ЖИТИЈЕ,

ЧУДЕСА, ПОСЛАНИЦА И

НЕКОЛИКО ДУХОВНИХ БЕСЕДА

СВЕТОГ МАТЕЈА
МИРОТОЧИВОГ (КАРПАТАКИСА)

(1. март 1861 – †14. мај 1950)

ИСПОВЕДНИКА И

АРХИЕПИСКОПА ЦРКВЕ

ИСТИНИТИХ ПРАВОСЛАВНИХ

ХРИШЋАНА ГРЧКЕ
 ПРЕДГОВОР

Света борба за истинито православље јесте борба и брига

свију нас, свих верних чланова Истините Православне Цркве.
Ту жудњу и духовну наклоност, као и учествовање у
решавању питања у Цркви Богочовека Исуса Христа, пренели
су нам и усадили нам у душу наши духовни оци, те смо са тиме
живели до данашњег дана.
Један од тих наших духовних отаца и родитеља познат је
по својим биткама за истинито православље у целом јелинству,
па и изван њега, а то је блаженопочивши и никад прежаљени
првојерарх и архиепископ Цркве И.П.Х. Грчке, господин МАТЕЈ
I (1862-1950). То је личност која је, благодаћу Светога Духа, утрла
пут истинског православља, којим ми данас корачамо.
То је једна од оних особа, какве божанска промисао шаље у
сваком веку, како би подупрле и предводиле верне чланове Цркве.
Тако нам је и у протеклом 20-том веку послала овог
блаженопочившег првојерарха, и то управо у одговарајућем
тренутку, када је незадржива бујица безбожног антихристовог и
пантеистичког екуменизма, на свом путу, носила све што се нашло
пред њом. Носила је свештенство и народ, а са Екуменистичком
Посланицом из 1920. године упрегла је у своја кола чак и
патријаршије и аутокефалне Цркве, и вукла их је и носила са
собом у казан пантеизма.
У том тешком тренутку, Бог је послао блаженопочившег
првојерарха и архиепископа Истините Православне Цркве Грчке,
како би узвикнуо, као други арханђел Михаило: „СТОЈМО ДОБРО,
СТОЈМО СА СТРАХОМ” и како би зауставио пад у провалију
антихристовог екуменизма.
Његово присуство у прошлом веку окарактерисано је исто,
као и присуство оног великог светитеља, који је добио назив
АТЛАНТ Православља, а то је свети Марко Евгеник у 15-том веку.
Да, као нови Свети Марко Евгеник окарактрерисан је он од
стране савременика, који су са њим живели и које је он подучавао.
Ова карактеризација уопште није претерана, јер црквени догађаји,

3
који су се десили у 20-том веку, потврђују истинитост овог
назива. Велики допринос овог црквеног оца, међу свима другима,
било је очување и преношење АПОСТОЛСКОГ УЧЕЊА И
АПОСТОЛСКЕ ВЕРЕ.
Дакле, нека овај наш меморандум буде схваћен као
приношење тамјана од поштовалаца и као света дужност према
личности и животу овог црквеног мужа.
Осим свега овога, имајући пуно знање, свест и савест, као и
лична искуства, отплаћујући дуг части и захвалности према овом
блаженом и „апостолском” оцу за његов допринос Цркви и нама
самима као њеним члановима, посвећујемо овај текст животу и
делу овог великог црквеног оца.
Већ је прошло 63. године од његове, по миру и блаженој
кончини свете, смрти (14-5-1950), којом је отишао ка Торжественој
Цркви, чије се устројство налази на небу.
Извршавајући, дакле, свету дужност и одајући му
захвалност, представљамо историју његовог живота, на основу
пронађених елемената о његовом животу и деловању. Предајемо
их верним члановима Истините Православне Цркве, пошто се они
увек тичу њихове духовне користи.

Четири епископа које је рукоположио епископ Врестењски Ма-

теј. С лева, митрополити: Солунски Димитрије, Тримитунтски
на Кипру Спиридон, Патраски Андреј и Коринтски Калист.

4
 Свети убрус: Дело блаженопочившег архиеп. Матеја I, које се
налази у Владичанском двору свештеног манастира Богородице.
Живописан је, према натпису на икони, 1926. године, у скиту
„Ваведење”, у пустињи светог Василија на Светој Гори.

5
Његово Блаженство - Архиепископ Цркве Истинитих
Православних Хришћана Грчке - г.г. Матеј I

6
 НЕКЕ УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

Меморандум о животу и делу блаженопочившег

архиепископа Цркве И.П.Х. Грчке, госп. Матеја I, или „Светог
оца”, како је он називан од стране оних, који су од њега
примили духовно доброчинство у сваком виду, овог изузетног
црквеног човека, требало би да се представи са чисто црквеним
критеријумима, као што је обичај у сличним приликама.
Његов живот, као лаика, монаха и свештеника, не разликује
се од живота светитеља, какве познајемо из Синаксара, тј. Житија
Светих. Веома богата и многострана активност његова оправдава
или, боље речено, захтева од нас и ставља нам у дужност да се
удубимо у искуства „Светог оца”, чији живот води порекло од
преподобних аскета, какве читамо у житијима Светих, а њих је он
узимао као пример и свакодневно се трудио да их подражава.
Он је имао јасну црквену свест о својој епохи, и цео његов
живот био је посвећен Богу и Његовој светој Цркви.
Његов живот искусио је готово све аспекте човека и на тај
начин привукао је к себи снажне ослонце, којима је поверавао
своја духовна трагања и немире, који се тичу циља постојања
човека као лаика, монаха и свештеника.
Био је становник Свете Горе и, иако је живео као човек на
земљи, његова држава била је анђеоска. Не би било претреривање
окарактерисати га као земаљског анђела и небеског човека.
У стварима вере и морала био је строг, а као оцровљени
човек било му је незамисливо да не познаје искушења душе
човекове, јер душа од Бога има усађену тежњу ка својој правој
отаџбини, као што нам каже ап. Павле: „Јер овде немамо постојана
града, него тражимо онај који ће доћи” (Јевр. 13, 14).
Стога, преко излагања његовог овоземаљског живота,
погледајмо на оно што су гледале душевне очи блаженог оца
Матеја; оно што је суштаствено управљало његов овоземаљски
живот и што га је коначно одвело тамо где је то желела и стремила
његова душа, то јест у будућу отаџбину - у Царство небеско.

7
 ЖИВОТ И ДЕЛО СВЕТОГ МАТЕЈА.
БИОГРАФСКИ ЕЛЕМЕНТИ БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ
АРХИЕПИСКОПА ЦРКВЕ И.П.Х. ГРЧКЕ,
ГОСП. ГОСП. МАТЕЈА I
(1. март 1861 – 14. мај 1950)

Блаженопочивши и никад прежаљени отац Матеј родио

се у селу Панетиму, срез кисамски, округ Ханије, на великом
острву Криту, 1. марта 1861. године, од родитеља светих и веома
побожних, свештеника Харалампија и попадије Киријаке.
На крштењу добио је име Георгије, а презиме му је било
Карпатаки. Био је десето дете многочлане породице.
Када је имао 12 година остао је без оца. Још пре него што
је завршио основно образовање, ушао је у свештени манастир
Богородице Златоизворне, где је рукоположен за чтеца од стране
игумана манастира, архимандрита Калиника. У школи овога
манастира завршио је основну школу. Укупно је остао у манастиру
од октобра 1872. до септембра 1876. године.
За време његовог тамошњег боравка утврђено је да је имао
леп глас и заиста је певао побожно у часовима служби и Литургије.
Други таленат, којим је био обдарен, био је онај
иконографски. Живописао је иконе блажених, мученика и
светитеља, као што то сведоче и његова дела која су сачувана,
попут Светог убруса, Свете Ане, итд.
Обдарени и побожни младић привукао је пажњу
митрополита Ханије, који се трудио да га подстакне да учи, како
би га поставио за клирика Цркве.
Божанска промисао га је, међутим, предодредила за друге
мисије.
По сугестији својих укућана и игумана, прешао је у
Александрију египатску, код неког рођака апотекара, где је
завршио своје гимназијске студије, јер у његовој отаџбини није
било гимназије.
У Александрији је боравио од октобра 1876. до краја марта
1880. године.

8
 Крајем марта 1880. године Георгије прелази у Јерусалим
и, на подстицај патријарха Јерусалимског Јеротеја, уписује се у
напредну Богословску школу Часног Крста.
На Богословском црквеном факуклтету Часног Крста
Георгијево студирање трајало је 5 година, пошто је током 4 месеца
прекинуо похађање часова, у периоду од 29.4.1884. до 2.9.1884.
године.
1885. године дипломирао је на Факултету као одличан
студент и, у наставку, рукоположен је за јерођакона од стране
патријарха Никодима.
Као ђакон, служио је у храму Васкрсења током једне
године.

ОДЛАЗАК ИЗ ЈЕРУСАЛИМА ЗА СВЕТУ ГОРУ

(пустињаштво, монашење, аскеза)

Јерођакон Георгије, по природи склон пустиножитију и

миран карактер, пожелео је да испуни оне Христове речи: „Ако
желиш да будеш савршен, продај имање своје и пођи за мном.”
Ове речи Христове чули су и Антоније Велики и многе
аскете, који су се повукли у пустињу, како би молитвено проживели
у самоћи и сјединили се са Богом кроз тај узвишени труд и подвиг.
Управо та реч Христова и подстиче ђакона Георгија на жељу
за већим духовним борбама. Тај кротки глас Женика душа наших
је и повео и управио његове кораке ка Акропољу Православља и
монаштва, на чувену Свету Гору Атонску - Врт Богородице, на коју
и стиже 30. априла 1886. године, како би се посветио монашком
животу.
На Светој Гори потчинио се старцу Нектарију, који се
подвизавао у келији Свих Светих, у скиту Свете Ане.
26. септембра 1886. године бива пострижен у велику и
анђеоску схиму под именом Матеј.
26. јула 1893. године рукоположен је за јеромонаха, у
манастиру Григоријату на Светој Гори.

9
Света капелица у Симонопетри, Јеромонах Матеј, наслоњен
у којој се аскетски подвизавао на прозор своје подвижничке
јером. Матеј. келије, посматра море.

Касније постаје духовник у свештеном манастиру Велика

Лавра и у скиту Кавсокалива.
Такође као духовник, делује у свештени ман. Симонопетре.
Смисао пролазности у овом свету, са којом коегзистира,
приморава га да напише на видном месту своје келије:
„Келијо моја, о моја келијо! Келијо, данас моја, сутра
другога, а никада некога.”

Својеручни потпис Светог оца Матеја

10
 МИСИЈА НА ПЕЛОПОНЕЗУ

Вековима је била традиција на Светој Гори, али и у

манастирима других регија, да искусни јеромонаси са Свете Горе,
с времена на време, посећују парохије у свету, ради катихизиса,
исповедања, проповедања, учења и других потреба верних
православних хришћана у свету.
Ову традицију није могао да избегне ни јеромонах Матеј,
и то тим више што су га, у кратком временском периоду, његове
духовне битке учиниле аскетским сабратом оних старих аскета и
светитеља монаштва.
Целокупни овоземаљски његов живот одвео га је на велико
острво Пелопонез у јуну 1910. године, са 39 година старости.
На Пелопонезу, на коме му је као полазна тачка служио
свештени манастир Животодавног извора у Пронији нафплијској,
у недељу Свих светих, јуна 1910. године, јеромонах Матеј служи
божанствену Литургију са бдењем, по Светогорском типику.
Тамо се повезује са једном побожном породицом, чији
чланови, надахнути од светогорског монаха, одлучују да следе
монашки живот.
Потом, под руковођењем јером. Матеја, купују имање на
месту Каратона, изван Нафплија, и ту граде мало пустиножиће,
као и свети храм, назван по светом Претечи.
Ово пустиножиће сачувано је до данас. Тамо су се
замонашили први чланови те породице, брат по имену Амантије
са својим сестрама.
Остаће незаборавни за хришћане тог краја бдења,
проповеди, обраћања људи Христу од којих су га многи следили
и постали монаси и монахиње.
Боравак и прохођење јером. Матеја на Пелопонезу заиста
су протекли под благословом Божијим.
У центру града Арга постоји мали храм светог Харалампија,
где је често служио Литургију светогорски аскета Матеј.
Ова информација се чува са поштовањем и побожношћу до
данашњег дана код чувара овог св. Храма.

11
 Присуство оца Матеја за једне је био благослов, а за друге
несрећа и тачка „раздора”, нарочито за мирске свештенике, који
су видели да народ одлази од њих и иде за светогорцем Матејем.
Због тога су, преко епископа Арголиде Никандра,
инсистирали да се протера из њиховог подручја, те је тако био
приморан да се врати на Свету Гору.
Али, душе оних које је духовно надахнуо овај блажени отац
и подвижник не падају у очај, тако да и поред свега продужавају
да одржавају контакт са њим.
Отац Матеј, на својој другој мисији, у периоду између
1926. и 1934. године, поново долази у ову област, са циљем да
оснује манастир, али је поново био спречен од стране злих људи.
Тако је он коначно основао свештени манастир у области Кератеје
атичке, где се налази и данас. Тако је била Божија воља.

ПОВРАТАК У ЈЕРУСАЛИМ

Почетком 1911. године блажени отац Матеј, под принудом,

напушта Нафплион и одлази у Јерусалим, преко Константинопоља
и Смирне.
Тамо ће, као свештеник, приносити бескрвну жртву, пошто
је при свом првом боравку у Светом Граду тек саслуживао као
јерођакон.
Прелазећи из Константинопоља у Јерусалим, свратио је и
Патријаршију и добио благослов од патријарха Јоакима III.
У Смирни се сусреће са митрополитом Смирне
Хризостомом Калафатом, који му је предложио да остане код њега.
Јула 1911. године стиже у Јерусалим и посећује патријарха
Дамјана, који га поставља за пароха у Пресветом храму Васкрсења
Христовог.
У Јерусалиму је блажени отац Матеј остао од јула 1911. до
краја септембра 1912. године, када се враћа на Свету Гору.
Пре свог одласка, посетио је свештени манастир Свете
Катарине, на Богом посећеној гори Синају.

12
 ПОВРАТАК НА СВЕТУ ГОРУ
(27.9.1912. до фебруара 1916. године)

27. септембра 1912. године, о. Матеј се налази поново у

својој скромној келији у свештеном манастиру Симонопетра,
манастиру свог покајања.
Ту наставља своје духовне борбе молећи се, постећи,
живопишући, бдијући...
Тамошњи његов боравак, током три године, пружио му је
прилику да комуницира са другима, подвизавајућим се оцима у
келијама, исихастиријима, свештеним манастирима, скитовима,
аскетиријима, пустиножићима и да као духовна пчела скупља
мед врлина и да и сам постане пчелиња кошница божанствених
врлина.
Тако је постао сасуд божанског избора, прималац благодати
Пресветога Духа, што га је учинило предметом дивљења на
васцелој Светој Гори и по чему га је један врхунски монах и
лекар, о. Атанасије Камбанаос, када је говорио о њему, називао
управитељем Монашке државе.
У манастиру свога покајања остао је отац Матеј 3 године и
4 месеца, то јест од краја септембра 1912. до краја децембра 1915.
године.
Почетком 1916. године, надахнућем Светог Духа, његова
у Христу братија изабрала га је једногласно за старешину светог
храма Вазнесења у Панкратију, у Атини, који је био метох
свештеног манастира Симонопетре.

13
Јеромонах Матеј 1916. године, као парохијски свештеник
светог храма Вазнесења панкратијског у Атини.

14
 ЊЕГОВА МИСИОНАРСКА ДЕЛАТНОСТ У АТИНИ
(16. фебруар 1916. до марта 1922. године)

Почетком фебруара 1916. године, стигавши у Атину,

преузима руковођење метохом од часног и достојног старца
јеромонаха Панарета.
О овом оцу Панарету отац Матеј је написао у некој својој
књизи: „Панарет, вазљубљени међу јеромонасима, ову ми је књигу
даровао, како бих је у животу имао ... у Атини, 16. фебруара 1916.
године. Најмањи међу јеромонасима.”
У овом метоху Вазнесења у Панкратију, у Атини, о. Матеј
је пренео строгу духовну дисциплину Свете Горе својој духовној
деци. И све то кроз лични пример и преко својих духовничких
искустава.
Одатле је почео да регрутује касније предводнике Свете
борбе за истинско Православље, а одатле је припремао и
регрутовао монашке чете двају светих манастира, оних чији је
стварни ктитор и оснивач био.
Предводнички ум, са блиставим погледом, освајао је душе
и водио их је као стадо архипастира Христа. Од те духовне деце,
одликовали су се потоња игуманија Маријам и њена наследница
Ефросинија.
1920. године посетио је Крит и обишао готово све тамошње
манастире.
Поклонио се у чувеној пећини Светог Јована и осталих 98
светих отаца.
Доказ његовог посебног поштовања према 99 Свети отаца
на Криту јесте тај, што је живописао икону ових светитеља и што
је издао налог да мушки манастир има пречник од 99 метара. Још
је саградио св. Храм посвећен овим светитељима у свештеном
манастиру Преображења.

15
 МОЋНИЦИ ЋЕ БИТИ СТРОГО ИСПИТАНИ
(прогон 1922. године)

Тако је Бог изволео да се искуша челични и, попут

дијаманта чврст, карактер оца Матеjа, и да његова врлина још јаче
засија.
Подстакнути засвишћу и великом злобом, његови мрзитељи
су му позавидели на његовој богатој духовној жетви и оклеветали
га као анархисту (!) пред тадашњим архиепископом атинским
Теоклитом Минопулом, тако да је, одлуком Светог синода, био
послат у свештени манастир Зербицу (Србица - п.п.) код Спарте
као изгнаник.
Међутим, није прошло ни годину дана, а он је, Краљевом
милошћу, био враћен у свој омиљени метох у Панкратију атинску,
почетком фебруара 1923. године.
Али, завист прати његово дело. Пошто су његови
непомирљиви „пријатељи” чули да се вратио, успели су да
издејствују да поново буде прогнан у манастир свога покајања, на
Свету Гору.

Спољна врата и унутрашњост келије где је јеромонах Матеј

Карпатаки живео за време изгнанства у манастиру Зербица у
Лаконији 1922. године, пошто је прекорио краља Константина
због неког његовог огрешења у браку.

16
 Икона Светог Убруса, исцртана оловком у линеарном плану,
живописана од јером. Матеја, 17.2.1922., у манастиру Зербице
лаконске, где је био прогнан.

ПОВРАТАК НА СВЕТУ ГОРУ

(и веће борбе, 1923-1926)

20. фебруара 1923. године он поново стиже на Свету Гору

у свештени манастир Симонопетру.
Злоћудна намера његових прогонитеља у Атини побринула
се да се рашире ужасне лажи међу оцима у манастиру, па су га
они, поверовавши, удаљили из свештеног манастира.
Неузбуђен, миран, смирен, са пуном самосвешћу и мирном
савешћу, он прихвата и суочава се са одлуком отаца у манастиру.

17
 Он зна да су то пакости сатанине, који се користи нашом
људском несавршеношћу.
Један духовни човек писао је о светитељима: „Свети људи
Божији никада не би доспели до крајних тријумфа својих
борби, да сам Бог није постављао препреке у њиховом животу.”
Положивши сву своју веру и наду у Бога и у Пресвету
Богородицу, пошто је прошао Ускрс, а после потраге, он проналази
тихо и пусто место на Светој Гори.
Нова арена, где је требало да се бори, јесте пустиња Вигла,
источно од Велике Лавре.
Тамо, на том застрашујућем и стрмом месту, постоји и
данас једна пећина, која сведочи о његовим надљудским борбама
са ђаволом, светом и телом.
Тамо му је његов подређени монах о. Симеон или
Нектарије, који је касније постао еп. Врестењски Матеј II, у корпи
слао мало сувог хлеба.
Тамо је живописао икону Свете Ане, која се налази у
свештеном манастиру Кератеји, године 1924, како је на њој
исписано.

Света Ана, мајка

Пресвете Богородице,
дело блаженопочившег
архиепископа Ц.И.П.Х.
Грчке, госп. Матеја I.
Живописана је 1924. године
у исихастирију св. Мине, на
Светој Гори.

18
 На простору изнад пећине изграђен је свети храм Светог
Мине.
Касније, духовни разлози воде о. Матеја у пустињу светог
Василија, где је био параклис посвећен Ваведењу Богородице.
У овом исихастирију, који се налази југозападно од
оне пећине, на растојању од неколико сати хода, живописао је
чувену икону са Светим убрусом, 1926. године, као што је на њој
исписано.
Током три и по године свога боравка на Светој Гори, од
фебруара 1923. до краја септембра 1926. године, блажени о. Матеј
је одржавао кореспонденцију са својом духовном децом.
Такође, током трогодишта 1923-1926, деловао је исто-
времено и као духовник Велике Лавре на Светој Гори.

Лево: Свети храм светог великомученика Мине, у истоименом

исихастирију у Вигли, југоисточно од свештеног манастира
Велике Лавре.
Десно: Пећина на окомитој литици испод Светог Мине,
где је јеромонах Матеј уобичавао да се веома оштро подвизава
против страсти и ђавола.

19
 ПЕРИОД БОРБИ ЗА ИСТИНИТО ПРАВОСЛАВЉЕ
(1926-1935)

Божанска промисао је унапред припремила и извежбала

будућег духовног војсковођу, који ће преузети вођство у светој
борби за Православље, а против расколничког новокалендарства
и самим тим и свејереси екуменизма. Све те године припреме и
аскетизма су о. Матеја снабделе за многе године борби.
Увођење папског календара, преко којег је ушао и
антихристов екуменизам, шокирало је богоносног мужа и ударило
у столетне стене, у вековне границе и неразориве утврде Цркве
Христове, и било је смрвљено у свом повоју.
Божанска промисао није дозволила да свети брод или
Црква Христова буде доведена у опасност, јер је: „и врата пакла
неће надвладати” (Мат. 16, 18).
Истинити православни хришћани у Атини, Пиреју и
остатку Грчке, са увођењем анатемисаног западњачког календара
10. марта 1924. године, уперили су своје погледе у о. Матеја.
Послали су Александра Симеонидија на Свету Гору и он је,
у писмима и усмено, изнео нужност како управо он - отац Матеј
треба да подржи верне, те да је општа жеља свих да он предводи
свештену борбу.
Блажени о. Матеј, имајући дубоку свест о критичности
тренутка и о томе да зло свејереси екуменизма напада Цркву
Христову, а уз то и потврду такве његове намере кроз трократно
јављање Саме Царице Небеске - Пресвете Владичице наше
Богородице тада познатом подвижнику из скита Св. Василија -
оцу Дамаскину, а и њему самом, прихвата да крене на прву линију
свештене борбе за Свето Православље, 1. октобра 1926. године.
Борба за Православље даје му одлучност, враћа му младост
и он неуморно обилази не само Атику, него и многа друга места,
као што су Пелопонез, Тиба, Десфина, Фтиотида итд, куда га
је водила свештена борба. Проповедао је, исповедао, вршио
божанствене Литургије са бдењима, као и Свете тајне међу
православнима.

20
 Целокупно његово мисионарско деловање против
злославних шизматојеретика - папофила, утврдило је у вери
огроман број православних хришћана, који су се кроз његово
исповедништво не само утврђивали у православљу, него су и
многи од ових побожних мушкараца и жена одлучили да пођу у
монашки живот.
Тако, 1927. године, оснива и полаже темељ за свештени
манастир Богородице Пефковунојатрисе у Кератеји атичкој.
1934. године оснива мушки свештени манастир
Преображења на месту Кронизе Куваре у Атици.
Ове две лавре из 20-тог века бројале су: прва, женска, 350
и више монахиња, а она мушка – 200 монаха.
Оне су чиниле светионике Православља и духовне тврђаве
против папске јереси новокалендарства.
Оне су биле духовне радионице које су припремале душе
за Царство небеско.
Мушки манастир био је духовни расадник свештеника, који
су на својим плећима изнели борбу за Православље.
Не би било претерано проценити број клирика на 100 и
више, као и јеромонаха и ожењених свештеника, који су потекли
из активности блаженог оца Матеја.
Епископи који су проистекли од Матеја достигли су број 36
у 2013. години.

Део сестринства
свештеног
манастира
Богородице
Певковунојатрисе
у Кератеји
атичкој, у
дворишту конака.

21
Фотографија из ваздуха: Општи изглед свештеног манастира
Богородице Пефковунојатрисе у Кератеји атичкој, у свом
садашњем облику - фотографисан са источне стране.

Западни изглед светог манастира Богородице Кератејске. У

средини се издваја централни улаз у св. манастир, са куполом
изнад њега. У горњем делу види се параклис Свети Модест.

22
 Стара фотографија свештеног манастира Богородице
Пефковунојатрисе у Кератеји атичкој, који је сматран центром
истинитог Православља од самог почетка борбе против
латиномудрујућих екуменистичких „епископа”. Основан је 1927.
године од стране тадашњег јеромонаха Матеја Карпатакија,
Крићанина, Светогорца и поклоника Светог гроба.

Лево: Унутрашњост конака

(северна страна) свештеног
манастира Богородице
Пефковунојатрисе. Горе
се види свештени храм
Животодавног извора, који
се налази изван свештеног
манастира.

23
 Параклис Свете
Тројице, на западној
страни конака.
Испод параклиса
је владичански
двор и канцеларија
блаженопочившег
архиепископа Матеја.

Прва игуманија
свештеног манастира
Богородице кератејске,
Маријам, духовно чедо
блаженопочившег Светог
оца Матеја.

24
 Свештени манастир Преображења Господњег -
Кувара Кератејска у Атици.

Меморијални „диптих”, посвећен блаженопочившем

архиепископу Матеју I, по навршетку тридесетогодишњице
његовог блаженог упокојења (1950-1980). Десно и лево су
фотографије двају светих манастира, чији је ктитор био.

25
 ЖИЖАК У ЛАМПИ

1935. године Бог, награђујући његове битке, уздиже га за

архијереја некада славне епископије Врестењске. И тако, 8. јула
1935. године, он бива произведен за епископа од стране тројице
епископа, који су се претходно вратили из новокалендарског
раскола: еп. Димитријадски Германа, бившег еп. Флоринског
Хризосотома и еп. Закинтског Хризостома.
Ова тројица епископа-повратника рукоположили су тада 4
епископа. Четврти међу њима био је епископ Врестењски Матеј.
Две године након повратка тих епископа, а због
непридржавања тачног исповедања Православне вере приморало
је блаженопочившег Светог оца, епископа Врестењског Матеја да
рашчини еп. Димитријадског Германа и бившег еп. Флоринског
Хризостома и то 5. септембра 1937. године.
Еп. Закинтски Хризостом се вратио у раскол новог
календара, тако да је таквим својим актом самог себе рашчинио,
а двојица новорукоположених те 1937.г. - еп. Христианупољски
Христофор (Хаџи) и еп. Диавлијски Поликарп (Љоси), прихватили
су своје свргавање са епископа на свештенике, те су се крили
током једне деценије, од 1935 до 1945.
Једини, који је одржао своје Православље, до 12. октобра
1943. године, био је еп. Кикладски Герман Варикопулос, који је
са еп. Врестењским Матејем учествовао у свргавању отпалих
архијереја у септембру 1937. године.
Пребегавања свих 6 архијереја и њихова „одлажења и
долажења”, то јест она еп. Димитријаде и нарочито бившег еп.
Флорине Хризостома, а о чему сведоче његова званична документа,
оправдала су и правдају, до данашњег дана, тадашњег епископа
Врестењског Матеја и потом архиепископа Ц.И.П.Х. Грчке.
Основни ралози због којих их је рашчинио било је
њихово мишљење да новокалендарска Црква није расколничка
и да њене Тајне имају благодат, као и молбе епископа
Димитријадског и епископа Флоринског, упућене расколничком
Синоду новокалендараца, да их поново поставе на положаје у
њиховим митрополијама.

26
 Треба напоменути да је бивши еп. Флорине уложио
жалбу за повлачење његовог свргавања новокалендарском
васељенском патријарху Константинопоља.
У дневним новинама, у Атини, објавили су да никада не
треба да се упусте у рукополагања епископа, и то су одржали до
краја свог живота. (Види: Слобода, 14.11.1945).
Све то и томе слично, а што не може да се уврсти у
ову биографију1, принудило је епископа Матеја да прекине
Литургијско општење са онима, који су продали и издали Истиниту
Православну Цркву и који су се вратили као свиња и „пас на своју
бљувотину” (2Пт. 2, 22).
Пошто су године пролазиле и отпали архијереји нису
показивали знаке повратка, а старост епископа Врестењског се
приближавала 90-тој години, он је, схватајући основну епископску
дужност одлучио, уз свеопшту подршку клира, монаштва и народа
да не остави Цркву Христову без епископа, тј. без прејемства.
Због тога је послао посланице отпалима, како би се
покајали и вратили, „али Јуде преступници нису хтели да се
уразуме” - како то црквенена химнографија лепо пева у време
Великог Поста.
Своју последњу посланицу шаље 9. јула 1948. године еп.
Флоринском, позивајући га да се одрекне раскола, да се врати и да
изврше рукополагање епископа и формирање Свештеног синода.
Пошто је и овај позив остао без одзива и пошто му бивши
еп. Флорине није одговорио, тадашњи еп. Врестењски Матеј
одлучује са својим клиром да изврши једнолично рукополагање
и то:
1. септембра 1948. године, рукоположио је првог епископа,
еп. Тримитунта на Кипру Спиридона.
13. септембра, заједно са горепоменутим еп. Тримитунта
Спиридоном, рукоположио је епископа Патре Андреја.

1 Подробни историјат Цркве Истинитих Православних Хришћана налази

се у посебној књижици на нашој веб страници (svetosavskasrbija.com) -
примедба схимонаха Серафима светогорца.

27
 16. септембра, са овом двојицом, рукоположио је еп.
Солунског Димитрија, и 25. октобра еп. Коринта Калиста.
Рукополагања све четворице извршена су у црквици Светог
пророка Илије, изнад манастира Преображења у Кератеји.
Ова четворица епископа, после упокојења епископа Матеја,
рукоположила су и друге епископе и тако је пренето апостолско
наслеђе (прејемство) и настављена је апостолска вера у
Православној Цркви.

Историјски параклис пророка Илије у Кронизи Куварској код

Кератеје атичке, у коме су извршена историјска рукополагања
4 епископа од стране блаженопочившег епископа Врестењског
Матеја, године 1948.

28
 Оно најбитније, што је блаженопочивши епископ Матеј
допринео пуноћи Цркве Истинитих Православних Хришћана,
јесте АПОСТОЛСКО НАСЛЕЂЕ (ПРЕЈЕМСТВО) свештенства и
архијерејства, као и АПОСТОЛСКА ВЕРА.
Тако конституисани Свештени синод Истините Право-
славне Цркве проглашава 15. септембра 1949. године еп. Врестењ-
ског Матеја за архиепископа Цркве И.П.Х. атинског и целе Грчке.

Његово преосвештенство - ахиепископ Цркве И.П.Х. Грчке, госп.

Матеј I, у часу свете Литургије 1940. године.

29
 Са проглашења еп. Врестењског Матеја за архиепископа
Ц.И.П.Х. атинског и целе Грчке, 15. септембра 1949. године.
Виде се у првом реду како стоје с лева: митрополит Коринтски
Калист, митрополит Солунски Димитрије, митрополит
Патрски Андреј, протосинђел о. Евгеније Тоброс и митрополит
Тримитунтски Спиридон.

АКТ под бројем 6, у вези проглашења епископа Врестењског

Матеја за архиепископа Цркве И.П.Х. атинског и целе Грчке,
15.9.1949. Десно: Друга страна, потписи Свештеног Синода.

30
 Литија ка месту потапања часног крста у море код Фалира
пирејског - Богојављење, 6. јануара 1949. године. У средини се
види блаженопоч. архиеп. Матеј како пева тропар Празника.
Саслужују му митрополити: солунски Димитрије и коринтски
Калист. Фотографија доле: Богојављенска литија 1950.г.
Саслужују митрополити: патрски Андреј и коринтски Калист.

31
Са Богојављенске литије 1950. године.

32
 Неколико месеци после његовог проглашења за
архиепископа, то јест 14. маја 1950. године, у дан суботе пред
Педесетницу, у доби од 89 година, позвао га је Бог у Царство
небеско, у Цркву Торжествујућу на небесима.

Блаженопочивши архиепископ Цркве И.П.Х. Грчке, госп. Матеј I

33
 Проношење посмртних остатака блаженопочившег
архиепископа Ц.И.П.Х. атинског и целе Грчке, госп. Матеја I
у дворишту свештеног манастира, непосредно пред њихово
полагање у последење пребивалиште унутар конака.

34
35
 О животу и делатности никад прежаљеног, блаженог и
блаженопочившег архиепископа Истините православне Цркве
Грчке Матеја I опширно је писно у синодском журналу „Глас
Истинитих Православаца”, и то у периоду од 1978-1995. године,
као и у посебним памфлетима и књигама, за које верујемо да,
историјски гледано, покривају готово цео његов живот. За сада
нисмо у могућности да то све преведемо са грчког и објавимо.
Блаженопочивши владика Матеј, у целој својој делатности,
укључивао је и издавање књига, памфлета и часописа,
молитвеника, Светог јеванђеља, синаксара, појединих житија
светих, итд.
О томе додајемо богато библиографско издање дела
блаженопочившег архиепископа Матеја, која су се сачувала и која
су нам дошла до руку, а које је он саставио као јеромонах, као
епископ Врестењски и као архиепископ Цркве И.П.Х. Грчке.
Такође, у његова објављена дела, укључили смо и 10
његових пастирских Посланица.
Надајући се да ће, у будућности, Бог и молитва
блаженопочившег Матеја дозволити да се објаве, са више
елемената и богатијим информацијама, све стране његовог
многостраног живота, предајемо ово кратко житије са чудесима,
ради поуке и примера за подражавање, те како би се уписало у
свеске историје за будућа поколења.
Будући да смо свесни да слични меморандуми, о животу
великих мужева Цркве Христове, које је божанска Промисао
послала у сваком веку, помажу душама у њиховом спасењу,
предајемо га верној деци Истините православне цркве, као и
сваком заинтересованом читаоцу који тражи пут ка Истини.
Нека овај текст дакле буде израз најскромније побожне
жртве паљенице из захвалности према никад прежаљеној, и у
блаженом сећању осталој апостолској личности, архиепископу
Цркве Истинитих Православних Хришћана Грчке госп. госп.
МАТЕЈА I. Блаженопочивши и свети архиепископе МАТЕЈЕ,
нека ти је вечна памјат!

36
37
 ИЗДАЊА И СВЕШТЕНИ СПИСИ
Архиепископа МАТЕЈА као јеромонаха
и епископа, од 1920. до 1950. године

„Химне компоноване од стране јеромонаха Матеја,

духовника Симонопетре, у монидрију Св. Вазнесења, у Панкратију
атинском”, године 1920.
„Водич за спасење људи”, године 1928.
„Глас Истинитог Православца”, године 1930.
„Водич спасења – Смрт”, године 1930.
„Труба Источне Православне Цркве против јереси”, године
1931.
„Беседе из рукописа Свете Горе”, године 1931.
„Глас Истинитог Православца”, године 1932.
„Верски молитвеник, I издање”, године 1932.
„Дођите, узмите светлост”, године 1932.
„Молитвеник, II издање”, 5. фебр. 1933. гоине.
„Збирка божанских изрека”, године 1933.
„Рајски бисери”, године 1933.
„Ризница божанских изрека, године 1933.
„Молитвеник, III издање”, године 1930.
„ЦВЕТНИК”, I издање, године 1930.
„Драгоцено благо покајања”, године 1933.
„Агиазматарион и вршење помена”, године 1934.
„Тајна исповести”, године 1934.
„ЦВЕТНИК”, II издање, године 1934.
„Драгоцено благо покајања”, године 1934.
„Анђелско откровење ави Макарију”, године 1934.
„Свето Богојављење”, године 1934.
„Рајски бисери”, II издање, године 1934.
„Верски молитвеник”, IV издање, године 1934.
„Агиазматарион и вршење помена”, године 1934.
„Тајна исповести”, године 1935.
„Вечна светлост надвладава мрак”, године 1935.
„Свето Богојављење”, године 1936.

38
 „Глас Истинитог Православца”, године 1930.
„Врт благодати”, године 1936.
„Молитвеник, V издање”, године 1936.
„Вечна светлост надвладава мрак”, године 1936.
„Приручник за исповест”, године 1936.
„Надгробно слово Богородици и две саветодавне беседе”,
Атина, године 1937.
„Ризница божанских изрека”, године 1939.
„Тајна исповести”, године 1940.
„Прозбени канон Брзопомоћнице и Светог Евстатија”,
године 1940.
„Божанско и свето Јеванђеље (четворојеванђеље)”, године
1941.
„Верски молитвеник”, VI издање, године 1941.
„Живот и дела светог Филарета”, године 1941.
„Живот и дела светог Јована Калоктена, епископа Тиве”,
године 1941.
„Божанствени молитвеник”, године 1941.
„Живот и дела Светих”, године 1942.
„Беседе из рукописа Велике Лавре Светог Атанасија на
Светој Гори”, године 1946.
„Смарагд из драгоценог блага покајања”, малог формата од
16 страна, године 1942.
„СИНАКСАР”, јануар 1946. године.
„Божанствени молитвеник”, VI или VII издање, године
1949.
„СМАРАГД”, малог формата, године 1950.
„ЗЛАТНИ КАМЕН”, малог формата, године 1950.
„Духовни тестамент својој духовној деци”, године 1950.
„Десет врста саветодавних беседа”, без датума.
Око десет Посланица. Можда и више, по годинама: 1937.
две, 1938, 1939, 1941, 1943 (25. марта), 1943 (12. октобра), 1944 (21.
септембра), 1947 (1. октобра), 1949 (25. новембра). Ова последња
је синодална Посланица, са Матејем као архиепископом.

39
 Напомена: Осим горенаведених издања, од којих су нека
била поново издата два, три, па и више пута, он је објавио и
следеће:
Часопис „Драгоцено благо покајања” Гласника Истинитих
Православаца, великог формата, 23x32, два пута месечно, године
1939.-1940.
Исти часопис „Драгоцено благо покајања”, малог формата,
17x24, месечник, од године 1941. до 1950.
„Догађаји 20. века”, од 4 странице, године 1938.
„Путовање на небеса”, без датума, од 2 странице.
Репродукције многих и различних икона, од којих су неке са
химнама, као: Богородици, „Царице света”, и Пресветој Тројици,
„О, моја Пресвета Тројице...”, итд.
Икона Другог доласка Христовог са Васкрсењем из мртвих
(види ниже), великог формата. Ово је икона, чији се предложак
налази у Владичанском двору манастира Пефковунојатриса и чије
су димензије 1,70x2,20.

40
 Синђелије које садрже осуђујуће одлуке против новог
календара из година 1583, 1587, 1593, 1722.
Такође, кореспонденција блаженопочившег архиепископа
Матеја, као јеромонаха и епископа, сачињава веома значајан
допринос верницима и светој борби истинитог Православља током
целог 30-тогодишта 1920-1950.
Оне посланице, које су се сачувале, објављене су у књизи
под насловом: „ПОСЛАНИЦЕ блаженопочившег архиепископа
атинског и целе Грчке г. Матеја, Атина 1962..”
Осим горенаведених, можда постоје и друга издања, која
нам нису позната.
Напомена: Свети манастир Богородице Пефковунојатрисе
имао је, у тој епохи и своју сопствену штампарију од 1938. године,
па је за више издања извршено словослагање и штампање у
штампарији манастира: та издања носе следеће обавештење на
првој страни: Штампарије свештеног манастира наше Богородице
Пефковунојатрисе, КЕРАТЕЈА АТИЧКА.”
Напомена II: Штампарији свештеног манастира Богородице
дато је име „Гласник Истинитих Православаца.” Часопис
„Драгоцено благо покајања”, који је издавала штампарија, носио
је следеће име или назив: „ДРАГОЦЕНО БЛАГО ПОКАЈАЊА
ГЛАСНИКА ИСТИНИТИХ ПРАВОСЛАВАЦА.”
Овај наслов истицан је од 1938. до 1941. године. Од
1945. године уклоњен је наслов „ГЛАСНИК ИСТИНИТИХ
ПРАВОСЛАВАЦА” и дат је полумесечном часопису великог
стандардног формата, са две или четири стране. Издавач и уредник
овог часописа био је протосинђел о. Евгеније Тоброс. Он је био у
оптицају од 1945. до 1948. године.
Од октобра 1948. до фебруара-марта 1951. године
настављено је издавање „Гласника Истинитих Православаца”, у
формату часописа 17x24, као издање Светог синода, са уредником
о. Евгенијем; оно је прекинуто због прогона. Поново је излазио
од октобра 1955. године до 1974. године, са новим насловом:
„Гласник Цркве Православних”, као издање Светог синода, са
уредником о. Евгенијем Тобросом.

41
 Ово су неке информативне чињенице о наслову „Г.И.П.” и
о часопису „Драгоцено благо покајања.”

Насловна страна месечника „Драгоцено благо покајања”:

издавао га је преосв. еп. Врестењског Матеј, од 1938-1950.
године, у штампарији свештеног манастира Кератеје атичке.

Насловна страна
памфлета
„ОТКРОВЕЊЕ ПО
АНЂЕЛУ аве Макарија”,
издат од стране
јеромонаха Матеја
1934. године. У њему
се распознаје његов
својеручни потпис
у својству епископа
Врестењског, као и
његов печат.

42
 БИБЛИОГРАФИЈА
И ИЗВОРИ ЗА БИОГРАФИЈУ
БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ И НИКАД ПРЕЖАЉЕНОГ
АРХИЕПИСКОПА И.П.Х. ГРЧКЕ
ГОСПОДИНА МАТЕЈА I

Часопис „Г.И.П.”, 1948-1951. У њему се објављују

историјски елементи о свештеном манастиру Богородице
Пефковунојатрисе у Кератеји атичкој. Нарочито у „Г.И.П.” из маја
1950. године налазе се биографски елементи у посмртној беседи
протосинђела о. Евгенија Тоброса.
Синаксар за јун 1950. године (у Предговору).
У књизи „МАТЕЈ”, архиепископ Цркве И.П.Х. Грчке
(Живот и дела 1861-1950), коју је написао протосинђел о. Евгеније
Тоброс и која је објављена августа 1963. године у Атини, „Бригом
тадашњег епископа патрског Андреја”, 120 страна, стандардног
формата.
Часопис „Драгоцено благо покајања”, мај 1950. године (у
свом предговору).
Аутобиографија блаженопочившег Матеја, састављена од
стране истог, у поетским стиховима.
„СВЕТИ МАНАСТИР ВАВЕДЕЊА БОГОРОДИЦЕ
ПЕФКОВУНОЈАТРИСЕ У КЕРАТЕЈИ АТИЧКОЈ”, издање
протојереја о. Евгенија Тоброса, Атина, април 1966. године.
„ПОЧАСНИ ПРАЗНИЧНИ ТОМ”, приликом навршења
тридесет година од упокојења блаженопочившег архиепископа
Матеја I (1-3-1861 до 14-5-1950), издање Цркве И.П.Х. Грчке,
Атина 1980. године. Унутар овога тома уврштена су сва три броја
часописа „Гласник Истинитих Православаца”, за месеце јул,
август и септембар 1980. У тим бројевима објављени су предлози
3. свегрчког сабора клирика Цркве И.П.Х. у свештеном манастиру
Преображења у Кронизи Куварској код Кератеје атичке. Овај сабор
био је посвећен успомени на блаженопочившег архиепископа
И.П.Х. МАТЕЈА I. Прва два предлога била су посвећена
биографији блаженопочившег Матеја. Свештени сабор је био

43
одржан од 9. до 13. јула 1980. године, у свештеном манастиру
Преображења, у Кератеји атичкој.
Посланице блаженопочившег архиепископа Матеја
(објављене од стране тадашњег епископа патрског Андреја, Атина,
1. септембар 1962. године).
Из различитих издања блаженопочившег Матеја узете су
малобројне информације о његовом животу и делу.
Биографски елементи треба да се налазе и у памфлету, који
садржи историју свештеног манастира Преображења у Кератеји
атичкој, објављеном 1967. године, од стране протосинђела о.
Евгенија.

Гроб
блаженопочившег
архиепископа
Цркве И.П.Х.
Грчке, госп.
Матеја I, унутар
дворишта конака
свештеног
манастира
Богородице
кератејске, чији је
ктитор.

44
 НЕКОЛИКО ДОКУМЕНАТА ВЕЗАНИХ ЗА
СВЕТОГ ОЦА МАТЕЈА

ГАРАНТНО ПИСМО митрополита ефеског г. Јоакима, којим

јеромонах Матеј Карпатаки постаје духовник (исповедник), у
марту 1910. године, индиктиона VIII.

45
 ПОТВРДА О РУКОПОЛАГАЊУ за свештеника тадашњег
јеромонаха Матеја, са датумом 26. јул 1893. године. Потпис:
Бивши митрополит Карпатоса и Касоса Нил.

46
ГАРАНТНО ПИСМО Светог Нектарија, издато јеромонаху
Матеју, којим га поставља за духовног оца,
месеца априла 1910. године. (Егина)

47
ПОТВРДА О РУКОПОЛАГАЊУ блаженопочившег архиепископа
Матеја за епископа Врестењског, 8. јуна 1935. године,
потписана од стране митрополита: димитријадског Германа,
бившег флоринског Хризостома и закинтског Хризостома.

48
 Руком писана посланица тадашњег јером. Матеја; одаје
карактер његовог рукописа. Ова посланица написана је на
Светој Гори 28. јула 1925. године, у његовој келији, у пустињи
светог Василија. (Упућено Илији Пилафи).

49
 Ова посланица послата је из заједнице И.П.Х. преко руку
г. Николаја Маруа, 10.5.1935., духовнику јеромонаху Матеју, који
се налазио у Тиви. У њој се он обавештава о повратку тројице
архијереја и позива да им дође у сусрет. Верска заједница и
народ затражили су од тројице архијереја да рукоположе јером.
Матеја за епископа. То се и догодило 8.6.1935. у свештеном
манастиру, а чему су претходила и остала три рукополагања
епископа, у параклису свете Марине.

50
 ПРВА СТРАНА ИСТОРИЈСКЕ ПОСЛАНИЦЕ из септембра
1937. године, којом је тадашњи епископ Врестењски Матеј
ПРЕКИНУО црквену и духовну комуникацију са отпалим
архијерејима, димитријадским Германом и бившим флоринским
Хризостомом. Разлози за овај прекид од тада важе још и
данас, а нарочито од децембра 1960. године па надаље, јер
су се проширили и превазилажење учинили немогућим. Стога
велика провалија стоји између Цркве Христове и ПОКРЕТА
полустарокалендарских флоринаца.

51
 ЧУДА СВЕТОГ ОЦА МАТЕЈА I

АРХИЕПИСКОПА ЦРКВЕ ИСТИНИТИХ

ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА ГРЧКЕ
НОВОГ МИРОТОЧЦА И ИСПОВЕДНИКА

Чудеса записана од монаха Антима:

1. чудо:
У време немачке окупације дошли су немачки команданти
Светом оцу, игуману манастира Кератеје, и рекли му да треба да
оде из манастира, како би дошли немачки рањеници са Крита.
Он је одговорио: „То је немогуће. Руку ми одсеците, али ја
не потписујем.”
Тада је настала гужва, Немци су се разбеснели и отишли са
намером да се врате на силу.
Тада је Свети отац одредио да монаси и монахиње из муш-
ког и женског манастира посте три дана, као што је и било.
Само што се пост завршио, он нас је позвао себи, мало се
насмешио, дао нам је нафору и рекао: „Наредба је дошла одозго,
Немци неће учинити ништа.”
Следећег дана, Немци су дошли у манастир Пресвете
Богородице и затражили опроштај од Светог оца.
1946. године, једна луда жена је Светом оцу довикнула:
„Други свети претечо; ех, матори, узимаш нам многе душе из
руку.”
1933. године, како препричава отац наш Антим, повикала
је пред њим, у селу Доврена код Тиве, та иста луда жена: „Ми
имамо одреде и батаљоне, држимо сав народ.” А посред јутарње
службе демон повика да не чине знак крста, јер ће се десити други
долазак и страшни суд, који ће трајати онолико времена колико и
шестопсалмије. Када је почело: „Слава Богу на висинама”, почело
је и ридање, а Свети отац рече: „Зато се гасе светла, чеда моја, а
ђаво ће бити затворен у паклу катанцем, као и они који га следе.”

52
 2. чудо:
У истом периоду (1940-44), на раздаљини од око једног
километра од манастира, проводила је ноћ италијанска војска.
Тада су спазили неко светло из правца манастира и, не знајући шта
је, припремили су се да пуцају, и то из једног топа који су имали
код себе.
Али узалуд. Топ није могао да пуца. Интересантно је то што
је до претходног јутра функционисао беспрекорно. Приметили
су то велико чудо, затражили су опроштај за зло које су могли
починити и целивали су руку Светом оцу.
Свети отац је, у својој проповеди на дан часног и
животворног Крста, рекао за оне који вређају Часни и животворни
Крст, Господа нашег Исуса Христа и Пресвету Богородицу, да се
небо и земља тресу како би их прогутали. Часни и животворни
Крст и Пресвету Богородицу славе и окружују хиљаде хиљадâ
анђела; ту ће погана уста видети Крст на дан Суда и ту ће задрхтати
од страха.
Свети отац је говорио да зао човек има снагу већу од
400 демона. А ко је то? То је и онај ко скрнави светиње и вређа
Богородицу и Христа, и онај ко не верује у суд, награду и
васкрсење, има троструку анатему, као и то да такав, са својим
оцем ђаволом, није достојан да саслуша чак ни Символ вере.
Беше једна девојка до 22 године старости, која је била
веома лепа, а пореклом из Тиве. Налазила се у конаку манастира
Пресвете, заједно са својим оцем, мајком и сестром од 12 година.
Поседнута се звала Александра, била је поседнута већ 25 дана,
и то од стране 7 демона. Поседнута Александра није престајала
дању и ноћу да виче. Држале су је 3 сестре калуђерице, јер је ишла
у урвине и покушавала да побегне. Гледали смо како сатана виче
из ње и како вређа Светог оца Матеја и како га назива маторим,
тако снажним гласом да се чуло у целом манастиру. „Ти ћеш,
матори, постати патријарх у Констинопољу; над тобом стоји 160
анђела!!!” Страва и ужас обузимали су поклонике. Демон је викао
и говорио: „Ти сакупљаш људе овде, а нас си ожегао. Узимаш
нам људе које смо имали само за себе; узимаш нам их!” Тако је

53
говорио демон Светом оцу. „Шта желите ви овде од нас”, рече
демон, „Ви имате попове у вашим селима, одлазите одавде! Ми
смо загосподарили целим светом, загосподарили смо половином
Свете Горе. Архиепископа Флоринског Хризостома у својој
десници држи наш Луцифер. За четири дана ја ћу отићи одавде,
јер ће ме отерати Манолис, на Ускрс ћу отићи!!!.”
Поседнута Александра је рекла: „Манолис ми каже да
кажем ово.” Под Манолисом подразумева Христа, који се назива и
Емануил. Свети отац је позвао родитеље поседнуте Александре и
рекао им да ће њихова поседнута ћерка Александра бити излечена
и да ће отићи демони, али да Богородица жели да она остане као
монахиња у овом манастиру - што се и остварило. Свети отац је
рекао да ће демони, на дан Ускрса, отићи. На дан Ускрса, када је
Свети отац излазио кроз царске двери и запевао „Дан Васкрсења”,
демон је вриштећи рекао: „Одлазим! А куда ћу сада да одем?
Побећи ћу, отићи ћу јако далеко.” Вриснуо је и срушио на под
Александру, мучући као крава. Свети отац је дошао до мене, и ја
га пратих у стопу. Када се приближио поседнутој, она се ваљала
по земљи и гризла мали прст леве руке. Пошто су је силом држали
и пошто је лежала у цркви као мртва, Свети отац је дошао до ње
и, пошто ју је прекрстио својим светим штапом, изговорио је три
пута: „Христос васкрсе!” и рекао: „Излази, ђаволе, из створења
Божијег и немој се ту више задржавати. Иди свом оцу Луциферу!”
И, о’ чуда! Ђаво је изашао из њеног малог прста и она је остала
да лежи као мртва. Тада је Свети отац наредио да звоне звона, у
знак ослобађања њене душе. Свети отац је рекао људима: „Нека
дођу и јеретичке владике да се очисте од демонâ; новокалендарци
и флоринци, гледајте чуда наше Богородице!.”
Поседнута је остала један сат као мртва, а онда је Свети
отац дошао, прекрстио је својим светим штапом и три пута
рекао: „Христос васкрсе!”, ухватио је за руку и рекао: „Устани
Александра” и – о’ чуда - умртвљена девојка устаде и би излечена,
те остаде ту као монахиња.
Свети отац је рекао четворици људи код епархије да се
један човек појавио на дан Ускрса и донео три хиљаде картона

54
јаја. То је чудо Богородице! А друго чудо Богородице је било то
што се открило да је њихов аутомобил, о чуда, био пун жита, а није
познато ко је то послао.
Једну поседнуту је чувао њен брат. Свети отац рече: „Ако
онај ко је чува нема веру, неће јој бити боље.” Тако је и било, она
се није излечила.

3. чудо:
1930. године, у периоду прогона православних, Свети отац
је отишао у Тиву да проповеда. Једне ноћи, тамо где је становао, у
једном православном сестринству, рекао је са уздахом: „Ах, видим
великог лава у овим селима.” „Шта се дешава, па да уздишеш?”,
упитала га је тада света мајка игуманија женског манастира. Његов
одговор је био да ће та села бити претворена у пепео.
1946. године то пророчанство се испунило. Немци су спа-
лили та села. Једна пуцњава и камен од кућа је постао прах.

4. чудо:
Неки човек, који је патио од лепре на глави и на лицу, от-
ишао је код Светог оца. Овај га је прекрстио и рекао му: „Иди да
се опереш у животворном извору Богородице у манастиру.”
Заиста, лепрозни је отишао и опрао се и - о чуда - красте
су отпале у воду, као крљушт рибе коју чистиш. Тако је болесник
био излечен.
Пре Ускрса 1942. године, сишли су монаси на море да лове
рибу својим баркама за Ускрс, који је падао 23. марта. Много дана
су се мучили, али ништа нису уловили. На Велику среду, Свети
отац рече да се припреме барке са риболовцима, како би ишли у
риболов. И Свети отац је аутомобилом отишао до мора и изашао,
заједно са радницима, да лови рибу. Тада - о чуда - мреже су се по-
цепале од мноштва риба. Уловили су 180 окâ и напунили 3 товара.
Када је наш Свети отац излазио, појавио се сјај из правца
мора, попео се на небо; све особље манастира га је видело и уз-
викнуло: „Чудо, чудо!” То је показивало одобравање Светог Духа,
које је наш Свети отац добио.

55
 И друга девојка са Крита, која је била поседнута, ваљала
се и пенила, по целом телу су јој изашле пеге, а утроба јој је из-
гледала као да је била трудна. 25. марта, на Благовести Пресвете
Богородице, када је икона изношена, она се ваљала и пенила; пала
је, а када се наклонила светој икони, сместа јој је постало боље
и њено тело, које је било отечено, постало је као трска. А када
су поклоници то видели, прославили су Бога због чуда Пресвете
Богородице.
Милостиња за Ускрс дељена у великом предворју епархије.
Свети отац је, на животворном извору, сваке године на Ускрс, де-
лио по једну икону Христовог Васкрсења из гроба и по једно црве-
но јаје.
На хиљаде икона Васкрсења из гроба делио је Свети отац
сваке године на животворном извору. Слава Богу! Слава Богу!
Слава Богу!

5. чудо:
Један монах, великосхимник манастирски, по имену
Антим, радио је у каменолому цркве Животворног извора. Под
деловањем ђаволовим, он је пао са висине од 40 метара, са том
последицом да му је кичма била сломљена.
Сместа су га пренели носилима, код лекара, који су били
професори универзитета. Они га, међутим, нису задржали, јер,
како су рекли, није било наде за њега.
Случајност? Свети отац се тада налазио у метоху мана-
стира Богородице у Атини, у улици Александра Великог. Они су
болесника пренели у метох. Игуманија Мариам питала је шта су
рекли лекари. Нема му лека, био је одговор. Свети отац је тада
рекао да му донесу болесног монаха. Они су га донели. Очитај ми
молитву, Свети мој оче, рекао је монах Антим. Овај је тада узео
чашу воде, прекрстио ју је крстом који је носио на грудима и рекао
му: „Савиј се.” Затим је бацио воду тако да оде на рану, дакле на
кичмени стуб, и рекао му: „Ово је твој лек”, и - о чуда! - лекари,
професори универзитета, задивили су се чуду Светог оца. Овај
монах живи и ради до данас.

56
 6. чудо:
Нека жена је отишла до Животворног извора (црква у ма-
настиру, која се налази близу извора са лековитом водом) по први
пут. Тог дана био је тамо Свети отац, подучавајући о речи Божијој.
Прекинуо је проповед и рекао јој: „Госпођо драга, зашто
си ишла код врачаре? Видим то, пише ти на челу.” Тада се жена
задивила његовом видовитом уму. Штавише, она се занела и пала.
Заиста, она је била отишла код неке врачаре због једног личног
проблема, а да то нигде није исповедила.
Према светом Павлу, како је позанто, врачеви неће насле-
дити Царство небеско.

7. чудо:
Поседнуту девојку из Тиве пренели су у манастир
Богородице како би је излечио Свети отац. Путем, у аутомобилу,
почела је да виче. Пре него што су дошли у манастир, на неких
100 метара даљине, демон је повикао гласно и рекао: „Одлазим,
одлазим у понор; плашим се да идем даље, јер је тамо разбојник
који узима душе.”
Демон је нестао, а девојка је била излечена.

8. чудо:
Једна друга сестра, поседнута од демона, а која је боравила
у манастру, изненада је нестала. Неки њени рођаци, који су се на-
лазили онде (једна њена сестра монахиња и неки други), отишли
су сместа код Светог оца и рекли му за то.
Он се одмах помолио Богу, рекавши потом: „Ђаволе, не
смеш наудити овој сестри, све док њени сродници не буду дошли
да је одведу!”
Коначно, поседнута девојчица је нађена на један метар од
мора, непокретна као кип. Бог је услишио страчеву молитву и тако
ђаво није могао да нанесе зло девојчици.
Његов циљ је био да удави девојчицу у мору. Али, Бог је
имао друкчију намеру, захваљујући молитви Светог оца.

57
 9. чудо:
Породица је долазила из Халкиде на бдење чамцем преко
мора. Изненада их је захватила велика олуја.
Свети отац их је видео у визији и рекао сестрама: „Молим
вас, идите у луку да узмете једну породицу која се спасла чудом,
помоћу Богородице.”

10. чудо:
Једном су два Немца (у периоду немачке окупације) дошли
у манастир и прошетали се око храма Свете Тројице. Једна сестра,
по имену Салома, видела је скривене партизане, који су чекали
нешто даље, код Животворног извора, како би ударили на Немце.
„Молитвама нашег Светог оца”, Салома је тада
промрмљала, прекрстивши се: „Бре, децо, рече им, није ли грех
да уништите два манастира и цело православље, за име Божије?”
Тада су партизани одмах бацили оружје.

11. чудо:
6. август 1938. године. Бдење у манастиру. Нашла се ту и
једна поседнута од стране 25 (двадесет пет) демона. Када је Свети
отац улазио у цркву, у време када су звона звонила за почетак
службе, поседнута је почела да виче и да муче. Чим је подигао
икону да је целива, Свети отац јој је рекао: „Ђаволе, престаћеш до
славословља!.”
Тада је она замукала још једном и престала.
За време Преноса покрова Богородичиног демон је
повикао: „Светли славни данашњи дан, светли. Маторог прати
четиристо анђела и они га носе у небо.”
У наставку, ишли су до животворног извора и, пре него што
је изговорено: „Благословено Царство”, Свети отац је положио
свети штап на поседнуту.
Одговор демона је био: „Нас је двадесет петорица.
Одлазимо сада, одлазимо.”

58
 12. чудо:
Једном, током посете Светог оца манастиру Преображења,
сви монаси су обавештени да дођу да узму његов благослов.
Дошли су сви, осим неког монаха Спиридона, који је био
баштован и који је, како је рекао, имао посла са пасуљем.
Следећег дана сав пасуљ се осушио.

13. чудо:
Једнога дана састали су се сви монаси. Јерарх их је упутио
у одређене ствари и рекао им шта мучи свакога од њих.
Тада га је један монах по имену Варнава, упитао: „Шта
мене мучи?.”
„Бедниче, три пута бедниче”, одговори му овај, „ти ћеш се
једном оженити..”
После периода од 10 година, пророчанство се испунило. Он
се оженио и добио децу. Али, зли демон му је убацио у главу идеју
да му је жена на „лошем гласу.”
Тако ју је напустио. На крају, умро је сам, на улици,
немајући утеху ни од кога.

14. чудо:
1938. године, неки јеромонах је хтео да дође у манастир
из Тиве. Свети отац га је упозорио да не долази, јер никада неће
стићи.
Овај, међутим, није томе придавао значаја и био је убијен
на путу.

15. чудо:
У периоду грађанског рата, једна група партизана упитала
је монаха Антима: „Колико је овде вас монаха?.”
- Око две стотине, одговорио им је.
- Сутра ћемо, рекоше му, одвести неких стотињак на силу.
Монах је одмах отишао и рекао то Светом оцу.
- Добро, одговори овај.
Ујутру је стигло наређење партизанима од њихових
командира да оду на море према Каводору.

59
 Међутим, на путу, бомбардовала су их два авиона, и
убијени су сви партизани. Тако су монаси остали у манастиру.
Чудо или случајност?

16. чудо:
1941. година. Шездесет монаха се припремало да оде да се
бори са непријатељем. Са манастирског балкона Свети отац их је
бодрио: „Борићете се, али ћете истовремено и проповедати..”
У тај час улази на сцену света мати Мариам и жури да дода:
„Е, па добро, а ако неко нешто буде претрпео, Христос ће
га узети..”
„Не, не, нико неће ништа претрпети, ја вам то обећавам, јер
ћу бити са вама, повикао је Свети отац. Али ћете ми учинити једну
услугу. Нико од вас неће јести месо, колико год били одсутни:
ко се усуди да га једе, отићи ће из манастира.” Шездесет их је
отишло, шездесет их се вратило. Само један је јео месо у рату, па
је он једини отишао из манастира, као и његова жена која је била
постала монахиња.
Они су се на крају вратили, у време кризе новог календара.

17. чудо:
1950. године, старица Мариам отишла је у затвор. Свети
отац је то предвидео још 1932. године.

18. чудо:
Отац Антим приповеда:
„У рату у Албанији био сам у транспортној јединици.
Носили смо гранате. Носили смо их до топова у планинама увече,
а враћали смо се ујутру.
Једног јутра, дакле, када смо се враћали, ја сам ишао испред.
Иза је ишло близу две хиљаде коња. У тај час два бомбардера су
се појавила изнад планина. „Молитвама Светог оца”, рекох брзо
и прекрстих се. Авиони су направили један круг, вратили се назад
а да нас нису видели, и почели су да бомбардују логор. Бацили су
бомбе тамо.”

60
 19. чудо:
Нека жена са Хиоса посетила је манастир. Каже јој Свети
отац: „Добродошла, Марија. Одакле си?”
- Са Хиоса, одговори жена.
- Добро, рече јој. „Када будеш ишла, желим да ти кажем
нешто.”
Стварно, пре него што је отишла, дошла је да му се
поклони. Тада јој он рече: „Када одеш на Хиос, кажи им да се
покају, јер ће бити велики земљотрес..”
Она, међутим, то није рекла.
И заиста, десио се земљотрес. Њена кућа се срушила до
темеља.

20. чудо:
У манастир Богородице дошао је једном неки поседнут од
демона да се излечи. У време свете Литургије, на Херувимској
песми, простро се, заједно са другима, пред светим амвоном, како
би поред њега прошао Свети отац.
Када је овај изашао са светињама, болесник је почео да
лаје.
Часна мајка, која је држала кадионицу, рече Светом оцу:
„Имамо псето, свети оче.”
Само што је Свети отац прошао поред њега са светињама,
болесник је био излечен.

21. чудо:
За време празника Светог убруса 1943. године, Свети отац
је служио у храму Свете Тројице. Дошла су два италијанска вој-
ника да реквизују аутомобил из манастира. Монахиње у манастиру
су плакале, као и световна братија, због одузимања аутомобила.
Војници су питали зашто плачу. Оне су одговориле да се два ма-
настира служе тим аутомобилом, - „Па зашто нам га одузимате?”
Свети отац је, са светињама изашао на балустраду храма
Свете Тројице и повикао:” Зашто плачете, браћо, због овог ауто-
мобила? Он ће се за сат времена вратити назад. Плачите због гнева
Божијег који долази!”

61
 И заиста, није прошао ни један сат, а аутомобил су војници
вратили назад у манастир. Звона су звонила радосно.
Сведоци овог догађаја и чуда су Аристид Малеси, појац
Успења Богородице у Мосхату, и његова жена Теодора.

22. чудо:
Свети отац је са монахом Аристовулом путовао, а са собом
су имали и једног магарца. О. Аристовул је размишљао овако у
својој глави: „Ако је Свети отац заиста свет, он ће се окренути да
ме погледа.”
Свети отац се окренуо и погледао га. О. Аристовул је по-
ново помислио у себи: „Ако је он свет, нека ме поново погледа.”
Свети отац га је поново погледао.
По трећи пут је помислио: „Нека ме наш Свети отац поново
погледа, ако је свет.”
А Свети отац му одговори: „Оче Аристовуле, боље би ти
било да говориш Исусову молитву, него да мислиш о другим ства-
рима. Изговарај молитву и немој размишљати да ли сам ја свет.”

23. чудо:
Отац Антим је једног јутра, пошто је посетио једну болесну
жену у болници Вула, изашао на улицу. Изненада је, отпозади,
дошао један такси, ударио га је и одбацио са пута отприлике десет
метара. Точкови су избацили дим чим су се зауставили. Дежурне
сестре у болници Вула брзо су позвале лекаре. Пошто се повређени
подигао, прилично јако ударен, рече таксисти да га брзо вози у
болницу Црвеног крста, како га полиција не би забележила. И када
су стигли до капије болнице, отприлике на три метра, повређени
монах Антим изашао је из таксија и рекао таксисти: „Иди, иди, да
те не забележи полиција!” А таксиста је био из једне сиромашне
породице. Тако повређени није вратио зло за зло. Повређеног су
сместа узели болничари и одвели лекарима, снимили га, и нигде
нису нашли преломе, па су се лекари веома много зачудили како
је преживео. Ово чудо се десило од стране Светог Матеја, новог
Мироточца, кога је призвао да га спаси, и у кога је чврсто веровао.

62
 24. чудо:
Свети отац се приказао једној девојци из Јањине и упитао
је шта јој је, а она му је рекла да има рак. Он јој је рекао да
ће бити добро, и она је била добро. Светог оца је упитала ко
је, и где се налази, а он јој је рекао да се налази у манастиру
Пефковунојатриса: „Калуђерице и калуђери иду код лекара, а не
долазе код мене.”
Девојка је отишла у манастир Пефковунојатриса, упитала је
монахиње, видела икону Светог оца и рекла: „Ово је био светитељ
који је дошао и излечио ме.”

25. чудо:
Један јеромонах, по имену Зосима, који је био у
Евангелистрији Зохе, у епархији Тиве, отишао код Светог оца 1938.
године, који му је рекао да не иде у Тиву, јер ће зло проћи. Овај
није послушао и отишао је у Тиву. Тамо, где је ушао манастир, пао
је са степеница и погинуо, близу Захаре, у епархији Тиве, и тако
се испунило пророчанство Светог оца Матеја.

26. чудо:
1938. године, био је један дечак, коме је пас лајао из утробе.
Када је Свети отац изашао са светињама и када му се приближио,
демон је залајао као пас. После тога, пошто је веровао у Светог
оца, било му је боље.

27. чудо:
Један човек из Кератеје живео је близу мора, имао је
таверну око 500 метара одатле, поставио је грамофон и намерно
га пуштао. Много пута Свети отац га је упозоравао да не укључује
грамофон, а он га је укључивао да свира намерно, и доносио је
пометњу у манастир. После је бацао динамит у море и погинуо,
јер није послушао Светог оца, већ је сметао манастиру.

63
 28. чудо:
Свети отац рече да идемо у Константинопољ. Света
Литургија је прекинута на Херувимској песми у средини.
„Завршиће се света Литургија и верни православни ће отићи.”
Рече: „Они имају крст на челу, имају исповедање вере, а то
објашњава крст који имају.” Свети отац рече: „Помолио сам се на
вратима Свете Софије, која је затворена од пада Константинопоља.
Ја сам насликао икону светог убруса Христовог. Молим да тамо
оду православни верни хришћани. Свети отац ће бити близу, и они
ће видети икону светог убруса коју је он осликао. Свети отац рече:
„Ићи ћемо у Константинопољ, ићи ћемо, нека је благословен цар
Јован, који ће поново устати.”

29. чудо:
1939. године, пре него што је почео рат у Албанији,
одржавало се бдење ноћу у храму Светог Мине. Свети отац рече:
„Долази гнев из Халкиде, гнев долази, чујте, чујте, почујте и
чућете вику на небу, невидљиву, од иза Каводора.”

30. чудо:
Монах Јона налазио се у Македонији и неки људи су дошли
да се сакрију у његову кућу, да их не би убили, јер су их гонили
партизани. Отац Јона је мислио у себи да ће их убити. А Свети
отац је рекао оцу Јони: „Ето убице, када у себи желиш да буду
убијени.” То је рекао у видовитости коју је имао. То су чуда и дела
Светог оца, новог Мироточца.

31. чудо:
1937. године, на месту манастира светог Преображења била
је шума и литица. Свети отац је дошао, начинио једну колибу од
грана и читао ириник у колиби. Рече Свети отац: „Овде, где је сада
колиба, настаће црква светог Преображења Спаситељевог.” Отац
наш Дионисије будан је видео, у по бела дана, у колиби, један стуб
светлости, од земље до неба, и мноштво кандила. Свети отац је
рекао да види како ће у манастир доћи 11000 (једанаест хиљада)
монаха, и да ће постати лавра. Једно звоно ће тежити 1000 окâ.

64
 32. чудо:
Једном су ноћу, у дванаест сати, у Преображењу залајали
шакали. Свети рече: ”Да имате очи душевне, знали бисте какви су
то шакали што сада лају. Да бисте добро схватили - то је демонско
деловање, којим се демони смеју и обмањују свет.”

33. чудо:
Отац наш Антим прича да је 1941. године, у женском
манастиру, радио у једном тунелу под земљом. Један човек је
стајао изван тунела, а отац Антим је радио у тунелу. У једном
тренутку, онај који је стајао изван чуо је да се једна стена, тешка
отприлике хиљаду окâ, одвалила и кренула да затвори тунел, а
отац Антим повика да изађе ван тунела брзо, јер је опасно! Отац
Антим сместа рече: „Молитвама Светог оца”, пожури и изађе
напоље. Одмах је пала стена од хиљаду окâ и затворила ју је; иначе
би смрвила оца Антима.

34. чудо:
Национални пут Коринт - Триполи бр. 21, 04:00 часа, де-
цембар 91. године.

Путовали смо за Спарту и ишли смо брзином од 110 км/ч.

Било је 04:00 часа, још ноћ. Пут је био прав и лагано се спуштао.
Ухватио се лед, и због клизавости пута, наше возило се клизало
мало десно, мало лево. Када смо схватили да нам се возило клиза,
оно нас је носило где год је желело (мимо свих могућих покушаја
нашег, веома способног, возача да над њиме поврати контролу), и
могло је да нас избаци ван пута и да се преврћемо. Призвао сам
у грчу Светог оца: „Молитвама нашег Светог оца, Господе Исусе
Христе, помози нам!.”
Одмах по призивању нашег Светог оца возило, које се јако
клизало, смањило је брзину, скренуло удесно и сигурно стало уз
банкину крај пута.
Као да нас је једна невидљива рука задржала и заштитила.
То је било чудо непосредне заштите. Нити смо ми нешто прет-

65
рпели, нити наше возило (без обзира на велику брзину којом смо
ишли).
Сто метара ниже била је опасна кривина од 900, а испод
ње литица. Да наше возило није зауставио Свети отац у том
тренутку и да смо стигли на кривину са литицом испред нас, са
брзином којом смо ишли и са клизавошћу пута, можда би исход
саобраћајне несерће, који нас је очекивао, био болан, са несагле-
дивим последицама. У моменту када смо кренули, извршли смо
дужности јутарње молитве.
Ниже, на опасној кривини са литицом, која нас је очекива-
ла, срели смо возила која су, међутим, била избачена ван пута због
клизавости. Хвала Богу, нисмо имали исту судбину као они.
Благодарим нашем Светом оцу Матеју, архиепископу
Атинском, који нас је заштитио, и славим милостивог Бога, који
је трпељив према нашим гресима и који нам даје знаке да се
покајемо.
Ето чуда Светог оца из нашег века.

Монах Антим
(По списима јеромонаха Антима избија миро.)

Подвижничка келија Светог оца Матеја.

66
Горе: Свети отац Матеј на Богојављење 1950. г.
потапа Часни Крст у воду.
Доле: Панихида Светом оцу Матеју 1957.г.

67
Из свакодневног живота Светог. Дељење антидора (нафоре)
после свете Литургије (горе). У литији са својим ђаконисама
(доле). Злобни флоринци га и за ово оптужују, незнајући
неразумни слепци да је и Свети Нектарије егински (духовни
отац Светог владике Матеја), такође имао ђаконисе...

68
 Свети Матеј у манастиру Пресвете Богородице Певко-
вунојатрисе 1947. године. По свему судећи фотографисана је
вечерња служба (Вечерња љубави) на дан Ускрса.

69
Свети владика пева тропар (по свему судећи Васкршњи).

70
 Чудеса записана од архимандрита Калиста Кацуљаса:

1. чудо:
Јављање Пресвете Богородице и наредба Светом оцу Матеју
на Светој Гори, где се подвизивао. Наредила је да иде међу свет,
да спасава душе.

2. чудо:
Један банкарски службеник, по имену Захарија, имао је
болесну дванаестогодишњу кћер (која је била на ивици смрти).
Тада је позвао Светог оца да прочита молитве девојчици, у
његовој кући (службениковој) у Панкратију (иза Панатинаиковог
стадиона). Свети отац је рекао брачном пару да је потребно,
како би им дете оздравило, да га посвете Богородици. Они су се
сложили и свечано обавезали. Свети отац је прекрстио чашу с
водом и окропио девојчицу. И - о, чуда! - она је одмах устала и
била је исцељена.

3. чудо:
Док сам био мирјанин, чуо сам за његову светост и отишао
сам да га посетим. Када ме је видео, рекао ми је: «У прави час,
Константине (то ми је било световно име). Тражи те богородица
у Кератеји». Остао сам без речи. Сместа сам отишао у манастир.
Изненадила ме је узвишеност околине манастира. Касније су
дошли моји рођаци да ме одведу како би ме оженили на силу.
Прођоше испред мене не гледајући ме (у цркви). Ја сам имао
благослов Богородице и нашег Светог оца Матеја. Они су изволели
да останем у манастиру.

4. чудо:
Нека породица са једним одузетим чланом из Волоса
дошла је у манастир да се поклони. Када су стигли аутомобилом
до манастира, Свети отац је изашао на балкон да види ко је дошао.
Одузетог су довели пред њега и затражили му да га излечи. Свети
отац је одговорио: «Нека га Бог излечи». Одмах га је прекрстио

71
и двадесетогодишњи паралитик је био излечен. Сви ми монаси
плакали смо од узбуђења.

5. чудо:
Био је петак Велике Недеље (Животодавног Извора).
Уобичајено бдење одржавало се у параклису светог Мине.
Ујутру смо узели рипиде са херувимима и отишли смо до места
посвећеног Животодавном извору у манастиру. Тамо, унутар
зидова манастирских, налазио се један извор. Ту тече вода која
пролази поред цркве Животодавног извора и то је света вода. За
празник је дошла једна госпођа са дететом које је обузео демон.
Дете се попело на ивицу извора и, посредством нечастивог, упало
је унутра. Тада се место затресло. Из њега је изашао ђаво, јер је
пало у освештану воду.

6. чудо:
Четири поседнуте жене, које су се псовале међусобно,
дошле су у манастир у време св. Литургије. За време Херувимске
песме, Свети је изашао међу верне да их окади. Изненада, на
окупљене је пала вода из зденца Животодавног извора. Поседнуте
су утихнуле и «постале мање од маковог зрна», како то кажемо у
свакодневном говору, све до краја св. Литургије. У међувремену,
сви су мислили да је воду бацио Свети отац, како би окропио
присутне. Али, у ствари, у време Херувимске пес се приказала
Пресвета Богородица, благословила Светог оца, узела воду из
извора и окропила народ (Ово су испричале саме поседнуте жене
које су то виделе, а пошто су се освестиле после свете Литургије).

7. чудо:
Тада је у манастиру била и супруга (у световном животу)
оца Климента светогорца, Василика, касније монахиња Мавра.
Њу је обузео страшан демон. Током читања Псалтира, демон ју је
срушио на земљу и раздирао. Истекла јој је читава посуда крви.
Овај догађај се прочуо и у спољном свету. Тада је дошао један
новинар да се у то увери и сопственим очима. Када је почела

72
јутарња служба и када смо стигли до читања Псалтира, десио
се следећи догађај: новинар се, услед страха и запрепашћења,
онесвестио. Ја, који сам присуствовао служби и стајао непосредно
иза њега, ухвати сам га отпозади. Обавестио сам Светог оца, који
је затражио чашу воде, прекрстио је и дао је новинару да пије; овај
се изненада освестио. Рекао ми је да ће догађаје описати управо
онако како су се десили.

8. чудо:
Другом приликом оставили су сестру Мавру са 5 монахиња
како је не би обузели демони; јер када би демони дошли, они би је
обузели и, подигавши је, избацили би је изван цркве; потом би је
бацали по боровима, рушили на земљу и ударали о њу. И тог дана,
упркос њеној стражи (демон је нарочито рекао: «Да је сачувају
монахиње - како да не!»), демони су је уграбили из параклиса
Светог Мине, где се одржавала служба, и однели је до мора да је
удаве. Монахиње су сместа обавестиле Светог оца, који је одмах
пао на колена и замолио Господарицу анђела, нашу Богородицу,
да је ослободи демона и да се врати назад. Тако је и било. Чули
смо звук који је произвео неки пад. То је била сестра, која је била
ослобођена демона, захваљујући Богородици. Када смо је видели,
била је мокра од врата наниже. То је доказ да су је демони потопили
у море како би је удавили. Извукла се захваљујући Богородичиној
интервенцији, коју је молитвом дозвао Свети отац.

9. чудо:
Свети отац је, са монасима и лаицима, ишао да служи у
једној сеоској цркви, посвећеној Светом Мини. Он је ишао јашући
на једном магарету. На путу су се, међутим, изгубили. Када се
Свети отац помолио Светом Мини да им покаже пут ка цркви,
тада се приказао сам Свети Мина јашући на свом коњу и стао да
предводи поворку и тако им показује пут. Сви се запрепастише.

10. чудо:
Многобројна су сведочанства о разговорима Светог оца са
Светим Мином и Пророком Илијом.

73
 11. чудо:
Око 1927. године, када је Свети отац био јеромонах и
саслуживао са другим свештеником (то је било време прогона
православних од стране новокалендараца), у Светим Арханђелима
у Мандри Атичкој, полицијске снаге покушале су да прекину свету
Литургију и да ухапсе двојицу свештенослужитеља Вишњег. За
време свете Литургије, свештеник, који је саслуживао са Светим
оцем, побегао је кроз нека врата у цркви да га не би ухапсиле
полицијске снаге. Насупрот томе, Свети отац, незастрашен,
наставио је са светом Литургијом и, када ју је завршио, отишао је
као да се ништа није догодило, кроз централна врата цркве, а да га
нису видели полицајци који су чекали да га ухапсе. Велико чудо!

12. чудо:
У тренутку сахране Светог оца, једно дрво у манастиру
Кератеји поклонило се Светоме, пошто му се врх спустио до
земље.

13. чудо:
Сада ћемо испричати једно чудо које показује да
Православље јавно на свету одржавају само матејевски архијереји.
Беше један монах Јерусалимске патријаршије (данас - отац
Теодорит), који се подвизивао на месту рођења Господњег, у
пећини у Витлејему и на гори Сарандарион. Међутим, он
се није задржао тамо где је био, јер Јерусалимљани нису
одржали Православље, потајно су саслуживали и потпомагали
новокалендарце и друге јеретике. Нису вршили исповест нити су
миропомазивали оне који су се одвојили од њих. Споменути монах
је био правдољубив и тражио је истину. Сазнао је за Матејевце и
у руке му је доспео часопис «Гласник Истинитих Православаца»,
који је излазио под благословом тадашњег Свештеног синода
Истинитих Православних Хришћана (Матејеваца). У том часопису
је прочитао о миропомазању и исповедању вере, који су неопходни
да би неко постао члан Цркве Христове, враћајући се из јереси.
Тога се, наравно, Јерусалимљани нису придржавали. Он је то

74
рекао још двојици монаха који су били с њим и одлучио је да се
помоли са три молитве Богородици, како би му она показала прави
пут. Тако је и било. После изговорене друге молитве, приказала му
се визија, у којој је била једна св. икона Богородице испред њега;
Богородица је испружила руку, којом га је ухватила, и рекла му:
«Иди сместа одавде, јер ћеш бити саблажњен. Отпутуј у Грчку,
где су Матејевци, једини који на свету одржавају Православље».
Чим се освестио, испричао је ово оној двојици монаха. Потом
је отпутовао из Свете земље и отишао у свештени манастир
Преображења Спаситељевог, у Кувари атичкој, који је саградио
Свети отац - Матеј. Тамо је нашао и св. икону Богородице, коју је
видео у визији. У међувремену, и један од двојице монаха је дошао
касније у свештени манастир у Кувари, али га је касније, нажалост,
напустио и отишао са лажним старокалендарцима (Флоранцима).

14. чудо:
Налазио сам се у затвору (затвор у калитеји), услед
прогона које су над нама спроводили јеретици (новокалендарци)
после упокојења Светог оца, заједно са тадашњим епископом
Андрејем и са монахињама из манастира. У том затвору били су и
политички затвореници (комунисти). Налазили смо се у времену
после грађанског рата. Једна монахиња, сестра Ана, разболела се
и управа затвора је затражила да је један од затворених монахиња
(вероватно из расколничких паратакси псевдеостарокалендараца -
п.п.) отпрати до болнице и да се брине о њој. Ниједна није пошла.
Само је један политичка затвореница показала спремност да јој се
нађе на помоћ. Ова политичка затвореница је видела у свом сну
једног старца ниског раста, који је држао књигу и одвајао људе,
који су за пакао, а који за рај. Само што је она приступила да јој
се изрекне коначна пресуда, онај старац је заустави и рече: «Ти си
за рај, јер се бринеш о мом духовном чеду, сестри Ани». Она се
тада пробудила. Касније, када је било време за посете у затвору
и када је та политичка затвореница кренула да га искористи,
угледала је архиепископа Андреја са кокардом Светог оца. Одмах
је повикала: «Ово је старац кога сам видела!». То је био Свети

75
отац. У међувремену, она је већ била испричала онај сан. Тада се
она одлучила, захваљујући том чуду да се присаједини ЦИПХ,
што је и учињено кроз Свето Миропомазање и исповедање вере.

15. чудо:
Једна професорка је имала фотографију Светог оца,
али га није сматрала за Светитеља. Једног дана, дакле, она узе
фотографију Светог оца и баци је. Није обратила пажњу на ком
месту је то урадила. Отада јој се појавио неки проблем са гласним
жицама, тако да није могла да говори, па, свакако, ни да предаје.
Није повезала чин бацања фотографије са својом болешћу. Њено
стање се погоршавало. Говорила је промукло и са тешкоћом. Све те
чињенице поменула је неком духовнику. Он јој је одмах објаснио
да је то у вези са бацањем фотографије и испричао јој свети живот
архиепископа Матеја, чуда која је извршио за живота, она после
упокојења, као и то како је он одржао Православље. Чувши то,
она се одмах покаја и оде у свештени ман. Ваведења Богородице,
у Кератеји (манастир који је саградио Свети отац), поклони се
његовом гробу и миомирисним Светим моштима. Схватила је
своју грешку. Чудо у овом случају је било у томе што је, када је
отишла својој кући, нашла фотографију на месту, на коме ју је
држала пре него што ју је бацила. Пијући по мало свете водице из
извора Животодавног извора, за неколико дана је оздравила.

16. чудо:
На родосу је једна православна жена одлучила да са 4
поседнуте жене оде код Светог оца како би их он излечио. И
заиста, пошто је убедила њихове породице и њих саме, укрцале
су се на линијски пароброд, који је пловио за Пиреј. Демони
су почели да се тресу. Раздирали су страдајуће жене, које су се
понашале као да су луде и које су почеле да стварају неред на
броду и да узнемиравају људе у тој мери, да је постојала бојазан
да ће их истерати са брода. Тада је православна жена, како би
смирила ситуацију и како би стигле на своје одредиште, позвала 4
поседнуте жене и рекла им: «У име Светог оца Матеја, наређујем

76
вам (демонима) да, током целог путовања, не узнемиравате поново
ове 4 жене». Тако је и било. Демони су се покорили на сам помен
имена Светог оца и остали су оковани.

17. чудо:
Свети отац је рекао да док год његов гроб остане у Кератеји,
варошици се неће догодити ништа лоше. И заиста, све елементарне
непогоде се заустављају изван Кератеје (поплаве, итд.), односно
долазе до Маркопоља. Кератеја остаје неоштећена.

18. чудо:
У складу са нашим појединачним послушањем, сви ми
монаси ишли смо да се исповедимо, када смо, отприлике један
сат пре почетка поноћне службе, размишљали о својим гресима.
Више пута, Свети отац нам је дочаравао призор Другог доласка
Христовог. Чак би и камење «проплакало» - он је то приповедао
управо онако, како ће се то збити; од тога, дванаест знамења су
следећа: Првог дана, море ће се толико излити, да ће не само
прећи за 15 лаката све планине и једноставно их прекрити, него
ће и остати на свом месту, али ће му оне бити као неки зид около.
Другог дана, оно ће се спустити толико дубоко, да се готово неће
ни видети. Трећег дана, на мору ће се појавити велики китови
и морске немани, који ће урликати толико страшно и јако, да ће
се њихови гласови чути све до неба. Четвртог дана, море ће се
сакрити, као и све воде. Петог дана, све дрвеће и биље на земљи
почеће да лучи крв. Шестог дана, јавиће се земљотрес у целом
свету, јак и страшан, тако да ни човек, ни животиња, неће моћи да
се одржи на својим ногама, већ ће се срушити све куће, зграде, сва
брда и висока места и цео свет ће постати једна равница. Седмог
дана, камење ће ударати једно о друго и сатираће се. Осмог дана,
отвориће се гробови, од истока па до запада, изаћи ће костури
покојника и стаће на земљу. Деветог дана, звезде ће попадати са
неба, а сва стока ће се сакупити у долинама и снажно ће мукати и
неће пасти. Десетог дана, сви људи ће умрети, како би васкрснули
са осталима (то ће се догодити у трептају ока). Једанаестог дана,

77
небо, ваздух и цело лице земљино биће сажежени страшним
огњем. Дванаестог и последњег дана, створиће се ново небо и
настаће обновљена земља и тада ће доћи страшни Спаситељ у
светлости и пред њим ће ићи огањ, као што каже цар и пророк
Давид: «Бог ће доћи у светлости, и неће бити скривен, и огањ ће
пред њим горети», и остало што пише у псалму.

19. чудо:
Старица која ме опслужује у материјалним стварима, пре
неколико година у храму Светих Архангела (у Тиви), на дан Светих
Арханђела (уочи новембра т.г.), гледајући и дивећи се светој
икони Светих Арханђела, помолила се светим небеским силама
да исцеле једну жену, за коју је видела да је оболела. Гледајући
према светој икони и молећи им се, она доживе визију: Видела
је једно војно оклопно возило (тенк), чија посада није носила
шлемове, већ је над својим главама имала светлосне венце. То су
били Свети Арханђели; они јој рекоше: «У манастиру у Кератеји
постоје два веома велика Светитеља из последњих година. То су
Свети Нектарије (Егински) и Свети Матеј Мироточиви. Њима се
помоли!»

20. чудо:
Пре 5-6 година, околни становници са 2 полицајца су нас
оптужили да смо проширили кухињу изван одређеног простора,
док смо ми то урадили у складу са законом, ради очувања читаве
грађевине. Будући да зграда припада сестри Маријам (која ме
испомаже), ова монахиња је лично отишла у суд. Док је чекала да
почне саслушање, она се у себи молила Богородици Миртидиотиси
и Светом оцу Матеју. У својој торби имала је и њихове свете
иконе. Док се она молила, дошли су и сели поред ње она двојица
полицајаца тужитеља. Мало касније, они су отишли и нису се чак
појавили ни у суду. Сестра је «торжествено» била ослобођена
оптужбе, захваљујући помоћи Богородице и Светог.
Горе наведено је доказ искључиво за многобројна чуда
Светог оца Матеја, која су се десила и дешавају се.

78
Непоколебиви стуб Православља, и заиста Нови Марко Ефески,
о кога су се ломили (и ломе се) многи шизматојеретици у 20.
и 21. веку, са својим злославним учењима и исповедањима,
клеветама и оцрњавањима Светог оца... -
Свети Матеј мироточиви.

79
 Чудеса записана од схимонаха Матеја2:

Свети Матеј Карпатакис, архиепископ, долазио је у свети

манастир Преображења сваке године од маја до месеца октобра и
проповедао нам реч истинске вере.
Видовит, какав је био, у својој проповеди је говорио и мно-
га пророчанства. Тако, једанпут, у својој проповеди, рекао нам
је да ће манастир проћи кроз два сита, прво дебело (кроз њега
смо прошли 1950. године) и друго, које ће бити танко (очигледно,
григоријевски раскол у Цркви ИПХГ који се десио 1995.г.).
Неки оци у манастиру, који нису били савременици Светог
оца, говорили су и питали, по чему је то он Свет.
О томе ћу навести неколико сведочанстава, које сам чуо
како од отаца тако и од лаика:

1. чудо:
Један брат дошао је у манастир да би постао монах, али се,
садејством ђаволовим, супротставио томе и, после неколико дана,
желео је да оде у свет. Исповедивши се оцу Луки (духовнику ма-
настира), добио је савет да оде код Светог оца да се исповеди и да
учини како му он каже. Отишао је речени брат код Светог оца, а
овај му је рекао: „Седи, дете моје, постани монах, немој бежати.”
Брат је истрајавао, говорећи да жели да оде и да ће се вратити по-
ново у манастир касније. Тада му је Свети отац рекао да се неће
вратити уколико оде и савио је главу надоле тужан, како је имао
обичај када је био жалостан. После неколико минута подигао је
главу и рекао: „Брате, видим крст на твом челу, твоја судбина од
Бога је да постанеш монах.” Одмах, на те речи, престаде опирање
брата и брат остаде у манастиру.

2 Схимонах Матеј био је последњи кога је пре свог блаженог упокојења

постригао у расофор Свети владика, давши му управо име Матеј. Старац
Матеј се упокојио 2007. г. у манастиру Вазнесења Господњег код Ламије у
90. години, а на дан Светог апостола Симона Зилота. - п.п.

80
 2. чудо:
Једанпут сам био у Мандри и чекао сам локални аутобус
за манастир. Док сам чекао аутобус, зауставио се један теретни
аутомобил и рекао ми да се попнем. Чим сам се попео, возач ме је
упитао из ког сам манастира, а ја сам одговорио да сам из мана-
стира Кератеје. Возач ме је одмах упитао: „Да ли још живи Божији
светац?” Ја сам се задивио и упитао га одакле га познаје, пошто
сам му рекао да се Свети отац упокојио. Испричао ми је да је он
из Мандре и да су, када је био мали, он и његов брат, као право-
славци, одлазили са својим родитељима у манастир Богородице.
„Једанпут, када смо ишли у манастир, сишао сам са својим
братом на обалу, заједно са другом децом, да се играмо. Изненада,
док смо се играли, чули смо како са неба ударају тамбуре и оргуље,
и како, садејством демоновим, једно дете одмах паде и сломи
руку. Одмах смо отрчали до својих родитеља, а они су нас одвели
Светом оцу. Светитељ Божији, испитавши чињенице, схватио је да
је то била ђаволска работа. Позвао је, дакле, болесника и рекао му:
„Узми, дете моје, из моје руке бројанице и оздравићеш.” „Не могу,
деда, јер ме боли рука.” „Присили се да их узмеш и оздравићеш!”
Чим је рука узела светитељеве бројанице, постаде излечена од лома.

3. чудо:
Једна монахиња у манастиру била је поседнута и излече-
на помоћу Светог оца. Сестра се звала (...) и од тада је помагала
Светом оцу Матеју излечена. Упокојила се 1997. године.

4. чудо:
У време немачке окупације била је глад и несрећа. Једног
дана обавестила је братија Светог оца да нема више брашна.
Постојала је опасност да сестре остану гладне. Свети отац им је
рекао да не буду малодушни и наредио одмах да се сакупе сестре
како би се одржало бдење. Наредио је сестрама да ставе у буре то
мало брашна које су имале. Чим се, дакле, завршило бдење, рекао
је неким сестрама да погледају да ли у бурету има теста. Оне су,
међутим, рекле да нема ничега. Тада је Свети отац истрајавао у

81
томе да оду поново. И када су поново дошле, виделе су да је буре
пуно теста које се препунило од огромне количине и исцурело из-
ван бурета. Отада хлеб у манастиру није недостајао.

5. чудо:
У Вагији, код Тиве, постојао је, за време Светог оца, огра-
нак православних, не мали по броју. Тако су, дакле, позвали Светог
оца да дође у Вагију. Чим је дошао и видео хришћане, рекао је: „Ја
видим два до три моја хришћанина”, а то је ствар која је постала
стварност.

6. чудо:
За време немачке окупације, Немци су једном хтели да ма-
настир претворе у касарну, зато што је море било близу. Отишли
су, дакле, са тумачима код Светог оца и затражили му да потпише
да манастир даје за касарну. Чим је то Свети отац чуо, рекао им је
храбро: „Прво ћете ми одсећи руке, а потом ћу потписати.” Тада
је један Немац, чувши то, пао са своје столице од чуђења, дивећи
се његовој храбрости. Немци су после тога отишли, а да нису на-
удили манастиру.

7. чудо:
Једном је један монах из манастира Преображења, отац
Геронтије, за Светог оца Матеја испричао следеће. Пре него што
је основан свети манастир Преображења, позвали су Светог оца
и затражили му да прочита молитве на темељима манастира.
Овај узе један камен и рече: ”Овде ће постати свети манастир
Преображења.” Потом је замишљено погледао у море. „Шта гле-
даш свети оче?”, упитао га је отац Геронтије. „Одавде ће се Турци
бацити на манастир и уништиће га”, одговорио је овај.

8. чудо:
За време немачке окупације, због глади, људи су крали
ствари како би преживели. У нашем манастиру имали смо једну
машину на извору која је дизала воду до врта, како бисмо га за-

82
ливали. Због страха да неко не украде машину, оци су монахе у
тим годинама остављали на стражи, како би је чували. Једанпут је,
као чувар, ушао у извор таст оца Геронтија. Он је гунђао због те
службе, као и због своје дубоке старости. После неког времена, он
је умро, заједно са једним другим братом из манастира. Међутим,
чим је прошло неколико дана, Свети отац је позвао оца Геронтија и
рекао му да душу његовог таста, као и душу другог умрлог брата,
држи царина и да не може да прође. Зато „потражите узрок и по-
молите се.” Заиста, после истраге, сазнао је да је гунђање једног, а
једна скривена златна лира у џепу другога, била њихова препрека
на царини. Дакле, када је прошла једна година, Свети отац је от-
крио оцу Викентију да су душе ослобођене од царине.

Сећања гђе. Маргарите Сирос о Светом оцу

архиепископу Матеју I, мироточцу двадесетог века:

Љубљена браћо, будући да желите да сазнате о животу

Светог оца и о томе шта сам ја чула од њега, од његове Светости,
и видела, обећавам вам да ћу рећи сву ИСТИНУ. Опростите, али
без свих појединости, јер би требало да напишем много више.
У то време било ми је 19-20 година, када сам 1948. године
први пут доспела у манастир Царице Небеске „Певковунојатрисе”
у Кератеји. Незаборавном оцу Матеју Карпатакису било је тада
већ 87 година, он сам био је родом са Крита. Ја сам веома хтела
да га видим. У ксенону (манастирска гостопримница) нас,
поклоника, било је веома много. Увече чујем: иде, иде Свети
отац! Игуманија Маријам, придржавајући га и помажући, с једне
стране, а друга монахиња с друге, водиле су старца, маленог,
слабашног, мршавог, сасвим остарелог. Сео је у гостопримницу,
на степенице. Окружили су га људи. Ја сам била далеко од њега.
Ништа нисам чула! Издалека, раздвајајући се, открио се пролаз
ка њему. Боже мој! Нашла сам се на коленима код његових ногу,
он ме је покрио одозго својим епитрахиљем. Ја сам дотакла његов
набедреник, кончиће реса, за које сам знала, да су оне као душе

83
људи, и помислила у себи: „Као што спасаваш толико душа, тако
спаси и мене.” И он ми је неочекивано наглас одговорио:
- Онога, ко прође испод мог епитрахиља, да не узме ђаво.
Ја сам се зачудила његовом одговору на моје мисли, али сам
тада закључила, да је то просто случајност.
Другог дана мене и моју тетку повели су к Светом оцу у
малену цркву Свете Тројице. Он је започео да разговара са нама
о Православљу обраћајући се све време мени. Ја сам га питала,
имајући у виду оне који су пошли по новом календару: „Зар ће сви
ти људи отићи у Ад?”
Он је одговорио:
- Ако је неко непорочан и чист од греха и никада није чуо
о календару (ни старом, ни новом) - светлост Божију никада неће
видети, само неће отићи у огањ. А ако је он беспрекоран и чист,
али је чуо о календару и није дао Омологију (Исповедање вере), -
отићи ће у геену огњену.
Тако је он мени говорио и ја сам сведок његових речи:
- Маргарита, када сам био на Светом Острву (Светој Гори)
јавила ми се у келији Богородица! Жива, чујеш ли Маргарита,
чујеш ли! Рекла ми је: „Матеје, иди у Атину. Православље је у
опасности. Ти треба да га одржиш, а Ја ћу бити у све дане живота
твога с тобом.” Дошао сам у Атину, и заједно с другима био послан
у затвор. Маргарита, тај затвор је ужасан... Ах, други, јадни, нису
издржали, бежали су од њега. Једног дана позвао ме је Елефтерије
Венизелос из затвора у дом Владе на ручак, многе је позвао. Ја сам
у детињству са Венизелосом ишао заједно у школу, обојица смо
родом са Крита.
Анђео ми је рекао, да се у његовој храни налази отров.
- И кажем им: Доведите ми пса, и даћу му кафеном
кашичицом мало из тањира на под. Појео је и... туп!... Одмах
је угинуо. Рекао сам им: Иако моја храна има отров, знамењем
Часног Крста он ће бити уништен. И све сам појео.
- И ти, Маргарита, - рекао ми је - оно што једеш и што
пијеш, увек осењуј крстом. По његовом благослову увек тако
чиним.

84
 - И када су видели да се самном ништа није догодило, -
наставио је Свети отац, - устао је Венизелос и рекао: Ти си
слободан. Ја сам се вратио у манастир, а он ми је чак и аутомобил
поклонио...
Другог дана, спустивши се из архијерејских одаја,
придржаван најпреподобнијом Маријам и шофером, он се
зауставио поред гостопримнице и позвао ме из народа. Ја сам му
се поклонила.
- Маргарита, ево тог аутомобила, о коме сам ти говорио.
Тај прекрасни призор нећу заборавити док сам жива! Једну
руку он је држао на мојој глави, а другом се ослањао на прозор
аутомобила. Ја сам му целивала руку. У том тренутку он се обратио
људима који су стајали около и похвалио ме пред свима:
- И ви будите овако смирени као Маргарита.
Била сам узнемирена и мислила сам да је то што је рекао
било велико преувеличавање...
Увече смо опет беседили утроје и опет је Свети отац много
тога говорио (опростите, сада не могу да напишем подробно).
„Ах, - кажем ја у себи - много ми говори о Анђелима и остало...,
уморила сам се слушајући - и необразован, и чак неписмен а толико
прича...” А он ми одмах наглас одговара: Маргарита, и писмен, и
богословску школу „Часног Крста” завршио у Јерусалиму.
Тада сам осетила његову светост и прозорљивост.
Још ћу испричати само ово. Један официр ме је видео у
родном крају и послао је сватове, да би се удала за њега, али га ја
нисам видела. Када смо допутовали у Атину, да би се упознали
са његовом родбином, прво смо отпутовали к Светом оцу. И моја
тетка га је питала о том официру.
- Не, она се неће удати за њега! - одговорио је он, и почео
је неочекивано да води разговор о Детроиту (у Америци). Три
године после тога ја сам се удала у Детроиту, а тада чак нисам ни
помишљала на то да би могла да одпутујем из Грчке.
Када се Свети отац упокојио 1950 године, ми нисмо одмах
знали за то. На четрдесети дан ја, моја мама, тетка и други пошли
смо у манастир. Целу ноћ нисмо спавали. Било је бденије, које

85
је трајало сву ноћ, а када се завршила Св. литургија и после
парастоса, сви су отишли да одмарају. Мени је дошла помисао:
Иди на гроб Светог оца. Слушала сам раније да његов гроб
мироточи, и хтела сам да то видим својим очима. Већ је свитало.
Небо се светлело јутарњим зрацима. Била сам потпуно сама код
његовог гроба. Гледала сам на мраморну плочу са надом да ћу
осетити миомир, али ништа нисам осећала. И дошла ми је мисао:
Ето, зашто верујеш у његово мироточење? И друга мисао: Али,
толико људи је видело?! Поседела сам још дуго. Ништа. И са
жалошћу рекох: Свети мој оче, грешна сам, и сигурно зато ништа
не осећам. И пошла сам од гроба да се одморим. Удаљила сам се
мало. Диван је Бог у светима својим! - верујте ми, пишем потпуну
истину, - тада се појавило такво неописиво благоухање!!! Трком
сам се вратила до гроба - на три места на гробници текло је миро!
Натопила сам њиме марамицу. И изненада је дошло још људи, и
натопили су своје марамице, међу њима и моја тетка.
Нека ми суди Бог и Свети отац, ако пишем неистину. Али
тако је било... И „онај, ко прође испод мог епитрахиља, да га се не
дотакне Ђаво!” И молитва његова нека ме спасе, нека ми дарује
смирење и покајање по речи његовој, нека спасе мога мужа, моју
децу и њихову децу.
Нисам написала све што ми је он говорио, написала сам
мало - али потпуну истину - Бог зна. А, и ако неко не верује -
истина остаје истина.

Благослов његов да буде са нама.

Маргарита Сирос. 1929-1999.

Усмено гђа. Маргарита причала је много више. Желимо

да наведемо још један случај мироточења из гроба Светог оца
после много година, када је допутовала у Грчку из Америке, да
би крстила своје шестомесечно дете. Дете је крстио прејемник
(наследник) владике Матеја блажењејши архиепископ Агатангел
(архиепископ Цркве Истинитих Православних Хришћана од

86
1958 до 1967 године), при чему је он прорекао да ће тај младенац
постати епископ са именом Хризостом, што се у потпуности
испунило. После крштења била је приређена трпеза за клир и
монахиње у манастиру у Кератеји, и гђа. Маргарита и блажењејши
архиепископ Агатангел су отишли да се поклоне моштима
блаженог оца Матеја. Ушавши и поклонивши им се, архиепископ
Агатангел је са пламеном вером изговорио: „Свети оче, видиш да
сам ја, недостојни, наследио твој престо, моли се зато за мене, да
бих и ја као и ти сву своју крв положио за добро Православља.”
И тог тренутка ваздух је прожела фонтана благоухања, тренутно
испунивши капелицу, и није престајала затим у току неколико
дана. Све монахиње манастира биле су сведоци овог мироточења.

Три незаписана чуда, које је приређивач овог текста

схимонах Серафим Каруљац лично чуо:

Прво сам чуо од једног старијег верника из Патре (П. А.)

који је у време блаженог упокојења Светог оца био још младић.
Дошавши наиме на сахрану, осетио је да је цела територија
око манастира благоухала (предивно мирисала) неким чудним
неземаљским мирисом. Када су му рекли да то благоухање иде
од Светог владике, тј. од мира које из његовог тела тече, он је
посумњао у то по свом маловерју, мислећи да су ту монахиње
нешто „упетљале прсте” и ставили некакве цевчице уз његове
ноге, кроз које наводно пуштају ту миришљаву течност.
Како му помисао није дала мира, он се решио да оде и да
сам провери истинитост свеопштег и свенародног одушевљења
због таквог јавног чуда пред хиљадама људи, као што је то оно-
мад помислио и рекао неверни Тома апостол „ако не ставим прст
свој...” Прогуравши се некако до Светог оца и његових моштију
које су се три дана чувале у седећем положају (јер је код свих
Јелина који се сматрају православним старокалендарцима - за
разлику од новокалендарских псевдоепископа које сахрањују у
сандуку пошто се одмах укоче - обичај да се епископи сахрањују

87
у седећем положају), дотични се приближио намеравајући као и
остали народ који се гурао око Светитеља Божијег, да му се по-
клони и узме последњи целив и благослов од његове светачке
руке. Међутим, смисливши мало лукавство, он се као оклизнуо
пред Светим оцем, пао на колена и почео рукама да опипава испод
архијерејске одежде Свечеве ноге и то до колена. Не нашавши на-
равно никакве „цевчице”, већ само благоухану течност која му се
сливала на руке, њега су одмах одстранили од Светитеља, мислећи
да је младић ђавоиман, па да не направи неки лом око моштију.
То још и не би можда било толико чудно, да он тај благоухани
неовоземаљски мирис он није могао да опере читавих месец дана!
Ово сведочанство ми је причао скоро у сузама.
Други случај је сведочанство схимонаха Матеја (Кератејског
и Ламијског) који је целог живота свима сведочио о мироточењу
Светог оца, што је сам својим очима видео. И то не само да је
мироточио из ногу, него је мироточење почело од ножних палаца,
па се наставило уз ноге на горе!
Трећи случај је следећи.
Причала ми је једна грчка монахиња у манастиру Благовести
Мајке Божије код Атике Коринтске, негде 2000. године о својој
тетки Василики, и о чуду које је лично доживела од Светог оца
Матеја. Наиме, годину дана пре његове блажене кончине, дотична
Василики је посетила женски манастир Пресвете Богородице
Певковунојатрисе, у близини кога је и обитавао блажени
архиепископ. Била је Празнична служба уочи Силаска Светог Духа
- Педесетнице и на крају вечерње службе, Свети отац Матеј се
обратио присутним монахињама и верницима следећим речима:
„Приђите чеда да вам на благослов поклоним по једну иконицу,
јер следеће године у ово време мене неће више бити са вама.” Сви
присутни, ужаснути и ожалошћени таквим његовим пророчан-
ством (које се и обистинило), почеше полако да прилазе и узимају
по иконицу, целивајући његову Свету десницу. Пошто су прошле
све монахиње, приступише и лаици, а међу њима и ова Василики,
која је иначе била новокалендарка, и која је имала неку рођаку у
ИПЦ. Та рођака јој је стално говорила о томе да је новокалендар-

88
ска „Црква” шизматојеретичка и да нема благодати Духа Светог у
њеним тајинствима. Због таквих њихових постојаних разговора,
Василики је у смућењу и дошла том приликом у манастир, иштући
уразумљење од Бога, а посебно се молећи Светом Пантелејмону
да јој помогне да нађе истину и да јој он сам јасно укаже на то која
је Црква заиста Црква Христова.
Приступајући тако према Светом оцу, молила се у себи
да јој Свети отац, као знак истинитости подари иконицу Светог
Пантелејмона, пошто је поред себе имао велику гомилу разних
иконица које је делио насумице. Приступивши тако, поклонила
се Светом оцу, целивала му руку са уважењем и примивши икону
продужила даље. Свети отац ју је само погледао, али јој није ре-
као ништа. Када се мало удаљила, погледала је и у рукама виде-
ла иконицу Свете Ане, мајке Пресвете Богородице. Ожалошћена,
ипак је остала у манастиру желећи да присуствује и Божанственој
Литурги следећег јутра.
Након Празничне Свете Литургије, Свети Отац се поново
обратио народу истим речима, додавши да дођу да узму иконице
на благослов сви они који је нису примили на вечерњој служби.
Василики, потстакнута благодаћу Божијом, стане поново у
ред, молећи се на исти начин као на вечерњој служби, и када је до-
шла пред Светог владику, овај је погледа са љубављу, узе из корпе
иконицу Светог Пантелејмона и благословивши је, обрати јој се по
имену (мада је није познавао! - п.п.) овако: „Василики, Василики,
хтела си иконицу Светог Пантелејмона, а ја сам ти синоћ дао
иконицу Свете Ане. Ево чедо, узми на благослов и његову ... А
оно што си молила од њега - не тражи више јер си пронашла...”
Ужаснута овим, Василики му паде пред ноге и са сузама заблаго-
дари Богу за Његову велику љубав и уразумљење које је добила
од Светог оца Матеја, славећи Бога у Светима Својим! Наравно,
након тога се и присајединила Цркви Истинитих Православних
Хришћана и остала јој верна до свог упокојења у Господу.3

3 Од неколико верника ИПЦ сам чуо да је Свети владика једном приликом

чак васкрснуо једног човека из градића Мандре, по имену Јована. - п.п.

89
 Ово су била не многобројна али блистава сведочанства
Светости нашег најблаженијег архиепископа Матеја, одважног
заштитника Православља у нашем веку свеопште апостасије.

Део сестринства свештеног манастира Богородице

Пефковунојатрисе у Кератеји атичкој, у врту манастира, по
завршетку заједничке службе архијереја Свештеног синода,
током Ускршње недеље пре 1960. године. У средини се види
првобитни кивот са моштима блаженопочившег архиепископа
госп. Матеја, а иза Свештени Синод са клирицима.

90
 Савремени кивот са моштима Светог оца - Матеја
мироточивог. Изнад осталих светих остатака, у посебном
кивоту се чува његова часна глава.

91
Кивот са Св. моштима. Десно од кивота виде се вериге (ланци)
које је Свети носио на себи, а од којих се дешавају чудеса.
Доле: Кивот са моштима Светог оца на 50. годишњицу од
његовог упокојења у централном храму манастира.

92
 Због неизмерне важности, а за крај ове богоугодне књижи-
це у славу светитеља Христовог, поново ћу да објавим текст
Посланице коју је написао Свети и Богоносни владика Матеј и то
21. септембра 1944. године, као одговор на Посланицу Хризостома
Флоринског од 1. јуна 1944. године, а у којој свако добронамеран
може ЈАСНО да види каквог исповедања се придржавао он, а
каквог Хризостом Флорински. Ова Посланица је била објављена
први пут у књизи Апологија зилота матејевца - чије је друго
издање у припреми и моћи ће да се нађе на нашем сајту.4

ЦРКВА ИПХ ГРЧКЕ

СВЕТА ЕПИСКОПИЈА ВРЕСТЕЊСКА
21. 9. 1944. године
ПАСТИРСКА ПОСЛАНИЦА
БЛАГОЧЕСТИВОЈ ПУНОЋИ ЦРКВЕ ИСТИНИТИХ
ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА ГРЧКЕ

Високопреподобни јеромонаси, чесни свештеници,

преподобни монаси, благочестиви црквени епитропи и
благочестиви православни хришћани. Чеда наша у Господу
возљубљена и многожељена. Благодат вам и мир и милост Свете
Јединосушне и Животворне и Нераздељне Тројице да буде са
свима вама. Амин.
Много пута и у многим писмима и посланицама ја сам вам
писао и говорио напомињући вам речи Господње.
Браћо, владајте се као деца светлости у свакој доброти
и праведности и истини. Истражујте шта је угодно Господу.
Пазите дакле добро како живите, не као немудри, него као
мудри. Стојте чврсто и држите предања, којима сте научени,
било нашом речју, било посланицом. А ако би вам неко проповедао
другачије него што вам проповедасмо, па чак ако бисмо то били
ми сами или анђео с небеса, анатема да буде. (Еф. 5, 8–10, 15; 2
Сол. 2, 15; Гал. 1, 8)

4 Сва подвлачења у тексту ове Посланице су моја. - п.п.

93
 Но пошто ових дана „опет бесни Иродијада, опет се буни
тражећи главу Јована Крститеља на тањиру”, тј. бивши Флорински
Хризостом тражи у својој последњој посланици од 1. 6. 1944.
године да повуче у пропаст погибељну – ако је то могуће – нас и
све Истините Православне Хришћане Грчке својим злославним и
страсним суђењима, савршено очигледним у поменутој његовој
посланици, и својим лажним и обмањивим мудровањима, због
тога и ми поново звонимо на узбуну због опасности по ваше душе,
како ви у потпуности не би обраћали никакву пажњу на те његове
посланице, преиспуњене злославља, пошто оне нису ништа друго
већ злославна и искварена лажна учења, која развраћају наше
бесмртне душе.
У Делима Апостолским је написано: И између вас самих
устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом
(Дап. 20, 30). Данас се те речи односе на већ поменутог бившег
Флоринског Хризостома, који у тој својој последњој посланици
не само да говори покварено, већ је у потпуности постао и лажни
апостол и лажни учитељ… Па ипак, не треба да се дивимо томе
јер је Господ наш јасно о томе говорио у свом Светом Јеванђељу:
Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име моје
говорећи: Ја сам Христос. Немојте, дакле, ићи за њима. По
плодовима њиховим познаћете их. (Мт. 24, 4, 5; Лк. 21, 8; Мт. 7, 16)
Према томе, погледајте на плодове свих тих лажних
епископа, који су из свог злославља дошли у нашу свештену
борбу само ради славе и части, и који не само да нису донели
корист нашој православној борби, већ су је ранили у болно место,
саблазнили су душе хиљада православних и растерали око осамсто
парохија које су примили (то су биле самосталне старокалендарске
парохије до повратка епископа), свакодневно правећи проблеме,
расколе и раздељења својим злославним идејама и који на крају
сви одлазе у своје злославље или за живота, или у смртни час,
чему су примери епископ Закинтски, Лиоски и Хаxис, и недавни
пример Димитријадског Германа, који је умро злославно и био
погребен злославним свештеницима атинске митрополије по
савету већ поменутог Хризостома Флоринског који је одбио да га

94
сахрани по православном чину, како не би имао одговорност пред
атинском митрополијом, а како је он то сам исповедио адвокату
Г.Д. Панидису, када је дотични дошао к њему у Психико како би
изразио протест, и који му је предлагао, да га он (тј. Хризостом)
погребе по православном у малој цркви у Психику која је надлежна
г. Василију Кирикосу, остављајући на тај начин хришћане на
милост Божију. Љубљени, ма колико да се већ поменути архијереј
бивши Хризостом Флорински упињао да се сакрије и да се покаже
пред нама као православан својим преварним измишљотинама и
мудровањима своје науке, већ би угодно Свеблагом Богу, Који на
разне начине устројава наше спасење, да се разруше све његове
лукаве и злославне измишљотине и да већ постану јавна његова
покварена и злославна мишљења кроз ту његову последњу
посланицу.
И тако, нека је слава Господу нашему, Који нас је заштитио
од тог лажног учитеља и лажног епископа наше Свесвете Цркве.
А пошто се многи благочестиви хришћани још нису
упознали са том посланицом, како би својим сопственим очима
видели његова злославна мишљења, ниже у потпуности прилажемо
ту посланицу, не жалећи папира, времена и трошкова, како би
је сваки имао и читао у које хоће време и како би у потпуности
познао истину. (Приводи се та посланица.)
Према томе, у тој посланици, возљубљена у Господу чеда,
види се, како он не чини ништа друго, осим што нас с једне стране
окривљује пред целим православним светом, а са друге штити
злославну цркву и говори нам да она има благодат Свесветог Духа
и да су њена тајинства важећа. А ми ћемо му, не добивши никакво
православно образовање, неразумни, необразовани, и не знајући
ни шта говоримо ни шта чинимо, како нас квалификује велелепни
богослов и мудри учитељ, који се обучавао и образовао канонски
и богословски на Вишој богословској школи у Халкиди, ми ћемо
му дакле одговорити својим слабим силама које нам је Господ дао.
Мудри учитељу, ви као прво треба да знате да је први смртни
грех гордост и да је нечист пред Богом сваки високоумни (Приче
Сол. 16,5.), те се због тога не хвалите. Такође треба да знате да је

95
Бог изабрао оно што је лудо пред светом да посрами мудре, јер се
Бог противи гордима, а смиренима даје благодат. (1 Кор. 1, 27; Јк.
4, 6). Речено је такође: сила се моја у немоћи показује савршена (2
Кор. 12, 9). С друге стране богословски неписмени и необразовани
су били такође и Свети Апостоли и Свети Спиридон као и велики
број светих мужева и жена, који су пак благодаћу Свесветог Духа
просветили сву васељену. Због тога се не хвалите и не преузносите
својом ерудицијом и богословљем, јер смо ми видели, до чега сте
довели Цркву Христову ви, данашњи богослови, који имате изглед
побожности, а силе њезине сте се одрекли… (2 Тим. 3, 5).
Велелепни богослове, треба да напоменем да ми благодаћу
Христовом происходимо из њедара Православне Цркве и у њој
остајемо и остаћемо до краја нашег живота. Благодаћу Христовом
никада нисмо упадали у злославље као ваш „мудри” разум, који
је у злослављу остајао у току целих једанаест година. Ми нисмо
развратили нити отровали ни једног православног хришћана,
већ напротив, у току толиких година ништа друго нисмо чинили
осим што смо припремали хришћане за вечни живот, о чему у
крајњој мери сведоче и дела сваког појединца. Доказ за то је
следећи: какав је само био процват, јединство и хармонија током
толиких година пре него што сте ви, архијереји, ступили у борбу
за Православље! Али, од момента када сте ви дошли, уследили
су толики расколи, раздељења и саблазни, и то несумњиво због
ваших злославних мишљења. Ето шта је донела ваша ерудиција
и богословље. Иако сте нас ви рукоположили у епископе, ви то
нисте учинили просто и случајно, већ по народној жељи и нашој
способности, при садејству Божије Благодати. Не заборавите, да
сте ви првобитно решили да рукополажете само оне који имају
богословске дипломе, како се злославна црква не би ни у томе
наљутила на вас. Због тога не сматрајте да ми имамо било какву
дужност да вас следимо у вашим злославним мишљењима јер сте
нас ви рукоположили. У том случају зашто сте и ви сами 1935.
године, осудили расколничку цркву, која вас је рукоположила и
чија сте ви чеда? Јер она је несумњиво, кроз новотарију постала
расколничка. Управо због тога смо вас и ми одбацили као труле

96
чланове наше Свесвете Цркве, пошто сте ви одбацили прво, или
боље рећи, многа ваша исповедања Православља почевши од
1935. године. Због тога не обмањујте просте хришћане како смо
ми дужни да вас следимо због тога што сте ви нас рукоположили,
јер је то апсурд.
Ми смо благодаћу Христовом, правилно схватили и
оценили епископски чин и озбиљност и светост календарске
борбе, и због тога ни о чему другоме свакодневно не мислимо,
осим о проповеди речју, кроз наше свештенике и кроз књиге,
преданости наших верних Православљу и чињењу добрих дела.
И уопште чинимо све, што доликује епископском чину. И ми,
не само да нисмо начинили сопствени олтар и нисмо расцепили
нешивени хитон Христа нашега, учинивши раскол, већ напротив,
ми следимо олтар Једне, Свете, Саборне, Апостолске и Источне
Христове Цркве наше, у којој ми од почетка непоколебљиво
остајемо и свакодневно шијемо нешивени хитон Господњи,
који сте Ви расцепили и кидате га својим празним брбљањем
и трулим злославним мишљењима. У нама нема никаквог
властољубља, већ видевши Ваша неправославна мишљења, ми
немамо никаквог поверења да би могли да се ослонимо на Вас,
како би Ви управљали лађом наше Свештене Цркве. Од момента
Вашег ступања у ту свештену борбу, ви ништа друго и не чините,
осим што противречите самоме себи и непрестано оправдавате
Ваша злославна мишљења, те никада нисте били праведни према
самоме себи као човек, да бисте се мало смирили. Према томе,
раскол сте учинили Ви, а не ми, јер када сте Ви дошли к нама
ми смо вам предали осамсто сједињених парохија, наше Свештено
Удружење и наше свештенство које је било сједињено и налазило
се у пуној хармонији и јединству с нашим хришћанима, а ви
сте све то растурили, расцепили и практично покидали вашом
ерудицијом и мудрошћу. Према томе, ко је учинио раскол, бивши
епископе Флорински? Ми или Ви? Наравно Ви. И то, због Ваше
неумешности, гордог држања и злославних мишљења. И ако би
Ви бар мало озбиљно поразмислили о одговору који ћете дати
на суду (Страшном), при чему ја не бих хтео да вам кажем да

97
би требали да обесите воденички камен о врат и да се утопите
у дубину морску сагласно речима тешко човеку ономе кроз кога
долази саблазан (Мт. 18, 6, 7), Вама би било најбоље да одмах
све оставите и одете на оштре стене Свете Горе и да непрестано
плачете о својим гресима како би Вас Господ помиловао. Како
ви то и знате, мудри учитељу, никаква крв мученичка не може да
опере грех раскола. Што се тиче Вашег благослова којег сте нас,
како Ви пишете лишили, ми Вам га дарујемо и уопште га и не
желимо. Зар не би било безумље да Вас са једне стране осуђујемо
као злославног, а са друге да тражимо Ваш благослов?
Ви нас осуђујете због тога што су нас осудили у Халкиди.
Ми Вас питамо: Због чега смо ми осуђени? Зар због каквог
блуда, убиства или због неког другог преступа? Или, пак, због
Православља? Биће да се Ваш разум у потпуности помрачио од
неразумне ревности и егоизма и Ви не знате ни шта пишете. Ви у
својој посланици говорите да смо ми од тренутка нашег одвајања
од Вас (од којих смо примили епископски чин) остали епископи
због тога што је епископство немогуће поништити, али га имамо
тек само као приватно лице и не као представник Цркве од које
црпемо благодат и власт како би уистину извршавали сваки
црквени чин и обред.
Ми смо убеђени да су од дана када је у Цркви Христовој
произашао раскол кроз увођење папског календара:

1) Цркве, које су примиле новотарију, постале расколничке;

2) На исти начин, и помесне цркве, које су саслуживале или
остале у молитвеном општењу са црквама које су увеле новотарију,
носе ту исту одговорност;
3) Ми – како свештеници, тако и епископи, од самог почетка
наше свештене борбе, то јест када смо ми ступили у ту свештену
борбу, црпимо Благодат од Једне, Саборне, Апостолске Источне
Цркве Христове, у којој остајемо и од које никад нисмо ни
отпадали а не од злославних цркава које су увеле новотарију и које
су се кроз раскол лишиле Благодати Свесветог Духа, а сагласно 1.
правилу Светог Василија Великог, и сагласно исповедању самог

98
митрополита Хризостома Атинског, те Вашег личног исповедања
преосвећени Флорински, како ћемо ми подробно да докажемо
даље у тексту;
4) На тај начин, ми црпемо благодат и власт како би у
истини извршавали сваки црквени чин и обред само из те Цркве,
из које су је црпли и свети мученици у време гоњења на Њу;
5) Из ње ми црпемо благодат и благослов, а не из расколничке
цркве Грчке или неке друге сличне њој, то јест из Цркве Која
није увела новотарију, и Која беспрекорно и непоколебљиво чува
догмате, каноне и предања наших Светих Отаца;
6) Благодат Божија почива не на новотарским црквама,
које имају људску потврду, већ на црквама, које непоколебљиво
чувају догмате, каноне и предања, а ако таквих нема онда чак и
на појединим лицима. Због тога Вас ми и питамо: Где је почивала
благодат Божија на Флорентинском сабору? На издајницима или
на Светом Марку Ефеском? Наравно, на Светом Марку Ефеском,
а не на новом разбојничком лажном сабору који је примио папска
решења. Према томе, одакле је примао благодат и благослов и
Свети Марко, одатле је примамо и ми. Подразумева се наравно
да је ризница Божанске благодати сва Црква, али тек кад је она
здрава и кад не храмље у вери. Али када она изненада почне
да храмље, тада једна или неколико Помесних Цркава које су
сачувале верност догматима, канонима и предањима, остаје и чине
целу Цркву. А ако и оне храмљу у вери, тада та одвојена лица
тј. тада ти одвојени појединци, који остају верни православној
вери, па макар то био један епископ, или многи, тада они у том
случају имају благодат и чине Православну и Истиниту Христову
Цркву. ЦРКВУ БОЖИЈУ САЧИЊАВАЈУ БЛАГОЧЕСТИВИ,
ПА МАКАР КОЛИКО ДА ИХ ЈЕ ПРЕОСТАЛО. ОНИ КОЈИ
ПАК СЛЕДУЈУ НОВОТАРИЈИ НАЛАЗЕ СЕ ВАН ЦРКВЕ.
„Може бити да ће они, налазећи се у тој јереси, успети
и неке друге још веће незналице да домаме, али чак ако их се
сакупи веома много они ће ипак остати изван свештене ограде
Цркве. И ако у Православљу и Благочешћу остане врло мало
људи, они ће и бити Црква, и ауторитет и заштита црквених

99
закона налази се на њима. И ако затреба да пострадају за
благочешће, то је на њихову вечну част и доноси им душевно
спасење…” (Свети Никифор).
И ако Ви преосвећени Флорински, мислите да Црква Грчке
није постала расколничка после календарске новотарије, све
док није осуђена целом Црквом, и није се лишила свог црквеног
ауторитета и благодати Свесветог Духа, тада су и њена решења
пуноважна, те према томе ваше свргавање је савршено пуноважно,
те од тог тренутка ви више нисте архијереј већ монах. Због тога
је и Јерусалимска Црква врло логично поступила примивши Вас
не као епископа већ као простог монаха. Значи, и ми ћемо Вас
већ од данашњег дана, сагласно Вашем писаном и неписаном
исповедању вере, признавати као монаха, а не као епископа. Према
томе, високопреподобни монаше Хризостоме Кавуридисе, ми у
потпуности имамо другачије мишљење по том питању. Да је Црква
Грчке постала расколничка увођењем папског календара, и да су
њена тајинства неважећа, те да она више нема благодати Свесветог
Духа, тврдимо не ми, већ решења Свеправославних Сабора при
Васељенском патријарху Јеремији 1583, 1587. и 1593. године и
при Светом Васељенском патријарху Антиму 1848. године који
говори ево шта: „И тако ћемо чувати исповедање вере…” Сагласно
решењу тог Свеправославног Сабора, онај који би се дрзнуо да
било шта дода или да одузме или да промени било шта у нашој
беспрекорној вери или би пак умислио да то учини, већ се одрекао
вере Христове и подвргао се вечној анатеми као онај који хули
на Свесветог Духа. Према томе, тим решењем, које је било
донесено искључиво са циљем да се постави крај узнемиравањима
Источне Цркве од стране Западне (пошто је управо ради тог циља
и био сазван тај Свеправославни Сабор), решава се у потпуности
тај проблем. Значи, то је раније осуђено, и ми немамо потребу
за нови Свеправославни Сабор, који би осудио и објавио Цркву
Грчке, која је примила папски календар као расколничку. Према
томе, та новотарија је већ осуђена, и не само једним, већ од стране
четири Свеправославна Сабора. Зашто би тада био потребан и
такав нови Сабор, који би прогласио Цркву Грчке расколничком,

100
ако је она већ осуђена управо због тог акта? Реч „већ” и „подвргао
се” не значе да је потребно да се сазове нови Сабор, већ да се онај
који напада на веру и прима новотарију једном за свагда одрекао
вере Христове и примио на своју душу вечну анатему као хулитељ
Свесветог Духа. У противном испада да Ви као да говорите, да
ако се данас изненада појаве иконоборци, треба поново да се
сазове нови Сабор који би их осудио и одсекао од Цркве. Но,
зашто је потребан нови Сабор ако је то већ осуђено Седмим
Васељенским Сабором. Ми не треба ништа друго да учинимо
већ само да применимо решење Седмог Васељенског Сабора. У
противном случају ми понижавамо и пренебрегавамо то решење,
што је хула на Светог Духа, Који је просветио Оце Васељенских
Сабора и утврдио те Саборе. Тако је и у календарском питању. Он
је осуђен, и ми немамо потребу за новом осудом, већ доследно
примењујемо решења већ поменутих Свеправославних Сабора.
Ви се високопреподобни жалосно прелашћујете у томе (у шта
верујете и о чему сте и много пута и писали), да ће да се сазове
нови Васељенски Сабор који ће уз то да се назива и Осми.
Седам је догмата, седам Тајинстава, седам је дарова Свесветог
Духа и седам је Васељенских Сабора, што је сагласно речима:
премудрост сазида себи кућу и отеса седам стубова (Приче 9, 1).
Због тога се осми неће састати никада.5 Ми смо већ рекли, да је

5 „Помесне Цркве” (World Orthotoxy) већ деценијама спремају тај „осми”,

али он ће бити ПРАВИ РАЗБОЈНИЧКИ! Свети Максим Исповедник каже:
„Синоде, који се сазивају, потврђује побожна вера, а Синоде такође
одређује и правилност догми.” Исто то потврђује и свјатјејши патријарх
Јерусалимски Доситеј: „Ниједан свеопшти Васе­љен­­ски Сабор, из било
ког разлога, не може да донесе ништа што се противи актима и од­
лу­кама седам Васељенских Сабора. Јер, ако буде доносио одредбе
супротне њиховим, би­ло у погледу устројства или обичаја, било
у погледу вере или Тајни, то неће бити Свети Сабор, него профан,
покварен, насилнички, разбојнички и потпуно незаконит, као што су
многи папски то и били. Молимо се да се у Источној Цркви не деси
такав нечисти и нечасни скуп.” Погледи који нису посведочени од стране
Светих Отаца и Предања Цркве ни из каквог дакле разлога не могу да
сачињавају аутенти­чне одлуке Цркве, какву год административну вредност

101
покојни Атински митрополит Хризостом, као члан комисије која
је била специјално назначена ради испитивања питања црквеног
календара, и као тадашњи професор Националног универзитета,
написао следеће: „Примивши на знање, да су Цркве Грчке, као
и остале Православне Аутокефалне Цркве, мада унутрашње
и независне, ипак су међу собом тесно повезане и сједињене
законом духовног јединства, те састављају једну јединствену
Православну Цркву, те се због тога ни једна од њих не може
одвојити од осталих и примити нови календар не поставши
расколничка у односу на друге. Због тога је неопходно да се
Црква Грчке не подваја од осталих Православних Цркава
променом црквеног календара, што не само да би уништило
јединство и хармонију Православне Цркве те умањило њену
силу, већ је и са националне тачке гледишта неповољно и
штетно.” Пошто и сам реформатор говори да Црква која прими
папски календар постаје расколничка, како да то не кажемо и
објавимо такође и ми? Тај пасус сте Ви, високопреподобни, ставили
у својој књижици намењеној грчким интелектуалцима на страни
12. Уз то у тој вашој књижици на страни 13 на Ваше друго и треће
питање покојном архиепископу, ви сте дословно писали: „због
тога, после тога како је папа хтео да наметне григоријански
календар Православној Цркви, Свеправославни Сабори,
који су се састали у Константинопољу (1583, 1587. и 1593)
при Васељенском патријарху Јеремији Другом, осудили су
га, окарактерисавши га као новаторство римске катедре, као
васељенску саблазан и као својевољно гажење божанствених и
свештених канона” (Историја Мелетија, 16. век, том 3, стр. 402,
пасус 6 на грч.; црквена историја Фил. Вафијадиса 1463–1908, том
3, стр. 124, 125;<…>).
Даље. У својем трећем питању говорите да једнострано
примање новог календара од стране Грчке Цркве представља
само собом разлог за раскол и да веома штети и националним

оне можда имале. То по­твр­ђује и Св. Исидор Пелусиот: „Не од болесних,

већ од здравих треба узимати у обзир од­луке о стварима.”

102
интересима. Како то високопреподобни да сте Ви тада тако
говорили и писали и називали Цркву расколничком а сада то
демантујете? Или сте можда то заборавили? Или тражите начин
да се повратите на сопствену бљувотину као и други? Несумњиво,
нешто се дешава.
У Вашем обраћању благочестивом Православном Грчком
народу од 1935. године Ви сте писали следеће: „Пошто блажени
архиепископ својим сопственим потписом проглашава
самог себе расколником, какви су нам још сведоци нужни
да би доказали да су он и јединомислени архијереји постали
расколници, разоривши јединство Православља календарском
новотаријом и разделивши Цркву и националну душу
Православног Грчког народа?” Даље пишете: „Да би избегли
црквени раскол а такође, пошто је раскол произашао и без нас,
ми смо решили да по упутству наше савести објавимо блаженом
архиепископу да прекидамо свако црквено општење с њим као са
расколником.” И на другој страни једне такве ваше изјаве, а коју ја
сада управо држим у рукама, Ви сте сопственом руком написали
следеће: „Горе изложено је моје сопствено мишљење, и дрзнућу
се да то објавим јавности као одвојен чланак са својим потписом
– бивши Флорински епископ Хризостом”.
Према томе, због чега је тада Црква Пападопулосова била
расколничка, и он расколник, то јест да они као расколници
нису имали благодат, а сада та Црква није расколничка и има
благодат? Када сте ви говорили истину – тада или сада? Ви
високопреподобни, на тај начин остављате нама право да Вам
кажемо да се Ви не држите никаквог етичког принципа, пошто
ви ништа друго и не чините већ само противречите самоме себи.
Ево шта сте ви написали у једном свом обраћању
парохијском свештенству и монасима Грчке Православне Цркве
1935. године на првој страни: „Ево до чега је православне
хришћане довела та новотарија, која је имала последицу за то, да
једни празнују и торжествују, а други се у то време уздржавају и
посте подобно турцима Хамида, од којих једни празнују бајрам
(пасху), пошто су они видели пун месец, а други у то време још

103
држе рамадан (пост), пошто они још увек нису видели пун месец
због локалне облачности. И управо су ту турску срамоту, коју је
променио турски реформатор Кемал религиозним реформама,
сада новаторски архијереји решили да уведу у Православну Цркву
једнострано и противканонски реформом црквеног календара.”
Доле пак на страницама 17. и 18. Ви пишете да су
„архиепископ атински и њему јединомислени архијереји одцепили
Грчку Цркву од саборног тела Православља”. И опет: „пошто је
Блажени својим потписом објавио самог себе расколником каква су
нам још сведочанства потребна да га и ми објавимо расколником?”
А такође: „одбаците и ви расколничког архиепископа и њему
јединомислене архијереје, који продужавају да пребивају у
календарској новотарији, ако не желите да будете прибројани
расколницима те како би Грчку Православну Цркву ослободили
од прекора и погубних последица раскола.”
И на крају: „Као закључак призовимо православном
схватању и отачкој вери и ваше благочешће (тј. народ). Спасите
ради Бога Цркву и народ од страшних последица раскола. Од вас
зависи оцена и прослава Грчке Православне Цркве, спасавајући
је од погрде и срамоте раскола. Она је у опасности да изгуби због
календарске новотарије вечне титуле и златне апостолске буле
Православља, које је она кроз реке крви добила у наследство.
У име Православља одбаците расколничког архиепископа и
њему једномислене архијереје и присаједините се православним
архијерејима који се боре за отачко Православље и црквена
предања.”
Тако сте Ви то написали, високопреподобни монаше
Хризостоме Кавуридисе, и због чега то сада нарушавате? Ви сте
тамо са заклетвом написали: „Спасите ради Бога Цркву и народ
од страшних последица раскола”. Ви то сада одбацујете? Када ми
треба да Вам верујемо – тада или сада? И када сте Ви лагали –
тада или сада? Ми се дивимо вашој дрскости и бесрамности. И
на другом месту, у новинама „Проповедник Православних” Ви
сте поново на страници 2. у Вашем протесту (када сте ишли у
изгнанство), писали следеће:

104
 ПРОТЕСТ

„Ми изражавамо најдубљу жалост пред Црквом као прво

због решења које је донела против нас и које се противи не само
божанственим законима већ и људским. Такође изражавамо
најдубље жаљење и пред државом, која испуњава решење, које се
противи Грчкој Конституцији, а која уважава слободу религиозне
савести. Ту слободу угњетава држава, шаљући насилно у
изгнанство нас истинито слободне Грчке грађане, само зато што
ми желимо да сачувамо неокрњеним древна предања Цркве и
што желимо да сјединимо хришћанску савест и националну душу
православне хришћанске пуноће, коју је расцепила расколничка
и такозвана званична црква, издавши православна предања, за
која се ми боримо”

Герман Димитријадски
Хризостом Флорински
Хризостом Закинтски

Према томе, тада је црква била расколничка, а сада опет

не?…
Ви сте на страницама тих истих новина у одговор
религиозној организацији „Зои” такође писали следеће:
„Пошто је она (новотарска званична црква) жестоко
гонила православне кроз полицијске органе, ми смо тада решили
да одбацимо званичну јерархију као расколничку и одмах затим
смо се решили да канонски одбацимо ту званичну цркву као
расколничку по канонским разлозима и да оснујемо нову живу
цркву, која би стајала на темељу црквених предања и древне
практике Православне Источне Цркве итд.”

Герман Димитријадски
Хризостом бивши Флорински
Хризостом Закинтски

105
 Такође, Ви сте у тим истим новинама написали Амиљкасу
Аливизатосу, универзитетском професору, одговор на оно што је
он написао у новинама „Естија” о црквеном календару између
осталог и следеће:
„Ако би господин професор имао више осећања и
достојанства и самоуважења, он нас не би назвао бунтовницима и
спекулантима, пошто је он својим потписом (исто као и Блажени),
као члан Комисије изразио мишљење, да ће једнострано увођење
новог календара од стране било које Цркве представљати само
собом разлог за раскол, што нас је и подстакло да одбацимо ту
цркву као расколничку.”

Герман Димитријадски
Хризостом бивши Флорински
Хризостом Закинтски

Према томе, како је могуће да сте Ви, високопреподобни,

тада писали толико дивне речи и истину а сада је одбацујете?
Може бити, да сте се ви уплашили после тога како сте увидели,
да нисте достигли свој циљ – свргавање са престола Атинског
митрополита, како би заједно са покојним Димитријадским
заузели то место, што је и био ваш сан? Ево и сведочанства. Тада
сте Ви јавно проглашавали Цркву Грчке као расколничку, која
по канонским разлозима нема благодати, и то сте чинили чак са
заклетвом, и још више, упорно, одређено и убеђено, а сада пак
говорите нешто потпуно супротно и не говорите то тек сада, већ
од 1937. године, када се и десио жалосни раскол између нас и Вас.
Ви сте то (одрицање) написали још тада у Вашем обимном
писму високопреподобном монаху Марку Ханијотису а које је по
вашем налогу било предано кроз протосинђела Григоропулоса.
Ви сте исто тако написали Грчкој Религиозној Заједници у
Солуну 17. 10. 1937. године (чију копију са Вашим потписима и са
печатом те исте Религиозне Заједнице ми имамо) „да нам божански
канони и богоносни Оци Васељенских Сабора нису дали право
да објављујемо појединце и цркве као расколнике, а што нису

106
дали ни другим појединцима, ни Помесним Црквама, већ само
Васељенском Сабору”. И мада сте раније, потврђујући чињеницу
раскола Ви као сведочанство приводили Свеправославне Саборе
Јеремије другог (1583, 1587, 1593), што сте и објавили у својој
књизи грчким интелектуалцима, сада пак одбацујете и све то
прећуткујете и пишете Солунској Заједници, да само Васељенски
Сабор има право да објављује цркве као расколничке, но не и нека
друга црква или неки појединци.
У том случају какво сте Ви имали право да објављујете
Цркву Грчке расколничком? На чему сте Ви тада заснивали то
своје тврђење? Како сте Ви то учинили? Ви сте се, како пишете,
ослањали на решења већ поменутих Свеправославних Сабора
Јеремије Другог и на признању самог архиепископа атинског, и
правилно сте поступали, пошто ништа друго нисте чинили, већ
сте само примењивали решења већ поменутих Свеправославних
Сабора. И „оснивали нову живу цркву, која стоји на темељу
црквених предања и древне практике Православне Источне Цркве”,
како сте Ви тада писали члановима „Зои”, од које, подразумева
се, црпете благодат и благослов. Према томе, тој Цркви следимо
и ми и из ње црпемо благодат и благослов. И заиста заслужује
дивљење, што сте Ви тада следовали за том Црквом и добијали
од ње благодат, те сте писали у „Гласу Православља”, да сте Ви
истинити Синод, а сада пак следите званичну Цркву Грчке и од ње
добијате благодат, те сте ви сада стража, а не Црква или Синод?
Шта рећи? И шта претпоставити сада? Постоје само две варијанте.
Или сте Ви доживели потрес мозга, или се трудите да поново
управите крму ка злослављу. Ви сте такође у својој Посланици од
30. 8. 1935. године, а под бројем 1844., писали:
„Грчкој Цркви Истинитих Православних Хришћана Атина.
Благословеним Хришћанима, који следе отачки календар. Што
се тиче благодатности или неблагодатности тајинстава која се
извршавају од стране новокалендараца, ми остајемо при свему
што смо објавили у јуну 1935. године а сагласно чему се
освећујућа благодат у тајинствима сагласно духу божанствених
и свештених правила и по нашем мишљењу, налази и дејствује

107
кроз оне црквене пастире, који чувају свештена предања и
правила Православне Цркве, који нису примили никакву
новотарију, а не кроз оне који су се оделили од свештених
предања и који су нарушили божанствена и свештена правила,
те се због тога налазе под клетвама Светих Отаца. Да би
новокалендарац био примљен у нашу старокалендарску Цркву, он
је дужан да молбом објави своју свештену намеру нама јерарсима,
који једино и требају да оцењују начин његовог примања, што бива
или кроз писмену изјаву – како је примао јеретике и расколнике по
црквеној икономији Први Васељенски Сабор (8. правило) и древне
Цркве, или пак кроз поновно миропомазање, а сагласно 5. правилу
Шестог Васељенског Сабора. Што се тиче тога (доказа) да смо
само ми, епископи, као представници Цркве – ризнице благодати,
надлежни (да то чинимо), предлажемо 39. апостолско правило
које то и наређује: ’Презвитери и ђакони без воље епископа ништа
да не чине. Јер њему су поверени људи Господњи, и он ће дати
одговор за њихове душе.’”
Герман Димитријадски
Хризостом бивши Флорински
Хризостом Закинтски

Због чега сте дакле Ви, високопреподобни, тада писали

све горе поменуто, а сада сте у Вашој последњој посланици од
1. јуна 1944. године на 6. страни написали следеће: „Мишљење,
по којем поједина лица, клирици, или мирјани имају право
да оснивају одвојену цркву без дозволе и признања све Цркве,
мирише протестантизмом”, итд. Зар тада Ви сами нисте први и
савршени протестант? Одкуда сте Ви добили дозволу да пишете
горе наведено члановима „Зои”, после одбацивања државне Цркве
Грчке као расколничке по канонским разлозима, те сте основали
нову живу цркву, која стоји на темељу црквених предања и древне
праксе Православне Источне Цркве? И од кога сте Ви добили
признање као поглавар те нове Цркве? С каквом сте се Ви другом
Црквом размењивали братским посланицама, добијајући на тај
начин каноничност и законитост у управљању том новом Црквом?

108
 Ми смо, високопреподобни, као епископи благодаћу Хри-
стовом верна чеда Једне, Свете, Саборне Источне Цркве, и из
ње црпемо благодат и благослов, законитост и каноничност у
управљању Црквом, јер како сте Ви правилно написали у Вашем
наведеном документу, освећујућа благодат у Тајинствима, а
сагласно свештеним правилима, налази се и дејствује кроз црквене
служитеље који чувају свештена предања и правила Православне
Цркве, који не примају никакву новотарију, а не кроз оне који су
се оделили од свештених предања и нарушивши божествена и
свештена правила, те који се због тога налазе под проклетствима
Светих Отаца. Пошто ми нисмо примили никакву новотарију и
непоколебљиво чувамо догмате, каноне и предања наше Цркве,
те пошто се под проклетством и одлучењем налази Црква Грчке,
која се како Ви пишете, удаљила од свештених предања Цркве
Христове, тад се под проклетствима и одлучењем налазите и
Ви високопреподобни, изјављујући да та црква има благодат. То
су хуле, високопреподобни, и веома добро размислите о својој
бесмртној души и простом народу који Вас простосрдачно следи,
и о ужасном одговору који ћете дати у час суда.
Свесвети Дух не налази се у Вашој власти, да би на Ваш
миг неку цркву час одбацивао па је онда потом освећивао.
Ви и архијереји који Вас следе као и други клирици чините
управо то, час називајући Цркву Грчке расколничком и оном која
нема Божанску благодат, а час је називајући ризницом благодати,
пошто она није осуђена као расколничка од стране неког новог
Свеправославног или Васељенског Сабора. И ми Вас питамо:
Када сте је Ви осудили као расколничку да ли је она била осуђена
као расколничка неким другим Свеправославним Сабором? И
сада, када је називате ризницом божанске благодати, да ли се
иста покајала? Да ли је одбацила новотарију? Да ли се сакупио
неки нови Свеправославни Сабор, да би скинуо са ње оптужујуће
решење и прогласио је невином? Наравно не! Није се састао
никакав Сабор да би је оправдао и она се није покајала. Но, да би
се осудила она и друге цркве које су примиле новотарију папског
календара, састала су се четири Свеправославна Сабора, три пута

109
при Јеремији и једанпут при Антиму – Васељенским патријарсима.
Такође, Ви у Вашој последњој посланици пишете о признању новог
поглавара Цркве. То наравно заиста и бива, али када цела Црква
преживљава мирно време и када у њој нема раскола и расцепа. На
пример, како је било могуће Јерусалимској патријаршији да Вас
призна као епископа „новоосноване цркве”, која непоколебиво
чува догмате, каноне и предања, или као њеног поглавара у тај час
када је требала пре свега да одреди свој однос према Цркви Грчке?
Замолити је да се врати на своје позиције, изјавити протест због те
новотарије и на крају прекинути духовно општење са њом? Пошто
она није учинила све то што је било њен свештени дуг, како сте то
Ви, мудри каноничару, објавили у Вашој молби – да Вас призна
за епископа (или Вашег покровитеља епископа Димитријадског
као поглавара), док она у исто то време прима и саслужује са
архијерејима и свештеницима те новотарске цркве?
Ви пишете, у својој последњој посланици, да када поглавар
или већина архијереја неке цркве одведу цркву у неку новотарију,
православни архијереји те цркве имају право да прекину црквено
општење са њима до синодалног решења, како не би носили
одговорност пред целом Црквом за новотарију, но немају право
да објаве архијереје који су увели новотарију као расколнике те
немају право да друге свргавају, пошто је то право целе Цркве
итд. Исто пишете и да се прекид црквеног општења и прекидање
помињања од стране православних не само не осуђује, већ се
одобрава.
Ми Вам одговарамо, да пошто имамо право да прекинемо
црквено општење са том црквом и до синодалног решења, како
не би били одговорни чак ни за њено помињање, како да онда
немамо право да је назовемо и расколничком ако су је осудили
Свеправославни Сабори, како смо ми већ о томе и говорили, и
назвали је расколничком, те одредили да и убудуће све цркве
сматрају и држе се тих решења, па чак и са епитимијама? И у таквом
случају, какву одговорност треба да понесемо ми, како Ви пишете,
пред целом Црквом, и наравно пред Богом? Можда историјску,
или националну, или племенску, или некакву другу? Наравно,

110
некакву другу одговорност – одговорност пред Богом, пошто
нисмо следовали и сачували решења Светих Отаца, донесена по
надахнућу Свесветог Духа. И наравно, за ту одговорност ми ћемо
платити својом бесмртном душом, која ће, неуваживши решења
Свесветог Духа, несумњиво и дефинитивно бити бачена на вечне
муке. Подразумева се наравно, да један део клира – како Ви пишете
– само тада нема право да објави једну цркву као расколничку
без решења целе Цркве – која је једина компетентна – када реч
иде о некој потпуно непознатој новотарији, која никад није била
осуђена. Но када реч иде о некој древној јереси или новотарији,
која је осуђена Васељенским или Свеправославним Саборима,
нема неопходности у сазиву новог Сабора за њену осуду, пошто
тада нови Сабор срамоти и нарушава решење претходног. У првом
случају, појединци из Цркве треба одмах да примене решење тог
Сабора без било какве нове процедуре. Тако смо поступили и ми
у датом случају. Када сте Ви видели, да би ми чинили било шта
против новотарске Цркве Грчке, објављујући је расколничком
и извргавајући њене архијереје како Ви нас осуђујете? Ми
смо једноставно применили решења Свеправославних Сабора
Јеремије и Антима и ништа више. И пошто нам они говоре да су
следбеници те новотарије расколници, хулитељи Свесветог Духа,
одлучени од Бога, непричасни Божанској Благодати, и да су се они
већ одрекли вере Христове, то управо и ми говоримо и чинимо и
ништа друго…
Ви нас, високопреподобни, окривљујете да ми не знамо
канонско право и да не познајемо Дух Божанских и Свештених
правила. И ми Вам одговарамо, да до данашњег дана нисмо видели
ни у канонском праву, ни у Божанским ни Свештеним Правилима
да, јеретици или расколници имају благодат и да су њихове Свете
Тајне дејствене (важеће, тј. да имају освећујућу благодат Светог
Духа), већ напротив, они се подвргавају анатеми, свргавању,
одлучењу и проклетствима Светих Отаца и одвајају се од верних.
Према томе, ми не само да не унижавамо Божанску Благодат, већ
јој одајемо част, поштујемо је и уважавамо свим срцем, силом и
разумом.

111
 Што се тиче тога, да тајинства расколника и њихових
свештеника немају освећујућу благодат, погледајте 1. правило
Василија Великог.6
Што се тиче расколника, који долазе у Православље ми то
решавамо на тај начин како нам заповеда Црква, а која нам кроз 1.
правило Василија Великог говори:

• да треба да се миропомазују они који су крштени од

њих;
• сагласно 8. правилу 1. Васељенског Сабора, да треба да
се примају кроз писмену изјаву;
• кроз исповедање вере, а сагласно Синодику 7.
Васељенског Сабора;
• кроз хиротесију, сагласно том истом 8. правилу
1. Васељенског Сабора, и то свештеника које су
расколници рукоположили. Она нам наређује да то
чинимо, и ми то и чинимо.

Не заповеда нам ни да прекрштавамо, нити да поново

рукополажемо њихове свештенике, нити да их поново венчавамо,
и уопште да понављамо тајинства, и то због тога што су они
расколници, а не јеретици (у последњем случају, подразумева
се да Свету Тајну треба поновити). Расколници, наравно немају
благодат, но када се покају и исповеде Православље и изврши се
над њима све горе поменуто, они тада поново добијају изгубљену
благодат (погледај о том питању примедбу на 8. правило 1.
Васељенског Сабора).

6 „Почетак њиховог одцепљења био је због раскола, али одступници од

Цркве више нису имали на себи благодати Духа Светог јер је нестало
преношење благодати чим се прекинуло прејемство… Они пак који су
се одцепили и постали лаици не имадоше више власти ни да крштавају
ни да рукополажу нити могаху другима давати благодат Духа Светог
од које су сами отпали.”

112
 Уосталом, и сама логика нам говори да расколник
није некакав нечестивац или јеретик, већ је ближе него они
православном хришћанину. Он личи на грешника, који је остајао
у греху, али је далеко од Бога и достојан је вечних мука, но када
се покаје и добије опроштај грехова кроз разрешну молитву од
свог духовног оца, тада се приближује Богу и постаје достојан
вечног живота. И као што сваки нераскајани грешник постепено
постаје нечестивац, тако и расколник, остајући у расколу, постаје
шизматојеретик и затим потпуни јеретик, сагласно примедби 1.
правила Светог Василија Великог.
Како нас Ви, високопреподобни, називате хулником који
не зна шта чини? Или може бити, Ви по самом себи судите о
другима, јер никада не миропомазујете младенце злославних и не
примате исповедање вере Хришћана или њихове писмене изјаве,
и не извршавате хиротесију свештеника који су рукоположени
од стране злославних? И ако ми не миропомазујемо родитеље
злославне деце, ми тако поступамо због тога што су они крштени
и миропомазани православно и до раскола, и не само да је потпуно
непотребно поново их миропомазивати, већ је то и грешно –
сагласно божанским и свештеним правилима – те нам је потпуно
довољно њихово исповедање или писмена изјава.
А ако Господу буде угодно да ишчезне календарски раскол
и све цркве се православно сједине, тада ће излишна бити и
миропомазања, и хиротесије и омологије, и писмена исповедања
итд. – зато што ће у том случају раскол савршено ишчезнути
и сва црква ће моћи да примени различите икономије, као што
је учинио и 6. Васељенски Сабор са Несторијанцима (Правило
95.). И мишљење о укидању тих тајинстава имамо не ми, већ
Свеправославни Сабори при Јеремији и Антиму, који су осудили
календарску новотарију – и ако су ти Сабори богохулни, тада смо
и ми такође такви.
Пробајте, високопреподобни, да се оправдате у томе што сте
Ви објавили Цркву Грчке као расколничку, али „само потенцијално
и не у стварности”, због тога што то право има само Сабор. И ми
Вас питамо, зашто Ви од момента Вашег присаједињења 1935.

113
године, па све до 1942. године ни у једној Вашој публикацији нисте
навели, да је Црква Грчке само потенцијално расколничка, но не
и у стварности, већ то говорите сада? Или може бити да сте Ви то
сада написали, када не можете да избегнете изобличења од стране
народа и нас, када је пре два месеца требао да се оствари наш
сусрет ради сједињења, те сте Ви то написали како се не би поново
успоставило јединство које уопште и не желите? Вероватно је и то
разлог, и нема ничег скривеног што се неће открити.
Високопреподобни, у тумачењу 3. правила Светих Апостола
заиста се напомињу појмови о „потенцијално” и „у стварности”,
тј. да треба да се састане компетентни Сабор како би Цркву, која
је упала у јерес и раскол осудили и објавили је као јеретичку или
расколничку. Врло правилно, зато што нико не може да суди другог
некомпетентно и тим пре и целу Цркву. Но, високопреподобни,
у овом нашем случају то се већ десило, и новотарија папског
календара је већ била осуђена четири пута како смо ми више и
навели, од стране четири Свеправославна Сабора, како сте и Ви то
писали много пута. Према томе, због чега би био потребан још један
Сабор? У том случају треба да се састане нови Сабор и на аријанце,
несторијане, монофизите, масоне и остале јеретике, који су осуђени
Васељенским, Помесним и Свеправославним Саборима, или може
бити да данас нема тих јеретика? И пошто су сви они осуђени,
очигледно није потребна њихова нова осуда, због тога што сагласно
божанским и свештеним правилима за једно и исто се не суди два
пута. Подобно се дешава и у случају календарске новотарије –
она је осуђена четири пута од стране Свеправославних Сабора, и
према томе она није потенцијално, већ заиста расколничка. Због
тога не говорите час једно, час друго, и не хулите „мудри” учитељу
на Свесветог Духа, јер Свесвети Дух или освећује или се одвраћа
– средње не постоји. И ако та осуђена црква има благодат, тада је
немамо сви ми, а ако је немамо ми – следбеници неновотарствујуће
Христове Цркве, тад је има она. Значи, једно од двога, но не обоје.
Према томе, Свети Апостоли говоре уопште и о сваком новом
питању које се с времена на време појављује у Цркви, а не о
осуђеном питању како смо Вам ми то већ и рекли.

114
 Ви говорите, високопреподобни да немате све канонске
предуслове да би осудили новотарске јерархе Грчке, због тога што
Ви нисте призната Црква, и да само призната Црква може заиста
осудити њене клирике. Ми Вам на то одговарамо, да сте канонске
предуслове Ви имали, но нисте имали вере да их примените. А
ево који су:

• после Вашег одвајања од злославне цркве Ви сте

требали да рукоположите довољно архијереја, 10, 20, 30,
од оних искусних јеромонаха који су били у борби, како
би имали неопходан број ради оформљења канонског
црквеног суда;
• да изјавите протест свим патријарсима и аутокефалним
црквама што проводе те новотарије;
• а ако би патријаршије и аутокефалне Цркве одбиле
да приме учешће (у суду), подржавши Вас, и не би
одредили своју позицију у односу на Грчку Цркву,
Ви бисте тада испунили свој дуг и објавили би Грчку
Цркву као расколничку и свргнули би њене јерархе итд.
Пошто Ви говорите да је требало имати средства – ево
тих средстава.

Но Ви то нисте учинили, већ сте узели злославне јеромонахе

и рукоположили у архијереје оне који су имали дипломе
Богословског факултета, а не веру са делима, како се показало.
И сад наводите разна оправдања. Према томе ако сматрате да
сте требали објавити ту цркву као расколничку, то сте и требали
учинити. Но Ви сматрате да само призната црква има право да
осуди њено свештенство, и да сви ми чинимо ту једну Цркву. У
том случају, ако ми чинимо једну Цркву са новаторском Црквом
Грчке, те пошто је она призната Црква и има власт да осуђује, тада
је Ваша осуда у потпуности важећа и Ви сте већ свргнути, како
смо ми то већ и поменули а сада понављамо. У том случају шта
Ви хоћете и чиме се користите православни хришћанине? И због
чега не прихватате решење своје Цркве? Ви сте значи непослушни

115
бунтовник пред Црквом, и срамота Вас је да говорите да сте Ви
православни хришћанин. Ми, благодаћу Христовом припадамо
Једној, Светој, Саборној и Источној Цркви и у њено име смо и
примили епископски чин, а не у име злославне расколничке
цркве. Ми се, високопреподобни, не дивимо толико Вама, већ
Вашим следбеницима и пре свега клирицима, тј. како се душевно
окамењење с њима десило да виде – како Ви пишете – да припадате
Цркви Грчке, да она има благодат и да њена дејства имају силу, и
још Вам следују. Но, сагласно са јеванђељским речима, доћи ће
време када ће обманути и изабране. И још: Јер много је званих,
а мало изабраних. И после свега тога Ви још имате дрскости и
бестидности да пишете у својој посланици од 1. 6. 1944. године, да
нико не треба да каже, како је безумно да се буде старокалендарац,
те да се подвргава гоњењима, подсмесима итд. Значи, благословено
је бити старокалендарцем, али и добијати и благодат од злославне
цркве Грчке, како се не би пало под проклетства и анатеме Светих
Отаца? На тај начин Ви сте се, сагласно јеванђељским речима,
поклонили и Богу и Сатани – и Богу и мамону.
Возљубљена у Господу чеда, таква је беда свих архијереја
који су дошли из злославља, и нека сваки од Вас добро отвори
своје душевне очи како би тачно видео где се налази истина.
Вама пак, чеда моја у Господу возљубљена, сагласно 3. правилу
3. Васељенског Сабора „наређујемо да ни један клирик који
једнако мисли као и Православни Васељенски Сабор не сме
ни на који начин бити потчињен епископу који се одметнуо
или онима који ће да се одметну.” По мудром Вријенију: „Ја
сам далеко од тога да бих говорио и мислио да су речи Светих
непоуздане и неправилне јер су то речи Духа.” „А ако се неко
заједно моли са оним који је одлучен, па макар то чинио и у
приватном дому, такав нека се одлучи” (10. правило Светих
Апостола). „Нек вам не буде дозвољено да се има заједница са
онима који су одлучени од ње (заједнице) нити одлазити у куће
и молити се са онима који су изван црквене заједнице” (друго
правило Антиохијског Сабора). „Са јеретицима или расколницима
не сме се молити” (33. правило Лаодикијског Сабора). „Према томе,

116
треба да одбацујемо њихова мишљења и избегавамо општење са
њима” (Свети Василије Велики). Патријарх Константинопољски
Герман II писао је Кипранима: „Налажем свом народу божијем на
Кипру, који сте истинска деца Саборне Цркве да бежите главом
без обзира од свештеника који су пали у латинску обману и да
не залазите у њихове цркве, нити да благослов из руку њихових
примате. Боље је да се сами у кућама својим молите, него ли да
са латиномислећима заједно у цркве идете, да не бисте заједно са
њима наследили пакао.”
Како може да има Благодат Светог Духа онај који има
злославна мишљења? <…>
И тако – по Блаженом Павлу – стојте чврсто и држите
предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом
(2 Сол. 2, 15). По том Светом Апостолу: Вера наша није у мудрости
људској него у сили Божијој (1 Кор. 2, 5). Остајте дакле, верни и
непоколебиви у свему, што сте научили, што сте чули, видели и
сазнали у нашој Светој Цркви и што год је истинито, што год
је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је
достојно љубави, што год је на добром гласу, било која врлина,
било шта похвале достојно, то мислите, то чините, и Бог љубави
и мира и Отац Господа нашег Исуса Христа и благодат Његовог
Свесветог Духа да буде са свима вама браћо. Амин. (Филипљ. 4,
8, 9, 23).
У свештеном и часном манастиру Госпође наше Богородице
Певковунојатријске, кератејско-атичке,
21. 9. 1944. године
Последњи међу епископима

Матеј Врестенски

117
 ДУХОВНЕ ПОУКЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
МАТЕЈА МИРОТОЧИВОГ

Блажен је човек који добровољно задржи и сачува до краја

живота нашу Свету Православну веру - веру јединствене Цркве
Христове и наше мајке, Цркве Саборне и Апостолске.
Блажан је онај који са трпљењем подноси разне судове,
затворе, прогоне, и друге невоље. Он ће добити венац и биће
прибројан лику исповедника и мученика.
Браћо, волите Бога да бисте добили вечни живот. Љубав
према Богу постављајте изнад свега, како би ви нашли спокој са
свима Светима када Он дође у својој слави.
Мучеништво се, браћо моја не суди само по дејству, већ и
по намери; Оно није само осуда на смрт за коју мученик добија
венац, већ почињући од момента када он има намеру, или даје
сведочанство, или када мужествено сусреће било какву опасност,
штету, презир, понижење - тада је он мученик, који се рачуна међу
мученике. Почињући од момента када се верни и Православни
Хришћанин испитује и прогања због свог хришћанског имена, он
већ страда страдањима Христовим.
Драга браћо, поразмислимо о брзопролазности нашег
живота и о нашем крају. Колико ће још времена имати наше срце
безбрижно, и које тражи и воли сујету и лаж? Дани човека су
сламчица на ветру. Сећај се својих последњих дана и никада не
греши. Четири последње ствари човеку су: смрт, суд, ад или рај.
Чувају се децо моја, стрпљење, милосрђе, мудрост, кротост,
скромност, ћутање, пост, молитва. Молитва производи скромност,
и уз скромност и послушање. Ко сачува тај основ, који приводи ка
подражавању Христа, осигурава спасење своје бесмртне душе, а
ко их презире, презире своје спасење.

СВЕТИ ОЧЕ МАТЕЈЕ МОЛИ БОГА ЗА НАС!

118
 Тропар Светом Матеју Архиепископу Ц.И.П.Х.Г: Глас 1.

Атинског пастиреначалника и началника Цркве Јеладске,

божански изданак критски и похвалу Атоса, Матеја
прославимо, верни, богонадахнутог слугу Христовог, и
складно појући радосно у вери ускликнимо: слава Христу
Који те је прославио, слава Ономе Који те је освештао, слава
Ономе Који те је јасно мироточивим показао.

Кондак, глас 3.

У последњим годинама као други Марко си се показао и

гордост си низвргао западне побуне, заштитник Православља
поставши, и разобличио си пустословље новшествујућих, због
чега ти кличемо: Радуј се, Матеје, тврђаво верних.

Свети Матеј Врестењски - на Литургији 1940. г.

119
 САДРЖАЈ

3
ПРЕДГОВОР

7
НЕКЕ УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

8
ЖИВОТ И ДЕЛО СВЕТОГ МАТЕЈА.
БИОГРАФСКИ ЕЛЕМЕНТИ БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ
АРХИЕПИСКОПА ЦРКВЕ И.П.Х. ГРЧКЕ,
ГОСП. ГОСП. МАТЕЈА I
(1. март 1861 – 14. мај 1950)

9
ОДЛАЗАК ИЗ ЈЕРУСАЛИМА ЗА СВЕТУ ГОРУ
(пустињаштво, монашење, аскеза)

11
МИСИЈА НА ПЕЛОПОНЕЗУ

12
ПОВРАТАК У ЈЕРУСАЛИМ

13
ПОВРАТАК НА СВЕТУ ГОРУ
(27.9.1912. до фебруара 1916. године)

15
ЊЕГОВА МИСИОНАРСКА ДЕЛАТНОСТ У АТИНИ
(16. фебруар 1916. до марта 1922. године)

16
МОЋНИЦИ ЋЕ БИТИ СТРОГО ИСПИТАНИ
(прогон 1922. године)

17
ПОВРАТАК НА СВЕТУ ГОРУ
(и веће борбе, 1923-1926)

120
 20
ПЕРИОД БОРБИ ЗА ИСТИНИТО ПРАВОСЛАВЉЕ
(1926-1935)

26
ЖИЖАК У ЛАМПИ

38
ИЗДАЊА И СВЕШТЕНИ СПИСИ
Архиепископа МАТЕЈА као јеромонаха
и епископа, од 1920. до 1950. године

43
БИБЛИОГРАФИЈА
И ИЗВОРИ ЗА БИОГРАФИЈУ
БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ И НИКАД ПРЕЖАЉЕНОГ
АРХИЕПИСКОПА И.П.Х. ГРЧКЕ
ГОСПОДИНА МАТЕЈА I

45
НЕКОЛИКО ДОКУМЕНАТА ВЕЗАНИХ ЗА
СВЕТОГ ОЦА МАТЕЈА

52
ЧУДА СВЕТОГ ОЦА МАТЕЈА I

93
ПАСТИРСКА ПОСЛАНИЦА ОД
21. 9. 1944. године

118
ДУХОВНЕ ПОУКЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
МАТЕЈА МИРОТОЧИВОГ

119
ТРОПАР И КОНДАК СВЕТИТЕЉУ

121