Аурелије Августин Хипонски (354-430)

Епископ града Хипона. Био је један од најзначајнијих теолога и филозофа

хришћанског света. У раној младости био је под великим утицајем Манија, творца
филозофског учења манихејства. Једно време је предавао граматику и реторику у Милану
и Риму. Под утицајем своје мајке, која је била хришћанка, Августин прелази у
хришћанство. 396. године постаје епископ Хипона. Након тога велики део живота
посветио је борби против манихејства, које је посредством заратустријансва, делило свет
на добро и зло. Августин је веровао да је читав универзум добар, а да је зло одсуство
добра. Борио се и против донатиства, који нису веровали у свете. Насупрот пелагијанаца,
који су сматрали да човек сопственим напорима може постићи спасење, Августин износи
учење о првобитном греху, са којима се људи рађају, а које може да излечи једино милост
Божја. Најзначајнија дела су му Исповести и О држави божјој.

Спор са Пелагијем- Пелагије је сматрао да Божја „благодет“ представља Божју одлуку да

створи људску природу тако да људска бића могу поштовати Његове заповести по својој
сопственој вољи. Свако је био слободан да изабере добро. Августин се супротставио
овакво учењу у својим Исповестима. Ту је изнео тврдњу да Људинису сами себе могли да
начине добрима када то пожеле, по својој вољи. Ои су тесно зависили од Божје благодети
као непрестаног извора надахнућа и подршке. Пелагије није правио разлику између лаика
и монаха чинећи сваког хришћанина довољно једнкао обраћеним и преданим аскетом.

Државу Божју Августин креће да пише 413. године као одговор на паганске
критике и разочарења хришћана изазвана Алариховим пустошењем Рима 410. године.
Јерусалим је за Августина била држава Божја. Небески Јерусалим је полагао право на све
оне рођене у свим другим градовима као на своје потенцијалне грађане. Заједнички грех
учинио је све мушкарце, жене без икакве разлике у класи култури једнако отуђеним од
небеског Јерусалима. Сви су позвани с потпуном непристрасножћу да постану хришћани
и да тако отпочну ду и спор повратак на небо у своју праву отаџбину.

Манихејство- Утемељио персијски визионар Маније. Настало на темљеима

заратустријанства, старе персијске религије која је супротстављала добро и зло. То се
поклапа са Сасанидском династијом која почиње да влада Ираном од 226. године која
прихвата заратустријанство као државну религију. Маније је осуђивао материјална добра
и овоземаљска уживања, проповедајући истовремено аскетски живот. Према Манију, спас
сваког појединца зависи од његовог личног живота. Маније је 277. године убијен након
расправе са заратустријанцима. Манихејство се после његове смрти шири Римским
царством преко Балкна, даље у Европу. Диоклецијан издаје едикт 296. године којим
осуђује манихејство. Манихејсци су прогоњени по царству, али то није спречило ширење
овог учења. Манихејског учења били су и богумили и створена је црква босанско, затим
катари у Француској. Маније је заговарао и живео аскетски. сусдржавао се од јела и пића,
поготово меса и вина, које је касније изричито забрањено. Манихејски дуализам имао је
две стране: Бога и Сатану. Манихејски Бог творац свега доброг и духовног, а симболизује
га сва светлост, док манихејски Сотонатворац је свега материјалног и заводљивог.
Манихејци су живот проводили тешко радећи, али су увек одвајали време за аскезу и
предано богослужење, истовремено нису јели месо пили вино... Верници су се делили на
прочишћене појединце и обичне вернике. Први су имали велике привилегије и били су
дубоко поштовани и услуживани су од стране обичних верника. Маније је забанио
изградњу раскошних и богатих самостана и богомоља и приказивање личности Бога...

Григорије Велики (око 540-604)

У другој половини 6. века Рим је личио на утвару некада славног града. Број
његових становника свео се на око 50 000. Северном Италијом владали су Лангобарди,
који су дошли у Италију 568. године. Римско царство контролисало је Рим и Равену на
северу. У 6. веку Римом је доминирала сенаторска аристократија. Они су били углавном у
савезима са германским вођама, а порез једва да су плаћали. Њих ће Јустинијанова
освајања гурнути у страну, а замениће их провинцијска господа. Касиодор Сенатор
основао је манастир Виваријум. Григорије је одрастао у породичној палати на брежуљку
Целију. Григоријев деда био је папа Феликс Трећи. Он је подигао прву цркву сада Санти
Козма е Дамиано. Григорије 573. године постаје префект Рима. Међутим, он одлучује да
се одркене света и постане монах. Око 573. године претвара кућу свог оца на брежуљку
Целију у мали манастир и ставља га под заштиту Св Андреја. То је био центар строгог
аскетизма и напорног учења. Бенедиктинско правило није могло да се примени јер је оно
било искључиво везано за руралне области. Григорије рукоположен за ђакона Римске
цркве и послат је 579. године у Константинопољ као папски представник. У Цариграду је
приповедао о Антихристу и о крајњој немоћи која ће у последње дане задесити
установљену Цркву, остављајући је нагу и разголићену, без јавне улоге. Он је своје
мишљење углавном поткрепљивао Књигом о Јову. Григорије 590. године постаје папа.
Григорије је 591. године написао „Правило за пастире“, један кратки трактат. Његов
идеалан пастир морао је да буде интимно близак свакој личности кроз саосећање.
Григорије је епископској власти дао изразито пастирски печат. Са регула Пасторалис да
их предводи, краљви и клирици латинске Европе више нису морали да се окрећу
Византији. Сачувано је и 866 писама сабраних у Регистар коресподенције. 594. године
објављени су његови Дијалози. Збирка чуда расправљаних у многим разговорима између
њега и његовог пријатеља Петра. 597. године мисија предвођена Августином настанила је
будући град Кентербери у Кенту.

Колумбан

Био је рођен у Ленстеру око 550. године (Колумбан што на латинском значи
„голубић“). Постао је монах у аскетском насељу Бангроу, близу града Белфаст Лока. То је
било насеље којим је владао озлоглашени опат Комгал. Колумбан је затражио и добио
његову дозволу да око 590. године пређе у Галију са својим ученицима. Дакле, обавезао се
на добротворно изгнанство, нека врста аскетско побожног чина. Врло брзо је од Григорија
добио Регулу пасторалис. Од 590-610. године био је у Ликсеју, у Вогезима, на истоку
Француске. Затим се населио у Бобију, на обронцима Апенина где је 615. године умро.
Написао је Упутства монасима и Правила. Његов значај огелда се у великом утицају који
је извршио на његове ученике, који су надахнути његовом енергијом оснивали манастире
широм Европе.

Беда Венерабилис 672-735

Родио се на имању манастира у Џероу и Енгелској, где је стекао образовање, а касније

постао опат. Ту је и у суседном бенедиктинском манастиру Вермут провео читав живот.
Борио се портив ирских монаха у Енглеској који су се опирали утицају Рима и
успостављању римске црквене хиерјархије на том подручју. 731. године настаје „Црквена
историја енглеског народа“ у пет књига. Друго значајно дело је „Хроника о шест доба
света“.

Бонифације 675-754

Профано име му је било Винфрит. Дошао је на север Германије са југа Енглеске.

Два местра висок у Германију је стигао са око 40 година. Остао је познат као „апостол
Германије“. Био је даровит учитељ. Написао је и приручник латинске граматике, који је
био сасвим осавремењен. За њега је класична прошлост била неважна. Он се залагао за
нови вид хришћанства неоптерећене прошлошћу.719. године у Риму узима име
Бонифације и носи га до краја живота. Био је под заштитом Карла Мартела, а од његовог
Пипина добио је позив да реформише франачку цркву. Он остаје у Германији да жири реч
Божју, што је видео као главни задатак. Широм западне Германије оставио је трага, од
Баварске до Лана и Везера, где су живели Саксонци. Основао је манастир Фулду 744.
године. Бонифације није покрстио један пагански народ, већ је прекинуо са симбиозом
исквареног хришћанства и паганства. 723/724. године пресекао је моћни Торов храст у
Гајсмару. Бонифације је умро у Фризији 754. године када су његову колону напали пирати
незнанобошци.
 Време у средњем веку

Свето време се схвата као време празника (црвено слово). Од почетка постоји потреба да
се успоставе празници, то је литургијско време. То је реактивација неког светог догађаја,
па се то поново проживљава(Васкрс, Божић). Храм има временску и просторну димензију
па представља прекид историјског времена јер лутргија враћа у прошлост. Ту се
сакрализује време па представља нову просторну и временску слику. Свака нова година је
нови циклус и све се поново проживљава. На крају сваког циклуса се јавља потреба да се
све почне испочетка, да се прекину неки грехови. У основи свих светих календара је
потреба да се оживе неки изабрани догађаји. Календар развијеног(хришћанског) средњег
века се заснива на догађајима из Христовог живота, осталим празницима, постовима.
Празник није спомен неког догађаја, већ поново оживљавање тог догађаја(реинкарнација).
Овај систем поновног проживљавања почива на веровању у поновни Христов долазак и у
вечни живот. Свети календар(литургијски) се одвија у једном затвореном кругу који се
одвија ван иудејских догађаја(на које се хришћанство наставља) у јудеизму верују у
почетак и крај времена. За хришћане историја постаје света причка која има почетак и крај
а циљ јој је вечни живот. Свака средњовековна хроника почиње стварањем света а
завршава се у пишчевом времену али увек помиње крајњи суд као прави крај. Историја у
средњем веку за људе има један смер, смер опадања „свети седи“ и иде ка пропасти, ка
крају света. Историја са својим почетком и крајем је у средњем веку схватана као једна
света прича. Стварање веза између Христа и Христовог народа је стварала основу за
стварање свете историје и ишчекивању поновног доласка. Тек у VI веку се дефинисала
подела на догађаје пре и после Христа. Широко се прихватила ова подела тек у време
Каролинга. Тако су створени почетак циклуса и крај су тек ишчекивали. Значајно је и
Константиново доба које се сматрало периодом новог месије, значајно је Теодосијево
доба, доба победе. Потреба да се поршлост учини непрестано живом је настала да се
преспоји јаз у ком је хришћанство било мањинска секта. Тај јаз је премоштен на 2 начина.
Прво настанак црквених историја. Пионир је био Јевсевије из Цезареје који је написао
Црквену историју . Она је пружала уверење хришћанима да су наследници мученика.
Неговање светитељских култова(подстицало се стално присуство светитеља, жив култ-
мошти, чуда, потребно је било живо деловање светитеља, па су их славили; да би се
овакав култ одржао длази до 20 трансфера реликвија са истока да би нове цркве добиле
предмете од сакралне вредности; Од 5-7. века траје период великих трансфера реликвија
са истока на запад. Учешћем у свакој служби се доводило у --- . Вреем се вртело око
Васкрса (година око празника а недеља око недељних литургија). Божић је такође био
битан, салви се од IV века. Стварање светог календара у 4,5,6. веку када се дани везују за
светитеље. Свети календар је хришћанима обезбедио групни идентитет. 25. децембра се
славио као дан Сунца, култ непобедивох Сунца, славио се у време царства и он је
укорењен у хришћански празник, постојао је тог дана и дан Митре. 1. јануара је био дан
нових козула и римске календе. Хришћани на тај дан уводе Христово обрезивање. У 5.
веку се конситуише хришћански календар и то се може дефинисати као одвајање времена
од пагана. Значајну улогу имали су и римски епископи(значајни јер су се престављали као
наследници Петра и Павла) пораст епископског ауторитета над судским

Света места

Ходочашће је карактеристично и за прехришћанско време. Ходочашће садржи тежњу да

се походи и „подигне“ свето. Fuga Mundi „бекство из света“ ( ходочасници који ходају
свуда и нигде) Ходочасници се одричу своје личности. Ходочасник када крене на
ходочашће напушта свој идентитет и постаје comunitas(заједница) и тада је идентитет .. О
најранијем хришћанском ходочашћу не зна се много, зна се од прилке да креће од IV века.
За оне старије се сазнаје од Јевсевија из Цезареје, ту се сазнаје за ходочашћа у Свету
земљу. Модерна истраживања релативизују улогу Јевсевија као оца идеје Јерусалима као
свете земље. Његово дело Ономастикон сматра се за претечу водича ходочасницима.
Земља је у јудеизму била залог завета Бога и људи Обећана земља. Земља је за њих прва
од 3 реалије, друга је Јерусалим а трећа је Храм. Хришћани преузимају оваква виђења али
настоје да се ослободе тих уверења просторних стега јер хришћани не прихватају да
постоји „изабрани народ“. Гробови мученика су престављали основе на којима сје
заснивана ходочасничка топографија. Јевсевије је био близак аријанцима, али и
спиритуалног учења које наллже веру без симбола и реликвија. Прави творац идеје
Јерусалима као свете земље био је Кирило Јерусалимски. То је користио тиме јер се ту
завршавала Исусова прича где је разапет на крсту па је промовисао и крст као славни
симбол. Делов часног крста- реликвија прејаког значења. Кирило је осмисло и један вео
сложен систем литургијског живота, промовисао посету местима која су везана за
Христове последње дане. Он је упео да Јерусалим успостави за Свету Земљу крајем 4.
века. Евгевија је крајем 4. века оставила сведочанство шта ходочашће све подразумева.
Има три велика аспекта 1. простор 2. пејзаж(тај простор се ставља у библијске оквире) 3.
молитва. Комуникација са светим се одвија кроз сва чула додир, пољубац. Дале
ходочашће је конституисано у четвртом веку али ће се даље развијати. Присутан је
библијски реализам. Ходочасници не само да посећују већ све те догађаје проживљавају .
Ходочашће није било опште прихваћено ило је и опозиција. Григорије Ниски је сматрао
да је непотребно посећивати света места јер се Бог суда налазио. Свети простор има
импликације и ван Свете земље- храм, цркве, гробови мученика.

Свети простор

Свети предмети који су носиоци сакралног простора (свети камен,свето дрво).

Архаична друшва не сматрају све светим већ одређене предмете, места. Честа појава
имања центра света. У месопотамији Зигурат, у Грчкој Делфи. У раном хришћанству је
гроб светитеља оквир за настанак читаве грађевине храма од Константиновог времена. Од
четвртог века се прати тај култ светотељског тела. Од Јелениног открића Часног крста
покреће се читав низ враћања поштовања и успомене на мученике да би се повратила
слава између тадашњих људи и хришћанских хероја. Креће проналажење гробова
мученика и стварање нових светих места. Ширење хришћанске топографије (светих места)
који се шири и ван старог царства, свуда где има хришћана. Процес проналажења
реликвији, јављају се путем снова мириса, чуда. Подизање из првог гроба, затим ритуални
пренос(транслатио), литија учествовање читаве заједнице. Спуштање мошти у кивот пред
олтаром. Потом се пишу нови жанрови на истоку служба и житије а на западу страдања и
чуда. Житија, хагиографије имају: Вита живот, 2. пасио(страдање, немају сви)
миракула(већина светитеља имају чуда) Лаудатио, похвала светог. Догађаји у хронологији
неморају бити поређани овако. Сваки догађај у хагиографији је део свете историје. За ране
хришћанске писце свети простор је пустиња. У Светом писму има двојако значење, једно
је место супротно рају(место насељено демонима) а са друге стране се јавља као
извандредно свети простор. Оваква идеја наслеђује хеленистичку традицију бежања из
града. Пустиња је и место триумфа вере. Манастири су такође света места( манастир-
идеални град) и у развијеном средњем веку то су катедрале. Свети простор није хомоген,
обележен је посебним симболима. Идеја центра света живи у различитим религијама, а за
хришћане то је храм у Јерусалиму. Главна манифестација светитељског култа су чуда.
(чудотворац, исцелитељ). Најстарије пустињачко житије је оно Св. Антонија кој је
написао Атанасије Велики у 4. веку.

Аскетска духовност

Три категорије простора: друштвени, физички и ментални. Простор може бити

материјални замишљени и конструинсани. Постоје две групе светих људи. Свети епикопи,
јер хришћанство прво заузело градове, а друго су свети монаси по светом Антонију и св
Василију. Први манастир на Западу Монте Касино 529. године основао Бенедикт из
Нурсије. Анахронизам је индивидуални подвид монаштва насправм групног монаштва.
Највише се зна о галском свештенству у том периоду које прате две појаве.
Земљопоседничка аристократија заузима цркве и епископи своје животе започињу као
монаси. Лерин- важна основа и расадник епископа и школа где је деловао Јован Кесијер
од 360-420 и ту је написао књигу о великим старцима из Египта где је раније и боравио и
пасисао је књигу о својим искуствима. Лерин је 400. године основао Хонорапсу на острву
код Марсеја и он убрзо постјаје духовна престоница Галије. Монаси су били повезани
породично и заједничким животом. Седиште епископије било је у Арлу, а еископ је био
Хоноратус. Манастир у Прованси. У Лерину спорводе начела пустињског аскетизма.
Север Галије- Жерман из Оскера, за Тур Мартин из Тура и добио је назив апостол из
Галије. Сидоније Аполинарије који је написао житија епископа, а таст му је био цар. Био
је сенатор из Галије. Писао је панегирике. БИо је епископ Клермона, у центру Глаије. У
седишту хришћанске цркве налази се Сидоније и он објављује Амицијтија, пријтељска
писма намењена јавним читањима.Сведоче о повезаности епископа у 5. 6. века и додана су
друга писма других епсикопа. Касније се уочава династија епископа, чији су ово почеци.
Цезарије из Арла живео у првој половини 6. века био је хришћански проопведник из
сенатор, школован у Арлу, први упторебљава израз Рустикас, разрушено сељачко. Он
каже да је у току посељачење света. По њему је обрисана стари систем и да недостаје
пристојност и наводи пад писмености као пример. Венанције Фортуна орфеј међу
северним варварима, епископ Поатјеа. Написао је дело о животима епископа, најважнији
извор о животима епископа. Наводи шта епископ треба да буде и епископе назива
светитељима без крви јер они нису пострадали већином. Слика епископа од цивилне
каријере, преко пустињаштва. Живот светог Мартина написао је Суплиције Север под
утицајем Салуситја. Он афирмише нови тип светитеља у коме се спаја слика источног
свеца и римског светитеља и касније га следе остали хагиографи. Типолошко пресствљање
светитеља. Аскета, пророк, представа његових унутрашњих азмишњања. Пословице
Павлове су значајне за то. Гргур Турски од 573-594. Време Меровинга наслеђује
хагиографску традицију светог Мартина и Тур је центар. Гргур је написао историју
Меровинга и она је пуна крвавих злочина Меровина и ту је први пут историја једног
народа.

Рана историјска граница

Свети покрститељи

Свети Патрик- 5. век, више хагиографских и један аутобигорафски текст исповести, рођен
око 400. године у аристократској породици у Британији, христијанизована породица, деда
му је био свештеник. око 415. године заробљен и одведен у Ирску где има визију и бежи
али када побегне има визију да треба да се вати и замо одлази да покрштава и о томе
оставља сведочанства. Важно је што ту да је описе раних покрштавања и свиме што га
прати. Свети Колумбан крај 6. и почетак 7. века О процесима христијанизације говори
Гргур Велики. Колубан је светитељ хагиографију написао Јона из Бобија. Колумбан 591.
огдине одлази у „пустињу“ у Галију и ту долази на двој јер хрисијанзиација иде од
највиших слојева. Он оснива манстир Лксеј између 593. и 596. гоидне. У једном тренутку
Теодорик други има другу жену Брунхилду па прву убија и зражи од Колумбнаан да
призна Брунхилду, овај одбија и бива протеран. Потом оснива манастир Бобиј из тох
манастира је Јона написао његову хагиографију. Овај модел светитеља има мисију
покрштавања и то је његово ходочашће, он је свети ходочасник. 563. године Колумба је
оссновао манастир Јона између Ирске и Шкотске то је „северна Св. Гора“ Манастир
основа са 12 пријатеља, сукоб ирског и и римског хришћанства, римљани хтели њихово
тумачење времена и примат папе а у ирској опати били наследни породичних племена,
победа римског хришћанства на сабору у Витбији 664. године

Христијанизација источне Рајне позни 7 и рани 8 век, у вези са доласком

Каролинга. током Меровинга је било христијанизације пограничнх војводства Баварије и
Тирингије. од Даговерта су краљеви сахрањивани у Сент Денију. Велика мисионарска
постаја настала је у Утрехту одатле се покрштавало даље а задње учвршћене пагансе
постаје остале у Фризији и Саксонији. Вилиброрд кренуо у мисију у Фризију у договуру
са мајордомом Пипином другим тамо га начинио епископом са дијазецом у Утрехту и
одатле делује освоа манастир Ехтернахт он био ценатр ширења. После њега долази
Бонифације. Бонифације ставио Тирингију уи Хесен под папину јурисдикцију.