Православни богословски факултет у Фочи

Предмет: Агиологија
Тема: Спасење у Цркви у бесједама Светог Јована Златоустог

Професор: Студент:
Бошко Ерић Стојан Чупић
 Садржај

Увод .................................................................................... 1

1. Личност Светог Јована Златоустог ......................... 2

2. Спасење у Цркви у бесједама Светог Јована ............ 5

Закључак ............................................................................ 9

Библиографија ................................................................. 10
 Увод

Свети Јован Златоусти један је од највећих отаца првих вијекова Хришћанске

Цркве. Његов богословски таленат и изразити дар од Бога којим је светитељ Божији
остао упамћен у историји Цркве, а то је дар црквеног бесједништва којим се посебно
одликовао, издвајао га је на посебан начин од свих других Отаца Цркве Христове.

Богословље Светог Јована Златоустог, као и Кападокијских Отаца који су дали

кључни допринос разријешењу богословских дилема које су оптерећивале Цркву у
периоду 4. вијека у коме су живјели и богословствовали, било је кључно за правилан
доживљај Цркве Божије и њених догмата. У том контексту, и сам Свети Јован Златоуст
као писац Литургије, која је кроз вијекове преовладала у богослужењу Православне
Цркве, оставио је за собом поред саме Литургије и бесједе у којима је темељно тумачио
одјељке, између осталог такође, и из Светог Писма Новог Завјета, Јеванђеља и
Посланица Светога Апостола Павла. Тумачећи ријечи јеванђелиста и самог Светог
Апостола Павла упућене хришћанима у разним крајевима хришћанске васељене, а у
вези са дилемама које су их мучиле, али и у вези са савјетима за правилан хришћански
живот, Свети Апостол Павле говори такође и о Светој Евхаристији кроз призму
заједнице светих коју врло често наглашава у својим Посланицама.

Управо тако, користећи се ријечима Светог Апостола Павла, Свети Јован

Златоусти нам даје јасно разријешење и тумачење на она мјеста која се директно односе
на живот Цркве, поимање Цркве Христове као заједнице светих, баш у контексту онога
што и Апостол Павле такође помиње, али и схватања и доживљаја Цркве као Тијела
Христовог. Осим тога, Свети Јован Златоусти такође говори и о јединству вјерних кроз
Тијело Христово које јесте Црква наглашавајући притом и начин сједињења заједнице
вјерних са самим Христом који нам се даје кроз Евхаристијско сабрање те тиме и они
који учествују у сабрању постају ништа друго до само Тијело Христово. У том смислу,
вјерни и остварују спасење у Цркви кроз заједничарење у самом Христу и самој Цркви
која благодаћу Духа Светога бива сабрана на једном мјесту.
 Управо то ће бити предмет нашег интересовања кроз овај рад. Претходно ћемо
се укратко упознати са самим ликом и дијелом Светог Јована Златоустог и на тај начин
стећи неопходну слику о томе колики је његов значај у историји хришћанства али
такође и колики је значај његовог доживљаја спасења кроз Евхаристијску заједницу а
што је у вези са темом којом ћемо се позабавити.

1. Личност Светог Јована Златоустог

Када говоримо о личности Светог Јована Златоустог треба напоменути, на првом

мјесту, да је Свети Јован рођен у периоду између 344. и 345. године у древном граду
Антиохији, великом центру тадашње јелинистичке културе и трећем по значају граду
Римске империје. Родитељи Светог Јована, Секунд и Антуса, припадали су вишим
слојевима антиохијског друштва.

Пошто је веома рано остао без оца, бригу о Светом Јовану преузима његова
мајка Антуса, која је у њега усадила и дубоку хришћанску вјеру. Своје блиставо
класично образовање, Свети Јован Златоусти стекао је по свједочанству историчара
Созомена и Сократа, изучавао код знаменитог учитеља говорништва Ливанија. Након
стицања класичног образовања, Свети Јован је похађао хришћанску школу
Аскетиријум на чијем се челу налазио познати антиохијски богослов и егзегета, Диодор
Тарсијски (Кубат 2016, 282).

Године 367, Свети Јован Златоусти упознао је Светог Мелетија Антиохијског

који га је и крстио вјероватно 369, али и рукопроизвео у чин чтеца 371. или 372. године.
Након мајчине смрти која се догодила 372. године, Златоуст одлази у једну од
манастирских обитељи на оближњој планини Силпио гдје се током периода од четири
године подвизава у строгој аскези под духовним руководством једног исксуног
сиријског подвижника да би потом двије године провео у пештери као анахорет.
Божијим промислом и болешћу која га је задесила због строге аскезе коју физички није
могао изнијети, Свети Јован Златоусти је био принуђен да се врати у Антиохију 378.
године. То је био Божији промисао не би ли се кроз ту болест припремио за службу
пастира која му је очито била намијењена и кроз коју ће се и прославити. Крајем 380.
или почетком 381. године, Свети Мелетије га је рукоположио за ђакона да би га
Мелетијев наслиједник, епикоп Флавијан рукоположио у чин презвитера 386. године.
Свети Јован се брзо прочуо као врхунски бесједник који је окупљао у црквама велико
мноштво народа доводећи слушаоце до усхићења. Кроз случај побуне у Антиохији који
се догодио фебруара 387. године, прославио се Свети Златоуст који је својим чувеним
великопосним бесједама о статуама, које је том приликом сјединио са актуелним
догађајем, успио да примири антиохијске побуњенике који су захваљујући
посредовању епископа Флавијана, добили опроштај за побуну од цара Теодосија (Кубат
2016, 283-284).

Стекавши огромну славу и углед у хришћанском свијету, Свети Јован ће бити

позван, након смрти архиепископа Нектарија, на катедру цариградског патријарха.
Назначење Светог Јована на цариградску катедру није било по вољи Теофилу
Александријском који је за наслиједника архиепископа Нектарија прижељкивао
осамдесетогодишњег александријског презвитера Исидора чијим је избором Теофило
увидио шансу да спроводи своју црквену политику у престоници а тиме истовремено и
ојача утицај на царском двору. Златоуст је изабран и од клира али и од народа за
архиепикопа престоничке катедре али је ипак, ради валидности хиротоније сазван
сабор источних епископа у Цариграду на коме је потврђено његово посвећење.
Интронизација Светог Јована догодила се према казивању Синаксара Цариградске
Цркве 15. децембра 397, док историчар Сократ Схоластик наводи као датум 26.
фебруар 398. године. Притом се ипак претпоставља да је епископска хиротонија била
15. децембра а интронизација 26. фебруара. Златоустов начин приповиједања и његови
етички погледи као и критика коју је упућивао због неморала и лицемјерја
становништва престонице наићи ће на велики отпор код једног дијела клира, лутајућих
монаха и властодржаца због којих ће Свети Јован стећи непријатеље међу њима. (Кубат
2016, 284). Долазак једног строгог али правичног пастира какав је био Свети Јоавн који
је притом уредио и прилике у самој цариградској архиепископији које су до тада биле
несређене, изазвале су његове непријатеље којих није било мало да почну сплеткарити
против светитеља (Кубат 2016, 285). Посебно је светитељ сметао Теофилу
Александријском са којим је ушао у отворен сукоб јер Теофило свакако није могао
прежалити чињеницу да је Други Васељенски Сабор подигао степен достојанства
цариградске катедре на виши ниво дајући јој практично највиши положај по части
међу катедрама Истока. Теофило је имао намјеру да дискредитује не само светитеља
већ и саму цариградску катедру. Ситуацију је додатно подгријао догађај у коме је
Свети Јован пружио уточиште нитријским монасима који су, под оптужбом за
оригенизам, били прогнани из Египта. То је био довољан окидач да Теофило дође у
Цариград и окупи и придобије за себе све Златоустове непријатеље (Кубат 2016, 286).

За Теофила су посебно важне биле оптужбе које су долазиле од неких

малоазијских епископа који су били кивни на њега због тога што је на подручју Егеске
митропшолије Златоуст рашчинио неколико епископа због канонских и моралних
преступа јер је то по Теофилу значило неосновано ширење јуриздикције цариградске
катедре. Успио је да придобије и царски пар за своје тврдње па је на чувеном сабору
Под Храстом надомак Халкидона у августу 403. године, суђено Златоустом који је
свргнут са катедре и послат у прогонство. Међутим, због народне побуне царица
Евдоксија га је вратила на катедру на одушевљење вјерних. Али, таква ситуација је
била кратког даха. Након што је у једној својој бесједи критиковао посредно царицу
Евдоксију због постављања царичине статуе у близини саборног храма у Цариграду,
непријатељи Златоустог су успјели да покрену питљње легалности његовог повратка на
катедру и тиме издејствују његово свргавање са катедре које се догодило 9. јуна 404.
године када је ухапшен и прогнан у мјесто Кукуз у Малој Јерменији. Његово друго
прогонство поново је изазвало народну побуну у којој је спаљен Сенат и Дворац као и
саборна Црква Свете Софије али се власт обрачунала са присталицама Светог Јована
које су оптужене за подметање пожара након чега је побуна сурово угушена (Кубат
2016, 287).

Да би се спријечиле честе посјете вјерника и сломио отпор прогнаника власти,

наређено је 407. године да се светитељ из Кукуза протјера у Питуинт, забачено мјесто
на источној обали Црног мора. У том путу ка Питуинту, у насељу Комане у Понту,
скончао је светитељ Божији. На самрти је однешен у капелу Светог мученика
Василиска, у којој је предао душу Богу 14. септембра 407. године. Свети Јован
Златоусти је, након Оригена, најплодотворнији писац међу грчким оцима а највећи дио
његовог стваралаштва сачињавају бесједе сачуване у облику редигованих
стенографских биљешки. Остатак његовог стваралаштва сачињавају трактати и писма
(Кубат 2016, 288).

2. Спасење у Цркви у бесједама Светог Јована

Говорећи о теми спасења кроз призму Цркве Христове и учешћа у њеном

животу, морамо најприје имати у виду на који начин Свети Јован Златоусти перципира
питање спасења као и оквире у којима он говори о значају феномена учешћа у
заједници.

Свети Јован Златоусти, заправо како рекосмо, перципира питање спасења кроз
питање заједнице односно сабрања. Управо због тога, главна тема његових бесједа које
говоре о Цркви и учешћу у животу Цркве јесу оне које се тичу литургијског живота
сваког вјерника. Учење о Евхаристији представља једну од омиљених догматских тема
којима се он бавио због чега је управо у новије вријеме и назван 'учитељем
Евхаристије'. Због свега тога, Свети Јован Златоусти првенствено инсистира на
реалности трајне и стварне присутности Христове међу људима. Тијело и Крв Христова
којима се ми као предложеним даровима причешћујемо на Светој Евхаристији, на тај
начин, у потпуности одговара реалности Тијела и Крви историјског Христа.
Евхаристијско Тијело Христово јесте оно исто Тијело које се оваплотило и које је
истински рођено Од Дјеве Марије и које ће у домостроју спасења рода људског бити
исто оно Тијело које ће пострадати и васкрснути. О тој и таквој стварности Христове
присутности у Светој Тајни Евхаристије која је готово физички очигледна, најбоље
свједоче ријечи које сам Златоуст наводи у својој 46. омилији на Јеванђеље по Јовану
када каже 'Он је људима који то желе дао не само да Га виде него и опипају и окусе и
зубима додирну његову плот' (Кубат 2016, 300).

Управо зато, питање спасења једину своју сврху налази кроз то учешће у пуноћи
Цркве, самим тим у пуноћи Свете Евхаристије, јер у поистовјећивању евхаристијског и
историјског Христа, Свети Јован Златоусти види сотириолошки значај. Кроз причешће
овим Тијелом наша природа задобија исцјељење, ами постајемо носиоци обоженог
Тијела Христовог. Евхаристија тако спаја искупитељско дјело Христово са нама чинећи
га тиме актуелним за свакога вјерника понаособ и тиме актуализује у сваком вјерујућем
искупитељску жртву коју је савршио Сам Господ Исус Христос. Без Свете Тајне
Евхаристије, искупљење свакога од нас тако остаје само питање догађаја који за нас
нема никакав суштински значај и важност јер се нисмо причестили обоженим Тијелом
Христовим (Кубат 2016, 300-301).

О реалности Тијела и Крви Христове и нашег учешћа у сабрању, Свети Јован

Златоусти такође говори и на другом мјесту у својој 24. омилији на 1. посланицу
Коринћанима тумачећи ријечи Светог Апостола Павла:

„Зашто Апостол није рекао удео? Зато што је хтео да изрази нешто више и да
покаже тесно сједињење. Јер ми заједничаримо (са Христом) не само узимањем
удела и причешћивањем него и сједињењем (с Њиме). Јер као што је оно тело (у
оваплоћењу) сједињено са Христом, тако се и ми сједињујемо Њему кроз овај
хлеб. Затим, пошто је Апостол рекао: »заједница тела«, а онај који заједничари
други је од онога коме заједничари, зато је Апостол и ту наизглед разлику
укинуо... ; Јер, шта је тај хлеб? Тело Христово. А шта постају они који се
причешћују? Тело Христово; не многа тела, него једно тело. Јер као што је хлеб,
који је састављен из многих зрна, сједињен (у себи) тако да се зрна уопште не
виде, - иако су она ту, но због сједињења не види се њихова разлика, - тако се и
ми (у Евхаристији) сједињујемо и међусобно и са Христом...“ (Јевтић 2000, 216).

Тумачећи ове ријечи из Прве посланице Коринћанима Светог Апостола Павла,

Свети Јован Златоусти истовремено говори и о заједништву у светињама као и самој
заједници светих. Дакле, Златоуст говори о нашем заједничарењу у светим
Евхаристијским даровима који су, како смо до сада то јасно утврдили, истинско Тијело
и Крв Христова те захваљујући тој чињеници и учешћу у Евхаристијској реалности
предложених светих дарова, можемо говорити о нашем заједничарењу и јединству и
међусобно и са Христом у тијелу Његовом које је Црква. Прва заједница, она заједница
у светињама, јесте учешће у Тијелу и Крви Христовој на основу кога говоримо и о
заједници светих као о заједници у којој се остварило сједињење свих као чланова
Цркве међусобно у Евхаристијском сабрању на једном истом мјесту као што Златоуст
дословно закључује ''ми се сједињујемо и међу собом и са Христом' (Јевтић 2000, 217).

Према томе, догађај сабрања на Светој Евхаристији односно Сам Христос у

Светој Литургији, изграђује и утемељује Цркву као Богочовјечанску заједницу Тијела
Христовог. Шта притом значи Богочовјечанска заједница? Тај појам односи се управо
директно на питање спасења које се дешава кроз учешће на Литургији када долази до
сједињења тварног и нетварног, човјечанског и Божанског. У вези са тим, таква
заједница је она која пресудно утиче на човјеково спасење и Обожење који је крајњи
циљ ка коме тежимо. О Обожењу кроз сједињење на Светој Евхаристији говори Свети
Јован Златоуст и у Омилији 82. на Јеванђеље по Матеју гдје се наводи слиједеће: 'Њему
(Христу) није било довољно то што је постао човек и што је пострадао и умро (за нас),
но Он још и сједињује Себе с нама, и то не само вером, него и самим делом чини нас
Својим телом.... Јер ми се хранимо тим (телом Христа) и с њим (телом) се сједињујемо
и постали смо једна плот Христова' (Јевтић 2000, 218).

Намеће се уз то и питање начина призвања за учешће у заједници спасења и

догађају сабрања о чему Златоуст говори у својој 32. Омилији на Јеванђеље по Матеју у
којој се наводи слиједеће: 'једна трпеза предстоји свима, један нас је Отац родио, сви
смо се ми родили истим начином рођења (тј. крштењем), свима је дато једно и исто
пиће....' (Јевтић 2000, 219). Из ових ријечи јасно изводимо закључак да су у то
јединство вјерујући позвани већ кроз чин Крштења али и кроз исповједање једне исте
вјере коју исповједају како онда када се крштавају, а тако исто и сваки онај пут када
Црква савршава тајну Божанске Евхаристије. Осим тога, то је заједница и јединство
помјесне Цркве у 'једном телу и једном Духу' пошто је 'један Господ, једна вера, једно
крштење', по ријечима Светог Апостола Павла (Јевтић 2000, 219).

Сходно чињеници да реалност Тијела и Крви Христове коју Златоусти кроз своје
бесједе жели да освијетли, остављајући притом простор свакоме од нас да вјером
прихвати ту истину Цркве Христове, јесте и заједница Духа Светога који оживотворава
заједницу, чинећи је једном, треба нагласити да Свети Јован Златоусти, говорећи тако о
Цркви која је код њега уско повезана са Светом Евхаристијом, разликује двије
димензије Цркве: христолошку и пневматолошку, које су тијесно повезане. Тако се и у
реалности заједнице као Тијела Христовог различитим члановима Цркве дају дарови
Духа Светог саобразно степену њиховог духовног узрастања појединачно. Дух Свети
јесте тај који силази и дотиче се сваког члана Цркве понаособ и по мјери његове
пријемчивости дјелује у њему. У томе се састоји пневматолошка димензија Цркве чија
пројава јединства и чињенице да се Црква Христова сабрала или саставила показује, по
Светом Јовану Златоустом, да је у њој присутан Дух Свети без кога се Црква не би
могла саставити (Кубат 2016, 302).
 Стога се и спасење свијета и човјека остварује управо у јединству Евхаристијске
заједнице и самим тим јединства Цркве јер ван ње саме не можемо говорити о спасењу.
А о самој заједници у Евхаристији и заједници у Цркви немогуће је говорити без
схватања да је за такву заједницу неопходно постојање заједништва у вјери. То даље
значи да свако раздвајање и раздирање Тијела Христовог као и лични покушај сваког
појединца да тежи спасењу које ће покушати да тражи мимо заједнице представља
поништавање акта спасења и самим тим учешћа у заједници Свете Евхаристије и
заједници Цркве јер је питање спасења, како смо претходно могли увидјети кроз
богословље Светог Јована Златоустог, уско повезано са питањем учешћа у
Евхаристијском сабрању.

У том контексту, и Свети Јован Златоусти такође говори у својој 11. Омилији на
1. посланицу Тимотеју, када тумачећи ријечи Светог Апостола Павла да је Црква 'стуб
и тврђава вјере', даје обрнути редослед ријечи говорећи да је заправо Истина та која је
стуб и тврђава Цркве. Управо зато Свети Јован тврди да у Цркви може бити 'једно тело
и један Дух' само онда када 'показујемо да сви имамо једну веру' да би као закључак
нагласио и то да 'Када сви ми једнако верујемо, тада постоји јединство' о чему говори у
својој 11. Омилији на посланицу Ефесцима. У омилији 82. на Јеванђеље по Матеју,
светитељ наглашава да приликом појаве јереси није могуће апсолутно било какво
општење и заједништво у Трпези Господњој, која прима само ученике Господње,
односно ученике Христове. Јер свака потенцијална јерес која се појави или чак и раскол
у Цркви, разбија јединство вјере а самим тим и јединство Цркве Христове
уништавајући на такав начин саму пуноћу Цркве о чему такође говори Свети Јован у
11. Омилији на посланицу Ефесцима (Јевтић 2000, 221).

У складу са свим претходно реченим и напоменутим, перцепцију спасења

могуће је стога једино сагледати кроз призму заједнице Тијела Христовог које јесте
Црква Божија и кроз учешће у Светој Евхаристији. На тај начин, сваки хришћанин се
сједињује на свакој од литургија приликом сваког Евхаристијског приноса бескрвне
жртве са самим Господом, постаје заједничар у Његовој Крви и Тијелу тиме у
потпуности постајући учесник оне крсно-васкрсне жртве Христове коју је Господ
подузео да би нас поновно сјединио са Самим Собом и на тај начин омогућио свима да
кроз учешће у заједници Тијела и Крви Христове достигну Обожење које јесте крајњи
циљ и смисао свакога човјека.
 Закључак

Кроз сагледавање и анализирање садржаја бесједа Светог Јована Златоустог које

се односе на саму Цркву и учешће у Светој Евхаристији, а самим тим и на спасење кроз
бивање чланом Цркве, упознали смо се са перцепцијом Светог Јована на ову тему.

Суштина и смисао његових тумачења ријечи Светог Апостола Павла и

новозавјетних одјељака јесте у сазнању да је сабрање оно што представља кључ
спасења света и човјека. Видјели смо такође и на који начин Свети Јован посматра
реалност Тијела и Крви Христове којима се као предложеним даровима причешћујемо
на Светој Тајни Евхаристије. Наглашавајући ту и такву реалност, ми јасно можемо
увидјети да Свети Јоавн Златоусти има у виду причешћивање реалним а не неким
замишљеним Христом и то истим оним Христом који се у реалном историјском
времену Оваплотио од Духа Светога и Марије Дјеве улазећи тако у историју, примајући
тиме потпуну човјечанску природу остајући притом потпуни Бог, не би ли избавио
свијет и човјека од робовања смрти и гријеху. Ми се зато на Светој Евхаристији, како и
сам Свети Јован закључује, причешћујемо истим оним реалним историјским Христом
Богочовјеком примајући самим тим и комплетан домострој спасења свијеа и човјека
који је ради нас и ради нашега спасења учињен. Чињеницом да се причешћујемо самим
Тијелом и Крвљу Господњом, ми постајемо учесници у том домостроју спасења и тако
и смрт Христова на Крсту као и Његово Свето и Славно Васкрсење постају догађаји
који ни на који начин нису од нас одвојени већ се директно тичу и односе на нас саме.

Поред тога, Златоуст се у својим бесједама осврнуо и на критеријуме који су

неопходни како би човјек био учесник у сабрању а то јесу Света Тајна Крштења као
чин поновног рођења у Христу и улазак у Цркву али такође и јединство у вјери без кога
самим тим нема ни спасења. Зато смо могли видјети да појава јереси и раскола у Цркви
увијек као таква са собом носи раздирање и цијепање Самог Тијела Христовог. А када
дође до цијепања Тијела Христовог и иступања из заједнице, долази и до губитка
човјековог на путу спасења које је могуће искључиво у Цркви Божијој. А на крају, као
круна свега долази сам смисао учешћа у сабрању и животу Цркве Христове и
причешћивања на Светим Литургијама а то свакако јесте Обожење свијета и човјека,
оно првобитно назначење које се није испунило кроз прародитеље Адама и Еву али које
ће своје пуно испуњење наћи у Новом Адаму, Христу, кроз којега се спасење као такво
даје као могућност свакоме човјеку.

Библиографија

Литература:

- Јевтић, А. (2000), Бог Отаца Наших, Манастир Хиландар, Света Гора

Атонска, Хиландарски Путокази.
- Кубат, Л. (2016), Патрологија, Крагујевац, Каленић, Издавачка кућа Српске
православне епархије шумадијске.