Матурски рад из Историје

Тема:,,Данак у крви“

Професор: Ученик:
Слободан Веселиновић Никола Вукадиновић

У Нишу, Мај 2021. године.

 Садржај

Увод/предговор..............................................................................................................................3

Увод.................................................................................................................................................3

1. Иво Андрић – Одломак из дела ,,На Дрини ћуприја“ о Данку у крви..............................5

2. Убирање данка (Узимање деце)............................................................................................6

3. Обука отете деце и преваспитавање.....................................................................................7

4. Служба јаничара.....................................................................................................................8

5. Живот Срба под Османском влашћу....................................................................................9

5.1. Српски сељаци и њихов положај......................................................................................9

5.2. Скривање од Турака и сакаћење рођене деце................................................................10

6. Познати јаничари који су отети Данком у крви...................................................................11

7. Мехмед-паша Соколовић (1505-1579)................................................................................11

8. Различита мишљења историчара о.....................................................................................13

9. Дубинска ревизија Историје Србије...................................................................................14

Закључак.......................................................................................................................................15

Литература....................................................................................................................................17

2
 Увод/предговор

,,Дотакнут овом темом, одлучио сам се, да је колико је то могуће, обрадим и прикажем у
овом раду. То је ужасан злочин, коме заиста, треба посветити више времена на школским
часовима за њено обрађивање.

Чини ми се да се у нама, још пролама плач мајки којима џелат узима децу. Дете плаче,
мајка плаче, отац, сви плачу. Ужас. И после тога треба наставити да живиш са тим. Имао
си дете, а сада га немаш. Чувај друго, а Турчин можда и њега узме.

Дете као и свако дете, одтугује, па некако преболи и онда буде гори џелат свом народу од
самог џелата. Дође да пустоши село у коме је рођен, пали кућу у којог га мајка у колевци
задојила и лебом заранила. И ту исту мајку, једна је мајка, сабљом погубљује. Онда
поносито стане над угарцима свога вековног огњишта, огњишта народа српског, а у
пламену препозна своју колевку и мајку, једна је мајка, мајку Србију, која у том пламену
тиња већ пет векова.“

Никола Вукадиновић

3
 Увод

Сталне борбе које су Турци водили приликом освајања балканских земаља донеле су
пустош и разарање освојеним земљама. У покореним земљама побијено је много људи,
попаљено много насеља и заустављен нормалан живот. Хришћанско становништво под
влашћу Турака било је у јако тешком положају. Сељаци су радили на поседима спахија и
били дужни да им дају десети део свега што произведу. Осим тога они су морали да
плаћају харач султану и да бесплатно оправљају тврђаве, путеве и мостове. Од свих
обавеза покореном становништву најтежи је био „данак у крви“ или девширма.

Данак у крви је био систем прикупљања мушке деце из освојених хришћанских земаља у
Османском царству, као вид редовног опорезивања. Турска је водила сталне ратове и било
јој је потребно много војника. Циљем да се направи верна робовска војска коју су некада
чинили ратни заробљеници, односно јањичари. Због тога су Турци узимали од хришћана
децу и одводили их у Цариград. Тамо су дечаци примали ислам и спремали се за војнике
јаничаре. Многи од њих истакли су се својим способностима и заузимали су највише
положаје у турској држави.

Турци су узимали или отимали младу мушку децу од 4 до 18 година и женску децу од
13до 20година. Данак у крви је увео султан Мурат II 1420. године после битке код Ангоре
(1402), династијских ратова и сељачког устанка, услед брзог раста потреба за војно
способним мушкарцима, као и лојалним административним радницима у Османском
царству које се развијало муњевитом брзином. Овај начин отимања деце примењивао се
до 1822. године. Једном одвојена од својих родитеља, деца су постајала аџами-оглани,
потурчивана су и одгајана за јањичаре. Они бољи (ичоглани), одгајали су се у Серају, где
су имали свој интернат. Једном обучени, постајали су пешадија или коњица (спахије), а
они најбољи султанова гарда. Достизали су и до највиших положаја у османској власти.

Помињу се три града у којима су деца одвођена и потурчавана, то су били:

Цариград/Инстамбул, Једрене и Бурса.

4
 1. Иво Андрић – Одломак из дела ,,На Дрини ћуприја“
о Данку у крви

Већ је шеста година прошла од последњег купљења овог данка у крви, зато је овог пута
избор био лак и богат; без тешкоћа је нађен потребан број здраве, бистре и наочите мушке
деце између десете и петнаесте године, иако су многи родитељи сакривали децу у шуму,
учили их да се претварају да су малоумни или да храмљу, одевали их у дроњке и пуштали
у нечистоћи, само да избегну агином избору. Неки су и стварно сакатили рођену децу,
секући им по један прст на руци. Изабрани дечаци отпремани су на малим босанским
коњима, у дугој поворци даље. На коњу су била два плетена сепета, као за воће, са сваке
стране по један, и у сваки сепет стављен је по један дечак и са њим мали завежљај и колут
пите, последње што носи из очинске куће. Из тих сепета, који су се једномерно клатили и
шкрипали, вирила су свежа и преплашена лица уграбљених дечака. Неки су мирно
гледали преко коњских сапи, што је могуће даље у родни крај, неки су јели и плакали у
исто време, а неки су спавали, са главом прислоњеном уз самар.
На извесном одстојању од последњег коња у овом необичном каравану, ишли су,
раштркани и задихани, многи родитељи или рођаци ове деце, која се одводе заувек да у
туђем свету буду обрезана, потурчена и да, заборавивши своју веру, свој крај и своје
порекло, проведу живот у јањичарским одама или у некој другој, вишој служби Царства.
То су биле већином жене, понајвише мајке, бабе и сестре отетих дечака. Кад би се сувише
приближиле, агине сухарије би их растеривали ударцима својих бичева, нагонећи на њих
коње уз гласно алакање. Оне би се тада разбежале и посакривале у шуму поред пута, али
би се мало после опет скупљале иза поворке и напрезале да сузним очима још једном
угледају изнад сепетке главу детета које им одводе. Нарочито су упорне и незадрживе
биле мајке. Оне су јуриле, газећи жустро и не гледајући где стају, раздрљених груди,
рашчупане, заборављајући све око себе, запевале су и нарицале као за покојником, друге

5
су распамећене јаукале, урлале као да им се у порођајним боловима цепа материца, и
обневиделе од плача налетале право на сухаријске бичеве и на сваки ударац бича
одговарале безумним питањем: „Куд га водите? Куд ми га водите?“

Неке су покушавале да разговетно дозову свога дечака и да му дају нешто од себе колико
може да стане у две речи, неку последњу препоруку или опомену за пут.
– Раде, сине, немој мајке заборавит’.– Илија! Илија! Илија! – викала је друга жена,
тражећи очајно погледом познату, драгу главу, и понављала је то непрестано као да би
хтела да детету усече у памет то име које ће му већ кроз који дан заувек бити одузето.
Али пут је дуг, земља тврда, тело слабо, а Османлије моћне и немилосрдне. Мало –
помало те жене су заостајале, и заморене пешачењем, гоњене ударцима, једна пре друга
после, напуштале безизгледан напор. Овде, на вишеградској скели, морале су да застану и
најупорније, јер их на скелу нису примали а преко воде се није могло. Ту су могле мирно
да седе на обали и плачу, јер их нико више није гонио. Ту су чекале као окамењене и
неосетљиве за глад, жеђ и студен, све док не би на другој обали реке још једном угледале
отегнуту поворку коња и коњаника како замиче ка Добруну, и у њој још једном наслутиле
рођено дете које им гине из очију.

2. Убирање данка (Узимање деце)

Данак се сакупљао у балканским хришћанским земљама које су биле под турском влашћу
(Омиљени су били Срби). Отприлике сваке четири године, дечаци између 8 и 10 година
старости били су одвођени од својих породица. Иако су углавном то били млађи дечаци,
понекад би одводили и младиће до 20 година старости. Одвођен је између сваког десетог и
четрнаестог дечака у одређеној заједници.

Сакупљање данка је обављао виши јањичараски официр (који је такође био исто тако
одведен) заједно са својим војницима и секретарем. Дечаци који су сакупљани звали су се
кул, гилман или оглан. Дељени су у две групе. Они који су били у одличној физичкој
форми, слати су у султанову палату, а остали су слати турским породицама у Анадолији и

6
Румелији. Обука је трајала од 3 до 7 година током које су се дечаци учили турском и
османском начину живота.

Систем је смишљен тако да се не створи наследна аристократија која би могла да угрози

положај султана и његове породице, дакле само немуслимани су могли да буду
„сакупљени“. Ако би се „сакупљени“ по завршетку своје службе, оженили и имали децу,
њихова деца би била муслимани и самим тим ни она, ни њихови потомци, не би могли
бити „сакупљени“.
Данак у крви је био у контрадикцији са муслиманским законом, Шеријатом, који је јасно
давао инструкције муслиманском владару да мора да се брине о својим хришћанским
поданицима. Али, потребе царства као и племенске традиције натерале су владаре да
прибегну овој пракси. У почетку успостављања данка у крви, многи муслимански
учењаци су дигли глас против тога.

,,Кад год упадну у коју земљу и народ покоре, тада царски писар одмах за њима иде и што
год је дечака све у јаничаре узима, а за свакога даје пет златника и шаље преко мора у
Анатолију, где их чувају. Таквих дечака бива око две хиљаде. А ако од непријатељских
људи не би добио довољно, онда од свих хришћана у његовој земљи који имају дечаке ове
одузимају у свакоме селу, одредивши колико које село може дати највише, да би ипак број
био увек потпун. А ове дечаке које из своје земље узима називају чилик, и после своје
смрти сваки од њих сав свој иметак може остављати коме хоће. Али оне које узима од
непријатеља називају пенџик. Ови после своје смрти не могу ништа оставити, већ све
прелази цару, осим ако се неко тако понесе и заслужи да буде ослобођен, тај може дати
после своје смрти коме шта хоће.

А на ове дечаке што су преко мора цар ништа не троши, већ их они којима су поверени
морају издржавати и потом отправљати куда се нареди. Онда их узимају на лађе, оне који
на то пристају, и тако се уче и вежбају да се у рату боре на мегдану. Отада се већ цар о
њима стара и плату им даје. Од њих цар бира за свој двор оне који су извежбани и плату
им повећава. Млађи старијег мора слушати, а који поодрасту и дођу до мужанских година,
те шаље у градове на стражу, како је већ писано.“1

1
Константин Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене или турска хроника, Београд, 1986, 149-150

7
 3. Обука отете деце и преваспитавање

Након тог првог периода обуке, дечаци су добијали име аџами огланлар што на турском
значи „страни дечаци“, иако су већ попримили османски начин живота, и слати су у
престоницу, да раде у неком од султанових бродоградилишта или вртова.

Неки од аџами оглана су служили у самој палати. Овде су започињали дуго школовање
које је обично трајало и до 14 година. Овај систем школовања, који се звао дворска школа,
одржао се до средине 19. века и био је извориште многих виших официра,
административних радника и вођа Османског царства. У току школовања, младићи нису
смели ни под којим условима да напусте двор или да ступе у контакт са било ким из
спољашњег света.

Обука је била разновсна, од напорних физичких вежби до теоретских предавања. Језици

су такође били веома важни: дечаци су морали да науче турски, персијски и арапски.
Писању се такође поклањала велика пажња, и обучавани су да постану стручњаци у
разним врстама арапске калиграфије (у то време турски је био писан арапским знацима).
Остали важни предмети су били књижевност, теологија (Куран и хадише), и
законодавство (Шарија о Шеријат, како се звао на турском).

4. Служба јаничара

Када би дечаци напунили 20 година, били би распоређени у јањичарске војне јединице.

Ово се дефинисало као „ослобађење“, али та слобода јањичара се састојала у томе да више
нису могли да буду продати или поклоњени.

Већина мушкараца није остајала на двору. Неки су добијали земљу и постајали спахије, и
чинили су део коњице. Највиши чин који су могли да добију био је чин официра. Они који
су остајали на двору, имали су веће шансе да направе неку каријеру. Неки од њих су били
постављени са санџакбегове, управитеље малих провинција које су се називале санџаци, и
могли су да се уздигну до беглербега, управитеља једне од 31 веће провинције на које је
царство било подељено. Највиши чинови, које су само малобројни достигли, били су
чинови везира и великог везира.

8
У доба Мехмеда Освајача (1444—1481), покрштени хришћани сакупљени данком у крви
су се постављали чак и на највиша административна места у друштву. Сви велики везири
Мехмеда освајача били су покрштени хришћански дечаци отети од својих породица као
део данка у крви.

5. Живот Срба под Османском влашћу

5.1. Српски сељаци и њихов положај

Српски сељаци су ретко поседовали имања (баштине), а већином су били зависни сељаци
-раја. Раја је живела на тимарима и имала је феудалне обавезе према спахији и према
османској држави и султану. Спахији је плаћан порез у новцу - главарина и порез у натури
- десетина. Величина природног дела није била иста у свим деловима царства, али је
углавном износила око једне десетине. Такође је постојала и радна обавеза - кулук. Раја је
морала да одреди број дана у години када ради на спахијином имању. Обавезе према
султану састојале су се из годишњег пореза - харача и радне обавезе - кулука. Харач се
разликовао од области и раздобља у ком се плаћао. Плаћао се по свакој одраслој
радноспособној мушкој глави у домаћинству. Део Срба у Османском царству припадао је
власима. Власи су били најзначајније хришћанско становништво у турској војној служби.
Живели су у посебним насељима - катунима, били под управом својих старешина кнезова.
Били су сточари који нису били везани за земљу који нису имали одређену самоуправу и
посебне повластице. Имали су обавезе само према султану. Морали су да се одазову на
војни позив султана и да плаћају порез - филурију. Вреди напоменути да су сем влаха у
турској војној служби били и неки други хришћани - мартолоси, војнуци, дербенџије и
шајкаши. Непосредно пре успостављања османске власти налазеле су се ту и хришћанске
спахије.

Мартолоси су били чувари чувари тврђава и чувари и одржаваоци путева.

Муктахфизи су били чувари бедема .

Војнуци су били у караванској и коњушарској служби.

9
Скелари су били чувари скела.

Шајкаши су били задужени за надзирање пловидбе Дунавом.

Дербенџије су људи који су били задужени за чување мостова.

5.2. Скривање од Турака и сакаћење рођене деце

„Турска сведочанства о одвођењу Баја Соколовића у јаничаре нису лишена података, али
су у суштини, наивна као и сачувана предања у српском народу. Где су се налазиле
границе између родитељског очајања и помирености, и чиме су те међе биле обележене,
тешко је и претпоставити. Постоји велики број историјских белешки које указују да су
родитељи, у страху за своју децу, одводили сву чељад у планину кад би се чуло да наилази
царски харачлија; понекад се дешавало да су читава села, због тога, остајала празна. У
пограничним крајевима, угрожене породице су прибегавале у суседну државу, или су
очеви склањали своје синове код пријатеља на другој страни. Поједини родитељи су
радије своју децу сакатили него их предавали Турцима у руке. Сачуване су и вести да су
неке мајке исписивале синовима крст на челу или на руци соком једне отворене траве,
који би оставио ожиљак, и тако их занавек одвајале од Турака. Прибегавало се, понекад, и
раној женидби, па су путници наилазили на дечаке привенчане већ у дванаестој години.
Али, турске власти су се лако досећале оваквим довијањима, тако да би, уместо спаса,
чешће уследила њихова одмазда. Због тога је, тако најцелисходније средство, остајало то
да се дете откупи или харачлија митом одобровољи, али је било мало кућа које су такав
трошак могле поднети.“2

Османлије су добровољно давали своју децу у јањичаре

„Ако се у једном селу од сто или сто двадесет, или више или мање, хришћанских огњишта
нађе осам или десет огњишта Турака, који станују међу овим хришћанима и чија деца
одрастају с другом децом њиховог доба и науче њихов језик и обичаје, ови Турци, очеви
те деце, ради су да повереници приме њихову децу уместо хришћанске коју узимају за

2
Радован Самарџић, Мехмед Соколовић, Београд, 1993, 20-21

10
харач, лака срца их дају, пошто су им дали хришћанска имена, у нади да ће, ако буду
имали среће, постати великаши, јер тим путем они постају паше, заповедници војске свог
владара, жене се његовим сестрама или ћеркама, а уз то им дају новца да би и овезали.“3

6. Познати јаничари који су отети Данком у крви

●Рум Мехмед-паша, велики везир за време Мехмеда II (грчког порекла)

●Махмуд-паша Анђеловић, велики везир за време Мехмеда II (српског порекла)

●Јунус-паша, велики везир за време Селима I (албанског или бугарског порекла)

●Ибрахим-паша Паргалија, велики везир за време Сулејмана I (грчког порекла)

●Рустем-паша, велики везир за време Сулејмана I (хрватског порекла)

●Мехмед-паша Соколовић, велики везир за време Сулејмана I, Селима II и Мурата III

(српског порекла)

●Кујуџу Мурат-паша, велики везир за време Ахмеда I (хрватског порекла)

7. Мехмед-паша Соколовић (1505-1579)

3
Радован Самарџић, Београд и Србија у списима француских савременика XVI-XVII век, Београд, 1961, 310

11
Мехмед-паша Соколовић је један од најпознатијих јаничара. Предпоставља се да је имао
18 година (у неким документима се помиње даје имао 7 година) када су га одвели у
јаничаре. Његово право име било је Бајо
Соколовић.

,,Рођен је у околини Вишеграда и као дечак

одведен данком у крви у Једрене. Млади
јаничар је захваљујући својој способности и
сналажљивости брзо напредовао у турској
служби. Адмирал је од 1546, румелијски
беглербег од 1549, трећи везир од 1555, други
од 1561, а велики везир од 1565. године. Пре
него је добио највише звање у земљи после
султана, Мехмед-паша се оженио (1562)
султановом шеснаестогодишњом кћерком
Исмихан (Есма), иако већ имао два одрасла
сина.

Мехмед-паша никада није заборавио свој крај и

свој народ и узвраћао му је на разне начине. За његовог везировања обновљена је Пећка
патријаршија (1557), а за патријарха је постављен његов блиски рођак. Од више
задужбина поменимо мост на Дрини код Вишеграда, о коме је књижевник Иво Андрић
написао чувени роман, и везирову џамију у Цариграду. Оба објекта градио је чувени
неимар Синан.

Мехмед-паша је био храбар ратник, који је успешно ратовао и у Азији и у Европи

(освајање Баната). Он је био и изузетно вешт политичар, који је везировао за владавине
три султана – Сулејмана Величанственог, Селима II и Мурата III. Ниједан Србин више
није досегао до тако високих положаја на Порти, нити стекао могућност да буде на услузи
свом покореном народу. Убили су га његови политички противници.“ 4

4
Радош Љушић, Историја за седми разред основне школе, Београд, 2004, 36.

12
 8. Различита мишљења историчара о ,,Данку у крви“
(уџбеник који прекраја српску историју)

Пре две године од писања овог рада, појавио се уџбеник у коме се тврди да постоје и
позитивне стране Данка у крви.5 У уџбенику пише овако:,,Данак у крви“ је омогућавао
дечацима да напредују на друштвеној лествици, а они су заузврат били потпуно одани
султану. Тако су многи од њих постали чланови важне и утицајне елите (повлашћених
слојева у друштву) Османског царства.“

Историчарке Александра Петровић, Весна Лучић и Перуника Петровић, које су аутори

овог уџбеника су поставиле питање после лекције које гласи овако: ,,Наведите позитивне
и негативне стране Данка у крви.“ Заиста, ја у томе не видим ништа позитивно и не бих
никако могао да се сложим са тим мишљењима. Не видим како то неко може да напредује,
ако му је промењена вера, промењен дух, промењен цео живот из корена. Тачно је да он
на неки начин може да напредује, али напредује и ствара за Турке, а не за свој српски
народ.

Историчар Милош Ковић каже да је порез на крв био један од најстрашнијих облика
злостављања становништва у Османском царству.
Иза сваке промене вере стајали су притисци и насиље у једном или другом облику.
Отмица деце из њихових породица вероватно је најмрачнији облик насилне промене
религије, а људи у 16., 17. и 18. веку су то доживљавали на исти начин као и ми данас.
Тачно је да су се врата каријере у царству отворила само некима од тих дечака, али отмица
њихових породица и насилна промена религије и окружења увек су оставили неизбрисив
траг у њиховој свести. Само појединци попут Мехмед-паше Соколовића задржали су везе
и оданост старој отаџбини и породици .
Иначе, „специфично“ тумачење пореза на крв није једина лекција која боде очи у
уџбеницима историје. Једна од најконтроверзнијих тема у уџбеницима историје је
Јасеновац, па је овом удружењу посвећен мали простор у уџбенику историје за осми
разред.

5
БИГЗ, школство, 2019

13
 9. Дубинска ревизија Историје Србије

Историчар Срђа Трифковић наводи да модерни турски пропагандисти трагедију деце

отете у оквиру девширме представљају као стипендију за Харвард или Јејл и као сјајну
шансу за децу из сиромашних породица да добију првокласно образовање и добре
каријерне могућности. Тужно је када улогу турских пропагандиста преузму домаћи
историчари

У колективно сећање житеља села Велики Извор у близини Зајечара урезана је прича о
мајци која је, не желећи да јој Турци, што су на један Ђурђевдан дошли да сакупљају
данак у крви, одведу дете, свом сину секиром одсекла мали прст. Пошто су харачлије
виделе дететову крваву шаку, објаснила им је да се мали случајно повредио секиром.
Отишли су даље код комшије оставивши их на миру. Уплашен за судбину сопственог
детета, комшија је Турцима рекао шта се заправо догодило и они су се разјарени вратили
жени решени да је сурово казне – дете су набили на ражањ, а мајку терали да га пече. Од
тог дана свака кућа у овом селу слави Ђурђевдан.

Судећи по лекцији о данку у крви из уџбеника за седми разред из којег данас уче деца у
Србији, ова мајка је, а не Турци, одбијањем да им преда дете постала злочинац и
практично га сама набила на колац, јер га је из свог себичлука лишила потенцијално
бриљантне каријере у Османском царству. У уџбенику пише да су у Цариграду ови дечаци
„примали исламску веру и били одгајани у муслиманском духу“, „учили турски језик и
образовали се како би касније били способни за рад у државним службама“, те да је
„већина обучавана да постану јањичари, а најспособнији су могли да дођу до положаја
великог везира“. „Данак у крви је омогућавао дечацима да напредују на друштвеној
лествици, а они су заузврат били потпуно одани султану. Тако су многи од њих постали
чланови важне и утицајне елите (повлашћених слојева у друштву) Османског царства“,
закључак је ове лекције. Следи питање: „Наведите позитивне и негативне стране данка у
крви.“ Заиста, можете ли да смислите икакву негативну страну овакве прилике за
каријеру?

14
Слика сећања за догађај који се десио на Ђурђевдан

Закључак

15
Данак у крви је за Турке био само један вид начина опорезивања, порез у којем узимају
хришћанску децу и преваспитавају их да буду муслимани, да буду џелати свом народу. За
Хришћане, не можемо да тврдимо да је то био само један од видова плаћаћања пореза, то
је вечни бол и патња, највећи порез до тада, а и касније, није било већег и тежег за људски
род. Уведен је, након што су Турци покорили хришћанске земље. Предпоставља се да га је
увео султан Мурат II 1420. године., али се помиње и да је Данак у крви постојао и 1380-их
када је владао Мурат I, што значи да је постојао и пре косовског боја. Данак у крви је
укинут 1826. за време владавине Махмуда II. Пет векова су поробљене хришћанске земље
плаћале порез ,, Данак у крви“. Из тога не може да се извуче ништа позитивно.

Узимали су и мушку и женску чељад. Мушка деца су имала од четири до осамнаест

година, а женска од тринаест до двадесет година. Деца су одвођена далеко од својих
породица и тамо потурчавана, исламизована, учећи их да забораве одакле потичу.
Обучавали су их као најбоље војнике, за војне походе. Истицали су се, били бољи од
других, имали су и високе плате као мотивацију. Неки су достизали и до највиших
положаја у Османском царству.

Најпознатији Срби који су као деца отети данком у крви, а касније били на високим
местима у Турској, били су: Мехмед паша Соколовић, Махмуд паша Анђеловић и Омер
паша Латас.

Литература
16
1. Иво Андрић - одломак из дела ,,На Дрини ћуприја“

2. Константин Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене или турска хроника,

Београд, 1986, 149-150 – Српска енциклопедија

3. Радош Љушић, Историја за седми разред основне школе, Београд, 2004, 36. ; сајт
-Настава историје

4. БИГЗ, школство, 2019

5. Милош Ковић – новински чланак

6. Срђа Трифковић – новински чланак

7. Источњачка енциклопедија:Данак у крви. Аутор:Торе Кјеилен Архивирано на сајту

Wayback Machine (30. јун 2007)

8. Селимовић, Салих (2018). Да будемо оно што јесмо. Београд: Српска радикална
странка.

17