређеној цени
(у моменту издавања вараната) у одређеном периоду. Варанти
се по правилу емитују постојећим акционарима и управама
акционарских друштава, како би им се омогућило да акције
будуће емисије стекну по праву приоритета у односу на друга
лица и по познатим условима у моменту емисије вараната, који
су по правилу повољнији за имаоце вараната. И ове хартије од
вредности се издају серијски, а понекад се називају и опцијама
за стицање акција. И у једном и у другом означавању треба
их разликовати од варанта као дела дводелне складишнице
као робне, а не новчане хартије од вредности, односно од
опцијских уговора као врсте финансијских инструмената.
5. Остале серијске хартије

од вредности
160. Благајнички запис. – Благајнички запис је краткорочна
хартија од вредности која гласи на одређени новчани износ,
с одређеним роком доспећа и одређеном каматном стопом.
Благајнички записи представљају краткорочне хартије од вред -
ности које се издају кад издавалац има потребе за краткорочним
средствима ради обезбеђења своје ликвидности. С друге стране,
пошто се као издавалац ових хартија од вредности појављују
само банке, њихово издавање има за сврху да регулише и коли -
чину ефективе (готовог новца) у оптицају. Благајничке записе
које издаје Народна банка могу куповати само пословне банке.
Благајничке записе које издају пословне банке могу куповати
привредни субјекти и друга правна лица, као и физичка лица.
161. Комерцијални запис. – Комерцијални запис предста -

вља, као и благајнички запис, краткорочно кредитно средство.
За разлику од благајничких записа, комерцијалне записе могу
да издају привредни субјекти. Осим на новац, комерцијални
запис може да гласи (имати покриће) и на робу, а може бити
и мешовит.
162. Државни запис. – Државни запис је краткорочна
хартија од вредности која се емитује ради прикупљања нов -
чаних средстава за премошћавање временске неусклађености
између притицања прихода и извршавања расхода буџета,
а обавезе по њима доспевају за наплату најкасније до краја
буџетске године.
163. Штедни запис. – Народна банка може издавати
штедне записе, који имају сличну природу као и државни
записи и представљају средство прикупљања слободног
новца на монетарном тржишту ради спречавања инфлације
и очувања вредности монете.
6. Реорганизација капитала
акционарског друштва
164. Врсте капитала. – Зависно од врсте, капитал има
више значења. Прво, овлашћени (одобрени) основни капитал
је износ акцијског капитала који је акционарско друштво овла -
шћено да изда по одлуци оснивача односно скупштине, а који
не мора бити актуелно издат (циљни капитал). Друго, издати
(додељени) основни капитал је део акцијског одобреног капи -
тала који је већ издат и расподељен кроз акције акционарима.
Акционарско друштво не мора на старту имати цео уговорени
одобрени капитал, али мора имати издати основни капитал
који је најмање у висини прописаног законског минималног
основног капитала за који се захтева постојање у моменту
регистрације друштва. Треће, наплаћени (реални, номинални)
основни капитал је такође део издатог основног капитала који
је већ уплаћен од акционара (у моменту регистрације такође
мора бити уплаћен бар минимални износ прописан законом).
Овај реални капитал је на страни активе подељен на стал -

на‑основна и обртна средства. Четврто, неплаћени капитал
је преостали издати капитал који је према уговору о откупу
акција у складу са статутом платив од стране акционара (или
је обавеза уноса улога у стварима и правима). Најзад, пето,
енглеско право разликује и резервни капитал (који треба
разликовати од свих врста резерви друштва које се стварају
од профита), за кога постоји обавеза уплате односно уношења
улога у стварима и правима само у случају стечаја друштва
(расположив је једино за повериоце у случају стечаја).
165. Појам одобреног (овлашћеног, неиздатог) капитала
и овлашћење управног одбора. – Акционарско друштво може,
поред издатих акција, да има и неиздате акције одобрене за
издавање (одлуком скупштине акционарског друштва или пак
у самом статуту) са овлашћењем одбора директора, односно
надзорног одбора да их изда када оцени да је то са становишта
интереса акционарског друштва најповољније. Ово овлашћење
одбора директора, односно надзорног одбора, обухвата овла -
шћење за издавање акција ради повећања основног капитала тог
друштва новим улозима, новчаним или неновчаним, зависно
од датог овлашћења, у складу са законом о поступку таквог
повећања, али не обухвата и овлашћење за такво повећање
основног капитала из средстава тог друштва (резерве и нерас -
поређена добит) у складу са законом. Ово овлашћење може се
дати за издавање таквих одобрених акција за период до пет
година од утврђивања броја таквих акција у оснивачком акту,
али скупштина то овлашћење може обнављати и више пута,
и то увек на период који не може прећи пет година.
Број одобрених акција за издавање од стране одбора
директора, односно надзорног одбора, одређује се у статуту
друштва, и он може обухватити и обичне и преференцијалне
акције, с тим што тај укупни број (и једних и других) ни у ком
случају не може прећи 50% од броја издатих обичних акција у
време одређивања оснивачким актом друштва. Акционарско
друштво може одлуком одбора директора, односно надзор -
ног одбора, по овом овлашћењу да изда све или само део
одобрених обичних акција, а одобрене преференцијалне акције

може да уопште не изда или да их изда у целости или само
део. Издавање одобрених акција врши се у складу са законом
којим се уређује тржиште хартија од вредности (процедура
емисије, одобравања проспекта од Комисије за хартије од
вредности итд.).
166. Три начин повећања основног капитала. – Основни
капитал отвореног акционарског друштва повећава се: новим
улозима (дозвољеним законом), претварањем заменљивих
обвезница у акције и уписом акција по основу права ималаца
вараната на такав упис (условно повећање – до 50% основног
капитала друштва у моменту доношења одлуке) или ради
остваривања права запослених и чланова органа друштва на
куповину акција друштва (до 3% основног капитала друштва
у моменту доношења одлуке) и из средстава друштва. Сама
техника повећања основног капитала је двојака: издавање нових
акција или повећање номиналне вредности постојећих акција.
167. Појам права пречег стицања нових акција. – Право
пречег стицања акција је имовинско право постојећих акци -
онара (акционари са обичним акцијама, имаоци заменљивих
обвезница и имаоци вараната, ако оснивачким актом није
друкчије одређено), на основу закона или статута (и одлуке
о емисији акција у складу са статутом), на стицање акција
од друштва при новим емисијама акција (укључујући овде и
сопствене акције друштва које се реемитују, као и заменљиве
обвезнице и варанте), и то сразмерно номиналној вредности
(или рачуноводственој код акција без номиналне вредности)
поседованих акција. Закон о привредним друштвима утврђује
ово право као законско диспозитивно право (могућност
ограничења или искључења одлуком скупштине друштва,
трочетвртинском већином, али само у случају понуде код које
није обавезна објава проспекта).
168. Одлука о повећању. – Одлуку о повећању основног
капитала отвореног акционарског друштва доноси по правилу
скупштина друштва (трочетвртинском већином), а изузетно
и одбор директора, односно надзорни одбор по овлашћењу.
Будући да се повећањем основног капитала, без обзира на основ

(начин) издају нове акције, то се овом одлуком мења и статут.
169. Регистрација повећања основног капитала. – Само
повећање основног капитала акционарског друштва врши се
регистрацијом у регистру за привредне субјекте у складу с
одговарајућим законом (конститутиван упис), након уписа
издатих акција и акционара у Централни регистар хартија
од вредности. Регистрација повећања основног капитала
новим улозима из накнадних емисија објављује се такође у
складу са законом којим се уређује регистрација привредних
субјеката.
170. Одлука о смањењу. – Основни капитал акционарског
друштва може се смањити одлуком скупштине друштва (тро -
четвртинска већина), а изузетно и одбора директора, односно
надзорног одбора ако се ради о поништењу сопствених акција
друштва (и по том основу смањењу основног капитала) којим
није располагало у законом прописаним роковима. У сваком
случају, овом се одлуком мења статут друштва у делу висине
основног капитала и броја акција које га покривају. Закон
утврђује и минимум обавезних елемената ове одлуке. Ако се
овом одлуком смањују права акционара одређене класе, за
њену пуноважност потребна је и одговарајућа сагласност ак -
ционара те класе (гласање акционара класе – групно гласање).
171. Поступак смањења. – Поступак смањења основног
капитала отвореног акционарског друштва може бити редо
ван (када се морају на законом прописани начин заштитити
права поверилаца), поједностављен (кад друштво послује
са губицима) и посебан поступак смањења ради претва
рања у резерве. Смањење основног капитала акционарског
друштва може се вршити истовремено са повећањем основног
капитала.
172. Равноправност акционара исте класе. – Смањењем
основног капитала акционарског друштва не може се повре -
дити принцип равноправности акционара (наравно исте кла -
се). Равноправност се обезбеђује и куповином и повлачењем
и поништајем акција на берзи, или другим организованим
тржиштима или јавном понудом акционарима у складу са

законом којим се уређују тржишта хартија од вредности,
оснивачким актом и одлуком скупштине акционара о пов -
лачењу акција.
173. Упис смањења у Централни регистар хартија од
вредности. – Смањење основног капитала отвореног акци -
онарског друштва, по сва три начина, без одлагања прија -
вљује акционарско друштво Централном регистру хартија
од вредности ради уписа одговарајућих промена броја акција
код акционара и смањење њихове номиналне или рачуновод -
ствене вредности.
174. Регистрација смањења основног капитала акцио
нарског друштва. – Смањење основног капитала отвореног
акционарског друштва региструје се у регистру за привредне
субјекте (конститутиван упис).
175. Апсолутни лимит смањења основног капитала
– минимални основни капитал прописан законом. – Смањење
основног капитала не би могло да иде испод минималног
прописаног законом, јер је то основ за стечај или судску
ликвидацију. Закон од овог правила допушта логичан изузе -
так када се комбинују одлука о смањењу основног капитала
и одлука о повећању основног капитала уласком у друштво
новог инвеститора или нових улога постојећих акционара,
чиме се омогућује санација друштва.
176. Повлачење и поништај преференцијалних акција,
вараната и заменљивих обвезница. – Акционарско друштво
својим статутом може утврдити као своје право (повлачење
– добровољно) и/или обавезу (откупљиве акције – принудно
повлачење) откуп преференцијалних акција једне или више
класа (при чему може за неке утврдити право а за неке обавезу
или истоветно), ако располаже одговарајућим наменским
резервама за те сврхе. Овим актом утврђује се период у коме
се то мора или може учинити, основи повлачења и обим пов -
лачења (у целини или делом). Овим актом утврђује се такође
и обавеза акционара да те акције продају под утврђеним (пре
него што су стекли те акције, тако да им је то при куповини
акција било познато) условима. Ово исто важи и за имаоце

вараната са правом на стицање акција и имаоце заменљивих
обвезница.
177. Упис у Централни регистар. – Откуп преференцијал -
них акција, вараната и заменљивих обвезница уписује се у
Централни регистар хартија од вредности (са истим дејством
као и стицање акција друштва од акционара као сопствених).
178. Забрана уписа својих акција и акција контролног
друштва. – Закон о привредним друштвима забрањује упис
својих акција од стране акционарског друштва, било директно
било индиректно (преко другог лица које их стиче комисионо
у своје име а за рачун тог друштва), будући да друштво не
може само себи плаћати ове акције. Исто правило односи се
и на упис акција (или друго стицање) контролног друштва од
стране подређеног друштва (кад постоји такав однос), директно
или индиректно (сматра се да је ове акције стекло контролно
друштво и примењују се правила сопствених акција). Санкција
ове забране кад се акције стичу индиректно, преко другог
лица, у оба случаја састоји се у томе што је то лице обавезно
да уплати цео износ тако уписаних акција и сматра се да их
је стекло не комисионо већ у своје име и за свој рачун. Сваки
супротан споразум са лицем за чији рачун су стечене те акције
сматра се ништавим и не производи правно дејство.
179. Појам сопствених акција. – Сопственим акцијама у
смислу Закона о привредним друштвима сматрају се акције
које је акционарско друштво у складу са овим законом стекло
од својих акционара, директно или индиректно преко дру -
гог лица које их стиче комисионо у своје име а за рачун тог
акционарског друштва. Акционарско друштво може стећи
све или део својих преференцијалних акција као сопствене
акције, у складу с ограничењима из овог закона и статута,
као и ограничењима плаћања акционарима утврђеним овим
законом. Ово важи и за друге хартије од вредности које
нису обичне акције (нпр. заменљиве обвезнице и др.). Акци -
онарско друштво, пак, може стећи само део својих обичних
акција као сопствене акције, у складу с ограничењима из овог
закона и статута, као и ограничењима плаћања акционарима

утврђеним овим законом.
180. Систем нашег закона код сопствених акција. – За -
кон о привредним друштвима усваја мешовит систем сти -
цања сопствених акција: принцип је ограничено стицање до
10% основног капитала друштва и, као изузетак, када нема
ограничења: 1) ради остваривања права несагласних акци -
онара, 2) бесплатно уступање акција друштву, 3) стицање у
поступку судске принудне наплате потраживања друштва од
својих акционара извршењем на акцијама, ако извршење није
могуће на другој имовини, 4) у случају статусних промена,
5) у случају искључења акционара, и 6) ако се стичу акције
ради спровођења поступка смањења основног капитала. Наш
закон практично више не прописује основе за стицање акција
акционара као сопствених акција, тако да акционарско друштво
то може чинити кад хоће, у оквиру ограничења (кад постоје) и
поступка утврђеног овим законом и статутом друштва (што
је и модерни тренд), при чему је битно да не повреди одредбе
закона о ограничењима плаћања акционарима.
181. Поступак одобрења стицања сопствених акција
(равноправност акционара). – Акционарско друштво не може
стицати од својих акционара акције као сопствене било којим
споразумом са појединим акционарима већ само уз очување
принципа равноправности акционара (јавна понуда свим
акционарима за стицање прората).
182. Одлука о стицању сопствених акција. – Одлуку о
стицању акција друштва као сопствених доноси по правилу
скупштина друштва, а под одређеним претпоставкама и одбор
директора, односно надзорни одбор (ако је то неопходно да
би се спречила већа и непосредна штета за друштво, ако је
реч о стицању ради располагања запосленима у друштву или
повезаним друштвима или ради награђивања чланова органа
друштва, али највише 3% било које класе у току пословне
године).
183. Правни режим сопствених акција. – У принципу
сопствене акције у својини самог акционарског друштва имају
посебан правни режим: не дају никаква акционарска права (ни

имовинска ни статусна, осим што им се приписује припадајући
део капитала претварањем резерви и нераспоређене добити
у основни капитал) и морају бити отуђене у одређеном року.
До отуђења номинална или рачуноводствена вредност ових
акција може бити укључена у основни капитал или искључена,
када се за тај износ морају повећати резерве које се не могу
исплатити акционарима до отуђења или поништења. Отуђење
ових акција другим лицима у прописаним роковима врши се
у складу са Законом о привредним друштвима (то се сматра
новом емисијом – реемисија).
Акционарско друштво је обавезно да стечене акције од
акционара као сопствене у случајевима кад их је стекло мимо
ограничења утврђених законом отуђи у року од годину дана од
дана стицања, односно расподели запосленима или члановима
органа друштва, као и да акције које је стекло прописно преко
10% основног капитала у случајевима кад ово ограничење не
постоји, отуђи у року од три године од стицања (тако да их
сведе до износа од 10% основног капитала). Ако се сопствене
акције не отуђе у складу са овим правилима, акционарско
друштво је обавезно да их одлуком одбора директора, односно
надзорног одбора, у складу са законом поништи, и да по том
основу смањи основни капитал друштва
184. Најнижа вредност акција. – Закон о привредним
друштвима одређује минималну номиналну вредност акција
(преференцијалних и обичних акција које имају ту вредност,
будући да оне могу бити и без те вредности и тада имају неку
рачуноводствену вредност). Акције се не могу издавати испод
износа прописане минималне номиналне вредности, односно
минималне рачуноводствене вредности (ништавост). Укупна
вредност акција (основни капитал) једнака је збиру вредности
акција са номиналном вредношћу и рачуноводственој вред -
ности акција без номиналне вредности.
185. Сједињење (спајање) акција. – У поводу повећања
основног капитала, а посебно смањења, будући да се мора
водити рачуна о прописаном најнижем и вишим номиналним
износима акција може доћи до потребе за сједињењем

(спајањем) више акција како би се достигли ти износи (кон
солидација акција).
186. Подела акција. – Подела акција (split stock, split) озна -
чава настанак од једне акције више номиналне вредности две
или више акција ниже номиналне вредности. Ово се обично
чини кад се жели повећати тржишност акција.
187. Поништај акција. – Акционарско друштво је дужно
да поништи акције у складу са правилима стицања сопствених
акција којима није располагало у складу с овим законом (ако
их је стекло на терет наменских резерви овим се не мења ос -
новни капитал). Поништај акција по овим и другим правним
основима повлачи промену оснивачког акта и упис у регистар.
7. Права акционара
188. Право учешћа у раду скупштине. – Сваки акционар,
у принципу, лично или преко пуномоћника, може присуство -
вати скупштини акционарског друштва (није ипак искључен
статутарни цензус броја гласова, који по закону не може бити
већи од 0,1% укупног броја акција дате класе) и учествовати
у њеном раду (постављати питања, учествовати у расправи,
тражити одговоре, подносити предлоге), а акционар који има
обичне акције има уз то и право гласа.
189. Право гласа (у ужем смислу). – Право гласа у ужем смислу
речи (не и право учешћа на скупштини и право учешћа у расправи,
право постављања питања и предлога, право тражења одговора),
као својеврсно субјективно право, немају акционари који немају
акције са правом гласа (сопствене акције; преференцијалне ак -
ције осим у случајевима законом прописаним, искључење права
гласа због клаузуле о сукобу интереса, непоштовање правила
о тзв. узајамним капитал учешћима код повезаних друштава
са достигнутим контролним капитал-учешћем – подређено
друштво у коме контролно друштво има акције или уделе по
основу којих га контролише не може гласати на скупштини
контролног друштва; заменљиве обвезнице и варанти).
190. Принцип сразмерности. – Основни принцип приликом

гласања у скупштини акционарског друштва јесте принцип
пропорционалности – акционари гласају сразмерно номинал -
ној или рачуноводственој вредности акција, при чему свака
обична акција даје право једног гласа јер морају имати исту
номиналну вредност, што важи и за преференцијалне акције
исте класе (преференцијална акција може давати право гласа
као и обична акција у коју се замењује).
191. Пуномоћје. – Закон о привредним друштвима познаје
институт пуномоћја које акционар може дати (или мора дати
код цензуса вршења гласачких права акционара утврђеног
статутом друштва на одређени број акција) једном пуно -
моћнику (с обзиром на институт кастоди банака чини се да
то може бити и више) у писаној (то по правилу захтевају сва
законодавства) форми (може и у електронској форми ако се
тако одреди на аутономној основи актима друштва), са пропи -
саном садржином и на прописани начин (важи по правилу за
једну скупштину, укључујући и тзв. поновљену скупштину, али
се може и друкчије утврдити, на пример, да важи до опозива
– опозив је могућ у било које време пре седнице скупштине,
писаним путем или конклудентно личним присуством на
седници скупштине и остваривањем права гласа, ако се то
не коси са цензусом акција за вршење права гласа у складу
са статутом друштва).
192. Гласање писаним путем. – Уместо института пуно -
моћника, поставља се питање да ли акционар може да гласа
писаним путем. Закон о привредним друштвима дозвољава и
ово гласање, јер прописује да и гласови ових акционара улазе
у кворум гласова (гласају у складу са статутом).
193. Искључење права гласа. – Према Закону о привред -
ним друштвима акционар не може гласати у скупштини кад
се одлучује: 1) о ослобођењу од обавеза и смањењу његових
обавеза према друштву, 2) о покретању или одустајању од
спора против њега, и 3) о одобравању послова у којима постоји
сукоб интереса између њега и друштва у складу с овим зако -
ном. Закон изричито наглашава да се гласови овог акционара
не рачунају у кворум гласова за одлучивање (тиме и не оп -

редељују директно већину за одлучивање). Ово ограничење
(у ствари искључење) важи и за повезана лица у смислу овог
закона – дакле и она не могу гласати у тим случајевима. Ипак,
закон изричито искључује примену овог института искључења
права гласа кад се одлучује о избору тог акционара или разре -
шењу као члана управног одбора, директора, члана надзорног
одбора или ликвидационог управника друштва (важи по
логици и за повезана лица с овим лицима).
194. Појам дивиденде. – Дивиденда је део добити који
скупштина друштва (по правилу редовна годишња, а може
и ванредна, током пословне године, осим ако је статутом
друштва друкчије одређено) одлучи (или одбор директора,
односно надзорни одбор по овлашћењу статута или одлуком
скупштине, кад се ради о тзв. међудивиденди) да дистрибуира
акционарима сразмерно номиналној (или рачуноводственој
ако нема номиналне) вредности поседованих акција. Два
битна услова за расподелу (декларисање) дивиденди су:
прво, постојање добити и, друго, одлука надлежног огргана
(скупштине или одбора директора, односно надзорног од -
бора) о дистрибуцији. При том оба ова услова примењују се
кумулативно.
195. Исплата. – Дивиденда се, дакле, плаћа из добити
(а може се платити и у акцијама или другим хартијама од
вредности тог друштва или акцијама које то друштво има у
другим друштвима или у другој имовини друштва, ако стату -
том није друкчије одређено, с тим што се међудивиденда кад о
њој одлучује одбор директора, односно надзорни одбор, може
платити само у новцу) и ни у ком случају не може се плаћати
на терет основног капитала (принцип интегритета капитала).
У теорији се, истина, сматра да је статутарна клаузула о га -
ранцији дивиденди дозвољена, али то не даје право друштву
да исплати дивиденде из основног капитала.
196. Појам међудивиденде. – Дивиденда је, дакле, удео
акционара у годишњој добити друштва, која је расположива
за дистрибуцију акционарима (претходно се морају покрити
губици из ранијих година и законске резерве или статутарне

резерве ако постоје). Изузетно, статутом се може одредити да
се аконтација дивиденде плаћа и током пословне године (тзв.
међудивиденде – привремене дивиденде), у складу са законом.
197. Record date. – Статутом акционарског друштва одређује
се дан (или метод одређивања тог дана) којим се утврђује
листа акционара друштва са правом на исплату дивиденде и
друга плаћања у складу са законом (нпр. разна права мањин -
ских акционара или тзв. несагласних акционара), а ако овај
акт нема тих одредаба, онда се то чини посебном одлуком
одбора директора, односно надзорног одбора друштва. Ово
је посебно важно код преноса акција током пословне године,
код права на бесплатне акције по основу повећања основног
капитала из резерви или нераспоређене добити и слично (тзв.
record date – дан дивиденде). У случају јавног акционарског
друштва дан дивиденде не може бити утврђен на ранији дан
од дана акционара (десети дан пре дана одржавања редовне
седнице скупштине друштва).
198. Одговорност акционара, директора и чланова над
зорног одбора за исплате дивиденде. – Повреда института
ограничења плаћања из закона рађа одговорност акционара
за повраћај недопуштених исплата ако су при том знали или
према околностима морали знати да је плаћање недопуштено
(претпоставка савесности постоји). Поред акционара одговарају
(солидарно ограничено до износа извршених недопуштених
исплата) и директори друштва и чланови надзорног одбора.
199. Посебно о праву располагања акцијама. – Акције
се могу преносити (секундарно тржиште – препродаја) по
номиналној вредности или по цени која је виша или нижа од
номиналне вредности, у зависности од понуде и потражње
(као и свака друга роба). Пренос акција може бити физички
(ако је у материјализованој форми) и безготовински – преко
рачуна у Централном регистру хартија од вредности. Акције
се могу преносити непосредно (акције из приватне – нејавне
емисије) или на тржишту капитала (акције из јавне емисије
– организована берзанска тржишта). Акције и друге хартије
од вредности које су издате у затвореним емисијама могу

се увести у јавни промет на организованим тржиштима, по
правилу не пре годину дана од дана емитовања, уз одобрење
Комисије за хартије од вредности, у законом прописаном
поступку. Акција се може преносити само у целини, не и у
деловима (принцип недељивости акције).
200. Слобода преноса и статутарна ограничења. – У прин -
ципу акције су као хартије од вредности у слободном промету.
Ово начело последица је и чињенице да акционар може изаћи из
друштва само преносом акција. Ипак, изузетно промет акција
може бити и ограничен или пак искључен – тзв. винкулација
акција („неслободне акције“). Винкулирање акција уводи се
статутом друштва. У статуту се не морају навести разлози
због којих друштво може одбити давање сагласности за пренос
акција. Статут не даје разлоге за одбијање давања сагласности
на пренос акција, надлежни орган о томе одлучује по слободној
оцени, руководећи се интересима друштва и акционaра.
201. Ограничења преноса акција затвореног друштва.
– Статутом затвореног акционарског друштва могу се утвр -
дити разна ограничења у промету акција. Ако тим актима ова
ограничења нису уведена, сматра се да она и не постоје, те да
је промет акција и овог друштва слободан. Ова ограничења
могу бити разноврсна. Прво, може се прописати право прече
куповине (или првог одбијања) у корист акционара свих или
одређених класа акција. Друго, може се утврдити пренос акција
са тзв. везаним правом гласа само у пакету. Треће, може се
условити залагање акција или давање акција на плодоуживање
одобрењем одбора директора, односно надзорног одбора.
Четврто, може се прописати да је акционар који стекне ак -
ције у стечајном или извршном судском поступку дужан исте
понудити на откуп друштву или његовим акционарима. Пето,
може се прописати сагласност одбора директора, односно
надзорног одбора, за пренос ових акција.
202. Право на ликвидациони вишак. – Право акционара на
тзв. ликвидациони вишак након престанка друштва у поступку
ликвидације (добровољне или судске), за разлику од других
имовинских права, јесте условно право – постоји ако преос -

тане имовине након подмирења поверилаца друштва и свих
трошкова поступка ликвидације. Акционари имају право на
ликвидациони вишак у сразмери са номиналном вредношћу
поседованих акција у моменту наступања дејства ликвидације.
И овде, титулари приоритетних акција које дају и приоритет
код расподеле ликвидационог вишка имају право првенства
у расподели ликвидационог вишка према овом критеријуму,
па тек кад они буду намирени долазе на ред акционари са
осталим акцијама.
8. Мањински (несагласни) акционари

203. Сазивање скупштине као право мањинских акци
онара. – Сва национална законодавства дају право мањини
акционара по капиталу да захтева сазивање скупштине (или
да сазове скупштину) од овлашћених сазивача скупштине
друштва, уколико скупштину не сазову други овлашћени
сазивачи. Национална права се само разликују по томе која
висина капитала даје ова права, као и у погледу одређивања
надлежног органа који ће сазвати скупштину уколико то у
утврђеном року не учини управа на образложен захтев мањин -
ских акционара. Наш закон за редовну седницу скупштине
даје право на иницијативу за сазив сваком акционару који
има право учешћа у скупштини друштва (ако овлашћени
сазивач не поступи по том захтеву, право сазива може исхо -
дити и судским путем), а за ванредну седницу право сазива
даје мањинским акционарима са најмање 5% капитал-учешћа.
204. Право мањинских акционара у вези са дневним ре
дом скупштине. – Мањински акционари могу предложити
уврштaвање нових питања у дневни ред (ово право имају
акционари који поседују цензус најмање 5% акција с правом
гласа (ако овлашћени сазивач не поступи по овом захтеву, то
право могу исходити и судским путем).
205. Право утврђивања стварног акционара. – Институту
утврђивања стварног акционара служи установа обавезног
обавештавања компаније и Комисије за хартије од вредности о
стицању одређеног процента капитал учешћа у акционарском

друштву (акције са правом гласа). Ради се о обавези купца према
компанији и Комисији за хартије од вредности (евентуално и
према комисији за заштиту конкуренције) по правилу код от -
ворених друштава или само котираних друштава кад се стекне,
пређе или падне праг капитал учешћа (са правом гласа) испод
границе од 5 одсто или 10 одсто (стандард мањинских права
акционара), 20 одсто (стандард тзв. значајног капитал учешћа),
33 одсто (стандард значајан за блокирање одлука за које се
тражи квалификована већина), 50 одсто (стандард значајан
за већинско капитал учешће) и 66 одсто (стандард значајан
за квалификовану већину), а понекад и 75 одсто (стандард
значајан за консолидовани биланс и квалификовану већину)
и 90% (стандард значајан за тзв. фузије у поједностављеном
поступку и за принудну куповину или принудну продају
акција отвореног акционарског друштва) учешћа у капиталу
акционарског друштва.
206. Право мањине акционара по капиталу на судску заш
титу. – Мањински акционари имају општа права акционара
у вези са подизањем деривативних тужби за друштво, ради
заштите интереса самог акционарског друштва и тиме посредно
и својих (actio pro socio), у случајевима прописаним законом.
207. Право мањине акционара по капиталу на избор у
органе друштва. – Мањински акционари у складу са Зако -
ном о привредним друштвима (ако се тако утврди статутом
друштва), кроз систем кумулативног гласања могу да обезбеде
избор „својих“ представника у одбор директора, односно
надзорни одбор друштва.
208. Право несагласних акционара на излазак из друштва.
– Закон о привредним друштвима утврђује следеће основе овог
права несагласних акционара: 1) промена статута која погађа
права акционара те класе акција, о чему је несагласни акцио -
нар имао право гласа, 2) реорганизација привредног друштва
(статусне промене и промене правне форме), о чему је неса -
гласни акционар имао право гласа, 3) стицање и располагање
имовином велике вредности, о чему је несагласни акционар
имао право гласа, 4) излазак са регулисаног тржишта или

излазак на регулисано тржиште, и 5) друга одлука скупштине
друштва која мења права акционара, ако је право акционара
на несагласност утврђено статутом друштва и по основу тога
право на накнаду вредности акција у складу с овим законом.
У овим случајевима акционарско друштво је обавезно да
њихове акције откупи по тржишној или другој повољнијој
вредности по акционаре (књиговодствена), на њихов захтев,
у поступку дефинисаном овим законом.
209. Право на покретање поступка ликивидације друштва.
– Закон о привредним друштвима у основи усваја англосак -
сонски (право САД) прилаз решењу овог питања, прописујући
цензус за ово право мањинских акционара (најмање 20 одсто
основног капитала друштва) и основе (случајеве) коришћења
овог права (који се своде на блокаду рада органа друштва
и немогућност доношења одлука у одређеном року). Закон
овлашћује суд и да остави рок од шест месеци по поднетом
захтеву мањинских акционара за престанак друштва за регу -
ларизовање ситуације, ако сматра да се ради о отклоњивом
недостатку, у противном, ако не остави тај рок или ако по
протеку остављеног рока није отклоњен основ, покреће
поступак ликвидације друштва, уз именовање ликвидацио -
ног управника, или пак може наложити једну или више мера
утврђених законом (или и друге мере које сматра потребним:
разрешење директора или члана надзорног одбора, увођење
принудне управе до именовања новог директора или чланова
надзорног одбора, спровођење ванредне ревизије, доноше -
ње одлуке о расподели добити и дивиденде, откуп акција од
стране несагласних акционара који су поднели такав захтев).
9. Органи акционарског друштва

9.1. Скупштина акционарског друштва
210. Годишња скупштина. – Годишња (редовна) скупштина
одржава се у време одређено статутом, законом или одлу -
ком одбора директора, односно надзорног одбора друштва,
у складу с тим актом (редован делокруг је усвајање годишњих

финансијских извештаја и одлука о расподели добити), с тим
што се та скупштина мора одржати најкасније шест месеци
од завршетка пословне године (крај јуна).
211. Ванредна скупштина. – Скупштине акционарског
друштва које се одржавају између годишњих седница су ван -
редне. Овлашћени сазивач ове скупштине је одбор директора,
односно надзорни одбор (по захтеву овлашћених иницијатора:
чланова ових одбора, ликвидационог управника друштва или
мањинских акционара који поседују законом или статутом
одређени проценат капитал-учешћа о питању предложеном
за дневни ред скупштине). Захтев за сазивање скупштине
друштва мора бити поднет у законској форми (писана форма,
прописана садржина, прописно достављање, статус акционара
од стране свих потписника у време стављања првог потписа на
захтев за сазивање ванредне седнице скупштине, испуњавање
капитал-цензуса прописаног законом или статутом, спадање
предложеног питања за дневни ред те скупштине у делокруг
скупштине). Ако су овлашћени предлагачи прописно поднели
одбору директора, односно надзорном одбору, захтев за сази -
вање ванредне седнице скупштине акционара, та скупштина
може одлучивати само о питањима наведеним у том захтеву.
212. Годишња и ванредна скупштина акционара по
налогу суда. – Годишња скупштина која се не одржи у пропи -
саном року, по захтеву било ког акционара који има право
гласа на тој скупштини, односно по захтеву било ког члана
одбора директора или надзорног одбора, суд у ванпарничном
поступку може (суштински, ако ова скупштина није одржана
у прописаном року, а постоји овакав захтев пред судом, он би
био дужан да то учини) наложити њено одржавање, а може,
ако сматра да је то целисходније с обзиром на околности да -
тог случаја, именовати и привременог заступника са таквим
овлашћењем (као и са овлашћењем утврђивања дневног реда).
Ванредна скупштина која се не одржи у прописаном
року по захтеву предлагача сазива поднетом у складу са за -
коном, одржаће се по налогу суда у ванпарничном поступку
(суд даје такав налог по захтеву било ког акционара који је

потписник захтева за сазивање – није битан капитал-цензус,
као и по захтеву других овлашћених предлагача сазива ове
скупштине). И у овом случају, суд има овлашћење да именује
привременог заступника, према околностима датог случаја, са
овлашћењем сазива скупштине по налогу суда и утврђивања
њеног дневног реда. Закон из разумљивих разлога хитности
прописује и кратак рок за овакво поступање суда.
213. Универзална скупштина. – Поред годишње (редов -
не) и ванредне скупштине (као и скупштине по налогу суда,
која има посебан сатус ванредности), нека права, па и наш
Закон, познају и тзв. универзалну скупштину, која окупља
све акционаре с правом гласа. Ова скупштина је ослобођена
законских и статутарних формалности везаних за сазивање и
рад скупштине (може се одржати и без прописног сазивања и
објављивања дневног реда ако јој присуствују сви акционари
са правом гласа и ако се ниједан акционар томе не противи), а
посебно је погодна за акционарска друштва породичног типа
(затворена акционарска друштва).
214. Обавезна скупштина. – И код овог друштва важе
правила о обавезном одржавању скупштине друштва када
је вредност нето имовине друштва због губитка мања од
50% вредности основног капитала друштва. У овом случају
скупштина доноси одлуке о предузимању одређених мера
како би заштитила интересе поверилаца друштва, а посредно
и акционара друштва и самог друштва.
215. ’Нефизичка седница скупштине акционара’. – Наш
закон дозвољава да се седнице скупштине акционара држе и
без физичког одржавања седнице (телефонске, видео-седнице
и слично). Није нужно да се учесници седнице међусобно виде
(видео-конференција), довољно је да се узјамно чују и да могу
тако да разговарају и да отварају расправу. За лица која на овај
начин учествују на седници сматра се да су и лично присутна.
216. ’Специјална скупштина’ (групно гласање акционара
сваке класе акција). – Акционари који поседују преференцијалне
акције немају право гласа. Ипак, у одређеним случајевима,
они то право стичу на основу самог закона. Када акционари

са преференцијалним акцијама имају право гласа у складу
сa законом, то право могу остваривати на два начина: прво,
у скупштини друштва, заједно с акционарима с акцијама са
правом гласа (обичне акције) и, друго, на посебној скупшти -
ни – овакво гласање је обавезно кад то захтевају акционари
те класе са најмање 10% преференцијалних акција те класе
(гласање класе акција или групно гласање). Ипак, нека права
познају само једну врсту скупштине – општу (главну, генерал -
ну) скупштину, на којој могу одвојено гласати и акционари са
преференцијалним акцијама, без права гласа, када се одлуком
опште скупштине мењају њихова утврђена права.
217. Сазивање индивидуалним позивом или јавним оба
вештењем. – Закон о привредним друштвима прописује
алтернативне могућности обавештавања акционара о сазиву
седнице скупштине: 1) индивидуално обавештавање акционара
писаним позивом (може бити и електронски ако се акционар
са тим сагласи), или 2) објављивањем на интернет страници
друштва и на интернет страници регистра привредних субјеката
(објава мора бити континуирана до дана одржавања седнице
скупштине). Статут може утврдити и објаву у најмање једном
високотиражном дневном листу. Закон прописује да је први
дан обавештавања (слања позива или електронске објаве) дан
доношења одлуке о сазиву скупштине или дан одлуке суда (сазив
по налогу суда). Позив за редовну седницу скупштине друштва
упућује се најкасније 30 дана пре дана одржавања седнице, а за
ванредну седницу најкасније 21 дан пре дана одржавања седнице.
218. Дан утврђења акционара. – Дан утврђења акциона -
ра који имају право учешћа у раду и одлучивању скупштине
сада се дефинише императивно самим законом као десети
дан пре дана одржавања седнице скупштине друштва. На тај
дан утврђење акционара који имају право на учешће у раду
скупштине друштва врши се прибављањем извода из Цен -
тралног регистра хартија од вредности (листа акционара).
219. Законски и статутарни делокруг. – Према Закону о
привредним друштвима, скупштина одлучује о: 1) изменaмa
стaтутa; 2) повећању или смањењу основног капитала, као и

о свакој емисији хартија од вредности; 3) броју одобрених
акција; 4) променама права или повластица било које класе
акција; 5) статусним променама и променама правне фор -
ме; 6) стицању и располагању имовином велике вредности;
7) расподели добити и покрићу губитака; 8) усвајању финан -
сијских извештаја, као и извештаја ревизора (ако је ревизија
ових извештаја обавезна); 9) усвајању извештаја одбора ди -
ректора, односно надзорног одбора код дводомног управљања
друштвом; 10) накнадама директорима, односно члановима
надзорног одбора код дводомног управљања друштвом,
односно правилима за њихово одређивање, укључујући и
накнаду која се исплаћује у акцијама и другим хартијама од
вредности друштва; 11) именовању и разрешењу директора;
12) именовању и разрешењу чланова надзорног одбора, код
дводомног управљања; 13) покретању поступка ликвидације,
односно подношењу предлога за стечај друштва; 14) избору
ревизора и накнади за његов рад; 15) другим питањима која
су у складу са законом стављена на дневни ред скупштине;
16) другим питањима у складу са законом и статутом (стату -
тарни делокруг).
Утврђени законски делокруг (па и статутарни) требало
би у принципу сматрати императивним, те би само орган у
чију надлежност (по закону и статуту) спада одлучивање о
одређеном питању, зависно од природе предмета одлучивања
и у складу са законом и статутом, могао одлучити о делега -
цији одлучивања на други орган, ако закон такву делегацију
дозвољава или не искључује. Делегацију надлежности на ре -
лацији одбор директорa, или извршни одбор код дводомног
упрaвљaњa друштвом – скупштина, било би принципијелно
могуће поставити и шире, али се то не би уклапало у модерне
тенденције одлучивања (негде и сам закон даје простора за
то у складу са статутом).
220. Кворум за рад скупштине акционарског друштва.
– Закон о привредним друштвима утврђује минимални кворум
гласова (већина од укупног броја гласова дате класе акција
са правом гласа о предметним питањима дневног реда), ако

статутом акционарског душтва није утврђен већи број гласова
(не може мањи) за кворум (кворум чине и гласови приспели
писаним путем, у складу са статутом). Кворум за поновљену
седницу скупштине (ако кворум за прву седницу није постојао),
са истим предложеним дневним редом, сазваном најкасније
30, односно најраније 15 дана од дана одлагања првобитно
сазване, чини трећина од укупног броја гласова акција са
правом гласа дате класе (по предметним питањима дневног
реда), ако статутом није одређен већи број (не може мањи)
гласова. Ако и поновљена седница нема овај кворум, сазива
се нова седница у складу с овим законом (прва седница и
поновљена седница).
221. Већина за одлучивање. – Закон о привредним друшт
вима, на диспозитивној основи, утврђује правило о обичној
већини присутних (не мање од кворума гласова) акционара
са правом гласа о предметном питању (важи и за скупштину
класе акција и поновљену седницу скупштине, с тим што на
поновљеној седници у случају јавног акционарског друштва
већина за одлучивање не може бити нижа од четвртине акција
са правом гласа по предметном питању), ако овим законом
(квалификована трочетвртинска већина од присутних, уз
кворум гласова: статусне промене, промене правне форме,
ликвидација друштва, повећање и смањење основног капи -
тала, располагање имовином велике вредности и слично, или
апсолутна већина од укупног броја гласова акција са правом
гласа за промену статута) или статутом није утврђен већи број
гласова. За ову већину се узимају у обзир и гласови акционара
који су гласали писаним или електронским путем.
222. Правило ступања на снагу одлука и изузеци. – Одлука
скупштине акционарског друштва, по правилу, ступа на снагу
даном доношења. Изузетно, одлука скупштине може ступити
на снагу и неког каснијег датума од дана доношења (правило),
или неког ранијег датума, према правилима о могућности
ретроактивног дејства општих аката (изузетак), кад се у тој
одлуци тако одреди, или даном регистрације у прописаном
регистру и објављивањем (ако је у смислу дејства према трећим

лицима тако законом уређено: одлуке о статусним променама,
одлуке о промени правне форме, одлуке о повећању и смањењу
основног капитала, одлука о престанку друштва и слично).
223. Записник. – На скупштини акционарског друштва
обавезно се води записник, чије битне елементе утврђује
закон: прописан је његов садржај, потписивање – потписују
га председник (који је и одговоран за уредно сачињавање
записника), чланови комисије за гласање (у неким правима
оверава га нотар и/или бројачи гласова акционара) и записни -
чар, увид у записник, прилози (доказ о прописном сазивању
скупштине друштва и списак учесника), рок сачињавања и
чување. Ипак, неуношење одлука скупштине друштва у за -
писник и непоштовање законом утврђених правила у вези са
записником скупштине друштва не утиче на ваљаност њених
одлука (као и других радњи органа друштва) ако се аутентич -
ност тих одлука може утврдити на други начин (књига одлука
и слично).
224. Побијање и/или ништавост одлука скупштине
акционара. – Закон о привредним друштвима уводи инсти -
тут побијања (изузетно и ништавости) одлука скупштине
акционарског друштва пред надлежним судом, утврђујући за
то основе побијања, као и искључење примене ових основа
побијања.
Тужбу за побијање незаконитих одлука скупштине ак -
ционарског друштва (као и евентуално и за накнаду штете)
може поднети сваки акционар који је имао право учешћа у
раду седнице скупштине (осим акционара који је гласао за
предметну одлуку, а то се из записника може доказати, као и
акционара који је престао бити акционар после дана акционара
и акционар који је присуствовао седници скупштине, а одлуку
побија по основу онемогућавања учешћа на седници). Тужба
за побијање одлуке скупштине акционара не спречава њено
извршење или њену регистрацију, а надлежни суд по захтеву
тужиоца може наложити привремену меру спречавања извр -
шења, односно регистрације (уз забележбу спора у регистру).
224–1. Искључење општих и посебних основа побијања.

– И поред постојања основа побијања одлука скупштине ак -
ционарског друштва утврђених законом, одлуке скупштине
друштва не могу се побијати ако су испуњене претпоставке
утврђене законом (мања значајна повреда статута или по -
словника скупштине, и као резултат одлуке није повређено
право тужиоца или је повређено у мањој мери; ако су у раду
скупштине учествовали акционари који нису имали то право,
осим ако је то учешће било од одлучујућег значаја за кворум
и већину за одлучивање; у случају неважећих појединачних
гласова или погрешног бројања гласова, осим ако је то било
одлучујуће за кворум гласова или за већину за одлуку; у слу -
чају непотпуности или нетачности записника, осим ако је
тиме онемогућено и утврђивање садржине донете одлуке или
утврђивање основа за њено побијање; отклоњеност непро -
писног сазивања скупштине доношењем нове одлуке у складу
са законом, статутом и пословником; у случају одлуке о новој
емисији акција, ако је емисија успела у складу са законом,
у случају статусне промене из разлога несразмере замене
акција или удела). Искљученост побијања одлуке скупштине
друштва не утиче на одлучивање о захтеву за накнаду штете
ако је такав захтев постављен, а трећа савесна лица задржа -
вају права која су стекла по основу замењене одлуке, односно
њеног извршења.
224–2. Нека правила поступка побијања одлука скупшти
не акционарског друштва. – По овом поступку тужени је
увек акционарско друштво (пасивна легитимација). Тужба
активно легитимисаних лица подноси се у преклузивном
року (субјективни: 30 дана од дана сазнања за донету одлуку
и објективни три месеца од дана доношења). Акционарско
друштво као тужено у овом спору заступа пуномоћник кога
именује скупштина акционара или, према околностима случаја,
суд у ванпарничном поступку. Ако се води више поступака
побијања предметне одлуке, с обзиром на широко постављену
активну легитимацију, сви ти поступци се спајају у смислу
правила парничног поступка. Поступак по овој тужби је хитан.
У овом поступку суд може оставити и примерени рок за

усклађивање предметне одлуке скупштине друштва са зако -
ном, статутом или пословником, ако оцени да је то могуће и
потребно, у противном (као и у случају ако по остављању овог
рока не дође до усклађивања), спроводи поступак побијања
по поднетој тужби.
Одлуком о побијању предметне одлуке скупштине акци -
онарског друштва, суд може обавезати друштво и на промену
статута, који се као измењени доставља регистру ради регис -
тровања и објављивања (ово важи и за друге одлуке које су
уписане у регистар). Ништавост оспорене одлуке деловала
би по правилу ex nunc (за будућност), a изузетно ex tunc (од
доношења одлуке – ако би по природи ствари и с обзиром на
конкретне околности био могућ повраћај у пређашње стање
и ако то не би проузроковало штету трећем савесном лицу).
Ништавост предметне одлуке је корпоративно дејство (нпр.
непуноважност одлуке о емисији акција), од чега се разликује
облигационо дејство (ништавост одлуке о избору заступника
не значи непуноважност правног посла тог заступника са
савесним трећим лицем, на пример). У сваком случају, трећа
савесна лица задржавају права која су стекла по основу по -
ништења одлуке, односно њеног извршења. Ништавост одлуке
о усвајању годишњих финансијских извештаја води и ништа -
вости одлуке о расподели добити за дату пословну годину и
обавези акционара да врате друштву примљену дивиденду
по основу те одлуке.
9.2. Управљање акционарским друштвом

225. Једнодомно (једностепено) или дводомно (двостепе
но) управљање. – Управљање акционарским друштвом може
бити организовано као једнодомно или дводомно (слобода
избора статутом друштва). У случају једнодомног управљања,
органи друштва су: скупштина; један или више директора,
односно одбор директора (код јавног акционарског друштва
обавезна су најмање три директора, и тиме одбор директора).
У случају дводомног управљања друштвом, органи друштва
су: скупштина, надзорни одбор и један или више извршних

директора, односно извршни одбор (у случају јавног акцио -
нарског друштва обавезна су најмање три извршна директора,
и тиме извршни одбор). Кад је у питању једночлано друштво,
функцију скупштине врши једини акционар друштва.
226. Једнодомно управљање – статусна питања директо
ра. – У принципу, акционарско друштво самостално утврђује
број директора, а ако друштво има три или више директора,
они чине одбор директора, који одлучује на седницама. Закон
о привредним друштвима оставља потпуну слободу самом
акционарском друштву да уреди услове избора и структуру
чланства директора (уз прописивање негативних услова
– забране: директор не може бити лице које је директор или
члан надзорног одбора у више од пет друштава; као ни лице
које је осуђено за одређена кривична дела против привреде
током периода од пет година и лице коме је изречена мера
безбедности забране обављања делатности која представља
претежну делатност друштва, док траје та забрана). Директоре
у једнодомним системима бира скупштина (предлог могу дати
постојећи директори или одбор директора, комисија за имено -
вања и акционари који имају право предлагања дневног реда
седнице скупштине). Систем гласања може бити директан
(када акционар са 51% гласова практично бира све директоре,
осим у случају постојања друкчијег акционарског споразума)
или кумулативан, у јавном акционарском друштву, ако је то
утврђено статутом (када релативно мали проценат капи -
тала, што је посебно повољно за мањинске акционаре, може
обезбедити заступништво у одбору директора – практично,
сваки акционар са правом гласа број гласова којима располаже
множи са бројем чланова овог одбора који се бирају и може
све те гласове дати једном кандидату за члана одбора или своје
гласове може по свом нахођењу расподелити кандидатима.
Мандат директора утврђује се статутом, с тим што може трајати
најдуже четири године, и директор се може поново именовати.
227. Једнодомно управљање – кооптација. – Изузетно, нека
права омогућују и институт кооптације: одбор директора
који има упражњена места чланова (из било ког разлога)

може извршити према критеријумима и условима из закона
и статута кооптирање недостајућих чланова до прве седнице
скупштине, која може извршити ратификацију тако изабраних
чланова или изабрати нове чланове. Кооптација је дозвољена
и у нашем закону, ако се утврди статутом друштва, с тим што
је кооптација могућа ако је преостали број чланова већински,
и што се може кооптирати највише до два члана.
228. Једнодомно управљање – извршни и неизвршни ди
ректори. – Акционарско друштво у једнодомном управљању
има извршне директоре (могу бити запослени у друштву или
имати други уговорни однос) и неизвршне директоре (у јав -
ном акционарском друштву број неизвршних директора мора
бити већи од броја извршних директора), који не могу бити у
радном односу у друштву. Ако друштво има до три директора,
сваки директор је извршни директор. Извршни директори
воде послове друштва (пословодство) и заступају друштво
по самом закону (статутом се може одредити да само неки
директори заступају друштво), а ако их има више, заступају
друштво заједнички, осим ако је статутом одређено појединачно
заступање. Овлашћења директора из заступања друштва могу
се статутом, одлуком скупштине или одлуком одбора директора
ограничити и супотписом прокуристе. Директори друштва
(извршни и неизвршни) могу именовати једног од извршних
директора који је овлашћен за заступање друштва за генералног
директора друштва (координира рад извршних директора и
организује пословање друштва). Неизвршни директори надзиру
рад извршних директора (што у случају дводомног управљања
ради надзорни одбор), предлажу пословну стратегију друштва
и контролишу њено извршење и одлучују о сукобу личног
интереса (и интереса повезаних лица) извршних директора и
друштва (клаузула сукоба интереса). Извршни директори су
дужни да о свом раду извештавају одбор директора, а одбор
директора о свом раду извештава скупштину друштва.
229. Једнодомно управљање – независни директори.
– Закон о привредним друштвима дефинише појам независног
директора и обавезује јавно акционарско друштво да најмање

један од неизвршних директора испуњава прописане услове
за независног директора. Појам независности у овом смислу
дефинише се непостојањем (тог лица и с њим повезаних правних
и физичких лица) у две претходне године (пре кандидатуре за
избор за независног члана) радноправне, имовинске, статусне
или власничке повезаности са тим привредним друштвом.
230. Једнодомно управљање – привремени заступник.
– Ако друштво остане без директора који је заступник друштва,
а нови директор не буде именован и регистрован у даљем
року од 30 дана, сваки акционар или друго заинтересовано
лице (члан органа друштва, поверилац, запослени) може тра -
жити да суд у ванпарничном поступку постави привременог
заступника. Поступак по овом захтеву је хитан.
231. Делокруг одбора директора. – Према закону који
уређује привредна друштва, одбор директора: 1) утврђује по -
словну стратегију и пословне циљеве друштва; 2) води послове
друштва и одређује унутрашњу организацију друштва; 3) врши
унутрашњи надзор над пословањем друштва; 4) установљава
рачуноводствене политике друштва и политике управљања
ризицима; 5) одговара за тачност пословних књига друштва;
6) одговара за тачност финансијских извештаја друштва; 7) даје
и опозива прокуру; 8) сазива седнице скупштине и утврђује
предлог дневног реда са предлозима одлука; 9) издаје одобрене
акције, ако је на то овлашћен статутом или одлуком скупштине;
10) утврђује емисиону цену акција и других хартија од вред -
ности у складу са законом који уређује привредна друштва;
11) утврђује тржишну вредност акција у складу са законом
који уређује привредна друштва; 12) доноси одлуку о стицању
сопствених акција у складу са законом који уређује привредна
друштва; 13) израчунава износе дивиденде који, у склaду са
законом који уређује привредна друштва, статутом и одлуком
скупштине, припадају појединим класама акционара, одређује
дан и поступак њихове исплате у оквиру овлашћења која су му
дата статутом или одлуком скупштине друштва; 14) доноси
одлуке о расподели међудивиденди акционарима у складу
са законом који уређује привредна друштва; 15) предлаже

скупштини друштва политику накнада директора ако није
утврђена статутом, предлаже уговоре о раду, односно угово -
ре о ангажовању директора по другом основу; 16) извршава
одлуке скупштине друштва; 17) врши друге послове и доноси
одлуке у складу са законом који уређује привредна друштва и
одлукама скупштине друштва. Ова питања из надлежности
одбора директора не могу се у смислу одлучивања пренети
на извршне директоре друштва.
232. Председник одбора директора. – Ако друштво има
одбор директора, директори бирају једног од њих за пред -
седника одбора, који сазива и председава седницама одбора,
предлаже дневни ред и одговоран је за вођење записника са
седница одбора. У јавном акционарском друштву председник
одбора директора мора бити један од неизвршних директора,
а како генерални директор мора бити извршни директор, то
значи да генерални директор и председник одбора директора
не могу у овом друштву бити исто лице.
233. Седнице одбора директора. – Одбор директора
одлучује на седницама одбора, које по закону мора одржати
најмање четири пута годишње, у складу са статутом и својим
пословником. Одбор директора може одржавати и „нефизич -
ке седнице“, писаним или електронским путем, телефоном,
телеграфом или употребом других средстава аудио-визуелне
комуникације. Одсутни директори у случају физичког одржа -
вања седница могу гласати и писаним путем. Кворум за седницу
одбора директора чини већина од укупног броја, ако статутом
или пословником није утврђен већи број, а одлуке се доносе
већином гласова присутних ако статутом или пословником
није утврђена бројнија већина (ако су гласови одбора једнако
подељени, одлучујући је глас председника одбора ако статутом
или пословником није другачије одређено).
234. Комисије одбора директора. – Одбор директора јавног
акционарског друштва обавезно образује комисију за ревизију,
а може образовати и комисију за именовања и комисију за
накнаде или друге комисије. Комисије одбора директора имају
најмање три члана, с тим што у јавном акционарском друштву

већину чланова морају чинити неизвршни директори, и један
од тих чланова мора бити независни директор (у одбору за
ревизију председник комисије мора бити независни дирек -
тор). Сва битна питања статуса ових комисија, укључујући
и услове избора, утврђују се одлуком одбора директора и
статутом друштва. Комисије не могу одлучивати о питањима
из надлежности одбора директора.
235. Записник са седница одбора. – Одлуке одбора ди -
ректора уносе се у записник, који потписују председник
(или лице које је председавало седницом) и записничар.
С обзиром на важност овог института, закон инсистира на
његовом сачињавању и достављању члановима одбора у року
од осам дана од дана одржавања седнице. Правна последица
непоступања по правилима која уређују овај институт није
правна неваљаност донетих одлука унетих у записник или
извршених радњи записнички (не)констатованих (будући да
се и на други начин може утврдити њихова правноваљаност
и садржај – књига одлука и слично).
236. Накнада за рад директора и стимулација (бонус).
– Директори акционарског друштва, у складу с уговором
(о раду или услугама друштву), имају право на накнаду за свој
рад, као и право на стимулације преко доделе акција друштва
или повезаних друштава (као и доделом вараната). Ове накнаде
могу зависити од пословних резултата друштва, али не могу
бити одређене као учешће у добити друштва. У јавном акци -
онарском друштву годишњи финансијски извештаји морају
исказивати висину ових накнада и стимулацију појединачно
по сваком директору.
237. Разрешење. – Институт разрешења члана управног
одбора уређен је према општем правном принципу да избор
одређује и разрешење. Сада се већ може рећи да је општеусвојен
принцип у упоредном праву да чланови одбора директора
и директори могу бити разрешени у свако доба, чак и без
постојања ваљаног (озбиљног) разлога, али се законодавства
разликују у томе да ли и када признају разрешеном лицу право
на накнаду штете, односно право на побијање ваљаности

одлуке о разрешењу. Ипак, чини се да је општи тренд у ре -
гулативи признање само права на накнаду штете у складу са
закљученим уговором, ако је разрешење било без основаног
разлога. Ова санкција оправдава се мандатним односом: на -
логодавац (друштво) може увек одустати од датог налога, али
налогопримац (члан одбора, директор) има право на накнаду
штете ако за одустанак није било основаног разлога. Мандат
директора престаје (императивност) и ако скупштина не усвоји
годишње финансијске извештаје друштва у прописаном року.
238. Оставка (једнострани акт и неопозивост оставке
као правило). – Закон о привредним друштвима одређује
правну природу оставке члана одбора директора акционар -
ског друштва једностраним актом: производи правно дејство
(престанак чланства у том органу) од дана подношења ако у
њој није наведен неки каснији датум (за правно дејство није
потребна одлука органа друштва на чије се чланство подноси
оставка). Закон иде и даље и утврђује правило о немогућности
опозива оставке једностраним актом подносиоца (опозив је
могућ само уз сагласност одбора директора акционарског
друштва). Оставка директора уписује се у регистар.
239. Имовинска одговорност (одговорност за штету).
– Према Закону о привредним друштвима, директори солидарно
одговарају за накнаду штете коју својим одлукама проузрокују
акционарском друштву повредом својих дужности утврђе
них законом. Изузетно, директори не одговарају за штету
ако поступају по одлукама скупштине друштва. Друштво се
не може одрећи права на накнаду ове штете, осим у случају
одлуке скупштине друштва трочетвртинском већином гласова
присутних акционара – ова одлука се ипак не може донети
ако се томе супротставе мањински акционари са најмање 10%
основног капитала друштва. За постојање ове одговорности
траже се општи услови грађанског права (постојање намере
или грубе непажње, штета и узрочна веза кривице и штете).
Штета из одлука директора проузрокује се акционарском
друштву. Тужбу за накнаду штете друштву може подићи:
1) само друштво по одлуци скупштине (тужени су одговорни

директори), 2) или мањински акционари (деривативна тужба у
своје име а за рачун друштва – actio pro socio). Ако се одлуком
директора проузрокује и индивидуална штета појединим ак -
ционарима, могућа је и индивидуална тужба сваког акционара
који је претрпео штету против директора (као и других лица
која су својим одлукама или радњама проузроковала ту штету,
а која имају дужности и према привредном друштву), али чини
се да овде тужени може бити и само привредно друштво – по
принципу одговорности правног лица за своје органе који су
одговорни за штету.
240. Дводомно управљање – извршни директори и изврш
ни одбор. – Друштво са дводомним управљањем има једног
или више извршних директора, а ако има најмање три, онда
образује извршни одбор (јавно акционарско друштво мора
да има најмање три извршна директора, дакле, и извршни
одбор). Друштво статутом утврђује број извршних дирек -
тора, и они се уписују у регистар (не могу имати заменике).
Извршне директоре именује надзорни одбор друштва, а пред -
лог кандидата даје надзорни одбор и комисија за именовања,
ако постоји. Извршни директори воде послове друштва и
заступају друштво (заступници, у складу са статутом, могу
бити сви, или само неки извршни директори, а ако је више
лица одређено за заступнике, могу наступати појединачно
или заједнички, у складу са статутом). Надзорни одбор може
именовати једног од извршних директора који су овлашћени
да заступају друштво за генералног директора друштва, а ако
друштво има извршни одбор, обавезно именује генералног
директора (председава седницама извршног одбора, предлаже
дневни ред, координира рад извршних директора, организује
пословање друштва).
За обављање следећих послова извршних директора
потребна је сагласност надзорног одбора (осим ако је реч
о пословима који се обављају у оквиру редовног пословања
друштва или о пословима до одређене вредности, утврђене
статутом или одлуком надзорног одбора): 1) стицање, отуђење
и оптерећење акција или удела које друштво има у другим

друштвима, 2) стицање, отуђење и оптерећење непокретности,
3) узимање, односно давање кредита, зајмова, успостављање
обезбеђења на имовини друштва, као и давање јемстава и
гаранција за обавезе трећих лица.
Према Закону о привредним друштвима, извршни одбор:
1) води послове друштва и одређује унутрашњу организацију
друштва; 2) одговара за тачност пословних књига друштва;
3) одговара за тачност финансијских извештаја друштва;
4) припрема седнице скупштине друштва и предлаже дневни
ред надзорном одбору; 5) израчунава износе дивиденди који,
у складу са законом који уређује привредна друштва, статутом
и одлуком скупштине друштва, припадају појединим класама
акционара, одређује дан и поступак њихове исплате, а одређује
и начин њихове исплате у оквиру овлашћења која су му дата
статутом или одлуком скупштине друштва; 6) извршава одлуке
скупштине друштва; 7) врши друге послове и доноси одлуке у
складу са законом који уређује привредна друштва, статутом,
одлукама скупштине друштва и одлукама надзорног одбора.
Питања из надлежности извршног одбора не могу се пренети
у надлежност надзорног одбора друштва. Ако друштво има
једног или два извршна директора, на њих се сходно примењују
одредбе закона који уређује привредна друштва о извршном
одбору, осим одредаба о седницама извршног одбора.
На питања мандата извршних директора, накнада за рад
извршних директора, престанка мандата, разрешења и оставке,
начина рада, одговорности за штету и обавезу извештавања
извршних директора сходно се примењују правила закона
који уређује привредна друштва прописана за директоре код
једнодомног управљања.
241. Дводомно управљање – надзорни одбор (статус
на питања). – Надзорни одбор редовно бира скупштина
акционарског друштва, на предлог комисије за именовања,
постојећег надзорног одбора и акционара који имају право
предлагања дневног реда скупштине (осим чланова првог над -
зорног одбора, који се одређују оснивачким актом друштва).
Институт кооптације чланова надзорног одбора, који је

у неким правима, као и у нашем праву, утврђен приликом
избора чланова одбора директора, прописан је и код над -
зорног одбора. Ово важи и за: мандат чланова надзорног
одбора, услове и ограничење за чланство, независног члана,
престанак мандата и разрешење, оставку и накнаду за рад,
извештавање скупштине друштва, начин рада, председника
надзорног одбора, седнице, комисије и одговорност за штету
(сходна примена). Чланови надзорног одбора не могу имати
заменике. Чланови надзорног одбора друштва не могу бити
извршни директори друштва, нити прокуристи друштва.
242. Дводомно управљање – делокруг надзорног одбора.
– Према закону који уређује привредна друштва, надзорни
одбор: 1) утврђује пословну стратегију и пословне циљеве
друштва и надзире њихово остваривање; 2) надзире рад из -
вршних директора; 3) врши унутрашњи надзор над пословањем
друштва; 4) установљава рачуноводствене политике друштва
и политике управљања ризицима; 5) утврђује финансијске
извештаје друштва и подноси их скупштини на усвајање;
6) даје и опозива прокуру; 7) сазива седнице скупштине и
утврђује предлог дневног реда; 8) издаје одобрене акције, ако
је на то овлашћен статутом или одлуком скупштине друштва;
9) утврђује емисиону цену акција и других хартија од вред -
ности у складу са законом који уређује привредна друштва;
10) утврђује тржишну вредност акција у складу са законом
који уређује привредна друштва; 11) доноси одлуку о стицању
сопствених акција у складу са законом који уређује привред -
на друштва; 12) доноси одлуку о расподели међудивиденди
акционарима у складу са законом који уређује привредна
друштва; 13) предлаже скупштини друштва политику нак -
нада извршним директорима, ако није утврђена статутом,
и предлаже уговоре о раду, односно ангажовању извршних
директора; 14) даје сагласност извршним директорима за
предузимање послова или радњи у складу са законом који
уређује привредна друштва, статутом, одлуком скупштине и
одлуком надзорног одбора; 15) одлучује о давању одобрења
за послове у којима постоји сукоб личног интереса извршног
директора (и повезаних лица) са интересом друштва (клаузула

сукоба интереса); 16) обавља друге послове и доноси одлуке у
складу са законом који уређује привредна друштва, статутом
и одлукама скупштине друштва.
Послови из надлежности надзорног одбора: 1) не могу се
пренети на извршне директоре друштва; 2) могу се пренети
у надлежност скупштине друштва само одлуком надзорног
одбора, ако статутом није друкчије одређено.
9.3. Функције надзора

у акционарском друштву
243. Унутрашњи надзор (интерни ревизор). – Према за -
кону који уређује привредна друштва, акционарско друштво
сâмо својим актима уређује функцију унутрашњег надзора
пословања, с тим што у јавним акционарским друштвима
најмање једно лице за ову функцију мора испуњавати услове
прописане за интерног ревизора, у складу са законом којим
се уређују рачуноводство и ревизија. Интерни ревизор мора
бити запослен у друштву и обављати само послове унутрашњег
надзора, а то не може бити директор нити члан надзорног
одбора у случају дводомног управљања друштвом. Интерног
ревизора именује одбор директора, а у случају дводомног уп -
рављања – надзорни одбор, на предлог комисије за ревизију.
Најзад, јавно акционарско друштво мора својим статутом или
другим актом прописати услове које мора испунити лице које
руководи пословима унутрашњег надзора у погледу професи -
оналног и стручног знања и искуства који га чине „подобним“
за обављање ове функције у друштву.
У послове унутрашњег надзора нарочито спадају: 1) кон -
трола усклађености пословања друштва са законом, другим
прописима и актима друштва; 2) надзор над спровођењем
рачуноводствених политика и финансијским извештавањем;
3) провера спровођења политика управљања ризицима;
4) праћење усклађености организације и деловања друштва са
кодексом корпоративног управљања; 5) вредновање политика
и процеса у друштву, као и предлагање њиховог унапређења.
Лице које руководи пословима унутрашњег надзора дужно

је да о спроведеном надзору пословања редовно извештава
комисију за ревизију, а ако друштво нема ову комисију, одбор
директора, односно надзорни одбор у случају дводомног
управљања друштвом.
244. Унутрашњи надзор (посебна и ванредна ревизија као
право мањинских акционара). – Посебна ревизија је ревизија
којом се проверава: 1) процена вредности неновчаног улога
и 2) вредност и услови под којима је вршено стицање или
располагање имовином велике вредности. Ванредна ревизија
је ревизија финансијских извештаја који су већ били предмет
ревизије, а која се може предузети ако: 1) постоји сумња да
ревизија финансијских извештаја није спроведена у складу са
законом, рачуноводственим стандардима и поступцима, или
2) финансијски извештаји не садрже напомене прописане ра -
чуноводственим стандардима, или су те напомене непотпуне.
Посебна ревизија може се спровести у року од три године
од уноса неновчаног улога у друштво или дана стицања и
располагања имовином велике вредности, а ванредна у року
од три године од дана усвајања финансијских извештаја који
су били предмет ревизије.
Предлог за посебну или ванредну ревизију могу поднети
мањински акционари који поседују или представљају најмање
10% основног капитала друштва са правом гласа. Образло -
жени предлог за једну или другу ревизију подноси се одбору
директора или надзорном одбору у случају код дводомног
управљања, који је дужан да: предлог уврсти у дневни ред прве
наредне редовне седнице скупштине друштва ако је период
до њеног одржавања краћи од шест месеци и ако није истекао
рок за допуну дневног реда у складу са законом, или 2) да
сазове ванредну седницу скупштине друштва ако је период
за одржавање прве наредне редовне седнице скупштине дужи
од шест месеци или је истекао рок за допуну дневног реда у
складу са законом. Ако одбор директора, односно надзорни
одбор код дводомног управљања, не поступи на овај начин,
акционари који су предложили ванредну или посебну ревизију
могу поднети захтев суду да наложи одржавање ванредне сед -

нице скупштине друштва на којој би се одлучивало о њиховом
предлогу. Ако предлог мањинских акционара није стављен
на дневни ред редовне седнице скупштине друштва, захтев
суду може се поднети у року од 30 дана од дана одржавања
те седнице.
245. Доношење одлуке о посебној или ванредној ревизији.
– Одлуку о посебној или ванредној ревизији доноси скупштина
акционарског друштва обичном већином гласова присутних
акционара. Овом одлуком одређује се ревизор који ће спро -
водити посебну или ванредну ревизију, с тим да то не може
бити ревизор који је вршио процену вредности неновчаног
улога која је предмет посебне ревизије, као ни ревизор који
је вршио ревизију финансијских извештаја за период у којем
је вршено стицање или располагање имовином велике вред -
ности која је предмет посебне ревизије, нити ревизор који
је вршио ревизију финансијских извештаја који су предмет
ванредне ревизије. Ако скупштина друштва одбије предлог
за спровођење посебне или ванредне ревизије, мањински
акционари који су поднели такав предлог могу у року од 30
дана од дана одржавања те седнице поднети захтев суду да
у ванпарничном поступку одлучи о овом предлогу. Ако суд
усвоји предлог за спровођење посебне или ванредне реви -
зије, он одлуком именује и ревизора, који не може бити лице
које је вршило ревизију која је предмет захтева за посебну
или ванредну ревизију. Акционарско друштво мора учинити
доступним сву документацију и обавештења које затражи
ревизор који спроводи посебну, односно ванредну ревизију.
246. Привремена забрана преноса акција и трошкови
посебне и ванредне ревизије. – У случају прихватања захтева
за посебну или ванредну ревизију, суд може по захтеву акци -
онарског друштва наложити Централном регистру да упише
привремену забрану преноса акција акционара по чијем је
предлогу донета одлука о посебној или ванредној ревизији.
Трошкове ових ревизија током поступка сноси акционарско
друштво, а ако се на крају поступка покаже да су захтеви били
неосновани, трошкове сносе акционари подносиоци предло -

га за њихово спровођење (у случају основаности предлога,
трошкови остају друштву).
247. Садржај извештаја посебног или ванредног ревизора
и поступак са извештајем. – Ревизор посебне ревизије дужан
је да сачини образложен налаз. Ако се овај ревизор изјасни
да постоје значајна одступања процењене вредности ненов -
чаних улога или вредности и услова под којима је вршено
стицање или располагање имовином велике вредности, он
мора предложити и мере за отклањање њихових последица.
Ако се ревизор изјасни да нема значајних одступања, предлог
за спровођење посебне ревизије сматра се неоснованим. Ре -
визор ванредне ревизије у свом извештају мора да се изјасни
да ли се његово мишљење о финансијским извештајима који
су били предмет ванредне ревизије разликује од мишљења
које је на те извештаје дао ревизор који је претходно вршио
ревизију и да наведе разлоге због којих се мишљења разликују.
Ако се ревизор ванредне ревизије изјасни да су ове разлике
значајне, он мора предложити и мере за отклањање њихових
последица, а ако се изјасни да оне нису значајне, предлог за
спровођење ванредне ревизије сматра се неоснованим.
Извештај о посебној или ванредној ревизији доставља се
одбору директора, односно извршном одбору и надзорном
одбору ако је управљање друштвом дводомно, мањинским
акционарима који су поднели предлог за ове ревизије и суду
ако су ове ревизије спровођене по његовој одлуци. Ако се
ревизор посебне или ванредне ревизије изјаснио да постоје
значајна одступања, одбор директора, односно надзорни од -
бор ако је управљање друштвом дводомно, дужан је да у року
од осам дана од дана достављања извештаја сазове ванредну
седницу скупштине друштва ради разматрања тог извештаја,
с тим да се седница одржи у року од 30 дана од дана доставе
овог извештаја. Одбор директора, односно надзорни одбор у
случају дводомног управљања, дужан је да скупштини друштва
достави и своје писано изјашњење о налазима из извештаја
посебне или ванредне ревизије, са предлогом одлука скупштине
друштва. Ако одбор директора, односно надзорни одбор

код дводомног управљања друштвом, не сазове скупштину
друштва у прописаном року, мањински акционари подноси -
оци предлога за посебну или ванредну ревизију могу у року
од 30 дана од дана достављања извештаја о посебној или
ванредној ревизији поднети захтев суду да у ванпарничном
поступку наложи одржавање ванредне седнице скупштине
друштва ради расправе о овим извештајима. Ако скупштина
друштва не усвоји извештај ревизора који је вршио посебну,
односно ванредну ревизију, или мере које је он предложио,
акционари који су гласали за усвајање извештаја или мера које
је предложио ревизор имају право несагласних акционара
у смислу закона и право на накнаду штете од друштва. Ако
се ревизор посебне или ванредне ревизије у свом извештају
изјаснио да не постоје значајна одступања у предмету ових
ревизија, одбор директора, односно надзорни одбор у случају
дводомног управљања друштвом, дужан је да овај извештај
стави на дневни ред прве наредне седнице скупштине друштва.
Ако извештај ревизора посебне или ванредне ревизије
покаже да је предлог за њихово спровођење био неоснован,
друштво има право на накнаду трошкова њиховог спровођења
од акционара који су предложили њихово спровођење. Та -
кође, акционари који су предложили спровођење посебне
или ванредне ревизије неограничено солидарно су одговор -
ни за накнаду штете (остаје дилема да ли је закон грешком
рекао „трошкова“ јер у наслову овог члана говори о „накнади
штете“) проузроковане тим предлогом. У сваком случају,
овим правима друштва кредибилитет овог права мањинских
акционара у значајној мери се урушава. Чини се да би у овом
случају, према општим трендовима у реформама процесних
законодавстава, нашим судовима требало дати овлашћење
да слободно опредељују процесне трошкове, опредељујући се
не само према критеријуму успеха у покренутом спору већ и
према постојању законског основа за такав спор, мотивима и
разлозима за овај поступак и слично. На овај начин би се ово
право мањинских акционара учинило реалним.
248. Спољни ревизор. – Према закону који уређује при -

вредна друштва, годишњи финансијски извештаји јавних ак -
ционарских друштава обавезно су предмет ревизије. Ревизор
друштва дужан је да пре закључења уговора о вршењу ревизије,
а после тога најмање једном годишње за време трајања тог
уговора, комисији за ревизију јавног акционарског друштва
достави: 1) писану изјаву којом потврђује своју независност
од друштва и 2) обавештење о свим услугама које је у пре -
тходном периоду, поред ревизије финансијских извештаја,
пружио том друштву. Ревизор јавног акционарског друштва
дужан је да комисију за ревизију тог друштва извести о свим
околностима које би могле утицати на његову независност у
односу на друштво и о мерама које су предузете за отклањање
тих околности. Ова правила важе и за друга акционарска
друштва (нејавна – затворена), која су обавезна да врше реви -
зију финансијских извештаја, у складу са законом који уређује
рачуноводство и ревизију. Правило је да обавеза ревизије важи
за велика и средња привредна друштва, у смислу прописа о
рачуноводству, за матична правна лица која састављају кон -
солидоване финансијске извештаје, као и за сва друштва која
јавном понудом емитују хартије од вредности. С друге стране,
од обавезе ревизије изузимају се мала привредна друштва, у
смислу прописа о рачуноводству, и предузетници.
249. Извештај о ревизији. – Извештај о ревизији садржи:
1) мишљење овлашћеног ревизора, и 2) оцене финансијских
извештаја који су предмет испитивања. Мишљење овлашћеног
ревизора садржи: 1) објашњење о обиму обављене ревизије и
напомену о примени стандарда ревизије, 2) објашњење основе
на којој су финансијски извештаји сачињени, и 3) закључно
мишљење. Закључно мишљење овлашћеног ревизора може
бити: 1) позитивно – финансијски извештаји су објективни
и истинити, 2) мишљење са резервом, 3) уздржавајуће – да
нема довољно елемената на основу којих се може изразити
мишљење о истинитости и објективности финансијских
извештаја, и 4) негативно – да финансијски извештаји нису
објективни и истинити. Реч је, у ствари, о регуларности,
веродостојности и вођењу извештаја према Међународним

стандардима ревизије, а не о истинитости.
Поред овог општег извештаја ревизора, могу постојати
и специјални извештаји ревизора: 1) за банке и осигуравајућа
друштва; 2) за мале компаније; 3) за компаније које котирају
акције на берзи (које су у обавези да имају не само извештај
ревизора поводом годишњих финансијских извештаја већ и
скраћени извештај за полугодишњи рачун, који садржи ин -
формације потребне да би се испунили услови за одржање
на листингу); 4) извештај ревизора за повериоце (тзв. други
одит по сагласности компаније); 5) извештај ревизора за
објаву проспекта или за листинг; 6) извештај ревизора за
одбор директора, односно извршни одбор код дводомног
управљања друштвом, по основу интерне контроле интерних
ревизора; 7) специјалне извештаје које тражи компанијски
закон (пререгистрација затворене компаније у отворену,
додела акција за улоге у стварима и правима, пренос улога
у стварима и правима отвореној компанији од стране члана
или акционара друштва, куповина или откуп сопствених
акција од стране затворене компаније из основног капитала,
финансијска помоћ за стицање сопствених акција затвореној
компанији); 8) прелиминарни извештај за компаније чије су
хартије од вредности на регулисаном тржишту; 9) извештај
ревизора о цени акција затворене компаније ради коришћења
права прече куповине постојећих чланова.
10. Преузимање отворених

акционарских друштава
250. Општа питања. – Под преузимањем блока кон -
троле сматра се стицање одређеног прага капитала који се
обично везује за тзв. значајно капитал учешће – 25 одсто над
акционарским друштвом у законом прописаном поступку.
Код ове установе посебно је важна заштита права мањинских
акционара и остварење принципа равноправности акционара
у условима тзв. асиметрије информација.
251. Објава намере да се учини понуда. – Објава намере

да се учини понуда је важна због тога што се за овај моменат
везују нека важна правна дејства: рок у коме се мора објавити
јавна понуда, забрана продаје акција за чију куповину ће бити
учињена понуда, обавеза у вези са поверљивим информација -
ма. Објава намере да се учини понуда је посебно значајна за
акционаре, јер је то једини начин да се упознају са предстојећом
намером да се учини јавна понуда за куповину њихових ак -
ција. Објавом намере преузима се обавеза да се учини јавна
понуда, са могућом санкцијом предуговорне одговорности.
Намера да се учини понуда објављивањем престаје да има
статус inside информације.
252. Врсте понуде за преузимање контроле. – Упоредно
право и пословна пракса познају више врста јавних понуда
за преузимање контроле. Прво, готовинска (понуда за ку -
повину акција), безготовинска (понуда за размену акција) и
комбинована. Друго, потпуна понуда (понуда за све акције
или све акције одређене класе) и делимична понуда (понуда за
одређени број акција – није могућа по нашем закону). Треће,
„препоручена“ понуда (кад је подржана од управе циљног
друштва – пријатељско преузимање) и „непрепоручена“
понуда, када управа предузима тзв. одбрамбене мере ради
спречавања преузимања (непријатељско преузимање). Четврто,
добровољна понуда (у свим случајевима када по закону није
обавезна) и тзв. обавезна понуда (по правилу за праг изнад
20–25 одсто, као и кад се стекне већинско капитал учешће
са циљем заштите преосталих мањинских акционара, осим
у законом изузетним случајевима). Пето, безусловна (што је
правило) и условна (ако се испуни услов преузимања у јавној
понуди означеног минималног прага капитал учешћа – по
нашем закону ако је овај услов испуњен понуђач је дужан да
откупи све депоноване акције преко тог прага до рока за при -
хват понуде преузимања). Шесто, ако је у поводу преузимања
дато више понуда тада се говори о конкурентним понудама
(конкурентско преузимање – contested takeover). Седмо, по -
нуда за једну класу акција и понуда за све акције. Правило је
да једном дата понуда не може бити повучена без сагласности

надзорног тела, изузев у случају објаве конкурентске понуде
или стечаја циљног друштва (неопозивост понуде).
253. Мере одбране. – У случају непријатељског преузи -
мања, тј. преузимања противно вољи управе, правило је да
управа циљног друштва која не прихвата преузимање преду -
зима разне мере да га спречи. Лепеза ових мера може бити
различита: откуп акција од стране самог друштва (стицање
сопствених акција – аутоконтрола) у границама прописаним
законом; реализација савеза са пословним партнерима или
депонентним банкама (ради заједничког деловања са циљем
спречавања успеха јавне понуде) уз конституисање тзв. чвр
стог језгра; установљење плуралних акција за верне акционаре
(ако је то по закону могуће); ограничење права гласа акцио -
нара без обзира на капитал учешћа; емисија приоритетних
акција без права гласа; трансформација у затворено друштво;
повећање капитала одлуком управе у случају постојања ин -
ститута одобреног – овлашћеног капитала); фузионисање;
куповина акција од управе и запослених под повољнијим
условима; предузимање ванредних послова којима се мења
стање имовине или обавеза; ограничења у погледу мандата
или избора чланова управе и слично. Ипак, нашим законом
је практично искључено предузимање ових мера одбране од
тренутка објаве намере преузимања.
254. Прихват понуде. – Понуда се може прихватити
изричитом изјавом воље акционара и конклудентно (упис
депоновања акција на посебан рачун Централног регистра
хартија од вредности, који отвара његов члан). У случају да
је број понуђених акција за продају већи од броја из понуде
онда би се вршило свођење у сразмери броја акција понуђених
на продају и укупног броја акција које се продају („pro rata“
правило). Други систем може бити обавезност прихвата свих
понуђених акција за продају (размену), који усваја наш закон,
као повољнији за акционаре.
255. Поједностављена процедура (посебне врсте преу
зимања). – Стицање акција у акционарским друштвима са
јавним уписом акција (или само котираним) поједностављено

је са становишта поступка (необавезност јавне понуде): код
стицања таквог прага капитала наслеђем, деобом имовине
брачне заједнице, код преузимаоца емисије, код затворе -
не емисије, код стицања сопствених акција акционарског
друштва од акционара, код фузије или промене правне форме
друштва, код реорганизација у стечају, код стицања акција
међу повезаним друштвима путем капитала, код стицања
капитал учешћа изнад прописаног прага за стицање капи -
тал учешћа обавезном понудом до стицања таквог већин -
ског капитал учешћа и у другим оправданим случајевима
кад то одобри надзорно тело, ако такво овлашћење има
по закону.
256. Упис преузимања контроле у регистар и објава.
– Акције и акционари из преузимања контроле уписују се у
Централни регистар хартија од вредности, а након тога сти -
цање значајног и већинског учешћа капитала, као и стицање
капитала по основу обавезне понуде, уписује се у регистар и
објављује (као и сва друга капитал-учешћа).
257. Санкција непоштовања прописаног поступка преу
зимања контроле. – Санкција непоштовања свих ових правила
о преузимању контроле није ништавост, већ немогућност
остваривања права гласа (или негде и свих акционарских
права) по основу прибављеног учешћа (које се у основи и врши
због преузимања управљачке контроле, те је сасвим довољна
ова санкција), чиме се елегантно постиже ефекат као и код
ништавости (која није иначе примерена компанијском праву),
а штити се савесност трећих лица. С друге стране, ако постоји
обавеза објаве јавне понуде за преузимање, а та понуда се не
објави, а преузималац сам или са лицима са којима делује
заједнички („заједничко деловање“) стекне преко 25 одсто
акција са правом гласа неког акционарског друштва, те ако
нема средства потребна за спровођење поступка преузи -
мања, Комисија за хартије од вредности има обавезу да му
наложи продају акција преко тог прага који га обавезује на
такву понуду.
11. Специјализована акционарска друштва

11.1. Пословне банке
258. Оснивање и капитал банке. – Банку могу основати
домаћа, као и страна правна и физичка лица. За оснивање
банке потребно је: 1) закључење уговора о оснивању (чија је
садржина утврђена законом), 2) обезбеђење минималног нов -
чаног капитала прописаног законом (који се мора одржавати у
сваком моменту у ликвидном облику – сада је то десет милиона
евра у динарској противвредности – принцип обавезности
одржавања овог минималног капитала), 3) доношење статута,
4) избор органа, и 5) издавање дозволе за рад (оснивање) од
стране Народне банке Србије у законом прописаном року.
259. Правни статус и делатност. – Банка има својство
правног лица (обавезна форма је акционарско друштво). Ово
својство банка стиче уписом у регистар. Пријава за упис у
регистар подноси се у прописаном року од пријема решења
о издавању дозволе за оснивање. Уз пријаву се подноси: уго -
вор о оснивању, статут банке, доказ да су оснивачи уплатили
новчана средства на име оснивачког капитала на привреме -
ни рачун код овлашћене организације, односно доказ да је
страно лице уплатило девизна средства на посебан рачун код
Народне банке, доказ да оснивачи банке неновчана средства
утврђена уговором о оснивању преносе у оснивачки капитал
банке (са проценом овлашћеног процењивача), решење На -
родне банке о издавању дозволе за рад и сагласност Народне
банке на уговор о оснивању и статут банке, друге исправе у
складу с прописима о упису у регистар. Банка се може бавити
депозитним, кредитним и другим банкарским пословима у
земљи. Поред банкарских послова, банка се може бавити и
тзв. парабанкарским пословима, а нарочито: посредовањем
у трговини хартијама од вредности, куповањем и наплатом
потраживања, пружањем других финансијских услуга и услуга
у вези са хартијама од вредности.
Закон о банкама посебно инсистира да се банка у свом
пословању придржава правила о ризицима изложености
(изложеност банке према једном лицу или групи повезаних

лица не може прећи 25 одсто капитала банке, а према лицу
повезаном с банком не може прећи 5 одсто капитала банке
и према свим повезаним лицима с банком не може прећи 20
одсто капитала банке). Улагање банке у једно лице које није
у финансијском сектору не може прећи 10 одсто основног
капитала банке, а укупна улагања банке у лица која нису у
финансијском сектору и у основна средства банке не могу
прећи 60 одсто основног капитала банке).
260. Органи банке. – Органи банке су: скупштина (чине је
акционари с акцијама с правом гласа, које остварују непосред -
но или преко својих пуномоћника), управни одбор, извршни
одбор и други одбори – одбор за ревизију, кредитни одбор,
одбор за управљање активом и пасивом (ове органе бира
управни одбор). Народна банка даје сагласност на избор чла -
нова управног одбора (има најмање пет чланова, укључујући
и председника, с тим да најмање једна трећина чланова морају
бити независни чланови). Управни одбор банке бира извршни
одбор (уз сагласност Народне банке), кога чине најмање два
члана, укључујући и председника (који заступа банку по прин -
ципу двојног потписа – мора обезбедити потпис једног члана
одбора). Одбор за ревизију мора имати најмање три члана,
од којих један мора бити независно лице, а два члана морају
истовремено бити и чланови управног одбора банке са одгова -
рајућим искуством из области финансија. Делокруг ових органа
идентичан је делокругу истих органа у акционарском друштву
регулисаном Законом о привредним друштвима, с тим што је
изричито прописано да скупштина између две своје седнице не
може овластити други орган банке да одлучује о питањима из
њеног делокруга, осим кад је реч о доношењу аката спровођења
утврђене пословне политике банке. Клаузуле конкуренције и
сукоба интереса прописане Законом о привредним друштвима
примењују се и на чланове органа банке, с тим што исто лице
може бити члан управе само у једној банци.
261. Надзор Народне банке. – Закон о банкама утврђује
значајна овлашћења Народне банке у односу на банке: 1) давање
дозволе за оснивање (рад), 2) сагласност на оснивачки акт

(и измене) и статут (и измене), 3) сагласност на статусне
промене, 4) сагласност на избор чланова и председника
управног и извршног одбора, 5) сагласност на стицање влас -
ништва преко прописаног прага, 6) сагласност на отварање
представништава, филијала и других организационих облика,
7) контрола бонитета и законитости пословања банке, 8) дос -
тављање и објављивање годишњих финансијских извештаја
са извештајем спољног ревизора, и 9) именовање посебног
ревизора за посебну ревизију банке. Закон о банкама утврђује
и низ случајева кад је банка дужна да обавести Народну банку
(у случају поткапитализације или знатне поткапитализације и
слично). Ако контролом Народна банка утврди повреде про -
писа или праксе која угрожава бонитет банке може на основу
своје дискреционе оцене степена утврђених неправилности,
у складу са законом прописаним критеријумима за оцену,
наложити неку од следећих мера: писмена опомена, налого -
давно писмо, мере за отклањање утврђених неправилности,
принудна управа или одузимање дозволе за рад.
11.2. Тржишта капитала (регулисано тржиште,

мултилатерална трговачка платформа
и ОТЦ тржиште)
262. Оснивање. – Наш закон који регулише тржиште ка -
питала разликује: 1) регулисано тржиште (мултилатерални
систем који организује, односно којим управља организатор
тржишта и који омогућава и олакшава спајање интереса трећих
лица за куповину и продају финансијских инструмената у
складу са његовим обавезујућим правилима и на начин који
доводи до закључења уговора у вези са финансијским инстру -
ментима укљученим у трговање, и које има дозволу за редовно
пословање); 2) мултилатералну трговачку платформу (МТП
– мултилатерални систем који организује, односно којим
управља организатор тржишта или инвестиционо друштво и
који омогућава и олакшава спајање интереса трећих лица за
куповину и продају финансијских инструмената у складу са
његовим обавезујућим правилима и на начин који доводи до

закључења уговора); и 3) ОТЦ тржиште (секундарно тржиште
за трговање финансијским инструментима, које не мора да
има организатор тржишта и чији систем трговања подразу -
мева преговарање између продавца и купца финансијских
инструмената у циљу закључења трансакције).
263. Регулисано тржиште и МТП. – Организатор тржишта
који има дозволу Комисије за хартије од вредности управља
регулисаним тржиштем, с тим да организатор може бити и
само регулисано тржиште. Организатор тржишта хартија од
вредности, односно регулисано тржиште, јесте правно лице
основано као акционарско друштво у складу са законом који
уређује привредна друштва, ако законом који уређује тржиште
капитала није друкчије одређено. Организатор МТП-а може да
буде брокерско-дилерско друштво (инвестиционо друштво)
или берза (организатор тржишта) која има дозволу Комисије
за хартије од вредности. Берза је дужна да организује листинг
хартија од вредности, као и најмање још један сегмент регули -
саног тржишта за трговање серијским хартијама од вредности
(финансијским инструментима). Минимални основни капитал
за оснивање организатора тржишта не може бити испод милион
евра у динарској протввредности, односно 730.000 евра у динар -
ској противвредности организатора МТП-а, а кад је организатор
тржишта истовремено и МТП, минимални основни капитал не
може бити испод милион евра у динарској противвредности.
Цео минимални капитал мора бити новчани и уплаћен до ре -
гистрације. Стицање квалификованог капитал-учешћа од стране
једног лица и с њим повезаних лица (преко 10%, 20%, 33% или
50%) захтева претходно давање сагласности Комисије за хартије
од вредности. Санкција непрописног прекорачења овог прага
је губитак права гласа по основу тако стеченог квалификованог
капитал-учешћа и налагање продаје. Закон који уређује тржиште
капитала прописује и услове кадровске, организационе и техничке
оспособљености за организовање ових тржишта.
264. Послови регулисаног тржишта, односно МТП-а.
– Кључна функција регулисаног тржишта, односно МТП-а
јесте обезбеђење континуитета тржишта хартија од вредности

(финансијским инструментима) којима се тргује (организовање
трговања), преко својих чланова (не директно). Регулисано
тржиште, односно МТП, не може трговати хартијама од
вредности – финансијским инструментима (оно организује
трговину), не може давати савете који се односе на њихову
трговину или савете о избору инвестиционог друштва или
овлашћене банке, нити обављати послове које обавља бро -
керско-дилерско друштво (инвестиционо друштво).
265. Упис у регистар. – Уз пријаву за упис у регистар
регулисаног тржишта, односно МТП-а подноси се: уговор о
оснивању, статут, дозвола за рад (даје је Комисија за хартије
од вредности), сагласност на избор управног одбора и дирек -
тора берзе (даје је Комисија за хартије од вредности) и друге
исправе у складу с прописима о упису у регистар. Директор
не може бити председник управног одбора.
266. Органи берзе. – Према закону који регулише тр -
жиште капитала, регулисано тржиште (односно МТП ако је
посебно лице) има скупштину, управни одбор и директора.
У складу са статутом, берза може образовати и друге органе.
На статусне и функционалне аспекте ових органа примењује
се Закон о привредним друштвима, ако посебним законом
није друкчије прописано.
Ради решавања спорова између учесника на регулисаном
тржишту, односно МТП-а по закљученим пословима, обавез -
но се образује арбитража, чије чланове именује скупштина.
Регулисано тржиште, односно МТП, образује и комисију за
котацију ефеката, чије чланове именује управни одбор.
267. Чланови. – Актима регулисаног тржишта, односно
МТП-а, прописују се услови за стицање и губитак статуса чла -
на, као и надзор над својим члановима. Регулисано тржиште,
односно МТП, не сме повредити принцип равноправности
својих чланова, који су дужни да се придржавају аката регули -
саног тржишта, односно МТП-а, и да своје послове на њима
обављају савесно и професионално, не злоупотребљавајући
информације које нису доступне свим учесницима на овим
тржиштима. О предузетим мерама према својим члановима,

регулисано тржиште, односно МТП, извештава Комисију за
хартије од вредности. Чланови регулисаног тржишта, односно
МТП-а, јесу инвестициона друштва (брокерско-дилерска
друштва) и овлашћене банке, који обављају послове трговине
на њима и који испуњавају услове прописане актима органи -
затора ових тржишта.
268. Контрола пословања регулисаног тржишта, односно
МТП-а. – Наше берзанско право сада прихвата англосаксон
ски систем контроле законитости берзанског пословања:
постојање Комисије за хартије од вредности, која врши над -
зор над пословањем организатора тржишта финансијским
инструментима (прегледа акте, даје сагласност на одређене
акте и избор органа, захтева информације, надзире трговање
хартијама од вредности и другим финансијским инструмен -
тима, с овлашћењем да привремено и обустави то трговање
или, у тежим случајевима повреде закона, и да одузме доз -
волу за рад организатора тржишта и да покрене поступак
његовог престанка). Уз то, организатор тржишта је дужан и
да свакодневно извештава Комисију за хартије од вредности
о трговању хартијама од вредности (финансијским инстру -
ментима) и да јој у прописаним роковима доставља податке
о својим члановима, податке о листингу, месечне извештаје о
пословању, годишњи финансијски извештај и друге податке и
информације које Комисија за хартије од вредности затражи.
Комисија за хартије од вредности у поступку надзора има
овлашћења прописана законом (привремена обустава трго -
вине и искључење хартија од вредности, одузимање дозволе
за рад и друге прописане мере).
11.3. Инвестициона друштва

(брокерско‑дилерска друштва)
269. Појам и правна форма. – Инвестиционо друштво
је брокерско-дилерско друштво које је кaо правно лице ор -
ганизовaно у форми акционарског друштва ради обављања
делатности на регулисaном тржишту, односно MTП тржишту
финaнсијских инструменaтa, у складу са законом којим се

уређује тржиште кaпитaлa. На ова друштва примењује се закон
којим се уређује статус привредних друштава, ако посебним
законом којим се уређују тржиштa кaпитaлa није друкчије
прописано. Послове инвестиционог друштвa могу обављати
и кредитне институције које испуне за то прописане услове,
уз добијање дозволе Комисије за хартије од вредности.
270. Oснивaње и оснивaчи. – Инвестиционо друштво
оснивају правна и физичка лица по систему дозволе – дозво -
лу за рад (оснивање) даје Комисија за хартије од вредности.
Ово важи и за послове брокера, инвестиционог саветника и
портфолио менаџера (управљања хартијама од вредности),
које могу да обављају само физичка лица с дозволом за њи -
хово обављање, коју даје Комисија за хартије од вредности.
Инвестициона друштва за своје оснивање морају да обезбеде
минималан новчани основни капитал прописан законом, чија
је висина у принципу диктирана врстом делатности (најнижи је
за брокерске послове, послове упрaвљaњa портфолиом, услуге
у вези сa понудом и продaјом финaнсијских инструменaтa без
обaвезе откупa и послове инвестиционог саветника – 50.000
евра у динарској противвредности; средњи зa послове дилерa
– трговaње зa сопствени рaчун финaнсијским инструментимa
– 200.000 еврa у динaрској противвредности; и највиши за
послове покровитеља – преузимаоца финaнсијских инструме -
нaтa уз обaвезу откупa и услуге упрaвљaњa мултилaтерaлним
трговaчким плaтформaмa – 730.000 евра у динарској проти -
ввредности), као и да обезбеде прописане услове кадровске
и организационе оспособљености и техничке опремљености.
Инвестиционо друштво може се основати за обављање једног
или више послова са финaнсијским инструментимa. Прaвилa
којa вaже зa квaлификовaно кaпитaл-учешће оргaнизaторa
тржиштa финaнсијских инструменaтa сходно се примењују
и нa инвестиционa друштвa.
271. Делатност. – Инвестиционо друштво уз дозво -
лу Kомисије зa хaртије од вредности може обављати по -
слове: 1) посредовања у куповини и продаји финaнсијских
инструменaтa и комисионе или заступничке куповине и продаје

тих инструменaтa (брокерски послови); 2) послове куповине
и продаје финaнсијских инструменaтa у своје име и за свој
рачун, ради остваривања разлике у цени (дилерски послови);
3) послове стaлне куповине и продаје хартија од вредности
и других финансијских инструмената у своје име и за свој
рачун по цени коју сâмо одреди (послови маркет-мејкера);
4) послове управљања појединaчним портфолијимa нa основу
одобрењa из посебног уговорa сa клијентом, a портфолији
се односе нa једaн или више финaнсијских инструменaтa
(послови портфолио менаџера); 5) послове услугa у вези сa
понудом и продaјом финaнсијских инструменaтa без обaвезе
откупa непродaтих (агент емисије); 6) послове организовања
дистрибуције и преузимања (откупа) целих, или дела (непро -
датих) емисија финaнсијских инструменaтa од издаваоца ради
даље продаје (послови покровитеља – преузимаоца емисије);
7) послове пружања саветодавних услуга у вези са пословањем
финaнсијским инструментимa (послови инвестиционог са
ветника) и друге послове.
272. Општи акти и органи. – Општи акти инвестиционог
друштвa су статут, правила и процедуре пословања и прaвилник
о тaрифи. На статут и правила и процедуре пословања, као и на
њихове измене и допуне, сагласност даје Комисија за хартије
од вредности. Инвестиционо друштво има органе у складу са
Законом о привредним друштвима. На именовање, односно
избор директора, одбора директорa, односно нaдзорног одборa
и извршног одборa у случају дводомног упрaвљaњa друштвом,
сагласност даје Комисија за хартије од вредности. Kомисијa
зa хaртије од вредности дaје сaглaсност и нa промене стaтусa
инвестиционог друштвa (стaтусне промене).
272–1. Правила пословања. – У обављању својих послова
инвестиционо друштво се руководи искључиво интересима
клијената, водећи посебно рачуна о најповољнијој цени и
најбољем извршењу налога, и не може своје интересе да
ставља испред интереса клијената. Инвестиционо друштво
послује тако да ризици којима је изложено у појединим
или свим врстама послова које обавља не премашују огра -

ничења утврђена законом и актом Комисије за хартије од
вредности. У овом циљу, закони прописују више правила
тзв. заштите од ризика. У питању су: 1) тржишни ризици;
2) кредитни ризици; 3) оперaтивни ризици; 4) ризици лик -
видности; 5) ризици изложености премa једном лицу или
повезaним лицимa обављања делатности инвестиционог
друштвa и правила израчунавања тзв. изложености ризику
(према једном лицу, односно према више повезаних лица
укупaн износ потрaживaњa којa се односе нa то лице или с
њим повезaнa лицa не сме прећи 25% капитала инвестици -
оног друштвa, с тим што се смaтрa дa великa изложеност
том ризику постоји кaдa је тaј износ 10% или више). Прво,
инвестиционо друштво дужно је да обезбеди адекватност
капитала за покривање могућих губитака (кaпитaл овог
друштвa не сме никaд бити испод минимaлног новчaног кa -
питaлa прописaног зaконом). Друго, инвестиционо друштво
послује тако да је у сваком тренутку способно да извршава
доспеле обавезе (ликвидност – дужно је да дневно израчу -
нава коефицијенте ликвидности), а мора бити способно и да
трајно извршава све своје обавезе (солвентност), у складу
са актом Комисије за хартије од вредности. Ради обезбеђи -
вања ликвидности и солвентности, инвестиционо друштво
дужно је да образује резерве, с обзиром на посебне ризике
који произлазе из појединачних послова које обавља, а може
образовати и резерве за опште ризике, намењене покривању
евентуалних губитака због ризика који произлазе из његовог
целокупног пословања. Треће, инвестиционо друштво дужно
је да средства која клијент уплати за куповину финaнсијских
инструменaтa држи на посебном рачуну (одвојено од сред -
стaвa других клијенaтa) који је за те намене отворен код
носиоца платног промета, и може их користити само за те
намене, као и да обезбеди да клијент – продавац финaнсијских
инструменaтa, има на посебном рачуну тих инструменaтa
финaнсијске инструменте који су предмет продаје. Четврто,
инвестиционо друштво дужно је да рачуне својих финaн -
сијских инструменaтa (рачун члана Централног регистра
хартија од вредности) води одвојено од рачуна финaнсијских

инструменaтa својих клијената. Најзад, пето, инвестицио -
но друштво које обавља брокерске и дилерске послове са
хартијама од вредности дужно је да обавља ове послове на
одвојеним рачунима, у складу са законом и својим актима.
272–2. Минимални износ капитала у односу на капитал
не захтеве. – Капитал брокерско-дилерског друштва мора
бити већи или једнак збиру капиталних захтева за тржишне
ризике, кредитни ризик и оперативни ризик. Капитал бро -
керско-дилерског друштва не сме бити мањи од четвртине
општих трошкова из претходне пословне године. Брокерско-
дилерско друштво је дужно да предузима мере за обезбеђење
адкеватности капитала у складу с актом Комисије за хартије
од вредности, и да о томе извештава Комисију.
272–3. Надзор. – Комисија за хартије од вредности спро -
води надзор над пословањем инвестиционих друштaвa, и то
прегледањем пословних књига, аката и друге документације,
као и давањем сагласности на оснивање и промене уговора
о оснивању, статута, основног капитала, правила пословања,
тарифе, затим давањем сагласности на избор директора и
председника и чланова одбора директорa, односно изврш -
ног одборa и нaдзорног одборa код дводомног упрaвљaњa
друштвом, као и на промену организације и статуса. Инвес -
тиционо друштво дужно је да Комисији за хартије од вред -
ности у прописаним роковима доставља годишњи рачун са
извештајем ревизора, месечни извештај о пословању, као и
све промене прописаних услова за обављање делатности и
друге податке и информације по захтеву Комисије за хартије
од вредности. У спровођењу овог надзора, Комисија изриче
мере прописане законом (од јавне опомене, преко привремене
зaбрaне обaвљaњa појединих или свих пословa, привремене
зaбрaне рaсполaгaњa средствимa рaчунa клијенaтa и рaчунa
финaнсијских инструменaтa клијенaтa, до одузимања доз -
воле за рад инвестиционог друштвa и дозволе зa обaвљaње
пословa физичког лицa). У случају одузимања дозволе за рад
инвестиционом друштву, Комисија по службеној дужности
покреће поступак ликвидације и даје налог носиоцу платног

промета за блокаду свих његових рачуна.
272–4. Овлашћене банке. – Кредитне институције могу
преко посебног организационог дела (кад за то испуњавају
прописане услове сходно условима који важе за инвестициона
друштва) да обављају једну или више инвестиционих услуга у
вези с финансијским инструментима ако за то добију дозволу
Комисије за хартије од вредности. Кредитна институција може
да обавља послове тзв. додатних инвестиционих услуга (чу -
вање и администрирање финансијских инструмената за рачун
клијената; одобравање кредита или зајмова инвеститорима;
савети друштвима у вези са структуром капитала, пословном
стратегијом, спајањем и куповином друштава; услуге девизног
пословања у вези са пружањем инвестиционих услуга; истра -
живање и финансијска анализа у области инвестирања, услуге
у вези с покровитељством и друго) и без дозволе Комисије за
хартије од вредности. Овлашћене банке не могу да обављају
послове организатора тржишта финансијских инструмената. На
овлашћену банку која обавља инвестиционе услуге примењују
се правила у вези са инвестиционим друштвом која регулишу
квалификовано капитал-учешће, висину капитала, адекват -
ност капитала, управљање ризицима, као и упис у Регистар
привредних субјеката. Надзор над организационим делом
овлашћене банке који врши инвестиционе услуге спроводи
Комисија за хартије од вредности, са сходним овлашћењима
која има према ивнестиционом друштву.
272–5. Фонд за заштиту инвеститора. – Фонд за заш -
титу инвеститора образује се у циљу заштите инвеститора у
финансијске инструменте, у случају стечаја инвестиционог
друштва, кредитне институције или друштва за управљање
инвестиционим фондовима који обављају инвестиционе
услуге у складу са законом којим је уређено тржиште капи -
тала. Овај фонд нема својство правног лица и организује га и
њиме управља лице које добије дозволу Комисије за хартије
од вредности. Организатор овог фонда наплаћује накнаду за
управљање Фондом у складу с актом Комисије за хартије од
вредности. Организатор Фонда спроводи и надзор над извр -

шавањем обавеза члана Фонда. Организатор Фонда подноси
Комисији за хартије од вредности годишњи извештај о раду и
пословању Фонда. Надзор над управљањем Фондом обавља
Комисија за хартије од вредности.
Чланство у Фонду за заштиту инвеститора обавезно је
за следећа друштва са седиштем у Републици када обављају
делатности инвестиционих услуга утврђених законом који
уређује тржиште капитала: инвестиционо друштво које је
овлашћено да држи новчана средства клијената, кредитна
институција која обавља додатне инвестиционе услуге чувања
и управљања финансијским инструментима и друштво за
управљање које обавља делатност управљања портфолијима
клијената који нису инвестициони фондови, односно које обавља
делатност инвестиционог саветовања и делатност додатних
инвестиционих услуга чувања и управљања финансијским
инструментима за рачун клијената. Чланови овог фонда су
дужни да редовно обрачунавају и уплаћују допринос у складу
са актом Комисије за хартије од вредности. Ова средства држе
се на посебном рачуну Народне банке Србије. Средства Фон -
да за заштиту инвеститора имају законом утврђену намену.
Актом Комисије за хартије од вредности уређују се оквир и
поступци за признавање одштетних захтева клијената према
члану Фонда. Такође, потраживања клијената осигурана су
до вредности од 20.000 евра у динарској противвредности
по клијенту члана Фонда.
11.4. Централни регистар хартија од вредности

273. Појам. – Централни регистар (хартија од вредности)
је акционарско (нејaвно, зaтворено) друштво, које се оснива
за обављање послова депоа издатих финaнсијских инструме -
нaтa до њихове дематеријализације, послова вођења регистра
рачуна ималаца финaнсијских инструменaтa и права трећих
лица на тим инструментимa, као и за вршење послова кли -
ринга (салдирање) промета финaнсијских инструменaтa на
регулисaним тржиштима, односно MTП тржиштимa.
274. Оснивачи и капитал. – Оснивачи оваквог регистра

могу бити државе (према нашем закону, она мора бити већински
акционар) и друга правна и физичка лица у складу са законом
који уређује тржиште кaпитaлa. Минимални новчани капитал
за оснивање овог регистра прописан је у нас законом и износи
750.000 евра у динарској противвредности. Централни реги -
стар се оснива у складу са правилима која важе за оснивање
акционарског друштва, с тим што је основан самим законом,
али се ипак уписује у регистар (од тада и стиче субјективитет),
с обзиром нa то дa се нa његa примењују и зaкон који уређује
тржиште кaпитaлa и зaкон који уређује привреднa друштвa.
На стицање квалификованог капитал-учешћа у Централном
регистру сходно се примењују правила закона који уређује
тржиште капитала, а која се односе на регулисано тржиште,
односно организатора тржишта финансијских инструмената,
осим када то учешће стиче Република. Акције Централног
регистра су обичне са правом гласа.
275. Органи и општи акти. – Централни регистар има
скупштину друштва (чија овлашћења до промене власничке
структуре врши Влада преко овлашћених представника), уп -
равни одбор (који именује и разрешава скупштина и који има
председника и четири члана) и директора (који не може бити
председник управног одбора). Мандат директора и чланова
управног одбора траје четири године, с могућношћу поновног
избора (именовања). Сагласност (претходну) на именовање
директора и чланова управног одбора Централног регистра
даје Комисија за хартије од вредности.
Општи акти Централног регистра су статут, правила
пословања, правилник о тарифи и други општи акти. Саглас -
ност (претходну) на опште акте Централног регистра даје
Комисија за хартије од вредности. Општи акти Централног
регистра објављују се на његовој интернет страници по до -
бијању сагласности Комисије за хартије од вредности на те
акте. Саставни део општих аката Централног регистра су и
правила понашања директора, чланова управног одбора и
запослених у вези са чувањем пословне тајне и спречавањем
злоупотребе поверљивих или инсајдерских информација,

сходно процедурама заштите прописаним за чланове Комисије
за хартије од вредности и њене запослене.
276. Чланови. – Чланови Централног регистра хартија
од вредности могу бити држава, Народна банка Србије,
инвестициона друштва, кредитне институције, организато -
ри тржишта, регулисано тржиште, друштва за управљање
фондовима, инострана правна лица која обављају послове
клиринга и салдирања, односно регистрације финансијских
инструмената, или друга лица која испуњавају услове чланства
утврђене актима Централног регистра. Централни регистар
у делу своје надлежности спроводи контролу над својим
члановима. Чланство у Централном регистру престаје: оду -
зимањем дозволе за рад члану, престанком постојања услова
за чланство, неизвршавањем обавеза члана у значајној мери
или непоштовањем општих аката Централног регистра, као и
у другим случајевима утврђеним актом Централног регистра.
Могућа је и привремена суспензија чланства у Централном
регистру, у складу с његовим општим актима.
277. Делaтност. – Централни регистар обавља следеће
послове: 1) вођење регистра финaнсијских инструменaтa;
2) евиденција финaнсијских инструменaтa нa рaчунимa из -
дaвaоцa; 3) вођење и евиденција рaчуна члaновa и њихових
клијенaтa; 4) уписивање прaвa трећих лицa нa финaнсијским
инструментимa; 5) чување електронске евиденције о финaн -
сијским инструментимa и мaтеријaлизовaне хaртије од вреднос -
ти; 6) вођење новчаних рачуна чланова Централног регистра,
укључујући и послове у вези сa плaћaњем и другим приносимa
нa финaнсијске инструменте; 7) књижење влaсништва нaд
материјализованим хартијaмa од вредности у дематеријали -
зованој форми; 8) клиринг и салдирање нa основу зaкључених
трaнсaкцијa сa финaнсијским инструментимa и утврђивaње
стaњa обавеза и потраживања члaновa Центрaлног регистрa
и њихових клијенaтa после измирењa међусобних обaвезa
и потрaживaњa; 9) пренос финансијских инструмената на
рачуне чланова; 10) утврђивање и додела једнообразног
идентификационог броја финансијских инструмената;

11) вођење шифарника врста финансијских инструмената;
12) послови у вези са корпоративним радњама издавалаца
финансијских инструмената; 13) послови депоновања акција
у вези са преузимањем акционарских друштава; 14) обрачуна -
вање пореза на пренос финансијских инструмената, у складу
са законом; 15) учествовање у међународним организацијама
које се баве пословима регистрације, клиринга и салдирања,
као и сарадња са тим организацијама; 16) други послови у
вези са финaнсијским инструментимa. Центрaлни регистaр
не може поверити обaвљaње својих пословa другом лицу без
претходне сaглaсности Kомисије зa хaртије од вредности.
Решењa Центрaлног регистрa су конaчни упрaвни aкти и
против њих се може покренути упрaвни спор.
278. Рaчуни члaновa и други рaчуни. – У извршавању
својих послова, Централни регистар води неке рачуне члa
новa сa следећим подрaчунимa финaнсијских инструменaтa:
1) депо рачун; 2) емисиони рачун; 3) власнички рачун; 4) рачуни
управљања; 5) збирни, односно кастоди рачуни. У Централ -
ном регистру отварају се и воде следећи рачуни: 1) чланова
Централног регистра; 2) гарантног фонда. Новчане рачуне
Централног регистра отвара и води Народна банка Србије.
Актима Централног регистра може се предвидети и отварање
и вођење и других рачуна и подрачуна. Финансијски инстру -
менти и новчана средства чланова Централног регистра на
рачунима које води овај регистар не улазе у његову имовину,
а тиме нису ни ликвидациона или стечајна маса Централног
регистра и не могу бити предмет принудне наплате његових
поверилаца у случају стечаја или ликвидације.
278–1. Законити имаоци финансијских инструмената.
– Законити ималац финансијских инструмената који се оба -
везно евидентира у Централном регистру јесте лице у чије је
име отворен рачун тих финансијских инструмената, и то од
момента уписа на његов рачун. Изузетно, када инвестиционо
друштво или кредитна институција воде рачун код Централног
регистра за клијенте којима пружају додатне инвестиционе
услуге утврђене законом којим се уређује тржиште капитала,

законитим имаоцем финансијских инструмената на том рачуну
сматрају се лица за чији рачун се те додатне услуге пружају.
Пренос права из финансијских инструмената врши се на
основу налога за пренос који даје члан Централног регистра,
као и на основу одговарајућег правног посла, а у складу с ње -
говим правилима. Овај пренос може се вршити и на основу
одредаба закона и правноснажне судске одлуке, односно одлуке
надлежног органа. Упис права трећих лица на финансијским
инструментима Централни регистар врши на основу налога
за упис који даје његов члан у име законитог имаоца тих
инструмената, лица које он овласти, законског заступника
и на основу судске одлуке. Чланови Централног регистра
извршавају новчане обавезе настале на основу закључених
правних послова преко новчаних рачуна који се воде код
Централног регистра. Народна банка Србије доноси прописе
којима уређује обављање платног промета преко новчаних
рачуна код Централног регистра.
278–2. Право приступа подацима. – Централни регистар
је дужан да информациони систем и податке којима располаже
заштити од неовлашћеног коришћења, измене и губитака, као
и да најмање пет година чува на сигурном месту оригиналну
документацију на основу које су извршени уписи. Подаци које
води Централни регистар о рачунима законитих ималаца јесу
тајни подаци, и саопштавају се само под условима и на начин
прописан законом којим се уређује тржиште капитала, по
налогу суда, на захтев Комисије за хартије од вредности или
другог надлежног органа. Централни регистар је дужан да
свом члану омогући увид у део базе података који се односе
на тог члана и његове клијенте, односно да му изда извод са
тим подацима, у складу са својим актима. Право приступа
подацима из информационог система Централног регистра
имају законити ималац финансијских инструмената, члан
Централног регистра који води рачуне за тог законитог
имаоца, као и лице које докаже свој законски интерес у вези
с тим финансијским инструментом.
Подаци из централне евиденције акционара издавалаца су

јавни подаци и објављују се на интернет страници Централног
регистра, у складу с његовим актима. Централни регистар је
дужан да следеће податке учини доступним јавности на својој
интернет страници (уз дужност редовног ажурирања): податке
о издаваоцу, замени и брисању финансијских инструмената;
податке о корпоративним активностима које обавља у вези с
тим финансијским инструментима и податке о акционарима
из регистра који води, укључујући и износе и проценат класе
финансијског инструмента у укупном обиму тог инструмента.
278–3. Надзор. – Централни регистар подноси Скупштини,
Влaди и Kомисији зa хaртије од вредности годишњи извештaј
о пословaњу и јaвно објaвљује своје годишње финaнсијске
извештaје. Нaдзор нaд пословaњем Центрaлног регистрa спро -
воде Kомисијa зa хaртије од вредности и Народна банка (у делу
послова који се односе на обављање послова платног промета
преко новчаних рачуна код Централног регистра). У спровођењу
овлашћења из надзора, Комисија за хартије од вредности може
наложити мере надзора сходно мерама надзора према инвес -
тиционом друштву, осим привременог или трајног одузимања
дозволе за рад Централном регистру, а одређене мере може
у законом прописаним случајевима предузети и према члану
управног одбора и директору Централног регистра.
V. Специјализоване организације
и привредна друштва
1. Комисија за хартије од вредности
279. Статус. – Комисија за хартије од вредности је спе -
цијализована независна и самостална организација Републике
Србије, основана законом и са својством правног лица. Комисију
за хартије од вредности бира и разрешава Народна скупштина
на пет година, са могућношћу поновног избора. Комисија има
пет чланова, укључујући и председника. Председник и члано -
ви Комисије за хартије од вредности стално су запослени у
Комисији. Чланови Комисије за хaртије од вредности, као и
запослени у Комисији, имају тзв. квалификовани имунитет

у обављању послова из своје надлежности и одговорни су
само у случају зле намере или намерне злоупотребе положаја.
Комисија за хартије од вредности одлучује већином чланова,
а у случају једнаке поделе гласова, одлучује глас председника.
Председник, чланови и запослени у Комисији за хартије од
вредности не могу се бавити пословима трговања финан -
сијским инструментима нити давањем савета о улагањима у
финансијске инструменте.
Надзор над радом Комисије спроводе Влада и Народна
скупштина. Народна скупштина одобрава статут Комисије,
финансијске извештаје, извештаје о пословању и извештаје
овлашћеног ревизора.
280. Aкти. – Комисија за хартије од вредности има ста -
тут којим уређује своју организацију. Ради спровођења и
извршавања послова утврђених законом, Комисија доноси
правилнике (правилник о тарифи), упутства, стручна упут -
ства и наредбе. У решавању у управним стварима Комисија за
хартије од вредности сходно примењује одредбе закона којим
се уређује управни поступак. Решења Комисије су коначна и
против њих се може водити управни спор. Комисија може
давати и мишљења и друге облике јавних саопштења када је
то потребно ради спровођења закона.
280–1. Информациони систем. – Комисија за хартије од
вредности дужна је да, користећи електронска средства, ус -
постави информациони систем који омогућава комуникацију
са организатором тржишта, регулисаним тржиштем, Цен -
тралним регистром, инвестиционим друштвима, друштвима
за управљање и инвестиционим фондовима, као и другим
учесницима на тржишту капитала.
281–1. Делокруг. – Делокруг Комисије утврђен је законом.
Ту спадају: 1) доношење акта за спровођење закона; 2) одобра -
вање објaвљивањa проспектa зa јaвну понуду и укључење
финaнсијских инструменaтa у трговaње; 3) одобравање понуде
и укључење финaнсијских инструмената који су изузети од
обавезе објaвљивaњa проспектa у трговању, кaдa је одобрење
Kомисије неопходно; 4) одобрaвaње статуса квaлификовaних

инвеститора физичким и правним лицима; 5) давање дозвола
за обaвљaње делaтности инвестиционим друштвимa, дозволе
зa рaд оргaнизaтору тржиштa, одбијaње зaхтевa зa издaвaње
дозволa, привремено или трaјно одузимaње дозволa; 6) дaвaње
дозволе оргaнизaтору Фондa зa зaштиту инвеститорa и сaглaс -
ност нa општa aктa Фондa и измене тих aкaтa; 7) одобрaвaње
измене општих aкaтa, стицaње квaлификовaног кaпитaл-
учешћa, дaвaње претходне сaглaсности нa именовaње члaновa
управе оргaнизaторa тржиштa, инвестиционих друштaвa и
Центрaлног регистрa; 8) оргaнизовaње нaстaве и полaгaње
испитa и издaвaње дозволa зa обaвљaње пословa брокерa,
портфолио менaџерa и инвестиционог сaветникa; 9) регу -
лисaње, спровођење надзора и прaћење: пословa издaвaлацa
и јaвних друштaвa; извршaвaња обaвезa извештaвaњa јавних
друштaвa и учесникa на регулисаном тржишту, односно МТП-у;
пословања лица којима даје прописане дозволе, укључујући и
лица која поседују квалификовано капитал-учешће, чланове
управе и друге запослене код тих лица; пословања Централног
регистра, лица са квалификованим учешћем, чланова управе
и запослених у Централном регистру; секундарног трговања
финансијским инструментима, на регулисаном тржишту,
МТП-у, или ван тих тржишта; пословања Фонда за зашти -
ту инвеститора, организатора Фонда и његових чланова;
10) прати усклађеност са законом и повреду одредаба закона и
својих аката од стране организатора тржишта, инвестиционих
друштава и Централног регистра; 11) организује, контролише
и предузима спровођење мера и санкција којима се обезбеђује
законито, правично, уређено и ефикасно функционисање
регулисаног тржишта, односно МТП-а, а у циљу спречавања
поремећаја на тржишту и заштите инвеститора; 12) води ре -
гистре; 13) обавља друге дужности у оквиру својих општих и
посебних овлашћења, у складу са законом који уређује тржиште
капитала; 14) сарађује и закључује споразуме са међународним
организацијама, страним регулаторним органима и другим
домаћим, односно страним органима и организацијама, ради
пружања правне помоћи, размене информација и у другим
случајевима кад за тим постоји потреба; 15) саставља извештаје

и даје информације о регулисаном тржишту, односно МТП-у;
16) унапређује образовање инвеститора; 17) издаје дозволе и
доноси „подзаконска акта“ у вези с издавањем дозвола, регу -
лисањем и надзором агенција које се баве проценом кредитног
ризика; 18) спроводи надзор, предузима и контролише спро -
вођење мера и санкција у вези са применом закона којим се
уређује преузимање акционарских друштава, закона којим се
уређује пословање инвестиционих фондова и закона којим се
регулише спречавање прања новца и финансирање тероризма;
19) обавља и друге послове утврђене законом којим се уређује
тржиште капитала и другим законом. Послове из тач. 1–13, 17. и
18. Комисија за хартије од вредности обавља као поверене послове.
Комисија за хартије од вредности по самом закону може
покренути и водити пред судом поступак против било ког
лица ради заштите интереса инвеститора у финансијске ин -
струменте и других лица за која утврди да им је повређено
одређено право или на праву заснован интерес, а у вези са
пословима са финансијским инструментима.
281–2. Нaдзорнa овлaшћењa. – У спровођењу надзорних
овлашћења Комисија може да предузима мере прописане за -
коном, укључујући и новчану казну, чији минимум и мaксимум
утврђује зaкон који уређује тржиште кaпитaлa. У поступку
нaдзорa, Комисијa зa хaртије од вредности примењује правила
општег управног поступка. Изузетно, ако је доношење мера
неопходно ради функционисања финансијског тржишта или
заштите инвеститора, а ради се о мерама које се не могу од -
ложити, при чему су чињенице на којима се те мере заснивају
утврђене, Комисија за хартије од вредности може о њиховом
изрицању одлучити по скраћеном поступку.
2. Друштво за управљање
инвестиционим фондовима
282. Оснивање и ограничења пословања. – Друштво за
управљање инвестиционим фондовима оснива се као затво -
рено акционарско друштво, уз дозволу Комисије за хартије од
вредности. На ово друштво примењује се Закон о привредним

друштвима, ако посебним законом није друкчије прописано.
Једно лице, правно или физичко, домаће или страно, и са њим
повезана лица дефинисана законом, може имати квалифико -
вано капитал учешће (10 одсто гласачких права) само у једном
друштву за управљање. Закон о инвестиционим фондовима
прописује минималан основни капитал овог друштва – 20.000
евра у динарској противвредности, који се мора увек одржа -
вати (може се пласирати и у хартије од вредности са роком
доспећа до годину дана). За оснивање друштва за управљање
морају се испунити и други прописани услови: кадровски (је -
дан портфолио менаџер за сваки инвестициони фонд којим
управља и један интерни ревизор), технички, организациони и
други. Друштво за управљање уписује се у регистар Комисије
за хартије од вредности и Регистар привредних субјеката уз
прилагање прописаних исправа и доказа.
Друштво за управљање не сме непосредно или посредно,
преко повезаних лица, да буде власник акција или удела: дру -
гог друштва за управљање, банке са којом има уговор – свог
депозитара (кастоди банка), берзанског посредничког друштва
које за друштво за управљање купује хартије од вредности,
инвестиционих фондова, као и својих акционара и чланова.
Друштво за управљање може да буде непосредно или посредно
власник инвестиционе јединице, односно aкцијa инвестиционог
фонда, и то нaјвише до 20% нето вредности имовине фондa.
Ово друштво мора закључити уговор са депозитаром за чување
хартија од вредности инвестиционог фонда – кастоди банка.
Хартије од вредности се формално преносе на депозитара
– повереника, док друштво за управљање иступа у правном
промету као комисионар (у отвореном друштву – фонду),
односно као пуномоћник.
283. Делатност. – Друштво за управљање (менаџмент
компанија) има делатности прописане законом: 1) организује
и управља отвореним фондом, 2) оснива и управља затворе -
ним фондом, и 3) управља приватним фондом. Друштво за
управљање управља инвестиционим фондовима доношењем
инвестиционих одлука и вршењем административних и мар -

кетиншких послова и активности. Друштво за управљање
може да организује (отворени фонд), оснива (затворени) и
управља (отворени, затворени, приватни) са више инвести -
ционих фондова.
284. Надзор. – Надзорну функцију и при оснивању и током
пословања друштва за управљање врши Комисија за хартије од
вредности (дозвола за рад, сагласност на опште акте, сагласност
на избор директора и чланова управног одбора, извештавање:
достава годишњих и полугодишњих финансијских извештаја
и извештаја ревизора, као и кварталних извештаја за сваки
инвестициони фонд, прописивaње ближих условa и нaчинa
улaгaњa имовине инвестиционог фондa ).
3. Инвестициони фондови
285. Оснивање и врсте. – Инвестициони фондови ос -
нивају се по систему дозволе, аналогно режиму који важи за
финансијске институције. Код нас дозволу даје Комисија за
хартије од вредности уз прилагање прописане документације
и исправа. Инвестициони фондови уписују се у регистар Ко -
мисије за хартије од вредности и Регистар привредних субје -
ката. Основна подела установа колективног инвестирања је
на отворене инвестиционе фондове, затворене инвестиционе
фондове и приватне инвестиционе фондове. Главна каракте -
ристика отворених инвестиционих фондова је да перманент -
но продају своје исправе индивидуалним инвеститорима, с
тим да остају у обавези да на захтев тих инвеститора врше
откуп емитованих исправа (дакле, имаоци ових сертификата
могу у свако доба да их врате – продају овом фонду у замену
за новац). С друге стране, затворени инвестициони фонд и
приватни инвестициони фонд немају такву обавезу откупа
емитованих хартија или удела, већ инвеститори могу да их
продају на берзи или на ванберзанском тржишту.
Отворени инвестициони фонд нема својство правног лица,
већ је уговорна творевина, која се бави искључиво инвести -
рањем капитала у преносиве хартије од вредности, а по следећој
шеми: новчана средства која су прикупљена од великог броја

ситних улагача поверавају се депозитару – кастоди банка, а
за стручне послове у вези са улагањем капитала у хартије од
вредности ангажује се специјализована компанија – менаџер
фонда (друштво за управљање), с тим што улагачи не доносе
акте фонда већ то чини по правилу менаџмент компанија
(друштво које управља тим фондом). Минимални новчани
капитал за организовање овог фонда прописан нашим зако -
ном је 200.000 евра у динарској противвредности. Имовина
отвореног фонда је у својини чланова фонда и подељена је на
инвестиционе јединице чија се вредност утврђује и објављује
сваког радног дана. Инвестиционе јединице стичу се искљу -
чиво куповином у новцу, при чему један члан фонда не може
стећи више од 10 одсто нето вредности имовине овог фонда.
Затворени инвестициони фонд је правно лице – отворено
акционарско друштво. Овај фонд оснива друштво за управљање,
а доцније прикупља новчана средства продајом акција путем
јавне понуде. Јавни позив за упис акција затвореног фонда
не може се упутити пре издавања дозволе за оснивање. Упис
и уплата акција врши се код кастоди банке. Откуп сопстве -
них акција дозвољен је уз сагласност Комисије за хартије
од вредности. Утврђивање и објављивање нето вредности
имовине овог фонда по акцији врши се најмање једанпут ме -
сечно. Основни капитал овог фонда може бити само у новцу,
а минимални прописан законом је 200.000 евра у динарској
противвредности, који се уплаћује на рачун код кастоди банке.
Затвореним фондом управља друштво за управљање, али ово
друштво као правни субјект има и своју скупштину и надзорни
одбор, са овлашћењима сходним привредним друштвима.
Уговор о управљању са друштвом за управљање у име затворе -
ног фонда закључује надзорни одбор фонда, а одлуку доноси
скупштина фонда.
Закон о инвестиционим фондовима омогућује оснивање
и приватног инвестиционог фонда са статусом друштва с
ограниченом одговорношћу, уз минимални новчани улог
сваког члана од 50.000 евра у динарској противвредности.
Овим фондом управља друштво за управљање, а на овај фонд

се сходно примењују одредбе закона о привредним друшт -
вима. На приватне фондове не примењују се ограничења
закона која се односе на: дозволу за рад, улагања имовине
фонда, ограничења улагања и располагања имовином фон -
да, утврђивање приноса инвестиционог фонда, издавање
проспекта, обављање маркетинга, као и обавезност уговора
са кастоди банком и обавезност редовног извештавања Ко -
мисије за хартије од вредности (осим достављања годишњих
финансијских извештаја).
286. Ограничења улагања. – На улагања имовине инвес -
тиционог фонда (затворени и отворени) примењују се следећа
ограничења: 1) за куповину хартија од вредности једног изда -
ваоца или повезаних лица до 10 одсто од вредности имовине
фонда, 2) у новчане депозите у једној банци или више банака
које су повезана лица – до 20 одсто имовине фонда, 3) ак -
ције с правом гласа једног издаваоца – до 20 одсто имовине
фонда, и 4) улагања у једну врсту хартија од вредности чији је
издавалац или гарант Република или Народна банка – до 35
одсто имовине фонда. Затворени фонд може уложити у једну
непокретност највише до 20 одсто своје имовине. Имовина
инвестиционог фонда не може се улагати у хартије од вреднос -
ти и друге финансијске инструменте које издаје: 1) друштво
за управљање и повезана лица, 2) кастоди банка и повезана
лица са којима инвестициони фонд има уговор, 3) брокерско-
дилерско друштво или банка и повезана лица, који обављају
послове посредовања у трговању хартијама од вредности, и
4) акционар и повезана лица друштва за управљање.
287. Надзор Комисије. – Надзорна овлашћења над инвести -
ционим фондовима и друштвима за управљање има Комисија
за хартије од вредности (за добровољне пензијске фондове то
је Народна банка). У ова овлашћења спада нарочито: давање
дозволе за рад; сагласност на избор органа фонда који има
својство правног лица и друштва за управљање; сагласност на
опште акте; подношење финансијских извештаја; подношење
кварталних извештаја за сваки фонд од стране друштва за
управљање; контрола ограничења располагања имовином фон -

да; одобрење проспекта и скраћеног проспекта; сагласност на
пренос права управљања отвореним инвестиционим фондом;
сагласност на статусне промене отвореног инвестиционог
фонда; одузимање дозволе за рад друштву за управљање;
доношење подзаконских аката за извршење закона; вођење
регистара фондова и друштава за управљање; надзор пословања
кастоди банке, фондова са својством правног лица и друштава
за управљање и др. Ако Комисија у поступку надзора утврди
одређене неправилности може предузети мере прописане за -
коном, почевши од јавне опомене, преко привремене забране
издавања инвестиционих јединица, покретања поступка пред
надлежним органима и повлачења датих сагласности, све до
одузимања дозволе за рад друштву за управљање.
4. Друштва за осигурање
288. Извори права и организациони облици. – Статус
друштава за осигурање регулисан је у нас посебним Законом
о осигурању. Уз то, на ова друштва примењује се и Закон о
привредним друштвима, ако овим посебним законом за поје -
дина питања није друкчије одређено.
Према Закону о осигурању, организационе форме за
обављање делатности осигурања јесу: акционарско друштво
за осигурање и друштво за узајамно осигурање, а за послове
посредовања и заступања у осигурању: акционарско друштво и
друштво с ограниченом одговорношћу. Послове реосигурања
може обављати само форма акционарског друштва. Друштва
за осигурање могу обављати само оне послове осигурања за
које су добила дозволу Народне банке Србије. Послове оси -
гурања може обављати друштво за осигурање са седиштем
на територији Републике, а послови реосигурања могу се
обављати и код друштва у иностранству.
288–1. Акционарско друштво за осигурање. – Акционар -
ско друштво за осигурање оснива једно или више, домаћих
или страних, правних или физичких лица. Једно акционар -
ско друштво за осигурање не може истовремено обављати
и послове животних и послове неживотних осигурања (ово

не важи у случајевима прописаних изузетака). Акционарско
друштво за осигурање може обављати послове једне или више
врста осигурања, у оквиру исте групе осигурања, или само
послове реосигурања као искључиву делатност, и то у свим
групама осигурања, као и послове заступања у осигурању и
послове вршења других услуга у осигурању (процене ризика
и штете и др.). Пословно име овог друштва обавезно садржи
ознаку „а. д. о“.
Основни капитал акционарског друштва за осигурање
/реосигурање чине улози оснивача (почетни фонд сигурности
и друга средства). Овај капитал у свом новчаном делу не може
бити мањи од: 3.200.000 евра за животна осигурања; 3.200.000
евра за поједине прописане врсте неживотних осигурања,
односно 2.200.000 евра за друге врсте прописаних неживот -
них осигурања; као и 3.200.000 евра за реосигурање. Друштво
за осигурање дужно је да одржава овај износ новчаног дела
основног капитала.
За стицање тзв. квалификованог учешћа у друштву за оси -
гурање (као и друштву за реосигурање, друштву за посредовање
у осигурању и друштву за заступање у осигурању) једног лица,
непосредно или посредно (преко повезаног лица), у основном
капиталу или у праву гласа, од 10% или више, као и за такво
стицање 20% или више (тзв. значајно учешће) или за такво
стицање 50% или више (тзв. контролно учешће) потребна је
претходна сагласност Народне банке Србије, која по закону
врши надзор над друштвима за осигурање. Друштво за осигу -
рање (као и друштво за реосигурање, друштво за посредовање у
осигурању и друштво за заступање у осигурању) не могу имати,
непосредно или посредно, узајамно учешће (капитал, право
гласа, ефективни управљачки утицај). Санкција за изостанак
ове сагласности јесте обавеза отуђења непрописно стеченог
учешћа у року утврђеном решењем органа надзора и губитак
права гласа по основу тако стеченог учешћа. Одлуке које се
донесу у друштву за осигурање уз учешће гласова по основу
непрописно стеченог учешћа биле би ништаве.
Акционарско друштво за осигурање оснива се по систему

дозволе (дозволу даје Народна банка Србије). За добијање ове
дозволе закон прописује обавезу подношења: уговора о осни -
вању, предлога статута, доказа о обезбеђивању прописаног
минималног новчаног капитала, предлога аката пословне
политике, елабората о очекиваним резултатима пословања,
списка потенцијалних акционара и процената учешћа капи -
тала, имена и референце кандидата за чланове управе, имена
и референце лица које ће обављати послове актуара, као и
података о прописаној организационој, кадровској и техничкој
оспособљености за обављање делатности и других прописаних
докумената. Оснивачка скупштина друштва за осигурање мора
се одржати најкасније у року од 30 дана од дана пријема решења
о издавању дозволе за рад (санкција – престанак важности
издате дозволе). Ова скупштина: доноси статут друштва,
утврђује пословну политику и пословни план друштва, бира
чланове надзорног одбора друштва, доноси опште акте и акте
пословне политике, прихвата процену вредности неновчаних
улога и утврђује највиши износ трошкова оснивања друштва
који падају на терет друштва. Друштво за осигурање стиче
својство правног лица уписом у регистар.
Органи акционарског друштва за осигурање јесу: скупшти -
на, надзорни одбор и извршни одбор (дводомни модел управе).
На органе друштва за осигурање примењују се одредбе зако -
на који уређује привредна друштва, осим ако је за поједина
питања друкчије прописано законом који уређује осигурање.
Претходну сагласност на избор за члана надзорног одбора и
извршног одбора даје Народна банка Србије, у противном из -
бор је ништав. Функције ових органа идентичне су функцијама
истих органа привредног друштва организованог као акцио -
нарско друштво, уз специфичности везане за природу делат -
ности ових друштава и контролна овлашћења Народне банке
Србије. Надзорни одбор друштва за осигурање има најмање
три члана, укључујући и председника, с тим што једну трећину
његових чланова чине лица независна од друштва за осигу -
рање (независни члан). Надзорни одбор именује и разрешава
извршни одбор. Извршни одбор друштва за осигурање има

најмање два члана, укључујући и председника. Друштво за
осигурање заступа председник извршног одбора, уз обавезу
супотписа једног члана извршног одбора. Члан извршног
одбора друштва за осигурање не може имати заменике.
У смислу закона који регулише осигурање, управу друштва
за осигурање чине надзорни одбор и извршни одбор.
288–2. Друштво за узајамно осигурање. – Друштво за
узајамно осигурање је правно лице које обавља делатност
осигурања искључиво у интересу својих чланова (осигура -
ника), по принципу узајамности и солидарности. Друштво за
узајамно осигурање може обављати све послове осигурања,
осим послова реосигурања. Пословно име овог друштва
обавезно садржи ознаку „д. у. о.“. Ово друштво могу оснивати
и правна и физичка лица. Ово друштво може основати нај -
мање 250 физичких лица ако се оснива за обављање послова
животног осигурања, односно најмање 300 физичких или
правних лица ако се оснива за обављање послова неживотних
осигурања.
Друштво за узајамно осигурање оснива се као друштво
са неограниченим доприносом (неограничен допринос је
додатни допринос чланова – осигураника, који може бити
већи од претходно уплаћеног доприноса сваког члана осигу -
раника, када су штете и остали расходи већи од претходно
уплаћеног доприноса и осталих прихода) или као друштво
с ограниченим доприносом (ограничен допринос је додатни
допринос чланова – осигураника, који не може бити већи од
претходно уплаћеног доприноса сваког члана – осигураника
иако су штете и остали расходи већи од претходно уплаћеног
доприноса и осталих прихода).
Основни капитал друштва за узајамно осигурање чине
улози оснивача (почетни фонд сигурности и друга средства).
Почетни фонд сигурности овог друштва може бити само у
новцу (минимални је истоветан као и за акционарско друштво
за осигурање), док друга средства могу бити покретне и не -
покретне ствари, новчана средства која нису у почетном фонду
сигурности, хартије од вредности и друга права. Друштво за

узајамно осигурање оснива се по истом поступку као и акци -
онарско друштво за осигурање (систем дозволе).
Органи друштва за узајамно осигурање јесу: скупштина
(чине је оснивачи и чланови – осигураници, који одлучују
сразмерно улозима и доприносима), надзорни одбор и извршни
одбор. Оснивачи учествују у управљању друштвом до повраћаја
уплаћених улога. На ове органе друштва сходно се примењују
одредбе о органима акционарског друштва за осигурање.
288–3. Друштва за посредовање и заступање у осигурању.
– Послове посредовања у осигурању, као једину делатност, оба -
вља друштво за посредовање у осигурању и реосигурању које је
добило дозволу Народне банке Србије за те послове. Уз послове
посредовања у осигурању, ово друштво може обављати и по -
слове саветовања и помоћи у обради штета и процени ризика
и штета. Ово друштво не може обављати послове заступања
у осигурању, осим у одређеним изузетним пословима за које
добије дозволу Народне банке Србије ако испуњава услове
прописане за друштво за послове заступања у осигурању, с
тим што у истом правном послу не може бити посредник за
једну и заступник за другу уговорну страну. Пословно име
друштва за посредовање у осигурању мора садржати и ознаку
делатности „посредовање у осигурању“. Ово друштво може
се основати у форми акционарског (минимални новчани део
основног капитала је 25.000 евра у динарској противвред
ности) или у форми друштва с ограниченом одговорношћу
(минимални новчани део основног капитала је 12.500 евра
у динарској противвредности), у складу са законом којим
се уређује правни положај привредних друштава, и мора се
обезбедити у сваком моменту у вредносном смислу током
трајања друштва.
Послове заступања у осигурању, као искључиву делат
ност, обавља предузетник – физичко лице или друштво за
послове заступања у осигурању (ове послове може обављати
и овлашћена банка, давалац финансијског лизинга и јавни
поштански оператор), по добијању дозволе за обављање
ових послова од Народне банке Србије. Уз послове заступања

у осигурању, ова лица, односно привредна друштва могу
обављати и послове саветовања и помоћи у обради штета и
процени ризика и штета. Друштво за заступање у осигурању,
односно предузетник заступник могу да обављају послове
заступања само за једно друштво за осигурање, а, изузетно,
и за више друштава, уз њихову писану сагласност. Пословно
име друштва за заступање у осигурању, односно пословно
име предузетника за те послове мора садржати и ознаку
делатности „заступање у осигурању“. Друштво за заступање
у осигурању оснива се у форми акционарског или у форми
друштва с ограниченом одговорношћу, у складу са законом
којим се регулише правни положај привредних друштава, с
тим што минимални обавезни новчани капитал прописује
овај посебни закон (за обе форме друштва исти је као и код
друштва за обављање послова посредовања у осигурању), а
привредно друштво за послове заступања у осигурању дужно
је да га у том износу у вредносном смислу обезбеди током
трајања друштва у сваком моменту.
Извршни директор, односно директор друштва за по -
средовање/заступање у осигурању, који чини управу тог
друштва у смислу закона који уређује осигурање, мора бити
запослен у том друштву с пуним радним временом и имати
боравиште у Србији.
289. Имовина, обавезе и пословање друштава за осигу
рање. – Премија осигурања за све врсте осигурања састоји се
од функционалне премије и режијског додатка. Функционална
премија састоји се од техничке премије, а може садржати и
допринос за превентиву, ако је он у њу урачунат.
Средства осигурања друштва за осигурање чине:
1) средства техничких резерви;
2) средства гарантне резерве;
3) остала средства осигурања (сва средства којима ово
друштво располаже, а која нису укључена у обрачун средстава
техничких и гарантних резерви).
Друштво за осигурање је дужно да на крају обрачунског

периода образује техничке резерве довољне за покриће свих
обавеза из уговора о осигурању. Зависно од врста осигурања
којима се бави, ово друштво образује следеће техничке резерве:
1) резерве за преносне премије;
2) резерве за неистекле ризике;
3) резерве за бонусе и попусте;
4) резервисане штете;
5) математичку резерву (техничка резерва друштва за
осигурање намењена измиривању будућих обавеза по основу
животног осигурања и по основу вишегодишњих уговора о
неживотном осигурању);
6) резерва за осигурања код којих су осигураници при -
хватили да учествују у инвестиционом ризику;
7) резерве за изравнавање ризика.
8) друге техничке резерве (за очекиване будуће обавезе и
ризике за које се не образује ниједна од именованих техничких
резерви).
Техничке резерве се исказују по врстама осигурања, од -
војено за животна и одвојено за неживотна осигурања. Ово
исказивање мора бити објективно и поуздано коришћењем
начела актуарске струке, правила струке осигурања и одго -
варајућих података о карактеристикама портфеља осигурања
и ризицима који се преузимају.
290. Инвестирање средстава осигурања. – Друштво за
осигурање може средствима техничких резерви прибављати
хартије од вредности (акције и дужничке хартије) и друге
финансијске инструменте, уделе, инвестиционе јединице,
непокретности и друга стварна права на непокретностима,
у складу са законом. Такође, средства техничких резерви
могу се депоновати код банака са седиштем у Србији. Закон
о осигурању прописује и друга детаљна правила инвестирања
средстава техничких резерви (посебно правила о ограничењи -
ма за њихово инвестирање), посебна правила за инвестирање
математичке резерве, правила о имовини која се може при -

бавити средствима гарантне резерве, правила о имовини
која се може прибавити осталим средствима осигурања, као
и правила о распореду инвестирања средстава осигурања.
290–1. Адекватност капитала (гарантна резерва). – Ради
обезбеђивања трајног извршавања обавеза, друштво за оси -
гурање мора имати гарантну резерву, коју чине: примарни
капитал (уплаћени основни капитал по основу обичних акција,
статутарне резерве – осим резерви повезаних с преферен -
цијалним акцијама, ревалоризационе резерве, нераспоређена
добит ранијих година, нераспоређена добит текуће године
– до 50%) и допунски капитал. Од примарног и допунског
капитала одбијају се одбитне ставке: нематеријална имовина
(улагања), откупљене сопствене акције, губитак текуће године
и непокривени губици ранијих година, удели или акције код
других друштава за осигурање са седиштем у Србији.
291. Маргина солвентности и гарантни капитал. – Закон
о осигурању прописује детаљна правила утврђења тзв. марги -
не солвентности друштва за осигурање за послове животног
осигурања и маргине солвентности за послове неживотног
осигурања. Гарантни капитал друштва за осигурање је део
гарантне резерве, који покрива најмање једну трећину захте
ване маргине солвентности друштва за осигурање, зависно
од групе осигурања којима се оно бави.
292. Систем управљања у друштву за осигурање. – Друштво
за осигурање дужно је да обезбеди постојање и функциони -
сање ефикасног система управљања, који укључује управљање
ризицима (преузимање ризика у осигурању и резервисање,
управљање имовином и обавезама, инвестиције, ликвидност
и управљање концентрацијом ризика, управљање оператив -
ним ризиком, реосигурање и други начини умањења ризика),
систем интерних контрола (одговарајуће административне и
друге процедуре, као и поступак извештавања о усклађености
пословања друштва и контроли те усклађености), интерну
ревизију (као самосталну и независну службу са најмање јед -
ним запосленим интерним ревизором који директно одговара
надзорном одбору) и актуарство (с овлашћеним независним

и самосталним актуаром за обављање актуарских послова).
292–1. Ревизија. – Ревизију финансијских извештаја друштва
за осигурање врше овлашћени лиценцирани ревизори запослени
у друштву за ревизију (обавезност ротације друштва за реви -
зију после пет узастопних ревизија финансијских извештаја
тог друштва). Претходну сагласност на избор друштва за
ревизију даје Народна банка Србије.
293. Надзор. – Надзор над обављањем делатности друштва
за осигурање врши Народна банка Србије, првенствено у циљу
заштите интереса осигураника и других корисника осигурања.
У том циљу она: издаје дозволу за рад друштву за осигурање;
даје сагласност на одређене акте и радње друштва за осигурање;
доноси акте прописане законом; даје сагласност на избор управе
и друштва за ревизију; даје сагласност на стицање релевантног
учешћа у капиталу (и гласовима) друштва за осигурање;
контролише адекватност капитала и инвестирање средста -
ва осигурања; контролише одвијање система управљања у
друштву за осигурање; обрађује статистичке и друге податке;
води прописане регистре и разматра приговоре осигурани -
ка, корисника осигурања и трећих оштећених лица на рад
друштава за осигурање и других лица која обављају послове
осигурања.
У вршењу надзора над пословањем друштава за осигурање
Народна банка може: наложити мере за отклањање незако -
нитости и неправилности, наложити мере због непоступања
у складу са правилима о управљању ризиком, јавно објавити
констатоване неправилности наложити пренос портфеља
осигурања на друго друштво за осигурање (не тражи се са
гласност осигураника), преузети контролу над пословањем
друштва и именовати принудну управу, одузети дозволу за
обављање појединих или свих послова осигурања за које је
издата дозвола и одузети дозволу за рад, наложити привремене
мере и предложити мере према члановима органа друштва
за осигурање. Народна банка даје и сагласност на статусне
промене и промене правне форме друштва за осигурање.
5. Задружна друштва (кооперативе задруге)

294. Критеријуми поделе и подела. – Поделе задруга
могуће је извршити према различитим критеријумима. Прво,
зависно од делатности које обављају, задруге се могу кла -
сификовати на: земљорадничке – опште и специјализоване
(житарске, воћарске, виноградарске, репарске, сточарске,
пчеларске, домаће радиности и сл.), стамбене, потрошачке,
занатске, здравствене, омладинске, студентске и ученичке,
као и друге врсте задруга за обављање производње, промета
робе и вршења услуга. Задруге се могу оснивати и као штед -
но‑кредитне. Друго, зависно од циља оснивања и потребних
средстава за оснивање и пословање, задруге се могу оснивати
и пословати са уделима и без удела, у складу са уговором о
оснивању и задружним правилима. Треће, зависно од циља
пословања, задруге се деле на профитне (које послују у циљу
стицања добити) и непрофитне (које не послују у циљу сти -
цања добити, већ ради задовољења разноврсних потреба
својих задругара, те пословање ових задруга првенствено
одликују начело узајамности, солидарности и принцип под -
миривања стварних трошкова). Већина задруга је по правилу
ипак профитног типа, а ако су непрофитног типа (стамбене,
омладинске, штедно‑кредитне и потрошачке, на пример)
онда оне евентуални вишак прихода над расходима усмера -
вају у намене ради којих је задруга основана, и то одлукама
скупштине задругара, а у складу са статутом задруге. Четврто,
зависно од одговорности задругара за обавезе задруге, могућа
је деоба задруга на задруге са неограниченом одговорношћу
задругара и задруге са ограниченом одговорношћу задругара.
295. Оснивање задруге. – Оснивачки акт задруге је уговор
о оснивању. Оснивачки акт сачињава се у писаном облику и
потписују га оснивачи. Садржај уговора о оснивању одређен
је Законом о задругама и у основи је истоветан садржају осни -
вачког акта привредног друштва, с тим што садржи и одредбе
које су везане за специфичност статуса задруге.
296. Стицање статуса задругара. – Статус задругара
могу стећи лица која испуњавају услове прописане за осниваче
те врсте задруге и која потпишу уговор о оснивању. Статус

задругара после оснивања задруге стиче се по основу захтева
и приступне изјаве којом потписник прихвата права, обавезе
и одговорности задругара, утврђене оснивачким актом и
задружним правилима. Одлуку о стицању статуса задругара
доноси орган задруге одређен задружним правилима.
297. Органи задруге. – Органи задруге су: скупштина
(чине је задругари), управни одбор (ако задруга има више
од законом прописаног броја задругара), надзорни одбор и
директор задруге. Председник и чланови управног одбора,
директор задруге, председник и чланови надзорног одбора
бирају се на време одређено задружним правилима, које не
може бити дуже од пет година, уз могућност поновног избора.
298. Улози (и чланарина) и расподела добити – вишка.
– Задруге се могу основати улозима чланова, а код задруга код
којих се не дају улози плаћа се чланарина. Уплаћени улози и
/или чланарина воде се на индивидуалним рачунима задругара
као приватна својина и делом на резервама као колективна
својина и на њих се плаћа фиксна камата. Приходи (или до
бит) добијени након подмирења трошкова и уговорних и
законских обавеза уносе се у резерве (законске и статутарне
и евентуално у друге фондове), које се воде као колективна
задружна својина и, ако је тако регулисано законом, за јавне
и друге опште потребе или за развој задруга, а ако је утврђено
да се расподељују задругарима (вишак‑ристорно) онда се не
расподељују према улозима (и чланарини), већ према „допри -
носу рада“ – вредности размене са задругом и извршеном
раду и услугама.
299. Одговорност за обавезе. – Задруга у правном про -
мету одговара за своје обавезе свом својом имовином – ко
лективна задружна својина. За обавезе које се нису могле
измирити из имовине задруге одговарају задругари соли
дарно, најмање износом свога улога, ако оснивачким актом,
односно задружним правилима није утврђено да одговарају
већим износом. Задружним правилима утврђује се рок, који
не може бити краћи од годину дана, у коме задругар коме је
тај статус престао одговара за обавезе задруге настале за

време док је био задругар.
300. Престанак задруге. – Задруга престаје, као и при -
вредно друштво, стечајем (трајнија инсолвентност), лик -
видацијом или статусном променом по одлуци скупштине
задруге. У случају престанка задруге статусним променама
имовина задруге преноси се на њене правне следбенике.
У другим случајевима престанка задруге (стечај, ликвидација),
после намирења поверилаца и повраћаја улога задругарима,
преостала задружна имовина преноси се републичком задруж -
ном савезу чија је задруга била чланица, за оснивање нове
задруге, односно задружном савезу основаном на територији
на којој је било седиште те задруге и користи се за оснивање
нове задруге.
VI. Промена правне форме (облика)

привредног друштва
301. Појaм. – Под променом облика привредног друштва
(промена правне форме, трансформација) подразумева се
претварање постојеће правне форме привредног друштва
у нову форму друштва, утврђену законом, уз задржавање
непромењеног правног субјективитета (осим у земљама које
познају и друштва без субјективитета). Трансформација – про -
мена облика друштва, дакле, јесте и промена конститутивног
акта, која омогућује привредном друштву да прилагоди своју
структуру новим потребама.
302. Врсте. – Постоји више врста промене облика при -
вредног друштва. Најрадикалније су оне које воде и самој
промени природе правне личности, као што је промена облика
привредног друштва у удружење, што је, иначе, врло ретко. По
својим последицама, од ове је лимитиранија промена грађанског
друштва у привредно (трговачко) друштво. У пракси, међутим,
најчешћа је промена једне форме привредног друштва у другу,
по правилу, по хоризонтали (међу друштвима лица и међу
друштвима капитала), а ређе по вертикали (промена облика
из друштва лица у друштво капитала, што је чешће, и промена

облика друштва капитала у друштво лица, што је ређе).
302–1. Обавезна промена облика. – Изузетно, слобода про -
мене правне форме, која је принцип, ограничава се одређеним
лимитима када је реч о обавезној промени облика. Ово је случај
увек када друштво више не испуњава услове дате форме, те у
ствари мора да промени форму у неку другу, за коју испуњава
услове (тзв. регуларизација статуса). Ако се ово не догоди у
прописаном року, стиче се законски основ за престанак друштва.
Ово је посебно случај са потребним минимумом ортака за
постојање дате форме друштва, као и са прописаним мини -
малним основним капиталом за друштва капитала. У овим и
неким другим случајевима промена облика није слободна, већ
је обавезна, али ни тада није аутоматска (друштво има слободу
да изабере модалитет регуларизације, па чак и престанак).
302–2. Немогућност промене правне форме. – У неким
случајевима промена облика је немогућа. Ово је случај при
оснивању друштва, које је ништаво због неиспуњавања услова,
те се не може преобликовати (из властитог неправа не може
се извлачити право), јер би то било изигравање закона. Исто
тако, није могућа промена облика друштва за време ликви -
дације или стечаја, осим као мера реорганизације у складу са
законом који уређује стечај.
303. Регистрација, објављивање и дејство. – Промена
правне форме привредног друштва региструје се и објављује,
након чега наступају правне последице ове промене (тран -
сформације). За ову регистрацију, поред одлуке о промени
правне форме, тражи се и измењени оснивачки акт, односно
измењени статут друштва које је променило правну форму,
као и одлука о новој структури органа друштва промењене
правне форме. Промена облика подразумева одржање правног
субјективитета и не значи настанак новог друштва; у про -
тивном, била би реч о престанку ранијег друштва и настанку
новог између истих ортака, чланова и акционара.
304. Сходна примена одредаба о оснивању нове форме
друштва. – На промену правне форме привредног друштва
сходно се примењују правила прописана законом који уређује

привредна друштва о оснивању те форме друштва, ако овим
законом није друкчије одређено (одлука о промени правне
форме као промена оснивачког акта или статута, нови основни
капитал, општи акти, подела основног капитала на акције или
уделе, нова структура органа и слично). Ако јавно акционарско
друштво мења правну форму, оно мора да испуни услове за
престанак својства јавног друштва у складу са законом који
уређује тржиште капитала и обрнуто.
305. Непримена правила о побијању одлуке о промени правне
форме због сразмере замене акција или удела. – Одлука о промени
правне форме привредног друштва у другу правну форму не би
могла да се побија због утврђене сразмере замене акција или
удела у складу са законом којим се уређују привредна друштва.
306. Поступак доношења одлуке о промени правне форме.
– Одлуку о промени правне форме акционарског друштва у
друштво са ограниченом одговорношћу доноси, по предлогу
одбора директора, односно надзорног одбора у случају дво -
домног управљања, скупштина друштва квалификованом
већином (претпостављена је трочетвртинска већина прису -
тних акционара, ако на аутономној основи није утврђен већи
број гласова), а ако се овом одлуком погађају права акционара
одређене класе преференцијалних акција, онда и одлуком
акционара те класе, донетом истом квалификованом већином
(групно гласање). Закон о привредним друштвима прописује и
детаљан садржај обавештења о сазиву ове скупштине, а посебно
треба нагласити упозорење на право акционара на неслагање
с одлуком о промени правне форме и на активирање права
утврђених овим законом. Уз одлуку о промени правне форме
акционарског друштва, скупштина усваја и измене статута
истом квалификованом већином (евентуално и већином
гласова скупштине одређене класе преференцијалних акција
чија се права тиме погађају). Одлука о промени правне форме
ортачког друштва, командитног друштва и друштва с ограни -
ченом одговорношћу доноси се једногласно, ако оснивачким
актом ових друштава није друкчије утврђено.
307. Правно дејство промене правне форме акционарског

друштва у друштво са ограниченом одговорношћу. – Регистра -
цијом одлуке о промени правне форме и њеним објављивањем,
без ликвидације престаје да постоји као правна форма акци -
онарско друштво, а настаје као нова правна форма друштво
са ограниченом одговорношћу; акције акционарског друштва
замењују се за уделе друштва са ограниченом одговорношћу
(евентуално, делом се врши и исплата у новцу); титулари
права из хартија од вредности које нису акције (заменљиве
обвезнице, обвезнице, варанти и друге облигационе хартије
од вредности) задржавају иста права (осим ако је одлуком о
њиховом издавању друкчије одређено, или је са носиоцима
друкчије уговорено); нема новације; друштво је и даље дужник
својим ранијим повериоцима и поверилац својим ранијим
дужницима; судски и други поступци уз учешће овог друштва
настављају се без прекида и застоја застарелости; друштво
настало променом облика преузима имовину, права и обавезе
преобликованог друштва.
308. Претварање друштва са ограниченом одговорно
шћу у акционарско. – На промену правне форме друштва са
ограниченом одговорношћу (према природи новог друштва) у
акционарско друштво, сходно се примењују правила Закона о
привредним друштвима о претварању акционарског друштва
у друштво са ограниченом одговорношћу, осим ако је овим
законом друкчије одређено или то произлази из природе
новог друштва (нова структура органа, акције уместо удела и
евентуално исплате дела у новцу, упис у Централни регистар
хартија од вредности, број акционара, минималан основни
капитал, минимална вредност акција и слично). Променом
правне форме друштва са ограниченом одговорношћу у ак -
ционарско мењају се и обавезни органи овог друштва, о чему
се, при регистрацији и објављивању регистрације промене ове
правне форме, прилажу одговарајући докази, поред одлуке о
промени правне форме и измене оснивачког акта и статута.
Променом облика друштва са ограниченом одговорно -
шћу у акционарско друштво удели тог друштва претварају се
у акције одређене номиналне вредности, или рачуноводствене

вредности у случају акција без номиналне вредности, према
сразмери замене утврђеној одлуком о промени правне фор -
ме. Како удели редовно дају право гласа, а акције могу бити
обичне са правом гласа и преференцијалне без права гласа,
правило је да се овом променом не могу повредити права
постојећих чланова друштва са ограниченом одговорношћу,
те би се у овом случају редовно вршила њихова конверзија у
обичне акције (ако не активирају „право изласка“ из друштва).
Уместо евиденције власника удела, акције се обавезно уписују
у Централни регистар. За ову промену није потребно одобрење
проспекта од стране Комисије за хартије од вредности (јавна
емисија), али је потребно извештавање о издавању акција по
овом основу (нејавна емисија). Ако трећа лица имају нека права
на акцијама (заложене акције, акције дате на плодоуживање
и слично), та права остају и на уделима.
309. Правило узајамне промене правне форме ортачког
и командитног друштва. – Ортачко друштво може проме -
нити правну форму претварањем у командитно (једногласна
одлука свих ортака), а командитно на сличан начин у ортачко
(потребна је једногласност и комплементара и командито -
ра, јер и командитори постају неограничено одговорни).
Правило је да се нарочито командитно друштво претвара
у ортачко друштво ако из њега иступе сви командитори. За
ову промену тражи се и испуњеност општих услова као и у
Закону о привредним друштвима за промену правне форме
привредног друштва (одлука о промени правне форме, измена
оснивачког акта, регистрација и објављивање, правно дејство
и слично).
310. Заштита (несагласних) мањинских акционара и
чланова. – Мањински акционари и чланови друштва штите
се разним инструментима, по правилу: квалификованом
већином за доношење одлуке, немогућношћу увећавања
обавеза без њихове (појединачне) сагласности, немогућно -
шћу промене утврђених права без сагласности скупштине
друштва дате класе акција. Најзад, мањинским акционарима
и члановима који су гласали против одлуке о преобликовању

друштва даје се и право да иступе из друштва, уз обавезу
друштва да откупи њихове акције или уделе (по тржишној
цени), на њихов захтев, у прописаном року (при чему се не
сме повредити принцип равноправности акционара дате класе
и чланова).
ПОВЕЗИВАЊЕ ПРИВРЕДНИХ
ДРУШТАВА
I. Финансијска повезивања
– капитал учешћа
311. Појам повезаних друштава. – Повезана друштва у
смислу Закона о привредним друштвима представљају при -
вредна друштва повезана капиталом или ортaчким уделимa
(друштва повезана капиталом) или уговором (друштва
повезана уговором), или и капиталом и уговором (мешови
то повезана друштва). Повезана привредна друштва су
правно самостална, али фактички подвргнута јединственом
економском циљу. Према томе, за повезана друштва постоји
супротстављеност између правне ситуације (независност
друштава и самостални правни субјективитет) и фактичке
ситуације (конвергенција циљева и моћи одлучивања).
312. Конкретни облици. – Појам „повезана друштва“ у
основи је генерички термин за матично (контролно) и зави -
сно (подређено) друштво. Повезана друштва обухватају једно
контролно (матично) друштво и једно или више подређених
(зависних, контролисaних) друштава. Повезана привредна
друштва, путем капитала, уговора или мешовита, организују се
као концерн (групa друштaвa), холдинг, друштвa сa узaјaмним
учешћем у кaпитaлу, или практикују други облик организовања,
у складу са Законом о привредним друштвима. Сви ови обли -
ци груписања привредних друштава спадају у тзв. статусне
форме концентрација, чија је основна одлика на економском
плану велика експанзивност и ширење и на међународни
терен (отуда се говори о мултинационалним друштвима).
Повезивање привредних друштава • 185
Све ове форме повезивања (концентрација) друштава одли -

кују се и стављањем под контролу једног субјекта (контролно,
матично, доминантно, управљачко, „друштво-мајка“, које је
челно – кровно друштво), са већинским или значајним капи -
талом (капитал-учешће у повезаним подређеним, зависним,
супсидијарним, контролисаним, управљаним, филијалним
друштвима или „друштвима кћерима-унукама-прaунукaмa-
чукунунукама“ итд.).
313. Повезана друштва и монополи. – Данас је општеприх -
ваћен стандард (који се спроводи са мање или више строгоће)
да се групе друштава као финансијска повезивања привредних
друштава (што важи и за структурна повезивања – фузије,
као и за преузимања контроле) не могу стварати ако је то
супротно прописима којима се уређује заштита конкуренције
(заштита општег интереса).
314. Појам концерна. – Концерн је форма повезаних
друштава која настаје на основу односа владајућег (матичног,
контролног) и зависног (подређеног, контролисaног) друштва,
уз одговарајуће капитал-учешће (оборива претпоставка од -
носа владајућег и зависног друштва), односно јединственим
вођењем послова зависних друштава од стране одбора ди -
ректорa владајућег друштва (необорива претпоставка односа
владајућег и зависног друштва), путем закључивања уговора
који су основа настанка тзв. уговорног концерна. У концерну,
као форми повезаних друштава, контролно друштво има за
претежну делатност неку пословну делатност, поред делат -
ности управљања подређеним друштвима.
315. Врсте. – Упоредно право и пословна пракса разли -
кују неколико форми концерна. Прва је вертикални концерн
(концерн с елементима доминације). Овај концерн постоји
кад се доминантно (владајуће, матично) друштво и једно или
више зависних друштава групишу под јединствену управу до -
минантног друштва. Претпоставка „зависности“ постоји када
једно друштво има у другом „већинско учешће“. Овај концерн
може настати на два начина: закључивањем уговора који су
основа настанка тзв. уговорног (правног) концерна и фактичким
путем (одговарајућим капитал-учешћем – тзв. фактички

концерн). У сваком случају, претпоставља се да постоји однос
доминантног и зависног друштва онда када доминантно има у
зависном (директно или индиректно, преко „друштва-кћери“
или других подређених друштава) већинско учешће. Фактич -
ки концерн може се постићи и статутарним клаузулама које
омогућују контролном друштву да именује већину чланова
одборa директорa (и надзорног одбора код дводомног уп -
рaвљaњa) контролисaног друштва. Зависна друштва у фак -
тичком концерну могу бити везана за доминантно друштво
и уговорима који су основа настанка уговорног концерна
(предузетнички уговори). Друга форма јесте хоризонтални
концерн (концерн с елементима једнакости). За разлику од
концерна с елементима доминације – зависности, друштва
која нису зависна једно од другог могу се ставити под једин
ствену управу а да тиме не постану зависна једно од другог,
чиме формирају концерн с елементима координације (рaв -
нопрaвности). Јединствена управа може бити управа неког
трговачког друштва или чак и друштва грађанског права (које у
немачком праву није правно лице). За разлику од вертикалног
концерна, у овом случају јединствено руковођење не сме се
састојати у давању обавезних упутстава контролног друштва
контролисaном друштву и у обавези њиховог извршавања.
Јединствено руковођење може се пак састојати у утврђивању
пословне политике друштава концерна и решавању других
принципијелних питања пословођења.
316. Појам холдинга. – Према енглеском праву, контро -
лисaно друштво је филијала (subsidiary – зависно друштво)
контролног друштва (holding company – „друштво-мајка“
– матично друштво): 1) када матично – контролно друштво
има више од половине гласачких права у зависном – кон -
тролисaном друштву; 2) када матично – контролно друштво
већински контролише састав одбора директора зaвисног
– контролисaног друштвa, у смислу именовања и разрешења;
3) када матично – контролно друштво има доминантан утицај
над зависним – контролисaним друштвом (на основу оснивачког
акта или посебног уговора о контроли); 4) када матично

– контролно друштво сâмо или заједно с другим акционарима
или члановима, на основу посебног уговора, има већинска
гласачка права у зaвисном – контролисaном друштву. Када
је једно друштво „друштво-кћер“ друштва које је „друштво-
кћер“ неког трећег друштва („друштво-мајка“, „друштво-кћер“,
„друштво-унука“ – субфилијала), онда се не ради о директној
контроли и директно зависном друштву већ о индиректној
контроли и индиректно зависном друштву (субфилијала).
316–1. Врсте холдинга. – Полазећи од критеријума де -
латности, холдинг може бити „чист“ и „мешовит“, иaко је
„мешовит“ холдинг у основи концерн. Такозвани чисти хол
динг (финансијско друштво) има за предмет свог пословања
само оснивање контролисaних друштава, финансирање тих
друштава (набавка или продаја инвестиција) и управљање тим
друштвимa, али не и обављање индустријске или трговинске
делатности. Отуда овај холдинг у својој активи има само ак -
ције (или уделе) контролисаних друштава, а у подваријанти
овог холдинга – тзв. патентном холдингу, и патенте и друга
права индустријске својине. За разлику од чистог холдинга,
тзв. мешовити холдинг, поред делатности чистог холдинга,
обавља и неку индустријску или пословну делатност.
Полазећи од критеријума управљања, разликујемо тзв.
контролне холдинге и холдинге за пласмане. Контролни
холдинзи на бази учешћа у другим друштвима (поседовање
њихових акција или удела) управљају њима. Често, међутим,
да би се очувала анонимност власника холдинга који упра -
вљају овим друштвима, акције холдинга гласе на доносиоца
(или, ако је то забрањено, те акције држи именовани акционар
комисионо за рачун стварног акционара), те на скупштинама
ових друштава у име власника холдинга, који је контролни
власник подређених друштава, наступа неко треће лице, које
чува анонимност стварног власника холдинга (по правилу, банка
или брокерска кућа). Холдинзи за пласмане (инвестициона
друштва) не управљају другим друштвима на бази стеченог
учешћа у капиталу, већ држе хартије друштва са циљем да их
пласирају на тржишту у најповољнијем моменту. Пословна

пракса познаје чак и ситуације да улогу холдинга могу да
имају и физичка лица (тзв. породични холдинзи), грађанска
друштва (ортаклуци) и непрофитне организације (удружења,
задужбине итд.), а не само профитне организације као што су
привредна друштва.
317. Прагови капитал-учешћа. – Однос контролног (ма -
тичног) и контролисaног – подређеног (зависног) друштва
у повезаним друштвима може се реализовати „техником“
права друштава: стицањем „учешћа“ од стране једног друштва
у капиталу другог друштва и вршењем управљачког пра -
ва на бази тог учешћа. Степен ове контроле може бити
различит.
Прво, у случајевима учешћа мањег од већинског, тешко
је дефинисати када је контрола могућа, посебно у великим
друштвима, с великим бројем акционара, и нарочито ако се
друштво котира на берзи (због неприсуствовања седницама
скупштине друштвa и када је велика дисперзија акција, или
због либерализације правила кворума и правила гласања на
скупштини, могућа је контрола и са врло ниским процентом
капитал-учешћа, који некад иде и испод 10%, али се по правилу
могућа капитал-контрола везује за износ већи од 25% кaпитaл-
учешћa с прaвом глaсa једног друштвa у другом, сaмостaлно
или с другим лицимa којa с њим делују зaједнички, с тим да
је то највеће појединачно учешће – stable core, а остала су
дисперзована – тзв. значајно капитал-учешће).
Друго, ако је капитал-учешће изнад 50% aкцијa сa прaвом
глaсa, контрола је као већинска по правилу редовна – било
једног, било више повезaних лицa, односно лицa којa делују
зaједнички (али не и апсолутна – тзв. већинско капитал-учешће).
Закон о привредним друштвима, поред овог претпостaвљеног
контролног капитал-учешћа (није апсолутно, јер не обез -
беђује доношење одлука квалификованом већином), додаје
да се контролно учешће стиче и „путем уговорa или прaвa нa
именовaње већине директорa, односно члaновa нaдзорног
одборa“ – у друштвима повезаним посебним уговором.
Треће, ако је капитал-учешће изнад 66%, контрола је близу

апсолутној, будући да се већина важнијих одлука у друштву
доноси овим обликом квалификоване већине (двотрећинске),
тако да мањина по капиталу не може да блокира њихово
доношење.
Четврто, ако је капитал-учешће изнад 75%, контрола је
апсолутна (мањина по капиталу не може да блокира ни одлуке
које се доносе квалификованом трочетвртинском већином
гласова – тзв. апсолутно капитал-учешће).
Пето, ако је капитал-учешће матичног друштва 90%,
или 95%, постоји могућност да матично друштво принудном
куповином истисне преостале мањинске акционаре, или да
изврши фузију тог подређеног друштва у поједностављеном
поступку.
Шесто, ако је капитал-учешће 100%, реч је о једночланом
зависном друштву које има само једног акционара (члана), за
чији статус је прописан низ специфичних правила.
318. Облици капитал-учешћа. – Однос доминације и
зависности на бази капитал-учешћа може се постићи на
више начина.
Прво, системом тзв. радијалног учешћа – доминантно
друштво је директни власник контролног пакета акција у
једном или више потчињених друштава, која нису међусобно
везана учешћима. Овај систем је финансијски исцрпљујући за
доминантно друштво, јер захтева његово директно учешће у
свим контролисаним друштвима.
Друго, системом пирамидалног – степенастог учешћа
– доминантно друштво („друштво-мајка“) има контролно
учешће у једном или више потчињених друштава („друштва-
кћери“), а потчињена друштва имају контролно учешће у себи
потчињеним друштвима („друштва-унуке“, потфилијале),
која опет путем учешћа у капиталу могу да контролишу себи
потчињена друштва („друштва-праунуке“), и тако даље. Овај
систем омогућује „друштву-мајци“, које се налази на врху
пирамиде, да са релативно скромним учешћем и капиталом
индиректно (преко степенастих зависних друштава) кон -

тролише низ друштава.
Треће, системом узајамних учешћа – када доминантно
– контролно друштво има одређено учешће у подређеном
– контролисaном друштву, а ово има извесно учешће у доми -
нантном друштву (crossholding). Закон о привредним друштвима
постaвљa двa вaжнa прaвилa зa узaјaмнa кaпитaл-учешћa. Прво
дефинише узaјaмно кaпитaл-учешће: „Друштвa сa узaјaмним
учешћем у кaпитaлу јесу друштвa од којих свaко поседује
знaчaјно учешће у кaпитaлу другог друштвa.“ Друго ограничава
узајамно капитал-учешће подређеног – контролисaног друштва
у матичном – контролном друштву, до нивоа знaчaјног кaпитaл-
учешћa (било директно, било индиректно), а при постојању
контролног капитал-учешћа матичног друштва у зависном
за даље стицање акција контролисаног друштва у контрол -
ном друштву (директно или преко трећег лица, комисионо),
сматра се да је те акције стекло контролно друштво, и за те
акције важи режим сопствених акција контролног друштва.
Четврто, системом триангуларног или циркуларног учешћа
– доминантно – контролно друштво има контролно радијал -
но учешће у једном или више подређених – контролисaних
друштава, а ова друштва у кружном току имају учешће у другим
друштвима, која опет имају учешће у доминантном друштву
(нпр. друштво А има учешће у друштву Б, које има учешће у
друштву Ц, а ово има учешће у друштву А). Овим системом
заобилазе се забране или ограничења тзв. узајамних учешћа.
II. УГОВОРИ О КОНТРОЛИ И УПРАВЉАЊУ

319. Појaм. – Привредна друштва, осим капиталом, могу да
се повезују и разним уговорима. Посебну форму ових уговора
у немачком праву, као и правима заснованим на овом праву,
представљају тзв. предузетнички уговори, којима зависно
друштво поверава вођење послова матичном друштву (уговор
о вођењу послова – уговор о управљању), односно којима за -
висно друштво преноси сву добит на матично друштво (уговор
о преносу добити – са овим уговором изједначава се уговор

којим се зависно друштво обавезује да ће своје пословање
водити за рачун матичног друштва). Ови уговори основа су
настанка тзв. уговорног концерна. У пракси се ови уговори
ретко срећу као одвојени, већ у комбинованој форми. Закљу -
чивањем оваквих уговора ствара се необорива претпоставка о
постојању јединствене субординиране управе матичног друштва
над зависним друштвима, с правом на давање обавезујућих
упутстава управама зависних друштава. За разлику од ових
уговора, уговори о делимичном преносу добити и уговори о
закупу дела или целе имовине зависног друштва не стварају
необориву претпоставку о постојању односа субординације
и јединствене управе, али нема сумње да се и овим уговори -
ма знатно утиче на самосталност управа ових друштава, те
се отуда и за ове уговоре на режим одговорности матичног
друштва примењују одредбе које важе за уговоре који су основа
настанка уговорног концерна с елементима субординације.
Закон о привредним друштвима говори о ’уговору о кон
троли и управљању’ као уговору којим једно друштво поверава
управљање и вођење послова другом друштву. Ако друштва
повезана у односима равноправности закључе уговор којим
се успоставља управљање на јединствен начин, такав уговор
не сматра се уговором о контроли и управљању у смислу овог
закона.
320. Основ и природа. – Пословна пракса да се закључи -
вању ових уговора приступа када матично друштво већ стекне
већинско капитал-учешће (или, чак, тек кад стекне квалифи -
ковано већинско учешће) у зависним друштвима (чиме ели -
минише независну преговарачку позицију зависног друштва
и тиме долази у могућност да бира најповољнији моменат за
закључивање ових уговора – по правилу, то је моменат слабе
економске снаге зависног друштва, јер ће тада накнада која
се мора понудити мањинским – спољним акционарима зави -
сног друштва бити најнижа), отворила је питање валидности
ових уговора. Ипак, и у теорији и у судској пракси сматра се
да су ови уговори правно ваљани. Кад је реч о природи ових
уговора, може се рећи да су они само по својој форми уговори,

а фактички они су акти о унутрашњој организацији групе
повезаних друштава – продужени део статута, односно
оснивачког акта (зато се и региструју и депонују у регистар
и објављују, што је посебна форма њихове пуноважности), на
који се, поред специфичних правила ових уговора, примењују
и општа правила уговорног права.
321. Форма и садржина. – Уговор о контроли и управљању
закључује се у писаној форми (битна форма). Измене и раскид
овог уговора врше се у истој форми и по истом поступку, с тим
што се изменама не могу мењати права мањинских акционара
или чланова друштва без њихове сагласности. Минимум битних
елемената овог уговора мора бити: одређење права и обавеза
контролног друштва, као и мера заштите подређеног друштва;
обим преноса добити подређеног друштва контролном друштву
и компензације подређеном друштву по том основу; заштита
осталих (мањинских, спољних) акционара и чланова друштва
(који нису контролно друштво), као и уређење мера заштите
поверилаца подређеног друштва по престанку уговора.
321–1. Закључење уговора. – Уговор о контроли и упра -
вљању закључује се одлуком скупштина контролног и сваког
подређеног друштва (квалификована трочетвртинска већина
присутних акционара, што је елемент заштите мањинских
власника), односно сагласношћу свих ортака и комплементара,
осим ако је оснивачким актом или статутом ових друштава
друкчије одређено. Одбор директора, односно надзорни
одбор у случају дводомног управљања друштвом, саставља
извештај за скупштину друштва, у коме образлаже ефекте
овог уговора са финансијским показатељима. Овај извештај
може бити сачињен као заједнички извештај за сва друштва
која закључују овај уговор. Ови уговори морају бити доступ -
ни „довољно времена“ пре скупштине, у седишту друштва,
акционарима и члановима друштава која га закључују ради
остваривања права увида.
321–2. Општи и посебни основи престанка уговора.
– Уговор о контроли и управљању престаје по општим основима
престанка уговора и посебним основима (примереним његовој

правној природи) утврђеним тим уговором. Ако је овај уговор
закључен на неодређено време, свака од уговорних страна може
га отказати даном завршетка пословне године, уз писмено
обавештење других уговорних страна најмање 30 дана пре
истека пословне године или другог уговореног обрачунског
периода. Како је регистрација и објава регистрације обавез -
на (свечана) форма овог уговора, то се и престанак уговора
региструје и објављује у складу са законом којим се уређује
регистрација привредних субјеката. Објава престанка уговора
мора садржати и обавештење повериоцима о њиховом праву
да од контролног друштва захтевају одговарајућу заштиту у
погледу наплате потраживања од контролисаног друштва.
322. Обавезујућа упутства. – У случају закључења овог
уговора, контролно друштво има право да даје обавезујућа
упутства зависном друштву о начину вођења послова, руко -
водећи се интересима концерна (групе). Ако је за спровођење
одређеног упутства потребно одобрење одбора директора,
односно надзорног одбора у случају дводомног управљања
друштвом, а оно није добијено у разумном року, директор,
односно извршни одбор контролисаног друштва дужан је
да о томе без одлагања обавести контролно друштво, у ком
случају упутство може бити поновљено само уз сагласност
одбора директора, односно надзорног одбора у случају дво -
домног управљања друштвом, ако друкчије није предвиђено
уговором о управљању и контроли.
323. Одговорност контролног друштва, директора
контролног друштва и директора контролисаног друштва.
– Контролно друштво одговара за штету проузроковану
контролисаном друштву поступањем по обавезујућим упут -
ствима. Поред контролног друштва, одговарају и директори
контролног друштва ако су повредили дужности директора
утврђене законом којим се уређују привредна друштва (прак -
тично такве дужности директора контролног друштва постоје
не само према контролном друштву већ и према контролиса -
ном друштву). С друге стране, таква одговорност директора,
односно чланова надзорног одбора у случају дводомног упра -

вљања, контролисаног друштва је искључена ако су поступали
по обавезујућим упутствима директора контролног друштва.
324. Примерена накнада спољним акционарима. – Спољни
акционар контролисаног друштва је сваки акционар тог друштва
који није контролно друштво, нити је акционар контролног
друштва. Уговором о контроли и управљању мора се одредити
примерена накнада по акцији коју је контролно друштво дужно
да плаћа спољним акционарима контролисаног друштва на
годишњем нивоу. Ова накнада плаћа се према процени будуће
просечне очекиване дивиденде по акцији за наредне три по -
словне године, коју би контролисано друштво исплатило када
не би био закључен уговор о контроли и управљању, а најмање
у висини просечне дивиденде по акцији за претходне три
пословне године. Ако је контролно друштво једини акционар
контролисаног друштва, с обзиром на то да нема спољних
акционара, уговором о контроли и управљању не предвиђа
се ни исплата ове накнаде. Измене уговора о управљању и
контроли које мењају утврђена права спољних акционара у
вези с овом примереном накнадом подлежу сагласности тих
акционара, коју они дају као посебна класа акција.
Сваки спољни акционар контролисаног друштва који
сматра да је накнада која је утврђена уговором о управљању
и контроли или његовим изменама непримерена, има право
да, у року од три месеца од дана регистрације овог уговора
или његових измена, захтева да суд у ванпарничном поступку
утврди ову накнаду. Ако суд по овом захтеву утврди нак -
наду која је виша од уговорене, контролно друштво има
право на раскид уговора о управљању и контроли у року
од три месеца од правноснажности судске одлуке, и то без
отказног рока.
325. Добит друштва као услов за исплату накнаде спољ
ним акционарима. – Накнада спољним акционарима утврђена
уговором о контроли и управљању не може се исплатити ако
је контролисано друштво пословало са губитком. Ипак, ова
накнада за период када је друштво пословало са губитком
може се кумулирано исплатити у години када је контролисано

друштво остварило добит.
326. Право продаје акција. – Уговор о контроли и упра -
вљању мора садржати и право спољних акционара на продају
својих акција у контролисаном друштву контролном друштву
по тржишној цени утврђеној у складу са законом којим се
уређују привредна друштва. Овај уговор може уместо исплате
цене акција утврдити право на замену акција контролисаног
друштва за акције контролног друштва, у утврђеној сраз -
мери. Ова сразмера мора одговарати сразмери по којој би
се вршила замена акција контролисаног друштва за акције
контролног друштва у случају припајања контролисаног
друштва контролном друштву. Замена акција може укљу -
чивати и право на доплату у новцу спољним акционарима,
сходно праву несагласних акционара на доплату у новцу у
случају статусних промена.
Сваки спољни акционар који сматра да цена продаје кон -
тролном друштву акција које имају у контролисаном друштву,
односно сразмера њихове замене за акције контролног друштва,
није примерена, може у року од три месеца од дана регистра -
ције уговора о контроли и управљању, односно регистрације
његових измена, тражити да надлежни суд у ванпарничном
поступку одреди примерену цену, односно сразмеру замене.
Ако суд утврди вишу цену или повољнију сразмеру замене за
спољне акционаре, та одлука се по правноснажности обавезно
објављује на интернет страници друштва и интернет страници
регистра. Одлука суда по захтеву спољних акционара обавезује
контролно друштво у односу на све спољне акционаре (дејство
колективне тужбе).
327. Заштита поверилаца. – Уговор о контроли и уп -
рављању мора да садржи и правила о заштити поверилаца
по престанку његовог важења. Према закону који уређује
привредна друштва, контролно друштво је тада у обавези
да повериоцу контролисаног друштва, на његов прописни
захтев, поднет у року од шест месеци по престанку важности
овог уговора, пружи одговарајућу заштиту за наплату његових
потраживања која су настала пре регистрације престанка

важности тог уговора, у складу са законом који регулише ре -
гистрацију. Право на одговарајућу заштиту немају повериоци
контролисаног друштва чија су потраживања обезбеђена, или
који би у случају стечаја тог друштва били у првом или другом
исплатном реду у смислу закона којим се уређује стечај.
III. СТРУКТУРНА ПОВЕЗИВАЊА

– стaтусне промене
1. Појам и врсте
328. Појaм стaтусне промене. – Стaтусном променом
се једно друштво (друштво преносилaц) реоргaнизује тaко
што нa друго друштво (друштво стицaлaц) преноси имовину
и обaвезе, док његови члaнови у том друштву стичу уделе,
односно aкције. Сви члaнови друштвa преносиоцa стичу
уделе, односно aкције, у друштву стицаоцу, сразмерно својим
уделима, односно акцијама, у друштву преносиоцу, осим ако
се сваки члан друштва преносиоца сагласи да се са статусном
променом изврши замена удела, односно акција, у другачијој
сразмери, или ако искористи право изласка из друштва и
право на исплату уместо стицања удела, односно акција, у
друштву стицаоцу (несагласни члан), у складу са законом који
уређује привредна друштва. Најзад, члану друштва преноси -
оца се по основу статусне промене може извршити и новчана
доплата (уз замену акција, односно удела), с тим да укупан
износ тих доплата свим члановима друштва преносиоца не
пређе 10% укупне номиналне вредности удела, односно акција,
које стичу чланови друштва преносиоца, а ако те акције немају
номиналну вредност 10% укупне рачуноводствене вредности
тих акција.
Статусном променом може се оснивати и ново друштво, у
ком случају се примењују и правила која се односе на оснивање
новог друштва одговарајуће правне форме, осим ако је друк -
чије регулисано законом којим се уређују привредна друштва.
Ако у статусној промени учествује јавно акционарско

друштво, и то тако што се припаја друштву које није јавно акци -
онарско друштво или се с њим спаја у ново друштво које такође
није јавно акционарско друштво, то друштво мора да испуни
услове који се траже законом који уређује тржиште капитала за
престанак својства јавног друштва. Фузије привредних друштава
у ЕУ регулисане су посебном, тзв. Трећом директивом ЕУ.
329. Забране статусних промена. – Статусне промене
не могу се вршити супротно правилима закона који уређује
заштиту конкуренције. Посматрано са становишта права
слободне конкуренције, правило је да су подвргнуте строгом
режиму контроле нарочито тзв. хоризонталне фузије (а по -
себно оне које „гутају“ истински конкурентна друштва која
производе исту врсту производа или обављају исту врсту
услуга), док тзв. вертикалне фузије (између друштава у једном
репродукционом ланцу) и тзв. конгломератске фузије (између
друштава с потпуно различитим предметом пословања) нису
тако строго третиране (јер, по правилу, не воде стварању
монопола, у противном, у истом су режиму).
Статусне промене такође не могу да се врше док је друштво
у ликвидацији или стечају, осим ако се статусна промена врши
као мера реорганизације у складу са законом који уређује
стечај. Трећа директива ЕУ омогућава државама чланицама
да националним законима ипак дозволе статусне промене и
у ликвидацији, али само до момента док није почела дистри -
буција ликвидационог остатка власницима друштва.
330. Комбинација статусне промене и трансформације
(промене правне форме). – Статусна промена најчешће обухвата
исти тип привредних друштава: нпр. спајање акционарских
друштава, припајање једног друштва са ограниченом одго -
ворношћу другом друштву са ограниченом одговорношћу и
слично. У овом случају, на статусну промену (фузија) примењују
се правила која важе за овај институт. С друге стране, стaтусне
промене могу да обухвате и друштва која имају различиту
форму, на пример, спајање једног акционарског друштва
и једног друштва са ограниченом одговорношћу и слично.
У овом случају не примењују се само правила која важе за овај

институт већ и правила која важе за трансформацију једног
типа привредног друштва у други тип друштва. У сваком слу -
чају, као што ни трансформација једне форме друштва у другу
форму не може водити повећању обавеза чланова или акцио -
нара неког друштва без њихове сагласности, тако ни стaтуснa
променa различитих форми друштава, која претпоставља
трансформацију неког друштва у другу форму, такође не може
водити увећању обавеза чланова друштва или акционара без
њихове сагласности (нпр. припајање командитног друштва
ортачком друштву, или припајање друштва са ограниченом
одговорношћу командитном друштву и слично).
331. Врсте статусних промена. – У смислу српског за -
кона који уређује привреднa друштвa, статусне промене су:
1) припaјaње, 2) спaјaње, 3) подела и 4) издвајање.
Припајање постоји када се једно или више друштава при -
паја неком постојећем друштву преношењем на то друштво
целокупне имовине и обавеза (универзална сукцесија), чиме
та друштва која се припајају престају да постоје без поступка
ликвидације.
Спајање постоји када се два или више друштава спајају
оснивањем новог друштва и преношењем на њега целокупне
своје имовине и обавеза, чиме ова друштва која се спајају
престају да постоје без поступка ликвидације.
Подела постоји када се једно друштво дели на два или
више друштава, чиме престаје да постоји без поступка ликви -
дације, преносећи истовремено целокупну имовину и обавезе
на: 1) два или више том поделом новооснованих друштава
(подела уз оснивање – „чиста подела“), или 2) два или више
постојећих друштава (подела уз припајање), или једно или
више новооснованих друштава и једно или више постојећих
друштава (подела уз оснивање и подела уз припајање – ме
шовита подела).
Издвајање постоји кад једно друштво преноси део своје
имовине и обавеза, чиме не престаје да постоји, на: 1) једно
или више новооснованих друштава (издвајање уз оснивање
– ’лажна подела’); или 2) једно или више постојећих друштава

(издвајање уз припајање); или 3) једно или више новоснованих
друштава и једно или више постојећих друштава (издвајање уз
оснивање и издвајање уз припајање – мешовито издвајање).
Разлика између издвајања и оснивања новог друштва од
стране постојећег друштва управо је у томе што се при из -
двајању смањује основни капитал друштва, од којег се неки
део издваја, сразмерно вредности издвојеног дела, и тиме се
прекида оснивачка веза тог друштва и издвојеног дела, док
то није случај при оснивању новог друштва од постојећег, уз
примену правила о оснивању.
332. Предности и недостаци. – Статусне промене типа
спајања и припајања привредних друштава имају значајне,
пре свега економске предности, али и неке недостатке. Као
прво, оне по правилу воде већој рентабилности: средства за
производњу се боље користе него кад су дисперзована код
више правних субјеката; управљање је рационалније; значајнија
средства могу да се искористе за развој, нова истраживања,
освајања нових тржишта и слично. Као друго, овим променама
се могу уклонити непожељни конкуренти. С друге стране,
ове статусне промене привредних друштава могу водити
стварању нефлексибилног друштва, будући да за сваки тип
привредне делатности постоји одговарајући обим привредног
друштва који даје максималне резултате са становишта тзв.
економије обима. Са становишта општедруштвених интереса,
елиминисањем конкуренције, спајања и припајања такође
могу водити расту цена и паду квалитета производа и услуга,
што је неприхватљиво.
2. Редован поступак статусне промене

2.1. Aкти и документи у вези
сa стaтусном променом
333. Припрема аката и докумената. – Одбор директо -
ра, односно надзорни одбор у случају дводомног управљања
друштвом, припрема, ради спровођења статусне промене,
следеће акте и документе: 1) нацрт уговора о статусној про -

мени, односно нацрт плана поделе, ако само једно друштво
учествује у статусној промени; 2) предлог одлуке о измена -
ма и допунама оснивачког акта, односно статута друштва
стицаоца, а ако статусном променом настаје ново друштво,
предлог оснивачког акта, односно предлог статута ако је оно
акционарско друштво (чини саставни део уговора о статусној
промени); 3) деобни биланс друштва преносиоца, у случају
статусне промене поделе или издвајања (чини саставни део
уговора о статусној промени); 4) списак чланова друштва пре -
носиоца, са навођењем номиналне вредности њихових удела,
односно акција, у друштву стицаоцу, као и удела, односно
акција, које стичу у друштву стицаоцу, осим кад се контро -
лисано друштво припаја контролном друштву које је његов
искључиви власник (чини саставни део уговора о статусној
промени); 5) списак запослених у друштву преносиоцу чији
се радни однос наставља у друштву стицаоцу (чини саставни
део уговора о статусној промени); 6) финансијске извештаје
са мишљењем ревизора, са стањем на дан који највише шест
месеци претходи дану доношења одлуке скупштине о статусној
промени; 7) извештај ревизора о извршеној статусној промени;
8) извештај одбора директора, односно надзорног одбора у
случају дводомног управљања друштвом, о статусној промени;
9) предлог одлуке скупштине друштва о статусној промени.
Друштво учесник у статусној промени може као финансијс -
ке извештаје користити и: 1) последње годишње финансијске
извештаје, са мишљењем ревизора, ако од дана завршетка
пословне године до дана доношења одлуке скупштине друштва
о статусној промени није прошло више од шест месеци, или
2) полугодишње финансијске извештаје, са мишљењем реви -
зора, ако је од завршетка пословне године до дана доношења
одлуке скупштине друштва о статусној промени прошло
више од шест месеци. Изузетно, финансијски извештаји нису
уопште потребни ако се сви чланови друштва које учествује у
статусној промени сагласе да се ти извештаји не припремају.
Такође, у друштву које није јавно акционарско друштво,
извештај ревизора није потребан ако се сви чланови друштва

које учествује у статусној промени сагласе да се тај извештај не
сачињава. Ово важи и за извештај одбора директора, односно
надзорног одбора у случају дводомног управљања друштвом.
334. Уговор о статусној промени. – Уговор о статусној про -
мени закључује се ако у њој учествују два или више друштава,
и садржи нарочито: 1) пословна имена и седишта друштава
учесника; 2) циљ и услове под којима се врши статусна про -
мена; 3) означавање вредности имовине и висине обавеза
које се статусном променом преносе на друштво стицаоца и
њихов опис, као и начин на који се тај пренос врши друштву
стицаоцу; 4) ознаку о замени удела, односно акција, а наро -
чито: сразмеру у којој се врши замена удела, односно акција,
у друштву преносиоцу за акције и уделе у друштву стицаоцу
и висину новчаног плаћања ако постоји; начин преузимања
удела, односно акција, у друштву стицаоцу и датум од кога ти
удели, односно акције, дају право учешћа у добити; податке
о посебним правима у друштву стицаоцу која стичу чланови
друштва преносиоца са посебним правима; 5) датум престанка
пословних активности друштва преносиоца, ако оно престаје
по спроведеној статусној промени; 6) датум од кога се тран -
сакције друштва преносиоца сматрају, у рачуноводствене
сврхе, трансакцијама обављеним у име друштва стицаоца;
7) све посебне погодности које се у друштву стицаоцу одобравају
члановима одбора директора, односно извршног и надзорног
одбора у случају дводомног управљања друштвом, друштава
која учествују у статусној промени; 8) услове под којима се
продужује радни однос запослених у друштву стицаоцу;
9) остала питања од значаја за спровођење статусне промене.
Уговор о статусној промени закључује се између свих друштава
која учествују у статусној промени у писаној форми и оверава
се у складу са законом којим се уређује овера потписа.
335. План поделе. – Ако само једно друштво учествује у
статусној промени, одбор директора, односно надзорни одбор
у случају дводомног управљања друштвом, усваја план поделе.
План поделе сачињава се у писаној форми и оверава у складу
са законом који уређује оверу потписа. План поделе садржи

податке које у основи садржи и уговор о статусној промени,
а саставни део овог плана су такође акта и документа која су
саставни део уговора о статусној промени.
336. Извештај ревизора. – На захтев друштва које учествује
у статусној промени, надлежни суд у ванпарничном поступку
именује ревизора ради ревизије уговора о статусној промени,
односно плана поделе, који сачињава извештај о статусној
промени. Ако у статусној промени учествује више друштава,
може се поставити заједнички захтев свих учесника када суд
именује једног ревизора који сачињава заједнички извештај
о статусној промени свих друштава учесника. Суд оставља
именованом ревизору рок, који не може бити дужи од два
месеца од дана именовања, за доставу извештаја о ревизији
свим друштвима учесницима у статусној промени. Извештај
ревизора мора бити у писаној форми, са образложеним
мишљењем о томе да ли је сразмера у којој се врши замена
акција, односно удела друштва преносиоца за акције, односно
удела друштва стицаоца, правична и примерена (тако се овим
решењем компензује искључивање могућности вођења спора
због сразмере замене акција).
337. Извештај одбора директора, односно извршног од
бора. – Одбор директора, односно извршни одбор у случају
дводомног управљања друштвом, друштва које учествује у
статусној промени, сачињава детаљан писани извештај, који
садржи нарочито: 1) циљеве који се желе постићи статусном
променом, са навођењем економских ефеката на друштва
која учествују у статусној промени; 2) објашњење правних
последица закључења уговора о статусној промени, односно
усвајања плана поделе; 3) податке о евентуалним изменама
предлога уговора о статусној промени, односно предлога плана
поделе, ако су такве промене учињене на основу извештаја
ревизора; 4) образложење сразмере замене акција, односно
удела; 5) податке о значајним променама имовине и обавеза
друштава која учествују у статусној промени до којих је дошло
после датума са којим су израђени финансијски извештаји.
У случају дводомног управљања друштвом, извршни одбор

доставља овај извештај надзорном одбору на усвајање пре
подношења скупштини друштва на одобрење.
2.2. Oбaвештaвaње о стaтусној промени

338. Обавеза објављивања. – Нацрт уговора о статусној
промени, односно нацрт плана поделе, друштво објављује на
својој интернет страници, ако је има, и доставља регистру
привредних субјеката ради објављивања на његовој интернет
страници, најкасније месец дана пре дана одржавања седнице
скупштине друштва која усваја одлуку о статусној промени.
Нацрти ових аката морају бити објављени непрекидно најмање
60 дана од дана одржавања седнице скупштине друштва на
којој је донета одлука о статусној промени, а приступ мора
бити омогућен свим заинтересованим лицима, без обавезе
идентификације и без накнаде. Истовремено уз нацрте ових
аката објављује се и обавештење члановима друштва о времену
и месту где могу извршити увид у акта и документе који се
обавезно сачињавају за спровођење статусне промене (ово не
важи за друштва која нису јавна акционарска друштва, а која су
ово обавештење упутила лично сваком члану друштва). Ако у
статусној промени учествује више од једног друштва, објављи -
вање ових аката и докумената и обавештења члановима могу
се извршити и заједнички за сва та друштва. Објављивањем
нацрта уговора о статусној промени, односно нацрта плана
поделе, сматра се да су и повериоци друштва обавештени о
статусној промени.
339. Обавеза обезбеђивања увида у акте и документе.
– Друштво учесник у статусној промени дужно је да својим
члановима у свом седишту омогући увид у акта и документа
која се обавезно сачињавају за спровођење статусне промене,
као и у годишње финансијске извештаје за последње три године
за свако од друштава које учествује у статусној промени, са
мишљењем ревизора, ако су били предмет ревизије, најмање
током периода од месец дана који претходи дану одржавања
седнице скупштине која доноси одлуку о статусној промени.
Изузетно, друштво није дужно да ово омогући ако су ти акти

и документи објављени у складу са законом који уређује
привредна друштва, али је дужно да сваком члану омогући
копирање тих аката и докумената о трошку друштва, осим
ако је сваком заинтересованом лицу, без обавезне иденти -
фикације (не само члановима), омогућило да та акта и доку -
мента „прибаве“ са интернет странице регистра привредних
субјеката, без накнаде.
340. Обавеза личног обавештавања поверилаца. – Друштво
учесник у статусној промени посебно је дужно да ’великим’
повериоцима који су познати друштву, а чије потраживање
износи најмање два милиона динара на дан обавезне објаве
аката и докумената који се обавезно сачињавају за спровођење
статусне промене, упути и писано обавештење о спровођењу
статусне промене (које садржи елементе из нацрта уговора о
статусној промени), најкасније 30 дана пре дана одржавања
седнице скупштине која доноси одлуку о статусној промени.
Да је ова обавеза извршена, председник одбора директора,
односно надзорног одбора у случају дводомног управљања
друштвом, дужан је да потврди писаном изјавом.
2.3. Oдлукa о стaтусној промени

и њено прaвно дејство
341. Одлука о статусној промени. – Одлуком о статусној
промени скупштина друштва одобрава: 1) план поделе који је
усвојио одбор директора, односно надзорни одбор у случају
дводомног управљања друштвом; 2) уговор о статусној про -
мени, ако је тај уговор закључен до дана одржавања седнице
скупштине, односно нацрт тог уговора, ако он није закључен
до тог дана.
Одлука о статусној промени доноси се једногласно од
стране ортака, комплементара, чланова друштва с ограниченом
одговорношћу, односно акционара, ако оснивачким актом
друштва није друкчије одређено. Изузетно, ако се ради о јавном
акционарском друштву, одлука о статусној промени доноси
се трочетвртинском већином гласова присутних акционара,
ако статутом није одређена бројнија већина. Ако поводом

статусне промене одређени чланови друштва преносиоца
постају чланови друштва стицаоца са неограниченом соли -
дарном одговорношћу за његове обавезе, одлука о статусној
промени доноси се само уз њихову сагласност.
Истовремено с доношењем одлуке о статусној промени,
скупштина је дужна да усвоји: 1) измене и допуне оснивачког
акта, односно статута у случају акционарског друштва, ако
друштво наставља да постоји, и 2) оснивачки акт друштва
које настаје статусном променом, као и статут тог друштва
ако је оно акционарско друштво. Ако се ради о акционарском
друштву, одлука скупштине о статусној промени мора да садржи
одредбу да ступа на снагу када председник одбора директора,
односно председник надзорног одбора у случају дводомног
управљања друштвом, дâ писану изјаву да су сви несагласни
акционари у целости исплаћени за вредности својих акција,
у складу са законом који уређује привредна друштва.
342. Ступање на снагу уговора о статусној промени.
– Уговор о статусној промени ступа на снагу када га својом
одлуком одобре скупштине свих друштава која учествују у
статусној промени, односно даном закључења тог уговора ако
је тај датум каснији, ако самим тим уговором није предвиђено
да ступа на снагу неког каснијег датума. План поделе ступа
на снагу када га својом одлуком одобри скупштина друштва
које спроводи статусну промену, осим ако је тим планом пред -
виђено да ступа на снагу неког каснијег датума. Истовремено
са ступањем на снагу уговора о статусној промени, односно
плана поделе, ступа на снагу и оснивачки акт друштва које
настаје статусном променом, као и његов статут ако је оно
акционарско друштво.
343. Побијање одлуке о статусној промени. – Одлуке
скупштине друштва које учествује у статусној промени могу
се побијати у складу с општим правилима о побијању одлука
скупштине друштва утврђених законом којим се уређују
привредна друштва. У поступку по овој тужби суд оставља
туженом друштву примерен рок за отклањање разлога за
побијање, ако се ради о отклоњивим разлозима. Надлежни

суд је дужан да одлуку којом се поништава одлука скупштине
о статусној промени достави регистру привредних субјеката
ради објављивања у складу са законом који уређује регистра -
цију привредних субјеката. Одлука суда о поништењу одлуке
о статусној промени нема утицаја на права и обавезе друштва
стицаоца у вези са статусном променом које су настале после
наступања правних последица (дејстава) статусне промене,
а до дана објаве одлуке суда, и за те обавезе неограничено
солидарно одговарају сва друштва учесници статусне промене.
Закон о привредним друштвима утврђује важно прави -
ло да се одлуке о било којој врсти статусне промене не могу
побијати по основу утврђене сразмере замене акција или
удела, јер се вредности акција и удела друштава која учествују
у овом поступку утврђују од стране овлашћеног ревизора, кога
именује суд у ванпарничном поступку, по захтеву друштава
која учествују у том поступку, те је нелогично да се дозволи
побијање ових одлука по овом основу, јер би суд и у случају
спора морао опет да именује вештака (овлашћени процењи -
вач) на чијем налазу би засновао своју одлуку (економско, а
не правно питање), а са друге стране, ово би могло знатно да
одужи поступак статусних промена, а привреда често има
потребу да их спроводи релативно брзо у законом дефини -
саним поступцима.
3. Поједностављени поступак
спровођења статусне промене
344. Припајање контролисаног друштва контролном
друштву. – Закон о привредним друштвима регулише случај
кад је контролно друштво власник најмање 90% удела, од -
носно акција са правом гласа подређеног друштва (капитал
зависног друштва се умањује за проценат сопствених акција
и акција с таквим третманом код узајамних учешћа). Ни
овде није од значаја да ли контролно друштво држи акције у
зависном друштву директно или посредно, преко неког дру -
гог друштва, које их држи у своје име а за рачун контролног
друштва. Према Закону о привредним друштвима, у овом

случају статусна промена припајања спроводи се на основу
одлуке само скупштине подређеног друштва (које престаје
припајањем контролном друштву) и без одлуке скупштине
друштва стицаоца, ако су испуњени следећи услови: 1) ако
је друштво стицалац (контролно друштво) извршило објаву
аката и докумената који су обавезни у случају спровођења
статусне промене, најкасније месец дана пре дана одржавања
седнице скупштине друштва преносиоца која доноси одлуку
о статусној промени; 2) ако је друштво стицалац омогућило
увид у објављена акта и документа у складу са законом којим се
уређују привредна друштва, и то током периода од месец дана
који претходи дану одржавања седнице скупштине друштва
преносиоца (контролисано друштво) која доноси одлуку о
статусној промени; 3) ако један или више акционара друштва
стицаоца у чијем су поседу акције које представљају најмање
5% његовог основног капитала не захтевају да се сазове сед -
ница скупштине друштва стицаоца ради доношења одлуке о
статусној промени, у року утврђеном законом којим се уређују
привредна друштва. Такође, у овом случају друштво стицалац
није у обавези да сачини и достави на одобрење скупштини
извештај ревизора и извештај одбора директора, односно
надзорног одбора у случају дводомног управљања друштвом.
Ако је друштво стицалац (контролно друштво) једини
члан друштва преносиоца (контролисано друштво), уговор
о статусној промени не садржи податке о замени акција,
односно удела (сразмера замене, начин замене, задржавање
посебних права и погодности чланова друштва преносиоца).
Није од значаја да ли контролно друштво држи све акције
контролисаног друштва (друштва преносиоца) директно или
преко неког другог друштва, које их држи у своје име али за
рачун тог контролног друштва (друштва стицаоца).
На остала питања поједностављеног поступка статусне
промене, која нису уређена на посебан начин, примењују се
одредбе закона који уређује привредна друштва у вези са
статусним променама у редовном поступку.
4. Промена основног капитала

и нераспоређена имовина и обавезе
4.1. Повећaње основног кaпитaлa
друштвa стицaоцa
345. Правило сходне примене и изузеци. – У контексту
спровођења статусне промене, када долази до повећања
основног капитала друштва стицаоца, то се врши у складу с
одредбама закона који уређује привредна друштва за правну
форму друштва стицаоца. Ако је реч о јавном акционарском
друштву као друштву стицаоцу, не примењују се одредбе
закона који уређује тржиште капитала које се односе на одо -
брење Комисије за хартије од вредности и друге одредбе тог
закона које су неспојиве са заменом акција у поступку статусне
промене. Чланови друштва преносиоца који су у том друштву
уписали уделе, односно акције, које до тренутка замене за
акције, односно уделе друштва стицаоца у поступку статусне
промене нису у целости уплатили, дужни су да уговорени улог
уплате, односно унесу у друштво стицаоца под условима под
којима су их уписали, осим ако уговором о статусној промени
није друкчије одређено.
4.2. Забрана стварања привидног капитала

346. Искључење повећања основног капитала. – Друштво
стицалац не може поводом статусне промене повећати свој
основни капитал по основу удела, оносно акција: 1) које друштво
стицалац поседује у друштву преносиоцу; и 2) које друштво
преносилац поседује у друштву стицаоцу. Друштво стицалац
не може издавати акције у замену за: 1) акције које друштво
стицалац поседује у друштву преносиоцу, односно акције
које за рачун друштв стицаоца држи треће лице у своје име;
ни 2) сопствене акције друштва преносиоца, односно акције
које за рачун друштва преносиоца држи треће лице у своје
име. Удели, односно акције, које друштво преносилац има у
друштву стицаоцу, а који се као резултат статусне промене
преносе друштву стицаоцу, постају сопствени удели, односно
акције друштва стицаоца. Изузетно, друштво стицалац може,

ако је то предвиђено уговором о статусној промени, односно
планом поделе, да члановима друштва преносиоца замени
њихове уделе, односно акције, уделима, односно акцијама,
које друштво преносилац има у друштву стицаоцу.
5. Упис у регистар статусне промене

и правно дејство уписа
5.1. Упис у регистар статусне промене
347. Регистрација статусне промене. – Регистрација
статусне промене спроводи се у складу са законом који уређује
регистрацију привредних субјеката у односу на друштво сти -
цаоца и у односу на друштво преносиоца. Ова регистрација
не може се спроводити пре истека 30 дана од дана ступања
на снагу уговора о статусној промени, односно плана поделе.
Повећање, односно, према врсти статусне промене, и смањење
(издвајање) основног капитала, настало као резултат статусне
промене, региструје се у складу са законом који уређује ре -
гистрацију привредних субјеката. Ако као резултат статусне
промене неко друштво престаје да постоји, оно се брише из
регистра привредних субјеката у складу с тим законом.
5.2. Правне последице статусне промене

348. Правне последице статусне промене (правно дејство).
– Правне последице статусне промене наступају даном
регистрације статусне промене и објављивања у складу са
законом који уређује регистрацију привредних субјеката,
и то: 1) имовина и обавезе друштва преносиоца прелазе на
друштво стицаоца, у складу с уговором о статусној промени,
односно планом поделе (изузетно, ако је пренос неких ствари
и права условљен уписом у јавне књиге, односно прибављањем
одређених сагласности или одобрења, пренос те имовине на
друштво стицаоца врши се тим уписом, односно прибављањем
тих сагласности или одобрења); 2) друштво стицалац постаје
солидарно одговорно с друштвом преносиоцем за његове
обавезе које нису пренете на друштво стицаоца, али само до

износа разлике између вредности имовине друштва прено -
сиоца која му је пренета и обавеза друштва преносиоца које
је преузело (солидарна ограничена одговорност), осим ако
је с одређеним повериоцем друкчије уговорено и осим ако
је поверилац у складу са законом којим су уређена привред -
на друштва у контексту статусне промене остварио право
на одговарајућу заштиту; 3) чланови друштва преносиоца
постају чланови друштва стицаоца тако што се њихови уде -
ли, односно акције, замењују уделима, односно акцијама, у
друштву стицаоцу, у складу с уговором о статусној промени,
односно планом поделе (осим код припајања контролисаног
друштва контролном друштву које је било његов једини
члан); 4) удели, односно акције, друштва преносиоца, који
су замењени уделима, односно акцијама, у друштву стицао -
цу, поништавају се; 5) права трећих лица која представљају
терете на уделима, односно акцијама, друштва преносиоца
које се замењују за уделе, односно акције, друштва стицаоца,
прелазе на уделе, односно акције, које члан друштва пре -
носиоца стиче у друштву стицаоцу, као и на потраживања
новчане накнаде на коју имају право поред или уместо замене
за те акције, односно уделе у складу са законом који уређује
привредна друштва; 6) запослени у друштву преносиоцу који
су уговором о статусној промени, односно планом поделе,
распоређени у друштво стицаоца, настављају с радом у том
друштву у складу са прописима о раду; 7) друге последице у
складу са законом.
Ако у следству статусне промене друштво преносилац
престаје да постоји, наступају и следеће правне последице:
1) друштво преносилац престаје да постоји без спровођења
поступка ликвидације; 2) узајамна потраживања између
друштва преносиоца и друштва стицаоца се гасе; 3) обавезе
друштва преносиоца прелазе на друштво стицаоца, у складу
с уговором о статусној промени, односно планом поделе, и
друштво стицалац постаје нови дужник у погледу тих оба -
веза, а ако постоји више друштава стицалаца, свако од њих
супсидијарно одговара за обавезе које су, у складу са уговором

о статусној промени, односно планом поделе, прешле на ос -
тала друштва стицаоце, до износа разлике између вредности
имовине друштва преносиоца која му је пренета и обавеза
друштва преносиоца које је преузео (супсидијарна ограничена
одговорност), осим ако је са одређеним повериоцем друкчије
уговорено и осим ако је поверилац у складу са законом којим
су уређена привредна друштва у контексту статусне промене
остварио право на одговарајућу заштиту; 4) дозволе, концесије,
друге повластице и ослобођења дата или призната друштву
преносиоцу прелазе на друштва стицаоца, у складу са угово -
ром о статусној промени, односно планом поделе, осим ако је
прописима којима се уређује њихово давање друкчије одређено;
5) директорима, односно члановима надзорног одбора ако
је управљање друштвом дводомно, и заступницима друштва
преносиоца престају дужности и овлашћења, као и пуномоћја
за гласање у скупштини друштва преносиоца.
5.3. Нераспоређена имовина и обавезе

друштва престалог поделом
349. Правни режим. – Имовина друштва преносиоца прес -
талог поделом, која уговором о статусној промени, односно
планом поделе, није пренета ниједном друштву стицаоцу, нити
се тумачењем тог уговора, односно плана, може одредити
којем друштву стицаоцу се та имовина има пренети, преноси
се сваком од друштава стицалаца сразмерно учешћу имовине
која је на њих пренета, умањене за преузете обавезе, у укупној
нето имовини друштва престалог поделом.
За обавезе друштва преносиоца престалог поделом које
уговором о статусној промени, односно планом поделе, нису
распоређене ниједном друштву стицаоцу, нити се тумачењем
тог уговора, односно плана, може одредити којем друштву
стицаоцу се имају распоредити, солидарно одговара свако
друштво стицалац до износа разлике између вредности имо -
вине која је на то друштво пренета и обавеза које је то друштво
преузело (солидарна ограничена одговорност).
6. Заштита права чланова друштва преносиоца

6.1. Право на доплату
350. Кумулација права замене акција или удела и нов
чане доплате. – Члан друштва преносиоца који сматра да је
оштећен утврђеном сразмером замене удела, односно акција,
у друштву преносиоцу, за уделе, односно акције, у друштву
стицаоцу, може тужбом надлежном суду против друштва сти -
цаоца тражити исплату новчане накнаде у року од 30 дана од
дана објаве докумената и аката који се обавезно припремају
за поступак статусне промене. Ако суд утврди (вештачењем)
да је тржишна вредност удела, односно акција, које је члан
друштва преносиоца стекао у друштву стицаоцу, мања од
тржишне вредности удела, односно акција, у друштву пре -
носиоцу, које су биле предмет замене, пресудом обавезује
друштво стицаоца да том лицу исплати новчану накнаду која
не може бити већа од 10% номиналне вредности његових за -
мењених акција, односно удела, у друштву преносиоцу. Ако
суд у поступку по овој тужби (ако је поднето више тужби,
поступци се спајају) обавеже друштво стицаоца на исплату
новчане накнаде (доплата), друштво стицалац у обавези је да
свим члановима друштва преносиоца чији су удели, односно
акције, исте врсте и класе замењени за уделе, односно акције,
друштва стицаоца, исплати сразмерни износ на име доплате
(дејство колективне тужбе). Неки аутори ову установу на -
зивају премија фузије, аналогно премији емисије акција при
повећању основног капитала друштва. Реч је о модерним
спајањима уз припајање, за разлику од класичних, која могу
укључити и делимичну исплату акционара друштава преста -
лих спајањем уз припајање у новцу, поред замене акција или
удела („готовинска фузија“, cash mergers).
6.2. Право на исплату

351. Право несагласних чланова. – Члан друштва прено
сиоца који је био несагласан са одлуком о статусној промени, у
смислу закона којим се уређују привредна друштва има право
несагласног акционара, утврђено законом, на откуп његових

акција од стране друштва, при чему је откупна цена његових
акција утврђена одлуком о статусној промени. Ако члан
друштва преносиоца сматра да ова откупна цена не одговара
тржишној вредности тих акција, или ако му та цена не буде
исплаћена, има право подношења тужбе надлежном суду, у
складу са законом којим се уређују привредна друштва у вези
са правима несагласних акционара. Удели, односно акције
откупљене на овај начин од несагласних акционара, са статус -
ном променом друштва преносиоца постају сопствени удели,
односно акције друштва стицаоца. Члан друштва преносиоца
не може истицати друге захтеве према друштву стицаоцу.
7. Заштита трећих лица

7.1. Заштита поверилаца
352. Заштита поверилаца. – Поверилац друштва које
учествује у статусној промени чије је потраживање настало
пре регистрације статусне промене, у складу са законом
којим се уређује регистрација привредних друштава, а који
сматра да та статусна промена у којој учествује његов дужник
угрожава намирење његових потраживања, може захтевати
од свог дужника добијање одговарајуће заштите, у року од
30 дана од дана објављивања обавештења о документима и
актима који се обавезно припремају за статусну промену.
Ова заштита може се пружити на следећи начин: 1) давањем
обезбеђења у виду залоге, јемства и слично; 2) изменама услова
уговора по основу ког је настало потраживање, или раскидом
тог уговора; 3) одвојеним управљањем имовином друштва
преносиоца до намирења потраживања; 4) предузимањем
других радњи и мера које обезбеђују повериоцу положај који
није лошији у односу на положај који је имао пре спровођења
статусне промене.
Поверилац друштва преносиоца, односно друштва стицао -
ца, има право да ову законом установљену заштиту захтева од
свог дужника или од друштва стицаоца, односно од друштва
преносиоца, само ако је финансијска ситуација друштава која

учествују у статусној промени таква да спровођење статусне
промене угрожава намирење његовог потраживања, те је
пружање те заштите неопходно ради обезбеђивања положаја
повериоца који неће бити лошији од положаја који је имао пре
спровођења статусне промене. Из логичних разлога, право
да захтевају заштиту немају повериоци чија потраживања
спадају у први или други исплатни ред, у смислу закона који
уређује стечај, нити повериоци чије је потраживање обезбеђено.
7.2. Заштита од стране суда

353. Судска заштита. – Поверилац који у року од 15
дана од дана слања захтева за пружање заштите не добије
одговарајућу заштиту, има право да тужбом код надлежног
суда против свог дужника захтева добијање одговарајуће заш -
тите, у смислу закона којим се уређују привредна друштва, у
следству статусне промене. Поверилац има право на судску
заштиту само ако докаже да је његово потраживање угрожено
статусном променом. На захтев друштва, суд може одредити
привремену меру забране спровођења статусне промене, ако
нађе да је то нужно и оправдано ради обезбеђивања одгова -
рајуће заштите за повериоца који је поднео тужбу.
7.3. Заштита ималаца дужничких хартија

од вредности и ималаца посебних права
354. Задржавање стечених права. – Имаоци обвезница и
других дужничких хартија од вредности које је издало друштво
преносилац имају иста права као и други повериоци на заш -
титу у следству статусне промене (начини заштите, услови за
давање заштите и заштита од стране суда), осим ако је друкчије
одређено одлуком о емисији ових хартија од вредности, или
ако је друкчије уговорено с њиховим имаоцима.
Законити имаоци заменљивих обвезница, вараната и
других хартија од вредности са посебним правима, осим
акција које је издало друштво преносилац које престаје да
постоји услед статусне промене, стичу најмање једнака
права према друштву стицаоцу, осим ако је: 1) друкчије

одређено у одлуци о издавању тих хартија од вредности;
или 2) с тим имаоцем друкчије уговорено; или 3) друштво
стицалац уговором о статусној промени, односно планом
поделе, обавезано да, на захтев тих лица, откупи те хартије
од вредности по њиховој тржишној цени (с тим да откупна
цена мора бити одређена у уговору о статусној промени, од -
носно плану поделе, према тржишној вредности тих хартија
од вредности утврђеној у складу са законом којим се уређују
привредна друштва, што мора бити потврђено и од стране
ревизора у извештају о ревизији статусне промене). Имаоци
заменљивих обвезница, вараната и других хартија од вред -
ности са посебним правима, осим акција, имају право да, у
року од 30 дана од дана објаве обвештења о документима и
актима који се обвезно припремају за спровођење статусне
промене, траже да надлежни суд у ванпарничном поступку
одреди откупну цену предметних хартија од вредности ако
сматрају да њихова вредност утврђена уговором о статусној
промени, односно планом поделе, није одговарајућа.
7.4. Одговорност за штету

355. Субјекти одговорности. – Директори друштва, од -
носно чланови надзорног одбора ако је управљање друштвом
дводомно, које учествује у статусној промени, солидарно су
одговорни члановима, односно акционарима тог друштва,
за штету проузроковану намерно или крајњом непажњом
приликом припреме за спровођење статусне промене. Тужба
за накнаду штете може бити поднета у року од три године од
дана објављивања регистрације статусне промене, у складу са
законом којим се уређује регистрација привредних субјеката.
Ова одговорност је искључена ако је реч о припајању контро -
лисаног друштва контролном друштву као свом једином члану.
ПРИВРЕДНЕ АСОЦИЈАЦИЈЕ
1. Привредне коморе
356. Појам. – Привредне (трговачке) коморе су интересне,
самосталне и самог закона, које повезују заједнички пословни
интереси, и које су репрезентанти њихових интереса пред
државом. Реч комора потиче од арапске речи camera – соба
(просторија у којој су се састајали трговци и договарали о
заштити својих интереса).
357. Чланство. – Према позитивној и дугогодишње вла -
дајућој концепцији код нас, чланство у коморама је обавезно
за привредна друштва, банке, осигуравајућа друштва и друга
правна лица која обављају привредну делатност. Ови субјекти
учлањују се у коморе према начелу јединственог чланства
(без обзира на територијалну„хијерархију“ комора) и то непо -
средно и аутоматски (самим стицањем субјективитета након
регистрације). С друге стране, предузетници и други субјекти
који обављају привредну делатност, а немају својство правног
лица, такође су по самом закону чланови коморе, с тим што то
нису непосредно већ посредно преко удружења предузетника.
Исти принцип обавезности прихваћен је и за земљорадничке
задруге и друге облике организовања земљорадника, с тим што
су ови субјекти колективни чланови коморе преко задружног
савеза. Принцип обавезног чланства у коморама доминантан
је у континенталном праву, по узору на француски коморски
систем, док је принцип факултативног чланства у коморама
прихваћен у англосаксонском праву.
358. Субјективитет и организација. – Привредне ко -
море организоване су код нас на територијалном принци -
пу: регионалне коморе (коморе по окрузима – без правног
Привредне асоцијације • 217
субјективитета) и коморе република (и покрајина), са правним

субјективитетом. Новим Законом о привредним коморама,
ratio постојања регионалних комора (укључујући и Комору
града Београда) налази се у промени делатности (окретање све
више ка потребама средњих и малих привредних друштава,
уместо да као „дублери“ републичке коморе доводе непо -
требно у питање своју егзистентност). Нови Закон оставља
могућност и постојања уговорних привредних комора (нај -
мање 100 привредних субјеката), као и мешовитих комора са
другим државама (или коморама других држава), које имају
својство правног лица.
359. Управљање. – Комором управљају чланови коморе
преко својих представника у органима коморе. Представнике
у органе коморе бирају чланови коморе, на начин утврђен
статутом коморе. Скупштина коморе бира управни одбор,
надзорни одбор и председника коморе (који представља
комору и одговоран је за законитост њеног рада, док комо -
ру заступа њен секретар). Делокруг ових органа у функцији
делатности коморе аналоган је делокругу истоветних органа
у привредним друштвима.
360. Специјализовани судови. – Коморе имају и одређене
специјализоване судове: судове части (у свим коморама) и
Сталну арбитражу Привредне коморе Србије. Судови части
одлучују о повреди добрих пословних обичаја, о повредама
којима се нарушава јединство тржишта или спроводе монопо -
листичке радње на том тржишту, о неизвршењу обавеза чланица
коморе и повредама статута коморе и других општеобавезних
одлука коморе. Стална арбитража Привредне коморе Србије
решава спорове са елементом иностраности, као и спорове
између домаћих привредних субјеката (које је раније решавао
Избрани суд), ако се уговори њена надлежност. Одлука Сталне
арбитраже је коначна и има снагу извршне исправе.
361. Акти коморе. – Коморе доносе више аката које адресују
на своје чланове, као што су: одлуке, закључци и препоруке.
Карактеристичан акт за природу делатности коморе је препо
рука. Изузетно, коморе могу доносити одлуке и закључке са
обавезном снагом о појединим питањима из свог делокруга,

ако су на то овлашћене законом (јавно овлашћење). На захтев
чланова, коморе издају и разна уверења, исправе или потврде
(о постојању добрих пословних обичаја, на пример). Комора
републике може доносити и посебне узансе.
2. Задружни савези
362. Појам. – Задружни савези су самосталне интересне
и стручне пословне организације, које се оснивају ради
унапређења делатности задруга и заштите њихових зајед -
ничких интереса.
363. Оснивање и субјективитет. – Задружни савез је
правно лице. Задружни савез оснивају задруге, односно
други задружни савези закључивањем уговора о оснивању и
доношењем правила задружног савеза. Задружни савези се
оснивају по врстама задруга („грански задружни савези“) и
за одређену територију (регионални, републички).
ПРЕСТАНАК ПРИВРЕДНОГ
ДРУШТВА
I. ЛИКВИДАЦИЈА СОЛВЕНТНОГ
ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА
1. Ликвидација од стране власника
(добровољнa ликвидaцијa)
364. Појам и основи. – Ликвидација солвентног привредног
друштва може, у принципу, да се спроведе и од стране самих
власника друштва (акционари, ортаци и чланови) у случају
постојања одређених основа: 1) престанак природних услова;
2) испуњење циља оснивања. Ликвидација може наступити
чак и без постојања било којих прописаних (законом или
оснивачким актом) материјалних основа, а на основу одлуке
ортака, скупштине друштва с ограниченом одговорношћу и
скупштине акционарског друштва. Ова врста ликвидације
спроводи се уз одређену надзорну позицију суда, који контро -
лише законитост поступка и посебно третман поверилаца
друштва. Будући да је реч о ликвидацији солвентног друштва,
правило је да се ова врста ликвидације регулише компанијским
законима, а не законима о стечају (који регулишу ликвидацију
инсолвентног друштва) мада, пошто питање солвентности
није увек несумњиво (често се ликвидација од стране власника
принудно конвертује у стечај када се у току поступка покаже
да је реч о инсолвентном друштву), има оправдања да се и
(добровољна) ликвидација солвентног друштва регулише у
стечајним прописима.
365. Солвентност друштва. – У свим случајевима лик
видације солвентног друштва од стране ортака, чланова или
акционара, без обзира на то да ли постоји основ или се он

конституише одлуком ортака или скупштине, незаобилазан
предуслов је солвентност друштва. Именовани ликвидаци -
они управник који констатује инсолвентност друштва био би
дужан да одмах прекине овај поступак и да поднесе захтев
суду за отварање поступка инсолвентне ликвидације (стечаја)
од стране суда.
366. Доношење одлуке, регистрација и објављивање.
– Одлука о ликвидацији привредног друштва доноси се једно -
гласношћу свих ортака у ортачком друштву (ако оснивачким
актом тог друштва није прописано већинско одлучивање),
једногласношћу свих комплементара (ако оснивачким актом
тог друштва није прописано већинско одлучивање), већином
од две трећине укупног броја гласова свих чланова друштва
са ограниченом одговорношћу (ако оснивачким актом није
утврђена друга већина, али не мања од обичне већине од
укупног броја гласова чланова друштва), односно обичном
већином гласова присутних акционара који имају право
гласа по овом питању (ако статутом није утврђена бројнија
већина). На поступак сазивања, обавештавања и одлучивања
скупштине чланова друштва с ограниченом одговорношћу,
односно скупштине акционарског друштва, при одлучивању о
ликвидацији друштва примењују се одредбе закона које уређују
ова питања у друштвима са ограниченом одговорношћу и у
акционарском друштву.
Одлука о ликвидацији привредног друштва региструје
се и објављује с одлуком о покретању поступка ликвидације
(када и наступа њено правно дејство према трећим лицима), у
субјеката. Обустава поступка ликвидације такође се региструје
и објављује (дејство према трећим лицима од дана објаве).
367. Поступци у току и покретање стечаја. – Покретање
ликвидације не спречава одређивање и споровођење извршења
против друштва у ликвидацији или вођење других поступака
против или у корист друштва у ликвидацији. Покретање лик -
видације нема утицај на поднети предлог за покретање стечаја,
Престанак привредног друштва • 221
у складу са законом који уређује стечај, а повериоци друштва

у ликвидацији могу и током трајања ликвидације поднети
предлог за покретање стечаја ако постоје стечајни разлози.
368. Ограничења исплата члановима. – За време ликви -
дације не исплаћује се учешће у добити, односно дивиденде,
нити се имовина друштва расподељује члановима друштва
пре исплате свих потраживања поверилаца друштва.
369. Континуитет или дисконтинуитет органа.
– У поступку ликвидације, послове привредног друштва
у смислу закона могу водити исти органи који су водили
друштво до доношења одлуке о ликвидацији, ако се доноше -
њем одлуке о ликвидацији друштва истовремено не одлучи
друкчије и друштво не изабере друго лице или иста лица.
И у једном и у другом случају, лица која воде послове друштва
за време ликвидације називају се ликвидациони управници.
Ликвидациони управници друштва именују се посебном
одлуком о ликвидацији као посебна лица, када престају
овлашћења заступања друштва свим његовим законским
заступницима, а ако друштво не именује посебне ликвида -
ционе управнике, сви законски заступници друштва постају
ликвидациони управници. У сваком случају, друштво у лик -
видацији може имати више ликвидационих управника. Ако
друштво има више ликвидационих управника, они заступају
друштво заједно, осим ако је одлуком о именовању друкчије
одређено.
370. Разрешење и оставка ликвидационог управника. – На
разрешење и оставку ликвидационог управника примењују се
иста правила као на разрешење (није битан разлог) и оставку
директора акционарског друштва, прописана законом којим
се уређују привредна друштва.
Именовање, разрешење и оставка ликвидационог управ -
ника региструју се у регистру привредних субјеката, у складу
са законом који уређује њихову регистрацију, а ако друштво
не именује ликвидатора, регистрација постојећих законских
заступника друштва као ликвидатора спроводи се по служ -
беној дужности, у складу с тим законом.
371. Овлашћења ликвидационог управника. – Ликвида -

циони управник заступа друштво у ликвидацији и одговоран
је за законитост његовог пословања. Ликвидациони управник
може: 1) вршити радње на окончању послова започетих пре
почетка дејства ликвидације; 2) предузимати радње потребне
за спровођење ликвидације: продају имовине, исплату по -
верилаца и наплату потраживања; 3) вршити друге послове
неопходне ради спровођења ликвидације друштва.
372. Колективно обавештавање поверилаца (оглас о покре
тању ликвидације). – Оглас о покретању поступка ликвидације
(који садржи нарочито: означење друштва у ликвидацији, с
подацима о седишту или адреси за пријем поште и пријаву
потраживања поверилаца и позив повериоцима да пријаве
своја потраживања, са упозорењем да ће им потраживања
бити преклудирана ако их не пријаве у року од 30 дана од
дана истека периода трајања објављеног огласа) објављује се у
трајању од 90 дана на интернет страници регистра привредених
субјеката. Ако друштво у ликвидацији током периода трајања
објаве огласа о ликвидацији друштва, односно током периода
за пријаву потраживања поверилаца, промени седиште или
адресу за пријем поште, рок од 90 дана трајања огласа (тиме
и рок за пријаву потраживања поверилаца) поново почиње да
тече од дана регистрације те промене у регистру привредних
субјеката, а до тада приспеле пријаве потраживања поверилаца
сматрају се уредно поднетим.
373. Познати повериоци (индивидуално обавештавање).
– Ликвидациони управник друштва у ликвидацији дужан је да
обавести (најкасније у року од 15 дана од дана почетка ликви -
дације друштва) писаним путем све познате повериоце чија
су потраживања настала до дана почетка наступања дејства
ликвидације (за које зна према стању својих пословних књи -
га), са посебним упозорењем да ће им потраживање бити
преклудирано ако га не пријаве најкасније у року од 30 дана од
истека периода трајања огласа о покретању ликвидације. Ако
друштво у ликвидацији, током периода трајања објаве огласа
о ликвидацији друштва, односно током периода за пријаву
потраживања поверилаца, промени седиште или адресу за

пријем поште, ликвидациони управник је дужан да познатим
повериоцима који до тада нису пријавили своје потраживање,
поново упути ово обавештење, и то у року од 15 дана од дана
регистрације те промене.
374. Посебна правила за нека потраживања поверилаца.
– Повериоци који поседују извршну исправу за своја потражи -
вања, као и повериоци у вези са чијим потраживањем почне да
тече парница до дана почетка ликвидације, не пријављују своја
потраживања (претпоставка је да су потраживања пријавље -
на). Пријављена потраживања ликвидациони управник може
оспорити (осим потраживања са извршном исправом), и то у
року од 30 дана од дана пријема пријаве потраживања, о чему у
истом року обавештава повериоца оспореног потраживања, са
образложењем оспоравања. Повериоци чија су потраживања
оспорена могу у даљем року од 15 дана покренути парницу
пред надлежним судом за утврђење потраживања и о томе
обавестити ликвидационог управника у истом том року, када
се сматра да су та потраживања пријављена; у противном,
та потраживања су преклудирана. Потраживања настала
после почетка дејства поступка ликвидације не пријављују
се и морају се намирити до окончања поступка ликвидације.
375. Почетни ликвидациони биланс. – Ликвидациони уп -
равник у року од 30 дана од дана почетка дејства ликвидације
(објава одлуке о ликвидацији и одлуке о избору ликвидацио -
ног управника на интернет страници Агенције за привредне
регистре), саставља почетни ликвидациони биланс, као
ванредни финансијски извештај, који у истом року подноси
на усвајање ортацима (ортачко друштво), комплементарима
(командитно друштво), скупштини друштва са ограниченом
одговорношћу или скупштини акционарског друштва.
Ликвидациони управник саставља и почетни ликвидаци
они извештај, који садржи: 1) листу пријављених потражи -
вања; 2) листу признатих потраживања; 3) листу оспорених
потраживања; 4) податак да ли је имовина друштва довољна
за намирење његових поверилаца и обавеза, укључујући и
оспорена потраживања; 5) неопходне радње за спровођење

ликвидације; 6) време предвиђено за завршетак ликвидације;
7) друге чињенице од значаја за спровођење ликвидације.
Овај биланс ликвидациони управник саставља најраније 90, а
најкасније 120 дана од дана почетка дејства поступка ликвида -
ције и доставља га на усвајање ортацима, комплементарима,
односно скупштини друштва с ограниченом одговорношћу
или скупштини акционарског друштва, који су дужни да о
томе донесу одлуку најкасније у даљем року од 30 дана од дана
пријема. Усвојени почетни ликвидациони извештај региструје
се у складу са законом којим се уређује регистрација, после
чега ликвидациони управник може да почне са исплатама
потраживања поверилаца и исплатама члановима друштва у
ликвидацији, а до тада може да плаћа само обавезе из текућег
пословања друштва у ликвидацији.
376. Годишњи ликвидациони извештаји. – Ликвидациони
управник сваке године, у року од три месеца од завршетка
пословне године, доставља ортацима, комплементарима
и скупштини друштва с ограниченом одговорношћу или
акционарског друштва на усвајање годишњи ликвидациони
извештај, с образложењем разлога зашто ликвидација није
завршена. Ови ликвидациони извештаји региструју се у складу
са законом који уређује регистрацију привредних друштава.
377. Обустава ликвидације. – У току ликвидације, друштво
одлуком ортака, комплементара, односно скупштине друштва
(доноси се већином прописаном за доношење одлуке о лик -
видацији друштва) може обуставити ликвидацију и наставити
с пословањем. Ова одлука може се донети само под условом
да је друштво у потпуности намирило сва потраживања по -
верилаца, како призната тако и оспорена, као и да по основу
ликвидације није отказан уговор о раду било ком запосленом
и да није почела исплата члановима друштва. Саставни дело -
ви одлуке о обустави ликвидације су: 1) одлука о именовању
законског заступника друштва; 2) изјава ликвидационог
управника (ако их је више, онда заједничка) да не постоје
сметње за обуставу ликвидације (испуњеност услова). Одлука
о обустави ликвидације региструје се у складу са законом који

уређује регистрацију привредних субјеката. У случају обуставе
ликвидације, потраживања поверилаца која нису пријављена у
року, као и поверилаца који нису на време покренули поступак
пред надлежним судом за утврђење оспорених потраживања,
не сматрају се преклудираним.
378. Покретање поступка стечаја због презадужености.
– Ако се из почетног ликвидационог биланса или почетног
ликвидационог извештаја утврди да имовина друштва није
довољна за намирење свих његових поверилаца (презадуже -
ност), ликвидациони управник је дужан да надлежном суду
поднесе предлог за покретање стечаја у року од 15 дана од
дана састављања почетног ликвидационог биланса, односно
почетног ликвидационог извештаја. У овом случају ликвида -
циони управник не може вршити намирење исплате потражи -
вања поверилаца, већ може вршити само исплате из текућег
пословања друштва, до дана покретања стечајног поступка.
379. Документи након исплате поверилаца. – Лик -
видациони управник након исплате поверилаца саставља:
1) завршни ликвидациони биланс; 2) извештај о спроведеној
ликвидацији; 3) писану изјаву да је упутио обавештење свим
познатим повериоцима, у складу са законом којим се уређују
привредна друштва, као и да су све обавезе друштва по ос -
нову пријављених потраживања и потраживања која се по
законској претпоставци сматрају пријављеним измирене у
потпуности и да се против друштва не воде други поступци;
4) предлог одлуке о расподели ликвидационог остатка друштва.
Завршни ликвидациони биланс саставља се у складу са зако -
ном којим се уређују рачуноводство и ревизија и региструје у
субјеката. Ова документа усвајају ортаци, комплементари,
односно скупштина друштва с ограниченом одговорношћу
или акционарског друштва, и истовремено доносе одлуку о
окончању ликвидације на начин на који се доноси одлука о
ликвидацији. Услов за доношење одлуке о окончању ликви -
дације је правноснажно окончање свих поступака који имају
за правну последицу било какву обавезу друштва и измирење

свих тих обавеза. Ова одлука доноси се у року од 60 дана од
дана подношења тих докумената на усвајање од стране лик -
видационог управника.
380. Расподела ликвидационог остатка. – Имовина
друштва у ликвидацији, после намирења свих обавеза друштва
(ликвидациони остатак), расподељује се члановима друштва
у складу с одлуком о расподели ликвидационог остатка. Ако
оснивачким актом, односно статутом или једногласном од -
луком ортака, комплементара, односно скупштине друштва
с ограниченом одговорношћу или акционарског друштва,
није друкчије одређено, ова расподела врши се на следећи
начин: 1) ортацима, комплементарима и члановима друштва
с ограниченом одговорношћу, сразмерно њиховим уделима
у друштву; 2) акционарима са преференцијалним акцијама
који имају право приоритета у односу на ликвидациони
остатак, а после њихове исплате, акционарима с обичним
акцијама, сразмерно учешћу њихових акција у укупном броју
обичних акција у друштву. Командитори, чланови друштва с
ограниченом одговорношћу и акционари који су у ликвида -
цији као савесна лица примили исплате, дужни су да врате
примљено само ако је то потребно за намирење поверилаца
друштва. У случају спора око расподеле ликвидационог
остатка међу члановима друштва, ликвидациони управник
је дужан да исплату члановима одложи до правноснажног
окончања тог спора.
381. Накнада ликвидационом управнику. – Ликвидаци -
они управник има право на накнаду трошкова које је имао у
том својству при спровођењу поступка ликвидације, као и
право на накнаду за свој рад. Висину накнаде за рад и нак -
наде трошкова спровођења ликвидације одређују ортаци,
командитори, односно скупштина друштва с ограниченом
одговорношћу, односно акционарског друштва, а у случају
спора, или ако то ови органи или чланови друштва не одре -
де, ликвидациони управник може тражити да то учини суд у
ванпарничном поступку. У погледу ових потраживања према
друштву, ликвидациони управник се сматра повериоцем

друштва у ликвидацији.
382. Окончање ликвидације. – Ликвидација се окончава
када ортаци, комплементари, скупштина друштва с огра -
ниченом одговорношћу или акционарског друштва донесу
одлуку о окончању ликвидације, која се уписује у регистар,
после чега се друштво брише из регистра и тиме престаје
да постоји као правни субјект. Ако ортаци, комплементари,
односно скупштина друштва с ограниченом одговорношћу
или акционарског друштва, не донесу одлуку о усвајању до -
кумената потребних за окончање ликвидације и поднетих од
стране ликвидационог управника, и то у законски прописаном
року, ту одлуку може заменити писана изјава ликвидационог
управника о њиховом неусвајању.
Пословне књиге и документа друштва које је брисано
из регистра по окончању ликвидације чувају се у складу с
прописима којима се уређује архивска грађа. Одлуку о имену
лица (која садржи његову адресу) које ће чувати ова докумен -
та, доносе ортаци, комплементари и скупштина друштва с
ограниченом одговорношћу или акционарског друштва, и то
име се уписује у регистар привредних субјеката, а ако они не
донесу ту одлуку, замењује је изјава ликвидационог управника.
Заинтересована лица имају право увида у документа друштва
брисаног из регистра по основу ликвидације. Ако је после
брисања друштва из регистра потребно предузети неке радње
у вези са имовином тог друштва (нпр. накнадно пронађена
имовина), или је те радње требало предузети током поступка
ликвидације, заинтересовано лице може тражити да надлежни
суд у ванпарничном поступку одреди ликвидационог управ -
ника са овлашћењем да предузме те радње.
383. Одговорност ликвидационог управника за штету.
– Ликвидациони управник одговара повериоцима друштва
и ортацима, члановима и акционарима друштва за накнаду
штете проузроковане у поступку ликвидације његовом кри -
вицом. Ова одговорност последица је чињенице да Закон о
привредним друштвима конституише обавезу лојалности
према привредном друштву и ликвидационог управника. Уз

то, директна одговорност ликвидационог управника повери -
оцима и власницима привредних друштава (ортаци, чланови
и акционари), иако је реч о органу привредног друштва, где по
правилима уговорног права за штете трећим лицима одговара
само привредно друштво (у овом смислу су трећа лица и пове -
риоци и власници друштава), по основу одговорности својих
органа, последица је чињенице да ликвидацијом привредно
друштво престаје да постоји. Одговорност ликвидационог
управника застарева за три године од дана брисања при -
вредног друштва из регистра. Ако има више ликвидационих
управника, њихова одговорност је солидарна. Ликвидациони
управник се може ослободити одговорности ако је у изврша -
вању својих дужности поступао савесно, са пажњом доброг
привредника и у интересу друштва у ликвидацији (правило
пословне одлуке).
384. Одговорност чланова друштва по окончању лик
видације.– Ортаци и комплементари одговарају солидарно
неограничено за обавезе друштва у ликвидацији и после бри -
сања друштва из регистра привредних субјеката (солидарна
неограничена одговорност). Командитори, чланови друштва с
ограниченом одговорношћу и акционари акционарског друштва
одговарају солидарно за обавезе друштва у ликвидацији и
после брисања друштва из регистра привредних субјеката,
до висине износа примљеног из ликвидационог остатка (со
лидарна ограничена одговорност). Потраживања поверилаца
од чланова друштва застаревају у року од три године од дана
брисања друштва из регистра привредних субјеката.
2. Ликвидација од стране суда (принудна)

385. Oснови. – Принудна ликвидација покреће се: 1) ако
је друштву правноснажним актом изречена мера забране
обављања делатности, односно одузета дозвола, лиценца или
одобрење за обављање одређене делатности, а друштво не
региструје промену претежне делатности или не отпочне лик -
видацију у року од 30 дана од дана правноснажности тог акта;
2) ако друштво не региструје продужење времена свог трајања

или не отпочне ликвидацију у року од 30 дана од дана истека
времена на које је основано; 3) ако ортачко друштво остане
са једним ортаком, односно командитно друштво остане без
командитора или без комплементара, а друштву не приступи
недостајући члан или друштво не промени правну форму у
правну форму чије услове испуњава у складу са законом којим
се уређују привредна друштва, или друштво не отпочне ликви -
дацију, и то све у даљем року од три месеца; 4) ако се основни
капитал друштва смањи испод минималног износа прописаног
законом, а друштво у даљем року од шест месеци од тог дана
не повећа основни капитал најмање до минималног износа
прописаног законом којим се уређују привредна друштва,
или у истом року не промени правну форму у правну форму
чије услове испуњава у складу са законом, или у истом року
не донесе одлуку о ликвидацији и такву промену у истом року
региструје у складу са законом којим се уређује регистрација;
5) ако друштво не достави надлежном регистру привредних
субјеката годишње финансијске извештаје до краја пословне
године за претходну пословну годину, односно ако не достави
почетни ликвидациони биланс у складу са законом којим се
уређују рачуноводство и ревизија; 6) ако је правноснажном
пресудом утврђена ништавост регистрације оснивања друштва,
у складу са законом којим се уређује регистрација привредних
друштава, или ништавост оснивачког акта друштва у складу
са законом којим се уређују привредна друштва; 7) ако је прав -
носнажном пресудом наложен престанак друштва по основу
захтева мањинских чланова друштва, у складу са законом којим
се уређују привредна друштва, а друштво у року од 30 дана
од дана правноснажности пресуде не отпочне ликвидацију;
8) ако друштво остане без законског заступника, а не региструје
новог у року од три месеца од дана брисања тог заступника
из регистра привредних субјеката; 9) ако друштво у ликви -
дацији остане без ликвидационог управника, а не региструје
новог у року од три месеца од дана брисања тог управника из
регистра привредних субјеката; 10) ако усвојени почетни лик -
видациони извештај не буде достављен регистру привредних
субјеката, у складу са законом који уређује привредна друштва;

11) у другим случајевима утврђеним законом.
386. Покретање поступка принудне ликвидације. – Када
постоје основи принудне ликвидације, у складу са законом
који уређује привредна друштва, регистратор који води
регистар привредних субјеката по службеној дужности пре -
води предметно друштво у статус ’у принудној ликвидацији’
и о томе истовремено објављује оглас на интернет страници
регистра привредних субјеката у непрекидном трајању од
шест месеци од дана објављивања. Оглас обавезно садржи
основ принудне ликвидације и обавештење повериоцима да
у року од шест месеци од дана његове објаве могу поднети
предлог за покретање стечаја надлежном суду, у складу са
законом којим се уређује стечај (стечај се отвара ако се утврди
постојање стечајног разлога утврђеног тим законом). Ако
регистар привредних субјеката у року од годину дана од дана
објаве огласа о отварању принудне ликвидације не прими
решење надлежног суда о отварању стечаја над друштвом у
тој ликвидацији, регистратор који води регистар привредних
субјеката по службеној дужности брише друштво из регистра
(аутоматски стечај).
387. Последице брисања друштва из регистра у случају
принудне ликвидације. – У случају брисања из регистра при -
вредних субјеката друштва над којим је покренут поступак
принудне ликвидације, његова имовина постаје имовина
чланова друштва у сразмери са њиховим уделима у основном
капиталу друштва, а у случају ортачког друштва које нема
капитал, расподељује се на једнаке делове између ортака.
Поводом ове имовине чланови друштва међусобне односе
уређују уговором, а сваки члан може тражити да суд у ванпар -
ничном поступку изврши поделу те имовине. Чланови друштва
брисаног из регистра привредних субјеката по овом основу
одговарају за обавезе тог друштва солидарно неограничено
(ортаци ортачког друштва и комплементари командитног
друштва), односно солидарно ограничено до висине вредности
расподељене имовине тог друштва (командитори командитног
друштва и чланови друштва с ограниченом одговорношћу, као

и акционари акционарског друштва). Изузетно, контролни
члан и контролни акционар одговарају за обавезе престалог
друштва на овај начин солидарно неограничено. Потраживања
поверилаца према члановима брисаног друштва по овом
основу застаревају у року од три године од дана тог брисања.
II. РЕОРГАНИЗАЦИЈЕ И ПРЕСТАНАК

ИНСОЛВЕНТНОГ ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА
1. Реорганизација привредног друштва
– алтернатива стечају (банкротству)
388.Садржина плана реорганизације.– План реоргани -
зације (правно: понуда стечајног дужника повериоцима, или
поверилаца стечајном дужнику, или власника привредног
друштва и тог друштва повериоцима) садржи: 1) детаљан
опис мера за реализацију плана; 2) висину новчаних износа
или имовину која ће служити за потпуно или делимично
намирење према исплатном реду (класа поверилаца), као и
поступак за измирење потраживања и рокове; 3) опис поступка
продаје имовине и сврху коришћења прихода од такве продаје;
4) рокове за извршење плана реорганизације; 5) износ накнаде
за рад стечајног управника и евентуално других потребних
стручњака који ће бити ангажовани; 6) списак чланова органа
управљања и износ њихових накнада; 7) финансијске извештаје,
укључујући и билансе стања и билансе успеха у претходних пет
година;8) финансијске пројекције, укључујући и пројектоване
билансе успеха, биланс стања и извештај о новчаним токовима
за период извршења плана реогранизације; 9) детаљну листу
поверилаца са поделом на класе поверилаца, 10) процену
новчаног износа који се очекује од продаје имовине и датум
почетка примене плана реорганизације и рок спровођења.
389. Мере за реализацију плана реорганизације. – Могуће
мере за реализацију плана реорганизације вишеструке су, при
чему у истом плану могу бити садржане све или само неке од
њих. У ове мере спадају: 1) продаја имовине из стечајне масе,
са заложним правом или без њега, или пренос такве имовине

на име измирења потраживања; 2) намирење потраживања,
3) уновчење имовине са теретом, или без њега или пренос такве
имовине на име намирења потраживања, 4) затварање непро -
фитабилних огранака или промена делатности; 5) предвиђање
отплате у ратама, измена рокова доспелости, каматних стопа
или других услова зајма, кредита или другог потраживања
или инструмената обезбеђења; 6) отпуст дугова; 7) извршење,
измена или одрицање од заложног права; 8) давање у залог
оптерећене или неоптерећене имовине; 9) претварање потра -
живања у трајни капитал; 10) закључивање уговора о кредиту,
односно зајму; 11) оспоравање и побијање потраживања која
нису правно ваљана; 12) отпуштање запослених или ангажо -
вање других лица; 13) уступање неоптерећене имовине на име
намирења потраживања; 14) измене и допуне општих аката
стечајног дужника и других докумената о оснивању и уп -
рављању; 15) статусне промене; 16) промене правне форме,
17) пренос дела или целокупне имовине на једног постојећег
или новооснованог субјекта или на више њих; 18) поништавање
издатих или издавање нових хартија од вредности од стране
стечајног дужника или било ког новооснованог субјекта и
19) друге мере од значаја за реализацију плана реорганизације.
У ове мере реорганизације спада у основи и изјава о преу
зимању дуга, као и неки класични институти облигационог
права, попут преузимања испуњења или приступања дугу.
390. Поступак за план реорганизације. – План реорганиза -
ције може се поднети истовремено са предлогом за отварање
стечајног поступка – унапред припремљен план реорганизације
(у овом случају садржина овог плана модификује се у односу
на план који се подноси након покретања стечајног поступка,
а план подноси стечајни дужник и Агенција за приватизацију
код субјеката са већинским јавним или друштвеним капита -
лом). Стечајни судија у року од три дана од дана овог уредно
поднетог предлога доноси решење којим заказује рочиште за
одлучивање о предлогу и гласање о плану, на које позива све
познате повериоце. Рочиште се не може одржати пре истека
рока од 30 дана од дана објаве предметног огласа. Оглас о

покретању претходног поступка за испитивање испуњености
услова за отварање стечаја у складу с унапред припремљеним
планом реорганизације израђује стечајни судија, и он се обја -
вљује на огласној и електронској табли суда (и електронској
табли регистра друштва), као и у „Службеном гласнику РС“ и
једном високотиражном дневном листу који се дистрибуира.
Заинтересована лица могу подносити примедбе на овај план у
року од 15 дана од дана објаве огласа о покретању претходног
поступка у „Службеном гласнику РС“ (природа преклузивног
рока). Током овог поступка стечајни судија може именовати
привременог заступника (привременог стечајног управника),
а на предлог подносиоца овог плана стечајни судија може
одредити забрану извршења на обезбеђеној и необезбеђеној
имовини стечајног дужника (важи највише шест месеци и не
може се поново одредити у истом поступку – овим се врши
притисак на благовремено подношење плана реорганизације
ради гласања). За потребе гласања о унапред припремљеном
плану реорганизације сматра се да су све обавезе стечајног
дужника настале пре подношења овог плана доспеле на
дан одржавања рочишта о гласању за план. Ако се унапред
припремљени план реорганизације усвоји на овом рочишту,
стечајни судија истовремено решењем отвара стечајни
поступак, потврђује усвајање овог плана и обуставља сте
чајни поступак. Ако се овај план не усвоји, стечајни судија
решењем констатује да план реорганизације није усвојен.
Трошкове сачињавања и подношења унапред припремљеног
плана реорганизације сноси предлагач овог плана.
План реорганизације може се поднети и након отварања
стечајног поступка (план након отварања стечајног поступка).
Овај план реорганизације могу поднети: 1) стечајни дужник;
2) стечајни управник; 3) повериоци с обезбеђеним или нео -
безбеђеним потраживањима, који према стечајном дужнику
имају прописани проценат потраживања од укупног износа
његових дуговања (30%); 4) акционари, чланови или ортаци
привредног друштва који имају прописани проценат основног
капитала или ортачког удела у стечајном дужнику (30%). План

реорганизације подноси се стечајном судији у прописаном
року након отварања стечајног поступка (90 дана, уз могућност
продужења за 60 дана од стране стечајног судије или и даље за
још 60 дана, уз сагласност одбора поверилаца). План реорга -
низације за средња и велика правна лица подноси се и органу
надлежном за заштиту конкуренције и органу надлежном за
контролу државне помоћи ради давања мишљења да ли је у
складу са законом којим се уређује заштита конкуренције и
законом којим се уређује контрола државне помоћи. За разма -
трање плана реорганизације суд који води стечајни поступак
заказује посебно рочиште (рок је 20 дана од дана подношења
предлога овог плана), на које се позивају сва заинтересована
лица. План реорганизације мора бити доступан свим заин -
тересованим лицима у седишту стечајног дужника. О овом
рочишту стечајни суд такође обавештава заинтересована лица
на прописан начин (објава решења о рочишту).
Право гласа о плану реорганизације имају сви повериоци
сразмерно висини њихових потраживања (за оспорена потра -
живања стечајни судија врши процену висине ради гласања).
Ако постоји више планова реорганизације, о свима се гласа
на истом рочишту (могуће је и гласање писаним путем пре
одржавања рочишта). Потраживања поверилаца деле се
на класе по основу њихових разлучних и заложних права и
права приоритета њихових потраживања према исплатним
редовима. У одређеним случајевима правило је да стечајни
судија може одобрити и формирање једне додатне класе или
више њих (сличност потраживања, истоветност стварних и
суштинских карактеристика, посебна класа из администра
тивних разлога – више од 200 поверилаца са појединачним
потраживањем до 20.000 динара). Лица повезана са стечајним
дужником (повезана лица) чине посебну класу поверилаца,
али не гласају о плану реорганизације (осим лица која се у ок -
виру своје редовне делатности баве давањем кредита, а која
гласају о овом плану), а своја потраживања намирују на исти
начин и под истим условима као и повериоци потраживања из
класе поверилаца према исплатном реду у које је разврстано

њихово потраживање.
План реорганизације се сматра усвојеним у једној класи
поверилаца ако га прихвате повериоци који имају већину
потраживања у односу на укупна потраживања поверилаца
у тој класи, с тим да се сматра да је овај план усвојен ако на
овај начин буде прихваћен у свакој класи поверилаца. Класа
поверилаца чија потраживања, према плану реорганизације,
треба да буду намирена у потпуности не гласа за план реорга -
низације. Ако се поднесе више од једног плана реорганизације, о
њима се гласа по редоследу подношења, а усвојеним се сматра
план реорганизације који је први изгласан. Ако се не усвоји
ниједан план реорганизације, правило је да стечајни судија
одобрава подносиоцу плана реорганизације прописани допун
ски рок за подношење новог плана реорганизације (30 дана),
а ако се ни овај план не усвоји, спроводи се поступак прес -
танка стечајног дужника (банкротство). Усвојени план може
се мењати под истим условима и на исти начин на који је и
донет. По правноснажности решења о потврђивању усвајања
плана реорганизације стечајни поступак се обуставља.
391. Дејство плана реорганизације. – Усвојени план реорга -
низације има снагу извршне исправе према свим повериоцима
(и другим лицима) који су у њему наведени. Даном почетка
примене плана реорганизације сматра се дан утврђен тим
планом, с тим да тај дан не може бити пре дана правоснаж -
ности решења о потврђивању плана реорганизације, нити по
истеку рока од 15 дана од те правоснажности. Одобрени план
реорганизације, међутим нема правно дејство на потраживања
поверилаца према јемцима, солидарним дужницима и регре
сним обвезницима (те се од њих поверилац може наплатити
у целости, а ова лица као стечајни повериоци могу захтевати
да им се врати оно што су за стечајног дужника платили пре
или после отварања стечајног поступка, ако имају право ре -
греса према стечајном дужнику, сразмерно износу који би им
припао као стечајним повериоцима). Усвајањем плана реор -
ганизације, из пословног имена брише се ознака „у стечају“ и
престају све правне последице отварања стечајног поступка.

По сваком плану реорганизације, повериоци из ниже класе
могу примати исплате из деобне масе, односно задржати
одређена права само ако су сва потраживања поверилаца
из више класе у потпуности намирена. Повериоци више
класе могу примити и исплате које премашују износ њихових
потраживања, ако су сва потраживања поверилаца ниже класе
у потпуности намирена. На хартије од вредности, које се, у
складу са планом реорганизације, издају или поништавају
учесницима у реорганизацији, не примењују се правила о еми -
сији путем јавне понуде и прописи о преузимању отворених
акционарских друштава.
Извршењем плана реорганизације престају сва потражи -
вања поверилаца из стечајног поступка и власници капитала
поново стичу власничка права. У случају непоступања по пла -
ну реорганизације, на захтев било ког лица које има правни
интерес, суд може наложити одређене мере за отклањање
непоступања по плану реорганизације (даљи надзор стечај -
ног управника, остављање додатног рока стечајном дужнику,
наставак поступка банкротства и друге мере у складу са за -
коном). Стечајни судија може обуставити примену плана
реорганизације и донети решење о започињању банкротства,
ако утврди да стечајни дужник извршава план чије је усвајање
издејствовао на преваран или незаконит начин, ако поступа
супротно условима из усвојеног плана, ако не сарађује са
стечајним органима или не испуњава налоге стечајног судије
(притом, стечајни судија је дужан да затражи мишљење одбора
поверилаца).
2. Ликвидација инсолвентног друштва

од стране суда (стечај, банкрот)
392. Појам стечаја. – Стечај је институт колективног
намирења поверилаца генералним извршењем на имовини
стечајног дужника, чиме он престаје да постоји као правни
субјект (ако није успео поступак реорганизације и прихваћен
план реорганизације).
393. Основи стечаја. – Стечајни поступак може се покре -

нути само кад су испуњени услови прописани законом, ма -
теријалноправни и формалноправни. Материјалноправни
разлози за покретање стечајног поступка над стечајним
дужником (који обухвата и реорганизацију и стечај – бан -
кротство) су (алтернативно): 1) трајнија неспособност плаћања
(инсолвентност) субјекта стечаја – ако у прописаном року од
доспелости не извршава своје обавезе (45 дана) или је у одређе -
ном периоду времена обуставио сва своја плаћања (30 дана),
2) претећа неспособност плаћања (ако стечајни дужник учини
вероватним да своје постојеће новчане обавезе неће моћи да
испуни по доспећу, 3) презадуженост (ако је имовина стечајног
дужника мања од његових обавеза), и 4) непоступање по ус -
војеном плану реорганизације или ако је план реорганизације
издејствован на преваран или незаконит начин.
Неспособност плаћања као стечајни разлог се мора дока -
зати, а изузетно се и претпоставља (ако је стечајни поступак
покренут на предлог повериоца који у судском или пореском
извршном поступку није могао намирити своје потраживање
било којим средством извршења, када се не отвара претходни
стечајни поступак, већ директно стечајни поступак).
Формалноправни услов за покретање стечајног поступка
је прописни предлог овлашћеног лица. Предлог за покретање
стечајног поступка могу учинити: стечајни поверилац са не -
обезбеђеним потраживањем или стечајни дужник (отворено
је питање надлежног органа за одлуку) или ликвидациони
управник. Сваки предлагач је дужан да учини вероватним
постојање законског основа за покретање стечајног поступка
(осим када по закону постоји таква претпоставка), а стечајни
поверилац и постојање свог потраживања. Предлог би могли
учинити изузетно и привилеговани повериоци (с обезбеђеним
потраживањем), ако би учинили вероватним да се, и поред
посебног обезбеђења тражбине, не могу наплатити у цели -
ни. Наше право не прописује минимални праг потраживања
повериоца као квалификациони услов за покретање овог
поступка, као што то чине нека друга права.
Отворени стечајни поступак се обуставља ако се утврди

да стечајни дужник има само једног повериоца. Отворени
стечајни поступак се по правилу закључује решењем стечајног
судије кад се утврди да је имовина стечајног дужника мања од
висине трошкова овог поступка или да је незнатне вредности.
У стечајном поступку се доносе закључци и решења.
394. Субјекти стечаја. – Субјекти стечаја су привредни
субјекти – правна лица (трговачки стечај), а у већини земаља и
физичка лица са статусом трговца, негде и са статусом занатлије
(мали трговац) и пољопривредника (тзв. грађански стечај).
395. Стечајни поверилац. – Стечајни поверилац је лице
које на дан покретања стечајног поступка има необезбеђено
потраживање према стечајном дужнику. Стечајни поверилац
стиче својство странке у стечајном поступку од дана када је
пријава његовог потраживања примљена у стечајном суду.
У смислу свог правног статуса стечајни повериоци нису из -
лучни повериоци, као ни разлучни повериоци.
396. Трећа лица. – У стечајном поступку могу да учествују
лица која су солидарни дужници, јемци и слично, у складу са
законом, који такође као стечајни повериоци могу захтевати
да им се врати оно што су исплатили за стечајног дужника
пре или после дана покретања стечајног поступка, ако имају
право регреса према стечајном дужнику.
397. Врсте органа. – У стечајном поступку обавезни органи
су: стечајни судија при надлежном суду (суд седишта стечај -
ног дужника), стечајни управник (лиценцирани), скупштина
поверилаца и одбор поверилаца. Изузетно, код тзв. стечајног
поступка мале вредности поступак води и одлуке доноси
стечајни судија и не формира се одбор поверилаца. Стечај -
ни управник има стручни надзор овлашћене организације,
закључује обавезно уговор о осигурању од професионалне
одговорности и одговара у случају квалификоване кривице
целом личном имовином за проузроковану штету учесницима
у поступку, а може бити и разрешен.
398. Правне последице по статус. – Отварање стечајног
поступка производи следеће правне последице на статус
стечајног дужника, његових органа и запослених: прво, престаје

пословна способност (будући да органи управљања и надзора,
заступници и пуномоћници губе своје функције и одређује се
стечајни управник, који се у најкраћем року уводи у дужност)
и ограничава се правна способност (стечајни дужник више не
може бити носилац свих права и обавеза као пре, већ може
само окончати неопходне започете послове); треће, послов -
ном имену стечајног дужника при потписивању додаје се нова
ознака „у стечају“; четврто, отвара се нови број рачуна преко
ког се врши пословање дужника, а гасе се сви дотадашњи
рачуни; пето, својеврсне правне заједнице у којима је стечајни
дужник (сусвојина, ортаклук) развргавају се по правилима
ванпарничног и извршног поступка; шесто, престају пуномоћја
која је дао стечајни дужник а која се односе на имовину која
улази у стечајну масу; седмо, наследничку изјаву за стечајног
дужника даје стечајни управник; осмо, настаје разлог за отказ
уговора о раду (о томе одлучује стечајни управник).
399. Правне последице на потраживања. – Стечајни
повериоци своја потраживања према стечајном дужнику
остварују само у стечајном поступку. Ово важи и за разлучне
повериоце који имају право одвојеног намирења. Изузетно,
тзв. излучни повериоци могу своје потраживање остваривати
у свим судским поступцима.
400. Разлучна права и разлучни поверилац. – Разлучно
право у стечају је право повериоца чије је потраживање обез -
беђено најмање 60 дана пре дана отварања стечаја залогом
(уговорна, законска, судска), правом ретенције или правом
(првенственог) намирења. Заложно право на непокретностима
стиче се уписом у јавне књиге, заложно право на покретним
стварима стиче се уписом у прописани регистар, на потра -
живањима забраном исплате. Отварање стечајног поступка
не утиче на право одвојеног намирења разлучног повериоца
из имовине дужника. Разлучни поверилац није стечајни
поверилац, већ захваљујући свом разлучном праву којим је
правовремено обезбеђено потраживање из неког облигацио -
ног односа намирује се према правилима која би вредела и да
дужник није пао под стечај. Разлучна права остају на снази и у

случају кад се не спроводи цео стечајни поступак (тзв. скраћени
стечајни поступак). Разлучна права стечена извршењем или
обезбеђењем за последњих 60 дана пре дана отварања стечаја
ради намирења или обезбеђења престају да важе.
401. Излучна права и излучни поверилац. – Излучна
права су посебна права (са дејством erga omnes) трећих лица
на основу којих она могу да захтевају да се одређене ствари
које им припадају, а налазе се код стечајног дужника по не -
ком правном основу који је ужи од стварноправног, изузму
из стечајне масе. Излучити се могу покретне и непокретне
ствари, које се могу идентификовати, па и новац ако би била
могућа идентификација (на пример, ако се без основа нашао у
имовини стечајног дужника – погрешна уплата). Излучити се
могу ствари које не припадају стечајном дужнику, али он има
на њима неко уговорно право (лизинг, закуп, послуга итд.),
док оне стварноправно припадају лицу које тражи излучење
(власник, продавац са задржаним правом својине, послуго -
давац, закуподавац, оставодавац).
401а. Заложни повериоци. – Заложни повериоци су по -
вериоци који имају заложно право на стварима или правима
стечајног дужника о којима се воде јавне књиге или регистри,
а немају новчано потраживање према стечајном дужнику које
је тим заложним правом обезбеђено. Заложни повериоци нису
разлучни повериоци и нису стечајни повериоци. Заложни пове -
риоци су дужни да у року за подношење пријаве потраживања
(с обзиром на то да достава има евиденциони карактер сличан
процесном статусу излучног повериоца, природу овог рока
не треба схватити као преклузивну) обавесте суд о заложном
праву уз доставу потребних доказа (у складу са законима
који регулишу хипотеку, залогу на покретним стварима, ре -
гистрацију жига и слично), као и да доставе изјаве о износу
новчаног потраживања (на дан отварања стечајног поступка)
према трећем лицу које је тим заложним правом обезбеђено,
чиме стичу својство странке. Заложни повериоци намирују се
из предмета залоге аналогно намирењу разлучних поверилаца.
Заложни повериоци не гласају о плану реорганизације и њихова

права се не могу мењати планом реорганизације без њихове
изричите сагласности.
402. Основна правила дејства на потраживања. – Правне
последице покретања стечајног поступка на потраживања
поверилаца су вишеструка. Прво, сва потраживања, и новчана
и неновчана, према стечајном дужнику доспевају (али не и
обрнуто – потраживања стечајног дужника од поверилаца
доспевају према уговору и могу се пренети неком повериоцу,
осим ако се према правилима стечаја не раскине уговор). Дру -
го, неновчана потраживања конвертују се у новчана. Треће,
потраживања стечајних поверилаца према дужнику која
имају за предмет повремена давања (новчана и неновчана)
претварају се у једнократна новчана потраживања. Четврто,
за необезбеђена потраживања обрачунавање уговорених и
законских камата престаје да тече даном отварања стечај -
ног поступка, а за обезбеђена потраживања обрачунава се
уговорена и законска камата, али само до висине вредности
имовине која служи за обезбеђење потраживања.
403. Условљена потраживања. – Потраживања под од -
ложним условом намирују се из деобне масе ако услов наступи
до правноснажности решења о главној деоби стечајне масе,
у противном такво потраживање се гаси, а средства се рас -
поређују на остале повериоце сразмерно висини њихових
потраживања. Потраживања под раскидним условом нами -
рују се ако повериоци тих потраживања пруже обезбеђење
да ће примљено вратити ако настане раскидни услов. Ако
раскидни услов не наступи до правноснажности решења о
главној (коначној) деоби стечајне масе, сматра се да тај услов
није ни постојао.
404. Процесноправне последице. – Стечајни управник
отварањем стечајног поступка преузима евентуалне парнице
које се воде у време покретања стечајног поступка (суд који
води поступак прекида га и предмет уступа стечајном суду
– тзв. атракција надлежности). На основу уредног предлога за
отварање стечајног поступка стечајни судија у року од три дана
од подношења доноси решење о покретању претходног сте -

чајног поступка ради утврђивања постојања стечајних разлога
(у законом одређеним случајевима нема претходног стечајног
поступка: претпоставка постојања трајније инсолвентности,
признање стечајног разлога). У овом поступку стечајни судија
одређује одређене мере обезбеђења ради спречавања промене
имовине стечајног дужника или пословне документације.
Правна лица која врше услуге од општег интереса стечајном
дужнику не могу отварањем стечајног поступка престати да
их врше. Претходни стечајни поступак може трајати најдуже
30 дана од дана подношења уредног предлога овлашћеног
предлагача. Стечајни поступак се отвара доношењем решења
стечајног судије о усвајању предлога за покретање стечајног
поступка. Ово решење се објављује, а правне последице от -
варања стечајног поступка наступа почетком дана истицања
огласа о отварању овог поступка на судској табли. У овом
решењу оставља се рок за пријаву потраживања поверилаца
(обезбеђених и необезбеђених) који не може бити краћи од
30 дана ни дужи од 120 дана од дана објаве огласа на судској
табли (преклузија).
405. Забрана извршења и намирења. – Покретањем
стечајног поступка не може се против стечајног дужника,
односно над његовом имовином, дозволити извршење ради
обезбеђења или извршење ради намирења потраживања у
погледу којих постоји извршна исправа, док се поступци ради
обезбеђења и извршења, који су у току, прекидају. Изузетно,
дозвољена су извршења која се односе на трошкове стечајног
поступка. Ова забрана може бити укинута или измењена под
условима који важе за укидање или измену мера обезбеђења
за разлучне повериоце.
406. Једнострани послови. – Кад је реч о једностраним
правним пословима закон посебно регулише налог и понуду.
Налог који је издао стечајни дужник (комисионару, посреднику,
заступнику, шпедитеру, вршиоцу контроле итд.) губи важење
даном покретања стечајног поступка, ако стечајни управник
не одлучи друкчије. Ако је налогопримцу било издато и
писмено пуномоћје дужан га је вратити по престанку налога.

Понуде које је учинио стечајни дужник престају да важе ако
до дана покретања стечајног поступка нису прихваћене (тада
је реч о уговору), ако стечајни управник не одлучи друкчије.
Исти је режим и понуда учињених стечајном дужнику, мада
је овде нејасно њихово регулисање, будући да оне обавезују
само свог даваоца.
407. Двострани послови. – Према решењу Закона о стечају
„двострано теретни“ уговори закључени пре покретања сте -
чаја остају на снази, али стечајни управник има дискреционо
овлашћење да од њих одустане (осим ако је друга страна у
потпуности или делимично извршила уговор). Ако се стечајни
управник, на тражење друге стране, не изјасни у примереном
року о судбини уговора, сматраће се да је одустао од уговора.
Ако је стечајни управник одустао од уговора, друга уговорна
страна има право да остварује своје потраживање као стечајни
поверилац. Ако друга уговорна страна треба прва да испуни
уговор, може одбити испуњење, док уговор не испуни стечај -
ни дужник или не пружи обезбеђење. Ако стечајни управник
остане при уговору, а у току стечајног поступка престане с
извршавањем, друга уговорна страна потраживање по овом
основу остварује као поверилац стечајне масе.
Кад је реч о фиксним уговорима чији рок извршења пада
после дана отварања стечајног поступка, друга уговорна страна
стечајног дужника не може тражити њихово извршење, али
може тражити накнаду штете због неиспуњења (апстрактне)
као стечајни поверилац.
Уговор о закупу не престаје покретањем стечајног
поступка, али га стечајни управник може отказати незави -
сно од законских или уговорних рокова (као и независно од
услова за отказ овог уговора из уговора о закупу, јер су услови
за раскид испуњени по самом закону покретањем стечајног
поступка над закуподавцем), уз право друге уговорне стране
на накнаду штете као стечајни поверилац (највише до полу -
годишње закупнине). Код уговора о дистанционој продаји,
продавац (или комисионар) коме куповна цена није исплаћена
у целости, може тражити да му се роба врати ако до дана

покретања стечајног поступка није приспела у место опре -
дељења, односно ако је до тог дана дужник није преузео (право
на потрагу). Ако је пак до тог момента дужник преузео робу
(фактички или симболички) „само на чување,“ продавац нема
право на потрагу ствари, али има права излучног повериоца.
У случају финансијског лизинга, ако је стечајни поступак
покренут над примаоцем лизинга, давалац лизинга има право
на одвојено намирење (излучни поверилац) и право приоритета
на предмету лизинга, а давалац лизинга може тражити уки -
дање или измену мера обезбеђења, као и разлучни поверилац.
408. Дејство отварања стечаја у прошлост (побијање
правних послова и правних радњи). – Повериоци и стечајни
управник, као заступник стечајног дужника, имају право
побијања правних послова и других правних радњи које је
дужник учинио у прописано време пре дана отварања сте -
чаја. Пасивно легитимисани субјекти су лица према којима је
побојна радња предузета, односно са којима је правни посао
закључен, као и дужник ако он није тужилац. Начин побијања
је двојак: тужба (actio Pauliana) – мора се поднети до дана
одржања рочишта за главну деобу стечајне масе, против
тужба и приговор у парници (резервисан за повериоце и без
временског ограничења).
Предмет побијања могу бити правни послови или правне
радње (активне или пасивне – пропуштање): сви једнострани
или двострани правни послови; процесне радње: признање
тужбеног захтева, одрицање од правног лека, изостанак са
рочишта, неподизање тужбе, неподизање правног лека; де -
ликти; побијати се могу и правни послови за које већ постоје
извршне исправе или које су извршене у поступку принудног
извршења. Предмет побијања могу бити и правни послови
и правне радње којима је извршено оштећење поверилаца
ремећењем њиховог равномерног намирења (исплата неких
поверилаца мимо реда и сл.) или погодовање поверилаца
(давање уместо испуњења, исплата пре рока доспелости,
конституисање заложног права унутар забрањеног рока и
др.), ако је друга страна према којој је радња предузета била

несавесна (знала је или морала знати за неповољно економ -
ско‑финансијско стање стечајног дужника). Несавесност
друге стране (повериоца) се доказује, осим у два случаја, кад
се претпоставља (оборива претпоставка): 1) кад је поверилац
наплатио своје потраживање које није доспело, или 2) кад је
то учинио у облику и на начин који није уобичајен (неуоби
чајено намирење).
Побијати се могу и правни послови и друге правне радње
који су извршени одређено време пре покретања стечајног
поступка или после покретања предлога за отварање стечаја,
ако је у време кад су предузети стечајни дужник био неспо -
собан за плаћање, а стечајни поверилац је то знао или морао
знати према датим околностима (правни послови уобичајеног
намирења или непосредног оштећења стечајних поверилаца).
Побијати се могу и правни послови и правне радње којима
је извршено умањење имовине стечајног дужника (ако су те
радње уз незнатну накнаду или без накнаде могу се побијати и
без обзира на савесност трећег лица). Најзад, побијати се могу
и намерна оштећења стечајних поверилаца, ако је сауговарач
стечајног дужника био несавестан.
Рокови извршења побојних правних послова, или правних
радњи пре наступања дејства стечаја, нису више јединствено
уређени. У упоредном праву тенденција је да се ови рокови
одређују различито у зависности од предмета побијања. Најду
жи рокови су за послове и правне радње намерног оштећења
стечајних поверилаца и послове и правне радње без накнаде
или уз незнатну накнаду – закључени или предузети у по -
следњих пет година пре подношења предлога за покретање
стечајног поступка (односно годину дана пре дана отварања
стечаја код неких послова стечајног дужника са повезаним
лицима), затим следе послови или правне радње тзв. неуоби
чајеног намирења – предузети у последњих годину дана пре
подношења предлога за покретање стечајног поступка; следе
послови и правне радње непосредног оштећења стечајних
поверилаца (послови губитка права, послови немогућности
остварења права) и послови и друге правне радње уобичајеног

намирења – предузети у последњих шест месеци пре подно -
шења предлога за покретање стечајног поступка.
Не могу се, међутим, побијати: 1) правни послови, од -
носно правне радње којима дужник извршава одобрени план
реорганизације, 2) настављање послова предузетих после
покретања стечајног поступка, и 3) исплата по меницама и
чековима, ако је друга страна морала примити исплату да
не би изгубила право на регрес против осталих меничних,
односно чековних дужника.
Правно дејство усвајања побојног захтева (тужба, при -
говор) састоји се у томе што се побојна правна радња или
правни посао оглашава без правног дејства према стечајној
маси, те је противна страна дужна да врати у стечајну масу све
имовинске користи (зависно од тога да ли је реч о распола -
гању са накнадом или без накнаде). Побијање се увек врши у
корист свих поверилаца, без обзира на то ко врши побијање.
Побијањем се не врши поништај правног посла између дужника
и трећег лица (противника побијања) – правни посао остаје,
али је без дејства према стечајној маси, и то све дотле док
повериоци не намире своја потраживања. Противник побијања
по повраћају имовинске користи има право да остварује своје
противпотраживање као стечајни поверилац.
408а. Изостанак правног дејства послова са повезаним
лицима. – Према стечајној маси „немају правно дејство“
и сматраће се радњом намерног оштећења поверилаца
(и могу бити предмет побијања) и неки послови стечајног
дужника са повезаним лицима у смислу стечајног права:
враћање кредита или зајма тим лицима у последњој години
пре дана отварања стечаја, осим ако се ради о лицу које се
у оквиру своје редовне делатности бави давањем кредита.
Такође, „не производе правно дејство у поступку стечаја“ ни
послови обезбеђења које је стечајни дужник дао за зајам или
друге правне послове који у економском погледу одговарају
одобравању зајмова, лицу повезаним са њим (осим лицу које
се у оквиру своје редовне делатности бави давањем кредита
или зајмова), у тренутку трајније неспособности за плаћање

у смислу стечајних прописа, а у сваком случају такви послови
извршени у последњој години пре дана отварања стечајног
поступка над тим друштвом.
409. Стечајна маса. – Правна природа стечајне масе у
теорији није јединствено третирана: неки је третирају субјек -
том права а неки објектом права (помињу се и теорије залоге,
својине, заједнице поверилаца и публицистичка теорија).
Иако и нови закон говори о „уновчењу стечајне масе“, или
„без дејства према стечајној маси“, или „заступнику стечајне
масе“, или „испуњењу обавеза према стечајној маси“ или о
„повериоцима стечајне масе“ (који склапају послове са сте -
чајним дужником, односно стечајном масом након отварања
стечајног поступка – ограничена могућност склапања нових
уговора) или „потраживањима стечајне масе“ и слично, треба
ипак узети да стечајна маса није субјект права, како би то
произлазило из оваквих одређења, већ објект права, будући
да је стечајни управник заступник стечајног дужника а не
стечајне масе. Чини се, међутим, да стечајна маса постаје
истински субјект права ако се у стечајном поступку присту
пи „продаји дужника“, када се стечајни поступак у односу на
њега обуставља, а наставља се против стечајне масе (не више
против стечајног дужника) коју заступа стечајни управник.
Стечајна маса се формира уновчењем имовине стечајног
дужника. Ствари које улазе у стечајну масу пописује стечај -
ни управник са проценом њихове вредности (својом или уз
ангажовање вештака). У ову масу улази целокупна имовина
стечајног дужника у земљи и иностранству на дан покретања
стечајног поступка, као и имовина коју он стекне током трајања
стечајног поступка. Закључак о уновчењу стечајне масе доноси
стечајни судија, на који је могућ приговор стечајног управника
и одбора поверилаца стечајном већу. Након доношења овог
закључка, стечајни управник обуставља пословање стечајног
дужника и без одлагања започиње поступак уновчења.
Продају имовине стечајног дужника врши стечајни уп -
равник или лице које он овласти. Имовина (имовинска маса)
дужника продаје се по правилу јавним надметањем, а изузет -

но прикупљањем понуда и непосредном погодбом (ако је то
одобрено од одбора поверилаца). Изузетно, кварљиву робу
стечајни управник продаје хитно, по обавештењу стечајног
судије. При уновчењу ствари из имовине (или потраживања)
мора се поштовати право прече куповине лица која га имају
(закон, уговор). Ако имовина дужника не буде продата, може
се предати повериоцима, ако је прихвате, водећи рачуна о
висини њихових потраживања, а имовина која се ни овако не
распореди предаје се власницима, а ако је реч о непокретности
јединици локалне самоуправе на чијој се територији налази.
410. Продаја стечајног дужника. – Попут других решења
у упоредном праву и пракси, који познају продају бизниса
пре стечаја и у току стечаја, Закон о стечају уводи и институт
„продаје стечајног дужника као правног лица“. „Продајом сте -
чајног дужника“ као правног субјекта он престаје да постоји
као такав, али наставља свој живот кроз нови субјект права
у стечајном поступку – стечајна маса. Средства добијена
„продајом стечајног дужника“ (продаји се може приступити
само уз сагласност одбора поверилаца) улазе у стечајну масу
и стечајни поступак се наставља против стечајне масе
(обуставља се против стечајног дужника), коју заступа
стечајни управник. Реч је, у смислу облигационог права, о
промени дужника – за потраживања према дужнику која су
настала до продаје и обуставе стечајног поступка више не
одговара дужник (као ни његов купац), већ одговара нови
дужник – стечајна маса. У случају продаје стечајног дужника
као правног лица или код продаје дела стечајног дужника,
разлучни повериоци се намирују према рангу приоритета
деобом средстава остварених продајом.
411. Намирење поверилаца. – Стечајну масу за поделу
повериоцима (деобну масу) чине, поред новчаних средстава
дужника на дан покретања стечајног поступка, и новчана
средства остварена продајом имовине, као и потраживања
наплаћена у том поступку и средства остварена настављањем
започетих послова. Деоби стечајне масе, односно намирењу
стечајних поверилаца, приступа се после правноснажности

решења о главној деоби. Нацрт решења о главној деоби саста -
вља стечајни управник и јавно објављује, а решење о главној
деоби доноси стечајни судија. На нацрт овог решења могућ
је приговор одбора поверилаца и поверилаца појединачно.
Стечајни управник и повериоци имају и право жалбе против
решења о главној деоби, и то другостепеном суду. Поред главне
деобе могу постојати и делимичне деобе, којима се приступа
у зависности од притицања готовинских средстава у деобну
масу (одлучује стечајно веће на предлог стечајног управни -
ка). Накнадној деоби приступа се према приливу новчаних
средстава у деобну масу. Најзад, завршној деоби стечајне масе
приступа се после завршетка уновчења целокупне стечајне
масе односно претежног дела стечајне масе, ако главном де -
обом није обухваћена целокупна деобна маса. Завршна деоба
спроводи се на начин и под условима спровођења главне деобе.
412. Стечајни редови. – Како се расподељује стечајна маса
стечајним повериоцима? У одговору на ово питање постоје
два решења: једно је систем без стечајних редова и друго
је систем стечајних редова. Закон о стечају уводи систем
стечајних редова, код ког влада принцип хијерархије редова
(искључивост између редова), тако да ред старији по рангу
има приоритет намирења, те тек кад се он намири иде се у
ред следећи по рангу. Унутар, пак, једног стечајног реда влада
принцип сразмерности (сразмерност унутар сваког реда), те
практично ако нема довољно стечајне масе за потпуно нами -
рење поверилаца тог реда они се намирују сразмерно висини
својих потраживања. Из стечајне масе приоритетно се намирују
трошкови стечајног поступка (судски трошкови, трошкови
закупа након покретања стечајног поступка, накнаде и награде
стечајном управнику и привременом стечајном управнику
и други издаци који се законом одређују као трошкови овог
поступка), а након тога се намирују „обавезе стечајне масе“.
У обвезе стечајне масе које се такође намирују у целости
спадају: 1) обавезе које су проузроковане радњама стечајног
управника или на други начин управљањем или уновчењем и
поделом стечајне масе, а које не спадају у трошкове стечајног

поступка, 2) обавезе из двостранотеретних уговора, ако се
њихово испуњење тражи за стечајну масу или мора уследити
након отварања стечајног поступка, 3) обавезе које су настале
неоснованим обогаћењем стечајне масе, и 4) обавезе према
запосленима стечајног дужника, настале након отварања
стечајног поступка. Ако се стечајни поступак отвори обаве -
зе стечајне масе су ове исте обавезе које су настале и током
претходног стечајног поступка.
Закон о стечају утврђује следеће исплатне редове, након
подмиривања „обавеза стечајне масе“ и трошкова стечајног
поступка:
Исплатни редови поверилаца јесу:
1) први исплатни ред: неисплаћене нето зараде запосле -
них и бивших запослених код стечајног дужника у износу
минималних зарада у последњих годину дана пре отварања
стечајног поступка са каматом од дана доспећа до дана
отварања овог поступка и неисплаћени доприноси за пен
зијско и инвалидско осигурање запослених у последње две
године пре отварања стечајног поступка;
2) други исплатни ред: потраживања по основу свих јавних
прихода доспелих у последња три месеца пре отварања сте -
чајног поступка, осим доприноса за пензијско и инвалидско
осигурање запослених;
3) трећи исплатни ред: потраживања осталих стечајних
поверилаца (укључујући и повериоце оспорених потраживања
за које се издваја износ који би ти повериоци добили да њихово
потраживање није оспорено, а у сразмери одређеној решењем
о главној деоби до правноснажног окончања парнице);
4) четврти исплатни ред: потраживања повезаних лица
настала две године пре дана отварања стечајног поступка по
основу зајмова, као и других правних радњи, које у економском
погледу одговарају одобравању зајмова, у делу у коме ти зај
мови нису обезбеђени, а који су стечајном дужнику одобрени
од стране тих лица, осим лица која се у оквиру своје редовне
делатности баве давањем кредита и зајмова.
413. Деоба по закључењу стечајног поступка. – Одлуку

о евентуалној деоби након закључења стечајног поступка
доноси стечајни судија, ако се: пронађе нова имовина која
улази у стечајну масу или наступе услови или се сазна за насту -
пање услова за исплату условљених потраживања (накнадно
наступање одложног услова). Против овог решења жалбу
могу изјавити стечајни управник и било који поверилац.
О уновчењу ове имовине стара се стечајни управник, који о
том, као и о деоби (у складу с решењем о главној деоби) дос -
тавља допунски завршни рачун стечајном суду.
414. Начела стечајног поступка. – Закон о стечају, што
није уобичајено за законски текст (јер је реч о правно теоријској
ствари) утврђује следећа начела стечаја: начело заштите стечај -
них поверилаца; начело једнаког третмана и равноправности
поверилаца истог исплатног реда, односно исте класе; начело
економичности; начело судског спровођења поступка; начело
императивности и преклузивности; начело хитности; начело
двостепености и начело јавности и информисаности.
ТРГОВИНСКО ПРАВО
УГОВОРИ У ПРИВРЕДИ
(ТРГОВИНСКИ УГОВОРИ)
ИЗВОРИ ТРГОВИНСКОГ ПРАВА

1. Аутономни извори трговинског права
– lex mercatoria
415. Појам обичаја. – Национални прописи, по правилу,
не садрже дефиницију обичаја – тако поступа и Закон о об -
лигационим односима.
416. Основ примене. – По старијој доктрини – субјективна
теорија – за примену обичаја потребни су дуготрајно вршење
и изричита или прећутна воља странака. Данас је, чини се,
опште усвојена објективна теорија примене обичаја, према
којој су трговачки обичаји објективно право, те се примењују
увек кад нису супротни императивним прописима или ако
њихова примена није, изричито или прећутно, искључена
вољом самих странака. У следству оваквог развоја, према
томе, обичаји (иако и сами диспозитивни) имају предност
пред диспозитивним прописима. Ово је једнодушан став
међународних конвенција и националних прописа. Изне -
нађује отуда став Закона о облигационим односима, који даје
предност диспозитивним законским нормама у односу на
трговачке обичаје, осим ако су странке изричито уговориле
примену трговачких обичаја или из околности произлази да
су њихову примену хтеле.
417. Врсте обичаја. – У правној теорији постоји више
критеријума поделе обичаја. Прво, полазећи од критеријума
области примене, разликују се вертикални обичаји (обичаји
256 • Трговинско право
једне струке) и хоризонтални обичаји (обичаји заједнички свим

трговачким струкама). Евентуално неслагање обичаја струке
и обичаја свих струка даје предност обичају струке, будући
да се претпоставља да је више познат трговцима дате гране.
Друго, полазећи од територијалног критеријума, разликују
се међународни и национални обичаји. Унутар националних
обичаја могу се разликовати општи, регионални и месни
(локални). Најјачу правну снагу имају месни обичаји, будући
да се претпоставља да субјекти трговачког уговора имају у
виду управо те обичаје у тренутку заснивања правних односа.
418. Појам и врсте узанси. – Узансе (од латинског: usus –
обичај; usage – француски, usage – енглески) су кодификовани
пословни (трговачки) обичаји, и то од стране овлашћеног тела.
Будући да узансе нису ништа друго него трговачки обичаји,
Закон о облигационим односима исправно изједначава узансе,
у погледу примене, са обичајима. Ипак, будући да садржајно
свака кодификација доноси нешто ново у постојећој пословној
пракси, чини се да узансама треба дати хијерархијску предност
међу формалним изворима права у односу на некодификоване
трговачке обичаје.
Зависно од области примене и субјекта доношења, раз -
ликују се опште узансе и посебне узансе. Код нас постоје
само Опште узансе за промет робом, које је 1954. године
донела Главна државна арбитража (доцније трансформисана
у Врховни привредни суд), као орган примене права (у овом
случају и кодификације права). Одлика ових узанси је општост
(обухватају обичаје који су заједнички свим гранама проме -
та робом), јединственост (важе на подручју целе земље) и
потпуност (садрже и правила облигационог права, те се могу
примењивати као целовита регулатива). С друге стране, код
нас постоји више посебних узанси (Посебне узансе о угости -
тељству, Посебне узансе за трговину житарицама, Посебне
узансе о грађењу, Посебне узансе о промету робе на мало,
Лучке узансе и др.), које доносе привредне коморе, берзе и
друге асоцијације трговаца.
Уговори у привреди (трговински уговори) • 257
419. Општи услови пословања. – Општи услови посло -

вања у ширем смислу (општи услови продаје, општи услови
вршења услуга, општи услови набавке, типски и адхезиони
уговори) представљају услове под којима неки привредни
субјект (трговац) послује. Доносе их по правилу групације
привредних друштава или појединачне транснационалне
корпорације. Иако не представљају, сами по себи, трговачке
обичаје, ипак, чинећи посебно тзв. формуларно право, могу
имати велики значај у трговинском праву. Ово, с друге стра -
не, не значи да општи услови пословања не могу да имају за
свој садржај неки трговачки обичај, као што са своје стране и
сами општи услови пословања могу постати трговачки обичај
(нпр. случај са Једнообразним правилима за документарне
акредитиве).
Основ примене општих услова пословања може бити:
1) изричито преузимање у уговор или позивање на њих у
уговору, 2) устаљена пословна пракса закључивања уговора
међу уговарачима на основу општих услова, 3) конклудент -
ност, и 4) обичај.
420. Појам трговачких клаузула и термина. – Слично
општим условима пословања и типским уговорима, привредни
субјекти се често служе и тзв. трговачким клаузулама или тер -
минима. Ове клаузуле и термине донеле су овлашћене трговачке
асоцијације, на пример, „Incoterms“, „Варшавско‑Оксфордска
правила о продаји CIF“, „Једнообразна правила и обичаји за
документарне акредитиве“ и слично. Ове клаузуле и терми -
ни, попут општих услова пословања, постају саставни део
уговора на тај начин што се уговорне стране позивају на њих,
односно што их уврсте у своје уговоре. Како ове клаузуле и
термини имају диспозитивну природу, могуће је да уговор -
не стране од њих и одступе, што се, имајући на уму њихову
практичност, ретко дешава. Као и општи услови пословања,
тако и неки трговачки термини и клаузуле, због рашире -
ности примене у пословној пракси, постепено прерастају у
трговачке обичаје.
ОПШТА ПРАВИЛА УГОВОРА

У ПРИВРЕДИ
1. Концепција јединства облигационих односа
и појам трговца и трговинског посла
421. Концепција јединства облигационих односа. – Закон
о облигационим односима прихвата концепцију јединства
облигационих односа и на јединствен начин регулише об -
лигационе односе без обзира на њихове учеснике. Ипак,
концепција јединственог уређења облигационих односа не
прејудицира питања постојања трговинског права као посебне
научнонаставне дисциплине.
422. Одређење појма „трговачког (трговинског) посла“ и
појма „трговац“ у упоредном праву. – Објективни систем
одређивања појма трговинског посла прихваћен је у францу -
ском праву. Према овом систему одређени послови сматрају
се трговачким без обзира на то ко их обавља и на њих се при -
мењују правила трговачког, а не грађанског права. Две битне
одлике трговачког посла су: прво, реч је о акту циркулације
(између произвођача и потрошача) и, друго, реч је о акту
шпекулације (циљ је стицање профита из размене производа
и вршења услуга).
За разлику од Француског трговачког законика који
набраја послове које сматра трговачким по својој природи,
Немачки трговачки законик појам трговачког посла одређује
кроз одређивање појма „трговца“ (субјективна концепција).
Према Немачком трговачком законику „сматрају се трговачким
пословима сви послови које закључи трговац за потребе своје
трговине“. С друге стране, према овом законику трговцем се
сматра свако оно лице које обавља неки од изричито одређених
основних трговачких послова, и то у виду занимања.
Објективни и субјективни систем одређења појма тр -
говачког посла, и поред дијаметралне разлике у полазишту,
ипак у својим практичним консеквенцама воде у основи ис
том резултату. Јер, прво, објективна концепција применом
теорије акцесорних послова умногоме се приближава субјек -

тивној концепцији. И друго, послови које обавља лице коме
је признато својство трговца најчешће спадају у основне тр -
говачке послове, и обрнуто, основне трговачке послове, по
правилу, обављају трговци.
423. Одређење „уговора у привреди“ у Закону о облигаци
оним односима. – За разлику од Општих узанси за промет
робом, које привредноправне послове одређују њиховим
набрајањем (кад су у питању послови везани за промет робе),
чиме у основи дају примат објективној концепцији, Закон
о облигационим односима изричито не набраја „уговоре у
привреди“, али се из њихове описне дефиниције уочава опре -
дељеност за тзв. субјективно‑објективну концепцију. Према
овом закону „уговори у привреди су уговори које предузећа
и друга правна лица која обављају привредну делатност, као
и имаоци радњи и други појединци који у виду регистрова -
ног занимања обављају неку привредну делатност, закључују
међу собом, у обављању делатности које сачињавају предмете
њиховог пословања или су у вези са тим делатностима“.
Оваква законска дефиниција „уговора у привреди“ укљу -
чује и субјективне критеријуме (сви уговори које међусобно
закључују привредни субјекти, без обзира на то да ли су то
правна или физичка лица) и објективне критеријуме (потребно
је да је у питању уговор који су привредни субјекти закључи -
ли у оквиру делатности које сачињавају предмете њиховог
пословања или су у вези с тим делатностима).
2. Важније специфичности уговора

у привреди
424. Примена начела савесности и поштења. – Према
Закону о облигационим односима „у заснивању облигационих
односа и остваривању права и обавеза из тих односа учесници
су дужни да се придржавају начела поштења и савесности“.
Императивност овог начела о чијој примени суд мора водити
рачуна по службеној дужности, јасно су изразиле и Опште
узансе за промет робом.
425. Појачани степен пажње. – Од сваког учесника у

облигационом односу из уговора у привреди захтева се да
приликом извршења уговорних обавеза показује пажњу
доброг привредника, као што се од сваког учесника у облига -
ционом односу грађанског права захтева да покаже пажњу
доброг домаћина приликом извршења уговорних обавеза.
Али, кад је у питању извршавање обавеза из професионалне
делатности, сваки учесник у облигационом односу дужан је
да поступа са појачаном пажњом, према правилима струке
и обичајима – пажња доброг стручњака. Реч је о својеврсној
професионалној одговорности формулисаној и у Општим
узансама за промет робом.
426. Правило теретности посла. – Будући да је шпеку -
лативност (али не у пежоративном смислу) основна одлика
трговачких послова, то је намера да се оствари одређена
корист – профит, без обзира на то да ли ће то ефективно
и бити реализовано, незаобилазно обележје ових послова.
Доброчини послови остају изван уговора у привреди.
427. Утицај државе на закључење уговора. – Аутономија
воље уговорних страна код трговачких послова није апсолутна.
Напротив, са циљем заштите одређених друштвених инте -
реса често се прибегава законским ограничењима слободе
воље. Модалитети ограничења могу бити разноврсни. Прво,
прописивање сагласности надлежног органа као услова за
пуноважност уговора. Ова сагласност може се тражити као
претходна (дозвола) или, пак, накнадна (одобрење). Друго,
прописивање обавезног начина закључивања уговора (јавно
надметање, прикупљање понуда и др.).
428. Неформалност уговора. – Масовност и брзина закљу -
чивања трговачких послова условљава афирмацију значајног
правила о неформалности (аформалности). Ипак, изузетно,
код сложених и дуготрајних правних односа, кад је посебно
наглашен и друштвени интерес, самим законом прописује се
обавезна писмена форма (законска писмена форма).
429. Општа понуда. – Предлог за закључење уговора
учињен неодређеном броју лица, који садржи битне састојке
уговора чијем је закључењу намењен, важи као понуда, уколи -

ко друкчије не произлази из околности случаја или обичаја.
Оваква општа (генерална) понуда, као специфичност трго -
винског права, може се јавити у више различитих облика. За
све ове облике је карактеристично да представљају изузетак
од правила да понуда треба бити упућена одређеном лицу.
Отуда и овај изузетак, као и сви други, према општим прави -
лима о тумачењу права, треба тумачити рестриктивно. Прво,
општа понуда се може јавити у форми тзв. општих услова
пословања. Затим, као тзв. типски уговори Најзад, уговори
који се закључују позивом на тзв. опште услове пословања у
ужем смислу речи.
430. Неки специјални случајеви позива на понуду. – У одре-
ђеним случајевима који су веома блиски општој понуди,
неће се сматрати да је реч о понуди већ о позиву заинтере -
сованим лицима да учине понуду. Прво, излагање робе без
означавања цене, као и други случајеви излагања робе који
се не сматрају понудом. Друго, објављивање општих услова
пословања који се такође не сматрају понудом. Треће, слање
каталога, ценовника, тарифа и других обавештења, као и
огласи учињени путем штампе, лецима, радиом, телевизијом
или на који други начин. Иако својеврсно рекламирање робе
не представља понуду, ипак лице које на овај начин нуди робу
и очекује понуде за закључење уговора одговара за штету коју
би претрпео понудилац, ако без основаног разлога није хтело
да прихвати његову понуду. Рекламирање робе, наиме, не
обавезује на закључивање уговора, али лице које рекламира
своју робу дужно је понашати се у складу са начелом поштења
и савесности. Практично, једини основани разлог за продавца
да не закључи уговор постојао би ако је исцрпео залихе робе
која је у питању.
431. Прихват понуде ћутањем. – Изузетно од општег пра -
вила грађанског права да ћутање понуђеног не значи прихват
понуде, у трговинском праву постоје одређени случајеви кад
се и поред неизјашњавања понуђеног на дату понуду уговор
сматра закљученим.
Прво, кад понуђени стоји у сталној пословној вези са по -

нудиоцем у погледу одређене робе, сматра се да је прихватио
понуду која се односи на такву робу, ако је није одмах или у
остављеном року одбио. При том, шта се сматра сталном
пословном везом представља фактичко питање које се цени
зависно од свих околности датог случаја.
Друго, лице које се понудило другом да извршава његове
налоге за обављање одређених послова, или извршење таквих
налога спада у његову пословну делатност, дужно је да изврши
добијени налог ако га није одмах одбило (делатности јавних
служби, али не и послови чија је грађанскоправна основа
уговор о налогу).
Ван ових случајева, одредба у понуди да ће се ћутање
понуђеног или неко друго његово пропуштање сматрати као
прихватање (на пример, ако не одбије понуду у одређеном
року, или ако послату ствар о којој му се нуди уговор не врати
у одређеном року) не производи правно дејство.
Кад се уговор закључује ћутањем, као време закључења
уговора сматра се тренутак кад је понуда или налог стигао
понуђеном.
432. Закључење уговора на пословном папиру (меморан
думу). – Опште је правило да се уговори у привреди (као и
други правни послови) могу закључивати само од овлашћених
лица. Изузетно, уговори у привреди могу се закључивати
писменим понудама и писменим прихватима неовлашћених
лица, ако су кумулативно испуњена четири услова. Прво,
ако је таква изјава сачињена на хартији са одштампаним или
утиснутим ознакама понудиоца или понуђеног, којом се они
у свом пословању служе (тзв. меморандум). Друго, да је таква
изјава снабдевена печатом или штамбиљем понудиоца или
понуђеног (у међународној пословној пракси овај услов у
овом делу све више изостаје) и да је потписана на уобичаје -
ни начин. Треће, да се таква изјава односи на посао којим
се понудилац или понуђени редовно баве и да не прелази
обим њиховог нормалног пословања. Четврто, да понуди -
лац односно понуђени нису знали да је понуду или прихват
потписало неовлашћено лице. Ово правило диктирано је

потребом сигурности правног саобраћаја.
433. Закључивање уговора преко телефона, телепринтера,
телефакса, путем телеграма, електронске поште и других
система веза. – Кад се уговор закључује преко телефона, те -
лепринтера, телефакса, непосредном радио‑везом и другим
савременим средствима везе (електронска пошта), а уговарачи
или од њих овлашћена лица су била лично у вези, сматра се
да су понуда или изјава о прихвату, у погледу времена, дати
између присутних лица. Ово, између осталог, значи да је
понуђени, по правилу (изузев ако није остављен неки рок за
размишљање) дужан да се одмах изјасни о понуди ако жели
да уговор буде закључен. Али у погледу места закључења
уговора, примењује се правило да је уговор закључен између
одсутних лица – место закључења уговора је место у коме
понудилац има своје седиште. Код закључења уговора преко
телепринтера (исто би требало да важи и за факс и електронску
пошту) важи још једно значајно правило: пошиљалац не може
оспоравати пуноважност понуде или изјаве о прихвату понуде
отпремљене у његово име преко његовог телепринтера, факса
или компјутера (сигурност правног саобраћаја).
Најзад, уговори се могу закључивати и путем телеграма,
у ком случају, будући да је реч о преписци, а не о непосредном
разговору, и у погледу места и у погледу времена закључења
уговора, сматра се да су понуда или изјава о прихвату понуде
учињене између одсутних лица (примена теорије пријема
прихвата у погледу времена закључења уговора). Ризик из -
опачавања телеграма у преносу сноси пошиљалац телеграма
(понудилац код понуде или понуђено лице код прихвата), те
се он мора послужити мерама опреза (уобичајеним): сравњење
текста, понављање важних речи, исписивање бројева слови -
ма и сл. Евентуална одговорност поште одвојено је правно
питање.
434. Специфичности обезбеђења испуњења обавеза из
уговора у привреди. – И у уговорима у привреди користе
се сва средства обезбеђења која се изучавају у стварном и
облигационом праву, као што су: уговорна казна, кауција,

одустаница, гаранција, менични авал, аванс, капара, пенали,
јемство, залога, право придржаја. Будући да код уговора у при -
вреди постоје одређене специфичности посебно код јемства
и залоге, то ћемо се задржати само на тим специфичностима.
Јемство уопште, па и јемство у привредним односима може
бити уговорно и законско. Основна карактеристика јемства
у привредним односима, како уговорног тако и законског,
је солидарност. Основна карактеристика јемства је његова
акцесорност (зависност) у односу на обавезу главног дуж -
ника. Ипак, у привредним односима од овог правила постоје
значајни изузеци. Прво, у поступку принудног поравнања
(као мере реорганизације) иако долази до смањења обавезе
главног дужника не долази до смањења обавезе јемца. Друго,
исти је случај и са стечајним поступком.
Као и јемство, и залога може бити уговорна и законска.
У привредним односима до сада је скоро искључиво коришћена
тзв. ручна залога, док је сада све више у развоју и хипотека,
са развојем хипотекарних функција банака (кредитора). Код
ручне залоге (залога на покретним стварима), поред физичке
предаје ствари у државину повериоца често се у привредним
односима користи и тзв. симболична предаја (нпр. предаја
заложнице – варанта). Систем државинске залоге, тј. предаје
заложене ствари у државину повериоца, има значајне негативне
последице, јер лишава залогодавца могућности коришћења
заложене ствари. Отуда се у савременим правима развија све
више систем бездржавинске ручне залоге на основу судског
пописа и процене покретних ствари, односно уписа у регис -
тар залога на покретним стварима (исто важи и за уделе код
привредних друштава).
Осим на уговорној основи, у привредним односима залога
може настати, што је посебна особеност, и на основу самог
закона. У нашем праву законско заложно право имају пове -
риоци из више уговора у привреди: превозиоци свих грана
превоза робе, шпедитер, комисионар, трговински заступник,
складиштар, вршилац контроле, банка као држалац сефа.
435. Одговорност из уговора у привреди. – Према Закону

о облигационим односима „дужник се ослобађа одговорности
за штету (а што не утиче на остала права повериоца – примед -
ба аутора) ако докаже да није могао да испуни своју обавезу,
односно да је закаснио са испуњењем обавезе због околности
насталих после закључења уговора које није могао спречити,
отклонити или избећи“. Из оваквог законског одређења про -
излази да постоји претпоставка одговорности дужника, чим
уговорна обавеза није испуњена или није уредно испуњена.
Дужник се, дакле, не може ослободити своје одговорности,
у случају штете настале неизвршењем или неуредним извр -
шењем уговора, доказом да није крив, као што је то могуће у
неким правима (швајцарско, немачко) и као што је то могао
према Општим узансама за промет робом („изузев ако је до
неиспуњења или неуредног испуњења дошло из узрока за
који није одговоран“).
За законско ослобођење од одговорности дужника за
штету из неизвршења или неуредног извршења уговора по -
требно је да се испуне кумулативно следећи услови: постојање
штете; немогућност испуњења обавезе од стране дужника, или
закашњење у њеном испуњењу; да су немогућност испуњења
или закашњење проузроковани околностима које су настале
после закључења уговора; да дужник није могао да спречи,
отклони или избегне настанак ових околности и да дужник
обавезно докаже настанак ових околности и узрочну везу
са немогућношћу испуњења обавезе, односно закашњењем
у испуњењу. Отуда у нашем праву, према општем правилу,
дужник се ослобађа одговорности за штету насталу неизвр -
шењем уговора или неуредним извршењем, не само доказом
да је до тога дошло услед више силе, већ и због тзв. случаја. При
том, понашање дужника према „околностима које није могао
спречити, отклонити или избећи“, треба проценити према
правилима струке, дакле према објективном критеријуму, а
не према субјективном критеријуму (водећи рачуна о конкрет -
ном дужнику). У појединим посебним случајевима, међутим,
одговорност дужника може бити и пооштрена самим законом.
Законски режим одговорности дужника за штету насталу

неиспуњењем уговора или неуредним испуњењем уговора
није императиван. Отуда, уговорне стране могу овај режим
одговорности својим уговорним клаузулама мењати – тзв.
клаузуле егзонерације. Измена режима утврђене одговорности
може бити разноврсна. Прво, уговорне стране могу уговором
ублажити појам више силе (блажим описним означавањем
њених битних карактеристика, набрајањем случајева више
силе који немају све карактеристике више силе или случаја и
слично). Друго, уговором се може проширити одговорност
дужника и на случај за који он иначе не одговара, осим ако је
то супротно начелу поштења и савесности. Треће, уговором се
може искључити одговорност дужника за обичну непажњу.
Четврто, уговором се може уговорити највиши износ нак -
наде, ако тако одређени износ није у очигледној несразмери
са штетом и ако за одређени случај није што друго законом
одређено.
Ипак, постоје и одређена ограничења за клаузуле егзо
нерације. Прво, одговорност дужника не може се искључити
за намеру и грубу (крајњу) непажњу. Друго, непуноважно је
и искључење одговорности дужника за обичну непажњу, ако
је таква клаузула последица монополског положаја дужни -
ка или је уопште израз неравноправног односа уговорних
страна. Треће, непуноважно је ограничавање висине нак -
наде, ако је неиспуњење или неуредно испуњење уговорне
обавезе проузроковано намерно или крајњом непажњом
дужника.
436. Камата. – Доцња у испуњењу новчаних обавеза
има за последицу плаћање и затезне камате, поред главнице.
Према нашој судској пракси прописана стопа затезне камате
императивног је карактера и не може се уговором мењати.
Странке се не могу пуноважно унапред одрећи права да захте -
вају плаћање затезне камате. Али, поверилац не мора истаћи
захтев да дужник који је у доцњи са плаћањем дуга плати уз
главницу и затезну камату. Према томе, кад је дуг већ настао
његово опраштање је дозвољено.
Дужник је у обавези да повериоцу плати затезну камату

и у случају кад не постоји његова одговорност за закашњење,
као и без обзира на то да ли је поверилац претрпео неку штету
због закашњења. Ratio овог правила налази се у чињеници да
је новац таква ствар која се у свако доба може дати „под ин -
терес“. Изузетно, ако би после закључења уговора наступила
правна немогућност извршења новчане обавезе (нпр. морато -
ријум плаћања који уведе држава у међународним плаћањи -
ма), онда треба узети да је искључена одговорност дужника
за штету.
Будући да је претпоставка да су уговори у привреди
теретни, то зајмопримац дугује камату иако она није уго -
ворена. С друге стране, суд има овлашћење да умери стопу
уговорене камате. Као мерило за умеравање уговорене камате
може послужити кодекс банака, просечна камата на тржишту
новца итд.
437. Прекомерно оштећење. – Иако Закон о облигационим
односима полази од начелног правила да се и за уговоре у
привреди може применити правило поништења уговора због
прекомерног оштећења, чини се да ће примена овог правила
на привредне субјекте (трговце) бити тешко остварљива, јер
се они као својом редовном делатношћу баве трговином и
пружањем услуга, те се не може узети да не знају или да нису
морали знати за праву вредност обавеза уговорних страна у
тренутку закључења уговора. Отуда, поништење уговора у
привреди због прекомерног оштећења треба да представља
више теоријску него практичну могућност.
438. Доказна средства. – Једна од специфичности уговора
у привреди је и широка могућност коришћења различитих
доказних средстава у случају спора: пословна кореспонден -
ција, јавне и приватне исправе, искази сведока и слично.
Посебна специфичност је и могућност коришћења пословних
књига, и то како самих уговорних страна тако и трећих лица
(посредника, заступника, превозиоца, шпедитера и слично).
439. Рокови приговора и застарелости. – Брзина при -
вредноправног промета диктира и посебне особености
рокова приговора за мане испоручене ствари или извршених

услуга, као и за застарелост потраживања. Заједничка од -
лика ових рокова је њихова краткоћа. Правило је, наиме, да
се приговори на видљиве и скривене мане испоручене робе
(извршених услуга), под претњом губитка права (преклузија)
морају дати одмах по откривању, док је код грађанскоправ -
них послова тај рок по правилу осам дана по откривању.
Такође, док је општи рок застарелости потраживања
десет година, „међусобна потраживања правних лица из
уговора о промету робе и услуга, као и потраживање накна -
де за издатке учињене у вези с тим уговорима, застаревају
за три године“. Најзад, привредни судови су заузели став
да потраживања из (банкарске) гаранције и документар -
ног акредитива, као „послова који не спадају у уговоре о
промету робе и услуга“, застаревају такође у општем року
застарелости, а не у посебном року. Поред овог општег рока
застарелости, код појединих уговора у привреди постоје и
посебни рокови застарелости, краћи и од овог општег рока
(на пример, у транспортном праву рок застарелости је по пра -
вилу једну годину, а код појединих конкретних потраживања
и краћи).
440. Привредни судови и арбитраже. – Многобројне
особености уговора у привреди условиле су и постојање спе -
цијализованих привредних (трговачких) судова. Поред тога,
кад је реч о привредним споровима са елементом иностра -
ности, специјалном уговорном клаузулом (компромисорна
клаузула) или, пак, по настанку спора (компромис) уговорне
стране могу уговорити надлежност институционалних (код
нас Спољнотрговинска арбитража при Привредној комори
Србије) или ad hoc арбитража. Кад су у питању спорови
између домаћих привредних субјеката (трговаца) може се
уговорити решавање међусобних спорова из пословних
односа и путем избраних судова при привредним коморама.
Како пред привредним судовима, тако и пред арбитражама
и пред избраним судовима, примењује се посебан поступак,
који уважава специфичности трговачких послова.
I. УГОВОР О ПРОДАЈИ
1. Опште карактеристике
441. Појам. – Уговор о продаји у привреди је такав уговор
којим се једна страна – продавац, као субјект уговора у при -
вреди, обавезује да ствар (робу) коју продаје испоручи (преда)
другој уговорној страни – купцу, са истим својством и да му
пренесе право својине, а купац се обавезује да продавцу плати
цену у новцу и преузме ствар. Осим права својине, предмет
продаје могу бити и друга права.
442. Битни елементи. – И уговор о грађанској продаји,
па самим тим и уговор о продаји у привреди, мора да садржи
одређење ствари коју продавац продаје купцу. То је битни
елемент уговора о продаји по природи посла. Уговор о продаји
у привреди најчешће садржи и одређење цене коју је купац
дужан да плати продавцу. Ипак, чест је случај због брзине
закључивања уговора (телефон, телекс, телефакс, електронски)
да одређење цене у уговору изостане. У овом случају, кад цена
није одређена или се на основу елемената уговора не може
одредити (одређена и одредива цена) уговор о продаји у при -
вреди, за разлику од грађанске продаје, је ипак пуноважан.
Поред битних елемената по природи посла, уговор о
продаји у привреди редовно садржи и означење неких других
елемената, који могу да буду битни елементи на основу воље
странака. Ипак, изостајање ових елемената у уговору може
бити надомештено диспозитивним законским нормама, уза -
нсама или обичајима.
2. Предмет продавчеве обавезе

443. Ствари као предмет продаје. – Предмет продавчеве
обавезе су редовно ствари (роба), као производи људског рада
који задовољавају неке људске потребе и намењене су размени
на тржишту, а не непосредној потрошњи. Предмет продаје су
покретне ствари које су у слободном промету (а изузетно и у
ограниченом промету). Изузетно, предмет продаје у привреди
могу бити и непокретности, које су предмет пословања или

у вези са предметом пословања привредноправних субјеката
(трговаца). Спорно је да ли разне врсте енергије (електрична,
гас, плин, нафта) представљају робу. У појам робе не улазе ни
хартије од вредности, ни монета, мада су телесне покретне
ствари.
Продавац треба да је власник ствари коју продаје. Ипак,
наше право, за разлику од неких других, спада у права која
дозвољавају и продају туђе ствари, с тим што, ако прода -
вац изврши уговор са правним сметњама (евикција), купац
има право на накнаду штете и раскид уговора. Продаја се по
правилу односи на ствар која постоји у тренутку закључења
уговора, али је пуноважна и продаја будуће ствари (нпр. уго -
вор о испоруци опреме која тек треба да се произведе). Кад је
предмет уговора будућа ствар треба посебно водити рачуна о
разграничењу овог уговора и уговора о делу (о чему се говори
код уговора о грађењу), будући да за ова два уговора постоје
посебни извори и посебна правила.
444. Генеричне ствари као предмет продаје. – Генеричне
ствари као предмет уговора о продаји могу се одређивати по
врсти, количини и квалитету.
445. Индивидуалне ствари као предмет продаје.– Одређи -
вање индивидуално одређене ствари у уговору о продаји
врши се њеним прецизним означењем, тј. означењем на на -
чин да може јасно да се разликује од других сличних ствари.
Индивидуално одређена ствар може да буде и уникат, али и
индивидуализирана генерична ствар. Непрецизирање инди -
видуалних ствари као предмета уговора о продаји чини овај
уговор неважећим, будући да недостаје битни елемент.
446. Права као предмет продаје. – Поред ствари, предмет
уговора о продаји могу да буду и преносива имовинска права.
Од стварних права поред својине предмет продаје могу да
буду и стварне службености (заједно са повласним добром),
а од личних службености право плодоуживања (за живота
плодоуживаоца). Може се продати такође и залога, али по
правилу не одвојено од дуга. Могу се преносити и ауторска
и проналазачка права, као и тражбена права – потраживања

(изузев оних која су везана за личност). Начин продаје потра -
живања зависан је од тога да ли су изражена у хартијама од
вредности или не, као и у којим хартијама од вредности су
изражена (цесија, индосирање, традиција).
3. Предмет купчеве обавезе

447. Куповна цена и уговор о продаји у привреди. – Куповна
цена из уговора о продаји у привреди, као предмет купчеве
обавезе, стоји као пандан основној обавези продавца да ис -
поручи одређену робу. Одређење појма цене независно је од
начина њеног плаћања: у готовини, хартијама од вредности,
путем документарног акредитива, пребацивањем са рачуна
купца на рачун продавца (вирманисање) итд. Свака куповна
цена из уговора у привреди мора да испуњава одређене особине.
Прво, куповна цена мора да буде изражена у новцу, што
је тачка разграничења са уговором о размени (трампи). Ипак,
спорови могу настати кад се део купчеве обавезе састоји у новцу
(уговор о продаји), а део је неновчаног карактера (уговор о
размени). Такви су случајеви тзв. делимичних компензационих
послова у савременим пословима везане трговине (размена
робе за робу неједнаке вредности, где се разлика плаћа у нов -
цу), што није присутно код тзв. потпуних компензационих
послова (или тзв. бартер), где две стране размењују робу за
робу једнаке вредности. Практични значај овог разграничења,
међутим, није велики, будући да и у уговору о размени за сва -
ког уговарача настају, у складу са природом уговора, обавезе
и права која из уговора о продаји настају за продавца.
Друго, дуго је и за уговор о продаји у привреди важило
правило да куповна цена мора да буде одређена у уговору или
да се бар на основу елемената из уговора може да одреди. По -
степено, међутим, ово правило је ублажавано, под притиском
потребе излажења у сусрет савременим потребама трговине,
а с друге стране деловање тржишних закона умногоме објек -
тивизира саму куповну цену. Ако цена у уговору није одређена
или на основу елемената из уговора није одредива, за разлику

од категорије „разумне цене“ англосаксонског права, односно
категорије цене „према околностима“ из Општих узанси, у
нашем праву важи категорија цене коју је продавац „редовно
наплаћивао“ у време закљученог уговора, а у њеном недостатку,
важи категорија разумне цене. Под разумном ценом подразу -
мева се текућа цена у време закључења уговора, а ако се она не
може да утврди, онда цену утврђује суд водећи рачуна о свим
околностима конкретног случаја. У међународној продаји,
међутим, остало се ипак код категорије одређене или одредиве
цене, као битног елемента овог уговора по природи посла.
Треће, куповна цена мора да буде озбиљна, јер се продајом
за багателну цену прикрива у ствари посао поклона (дара), те
у овом случају не би требало да се примењују правила уговора
о продаји.
Четврто, куповна цена мора да буде правична, јер се у
противном, под одређеним условима, може да отвори пи -
тање примене установе прекомерног оштећења или установе
зеленашког уговора.
448. Начини одређивања цене. – Куповна цена код уговора
о продаји у привреди може бити одређена или одредива на
основу елемената из уговора. Куповна цена може бити угово -
рена (одређена) као непроменљива (фиксна) и као променљива.
Разлика између ове две категорије цене врши се с обзиром
на то постоји ли могућност промене по основу промењених
околности. Промена уговорене куповне цене, која је угово -
рена као променљива, може се вршити применом правила
уговорне клизне скале (као и код уговора о грађењу) или,
пак, ако ништа није уговорено, применом општих правила о
измени куповне цене (изузетно и раскиду уговора) по основу
промењених околности.
Одредивост куповне цене може да буде постигнута на раз -
личите начине. Прво, куповна цена је одредива кад је прописана
од надлежног органа, будући да тада уговорне стране не могу
својим уговором мењати ту цену, већ морају да примене управо
такву цену. Друго, куповна цена је одредива кад је уговорено
да ће купац да плати текућу цену. Кад је уговорена текућа

цена, купац дугује цену утврђену званичном евиденцијом на
тржишту места продавца у време кад је требало да уследи
испуњење, а ако овакве цене нема, купац дугује цену која се
утврђује на основу елемената помоћу којих се према обичајима
тржишта утврђује цена. Треће, куповна цена је одредива кад
је њено одређивање поверено трећем лицу, а ако то лице из
било ког разлога не одреди цену, а уговарачи се накнадно не
споразумеју о цени или не раскину уговор, сматраће се да је
уговорена разумна цена. Четврто, куповна цена је одредива
и кад је уговорена као оријентациона, јер, према нашој суд -
ској пракси, у овом случају цена ће у коначном износу бити
утврђена у зависности од околности које су уговорне стране
имале у виду приликом закључења уговора.
4. Обавезе продавца
449. Обавеза предаје – испоруке. – Основна обавеза про -
давца, која произлази из самог појма продаје, је обавеза предаје
ствари купцу у својину. Акт предаје обухвата скуп радњи које је
продавац, према уговору или природи посла, дужан да изврши
како би се купцу омогућила државина ствари. У свим правним
системима где продаја има облигационоправно дејство, какав
је наш, основна обавеза продавца састоји се у предаји ствари
(или испоруци) а не у преносу својине, иако је истина да сама
предаја (или испорука) има најчешће стварноправно дејство.
Ипак, за пословни свет битан је пре свега моменат преласка
ризика са продавца на купца, а не стицање својине. Отуда,
у одређеним случајевима иако је предаја са стварноправним
дејством извршена, ризик ће ипак остати на продавцу
(и обрнуто). Оваква ситуација настаје у следећим случајевима:
прво, ризик остаје на продавцу и поред извршене предаје код
куповине на пробу; друго, и поред извршене предаје ризик
не прелази на купца ако је он због неког недостатка предате
ствари раскинуо уговор или тражио замену ствари; треће, код
продаје са задржавањем права својине од стране продавца
ризик ипак прелази на купца моментом предаје.
Закон о облигационим односима користи термин „пре -

даја“ у смислу уручења ствари купцу (физичка или фиктивна
предаја) или уручења исправа којима се ствар која је предмет
продаје може преузети (симболична предаја). За разлику од
овог закона, Опште узансе користе израз „испорука“.
450. Место испоруке. – Питање места предаје‑испоруке
регулише се у првом реду уговором. Уговорне стране то нај -
чешће чине позивањем на одређену транспортну клаузулу.
Ипак, будући да се није реч о битном елементу по природи
посла продаје, чест је случај да изостане одређење у самом
уговору. У овом случају примењују се диспозитивне законске
или узансне норме. Прво, будући да је реч о неновчаној обавези
опште је правило да се она извршава у седишту дужника,
дакле у овом случају у седишту продавца у време закључења
уговора. Друго, ако је предмет уговора индивидуално одређе -
на ствар, онда се испорука има извршити у месту где се она
налази у тренутку закључења уговора или у месту где треба
да буде произведена, ако су обе стране тада знале да се она
налази у том месту или да треба да буде произведена у том
месту. И треће, испорука генеричне ствари која се према уго -
вору има узети из одређеног стоваришта или масе, извршава
се у месту где се то стовариште или маса налази у моменту
закључења уговора. Према томе, у сваком случају, продавац
није обавезан, изузев кад је то изричито уговорено, да испо -
ручи робу у тзв. место опредељења, тј. место у које роба по
уговору треба да буде испоручена (седиште купца или неко
друго место по диспозицији купца).
451. Време испоруке. – Као и место предаје, и време пре -
даје‑испоруке регулише се самим уговором. Уговорне стране
могу на различите начине одредити време испоруке. Прво,
уговором је могуће прецизно одредити дан испоруке, када је
продавац дужан да изврши испоруку баш уговореног дана.
Друго, уговором се може одредити испорука унутар одређеног
периода времена. Треће, уговором се може одредити и тзв.
оквирни рок испоруке употребом, на пример, израза „поче -
тком месеца“, „у првој половини месеца“, „средином месеца“,
„у другој половини месеца“, „крајем месеца“, означењем месеца

испоруке и слично. Четврто, рок испоруке може бити одређен
и употребом израза „промптно“, „брзо“, „хитно“ и сл. У овом
случају обавеза је продавца да робу испоручи без одлагања,
а најкасније у року од осам дана од дана закључења уговора.
452. Време испоруке кад рок није уговорен. – Ако рок ис -
поруке није уговорен прецизно или оквирно, као и употребом
трговачких термина са уобичајеним значењем, према Закону
о облигационим односима испорука се има извршити у „раз -
умном року“ после закључења уговора, зависно од природе
робе и осталих околности.
453. Начин испоруке. – Као и место и време, и начин испо -
руке врши се првенствено према уговорним одредбама. Начин
испоруке зависи, прво, од тога да ли је реч о индивидуалној
или генеричној роби, и друго, да ли је реч о покретним или
непокретним стварима. Испорука индивидуално одређених
ствари врши се на начин који одговара околностима сваког
конкретног случаја. Испорука ствари одређених по роду
врши се њиховим издвајањем на јасан начин, ради отпреме,
на складишту продавца (ако је то локацијско место испоруке)
или њиховом предајом превозиоцу или шпедитеру (код дис -
танционе продаје код које није одређено место испуњења),
односно предајом робе купцу у уговореном месту опредељења
(код тзв. дистанционе продаје). Ако ништа друго није угово -
рено, продавац је дужан да испоручи целу уговорену количину
робе одједанпут. Према томе, сукцесивна испорука (испорука
у више оброка) се не претпоставља, већ се мора посебно
уговорити.
Према начину извршења, предаја може бити физичка
(предаја „из руке у руку“), симболичка (предаја хартија од вред -
ности са традиционим својством, помоћу којих се омогућује
купцу да располаже са робом) и фиктивна (институти: traditio
brevi manu, constitutum possessorium и cessio vindicationis).
454. Обавезе гаранције за физичка својства робе. – Про -
давац је обавезан да испоручи купцу робу саобразну уговору,
дакле робу која у начелу нема материјалне недостатке. Одређење
појма материјалних недостатака у Закону о облигационим од -

носима везано је само за квалитативне недостатке. Према
Закону о облигационим односима сматра се да испоручена
ствар има материјалне недостатке: прво, ако нема својства
или одлике које су изричито или прећутно уговорене или
прописане; друго, ако нема потребна својства за нарочиту
употребу за коју је купац набавља, што је било познато про -
давцу или му је морало бити познато; треће, ако није саобразна
узорку или моделу, осим ако су узорак или модел показани
само ради обавештења и, четврто, што је претпоставка ако
не постоје претходна три случаја, ако нема потребна својства
за редовну употребу или за промет (препродају као правило
у трговини).
455. Остале обавезе продавца. – У остале обавезе про -
давца спадају: обавеза предаје робних докумената, обавеза
гаранције за правна својства робе (евикција), обавеза чувања
робе, обавеза обезбеђења амбалаже, обавеза обавештавања и
обавеза осигурања (код одређених транспортних клаузула).
5. Обавезе купца
456. Обавеза плаћања цене – место плаћања. – Купац
плаћа куповну цену у уговореном месту, а ако у уговору о томе
нема одредаба, а не постоји ни неки обичај у погледу места
плаћања цене, купац је дужан да плати цену у месту предаје
ствари, што је по правилу (ако није друго уговорено) седиште
продавца. На овај начин се и место предаје ствари и место
плаћања куповне цене подударају, што одговара општем пра -
вилу по коме се новчане обавезе, за разлику од неновчаних,
испуњавају у седишту повериоца.
457. Време плаћања. – Као и место плаћања тако и време
плаћања уговорне стране најчешће регулишу уговором. Уго -
ворени модалитет плаћања цене може бити тројак: плаћање
за готово, плаћање пре испоруке робе и плаћање после ис -
поруке робе. Уговорне стране могу уговорити и плаћање по
клаузули „одмах“, „промптно“, у ком случају је купац дужан
да плати цену првог радног дана по пријему фактуре, а ако
је робу примио после пријема фактуре, онда првог радног

дана по пријему робе. Уколико време исплате није одређено
уговором из принципа узајамности испуњења уговорних
обавеза код двостраних уговора произлазило би правило о
временској подударности исплате и испоруке робе. Ипак, у
већини националних законодавстава ова подударност се не
схвата најстроже. Правило је, наиме, због интереса купца да
прегледа робу након пријема, да му се остави одређени рок
за плаћање. Отуда и Закон о облигационим односима и Бечка
конвенција овлашћују купца да одложи плаћање робе за време
које је потребно за преглед робе, изузев ако начин испоруке
и плаћања са којима су се стране сагласиле искључују такву
могућност.
458. Начин плаћања. – За разлику од места и времена
плаћања цене, воља уговорних страна код начина плаћања
није сасвим суверена. Наиме, купац и продавац не могу због
постојања императивних прописа да одреде валуту плаћања у
земљи, будући да се плаћање у домаћој продаји врши у домаћој
валути. Ипак, уговорне стране су и овде слободне да одреде
да ли ће плаћање бити у готовом новцу (што је претпоставка
ако друго није уговорено, а што се реализује вирманским
налозима), хартијама од вредности или ће се радити о тзв.
плаћању уз документа (документарни акредитив и плаћање
уз откуп робних докумената).
459. Обавеза преузимања ствари. – Са обавезом продавца
да преда – испоручи ствар тесно је повезан пријем ствари од
стране купца. Реч је о узајамно условљеним обавезама. Отуда
већина националних законодавстава говоре о обавези купца
да преузме робу након испоруке, разлажући ову обавезу на
два дела: обавезу предузимања свих потребних радњи, пре -
ма уговору и природи посла, да би се продавцу омогућило
извршење испоруке и обавезу одношења ствари (нпр. сеча
и одвоз дрвета). Отуда и неизвршење ове обавезе рађа све
последице дужничке доцње. Овакав став прихвата и Закон
о облигационим односима и Бечка конвенција, док Опште
узансе, иако у начелу третирају ове радње као обавезу купца,
ипак пропуштање њиховог извршења не третирају дужничком

доцњом, већ поверилачком доцњом.
Правна природа преузимања ствари од стране купца
у свему је контроверзна. Ипак, и ако би се могло говорити
да је први део ове целовите обавезе, који се састоји у извр -
шењу одређених радњи од стране купца, како би се продавцу
омогућило извршење његове обавезе да преда ствар (предаја
уговорене амбалаже, предаја транспортног средства итд.),
обавеза купца, то ни у ком случају не би могло да важи и за
други део ове обавезе, који се састоји у преузимању ствари.
Логична консеквенца оваквог третмана, будући да је реч о
дужничкој обавези и тиме дужничкој доцњи, водила би не само
могућности раскида уговора, већ и могућности принудног
извршења уговора (тзв. извршење у натури), што национална
законодавства и судска пракса, сем крајње изузетних случаје -
ва (ако је, на пример, реч о ствари која се не може добити на
тржишту) не дозвољавају.
460. Остале обавезе купца. – Уговором о продаји, поред
основне обавезе плаћања цене, могу бити предвиђене и друге
обавезе купца. Прво, разне обавезе у вези са исплатом цене
(отварање акредитива, давање гаранције за плаћање цене
итд.). Друго, обавеза достављања спецификације. Треће, оба -
веза давања диспозиције продавцу код дистанционе продаје.
Четврто, обавеза прибављања транспортних средстава. Пето,
обавеза достављања амбалаже.
Извор осталих обавеза купца, поред уговора, може бити
и сам закон или обичај. Прво, купац је на основу самог зако -
на дужан да чува робу на трошак и ризик продавца у случају
дистанционе продаје и дужан је да преузме робу (ако му је
то могуће без исплате цене и без већих незгода и претера -
них трошкова), без обзира на то што је реч о несаобразној
испоруци. Друго, купац је, као и продавац, дужан на основу
закона и обичаја да шаље разна обавештења свом продавцу.
Треће, купац је на основу обичаја дужан да плаћа разне пре -
возне трошкове. И четврто, купац је дужан на основу закона
да прибавља увозне дозволе и слично.
6. Одговорност за неизвршење
уговорних обавеза
461. Претпоставке одговорности продавца за квалита
тивне и квантитативне недостатке. – Продавац одговара,
прво, за квалитет и квантитет испоручене робе (саобразност)
купцу, под условом да су такви недостаци благовремено и
прописно утврђени од стране купца. Друго, продавац одго -
вара за квалитативне и квантитативне недостатке ако му је
купац благовремено и уредно ставио приговоре. Треће, про -
давац одговара за материјалне недостатке ствари које је она
имала у часу преласка ризика на купца (изузетно одговара
и за оне недостатке који се појаве после преласка ризика на
купца али су последица узрока који је постојао пре тога, нпр.
продаја заражене стоке у периоду инкубације), без обзира на
то да ли му је то било познато. Четврто, продавац одговара за
недостатке ствари ако купац своја права врши у одређеном
законском преклузивном року.
462. Приговор купца. – Ако купац прегледом робе утвр -
ди квалитативне и квантитативне недостатке дужан је да
стави приговоре (рекламације), прво, благовремено (ако су
мане видљиве онда одмах, а ако су скривене онда одмах по
откривању, а најкасније у законском или уговореном року),
друго, конкретно (не уопштено), треће, на сигуран начин (да
се може доказати).
Рок за стављање приговора за материјалне недостатке по
својој правној природи је преклузиван, те купац губи права
која има према продавцу ако приговоре не стави благовреме -
но и уредно. У прилог оваквој правној природи ових рокова
заузет је и начелан став наших највиших судова. Ипак, мада
је у питању преклузивни рок, на неблаговременост купчевог
приговора суд не пази по службеној дужности, већ само на
захтев продавца.
Кад је, пак, реч о квантитативним недостацима (ис -
порука мање или веће количине од уговорене) онда рокови
стављања приговора имају друге последице. Прво, неистицање
приговора у разумном року код вишка испоручене количине

води претпоставци да је купац сагласан да прими целу уго -
ворену количину. Друго, код испоруке робе мање количине
од уговорене, купац и поред нестављања приговора има
иста права као и да је ставио приговор, с тим што може бити
евентуално одговоран за штету продавцу, а коју му причини
нестављањем или неуредним стављањем приговора.
463. Рок за остваривање права због недостатка. – Ако
су испуњене све друге претпоставке за одговорност продавца
за материјалне недостатке, купац мора своја права да оствари
у року од годину дана од дана слања рекламације продавцу.
У нашој правној теорији изражен је став да је и у овом случају
реч о преклузивном року, који није изложен застоју и прекиду
као рок застарелости. С друге стране, без обзира на то што је
реч о преклузивном року, сматра се да суд на њега не треба
да пази по службеној дужности.
464. Непостојање одговорности продавца. – Одговорност
продавца не постоји у следећим случајевима. Прво, ако нису
испуњене све претпоставке његове одговорности о којима
је било речи. Изузетно, што купац мора да докаже, продавац
одговара за недостатке ствари и ако нису испуњене претпо -
ставке његове одговорности у случају несавесности и преваре
купца. Друго, продавац не одговара за недостатке ствари у
случају несавесности купца – ако су му у тренутку закључења
уговора били познати недостаци или му нису могли остати
непознати.
Изузетно, продавац одговара и за недостатке које је ку -
пац могао лако опазити, ако је изјавио да ствар нема никакве
недостатке или да ствар има одређена својства или одлике
(реч је о тзв. изјави – тврдњи, а не изјави обећању). Треће, про -
давац не одговара за тзв. незнатне материјалне недостатке
(у границама толеранције), изузев ако је уговорена испорука
„без толеранције“. Четврто, ималац чија је ствар продата на
принудној јавној продаји не одговара за недостатке ствари.
Пето, продавац не одговара (или одговара ограничено) ако је
уговором о продаји његова одговорност искључена.
465. Права купца по основу испоруке робе лошијег ква

литета. – Према Закону о облигационим односима и Опш -
тим узансама, кад су испуњене претпоставке одговорности
продавца за несаобразну испоруку, купац има следећа права:
прво, право да захтева испуњење уговора (отклањање не -
достатака или предаје друге ствари без недостатака); друго,
право да захтева снижење цене и, треће, право раскида уго -
вора. Уз сва ова права купац има и секундарно право накнаде
штете.
Опредељење купца за раскид уговора или за снижење цене
је неопозив и дефинитиван избор. С друге стране, опредељење
купца за замену и оправку ствари не мора бити дефинитивно.
Наиме, ако купац не добије захтевано испуњење уговора (оп -
равка и замена) у разумном року, задржава право да захтева
раскид уговора или да захтева снижење цене.
Право на замену ствари трпи следећа ограничења: прво,
потребно је да се ради о роби која је одређена по роду, док се
индивидуално одређене ствари могу замењивати само изу -
зетно. Друго, право на замену може се реализовати само ако
је реч о неком крупнијем недостатку (битна повреда уговора
у англосаксонској верзији).
Право купца на раскид уговора има још већа ограничења
од права на замену ствари, будући да раскид има правни
третман крајњег средства које стоји купцу на располагању.
Прво, купац не може да раскине уговор ако је са испорученом
робом располагао, те му је немогуће да ствар врати или да је
врати у стању у коме ју је примио (изузев ако је ствар пропала
или је оштећена због неког догађаја за који не одговара купац
или ако је ствар пропала или је оштећена у извршењу обавезе
купца да прегледа ствар и слично). Друго, купац, по правилу,
не може да раскине уговор у целини (али може делимично)
ако само део робе има квалитативне недостатке. Треће, ку -
пац, без обзира на то да ли је испорука извршена или не, не
може да раскине уговор ако испоручена роба има материјалне
недостатке, без остављања накнадног – примереног рока за
уредно испуњење уговора (осим изузетно).
466. Права купца по основу неизвршења испоруке робе

(дужничка доцња). – Неблаговремено извршење испоруке
доводи продавца у дужничку доцњу. Благовременост испоруке
утврђује се по уговореном року испуњења, или у његовом
недостатку, по пријему повериочеве опомене за испуњење
обавезе. О евентуалној релевантности или ирелевантности
кривице дужника – продавца за долазак у доцњу постоје
подељена гледишта (субјективно – кривица је релевантна и
објективно – кривица је ирелевантна), али са снажном превагом
гледишта о ирелевантности кривице. Ипак, продавац и поред
неблаговремене испоруке не би долазио у доцњу у случају кад
би могао истаћи приговор неиспуњења обавеза купца (exceptio
non adimpleti contractus) или у случају кад је купац у доцњи са
пријемом испоруке (купчева доцња са пријемом и продавчева
дужничка доцња са испоруком узајамно се искључују).
У сваком случају, доцња продавца са испоруком робе (или
са неизвршењем неке друге своје обавезе) рађа два основна
права купца: право на захтевање испуњења уговора и право
на раскид уговора (без обзира на кривицу). Уз ова два основна
права купац има и секундарно право на накнаду штете (ако
постоји кривица за доцњу). Позитивни извори не одређују
никакав рок унутар ког купац мора да оптира између ова два
права. Ћутање купца даје могућност продавцу да, у оквиру
рока застарелости, изврши своју обавезу и да на тај начин
искључи право купца на раскид уговора (тзв. чишћење од
доцње – purgatio morae). С друге стране, купац има право да
учини изјаву о раскиду уговора све док му право из уговора
не застари. Чини се да је овако дуг рок везаности продавца
уговором, у случају ћутања купца, непрактичан са становишта
потреба трговине за брзином. Избор купца између испуњења
уговора или раскида уговора у начелу је неопозив. Ипак,
док опција раскида уговора остаје увек неопозива, опција
испуњења уговора остаје неопозива само онда ако продавац
по оваквом захтеву купца покаже спремност за извршење
уговора. Јер, ако по захтеву за испуњење уговора купац не
добије испуњење у разумном року, може да изјави да раскида
уговор (опозивост извршеног избора), а може и да остане при

захтеву за испуњење до истека застарног рока из уговора.
Опција купца за раскид уговора условљена је обавезношћу
остављања накнадног рока (примереног околностима конкрет -
ног случаја). Изузетно, купац није дужан да остави продавцу
накнадни рок у следећим случајевима: прво, ако је уговорена
фиксна продаја (уговорен фиксни рок испоруке или фиксни
рок произлази из околности посла). Ипак, купац и у овом
случају може да одржи уговор на снази, ако без одлагања, по
протеку уговореног рока испоруке изјави да одржава уговор
на снази. Друго, купац није дужан да остави накнадни рок кад
из продавчевог држања (или из изричите изјаве) произлази
да он неће извршити уговор. У случају кад се не оставља нак -
надни рок уговор се раскида по самом закону (ipso iure – без
изјаве купца) истеком уговореног рока испоруке. С друге
стране, и кад постоји обавеза купца да остави накнадни рок,
његовим безуспешним протеком настају исте последице као
и кад не постоји обавеза остављања накнадног рока – раскид
уговора по самом закону, уз истоветно овлашћење купца да
га одржи на снази.
467. Права купца код испоруке робе са „делимичним
недостацима“. – Када продавац испоручи само део робе
који нема недостатке, у погледу дела робе који није на време
испоручен примењују се правила о дужничкој доцњи. Према
томе, купац може да захтева испуњење уговора или може да
раскине (по правилима о раскиду уговора) уговор у погледу
дела неиспоручене робе. Из овог се може извући закључак
да је купац дужан да прими мање испоручену количину робе,
а изузетно купац није дужан да прими мање испоручену
количину, тј. може да раскине уговор у целини, само ако
уговорена количина или продата ствар чини целину и ако
купац има оправдани интерес да прими уговорену ствар или
количину у целини. Куповна цена се увек плаћа према стварно
испорученој количини робе.
Иста правила која важе у случају испоруке робе мање
количине од уговорене, примењују се и код испоруке робе
чији само један део има квалитативне недостатке (обавеза

пријема, раскид уговора само у погледу дела који има недос -
татке, изузетно раскид уговора у целости), с тим што у овом
случају купац има и право по основу несаобразне испоруке.
468. Права купца по основу испоруке веће количине од
уговорене. – За разлику од правила да је купац дужан да прими
мање испоручену количину од уговорене, купац није дужан
да прими испоруку робе веће количине од уговорене. Купац,
међутим, може да прими и већу количину робе од уговорене.
Закон о облигационим односима, међутим, за разлику од
других извора, установљава претпоставку да је купац примио
вишак ако у разумном року по испоруци није изјавио да вишак
одбија. У сваком случају, испорука вишка робе рађа обавезу
на његово чување на трошак и ризик продавца.
469. Права купца код сукцесивних испорука. – Поједини
оброци код сукцесивних испорука имају по правилу самостал
ну правну судбину. Ипак, изузетно, то не мора бити случај, те
отуда законодавац прописује три значајна посебна правила за
сукцесивне испоруке, док у свему осталом важе општа правила
о несаобразним испорукама. Прво, ако продавац касни само
са испоруком једног оброка, купац може у разумном року да
раскине уговор само у погледу тог оброка. Друго, купац може
да раскине уговор и у погледу будућих недоспелих оброка,
ако је из датих околности очигледно да они неће бити уредно
испуњени. И треће, купац може да раскине уговор у целини,
дакле и у погледу испоручених и недоспелих оброка, ако нема
интереса за већ извршена испуњења, јер доспели неиспуњени
оброци и будући оброци чине са овим једну целину. Купац би,
разуме се, могао да одржи уговор ако би продавац пружио
одговарајуће обезбеђење да ће доспели оброци и будући
оброци бити уредно испоручени (као и обрнуто).
470. Права купца по основу испоруке робе друге врсте (тзв.
aliud). – Посебно значајно питање у вези са одговорношћу
продавца је питање испоруке робе друге врсте (тзв. aliud) у
односу на уговорену. Ово питање утолико је значајније што
у позитивним прописима нема о овом изричитог решења.
Спорно је наиме да ли овакву испоруку треба третирати

као испоруку робе са материјалним недостацима (pejus) или
као неизвршење уговора (дужничка доцња). Правни режими
одговорности продавца у ова два случаја су различити (посебно
различити рокови, обавеза приговора код материјалних не -
достатака, што не постоји код неизвршења уговора и слично).
Тешкоћи одређења правног режима „aliud-a“ посебно допри -
носи чињеница да је његово разграничење са „pejus-ом“ тешко
извести. Поставља се, на пример, питање да ли је испорука
озиме пшенице уместо пролећне, или испорука сарајевске
„мораве“ уместо нишке, или испорука букове уместо јасенове
грађе „aliud“ или „pejus“.
Тешкоће разграничења ове две установе у већини нацио -
налних законодавстава ипак нису водиле третману испоруке
друге врсте испоруком са материјалним недостацима, већ купцу
у већини случајева дају правна средства која проистичу из
неизвршења испоруке (дужничка доцња – захтев за испуњење
или раскид уговора и накнада штете). Према томе, купац
није дужан да подноси приговоре и није подвргнут кратким
роковима застарелости као код одговорности за материјал -
не недостатке. У нашој судској пракси aliud се третира као
неиспуњење уговора: „Купац коме је испоручена друга роба а
не уговорена роба (aluid) није дужан да утврђује квалитет те
робе нити да ставља приговор продавцу. Такву робу купац
може без даљега ставити на располагање продавцу.“
471. Одговорност купца – права продавца по основу не
плаћања цене. – Кашњење купца са плаћањем цене доводи
га у дужничку доцњу са свим последицама ове доцње. Ипак,
у односу на дужничку доцњу продавца у вези са испоруком
робе, дужничка доцња купца у односу на плаћање цене има
неких специфичностиПрво, продавац може да раскине уговор
о продаји само у случају ако је купац у доцњи са плаћањем
цене а није примио испоруку робе. Ово стога што у случају
кад је купац примио испоруку робе постаје њен власник, те
продавац и поред неплаћања цене (дужничка доцња купца)
не би могао да тражи повраћај робе ни својинском тужбом.
Друго, за разлику од правила накнаде штете код неновчаних

обавеза, продавац има право на камату за све време трајања
доцње, па и у случају ако је купац у доцњи услед узрока за
који није одговоран, као и у случају да услед купчеве доцње
није претрпео никакву штету. Ако је купац и одговоран за
неплаћање цене, односно ако је продавац претрпео већу штету
од уговорене и затезне камате, има право и на накнаду те веће
штете, али је дужан исту доказати (девалвација уговорене мо -
нете плаћања, на пример). Треће, код сукцесивних испорука
правило је да се плаћа сваки испоручени оброк посебно, ако
нешто друго није уговорено или ако нешто друго не произлази
из околности посла.
7. Заједничка правила
за обавезе продавца и купца
472. Узајамност испуњења. – Обавезе купца и продавца
из уговора о продаји као двостраног уговора узајамно су усло -
вљене, при чему извршење обавезе једне стране служи као циљ
(кауза) друге стране. Из начела узајамне условљености обавеза
купца и продавца произлази и начело истовременог испуњења:
ниједна страна није дужна да испуни своју обавезу ако друга
страна не испуни или није спремна да истовремено испуни
своју обавезу, изузев ако је шта друго уговорено или законом
одређено, или ако што друго произлази из околности посла.
473. Антиципативан раскид. – Кад је пре истека рока за
испуњење обавезе очигледно да једна страна неће испунити
своју обавезу из уговора, друга страна може да раскине уговор
и захтева накнаду штете. За разлику од оваквог решења За -
кона о облигационим односима, које оставља доста простора
арбитрерности, Бечка конвенција везује ову могућност само
за случај кад се ради о обавези која представља битну по
вреду уговора, а такође, „ако расположиво време то допушта“,
обавезује страну која има намеру да раскине уговор да о
томе обавести другу страну, како би јој евентуално оставила
могућност да пружањем одговарајућег обезбеђења избегне
раскид уговора. У сваком случају, раскид уговора пре истека
уговореног рока мора бити изјављен (нема раскида по самом

праву). Изјава о раскиду производи своје дејство од тренутка
пријема. У позитивним изворима, домаћим и међународним,
никакав рок за изјаву раскида није предвиђен.
474. Накнада штете. – Када дужник (купац или продавац)
не испуни своју обавезу или је испуни неуредно, дужан је да
накнади повериоцу (купцу или продавцу) штету која му је тиме
нанета, изузев ако је до неиспуњења или неуредног испуњења
дошло из узрока за који се може ослободити одговорности.
Циљ накнаде штете због неиспуњења или неуредног испуњења
није у томе да успостави стање које би постојало да уговор
није закључен (тзв.негативни уговорни интерес), него у томе
да стави повериоца у исти имовински положај у коме би се
налазио да је уговор испуњен или да је уредно испуњен (тзв.
позитивни уговорни интерес – интерес испуњења).
474–1. Раскид уговора и апстрактна штета. – Апстракт -
на штета заснива се на разлици између уговорене и тржишне
(или берзанске) цене погођене робе. Овај назив потиче отуда
што се штета одређује апстрактно, на темељу ове разлике, без
обзира на то да ли је поверилац и претрпео неку штету. Реч је
о претпостављеној штети која се базира на идеји препродаје,
тј. да би купац по тој цени могао продати робу да му је испо -
ручена, односно да би продавац ту робу могао продати новом
купцу по тој цени, као и на идеји куповине, односно продаје
ради покрића. Отуда, купцу право на ову штету припада ако је
текућа цена виша од уговорене, а продавцу ако је текућа цена
нижа од уговорене. Апстрактна штета представља минимум
одштетног захтева повериоца, који само докаже такву разлику
у цени, те му припада и право на накнаду друге штете, под
условом да је докаже.
Временски моменат утврђивања разлике у цени (текућој и
уговореној) је моменат раскида уговора по правилима о раскиду
уговора. С друге стране, као место утврђивања такве цене узима
се место где је испорука требало да буде извршена (Опште узансе
и Бечка конвенција), односно „место у коме је посао обављен“
(Закон о облигационим односима). Оваква формулација Закона
о облигационим односима може изазвати тешкоће тумачења

да ли ће бити меродавна цена места где је уговор закључен или
места где је уговор требало да буде испуњен.
474–2. Раскид уговора и конкретна штета куповине или
продаје ради покрића. – Купац и продавац у случају неизвр -
шења обавезе друге стране могу бити обештећени и накнадом
тзв. конкретне штете, путем реализације куповине, односно
продаје ради покрића. Од института куповине, односно про -
даје ради покрића, којима купац или продавац могу прибећи,
треба разликовати институт тзв. продаје ради самопомоћи.
Наиме, ако је ствар која је предмет продаје неподесна за чу -
вање или би њено чување изазвало несразмерне трошкове у
односу на њену вредност, у случају неиспуњења обавезе друге
стране, дужник је може продати, а добијени износ, по подми -
рењу трошкова продаје, положиће код суда. Ако је, пак, реч
о роби која ће брзо да пропадне или да се поквари, дужник
има обавезу, у случају неизвршења обавезе друге стране, да
је прода без одлагања на најпогоднији начин.
Реализација куповине односно продаје ради покрића захтева
испуњење одређених услова. Прво, поверилац (купац или про -
давац) мора да раскине уговор на начин предвиђен за раскид
уговора, јер све док не раскине уговор (а то може учинити све
до застарелости) дужник задржава право да испуни уговор.
Изузетно, ако је реч о неизвршењу фиксне уговорне обавезе, у
правима у којима постоји раскид уговора по самом закону, не
тражи се испуњење овог услова, будући да раскид произлази
из самог закона. Друго, потребно је да су – предмет продаје
ствари одређене по роду (будући да у принципу није могућа
замена индивидуално одређених ствари). Треће, потребно је
да – куповина односно продаја ради покрића буду извршене у
разумном року после раскида уговора. Овом року треба дати
карактер преклузивног рока – поверилац који га пропусти губи
право на куповину односно продају ради покрића. Четврто,
куповина односно продаја ради покрића мора бити извршена
на разуман начин (у погледу цене, исте количине, истог ква -
литета, најближег могућег места и слично). Пето, потребно је
да поверилац о намераваној куповини односно продаји ради

покрића обавести дужника. Ипак, пропуштање извршења ове
обавезе нема утицаја на право на накнаду конкретне штете,
већ може само водити обавези накнаде штете проузроковане
таквим пропуштањем обавештења.
Конкретна штета обрачунава се према разлици у цени по
којој је роба продата односно купљена у односу на уговорену
цену, укључујући и трошкове продаје односно куповине и
друге трошкове које је поверилац разумно учинио.
474–3. Накнада остале штете код раскида или нераскида
уговора. – Накнада остале штете обухвата стварну штету
и измаклу добит. – Разуме се да и апстрактна штета и кон -
кретна штета извршена на основу куповине ради покрића
или продаје ради покрића садрже и стварну штету и измаклу
добит. Али, ако поверилац докаже да је поред тих видова
штета претрпео и неку другу штету (вид конкретне штете) он
има право и да је накнади. Поверилац има право на накнаду
доказане стварне (обичне) штете и измакле добити, које је у
време закључења уговора морао предвидети као могућу после
дицу повреде уговора, имајући у виду чињенице које су му тада
биле познате или морале бити познате. Повериочево право
на накнаду стварне штете и изгубљене добити, до граница
предвидљиве штете (меродавно је колико је последица – гу -
битак, удаљена од узрока – повреде, који је довео до губитка),
није зависно од кривице дужника. Као меродаван тренутак
за предвидљивост или могућност предвидљивости узима се
тренутак закључења уговора. Обавеза накнаде штете сматра
се доспелом од тренутка настанка штете, а висина накнаде
одређује се према ценама у време доношења судске одлуке,
изузев ако је законом одређено нешто друго.
8. Прелаз ризика и трошкова са продавца

на купца (транспортне клаузуле)
475. Општа правила. – За трговински, пословни свет
од посебног је значаја питање преласка ризика са продавца
на купца, што се по правилу решава одвојено од својинског
питања. Такође, са питањем сношења ризика редовно је по -

везано и питање временске вододелнице сношења трошкова
превоза од стране продавца и купца. Основно је правило да
се моменат преласка ризика са продавца на купца везује за
моменат примопредаје робе, јер тамо где престаје обавеза
испоруке од стране продавца започиње у погледу преузимања
робе пријем испоруке од стране купца. У месту у ком се према
уговору или обичајима реализује ова примопредаја реализује
се и прелаз ризика. Са пријемом испоруке у свим овим слу
чајевима изједначено је и падање у доцњу са тим пријемом.
476. Нека општа правила за тумачење транспортних
клаузула. – За тумачење транспортних клаузула посебно су
значајна, чини се, следећа општа правила: прво, свака транс
портна клаузула има два дела – означење властитог имена и
опредељење имена једног географског места или неке просторије
(нпр. фоб – фабрика; циф – лука опредељења); друго, клаузу -
ле су систематизоване тако да обавезе продавца степенасто
расту, а обавезе купца се степенасто смањују; треће, ризик и
трошкови по правилу прелазе у истом месту и истовремено
са продавца на купца, изузев клаузула код којих продавац има
обавезу да изврши осигурање робе; четврто, клаузуле не познају
симболичну предају (јер се не баве преносом права својине, те
предаја докумената који репрезентују робу нема никаквог ути -
цаја у смислу ових правила на извршење испоруке и прелазак
ризика), већ само физичку предају; пето, заједничке обавезе
продавца у свим транспортним клаузулама су: обезбеђење
амбалаже, ако је потребна; сношење трошкова контроле робе
и пружање помоћи купцу, на његов захтев и о његовом трошку;
прибављање исправа које се издају у земљи испоруке односно
порекла и које су потребне купцу ради извоза или увоза; шес -
то, све клаузуле деле се према месту испоруке на клаузуле за
испоруку у месту, клаузуле за испоруку уз отпрему и клаузуле
за испоруку у месту опредељења (уговор о приспећу).
476–1. Франко фабрика. – За испоруку у месту карак -
теристична је клаузула франко фабрика (млин, складиште,
рудник). Са становишта продавца ова је клаузула најповољнија,
значи да је продавац у уговореном року дужан ставити купцу

на располагање на том месту (фабрика, млин ...) уговорену
робу. Купац је дужан да обезбеди превозно средство. Продавац
сноси трошкове и ризик у вези са робом до тренутка до када
је купац био дужан да преузме робу, а од тог тренутка купац.
476–2. Франко вагон (ФОТ, ФОР) уз назнаку места от
преме. – Ова клаузула примењује се у железничком превозу,
али се аналогним тумачењем може применити и за друмски
превоз. Према овој клаузули продавац је обавезан да поручи
благовремено вагон и да изврши утовар робе о свом трошку
уговореног дана или у уговореном року.
476–3. Франко уз бок брода (ФАС) – уговорена лука укр
цаја. – Ова клаузула примењује се у поморском транспорту.
Код ове клаузуле продавац је измирио своју обавезу кад је
робу припремио за утовар у уговореном року уз бок брода
(испод чекрка), на месту које је означио купац, у уговореној
луци укрцаја и сагласно лучким узансама. Продавац је дужан
да о овом одмах обавести купца. Код ове клаузуле купац
обезбеђује брод и место утовара и о том обавештава продавца.
476–4. Франко брод (ФОБ) – уговорена лука отпреме. – Ова
клаузула (уз клаузулу ЦИФ) је најуобичајенија у поморској
трговини (неконтејнизираној). Улога ове клаузуле у последње
време нешто опада са развојем поморског контејнерског
превоза. Код ове клаузуле продавац је обавезан да испоручи
робу на брод који је означио купац у уговореној луци укрцаја
и у уговореном року. Укрцај робе спроводи продавац водећи
рачуна о лучким узансама отпремне луке. Ако је уговорено и
ФОБ сложено продавац је дужан и да изврши на свој трошак и
ризик и слагање робе у гротло брода. Продавац сноси трош -
кове и ризик утовара (евентуално и слагања) робе на брод
и, пошто је реч о извозној клаузули, дужан је да прибави и
извозну дозволу и да плати и царину. Код ове клаузуле купац
обезбеђује брод (или продавац као његов пуномоћник), те је
стога она повољна код увоза јер наш купац може уговорити
наш брод (отуда парола: „увозити ФОБ – извозити ЦИФ“).
Трошкове и ризик превоза сноси купац.
476–5. Цена, осигурање, возарина (ЦИФ) – уговорена лука

опредељења. – Основна одлика ове клаузуле је да цена ЦИФ
обухвата у глобалном виду, без могућности рашчлањавања,
цену робе, возарину и осигурање. И поред свог назива, ова
клаузула спада у клаузуле уз отпрему, те продавац извршава
своју обавезу утоваром робе у брод у луци укрцаја у угово -
реном року. Продавац је обавезан да прибави чист коносман
„укрцано“, као и извозну дозволу, цертификат о пореклу, по -
лису осигурања. Код ове клаузуле ризик, као и код клаузуле
ФОБ, прелази на купца у тренутку кад роба стварно пређе
ограду брода у отпремној луци (ако није уговорена и обавеза
слагања). И продаја ЦИФ, као и ФОБ, је извозна продаја, те
продавац сноси извозне царине и таксе, као и возарину до
приспећа робе у место опредељења. Специфичност је ове
клаузуле, дакле, обавеза продавца да осигура робу – износ
осигурања мора покривати цену коју је фактурисао продавац
(она не обухвата трошкове које сноси купац од преласка робе
преко ограде брода) – тзв. цена ЦИФ повећана за 10 одсто.
476–6. Цена, возарина (C&F) ‑ уговорена лука опредељења.
– Ова клаузула има исту правну садржину као и ЦИФ кла -
узула, са јединим изузетком, што продавац нема обавезу да
осигура робу.
476–7. Франко аеродром (ФОБ) – уз назначење договореног
аеродрома отпреме. – Ова клаузула се примењује у ваздушном
превозу робе. Код ове клаузуле продавац је обавезан да стави
на располагање робу авио превознику у уговореном року и на
уговореном аеродрому отпреме, на начин уобичајен на аеро -
дрому. Пошто је реч о извозној продаји, продавац прибавља
извозну дозволу на свој трошак и ризик, а сноси све порезе,
таксе и друге дажбине везане за извоз.
476–8. Франко превозник – назначено место. – Ова клау -
зула уведена је 1980. године, као и клаузула „возарина плаћена
до ...“ и клаузула „возарина и осигурање плаћени до ...“. Циљ
увођења ове клаузуле је задовољење потреба контејнерског
превоза, као и превоза тегљачима и фериботима. Ова клаузула
заснива се на принципу као и клаузула ФОБ, с том разликом
што ризик, као и трошкови, прелазе са продавца на купца

у тренутку предаје робе првом превозиоцу, а не када роба
пређе ограду брода (као код клаузуле ФОБ). Код ове клаузуле
купац уговора о свом трошку превоз од назначеног места и
дужан је обавестити продавца о имену превозника и времену
када роба треба да буде стављена на располагање превознику.
Ова клаузула може да се користи у свим гранама превоза и у
комбинованом превозу.
476–9. Франко брод – назначено место опредељења. – Код
ове клаузуле продавац испуњава своју обавезу испоруке у
месту опредељења, на палуби брода. Име брода не мора бити
назначено у тренутку закључења уговора, већ доцније при -
ликом достављања коносмана или обавештења о приспећу
робе. Продавац сноси све трошкове и ризике до тренутка кад
стави робу на располагање купцу на палуби брода у месту
опредељења.
II. УГОВОР О ПОСРЕДОВАЊУ

477. Појам. – Уговор о посредовању је такав уговор о
обављању привредних услуга у коме се једна уговорна стра -
на – посредник обавезује да настоји да нађе и доведе у везу
са својим налогодавцем као другом уговорном страном лице
које би с њим преговарало о закључењу одређеног уговора,
а налогодавац се обавезује да му исплати одређену накнаду
(провизију), ако тај уговор буде закључен.
478. Закључење уговора. – Уговор о посредовању спада
у неформалне уговоре, те се често закључује и савременим
средствима везе (телефон, телеграм, телепринтер, телефакс).
Иако има своју грађанскоправну основу у уговору о манда -
ту (налогу), овај уговор не може да се закључи и ћутањем
посредника поводом налога налогодавца – реч је о понуди
налогодавца, а посредник није у „стању опште понуде“, већ
„стању позива на понуду“. По техници закључења овај уговор
по правилу спада у уговоре по приступу, јер се закључује на
бази општих услова пословања посредничких организација.
479. Правни односи. – На основу налога за посредовање

и у вези са посредничким послом успостављају се по прави -
лу две врсте правних односа. С једне стране, правни однос
посредник – налогодавац (што представља уговор о посредо -
вању), настаје правноваљаним закључењем овог посла, чиме
настају узајамна права и обавезе из овог уговора. С друге
стране, извршењем овог правног посла настаје други правни
однос налогодавац – треће лице, што представља неки уговор
трговинског права, са својим правима и обавезама.
480. Обавезе посредника – законске. – Обавеза извршења
налога – тражење пословне везе за налогодавца, обавеза
обавештавања налогодавца, обавеза заштите интереса обеју
страна између којих посредује, обавеза верности – чување
пословне тајне, обавеза вођења посредничког дневника,
обавеза издавања посредничког листа (закључница).
481. Обавезе посредника – уговорне: Обавеза посредовања
у преговорима, обавеза примања испуњења обавезе трећег
лица, обавеза чувања узорака.
482. Основ и случајеви одговорности. – Извршавајући
прихваћени налог посредник је дужан да се придржава до -
бијених упутстава и при том да поступа са пажњом доброг
привредника или са струковном пажњом – професионална
одговорност. Посредник одговара за сваку штету која настане
његовом кривицом – по начелу претпостављене кривице и
може да се ослободи одговорности доказом да штета није
настала његовом кривицом (или кривицом лица којима се
служи у извршењу уговора) и доказом постојања ослобађајућих
разлога. За одговорност посредника ирелевантно је да ли је
дошло до закључења уговора између његовог налогодавца и
трећег лица или не (нпр. одговорност за пропуштање оба -
вештења релевантних за конкретни посао, што узрокује
незакључење уговора).
483. Одговорност посредника за избор трећег лица.
– Посредник не одговара увек за избор трећег лица, посебно
не одговара увек за бонитет трећег лица, већ одговара само у
случају своје несавесности. Посредник такође из уговора не
одговара за успех обављеног посла – за извршење обавезе

трећег лица из уговора закљученог његовим посредовањем
(изузев ако такву одговорност није изричито преузео угово -
ром о посредовању), већ само за савесно извршење свог посла.
484. Право на накнаду (провизија). – Закон о облигационим
односима прихвата преовлађујући став упоредног права да
посредник стиче право на провизију у часу закључења уговора
за који је посредовао. Ипак, могуће је уговорити да посредник
стиче право на провизију тек кад се изврши уговор закључен
уз његово посредовање (del credere посредовање).
Закон о облигационим односима не решава два спорна
питања права посредника на провизију. Прво, право посред -
ника на провизију код тзв. индиректних послова, тј. послова
које налогодавац закључује накнадно, по престанку уговора
о посредовању, са трећим лицем са којим га је посредник
довео у везу. Друго, да ли посредник има право на провизију
кад налогодавац и треће лице закључе неки други уговор, а не
уговор одређен у налогу за посредовање. Провизију посреднику
плаћа налогодавац. Изузетно, код двоструког посредовања
(посредовање за обе стране), ако друкчије није уговорено,
провизију плаћају обе уговорне стране, и то по половину. Исто
правило важи и за трошкове кад посредник има право на њих.
485. Право на накнаду трошкова. – Трошкови које по -
средник има у извршењу уговора о посредовању, по законској
претпоставци сматрају се укљученим у провизију, те посредник
по правилу нема право на њихову посебну накнаду. Изузетно,
посредник има посебно право на накнаду трошкова, ако је то
изричито уговорено. Кад је уговорено право посредника на
накнаду трошкова, посредник има право на њихову накнаду
и кад уговор са трећим лицем није закључен.
486. Губитак права. – Према Закону о облигационим
односима посредник губи право на провизију и на накнаду
трошкова, кад противно уговору или противно интересима
свог налогодавца ради за другу страну. Овим се не искључује
објективна и непристрасна позиција посредника, као и дужност
старања о интересима обеју страна између којих посредује.
III. УГОВОР О ТРГОВИНСКОМ

ЗАСТУПАЊУ (АГЕНТУРИ)
487. Појам. – Уговор о трговинском заступању (агентури)
је такав уговор о обављању привредних услуга у коме се једна
уговорна страна – заступник (агент) обавезује да се стално ста -
ра да трећа лица закључују уговоре са његовим налогодавцем
(комитентом, принципалом) и да у том смислу посредује између
њих и налогодавца, као и да по добијеном овлашћењу закљу -
чује уговоре са трећим лицем у име и „за рачун“ налогодавца,
а друга уговорна страна – налогодавац се обавезује да му за
сваки закључени уговор исплати одређену накнаду (провизију).
488. Закључење уговора. – Пошто Закон о облигационим
односима прихвата концепцију формалности уговора о тр -
говинском заступању, то овај уговор није закључен и поред
споразума странака о битним елементима овог правног посла
(предмет заступања и обим овлашћења), све док не буде
сачињен у писменој форми. У смислу овог закона, међутим,
захтев писмене форме је испуњен ако уговорне стране из -
мењају писма или се споразумеју телепринтером или неким
другим средством које омогућава да се са извесношћу утврде
садржина и давалац изјаве (телефакс, електронска пошта).
У сваком случају, овај се уговор због свог формалног карак -
тера и природе делатности не би могао закључити ћутањем
заступника по налогу властодавца.
489. Правни односи. – Правна конструкција правног посла
заступања по правилу је трочлана: налогодавац (властодавац,
принципал, комитент), заступник и треће лице. У конти
ненталној концепцији прихваћено је решење о двоструком
правном односу из целовитог посла заступања: унутрашњи
правни однос, који се заснива на налогу (мандату) и који у
ствари и представља однос из уговора о заступању (однос
заступник – налогодавац) и спољашњи правни однос, који је
пуномоћничке природе и који настаје извршењем закљученог
уговора о заступању од стране заступника, тј. закључењем не -
ког правног посла из предмета овог уговора. У овом правном
односу заступник је дужан да обавести треће лице с којим
склапа уговор да иступа у име заступаног (налогодавца), ако је

ово знало или је из околности моглo да закључи да он иступа
као заступник. Реч је о тзв. директном заступништву, где се
од самог почетка успоставља директан правни однос између
заступаног (налогодавца) и трећег лица, кад се заступник
креће у границама овлашћења.
Континентална концепција познаје, међутим, и правни
посао индиректног – посредног заступништва (уговор о комиси
ону), где се због иступања заступника у своје име (али економски
за рачун налогодавца) не успоставља у спољашњем правном
односу директан однос између заступаног (налогодавца) и
трећег лица, већ је у том односу заступник (комисионар) и
треће лице. Директни правни однос заступани (налогодавац)
– треће лице успоставља се само у случају стечаја посредног
заступника (комисионара) или кад он изврши цесију права и
обавеза из закљученог уговора на заступаног (налогодавца).
490. Обавезе заступник –-законске обавеза извршавања
налога, обавеза учествовања у закључивању послова са трећим
лицем, обавеза старања о интересима налогодавца, обавеза
обавештавања налогодавца, обавеза вођења заступничког
дневника и издавања закључнице, обавеза верности – чување
пословне тајне, обавеза враћања ствари датих на употребу,
обавеза полагања рачуна налогодавцу.
491. Обавезе заступник – уговорне: обавеза закључења
уговора са трећим лицем, обавеза примања испуњења, пола -
гање рачуна пре одређеног рока.
492–1. Право омогућавања обављања посла. – Кад је
заступнику за обављање његових послова који произлазе
из уговора о трговинском заступању потребан одређени
материјал или одређена документација (проспекти, узорци,
ценовни каталози, атести о контроли, царинска документација,
уверење о пореклу робе и др.) налогодавац је дужан да му то
стави на располагање.
492–2. Право обавештења. – Налогодавац као господар
посла не мора да закључи уговор који је у свему припремљен
посредовањем заступника, кад заступник није овлашћен
да уговор и закључи, али је дужан да без одлагања о томе

обавести заступника.
492–3. Право на накнаду (провизију). – Налогодавац је
дужан да исплати заступнику накнаду (провизију) за уговоре
закључене његовим посредовањем као и за уговоре које је
сам заступник закључио, ако је за то био овлашћен. Висина
провизије утврђује се уговором или тарифом, а у недостатку
оваквог одређивања важи уобичајена провизија. Заступник
има право на провизију и код тзв. директних послова које
налогодавац закључи непосредно са клијентима које је заступ -
ник обрађивањем тражио и посредовањем на тржишту нашао.
Временски моменат стицања права на провизију одређен
је у упоредном праву различито. По једној концепцији заступ -
ник стиче право на провизију када посао буде пуноважно
закључен са клијентом, што одговара посредничком карак -
теру заступништва. Иако Закон о облигационим односима
прихвата овакву концепцију заступништва, ипак се опредељује
за други моменат стицања права заступника на провизију:
кад уговор буде извршен. Делимично извршење уговора даје
право на делимичну провизију сразмерно извршењу уговора.
Принципијелно везивање права заступника на провизију за
моменат извршења уговора у правној теорији је, чини се, с
правом критиковано, будући да заступник, осим кад се на то
изричито уговором обавезао, не преузима одговорност за
извршење обавезе трећег лица (сауговарача).
492–4. Посебни видови провизије. – У одређеним угово -
реним случајевима заступник има право на посебне видове
провизије: del credere провизија, инкасо провизија и провизија
за клијентелу.
Заступник који на уговорној основи преузме одговорност
према налогодавцу за испуњење обавезе трећег лица из уговора
за чије је закључење посредовао или које је по овлашћењу он
закључио у име налогодавца има право на увећану провизију
– del credere провизија.
Заступник који је по овлашћењу налогодавца извршио
наплату неког потраживања има право на посебну накнаду
од наплаћене своте, што значи да се ова накнада обрачунава

у одређеном проценту од наплаћене своте (инкасо провизија).
Закон о облигационим односима не предвиђа, али би
требало заузети позитиван став у погледу могућности уго -
варања, попут решења неких закона у упоредном праву,
посебне накнаде заступнику по престанку уговорног односа
из заступништва (у свим случајевима изузев кад је престанак
узрокован кривицом заступника), у одређеном правичном
износу, ако је налогодавац извлачио корист из пословних
односа са клијентима тржишта на ком је деловао заступник
(накнада за клијентелу).
492–5. Право на накнаду трошкова. – Према Закону о
облигационим односима заступник нема право на накнаду
трошкова који произлазе из редовног вршења посредничких
послова (нпр. поштански трошкови), осим ако је друкчије
уговорено, док има право на накнаду посебних трошкова
(трошкови царине, транспорта, трошкови вађења извозних
или увозних дозвола и слично), које је учинио у корист нало -
годавца, или по његовом налогу. Право на накнаду трошкова
независно је од остваривања права на провизију.
492–6. Право залоге. – Ради обезбеђења наплате својих
доспелих потраживања из уговора о заступању, заступник има
законско право залоге на свотама које је наплатио за налого -
давца по његовом овлашћењу, као и на свим налогодавчевим
стварима (узорци, модели и др.) које је у вези са уговором
примио од налогодавца или од неког другог, док се налазе
код њега или код неког другог ко их држи за њега, или док
има у рукама исправу помоћу које може располагати њима
(коносман, товарни лист, складишница).
IV. УГОВОР О КОМИСИОНУ

493. Појам. – Уговор о комисиону је такав уговор о оба -
вљању привредних услуга у коме се једна уговорна страна
– комисионар обавезује да у своје име а за рачун свог коми
тента закључи неки привредни уговор, а друга уговорна
страна – налогодавац (комитент) се обавезује да за то плати

одређену накнаду (провизију).
494. Закључење уговора. – Закон о облигационим односима
прихвата концепцију неформалности овог уговора, те се овај
уговор сматра закљученим кад се уговорне стране споразу -
меју о битним елементима овог посла (споразум о предмету
уговора, а споразум о провизији може и изостати). Иако овај
уговор има грађанскоправну основу у уговору о налогу, не
може се закључити и прећутно – давањем комисионог налога
комитента комисионару, који овај одмах не одбије – реч је о
понуди налогодавца, а комисионар се не налази у „стању опште
понуде“, већ у „стању позива на понуду“. Ово, пак, не значи да се
закључени уговор о комисиону не може прећутно продужити.
По техници закључења овај уговор по правилу спада у уговоре
по приступу, будући да се закључује прихватом комисионарових
општих услова пословања од стране комитента.
495. Правни односи код уговора о комисиону. – Правна
конструкција правног посла комисиона по правилу је троди -
мензионална: налогодавац (заступани, принципал, властодавац,
комитент), комисионар и треће лице.
Континентална концепција комисионог посла грађена
је на принципу постојања два правна односа: унутрашњи
правни однос, који се заснива на налогу (мандату) и који у
ствари и представља однос из уговора о комисиону (однос:
комисионар – налогодавац) и спољашњи правни однос, који
настаје извршењем закљученог уговора о комисиону од стране
комисионара, тј. закључењем неког правног посла из предмета
овог уговора. У овом правном односу налази се комисионар,
који је закључио уговор у своје име а за рачун свог комитента,
и треће лице.
Негација директног правног односа комитент – треће
лице ипак има одређене изузетке. Прво, у случају стечаја ко -
мисионара, комитент (али не и треће лице) може захтевати
излучење из стечајне масе ствари које је предао комисионару
ради продаје за његов рачун, као и ствари које је комисионар
набавио за његов рачун. Друго, у случају стечаја комисионара
комитент (али не и треће лице) може директном тужбом сам

остварити потраживања према купцу или продавцу, дужнику
комисионара. Треће, повериоци комисионара не могу ради
наплате својих потраживања, чак ни у случају његовог стечаја,
да предузимају мере извршења на стварима и правима које је
комисионар, извршавајући налог, стекао у своје име а за рачун
комитента (те ствари и права сматрају се комитентовим у
односу на њих), изузев ако је реч о потраживањима насталим
у вези са стицањем тих ствари и права (нпр. ако комисионар
није платио превознину за ствар коју је купио за комитента,
те превозилац користећи своје законско право залоге може
продати такву ствар ради наплате превознине).
У континенталној концепцији комисионог посла директни
однос између комитента и трећег лица, са могућношћу уза -
јамног истицања приговора и подизања узајамних тужби из
посла закљученог посредством комисионара, успоставља се
цесијом (формалним уступањем од комисионара комитенту),
индосирањем хартија од вредности или законском персонал -
ном суброгацијом (потраживања прелазе на комитента без
икаквог формалног акта у моменту кад он изврши све своје
обавезе према комисионару).
496–1. „Обични“ комисион и комисион „star del credere“.
– Комисионар по правилу одговара само за савестан избор
трећег лица са којим закључује уговор – избор пажњом до -
брог стручњака, те не одговара за инсолвентност тог лица.
Комисионар не одговара, дакле, за неизвршење обавезе трећег
лица, будући да је његова обавеза обавеза средстава (начина),
а не обавеза резултата. Овакав комисион се претпоставља и
представља „обични“ (редовни комисион).
Изузетно, комисионар може на основу самог уговора
о комисиону (или на основу месних трговачких обичаја)
преузети обавезу својеврсне „гаранције“ извршења уговорне
обавезе трећег лица (комисионар‑продавац да ће треће лице
исплатити цену, а комисионар‑купац да ће треће лице уредно
извршити испоруку). Овакав комисион назива се „del credere
комисион“. Овакав комисион има значајне предности и за
комитента (добија солидарног дужника поред трећег лица)

и за комисионара (иако се обавезује на пажљивији избор са -
уговарача омогућује му наплату увећане провизије).
496–2. Продајни комисион. – Код ове врсте комисиона
комисионар се обавезује да у своје име а за рачун свог коми -
тента прода трећем лицу комитентову робу (или хартије од
вредности). За разлику од куповног комисиона, код продај -
ног комисиона није спорно да комитент остаје власник робе
све до њене продаје трећем лицу, до ког момента он може и
подизати својинске тужбе.
496–3. Продајни комисион – консигнација. – Специјалну
варијанту уговора о продајном комисиону представља кон -
сигнациона продаја, која има све његове одлике (посебно
постојање права својине комитента до продаје робе), уз додатак
и обележја уговора о ускладиштењу (комисионар‑консигнатор
преузима и обавезу да робу свог комитента – консигнанта
чува на свом тзв. консигнационом складишту). Консигна -
циони однос може да буде и заступничког карактера, ако је
комисионар‑консигнатор преузео обавезу да робу са консиг -
национог складишта продаје, не само за рачун, него и у име
комитента – консигнанта.
496–4. Куповни комисион. – Код ове врсте комисиона
комисионар се обавезује да у своје име а за рачун комитента
купи неку робу (или хартије од вредности) од трећег лица.
Централно питање које се у вези са извршењем овог облика
комисиона поставља је питање својине на роби за време док
је у државини комисионара (фактичкој или симболичкој).
Законодавство, судска пракса и правна теорија на ово питање
не одговарају јединствено.
496–5. Комисион у транспорту. – Код ове врсте комисиона
комисионар се обавезује да у своје име а за рачун комитента
закључи уговор о превозу са превозиоцем. Изузев малог броја
земаља, где постоји овај посебан модалитет комисионог посла,
у већини других земаља овај посао се развио у самостални
именовани уговор – уговор о шпедицији који има извесна
специфична правила.
496–6. Остали комисиони послови. – Зависно од пред -

мета уговора о комисиону, који је у упоредном праву мање
или више широко постављен, комисионар може практично
да закључује све врсте трговинскоправних уговора, иако ће
најчешће закључивати купопродајни уговор. У теорији се
отуда куповина и продаја често називају правим комисионим
пословима, док се остали комисиони послови (туристички
послови, берзански послови, банкарски послови, послови
царињења робе, послови осигурања и др.) називају и неправи
комисиони послови.
497. Обавезе комисионара: обавеза извршења налога
(зависно од тога да ли су императивни, факултативни или
индикативни), обавеза верности – чување интереса коми -
тента, обавеза обавештавања комитента о имену сауговарача,
обавеза вођења књига, обавеза полагања рачуна.
498–1. Право омогућавања обављања посла. – Комисио -
нар има право да од комитента захтева, што је овај дужан да
учини, омогућавање обављања посла из предмета уговора о
комисиону (предаја робе ради продаје трећем лицу, предаја
одговарајуће робне документације, обавештење о ризицима
за које треба робу осигурати и слично).
498–2. Право на накнаду (провизију). – Комисионар има
право на провизију која се утврђује уговором или тарифом, а
у случају изостанка оваквог утврђивања провизија се одређује
према обављеном послу и „постигнутом резултату“. Временски
моменат стицања права на провизију везан је за успех коми -
сионог посла – извршење посла који је комисионар обавио
и то од стране трећег лица (исплата цене, испорука робе).
498–3. Право на накнаду трошкова. – Комисионар има
право на накнаду „потребних“ трошкова за извршење налога,
са каматом од дана кад су учињени. Пословна пракса изјед -
начава са овим трошковима и корисне трошкове за коми -
тенте, те комисионару даје право и на њих (увозне дажбине,
трошкове употребе складишта и транспортних средстава и
друго). Комисионар, међутим, нема право на накнаду редовних
режијских трошкова (уобичајени путни трошкови, пословна
коресподенција, закуп пословних просторија, плате радника),

јер се претпоставља да су покривени редовном провизијом
као ценом услуге комисионара.
499. Самостално иступање комисионара. – Закон о
облигационим односима, попут других законодавстава која
изричито дозвољавају овај институт, да би елиминисао мо -
гућност злоупотреба комисионара и сачувао виталну нит
овог посла да комисионар чува интересе свог комитента,
условљава дозвољеност истог кумулативним испуњењем три
услова: прво, потребно је да се ради о роби (или хартијама од
вредности) која има утврђену тржишну или берзанску цену
(ако се ова цена не слаже са ценом коју је одредио комитент,
комисионар‑продавац има право на нижу од ове две цене, а
комисионар – купац је дужан платити вишу цену); друго, по -
требно је да комитент дозволи самостално иступање (изричито
или прећутно) и треће, потребно је да се куповина или продаја
обави по цени важећој у време извршења повереног посла.
Уколико су испуњени ови услови комисионар може уместо
продаје комитентове робе (хартија од вредности) трећем лицу
купити је за себе, односно уместо куповине робе за комитента
од трећег лица продати му своју робу. Према тексту Закона о
облигационим односима у овом случају настају између коми -
сионара и комитента само правни односи из уговора о продаји,
али не и правни односи из уговора о комисиону.
V. УГОВОР О КОНТРОЛИ
500. Појам и врсте. – Уговор о контроли представља
такав уговор о обављању привредних услуга у коме се једна
уговорна страна – вршилац контроле обавезује да стручно и
непристрасно обави уговорену контролу и о томе изда цер -
тификат, а друга уговорна страна – наручилац контроле се
обавезује да за то плати одређену накнаду (провизију).
Правни посао контроле може се поделити по различи -
тим критеријумима. Прво, зависно од предмета контроле
разликујемо контролу робе, контролу услуга и контролу
ствари које нису намењене промету. Друго, зависно од обима

контроле предмета контроле разликујемо потпуну контролу
(контрола целокупне количине робе, контрола сваког комада)
и делимичну контролу (контрола на прескок, контрола по
методу узорка). Треће, зависно од обима обавеза вршиоца
контроле и карактера радњи које врши разликујемо „обичну“
контролу и контролу са вршењем правних радњи („контрола
са преузимањем“). Најзад, четврто, зависно од одговорности
вршиоца контроле разликујемо контролу са гаранцијом и
„контролу без гаранције“.
500–1. „Обична“ контрола. – Ако није ништа друго угово -
рено претпоставља се да вршилац контроле има само обавезу
да изврши стручно и непристрасно контролу предмета кон -
троле и да о томе изда прописани цертификат, што представља
„обичну“ контролу. При извршењу ове контроле, контролна
организација обавља своју регистровану професионалну
делатност практично у своје име и за свој рачун, по налогу
наручиоца контроле. Реч је о обављању фактичких радњи.
500–2. Контрола са вршењем појединих правних радњи.
– На основу изричитог налога наручиоца контроле, вршилац
контроле може поред извршења уговорене контроле пред -
мета контроле да изврши и поједине правне радње у име и
за рачун наручиоца контроле. Реч је, дакле, о услузи која се
обавља по изричитом налогу наручиоца контроле и која може
следити „обичну“ контролу, а никако не може да представља
самосталну обавезу вршиоца контроле и да се обавља без
претходног обављања „обичне“ контроле. Правне радње које
следе фактичке радње „обичне“ контроле могу бити разно -
врсне: преузимање робе од продавца, преузимање услуга и
другог предмета контроле, склапање уговора с превозником,
склапање уговора са шпедитером, обавештавање наручиоца
контроле о недостацима предмета контроле и слично. Вр -
шећи ове правне радње вршилац контроле напушта своју
непристрасну позицију и налазећи се у улози пуномоћника
практично штити само интересе свог налогодавца (наручилац
контроле).
500–3. Контрола „без гаранције“ и контрола са гаран

цијом. – Вршилац контроле може се изричитом уговорном
клаузулом обавезати да гарантује непроменљивост својстава
предмета контроле у уговореном року (ако такву обавезу није
изричито преузео претпоставља се да је реч о контроли „без
гаранције“). Контрола са гаранцијом најчешће се практикује
код дистанционе продаје робе, када се врши контрола робе
пре утовара у превозно средство, а вршилац контроле га -
рантује да роба неће изменити своја својства до истовара у
месту опредељења.
501. Обавезе вршиоца контроле: обавеза извршења уго -
ворене контроле, обавеза вршења одређених правних радњи,
обавеза издавања цертификата, обавеза чувања робе и узорака,
обавеза информисања наручиоца контроле.
502. Права вршиоца контроле: право захтевања омогућа -
вања вршења контроле, право на накнаду (провизију), право
накнаде трошкова, право законске залоге.
503–1. Одговорност код „обичне“ контроле. – Вршилац
контроле у послу „обичне“ контроле одговара субјективно за
свој стручни рад – ако није применио пажњу доброг стручњака,
те одговара само за штету која је последица пропуста стру -
ковне пажње. Према томе, вршилац контроле не одговара
за последице неквалитетне испоруке, ако је радио савесно и
стручно, већ за те последице одговара продавац из уговора о
продаји. Уговор о контроли и издати цертификат не дирају у
правне односе између купца и продавца из уговора о продаји
– реч је о два одвојена правна односа.
503–2. Одговорност код контроле са вршењем правних
радњи. – Вршилац контроле у сегменту вршења правних
радњи за свог налогодавца (наручиоца контроле) одговара
као пуномоћник.
503–3. Одговорност код контроле са гаранцијом. – За
разлику од „обичне“ контроле, где вршилац контроле „га -
рантује“ само стручност и савесност свог рада, код контроле
са гаранцијом вршилац контроле, истина уз знатно увећа -
ну провизију, преузима далеко већи ризик и одговорност,
будући да гарантује исправност резултата свог рада (гаранција

да сезонска роба код дистанционе продаје неће променити
своја својства за време превоза). Наш Закон о облигационим
односима не садржи никакво даље одређење ове одговорности.
503–4. Одговорност за друга лица. – Закон о облига -
ционим односима полази од става да уговор о контроли
није уговор intuitu personae (иако је то правило код уговора
о налогу), те је могуће да вршилац контроле повери другом
лицу обављање уговореног посла контроле, изузев ако му је
то наручилац контроле изричито забранио. У овом случају
вршилац контроле одговара за рад другог лица (као да је сам
вршио ту услугу), које је изабрао да врши контролу за њега, што
је правило својствено уговорима категорије intuitu personae,
док је код уговора који не спадају у ову категорију, што је за -
конска претпоставка за овај уговор, својствена одговорност
за избор другог лица.
VI. УГОВОР О УСКЛАДИШТЕЊУ

504. Појам. – Уговор о ускладиштењу је такав уговор о
обављању привредних услуга у коме се једна уговорна страна
– складиштар обавезује да прими на чување одређену робу и
да предузме потребне или уговорене мере ради њеног очувања
у одређеном стању, те да је преда на захтев друге уговорне
стране – оставодавца или другог овлашћеног лица (имаоца
складишнице), а оставодавац се обавезује да му за то плати
одређену накнаду (провизију).
505. Врсте складишта. – Пословна пракса, полазећи
од делатности складишта, овлашћења да издају хартије од
вредности, специфичности статуса и слично, искристалисала
је неколико категорија складишта: јавна складишта (издају
складишнице), царинска складишта (такође издају скла -
дишнице), царинска сместишта, консигнациона складишта,
тржнице на велико.
506. Обавезе складиштара: обавеза пријема робе, оба -
веза чувања робе, обавеза вођења посебних књига, обавеза
издавања складишнице, обавеза омогућавања прегледања

робе, обавеза старања о интересима оставодавца, обавеза
извршења налога оставодавца, обавеза предаје ускладиштене
робе овлашћеном лицу.
507. Одговорност складиштара. – Основна обавеза
складиштара да чува ускладиштену робу диктира и његову
обавезу да врати робу овлашћеном лицу, по правилу, у при -
мљеном стању. Отуда, складиштар одговара за сваку штету
(губитак и оштећење) на роби, осим ако докаже да је штета
проузрокована услед околности које се нису могле избећи
или отклонити или је проузрокована кривицом оставодавца,
манама или природним својствима робе, као и неисправном
амбалажом. Према томе, складиштар може одговарати и
када је штета настала без његове кривице, тј. ако је штета
проузрокована тзв. случајем.
Закон о облигационим односима, попут решења у упо -
редном праву, изражава принцип о ограниченој одговорности
складиштара – до висине стварне штете (вредност робе).
Као стварна вредност робе узима се она вредност коју је ос -
таводавац пријавио складиштару приликом предаје робе на
чување. Изузетно, складиштар одговара за целокупну штету
(стварна штета и измакла добит) ако је штету проузроковао
намером или крајњом непажњом, што мора доказати оста -
водавац или друго овлашћено лице.
Да би складиштар одговарао за штету на роби након
преузимања са чувања прималац робе (оставодавац или
друго овлашћено лице) мора приликом пријема робе да
стави приговор складиштару на видљиве мане, а ако је реч о
невидљивим манама, прималац је дужан на поуздан начин да
обавести складиштара у року од седам дана од преузимања
робе, иначе ће се сматрати да је роба уредно примљена.
У теорији је изражен став да је овде реч о преклузивним роко
вима, чијим протеком се губи могућност остваривања права
на накнаду штете од складиштара. Чини се, међутим, будући
да законодавац не употребљава уобичајену синтагму за овакву
природу рока „под теретом губитка права“ да је овде реч о
роковима којима се пребацује доказни терет на примаоца

робе (доказ да је роба оштећена или делимично изгубљена
док је била ускладиштена).
508. Права складиштара: право обавештавања о својст -
вима робе, право на накнаду (провизију), право на накнаду
трошкова, право законске залоге, право продаје робе (поред
случаја кад је складиштар дужан да изврши продају робе
– нужна продаја – складиштар у одређеним случајевима има
право продаје робе: прво, кад продају робе захтева ималац
варанта заложнице; друго, кад је истекао рок чувања робе, а
роба није подигнута ни у накнадном року; треће, кад је ко -
ристио право залоге ради обезбеђења својих потраживања
према оставодавцу.
VII. УГОВОР О ОСИГУРАЊУ

509. Појам уговора. – Уговор о осигурању представља
такав уговор у коме се једна страна – уговарач осигурања,
обавезује да плати одређену своту осигурања (премија осигу -
рања), према уговором утврђеним условима, а друга уговорна
страна – осигуравач се обавезује да, ако се деси догађај који
представља осигурани случај, исплати уговарачу осигурања
(осигуранику или неком трећем лицу) накнаду, односно
уговорену своту или учини нешто друго. Из ове дефиниције
произлази да обавеза осигуравача може бити тројака у за -
висности од врсте и циља осигурања. Прво, код осигурања
чија је сврха накнада штете (имовинска осигурања) исплата
накнаде из осигурања. Друго, код осигурања чија сврха није
накнада штете (лична осигурања) исплата уговорене своте (сума
осигурања). Треће, осигуравач је обавезан да „учини нешто
друго“ ако је, на пример, уговорено да ће штете покривене
осигурањем накнадити у натури или да ће, код осигурања од
одговорности, да брани осигураника од одштетних захтева
трећих лица који немају основа.
510. Лица код уговора о осигурању. – У облигационом
послу осигурања појављују се често поред уговорних страна
и друга лица: осигураник, корисник осигурања, осигурано

лице, оштећено лице, агенти осигурања и друга лица (пове -
риоци којима је полиса предата у залогу, повериоци уговарача
осигурања).
Уговорне стране у правном послу осигурања су осигуравач
и уговарач осигурања. Ако уговарач осигурања закључује уго -
вор у своје име и за свој рачун, онда је он уједно и осигураник.
У оваквом случају права и обавезе из овог правног посла леже
на овим уговорним странама. Исто дејство има и закључење
уговора у туђе име и за туђ рачун – и у овом случају осигураник
се појављује као уговорна страна, јер је уговор посредством
заступника закључен у његово име и за његов рачун.
511. Особине уговора. – Уговор о осигурању спада по својим
карактеристикама у именоване уговоре, двострано‑обавезне и
теретне уговоре, уговоре са трајним престацијама, по техници
закључења у уговоре по приступу (атхезиони), алеаторне уговоре
(будући да обавеза осигуравача на исплату накнаде из осигурања
или осигуране суме зависи од наступања осигураног случаја,
тј. од остварења ризика) и по правилу формалне (закључен је
кад уговарачи потпишу полису осигурања или листу покрића,
која привремено замењује полису). Писмена форма уговора о
осигурању, као значајна новина нашег права у односу на ра -
нија решења и праксу, логичан је одговор на особености овог
посла, кога пре свега карактерише сложеност правних односа
и релативна трајност посла. Писмена форма овог уговора, у
смислу општих правила облигационог права, испуњена је кад
се уговор о осигурању закључује разменом телеграма, писама,
телепринтерских и телефакс порука, када у погледу момента
закључења уговора треба применити теорију пријема.
512. Битни елементи уговора. – За разлику од других уго -
вора у привреди, уговор о осигурању по самој својој природи
има више битних елемената: одређење ствари или лица које
се осигурава, одређење ризика, одређење трајања осигурања
и периода покрића, одређење осигураног случаја, одређење
суме осигурања, одређење накнаде из осигурања, одређење
интереса осигурања и одређење премије осигурања.
513. Обавезе осигуравача: обавеза прихвата понуде код

обавезних осигурања, обавеза издавања полисе осигурања,
обавеза предаје општих и посебних услова осигурања, обавеза
исплате накнаде из осигурања или осигуране суме.
514. Обавезе уговарача осигурања и осигураника: обавеза
пријаве околности значајних за оцену ризика, обавеза плаћања
премије, обавеза обавештавања осигуравача о променама
ризика, обавезе спречавања наступања осигураног случаја
и обавеза спасавања, обавеза обавештавања о наступелом
осигураном случају.
515. Осигурање имовине – основна начела. – У материји
осигурања имовине постоји више правних начела која одли -
кују ову врсту осигурања, међу којима су најважнија: начело
обештећења (износ накнаде не може бити виши од штете
коју је осигураник претрпео наступањем осигураног случаја),
постојање интереса осигурања (право из осигурања имовине
могу имати само лица која су у часу настанка штете имала
материјални интерес да се осигурани случај не догоди), за -
брана кумулирања накнаде из осигурања и накнаде штете од
одговорног лица, законска суброгација осигуравача у права
осигураника према одговорном лицу, недозвољеност надоси -
гурања и двоструког осигурања и дозвољеност подосигурања
и вишеструког осигурања.
516. Абандон и франшиза. – Док је у пловидбеним оси -
гурањима правило да се након наступања осигураног случаја
може препустити осигуравачу оштећена ствар и од њега,
под одређеним условима, да се захтева исплата пуне своте
осигурања, дотле је у свим другим врстама осигурања, па и у
копненом транспортном осигурању, правило да је то допуште -
но само ако је изричито уговорено (абандон – препуштање).
У уговорима о осигурању ствари може бити одређено да
ће осигураник сносити део штете ако се догоди осигурани
случај. Овај део штете назива се франшиза. Франшизе могу
бити интегралне и одбитне. Код интегралне франшизе штете
до одређеног износа се не надокнађују, а ако прелазе износ
франшизе штете се надокнађују у потпуности, као да није била
уговорена франшиза. Циљ ове франшизе је отклањање оба -

везе осигуравача да надокнађује тзв. мале штете, код којих су
често трошкови ликвидације одштетног захтева несразмерно
високи у односу на висину штете. За разлику од интегралне
франшизе, код одбитне франшизе се износ франшизе увек
одбија од утврђене штете, те ако је штета мања од утврђене
франшизе она се неће надокнађивати, а ако је штета виша
од утврђене франшизе осигуранику ће се исплатити само
разлика између износа франшизе и износа штете. Одбитна
франшиза има за циљ да појача пажњу осигураника према
чувању осигуране ствари.
517. Неке специфичности осигурања од одговорности.
– Осигурање од одговорности, иако имовинског типа, те га
одликују сва начела имовинског осигурања, ипак има и одређене
специфичности. Својом ширином ово осигурање постепено
све више преузима функцију грађанске одговорности, вршећи
тако својеврсну социјализацију грађанске одговорности. Иако
у начелу добровољно, неки његови облици, имају карактер
обавезног осигурања, због наглашеног друштвеног интереса.
У осигурању од одговорности правни односи се заснивају
између три лица. Наиме, уговором о осигурању заснивају
се правни односи између осигуравача и осигураника, а када
се реализује осигурани случај, у непосредни правни однос
са осигуравачем ступају и оштећена лица. У случају када се
деси догађај за који одговара осигураник, оштећено лице има
право директне тужбе за накнаду штете од осигуравача, али
највише до износа осигуравачеве обавезе. Од дана када се де -
сио осигурани случај оштећено лице има сопствено право на
накнаду из осигурања, те је свака доцнија промена у правима
осигураника према осигуравачу без утицаја на право оштећеног
лица на накнаду. У границама своте осигурања, осигуравач
сноси и трошкове спора о осигураниковој одговорности.
И код осигурања од одговорности може да се уговори примена
франшизе и абандона.
518. Осигурање лица. – Осигурање лица дели се на оси
гурање живота (осигурање за случај смрти, осигурање за
случај доживљења, мешовита осигурања за случај смрти и

доживљења) и осигурање од последица несрећног случаја
(осигурање путника у јавном превозу; осигурање на послу и
у приватном животу; осигурање возача, путника и радника на
моторним возилима за време вожње; осигурање при вршењу
одређених делатности – осигурање спортиста, уметника,
ловаца, пилота итд.; осигурање гостију хотела, посетилаца
спортских и других приредби, туриста итд.).
519. Необештећујући карактер. – Будући да се ризик
осигурања лица остварује на човеку, чија вредност се не може
материјално изразити, то осигурање лица нема за циљ накна -
ду настале штете услед реализације осигураног ризика, већ
исплату унапред уговорене осигуране суме. Обавеза исплате
уговорене осигуране суме постоји чак и кад се штета није
уопште ни догодила (нпр. осигурање за случај доживљења
одређених година старости). Необештећујући карактер оси -
гурања лица значи и непостојање материјалног интереса као
услова за остварење права из осигурања.
Из необештећујућег карактера осигурања лица произлазе
следеће посебности овог осигурања у односу на осигурање
имовине. Прво, осигурана сума је битан елемент уговора и она
се утврђује и исплаћује независно од настале штете – висина
осигуране суме практично је диктирана висином премије.
Друго, код осигурања лица не долази до примене правила
о надосигурању, подосигурању, двоструком и вишеструком
осигурању – јер не постоји осигурана вредност, па самим тим
и однос између осигуране вредности и осигуране суме. Треће,
корисник осигурања може да кумулира и захтев из уговора о
осигурању и захтев по основу накнаде штете од трећег одго -
ворног лица, а што води искључењу суброгације осигуравача
у права осигураника на накнаду од трећег одговорног лица.
520. Осигурана сума. – Осигурана сума представља битни
елемент уговора о осигурању лица и границу обавезе осигу -
равача.
521. Искључени ризици. – Код осигурања лица осигуравач
преузима само оне ризике који су прихватљиви са становишта
јавног поретка, општих правних начела, који су независни од

искључиве воље уговарача, који су неизвесни и који су погодни
за примену закона статистике и математике. Отуда су из по -
крића искључени ризици самоубиства осигураника, намерног
убиства осигураника, намерног проузроковања несрећног
случаја и ризици ратних операција. Осим тога, уговором о
осигурању за случај смрти или од последица несрећног слу -
чаја могу бити искључени и други ризици (ризик земљотреса,
искључење из осигурања лица која су теже болесна и сл.).
522. Реосигурање. – Уговор о реосигурању представља такав
уговор којим једна страна, реосигуравач, преузима обавезу да
другој уговорној страни, осигуравачу, плати део износа или
чак и цео износ који је овај платио или треба да плати осигу -
ранику или осигураницима, а осигуравач преузима обавезу
да реосигуравачу плати одређену премију. У суштини, дакле,
реосигурање је поновно осигурање – осигурање осигурања.
Реосигуравач је у ствари осигуравач осигуравача. Реосигу -
рањем се постиже дисперзија ризика по вертикали. Сваки
осигуравач математичким методама утврђује колики је његов
тзв.максимални самопридржај ризика, имајући на уму штете
које из њих могу настати, а вишак ризика и сразмерни део
премије осигурања преноси путем уговора на реосигуравача
(или га евентуално дели са другим саосигуравачима). Према
осигуранику, пак, у обавези је само непосредни осигуравач, а
не реосигуравач. Део ризика преузет у реосигурање може се
даље од реосигуравача уступити другом реосигуравачу – то
је тзв. ретроцесија.
VIII. УГОВОР О ОТПРЕМАЊУ

(ШПЕДИЦИЈИ)
523. Појам. – Уговор о отпремању (шпедицији) је такав
уговор о обављању привредних услуга у коме се једна уговорна
страна – отпремник (шпедитер) обавезује да ради превоза
одређене ствари закључи у своје име а за рачун налогодавца
(комитента) уговор о превозу и друге уговоре потребне за
извршење превоза, као и да обави остале уобичајене послове

и радње, а друга уговорна страна – налогодавац (комитент) се
обавезује да му исплати одређену накнаду (провизију).
524. Правни односи из уговора о шпедицији. – У случајеви -
ма, што је иначе правило, када шпедитер иступа комисионо у
обављању своје делатности, успостављају се две врсте правних
односа. С једне стране, однос налогодавац – шпедитер: то је
однос из закљученог уговора о шпедицији. С друге стране,
однос шпедитер – неко треће лице: то је однос из неког
уговора који шпедитер закључи у своје име и за рачун свог
налогодавца (уговор о превозу, уговор о ускладиштењу, и
др.). У овом случају нема директног правног односа између
налогодавца и трећег лица, али се тај однос може накнадно
успоставити цесијом овлашћења шпедитера према трећем
лицу, свом налогодавцу (комитенту). У случају кад шпедитер
иступа заступнички (нпр. царињење робе, осигурање робе и
др.), успоставља се од почетка директни правни однос коми -
тент – треће лице.
525. Обавезе шпедитера: обавезе организације превоза
робе, обавеза поступања по налозима комитента, обавезе
чувања интереса комитента, обавеза извештавања комитен -
та, обавеза чувања робе, обавеза царињења робе, обавеза
осигурања робе (кад је то уговорено или прописано општим
условима шпедитера), обавеза полагања рачуна.
526. Права шпедитера: право на провизију, право на
накнаду трошкова, право законске залоге, право самосталног
иступања шпедитера (према Закону о облигационим односима
шпедитер има право да сам изврши, потпуно или делимично,
превоз робе чија му је отпрема поверена, као и друге послове
обухваћене налогом, обичајима или општим условима – кон -
трола количине или квалитета робе, ускладиштење робе, „ако
није нешто друго уговорено“).
527–1. Одговорност шпедитера за властите радње и
пропусте. – Пропуштање извршења или неуредно извршење
(према правилима струке culpa levissima) обавеза које произлазе
из уговора о шпедицији (неизвршење налога, неупозорење
комитента на штетност налога, необавештавање комитента,

неадекватан избор трећег лица, необезбеђење комитентових
права према трећем лицу, невршење надзора над складиштеном
робом) или обичаја и правила струке, ангажује одговорност
шпедитера. Шпедитер одговара по правилима субјективне
одговорности са претпостављеном кривицом, те се може
ослободити одговорности доказом своје струковне пажње и
постојања ослобађајућих разлога. Изузетно, шпедитер одго -
вара пооштрено – не може се ослободити одговорности ни за
штету насталу услед више силе, ако је одступио од добијених
„упутстава, изузев ако докаже да би се штета догодила и да
се држао датих упутстава“.
527–2. Одговорност шпедитера за ангажоване друге шпе
дитере (подшпедитере и међушпедитере). – Како уговор о
шпедицији по својој грађанскоправној природи спада у уговор
о налогу, то је правило да шпедитер треба да изврши угово
рене услуге лично. Ипак, чест је случај да шпедитер поверава
извршење бар дела својих услуга другим лицима – другим
шпедитерима (наш закон не познаје изразе из пословне праксе
„међушпедитери“ и „подшпедитери“) јер је то економичније.
Код овог треба разликовати два правила.
Прво, ако шпедитер повери извршење свог налога другом
шпедитеру уместо да га сам изврши (дакле, реч је о неовла -
шћеном преносу), одговара за рад другог отпремника. За
таквог другог отпремника пословна пракса користи израз
„подшпедитер.“
Друго, ако шпедитер овлашћено повери извршење налога
другом отпремнику (ако је то очигледно у интересу налогодавца,
ако налог комитента садржи такво изричито или прећутно
овлашћење, ако је на то принуђен околностима), одговара само
за његов избор, осим ако је преузео одговорност за његов рад.
У пословној пракси се за оваквог другог отпремника користи
израз „међушпедитер“.
528–1. Del credere шпедиција. – Шпедитер који по правилу
не одговара за рад других лица којима се служи у извршењу
уговора (превозиоца, међушпедитера, складиштара, вршиоца
контроле, слагача робе итд.), може уговором да преузме такву

одговорност, уз увећану провизију, што представља посебну
врсту шпедиције, која се аналогно одговарајућој врсти ко -
мисиона, може назвати del credere шпедиција. Одговорност
шпедитера не замењује одговорност лица којима се служи у
извршењу уговора – њихова је одговорност солидарна.
528–2. Фиксна (паушална, форфетна) шпедиција. – Од -
лика ове врсте шпедиције састоји се у томе што шпедитер
преузима обавезу да обави шпедитерске услуге и друге уго -
ворене услуге (превоз, складиштење, контрола и сл.), сам или
уз ангажовање других лица, уз одређену фиксну накнаду. У
овом случају шпедитер нема право на посебну превознину
или накнаду ускладиштења и друге накнаде за посебне услуге,
будући да се претпоставља да је све ово покривено фиксно
утврђеном накнадом. Да би се предупредила могућност да
шпедитер, мотивисан потребом више зараде, у овом случају
бира јефтинијег и непословнијег превозиоца, складиштара,
међушпедитера и друго лице, изричито се установљава одго
ворност шпедитера за рад ових лица, као да је сам вршио
услуге за које је ангажовао трећа лица.
528–3. Збирна шпедиција. – Када је то у интересу њего -
вих комитената, шпедитер, може, осим ако је то уговором о
шпедицији изричито или прећутно искључено, организовати
збирну шпедицију: да отпреми робу више својих комитената
на превоз једним превозним средством (нарочито у желез -
ничком и поморском превозу), једним уговором о превозу и
једном превозном исправом. Збирном шпедицијом се редовно
постижу уштеде за комитента (мања возарина, сигурнији пре -
воз и сл.), те шпедитер има право и на посебну накнаду за ову
услугу (додатна провизија), у сразмери уштеђених трошкова.
IX. УГОВОР О ГРАЂЕЊУ

529. Појам. – Уговор о грађењу представља такав уговор
којим се једна уговорна страна – извођач радова обавезује
да према одређеном пројекту сагради у уговореном року
одређену грађевину на одређеном земљишту, или да на так -

вом земљишту, односно на већ постојећем објекту изврши
какве друге грађевинске радове, а друга уговорна страна
– наручилац радова се обавезује да му за то исплати одређену
накнаду (цену).
530. Обавезе извођача радова: обавеза проучавања техничке
документације, обавеза извођења уговорених грађевинских
радова, обавеза придржавања уговорених рокова, обавеза
плаћања уговорне казне, обавеза омогућавања наручиоцу да
врши надзор, обавеза осигурања радова (кад је уговорено),
обавеза заштите обустављених радова, обавеза обавештавања
наручиоца.
531. Обавезе наручиоца радова: обавеза обезбеђења
пројектно–техничке документације, обавеза увођења извођача
у посао, обавеза вршења стручног надзора, обавеза плаћања
уговорене грађевинске цене, обавеза плаћања аванса.
532. Примопредаја – правне радње. – По завршетку грађе -
винског објекта, односно по завршетку грађевинских радова,
а пре примопредаје између уговорних страна, врши се прво
технички преглед од стране органа управе (грађевинска ин -
спекција). Техничким прегледом објекта, односно радова
утврђује се њихова подобност за употребу према предвиђеној
намени. Примопредаја изграђеног објекта, односно радова,
одвија се између уговорних страна из уговора о грађењу, и то
састављањем записника о примопредаји, који потписују обе
уговорне стране. Након извршене примопредаје спроводи се
коначни обрачун цене радова, с тим што се он мора заврши -
ти у року од 60 дана од примопредаје. Коначним обрачуном
расправљају се односи између уговорних страна и утврђује
извршење њихових међусобних права и обавеза из уговора.
Коначни обрачун врши се записнички од стране обеју уговорних
страна, али као и у случају примопредаје, у случају неоправданог
одбијања једне уговорне стране да учествује у овом поступку,
коначни обрачун може да састави и само једна уговорна страна
и да га достави другој страни, која га може оспорити, а ако га
не оспори, коначни обрачун обавезује оба уговарача.
493–1. Одговорност извођача у току извођења радова.

– Одговорност извођача у току извођења радова је вишеструка:
прво, одговорност у погледу начина извођења радова; друго,
одговорност у погледу поштовања рокова; треће, одговорност
у погледу материјала и опреме; четврто, одговорност за грешке
у пројекту и, пето, одговорност за мане земљишта.
Извођач радова дужан је да изводи грађевинске радове
према правилима своје струке, при чему мора да поштује
уговор и пројект, који је обезбедио наручилац. Ипак, извођач
може да одговара и за туђе грешке (грешке пројектанта), али
не за недостатке његовог рада, већ зато што као стручњак није
упозорио на то наручиоца (упозорење на грешке у пројекту
које су се могле открити). У основи исти принцип важи и за
одговорност извођача за мане земљишта. Извођач је, најзад,
одговоран за уграђивање у грађевински објект материјала и
опреме, без обзира на то да ли их набавља он или наручилац,
који одговарају прописаном или уговореном квалитету.
533–2. Одговорност извођача за квалитет извршених
радова после примопредаје. – Према Посебним узансама о
грађењу, извођач „гарантује“ да су изведени радови у време
примопредаје у складу са уговором, прописима и правилима
струке и да немају мана које онемогућавају или умањују њихову
вредност или њихову подобност за редовну употребу, односно
употребу одређену уговором. Одговорност извођача за ква -
литет изведених радова, након примопредаје, вишеструко је
условљена. Прво, потребно је да се ради о скривеним манама
које се нису могле приметити приликом примопредаје или о
видљивим манама за које је извођач знао, а није их показао
наручиоцу (што мора доказати наручилац). Друго, потребно је
да наручилац обавести извођача о показаном недостатку што
пре, а најкасније у року од месец дана од његовог откривања.
Треће, потребно је да се недостатак појави најкасније у року
од две године од дана примопредаје. Четврто, ако наручилац
остварује право по основу одговорности за недостатке грађе -
вине судским путем, потребно је да поднесе тужбу најкасније
годину дана од учињеног обавештења (изузетно он ово своје
право може остваривати и касније али само приговором против

захтева извођача за исплату накнаде из уговора).
533–3. Одговорност извођача за солидност грађевине
после примопредаје. – Извођач одговара за недостатке у из -
ради који се тичу њене солидности, уколико се ови недостаци
појаве у року од десет година од примопредаје. Реч је о пре -
тпостављеној одговорности, што значајно ублажује оштрицу
спора да ли је обавеза извођача обавеза резултата или обавеза
средстава. Под недостацима у изради грађевине који се тичу
њене солидности треба подразумевати оне недостатке који се
односе на стабилност и сигурност грађевине. Извођач одго -
вара и за солидност грађевине узроковану манама земљишта
(осим ако је посебна специјализована организација дала
стручно мишљење да је земљиште подобно за изградњу, а у
току грађења се нису појавиле околности које би доводиле
у сумњу основаност датог стручног мишљења) или грешком
у пројекту који је обезбедио наручилац (осим ако те грешке
није могао уочити).
X. УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ

(СТВАРИ) МОРЕМ
534. Појам. – Уговор о превозу робе (ствари) морем је
такав правни посао у коме се једна уговорна страна – бро -
дар обавезује да изврши превоз одређене робе или превоз
одређеним бродом на одређеној превозној релацији, а друга
уговорна страна – наручилац превоза се обавезује да за то
плати одређену возарину.
535–1. Возарски уговор. – Возарски уговор је такав уговор
о превозу робе поморским бродом, којим се бродар обавезује
да ће извршити превоз појединих ствари. Реч је о превозу
индивидуалних пошиљки, те отуда неки аутори називају овај
уговор „уговор о превозу комадне робе“. Овај превоз по пра -
вилу врше бродови линијске пловидбе према утврђеном реду
пловидбе. Битни елемент овог уговора је, дакле, одређење робе
која се превози а не одређење брода којим ће се превести (чак
и ако је брод уговорен може га бродар заменити без пристанка

наручиоца). Реч је о типичном уговору по приступу, који се
закључује према општим условима пословања бродара.
535–2. Бродарски уговор. – Бродарски уговор је такав уго -
вор о превозу робе поморским бродом, којим бродар ставља
наручиоцу на располагање одређени брод или сразмерни део
одређеног брода, односно бродског простора, за одређено
време или за једно или више путовања, ради обављања прево -
за. Битан елемент овог уговора је брод којим ће се извршити
превоз (чија се замена не може извршити без сагласности
наручиоца), док је означење робе која ће бити предмет пре -
воза правно ирелевантно (по правилу је дозвољена и замена
уговорене робе ако се тиме не штети интересима бродара).
Реч је о превозима масовног терета, и то бродовима слободне
пловидбе (тзв. трампери).
535–3. Подбродарски уговор. – Када наручилац целог
брода или дела брода не може да искористи цео бродски
простор за превоз свог терета, он може да закључи уговор
са трећим лицем у превозу његове робе истим бродом, ако
то бродарским уговором није искључено. Овај уговор између
наручиоца и трећег лица назива се подбродарски уговор. Иако
се у овом уговору не појављује бродар његова одговорност,
поред формалноправне одговорности наручиоца, произла -
зи из фактичке околности да је подбродарски уговор део
бродарског уговора за који бродар одговара. Ово практично
значи да за неизвршење подбродарског уговора трећем лицу
(поднаручиоцу) одговара и бродар и наручилац. Управо
због ове чињенице правило је да обавезе из подбродарског
уговора (превозни пут, лука укрцаја, лука искрцаја, време
превоза) морају да се крећу у оквиру обавеза из бродарског
уговора. У сваком случају, ако је закључен бродарски уговор
за цео брод или одређени бродски простор, бродар не би
могао слободно располагати евентуално неискоришћеним
бродским простором без сагласности наручиоца, будући да
је наручилац и у том случају дужан да плати пуну возарину
(клаузула пуно за празно).
536. Обавезе бродара: обавеза постављања оспособљеног

брода, обавеза укрцаја робе, обавеза превоза робе, обавеза
чувања робе, обавеза поступања по налозима наручиоца,
обавеза издавања превозне исправе, обавеза искрцавања и
предаје терета примаоцу.
537. Обавеза укрцаја робе. – У поморском превозу правило
је да крцатељ допрема терет уз бок брода, на дохват копнене
или бродске дизалице, а сам укрцај врши бродар. Уговором о
превозу, међутим, ово питање може да буде и друкчије реше -
но, уношењем одговарајућих клаузула о укрцају. Клаузула о
укрцају има више: клаузула FIO (слободно у брод и из брода)
– према овој клаузули дужност укрцаја (самим тим и ризик
и трошкови) пребацује се са бродара на крцатеља; клаузула
FIOS у(крцано, искрцано и сложено) – крцатељ је дужан и да
укрца и да сложи терет на броду; клаузула FIOT (укрцано,
искрцано, поравнато) – односи се на робу у расутом стању
са истим значењем клаузуле FIOS, која се односи на денчану
(паковану) робу; клаузула о тешким теретима – укрцај те -
рета, чија тежина појединог колета прелази две тоне, пада на
крцатеља. Ове клаузуле се практикују код бродарских уговора,
док код возарског уговора правило је да се примењује клау
зула FAS (слободно уз бок брода – под чекрк), те је обавеза
укрцаја на бродару.
Када укрцај врши крцатељ он има време на располагању
одређено узансама или законом. Редовно време укрцаја на -
зива се стојнице (staries, lay days), за које се не плаћа никаква
накнада (укључена је у возарину) и које теку по правилу само
радним данима (прекидају се за време празника, догађаја више
силе, сметњи за које је крив бродар). Ванредно време укрцаја
назива се прекостојнице (surestaries, demurrage), за које се
плаћа одређена накнада, будући да је крцатељ у доцњи, а које
теку по правилу свим текућим данима (могу се по правилу
прекинути једино у случају онеспособљења брода за укрцај
кривицом бродара). Бродар изузетно, ако крцатељ не укрца
терет ни за време тока прекостојница, може оставити и нови
накнадни рок, уз плаћање знатно веће накнаде од накнаде за
прекостојнице (50 одсто више). Овај рок назива се изванредне

прекостојнице. Ако, пак, крцатељ укрца терет и пре истека
стојница има право на посебну накнаду за уштеђено време
укрцаја, која износи половину уговорене накнаде за прекостој -
нице. Најзад, могуће је уговорити јединствено време укрцаја
и искрцаја, тако да се уштеђено време при укрцају користи
при искрцају – то су тзв. реверзибилне стојнице.
538. Права бродара – возарина. – Основно право бродара
као превозиоца је право на возарину као цену услуге прево -
за. Возарина се одређује уговором, а у недостатку уговорне
одредбе примењује се просечна возарина у време укрцаја
робе за односну врсту робе. Возарина може бити одређена
на разне начине: паушално (по јединици бродског простора),
по јединици терета (према тежини терета или по комаду),
по јединици времена (плаћа се само за ефективно време
извршавања уговора о превозу, али не и за време сметњи у
превозу, изузев ако је за њих одговоран наручилац превоза),
по вредности појединих пошиљки („ad valorem“).
Правило је да се возарина плаћа само за превезени терет.
Изузетно, ако је тако уговорено (клаузула пуно за празно)
бродар има право на пуну возарину за целу уговорену коли -
чину терета, чак и ако до истека прекостојница није укрцан
сав терет или терет није уопште био укрцан, а бродар за то
није одговоран (мртва возарина). Ипак, ако је укрцан само
део терета, а бродар је располагао неискоришћеним бродским
простором (што би требало да важи и за случај неукрцаја
терета уопште), уговорена возарина се сразмерно смањује.
539. Остала права. – Поморски бродар као и превозиоци
других грана саобраћаја има право на накнаду одређених трош -
кова у вези са превозом (нпр. код бродарског уговора на време
има право на трошкове погонског горива и мазива; трошкове
чувања робе након искрцаја, трошкове спасавања робе и сл.),
право на накнаду за споредне услуге, право на накнаду штете,
као и право законске залоге и придржаја робе (са овлашћењем
продаје) ради обезбеђења својих потраживања од корисника
превоза, под истим условима као и ваздушни превозилац.
540–1. Основ одговорности бродара. – Основ одговорности

поморског бродара у превозу робе, за разлику од ваздушног
превозиоца робе, није споран; јединствен је став да је реч о
субјективној уговорној одговорности са претпостављеном
кривицом на страни бродара. Бродар мора дужном пажњом
оспособити брод за пловидбу и том истом пажњом чувати
робу током превоза, те се може ослободити одговорности,
према општем начелу, ако докаже да је уложио дужну пажњу
(као и лица – правна и физичка – којима се служи у извршењу
уговора) да се штета не догоди.
540–2. Лимитирана одговорност. – Поморски бродар,
као и превозиоци других грана саобраћаја, одговара по пра -
вилу лимитирано за губитак и оштећење робе коју превози.
За разлику, међутим, од других грана саобраћаја, где постоји
један систем лимитирања одговорности, у поморском пре -
возу робе постоје три система лимитирања одговорности
бродара за интегритет робе: ограничење одговорности по
јединици терета, ограничење одговорности по килограму
бруто тежине и ограничење одговорности по величини брода.
Ограничење одговорности бродара за губитак и оштећење
робе по јединици терета одређено је у Бриселској конвенцији
о теретници на 100 фунти стерлинга. Под јединицом терета
подразумева се колето или комад, а код терета у расутом стању
метар, кубни метар, односно друга мера, према томе на основу
које јединице мере је уговорена возарина. Проблем одређења
јединице терета актуелизован је контејнеризацијом транспорта.
Ограничење одговорности по килограму бруто тежине
уведено је у поморски превоз Бриселским протоколом (који
није инкорпориран у овом делу у наше законодавство), али
алтернативно са ограничењем одговорности по јединици те -
рета. По овом протоколу бродар одговара до износа доказане
штете, али највише до 10.000 Poincaré франака по јединици
терета или 30 Poincaré франака по килограму бруто тежине
изгубљене или оштећене робе, с тим да оштећени (корисник
превоза) бира износ који је виши. Исти систем прихватају и
Хамбуршка правила, с тим што мењају обрачунску јединицу:
835 специјалних права вучења ММФ по јединици терета или

2,5 специјалних права вучења по килограму бруто тежине
изгубљене или оштећене робе, рачунајући износ који је виши.
Ограничење одговорности бродара по величини брода.
– Суштина овог система ограничења одговорности бродара
састоји се у томе што бродар који жели да се користи овим
системом (најчешће се примењује код вануговорне одговорности
али није искључен ни код уговорне) оснива у ванпарничном
судском поступку посебан фонд, чија висина зависи од то -
наже брода. Предвиђена је могућност оснивања три фонда:
фонд за материјалне штете, фонд за телесне штете и фонд за
материјалне штете и за телесне штете, с тим што се изричи -
то прописује да је 2/3 у том заједничком фонду намењено за
потраживање поверилаца накнаде телесне штете, уз остављену
могућност да за ненаплаћена потраживања повериоци ових
штета могу да се намирују из остатка средстава из дела који
је намењен за намирење потраживања из материјалних штета
(али не и обрнуто). Утврђени износи по тони брода множе се
са укупном тонажом брода и добија се укупни износ на који
је ограничена одговорност бродара.
540–3. Одговорност бродара за штете закашњења (до
цња). – Бриселска конвенција о теретници не помиње изричито
одговорност бродара за штете настале закашњењем у превозу.
Ову празнину не попуњава ни Бриселски протокол. За разлику
од ћутње ових извора права, Хамбуршка правила и наш закон
не остављају места никаквој дилеми – нормирају изричито
одговорност бродара „за закашњење у предаји терета примао -
цу“. Разлика, међутим, и овде постоји: наш закон не прописује
посебан лимит накнаде за закашњење, већ одређује јединствен
лимит за штете губитка, оштећења и закашњења (отуда се у
овом превозу вредност робе као основица накнаде утврђује
у завршној тачки пута након превоза, те трошкови превоза
улазе у њену цену и не надокнађују се посебно), док Хамбуршка
правила утврђују посебан лимит одговорности за закашњење:
2,5 возарине која отпада на робу предату са закашњењем, али
највише до износа укупне возарине из уговора о превозу робе.
540–4. Нелимитирана одговорност. – Поморски бродар

не може да се позива на правила о ограниченој одговорности
у два случаја. Прво, у случају личне квалификоване кривице
(намера и груба непажња). Личну квалификовану кривицу
бродара (онеспособљавање брода за пловидбу и сл.) дужан
је да докаже корисник превоза. Друго, у случају декларације
вредности пошиљке (у међународном превозу по својој природи
реч је о једностраној изјави воље крцатеља унетој у теретницу,
док је у домаћем превозу реч о двостраном акту – споразум
бродара и наручиоца превоза, који се наводи у теретници да
би се примењивао и на односе бродара и примаоца).
541. Претпоставка губитка робе. – И у поморском
превозу, као и у другим гранама превоза, постоји установа
претпоставке губитка робе. Наиме, ако роба није предата по
истеку 60 дана од дана када је требало бити предата (уговорени,
примерени или уобичајени рок) сматра се да је изгубљена. Као
и у ваздушном превозу, није такође прописан правни режим
пронађене пошиљке.
542. Ослобођење бродара од одговорности – основ. – Из
одређења основа одговорности бродара за губитак, оштећење
терета и штете настале закашњењем у превозу произлази да
се бродар ослобађа од одговорности доказом да су настали из
узрока који нису могли да се спрече или отклоне „пажњом уред -
ног бродара“. Овај разлог ослобођења, са прописаним правним
режимом, примењује се међутим, само за оспособљеност брода
за пловидбу. Ово посебно стога што Бриселска конвенција о
теретници, којој Протокол из 1968. године овде ништа не додаје
нити одузима, као у основи ни наш закон, поред овог општег
разлога ослобођења садржи и једну изузетно неконзистентну
листу од 16 „изузетих случајева“ по основу којих се бродар
ослобађа од одговорности по посебном правном режиму.
543. Изузети случајеви. – Изузети случајеви Конвенције
о теретници, рађени иначе по техници англосаксонског права,
могли би се по својој сродности груписати у неколико категорија:
Прво: виша сила, скривене мане брода, које се не могу
дужном пажњом открити; погибељи, опасности или незгоде
мора или других пловних вода; ратни догађаји; дела јавних

непријатеља; наредбе или мере принуде владара, власти или
народа, или судске заплене; карантинска ограничења; грађан -
ски немири или побуне; штрајкови или опште отпуштање с
посла или обуставе односно ограничења рада из било којег
разлога, било да су потпуни или делимични.
Друго: дела или пропусти крцатеља или власника робе,
његовог агента или његовог представника; недовољно пако -
вање; недовољност и мањкавост ознака.
Треће: умањење у запремини или тежини или други губи -
так, односно оштећење настало услед скривене мане, посебне
природе или властите мане робе.
Четврто: пожар – уколико није проузрокован делом или
кривицом бродара, што доказује корисник превоза – доказа
на кривица бродара (ако је проузрокован кривицом људи на
броду има исти третман као и тзв. наутичка грешка).
Пето: спасавање или покушај спасавања живота или
добара на мору.
Шесто: дело, непажња или пропуст заповедника, морнара,
пилота или другог лица у служби возара, кад се ради о пловидби
или управљању бродом (тзв. наутичка грешка, али не и тзв.
трговачка грешка – грешка која се односи на поступање са
теретом, што не ослобађа бродара од одговорности).
544. Хамбуршка правила. – Хамбуршка правила, усли -
шујући интересе корисника превоза (фактички неразвијених
земаља и земаља у развоју), укидају листу изузетих случајева
из Конвенције о теретници, с тим што задржавају општи ос -
нов ослобођења од одговорности бродара – претпостављена
кривица, али уз увођење, уместо „пажње уредног бродара“
позајмљеног стандарда из Варшавске конвенције, стандарда
„све разумне мере“. Овим је напуштен и ослобађајући разлог
тзв. наутичке грешке у поморском превозу, који је оправда -
ван високим ризицима ове гране превоза. Систем изузетих
случајева изазивао је и изазива велики број спорова и веома
високе трошкове, те ће њихово и дефинитивно укидање
изазвати и веће поверење у поморски транспорт. Ипак, и у
режиму ове конвенције, од општег правила о одговорности

и ослобођењу од одговорности предвиђена су три изузетка:
– пожар: бродар ће бити одговоран само ако корисник
превоза докаже да је штета настала због кривице или нехата
бродара или лица којима се служи у извршењу уговора,
– превоз живих животиња: бродар ће се ослободити
од одговорности за штете које су резултат посебних ризика
својствених овом превозу, и
– спасавање: бродар ће се ослободити од одговорности
за штете проузроковане због мера предузетих за спасавање
живота или разборитих мера за спасавање имовине на мору.
545–1. Заједничка хаварија. – Под заједничком хаваријом
подразумевају се штете на броду и терету, као и трошкови у
вези са бродом и теретом, које не сноси само оно лице које
их је проузроковало или само оно лице које је њима погође -
но, него их заједнички, по посебним правилима, сносе сви
учесници пловидбеног подухвата. Све остале штете за време
пловидбеног подухвата које не спадају у заједничку хаварију
(хаварије брода, хаварије терета или хаварије и брода и терета
истовремено) чине посебну (партикуларну) хаварију, а сваку од
тих штета засебно сноси оно лице које их је проузроковало или
лице које је таква штета погодила (ако је штета настала услед
догађаја који представља вишу силу). У засебне хаварије спада,
на пример: оштећење брода у пожару или олуји, оштећење робе
због сопствених својстава или мана, штете из судара бродова.
Могуће је да се у пракси, у низу повезаних догађаја, нађу
истовремено посебне и заједничке хаварије. Тако, ако се
брод насуче (случајно или кривицом члана посаде) – штета
настала насукавањем спада у посебну хаварију, а трошкови
и штете настале одсукавањем брода, ради спасавања брода и
терета, спадају у заједничку хаварију. У теорији се ове хаварије
називају мешовитим, мада су правно код њих потпуно
одвојене посебне од заједничкх хаварија.
545–2. Услови за постојање заједничке хаварије. – Да
би постојала заједничка хаварија морају бити кумулативно
испуњени одређени услови.
Прво, заједничка хаварија је штета која је проузрокована

радњом човека, а по одлуци заповедника брода или лица које
га замењује (у новије време постоји тенденција да се тај круг
овлашћених особа за доношење одлуке прошири). Штета од при -
родних догађаја никад не може бити штета заједничке хаварије.
Друго, заједничким хаваријама могу се сматрати само
оне штете које су проузроковане намерно и разумно (штета
коју неко лице проузрокује случајно или непажњом не може
се сматрати заједничком хаваријом).
Треће, заједничка хаварија може постојати само онда кад
је у једном поморском подухвату ангажовано више интереса
– лица на која ће се штета расподелити. Под интересима се
подразумевају: брод, возарина и терет.
Четврто, заједничка хаварија може постојати само кад је у
тренутку проузроковања штете постојала заједничка опасност
(озбиљна, непосредна и стварна) за све, односно најмање два
интереса ангажована у поморском подухвату. Опасност која
прети само једном интересу не води примени правила зајед -
ничке хаварије. Циљ предузетих радњи мора бити заједничко
спасавање брода и терета. Ако су, и поред предузетих мера,
брод и терет пропали, не постоји заједничка хаварија, будући
да се не може извршити расподела штете на брод и терет.
За појам заједничке хаварије ирелевантно је питање из
којих разлога је настао догађај који је изазвао потребу преду -
зимања чина заједничке хаварије: виша сила, случај, кривица
учесника пловидбеног подухвата. И дужничка и поверилачка
маса формирају се без обзира на кривицу, а сваки учесник
подухвата даје свој допринос за заједничку хаварију, с тим што
ће се исплаћени износ моћи доцније да реализује од лица које
је за штету криво (нпр. трошкови одсукавања брода улазе у
заједничку хаварију и кад се брод насуче кривицом заповедника).
545–3. Случајеви заједничке хаварије. – Заједничка хаварија
дели се на хаварије штете и хаварије трошкова. У хаварије
штете спадају: бацање терета у море; штете проузроковане
броду или терету продором воде у брод кроз отворена гротла
или друге отворе учињене у сврху избацивања терета; гашење
пожара на броду; резање подртине; штете стројевима и котло -

вима; бродске ствари и залихе употребљене као гориво; штете
на терету, стварима и залихама брода настале искрцавањем
и другим манипулисањем; штете одсукавања брода; губитак
возарине (као последица жртвовања терета који улази у
заједничку хаварију). У хаварије трошкова спадају: награде
за спасавање; трошкови олакшања насуканог брода; трошко -
ви у луци склоништа; трошкови луке склоништа; трошкови
привремених поправки; трошкови прибављања средстава;
трошкови осигурања предујмљеног новца; камате.
545–4. Ликвидација заједничке хаварије. – Штете и трош -
кови заједничке хаварије сносе сви учесници пловидбеног
подухвата сразмерно вредности имовине са којом су учест -
вовали у извршењу подухвата.
Ради расподеле заједничке хаварије на све учеснике
пловидбеног подухвата образују се две масе: дужничка (која
служи за намирење штета и трошкова из заједничке хаварије)
и поверилачка (коју чине штете и трошкови заједничке хава -
рије). Дужничка маса се може схватити као целокупна имо -
вина ангажована у поморском подухвату, умањена за укупан
износ утврђених заједничких штета, уз извесне корекције.
Упоређивањем ове две масе добија се проценат за израчу -
навање доприноса за заједничку хаварију. Основно правило
које се примењује приликом израчунавања доприноса за
заједничку хаварију састоји се у томе да сваки учесник који
плаћа допринос за заједничку хаварију има такав положај
да је ирелевантно чија је ствар жртвована или ко је сносио
трошкове спасавања. Сразмерни део штете сноси и онај
учесник чија је ствар спасена и онај чија је ствар жртвована.
XI. УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ (СТВАРИ)

У УНУТРАШЊОЈ ПЛОВИДБИ
546. Појам. – Уговор о превозу робе у унутрашњој пловид -
би (реке, језера, канали) појмовно се одређује на исти начин
као и поморски превоз, осим што се превоз врши од једног
пристаништа до другог.
547. Особености права и обавеза у унутрашњој пловид

би. – За права и обавезе бродара унутрашње пловидбе важе у
основи правила из поморске пловидбе. Ипак, постоје и неке
значајније специфичности.
Прво, бродар унутрашње пловидбе дужан је да пажњу
уредног бродара покаже, када је у питању оспособљавање
брода за пловидбу, не само на почетку путовања, већ током
читавог путовања.
Друго, укрцај робе на брод унутрашње пловидбе редовно
врши крцатељ, осим код бродова линијске пловидбе, код којих
бродар преузима терет испод чекрка.
Треће, правила о заједничкој хаварији примењују се у
унутрашњој пловидби само ако је то изричито уговорено.
Четврто, закључење подбродарског уговора од стране
наручиоца превоза из бродарског уговора, код превоза робе
унутрашњим водама, могуће је само ако је то бродарским
уговором изричито предвиђено.
Пето, у унутрашњој пловидби, ако крцатељ није захтевао
издавање теретнице, издаје се товарни лист за робу која је
предата бродару, а на захтев крцатеља или самог бродара.
548. Особености одговорности бродара унутрашње
пловидбе. – Општа начела о одговорности поморског бро -
дара (уговорна одговорност, основ одговорности, системи
ограничења одговорности, приговори и поступак оствари -
вања накнаде штете) примењују се и на одговорност бродара
унутрашње пловидбе. Ипак, специфичности услова превоза
у унутрашњој пловидби налагале су и значајна одступања.
Прво, бродар унутрашње пловидбе одговара за стање
брода током читавог превоза.
Друго, бродар унутрашње пловидбе одговара и за тзв.
наутичку делатност заповедника брода и чланова посаде.
Треће, бродар унутрашње пловидбе одговара за штете на
терету узроковане пожаром без изузетка.
Четврто, бродар унутрашње пловидбе може се ослободити
од одговорности не само доказом да су губитак, оштећење или
закашњење потекли из узрока који нису могли да се спрече

или отклоне пажњом уредног бродара, као и поморски бродар,
већ за разлику од поморског бродара који се може ослободити
од одговорности и по посебном правном режиму „изузетих
случајева“, може се ослободити од одговорности по посебном
правном режиму случајевапосебних опасности, аналогно
ослобођењу по овом основу превозилаца копненог превоза.
У ове случајеве спадају: превоз терета на палуби (ако је такав
превоз уговорен и назначен у превозној исправи); неодгова -
рајућа амбалажа; укрцај од стране крцатеља или искрцај од
стране примаоца; превоз у пломбираном складишту брода
(ако је складиште пломбирао крцатељ и да су пломбе биле
неоштећене у часу предаје примаоцу); својства робе (због
којих је подложна кварењу, лому, рђању, труљењу, сушењу,
цурењу, нормалном растуру или деловању глодара) и превоз
живих животиња.
Пето, лимити модалитета ограничења одговорности
бродара унутрашње пловидбе, по величини брода разликује
се од лимита ограничења такве одговорности бродара по -
морског брода.
Шесто, бродар унутрашње пловидбе одговара за штету
насталу закашњењем у превозу до висине возарине која се
односи на терет предат са закашњењем.
Седмо, бродар унутрашње пловидбе одговара неограниче -
но (до износа целокупне доказане штете) и за квалификовану
кривицу лица којима се служи у свом пословању.
XII. УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ (СТВАРИ)

ВАЗДУШНИМ ПУТЕМ
549. Појам. – Уговор о превозу робе ваздушним путем
је такав правни посао у коме се једна уговорна страна – уго
ворни превозилац обавезује да изврши лично или уз помоћ
стварног превозиоца превоз одређене робе на одређеној
превозној релацији, за одређено време и у неоштећеном стању
и да је након превоза преда овлашћеном примаоцу, а друга
уговорна страна – наручилац превоза се обавезује да за то

плати одређену превознину.
550. Обавезе ваздушног превозиоца робе: обавеза извршења
превоза, обавеза издавања товарног листа, обавеза поступања
по накнадним налозима, обавеза предаје робе.
551. Права ваздушног превозиоца робе: превознина, за -
конска залога и придржај, остала права (накнада трошкова
превоза који нису обухваћени превознином, право на накнаду
за споредне услуге).
552–1. Одговорност ваздушног превоизоца робе – основ
одговорности. – За разлику од поморског превоза, тумачење
опште формуле одговорности ваздушног превозиоца прилично
је контроверзно, тако да је питање основа одговорности у из -
весном смислу отворено. Наиме, према Варшавској конвенцији
(као и домаћем закону) „превозилац није одговоран ако докаже
да су он и њему потчињена лица предузели све потребне мере
да би избегли штету или докажу да је било немогуће да их
предузму“. Ова формула одговорности није мењана, кад је реч
о роби, ни у Хашком протоколу, ни у Гватемалском протоколу,
али је замењена у Монтреалском протоколу.
И док Варшавска конвенција својом контроверзном фор -
мулом даје места за извесне дилеме у погледу одређења правне
природе одговорности ваздушног превозиоца за интегритет
пошиљке, дотле Монтреалски протокол не даје простора ни -
каквој недоумици: „Возар одговара за штету насталу у случају
оштећења, губитка или уништења робе на темељу чињенице
да се догађај који је проузроковао штету догодио за време
ваздушног превоза“. Правна доктрина је јединствена у ставу
да је овде реч о објективној (каузалној) одговорности. У ства -
ри, у практичној примени Варшавске конвенције дошло је до
лаганог хода ка објективизацији одговорности. Специјално,
непознати узроци штете и скривене мане авиона све су се
више преваљивали на терет превозиоца.
552–2. Основ одговорности за штете закашњења (доцња).
– Ваздушни превозилац одговара за закашњење у превозу
само по систему доказаних штета насталих закашњењем.

У домаћем превозу основ ове одговорности истоветан је ос -
нову одговорности за транспортне штете. У међународном
превозу у режиму Варшавске конвенције, Хашког и Гвате -
малског протокола такође је истоветан основ одговорности.
У Монтреалском протоколу, међутим, задржана је иста норма
за одговорност за штете закашњења из Варшавске конвенције,
што значи према преовлађујућем схватању у правној теорији
да је реч о субјективној одговорности са претпостављеном
кривицом.
552–3. Лимитирана одговорност. – У међународном
ваздушном превозу ваздушни превозилац одговара до износа
доказане штете, али највише до 250 Poincaré франака по ки -
лограму. Овај лимит из Варшавске конвенције није мењан у
доцнијим ревизијама ове конвенције, али је у Монтреалском
протоколу извршена замена обрачунске јединице увођењем
специјалних права вучења Међународног монетарног фонда
– лимит је 17 ових јединица, што је једнако ранијем лимиту.
Будући да се у овим изворима говори о одговорности ваздушног
превозиоца за губитак, оштећење и закашњење, утврђујући
истовремено, јединствен лимит, то треба узети да су овим
лимитом „покривене“ и штете закашњења.
552–4. Нелимитирана одговорност. – Превозилац робе
ваздушним путем одговара изнад прописаних лимита у три
случаја. Прво, у случају декларације вредности пошиљке („изјаве
о важности испоруке“) од стране пошиљаоца, уз плаћање веће
превознине (у овом случају плаћа се доказана штета губитка,
оштећења или закашњења, али највише до износа деклариса -
не вредности, изузев ако превозилац докаже да је означена
вредност већа од стварног значаја испоруке за пошиљаоца).
Друго, ако корисник превоза докаже да је штета настала
намером или грубом непажњом превозиоца или лица којима се
служи у извршењу уговора. У случају намере и грубе непажње
превозилац одговара до износа целокупне доказане штете.
Треће, што важи само за међународни ваздушни превоз робе у
режиму Варшавске конвенције и Хашког протокола, у случају
неиздавања товарног листа са пристанком превозиоца или

нестављања у издатом товарном листу клаузуле о примени
норме Варшавске конвенције о ограниченој одговорности.
553. Претпоставка губитка. – Као и у другим гранама
превоза и у ваздушном превозу робе постоји институт пре -
тпоставке губитка робе. Наиме, претпоставља се да је роба
изгубљена ако је превозилац није предао примаоцу у року
од седам дана од дана кад је по уговору дужан да је преда
или ако превозилац, и пре истека наведеног рока изјави да је
ствар изгубљена. Нема, међутим, прописа о правном режиму
накнадно пронађене робе.
554–1. Ослобођење од одговорности – природа. – Ваз -
духопловно право, за разлику од других грана превоза, није
никада познавало институт изузетих случајева (привилего
вани ослобађајући разлози). Отуда се режим ослобођења
од одговорности у превозу робе ваздушним путем заснива
на примени опште норме о одговорности и ослобођењу од
одговорности – доказ да су предузете све нужне мере да се
штета избегне или да је било немогуће да се такве мере пре -
дузму. Иако се то изричито не наглашава, из општих правила
уговорног права би произлазило да се превозилац робе може
ослободити од одговорности за настале штете (у целини
или делимично зависно од степена узрочне везе) и доказом
кривице пошиљаоца или примаоца. Особености транспортне
делатности додају овом и ослобођење по основу сопствених
мана или својстава робе.
Под утицајем поморског превоза међународно ваздухоплов -
но право је преузело и специјалан ослобађајући разлог тзв.
навигационе грешке. Наиме, према Варшавској конвенцији
превозилац робе није одговоран ако је штета проистекла
због грешке у пилотажи, у управљању ваздухопловом, или у
навигацији, под условом да је у сваком другом погледу зајед -
но са лицима којима се служи у извршењу уговора предузео
све потребне мере да се штета не догоди. Хашки протокол
је, међутим, укинуо овај специјални ослобађајући разлог у
ваздухопловном праву.
554–2. Основи ослбођења. – Мењајући основ одговорности

за губитак и оштећење пошиљке, Монтреалски протокол је
изричито прописао и ослобађајуће разлоге: природно својство
или властита мана робе, мањкаво паковање робе које није
извршио превозилац или лица којима се служи у извршењу
уговора; ратни догађај или оружани сукоб; акт јавне власти
извршен у вези с уласком, изласком или транзитом робе и
кривица пошиљаоца или примаоца. Уређење ослобађајућих
разлога извршено је на лимитативан начин, тако да се ваз -
душни превозилац робе не може да ослободи ни по основу
одређених догађаја који представљају вишу силу (нпр. приро -
дне непогоде). При томе, ваздушни превозилац робе се може
ослободити одговорности само ако докаже да су ови разлози
искључиви узроци настанка штете, а ако је доказао само де -
лимичну узрочну везу радиће се о подељеној одговорности.
XIII. УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ

(СТВАРИ) ЖЕЛЕЗНИЦОМ
555. Појам. – Уговор о превозу робе железницом је такав

правни посао у коме се једна уговорна страна – железница
обавезује да изврши превоз одређене робе од отправне до
упутне станице, за одређено време и у неоштећеном стању,
а друга уговорна страна – пошиљалац се обавезује да за то
плати одређену превознину.
556. Обавезе пошиљаоца до отпочињања превоза: обаве -
за наручивања кола, обавеза предаје робе, обавеза паковања
и означавања робе, обавеза предаје транспортних исправа,
обавеза плаћања превозних трошкова унапред.
557. Обавеза железнице до отпочињања превоза:обавеза
доставе кола, обавеза закључења уговора о превозу, обавеза
пријема робе, обавеза пријема транспортних исправа, обавеза
утврђивања тежине и броја комада.
558. Обавезе железнице и пошиљаоца до отпочињања
превоза:обавеза довоза робе и обавеза утовара.
559. Обавезе железнице у фази превоза робе:превоз одређе -

ним путем, превоз у одређеним роковима, извршавање ад -
министративних формалности, извршавање налога у току
превоза, чување робе, обавезе код сметњи при превозу.
560. Обавезе железнице у фази издавања робе: извешта -
вање примаоца о приспећу пошиљке, издавање робе, одвоз
робе, истовар и одношење робе, утврђивање стања пошиљке,
обавезе код сметњи при издавању, остваривање поузећа.
561. Права: превознина, додаци на превознину, накнада
трошкова, накнада за споредне услуге, накнада штете, обез -
беђење наплате потраживања.
562–1. Одговорност железнице – карактеристике. – Же -
лезница одговара за интегритет пошиљке (губитак и оштећење)
по правилима строге уговорне одговорности, што је уједно прва
карактеристика режима одговорности. Ипак, правна теорија не
гледа јединствено на одређење природе ове одговорности: по
једнима реч је о релативном каузалитету, а по другима ради се
о субјективној одговорности са претпостављеном кривицом.
Кад је, пак, реч о одговорности железнице за повреде других
уговорних обавеза, онда нема спора да је реч о субјективној
одговорности железнице са претпостављеном кривицом. Друга
карактеристика је постојање посебних (привилегованих) раз -
лога ослобођења железнице од одговорности за транспортне
штете. Трећа карактеристика је лимитирана одговорност као
правило и нелимитирана одговорност као изузетак.
562–2. Одговорност за губитак и оштећење робе. – Же -
лезница одговара за утврђени потпуни или делимични губитак
и оштећење робе по правилу ограничено. У међународном
превозу железница одговара до износа доказане штете, али
највише до 17 тзв. специјалних права вучења Међународног
монетарног фонда по килограму бруто тежине изгубљене
(оштећене) робе. У редовним случајевима железница не одговара
преко утврђеног лимита, па и ако вредност килограма робе
премашује тај износ. Ипак, то је само први елемент накнаде
штете. Други елемент накнаде чини враћање превознине и
других износа плаћених у вези са превозом изгубљене или
оштећене робе. Реч је у ствари о надокнади свих издатака

ради превоза (који не би настали да није било превоза), а који
не улазе у вредност ствари.
562–3. Одговорност за закашњење. – Железница одго -
вара за прекорачење рокова превоза, будући да има право на
продужење прописаних рокова превоза „ако није у питању
њена кривица“. Одговорност железнице за закашњење, као и
одговорност за транспортне штете, по правилу је лимитирана,
а лимит се у овом случају везује за одређени износ превознине.
У суштини постоје два система одговорности железнице за
закашњење. Први систем – паушални систем (систем пена
ла) постоји независно од тога да ли је за корисника превоза
услед закашњења настала штета или не. У међународном
превозу овај систем је укинут за редовне превозе, а може
се уговорити код тзв. рокова „на основу плана превоза“, а у
домаћем превозу овај систем више не постоји. Други систем
– систем доказане штете, постоји и у домаћем превозу и у
међународном превозу (лимит је четворострука превознина).
562–4. Одговорност изнад лимита. – Оштрица ограниче -
не одговорности железнице је без сумње велико оптерећење
за кориснике услуга превоза робе. Ипак, тај „Дамоклов мач“
корисник услуге може избећи својом вољом – клаузула обез
беђења уредне испоруке. Када је у товарном листу назначена
ова клаузула онда железница одговара за сву доказану штету
(губитак, оштећење, закашњење), али највише до висине на -
значеног обезбеђења (горњи лимит). С друге стране, и сама
железница „својом вољом“, може елиминисати ранг лими -
тиране одговорности. Ако је, наиме, штета проузрокована
намером или грубом непажњом железнице (као и других
лица којима се служи у извршењу уговора) онда железница
одговара у оба случаја – у домаћем превозу за сву доказану
штету, а у међународном превозу у случају намере одговара
за сву доказану штету, а у случају грубе непажње одговара
до двоструких износа прописаних лимита за одговорност
у редовним случајевима (губитак, оштећење, закашњење,
обезбеђење уредног издавања, повреда других уговорних
обавеза). Значајна новина Конвенције COTIF, на овом плану,

је што проширује поље дејства одговорности железнице изнад
лимита, у случају намере и грубе непажње, и на повреде дру -
гих уговорних обавеза железнице. У међународном превозу
намеру и грубу непажњу доказује корисник превоза.
563. Претпоставка губитка робе. – Корисник превоза
робе железницом може, без пружања других доказа, сма -
трати да су ствари изгубљене ако нису издате примаоцу или
припремљене за издавање у року од 30 дана по истеку рокова
превоза. Ирелевантан је разлог зашто пошиљка није издата,
као што је ирелевантан и доказ железнице да она није стварно
изгубљена. Ипак, ако се пошиљка пронађе у року од годину дана
по исплати одштете, железница је дужна ex lege да извести
власника, који је дужан у даљем року од 30 дана да се изјасни
да ли прихвата пошиљку (уз враћање одштете, али уз задржа -
вање права на одштету због прекорачења рока превоза). Ако
се пошиљка пронађе после овог рока или се добије негативан
одговор о прихватању, железница постаје њен власник. Реч је
о стицању права својине на основу самог закона.
564–1. Општи – неповлашћени разлози ослобођења од
одговорности. – Железница се ослобађа од одговорности за
транспортне штете ако докаже да је до њих дошло због „кри -
вице имаоца права, након његовог захтева где до железнице
нема кривице, мана саме ствари или околности које железница
није могла да избегне нити да отклони њихове последице.“
Ако се железница позива на ове разлоге ослобођења од од -
говорности дужна је да докаже, уз постојање ових разлога, и
директну узрочну везу између настале транспортне штете
и ових разлога. Дужна је дакле доказати да су ови разлози ис -
кључиви узрок настале штете (потпуно ослобођење), или бар
делимични (подељена одговорност). Железница се не може
ослободити одговорности доказом непостојања властите кри -
вице, или кривице људи којима се служи у извршењу уговора,
па чак и да пружи доказ да је показала највећи степен пажње,
будући да је њена обавеза „обавеза резултата“. Не докаже ли
постојање такве узрочне везе њена одговорност остаје. Штете
са непознатим узроком остају на терет железнице. Пружање

оваквог директног доказа није лак посао за железницу и
отуда се ови основи ослобођења називају и „неповлашћени
(непривилеговани)“ основи.
564–2. Посебни – повлашћени разлози ослобођења од
одговорности. – Другу групу основа ослобођења железнице
од одговорности чине посебни разлози (случајеви нарочитих
опасности у железничком саобраћају). Ови основи осло -
бођења уведени су ради побољшања положаја железнице
на бази повољније расподеле терета доказа. Наиме, строга
превозничка одговорност (релативни каузалитет) доводила
би често железницу у изузетно неповољну ситуацију, јер не би
могла да докаже искључиви узрок штете садржан у општим
ослобађајућим разлозима, иако би све околности говориле
да постоје релевантне чињенице за ослобођење. Отуда, же -
лезничко транспортно право изузима извесне случајеве, који
су најчешће типични узроци штета, из општег ослобађајућег
разлога сопствене мане ствари и кривице (радње, пропусти)
имаоца права располагања пошиљком и даје им специјални
процесноправни статус, док материјалноправно остаје у гра -
ницама темељног основа одговорности – релативни каузалитет.
На терену доказа, наиме, од железнице се само тражи да
учини вероватним у конкретном случају постојање узрочне везе
између транспортне штете и неког (неких) случаја нарочитих
опасности. Будући да је искључиви узрок штете учињен само
вероватним, то имаоцу права располагања пошиљком (прималац
и пошиљалац) остаје да пружи доказ правог узрока штете за
коју железница одговара (позитиван доказ) или једноставно
да докаже да штета није настала из претпостављеног узрока
(негативан доказ), не пружајући доказ стварног узрока штете.
Не пружи ли, пак, такав противдоказ претпостављени узрок
штете узеће се као стварни и железница ће се ослободити од
одговорности. У противном, железница ће одговарати. Нема
сумње да се овим железница ставља у веома повољан положај,
те се отуда ови разлози у теорији и зову посебни – „привиле -
говани (повлашћени)“ разлози ослобођења.
У посебне разлоге ослобођења железнице од одговорности

спадају: превоз у отвореним колима; превоз без одговарајуће
амбалаже; утовар и истовар од стране корисника превоза и
неисправно товарење; извршење административних формал -
ности од стране корисника превоза; непрописно означавање
одређених ствари; превоз живих животиња; превоз без оба -
везне пратње.
XIV. УГОВОР О ПРЕВОЗУ РОБЕ

(СТВАРИ) ДРУМОМ
565. Појам. – Уговор о превозу робе друмом је такав
правни посао у коме се једна уговорна страна – друмски пре -
возилац обавезује да изврши превоз одређене робе друмским
превозним средством на одређеној превозној релацији, за
одређено време и у неоштећеном стању, и да је након превоза
преда овлашћеном лицу, а друга уговорна страна – пошиљалац
се обавезује да за то плати уговорену превознину.
566. Обавезе: обавеза постављања возила за утовар; обавеза
преузимања робе ради превоза; обавеза издавања товарног
листа; обавеза контроле; обавеза извршења превоза; обаве -
за чувања робе; обавеза поступања по захтевима за измену
уговора; обавеза предаје робе.
567. Права: право на превознину, право залоге и придр -
жаја, остала права (право на накнаду трошкова које је бродар
имао у вези са превозом, а који нису укључени у превознину,
право на накнаду за споредне услуге – накнада за услугу пре -
товара или додатних паковања и слично – ; право на накнаду
штете проузроковане лицима, возилима и другим стварима
дејством својства робе која је предата на превоз, ако пре -
возиоцу та својства нису била позната нити су морала бити
позната; и право на накнаду штете проузроковане нетачним
или непотпуним попуњавањем товарног листа од пошиљаоца
или самог превозиоца на његов захтев).
568–1. Одговорност друмског превозиоца робе за транс
портне штете. – Друмски превозилац одговара за интегритет
робе коју превози, од часа преузимања на превоз до предаје

примаоцу (или до тзв. „псеудопредаје“), по истим принципима
по којима одговара железнички превозилац робе. Реч је о истом
основу одговорности, постојању општих – непривилегованих
разлога ослобођења од одговорности, постојању посебних
– привилегованих разлога ослобођења од одговорности за
транспортне штете, лимитираној одговорности и изузетно
нелимитираној одговорности, уговорним клаузулама о одго -
ворности, одговорности за лица (и подпревозиоце) којима се
служи у извршењу уговора, постојању претпоставке губитка.
Ипак, постоје и одређене специфичности.
Прво, друмско транспортно право прописује специјални
режим ослобођења од одговорности за два привилегована осно -
ва: превоз нарочито покварљиве робе у специјалним возилима
за заштиту робе против дејства топлоте, хладноће, промене у
температури или влаге у ваздуху и превоз живих животиња.
Друго, друмско транспортно право не познаје два привиле -
гована основа ослобођења које познаје железничко транспортно
право: извршење административних формалности управних
власти од стране имаоца права располагања пошиљком, и то
током превоза и превоз без обавезне пратње.
Треће, лимит накнаде за губитак и оштећење робе износи
половину лимита из превоза робе железницом у међународ -
ном превозу (25 златних Жерминал франака, односно 8,33
специјалних права вучења по килограму бруто тежине).
Четврто, у друмском транспорту постоји одговорност
превозиоца изнад лимита и у случају намере и у случају грубе
непажње. С друге стране, у међународном друмском превозу
постоје још два основа одговорности изнад лимита: деклара
ција вредности робе (примењује се на губитак и оштећење)
и декларација „специјалног интереса на пошиљци у случају
губитака или прекорачења утврђеног рока“.
Пето, у друмском транспорту постоје два рока за пре -
тпоставку губитка робе: 30 дана по истеку уговореног рока
превоза, односно ако рок превоза није уговорен 60 дана по
преузимању робе на превоз.
568–2. Одговорност друмског превозиоца робе за зака

шњење (доцња). – Друмски превозилац одговара за закашњење,
односно за штете настале закашњењем у превозу, с тим што
се може ослободити од одговорности, као и за транспортне
штете, доказујући узрочну везу општих ослобађајућих разлога
и насталог закашњења, односно штета закашњења. Из овог
произлази да превозилац одговара ако је до закашњења дошло
услед квара возила, чак и ако је уложио потребну пажњу да
возила оспособи за путовање. У домаћем друмском транспор -
ту постоје оба система одговорности за закашњење (систем
пенала и систем доказане штете), а у међународном друмском
превозу робе постоји само систем одговорности за доказане
штете настале закашњењем у превозу, али највише до износа
„трошкова превоза“.
XV. УГОВОР О КОМБИНОВАНОМ

ПРЕВОЗУ РОБЕ (СТВАРИ)
569. Појам. – Уговор о комбинованом (мешовитом, мул -
тимодалном) превозу робе представља такав правни посао
у коме се организатор (предузетник, оператер) овог превоза
обавезује да организује превоз до места опредељења, помоћу
превозилаца из најмање две гране превоза (најмање два пре -
возна средства), са јединственом исправом и јединственом
одговорношћу, а наручилац превоза се обавезује да за то
плати превознину.
570–1. Јединствена одговорност. – Систем аутономне
одговорности предузетника комбинованог превоза почива
на претпоставци да је реч о самосталном уговору, који се
не може делити на своје сегменте. Будући да се у највећем
броју случајева не може да установи где је штета губитка,
оштећења или закашњења у превозу настала (због специфи
чности контејнерског превоза), предузетник комбинованог
превоза одговара по аутономним правилима, независним од
правила о одговорности прописаним за појединачне прево -
зиоце који учествују у реализацији овог уговора. У овоме се
управо и састоји и једна од темељних предности овог система

одговорности организатора комбинованог превоза (однос
наручилац превоза – организатор комбинованог превоза).
Главни недостатак, међутим, овог система састоји се у томе
што у интерном односу (регресни поступак организатора
комбинованог превоза према превозницима који врше пре -
воз), организатор овог превоза није у могућности да наплати
целу суму коју је платио наручиоцу превоза од конкретно
одговорног превозиоца, ако тај превозилац по прописима
своје гране има нижи лимит одговорности.
570–2. Мрежаста одговорност. – За разлику од система
јединствене одговорности, код овог система одговорности
организатор комбинованог превоза одговара по прописима
превозиоца оног превозног средства на чијем делу пута је
штета настала. Основна предност овог система састоји се у
томе што организатор наручиоцу превоза накнађује штету
тачно у оном обиму у ком се може регресирати од одговор -
ног превозиоца. Основни недостатак, међутим, овог система
састоји се у томе што је применљив само ако се тачно зна где
се штета догодила, што је посебно тешко установити код
штета које настају закашњењем у превозу робе. Исто тако
овај систем оставља „непокривеним“ штете које настају од
преузимања робе до почетка превоза или од завршетка пре -
воза до предаје робе примаоцу, као и штете настале у фази
претовара (прекрцаја).
570–3. Мешовита одговорност. – Недостаци јединстве -
не и мрежасте одговорности предузетника комбинованог
превоза могу се отклонити комбиновањем ова два система
и стварањем система тзв. мешовите одговорности. Према
овом систему, уколико би се могло да установи на ком делу
пута је настала штета, примењивао би се систем мрежасте
одговорности организатора комбинованог превоза, а уко -
лико се не би могло да установи где је штета настала или би
се радило о ситуацијама за које је неприменљив систем мре -
жасте одговорности, примењивао би се систем јединствене
одговорности.
XVI. УГОВОР О ТРАНСФЕРУ ТЕХНОЛОГИЈЕ
571. Појам. – Под уговором о трансферу технологије

подразумева се такав уговор којим давалац технологије
уступа право привредног искоришћења заштићених права
индустријске својине и незаштићених права (одвојено или
комбиновано), заједно са опремом и одговарајућим поступци -
ма производње који су технолошки повезани са уступљеним
знањем, уз потребну техничку помоћ да би се опрема и знање
могли привредно искоришћавати, а стицалац (корисник)
технологије се обавезује да за то плаћа и одређену накнаду.
572. Одређење предмета. – Предмет уговора о транс -
феру технологије, као битни елемент уговора, могу бити сва
преносива права индустријске својине (патент, модел, узорак
и жиг), знање и искуство (know‑how као незаштићено право
индустријске својине), као и разне комбинације заштићених
и незаштићених права. Са заштићеним правима индустријске
својине изједначавају се, те тиме могу да буду предмет овог
уговора, и проналасци, жигови, узорци и модели који се налазе
у поступку заштите, под условом (раскидни услов) да захтев
за признавање одговарајућег права индустријске својине код
надлежног националног органа буде прихваћен и да дато право
буде на прописан начин регистровано.
573. Искључиви и неискључиви преноси. Уговори о транс -
феру технологије могу бити закључени као искључиви или
неискључиви (прости). Искључиви уговори о трансферу
технологије дају право кориснику да искључиво искоришћава
предмет уговора за време трајања уговора и на територији
предвиђеној уговором. Код ових уговора корисник техноло -
гије има право да забрани свим лицима, укључујући и даваоца
лиценце (технологије), да искоришћава предмет уговора за
време трајања овог уговора. Искључиви трансфер технологије
мора да се изричито уговори јер се претпоставља да се ради о
неискључивом преносу технологије. Ако давалац технологије
уступи неискључиву или просту лиценцу, онда он задржава
право личног искоришћавања предмета уговора и право да
са другим заинтересованим лицима закључује уговоре о не -

искључивој лиценци са истим предметом уговора. Уговори
о трансферу технологије поред чисто искључивих или чисто
неискључивих могу бити и мешовити, када корисник тех -
нологије има искључиву лиценцу на одређеној територији и
неискључиву лиценцу на другој територији.
574. Обавезе даваоца технологије: обавеза предаје пред -
мета уговора, обавеза гаранције за техничка својства предмета
уговора, обавеза гаранције да постоји монополско право, оба -
веза заштите од евикције, обавеза стављања на располагање
накнадних усавршавања уступљене технологије.
575. Обавезе стицаоца технологије: обавеза искоришћа -
вања предмета уговора, обавеза плаћања накнаде за уступљену
технологију, обавеза плаћања накнаде за услуге и техничку
помоћ, обавеза подношења извештаја, обавеза коришћења
накнадних усавршавања, обавеза чувања уступљене технологије
у тајности, обавеза истог квалитета производа или услуге код
лиценце жига, обавеза означавања да се ради о производњи
(и услугама) по лиценци.
576. Врсте права по престанку уговора: право стицаоца
технологије да распрода робу произведену за време трајања
уговора, право стицаоца технологије да користи технологију
у циљу извршења обавеза преузетих за време трајања уговора,
право стицаоца технологије да користи know-how.
577. Врсте обавеза по престанку уговора: обавеза повраћаја
документације, обавеза стицаоца технологије да изврши
коначан обрачун накнаде, обавеза обуставе даљег коришћења
знакова и симбола, обавеза чувања технологије у тајности.
578. Подлиценца. – Подлиценца је исто што и лиценца,
с том разликом што је даје стицалац лиценце. Стицалац не
искључиве лиценце нема право да даје подлиценцу, ако ништа
друго није уговорено између даваоца и корисника лиценце.
Обрнуто, стицалац искључиве лиценце има, у границама
просторног и временског важења лиценце, право да даје
подлиценце, ако ништа друго није уговорено између стицаоца
и даваоца лиценце. Имајући у виду карактер intuitu personae
уговора о лиценци, овим уговором могуће је да се предвиди

да стицалац лиценце нема право давања подлиценце, односно
да је за давање подлиценце потребно да претходно прибави
сагласност (дозвола) даваоца лиценце. Ипак, кад је за давање
подлиценце потребна дозвола даваоца лиценце, овај је може
одбити стицаоцу искључиве лиценце само из озбиљних разлога.
579. Отказ уговора због недозвољене подлиценце. – Кад
је по закону за давање подлиценце потребна дозвола даваоца
лиценце (што је случај код неискључиве лиценце) или кад је
таква дозвола потребна по уговору (случај искључиве лицен -
це), давалац лиценце може да откаже уговор о лиценци без
отказног рока ако је подлиценца дата без његове дозволе.
XVII. УГОВОР О ФРАНШИЗИНГУ

580. Појам. – Уговор о франшизингу представља нови
правни институт, који је творевина аутономног пословног пра -
ва. Будући неименовани уговор, то скоро ниједно национално
законодавство, ни међународна регулатива не садржи одређење
овог правног посла. Економска и правна литература бавила се
доста појмовним одређењем овог посла, и то на диференциран
начин. Сажета дефиниција франшизинга дата је у правилима
Међународног удружења за франшизинг (IFA). Према овој
дефиницији франшизинг је „уговорни однос између даваоца
и примаоца франшизе у коме давалац нуди или се обавезује
да одржи трајан интерес у пословању примаоца франшизе у
таквим областима као што су know‑how и обучавање, док се
прималац обавезује да послује под заједничким пословним
именом (фирмом), спољним изгледом или поступком који
припада даваоцу или га он контролише, као и да из својих
извора уложи основни инвестициони капитал у пословање“.
581. Врсте франшизинга. – У правној теорији и послов -
ној пракси срећу се разноврсне класификације уговора о
франшизингу, од којих неке имају мањи значај, а друге већи.
Робни франшизинг (франшизинг производа) је такав
франшизинг код ког произвођач (давалац франшизинга)
уступа изабраном трговцу права искључиве продаје одређеног

производа или групе производа на тачно одређеној територији,
ради продаје крајњем кориснику (купцу).
Прометни (пословни) франшизинг, односно франшизинг
услуга представља такав франшизинг код ког давалац франши -
зинга пружа примаоцу франшизинга читав низ (пакет) услуга
(уступање права искоришћавања пословног и техничког знања
одређеног типа услуге, као и права давања услуга под трго -
вачким именом, жигом и другим дистинктивним знаковима
разликовања – спољна опрема, рецепти, опрема и уређаји,
дизајн, као и уступање know‑how, техничких унапређења, изума
и др.). Ради се, правно посматрано, о својеврсном лиценцирању
различитих предмета лиценцних уговора, који тек кад су
сједињени и кад је извршена њихова одређена комбинација,
чине једнообразност и стандардизираност опреме и услуге,
што управо и одликује ову врсту франшизинга.
Индустријски (производни ‑ технолошки) франшизинг је
такав франшизинг чији предмет није само продаја одређене
робе, већ и производња, односно обављање неких фаза техно -
лошких процеса у производњи (углавном хране и пића). Овај
тип франшизинга ограничен је за сада на производњу безал -
кохолних пића (Coca‑Cola и др.), пекарских производа, пива.
582. Обавезе даваоца франшизинга. – Давалац франши -
зинга има низ обавеза које се детаљно уговором специфици -
рају. Прво, уступање права искључиве продаје робе и вршења
услуге. Друго, уступање права употребе робног и услужног
жига (ради дистинкције производа и услуга). Треће, уступање
права употребе пословног имена, меморандума и других
пословних знакова (ради дистинкције компаније). Четврто,
уступање know‑how (технички – тајни методи производње,
употреба рецепата, формула, спецификација, поступка и ме -
тода производње и пословних знања о методама придобијања
потрошача, знања о организацији пласмана и промета, као и
знања о основама финансирања и калкулације). Пето, вршење
надзора (а у функцији заштите жига, goodwilla, стандарда,
понуде робе и услуга). Шесто, пружање низа допунских услуга
са циљем олакшања отпочињања и вођења послова предвиђе -

них уговором (помоћ у проналажењу и уређењу седишта,
образовање примаоца франшизе и његовог особља, помоћ
у управљању компанијом, реклама и пропагандна кампања,
стављање на располагање свих врста података о тржишту).
583. Обавезе примаоца франшизинга. – Будући да је уговор
о франшизингу двострано‑обавезан, то и прималац франши -
зинга има одређене уговорне обавезе. Прво, обавеза примене
у пословању свих упутстава и прописаних стандарда посло -
вања (организација компаније, продаја и др.) и технолошких
поступака у производњи хране, пића и слично (унутрашња
једнообразност), као и обавеза спољњег униформног уређења
седишта односно радње (спољна једнообразност). Друго,
обавеза набавке робе од даваоца франшизинга или лица које
он означи. Треће, обавеза одређеног инвестирања. Четврто,
обавеза чувања пословне тајне (по правилу се пословном
тајном штити know‑how). Пето, обавеза плаћања накнаде.
Накнада се плаћа као паушална (fee) или као франши -
зинг накнада (royalty). Ова накнада уобичајено се уговара
у одређеном проценту и зависи од обима укупног промета
(варијабилни део) или је делом фиксна (накнада за уговорене
посебне услуге). Ако франшизинг накнада није уговорена,
онда је она редовно укључена у цену производа које давалац
франшизинга продаје примаоцу.
БАНКАРСКИ ПОСЛОВИ
ОПШТА ПРАВИЛА
О БАНКАРСКИМ ПОСЛОВИМА
584. Појам. – Банкарски послови су такви правни по -
слови који за свој предмет имају промет новца и хартија од
вредности, као и одређене услуге које банке врше својим
клијентима у вези са платним прометом (промет новца) и
тим хартијама. У вези са платним прометом банке обављају
разноврсне банкарске послове, од којих су неки веома старог
порекла, док су други релативно новијег датума. И класични
банкарски послови развојем потреба савремене привреде и
тиме условљеног усавршавања својеврсне „банкарске тех -
нике“, временом доживљавају одређене модификације и уса -
вршавања. Уз то, развијају се и тзв. парабанкарски послови,
као и специјализоване врсте послова које банке врше на тзв.
финансијском тржишту.
585. Особине. – Банкарски послови одликују се следећим
карактеристикама: прво, по правилу су формални (од овог
правила се, међутим, све више одступа са развојем елек -
тронског преноса података); друго, по правилу су атхезиони
(закључују се приступом клијента и прихватом општих услова
пословања банака у појединим банкарским пословима), треће,
по правилу су intuitu personae; и четврто, могу се доказивати
свим доказним средствима (принцип слободе доказа).
586. Врсте. – Банкарски послови се у правној теорији
најчешће класификују на активне, пасивне и неутралне, пола -
зећи од критеријума функције банке у одређеном послу. Као
активни банкарски послови сматрају се такви послови код
Банкарски послови • 351
којих се банка појављује као поверилац свог клијента (раз -

новрсни облици уговора о кредиту). Као пасивни банкарски
послови сматрају се послови код којих се банка појављује као
дужник свог клијента (улог на штедњу, текући рачун итд.).
Најзад, као неутрални банкарски послови сматрају се они
банкарски послови код којих се банка не појављује ни као
поверилац ни као дужник свог клијента, већ обавља одређене
послове у платном промету као заступник, комисионар или
посредник клијента (акредитив, гаранција и др.).
Банкарски депозити су такви банкарски послови код
којих клијент депонује код банке новчана средства или неке
друге ствари (новчани депозит, улог на штедњу, текући рачун,
неновчани депозит, депозит хартија од вредности, уговор о
сефу). Кредитни послови су такви послови код којих банка
ставља на располагање клијенту одређена новчана средства
(разни облици уговора о кредиту). Банкарски услужни посло
ви су такви послови код којих банка по налогу свог клијента
извршава одређене услуге трећем лицу (акредитив, банкарска
гаранција, издавање хартија од вредности, платни промет,
документарни инкасо, као и други услужни послови који се
тичу новца и хартија од вредности: откуп емисије хартија од
вредности, управљање портфељом хартија од вредности, депо
хартија од вредности, издавање и продаја хартија од вредности,
брокерско‑дилерски послови са хартијама од вредности и др.).
587. Одговорност банке. – Као и сваки други привредни
(трговински) субјект, банка преузима одређену одговорност
у вези са пословима које обавља. Обавезе банке из разли -
читих банкарских послова су различите, те је отуда и њена
одговорност у зависности од конкретног посла. Генерално
посматрано, међутим, обавезе банке могу да се групишу у три
целине и зависно од њихове природе и одговорност банака је
различита. Прво, обавеза информисања клијента (пружања
савета). Друго, обавеза немешања у послове клијента који мора
да остане „власник“ својих одлука. Треће, обавеза увиђања
својеврсних „заблуда“ клијента и упозорења клијента на то.
У сваком случају, будући да банка врши једну професионалну
делатност дужна је у извршењу својих послова да поступа с

повећаном пажњом, према правилима струке и обичајима
(пажња доброг стручњака).
Одговорност банке из послова које закључује са својим
клијентима уговорног је карактера и подвргнута је општим
правилима уговорне одговорности и ослобођења од одго -
ворности (по закону или на основу уговорне клаузуле, изузев
ако је реч о намери или грубој непажњи, а некад и обичној
непажњи). С друге стране, одговорност банке према трећим
лицима деликтног је карактера. Професионална одговорност
банке, у правној теорији, објашњава се идејом ризика или
њеном „мисијом јавне службе“.
КРЕДИТНИ ПОСЛОВИ И ПОСЕБНИ
ПОСЛОВИ ФИНАНСИРАЊА
I. УГОВОРИ О КРЕДИТУ (ОПШТИ)
588. Појам. – Уговор о кредиту је такав банкарски посао којим

се банка обавезује да кориснику кредита стави на располагање
одређени износ новчаних средстава, на одређено или неодређено
време, за неку намену или без утврђене намене, а корисник се
обавезује да банци плаћа уговорену камату и добијени износ
новца врати у време и на начин како је утврђено уговором.
589. Битни елементи уговора. – Према Закону о облига -
ционим односима уговором о кредиту утврђује се износ, као
и услови давања, коришћења и враћања кредита. Поставља
се питање да ли су сви ови елементи битни по самој природи
посла. Прво, одређивање предмета (најчешће новац – новчани
кредит, али и робе – робни кредит) представља свакако битни
елемент овог посла. Исто важи и за услове враћања кредита.
Кад је реч о условима давања кредита, онда треба рећи да
они најчешће нису елементи (битни) уговора о кредиту, већ
да по правилу представљају радње које претходе закључењу
уговора о кредиту (радње процене кредитне способности и
пословног угледа лица које захтева кредит и слично). Услови
коришћења кредита редовни су елемент овог уговора код
наменских кредита. Поред ових елемената уговори о кредиту
редовно садрже и низ других елемената, а најчешће клаузуле
о начину обезбеђења отплате кредита.
590. Особине уговора. – Уговор о кредиту представља
по самом закону формални уговор. По правилу, по техници
закључења овај уговор спада у уговор по приступу. Реч је о
двострано обавезном уговору, теретном уговору (камата се

плаћа и кад није уговорена – важи камата одређена законом).
Уговор о кредиту је у извесном смислу и уговор intuitu personae,
без обзира на средства обезбеђења која га прате, будући да
се сва ова средства појављују само као тзв. додатна покрића
(collateral securities), а као основно покриће служи поверење
(латински credo – веровати, вера, поверење) у лице коме се
кредит даје и његову кредитну способност.
591. Обавезе кредитора. – Кредитор из уговора о кредиту
има обавезу да кориснику кредита, на начин и под условима
одређеним уговором, стави на располагање уговором одређени
новчани износ. Закашњење кредитора у извршењу ове обавезе
подлеже општим правилима дужничке доцње.
592. Обавезе корисника кредита. – Корисник кредита, на
основу уговора о кредиту, може да има више обавеза. Прво, да
добијени кредит користи наменски, ако је реч о таквој врсти
кредита. Кредитор има овлашћење да коришћење кредита
у складу са уговореном наменом контролише и да примени
уговорене санкције. Друго, корисник кредита има обавезу да
плаћа цену коришћења кредита (камата). Камата може да
буде уговорена као фиксна (непроменљива) или пливајућа
(променљива). Камате представљају систем заштите вредности
новца у времену и на финансијском тржишту оне осцилирају у
зависности од вредности новца: ако је новац у паду вредности
стопа је виша, пошто ће током отплате еквивалент бити нижи,
а ако је новац у порасту вредности каматна стопа је нижа,
пошто ће током отплате еквивалент бити виши. У Европи је
најчешћа уговорна клаузула заштите вредности новца путем
каматне стопе клаузула LIBOR (London Interbank Offered Rate).
Код нас је стопа затезне камате (као својеврсне казнене ка -
мате за време доцње) прописана императивно, али је отворено
питање односа стопе уговорне камате и затезне камате. Треће,
корисник кредита има обавезу да, на начин и под уговореним
условима, врати износ новца који је предмет уговора о кредиту.
593. Врсте уговора о кредиту. – Према домицилу креди -
тора, кредити се деле на домаће (унутрашње) и међународне
Кредитни послови и посебни послови финансирања • 355
(иностране). Према статусу кредитора, кредити могу бити

јавноправни или приватноправни. Према предмету, кредити
се деле на финансијске (новчане) и робне (неновчане). Према
року отплате, кредити се деле на краткорочне (до једне године),
средњорочне (од једне до пет година) и дугорочне (преко пет
година). Зависно од намене, кредити се деле на наменске (везане)
и ненаменске (слободне). Према сврси коришћења, кредити се
могу поделити на произвођачке и потрошачке. Према начину
обезбеђења, кредити могу бити персонални (лична средства
обезбеђења), реални (стварна средства обезбеђења) и кредити
без средстава обезбеђења (обезбеђење је поверење). У пословној
пракси се кредити који су покривени неким средством обез -
беђења називају и „покривени кредити“, а кредити који су без
средстава обезбеђења називају се „непокривени“. Према начину
пуштања у течај, кредити се деле на кредите у готовом новцу,
кредите по текућем рачуну, асигнационе кредите, кредите уз
издавање кредитног писма и кредите у траншама.
Посебна врста кредита су и акцептациони кредити, који
се дају тако што банка ставља кредит у течај и акцептирањем
менице свог клијента, чиме постаје главни менички дужник.
Овакав кредит је повољан за клијента јер такву меницу може
есконтовати код друге банке и тиме добити готовину, а с
друге стране акцептна провизија банке овде је редовно мала
и камате су знатно ниже. Овакав кредит повољан је и за банку
јер не мора одмах да ангажује готовинска новчана средства, већ
тек у време доспелости менице. Из ових разлога овај кредит
је постао једно од врло практичних средстава краткорочног
кредитирања увоза и извоза робе.
Посебна врста кредита су и рамбурсни кредити. Наиме,
банка може да стави кредит у течај и акцептирањем менице
свог клијента, с тим што се тај кредит може да наплати само
уз презентацију робних докумената (рамбурсни кредит). То
значи да овај правни посао укључује три посла: акцептни кре
дит, ломбард и документарни акредитив. Рамбурсни кредит
обезбеђује продавца да може да дође до готовине уновчавањем
акцептиране менице пре рока доспелости. Рамбурсни кредит
обезбеђује и купца, јер продавац робу може да наплати – добије

акцептирану меницу, само након испоруке робе и предаје робних
докумената банци. Рамбурсни кредит обезбеђује и банку, јер је
њена менична обавеза покривена робним документима која су
јој уручена и која гласе на њено име. У пословној пракси постоје
различити облици рамбурсног кредита: опозиви непотврђени,
неопозиви непотврђени и неопозиви потврђени.
Према начину враћања, кредити се деле на кредите који се
враћају одједном, кредите који се враћају у ратама, кредите са
мировањем отплате и тзв. револвинг кредите (револвинг кре
дити представљају такве кредите који омогућавају аутоматско
обнављање по искоришћености кредита до одређеног лимита).
II. СПЕЦИЈАЛНИ КРЕДИТНИ ПОСЛОВИ

594. Кредити на основу залоге хартија од вредности.
– Према Закону о облигационим односима, уговором о кре -
диту на основу залоге хартија од вредности банка одобрава
кредите у одређеном износу, уз обезбеђење залогом хартија
од вредности, које припадају кориснику кредита или трећем
лицу које на то пристане. Залагати се могу и драгоцености
и уметнички предмети, мада се данас залагање ових ствари
ретко користи, док је овај облик кредита управо и настао из
залагања оваквих ствари у италијанској покрајини Ломбардији
и стога је и данас познат под називом ломбардни кредит.
Кредитор, с друге стране, не мора да чека рок доспелости
потраживања из уговора о кредиту обезбеђеног залогом
хартија од вредности, већ може и пре истека овог рока хар -
тије од вредности и друге ствари које су предмет уговора о
ломбарду да заложи код неког другог кредитора (најчешће
је реч о односу између две банке) и на тај начин да прибави
себи потребна новчана средства (уговор о реломбарду). За овај
уговор је карактеристично да се предмет залоге из уговора о
ломбарду по правилу реломбардује код централне (емисионе)
банке и да су рокови доспелости добијеног кредита врло
кратки (некад и не дужи од 14 дана).
595. Есконтни и реесконтни кредити. – Уговором о

есконтном кредиту ималац одређене хартије од вредности
продаје исту пре њене доспелости банци кредитору. Као
предмет есконта по правилу, дакле, појављују се недоспеле
хартије од вредности (менице, варанти, обвезнице и др.), а
изузетно то могу да буду сва друга недоспела потраживања.
На основу уговора о есконтном кредиту банка откупљује не -
доспеле хартије од вредности исплаћујући њеном имаоцу (то
може бити главни или регресни дужник из хартије) номинални
износ на који хартија гласи, уз одбитак недоспелих камата,
својих трошкова и своје провизије (овај одбитак се назива
у пословној пракси дисконт). Практично, висина суме коју
банка исплаћује имаоцу хартије зависи од бонитета хартије,
тј. од платежне способности лица која су дужници по тој
хартији, будући да банка овим преузима ризик наплате од
дужника из хартије по њеној доспелости за наплату. Највећи
степен сигурности банци за наплату пружају менице, због
њихове апстрактне правне природе и солидарне одговорности
меничних дужника (и продавац недоспеле менице појављује
се као банчин дужник, кад у меничном односу има положај
банчиног индосанта).
Есконтна банка је власник есконтоване хартије од вред -
ности и може њом да располаже по својој вољи. Отуда, уместо
да чека њен рок доспелости и да реализује као поверилац
наплату од дужника из хартије (зависно од њене природе),
она може и сама есконтовати пре рока доспелости откупљену
хартију од вредности. У овом случају ради се о тзв. уговору о
реесконту. Реесконт есконтованих хартија од вредности врши
најчешће централна (емисиона) банка, чиме у ствари утиче
на количину новца у оптицају.
III. УГОВОР О ФАКТОРИНГУ

596. Појам и врсте. – Уговор о факторингу представља
такав правни посао код ког фактор откупљује потраживање
клијента уз дисконт (о доспелости или пре доспелости), са или
без права регреса фактора према продавцу потраживања

– прави факторинг, односно правни посао којим се уступилац
потраживања обавезује да пренесе на фактора постојећа или
будућа потраживања ради наплате, а фактор се обавезује да
уз провизију и наплату трошкова наплати потраживања (и
евентуално гарантује наплату клијенту) – неправи факто
ринг. У оба случаја, зависно од уговора, фактор може вршити
и друге факторинг услуге. Код правог факторинга изостаје
гарантна функција фактора јер је потраживање дефинитив -
но откупљено, а с друге стране на основу посебне одредбе у
уговору преносилац (продавац) потраживања (клијент) може
гарантовати фактору наплативост потраживања од дужника
(право регреса фактора од клијента).
Уговором о факторингу могу се пренети тачно специфи
цирана потраживања или се може да уговори и тзв. глобална
цесија. Могу се преносити постојећа и будућа потраживања.
Са преносом главног потраживања преносе се и сва споредна
права и гаранције везане за одређено потраживање. Ова се
обавеза најчешће извршава тако што клијент доставља фа -
ктуре са пратећом документацијом, на којима је унета клау -
зула о извршеној цесији, и то сукцесивно (недељно, месечно
итд.). За пуноважност преноса потраживања на фактора није
потребна сагласност дужника, али је потребно да он о томе
буде обавештен. Дужник има право на све приговоре према
фактору које би имао према свом повериоцу из основног уго
вора. Друга обавеза клијента (продавца потраживања), ако је
тако уговорено, произлази из дате гаранције фактору наплате
продатог потраживања (право регреса).
Основна функција фактора је обављање свих правних
и фактичких радњи у вези са наплатом уступљених потра -
живања. Уколико је реч о правом факторингу, онда ризик
наплате ових потраживања преузима сам фактор (осим ако
је уговорено право регреса према продавцу потраживања
– клијенту). Треба приметити, међутим, да у овом случају
није реч о уговорно преузетом del credere ризику или датој
гаранцији, већ да ово правило произлази из чињенице да је
реч о откупљеном потраживању, које од момента склапања

овог уговора о откупу припада фактору. Давање гаранције
од стране фактора за откупљено потраживање је contradictio
in adjecto.
Уколико је фактор преузео, пак, потраживање само на
наплату (неправи‑квази-факторинг), да би се и што се тиче
ове функције разликовао од обичног пуномоћника, он може и
да гарантује наплату (да преузима ризике неплаћања о року
или ризике инсолвентности дужника). У пракси се преузимање
ризика врши путем тзв. појединачног одобравања рачуна или
у виду лимита (кредитне линије) за једног одређеног дужника
до једног утврђеног износа, с тим да ово одобрење може да
има и револвинг карактер.
Редовна функција фактора је и кредитирање клијента
(код правог факторинга то се постиже откупом потраживања
пре доспелости), без обзира на то да ли је фактор преузео или
не ризике наплате уступљеног потраживања (неправи фак -
торинг), и то у одређеном проценту вредности уступљених
потраживања (у пракси је то 75 одсто – 90 одсто, зависно од
степена ризика фактора). Захваљујући овој функцији факто -
ринга клијентима се омогућује већа ликвидност, бржи обрт
капитала и финансирање продаје робе и вршење услуга на
кредит.
IV. УГОВОР О ФОРФЕТИРАЊУ

(ФОРФЕТИНГУ)
597. Појам. – Уговор о форфетирању (форфетингу) пред -
ставља такав правни посао код којег форфетер купује од свог
комитента недоспело новчано потраживање, уз одређени
дисконт који терети комитента (клијента) и уз одрицање
права на регрес према продавцу такве тражбине (комитенту
– клијенту) ако ово потраживање остане неплаћено од стране
трећег лица (овим се и објашњава термин forfeit – одрицање
од регресног права). Према томе, уговор о форфетирању по
својој правној природи представља мешовити уговор, који у
себи укључује више других уговора, а пре свега уговор о продаји

(купац стиче тражбину и њом може даље слободно распола -
гати, а одговорност продавца за наплативост тражбине је
искључена) и уговор о кредиту (време од продаје тражбине
до њене доспелости).
У земљама женевског меничног система, међутим, код
трасиране менице није дозвољено да трасант (извозник) унесе
у меницу клаузулу без регреса (without recourse), што је главна
одлика посла форфетирања. Отуда се у земљама са овим ме -
ничним режимом може откупљивати менично потраживање
у послу форфетирања ако је реч о сопственим меницама (код
којих је дозвољено уношење клаузуле „без регреса“) или уз
коришћење меница англоамеричког права (код којих је могуће
уношење клаузуле „без регреса“ са меничноправним дејством,
како према трасанту, тако и према индосантима).
V. УГОВОР О ФИНАНСИЈСКОМ
ЛИЗИНГУ (LEASING)
598. Појам. – Уговор о лизингу дефинише се и у економ -
ској и у правној литератури, те отуда постоји доста различито
поимање овог института. Наиме, будући да у доминантном
лизинг послу постоји тродимензионални однос (давалац
лизинга‑лизинг друштво, испоручилац предмета лизинга
и прималац-корисник лизинга), то код ове установе треба
разликовати целовиту лизинг конструкцију и лизинг уговор.
Испоручилац предмета лизинга преноси право својине на
предмету лизинга на даваоца лизинга, ради његовог давања
на коришћење и држање, за уговорено време и уз уговорену
накнаду примаоцу лизинга. Давалац лизинга и испоручилац
предмета лизинга морају бити различита лица, у противном
примењују се правила уговора о закупу или неког другог пра -
вног посла (продаја са оброчним отплатама цене и слично).
Уговор о лизингу у целој овој конструкцији представља
само део целовитог посла, који се може дефинисати као
уговор којим се давалац лизинга обавезује да ће кориснику
(примаоцу) лизинга дати на привремено коришћење (упо -

требу – закуп) одређену ствар, коју му је у својину предао
испоручилац предмета лизинга, уз задржавање права својине
даваоца лизинга, као и да ће обавити одређене радње у вези
са том употребом, а корисник лизинга се обавезује да плаћа
накнаду (закупнину) у уговореним ратама и да по истеку
уговореног рока врати ствари даваоцу лизинга, или продужи
коришћење или је откупи.
599. Обавезе даваоца лизинга. – Прва и основна обавеза
даваоца лизинга је предаја ствари која је предмет уговора
на коришћење кориснику лизинга и прибављање предмета
лизинга према спецификацији примаоца лизинга од испору -
чиоца кога је одредио прималац – корисник лизинга. Друга
обавеза је одржавање објекта лизинга (сервисирање, замена
дотрајалих делова, техничко‑технолошко унапређење ствари,
замена ствари новом техничко‑технолошки савршенијом) на
начин како је то уговорено (за материјалне недостатке пред -
мета лизинга одговара испоручилац, а не давалац лизинга,
ако друкчије није уговорено). Трећа обавеза је заштита од
евикције (омогућавање несметане државине, без постојања
права трећег лица о чијем постојању прималац лизинга није
обавештен, нити је пристао да узме предмет лизинга оптерећен
тим правом). Најзад, давалац лизинга је обавезан, ако је тако
уговорено, да по истеку уговора пренесе својинскоправна
овлашћења на примаоца лизинга.
600. Обавезе корисника (примаоца) лизинга. – Прва и
основна обавеза корисника лизинга је преузимање предмета
лизинга, на начин, у време и на месту, како је то уговорено
(примена правила доцње). Друга обавеза корисника лизинга
је плаћање лизинг накнаде (закупнине) у складу са уговором
(примена правила доцње). У лизинг рату редовно је укључена
и одређена стопа амортизације предмета лизинга, при чему
давалац лизинга редовно тежи да кроз увећане стопе аморти -
зације оствари предност лизинга у односу на продају. Лизинг,
међутим, претпоставља да је рок амортизације инвестиционе
опреме која је најчешће предмет лизинга (или друге ствари)
редовно дужи од рока трајања уговора о лизингу (тзв. златно

правило лизинга). Трећа обавеза корисника лизинга је иско -
ришћавање лизинг објекта на уговорени начин у складу са
његовом наменом и да у вези с тим омогући контролу даваоца
лизинга (дужност одржавања у исправном стању и дужност
вршења потребних поправки). Најзад, корисник лизинга је
обавезан да по протеку уговореног рока врати предмет ли -
зинга ако није супротно уговорено.
601. Обавезе испоручиоца. – Прва и основна обавеза
испоручиоца је предаја примаоцу лизинга предмета лизинга
у исправном стању, заједно са припацима, на начин, у месту
и у време предвиђено уговором, осим ако је уговором о ли -
зингу предвиђено да је ово обавеза даваоца лизинга. У случају
неизвршења или неуредног извршења ове обавезе, прималац
лизинга има права према испоручиоцу која би, у складу са
законом којим се уређују облигациони односи, имао да је
био страна у уговору са испоручиоцем, осим права на раскид
и поништај уговора закљученог између даваоца лизинга и
испоручиоца, као и права на снижење цене. Испоручилац не
може бити одговоран и даваоцу лизинга и примаоцу лизинга
за исту штету. Ако је давалац лизинга извршио избор испору
чиоца, одговара солидарно с њим за неиспоруку или испоруку
с доцњом предмета лизинга, или ако предмет лизинга има
материјални недостатак. Друга обавеза испоручиоца је да
уговор који је закључио са даваоцем лизинга, на основу ког је
давалац лизинга постао власник предмета лизинга, не може
накнадно мењати са дејством према примаоцу лизинга, без
сагласности примаоца лизинга.
602. Индиректни (финансијски, прави) лизинг. – Ово
је тространи правни посао у коме учествују три лица и
закључују се два уговора. Централну позицију код овог посла
има давалац лизинга који је субјект оба уговора. Правна
конструкција овог посла је следећа: прималац лизинга даје
даваоцу лизинга спецификацију опреме и бира испоручиоца
не ослањајући се по правилу на стручност даваоца лизинга;
давалац лизинга на основу ове спецификације и овог избора
закључује уговор о куповини (испоруци) са трећом страном

(изабраним испоручиоцем) у складу са лизинг уговором који
је закључио са примаоцем лизинга или који ће да закључи
са примаоцем лизинга уз знање продавца (испоручиоца).
Право својине на опреми која је предмет уговора о лизингу
стиче давалац лизинга, што му пружа заштиту у случају сте -
чаја примаоца лизинга, против захтева стечајног управника
или поверилаца примаоца лизинга (тзв. излучна тужба). Из
практичних разлога испоручилац (продавац) опреме која је
предмет лизинга ће исту по налогу лизинг компаније (даваоца
лизинга) испоручити примаоцу лизинга непосредно.
Тродимензионални однос који настаје целовитом тран -
сакцијом код овог лизинга изражава се посебно у правима
која прималац лизинга има према испоручиоцу (продавцу
и даваоцу лизинга). Наиме, према Конвенцији о међуна -
родном финансијском лизингу, прималац лизинга може се
позвати на обавезе продавца (испоручиоца) из уговора о
продаји закљученог са даваоцем лизинга, као да је он уго -
ворна страна (разумљиво је да продавац – испоручилац не
може одговарати за исту штету и даваоцу лизинга и примаоцу
лизинга). То значи да прималац лизинга има на располагању
сва правна средства (изузев права на раскид уговора) из уго
вора о продаји која припадају купцу (даваоцу лизинга), ако
продавац (испоручилац) не изврши уговор или га изврши
неуредно.
603. Директни (неправи, квази) лизинг. – Ово је такав
лизинг код ког се јављају само две стране у лизинг конструк -
цији и лизинг уговору: давалац лизинга који је истовремено
и продавац (испоручилац) и, као друга страна, корисник
лизинга. Продавац (испоручилац) и након закључења уговора
о лизингу остаје власник ствари која је предмет коришћења
из уговора о лизингу, будући да је он истовремено и дава -
лац лизинга. Отуда, продавац мора у овом случају да реши
питање властитог финансирања, за шта се може послужити
уговором о факторингу (продајући фактору потраживање по
основу лизинг накнаде према примаоцу лизинга, уз одређени
дисконт). Карактеристика овог лизинга (који се понекад назива

и оперативни или лизинг у ширем смислу) је и непостојање
тзв. базичног рока унутар ког се не може отказати уговор,
те обе стране, под условима предвиђеним уговором, могу
отказати уговор и у сваком тренутку. Правно посматрано,
овде и није реч о уговору о лизингу који има своја специфична
правила, већ је у основи реч о уговору о закупу или неком
другом именованом уговору, са одређеним специфичним
клаузулама.
БАНКАРСКИ ДЕПОЗИТИ
I. НОВЧАНИ ДЕПОЗИТ
604. Појам уговора. – Уговор о новчаном депозиту пред -
ставља такав банкарски посао у коме се депонент обавезује да
положи код банке (уз њен прихват) одређени новчани износ,
којим банка може да располаже, уз обавезу повраћаја према
условима закљученог уговора. Назив „депозит“ потиче од
латинске речи depositum – оно што је дато на чување.
605. Обавезе депонента. – Основна обавеза депонента
састоји се у обавези полагања уговореног новчаног износа у
уговорено време код депозитара, што је логична последица
консензуалности овог уговора у верзији Закона о облигаци -
оним односима. Према томе, предаја новца у депозит је акт
извршења уговорне обавезе од депонента, а не акт закључења
уговора, те неизвршење ове обавезе рађа правне последице
доцње. Депонент има такође обавезу да отклони дуговни салдо
који се појави на рачуну депозита, ако је банка извршавала
његове налоге и без постојања покрића на рачуну депозита
(прећутно закључење уговора о кредиту). Најзад, ако друкчије
није уговорено, депонент је дужан да налоге за уплату и ис -
плату са депозитног рачуна упућује у седиште банке са којом
је закључио уговор о депозиту.
606. Обавезе депозитара. – Основно је правило да банка
држи депонована средства за рачун свог депонента и ње -
гов је дужник. Из овог основног правила депозитног посла
произлазе дужности банке. Прво, банка је дужна да отвори
рачун депонованих средстава. Друго, банка је дужна да у гра -
ницама расположивих средстава и зависно од врсте уговора,
врши исплате са рачуна депозита по налогу депонента или
другог овлашћеног лица. Треће, банка је дужна да извешта

ва депонента, годишње или чешће, ако је тако уговорено
или уобичајено, о стању на његовом рачуну (салдо рачуна).
Четврто, банка је обавезна да за депонована новчана средства
плаћа депоненту уговорену или законску камату, будући да је
овлашћена да располаже депонованим новчаним средствима
(теретни посао).
607. Врсте новчаних депозита. – Банкарски новчани
депозити могу се поделити на депозите по виђењу и орочене
(критеријум времена чувања и специфичности располагања),
наменске и ненаменске (критеријум сврхе депоновања).
II. УЛОГ НА ШТЕДЊУ

608. Појам уговора. – Уговор о улогу на штедњу предста -
вља такав уговор код ког улагач предаје банци одређену своту
новца, којим она може располагати, али са обавезом враћања,
према условима уговора.
609. Врсте улога на штедњу. – Уговор о улогу на штедњу
може бити орочени и неорочени, наменски и ненаменски, са
отказним роком и без отказног рока.
610. Обавезе банке. – Уговор о улогу на штедњу, као једно
страно обавезан, ствара само обавезе за банку. Прво, банка има
обавезу да плаћа уговорену или законску камату, у уговореним
или законским роковима, што је еквивалент праву коришћења
средстава улагача на штедњу. Друго, банка има обавезу да, у
складу са условима уговора, изврши исплату средстава која
су означена у књижици (са припадајућом каматом) улагачу.
III. БАНКАРСКИ ТЕКУЋИ РАЧУН

611. Појам уговора. – Према Закону о облигационим
односима уговор о банкарском текућем рачуну представља
такав банкарски депозитни посао којим се банка обавезује
да неком лицу отвори посебан рачун и да преко њега прима
уплате и врши исплате у границама његових средстава и
Банкарски депозити • 367
одобреног кредита. Правна и физичка лица могу у банкама

имати рачуне за плаћања у динарима и рачуне за плаћања у
страној валути. Правна и физичка лица могу имати више од
једног (текућег) рачуна у једној банци и рачуне у више банака.
Банкарски текући рачун, практично, као и текући рачун
уопште (између два пословна партнера) омогућује појед -
ностављење плаћања и наплата механизмом аутоматске
компензације узајамних потраживањауношењем у текући
рачун. Према томе, овим механизмом омогућује се укидање
посебних плаћања по сваком поједином основу, те појединачна
потраживања уношењем у текући рачун губе своју индиви -
дуалност и аутономност, а уместо њиховог појединачног из -
равнавања врши се низ сукцесивних компензација узајамних
потраживања и дуговања на текућем рачуну, а плаћање се
извршава у периодима утврђивања салда и од стране која
има негативни салдо. Отуда, код банкарског текућег рачуна
банка уместо посебних плаћања уноси све уплате за корисника
рачуна у његов рачун, а на терет тог рачуна врши све исплате
по његовим налозима. Корисник рачуна, због губитка индиви -
дуалности појединих ставки које улазе у састав салда, може да
располаже само салдом на рачуну а не и појединим ставкама.
Речју, функција текућег рачуна је омогућавање лакшег одвијања
платног промета без употребе готовог новца.
612. Обавезе банке. – По уговору о текућем рачуну, у складу
са законом, банка преузима следеће обавезе: обавеза примања
уплата и вршења исплата, обавеза обрачуна и утврђивања
салда и обавеза достављања извода кориснику рачуна.
613. Обавезе корисника текућег рачуна (депонент).
– Пошто уговор о банкарском текућем рачуну спада у двостра -
но‑обавезне и теретне уговоре, то корисник текућег рачуна има
обавезу да банци плаћа провизију за извршене услуге по текућем
рачуну (пријем уплата, вршење исплата, обрачун салда и издавање
извода), као и накнаду за посебне трошкове учињене у вези с тим
услугама. Будући да банка депонованим средствима по текућем
рачуну може слободно располагати, по правилима која важе за
располагање средствима неороченог новчаног депозита, то би
се она и могла одрећи права на провизију и накнаде трошкова

код текућег рачуна. Ипак, пошто банка за коришћење ових
средстава плаћа камату, што Закон о облигационим односима
зачуђујуће изричито не предвиђа, тешко је очекивати да би
овакво одрицање за њу било прихватљиво. Отуда је и правило
у пословној пракси да банка ова своја потраживања уписује у
своју корист у текући рачун, како их корисник не би посебно
плаћао, уколико није друкчије уговорено.
IV. НЕНОВЧАНИ ДЕПОЗИТ

614. Појам. – Уговор о банкарском неновчаном депозиту
представља такав уговор на основу ког депонент предаје бан -
ци на чување одређене телесне покретне ствари, уз плаћање
одређене накнаде, а банка се обавезује да примљене ствари
чува пажњом доброг стручњака и да их врати депоненту
сагласно условима уговора.
Предмет овог уговора могу да буду разни уметнички
предмети, драгоцености, документи, хартије од вредности
(ако су само предмет чувања, што је изузетно, а ако су предмет
и чувања и руковања – управљања онда су предмет посебног
уговора) и др. Према својим особинама овај уговор је најбли
жи уговору о остави, али се од њега ипак разликује по знатно
ужем појму депозитара и по знатно ужем предмету депозита.
С друге стране, за разлику од новчаног депозита, који због
овлашћења депозитара да располаже предметом депозита
спада у неправе депозите, овај депозит спада у праве депози
те, јер депозитар нема овлашћење да се користи предметом
депозита, што је одлика и уговора о остави.
615. Врсте. – И неновчани депозит, као новчани, може да
буде орочени и неорочени, са отказним роком и без отказног
рока, али је имајући у виду предмет овог уговора посебно
значајна подела, према начину чувања депонованих ствари, на
отворене и затворене депозите. Отворени неновчани депозити
представљају такву врсту депозита код којих клијент предаје
банци на чување ствари које нису затворене или запечаћене.
Затворени неновчани депозити представљају такву врсту

депозита код којих депонент (клијент) предаје банци на чување
ствари које су затворене (коверат, касета, кутија итд.) и про -
писно запечаћене. Код овог депозита банка не зна за садржај
депозита и нема право да проверава шта је предмет депозита,
али може својим општим условима пословања да одреди које
ствари не могу бити предмет уговора о затвореном депозиту,
те уколико непоштовање ових норми проузрокује штету банци,
клијент (депонент) би био дужан да такву штету надокнади. За
разлику од отвореног депозита где се обавеза банке састоји у
чувању саме ствари, код затвореног депозита, с обзиром на
то да банка по правилу не зна садржај депозита (депонент јој
то може саопштити, али то не мења природу њене обавезе),
обавеза банке састоји се у старању о неповредивости пакета,
омота, кутије и неповредивости печата. Код овог депозита
банка не одговара за стање ствари које су предмет депозита,
већ само за неповредивост њиховог паковања. Неоштећеност
самог омота и печата ствара претпоставку уредности извр -
шења уговорне обавезе, те депонент не би могао да доказује
да неки предмети из омота недостају.
V. ДЕПОЗИТ ХАРТИЈА ОД ВРЕДНОСТИ
616. Природа и специфичност. – Уговор о депозиту хартија

од вредности представља, према предмету, специјалну врсту
неновчаног депозита. Отуда, овај депозит спада у праве депо -
зите, и то отвореног типа. Ипак, депонент код овог уговора
редовно се не ограничава само на чување и повраћај након
чувања, од стране банке, депонованих хартија од вредности,
већ садржај овог уговора редовно протеже и на известан број
операција које се везују за управљање депонованим хартијама
од вредности. Због ових својих особина, које су редовни пра -
тилац овог уговора, природа овог уговора садржи и елементе
уговора о мандату и чак и уговора о делу.
Хартије од вредности могу да буду депоноване у банци на
основу овог уговора уз очување своје индивидуалности или
на текући рачун уз губитак сваке индивидуалности. У новије

време у земљама са развијеном праксом примарног тржишта
хартија од вредности (емитовање хартија) и секундарног тр -
жишта хартија од вредности (берзанска и друга купопродаја)
све се више практикује тзв. дематеријализација хартија од
вредности, тј. њихов упис на електронски текући рачун (ова
пракса се све више развија и за само издавање хартија од
вредности). Потпуну дематеријализацију серијских хартија
од вредности предвидео је и Закон о тржишту хартија од
вредности и других финансијских инструмената.
617. Чување и управљање. – Специфичности уговора о
депоновању хартија од вредности састоје се, дакле, у проши -
рењу обавеза банке (или друге специјализоване институције:
депозитари, кастоди банка) и на управљање хартијама од
вредности. Штавише, ако би предмет обавезе банке било само
чување депонованих хартија од вредности, онда би требало
примењивати правила уговора о неновчаном депозиту.
Депозит хартија од вредности води, према томе, редовно
и материјалном и правном чувању. Да би банка могла да уп -
равља хартијама од вредности и да остварује права из хартија
од вредности, као пуномоћник депонента, потребно је да на
то буде овлашћена – пренос хартија од вредности са имаоца
на банку мора да буде извршен као пренос пуномоћја. Није
искључено, међутим, да се код уговора о депозиту хартија
од вредности, својинским преносом хартија од вредности на
банку – именовани власник (цесија, својински индосамент,
предаја) омогући банци да ову банкарску услугу врши стручно
и професионално и за свој рачун (често формално а фактички
за рачун стварног власника) или, пак, комисионим преносом
(управљање у своје име а за рачун власника).
VI. УГОВОР О СЕФУ

618. Појам. – Уговор о сефу представља такав уговор
о обављању банкарских услуга код ког се банка обавезује
да стави на употребу кориснику сеф за одређени период
времена, а корисник се обавезује да за то плати банци одређену

накнаду. Реч „сеф“ долази од енглеске речи „safe“ – сигуран,
добро чуван, заштићен. Под сефом се подразумева посебан
„box“, преграда или касета у посебно обезбеђеној просторији
банке, намењеној за чување драгоцености, ствари од вредности,
хартија од вредности.
619. Обавезе корисника сефа. – Корисник сефа из уговора
о сефу има неколико основних обавеза. Прво, корисник не
сме да стави у свој сеф предмет или производ који може да
угрози сигурност банке или других сефова, а непридржавање
ове обавезе основ је раскида уговора од стране банке, чак и
без обавезе остављања отказног рока. Будући да корисник
сефа није дужан да упозна банку са садржајем остављених
ствари, а отварање сефа је такође у искључивој компетенцији
корисника, то се раскидање уговора по овом основу у доброј
мери чини беспредметним. Друго, корисник сефа је дужан да
уредно плаћа банци накнаду за коришћење сефа, јер неплаћање
макар и једног оброка може да буде основ за раскид уговора,
са отказним роком од месец дана.
620. Судско отварање сефа. – Кад је банка раскинула
уговор или кад је дејство уговора истекло, банка не сме сама
да отвори сеф (код савремених сефова то и фактички није
могуће јер други кључ је код корисника). Ако корисник сефа
не испразни сеф или не преда кључ од сефа, отварање сефа
врши се судским путем. Нађене ствари у сефу стављају се у
судски депозит или се поверавају банци на чување. Банка
има тзв. право првенства наплате дуговане накнаде из уго
вора о сефу, и то од новчаног износа који је пронађен у сефу,
као и из цене добијене продајом других вредности нађених
у сефу.
621. Одговорност банке. – Обавеза банке из уговора о сефу
састоји се у предузимању свих потребних мера за обезбеђење
доброг стања и надзора над њим (принцип неповредивости
сефа). Приступ сефу омогућен је само кориснику или ње -
говом пуномоћнику, а не и трећим лицима. Ова обавеза је
обавеза резултата. Надзор над сефом и тајност сефа две су
основне карактеристике уговора о сефу. Само, у принципу,

корисници сефа знају његов садржај. Чест је случај да банке
уговарају клаузуле о неодговорности и код овог уговора.
Теорија с правом сматра да ове клаузуле не могу да искључе
обавезу надзора банке и могу једино да ослободе банку од
одговорности у случају лаке непажње, али не и у случају
грубе непажње.
БАНКАРСКИ УСЛУЖНИ
ПОСЛОВИ
I. АКРЕДИТИВ (ДОКУМЕНТАРНИ)
622. Појам. – Акредитив је инструмент плаћања којим се
акредитивна банка (банка издавалац) обавезује да по налогу
налогодавца (комисионо – у своје име а за рачун комитен -
та – клијента или за свој сопствени рачун – у своје име и за
свој рачун) на основу договорених докумената поднесених у
складу са уговореним условима (или без докумената) обави
плаћање или овласти другу банку (кореспондентна банка)
да обави плаћање трећем лицу (кориснику акредитива) или
по његовом налогу (пренос акредитива), или да по налогу
налогодавца сама или уз помоћ друге банке акцептира или
откупи меницу вучену од стране корисника акредитива, без
права регреса, под условом да је поступљено у складу са ус -
ловима отвореног акредитива банке издаваоца (акредитивна
банка). Не сме се отварати акредитив платив уз меницу на
налогодавца – трасирана меница по сопственој наредби (јер
се овим не постиже функција акредитива, а налогодавац је
иначе дужник из основног посла).
Акредитивни посао је сложен правни посао у коме, дакле,
учествује најмање три лица (а често и четири): налогодавац
за отварање акредитива (купац робе, купац‑увозник у међу -
народној купопродаји, инвеститор радова и др.); акредитивна
банка (по правилу у земљи налогодавца); корисник акредитива
(продавац робе, извозник‑продавац у међународној купопродаји,
извођач радова и др.). У овом послу често учествује и друга
банка (посредничка – коресподентна) са седиштем у земљи
корисника, која може да има различиту улогу, а најчешће се
појављује у улози авизирајуће банке (банка која извештава

корисника да је у његову корист отворен акредитив код ак -
редитивне банке), потврђујуће (конфирмативне) банке, која
поред акредитивне банке преузима самосталну и непосредну
обавезу исплате акредитива кориснику (солидарни дужник).
623. Четири самостална и независна правна односа.
– Први правни однос је однос из основног уговора. Отварање
акредитива редовно је у функцији извршења тзв. акредитивне
клаузуле из основног уговора, најчешће уговора о продаји. Дру -
ги правни однос је однос између налогодавца и акредитивне
банке. – Извршавајући своју обавезу из акредитивне клаузу -
ле основног уговора, налогодавац (купац, инвеститор) даје
налог својој банци да отвори акредитив одређене садржине.
Прихватањем овог налога од стране банке настаје уговор о
отварању акредитива. Трећи правни однос је однос између
акредитивне банке и корисника. Према Закону о облига -
ционим односима овај однос се успоставља од дана кад је
кориснику акредитива отварање акредитива саопштено. За
настанак акредитива захтева се постојање писмене испра -
ве, коју издаје и потписује акредитивна банка. У пракси се
ова исправа редовно издаје на стандардном обрасцу банке.
Четврти правни однос је однос између банака које учествују
у акредитивном послу (кореспондентна акредитивна банка,
авизирајућа‑нотифицирајућа банка, исплатна банка, кон
фирмирајућа кореспондентна банка).
624. Основна начела. – Полазећи од начина на који доку -
ментарни акредитив обезбеђује продавцу (извођачу радова)
брзу и сигурну наплату (или другом кориснику), а купцу
адекватну испоруку робе, према јединственим схватањима у
правној теорији одликују га следећа основна начела: начело
аутономије акредитива и начело пословања документима, а
не робом.
Начело аутономије акредитива има више својих изра -
жајних модалитета. Прво, независност акредитива према
основном послу. Друго, независност акредитива од уговора
о издавању акредитива и односа између банака. Начело
Банкарски услужни послови • 375
пословања документима, а не робом значи да банке у ис -

пуњавању своје обавезе према кориснику испитују једино
поднете документе, а не робу (услуге или друге чинидбе на
које се односе документи). Банка испитује документа према
начелу строге саобразности према свом спољном изгледу
(prima facie), са условима акредитива (да су поднети сви
документи, да су саобразни са роком важења акредитива, да
су саобразни са износом цене и утврђеном количином, да је
саобразан опис робе). Ипак, строга саобразност испитивања
докумената понекад се „повија“ под налетом потреба извесног
дискреционог права банке.
625. Отпремна документа. – У акредитивном послу
практично су најзначајнији отпремни документи (транспорт -
ни), који доказују извршење испоруке – извршење обавезе из
основног уговора. Банке прихватају као исправна за наплату
следећа отпремна документа (акредитивна документа):
коносман (чисти), товарни лист, складишницу, талон отпрем -
нице, поштански рецепис, поштанску потврду о одашиљању и
било који други документ који носи пријемни жиг превозника
или издаваоца или ако је на њега стављен потпис који озна -
чава превозника или његовог агента. Ако у акредитиву није
друкчије назначено, банке ће одбити оне врсте коносмана
који не доказују да је роба стварно и укрцана (коносмани
које је издао шпедитер, изузев да је из коносмана видљиво да
је издат од шпедитера који делује и као превозник или који
делује као агент означеног превозника; коносмани који су
издати на основу чартер партије и подлежу њеним условима;
коносмани у којима је назначено да је роба утоварена на па -
лубу; коносмани који се односе на превоз једрењацима итд.).
626. Критеријуми поделе. – У правној теорији и пословној
пракси се врше разноврсне класификације документарног
акредитива, зависно од критеријума поделе. Прво, зависно од
чврстине обавезе акредитивне банке, разликују се опозиви и
неопозиви акредитив. Друго, зависно од карактера обавезе
кореспондентне банке, разликују се потврђени и непотврђе -
ни акредитив. Треће, према начину реализације поднетих
докумената, разликују се готовински, акцептациони и откупни

(негоцијациони). Четврто, зависно од могућности преноса,
разликују се преносиви и непреносиви акредитив. Пето,
акредитиви се могу делити и према другим критеријумима
(остале врсте).
627. Подакредитив. – Циљеви који се постижу преносом
акредитива могу се остварити и отварањем тзв. подакреди -
тива (back to back акредитив, sous acreditif, credit do à dos,
contre credit), који представља такав документарни акредитив
који по налогу продавца (први корисник), на основу посебног
споразума о покрићу (банка од продавца не добија новчано
покриће, већ право наплате главног акредитива), издаје банка
у корист другог корисника (који је продавац првом кориснику
из другог основног уговора). Главни акредитив финансијска
је подлога продавцу (кориснику) за отварање подакредитива.
И главни акредитив и подакредитив, међутим, правно су са -
мостални и одвојени, те стога подакредитивна банка, посебно
због карактера покрића код овог акредитива, мора да води
рачуна да хонорише (исплаћује, акцептира, откупљује) само
она документа која много не одступају од главног акредитива,
како би их касније могла наплатити од банке која је издала
главни акредитив. Одступања се могу односити на смањење
акредитивне суме и јединичне цене, скраћење рока испоруке
и рока важности акредитива. Кад подакредитивна банка ис -
плати акредитив који је издала, позива продавца (корисника
главног акредитива и налогодавца за подакредитив) да својом
фактуром замени фактуру корисника из подакредитива
(јер фактура сад мора гласити на његово име) и искупљене
документе презентира акредитивној или конфирмирајућој
банци из главног акредитива.
II. ГАРАНЦИЈА (БАНКАРСКА)

628. Појам. – Према Закону о облигационим односима,
банкарска гаранција представља писмену исправу којом се
банка обавезује према примаоцу гаранције (кориснику) да
ће му за случај да му треће лице не испуни обавезу о доспе -

лости измирити обавезу ако буду испуњени услови наведени
у гаранцији. Издавање банкарске гаранције не значи новацију
основног посла и банка као гарант и дужник из основног посла
одговарају по различитим правним основима.
629. Четири самостална и независна правна односа.
– У односима у вези са гаранцијом појављују се најмање три
лица: налогодавац (дужник из основног посла), банка гарант
и корисник гаранције (поверилац из основног посла са нало -
годавцем). У гаранцијском послу може да се укључи и више
банака (у ком случају се успостављају и нови правни односи
између банака или/и између банака и корисника гаранције),
што зависи од сложености одређене пословне операције и
поверења корисника гаранције у банку која је издала гаранцију.
Први правни однос је однос између повериоца и дужника
из основног уговора са финансијском клаузулом о обавези дуж -
ника да прибави гаранцију одређене банке, као обезбеђење
потраживања повериоца. Други правни однос је однос између
банке и налогодавца (дужник из основног посла). Овај однос
настаје закључењем уговора о издавању банкарске гаранције.
Трећи правни однос је однос између банке и корисника гаранције
(поверилац из основног посла). Овај правни однос успоставља
се давањем гаранције (по правилу у виду гарантног писма)
банке кориснику гаранције, у извршењу уговора о издавању
банкарске гаранције закљученог са налогодавцем. Четврти,
евентуални, правни однос може настати између банке у
земљи и корисника гаранције (кад се по домаћим прописима
признаје само гаранција домаће банке) и банке налогодавца
овој банци за отварање гаранције за њен рачун, која се налази
у земљи налогодавца (контрагаранција), као и однос између
две банке у случају супергаранције.
630–1. Лицитациона банкарска гаранција. – Ова гаран -
ција је таква врста гаранције којом се покривају све штете (до
висине гарантног износа) које би инвеститор имао за случај
да учесник на лицитацији чија је понуда прихваћена као
најповољнија не закључи уговор или не прибави банкарску
гаранцију за добро извршење посла. Рок важења ове гаранције

по правилу се поклапа са роком до када је инвеститор дужан,
према лицитационим условима, да се изјасни о прихватању
понуда приспелих на лицитацији.
630–2. Гаранција за добро извршење посла. – Ова гаранција
је таква врста гаранције којом се банка обавезује кориснику
(инвеститору, купцу опреме) да му исплати одређену новчану
суму, ако дужник из основног посла (извођач, продавац) не
испуни или неуредно испуни своју уговорну обавезу.
630–3. Гаранција за враћање аванса. – Ова гаранција је
таква врста гаранције којом банка преузима обавезу да ко -
риснику гаранције исплати гарантну суму за случај да његов
дужник из основног уговора (извођач радова, продавац) не
испуни своје уговорне обавезе за које је он дао аванс или не
врати аванс на други начин. Висина гарантног износа код ове
гаранције по правилу је једнака примљеном авансу.
630–4. Акцесорна и апстрактна гаранција. – Акцесорне
банкарске гаранције представљају по својој природи специ -
фично банкарско јемство, будући да банка‑гарант може према
кориснику да истакне све приговоре из основног посла које
би могао истаћи налогодавац као дужник. Овакав облик
гаранције због своје акцесорности представља непоуздано
средство обезбеђења и због тога се нерадо прихвата и много
не користи.
За разлику од акцесорне гаранције, код апстрактне
гаранције банка‑гарант не може да истиче кориснику гаран -
ције приговоре које налогодавац као дужник може да истиче
према кориснику, већ може да се користи само приговорима
из гаранције – начело аутономије гаранције (нпр. приговор
да је рок гаранције истекао). Закон о облигационим односима
познаје и акцесорну и апстрактну гаранцију (самостална га -
ранција, гаранција „без приговора“, „на први позив“ и слично).
Кад је реч о превари (fraus omnia corumpit) или злоупотреби
права из основног уговора, онда се у правној теорији све више
појављују, чини се, оправдана мишљења о потреби корекције
апстрактности банкарске гаранције „без приговора“ (исто важи
и за акредитив), те о овлашћењу банке да одбије очигледно

неоснован захтев за исплату (супротност принципу савесности
и поштења). Чини се, међутим, да Закон о облигационим од -
носима стоји на становишту „пуне апстрактности“ гаранције
без приговора, јер прописује да је налогодавац дужан да плати
банци сваки износ који је она платила кориснику гаранције
„без приговора“, а за узврат може да се обрати кориснику за
повраћај неправедно наплаћеног износа („корисник дугује
налогодавцу износ примљен по основу гаранције на који иначе
не би имао право због оправданих приговора налогодавца“).
630–5. Супергаранција и контрагаранција. – У изузет -
но вредним пословним операцијама, поред банке-гаранта,
може се појавити и још једна јача банка (често Народна бан -
ка у пословима с иностранством), која гарантује кориснику
испуњење обавезе из гаранције банке – гаранта – у овом
случају реч је о супергаранцији. Обе банке: и банка-гарант
и банка‑супергарант налазе се у непосредном правном од -
носу са корисником гаранције и одговарају му солидарно и
истоветно. Код контрагаранције кориснику гаранције једне
банке – прве банке (која по правилу нема седиште у земљи
корисника гаранције), по налогу те банке (која је у односу на
њу банка-налогодавац) може се издати гаранција друге банке
(по правилу са седиштем у земљи седишта корисника или кад
се корисник налази у земљи која прима гаранцију само своје
банке), која му издаје ту гаранцију у замену (обезбеђење) за
контрагаранцију те (прве) банке (од које се регресира ако се
корисник наплати из њене гаранције).
630–6. Конфирмирајућа и авизирајућа гаранција. – Кон
фирмирајућа гаранција представља такву врсту гаранције где
се поред банке гаранта појављује и друга банка која потврђује
обавезу из гаранције банке гаранта и налази се такође у
непосредном односу са корисником гаранције као и банка-
гарант. Закон о облигационим односима изједначава ову
врсту гаранције са супергаранцијом, док се у правној теорији
чине озбиљни покушаји њиховог разграничења. Авизирајућа
гаранција представља такву врсту гаранције где друга банка
(обично у земљи корисника) по молби и банке гаранта, пре -

узима обавезу да у њено име и за њен рачун изврши исплату
гарантног износа кориснику гаранције, док за разлику од
конфирмирајуће не преузима никакву самосталну обавезу
према кориснику гаранције банке гаранта.
630–7. Банкарска и корпоративна гаранција. – Гаран -
ције могу издавати и банке (банкарска гаранција) и други
привредни субјекти (корпоративне гаранције), при чему и за
једне и друге важе иста правила, иако закон говори само о
банкарским гаранцијама.
III. ПЛАТНИ ПРОМЕТ

631. Појам. – Под платним прометом подразумевају се
сва плаћања која се врше преко неке банкарске или сличне
организације у вези са било којом врстом правних послова.
Према томе, у послове платног промета једино не долазе
непосредна плаћања готовим новцем, која повериоцу чини
дужник из неког правног посла. У платном промету, на страни
налогодавца, појављују се сва правна лица, предузетници и
физичка лица, док се на страни примаоца налога и његовог
извршиоца (пуномоћник) појављује овлашћена организација
за платни промет (банке, штедионице и друге овлашћене
организације). Правна лица и предузетници дужни су да код
овлашћене организације за платни промет отворе своје рачуне
(код једне или више), а физичка лица (која нису предузетници)
могу (у одређеним случајевима такође морају) да отворе рачуне.
632. Готовински платни промет. – Готовински платни
промет чине сва плаћања код којих се исплате врше у гото -
вом новцу. У односима међу правним субјектима (као и међу
предузетницима), овај промет је у принципу врло ограничен.
Правни субјект (и предузетник) може, с друге стране, за
плаћања у готову (материјални трошкови и др.) да подиже са
рачуна и да држи у својој благајни готов новац до висине тзв.
благајничког максимума прописаног одлуком Народне банке.
Правни субјект може да подиже и готов новац за исплате плата
запослених (ако се исплате не врше преко текућих рачуна

запослених), дивиденди акционара физичких лица, плаћања
физичким лицима (кооперанти, откуп пољопривредних про -
извода и др.).
633. Безготовински платни промет. – За разлику од
готовинског платног промета, безготовински платни промет
састоји се у преносу са једног рачуна (рачуна налогодавца
– дужника из правног посла) на други рачун (рачун корисника
– повериоца из основног посла). За разлику од готовинског
платног промета, који је изузетак, безготовински платни
промет је правило. Разлози за ово су вишеструки.
634. Рачуни. – Правни субјекти могу водити следеће ра -
чуне: текуће рачуне (користе се за плаћања по свим основима
пословања); рачуне издвојених средстава (средства резерви,
средства заједничке потрошње, средства за инвестиције, сред -
ства депозита, средства солидарности и др.); рачуне за уплату
прихода јединица локалне самоуправе и њихових фондова;
пролазне рачуне (рачуни за заједнички приход и др.); рачуне
делова привредних друштава, делова осигуравајућих друштава,
делова банака и других финансијских организација, који су
саставни део њихових текућих рачуна и друге рачуне у складу
са посебним законима (рачуни за отклањање елементарних
непогода, рачуни за фондове ризика, рачуни стечајне масе и
др.). Правно лице и предузетник одговарају за своје новчане
обавезе средствима са свих својих рачуна.
635. Налози за плаћање. – Правни субјекти и предузет
ници врше плаћање давањем налога за плаћање. Ове налоге
потписују овлашћена лица за потписивање, чији су потписи
депоновани код овлашћених организација за платни промет.
Организација за платни промет је дужна да прописно издате
налоге изврши истог или најкасније наредног тзв. банкарског
дана или на датум валуте, ако је тај датум означен у налогу за
плаћање, зависно од тога који је датум каснији. Ако се рачуни
дужника и повериоца налазе у истој банци ради се о интерном
трансферу, а ако се налазе у различитим банкама ради се о
међубанкарском трансферу. При извршењу налога за плаћање
банка или друга овлашћена организација за платни промет

поступа уобичајеном пажњом.
636. Плаћање без налога. – Најзад, постоје и случајеви
кад се плаћање са рачуна привредног субјекта може да врши
и без његовог налога (принудна наплата). Принудну наплату
врши овлашћена организација за принудну наплату осно -
вана посебним законом са свих рачуна клијента на основу:
1) извршних решења пореских, царинских и других надлежних
органа – према времену пријема, 2) извршних судских решења,
других извршних исправа, законских овлашћења и наплате
услуга платног промета – према времену пријема, и 3) налога
поверилаца на основу доспелих хартија од вредности и других
инструмената обезбеђења плаћања, отворених акредитива,
других акцептираних инструмената платног промета или
уговорних овлашћења – према времену пријема. Принудна
наплата врши се према овом редоследу „исплатних редова“.
(Несеријске-појединачне)
И ЊИХОВА ПРИРОДА
637. Појам хартија од вредности. – У нашој правној
теорији чини се да постоји општа сагласност да је хартија од
вредности писмена исправа (увођење електронских регистара
серијских хартија од вредности и електронских појединачних
хартија од вредности, ова одлика у извесној мери отпада, с
обзиром на то да хартије од вредности могу бити и у форми
електронског записа) која у себи садржи одређено имовинско
право, које је по правилу неодвојиво и неоствариво без ње.
У том смислу истиче се да су три битне особине хартија од
вредности: прво, формалност правног посла; друго, инкор -
порираност одређеног имовинског права и, треће, везаност
инкорпорисаног права за постојање саме хартије као писмене
исправе. Чини се да би се овде могла једино додати и одредница
негоцијабилности, без које хартије од вредности не би биле
осветљене у својој целовитој функцији. Највећи интензитет
негоцијабилности имају хартије на доносиоца, будући да се
за њихов пренос не захтева никаква форма.
638. Права на хартији и права из хартије. – Негоција -
билност као одлика хартија од вредности у тесној је вези са
инкорпорацијом права на које се хартија од вредности односи.
Наиме, законити ималац хартије од вредности, као и код сваке
друге покретне ствари, изузев изузетака који су прописани
законом или садржани у самој исправи, будући да поседује
стварно право на хартији (право својине или право залоге),
може њоме и стварноправно располагати. Са преносом права

на хартији истовремено се преносе и права на које се та хар -
тија односи – права из хартије: право потраживања (меница,
чек и др.), право својине или залоге (коносман, складишница
итд.) или право учешћа (имовинско и лично право акционара
код преноса акција).
Правило је, дакле, да су право на хартији и право из
хартије нераздвојни и да пренос једног права повлачи са со -
бом и пренос другог права, с тим што редослед преноса ових
права зависи од врсте хартија од вредности. Ипак, постоје
и одређени изузеци од овог правила (нпр. пуномоћничким
индосаментом се преносе одређена права из хартија од вред -
ности, али се задржава право на хартији итд.).
Повезаност негоцијабилности и инкорпорисаности управо
и разликује хартије од вредности од неких других исправа. На
пример, полиса осигурања не може, управо због ове одлике
хартија од вредности, имати својства такве исправе, све до
наступања осигураног случаја, јер све до овог момента осигу -
раник може пренети права из полисе на друго лице само ако је
на то лице пренео и права на осигураној ствари из те полисе.
Дематеријализација серијских хартија од вредности у
овим традиционалним правилима мења режим хартија од
вредности утолико што више не постоји право на хартији у
у физичком смислу (постојање хартије само у електронском
запису), али остају права из хартије.
639. Појединачне врсте и критеријуми класификација.
– У нашој земљи статус хартија од вредности имају следеће
исправе: меница, чек, складишница, преносиви товарни лист
(у железничком, друмском и ваздушном превозу робе), коносман
(поморски и речни), акције, обвезнице, благајнички запис, др -
жавни запис, цертификат, комерцијални запис, штедни запис,
варант или опција, депозитне потврде (именоване хартије).
Критеријуми класификације ових хартија од вредности у
одређене категорије могу бити различити, али са заједничком
сврхом локације примене одређених специфичних правила на
појединачне хартије од вредности сврстане у исту категорију.
Хартије од вредности • 385
640–1. Хартије према природи инкорпорисаног права.

– Полазећи од овог критеријума хартије од вредности се деле
на стварноправне, облигационоправне и хартије са правом
учешћа (корпорационе). Стварноправне хартије од вред -
ности представљају такве хартије од вредности које у себи
садрже неко стварно право – право својине или право залоге
(хипотекарне заложнице, складишница, коносман). Облигаци
оноправне хартије од вредности представљају такве хартије
од вредности које у себи садрже неко право потраживања
законитог имаоца према њеним дужницима. У ове хартије од
вредности спадају, на пример: меница, чек, обвезница, бла -
гајнички запис, комерцијални запис, цертификат. Хартије са
правом учешћа (корпорациони папир – личноправне хартије)
представљају такве хартије које у себи садрже и имовинско
право (учешће у добити издаваоца – дивиденда) и лично право
учешћа у управљању у органима издаваоца. Није, међутим,
искључено да ове хартије садрже и само имовинско право.
У ове хартије спадају акције.
640–2. Хартије према односу са основним послом.
– Хартије од вредности се по правилу увек издају у вези са
неким основним послом који им претходи, али се у неким
случајевима тај основни посао из саме хартије види, док се
у другим случајевима, пак, не види. Ако се основни посао
ради ког је хартија од вредности издата види из саме исправе
онда је реч о каузалним хартијама од вредности (коносман,
преносиви товарни лист, складишница). Ако се из хартије од
вредности не види основни посао ради ког је издата онда је
реч о апстрактним хартијама од вредности. Најтипичнија
апстрактна хартија од вредности је меница. Издавање хартија
од вредности не значи новацију основног посла поводом ког
се издају.
640–3. Хартија према начину настанка права. – По -
лазећи од овог критеријума, у правној теорији се прави и
класификација хартија од вредности на конститутивне и
неконститутивне. Конститутивним хартијама сматрају се
оне код којих је право на које се хартија односи настало тек
издавањем хартије (меница). Неконститутивне хартије су

оне у којима је садржано неко право које је постојало и пре
издавања хартије (све остале хартије).
640–4. Хартије према карактеру потраживања. – По -
лазећи од овог критеријума хартије од вредности се могу
поделити на новчане и робне. Новчане хартије од вредности
су оне које се односе на неко новчано потраживање (меница,
чек, обвезница, благајнички запис, акције, комерцијални запис,
цертификат). Робне хартије од вредности су оне које се односе
на потраживање у роби (коносман, складишница, преносиви
товарни лист, комерцијални запис кад гласи на робу).
640–5. Хартије према року доспелости. – Полазећи од
овог критеријума хартије од вредности се могу поделити на
краткорочне (са роком доспећа од најкраће 30 дана до најду -
же 365 дана од дана издавања) и дугорочне с(а роком доспећа
дуже од једне године).
640–6. Хартија према месту издања и месту испуњења.
– Зависно од тога где је издата хартија од вредности и где треба
да буде испуњена обавеза која је у њој садржана, разликујемо
хартије од вредности у унутрашњем промету и хартије од
вредности у међународном промету. Ова подела посебно је
значајна због правила о сукобу закона у међународном приват -
ном праву и примене извора права (домаћи и међународни).
640–7. Хартије према начину одређења имаоца права.
– Полазећи од овог критеријума хартије од вредности се деле
на хартије на име, хартије по наредби, хартије на доносиоца,
алтернативне и мешовите хартије.
640–8. Хартије према начину издавања. – Зависно од
начина издавања, хартије од вредности се деле на оне које
се издају појединачно (меница, чек, складишница, коносман,
товарни лист) и оне које се издају у серији (акције, обвезнице,
записи, цертификати). Појединачне хартије од вредности се
редовно издају нејавним путем, док се хартије од вредности
које се издају у серији издају нејавним или јавним путем (тада
се редовно тражи одобрење надлежних комисија за хартије
од вредности).
640–9. Алтернативне хартије. – Алтернативне хартије

представљају такве хартије од вредности у којима издавалац
хартије одређује корисника на алтернативан начин: комбина -
цијом одређеног корисника и клаузуле о плативости доносиоцу
исправе („платите М. М. или доносиоцу“).
640–10. Мешовите хартије. – Мешовите хартије (titres
mixtes) представљају исправе које се састоје из више делова,
од којих један део гласи на име, док други део гласи на доно -
сиоца (на пример: акција се може састојати из основног дела
који садржи њене битне елементе и који гласи на име и другог
дела – купона за наплату дивиденди, који гласе на доносиоца).
641. Пренос хартија од вредности у залогу. – Осим својин -
ског преноса хартија од вредности, који обухвата и пренос
права својине на хартији и пренос права из хартије, корисник
хартије може да изврши пренос заложног права на хартији,
што представља залагање права потраживања из хартије.
Право својине на хартији остаје у овом случају и даље код пре -
носиоца (заложни дужник), али оптерећено заложним правом
залогопримца (заложни поверилац). На основу оваквог преноса
(клаузула на хартији од вредности „вредност за залогу“) сти -
цалац хартије стиче својство заложног повериоца – реализује
права из хартије али само ради намирења потраживања које је
обезбеђено заложним правом установљеним преносом хартије.
642. Пренос хартија од вредности ради пуномоћја. – За -
конити ималац хартија од вредности на име или по наредби
(али не и хартије од вредности на доносиоца због њене при -
роде) може да овласти неко друго лице као свог пуномоћни -
ка (клаузула у хартији „вредност за наплату“ и слично) да у
његово име и за његов рачун остварује права из хартије. Како
се у овом случају ради о пуномоћнику законитог корисника
менице, који није самостални поверилац и не делује у своје
име, то дужник из хартије од вредности може према њему да
истиче све приговоре које има из личног односа са законитим
имаоцем те хартије, али не и приговоре које има из личног
односа са пуномоћником, јер пуномоћник не поступа у своје
име и не реализује никакво своје право.
643. Правна природа – уопште о настанку обавезе из

хартија од вредности. – Све хартије од вредности издају се
по правилу поводом неког правног посла који постоји пре -
тходно између њиховог издаваоца и корисника, с тим што
се овај правни посао код каузалних хартија види из самих
хартија, док се код апстрактних хартија од вредности он не
види. Постојање овог претходног правног односа посебно ак -
туелизује питање кад настаје обавеза из хартија од вредности.
У покушају одговора на ово питање, правна теорија и за
њом законодавство и пословна пракса, понудили су до сада
два одговора. Први, однос између дужника и повериоца из
хартије од вредности настаје једностраном изјавом воље
дужника (издаваоца и доцнијег преносиоца), с тим што се
у погледу временског момента кад се сматра да је та изјава
учињена разликује теорија емисије и теорија креације. Други,
однос између дужника и повериоца из хартије од вредности
настаје уговорно.
644–1. Теорија креације. – Према овој теорији обавеза
дужника из хартије од вредности настаје у тренутку кад стави
свој потпис на хартију од вредности, без обзира на то што је
још није предао кориснику. Према овој теорији, у свом чистом
виду, издавалац (а и каснији дужник) би био обавезан и према
несавесном имаоцу хартије од вредности, што посебно долази
до изражаја код хартија на доносиоца, где је сваки доносилац
овлашћени ималац. Отуда, присталице ове теорије данас по
правилу врше њено ублажење захтевом да треће лице дође
до хартије од вредности на савестан начин (теорија креације
комбинована са теоријом савесности и теоријом својине).
Оваквим ублажењем ове теорије крадљивац или налазач хар -
тије од вредности, на пример, не би имали права из хартије од
вредности (што би по њеној чистој варијанти било могуће).
644–2. Теорија емисије. – Према овој теорији обавеза
дужника из хартије од вредности настаје у моменту када он
(издавалац или други дужник код преноса), након стављања
свог потписа на хартију од вредности, изврши и њену предају
(„емитовање“) кориснику. За разлику од уговорне теорије, по
овој теорији се акт предаје хартије од вредности кориснику

не схвата као закључење међусобног уговора, већ окончање
издавања хартије од вредности од стране издаваоца (или
преносиоца). За разлику од теорије креације, по овој теорији
обавеза издаваоца (и доцнијег преносиоца) не настаје све док
се хартија од вредности налази у његовим рукама, док је није
емитовао својом вољом. Према овој теорији, у њеном чистом
виду, обавеза издаваоца (и доцнијег дужника) не би настала
ни ако је хартија од вредности изашла из његових руку, мимо
његове воље, а касније у оптицају дошла у руке савесног
стицаоца (ово је редовно могуће код хартија на доносиоца).
У интересу правне сигурности и поверења у правном промету,
међутим, и ова теорија је ублажена и комбинована са теоријом
савесности, тако да обавеза издаваоца (и доцнијих дужника)
увек постоји према савесном стицаоцу хартије, који може да
се користи необоривом претпоставком да је хартија уредно
емитована у правни промет. Закон о облигационим односима у
објашњењу природе обавезе из хартије од вредности полази
од теорије емисије, али исту и коригује теоријом савесности.
644–3. Теорија уговора. – Према овој теорији обавеза
издаваоца из хартије од вредности настаје тек у часу кад
склопи уговор са првим корисником хартије, а уговор се
сматра склопљеним тек кад је извршена и предаја те хартије
од вредности кориснику. Недостатак ове теорије, у њеном
чистом виду, огледа се у више праваца. Прво, пуноважност
хартије од вредности зависила би од пуноважности скло -
пљеног уговора који претходи уручењу првом стицаоцу.
Друго, пословно неспособно лице, будући да не би могло да
склопи уговор, не би могло да буде поверилац по хартији од
вредности, што је могуће у верзији хартије од вредности као
једностраног акта издаваоца. Треће, у примени ове теорије,
у чистом виду, правни промет би био несигуран, јер у случају
хартија на доносиоца које нису на основу уговора и вољом
издаваоца предате кориснику, обавеза издаваоца (и других
преносилаца) не би настала. Отуда, и ова теорија у савремено
време се коригује са теоријом правног привида, према којој
свако треће лице које се савесно поузда у формалну исправност
хартије од вредности у оптицају биће њен законити ималац,

без обзира на то да ли је она ушла у оптицај на основу ваљаног
уговора издаваоца с првим корисником.
644–4. Теоријска приближавања. – Комбинацијом теорије
креације са теоријом савесности и својине (тако да несавесни
стицалац хартије од вредности не може да постане њен зако -
нити ималац и тиме поверилац права из хартије, без обзира
на то што је издавалац хартију потписао), као и комбинацијом
теорије емисије са теоријом савесности (тако да савесни
доцнији стицалац хартије постаје поверилац и законити има -
лац, чак и ако је хартија изашла из руку издаваоца без његове
воље), те најзад комбинацијом теорије уговора са теоријом
правног привида (тако да је сваки савесни стицалац хартије
њен законити ималац и поверилац права из хартије, иако
постоји уговора између издаваоца и првог корисника), дошло
је до значајног приближавања теоријских схватања почетно
непомирљиво супротстављених. Овакво приближавање у
свом практичном исходишту води губљењу значаја почетног
теоријског спора о правној природи хартија од вредности.
НОВЧАНЕ ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ
(Хартије од вредности емитоване
као појединачне)
I. МЕНИЦА
1. Појам и особине менице
645. Појам. – Меница је хартија од вредности, која садржи
све опште особине хартија од вредности и посебне особине
подврсте хартија од вредности по наредби. Меница спада у
хартије од вредности по наредби по самом закону (и ако у
њој евентуално није означена клаузула „по наредби“). Уно -
шењем посебне клаузуле у меничну исправу (тзв. „ректа
клаузула“) меница се може претворити и у хартију на име,
али ни у ком случају меница не може да буде издата тако да
гласи на доносиоца. Ипак, меница може да буде пренета и
бланко индосаментом или индосаментом на доносиоца, са
истим дејством, те у таквом случају меница, мада је издата
као хартија по наредби, производи исто дејство као да гласи
на доносиоца.
646. Особине. – Као хартија од вредности меница се, у
основи, одликује следећим особинама:
– меница је облигационоправна хартија од вредности
(има за садржај тражбину, и то само новчану – новчани об -
лигациони папир);
– меница је у женевском меничном систему по самом
закону хартија по наредби (са одређеним изузецима који се
тичу клаузуле „не по наредби“ и могућности постојања бланко
индосамента и индосамента на доносиоца);
– меница је типична апстрактна хартија од вредности

(независност од основног посла, са одређеним изузецима
који произлазе из крајње ограничене могућности подизања
приговора из основног посла и из начела савесности);
– меница је строго формална хартија од вредности (са
одређеним изузецима који се тичу категорије претпостављених
битних елемената менице и тзв. бланко менице);
– меница је презентациона хартија од вредности (менични
поверилац је обавезан да меницу о року доспелости презен -
тира дужнику – „тражљива“ а не „доносива“ облигација); и
– меница је хартија од вредности за чији је настанак,
пренос, остваривање и престанак права неопходно постојање
меничног писмена (са одређеним изузетком који се тиче
ограничене могућности амортизације менице).
2. Врсте менице
647. Критеријуми поделе. – Класификацију и груписање
меница могуће је вршити према разним критеријумима.
Прво, зависно од меничних радњи, могуће је разликовати
протестоване и непротестоване менице, акцептиране и не -
акцептиране менице, авалиране и неавалиране менице и др.
Друго, зависно од основног посла ради ког се издају, могуће је
разликовати робне менице (издају се у вези са неким послом
промета робе и вршења привредних услуга) и финансијске
менице (издају се у вези са прометом новца – добијање кре -
дита и слично). Треће, зависно од начина издавања и својства
издаваоца, разликујемо менице издате у своје име и за свој
рачун и менице издате у туђе име и за туђ рачун или у своје
име а за туђ рачун (комисиона меница). Четврто, зависно од
форме менице, разликујемо пуну меницу (која у тренутку из -
давања садржи све битне елементе одређене законом, изузев
евентуално претпостављених битних елемената) и бланко
меницу (која у тренутку издавања садржи само прописани
минимум битних елемената са овлашћењем доцнијем имаоцу
менице да попуни остале битне елементе, сагласно споразуму
Новчане хартије од вредности • 393
са издаваоцем, пре него што меницу буде користио против

меничног дужника). Најзад, пето, зависно од броја лица у
меници и отуд произашлих правила, разликујемо: трасирану
и сопствену меницу.
647–1. Трасирана меница. – Ова меница представља такву
врсту менице где њен издавалац (трасант) даје налог другом
лицу (трасату) да у време њене доспелости исплати трећем
лицу (ремитенту, кориснику), или лицу по наредби тог трећег
лица (пренос, индосирање), означену новчану своту у меници.
Назив ове менице долази од латинске речи trahere – вући. Из
тих разлога се ова меница често зове и вучена меница. Ова
меница, будући да се најчешће појављује у пословно-правном
саобраћају, предмет је изузетне пажње законодавца. Осим
ове тзв. редовне трасиране менице, чије основно обележје
је постојање три лица у меници: трасант, трасат и ремитент,
може постојати и трасирана меница по сопственој наредби
(представља такву врсту менице где трасант одређује самог
себе као корисника – ремитента, тј. издаје меницу у сопствену
корист), трасирана сопствена меница (је таква меница у којој
трасант – издавалац означава самог себе као трасата – испла -
тиоца менице) и трасирана сопствена меница по сопственој
наредби (је таква врста трасиране менице у којој трасант даје
налог самом себи, да себи исплати означену меничну своту по
доспелости менице – иако делује нелогично има свој значај
код даљег индосирања те менице).
647–2. Сопствена меница. – За разлику од трасиране
менице, сопствена (соло) меница представља такву меницу
у којој се њен издавалац обавезује да, у времену доспелости
менице, исплати ремитенту (као трећем лицу), или по наред -
би тог трећег лица одређеном лицу (пренос, индосирање),
новчану своту означену у меничној исправи. Дакле, код
сопствене менице, за разлику од трасиране, ни у ком случају,
нема налога другом лицу за исплату меничне своте (трасат
не постоји, као код неких облика трасиране менице, ни
као фикција), већ постоји сопствено обећање (обвезивање)
издаваоца.
3. Основна менична начела

648–1. Начело формалности. – Меница, као и све друге
хартије од вредности, може постојати само у писменом об -
лику (не може постојати меница у усменом облику). Ово исто
важи и за све меничне радње које се уписују у меницу. Начело
формалности менице, које је произашло из потреба веће си -
гурности и поверења у ову иначе строгу исправу, допушта,
међутим, и два изузетка. Прво, применом теорије омисије
омогућује се и издавање бланко менице. Друго, лица која не
могу давати писмене изјаве (неписмена, слепа, са телесним
недостацима) могу давати меничне изјаве и преузимати ме -
ничне обавезе путем рукознака, печата или штамбиља и уз
судску оверу, као и путем овлашћеника.
648–2. Начело инкорпорације. – Као и све друге хартије
од вредности, а за разлику од легитимационих папира, тако и
меницу одликује начело инкорпорације: право потраживања
из менице имаоца менице (право из менице) везано је за посе -
довање менице (право на меници – законска је претпоставка
да то право има ималац менице). Према овом начелу ниједан
менични поверилац не може да оствари своја права из менице
док не поднесе дужнику и само менично писмено. Строгост
овог начела, диктирана природом хартија од вредности, ипак је
делимично ублажена допуштеном могућношћу амортизације
менице, али уз значајно редуцирање права меничног повериоца.
648–3. Начело фиксне меничне обавезе. – На основу овог
начела битно је једино шта је писмено констатовано у меничној
исправи, а није битан обим и садржај основног посла ради ког
је меница издата. У меничном спору не могу се комбиновати
докази из менице и докази ван менице. Практичан изражај
овог начела значи да дужник у меничном спору не би могао да
истакне приговор из основног посла (да је меница попуњена
на већи износ, да је рок доспелости другачији и слично) или
приговор да је меница делимично плаћена (ако то није на њој
констатовано). Могућност вођења спора из основног посла
у ком су дозвољена сва доказна средства треба одвојити од
меничног спора.
Начело фиксне меничне обавезе има, међутим, апсолутно

дејство само у односима меничног дужника и савесног имаоца
менице (што је претпоставка), док у односу на трећег несавес -
ног имаоца менице, у односу према другој уговорној страни
из основног посла (према којима се може истаћи приговор
из основног посла) има само релативно дејство.
648–4. Начело меничне строгости. – Формалноправни
вид меничне строгости односи се на меничног дужника и на
меничног повериоца. Менични поверилац има строге обавезе
извршења одређених меничних радњи на време (презентација,
протест, подизање тужбе), иначе губи менична права. С друге
стране, позиција меничног дужника изузетно је отежана због
немогућности коришћења приговора из основног посла, због
хитности меничног спора и кратких рокова за приговор.
Материјалноправни вид меничне строгости односи се
само на меничног дужника. Наиме, менична исправа је по својој
природи апстрактна о(двојеност од основног посла ради ког
је издата). Ипак, апстрактност менице долази у потпуности
до изражаја у односима меничног дужника и трећег савесног
имаоца менице (што је претпоставка), док у односима између
дужника и повериоца који се у основном послу појављују
као две уговорне стране (издавалац и ремитент, индосант и
његов непосредни индосатар) и у односима између дужника
и трећег несавесног имаоца менице (нпр. дужник докаже,
што је по правилу тешко, да је индосант пренео меницу на
индосатара који је знао или морао знати да то овај чини да
би избегао истицање приговора из основног посла), меница
у извесном смислу поприма каузална својства. На овај начин
и начело меничне строгости је у извесној мери ублажено
начелом савесности, будући да се начелом строгости могу
користити само савесна лица.
648–5. Начело меничне солидарности (супсидијарности).
– Начело меничне солидарности (супсидијарности) разликује
се од овог начела у грађанском праву, у унутрашњим одно -
сима између меничних дужника након исплате меничног
повериоца, док у спољним односима меничних дужника и
меничног повериоца важе иста правила. Ипак, у меничном

праву солидарност регресних меничних дужника наступа тек
ако главни менични дужник не исплати меничну обавезу о
доспелости меничном повериоцу, што практично значи да је у
овом случају реч о супсидијарности. У унутрашњим односима
регресних меничних дужника, који су солидарно одговорни
меничном повериоцу за разлику од грађанског права, соли -
дарна обавеза након исплате меничног повериоца од неког
регресног дужника не постаје дељива, већ се међу регресним
дужницима успоставља ранг одговорности. У меничном праву,
наиме, уместо дељења меничне обавезе на остале солидарне
дужнике, долази до преваљивања меничне обавезе на све
претходнике исплатиоца, по начелу солидарности.
648–6. Начело самосталности. – За разлику од грађанског
права, где споредне обавезе деле судбину главних (акцесор -
ност), у меничном праву обавеза сваког меничног дужника је
самостална и има своју независну правну судбину. Тако, иако
је обавеза издаваоца менице неважећа (малолетност, лишеност
пословне способности, фалсификован потпис) обавеза осталих
меничних потписника не може бити непуноважна због овог.
Исто тако, пуноважна је обавеза авалисте иако из било ког
разлога није пуноважна обавеза његовог хонората (лица за
кога је авалирао меницу). Начело самосталности меничне
обавезе не примењује се на интервенијента (акцептант за
част), пошто он одговара на исти начин као и дужник за кога
је интеревенисао (хонорат), те дакле не одговара самостално.
648–7. Начело непосредности. – Начело непосредности у
меничном праву значи да постоји фикција непосредног правног
односа између сваког меничног дужника и меничног повериоца,
а садржина тог односа опредељена је искључиво садржином
меничне исправе. Отуда, у меничном спору сваки менични
дужник може да истиче према сваком меничном повериоцу
само објективне приговоре (произлазе из меничног писмена)
и оне субјективне приговоре које има из непосредног односа
са конкретним меничним повериоцем (а не и приговоре које
је имао према његовим претходнициима по меници – фикција
непосредности). Изузетак од примене начела непосредности,

отуда, је меница са ректа клаузулом, која омогућује даљи пре -
нос менице само цесијом и овлашћује меничног дужника на
истицање субјективних приговора према меничном повериоцу,
који не произлазе из њиховог непосредног односа (приговоре
које има према његовим претходницима по меници).
648–8. Начело ефикасности. – Из апстрактне природе
менице, као и посебно из начела солидарности (односно
супсидијарности), начела строгости и начела непосредности
произлази и начело ефикасности менице. Ово потврђују и по -
себни краћи рокови за меничне тужбе, као и посебна правила
везана за приговоре по меници и правила у вези са кратким
роковима застарелости. Дакле, менични поверилац има са
овом исправом максималну заштиту и у смислу ефикасног
остваривања наплате потраживања од меничних дужника,
што је за трговце у ширем смислу изузетно значајно.
4. Битни менични елементи

649–1. Означење менице. – Менична исправа у женевском
меничном систему мора да садржи означење да је то меница,
а допуштени су и изрази „менично писмо“, „менична испра -
ва“, „менична обвезница“. Исправа која не би била означена
на овакав начин не би важила као меница. Овај принцип
прихваћен је због тога да би се отклониле заблуде меничних
дужника, тј. да би у старту знали какву обавезу преузимају.
649–2. Безусловни налог за исплату меничне своте.
– У женевском, као и у англосаксонском меничном систему,
меница мора да садржи налог за исплату („платите“) одређене
своте новца, који мора да буде безуслован, ради олакшања
циркулационе способности менице. Стога подвргавање овог
налога одредбама уговора из основног посла води ништавости
менице. Конкретизација овог принципа у ова два система води,
међутим, неким разликама. Налог мора да гласи на исплату
одређене своте новца (износи се уписују и бројевима и словима,
а ако се ова два износа не слажу важи износ означен словима),
те не би постојала менична исправа ако би налог гласио на робу,
на хартије од вредности или алтернативно на робу, новац, па

чак ни на чекове. У женевеском систему налог мора да гласи
на исплату меничне своте одједном, док је у англосаксонском
праву пуноважна и меница која је платива на рате.
649–3. Обавезност три лица. – Трасирана меница по
правилу садржи три лица у меници: издаваоца менице (трасан -
та), лице коме се даје налог за исплату (трасата) и корисника
менице (ремитента). Ипак, у модерној трасираној меници
често долази до конфузије обавезних лица у меници, што
ни у случају конфузије повериоца и дужника, за разлику од
грађанског права, не води гашењу меничних обавеза, већ је
меница способна и даље за циркулацију.
649–3а. Својеручни потпис трасанта. – Стављањем
својеручног потписа на меници (што не искључује издавање
менице преко пуномоћника – специјалног или директора као
заступника ex lege) трасант улази у меничноправни однос.
Менично право не решава изричито питање да ли се више
лица може појавити у улози трасанта. Имајући у виду пра -
вну природу менице и потребу очувања извесности обавезе
меничног дужника, чини се да би се могло прихватити као
пуноважно само кумулативно означавање сатрасаната,
који би одговарали солидарно за исплату целе меничне своте,
чиме би положај меничног повериоца био побољшан.
649–3б. Назначење трасата. – Трасирана меница редов -
но садржи назначење лица коме се упућује налог за исплату
меничне своте – трасат. Захваљујући начелу самосталности
пуновнажна је и меница која је вучена на лице које не постоји
(фингирани трасат). Ипак, не би важила менична исправа у
којој би трасат био означен само описно. Као и код трасанта,
ближа идентификација трасата (адреса и слично), корисна је
из практичних разлога, али са становишта меничног права
није нужна (нпр. општа познатост седишта неког друштва).
У теорији је општеприхваћено становиште да и више лица
може бити означено као трасати (сатрасати), али само
кумулативно, са солидарном одговорношћу сатрасата који
акцептирају меницу, и то за цео акцептирани износ.
649–3в. Назначење ремитента. – У женевском меничном

систему, будући да није дозвољено издавање менице на доно -
сиоца, означење имена ремитента представља битни елемент
редовне трасиране менице. Ипак, могуће је постићи исти ефекат
као и кад се изда меница на доносиоца (што англосаксонски
менични режим изричито дозвољава), издавањем менице по
сопственој наредби и њеним истовременим индосирањем
од стране трасанта бланко индосаментом. Меница се може
издати и на више ремитената, и то алтернативно или
кумулативно (саремитенти), у ком случају је пренос менице
пуноважан ако га потпишу сви ремитенти.
649–4. Место издавања менице. – Означење места изда -
вања менице посебно је значајно за менице које циркулишу
у међународном промету, те је отуда ово и у принципу битан
менични елемент. Наиме, према овом меничном елементу
одређује се форма менице (отуда би меница издата у Енглеској
на доносиоца била код нас пуноважна), пасивна менична
способност трасанта, рок до ког се може покренути регресни
поступак и др.
649–5. Место плаћања менице. – Као и место издавања
менице и означење места плаћања менице има велики значај
и за меничног дужника (да зна где се има припремити за
исплату менице) и за меничног повериоца (менична обавеза
је „тражљива“, те он треба да зна где ће потражити главног
дужника за исплату менице). У међународном промету озна -
чење места плаћања има и посебан значај, будући да се према
овој тачки везивања регулишу многобројна питања (валута
исплате, презентација менице, подизање протеста, подизање
захтева за амортизацију, домицилирање менице, одређивање
платишта и др.).
649–6. Време издавања. – Обавеза уношења датума изда -
вања менице у меничну исправу произлази из вишеструких
правних потреба. Наиме, датум издавања менице битан је
за одређивање рока доспелости менице (менице плативе на
одређено време од дана издавања), затим за одређивање рока
за подношење на акцептирање менице трасиране на одређено
време по виђењу, као и за одређивање пасивне меничне

способности трасанта и решавања сукоба закона у времену.
Отуда, неуношење у меницу датума издавања или уношење
у меницу више датума издавања, па и кад је издаје више тра -
саната, чини меницу неваљаном.
649–7. Време доспелости. – Означење рока доспелости
менице значи означење датума када се поверилац може да
обрати дужнику за наплату меничне своте. Меница се не
може подносити пре рока доспелости ради наплате, нити је
менични дужник обавезан да плати меницу пре рока доспе -
лости. По женевском меничном систему (у англосаксонском
праву меница може да буде платива и по захтеву, на одређено
или одредиво будуће време) рок доспелости менице може
да буде изражен на један од следећа четири начина: 1) по
виђењу (тј. чим се поднесе на виђење трасату, чиме ова меница
није подесна за кредитну функцију, изузев ако се у њу унесе
одређена клаузула која забрањује презентацију ове менице
до одређеног рока). Крајњи рок доспелости ове менице на
исплату може да буде одређен законом (годину дана од дана
издавања), 2) на одређено време по виђењу (тј. у означеном
времену акцептирања менице након њене презентације на
потпис), 3) на одређено време од дана издавања (тј. у озна -
ченом року од дана издавања менице, а према правилима о
рачунању рокова), и 4) на одређени дан.
5. Претпостављени менични елементи

650–1. Рок доспелости. – Ако у трасираној меници није
означен рок доспелости, меница је ипак пуноважна и има
третман менице која доспева по виђењу, што јој у значајној
мери умањује, ако и сасвим не искључује, кредитну функцију.
650–2. Место издавања. – Ако у трасираној меници није
назначено место издавања менице, меница је ипак пуноважна.
У овом случају, наиме, као место издавања менице узеће се
место које је назначено поред трасантовог потписа. Ако ни ово
место није означено, с обзиром на то да је његово означавање
факултативно, меница је ипак пуноважна.
650–3. Место плаћања. – Ако у трасираној меници није

означено место плаћања, меница је ипак пуноважна и као
место плаћања узеће се место које је означено поред траса -
товог имена. У овом случају, разумљиво, ако и ово место није
означено, меница не би могла да буде пуноважна.
6. Факултативни менични елементи

6.1. Клаузуле с меничноправним значењем
651–1. Врсте: клаузула о броју меничних примерака
(„платите за ову прву, другу, трећу итд. меницу“, „платите за
ову једину меницу“ – соло клаузула), ректа клаузула („не по
наредби“), презентациона клаузула, клаузула „без обавезе“
(„без регреса“ – може у меничну исправу унети индосант, са
дејством ослобођења од одговорности за акцепт и исплату
менице), клаузула „без протеста“ („без трошкова“ – може у
меницу унети трасант, са дејством према свим потписницима
менице, индосанти и авалисти, са дејством само према оном
ко ју је унео у меницу, са циљем ослобађања имаоца менице
обавезе подизања протеста у случају неакцептирања или
неисплате менице, чиме се избегавају протестни трошкови),
клаузула адресе по потреби („адреса у нужди“ – трасант, ин
досант или авалиста могу у меницу унети клаузулу о адреси
по потреби, ради ублажења ризика који настаје неакцептира -
ем или неисплатом менице од стране трасата, којом имаоца
менице упућују на лице коме треба да се обрати у таквом
случају – позивна интервенција), клаузула о домицилирању
и платишту, касаторна клаузула („платите за ову прву, а не
и остале менице“ искључује се могућност наплате умножених
примерака исте менице), клаузула о монети и ефективности.
6.2. Клаузуле с грађанскоправним значењем

651–2. Врсте: валутна клаузула („вредност примљена“
– у роби, новцу, хартијама од вредности, као кредит – обја -
шњава се пословни однос између трасанта и ремитен
та који је претходио издавању менице), клаузула покрића
(„и ставите исту у рачун“ трасант обавештава трасата од ког

лица ће добити покриће након исплате меничне своте, уколико
евентуално покриће није добио унапред: „ставите је мени у
рачун“ или „ставите је у рачун неког лица...“), авизо клаузула
„са извештајем“ по правилу прати безусловни налог за исплату
одређене своте новца – трасант обавештава трасата да може
да акцептира или исплати меницу тек кад претходно добије
његов извештај, који практично значи да је ремитент уредно
извршио своје обавезе према трасанту из основног правног
посла). Ако у меницу није унета клаузула „са извештајем“,
онда се претпоставља да је реч о клаузули „без извештаја“,
што значи да трасат пре акцептирања или исплате менице не
мора да тражи извештај од трасанта.
II. МЕНИЧНЕ РАДЊЕ

1. Издавање менице
652. Појам. – Издавање трасиране менице представља такву
меничну радњу којом издавалац менице (трасант) једностраном
изјавом воље, уз упућивање налога трасату да у време доспе -
лости плати ремитенту или лицу по његовој наредби означени
менични износ, самостално преузима меничну обавезу ста -
вљањем свог потписа на меници. На овај начин трасант ступа
у меничноправни однос и постаје менични дужник према свим
лицима на које се та меница пренесе, као и првом меничном
повериоцу – ремитенту. За разлику од сопствене менице,
трасант акцептиране трасиране менице спада у регресне
дужнике, те би као такав имао право, у случају да исплати ме -
ницу, на регрес од акцептанта (који би могао истаћи приговор
из основног посла – да није примио покриће).
Издавање менице је по правилу прва менична радња.
Ипак, чест је случај (то је редовна пракса код потрошачких
кредита) да се меница прво акцептира (или чак и авалира),
да би издавалац био сигуран да ће налог за исплату бити
прихваћен, па тек онда издавалац стављањем свог потписа и
преузима меничну обавезу.
653. Менична способност. – Меница је универзална хар -

тија од вредности и може да је изда (као што може преузети и
меничну обавезу) свако пословно способно лице (тзв. пасивна
менична способност). С друге стране, поверилац по меници
може да буде свако лице (правно, физичко) са правном спо -
собношћу (тзв. активна менична способност).
654. Трасант – пуномоћник. – Трасант може да изда ме -
ницу не само у своје име и за свој рачун, када постаје менични
дужник, већ и у име и за рачун свог властодавца. У овом случају
трасант сам потписује меницу, али са нагласком да иступа у
својству пуномоћника.
655. Трасант – комисионар. – Трасант може да изда меницу
и као комисионар, када се, за разлику од позиције пуномоћства,
појављује и формалноправно као издавалац. Отуда, у овом случају,
с правом се истиче да није у питању уговор о пуномоћству, већ
уговор о комисиону. Будући да трасант – комисионар издаје
меницу у своје име, он је меничноправно одговаран.
656. Покриће. – Будући да је меница кредитна хартија од
вредности, за разлику од чека, издавање менице не захтева
постојање покрића (најмање у висини меничног износа) тра -
санта код трасата. Ово покриће по правилу мора да постоји у
тренутку доспелости менице за наплату, али са становишта
меничног права трасат може и тада, спашавајући пословни углед
трасанта, акцептирати и исплатити меницу и без постојања
меничног покрића, што неће бити ништаво због одсуства каузе.
2. Умножавање менице
657. Значај. – Издавање умножених примерака менице
(дупликата, трипликата итд.) и преписа (копије) менице има
вишеструки значај. Прво, ради веће циркулације менице и
тиме потпунијег остваривања меничне функције. Друго, ради
веће сигурности, будући да се оригинал менице може да изгу -
би, а онда се на акцептирање може упутити други умножени
примерак менице. Треће, умножавањем менице искључује се
потреба за амортизационим поступком, који је по правилу
дуг (отуд и неекономичан) и неизвестан.
658. Дупликат (трипликат итд.). – Сваки ималац ме -

нице може да захтева да се о његовом трошку изда умножени
примерак менице (дупликат, трипликат итд.). Будући да се овај
захтев може да постави у сваком моменту, то се меница може
умножавати, како у моменту издавања (на захтев ремитента),
тако и после њеног издавања, на захтев осталих меничних
поверилаца.
Под умножавањем менице подразумева се издавање
више примерака исте менице. Умножени примерци менице
морају бити у свему идентични са првим примерком, те се
отуда на сваком умноженом примерку менице морају наћи
оригинални потписи са првог оригиналног примерка менице.
Изузетно, акцептант потписује само један примерак менице
(то не мора у сваком случају бити први примерак). Правило
је, наиме, да сви умножени примерци менице чине једну оба
везу. Разлика између умножених примерака менице, будући
да им је садржај идентичан, састоји се само у томе што носе
различити редни број.
659. Копија (препис) менице. – За разлику од дупликата
менице чији је овлашћени издавалац само трасант, препис
(копија) менице може да сачини сваки ималац менице. Препис
мора бити верна слика оригиналне менице, те отуда садржи
све клаузуле које су садржане у оригиналу менице, као и на -
значење свих њених потписа (потписници оригинала менице
не потписују препис менице). Осим тога, препис менице мора
обавезно да садржи и ознаку да се ради о препису. Препис
менице може да служи само за индосирање и авалирање. Та -
кође, на препису менице мора бити назначено име лица код
ког се налази оригинална (акцептирана – изворна) меница.
3. Пренос менице (индосамент и цесија)

660. Цесија. – Менично потраживање се може, као и свако
друго потраживање, пренети и уступањем потраживања (це -
сија), уз примену општих правила грађанскоправне цесије и
уз предају меничне исправе (због начела инкорпорације). До
оваквог начина преноса менице долази кад трасант (ако жели
нпр. да не изгуби приговоре које има према ремитенту) или

неки од индосаната унесе у меницу клаузулу „не по наредби“
(ректа индосамент). Оваквим преносом положај дужника
из менице према новом повериоцу остаје непромењен – и
према новом повериоцу могу се истицати сви приговори које
је дужник имао према ранијем повериоцу.
За разлику од цесије, код преноса менице индосамен
том, нови менични поверилац стиче менично потраживање
ослобођено од личних приговора меничног дужника према
ранијем повериоцу. За однос између меничног дужника и но -
вог меничног повериоца меродаван је само садржај менице и
непосредни лични међусобни захтеви (начело самосталности).
661. Појам и особине индосамента. – Меница, као и друге
хартије по наредби, преноси се по правилу индосаментом.
Индосамент представља изјаву преносиоца менице, унету на
прописано место у менично писмено, којом уступа менична
права новом имаоцу менице. Лице које преноси меницу
назива се индосант – преносилац менице и од меничног
повериоца постаје менични дужник према свим лицима која
се на меници нађу иза његовог потписа. Први преносилац
менице (први индосант) је ремитент, јер је он први корисник
менице. Лице на ког се преноси меница постаје нови менични
поверилац и назива се индосатар. За формалну легитимацију
индосатара као меничног повериоца потребно је да постоји
тзв. непрекинути низ индосамената. Овај низ постоји кад
је ремитент први индосант и кад је сваки следећи индосант
индосатар из претходног индосамента. Индосамент мора
бити безуслован и може бити само потпун а не и делимичан.
662. Забрана индосирања. – Меница је по самом закону,
чак и ако не садржи клаузулу по наредби, преносива путем
индосамента, иако њено преношење индосирањем може да
буде забрањено уношењем посебне клаузуле у меницу. Реч
је о тзв. ректа клаузули (ректа индосамент) која гласи „не по
наредби“.
663. Својински индосамент. – Категорија својинског ин -
досамента представља такав индосамент којим се поред права
из менице (облигационо право потраживања) истовремено

преноси и право на меници (право својине као стварно пра -
во). У ову категорију индосамента спадају разноврсне врсте
индосамената: пуни (садржи име лица на ког се меница пре -
носи – индосатар и потпис преносиоца – индосанта), бланко
(садржи само потпис индосанта), на доносиоца, ректа („не
по наредби“) и повратни (када се меница у поступку преноса
индосира на неко лице које је већ менични дужник – трасант,
трасат, акцептант, индосант – тзв. повратни индосамент).
664. Несвојински индосамент. – За разлику од својинског
индосамента, где индосатар стиче и право из менице и право
на меницу, што му омогућује даље својинско располагање
меницом и правима из ње, код несвојинског индосамента
преносилац менице задржава право на меници (својинско
право), а на индосатара преноси само одређена права у вези
са правом из менице (наплата менице, залагање потраживања
из менице). Отуда, индосатар код ове категорије индосамента
не може да врши и располагање меницом. Несвојински индо
самент обухвата пуномоћнички („вредност за наплату“, „за
инкасо“, „као пуномоћ“) и заложни индосамент (ради обез -
беђења потраживања меничног повериоца из неког правног
посла ван менице може се извршити залагање меничног
потраживања овим индосаментом – „вредност за залогу“,
„вредност за обезбеђење“).
4. Редовни акцепт
665. Појам и значај. – Редовни акцепт представља менич -
ну неопозиву изјаву трасата којом прихвата менични налог
упућен од трасанта. Уношењем овакве изјаве у менично пис -
мено трасат постаје менични акцептант и тиме главни
менични дужник. До момента давања овакве изјаве трасат није
у меничноправном односу (будући да без своје воље не може
да буде обавезан налогом трећег лица – трасанта). Изјавом
о акцепту, осим што улази у меничноправни однос у својству
главног дужника, трасат конституише и необориву претпо
ставку према свим доцнијим учесницима у меничноправном
односу о постојању покрића за исплату менице у обиму акцепта

(ова претпоставка у односима између трасата и трасанта је
оборива). У принципу, трасат је увек слободан да одлучи да ли
ће меницу акцептирати или не, али са становишта меничног
права није обавезан да акцептира меницу. Акцепт мора да
буде безуслован и неопозив.
666. Врсте акцепта по форми. – По својој форми акцепт
може да буде пуни и бланко. Пуни акцепт садржи клаузулу
о прихвату трасантовог налога („признајем“, „прихватам“) и
потпис акцептанта (уз евентуалне и факултативне елементе:
адреса, датум и место акцептирања итд.). Бланко акцепт садр -
жи само потпис акцептанта на одговарајућем месту у меници
(попреко испод клаузуле о меничном плафону која се налази
на дну меничног талона).
667. Врсте акцепта по садржини. – По својој садржини
акцепт се дели на потпун и делимичан. Потпун акцепт постоји
онда кад акцептант прихвати да исплати меницу у целости до
износа меничне своте коју означи трасант. Акцепт се не може
дати на виши износ од означене меничне своте, јер акцепт
значи само прихватање већ датог налога, а налог се може
прихватити само у границама у којима је већ дат. Делимичан
акцепт постоји кад акцептант прихвати да исплати само
један део меничне своте.
5. Акцепт (и исплата) интервенцијом

668. Појам. – Ако трасат из било ког разлога одбије
да акцептира меницу или ако акцептант одбије да исплати
акцептирану меницу (или то није у могућности: стечај, лик -
видација и др.), односно ако трасант не исплати меницу из
било ког разлога, а ради се о меници чије је презентовање на
акцепт забрањено, онда се меница налази „у нужди“. У овим
и другим сличним случајевима, ради спашавања пословног
угледа меничних обвезника (акцептанта, трасанта и других)
може да се јави неко треће лице – тзв. интервенијент, ради
акцептирања или исплате меничне своте уместо неког менич -
ног дужника. Реч је, дакле, о меничној радњи интервенције.
Радња интервенције има за циљ и да отклони потребу за вр

шењем регресног поступка (пре или после доспелости), чиме
се смањују и трошкови које регресни поступак носи са собом.
669. Лица код интервенције. – У улози интервенијента
може се појавити било које треће лице изван менице, као и
сами менични обвезници, изузимајући акцептанта, јер је
нелогично да он интервенише кад дугује свима као главни
дужник. Из истих разлога менични обвезници не могу се
појавити као интервенијенти за лица према којима се појављују
као менични дужници. Интервенисати се може за било ког
меничног дужника против ког се може вршити регрес (значи
не може се интервенисати за лице према коме је лице које
интервенише већ менични дужник). Ако се не назначи име
лица за које се интервенише претпоставља се да се интер
венише за трасанта.
670. Форма интервенције. – Клаузула о интервенцији
уноси се обавезно у менично писмено, да би производила ме -
ничноправна дејства, пошто такво дејство не може имати тзв.
скривена интервенција на неком акту ван меничног писмена.
По својој форми интервенција може да буде само пуна, дакле
да садржи клаузулу о интервенцији, потпис интервенијента и
евентуално назначење лица за ког се интервенише (хонора -
та), ако се жели отклањање претпоставке о интервенцији за
трасанта. Бланко интервенција није могућа, јер би се зависно
од места уписа сматрало да је реч о бланко авалу или бланко
индосаменту.
671. Врсте интервенције. – С обзиром на основ интер -
венције разликујемо позивну и спонтану интервенцију, а с
обзиром на разлог интервенције разликујемо интервенцију
због неакцептирања и интервенцију због неисплате. И позивна
и спонтана интервенција, с обзиром на разлог интервенције,
могу да буду интервенције због неакцептирања (акцепт за
част) и због неисплате (ако ималац менице одбије прихва
тање исплате интервенцијом, губи право регреса према
меничним дужницима које би та интервенција ослободи
ла од обавезе). Интервенијент спада у регресне меничне
дужнике (акцептом за част не постаје главни дужник, већ

се налази у позицији регресног дужника и одговара онако
како одговара његов хонорат) .
671–1. Позивна интервенција. – Регресни менични дужни
ци – трасант, индосанти и авалисти, могу у меницу унети
имена лица који ће по позиву имаоца менице акцептирати или
исплатити меницу, ако меници запрети регрес. У овом случају
ради се о позивној интервенцији, а означена лица називају се
адресати у нужди.
671–2. Спонтана интервенција. – У меничном праву је
ређа ситуација, али је ипак могућа, да неко треће лице које
није означено у меници као интервенијент (што не искључује
да то буде и лице из менице) спонтано интервенише ради
акцептирања или исплате менице. У овом случају ради се о
спонтаној интервеницји. На ову интервенцију примењују се
у основи иста правила као и за позивну, посебно правило
о немогућности одбијања исплате интервенцијом (за ово
уосталом и нема неког рационалног разлога).
672. Разлика у дејству. – Значајна разлика између позивне
и спонтане интервенције састоји се у томе што ималац менице
не може одбити акцептирање менице од позивног интерве
нијента, али може одбити акцептирање менице од стране
спонтаног интервенијента. Ratio за ово разликовање налази
се у чињеници да спонтана интервенција може да води само
одлагању вршења регресних права до доспелости менице, али
не и истинској намери да се меница плати, те је отуда оправ -
дано допустити имаоцу менице могућност оваквог одбијања,
чиме задржава право вршења регреса пре доспелости менице.
6. Менични авал
673. Појам. – Авал представља меничну изјаву одређеног
лица, са потписом, којом гарантује да ће одређени менични
дужник испунити своју обавезу. Авал је споредна менична
радња и није нужна за постојање меничноправног посла. Авал
се даје само за исплату меничне своте, али не и за акцепт
(па и кад се даје за трасата – акцептанта и интервенијента

– акцептанта). Лице које даје авал назива се авалистом, а лице
за које се авалира назива се хоноратом.
674. Лица код авала. – У улози авалисте најчешће се поја -
вљује неко треће лице изван менице које није у меничноправ -
ном односу, али у улози авалисте могу да се појаве и лица из
менице. У овом случају не може се авалирати за лица према
којима је лице из менице већ менични дужник, јер и без авала
одговара за исплату менице. Тако акцептант не би могао да
авалира ни за једно лице из менице, а индосант не би могао
да авалира за своје следбенике по меници. Исто важи и за
трасанта. У улози авалисте за своје претходнике по меници,
међутим, могао би да се појави индосант. Такође, и трасант би
могао да се појави као авалиста за акцептанта, а трасат све
док не акцептира меницу могао би да буде авалиста. Правило
је да авалиста назначује име свог хонората, а у случају да
то не учини претпоставља се да је то учинио за трасанта.
675. Врсте авала. – Изјава о авалу са потписом авалисте
даје се по правилу на лицу менице („као авал“, „као гарант“) или
алонжу менице (може и на дупликату менице). Неке земље,
међутим, дозвољавају могућност давања авала и „сепаратним
актом“ ван меничног писмена, са истим правним дејством као
и авал на меничној исправи. Давање авала побуђује сумњу у
платежну способност хонората. Из потребе отклањања ове
сумње развила се и пракса тзв.скривеног авала. По форми,
авал може бити пуни (клаузула о авалу, назнака за кога се
авалира или претпоставка, потпис) и бланко (не може на
полеђини менице јер се сматра да је бланко индосамент). По
садржи авал може бити потпун (авалирање за цео менични
износ) и делимичан.
676. Скривени авал (жиро). – У пословној пракси пот -
рошачких кредита (а и шире), корисник кредита потписује
меницу као акцептант, а лице које за њега јемчи не потпи
сује меницу као авалиста већ као трасант и уједно као први
индосант. Пословна пракса ово лице третира „првим жи -
рантом“. Други индосант („други жирант“) уписује се својим
индосаментом иза првог индосанта. На овај начин ствара се

привид да је реч о трасираној меници по сопственој наредби,
коју преноси издавалац својим индосаментом. Уписи и других
индосаната („први жирант“, „други жирант“) стварају привид
да је меница већ циркулисала, те да су ови индосанти били
бивши повериоци (индосатари).
677. Одговорност авалисте. – Авалиста одговара солидар -
но, самостално (отуда може преузети и мању и већу обавезу
него што је обавеза лица за које јемчи, али не може преузети
већу обавезу од меничне своте) и непосредно. Авалиста одго -
вара онако како одговара лице за које је авалирао (хонорат).
678. Права авалисте. – Исплатом менице авалиста стиче
права свог хонората и може у регресном поступку (отуда је
авалиста увек регресни дужник без обзира за кога је авалирао
меницу) да наплати исплаћени износ, било од свог хонората,
било од свих хоноратових дужника по меници (хоноратових
претходника).
7. Презентација менице
679. Појам и потреба. – Пошто менично потраживање спада
у тражљиво (querable), то ималац менице има обавезу да, пре
доспелости менице, уколико му то презентационом клаузулом
није забрањено, презентира меницу трасату на акцептирање,
а доцније и на исплату. Меницу по правилу презентира сам
ималац менице (или његов пуномоћник) – презентант, а ме -
ница се презентира трасату, односно акцептанту – презентат.
680–1. Презентација менице на акцепт. – Презентација
менице на акцепт представља позив трасату да прихвати
менични налог издаваоца менице. Често трасат и не зна да
је меница издата и да је вучена на њега, те се на овај начин и
упознаје са садржином менице. Правило је да се меница може
презентирати на акцепт све до доспелости менице, али се
одговарајућом презентационом клаузулом ово правило може
да измени у смислу померања тог рока напред. У принципу,
презентација менице на акцепт је факултативног карактера,
јер зависи од воље имаоца менице. Ипак, од овог правила

постоје три значајна изузетка. Прво, по самом закону, наиме,
менице које доспевају на одређено време по виђењу морају се
презентирати на акцепт у диспозитивном року од годину
дана од дана издавања. Исто тако, домицилиране менице се
морају поднети на акцепт трасату, што је последица при -
роде и функције ове менице. Друго, трасанти и индосанти
могу наложити обавезну презентацију менице на акцепт
(са одређивањем рока или без тога, али у сваком случају
најкасније до доспелости менице). Треће, трасант (али не и
индосанти) може забранити подношење менице на акцепт
(трајно или привремено), што је последица чињенице да нема
покриће код трасата и да није сигуран да ће га обезбедити.
680–2. Презентација на исплату. – Презентација менице
на исплату представља повериочев позив акцептанту да изврши
исплату меничне своте. Ова презентација врши се најраније на
сам дан доспелости менице, а најкасније једног од два радна
дана после доспелости. За разлику од презентације менице
на акцепт, презентација менице на исплату је увек обавезна.
681. Делиберациони рок. – Кад се ради о презентацији
менице на акцепт, онда трасат има могућност да захтева од
имаоца менице да му након прве презентације извршидругу
презентацију следећег радног дана, ради регулисања односа
са трасантом у вези са покрићем. Овај рок је трасату посебно
неопходан кад меница садржи клаузулу „са извештајем“.
682. Санкција пропуштања рока за презентацију. – Про
пуштање рока за презентацију менице на акцепт, у случају
кад је она обавезна, по закону или по презентационој клаузули,
води губитку регресних права према трасанту и према свим
осталим меничним дужницима. Изузетно, ако је клаузулу о
обавезној презентацији унео неки индосант, онда ималац
менице губи регресна права само према том индосанту.
Пропуштање рока за презентацију менице на исплату,
води губитку свих регресних права према свим меничним
дужницима, а у обавези остаје само главни менични дужник,
ако је претходно извршено акцептирање менице.
8. Исплата менице
683. Исплата од главног дужника. – Главни дужник мора
да изврши исплату менице чим се меница презентира на
исплату, будући да не располаже могућношћу тражења
„делиберационог рока“. Изузетно, ипак, на основу посебног
споразума главног меничног дужника и меничног повериоца
може да дође до „пролонгирања“ рока исплате менице и после
презентације менице на исплату. Да би овај споразум произ -
водио меничноправно дејство потребно је да се одговарајућа
клаузула („продужено до...“) унесе у меницу или да постојећа
меница буде повучена из промета и поништена, а да се уместо
ње изда нова меница са новим роком доспелости (у којој би се
морале поновити све изјаве и потписи из првобитне менице).
Главни дужник је овлашћен да изврши и делимичну испла
ту повериоцу, будући да тиме олакшава положај регресних
дужника. Ако главни менични дужник (или домицилијат и
трасант неакцептиране менице) изврши исплату меничне
своте у целости, од меничне обавезе се ослобађају сви ме -
нични дужници и гаси се меничноправни посао. Изузетно,
ако исплату изврши интервенијент за главног дужника (или
авалиста за главног дужника), он има право меничноправног
регреса према трасанту. Ако главни менични дужник исплати
меницу делимично, регресни менични дужници се ослобађају
меничне обавезе у обиму исплате.
684. Исплата од регресних дужника. – Ако менични износ
не исплати главни менични дужник, тада доспева обавеза
регресних меничних дужника (након претходно подигутног
протеста и евентуалне нотификације), али менични поверилац
може да користи и тужбу против главног меничног дужника
(редовна менична тужба). Регресни менични дужници могу
исплатити меницу само у целости (изузимајући овде ава -
листу делимичног авала).
685. Поступак исплате. – Менични дужник који плаћа
менични износ (најчешће је то главни дужник) дужан је при
исплати да води рачуна о формалној легитимацији имаоца
менице, тј. да ли је до менице дошао на основу тзв. непрекинутог
низа индосамената (или уредне грађанскоправне цесије), али

није дужан да проверава материјалну легитимацију имаоца
менице (претпоставка је да је реч о законитом и савесном
имаоцу менице).
Ако се менични износ исплати у целости, то треба назна -
чити у меничној исправи и меницу треба предати меничном
дужнику који је исплатио меницу (ради вршења регреса, ако
је реч о регресном дужнику исплатиоцу, или ради поништења,
ако је реч о главном дужнику исплатиоцу). У противном, ако би
меница остала код меничног повериоца постојала би опасност
њеног поновног стављања у промет, што би могло да створи
обавезу за главног дужника да поново плати исту меницу са -
весном имаоцу. Делимична исплата менице мора обавезно да
се констатује у меничној исправи (начело инкорпорације, фор -
малности, меничне строгости), да би се избегао ризик поновног
плаћања савесном имаоцу и ради вршења регресних права.
9. Менични протест
686. Појам протеста. – Протест је таква менична радња
којом ималац менице (као и његов пуномоћник и ималац
дупликата и копије), на веродостојан начин, утврђује да је
његов покушај извршења одређене меничне радње остао
безуспешан. Основни меничноправни значај протеста састоји
се у томе што је он услов (у случају кад је обавезан) за вршење
регресних права имаоца менице.
687. Обавезност и необавезност. – У земљама женевског
меничног система подизање протеста по правилу је обавезна
менична радња. Ипак, принцип обавезности протеста у зна -
чајној мери је ублажен законским изузецима и могућношћу
уговорног ослобођења од подизања протеста.
Законска изузећа од обавезе подизања протеста у нашем
праву су следећа: 1) кад је подигнут протест због неакцептира
ња (а није извршено акцептирање), онда није потребна ни пре -
зентација на исплату, ни протест због неисплате, 2) кад се може
вршити регрес пре доспелости менице, и 3) кад се због више силе
не може подићи у прописаним роковима (ако виша сила траје

до 30 дана прописани рокови се продужавају, али ако траје дуже,
није потребно подизање протеста, као ни радња презентације).
Уговорно ослобођење од обавезе подизања протеста
постоји онда када се у меницу унесе клаузула „без протеста“
(„без трошкова“).
688. Поступак код протеста. – Протест се подиже код
надлежног општинског суда према седишту лица против кога
се подиже протест (тзв. протестат) или код нотара. Лице које
подиже протест (протестант) подноси меницу суду (нотару) са
захтевом да се изврши одређена менична радња. Протестни
орган о овом обавештава (дозвољено је и телефоном) протес -
тата, са позивом да изрши тражену радњу у вези са меницом.
Ако ово лице изврши захтевану радњу, протестни орган то
констатује на меници и меницу предаје овлашћеном лицу.
Ако протестат одбије да изврши тражену меничну радњу, суд
(нотар) враћа меницу протестанту, а предаје му и протестну
исправу која представља јавну исправу. Све ове радње про
тестни орган уписује, као и садржај протеста, у протестни
регистар који представља јавну књигу.
689. Врсте протеста. – Имајући у виду радње због чијег
се пропуштања подиже протест разликујемо неколико врста
протеста: протест због неакцептирања (или делимичног ак -
цептирања) менице, протест због неисплате (или делимичне
исплате) менице, протест због неисплате протестних трошкова,
протест због недатирања акцепта, перквизициони протест
(подиже ималац дупликата или копије менице са захтевом да
му се преда оригинал менице од депозитара), интервенцијски
протест и амортизациони протест.
10. Менична нотификација

690. Појам. – Под меничном нотификацијом подразумева
се обавештење меничног повериоца упућено регресним менич -
ним дужницима о подизању протеста, као и даље међусобно
обавештавање регресних дужника о овој чињеници.
691. Врсте. – Регресни дужници обавештавају се о из

вршеном протесту због неакцептирања (или делимичног
акцептирања) менице (од стране трасата или интервенијента),
те се у том случају ради о нотификацији због неакцепти
рања (или делимичног акцептирања). Исто тако, регресни
менични дужници обавештавају се о извршеном протесту
због неисплате менице (или делимичне исплате), те се у том
случају ради о нотификацији због неисплате (или делими -
чне исплате).
692. Лица у поступку. – Ималац менице обавештава о
извршеном протесту свог непосредног индосанта и трасанта
(и њихове авалисте) у року од четири радна дана након дана
протеста или након презентације менице, ако у њој постоји
клаузула „без протеста“. Истовремено обавештавање трасан
та има првенствено за циљ да овом омогући да одмах искупи
меницу, како би на тај начин смањио трошкове регресног
поступка и раст каматног износа, будући да је он иначе од -
говоран свим регресним дужницима (који би на овај начин
испали из меничне обавезе). Сваки индосант обавештава
даље свог непосредног индосанта (и његовог евентуалног
авалисту) у даљем року од два радна дана. Обавештавање се
тако наставља по низу индосаната све до трасанта.
693. Факултативност радње. – Нотификација није оба -
везна менична радња, већ факултативна. Санкција није губитак
меничних права, већ само накнада проузроковане штете тим
пропуштањем. Накнада штете не може премашити износ
меничне своте.
11. Менични регрес

694. Појам. – Менични регрес представља такву меничну
радњу којом ималац менице и доцнији искупилац менице (ре -
гресанти) захтевају од неког меничног дужника (регресат) да
исплати меницу, ако је трасат одбио да акцептира меницу (или
је делимично акцептирао), односно ако је акцептант одбио да
исплати меничну своту (или је извршио делимичну исплату).
Регресати у регресном поступку су: трасант, индосанти

(уколико у свој индосамент нису унели клаузулу „без моје
даље обавезе“), као и авалисти и интервенијенти. Регресат
који искупи меницу у регресном поступку постаје регресант
у односу на своје меничне дужнике.
Први регресант у регресном поступку је ималац менице,
а доцнији регресанти су регресни дужници који у регресном
поступку искупе меницу. Трасант може бити регресант у
меничном поступку у односу на акцептанта који је примио
покриће, а није платио меницу (или је делимично платио).
Индосанти су регресанти за своје претходнике по меници, а
авалисти и интервенијенти су регресанти за своје хонорате
и лица која су њихови менични дужници. Трасат – акцеп
тант не може бити менични регресант јер својом исплатом
менице ослобађа све меничне дужнике, а ако евентуално није
примио покриће од трасанта његов захтев према трасанту је
изванменичне природе.
695. Врсте регреса. – Регресни поступак може се покре -
нути због неакцептирања (или делимичног акцептирања) и
због неисплате (или делимичне исплате) менице.
696. Регрес пре доспелости. – Иако се регрес, будући
наплата меничне своте, редовно врши након доспелости
менице на наплату, изузетно регрес може да се врши и пре
доспелости менице за наплату. Прво, регрес пре доспелости
врши се у случају кад су испуњени услови за вршење регреса
због неакцептирања (или делимичног акцептирања менице).
Друго, регрес пре доспелости врши се кад је пре акцептирања
трасат пао под стечај или ликвидацију, односно кад је после
акцептирања акцептант пао под стечај или ликвидацију и кад
је трасант менице која се не сме подносити на акцептирање
пао под стечај или ликвидацију. У овом другом случају за
вршење регреса не тражи се прописно извршење презен -
тације и протеста, већ само подношење судског решења о
отварању стечаја.
697. Регресни поступак. – Регресни поступак одликује се
посебно применом начела солидарности, самосталности и
непосредности. Када су испуњени услови за вршење регреса

сви регресни дужници солидарно одговарају и регресант може
тражити наплату регресне своте од свих солидарних дужника,
неколицине или појединачног дужника. Регресант није дужан
да води рачуна о реду меничних дужника, те може да врши и
тзв. скоковити регрес, а ако не успе да наплати меничну своту
(као и уговорену камату и затезну камату од дана доспелости
менице до исплате и трошкове протеста, нотификације, регреса)
од одређеног меничног регресног дужника, може да захтева
наплату од било код другог меничног дужника.
Регресни менични дужник који исплати регресанта („ис -
купљивање менице“) има право регреса од својих претходника
по меници (а интервенијент и авалиста од свог хонората и
његових меничних дужника), такође по начелу солидарне
одговорности. Према томе, у регресном меничном поступку
долази до тзв. процеса преваљивања меничне обавезе на
претходнике по меници. Овај процес траје све док меницу не
исплати трасант неакцептиране менице, односно акцептант
акцептиране менице. У овом поступку преваљује се не само
износ исплаћене меничне своте, већ и камате у (претпоставље -
ном) износу од 6 одсто (или уговореном) од дана искупљења
менице, као и трошкови поступка по сваком регресном захтеву.
На овај начин се почетна менична свота може знатно увећати
у регресном поступку (познати ефекат „грудве снега“). Отуда,
а и због одговорности према већем броју регресних обвезника
и суженије могућности остварења регреса, с правом се каже
да у меничном регресном поступку важи правило „што виши
ранг у меници, то гори положај“
III. ОСТАЛА ПРАВИЛА МЕНИЦЕ

1. Меничне тужбе и приговори
698–1. Редовна менична тужба. – Ако ималац менице
не добије исплату менице од главног дужника по доспелости
менице или му меницу не плате регресни дужници ван менич -
ног спора, може, по начелу солидарности, да изабере главног
меничног дужника и меничном тужбом да оствари принудну

наплату менице. У овом случају ради се о тзв. редовној ме -
ничној тужби. У формалном смислу у главне меничне дужнике
спада акцептант (то је и трасант до акцептирања менице,
као и трасант менице чије је акцептирање забранио, будући да
дугују свима, а ни од ког не остварују регрес). Главни дужник
ни у ком случају ипак није акцептант-интервенијент, без
обзира на то ко га је одредио, будући да има право регреса
према хонорату и његовим дужницима – у овом смислу је
регресни дужник; ово важи и за авалисту, па и кад авалира
за главног дужника јер има право регреса према њему.
698–2. Регресна менична тужба. – Ималац менице, по
начелу меничне солидарности може, у истим случајевима,
подићи меничну тужбу против регресних меничних дужника
(трасант након акцептирања, индосант, авалиста и интерве -
нијент). У овом случају ради се о регресној меничној тужби.
699. Одлике меничног спора. – Поступак по меничним
споровима по правилу је, захваљујући начелу строгости, врло
једноставан и брз. На основу менице као веродостојне исправе
издаје се одмах извршна исправа. Уз регресну меничну тужбу
прилаже се протест, којим се на веродостојан начин доказује
да меница није наплаћена. Будући да је меница апстрактна
хартија од вредности не изводе се докази ван менице, те се
суд не упушта у основни правни посао. Ако туженик благов
ремено на достављено решење о извршењу не уложи приговор
оно постаје извршно у року од три дана од доставе.
700. Менични приговори. – Ако туженик на издату изврш -
ну исправу у року од три дана уложи приговор, поступак по
приговору дужника наставиће се као по приговору против
решења о извршењу (овај приговор мора бити образложен).
Исто правило важи и за чек. Имајући у виду основ и лица
према којима се могу истицати, као и лица која их могу ис -
тицати, разликујемо објективне (апсолутне) и субјективне
(релативне) приговоре. Приговор који немају свој основ у
личном односу повериоца и дужника, већ произилазе из ме -
ничног писмена називају се објективни (недостатак битног
елемента менице, неисправност меничне исправе, да меница

нема његовог потписа, да је његов потпис фалсификован, да
је меницу уместо њега потписало неовлашћено лице итд.).
Приговори који имају свој основ у личном односу дужника
који их истиче и повериоца називају се субјективни (лични)
– приговор да није извршен основни посао, приговор да није
примљено менично покриће, приговор да је потпис дат из
услужности (акцепт за част), приговор да је бланко меница
попуњена противно споразуму са издаваоцем, приговор не -
достатка воље (превара, заблуда, принуда, претња итд.) итд.
701. Менична жалба. – Рок за жалбу у меничним споро -
вима није општи (15 дана), већ специјални (осам дана). И на
овај начин доприноси се убрзању меничних спорова.
2. Амортизација
702. Појам. – Под амортизацијом се подразумева ванпар
нични судски поступак проглашења нестале или оштећене
менице неважећом, са циљем очувања меничних права према
одређеним меничним дужницима. Поред несталих, уништених
или тешко оштећених меница могу се амортизовати и копије
менице (ако је на њима неки оригинални индосамент – да би
се остваривала евентуална права из неоснованог обогаћења),
као и нестале прејудициране менице (јер такође чине основ
за тужбу из неоснованог обогаћења).
703. Поступак амортизације. – Предлагач амортизације
менице може да буде ималац менице или његов пуномоћник,
лице које је „искупило“ меницу у регресном поступку или
цесионар. Предлог за амортизацију мора да садржи главну
садржину менице уз доказе о вероватности меничних права.
Ако суд оцени да су поднесени докази довољни издаће оглас,
којим позива свако лице код кога се та меница налази да је
у року од 60 дана од објављивања огласа преда суду. Ако се
меница на овај начин пронађе и буде предата суду, аморти -
зациони поступак се обуставља. Ако се меница на овај начин
пронађе, али не преда суду, суд застаје са амортизационим
поступком уз упућивање на посебан поступак предлагача
амортизације за доказ права на меници (својинска тужба).

Ако се на овај начин меница не пронађе, суд ће решењем ту
меницу прогласити неважећом.
704. Дејство амортизације. – Завршетком амортизационог
поступка и издавањем решења о амортизацији, уз проглашење
менице поводом које је вођен поступак неважећом и лиша -
вањем њеног евентуалног имаоца материјалног легитимитета,
задржавају се истовремено менична права према акцептанту,
као и према трасанту неакцептиране менице и менице чије је
акцептирање трасант забранио (под условом да је предлагач
амортизације претходно подигао амортизациони протест).
Остали потписници менице (регресни дужници) ослобађају
се у потпуности од своје меничне обавезе. Лица која остају у
меничној обавези не могу плаћање менице да услове враћањем
меничног писмена.
3. Домицилирана меница
705. Појам. – Домицилирана меница је таква меница у којој
је означено да ће се исплата извршити у неком другом месту, а
не у трасатовом седишту, односно меница у којој је означено да
ће исплату извршити неко треће лице, а не трасат, у трасатовом
седишту или неком другом месту. У домицилираној меници
треба разликовати лице које је у овој меници означено да ће
извршити исплату менице – домицилијат и место плаћања
које је различито од трасатовог седишта – домицил.
706. Домицилијант. – Меницу може домицилирати само
трасант клаузулом о домицилирању (или његов пуномоћник).
Ово се чини на тај начин што се у меници уписује клаузула
„плаћање у...“.
707. Домицилијат. – Лице које је означено да врши ис -
плату уместо трасата – акцептанта назива се домицилијат.
Домицилијат се може налазити у истом месту у коме и трасат
има седиште или у неком другом месту. Домицилијата може
да одреди или трасант или трасат – акептант (под усло
вом да је трасант одредио домицил). Домицилијат је лице
различито од трасата – акцептанта. Отуда, домицилијат и

не потписује меницу и није менични дужник, већ само плаћа
меницу као трасатов пуномоћник.
708. Утицај домицилирања на меничне радње. – Доми
цилирање менице не утиче на меничне радње које се тичу
акцептирања менице (предузимају се и даље према трасату
у месту његовог пребивања). Меничноправне радње које се
тичу исплате у случају домицилирања менице предузимају се
у месту домицилијата (односно означеном домицилу), а не у
трасатовом седишту. Тако се и презентација менице на исплату
врши у овом месту, као и протест због неисплате (али се он
не подиже против домицилијата, већ против акцептанта).
4. Бланко меница
709. Појам. – Бланко меница је таква меница која у моменту
издавања, вољом самог издаваоца, не садржи све битне меничне
елементе, а која је предата меничном повериоцу с овлашћењем
да је касније попуни сагласно споразуму с издаваоцем.
710. Минимум обавезног садржаја. – У правној теорији је
доминантно схватање да је за постојање бланко менице, поред
меничне исправе са ознаком „меница“, потребан и потпис
акцептанта или потпис издаваоца (може и обојице). Уз овај
минимум елемената потребна је и предаја менице повериоцу
(теорија емисије), са овлашћењем да је касније попуни саглас -
но споразуму са издаваоцем, односно сагласно споразуму из
основног посла ради ког је ова меница издата (ако не постоји
посебан споразум о попуни). Управо се по овом елементу
(овлашћење за попуну) бланко меница и разликује од непо
тпуне менице, која не садржи све битне елементе у тренутку
издавања, а будући да не овлашћује меничног повериоца на
попуну не може да има природу меничне исправе. Овлашћење
за попуну може да буде изричито или прећутно.
711. Дејство бланко менице. – Правно дејство бланко ме -
нице почиње од момента њеног издавања, те се меничноправна
способност цени према овом моменту. Најчешће се бланко
меница и не попуњава: ако служи за обезбеђење кредита из

основног посла који се уредно извршава или ако се даје као
депозитна или кауциона или гаранцијска меница за обезбеђење
извршења уговора (враћа се из депозита непопуњена). Када
се бланко меница и попуњава (кад се не извршава обавеза из
основног посла ради чијег обезбеђења је дата као гаранција,
за потребе есконта и реесконта), она мора да буде попуњена
пре презентације на исплату. На основу бланко менице
не може се подићи менични протест или менична тужба,
нити суд може на основу бланко менице да изда извршну
исправу.
Право на попуну бланко менице по правилу не застарева.
Право на попуну бланко менице преноси се преносом ове
менице (индосирање, традиција, цесија), као и стечајем (на
управника стечајног поступка) или наслеђивањем.
712. Приговори код бланко менице. – Најчешћи пригово -
ри који се могу појавити у вези сa бланко меницом, а који су
специфични управо за ову меницу су следећи: одсуство воље
за стварање меничне обавезе (излазак менице из државине
издаваоца без његове воље); попуна бланко менице супротно
споразуму са издаваоцем, а у недостатку овог споразума
сагласно условима и роковима из основног посла (нпр. да
је меница дата за обезбеђење кредита попуњена и за отпла-
ћене рате).
5. Сопствена меница
713. Појам. – Сопствена меница представља једнострану
изјаву воље издаваоца, са обећањем да ће о доспелости менице
лицу означеном у меници, или лицу на кога је меница пренета
наредбом меничног повериоца, исплатити означени менични
износ. Основна посебност ове менице у односу на трасирану
састоји се, према томе, у чињеници да не постоји треће лице
– трасат, јер не постоји ни трасант који трасира меницу, већ
постоји издавалац сопствене менице који обједињује у себи
и улогу трасанта и трасата.
714. Специфичности. – Специфичности сопствене ме -

нице произлазе из њене правне природе (чињенице да нема
трасата и да се не поставља питање покрића за исплату код
трасата).
Прво, постоје одређене специфичности у погледу бит -
них и претпостављених битних меничних елемената, као и
факултативних елемената. Тако у неким земљама сопствена
меница не мора да садржи меничну клаузулу (ознаку да је то
„меница“), већ је довољно да садржи клаузулу „по наредби“.
Сопствена меница не садржи безусловни налог за исплату,
већ безусловно обећање исплате („платићу“). Претпостављено
место плаћања у сопственој меници је место које је означено
као место издавања менице, а ако оно није означено, онда
место које је означено поред имена издаваоца.
У сопствену меницу не могу да се унесу неке факултативне
клаузуле које се односе на акцепт: клаузуле о броју меничних
примерака; клаузула о извештају; клаузула о покрићу; клаузула
без обавезе (не може да је стави издавалац сопствене менице,
док би издавалац трасиране менице могао да стави клаузулу
без обавезе за акцепт).
Друго, постоје одређене специфичности и код меничних
радњи сопствене менице у односу на меничне радње трасира -
не менице. Из најважније специфичности (која је последица
природе ове менице), која се састоји у непостојању акцепта,
произлази да нема делова других меничних радњи које су
везане за акцепт (интервенција због неакцептирања, презен -
тација на акцепт, протест због неакцептирања, нотификација
због неакцептирања, регрес због неакцептирања, авалирање
за акцептанта). С обзиром на то да не постоји акцепт, а дос -
пелост се и код ове менице може изразити у модалитету на
одређено време по виђењу, то у овом случају акцепт замењује
писмено признање издаваоца о виђењу, стављено уз ознаку
датума виђења на меници.
715. Примена општих правила трасиране менице. – На
сопствену меницу примењују се начелно сва правила која важе за
трасирану меницу, ако не постоје посебна правила предвиђена
за сопствену меницу, под условом да одговарају правној

природи и правној конструкцији сопствене менице. Отуда
се правила трасиране менице не могу дословно применити
на сопствену меницу, већ само сходно природи ове менице.
6. Неосновано обогаћење у меничном праву

716. Примена. – Спор из неоснованог обогаћења у ме -
ничном праву, који је грађанскоправне природе, може се
покренути у два случаја: прво, кад је менично потраживање
застарело према прописима меничног права, и друго, кад је
због пропуштања одређених меничних радњи, у случајевима
кад су обавезне (презентација и протест), настало тзв.
прејудицирање менице.
717–1. Основ застарелости. – Када је меничноправно
потраживање застарело (дужина рока зависи од категорије
дужника) тужба из неоснованог обогаћења може се подићи
против трасанта (неосновано се обогатио ако је примио
извршење обавезе ремитента, а није обезбедио покриће за
исплату ремитенту о доспелости менице), акцептанта (не -
основано се обогатио ако је примио покриће, а није о доспе -
лости исплатио имаоца менице) и индосаната (неосновано
су се обогатили ако су преносећи меницу на свог индосатара
примили од њега вредност која одговара меничној своти).
Према томе, последњи ималац менице је претрпео штету,
док су се сви менични дужници, користећи се застарелошћу
својих потраживања, неоправдано обогатили, те је отуда ос -
новано да свој захтев оствари по грађанскоправном основу
(менична заштита му је ускраћена због његовог пропуста
– „немарни ималац менице“).
717–2. Основ прејудицирања. – У случају кад наступи
прејудицирање менице, будући да се губе менична права само
према регресним меничним дужницима, а у меничној обавези
остаје главни менични дужник, према ком се може подићи
редовна менична тужба, тужба из неоснованог обогаћења, као
грађанскоправна тужба, може се подићи против индосанта
и трасанта.
718. „Заштићени дужници“. – Тужба из неоснованог обо

гаћења не може се ни у ком случају подићи против авалиста и
интервенијената, јер с обзиром на правну позицију ових дуж -
ника у меници и не може бити њиховог неоснованог обогаћења.
719. Остала правила. – Неосновано обогаћење се не
претпоставља, те тужилац мора да докаже постојање неосно -
ваног обогаћења. Тужба због неоснованог обогаћења може
се подићи и на основу судске одлуке о амортизацији менице.
Тужба због неоснованог обогаћења не може се подићи по
протеку три године од настанка основа. Дакле, три године
од прејудицирања или три године од застарелости меничних
тужби (зависно од категорије дужника).
7. Застарелост у меничном праву

720. Краткоћа рокова. – Начело строгости менице ус -
ловило је посебну краткоћу меничних рокова застарелости.
Дужина меничних рокова застарелости зависна је од категорије
дужника. Прво, потраживања имаоца менице према главном
меничном дужнику (акцептанту и трасанту који је забранио
акцептирање или кад није било акцептирања) застаревају за
три године од дана доспелости. У истом року застаревају и
меничноправни захтеви према изадаваоцу сопствене менице.
Друго, захтеви имаоца менице против индосаната и против
трасанта (кад нема позицију главног дужника), као и авали
ста и интервенијената, застаревају за годину дана од дана
благовремено подигнутог протеста, а ако се у меници налази
клаузула „без протеста“, у року од годину дана од доспелости
менице. Треће, међусобна потраживања регресних меничних
дужника (захтеви индосаната једних против других и против
трасанта кад је регресни дужник, захтеви авалиста и интер -
венијената и трасанта кад има право регреса од акцептанта)
застаревају за шест месеци, рачунајући од дана када је ме -
ница искупљена добровољно, односно од дана кад је против
регресног дужника подигнута тужба.
721. Случај бланко менице. – Застарелост за непопуњену
бланко меницу, која тада не представља меницу, тече према
општим роковима застарелости који важе за основни посао.

Застарелост бланко менице, чији је датум издавања (и за
потребе одређивања доспелости и рок доспелости) попуњен
пре предаје повериоцу, тече према Закону о меници, а ако је
тај датум попуњен касније, застарелост тече према испуњеном
меничном писмену.
IV. ЧЕК
1. Појам, значај и правна природа чека

722. Појам. – Имајући у виду правну природу, битне еле -
менте и функције чека, може се рећи да је чек таква хартија
од вредности којом њен издавалац (трасант) даје безусловни
налог трасату (банка или друго лице) да у чеку означеном ко -
риснику (ремитент) или доносиоцу чека, по виђењу исплати
одређену своту новца (у готовом или преносом на одређени
рачун) из његовог (трасантовог) покрића код трасата. Чек је
дакле таква хартија од вредности којом се омогућује распола -
гање новчаним средствима која се држе код другог субјекта,
те је отуда он повезан са банкарским пословима (уговор о
текућем рачуну, уговор о штедњи, уговор о депозиту, уговор
о акредитиву и др.).
Издавање чека не представља новацију основног посла
(као ни менице) и потраживање чековног корисника (повери -
оца из основног посла) остаје са свим гаранцијама плаћања
из основног посла до дефинитивног плаћања Издавалац чека
не ослобађа се обавезе плаћања из основног посла све до
наплате (реализације) чека код трасата од стране корисника
чека (ремитент).
723. Теорија једностраног акта. – Теорија једностране
изјаве воље објашњава природу чека једностраним актом
издаваоца (трасанта). Из чека се не може да види однос који
постоји између трасанта и ремитента, с друге стране. Ипак,
пошто чек у правном смислу не представља плаћање, већ
својеврсну гаранцију плаћања (до презентације на исплату
трасату и исплате) и како се однос из основног посла не гаси

до дефинитивне исплате, то чек, иако начелно апстрактна
исправа, има значајне елементе каузалности (корисник чека
има право и на тужбу из основног посла).
2. Врсте чека
724. Класификације чека према начину одређивања
имаоца права: чек на име, чек по наредби, чек на доносиоца,
алтернативни чек, трасирани чек по сопственој наредби,
сопствени трасирани чек.
725. Класификације чека по намени: готовински (ис -
платни) чек, обрачунски (вирмански) чек (трасант и сваки
ималац чека могу забранити исплату чека у готовом новцу
стављањем клазуле „само за обрачун“), барирани (прецрта -
ни) чек (са општим прецртајем – постоји у оном случају кад
између стављених дијагоналних линија на чеку није ништа
написано или је написано „преко банке“ или са посебним
прецртајем – постоји кад је између дијагоналних линија тачно
назначена банка преко које ће се извршити наплата чека),
путнички чек, циркуларни чек (клијент банке као чековни
поверилац наплаћује чековне своте код свих кореспондена -
та банке издаваоца, који се регресирају од банке трасанта),
цертифицирани чек (када банка-трасат на издатом чеку по -
себном клаузулом – „добар“, „good“, „certificied“ – потврди
да чек који је издао трасант има покриће, обавезујући се, на
своју одговорност, да ово покриће блокира до истека рока за
презентацију чека на исплату), визирани чек (банка – трасат
може на чек трасанта да стави и другу клаузулу –„виђен“, „vise“,
„vised“ – која означава само да чек има покриће за исплату,
али се том клаузулом не обавезује да то покриће и блокира до
истека рока за презентацију чека на наплату), документарни
чек (када се чек може да презентира трасату на исплату само
уз презентацију одређених робних докумената – коносман,
полиса осигурања, товарни лист, фактура, итд., којим се
доказује трасату да је корисник чека претходно извршио
обавезе из основног посла са трасантом), поштански чекови
(омогућавање отварања текућих рачуна у поштама, у циљу

њиховог функционисања по „моделу“ банкарских текућих
рачуна, отворило је простор и за појављивање пошта у че -
ковноправном послу) и други.
3. Елементи чека
726–1. Општи битни елементи. – По женевском че -
ковном систему, што прихвата и Закон о чеку, чек мора да
садржи „чековну клаузулу“, тј. означење у писменој исправи
ознаке „чек“, што је учињено из истих разлога из којих се то
чини код менице. Чек мора да садржи безусловни налог (или
обећање) за исплату одређене своте новца. Да ли је налог (или
обећање) безуслован често је фактичко питање.
726–2. Персонални битни елементи. – За разлику од
менице, чек може да садржи само два персонална елемента:
означење трасата и својеручни потпис трасанта. Означење
ремитента код чека није потребно, будући да чек може да
гласи и на доносиоца.
726–3. Географски битни елементи. – Као и код менице,
ознака места издавања и места плаћања чека сматрају се бит -
ним елементима. Ипак, такође, као и код менице, неуношење
ових елемената не води ништавости чека, већ се тада ангажују
правила о претпостављеним елементима.
726–4. Календарски битни елементи. – За разлику од
менице, уношење рока доспелости у чек је искључено, будући
да чек увек доспева по виђењу. С друге стране, уношење дату -
ма издавања чека у земљама женевског чековног система се
сматра битним елементом, а изостанак повлачи ништавост
(грађанска санкција) и казнене санкције.
727–1. Факултативна лица. – У принципу и код чека
могу да се појаве иста факултативна лица као и код менице.
Ипак, постоје и одређене специфичности. Прво, и ремитент
је код чека факултативно лице. Друго, у земљама у којима је
дозвољено акцептирање чека и акцептант се може појави -
ти као факултативно лице. Треће, у земљама у којима није
допуштена радња интервенције код чека, интервенијент се

не може појавити ни као факултативно лице.
727–2. Факултативне клаузуле. – У принципу, такође, и
код чека се могу појавити клаузуле које се појављују код менице
у својству необавезних. Ипак, и овде има значајних специфи -
чности. Пре свега, све клаузуле које се тичу акцептирања, које
је у претежном броју земаља код чека недозвољено, не могу да
се уносе у чек. Затим, имајући у виду карактер доспелости чека,
клаузула о презентацији чека не би имала своје правно дејство.
Ово исто би требало да важи и за клаузулу о извештају. Клаузулу
„без обавезе“ („без регреса“) може у чек да унесе само индосант,
јер би њено уношење од стране трасанта значило фактичко
признање да је издат чек без покрића. Одређене специфичности
треба да постоје и код клаузула које се тичу умножавања, будући
да за умножавање чека важе посебни прописи.
728–1. Клаузула о акцепту (забрана). – У земљама у којима
је забрањено акцептирање чека, у које спада и наша, као главни
дужник појављује се издавалац чека, и то у том смислу да се
чек плаћа из његовог покрића код трасата и што сви чековни
обвезници који би платили чек имају право регреса према
трасанту. Одредба о акцепту нема чековноправно дејство, а
чек је пуноважан.
728–2. Клаузула о камати (забрана). – С обзиром на то
да чек доспева по виђењу и не служи као кредитно средство,
уношење клаузуле о камати у чек не производи никакво правно
дејство, а чек остаје пуноважан. За разлику од оваквог логич -
ног решења женевског чековног система, уношење одредбе
о камати у чек у земљама англосаксонског чековног система
у принципу је дозвољено.
728–3. Клаузула о домицилирању (забрана). – За разлику
од женевског Једнообразног закона о чеку, који дозвољава
домицилирање чека, под условом да је домицилијат банка,
Закон о чеку не изјашњава се изричито о овом питању, али
из њега посредно произлази да је забрањено домицилирање
чека – клаузула о домицилирању чека је непуноважна, а сам
чек је пуноважан.
728–4. Клаузула о доспелости (забрана). – С обзиром

на то да чек доспева по виђењу, униформно је решење о не -
пуноважности клаузуле о доспелости којом би се доспелост
чека одредила на други начин. За разлику од претходних
клаузула, које не чине чек ништавим (делимична ништавост),
ова клаузула чини и чек ништавим (у неким земљама само је
клаузула ништава).
728–5. Клаузула „без обавезе“ (забрана). – Издавалац
чека одговара за исплату чека, те чековна клаузула којом би
се ослобађао ове одговорности не би производила правно
дејство, а чек би био пуноважан.
4. Чековне радње
729. Издавање – специфичности. – Издавање чека има
одређене сличности са издавањем менице, али и одређене
значајне разлике.
Разлике издавања чека и издавања менице тичу се вре -
менског момента ове радње, форме и покрића. За разлику од
менице, издавање чека представља увек прву чековну радњу.
Захтев строгости код издавања чека још је наглашенији него код
менице, посебно у погледу форме. Наиме, будући да код чека
није прихваћена теорија омисије, то је искључено издавање
бланко чека (у пракси се и поред тога чекови релативно често
издају као бланко), тако да трасант приликом издавања чека
мора да попуни све битне елементе чека приликом издавања
(већина тих елемената већ постоји на одштампаним чековним
формуларима). Овакво решење у функцији је природе чека
као хартије од вредности која доспева по виђењу.
Суштаствена разлика менице и чека, која произлази из
њихове кредитне, односно платежне функције тиче се по
крића. Под покрићем се подразумева новчано потраживање
трасанта према трасату, које је расположиво и довољно за
исплату чековне своте. Реч је о својеврсној законској гаранцији
плаћања чека (којој се евентуално може да прикључи и нека
уговорна – авалирање, цертифицирање). У принципу, покриће
треба да постоји у моменту издавања чека или најкасније у

моменту презентације чека на наплату. По свом карактеру
покриће мора да буде извесно, ликвидно, утуживо и довољно.
Санкција издавања чека без покрића није грађанскоправ
не природе (ништавост чека), већ казнена (кривично дело).
Постојање грађанскоправне санкције у ствари би само пого -
довало издаваоцу чека и даље отежавало положај корисника
чека, будући да не би могао да користи чековне тужбе, већ само
тужбе из основног посла. На овај начин, пуноважношћу чека
без покрића, омогућује се кориснику чека да користи и чековне
тужбе, а не само тужбе из основног посла. Ипак, грађанска
санкција у нашем закону није у потпуности искључена, већ
корисник чека без покрића може да наплати не само износ
чековне своте, већ и доказану потпуну одштету.
730. Умножавање – изузетност. – За разлику од менице,
потреба за умножавањем чека је смањена због његове кратке
циркулације. Из овог разлога чекови који су издати и плативи
у нашој земљи не могу да се умножавају, док се чекови који су
издати у нашој земљи, а плативи у иностранству (због дужих
рокова за презентацију циркулација им може да буде дужа)
могу да се умножавају (дупликат, трипликат итд.) и то само
ако не гласе на доносиоца. На сваком умноженом примерку
чека мора да се стави његов текући број, јер ће у противном
сваки примерак вредети као посебан чек. Такође, за разлику
од менице, копија чека нема никакво чековноправно дејство.
731. Пренос – форме и специфичности. – Иако пред -
ставља хартију од вредности чек се одликује упрошћеним
начинима преноса. Заправо, чекови који гласе на доносиоца
могу се преносити сасвим неформално – традицијом (проста
продаја), док чекови који гласе или на име или по наредби
могу се преносити индосаментом. Најзад, једино чекови у
које је унета клаузула „не по наредби“ („ректа чек“) преносе
се уступањем потраживања (грађанскоправна цесија). Нај
чешћи начин преноса чека је индосамент. У пракси чек је
по правилу предмет само једног индосамента, и то у корист
банке корисника чека, ради његове наплате (пуномоћнички
индосамент). На индосирање чекова примењују се у основи

правила меничног права уз одређене изузетке. Прво, бланко
потпис на полеђини чека издатог на доносиоца нема значај
бланко индосамента, већ се сматра авалом за трасанта. Друго,
индосамент на трасата (повратни индосамент) нема дејство
индосамента (отуда трасат не може даље индосирањем пренети
права из чека), већ се сматра признаницом о исплати. Корис -
тећи ово правило трасат и захтева, кад му се чек поднесе на
исплату, да се на полеђини потпише. Треће, код чека је могућ
само својински индосамент и пуномоћнички индосамент, али
не и заложни индосамент. Четврто, чек се може индосирати
само до доспелости, будући да доспева по виђењу.
732. Авал – изузетност. – Обавезност постојања покрића
код чека, као законског средства обезбеђења исплате, уз евен -
туална уговорна појачања ове гаранције (цертифицирање или
визирање чека), без обзира што у већини земаља не постоји
акцепт чека, у значајној мери смањује потребу за постојањем
других уговорних појачања гаранције исплате чека. Ипак, же -
невски чековни систем, као и наш закон, предвиђају институт
авала код чека, свесни ограничене потребе за њим. У сваком
случају, у односу на менични авал, чековни авал има особеност
у томе што га не може дати трасат (он је у чеку да би вршио
исплату, а не да би давао јемство за исплату – његов авал би
практично био акцепт чека), а такође авал се не може дати за
трасата. Авал дат за трасата не би имао никакво чековноправно
дејство, али би могао имати третман обичног јемства.
733. Интервенција – негација. – Радња интервенције
код чека у основи има исту функцију као и радња акцепта
– уговорна гаранција исплате чека. Ипак, за разлику од ава -
ла, Једнообразни закон о чеку (женевски) и Закон о чеку не
предвиђају установу интервенције код чека. Разлог оваквом
решењу лежи у бојазни изигравања прописа о трасирању
чека само на банку (и с њом изједначену организацију), као и
у потреби неизазивања сумње у постојање покрића за исплату
чека, што би умањивало цикрулациону способност чека, а
посебно његово емитовање.
734. Презентација на исплату – рокови и прејудици

рање. – Чек је, као и меница, презентациона исправа, али за
разлику од менице код чека, с обзиром на то да не постоји
акцепт, постоји само једна презентација – презентација на
исплату. Изузетно, земље које познају цертифициране или
визиране чекове имају и презентацију на цертифицирање
или визирање, а земље које имају установу акцепта чека и
презентацију на акцепт. Чек се презентира банци – трасату
(или другом трасату).
Будући да чек увек доспева по виђењу, што значи да може
да се презентира већ од момента издавања, логично је да про -
писи утврђују, и то на императиван начин, само крајње рокове
презентације чека на исплату. Једина могућност пролонгације
ових рокова, без штете по корисника чека, може да се оснива
на доказу више силе, која је спречила одржање рока. Према
Закону о чеку постоје општи рокови за презентацију чекова на
исплату (који важе за чекове за које нису прописани посебни
рокови) и посебни рокови.
Општи рокови за презентацију чека на исплату (крајњи)
су: 1) ако је чек издат и платив у нашој земљи у истом месту
– 8 дана, 2) ако је чек издат у нашој земљи у једном месту, а
платив је у другом месту у нашој земљи – 15 дана, 3) ако је чек
издат у некој европској земљи, а платив је у нашој земљи – 20
дана, 4) ако је чек издат у некој земљи ван Европе, на обалама
Средоземног или Црног мора, или на острвима у њима, а
платив је у нашој земљи – 40 дана, и 5) ако је чек издат у некој
другој земљи ван Европе, а платив је у нашој земљи – 70 дана.
Поред општих рокова за презентацију чека на исплату
постоје и посебни рокови за поједине категорије чекова (крајњи):
циркуларни чекови (рок за презентацију је шест месеци од
дана издања), путнички, банкарски и акредитивни чекови
(рок за презентацију је по правилу шест месеци).
Пропуштање рокова за презентацију чека на исплату
има за последицу тзв.прејудицирање чека, што значи да ко -
рисник чека (ремитент или индосатар) губи регресна права
против трасанта, индосаната и авалиста (регресни дужници).
С друге стране, „прејудицирање чека“ је основ за опозив чека

од стране издаваоца. Уз изостанак опозива чека, трасат,
попут главног дужника у меници, остаје у чековноправној
обавези и биће дужан да изврши исплату чековне своте, али
за разлику од главног дужника у меници, само ако постоји
чековно покриће и ако није закључио друкчији споразум са
трасантом. Трасант нема право да у овом случају, кад није
опозвао чек, располаже са покрићем, у противном одговара
за накнаду штете.
735. Исплата. – Исплату чека врши трасат (изузев код
земаља које дозвољавају постојање интервенијента код чека).
Приликом исплате чека трасат има двоструку обавезу. Прво,
мора да провери формалну легитимацију чековног повериоца,
изузев у случају кад се ради о чековима на доносиоца, кад се
формална легитимација претпоставља. Друго, мора да про -
вери формалну исправност чековне исправе (по начелу locus
regit actum). Као и код менице, трасат нема обавезу провере
материјалне легитимације имаоца чека, а одговараће само
ако је знао или морао знати да то лице до чека није дошло на
законит и савестан начин.
За разлику од правила меничног права, ималац чека може
да одбије да прими делимичну исплату. Ако ималац чека ипак
прими делимичну исплату, јер трасат има обавезу да изврши
исплату чека само у границама покрића, то ће се забележити
на чеку, а ималац чека задржава чек, уз издавање трасату
признанице на исплаћену своту. Констатација на чеку да је
чек делимично исплаћен треба да упозна трећа лица да чек
више не представља своју првобитну чековну своту. У случају
кад је извршена потпуна исплата, трасат задржава чек,
што је према правима облигационог права претпоставка да
је исплатио чековну своту.
736. Опозив – правило неопозивости и изузеци. – За
разлику од менице, код чека постоји посебна радња – опозив.
Опозив чека је таква чековна радња којом трасант „противна -
логом“ који упућује трасату забрањује исплату издатог чека.
Опозивом чек губи правно дејство – сматра се као да није
издат. Начело формалности условљава да изјава о опозиву

буде у писменој форми, најбоље препорученим писмом.
Женевске конвенције о чеку усвајају принцип неопозивости
чека до истека рока за презентацију чека на исплату, те се
чек може опозвати само после истека рока за презентацију.
Ипак, остављена је могућност да се националним законима
одступи од овог принципа у оба правца: да чек буде увек опо -
зив, али и да буде увек неопозив. Принцип сталне опозивости
чека усвојен је у англосаксонском чековном праву.
Закон о чеку усваја решење женевског закона као правило,
тј. решење о неопозивости чека до истека рока за презентацију
на исплату – до прејудицирања. Према томе, у нашем праву
важи правило да се чек може опозвати само после истека рока
за презентацију чека на исплату (прејудицирање). Од овог
правила, међутим, наш закон садржи један изузетак. Наиме,
трасант може опозвати чек и пре истека рока за презентацију
чека на исплату (пре прејудицирања), али само ако су испуњене
три претпоставке: 1) ако је трасант тај чек послао непосред -
но трасату на исплату лицу означеном у чеку, 2) ако се ради
о чеку који гласи на име или по наредби, и 3) ако опозивање
чека стигне трасату пре него што је извршио исплату.
Чекови на доносиоца на могу бити опозвани пре проте -
ка рока за презентацију на исплату (опозиви су само после
прејудицирања).
Банкарска пословна пракса је и код нас, и без изричите
законске регулативе, развила институцију опозива чека и у
случају губитка или крађе, што је и разумљиво, јер би у про -
тивном банка‑трасат, ако би извршила исплату незаконитом
имаоцу чека, сносила одговорност за штету.
737. Протест – форме и изузеци. – Да би ималац чека
могао да остварује своја регресна права према регресним
дужницима, у случају неисплате чековне своте у целости од
трасата, правило је и чековног права да мора на веродостојан
начин да утврди (докаже) ту чињеницу (или чињеницу да је
безуспешно извршио и неке друге чековне радње). Закон о
чеку усваја решење Једнообразног закона о чеку о тростру

ком начину утврђивања потпуне неисплате: 1) путем јавне
исправе (протест због неисплате), 2) путем трасатове изјаве
написане на чеку и датиране, са назначењем дана када је чек
презентиран на исплату (уз уношење изјаве у протестном
року у протестни регистар и стављање потврде протестног
органа на чеку или алонжу чека), и 3) путем уверења банке
– трасата (обрачунског завода којим констатује да је чек поднет
на време и да није исплаћен путем обрачуна).
Потреба за протестом као јавном исправом, у случајевима
кад не може бити замењен, може бити ипак отклоњена клау -
зулом „без протеста“, која има иста дејства као и код менице.
Поступак и форма протеста чека идентични су са пра -
вилима меничног права. Кад је, пак, реч о врстама протеста
чека, онда постоје одређене специфичности у односу на
менична правила. Прво, протест због неисплате (или дели
мичне исплате) подиже се код чекова код којих се исплата
врши у готовом новцу (исплатни чек). Друго, код чека постоји
протест због одбијања обрачуна који се подиже код обра -
чунског чека, када трасат одбије да изврши обрачун чека
(скидање са рачуна трасанта и пребацивање чековне своте
на рачун имаоца чека), што се чини код непостојања покрића
(или постојања недовољног покрића). Треће, перквизициони
протест код чека може подићи само ималац дупликата чека
(трипликата итд.). Четврто, код чека не постоји протест
због неакцептирања (изузев земаља које познају акцептирање
или цертифицирање чека).
738. Нотификација – изузеци од правила код менице.
– Прописана правила о нотификацији код менице примењују се
и на нотификацију код чека, уз два изузетка. Прво, не постоји
нотификација због неакцептирања (у земљама које не познају
акцепт чека). Друго, са истим правним последицама пропуста,
врши се нотификација у случају опозива чека.
739. Регрес – специфичности. – Када трасат одбије исплату
(или делимично исплати) имаоцу чека, без обзира на то да
ли је то оправдано (нема или је недовољно покриће) или је
неоправдано (има покриће – тад се може поставити питање

његове одговорности трасанту), имаоцу чека остаје могућност
наплате чека од регресних чековних дужника, под условом да
чек није прејудициран (није извршена благовремена презен -
тација и није извршен благовремени протест или не постоји
еквивалентна замена протеста). Ималац чека не може ни у
ком случају, и поред постојања покрића, да тражи принудну
наплату од трасата, јер није са њим у облигационом односу.
У погледу поступка вршења регреса примењива су у
основи правила меничног регреса. Ипак, постоје и одређене
специфичности. Прво, регрес код чека врши се само због
неисплате чека од стране трасата (или делимичне исплате).
Друго, с обзиром на то да чек доспева увек по виђењу, регрес се
врши увек по доспелости за исплату. Треће, када у регресном
поступку трасант искупи чек, чековни однос се гаси, јер као
издавалац чека одговара свим његовим доцнијим потписници -
ма. У свему осталом примењују се правила меничног регреса.
5. Остала правила код чека

740–1. Регресна тужба. – Остваривање права из чека
имаоца чека чековним тужбама има значајних специфичности
у односу на меничне тужбе. Прво, код чека нема тужбе против
главног дужника, будући да га у формалном смислу и нема (у
материјалном, то је трасант). Друго, регресна чековна тужба
подиже се против регресних дужника (индосанти, авалисти)
и трасанта. Треће, код чека постоји тужба из основног посла.
Четврто, постоје и нека посебна правила код подизања тужбе
из неоснованог обогаћења.
По Закону о чеку трасант је у формалном смислу, дакле,
увек регресни дужник. Право имаоца чека на подизање регресне
тужбе (чековна тужба) против трасанта изједначено је са ње -
говим правима на подизање регресне тужбе против регресних
дужника (индосанти, авалисти). Ово је видљиво из тога што
у случају прејудицирања чека (неблаговремена презентација,
неблаговремен протест или његова еквивалентна замена) има -
лац чека не може да подигне регресну чековну тужбу против
трасанта, већ може само да користи грађанскоправну тужбу

из основног посла и грађанскоправну тужбу из неоснованог
обогаћења. С друге стране, по тексту истог закона, трасант
је апсолутно одговоран за исплату чека, те своју одговорност
не може искључити супротном клаузулом („без регреса“, „без
моје обавезе“), као што то могу индосанти.
740–2. Тужба из основног посла. – Ималац чека може да
подигне тужбу из основног посла ради ког је дошло до изда -
вања или преноса чека (јер издавање чека не значи новацију, ни
плаћање, ни datio in solutum), и то конкурентно са регресном
тужбом или самостално. У првом случају, ималац чека може
да подигне ову тужбу, уместо регресне тужбе, уз два услова:
поврат чека као доказ да није наплаћен (или депоновање у
судски депозит до окончања спора) и да подизање ове тужбе
није искључено споразумом странака. У другом случају, има -
лац чека може да подигне ову тужбу и онда кад не може да
подигне регресну тужбу: прејудицирање чека и застарелост
чека. У овом случају, међутим, ималац чека одговара чековном
дужнику према ком врши регрес за проузроковану штету због
своје немарности (пропуст рока за презентацију и протест и
пропуст застарног рока), осим кад се по основу више силе
може да ослободи одговорности за непоштовање рокова.
Тужба из основног посла може да се подигне против
трасанта (основ је посао који је темељ издавања чека) или
индосанта – сауговарача из основног посла (основ је посао
који је темељ преноса чека), а код ректа чека и против цедента.
Ова тужба може да се подигне до застарелости потраживања
из основног посла.
740–3. Тужба из неоснованог обогаћења. – Тужба из не
основаног обогаћења у чековном праву може да се подигне и
кад више не постоје услови за подизање тужбе из основног
посла (застарелост потраживања из основног посла), с тим
што је рок за подизање три године од дана прејудицирања
(ако није коришћена тужба из основног посла), односно три
године од застарелости чековног потраживања, или три го -
дине од опозива чека.
741. Приговори. – Чековни приговори, као и код менице,

могу бити објективни (приговор недостатка битних елемената,
приговор недостатка пасивне чековне способности, приговор да
је чек исплатио трасат, приговор прејудицираности, приговор
застарелости, приговор недостатка формалне легитимације)
и субјективни (приговор крађе чека, приговор недостатка
воље на страни дужника, приговор компензације, приговор
конфузије, приговор раскида основног посла, приговор не -
постојања или непуноважности основа).
742. Амортизација – примена меничних правила. – За -
кон о чеку, у погледу амортизације чека, упућује на примену
правила о меници „аналогно његовој природи“. Основно
питање које се овде отвара је питање могућности и основа
ности амортизације чека који гласи на доносиоца. Будући да
меница не може гласити на доносиоца, изостало је код Закона
о меници и одређење о овом питању, те треба одговорити да
ли је „аналогно природи чека“ вршење амортизације чека на
доносиоца. Будући да је код чека на доносиоца и циљ због ког
се врши амортизација тешко остварити, а како је амортизација
хартија од вредности које гласе на доносиоца у принципу
искључена, склони смо да закључимо да амортизација чека
на доносиоца нијеаналогна његовој правној природи.
743. Застарелост – краткоћа. – Рокови застарелости у
чековном праву, с обзиром на то да чек увек доспева по виђењу,
су знатно краћи него у меничном праву. Тако сви регресни
захтеви (за добровољну исплату чека или регресна тужба за
принудну наплату чека) имаоца чека према индосантима и
трасанту застаревају за шест месеци од протека рока за пре -
зентацију на исплату. Узајамни регресни захтеви индосаната
након искупа чека, као и њихови захтеви против трасанта
застаревају за шест месеци од дана искупа чека (добровољно)
или од дана „кад је против њих код суда поступљено“ (поди -
зање протеста и друго).
РОБНЕ ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ
I. СКЛАДИШНИЦА
744. Појам. – Под складишницом се подразумева исправа
коју издаје овлашћено складиште, а у којој потврђује да је од
депонента примило на чување робу која је у њој означена и
којом се обавезује да ту робу изда лицу које је према њеној
садржини легитимисано да је прими.
745. Издавање складишнице. – Складишница се из
даје само на захтев оставодавца, у противном издаје се
само потврда о пријему робе у складиште која нема својство
хартије од вредности. Овлашћени складиштар издаје скла -
дишницу „за робу примљену на ускладиштење“, дакле после
предаје робе у његов посед на основу закљученог уговора о
ускладиштењу.
746. Једноделна и дводелна. – Зависно од полазног кри -
теријума, могуће су разноврсне класификације складишни -
ца. Прво, зависно од тога да ли се складишница издаје као
јединствена исправа или не, постоје једноделне и дводелне
складишнице. И друго, зависно од начина одређивања ко -
рисника, разликујемо складишнице на име, по наредби и на
доносиоца. Једноделна складишница издаје се као јединствена
исправа, која такође у себи инкорпорира два стварна права:
право својине на ускладиштеној роби и право залоге. Дво
делна складишница, коју прихвата и Закон о облигационим
односима, омогућује располагање робом од стране оставо -
давца и након њеног залагања. Ова се складишница, наиме,
састоји од два дела: први део – признаница (recepisse) служи
за подизање робе из складишта и за њено отуђивање, а други
део – заложница (warrant).
Закон о облигационим односима не садржи изричито

одређење врста складишнице у погледу начина одређења њеног
титулара, али се посредним путем може извући закључак да
он стоји на становишту да је код нас могуће издавање скла
дишнице на име (које се ипак могу да преносе индосаментом,
изузев кад садрже ректа клаузулу) и складишнице по наредби
(које се преносе индосаментом корисника).
747. Пренос складишнице у целини. – Складишница се
преноси у целини, без обзира да ли је реч о једноделној или
дводелној складишници, на купца ускладиштене робе. Дели
мичан пренос не би био могућ јер би се тиме спречила даља
циркулација ове хартије од вредности и испољавање њених
својстава хартије од вредности. Али, ефекти делимичног пре -
носа складишнице могу се код дељиве робе постићи поделом
робе и издавањем посебних складишница за сваки део робе.
748. Пренос заложнице. – Преносом заложнице консти -
туише се заложно право на ускладиштеној роби заложног
повериоца, али и облигационо право потраживања из хартије
од вредности, што је значајно кад дужник не плати дуг о дос -
пелости. Пренос заложнице врши се индосаментом, који за
разлику од индосамента признанице не може бити бланко,
већ само пуни. Пошто се првим индосаментом врши цепање
складишнице и конституисање једног новог стварног права
на ускладиштеној роби, то закон придаје посебан значај овом
преносу.
Ради сигурности правног промета, први пријемник за -
ложнице дужан је без одлагања (реч је о фиксном року) да
пријави складиштару да је на њега извршен пренос заложнице,
а складиште је дужно да упише тај пренос у свој регистар и
да на самој заложници забележи да је овај пренос извршен.
749. Пренос признанице. – Уколико долази до преноса
заложнице одвојено од преноса признанице, онда се пренос
признанице врши после преноса заложнице. У овом случају
право својине имаоца признанице оптерећено је заложним
правом имаоца заложнице. Отуда, ималац признанице може
да захтева да му се преда роба само ако исплати потраживање
Робне хартије од вредности • 443
имаоца заложнице, или ако положи складиштару за имаоца

заложнице, износ који треба да му буде исплаћен на дан доспе -
лости потраживања. Ималац признанице без заложнице може
да захтева и продају робе, ако се постигнутом ценом може
да исплати износ потраживања имаоца заложнице, с тим да
се остварени вишак преда њему (по измирењу потраживања
складиштара).
II. ТОВАРНИ ЛИСТ

750. Појам и издавање. – Товарни лист је превозна исправа
која прати робу и која служи као доказ да је закључен уговор
о превозу робе у домаћем или међународном друмском, ваз -
душном или железничком саобраћају. Правно, издаваоцем
товарног листа увек се сматра превозилац, без обзира на то
ко попуњава податке садржане у њему. Са овим, међутим, не
треба да се меша питање одговорности за тачност података
садржаних у товарном листу.
751. Преносиви и непреносиви товарни лист. – Иако је
непреносиви товарни лист, који гласи на име примаоца и нема
својства хартије од вредности, дуго био једина форма товарног
листа, новији извори транспортног права, како домаћи, тако
и међународни, отварају могућност издавања и преносивог
товарног листа, који гласи по наредби одређеног примаоца
или на доносиоца, а који има својства хартије од вредности.
Релативно дуго опирање форми товарног листа као хартији
од вредности у друмском, железничком и ваздушном транс
порту, како домаћем, тако и међународном, изазвано је пре
свега чињеницом да је реч о превозима који трају релативно
кратко, те на тај начин роба која је у превозу није много „ван
привредне функције“ и нема потребе за диспонирање њоме
симболичким преносом исправе са својством хартије од
вредности. Уз то, у овим гранама превоза, постоји и могућ -
ност да корисник превоза на одређени начин једностраним
изменама уговора о превозу, што је по правилу обавезно
за превозиоца, и диспонира робом за време превоза, што
такође умањује потребу да товарни лист има својство хартије

од вредности. У овом случају, наиме, и непреносиви товарни
лист поприма својства хартије од вредности, јер пошиљалац
без презентације свог примерка товарног листа не може да
располаже робом у превозу.
Ипак, будући да непреносиви товарни лист, уз ове ко -
рекције његове правне природе у свим гранама транспорта,
не може да надомести све функције преносивог товарног
листа, то модерно друмско, ваздухопловно и железничко
транспортно право, домаће и међународно, познају и пре -
носиви товарни лист „по наредби“ и „на доносиоца“. Пре -
носиви товарни лист по наредби преноси се индосаментом
примаоца (на који се примењују правила меничног права,
изузев правила о регресу), а ако његово име није назначено,
онда индосаментом пошиљаоца (преносиви товарни лист по
сопственој наредби). Преносиви товарни лист на доносио -
ца преноси се традицијом (предајом). Изузетно, поморско
транспортно право и транспортно право унутрашњих
вода не познају преносиви товарни лист, што је последица
чињенице да у овом гранама транспорта постоји алтернативна
могућност захтевања издавања коносмана, који је хартија од
вредности.
III. КОНОСМАН (ТЕРЕТНИЦА)

752. Појам. – Теретница (коносман) је исправа коју бродар
издаје крцатељу на основу уговора о превозу робе поморским
путем или унутрашњим воденим путевима и у којој потврђује
да је примио на превоз робу која је у њој означена, ради превоза
на одређеној релацији и издавања у луци опредељења њеном
законитом имаоцу. Из оваквог одређења теретнице произлазе
три њене битне карактеристике: прво, теретницом бродар
потврђује да је примио на превоз робу у њој означену; друго,
теретница није уговор о превозу, али је доказ о постојању тог
уговора и о његовој садржини; и треће, теретницом се бродар
обавезује да преда терет овлашћеном имаоцу теретнице.
753. Издавање теретнице. – Издавање теретнице обавеза

је бродара, али само под условом да је то захтевао крцатељ
(практично то у његово име чини бродарски агент – поморска
агенција или заповедник брода). Теретница се редовно издаје
код поморског возарског уговора (уговор о превозу појединачних
пошиљки), где служи као доказ о закљученом уговору о превозу
(и његовој садржини), док се ређе издаје код тзв. поморског
бродарског уговора, будући да у овом случају уговорне стране,
за разлику од возарског уговора, закључују уговор о превозу
у писменом облику, те није потребно и издавање теретнице
као доказног средства таквог уговора о превозу. Ипак, и код
бродарског уговора теретница може да има значај доказа о
пријему робе на превоз, а посебно је и у овом случају значајна
њена функција хартије од вредности.
Ако крцатељ не захтева издавање теретнице, бродар
(заповедник брода или агент бродара) му издаје потврду о
томе да је роба укрцана на брод (тзв. часничка потврда), која
нема својства хартије од вредности. У унутрашњој пловидби
(изузетно и у поморској), ако не дође до издавања коносмана,
поред часничке потврде, може доћи и до издавања товарног
листа, који такође нема правну природу хартије од вредности
у овим гранама превоза (јер то својство има теретница чије
издавање крцатељ није захтевао).
754–1. Теретница „укрцано“ и „примљено за укрцај“. – За -
висно од временског тренутка издавања теретнице, разликује
се теретница „укрцано“ и теретница, „примљено за укрцај“.
Теретница „укрцано“ представља редован облик теретнице,
коју бродар издаје крцатељу тек након укрцаја робе на брод
који је у тој теретници означен.
754–2. „Чиста“ и „нечиста“ теретница. – Ако теретница
не садржи образложене опаске о врсти, броју, количини, те -
жини, стању итд. терета назива се „чиста теретница“. Обрнуто,
„нечиста теретница“, поред редовних података, садржи и
клаузуле са образложеним примедбама о спољашњем изгледу
робе (врста робе, број комада, количина, тежина, стање итд.).
„Нечистом теретницом“ се сматра и теретница на којој нема
изричитих примедби о роби, али има клаузула које значе из -

весно ограђивање бродара, као, на пример: „садржај, тежина,
мере, квалитет и техничка спецификација непознати“.
754–3. Групна теретница. – Када се у улози крцатеља
појављује шпедитер иза кога стоји више комитената – пошиља -
лаца робе, могуће је за робу која се превози једним бродом
да се од бродара захтева издавае само једне теретнице – тзв.
групна теретница. На основу издате групне теретнице од бро -
дара, шпедитер издаје комитентима потврду о укрцају робе
на брод, која може да замени и теретницу код наплате путем
робног акредитива, ако је тако одређено у налогу за отварање
акредитива. Ако се роба, коју предаје на превоз шпедитер, ис -
поручује различитим лицима, уместо групне теретнице може
да се изда теретница по деловима робе за сваког примаоца
или се на основу издате групне теретнице може да изда тзв.
налог за искрцај робе и то за сваког примаоца посебно.
754–4. Директна теретница. – Када од луке укрцаја до
луке искрцаја робу превози више бродара (тзв. директни пре -
вози – сукцесивни превози) може да се изда од стране бродара
који је примио робу на превоз једна теретница – тзв. директна
теретница. У новије време до издавања ове теретнице дола -
зи и кад се ради о мешовитим превозима (теретницу издаје
бродар који је примио робу на превоз за цео превозни пут,
без обзира на то што у извршењу превоза треба да учествују
превозиоци различитих грана транспорта).
754–5. Теретнице према начину одређења корисника.
– У зависности од начина одређења корисника теретнице
могу бити на име (преноси се грађанскоправном цесијом), по
наредби корисника (претпоставка је да је то крцатељ, ако није у
исправи означено друго лице, а пренос се врши индосирањем,
када се примењују правила меничног права, осим одредби о
регресу јер је бродар једини дужник) и на доносиоца (издаје
се изузетно ретко, а преноси се традицијом).
755–1. Доказна снага – однос бродар–крцатељ. – У правним
односима између бродара и крцатеља, као уговорних страна
из уговора о превозу робе, коносман је непотпуно доказно
средство. Наиме, у овим односима подаци унети у коносман

имају само претпостављену доказну снагу у погледу врсте,
стања и количине примљеног терета, те обе стране могу
податке из коносмана побијати свим дозвољеним доказним
средствима. У овом правном односу, наиме коносман има сва
обележја каузалне хартије од вредности, те бродар одговара
на основу оног што је стварно примио на превоз (одговорност
ex recepto), а не на основу оног што је унето у коносман.
755–2. Доказна снага – однос бродар – прималац. – У прав -
ним односима између бродара и примаоца, као трећег лица,
који није уговорна страна из уговора о превозу, те се на њега
он не може да односи због принципа релативног дејства
уговора (изузев у мери у којој су његове клаузуле укључене
у теретницу – примена начела инкорпорације), коносман са
становишта бродара има карактер потпуног доказног средства
– тзв. апсолутна доказна снага (изузетак су тзв. скривене
мане робе). Према томе, бродар одговара према примаоцу у
свему према садржају коносмана, независно од тога какву је
робу стварно примио (одговорност ex scriptura). Бродарева
одговорност према примаоцу реализује се дакле према правилу
non quira recepit, sed quia scripsi. Ова правила о одговорности
бродара примењују се само ако је прималац као треће лице
савестан, што је претпоставка.
ЛЕГИТИМАЦИОНЕ ИСПРАВЕ
756. Легитимациони папири. – Према Закону о облигаци -

оним односима легитимациони папири представљају писмене
исправе које садрже одређену обавезу за њиховог издаваоца, а
у којима није означен поверилац, нити из њих или околности
у којима су издате произлази да се могу уступити другоме, а
на које се сходно примењују одредбе о хартијама од вреднос -
ти. Закон наводи да у ове папире спадају железничке карте,
позоришне и друге улазнице, бонови и друге сличне исправе
са дефинисаним својствима.
757. Разлика од хартија од вредности. – Иако закон
упућује на сходну примену правила из хартија од вредности
на легитимационе папире, између ових исправа постоје зна -
чајне разлике. Прво, основна одлика хартија од вредности је
инкорпорираност права из хартије у саму хартију. С друге
стране, начело инкорпорације није у толикој мери изражено
код легитимационих папира. Друго, хартије од вредности су
негоцијабилне исправе. С друге стране, легитимационе папире
не одликује негоцијабилност – по својој природи они и нису
намењени за оптицај. Треће, иако и хартије од вредности и
легитимациони папири имају легитимациону функцију, јер
сваки ималац ових исправа је формално овлашћен (кад гласе
на доносиоца) да од њиховог издаваоца захтева извршење
одређене чинидбе, а њихов издавалац је формално овлашћен
да обавезу изврши доносиоцима исправе, без упуштања у њи -
хову материјалну легитимацију, код легитимационих папира
ова функција је примарна, док се код хартија од вредности
она појављује у функцији остварења негоцијабилности као
њихове примарне функције.
Легитимационе исправе • 449
758. Легитимациони знаци. – Према Закону о облига -

ционим односима, легитимациони знаци су гардеробни или
слични знаци, који се састоје из комада хартије или другог
материјала, на којима је обично утиснут неки број, или наве -
ден број предатих предмета, а који обично не садрже нешто
одређено о обавези њиховог издаваоца и служе само да по -
кажу ко је поверилац у облигационом односу приликом чијег
настанка су издати.
759. Садржина. – Легитимациони знаци не садрже озна
чење имена повериоца (по правилу ни имена издаваоца као
дужника) у чему имају сличност са хартијама од вредности на
доносиоца и легитимационим папирима у којима није означен
поверилац. Ова сличност састоји се такође и у легитимаци -
оној функцији. Легитимациони знаци, без обзира на извесне
контроверзе Закона о облигационим односима, имају огра
ничену легитимациону способност. У часу издавања, наиме,
легитимациони знак је несумњив доказ да је заснован одређени
облигациони однос између његовог издаваоца и примаоца.
Доцније, међутим, ова доказна снага у односу на повериоца
не може да буде апсолутна, те издавалац као дужник може
захтевати да доносилац легитимационог знака докаже своје
својство повериоца и на други начин (нпр. описом предмета
остављеног у гардероби и слично). Ипак, издавалац који
у доброј вери, што је претпоставка, изврши своју обавезу
доносиоцу легитимационог знака ослобађа се своје обавезе.
Будући да легитимационе знаке не одликује начело инкор
порације (отуда поверилац може да захтева и без амортизације
испуњење обавезе иако је изгубио легитимациони знак), као
ни негоцијабилност хартија од вредности, то, за разлику од
легитимационих папира, закон не упућује на сходну примену
правила хартија од вредности.
ПОЛИСА ОСИГУРАЊА
760. Појам. – Полиса осигурања је писмена исправа чијим

се потписивањем од стране уговарача закључује уговор о
осигурању. Из оваквог појмовног одређења произлази да је
она у нашем праву, у пословима осигурања који су регулисани
Законом о облигационим односима, форма уговора о осигу
рању. Полиса се може, међутим, да појављује у различитим
својствима, као документ различите правне снаге. Поред битне
форме уговора о осигурању, полиса може да представља и
прост доказ о закљученом уговору о осигурању, као исправа о
дугу или легитимациони папир, а некада може имати и најјаче
својство – својство хартије од вредности.
761. Садржина. – Будући да је полиса осигурања (регулисана
Законом о облигационим односима) битна форма уговора о
осигурању (копнено, имовинско осигурање и осигурање лица), то
она мора да садржи све битне елементе овог уговора. Уговор о
пловидбеном осигурању (и други уговори о осигурању на које
се примењује Закон о поморској и унутрашњој пловидби),
међутим, неформалног је карактера, те се полиса осигурања
издаје само на захтев уговарача осигурања.
762. Критеријуми класификације. – Зависно од полазног
критеријума полисе осигурања могу да се деле на више раз -
личитих врста. Прво, зависно од места реализације ризика,
полисе могу да буду пловидбене и копнене. Друго, зависно од
броја лица који се осигуравају, полисе могу да буду индиви -
дуалне и колективне (заједничке). Треће, зависно од тога да
ли се односе на појединачне или опште уговоре о осигурању,
полисе могу да буду појединачне и генералне. Четврто, зави -
сно од тога да ли се осигурава роба или превозно средство,
Полиса осигурања • 451
полисе могу да буду каско и карго. Пето, зависно од тога да

ли се односе на робу која се извози или увози, полисе могу
да буду извозне или увозне. Шесто, зависно од тога да ли је
уговорена вредност осигураног предмета или не, полисе могу
да буду валутиране и невалутиране (отворене). Седмо, зависно
од тога да ли се право из осигурања може да преноси с једног
осигураника на другог (путем индосирања или на други начин)
или не може, полисе могу да буду преносиве и непреносиве.
763. Природа – хартија од вредности или легитимациони
папир. – Иако полисом осигурања могу да се преносе права
из осигурања, путем индосирања или на неки други начин
зависно од врсте полисе, ипак она нема својство хартије од
вредности. Истина, неке полисе (нпр. полисе осигурања лица)
могу самостално да циркулишу и да се преносе са једног лица
на друго и пре наступања осигураног случаја, што их умно -
гоме приближава хартијама од вредности. Друге полисе (нпр.
полисе у области имовинских осигурања) не могу самостално
да циркулишу све до наступања осигураног случаја, већ морају
да прате промет осигуране ствари. И кад наступи осигурани
случај, мада испуњава услов негоцијабилности, полиса ни тада
не представља праву хартију од вредности. Отуда, полиса оси -
гурања, иако има доста сличности са хартијама од вредности,
има правну природу легитимационог папира. Наиме, да нема
својство осигураника и код имовинских осигурања интерес
осигурања, ималац полисе не би имао право на накнаду из
осигурања, без обзира на то што је у поседу полисе осигурања.
КРЕДИТНА КАРТА
(платне картице)
764. Појам. – Кредитна карта (платна картица) је писмена

исправа која овлашћује њеног имаоца (легитимациона моћ)
да уз њену презентацију безготовински набавља робу или
користи разне услуге код њеног издаваоца, или код друге
организације која је са издаваоцем претходно закључила
одговарајући уговор.
765. Функција. – Кредитна карта (платна картица) је
првенствено инструмент плаћања, али и инструмент
краткорочног кредитирања потрошача и корисника услуга
од стране произвођача или вршиоца услуга, на основу њи -
ховог посебног уговорног аранжмана са издаваоцем ових
карата.
766. Врсте правних односа. – Будући да се код универзал -
них кредитних карти (платних картица)појављују три лица, то
се код њих успостављају и три врсте правних односа: прво,
правни однос између издаваоца кредитне карте и организације
која продаје робу или врши услуге и уз коришћење кредитне
карте; друго, правни однос између издаваоца и корисника
кредитне карте, и треће, правни однос између корисника
кредитне карте и организације која продаје робу или врши
услуге и уз коришћење кредитне карте.
767. Природа – легитимациони папир. – Кредитна
карта (платна картица) по својој правној природи спада
у легитимационе папире, а не у хартије од вредности, бу -
дући да у њој није инкорпорисано неко имовинско право,
које би се преносило уступањем карте другом лицу. Према
томе, кредитном картом се њен ималац легитимише пред
Кредитна карта (платне картице) • 453
организацијом која продаје робу или врши услуге, уз њено

коришћење, на основу уговора са издаваоцима ове исправе.
Кредитна карта редовно гласи на име одређеног лица. Изгубље
ну кредитну карту замењује њен издавалац, а не врши се њена
амортизација.
КОМПАНИЈСКО И ТРГОВИНСКО ПРАВО, седмо
измењено и допуњено издање, проф др Мирко
Васиљевић, приручник за полагање правосудног испита,
књига 10 | Издавач Јавно предузеће Службени гласник
| За издавача др Јелена Триван, директор | Директор
Сектора за издавање књига Петар В. Арбутина | Дизајн
Александар Прибићевић | Лектура Марина Шапоњски
| Техничко уређење Миодраг Панић | Београд, 2016 |
www.slglasnik.com
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
34/35(075.9)
347.7
347.72
ВАСИЉЕВИЋ, Мирко, 1949–
Компанијско и трговинско право / Мирко Васиљевић.
– 7. измењено и допуњено изд. – Београд : Службени
гласник, 2016 (Београд : Гласник). – 453 стр. ; 20 cm.
– (Правна библиотека. Едиција Приручници за
полагање правосудног испита ; књ. 10)
Тираж 500.
ISBN 978-86-519-1474-7
a) Правници – Стручни испити – Приручници
b) Адвокати – Стручни испити – Приручници
c) Судије – Стручни испити – Приручници
d) Компанијско право e) Трговинско право
COBISS.SR-ID 224942092

Kompanijsko I Trgovinsko Pravo - Priručnik Za Pravosudni

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Kompanijsko I Trgovinsko Pravo - Priručnik Za Pravosudni

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Проф.

Приручници за полагање правосудног испита

Главни и одговорни уредник

Приручници за полагање правосудног испита

ПРИВРЕДНИ (ТРГОВАЧКИ) СУБЈЕКТИ - - - - - - - - - - - - 15

4.3. Седиште и припадност

ДУЖНОСТИ ПРЕМА ПРИВРЕДНОМ ДРУШТВУ - - - - - 47

ПРИВРЕДНА ДРУШТВА И ТУЖБЕ - - - - - - - - - - - - - - - - 56

11.1. Пословне банке - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 143

ПОВЕЗИВАЊЕ ПРИВРЕДНИХ ДРУШТАВА - - - - - - - - 184

4. Промена основног капитала

ПРИВРЕДНЕ АСОЦИЈАЦИЈЕ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 216

ПРЕСТАНАК ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА - - - - - - - - - - - 219

II. РЕОРГАНИЗАЦИЈЕ И ПРЕСТАНАК

III. УГОВОР О ТРГОВИНСКОМ ЗАСТУПАЊУ

БАНКАРСКИ ПОСЛОВИ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 350

КРЕДИТНИ ПОСЛОВИ И ПОСЕБНИ

БАНКАРСКИ ДЕПОЗИТИ - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 365

БАНКАРСКИ УСЛУЖНИ ПОСЛОВИ - - - - - - - - - - - - - 373

НОВЧАНЕ ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ

3. Пренос менице (индосамент и цесија) - - - - - - - 404

РОБНЕ ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ - - - - - - - - - - - - - - 441

ЛЕГИТИМАЦИОНЕ ИСПРАВЕ - - - - - - - - - - - - - - - - - 448

делатности данас се све више проширује). Исто важи и за

2. Трговачки (привредни) субјекти

физичко лице има више тако организованих предузећа у

2.2. Једночлано трговачко

одговорношћу и акционарско друштво представљају друштва

удела, продаја дела акција, улаз нових чланова или акционара

2.3. Колективни привредни

и не мора да има). Друштва капитала (компаније, корпорације)

било посебно за свако друштво. Осим ових елемената, уговор

3. Важни институти привредних друштава

третирати као нека врста ортачке заједнице, те да, као такви,

3.2. Правни субјективитет привредног друштва

3.3. „Пробијање правне личности“

Правни субјективитет друштава капитала, ипак, није увек

3.4. Имовина привредног друштва

обухвата целокупност права која припадају једном правном

3.5. Имовина власника привредног друштва

(нпр. право закупа), онда власник задржава право својине на

3.6. Правни статус огранка

за одређење правног статуса огранка, а тиме, посредно, и

4. Заједничка обележја привредних друштава

се уписом у регистарске улошке. Регистарски уложак има два

садржи и: податке о ликвидацији и стечају привредног субјекта,

интернет страници Агенције за привредне регистре (правно

за привредне регистре) подносиоца пријаве по основу које је

36. Одговорност за поништај регистрације друштва.

норме закона који уређује привредна друштва, а која искључује

4.3. Седиште и припадност привредног субјекта

места склапања уговора ако стране у уговору нису навеле то

4.4. Пословно име (фирма)

а неке елементе може садржати. Према томе, постоје обавезни

осим генеричких појмова који уопште не уживају заштиту

имена (односно од момента накнадне промене) против кога

4.5. Заступници и пуномоћници

или пуномоћникa овлaшћеног писменим пуномоћјем). Према

(пуномоћје), пуномоћју по запослењу и акту надлежног ор -

накнаде. Посебна пуномоћ може бити одређена и посебним

немогућност закључивања одређених пословa без посебног

активних радњи (закључивање уговора и предузимање других

4.6. Заступање и прекорачење

4.3. Седиште и припадност

4. Промена основног капитала

II. РЕОРГАНИЗАЦИЈЕ И ПРЕСТАНАК

III. УГОВОР О ТРГОВИНСКОМ ЗАСТУПАЊУ

– ратификација. Ако пак заступани одбије одобрење, заступ