ВАСА П.

КНЕЖЕВИЋ

МОТО:
Пред животом нашим две су главне стазе;
Склоности нас воде, којом ћемо поћи:
Тврдом људи иду; блатом стада газе,
И свак својом стазом кров живот ће проћи.

КРОЗ БОРБЕ, ИСКУШЕЊА

И – ПОГРЕШКЕ
(УСПОМЕНЕ)

БЕОГРАД 1960
 САДРЖИНА

Стр.
1. Детињство . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3
2. У канџама еснафског доба . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .6
3. У социјалистичком покрету . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .12
4. У емиграцији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .21
5. На политичкој клизавици . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .28
6. У новој средини – под игом шестојануарског режима . . . . . . . . . . . . . . . . .36
7. Прилике и људи у њима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .47
8. Из мога Дневника (фрагменти) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .50
9. Идеолошки став у Парламенту . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58
10. Завршне напомене . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62

Н. 3. При последњој коректури рукописа, избачена су из текста пуна имена

свих умрлих лица и замењена почетним словима, ако се о њима говори
неповољно.
 I

ДЕТИЊСТВО
Својим претежним делом раширена на левој обали Ђетиње,
која у кривудавом луку тече са запада на исток, лежи мала варош
Ужице. Укљештена између стеновитог Забучја, око 600—700
метара надморске висине и брдовите северне стране, варош Ужице
има све услове климатског и туристичког места, способног по
своме природном положају да примами многе посетиоце. Али се
Ужице, ипак, није развило у овоме правцу који му је природом
намењен. Можда стога, што се је у њему више мислило на трговину
воћем и воћним производима, или што се у последње време чине
напори да Ужице изгради своју индустрију. А највећим делом
стога, што су Ужичани, иако по својим особинама поетски
расположени, ипак више политчари неголи љубитељи природе.
Забављени исувише политичком борбом, они су остали без
слободног времена које би им омогућило да своју варош добро
почисте и уреде према захтевима једног туристичког места.
Поред пута из Ужица за Бајину башту, који се дуго креће
дубодолином речице Волујац, простиру се плодне ливаде оивичене
шумарцима а обилно заливане изливима Волујца и његових
притока. Цела та дубодолина назива се Волујац по речици која га
пресеца. Ту је општина и село Стапари у коме сам рођен 12/25
новембра 1882 године.
Тамо где се државни пут за Вардиште одваја од пута за Бајину
башту и у живописном вијугању пење у висине према Пониквама, а
испод самог Сењића осоја, поље Волујац је најшире. Одатле десно
настаје засеок Десна Ријека са малим насељем кућа Кнежевића и
Ђуричића. По стрмим странама, десно и лево, простиру се њиве,
воћњаци и повећи шевари прошарани са високим старим грмовима.
Једно дивно и свеже поднебље пуно дивљине испуњено зеленилом,
мирисом и сунцем. Са ливада, које су непосредне обале Волујца, у
летње дане, допиру гласни тонови песме читавих јата скакаваца.
Кад се ливаде покосе, концем јуна или почетком јула, покошена
ливадишта прекриле стада оваца и говеди. Звуци меденица одјекују
пољем и мешају се са звуцима фрула или отегнутим песмама
пастира.
У доба мога детињства на томе поширем месту поља званом
„код дивљаке“ лети је недељом играло коло тадашње младежи уз
свирку хромог Антонија. Тада се у овим крајевима нису јављали
хармоникаши већ је Антонијева свирала окупљала младеж сваке
недеље на игранку. Необично снажан утисак оставио је на моју
младу душу вечерњи разилазак са тих игранки: Антоније престао је
да свира, јер су играчи и играчице растурили се као по команди.
Сви су видели да је сунце зашло иза Старечевића кућа. А у оно
време није било добро омркнути у пољу. Сеоске девојке у групама
по четири–пет ћућоре, сигурно о непосредним доживљајима на
игранци и разилазе се. Момци се задиркују, довикују и једни
другима добацују шале или поруке. Окупљени чобани разилазе се
на све стране гонећи сваки своју стоку. Меденице одјекују и мешају
се са песмама. Групе девојака запевају да се поље разлеже. А треба
чути како ти гласови одјекују кроз чист планински ваздух па
осетити драж тога доживљаја. Момци им у разилажењу одговарају
песмом или подврискивањем. Волујац, непрекидно жубори. Каква
дивна хармонија у часу кад цела околина мења боју по сунчевом
заласку. Када кроз буково лишће Сењића осоја струји вечерњи
поветарац, шумори причу свога живота, тајну за нас људе и тражи.
уметника који би тој хармонији дао своју душу и обукао уметничку
одору.
Више година доцније када сам већ почео заборављати на своја
радосна преживљавања из Волујца, седећи у Опери, живо су ме
потсетили: звуци Сицилијане, скоро истоветни онима из Волујца.
Слушао сам Маскањијеву „Кавалерију“ и она ме је вратила у моје
детињство. Дивљина Сицилије оплемењена и овековечена
мелодичним акордима Маскањијеве музике одушевљава и узбуђује
сав цивилизовани свет. За дивљину и лепоту Волујца, које имају
мотиве исте снаге не зна нико јер је није видео Маскањи.
Непосредно изнад ливаде на којој су приређиване игранке „код
дивљаке“ лежало је имање мога оца са кућицом у којој сам рођен и
одрастао. Имао сам три сестре све три старије од мене. Село
Стапари није имало школу али ја сам, не знам од кога, научио да
читам пре него ли је школа у Стапарима отворена. Када ми је било
већ девет година у селу је отворена школа и отац ме је у десетој
години уписао у школу.
Од наше куће до школе како је село било просторно велико
требало је сат и по хода. Кад падну снегови и завеју путеве и стазе
мени је требало два сата до школе. У то време деведесетих година
прошлог века, нико у селу није имао часовник. Часови у школи
почињали су у осам сати и лети и зими. Мени је зими требало да
пођем од куће у шест часова да бих на време стигао у школу. Ако је
небо облачно, а то је зими најчешће случај, онда је немогуће било
ма по чему оценити колико је сати, нарочито ноћу. Зато ми се врло
често дешавало да сам се, због јасне ноћи, када је пун месец над
хоризонтом, иако је прекривен облацима, тргао из сна, помислио да
сам већ одоцнио и уплашен скочио обукао се и појурио према
школи. Тако прођем по снегу и стигнем пред затворену школу а од
дана још ни помена. Ипак ми школоање није тешко падало.
Учитеља сам једноставно обожавао. Можда зато и настава ми је
лакша била. Из школе никад нисам изостајао без тешке болести.
Нисам био радостан кад сам завршио четврти разред јер је требало
напустити школу и поћи на занат. Продали смо нашег највећег
јарца за осам и по гроша и кренули на пут за Београд. Четвртог дана
стигли смо на Забрежје и ту смо морали сачекати брод за Београд
јер ја даље нисам могао пешке од умора. Али ми нисмо имали за
брод доста новаца. Отац је доста муке видео док је дошао до
потребног новца. Нудио је на продају своје ствари а примао је и
поклоне дате му из сажаљења према мени.
Тако сам се изненада нашао у једном пароброду, који је за
мене био чудо невиђено. Све време вожње до Београда посматрао
сам рад огромне машинерије. Заборавио сам на умор и скоро све
време стајао сам и зурио у помамне справе које су се љуљале
напред и натраг и окретале осовину са углављеним точковима. Не
знам кад смо пре стигли у Београд. Из описа у нашим читанкама ја
сам понешто знао о Београду, али је ипак нешто друго видети. Иако
тадањи Београд, није имао много чиме изненадити провинцијалца,
ипак је он за нас био велико изненађење. Чим смо се искрцали на
Савском пристаништу изненадиле су нас две паралелне гвоздене
линије кроз калдрму. Стали смо и гледамо: чему ли то може да
служи? На неко зујање које чусмо отац диже главу и у чуду викну:
ене, оно Иде по овом. Био је то електрични трамвај, данашња
„Двојка“. То чудо дође до нас, пошто ми побегосмо са шина и
стаде. Свет пристигао лађом поче да се пење у кола. Не потраја
дуго и то чудо опет пође и зујећи једнако изгуби се тамо негде
испод Калемегдана. Нама није било јасно ни како је могло да стане
ни како се је кренуло јер никакву запрегу нисмо видели.
Распитали смо се где је улица Кнеза Михаила, у којој је била
радња Јована Гагића терзије, за кога је отац имао писмо од његовог
брата, са препоруком да ме прими за шегрта у своју радњу. Прошли
смо поред Саборне цркве, па тадањом Дубровачком улицом до
Народне банке, у коју смо се подуже загледали. Вратар нас уведе у
хол. Таку лепоту нисам могао ни у сну замислити. Био сам очаран,
а ни слутио нисам каква ме разочарења чекају и како ће брзо она
наићи. Изашли смо на улицу Кнеза Михаила и нашли радњу Јована
Гагића, циљ нашег путовања.

II

У КАНЏАМА ЕСНАФСКОГ ДОБА

Гагића смо нашли у његовом дућану. Прочитао је донето му

писмо и одмах пристао да ме прими. Отац ме је тада узео за руку и
рекао мајстору: „Ево ти га, па моје кости а твоја кожа“. Хтео је тиме
ставити мени до знања да ми не вреди враћати се кући. Мене је то
коснуло. Гагић је због те грубости укорио мога оца. Био је то, у
оним приликама, угледан занатлија, културан и добар човек. Ипак у
његовој радионици рад је трајао лети од сванућа до мрака, а у друго
време од четири часа ујутру до десет часова увече. Мајстор се није
интересовао шта раде шегрти. Било нас је тројица и били смо на
расположењу калфама, међу којима је било и добрих и врло злих
људи.
Један од млађих, Јован, имао је то задовољство да бије шегрте
и да се при томе смеје као лудак. Обично празником, кад у
радионици нису старије калфе, он упадне у радионицу и натера
двојицу шегрта да се међусобно туку. Он то гледа и смеје се. То сам
дуго подносио јер нисам знао ни за какав излазак из те ситуације.
Еснафско доба није пружило шегртима никакву заштиту. Они су
својим положајем били одређени за трпљење. Старање о шегртима
на које је сваки мајстор био обавезан, била је само једна платонска
фраза.
После годину дана проведених у радионици, почео је мајстор
да ме шаље да однесем свршену хаљину код муштерије. Тако сам
добијао прилике да прођем кроз варош. Туга, што сам морао
напустити школу расла је у мени напоредо са порастом беде у коју
сам био бачен. Сазнао сам да тај занат изумире. Зашто онда
подносим незаслужене батине и прекомеран рад? Разгледао сам по
вароши излоге, нарочито излоге са књигама. Запазио сам у
књижари Цвијановића књигу „Психологија гомила“. Много ме је
заинтересовало шта у њој може да пише и шта је то психологија?
Цена књизи била је, ако се добро сећам 0,30 дин. Кад сам од једне
муштерије којој сам Однео кадифено либаде добио бакшиш од 0,50
дин. брзо сам отрчао код Цвијановића и купио ту књигу. У почетку
сам тешко разумевао текстове, али читајући пажљиво даље увидео
сам шта је то психологија и на какве се гомиле мисли. На моју
несрећу ухватио ме је у читању калфа Јован и почео страховито
тући. Ја то више нисам издржао већ докопам парче цигле да га
ударим. Он се уплаши и нагне да бежи у радионицу. Ја се бацим за
њим и ударим стаклена врата од радионице. Стакло се сручи а ја
побегнем на улицу.
Кад сам се нашао на улици незапослен, а то је тада био по
мишљењу полиције неопростив грех, ухватио ме је после два дана
тражења посла жандарм, одвео у Палилуски кварт и ту су ме
казнили „за скитњу“ са три дана затвора и прогонством за Ужице.
По издржаној „казни, један жандарм Управе града извео је из
„главњаче“ поворку од десет–дванаест дечака, између 15–20 година
старости, спровео до железничке станице и укрцао у воз за Ниш.
Неколико их је успут скинуо претећи им да се одмах јаве месној
полициској власти. У Лапову смо променили воз за Крагујевац и
нас осморицу довео је до Крагујевца и предао нас општини.
У то време године 1898, Крагујевачка општина почела је била
да изграђује парк на месту зв. „Стрелиште“ а за то јој је добро
дошла бесплатна радна снага. Чим је жандар Управе града Београда
изашао, орган Крагујевачке општине који нас је примио саопштио
нам је свима, без икаквог саслушања, да смо кажњени са по десет
дана затвора „за скитњу“ и одредио је двојицу пандура да нас
спроведу у затвор. Тамо нас је примио апсанџија звани „Јова
турчин“ и док су ту били још пандури, ударио је свакога по једном
говеђом жилом по леђима „да нам зада страх“. Све је то чињено уз
слатко смејање апсанџије и обојице пандура. Осећао сам се
страховито потиштен и беспомоћан. Сутрадан кренула је у рано
јутро поворка од преко 20 затвореника све младих радника и
шегрта ухваћених у беспослици, и уз пратњу пандура доведена на
Стрелиште на рад. Радило се цео дан, све док се пандурима не
досади и не врате нас у затвор. За храну смо добијали по један хлеб
од 900 грама дневно. На место пуштених увек су пристизали нови
затвореници. Претседник Крагујевачке општине био је тада неки
Светолик или Светозар Бадњевац.
После 10 дана рада. пустили су ме на „слободу“, дали ми у
руке један куверт адресован Начелству округа ужичког и наредили
ми да идем у Ужице и предам писмо. А добро су знали да дечак од
16 година, сав пропао и без паре у џепу, неће моћи да крене пешке
из Крагујевца за Ужице. Чим сам се нашао на улици, а
заинтересован шта ли су за мене написали, подерао сам куверт и
унутра нашао четврт табака чисте хартије. Власт се просто
шегачила. Покушао сам да на брзу руку нађем какво било
запослење. Нудио сам сеиз радње у радњу; нудио сам се да радим
само за храну. Али како сам био веома запуштен сви су ме
одбијали, а понеки чак и марширали из радње. Био сам гладан и
понекад сам молио за хлеб, али су ми сви одговарали: а зашто не
радиш? Кад падне ноћ ишао сам на пољану иза тадањег Радовића
млина, увучем се у пласт сена и ту преноћим. Изјутра рано изађем
из сена па трчим и скачем да се загрејем јер увек прозебем. Била је
позна јесен. Глад ме је страшно мучила. Замолим једног хлебара за
парче хлеба. Он се само насмеја и ухвати се за неку лопатицу.
Мотрио сам из далека да му заварам очи и са ћепенка дигнем једну
лепињу, али ме он примети и постаде опрезан. Ја прођем с друге
стране и у ходу поред ћепенка зграбим испред њега једну лепињу,
одмах је загризем и почнем бежати. Али сам био слаб и он ме је
стигао, отео лепињу и почео тући. Скупише се неке жене; једна се
заплака: „Јадна његова мајка како изгледа“ рече другим женама и
понуди хлебару новац за лепињу да им је остави, али је он не даде
само ме пусти.
Итересантна је психа гладнога. Мислим да је био пазарни дан
и варош је била пуна сељака који су улазили и наручивали јело по
кафанама. Свратио сам у једну кафану и пожудно гледао како они
једу кашикама пасуљ или купус. Ја никако нисам могао да
зимислим, да би и мене могло задовољити такво једење кашиком из
тањира. Стално ми се у мислима врзмао казан пун куваног пасуља,
из кога бих ја јео неком великом кутљачом. Кад ме је ноћу на
махове хватао сан, увек ми се у сну приказивао казан пун јела, који
ми се нејасно примиче, ја таман да се прикучим јелу, али стално
искрсавају неке сметње које ме до очајања доводе.
Још два дана остао сам у „слободи“ ноћивао у дворишту
Михајла Палигорића, сакривен међу неке сандуке, тражио
запослење, молио за хлеб, али ништа нисам добијао. Најзад, не знам
тачно како се је то десило, пао сам на улици, тек знам да је се свет
окупио око мене, унели ме у неку кафану, поливали водом и нудили
јело, иако ја тада нисам ништа тражио. Постојаше око мене неке
жене, запиткиваше ме о којечему па се разиђоше. Кафеџија
незнајући шта да ради самном, доведе са улице пандура а овај ме
одведе у општину. Они се нису размишљали шта да раде, већ ме
поново казнише са десет дана затвора „за скитњу“ и послаше ме
поново „Јови турчину“, који је поновио ударац по леђима жилом.
Када сам издржао других десет дана затвора и поново добио куверт
са чистом хартијом нисам се дао по рећи пут упецати, већ сам се
најкраћим улицама дохватио друма за Београд и упутио пешке,
тражећи кроз села запослење и хлеба.
Продужио сам пут и стигао у Београд, али сам се и ту бојао
полиције и затвора, па сам гледао да нађем машта да радим. Кад
сам много огладнио замолио једног продавца пекарских производа
за једну земичку, па му испричам своје невоље. Он ми даде две
земичке и рече ми да бих и ја могао продавати пециво као и он.
Једва сам то дочекао. Он ме одведе код његовог мајстора који ме
прими за продавца пошто је подуже размишљао, јер сам ја био сав
у прљавштини и гаду. Прво су ме извели напоље и ошишали до
главе. Затим су скинули све са мене и бацили на ватру која је у
великој пећи горела. Окупали су ме у топлој води и дали неке старе
рите да обучем. По телу сам имао много краста. Пекарева жена
ражали се и предузе да лечи, како је умела неком машћу. Пециво
сам продавао свега две-три недеље, али ми тај посао није ишао од
руке, нити ми је давао какве изгледе за будућност и ја замолим
мајстора да ме прими на изучавање заната, нашта он и пристаде.
Рад је трајао скоро свих 24 часа са малим прекидима за одмор.
Од 9 часова увече радило се непрекидно до јутра. По кратком
прекиду од 2 сата рад се настављао до три–четири сата по подне.
После чишћења радионице и спремања дрва, остајало ми је за
спавање ретко кад више од три сата. У другим прекидима спавао
сам још сат–два. Био сам увек поспан и никад ме нису могли
пробудити а да ме не изударају и дуго дрмусају. Али сам ја био
решен да издржим и постанем квалификован радник. Још док сам
шегртовао код овог мајстора дошао ми је отац да ме посети и да
види како ми је. Вајкао се да је у великој оскудици и од мајстора је
позајмио 20 динара стим да ту суму задржи од моје плате кад будем
ослобођен. А кад сам ослобођен добио сам плату од 4 динара
недељно. Радио сам свега неколико месеци код тога мајстора, па ме
је отпустио, јер смо у међувремну извежбали у раду једног другог
шегрта. Имао сам срећу да убрзо добијем запослење у најбољој
радњи тога времена, код Томе Грубера, дворског пекара. Почетна
плата била је 6 динара недељно и храна. Радио сам равно годину
дана и ко зна докле би тамо радио, да баш тада нисам дошао у
додир са социјализмом.
Раднички покрет у Србији, формиран на конгресима Савеза и
Партије првих година двадесетог века (1903), био је по својој
организацији и по идејама централног вођства, потпуно модеран
класни покрет европског типа. По својој садржини, по маси која га
је чинила, био је права побуна против прилика еснафског доба у
Србији, у коме је послодавац био потпуни господар најмљене радне
снаге, користећи је неограничено од 15–18 часоа дневно, нарочито
у заосталим привредним гранама: код терзија, опанчара, пекара и
абаџија. Такве прилике онога доба одржаване су насиљем једне
ретко бездушне и сурове управе тадашњих полициских и
општинских власти. Створивши своје прве организације и
осетивши се јачима, радници су често подлегали једној нагонској
жељи: да се свете. Стога су први сукоби са послодавцима тога доба
често давали целом покрету један бунтарски колорит.
Како сам се грабио да прочитам што ми год у руке дође,
допадну ми однекуд у руке „Радничке новине“. Прочитао сам их,
али тешко да сам ишта правилно разумео, само знам да се је кроза
ме разлио талас горчине на све оно што сам пропатио. Нека буна
против читавог света који ме је окружавао и причинио ми толике
неправде. Кроз све моје жиле букнуо је пламен жеље за осветом.
Сео сам и написао, како сам умео, чланчић за Радничке новине о
положају пекарских радника. Нисам поштедео ни Грубера, иако он
није био рђав човек. Чланчић је био штампан и неко је донео тај
лист Груберу, који није могао да дође себи од изненађења и
раздражености. Пало је то као камен на устајалу бару. Једнако ми је
викао: „ама ко тебе тера да радиш?“ Унесе ми се у лице и каже:
„иди!“ Није ме отпустио директно али ми је опстанак у радњи био
немогућ. Напустио сам посао код Грубера и имао сам срећу да
преко једног огласа добијем други посао код Јована Кинцела из
Јагодине. Отишао сам у Јагодину и у кући Јована Кинцела провео
сам најпријатније дане, које сам као радник проживео. Имао сам 10
динара недељно, одличну храну и најбољи поступак, као да сам
њихов укућанин. Ту сам сачекао преврат од 29 маја 1903 године.
(убиство последњег Обреновића). Ту сам узео прво активно учешће
у оснивању социјалистичког покрета, ту сам држао прве јавне
говоре и учио се доцнијој улози функционера покрета, који се је
после преврата формално распламсао. Један мој говор на збору у
Јагодини приказан је у З1–вом броју Радничких новина од 11 јула
1903 године. Али сам у пролеће 1904 морао напустити Јагодину
ради службе у војсци.

III

У СОЦИЈАЛИСТИЧКОМ ПОКРЕТУ

По отслужењу војног рока нашао сам се јануара 1905 годне

поново у Београду и то код мајстора код кога сам изучио занат и
који ми је у пролеће 1905 године предао радњу, а он се отселио у
Америку. Радња ми је добро напредовала и изненадила ме је висока
зарада на какву нисам навикао. Али ја нисам умео да мирујем.
У лето 1905 године избио је штрајк у Електричној централи у
Београду. Одушевљен социјализмом, ја сам сваки дан одлазио и
посматрао како штрајкашке страже бране улаз у Централу онима
који би хтели да раде. Једнога дана штрајкбрехери су преваром
уведени у фабрику. Скупила се маса радника и огорчено
расправљају, како је до тога дошло. Једна група окупила се око
једног висоокг господина са цвикерима, уз кога је стајао и
повлађивао му један мањи господин дугачке косе и са вештом
црном машном, која је падала у очи. То су били тада познати
анархисти Крста Цицварић и Петар Муњић. Они су пропаст
штрајка објашњавали радницима издајом Социјал–демократске
партије, јер она, веле, служи капиталистима. Препоручивали су
радницима да се не ослањају на партије, већ да воде
револуционарну борбу и предузимају директне акције кроз своје
синдикате. Мени се ово њихово гледиште много допало. Огорчен
на почињене ми неправде, ја се никад нисам мирио са легалном
борбом већ сам стално прижељкивао битку и освету. Умешао сам
се у ту гомилу и упознао се са Цицварићем и Муњићем. Они ме
наговоре да дам прилог за покретање једног листа који би
пропагирао ове њихове идеје и да будем власник и одговорни
уредник листа, нашта ја радо пристанем. Тако је дошло до
покретања листа „Хлеб и слобода“. Иако тај листић није писао
много револуционарно, ипак је полиција обратила на њега пажњу и
окомила се намене. Моје продавце почела је да затвара због
недовољно чистих кецеља, а мене зато, да кажњава новчаним
казнама. Последњу казну нисам могао платити, већ сам одлежао у
затвору Управе града, а по изласку напустио радњу и просто
побегао у Ваљево. „Хлеб и слобода" престао је да излази. У Ваљеву
ми је један воскар отворио радњу стим да трошим брашно из
његовог магацина. Радио сам једно време не појављујући се нигде у
јавности. Посла нисам имао много и тада сам доста читао.
У Ваљеву је тада постојао солидан раднички покрет. Сви
синдикални Савези имали су своје пододборе, изузев млинара и
пекара. После дужег посматрања покрета споља, упознао сам се са
тамошњим друговима и пришао покрету. Прво сам посећивао
вечеринке, које је сваке суботе приређивало месно Синдикално
веће. Затим сам им на вечеринкама декламовао понешто од
Абрашевића, Виктора Ига и Аде Негри. Онда сам постао члан
социјалдемократске партије и агитацијом код млинарских и
пекарских радника успео сам да оснујем пододбор Савеза
млинарско–пекарских радника, који још није постојао. Али сам
тиме запечатио своју судбину пекарског мајстора у Ваљеву. Моји
потрошачи били су углавном тамошњи трговци и занатлије, који
када су ме видели активног у социјалистичком покрету, почели су
да ме напуштају и ја сам морао радњу напустити, јер сам остао без
зараде. И Ваљево сам био заволео, са друговима сам се добро
слагао и жао ми је било кад сам морао отуда отићи.
Тако сам 1906 године опет се нашао у Београду и убрзо се
поново запослио код фирме Тома Грубер, коју је сада водио један
његов рођак, врло културан и образован Бечлија. Развио сам
активност код радника на изради белог пецива у Београду и за
неколико месеци скоро сви радници ове врсте били су
организовани. Већу пролеће 1907 године успели смо, да фирма
Тома Грубер потпише прву тарифу са радничком организацијом.
Измењени су знатно услови рада: Укинут је ручак који је давао
послодавац, зарада минимална подигнута је од 6.–– на 21. –– динар
недељно; признат је Први Мај као празник и право организације да
набавља раднике. Већ идуће 1908 године, на годишњој скупштини,
изабрат сам за претседника централне управе Савеза Млинарско–
пекарских радника, на коме положају сам остао без прекида све до
1913 године, када сам отишао у иностранство. То је било време
мога врло активног учешћа у социјалистичком покрету Србије. У то
време, својом активношћу, а можда и настраношћу својих схватања,
стекао сам и своје прве пријатеље и прве непријатеље међу
социјалистима и у јавном животу.
Да би поправили услове рада млинарских радника у Београду,
решили смо 1909 године, да млиновима у Београду поднесемо
тарифе и то једном по једном, да не би све раднике изложили
ризику. Прво смо покушали код Акционарског млина, јер су нам
његови радници изгледали најсигурнији да на случај штрајка не
поклецну. Управа млина одбила је да прими тарифу и да разговара
о њој. Ми смо објавили штрајк у који су ступили сви радници.
После неколико дана штрајка Управа млина успела је да нађе
штрајкбрехере и да са натезањем продужи рад. Кад смо видели да
са штрајком не можемо успети, ми објавимо бојкот акционарског
брашна, поставимо пред млином страже и пратимо свака кола која
извезу брашно из млина и онда бојкотујемо и хлебара који не
пристане да на наш захтев врати брашно. Било их је који су нас
послушали и вратили брашно, али већина није нас хтела
послушати, јер ми нисмо могли бојкоту дати широк публицитет, па
бојкот хлебара није имао успеха. Зато се обратимо редакцији
„Радничких новина“ и затражимо да се бојкот објави у новинама и
сви радници у Београду обавесте и позову на вршење бојкота.
Редакција „Радничких новина“ не хтеде објавити бојкот јер одлуку
о томе нису донеле централне инстанце покрета, Партија и Главни
раднички савез, а ове инстанце опет нису хтеле бојкот одобрити.
Око тога се развила оштра полемика између људи из Главне
партиске управе и Главног радничког савеза са Управом савеза
Млинарско–пекарских радника — углавном са мном. Дошло је до
тешких оптужби: они су мене оптуживали да у Савезу водим
анархо–директашку политику, која доводи и Савез и цео покрет у
незгодне ситуације; ја сам пак њих оптуживао да ометају акције
синдиката и коче борбу радника да би заштитили капиталисте. За
тај сукоб дознало се и у другим организацијама и многи су се
функционери заинтересовали. На крају је сазвано Синдикално веће
да ту ствар провентилира. Намера је била мене на томе већу
изобличити и компромитовати, као анархо-директаша, штетног за
социјалдемократски покрет. Кад се је Веће састало, отворио га је
секретар Главног радничког савеза, али нико од тога Савеза нити од
Главне партиске управе није узео реч да о предмету говори, већ је
реч дата Алберту Фирту из Савеза металских радника. Хтело се
претставити да оптужбе против мене не долазе од главних вођа
покрета, већ из самог покрета.
Алберт Фирт је у свом говору оптужио Савез млинарско–
пекарских радника да се у својој политици руководи директашким
идејама Крсте Цицварића, да у покрет уноси са стране подметнуту
тактику, која наноси штету целом покрету и корумпира га изнутра,
упропашћује раднике увлачећи их у штрајкове који немају изгледа
на успех, као овај у Акционарском млину. На крају је, повишујући
глас, додао: да је раднички покрет сада довољно јак, да од свога
организма отсече сваки нездрави део, који угрожава његово
здравље и кочи његов напредак, о чему би ова организација требала
да поведе рачуна и да се ослободи елемената који је воде на
погрешан пут. Фиртов говор био је добро припремљен и био је
поздрављен бурним аплаузом.
После Фирта изашао сам на говорницу да браним и себе и
своју организацију, са слабим изгледима на успех. Ноге су ми
клецале, јер се нисам надао, да ће анатема бачена на нас ма и
тренутно имати овакав успех. Само вера да смо у праву држала ме
је на ногама. Прво сам описао тежак положај млинарских радника,
који их је нагнао у борбу. Затим пуну солидарност свих штрајкаша
и тежину њиховог положаја. Затим сам се свом снагом оборио на
алузије око Крсте Цицварића и анархистичке тактике, па сам
запитао Веће, може ли оно прогласити штрајк анархистичком
тактиком а да се не солидарише са Занатлиским савезом који нас
при сваком штрајку назива анархистима. А кад сам видео да се
расположење Већа мења у моју корист, као да сам добио крила и ја
сам подигао глас: „ми у овом случају молимо другове да нас
помогну у борби са капиталистима, а свима онима који прете
сецкањем по организму радничког покрета поручујемо, да ћемо и
ми имати снаге да им избијемо касапску сикиру из шака и
одбранимо целину радничког покрета“. Сала се је проламала од
аплауза. Победа је била извојевана. Сви говорници који су се после
тога јављали, апеловали су да се бојкот одобри. Два-три дана после
те седнице Већа у „Радничким новинама“ изашао је позив
радницима да врше бојкот над Акционарским брашном. Радници су
демонстративно одбијали да купују хлеб од бојкотованих хлебара и
они су један за другим молили да се бојкот скине и одбили су да
троше Акционарско брашно. Убрзо су нас страже испред
Aкционарског млина известила, да се брашно из млина не извози
више. Управа млина позвала је затим Савезну управу на преговоре.
Ми се нисмо занели победом и поднели смо наше првобитне
захтеве, које је Управа млина прихватила и потписала тарифни
уговор.
Да није било овога успеха, радни услови у млиновима у
Београду погоршали би се и већина млинарских радника отпала би
од организације. После овог успеха осетио се је прилив нових
чланова и у пододборима. А у овој борби били смо дуго ометани
баш од оних који су били дужни да нас помажу. Зашто? За то што је
на челу те организације стајао функционер у кога људи са чела
покрета нису имали поверење и старали су се да га дискредитују
ометајући његове подухвате. Докле је то ишло, да наведем следећи
пример:
Ако се добро сећам, 1911 године, Савез млинарско–пекарских
радника заказао је редовну годишњу забаву и обратио се Управи
Радничког дома за салу и — био је одбијен, под изговором, да је
сала Дома за то вече заузета. Муку смо имали да нађемо други
локал, јер у оно време није било у Београду довољно локала
погодних за радничку забаву и једва смо добили салу „Смутековац“
изнад тадашње Вајфертове пиваре. Како је Раднички дом раније
била Назаренска црква звана „Сала мира“, Туцовић је у једном свом
говору бацио крилатицу, да се „Сала мира“ сада има звати „Сала
борбе“. Отварајући забаву у „Смутековцу“, а пошто сам био
обавештен да Дом то вече није заузет, већ неки гости тамо играју
карата, ја у поздравној речи извиним се гостима, што смо их извели
изван вароши, јер је неком требало да „Салу борбе“ вечерас
претвори у салу коцке и пијанке. Одмах сутра дан добили смо од
Главног радничког савеза позив за заједничку седницу. Сетили смо
се зашто нас зову и пошли смо сви. У Главном радничком савезу
дочекао нас је: сам секретар Драгиша Лапчевић и записнички нам
поставио ово питање: Мисли ли Савезна управа, да на радничким
забавама треба говорити онако, како је синоћ говорио њен
претседник? Другови погледаше у мене, а мени се питање није
допало. Ми нисмо мислили да тако треба говорити, али је то
одговарало поступку према нама, зато изјавим, да је питање
неправилно и да на њега нећемо да одговоримо. Али смо готови да
одговоримо на питање: да ли Савезна управа одобрава синоћни
говор свога претседника, или не? Како су се моји другови сложили
са мном, Драгиша је то све записнички констатовао, као у истрази и
поставио је тражено питање и другови су мој поступак одобрили.
Тек тада су почели да улазе у собу и остали чланови Управе
главног радничког савеза и да ме жучно нападају. Цео један сат
трајала је препирка, изгужвали су ме као крпу, али ни ја њима
нисам остао дужан. Од тих неслагања било је штете и за мој Савез,
али много више за мене лично. Иако сам у самој синдикалној
политици кроз своју организацију имао доста успеха, иако је мој
рад у покрету био несебичан, увек волонтерски и пожртвован, на
мене се је добро пазило, да не уђем ни у једну централну
инстанцију и да се мој рад јавно не истиче. А ја сам неуморно и
даље радио.
Кад смо уредили услове рада у Акционарском млину, почели
смо да испитујемо услове за слично регулисање односа рада и у
другим млиновима у Београду. Овога пута морали смо бити много
опрезнији. Док смо те услове испитивали у погледу млинова,
развили смо активност да поправимо услове рада пекарских
радника. У томе цељу водили смо два штрајка у парној пекари
„Бата–Лака“. Ризиковали смо физичке нападе на штрајкбрехере, и
имали смо оба пута успехе, који су у своје време регистровани у
„Радничким новинама" од 17 марта 1911 године бр. 52. Како смо
после другог успелог штрајка код „Бата–Лака“, добили за пекарске
раднике боље услове рада него и код Томе Грубера, то смо и овој
радњи поднели на потпис нову тарифу, истоветну са „Бата–
Лакином“, коју је послодавац без приговора примио. Овим
тарифама била је утврђена минимална зарада 24.–– динара, а
максимална 33.–– динара недељно, што је било несразмерно више
од ранијих зарада.
Тек у марту 1912 године, решили смо се на акцију према
млиновима. Сазнали смо да је млин И. Бајлони и синови добио веће
наруџбине и ми се решимо да са њима прво покушамо срећу.
Споразумели смо се са радницима млина, опремили тарифни
уговор и одредили делегацију која ће га поднети послодавцу.
Бајлони је одбио да разговара о тарифи и Савезна управа објавила
је штрајк, који је почео 20 маја 1912 године и у који су ступили сви
радници. Послодавац је неколико дана покушао да нађе
штрајкбрехере, али узалуд. Штрајк је трајао осам дана уз пуну
солидарност свих радника. Кад није могао наћи штрајкбрехере,
Бајлони се обрати Индустриској комори да она посредује и код
радничке организације и код других млинова, да се закључи
јединствена тарифа у свима млиновима у Београду. Ми смо на то
радо пристали, а пристали су и други млинови. На заједничком
састанку у Индустриској комори постигнут је споразум 27 маја
1912 године, који су потписали претставници свих млинова и
Савезне управе, а потврдила Индустриска комора. Овај велики
успех објављен је на првој страни „Радничких новина“ од 30 маја
1912 године, број 123 и имао је позитиван одјек и на неке друге
штрајкове који су истовремено вођени у текстилној индустрији.
Мој лични углед је порастао и другови са чела покрета, хтели не
хтели, почели су повољније гледати и на мене и тај чланак пустили
су са мојим потписом на угледном месту „Радничких новина“.

* *

Мене често питају: како сам постао социјалиста, под утицајем-

које литературе? А ја кад сам дошао међу социјалисте нисам ни
знао ни за какву литературу, већ за батине и друга насиља који су
ме нагнали међу бунтовнике. Кад сам по други пут пуштен из
Крагујевачког затвора, нису ми одмах дали куверт са чистом
хартијом, већ су ми дали једног пандура да ме спроведе до прве
сеоке општине. Била је недеља, пандур је био Циганин и био је због
те дужности врло љут и целим путем псовао ми је што му је год
пало напамет. Општина је због недеље била затворена. Морао је да
ме врати у Крагујевац, још љући него у одласку.Чим ме је довео у
затвор затражио је од апсанџије говеђу жилу и стао ме као бесан
ударати по леђима. Превијао сам се од болова; апсанџија је
покушао да му отме жилу, али он је није дао док жилу није
искидао. Да ли ми је требала убедљивија литература па да се
побуним? А када сам се побунио куда сам могао на другу страну
него међу противнике поретка –– социјалисте.
Поред тога што сам лично сам подносио, ја сам у себи носио
још и проклетство побуне на зло и неправду која се чини другима.
Проклетство теже од многих терета живота, јер ме је оно доводило
у сукоб са силеџијама и злотворима разних врста и запајала ме
жељом да исправљам друштвене кривине које ја нисам имао снаге
исправити.
Кад сам на вечеринкама и концертима декламовао „Пред
судом“ од Љубице Ивошевић, преживљавао сам са страшћу
стихове:

„А после шта беше? бејах крви жедан,

Зубима сам закл'о бесрамника тог“
Јер је први део те песме цртао и мој живот, а други део моју
готовост на освету. Док сам био сиров и увек готов да на грубост
одговорим грубошћу, дотле сам био цењен и ишао напред. А када
сам почео осећати љубав према средини, кад сам дозволио себи и
тај луксуз да волим, било кога и било шта, тада ме је оставила
готовост на борбу и освету и дошло је моје назадовање, док нисам
пао у заборав. ЉУДИ КОЈИ ВОЛЕ НИКАД НЕ ДОСТИГНУ
ДАЛЕКО.
Док сам радио у радионици замерали су ми умерењаци, да сам
претерано радикалан, али нико није сумњао у јасноћу моје
активности. А кад се је моје име нашло у заглављу „Слободе“ и кад
сам изабран за народног посланика, одједном сам многима постао
неодређен и у читавој збрци појмова: прво анархиста, па
социјалпатриота, па се у песмама позива на бога.
Јесте, био сам са анархистима врло кратко време, месец-два
дана. Отишао бих и међу ђаволе да су ми они понудили
ослобођење, кад бољи пут нисам знао. Кад сам читајући упознао
историску нужност у процесу друштвеног развитка, постао сам
социјалдемократа и у тој идеологији остао сам до данас. И баш као
социјалдемократа био сам за ослобођење од окупатора. Усвајам
идеологију социјалне демократије од минималних до максималних
захтева и то без поговора, али нисам могао увек и без поговора
усвојти и сваку тактику социјаледемократских партија, јер су оне
имале засвоје тактичке вође Шајдемане и њему подобне, чије су
тактичке концепције понекад прелазиле оквире идеологије. Најзад,
бог из мојих песама нема везе са богом из хришћанске религије.
Мој бог, то је скуп моралних норми које нас чине људима и
разликују од животиња, то је морални императив који забрањује
лаж и неправду, а гони у борбу противу зла. Томе свом богу служио
сам кад сам год имао за то снаге. Можда сам ја само сложена
личност и збрку виде само они који ту сложеност неће или не могу
да схвате.

☆
 Српска социјалдемократска партија имала је и своју опозицију
у својој средини. То су били углавном левичари разних врста:
убеђени социјалдемократи који су тражили ширу демократију у
самој партији (Дивац); синдикалисти који су истицали првенство у
покрету за синдикате (Сима Марковић) и за тим многи синдикални
функционери који су се држали опозиционо из истих разлога.
Никаквих тенденција код ове опозиције није било за цепањем
покрета. То је заиста био, како Туцовић рече, један недељив
социјалдемократски покрет.

Динамика догађаја како ја мислим одређује поступке сваког

консеквентног активисте у сваком конкретном случају. Мени никад
није било важно шта ће ко о мени мислити кад сам се имао да
определим у некој акцији. Важно ми је било само то, да мој
поступак послужи интересима радника које заступам и да одговара
сврси социјализма. Старао сам се да мој поступак буде увек јасан и
то за свакога. На ласкаве позиве буржоаске штампе, ја сам у летаку
од 30. IV. 1920 одговорио: „Ја сам на другој страни шанца, ту
остајем и умирем“. У кампањи противу мене у току
шестојануарског режима, коју су водили носиоци корупције у Мин.
саобраћаја, а на провокаторско јавно питање: од које боје сам био
посланик, ја сам одговорио јавно у „Правди“ од 11. V. 1933: „Био
сам социјалдемократа, по својој филозофској концепцији то сам и
данас и то ћу и остати“. Кад су ми за време окупације саветовали да
се обратим Немцима и да им кажем, да сам ја једини у парламенту
говорио и гласао противу Версајског уговора о миру, ја сам, иако у
тешкој оскудици са породицом, одговорио: да сам поступао по
уверењу а не да се препоручим Немцима, а најмање Немцима
окупаторима.

IV

У ЕМИГРАЦИЈИ
 У јесен 1912 године отишао сам у Балкански рат, био рањен у
борбама пред Битољем зрном „дум–дум“ и због тога дуго лежао по
болницама где ме затекло и примирје. Најзад сам отпуштен кући са
још не залеченим ранама, јер су нека парчад од експлодираног зрна
задржала се у олуку ране и стално изазивала гнојење. Дуго сам
лежао и код куће, помаган од другова и неких у рату организованих
одбора. Кад сам се опоравио оставио сам жену са двоје деце код
њених родитеља а ја се решим да испуним своју стару жељу: да се
докопам Француске и на лицу места упознам са синдикализмом,
једном формом радничког покрета кога је претстављала Главна
конфедерација рада и о коме сам тако много слушао. Како за Париз
нисам имао доста новца, то се прво уставим у Будимпешти.
Рачунао сам да се запослим и кад заштедим новаца да идем даље на
етапе. Али у томе нисам успео. У Будимпешти сам наишао на један
засебан српски социјалистички покрет, отуда слао дописа
„Слободи“ која је излазила у Новом Саду. Запазио сам да у овом
покрету има више националистичког духа него ли социјализма и да
су и мене добро дочекали више као борца из Балканског рата
неголи као социјалисту.
Једно вече седели смо у једном радничком ресторану, где су
долазили скоро сами Срби. Мислим да је то било 25 јула 1914
године, код неког Рацкевиа. Наједном се нагло отворише врата на
малом локалу и унутра упадоше два крупна полицајца у огртачима.
Брзо разгрнуше огртаче и према гостима уперише револвер са
узвиком: „руке на столове!“ (кезек аз асталра). Запрепастисмо се и
положисмо руке на столове. Поред ове двојице уђоше тада још
четворица и под заштитом оне прве двојице почеше претресати све
госте. Све су нас препипали, тражећи оружје или сумњиве списе.
Ни код кога ништа нису нашли, али су ипак неколицину повели
собом. Куда? То не знамо, али их више икад нисмо видели. Имао
сам овога пута ту срећу да сам седео са другом Димитријем
Тодоровићем, литографом, који ми је учинио доста пријатељских
услуга и био ми у емиграцији најбољи друг, а који је одлично
говорио мађарски, био ожењен Мађарицом из Будимпеште и заузео
се за мене, па су ме оставили на миру. Тек по изласку из ресторана
сазнали смо, да је тога дана Аустроугарска упутила Србији познати
ултиматум, па се пештанска полиција осигуравала, да међу Србима
нема случајно упућених атентатора.
Два дана доцније прекинути су између Србије и
Аустроугарске дипломатски односи. Појурили смо сви у конзулат
да оверимо пасоше за Србију, али је граница већ била затворена.
Нико од српских држављана није се смео кретати из места у место,
иначе ће бити стрељан као шпијун. То нам је у конзулату
саопштено. Кога је снашла несрећа да га затворе, не знамо шта је с
њима било; ми који смо остали на слободи позвани смо и
саопштено нам је да се морамо сваке недеље јављати полицији, а за
кретање по вароши постављена су нам многа ограничења, којих се
нисмо могли држати. Првих дана било је опасно изаћи на улицу.
Шовинистичко оргијање трајало је десетак дана. Не знам од куд су
се дограбили Војводе Путника, кога су мађарске власти
интернирале у хотел „Асторији“. Руља је дизала галаму под
његовим прозорима догод није отишао. Ракоцијевом улицом
пролазе трупе за Источну железничку станицу. Све је искићено и
накинђурено, сви подврискују и подскакују, као да ће на свадбу, а
иду у рат на Србију. Балкони и прозори великих кућа Ракоцијеве
улице начичкани су светом, који баца цвеће и зеленило на војнике.
Жене са голим рукама и са децом у наручју вичу војницима и
заклињу их, да у Србији побију све „и последње дете на сиси“. (аз
утолшо чечемет). Треба само неко из гомиле да викне: „Ево
Србина“ и на кога би било показано, тога више сунце не би грејало.
Руља иде улицом и носи слику краља Петра са ископаним очима.
Грађани у делиријуму, искићени тробојкама, јашу један другога и
вриште као коњи. Мислим 28 јула Аустроугарска војска отворила је
непријатељства бомбардовањем Београда и већ су из Земуна јавили
да су ушли у Београд. Цела штампа са социјалдемократском
„Непсавом“ поздравила је „освајање Београда“ узвицима: „Ит
вађум“ (ту смо). Београд су одмах назвали Нандорфехервар и
радовали се што ће на двору српског краља заиграти чардаш.
Градоначелник Будимпеште штампао је свечани плакат и њиме
објавио заузеће Београда. Међутим одмах сутра дан морали су да
стружу са зидова тај плакат, јер се показало да Београд није заузет,
већ су били пошли да га заузму, а неко из Земуна пожурио се да
први објави победу па се преварио. Испала је крива српска војска и
њена артиљерија, који су спречили прелазак преко Саве, пустили
им мало крви и вратили их натраг у Земун.
У месецима непосредно пред Балканске ратове, неколико нас
радника истакнутијих функционера социјалистичког покрета, у
друштву студената социјалиста, расправљали смо озбиљно у
летњим вечерњим часовима, седећи на Калемегдану, да ли би било
боље кад би Аустроугарска окупирала Србију, па да као привредно
развијенија земља убрза и привредни развитак Србије. На како, по
Марксовом учењу, на извесном ступњу привредног развитка мора
да дође до социјалне револуције, па би самим тим и у Србији био
убрзан долазак социјализма.
А кад је дошло до рата са Аустроугарском, па потом и до
окупације Србије, на место убрзаног привредног развитка, отпочело
је убрзано убијање, подигнута су многа вешала, проширена гробља,
порушене вароши, попаљена села, — завладала је привредна
пустош! Тада је код нас дошло до тешких моралних преживљавања
и озбиљне кризе наших социјалистичких уверења. Били су то
тешки и мрачни дани нашег духовног :живота, испуњени осуством
сваке оријентације.
Дуго нисам могао наћи запослење иако је Тодоровић трчао и
распитивао се на многа места. Тек кад је настало масовно
мобилисавање радника, услед чега су фабрике остале без довољне
радне снаге, добио сам запослење. Само је тешко било издржати,
нарочито прве године рата, добацивања и шикане шовинистички
расположених радника. Скоро шест месеци ми је један дрипац
поред ушију провокаторски певао: „Мегај, мегај кућа Сербија“ . . .
(чекај, чекај псето Србија . . .), а ја сам морао да ћутим иако сам
знао, да он то пева на мој рачун, да би ме изазвао. Ослободио сам га
се тек кад је и он мобилисан. Ја сам био толико огорчен, да сам
ставио себи у задатак, да не учим мађарски. А грешио сам: Мађари
су један врло добар народ, чини ми се детиње психе. Њихов
набујали шовинизам, изгледа ми, развио се је услед њихове
потчињености Аустрији и сталне опасности од Аустрије по њихову
националну самосталност. И кад се код њих тај шовинизам
распали, они су готови на испаде као разуздана деца. Иначе бих
могао рећи, да су врло добродушни. У току рата имао сам прилике
да видим спроводе српских заробљеника. У једној прилици видео
сам једну средовечну жену да плаче, гледајући њихову беду. Били
су босоноги, изнурени и поцепани. Друга једна млађа жена, вадила
је из корпе, са којом се враћала с пијаце, кришку хлеба, коју је
купила на бонове и кришом од спроводника давала заробљенику. За
тако што способне су само особе доброг срца. И те лепе особине
нису својствене само женама. Имао сам 1917 године једно суђење
са власником куће где сам становао, због повишења станарине.
Власник је послао на суд свог адвоката, ја сам дошао сам и још
нисам знао говорити њиховим језиком. Ипак сам спор добио ја, јер
је закон био на мојој страни, а судије правични и непристрасни. Био
сам успео да из Панчева преведем жену и децу у Будимпешту.
Жена је боловала од трахоме. Иако смо били странци и стварно као
такви интернирани, ипак је жена била примљена на очну клинику,
тамо оперисана и лечена, без икакве новчане накнаде. Кад су
прошле две–три године рата, мађарски је шовинизам спласнуо, рат
им је огадио, понестало је хлеба и огрева, почело се јести јечмени и
кукурузни хлеб, без меса, без масти, јавила су се негодовања. Не
више против Србије, већ против оних који су их повели у рат.
Громогласни узвици „Ељен а набору" (живео рат), замењени су
узвицима: „ле а хаборувал“ и „бидош а хабору“ (доле с ратом и
смрдљиви рат). Године 1917 демонстрирале су мање групе жена на
пијацама, тукући полицајце смрдљивим маргарином, који су им
делили на бонове за маст, а већ године 1918 нижу се велике
масовне демонстрације радника, које достижу до 150000 учесника.
Виче се отворено: доле рат, доле Тиса Пишта (претседник владе).
Радници напуштају фабрике, преврћу на улицама трамваје и
подижу барикаде. И на главним улицама Будимпеште намештају се
митраљези и ту остају данима. Ратно расположење потиснула је
беда рата. На нас Србе почело се гледати без непријатељства. А у
пролеће 1918 године позвати смо у редакцију „Непсаве“, где нам је
понуђено у име мађарских власти, да у Новом Саду покренемо
социјалистички лист „Слободу“, која је била забрањена чим је рат
почео. Чак су нам понудили хартију за лист, иако је у хартији тада
била велика оскудица. Ми смо то одбили и „Слободу“ покренули
тек после слома Аустроугарске. Претпостављали смо, да је то
попуштање последица слабих изгледа на успех рата, услед чега је
било потребно стишавати незадовољство националних мањина, а
ми томе циљу нисмо хтели послужити, иако нас је већина била у
беспослици. Ја сам се био запослио у једној радионици сладоледа.
Туцао сам лед и руковао електричним апаратом за смрзавања, али у
септембру 1918 и тај посао је престао и остао сам беспослен. У то
време је Будимпешту захватила страшна шпанска грозница — грип,
од кога се је разболело преко пола милиона становника. Умирало се
одмах други дан по оболењу. Умирало је по 150 до 200 особа
дневно. Када сам се ја разболео, нисам ни знао да сам болестан,
само сам устао од вечере и срушио се на патос онесвешћен. Два
дана доцније разболела се и жена а одмах за њом и старији син
Петар. Нико нам у кућу није смео улазити, чак ни Тодоровић није
долазио. Једино нас је посећивао један столарски радник, родом из
Нове Вароши, Алекса Ристић и доносио нам по штогод за јело да се
прехранимо. Он нам је звао и лекара, али лекар, који је становао на
три минута од нас, дошао је тек шести дан. По таблици температуре
коју сам ја бележио, констатовао је, да се стање код свих поправља.
Интересантно је да се млађи син, Ратомир иначе најслабији и са
нама у истој соби, није разболео. Још не опорављен и са облозима
око врата и ребара, устајао сам из постеље, излазио у варош и чак
стајао у реду за намирнице и дрва.
Поред других невоља у емиграцији патио сам и од
несношљиве необавештености о узроцима чудног држања
социјалистичких партија, које су помагале ратну политику својих
влада. Када сам у једној прилици, у редакцији „Непсаве“, сазнао, да
је Драгиша Лапчевић у Београду, одмах сам му писао и тражио од
њега обавештење. Њега је моје писмо обрадовало и он, у карти од
10. III. 1918 одговара ми: „драги мој друже Васо, када сам добио
твоје писмо изванредно сам се радовао, јер ми је оно разбило све
зле слутње. Толико сам пута на тебе помишљао и толико пута
започињао разговор о теби, слутећи најгоре ствари. Сад сам се
успокојио, и то ми је толико пријатно!“ . . . „Тако нас је мало остало
да се као сирочићи морамо један о другоме разбирати. Много ти
срдачних поздрава шаље твој Драгиша.“ То је моментани излив
осећања, а тек у карти од 22. IV. 1918, он стиже да одговори на моје
питање, па вели: „историјска нужност је јача од људи а историјску
улогу пролетеријата немогу изиграти бедници који у заблуди да су
вођи пролетаријата, висе на брњици буржоаских мечкара. Они су
могли у блато свући себе и оне несавршене оквире што су их
прогласили за вечите; историја, међутим, корача мимо њих и преко
њих и пролетаријат ће без њих, ако буде потребно и против њих,
наставити своју класну борбу до тријумфа социјализма. У томе се
уверењу ни ја ни ти нећемо преварити. Много топлих другарских
поздрава шаље ти твој Драгиша.“ На моје питање: шта раде руски
бољшевици, зашто побише сву интелигенцију, јер ми је из писања
мађарске штампе тако изгледало, он ми у карти ОД 13. VIII. 1918,
одговара: „кад бих могао да добијем руске листове, онда бих знао, а
извештајима буржоаске штампе не могу да поклоним вере. Једно је
за мене сигурно: да је на њих навалила интернационална
буржоазија да их уништи., колико из практичних потреба ратујућих
коалиција, толико и из класних разлога. Ако они буду оборени —
— — — — држим да ће више бити криве социјал. партије у
земљама, ратујућих коалиција, него ли бољшевици. Много ти
срдачних поздрава шаље твој Драгиша“.
Једнога дана мађарски листови саопштише извештај немачке
врховне команде: „непријатељ на западном фронту продро је до
позадине наших артиљериских положаја“. То је био Фош–ов пробој
западног фронта. Све је сада пошло низбрдо. У Будимпешти врење,
протести, зашто се рат не свршава. Тек једно јутро освану
„Непсава“ са крупним написима преко целе прве стране:
„Мункашок, пошарок, китерт а форадалом, ки аз уцаро!“ (радници,
грађани, избила је револуција, напоље на улицу! И улицама
Будимпеште крећу се масе разбијених војника, урличу против
власти и пуцају из пушака у ветар. На другој страни крећу се тешки
камиони пуни војника и радника који држе пушке на готовс,
окренуте на улицу. То вече војници су убили Стевана Тису (Тису
Пишту) претседника мађарске владе у његовом стану. Преко дана
су збачене постојеће власти и образовани национални савети
(немзети таночок). На челу преврата стајао је гроф Карољи Михаљ.
Опасно је било наћи се на улици куда је газила та гомила. Само
овога пута нису тражени Срби као жртве, већ они који су хтели рат.
Србин је могао настрадати у гомили случајно. Расуло власти
погоршало је снабдевање ове многољудне вароши. Настајала је све
већа оскудица у свему и све веће огорчење улице која је галамила.
Гледао сам како да се изгубим из Будимпеште. Тодоровић је већ
био отишао за Нови Сад и на његову помоћ више нисам могао
рачунати. И једнога дана, у новембру или концем октобра 1918, уз
помоћ Алексе Ристића, који је говорио мађарски као Мађар, убацио
сам се са женом и двоје деце у воз за Нови Сад на источној станици.
Пошли смо у поноћ, врло је хладно а прозори на вагонима сви
поразбијани. У Нови Сад смо стигли тек сутрадан по подне.
Искрцао сам се без сметње и дошао у центар града. Воз даље није
ишао јер је тунел Чортановци био срушен. Од пртљага смо мали
само један куфер и један џак креветског рубља. У хотелима нигде
места. Окрећем се и не знам шта да радим, где да преноћим, где да
огрејем прозеблу децу. Власт у вароши подељена: мађарски
немзети танач и српски народни одбор рву се око власти. Једном
страном лице иду органи мађарске власти а другом страном улице
органи народног одбора који прикупља распуштене или из логора
разбегле српске заробљенике, наоружава их пушкама и образује
варошку јавну безбедност. И кад у очајању нисам знао шта да
предузмем, јер су ми сви покушаји пропали, ни под кров ме нико
није хтео примити, одједном предаме искрену Тодоровић. Умало се
нисам заплакао од радости. Он нас одмах одведе код портира хотел
„Слободе“ и за мене затражи једну празну собу са два кревета.
Портир рече да нема ни једну празну, Тодоровић му се легитимише
као члан народног одбора и комесар за прехрану и кратко нареди,
да се једна соба са два кревета одмах испразни и у њу сместе моје
ствари, па да га о учињеном известе у кафани, где поведе и мене са
женом и децом, те се грејасмо и вечерасмо. Имао сам осећај као да
се на нас излила нека божанска милост и нисам могао да не ве-
рујем у то.

НА ПОЛИТИЧКОЈ КЛИЗАВИЦИ

У Новом Саду је био образован Српски народни одбор, у коме

су учествовали и социјал демократи са радикалима као највећом
партијом и са демократима. Главни задатак овог одбора био је, да
припреми долазак српској војсци која се је приближавала,
истовремено и да послужи као заштита српског живља и да, колико
може спречава уништавање објеката што су вршили Немци и
Мађари при повлачењу. Организовани војнички и у Народном
одбору наоружани српски заробљеници, спречили су Немце да
минирају и дигну у ваздух железнички мост на Дунаву. Многа
насиља спречена су овом организацијом, која је опет била
омогућена расулом старе власти.
Тодоровић ме је упознао са тамошњим друговима и одмах смо
покренули „Слободу“, која је тада била једини лист у Војводини, и
вршила је националну пропаганду иако је била орган
социјалдемократа. Горуће питање тадашњице било је национално
ослобођење Срба, који су у току целог рата уништавани и гоњени
као зверови. Долазак српске војске у Нови Сад поздравили смо
добродошлицом као оне који доносе слободу. Зато смо били љуто
нападнути од Мађара социјалиста, који су дошли у редакцију и
протествовали. А ми смо им показивали њихову „Непсаву“, како
поздравља пад Београда. Нисмо могли да схватимо, кад смо добили
први број београдских „Радничких новина“ са пуном бољшевичком
тенденцијом, како су ти људи могли да се одушеве бољшевизмом,
после аустрмађарске окупације. Како се код њих није јавио
национални понос, после националног угњетавања? Они су нас
почели осуђивати због социјалпатриотизма, а ми смо им увек
одговарали да не разумемо њихову равнодушност према
националном уједињењу свих јужних словена, осуђујући поступке
учених људи, који у једној ратом руинираној земљи спречавају
њено оздрављење и провоцирају грађански рат: Отворен сукоб
између ове две струје у социјалистичком покрету био је неминован.
Када је у априлу 1919 године сазват у Београду Конгрес
уједињења свих покрајинских социјалистичких партја, ми смо ипак,
отишли на конгрес, да нам се не би пребацило да смо противници
уједињења. Али је на конгресу тешко било заузети један одређен
социјалистички став, јер је цео рад конгреса протекао у некој
ноедређености. Обилном употребом фразеологије прикривено је
пуно осуство једног одређеног става и правилне оцене тадање
међународне ситуације и унутрашњег положаја наше земље. Било
је и убачених провокатора, који су ме стално прекидали у говорима,
само ако сам поменуо потребу обнове привреде у земљи. Они су
били обично најгрлатији „револуционари“ фразери, а после сам их
виђао у редовима буржоазије као „националисте“.
По завршеном конгресу одржане су две седнице Централног
комитета уједињене партије. Расправљало се о тактици, о
непосредним задацима партије. Тада се је видело, зашто је на
конгресу владала неодређеност: сматрало се да постоје сви
објективни услови да се буржоазија обори силом и да се узме власт.
Прво треба одмах актима саботаже ослабити буржоаски поредак.
По једном реферату требало је, да се сталним радничким немирима
омета привредна обнова земље, а влада доводи у немогућност да
радничким захтевима излази на сусрет. Иако по овом реферату није
донета никаква конкретна одлука, ипак је нас као Војвођане бунило
то, што се од ових реферата, нико меродаван није оградио. Кад смо
излазили из собе у којој је држана седница, затекли смо у
просторијама Радничког дома читаво брдо пакета, који су
раздавани делегатима из унутрашњости, да их у својим местима
растуре. Погледали смо те списе и запрепастили се. Било их је на
српском и на француском језику и у њима су позивани војници на
непослушост, на побуну и препоручивано им, да побију своје
официре и да окрену своје оружје против власти. Видели смо да ту
не вреди ништа предузимати, брзо смо се изгубили из те средине и
првим возом отишли за Нови Сад. Сазвата је одмах седница
покраинског одбора партије и после нашег извештаја о ономе шта
се ради у Београду, спремили смо писмо Централном комитету
партије, рекли им да се са оваквим њиховим радом не слажемо и
стога иступамо из уједињене партије. Мени је стављено у задатак,
да напишем манифест за другове у Војводини ради објашњења
нашега става. Кад је тај манифест изашао у „Слободи“, били смо
нападнути као капиталистичке слуге, штребери и богзна још какве
ругобе. Али ми нисмо могли друкчије. Пристали смо на конгресу на
многе нелогичности и против своје воље и свога убеђења, само да
очувамо јединство, али на поступке који су нам изгледали равни
издаји земље, нисмо могли пристати.
Сазвали смо ванредни конгрес партије. Ја сам одређен за
референта о узроцима разилажења са уједињеном партијом. На
конгресу су били и гости: из Хрватске Витомир Кораћ, а из
Словеначке Кристан и Петејан. Конгрес је држан у градској
већници у Новом Саду. У своме реферату сам прво изнео тактичке
разлике: ми социјалдемократи мислимо, да је за социјалистичко
уређење људског друштва нужна економска и привредна
развијеност весоког степена, уз коју треба да иде и развијена
грађанска свест о потреби социјалне заједнице, а како смо ми
сиромашна аграрна земља без развијене индустрије, то данас
тражимо социјалне реформе, радничко заштитно законодавство и
широке грађанске слободе. Бољшевици, пак, мисле, да се
социјализам може свуда спровести, без обзира, на привредну
развијеност, само ако има доста пушака у рукама оних који хоће
социјализам. Најзад сам укратко цитирао говоре на седници
комитета, који су били непосредан повод за раскид са
бољшевицима из Београда. На конгресу је било огорчења и буре од
негодовања против бољшевичких намера. Конгрес је акламацијом
одобрио поступак одбора и решио да се мој говор на конгресу
штампа што је и учињено у виду извештаја о раду конгреса.
А бољшевици су нас напали као издајника и годину дана
доцније покушали да своје планове спроведу и у дело. У априлу
1920 године објавили су Генерални штрајк, прво на железницама и
бродовима, па онда у штампаријама. Прво се хтео укочити цео
саобраћај, па онда угушити јавну реч и тако парализовати јавни
живот земље. Сви листови у земљи престали су да излазе сем
„Радничких новина“, које су максимално повећале свој тираж и
постале једино јавно гласило у земљи. Потрајало је то неколико
дана, док се друга страна у ситуацији није снашла. Онда су се
власници других листова удружили и почели да издају заједнички
лист који су савим слагали и штампали и назвали га „Грађанска
штампа“. Сваки од ранијих листова имао је у том заједничком
листу своју рубрику. Неко од њих нашао је брошуру са извештајем
с Војвођанског конгреса и „Грађанска штампа“ у рубрици
„Политике“, објави делове мога говора на конгресу и жестоко
нападне Живка Топаловића. У следећем броју „Радничких новина"
изађе Живков напад на мене због говора на конгресу. Тада они из
„Грађанске штампе“ одговоре на Живкове нападе али доста
невешто и апелујући на мене узвикну: „има реч Васа Кнежевић“.
Они су хтели да ја вршим онако нападнут и изазван, даља открића,
да би им пружио изговор за насилно угушавање штрајка. Ја опет
нисам хтео да послужим томе циљу, иако ме је на то Живко
изазивао грубошћу својих напада. Ја се нисам дао изазвати и
одговорио сам посебним летком, који је гласио:

ДА ПРОГОВОРИМ . . .

„Политика“ је пре неколико дана отворила кампању противу

Живка Топаловића, цитирајући неке изводе из мога реферата на
новосадском конгресу. Тај напис не потиче од мене, иако га је
„Политика“ донела у таквој форми као да сам ја иницијатор написа.
Сад буржоаска штампа виче у хору: има реч Васа Кнежевић. Они
вуку за језик. Они су изазвали Живка да ме нападне, те да бих ја
изазван тим нападима проговорио. И Живко ме је заиста напао ·и то
псећим језиком. И Живко вуче за језик“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
...........................................................
. . „Буржоазија тражи од мене да нешто говорим. Шта? Живко
лансира вест да ћу је бити главни сведок у паковању неког процеса.
Каквог процеса? Шта се хоће од мене? Оно што ја знам то ћу одмах
рећи: Југословенска буржоазија мобилизује своје снаге за угушење
радничког покрета. У ту сврху добро би јој дошла сва средства. Али
она помагаче треба да тражи на својој страни. Ја сам на другој
страни шанца. Ту остајем и умирем! На моје расположење неможе
се утицати ни Јудиним сребрницима ни Живковим лавежом.
Живела социјална револуција!
30 априла 1920 године
Васа П. Кнежевић“

Неки моји ранији познаници из комунистичко–бољшевичке

партије, после тога петка рекли су ми, да сам се тим летком спасао
од вероватне смрти, јер се је почело код њих говорити, да ме некако
ликвидрају. А то им не би било тешко, јер ја сам тада био усамљен,
без партије која би ме штитила или светила и био сам изложен
нападима са две стране, између београдских бољшевика и социјал
министеријалиста, као Христос између два разбојника. Да кажем
како и зашто.
У фебруару 1919 године, изабран сам за народног посланика.
У првој влади Стојана Протића, образованој по свршетку Првог
светског рата, седео је и један социјалиста, Витомир Кораћ, као
Министар социјалне политике и Аграрне реформе. Међутим, та
влада нити се је журила да спроведе Аграрну реформу, нити је
показивала нужну пажњу према мобилисаним радницима, као што
сам је очекивао од владе у којој седи и један социјалиста. Сем тога,
широм целе Војводине полиција је забрањивала наше
конференције, које смо ми сазивали ради обнове ратом растурених
организација. Ја сам био у парламенту претседник
социјалдемократског клуба и у више махова сам тражио, да се то
стање измени и Кораћ оправда своје седење у влади. Кад опомене
нису помогле, ја на седници парламента ОД 25. марта 1919 године,
приликом дискусије о кредиту Од 130,000.000 дин. који је влада
тражила, нападнем поступке владе и створим такву ситуацију, да је
Кораћ морао поднети оставку. И Кораћ и његови другови из
Хрватске били су љути на мене. Ја сам очигледно био човек без
политичке рутине. Нисам умео да створим себи пријатеље и
повољне ситуације, већ непријатеље и незгоде.
Почетком августа 1919 године, демократи су разним
смицалицама присилили владу Стојана Протића да демисионира.
Споразумели су се са Кораћем, да из владе истисну радикале, са
којима се власт морала делити на равне делове, па да помоћу
социјалиста створе какву-такву већину и социјалистима поделе три
портфеља. Ми смо у клубу имали три покрајинске групе: из
Словеније, из Хрватске и Војводине. Свака група добила би по
један Портфељ. Мандат за састав “нове владе добио је шеф
демократске заједнице Љуба Давидовић. Вероватно по упутству
Кораћевом, а да би се обезбедио од моје опозиције, Давидовић ми
је, као мандатор круне, упутио ово врло љубазно писмо:
„Поштовани Госп. Кнежевићу,
Тражио сам Вас још 8 ов. м. Нисам Вас могао наћи. Били сте
на путу. Да ли би сте хтели и могли одредити где и кад бисмо
могли разговарати? Ја ћу чекати одговор сутра до девет и по часова
пре подне у Министарству Просвете.
Молим да верујете у моје поштовање“.
Љуб. М. Давидовић
министар просвете“

Кад сам добио ово писмо, прва мисао која ми се јавила била је,
како да покварим ову коалицију, иако ми је она отварала изгледе на
министарски положај. По својој несретној навици, да се у отсутним
приликама ни са ким не споразумевам и да поступам под
сугестијом првих мисли и првих расположења, ја сам Давидовићу
одмах одговорио, да знам зашто ме зове, да сам против сарадње
социјалиста у буржоаским владама и да за то нећу доћи на састанак.
Мислио сам да сам нашао камен мудрости, а учинио сам, чини ми
се, приличну глупост. Коалицију нисам спречио, Кораћ је ушао у
владу без Војвођана, са двојицом својих људи из Хрватске: (Кораћ
и Бугшет) и једним из Словеније (Кристан). Давидовићева влада
покушала је да ради са парламентом, али како није имала солидне
већине, она је октроисала себи кредите и разним смицалицама
прећутно одлагала седнице парламента док су јој год трајали
октроисани кредити. Чинила је покушаје, да од круне добије
овлашћење да распусти парламенат, да октроише Изборни закон и
да она врши изборе. Опозиција је то сазнала и у јавности дигла
галаму, тврдећи, да је влада остала у мањини и да треба да поднесе
оставку. Једнога дана сви парламентарни клубови добили су писма
од претседништва, да поднесу спискове својих чланова. Изгледа да
је носиоц круне хтео сазнати, са коликим снагама у парламенту
располажу групе које су у влади, а са коликим оне које су у
опозицији. Кад сам ово писмо добио, а верујући да ће оно утицати
на оријентацију круне, ја сам на то тражење одговорио писмом ове
садржине:
„У одгоору на Ваше писмо од 25 новембра тек. године, бр.
6089, част ми је одговорити Вам да ми није могуће послати Вам
тражени списак чланова свога клуба, и то из ових разлога:
1. При ступању тројице чланова овога клуба за чланове владе
појавиле су се у клубу размирице, приликом којих су изјавили
поједини чланови да иступају из клуба. Клуб, пак, није доносио о
томе никакве одлуке и ја, за то, не знам како би те чланове данас
третирао.
2. Поједини чланови овога клуба изразили су још тада извесне
бојазни и ставили, улазећим друговима у владу, извесна
ограничења. Сва су та ограничења у току времена прекорачена; а
изражене бојазни показале су се оправдане. Клуб од тада није
држао седнице, те да би упознао расположење тих чланова и ја не
знам да ли те посланике смем уписати као чланове клуба, чија три
члана седе у влади, која провоцира круну на неуставне и
непарламентарне кораке.
Претседник клуба
Васа П. Кнежевић
народни посланик“.

Ово писмо направило је у јавности лом: штампао га је велики

број опозиционих листова у целој земљи. Давидовићева влада
доведена у неприлику и није добила жељена олашћења за
распуштање парламента, већ је морала поднети оставку чим се је
навршило шест месеци од њеног образовања, колико је било
потребно да нови министри стекну право на министарску пензију.
А то је било у фебруару 1920 године. Образована је нова влада
Стојана Протића, без демократа и социјалиста. Кад су остали без
власти, демократи, и Кораћевци решише, да виком и лупањем у
Парламенту укоче његов рад. И настала је једна бестидна дрека
због тога што је изгубљена власт. Ја у томе нисам учествовао, тим
пре што сам био противан овој заједници са демократима и иступио
сам из клуба кад се је већина сложила са политиком заједничког
рада са буржоаским партијама. Речено ми је тада, да је у Нови Сад
отпутовао Недељко Дивац, мој дотадашњи пријатељ, са важним
порукама Витомира Кораћа, за новосадски одбор партије и да ја
отуд могу очекивати изненађења. После неколико дана новосадска
„Слобода“ донела је на уводном месту саопштење јавности – да сам
се ја сам искључио из партије и да ме од тада треба сматрати
отпадником. Очигледно је то била последица ове „важне поруке“,
коју је однео Дивац и заболеле су ме две ствари: зашто је без
нужде, морала бити употребљена увредљива реч „отпадник“ и
зашто је ту поруку морао однети баш Дивац, кога сам ја и ценио и
волео?
У моралном прежиљавању те увреде седнем и напишем један
подужи летак, у коме сам изложио разлоге мога става и оштрој
критици рад владе Љубе Давидовића па и рад социјалиста који су је
помагали. У томе летку нађе за себе увреде и клевете Недељко
Дивац и тужи ме суду. Развио се дуг процес који је трајао две
године, а ближе је описан у књижици: „Под окриљем класне
правде“, издање од 1922 године. Тај сукоб био ми је и остао
најнемилији у моме животу, а могао сам га избећи са мало више
стрпљења и такта у којима сам тада оскудевао.
Тако сам остао потпуно усамљена личност и било је лако
ликвидирати ме, уз сигурну толеранцију социјалиста и демократа.
Могао сам бирати путеве па да у ту ситуацију не дођем: да сам
усвојио политику саботаже, могао сам остати у друштву
бољшевика из Београда; да сам усвојио политику заједничког рада
са буржоаским партијама могао сам остати са Кораћем. Ући у владу
и стећи министарску пензију, а ја, по својој политичкој
неразвијености нисам учинио ни једно ни друго и нисам се ни часа
ломио као Буриданово магаре између два пласта, већ сам без
размишљања одбио обе могућности и – остао сам! Још да бих ту
усамљеност постигао, ја сам изазвао низ сукоба и групу
непријатеља. Али ја друкчије нисам могао. Мислим да сам добро
познавао и Кораћа и Дивца. Увек сам високо ценио њихове духовне
вредности. Уверен сам и у њихове моралне вреднсти и политичку
добронамерност. Можда је њихова политика и радницима могла
више користити. Сигурно више од моје усамљености. Вероватно је
да нисам имао смисла за практичну политику, у којој се принципи
из теорије и моралистике ретко примењују, а кад се и примене они
воде у нимало славну политичку смрт.

VI

У НОВОЈ СРЕДИНИ – ПОД ИГОМ

ШЕСТОЈАНУАРСКОГ РЕЖИМА

Када сам остао без средстава за живот, а по савету јединог

пријатеља –– новинара, поднео сам молбу за службу Мин.
саобраћаја и после десет дана био сам примљен за привременог
административног чиновника III класе. Само љута невоља могла ме
је ту задржати. Тако сам био дочекан у новој средини. Чак и
служитељи су ме гледали са подсмехом: шта ће ту овај радник? О
чиновницима да и не говорим. Начелник је био најгори. Прво ми
ништа нису дали да радим. Да не бих седео залудан, донео сам
уџбеник државног права од Сл. Јовановића и поново прочитавао.
Видећи то, један „господин“ ме запита: да ли штогод разумем у
томе што читам? Ја му одговорих питањем? „да ли би ви могли
пажљиво читати оно што неразумете?“ Он се изненади и рече: не
бих. Па што онда претпостављате ту могућност код мене?
Начелник ме је шиканирао на разне начине и то је трајало годину
дана, док ме није опазио Михаило Илић генерални директор
железница и узео за свог секретара, пошто ме је познавао и имао у
мени поверења. Код њега сам проживео пет година у миру и
упознао се са администрацијом до свих ситница. Али ми није ђаво
дао да мирујем у тој заветрини. Написао сам неколико чланака о
социјалном осигурању и на скупштини Болесничког фонда
саобраћајног особља, говорећи, одао своје познавање службе
осигурања. То ме је довело на положај претседника централне
управе тога фонда, а онда и за Обласног управника. И баш на томе
положају показао сам се лаковеран. Високи функционери
Саобраћајне управе: директори, начелници и шефови, били су
завели праксу да милионска средства тога фонда троше за свој
провод, да иду на рачун фонда у бање без нужде и да тако лишавају
могућности раднике и ниже особље да се лече кад им је нужда. Из
мене је тада рикнуло оно проклетство побуне на неправду. И ја сам
се тој пракси успротивио. Лекарима сам наредио, да мишљење за
бањско лечење дају само на основу прегледа и тамо где се
прегледом нађе да је оно нужно, без обзира какав положај заузима
особа која то лечење тражи.
Али постоји једно правило: кад се неком учини добро, тај се
лепо захвали, оде и брзо заборави, кад неваљалца одбијете ако
тражи оно на шта нема право, он се добро наљути и још боље
памти ту ћушку. А пошто таких има повише, они се брзо нађу,
међусобно повежу и предузму акцију за рушење бране
корупцији. То се је догодило и у моме случају. Дуго би требало
писати о томе, шта је све противу мене предузимано, какве
пашквиле писане, колико тужби поднето судовима, војним
властима и административној управи. Довољно је да рекнем, да је
са потписом директора железница Д. Н. поднет министру против
мене реферат са лажним подацима и тако добијено решење о мојој
смени са положаја Управника, што ће се видети из пресуде Дисцип.
суда коју ћу цитирати овде. За тим је у току јула и августа 1930 год.
поднето против мене десетина тужби редовном суду за потпуно
измишљена дела, а стављен сам, у истом времену, пет пута под
дисциплински суд за крађе, преваре, утаје итд., што је све пред
судовима оборено и ја на крају остао невин. Једном сам стражарно
спроведен у суд под лажном оптужбом истог директора Д. Н., за
увреду краља, па сам и тамо ослобођен. Претњама су придобијани
сведоци међу службеницима да ме терете, па и то није помогло.
Било је и таквих моралних хероја, који су радије поднели прогоне
или губитак службе, него ли да лажно сведоче. Зато што сам се
разишао са оба социјалистичка правца, противници су пустили
фаму: да сам пришао радикалима. А колико има у томе истине
види се врло јасно из мога одговора Живку Топаловићу од 30.
IV. 1920 и из прогона вршених нада мном у току радикалског
шестојануарског режима, а што се види из овде цитираних
пресуда дисциплинског суда и „Правде“ од 1934 г.
Кад су тако пропали код свих форума где су мислили да ме
могу тужити и окаљати, онда је на сцену ступио познати Витез из
Гајете К. Л. и кроз штампу почео протурати алузије да убију мој
углед. Смишљен је један трик: и пред јавношћу и у тужби Главној
Контроли и пред Државним саветом прво се говори да је у фонду
нестало 30.000.— динара, да је за то окривљен управник Васа
Кнежевић и предат дисциплинском суду и да је дисциплински суд
осудио Кнежевића на годину дана ускраћења од унапређења и шест
месеца губитка 5% плате. Пред Главном контролом тај трик није
успео, јер сам јој ја послао пресуду из које се вндело да је то
смицалица, јер сам кажњен за сасвим друге ствари а не за штету од
30.000.— динара, али пред јавношћу је изгледало сасвим друкчије
и свак је помислио да сам кажњен за оно за шта сам био тужен.
Тада сам ја користио право исправке и у неколико наврата дао
добру слику ове лупешке компаније. У београдском листу „Правда“
број 10502, од 28 јануара 1934 године, а пошто сам исправио разне
удешене клевете, дао сам овај сажет резиме:
„Подносиоци неисправних рачуна, које сам ја као
управник фонда одбијао, повели су противу мене кампању и
поднели о моме раду више лажних извештаја. По тим
извештајима поднето је противу мене дванајест тужби.
Саслушаван сам годину дана, понекад по четири узастопна
 дана. Кидани су и моји нерви и моја душа. Употребљено је све
да испаднем крив. Изведен сам пред све земаљске судове и
пред Главну контролу и пред управну власт. Тражен је форум
који би ме окривио. Али није нађен: пресудама свих судова и
управних власти проглашен сам као невин по свима
тужбама за мој службени рад“ . . . „Проглашујући мој
службени рад исправним, а кажњавајући ме што сам тужио и
критиковао своје старешине, Дисциплински суд у разлозима
своје пресуде каже: „као олакшавајућа околност Кнежевићу
Васи има се узети што је одличан службеник и што у току
свога службовања није још ниједанпут ни административно ни
дисциплински кажњен.“ Окривити ме јавно за исплату лажног
чека и нестанак 30.000 динара, за које сам дело вишеструко
проглашен као невин, па тврдити да сам кажњен и за доказ
тога позвати се на пресуду којом сам кажњен због
критиковања старешина, а прећутати мотив те казне,
допуштено је само у друштву људи специјалне врсте и
специјалних моралних особина и схватања. И ја г. К. Л., на
овој довитљивости не завидим“.
Моја предња исправка није само био одговор на подметања К.
Л. Ја сам у ПРВОМ реду њоме подигао тешку тужбу против
највиших органа како дирекције железница, тако и Министарства
саобраћаја које је то све толерисао, па је прешло ћутке и преко ове
моје исправке.
К. Л. сам тужио суду за изношења у јавности неистина о мени.
Он је дошао пред београдски окружни суд и пошто је покушао да се
одбрани, па је видео да неће успети, он је изјавио жаљење што је
био у заблуди, платио судске трошкове и обећао у судском
записнику, да ме више неће узнемиривати. На то сам ја одустао од
тужбе, па смо се измирили. Сам судски колегијум настојавао је да
дође до измирења.
Последња акција предузета противу мене и увек усмерена
противу мога живота, била је мој премештај из Београда у
Суботицу „по потреби службе“. Ја сам био стручњак за управну
службу и социјално старање. Међутим премештен сам по потреби
службе у саобраћајно оделење дирекције Суботица, које ме није
требало, нити ме је хтело примити, пошто за ту службу нисам имао
потребне спреме, већ ме је одмах уступило општем оделењу
дирекције, противно тексту указа којим сам премештен. Зашто је то
тако учињено? Суботица је једно од најнездравијих места у нашој
земљи. Лежи у пешчаној равници и атмосфера је пуна пешчане
прашине, која оштрином песка разара плућа, нарочито ако су слаба.
А они су из мојих боловања видели да ја пљујем крв, да су ми плућа
инфилтрирана: „апицитис билатералис“, па су рачунали да у
Суботици нећу издржати ни годину дана, јер ће ме пешчана
прашина са влагом угушити. Куће су тамо скоро све влажне и чак
на крововима расту печурке. Нисам имао куд и отишао сам у
Суботицу. Годину дана прилично сам се мучио. Као непотребног
гурали су ме из канцеларије у канцеларију и то у оне најгоре. Стан
ми је био обавезно влажан. Често сам крварио, ишао код лекара,
добијао калцијум инјекције и ваљда помоћу вишњих сила
провлачио се жив. Али сам за годину дана и тамо нашао своје
место: добио изолацију влаге у стану, одморан од прогона и лечен
савесно од лекара, почео сам да се опорављам, постао сам секретар
дирекције и добио најбољу канцеларију, чак постао у месту, у неку
руку, угледна личност. Уредан живот и одмор ван Суботице сваког
лета допуњавали су моје опорављење, и ја, као за пакост, никако
нисам хтео да умрем, као да сам у Суботици рођен. Поред
опорављења, Суботица ми је послужила да научим неколико
правила из граматике практичног живота. Изађе директор и каже
ми: „Васо, наредите, молим вас, управнику Болесничког фонда да
ми пошаље мало санитетског материјала, треба ми да попуним
кућну апотеку.“ Ја то наређење пренесем телефоном управнику
фонда и радознало чекам да видим, шта ће бити. После једног сата
долази практични управник лично и носи повећи пакет. Ту су фата,
завоји, флашице алге, алкохола, пречишћеног шпиритуса и свега
другог чега се је услужни управник могао сетити. Много година је
тај мудри човек остао управник, иако је требао због те своје
услужности на туђ рачун изгубити положај и платити штету. Ја би
на његовом месту још одмах телефоном одговорио секретару
дирекције, нека известе господина директора, да треба да оде
лекару који ће га прегледати и преписати му оно што му је
потребно. А такви „мудраци“, упућени у прописе и прописни ред,
нису се могли задржати ни на каквом положају. Седим у својој
канцеларији, а у суседној држи седницу Железнички савет. Ту је
директор, шеф правног отсека и сви начелници оделења. Решава се
о премештају више шефова станица . . . Често се чује реч: „неможе
он, то је комерцијална станица, а он има само једно дете".
Комерцијална станица у речнику ових људи, била је станица која
товари свиње и шефу даје велике награде за давање вагона и
благовремени утовар. Зарађивали су шефови „комерцијалних“
станица, ако се у њима задрже две–три године по 5–600.000 динара
и Одлазили отуд као богати људи. Наравно, они су по мало од тога
дотурали и начелнику и надлежном шефу отсека, али су лавовски
део носили кући својој, ради свога обезбеђења. У дирекцији су то
знали и против тога система се нико није бунио, већ су се
начелници са директором заједно, борили само око тога, чији ће
протежер доћи у такву станицу. На трикове и међусобне подвале
трошене су главне снаге ових високих функционера железничке
дирекције, а јадна служба, била је остављена старању малих и
лаковерних људи. Људи у овој дирекцији уредно су примењивали у
служби прописе, ако се нико моћан томе не противи. Али им ни на
ум неби пало да се заузму за нечије право или за правилну примену
прописа, противно вољи својих моћних старешина. Зато они нису
доживљавали никакве незгоде и дисциплина у овој дирекцији била
је „идеална“. И до овог сазнања дошао сам кад је било касно.
Постоји једна пословица: „Немачка увек добије битке, а
губи ратове; Енглеска увек губи битке а добија ратове“. И ја сам
на крају добио ову велику битку, са читавом групом непријатеља на
високим положајима, али сам изгубио положај управника фонда,
изгубио мајку своје деце, своје сопствено здравље и сав уштеђени
новац. А директор Д. Н. изгубио је битку, јер сам ја остао у служби,
остао у слободи, остао жив и на крају ослобођен у обновљеном
процесу и оне неправедне казне због критиковања старешина, али
је, после свих лажи и подметања од којих би се стидела и последња
проститутка, добио на предлог Југословенске владе одликовање
француско: Легију части и постао Генерални директор железница.
А ја нисам хтео да понесем у пензију никакву казну из службе и
затражио сам обнову дисциплинског поступка противу мене и
добио сам га.
Првостепени дисциплински суд при дирекцији државних
железница Београд – Север, пошто је дозволио обнову поступка,
упустио се је у поптуно испитивање целога тог процеса. Прибавио
све акте, поново испитивао сведоке и кад је нашао да су сва дела
довољно ислеђена заказао је претрес за 23 октобар 1940 године и на
претрес позвао сва заинтересована лица.
У својој пресуди Бр. 41/40 од 23 октобра 1940 године,
Првостепени дисциплински суд каже у разлозима своје пресуде:
„Суд налази да се оптужени Кнежевић не може чинити
одговорним зато, што је директора и друге службенике
оптужио редовном грађанском суду са разлога, што се из
цитираних оптужница не може јасно закључити да је и за то
дело оптужен. Према томе суд сматра да се расправљању те
кривице не може ни приступити. Али без обзира на то, суд
налази да је оптужени Кнежевић као претставник Бол. Фонда
био дужан да пријави редовном суду сваку кривичну радњу
коју би сазнао у својој службен. дужности а што му наређује §
9 Закона о поступку судском у кривичним делима за
Кнежевину Србију, који је тада био у важности. Што се тиче
импутирања Дирекцији што се смењује са положаја управника
да би се на тај положај довели људи преко којих би оптужени
органи Дирекције дошли у посед аката који их терете, Суд
сматра да ни у том поступку нема кривице до оптуженог и то
из следећих разлога:
„Из акта Дирекције Београд бр. 46400/30, од 7. IV. 1930,
којим је тражено одобрење министра саобраћаја за смењивање
Кнежевића са положаја Управника Бол. фонда види се, да је то
одобрење прибављено хитним и нередовним путем, обилазећи
Генералну дирекцију, јер је одобрење извршено на самом акту
Обласне дирекције и на њен непосредни предлог. Поред тога
то одобрење је прибављено рефератом у који су унете
неистините тврдње: даје у службеном раду Кнежевића утврђен
велики број неправилности и неуредности, и да ће му се као
одгоорном ставити забрана на плату за мањак од 30.000
динара као и то да је на положај референта хуманитарних
послова постављен од стране Дирекције која га према томе
може и сменити са тога положаја. На основи тих тврдњи
заступник министра саобраћаја одобрио је предлог о
смењивању Кнежевића са дужности референта хуманитарних
послова. Међутим, из пресуде Првостепеног дисциплинског
суда бр. 110/30, односно пресуде Другостепеног
дисциплинског суда ГДБр. 47995/31 утврђује се, да у
службеном раду опт. Кнежевића као референта и
Управника Бол. фонда није било никаквих неправилности
нити неуредности већ даје он у томе раду био одличан
чиновник, што је и у пресуди Првостепеног суда изрично и
истакнуто. Даље, из решења Министарства саобраћаја
М.С.бр. 26945/31, од 10. XII. 1931 године утврђује се, да
Кнежевић није био одговоран за мањак од 30.000.– динара
и да су му одбијања од плате на рачун тога мањка вршена
ненадлежно и неправилно. То исто се утврђује и из одлуке
Главне контроле број 86778 од 13. 10. 931, као и из извода
пресуде Државног савета број 3749/36“.
„Из службених новина саобр. установа бр. 14/27 као и из
Службених Новина Краљевште Југославије бр. 6/1933,
односно из указа тамо објављених види се да је Кнежевић на
положају референта за хуманитарне послое постављен Указом
Његовог Величанства Краља, а не решењем Дирекције, па је,
пошто се увидела неправилност у начину његове смене
Указом Њ. В. Краља, од 15. XII. 1932 године — дакле две и по
године доцније — и смењен са тога положаја, чиме је и
призната нелегалност смене, прибављене предлогом дирекције
ДБр. 46400/1930 од 7. VI. 1930 године“ . . . „У исто време
Дирекција отказује службу једанаесторици службеника, од
свега седамнаест колико их је Управа фонда имала а
Кнежевића ставља под дисциплинску истрагу за неморално
владање позивајући баш те отпуштене службенике за сведоке,
што се види из преписа акта Д.бр. 41791 1930 и оптужнице Д.
По. бр. 749/30Ђ.
„Како је Кнежевић пред надлежним судовима успео да
докаже своју исправност у службеном раду као управник
Болесничког фонда, а како је ипак био стално „оптуживан за
разноразне кривице то је с правом претпостављао да се његово
смењивање са положаја управника Болесничког фонда врши
са циљем да у посед аката, који су теретили поједине чланове
комисије односно органе Дирекције, дођу други људи. После
свега тога с обзиром на многе неосноване оптужбе, покренуте
против Кнежевића од стране Дирекције као и с обзиром на
описани начин којим је прибављено Одобрење његовог
смењивања са положаја управника Болесничког фонда и с
обзиром на истовремени рад дирекциске комисије у фонду,
која је, према пресуди Првостепеног дисциплинског суда бр.
110/30 и тамо цитираном извештају шефа соц. хуманитарног
отсека Министарства саобраћаја и главног управника фонда,
као и према пресуди среског суда за град Беогцрад од 27. III.
1934 г. КПС. бр. 5238 била нелегално и ненадлежно
састављена и чије су оптужбе против Кнежевића обеснажене
пред судовима и другим и надлежним форумима, овај суд је
нашао да је у исказу опт. Кнежевића, датом не протоколарно
саслушање у Министарству саобраћаја, ради чега је од истог и
био позват, нема дела злонамерне критике у циљу рушења
реда и дисциплине, већ је тај његов поступак био уперен само
у циљу његове одбране износећи факта која су се доцније у
гланом показала као тачна“. „Ни у молби за премештај
упућеној Господину Министру, саобраћаја Суд није могао
наћи дело злонамерне критике у циљу рушења реда и
дисциплине, како је то претпостављено тужбом
Дисциплинског тужиоца бр. 52405/30. Ово за то, што се из
напред поменутих аката Д.Бр. 46400/30, М.С.бр 26945/31, Гл.
контроле бр. 86778/31 и приложених Указа, утврђује да је
оптужени Кнежевић неправилно смењен са положаја и да му
је Забрана на плату такође неправилно стављена“. „Одлуком
Дирекције бр. 57082/30, од 16. VIII. 1930 год. Кнежевић је био
стављен под дисциплинску истрагу за дела из тач. 1, 4, 5, 10,
12 и 13 чл. 149 Закона о држав. саобраћајном особљу
(неморално владање, крађе, преваре, утаје итд.) па је годину
дана доцније одлуком исте Дирекције, бр. 80648/30 од 27. VII.
1931 тај поступак обустављен пошто није било дела због којих
је стављен под дисциплинску истрагу“. „Тужбом Дирекције
Пов. бр. 373/30 Кнежевић је оптужен за клевету редовном
суду коју је изнео, наводно, Дирекцији путем штампе. Ту
тужбу је годину дана доцније Дирекција сама повукла, што се
види из приложеног преписа решења кривичног већа
Окружног суда за град Београд бр. 28608, од 22. VIII. 1931“.
КПС 5238 од 27. III. 1934 год. види се да је Дирекција тужила
Суду Кнежевића и за увреду комисије и ометање њеног рада
али је Срески суд ослободио Кнежевића сваке одговорности,
налазећи, да је комисија била ненадлежна и даје Кнежевића
ометала у службеном послу“.
„Из решења Првостепеног дисциплинског суда бр.
110/30 од 4. ХI. 1930 године утврђује се, да је Кнежевић
оптужен и изведен пред суд а да пре тога није ни био стављен
под истрагу, нити му је одређен иследник, нити саопштено
дело преступа за које се окривљује. Из одлуке дирекције бр.
Пов. 674/30 утврђује се, да је сходно предњем решењу
Дирекција ставила Кнежевића под дисциплинске поступање и
одредила му иследника тек дана 2. XII. 1930 године, из чега се
види да тужба дисциплинског тужиоца од 19. VI. 1930 год. по
којој је Кнежевићу суђено и није резултат дисциплинске
истраге, већ резултат извештаја једне ненадлежне комисије.
Из пресуда Првостепеног дисциплинског суда бр. 57/31 од 27.
III. 1931 год. и Другостепеног дисциплинског суда Г. Д. бр.
46940/31 од 6. VI. 1931 год. утврђује се, да је Дирекција
Кнежевића ставила под дисциплинску истрагу и за неморално
владање, у коме су поступку сведочиле, према исказу
 Кнежевића, коме суд поклања вере, и оне службенице које су
биле у току истраге привидно отпуштене па позвате на
Саслушање, а затим на служби задржате и да су оба
дисциплинска суда за то дело огласила Кнежевића као
невиног. Из решења Дирекције број 29211/31 и претставке
Кнежевићеве заведене у Грађ. оделењу под бр. 4773/31
утврђује се, да је Дирекција ускратила Кнежевићу препис
његових предлога учињених Дирекцији о службеницима које
су о њему сведочиле, а који су му преписи били потребни
ради одбране пред судом и утврђивања мотива исказа
саслушаних сведока“.
Према свему изложеном Суд је стекао убеђење да опт.
Кнежевић није намерно створио стање у коме себе претставља
прогоњеним, нити прописно таксирана молба за преписе
претставља незаконити акт, већ је то стање створено противу
његове воље и без основа, а његова молба за премештај,
упућена г. Министру и предата редовним путем, као и жалба
на прогоне, за које је са основом предвиђао, да ће се
продужити, па су се и продужили, не претставља злонамерну
критику у циљу рушења реда и дисциплине и омаловажења
дирекциских одгана, већ само оправдану и нужну одбрану.
Према томе суд сматра да опт. Кнежевића треба ослободити
сваке одговорности као невиног“.
„Са изложеног а на основу § 218, 219 и 224 Првостепени
дисциплински суд

ПРЕСУЂУЈЕ:

„Да се опт. Кнежевић П. Васа, в. контролор VI групе

ослободи сваке одговорности као невин. Да му се накнади све
што“ је, и у колико је по првој пресуди више изгубио".
Ову пресуду потврдио је у свему и без измена и Другостепени
дисциплински суд, пресудом својом Г. Д. бр. 93587/40 од 2
децембра 1940 године. Ове пресуде, поред тога што претстављају
доказ моје исправности у служби, далеко више значе тешку
оптужбу противу највиших органа тадашње саобраћајне управе,
оптужбу за злочине које је кривични закон угрожавао казном
робије (уношење у службене акте лажних података у циљу
прибављања користи себи или другом или наношења штете неком
другом) злочине, који, то су обелодањени и судски доказани, ипак
су остали без правне одмазде, а у земљи која се је хвалила да је
држава са правним поретком! Иако су ти злочини уништили живот
једне мајке, упропастили здравље и економску ситуацију једног
службеника, чија је исправност у служби судски доказана, ипак они
нису изазвали јавно-правну реакцију друштва у циљу одмазде и
сузбијања злочина, већ су још награђени одликовањима злочинаца.
Пошто је утврђено, да је у службена акта уносио неистине у циљу
прогона једног исправног чиновника, Директор Д. Н. је одликован
орденом белог орла. Пензионисаног начелника Дирекције, коме сам
одбио исплату лажног рачуна клинике, Министар Лаза Радивојевић
је одмах реактивирао за начелника Генералне дирекције, пошто је
претходно решењем утврдио да му је рачун био лажан. Другог
начелника, коме сам одбио исплату лажног рачуна бањских
трошкова, исти министар унапредио је за помоћника Генералног
директора, пошто је претходно Решењем утврдио да му је рачун
био лажан. Можда је овај министар био нека шаљивчина, али је
очигледно да је за своје најближе органе плански пробирао морално
ровашене људе, јер су они најпокорнији и морају својим потписима
покрити сваку евентуалну мајсторију министрову, и то безусловно,
јер министар има и рукама њихове кривице за које се иде у затвор и
губи служба.
Витези шестојануарског режима. Зло радили, ако ико, они су
требали зло и да прођу.

VII

ПРИЛИКЕ И ЉУДИ У ЊИМА

Кад сам био народни посланик познавало ме је читаво јато

људи: очекивали су ме или пред станом или пред Парламентом, да
се самном поразговарају, да ме о понечему обавесте или да потраже
савет или потпору код појединих власти. Сви су били љубазни,
доброжељећи и целим путем од стана до Парламента и обратно, не
само да ми се је јављала маса пријатеља, већ сам ретко кад ишао
сам; увек ми се по неко придружио. Кад сам остао без мандата и
скоро на улици, као чудом неким, ти исти људи нису успевали да
ме запазе на улици. Увек су имали да гледају у нешто на другој
страни. Кад сам био секретар Генералне дирекције железница, у мој
кабинет долазили су директори, начелници, шефови отсека и многи
други виши и нижи чиновници, седели самном у најљубазнијем
разговору. Особито Д. Н. волео је самном водити политичке
разговоре, као начелник Економског оделења и помоћник ди-
ректора у Суботици, кад год је долазио код Генералног директора.
Увек се је слагао са мојим гледиштем. Кад сам био Управник
Болесничког фонда био сам претрпан писмима лекара и других
угледних личности. О великим празницима и Новој години добијао
сам по три до четири стотине честитки од апотекара, лекара и
чиновника саобраћајне управе. А када сам отишао са тога положаја
и дошао у сукоб са директором Д. Н., не само даје ослабила моја
кореспонденција и свела се на десетак–петнаест стварних
пријатеља, већ се је догодило нешто очигледније. Када се у подне
заврши канцелариско време и из зграде поврве испред Дирекције,
Грачаничком улицом густи редови чиновника, запазио сам да је око
мене увек био чист, празан простор. Нико није покушавао нити се
усуђивао да ми се приближи. Ишао сам увек комотно, без гурања,
усамљен као стари храст на ледини. Једина личност која се је
усудила да и тада приђе и ступи самном у разговор била је једна
отмена Рускиња, госпођа Ксенија Михаел. Она је радила и самном у
Фонду: била је позвана да сведочи против мене, била је и она
привидно отпуштена, али се ничим није дала уплашити и на
саслушању је рекла:

„Служим у фонду четири године; за све време службе

долазила сам у додир са господином управком Кнежевићем и
могу рећи, да је г. Кнежевић према мени био исправног
 понашања. Никада ми није ни речју ни делом причинио нешто
„што би било у противности са моралом и дисциплином“.
После овог исказа она је премештена у Дирекцију и послата у
архиву, иако је имала Трговачку академију, да ради на протоколима
из прошлих година. Све су те старе књиге тешке по 10—15
килограма стајале на патосу. Она је имала један пулт на који је
могла да стане једна књига, тако да је по цео дан морала, тражећи
стара акта, да једну по једну књигу спушта са пулта на патос, да би
на њено место подигла другу са патоса. То јој је била казна што
није сведочила противу мене. Друга личност која је смела да се
појављује у моме друштву био је Веља Анастасијевић. Али ни он
није остао без казне за ту своју кураж. Имао је жену и двоје мале
деце. На несрећу једно му се дете тешко разболи и буде однето у
болницу. Морала је у болницу отићи и мајка да буде поред детета.
Код куће је остало друго мало дете, које је храњено млеком из
диспанзера, Анастасијевић полазећи јутром у канцеларију, увек би
свратио у диспанзер, узео за тај дан млеко, да нахрани дете кад у
подне дође из канцеларије. По наређењу директора Д. Н. један
службени правног отсека увек би га у подне позвао на саслушање и
постављао би му у бескрај макар каква питања, задржавајући га на
саслушању по три–четири сата, док је његово дете гладовало само
код куће, чекајући оца да дође и нахрани га. Како да човек поверује
у морал људског друштва, кад се је за оваква богомрска дела
добивало одликовање орденом Легије части, подарено од државе
која стоји равноправно са онима на челу људске цивилизације?
Док сам био дечак, без искуства, док нисам прошао кроз
живот и свом својом тежином ударао о његове тврде неминовности,
ја сам бивао често у тежим материјалним приликама: пружао сам
често руку и молио за хлеб. А то је врло велика невоља. Али ми
тада живот није постајао толико мрзак и неподношљив као у
приликама из 1930 и 1931 године. Није, јер сам веровао још увек у
Бога и у људе и надао се поправци свога стања и бољој будућности.
А у времену када су ми се сви морални ослонци друштва
разголитили и показали у пуном ништавилу, био сам почео да
губиш морално оправдање за живот. Цео правни поредак,
позитивно законодавство, друштвено усвојене моралне норме
за живот, све је то важило само у оним случајевима, у којима
утицајни људи нису били заинтересовани. Тамо, пак где се они
заинтересовано умешају, тамо пред њиховом вољом и силом
неодложно капитулира цео правни и морални поредак
друштва. А њихова воља, спровођена њиховом силом ишла је
до најневероватнијих штива у којима страховито заудара.
Али неправедан бих био ако се у својим успоменама не бих
сетио и оне друге стране живота, која нам често причињава огромне
радости и омогућава нас да примимо живот као људско добро. Док
је заплашена гомила бежала од мене, мало их је било који су се на
мене бацили каменом. То је учинила бедна гомила улизица. Али их
је више било који су ми тек тада пришли и пријатељски стисли ми
руку. Један брачни пар нудио ми је своје свакодневно друштво и
новчану помоћ да издржим. Осам образованих жена, којима је
запрећено отпустом из службе, на један демонстативан начин
сведочиле су у моју корист са отвореном похвалом. Ризиковале су
свој хлеб, и тим ризиком спасле ме од подметнуте срамоте. Један
бивши министар и народни посланик, Коста Тимотијевић, који од
мене нити је могао, није чекао, да добије ма какву накнаду,
револтира се над мојом ситуацијом и иде код највиших власти да
ме брани. То исто чини и Тајсић апотекар из Смедерева. Госпођа
Михаељ, кад сам је споменуо, да ми се не придружује и не навлачи
на себе без нужде срџбу ових безобразних људи, рекла ми је: „мени
чини задовољство да се разликујем од ових што се плаше. Боље да
умрем од рада, него да умирем од страха“. Сутрадан ми је донела у
канцеларију цвећа. Радио сам у једној канцеларији Грађевинског
оделења, отприлике као интерниран, јер сам указом постављен у
опште оделење. Радио сам све са младим људима и девојкама. Они
су ме просто волели и утркивали се у љубазности према мени.
Госпођу која ми је донела цвеће и обрадовала ме, испратили су као
краљицу. Али на улици су се ипак склањали од мене. Десетак
лекара фонда такође нису крили своје пријатељско расположење
према мени, које је остало све до сада непромењено. Госпођица Др.
Марија Горопевшек, кад чује да сам болестан дође и хонорар не
прими. Ова група људи, задржала ме је у животу и често у добром
расположењу, кад год их се сетим. Обрадују ме кад год их видим и
срећан сам што постоје и не дају ми да изгубим веру у људе. Док
сам на једној страни клеветан и гоњен као криминални тип црњи од
ђавола, на другој страни сам, међу бољим људима, биран у Обласни
одбор Црвеног Крста, па за потпретседника Обласног одбора
подмладка Црвеног крста и на крају одликован сребрном медаљом
Црвеног крста за свој хуман рад.

VIII

ИЗ МОГА ДНЕВНИКА
(Фрагменти)

Београд, 21 мај 1944

Данас је недеља. Мајско јутро: небо чисто као ретко кад, а

ваздух свеж и прозиран. Све мирише и прија. Толико лепоте и
могућности за разуман и леп живот. Али, ето, све је у страху и
дрхтавици. Сви су на ногама још од ране зоре и спремају се да беже
од својих кућа. Недеља а време лепо: сви су изгледи да ће доћи
авиони и наручити своје страшне товаре. Са завежљајима хране за
један дан у рукама, закључавају се врата, збрињавају домаће
животиње, отварају прозори, где их има, да не попуцају, баца се
последњи поглед на стан, који се до повратка може претворити у
рушевине и хватају се најкраће улице за излазак из вароши у поље.
Уз пут се рачуна одакле престаје опасност и страхује се да сирене
не зајаучу раније. Довикују се, праве досетке, ако су уграбили да
већ прођу опасне зоне.
Нађосмо се у улици Стевана Првовенчаног, која уз
Мокролушки поток води право у поље. Широка улица прекривена
светом са обе стране потока. Одјекнуше три снажна пуцња. Маса се
заталаса и што је ко брже могао потрча. Без размишљања. Али само
за нас. После непуног минута сви се прибраше и пођоше мирно,
обичним ходом. Пуцњи су били од мина на неким радовима. А сви
су мислили да је одбрана пуцала на долазеће авионе.
У пољу тражимо места за дневни боравак и одмор, али нигде
лада, нигде заклона од ветра, свуда су преоране њиве, посејани
кукурузи и други усеви или израсло трње. Утрине за одмор нигде
нема. Стога сам се раније вратио кући, али сам у повратку поново
обишао Пашино брдо, да још једном погледам места тучена 18 маја
од стране Англо–Америчке авијације. Део улице
Престолонаследника Петра, јужно од Јужног булевара, пун кратера,
гонио је на размишљање о смеру ове савезничке акције. У коме се
циљу овако туче варош која им је пријатељски наклоњена. Став ове
земље и овог народа, према силама које су овако поступиле логички
је неизмирљив са ситуацијом коју видим. Тражио сам ма какав
њихов реалан рачун да овако поступе, али га законима логике
нисам могао наћи. И Немци су тукли крајеве за становање без војне
вредности, али су се они светили за 27 март. Логика дивљаштва и
обести, али тек нека логика макар и лупешка. Али по којој логици
Англо–Американци туку јадне поробљене грађане који су им одани
свом својом душом?
Сео сам да би се пред тим кратерима чега било сетио. Гледам
јадне жене како још увек по рушевинама траже и прикупљају
растурене ствари. Нема пера које би могло верно приказати ову
долину јада и очајне неправде. Требало би бити велики
психопатолог и дубоки мислилац, па је целу обухватити. Код тик
мисли сетих се Достојевског. Да ли он у својим делима има приказа
нечега сличног овоме.
У Ивзановој причи (Браћа Карамазови) јавља се један Турчин,
који прилази мајци са дететом на сиси, вади пиштољ и стара се да
га пружи детету као играчку и да га насмеје. Дете на крају пушта
сису, почне да се смеје и окрене се према „играчки“, а Турчин тада
опали и размрска му лобању на грудима мајке. Он то чини ради
садистичког уживања, јер је варварин. Он убија једно дете и једну
мајку, према којој није обавезан. Али зашто овде велике
цивилизоване нације убијају из обести хиљаде деце и хиљаде мајки,
према којима су у обавези да им помогну? Да ли су се ове велике
цивилизаторке спустиле ниже од варварина, или је ово наше
„цивилизовано“ доба само нашло ове моралне дубине, тешко је
одговорити, нарочито уморном човеку у мојим годинама и
приликама.
Дошао сам кући сломљен физички и душевно. Одмарао сам се
у соби крај отвореног прозора. Вече је и то вече јединствено лепо.
Миришу расцветани багреми из парка и под прозорима. Миришу
снажно и заносно као да знају колико то годи нашој уморној души.
Природа одише свом својом лепотом у своје најцветније доба. Дани
за песму створени. Како је лепо све ово што даје природа, којој и
ми људи припадамо.
Све гушћа ноћ закриваше видике и небо се осипаше звездама.
Сав сам утонуо у мисли о величини приреде и неразвијености
људи, која им смета да буду, срећни. Одједном загрмеше топови.
Без знака узбуне, тако, изненада. По кућама наста панична забуна
код света који се тек вратио из поља уморан. Осветљења нема,
најнужније ствари не могу да се нађу. Како да се бежи? А бомбе
могу почети да падају сваког часа. Чују се довикивања и плач нагло
избуђене деце. Чују се лупања, псовке и проклињања. А топови све
жешће пуцају. Били су авиони за узнемиравање. И заиста су нас
узнемирили, само не знам у коме циљу. Прође неко време у
нервози, свет се поче враћати и примиривати. Вечерасмо и
спустисмо се у кревете обучени, јер можемо бити поново
узнемирени, а осветљења никаквог нема.
Посматрао сам пре неки дан ону позадину државне болнице и
универзитетских клиника, која је окренута овамо према
Топчидерском брду. По оним стрмим падинама, на звук сирене,
зебеле се мантили особља болница и болесника који су се могли
дићи из кревета. Неки су чак огрнути чаршавима. Сви они беже из
зграда обележени црвеним крстом, беже у трње и каква било
склоништа, да у болницама не буду разнети бомбама.
О крилата цивилизацијо! Од кад ти доби крила, твоји носиоци
погубише душе и престадоше да буду људи.

Смедерево, 11 јуни 1944

 Побегао сам из Београда у Смедерево да се код тазбине
одморим у безбедности. Средина је ведрија и не потсећа на
бомбардовања. Недеља је. Устао сам рано и посматрам гужву на
пијаци која је пред кућом. Пуна је сељака, купаца и намирница. Не
осећа се рат и окупација као у Београду. Сељанке траже за трешње
80 динара, а једна госпођа је кори: „треба да дођу бомбардери као у
Београду па ти не би тражила за кило трешања толико“.
У 7 сати радио јавља да над Србијом нема непријатељских
авиона, али већ у 8 сати мења и каже: „формације бомбардера
налећу преко Црне Горе и Албаније“. Погледасмо се значајно. Само
неколико минута доцније радио спикер јавља: „велике формације
непријатељских бомбардера у налету изнад Јужне Србије“. Гледамо
се већ узнемирено, али чекамо на знак сирене. У 8.30 спикер јавља:
„делови формација непријатељских авиона изнад Северне Србије“.
Тада су већ почеле да свирају сирене, али доцкан, јер смо већ чули
и звуке мотора са бомбардера. Зора (моја жена) њен брат Добривоје
изјурише одмах на улицу да би се докопали периферије и
винограда, али нису могли одмаћи ни педесет метара а шиштање
бомби затресе ваздух. У кући, која је усред вароши, остадосмо само
ја и Зорина сестра Селена. Нисмо имали времена ни у кући се
склонити на сигурније место, а бомбе почеше падати. Нађосмо се у
претсобљу и одатле не умедосмо се ни маћи за све време првог
напада. Прозори звече, симсеви се руше, диже се у соби прашина, а
бомбе пиште једна за друм и падају. Врата се из лежишта
померише. Дим поче да гуши. Присебни смо и страхујемо за Зору и
Добривоја који се нађоше на улици.
Прође први напад. Закључасмо врата на кући и кренусмо брзо
ка периферији. Када смо изашли на улицу, варош према Циганској
махали била је у прашини, диму и помрчини. Из тога дима и
несреће истрчавале сву спаљене и црне прилике и у дивљем бегству
претрчавале поред нас, према виноградима. Неки су викали из свег
гласа, ко зна шта, јер их нико није слушао. Протрча један Талијан
— заробљеник, распасани згужван млатарајући око себе рукама од
унезверености и вичући нешто на своме језику. Поред нас су трчале
и кукале мајке које су погубиле децу. Избезумљена лица нешто су
тражила, неког дозивала. На улици побацане ствари, неки бокали с
млеком, корпе кромпира и вишања. Неко је у страху бацио на
калдрму погачу и побегао, све је бежало према брду у винограде. У
даљини се зачу грмљавина топова. Неко повика: „туку Београд“.
Грмљавина у даљини престаде и за 4–5 минута појавише се од
београдске стране на небу три нове ескадриле авиона. Пратимо их
погледом и кад се приближише лепо видесмо како се расподелише
из своје ширине за напад на један циљ. У виноградима сви
полегаше на земљу. Бомбе фијукнуше а из вароши се проломише
нове детонације и посукљаше нови димови. У вароши се разгореше
пожари. Масе бегунаца из вароши размилеше се по брежуљшгма.
Упутио сам се са Селеном у виноград нашег рођака Радомира
Димитријевића, где затекосмо читави збег од Смедереваца међу
којима Зору и Добривоја. Гостољубиви домаћин задржао је у свом
дому 40—50 избеглица и угостио их. Ту смо сви и ручали. Од овог
бомбардовања највише су страдали Цигани, чије је бедне кућерке
захватио тепих бомби, као и Талијани, који су ту случајно логор
имали. Тако сам успео да се одморим од београдских
бомбардовања.

Београд, 9 јула 1944

Ретко је овако свеже и чисто јулско јутро. Без облачића, без

маглине, зрак прозиран и мирисан као за ране наручен. Устао сам
врло рано и жеља ме вуче у парк који је пред кућом. Писао бих о
утисцима, али ми је то немогуће. Још у пет сати набрао сам у врту
свежег лишћа од паприка да га скувам за ручак себи и синовима, јер
ни до чега другог нисам могао доћи. А треба се журити, јер већ
рано могу наићи бомбардери наших савезника и лишће од паприка
остало би можда непоједено. Они могу да наиђу кад им је воља; они
не објављују свој ред вожње. Они су крила цивилизације двадесетог
века. Они брзо јашу. Са њима се није шалити иако их јашу
савезници и ослободиоци, па би нас могли ослободити и мучних
живога пре него ли Немци. Они су јаки и зато неодговорни. На
ватри ври пристављено лишће и шири отужан мирис, а кроз моју
душу ређају се слике нашега јада и неправди које нам се чине.
Нисам био на Теразијама да видим обешене, али ми је слика тога
чемера пред очима потпуно јасна. Нисам видео ни стрељања
школске деце у Крагујевцу али ми се авет призора тога грозног
злочина приказује тако јасно као да га гледам. Увече 5 априла
Београд је блистао у мору светлости. Увече 6 априла исте године
Београд је тонуо у мору пожара и рушевина. Нови Нерон палио је и
рушио један други Рим. Многе хиљаде Београђана бежале су,
остављене без крова у поље. Друге хиљаде, лишене живота лежале
су по улицама или гореле у пожарима. И те су ми слике пред очима
јасне. И док сирене напољу дувају у знак опасности ја и даље седим
поред свог недокуваног ручка, решен да не бежим од авиона, док не
расчистим питање: зашто нас уништавају обе ратујуће стране, и
Немци и савезници?
Једна управа без духа и морала, распала се је у своме
ништавилу и оставила без одбране народ и земљу. Једна демонска
сила напала је ту земљу и тај народ и почела га пљачкати и
уништавати. Друге силе, позване да тај народ бране, почеле су
долетати на својим крилима и изручивати товаре својих бомби,
најчешће без војног циља. Иако је и овога пута, сведок томе био цео
свет, ово наше доба није имало ниједну моралну величину, која би
се побунила и дигла свој моћни глас противу „убијања једног
народа у Европи...“ Прошла су времена Виктора Ига или Емила
Золе, који су летели на крилима свога духа. Данашњи „витези“ лете
на крилима мотора, који немају душе и не тиче се их Правда.
Али ако је цео свет слеп према неправдама и злочинима који
се чине нама, смемо ли ми бити слепи према злочинима који се
чине нашој нацији?! Убијати невине људе злочин је који захтева
одмазду. Али опколити једну школу, покупити из ње сву школску
децу не зато што би били нешто криви, већ баш зато што нису
ништа криви, што су млади, невини и без одбране, па их побити и
онда се вратити са крвавим рукама певајући, вечни је злочин који се
мора вечно памтити. У каменим зидовима наших палата и свих
јавних зграда морао би се дубоко урезати датум крагујевачке
трагедије, за наше памћење и за вечну срамоту џелата окупаних у
крви невине деце.

Београд, 8 септембра 1944

Већ трећи пут ове недеље туче нас савезничка авијација.

Данас смо имали част да нас посете ескадриле летећих тврђава. Кад
је објављена та творевина модерне технике, дивили смо се и надали
да ће она бити заштита слабих. Кад смо пали у ропство, надали смо
седа ће нас она ослободити. Кад смо их први пут видели да лете
изнад нас срца су нам била пуна радости. А дочекали смо да нам
пале домове и разносе тела и мозгове по рушевинама.
Ми смо мали и сиров народ, дуго смо били у ропству туђина
заосталиих од нас. Наша је материјална култура стога неразвијена.
Али у великим историским моментима ми смо увек умели да
испољимо велику моралну снагу. Ми се никада нисмо спустили на
ту низину, да мрцваримо и газимо обореног роба, ни непријатеља, а
камо ли пријатеља који нас воли. А и овога пута тучени су
искључени крајеви за становање цивилних лица. Тучено је
искључиво српско становништво, које се свакодневно моли Богу за
победу овог оружја које их бије и мрцвари.
У часу док је Русија била још неутрална, Енглеска тучена и
истерана са континента Европе, Француска капитулирала, а
Немачка и Италија у напону снаге са 4—500 дивизија слободних и
страшно наоружаних, ми смо тада стали пред њих као Давид пред
Голијата, на дан 27 марта. Знали смо шта нас чека, али смо хтели да
будемо уз своје старе савезнике, да на наше заставе не падну мрље
страха пред силом. А кад смо стога пали у ропство, ми смо као
Прометеј подносили кидање нашег тела и чекали смо савезнике да
као Херкул дођу и ослободе нас. И дочекали смо, јадна нам мајка,
да дођу и да нас заспу бомбама из својих авиона и да нам пруже
лекцију из Међународне политике, коју ми нисмо били научили: да
се више не руководимо обзирима правде, већ искључиво својим
интересима.
 Седео сам данас у склоништу Дома дечије заштите кад је
почео напад. Под зградом од пет спратова и још дубоко шест
метара под земљом, притисак на уши био је тако јак од детонације,
да су се морале држати руке на ушима. Грмљавина је трајала врло
дуго. Одједном се под нама нешто проломи, зграда се страшно
затресе, негде се сручише стаклад. Светлост, чији је погон у згради,
дуго затрепери па се угаси. Четири до пет стотина лица у
склоништу попадаше један преко другог. Разлеже се врисак жена и
плач мале деце. Склониште издрже и не сруши се. Излази остадоше
релативно слободни преко стаклади и малтера. Напад је вршен
летећим тврђавама у више налета. Две тешке бомбе пале су уз само
склониште. Улице Алексе Ненадовића, Проте Матеје, Кнегиње
Персиде и Његошеве разорене су најтежим бомбама. Треба видети
те кратере и страшно пустошење око њих, читаво брдо од рушевина
које спречавају пролазе тим улицама, погледати важне војне
објекте у Београду пуне Немаца нетакнуте и сетити се наше
лаковерности од 27 марта, па заплакати. Пред тим чињеницама
немогуће је издржати, а да се не преживи једна тешка морална
криза.
Напољу дува страшна кошава и повија отежале кукурузе. Очи
се не могу отворити од песка и прашине које она баца нама у лице.
Кошаво, вечна кошава, како је кобно твоје дување, било да
дуваш преко поља и рушиш плодове људског рада, било да дуваш
кроз наше душе и ломиш њихову чврстину. Докле ћеш да витлаш
нашим спокојством? Кад ће да умукну твоје зурле, да се надишемо
чистог зрака?

Београд, 14 августа 1945 год.

После Италије и Немачке, данас је капитулирао Јапан,

последња сила фашизма. Тиме је потпуно завршен Други светски
рат. Сви пишу да је савладана једна крволочна звер. Мени се чини
да то није прави израз. Зверови не иду даље од задовољења својих
физиолошких потреба. Они не растржу ради душевних уживања, не
убијају да би се наубијали, не кољу да би посведочили своју расну
супериорност или да би извршили своју историску мисију. Зверови
никад немају тако глупих уображења, нити тако перфидно
камуфлирају своје смерове за пљачку туђих добара. Није то била
крволочна звер, већ једна демонска сила која је у себи носила зло.
Нацизам и фашизам јесу само формални изрази те силе, а Немачка,
Италија и Јапан били су, под владом фашиста, јавне организације те
демонске силе. Оне су данас савладане. Да ли је тиме савладана и
та демонске сила? Тешко је то веровати.
Посматрали ми свет идеалистички или материјалистички,
зенице наших очију виде и врхови наших прстију осећају нашу
стварност: кроз наше воље и кроз наше душе укрстили су своје
мачеве дух Виктора Ига и дух Фридриха Ниче-а; култ милосрђа
против култа силе и насиља, култ љубави и правичности против
култа моћи и воље. Од исхода ове борбе, ако га икада буде,
зависиће срећа људи и крај ратова међу њима. Ова два супротна
стремљења постоје, међутим, у душама и вољама милиона људи
целога света и постојаће и после пораза фашистичких држава. Где
год се јави жеља за насиљем над слабима и оствари се у друштвеној
делатности јачих, ту је присутан фашизам, без обзира на име и
форму дотичне државе и друштвене заједнице. А све дотле, док се
људи, или бар интелектуална елита друштва, не ослободи жеље за
насиљем над слабима и док људи не буду ослобођени оправданог
страха од Неправде, дотле неће бити ни пуне среће ни пуне радости
што је завршен један страшан рат, у коме су потучене фашистичке
државе, али не и фашизам, као демонска сила.

IX

ИДЕОЛОШКИ СТАВ У ПАРЛАМЕНТУ

Клуб посланика социјал–демократа имао је, у моје доба,

тринаест чланова: пет из Словеначке, четири из Војводине, три из
Хрватске и један из Босне. Ни половина ових посланика није
схватила Парламенат као поље на коме треба бити активан. Двојица
од те тринаесторице нису уопште долазили на седнице: Босанац и
од Војвођана Др. Мита Тополовачки, адвокат из Панчева. Овај
последњи се је борио за мандат само ради посланичких дневница и
ради посланичке фирме за његову приватну адвокатску праксу. Он
је долазио из Панчева у Београд ради интервенција, свраћао у
зграду Парламента да подигне дневнице, пролазио поред врата сале
где се држе седнице, али на седнице никад није свраћао. Толико је
он био равнодушан према развоју политичких притока. Пружао је
својим држањем бриљантан пример практичне мудрости и осуства
моралне одговорности.
Ја сам наравно, био далеко неразвијенији у том погледу и за
све време мога мандата нисам изостао ни са једне седнице, али
признати морам, да је резултат мога држања исти као и његов, или
бар скоро исти, јер је питање, колико су друштву донели користи
они резултати моје активности у посланичким клупама. Поред
онога што сам већ изнео у овим успоменама о моме раду у
Парламенту, а ради илустрације мога става у питањима које нису
партиска, да наведем и неколико извода из мојих говора.
На седници од 17 јула 1920 године вођена је дискусија о
изборном закону. Како у предлогу закона није било признато
бирачко право и женама, тражио сам реч и поднео конкретан
предлог за допуну чл. 9, који је набрајао: ко све може гласати,
наравно не помињући жене. Требало је да се само у тексту, поред
речи „сваки мушкарац . . .“, дода „и жена“. Бранећи овај предлог
рекао сам између осталог:
„Док се господо жени, под сумњивом претпоставком да је
духовно слабија, ускраћује право да бира народне
претставнике, дотле јој се дозвољава, а често ставља у
дужност, да вуче кула, носи џакове, туца камење, да у
фабрици ради на машинама које је могу растргнути или при
најмањој непажњи однети руку или је смрвити, иако је она
несумњиво физички слабија од мушкарца“ . . . „дакле пориче
јој се једно основно грађанско право на основу једне сумњиве
претпоставке, а не пориче јој се дужност да ради, да се брине,
да пати, да се излаже напорима“ . . . „ . . . јер док је жена
уопште повређена овим порицањем у своме грађанском праву,
 дотле је жена радница тиме погођена у својим животним
интересима, јер је она и на раду, у радионици и фабрици,
запостављена према мушкарцу. Кад под истим условима и на
истом раду раде жене и мушкарац, жена по правилу добија
далеко мању награду. За време окупације, а и у крајевима који
су раније робовали, наша жена вођена је на вешала заједно са
мушкарцима. Нужно је и праведно, да заједно са мушкарцима
ужива и грађанска права“.
Навео сам неколико статистичких података о погибијама жена
на радовима и о разлици у зградама жена и мушкараца који раде на
истим радовима. Ипак је известилац мој предлог о допуни тога
члана изборног закона одбио.
На седници од 30 септембра 1920 године вођена је дискусија
по интерпелацији социјалиста Кораћеве групе о побуни сељака у
Хрватској због жигосања коња за рачун војске. По тадашњим
прописима, све коње у земљи, способне за војне потребе на случај
рата, комисије попишу и обележе жигом који се не да избрисати.
Социјалисти и демократи, наљућени што су остали без власти,
агитовали су код сељака у Хрватској да се то жигосање врши ради
давања стоке Србији, и том агитацијом изазвали су побуну против
жигосања, побуну која је морала бити силом угушена. Тада су баш
они, који су својом несавесном агитацијом побуну изазвали,
поднели интерпелацију и протестујући што је употребљена сила за
угушења побуне тврдили су, да је побуна избила стога, што су
употребљени варварски методи кнеза Милоша и стока жигосана
врелим гвожђем. Наравно и та тврдња имала је циљ да распали
мржњу на Србију, која, ето, доноси у њихову културу варварске
методе Милошеве.
Изазван овом дрскошћу, узео сам реч и рекао из-међу осталог
и ово:

„Мени пада у очи и то, да по овом питању имају једнака

гледишта старе клерикално реакционарне стрнаке и Кораћеви
социјалисти, а то не би могло бити на свом месту. Познато је,
господо, да је жигосање стоке вршено и у Србији истодобно и
у Хрватсној, па је наш сељак доводио и онај јадни остатак који
окупатор није стигао да однесе и није се бунио. Зашто се је
бунио онда хрватски сељак? 3ато што су несавесни
политичари рекли у народу да се попис и жигосање врши да
би се стока одузела за рачун Србије, јер, ето, Срби су нас
окупирали. Интерпелант г. Бугшег дозволио је себи да овде
пред нама каже, да су узрок побуне методи кнеза Милоша. Он
је тиме рекао да су методи Франца Јосифа били много бољи,
јер кад је он купио по Хрватској, не коње, већ омладину, људе
и коње и гонио их на касапнице по Италији и Србији, где су
гинули у борби против интереса свога народа, онда се тамо
нико није бунио.“
„Ови људи који себе називају да су социјалисти,
подвлаче да је шумадиски револуционар Милош, који је пре
сто година подигао националну револуцију и свој народ
ослободио ага и бегова и од турског феудалног ропства,
владао варварским методама, док су бечки господари имали
културне методе позајмљене из средњевековне Шпаније. Овде
се често подвлачи Србијански Балканизам и заосталост. Али
не заборавите ако и има заосталости у развитку материјалне
културе, да је она дошла отуд, што ми вековима лежимо на
мачу ради одбране западне културе од најезде варвара са
истока и ради одбране своје културе од најезда са запада.“
„ . . . господа интерпеланти били су до јуче на власти и
владали су баш истим овим методама. Али, веле, они зашто су
жандарми употребили кундаке против побуњених сељака. А
мени се чини, да је жандармерија наоружана баш за време
демократско—социјалистичке владе, не бих радо од њих чуо:
зашто су они ту жандармерију наоружали кундацима? Па како
је ова интерпелација имала само тај циљ, да распали код
Хрвата мржњу против Србије, на штету нашег народног
јединства, ја тај покушај осуђујем и предлажем прост прелаз
на дневни ред“.
 Неколико београдских листова објавили су овај мој говор,
сутра дан, посебним чланцима.
На седници од 16 септембра 1920 године, дошао је на претрес,
ради ратификације, уговор о миру са Немачком, чувени Версаљски
уговор. Требало је заузети неко становиште и кад сам видео, да се
Кораћева група повукла из Парламента да се не би изјаснила, ја сам
се јавио за реч и поред осталога рекао:
. . . „сви ви господо тврдите, да кривци за рат нису довољно
кажњени. Да се једном и ја сложим с вама, само ћу отићи
нешто даље и рећи: да кривци уопште нису кажњени, јер
конференција мира није имала ни задатак да казни кривце.
Она је једноставно кажњавала народе од којих се имало што
наплатити а кривце није ни тражила. А народи нису криви за
рат, већ је крив капиталистички привредни систем, који није
укинут већ је остављен на снази“ . . . „У природи система
капиталистичке производње, дакле производње еспапа за
продају ради профита, лежи нужда за вођење
империјалистичке политике. Чим се једна земља привредно
развије до извесног степена, а задржи капиталистички облик
својине средстава за производњу, она је привредном
нужношћу нагнана да се баци на освајање власти за потрошњу
својих производа. Рат се овде јавља као крајње нужан начин
решавања конкурентских супротности великих
капиталистичких сила. Шта су ту криви народи? Велите да су
они носиоци те империјалистичке политике. Можда, али су
они на то нагнани капиталистичким системом производње,
иако се за цео народ никад не може рећи, да је носиоц те
политике, а кажњен је цео народ, док је кривац,
капиталистички привредни систем, поштеђен сваке казне.“
„Са тих разлога ја ћу гласати против овог уговора“.

Мислио сам да ће историја бележити, и једнога дана питати,

како су се држала социјал–демократи у тим великим историским
збивањима па сам се старао, колико су моје способности и моје
знање достизали, да то држање буде достојно једне тако велике
идеолошке заједнице, какву су социјалдемократи у свету
претстављали.
Данас ми се чини, да сам се у томе варао: историју испитују и
пишу људи, који се ретко кад руководе истином и ретко кад се
интересују истином. Они једноставно конструишу „истине“ по
сподобију својих потреба и потреба оних по чијој наруџбини пишу.
Конструишу „истине“ у које људи или морају да верују, или на
крају „поверују“ пошто увиде да им је то тако најкорисније. А у
томе случају, ако се не варам, а чини ми се да се не варам, могао
сам у Парламенту ћутати или говорити макар шта.

ЗАВРШНЕ НАПОМЕНE

У првом рукопису ових успомена било је петнаест одељака и

сви су били опширнији. Доста се успомена накупи за седамдесет
година, а у животу као што је био мој накупило се је и одвише. Али
кад ми се је родила жеља да те успомене штампам, а штампа се
показала и одвише скупа за моје могућности, то сам почео да обим
успомена сужавам. Прво сам сужавао сваки одељак, избацујући по
неке странице, а на крају сам избацио скоро све што се је односило
на мој лични живот и целих пет одељака. Није, дакле, овде све што
сам имао рећи.
По завршетку Другог светског рата, у првим данима
револуције, на збору грађана IX реона у Београду изабран сам 16
новембра 1944 године у Народноослободилачки одбор IX реона у
Београду, а на првој седници, при конституисању, изабран сам за
претседника одбора. Тако је још једном засијала моја звезда,
премда њена светлост овога пута није била много сјајна, нити пак
дуготрајна. Иако претседник, био сам најмање утицајна личност у
одбору. Не знам зашто, али сам стално осећао неко неповерење
свих фактора према мени. После шест месеци, око половине маја
1945 г. дошао сам једног дана на службу и затекао затворену
канцеларију. Рејон је био укинут услед смањеног броја рејона, сви
су се некуд преселили, а ја то нисам ни знао, нити ме је ико о томе
обавестио. Замислио сам се, шта да радим. Плату за мај још нисам
био примио, а остао сам тако на улици. Бар да су ме обавестили и
од дужности разрешили а овако сам се нашао у чудном положају
који понижава. Вратио сам се кући, почео да се навикавам на нови
поступак и предузео сам кораке да ставим поново у течај моју
пензију.
Радио сам непрекидно пуних 49 година. Од како сам
октобра 1896 године ушао у радњу Јована Гагића, па до тога
стварног пензионисања 6 новембра 1945 године увек сам радио.
И кад сам падао у краткотрајне беспослице, ни тада нисам
беспосличио већ сам се хватао свакојаких послова, јер је увек
требало живети од сопственог зноја. У доба моје младости није
давана помоћ у беспослици, већ је беспослица била друштвени
преступ који је државна власт гонила по службеној дужности.
Оженио сам се у 24 години и одмах имао породицу коју је требало
издржавати. Поред тих својих брига, ја нисам остајао равнодушан
ни према невољама других, ни према кривинама друштвеног
уређења. Срљао сам у борбе које су превазилазиле моју снагу и
трошио се често неразумно. У борбама сам провео скоро цео свој
живот. Никада нисам тежио проводу нити личним уживањима.
Успеси у борбама били су ми скоро једина уживања. А када сам
доживљавао разочарења а њих је било много, све до последњих
дана, када сам ове редове писао, ја сам се завлачио у моју
библиотеку, да ту преболим моралну кризу. И често сам у томе
имао успеха. У библиотеци, у друштву најбољих умова света,
налазио сам друштво каје ме никад није изневерило. Ту сам
откривао узроке својим разочарењима. Кад Шекспирови јунаци
говоре језиком богова, они су и у мени оживљавали вишег човека.
Кад Иго глорификује милосрђе, ја сам тада и сам постајао бољи и
лакше прелазио преко учињених ми неправди; кад Достојевски
разголићује психу патолошки оптерећених људи, ја сам боље
разумевао непријатеље и лакше их сносио. Код Ниче-а сам, такође,
понешто научио.
 Интересантно је да у тим часовима повлачења у себе и
разочарења нисам могао читати хумор нити сам тражио весело
друштво. Тада би ме интересовало решавање проблема. Више сам
волео романтичаре него ли реалисте. Романтичари решавају
проблеме по захтевима човечности и приказују људски живот какав
би он требао да је и упућују нас на то; реалисти нам цртају живот
онакав какав он и јесте, а ми то видимо и без њиховог приказивања
и не поправљамо се. Иако знам да то гледиште не одговара
савременом књижевном укусу, ипак је моје расположење и осећање
било такво.

—:—

Ако данас, из перспективе своје седамдесетосме године,

погледам на свој протекли живот, ја видим да он није протекао
нечујно, већ је оставио доста видан и јасан траг у средини у којој је
протекао, траг од кога се не морамо стидети ни ја нити моји
потомци. А то је и све чиме бих могао бити задовољан. Али и поред
тога што сам рођен у сиромашној кући и баш због тога, по своме
злом удесу, падао у неразвијене средине, мени се понекад чини, да
је тај живот могао протећи са мање тешкоћа, да није било мојих
сопствених грешака, о којима сам овде доста говорио.
У поретку чији сам морални raison d’etre оспоравао и противу
кога сам се годинама борио, а између људи са дна живота, успео
сам без туђе помоћи, на крилима свога духа и труда, да се уздигнем
на један виши ниво посматрања света, а и виши степен друштвених
лествица: постао сам новинар, народни посланик, претседник
посланичког клуба, виши државни чиновник и најзад претседник
народног одбора једног реона у Београду. Мандатор круне позивао
ме је на саветовање о саставу земаљске владе. Преда мном су
стајала отворена врата министарских кабинета и широке
могућности за остварење једног безбедног живота, на какав има
право сваки човек. Али сам ја то пропустио паунски чувајући
чистоту свога перја, као да сам државник на чије поступке гледа
цео свет. Какво безумље!
 А какав је резултат те моје минуциозности? Ево га: пошто је
уз грмљавину топова проглашено остварење идеала за које сам се
годинама борио, мене је нестало из јавног живота, па сам и из
службе ринут на улицу без спомене, а на начин који понижава, да
ту спокојно грицкам пензионерску корицу хлеба, сасвим довољну
да не скапам од глади. Сасвим друкчије су прошли људи практичне
памети, слободни од грешака којима сам ја био оптерећен. Требало
је не бити активан против зала у друштву, кад их је и онако
немогуће искоренити, већ ћутати или говорити макар шта, што
не изазива сукобе. То је увек била најмекша постоља и
најутрвенији пут за успех у животу. Тако раде мудраци који се не
удварају историји и не болују од правичности. По свему судећи
тако је и безброј пута сам самоме себи потврђивао да је тако,
окривљујући себе, што се тим сазнањем и не руководи.
Па ипак можда није тако! Није, јер се ничим бољим не би
могли да надокнаде срећа и спокојство који нас обузимају када
знамо, да смо савесно извршили све своје дужности према
друштву и да кроз живот нисмо прошли нечујно, пузећи, само
ради себе и сојих уживања. Задовољство је, велико
задовољство, не морати ни пред ким обарати очи: ни пред
људима, ни пред својом савешћу.
Хоће ли то признати историја и други чиниоци дру–штва, или
неће, то је њихова ствар. Има доста мудрости у речима онога
Сремчевог Ибиш–аге: „Учини добро, фрљи у море; ако риба не
чује, Алах ће да зна“.

—————

НИКАД МИРА

У мени живе две личности страсне:

Једна, што хоће, да живи и твори;
Друга, што срља на стазе опасне,
Да правду брани, а истину збори.
 Прва је тело, што по земљи ходи,
И са људ'ма жели живети у миру;
Друга кроз буру идеала броди:
То је дух под шлемом у тешком панциру.

Два ривала стара, неуморни оба;

Непрестаном борбом кидају ми груди:
Не попушта један другоме, до гроба,
А што правда хоће то прогоне људи.

И слабости имам, што ме воде страсно;

Трепере у души, к'о на харфи жице:
Ја много шта рекнеш и сувише гласно,
И волим, да гледам истини у лице.

А онај, ко хоће, да живи и твори,

Научити мора, да предасе гледа,
Да смирено иде и тихо говори,
И да ником срце из недара неда.

У души ми светлост; срце: пуно студи!

А к'о дивљег звера прогоне ме људи.

Београд, августа 1930

МОЈЕ СЕЛО

Тамо где се небо у сјају прелива,

Где Ђетиња брза кроз кланце се пени,
Где мирисна поља Волујац залива,
И знатно се жито на сунцу румени;

У зеленом горју, где се виле јате,

Високо где ор'о вије гнездо своје,
Где се муње често громовима прате,
 К'о градина цветна лежи село моје.

Сунцем обасјана моја груда родна,

Што ме увек спремна у загрљај чека,
И цвећем стере своја поља плодна,
Да путника прими к'о колевка мека.

Никад ми се тако не загреју груди,

К'о кад видим тебе, моје село цветно,
Јер потсетиш срце, што за тобом жуди,
На минуло доба весело и сретно.

И данас ме ево у наручју твоме;

Доводи ме увек моја жеља стара:
Да слушам на твоме крилу, меканоме,
Како пева славуј из твога шевара.

И онда кад твоје мутно небо плаче,

И тада се дивим, теби село моје,
И кад сине муња озго с Кадињаче,
И када загрми Сењића осоје.

Кад год видим твоје пропланке и путе,

Мирисне градине и пландишта равна,
Грмове и брезе гајем разасуте,
Познанике моје из времена давна;

У мени оживи моја младост рана,

Слободна и пуна надања и жеља,
Весела к'о птица зором распевана,
И сетим се лика мојих родитеља.

Стапари, 1937.
 ВОИСЛАВУ

Богови ти даровали крила,

Музе млеком препуњене дојке;
Лавором те окитила вила,
А спомен ти подигле девојке. —–