Albižani

Albižani su jeretička sekta koja se u Evropi javlja još u 11. veku. Ime su dobili po gradu Albiju u
južnoj Francuskoj, gde su naročito bili brojni. Oni se međutim javljaju na raznim mestima
(Lombardija, Toskana, južna Francuska, Nemačka, Srbija, Bosna) i pod različitim imenima
(albižani, patareni, bogumili, babuni itd). Pravi naziv za njih je međutim KATARI (''čisti''). Oni
su naslednici manihejske sekte koja je još u Rimskom carstvu bila opasan takmac hrišćanstvu i
koja je nestala negde u 6. veku. Manihejstvo je imalo nekih dodirnih tačaka sa persijskim
zoroastrijanizmom. Osnovno obeležje katarskog učenja bilo je verovanje u dva vrhovna
božanstva- Boga i Satanu, dobro i zlo. Bog je bio tvorac i vladar duhovnog sveta, a Satana
materijalnog (ovo učenje je u suštini bilo manihejsko i nehrišćansko). Savršeni život je bio
asketski. Njemu posvećeni morali su da se drže potpunog celibata, nisu smeli da jedu hranu
životinjskog porekla, niti su smeli da imaju svojinu bilo koje vrste. Sledbenici sekte su bili
podeljeni u dve klase: savršeni (perfecti) i verni (credentes). Savršeni su bili obavezni da vode
idealan život zasnovan na strogom asketizmu. Oni su činili sveštenički sloj, a uvođeni su u
zvanje ceremonijom koju su obavljala dvojica sveštenika i koja se nazivala
KONSOLAMENTUM (consolamentum). Verni su uglavnom mogli da žive kako su hteli. Mogli
su da se venčavaju, jedu meso, imaju svojinu i bave se bilo kojim zanimanjem. Jedino su bili
obavezni da prime konsolamentum pre nego što umru i da odreknu poslušnost Katoličkoj crkvi.
Ova ceremonija je čistila od svih prethodnih grehova, ali se nije mogla ponavljati, pa je zato
obično obavljana uoči smrti vernika. Katari su smatrali da je tumačenje mise kao čina prinošenja
žrtve pogrešno, jer Hristos nije odobravao žrtvovanje; verovali su da je učenje o mističnom
pretvaranju hleba i vina u Hristivi telo i krv bogohulno. Odbacivali su krštenje novorođenčadi,
smatrajući da samo zreo čovek može da shvati puno značenje tog obreda. Poricali su moć svetaca
da pomažu ljudima. Svaki polni odnos, pa i onaj koji je bio posvećen obredom venčanja,
predstavljao je smrtni greh. Ubistvo bilo kog živog bića bilo je grešno. Katari su odbijali da
polože bilo kakvu zakletvu. Odbijanje značajnijih obeležja hrišćanstva bilo je dovoljan razlog da
postanu neprijatelji Crkve. Glavni razlog uspeha katara bio je asketski život koji su vodili
savršeni, a koji se upadljivo suprotstavljao raskošnom i ne uvek besprekornom životu katoličkog
sveštenstva. Pobožni hrišćani su uočavali tu razliku i snažno naginjali katarizmu.

Najistaknutiji predvodnici katara bili su Petar iz Brisa i Anri iz Lozane. Katari su najjače uporište
imali u gradu Albiju u južnoj Francuskoj (otuda naziv ''albižani''), gde su uživali zaštitu tuluskog
grofa Rajmunda VI. Papa Inoćentije III je pozvao severnofrancuske vitezove u krstaški rat protiv
albižana. Krstaška vojska predvođena surovim verskim fanatikom Simonom de Monforom
otpočela je 1209. godine osvajanje juga Francuske. Krstaši su 1213. godine odneli odlučujuću
pobedu kod Mirea, nakon čega je došlo do strahovitog pokolja albižana. Krstaški pohod je
uspeo- albižani su gotovo u potpunosti istrebljeni.