УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

СТУДИЈСКИ ПРОГРАМ ИСТОРИЈА

Семинарски рад из предмета Историја Византије

Тема:

ЈУСТИНИЈАН У СВИЈЕТЛУ ИЗВОРА И ЛИТЕРАТУРЕ

Ментор: Мила Крнета Студент: Јована Пудић

Бања Лука, 17.10.2017.

Након владавине цара Јустина I (518-527) долази до уздизања човјека непознатог
поријекла, који је потицао из удаљених крајева балканских провинција. Јустинијан I
(527-565) се сматра за последњег великог римског цара, који је постао оличење римске
универзалне идеје. Период његове власти је обиљежен великим освајањима и
блиставим успјесима. Успио је да оствари свој сан, тако што је обновио некадашњу
Римску империју у пуном сјају, зато га и сматрају за последљег човјека антике. Иако је
он хтио да поврати период антике није ни слутио да ће заправо са њим завршити антика
и да ће увести византијски свијет у нови период, период средњег вијека. Неоспориво је
да цар Јустинијан I био најобразованији човјек своје епохе, међутим, што је још
важније знао је изабрати људе несвакидашњег дара, образовања и способности и уз
помоћ њих покренути свијет и мењати епоху. Наравно, није Јустинијан спровео
најважније управне реформе него Јован Кападокиски, нити је он успио повратити
изгубљене римске провинције1 него Велизар и Нарзес и најважније, није он спровео
кодификацију римског права него Трибонијан, али је он заслужан за ова дјела својом
инспирациом. Овакав опис Јустинијанове власти се најчешће налази у разним
литературама. Међутим, Прокопије у свом дјелу „Тајна историја“ говори како је цар
бацао у неред државу својим поступцима и да је он у суштини демон оваплоћен у
тијелу Јустинијана.

Владавина цара Јустинијана је започела драматично. Већ 532 год. био је приморан да
се избори са побуном Ника2. Прокопије у свом дјелу истиче како је Јустинијан убрзо по
доласку на престо успио да направи збрку и неред у свему и да је тињањем
незадовољства дошло до побуне. Такође, наводи да је кукавички хтио да побјегне, што
је тачно, али у том чину га је спријечила царица Теодора. Захваљући њој, Јустинијан
односи побједу над побуњеницима. Ова побједа уједно означава и побједу аутократске
политике. У овом периоду долази до поновног претварања Средоземља у „римско
језеро“. Наиме, Велизаровим и Нарзесовим освајањима цијела Италија, највећи дио
сјеверне Африке, један дио Шпаније, и сва средоземна острва су била ослобођена
варварске власти. На истоку, након многобројних сукоба са Персијом, 562 год. купују
мир на педесет година, и на тај начин добијају слободу кретања. Иста политика је била
и према Хунима, а за њих Прокопије наводи да су окусили сласт византијског богаства
и да су се зато стално враћали у Цариград 3. Царева освајачка политика имала је за
посљедицу губитак Балкана. Византија, изморена сталним сукобима једноставно није
стигла одбранити Балканско полуострво од Анта, Словена и Бугара. Прокопије наводи
да су разлози за ова освајања били неумјерна жеља за влашћу, похлепа и незаситост, и
наравно страст за проливањем крви. Администативне рефореме које је цар спровео
имале су за циљ да ојачају администативни апарат и униште корупцију. Прокопије
наводи како је цар вршио реформе само у своју корист и како је за његово вријеме
1
Британија и Галија су остале једине ван контроле
2
Уједињене снаге плаве и зелене странке. Назива се тако по лозинки побуњеника која је значила
„Побјеђуј“
3
Тајна историја стр.53
корупција досегла врхунац јер је и сам цар био подложан корупцији као и царица, те да
су обоје лишавали људе богаства да би га приграбили за себе. Острогорски наводи како
како је цар ојачао трговину и занатство, такође у том периоду су успјели да
прокријумчаре свилену бубу и да открију тајну производње свиле. Опет са друге стране
Прокопије наводи како је цар довео народ до пропасти. Једна од битнијих
карактеристика Јустинијанове власти била градитељска дјелатност, нарочито она
везана за хришћанску архитектуру. Најважније дјело градитељске дјелатности била је
рестаурација цркве св. Софије која је страдала у побуни Ника. Прокопије у свом дјелу
„ О грађевинама“, набраја и велича цареву градитељску дјелатност. Са друге стране у
„ Тајној историји“ пише како је цар расипао јавне фондове и да је подизао беспотребне
грађевине дуж морских обала. Сва ова Јустинијанова постигнућа су била кратког
трајања. Међутим, много трајније постигнуће је било на пољу права. Комисија под
водством правника Трабонијана саставила је 559 год. Јустинијанов кодекс (Corpus iuris
civilis). То је у суштини збирка закона која у потпуности регулише живот у Царству.
Касније овом дјелу се додају Дигесте које чини сакупљени и објављени списи
правника. Трећи дио чине Институције које пружају извод из оба главна дијела и служи
као приручник за правне студије. Последњи дио кодекса чине Новеле, то је збирка
нових закона цара Јустинијана и овај дио кодекса је једини писан на грчком језику.
Овим дјелом је ударен темељ доцније византијске и средњовијековне правне науке и
овим дјелом римско право је добило у извјесној мјери хуманиј карактер. Јустинијанов
Кодекс, пресудно је утицао на развитак правних и политичких схватања у читавој
Европи све до најновијих времена. За вријеме цара Јустинијана одржан је и V
Васељенски сабор у Цариграду гдје је спроведена осуда „Трију поглавља“ 4. Такође у
овом периоду је извршена превласт царске власти над црквом.

Закључак:

Острогорски у свом дјелу „Историја Византије“ не описује Јустинијана и његову власт

објективно, као што би историчар то требао. Он наводи за Јустинијана да „је био
несталан, колебљив и пун сујете, али све ситне црте његовог карактера бледе пред
величином његовог свестраног духа.“5 Из ове реченице видимо да он занемарује
Јустинијанова недјела, и да више пажње посвећује његовим добрим карактеристикама.
За разлику од Острогорског, Прокопије пун презира, сујете, огорчености, гњева, напада
не само цара, него и царицу Теодору, Велизара и друге људе из Јустинијановог круга.
Он у дјелу наводи за цара да „није био човјек него неки демон у људском облику “6 и да
би „лакше човјек пребројао сва зрна пјеска, него број оних које је цар поубијао“. Ни
царица Теодора није била поштеђена Прокопијеве оштре критике. Он прво описује
царичино дјетинство и младност, те приповједа о разним неморалним, блудним и
разузданим стварима које је Теодора чинила. 7 За заједничке црте цара и царице наводи
„грамзивост, страст за убијањем и неповјерење према свему и сваком. Из ових описа се
види очигледна Прокопијева мржња према Јустинијану и Теодори, што значи да ни он

4
Списи Теодора Мопсуестиског, Теодорита Кирског и Иве Едеског
5
Острогорски „Историја Византије“, стр. 88
6
Прокопије „ Тајна историја“ стр. 98
7
Пише о њеним дјелима које је чинила док је била у јавној кући.
није писао објективно. Међутим, иако је велики контраст описа Јустинијана у
литератури и изворима, неоспориво је да је он велики владар који је оставио
неизбрисив траг у историји својим дјелима, и да га због тога требамо цијенити.