48.

Аполинарије (Млађи) Лаодикијски

Аполинарије је зачетник јереси (христолошке) која је по њему и добила

име аполинаризам. Родио се 310-315.г. у Лаодикији – Сирији, од оца Лаодикија
који је био бејрутски свештеник и граматичар. Као и отац и он се учио код
јелинског ритора Ливанија и философа – софисте Епифанија. То се није
свидјело њиховом Епископу Теодоту, те их је он опоменуо, а потом и лишио
црквеног општења, али након покајања опет су враћени у Цркву.
Аполинарије Млађи стекао је одлично образовање и показао се веома у
одбрани Никејске вјере против аријанске јереси. Због тога је био прогоњен од
стране еп. Георгија противника Никеје. Године 360. православни изаберу
Аполинарија за Епсикопа у Лаодикији, насупрот епископу Пелагију
(православном омиусијанцу). Када је на власт дошао Јулијан Отпадник, Еп.
Аполинарије је против њега писао, као и против неоплатоничара Порфирија,
те побијао њихове антихришћанске списе. Управо његово дјело „Против
Порфирија“, Јероним истиче и нарочито хвали, као најбоље Аполинаријево
дјело. Његов рад се у једном тренутку свидио и тада још младом Св. Василију
Великом, те су њих двојица имали кратку препсику. Међутим, Василију се није
свидјело Аполинаријево претјерано теоретисање о Светој Тројици, јер као
способан дијалктичар, говорио је о „степенима“ у Богу. Касније ће Св. Василије
и Св. Григорије Богослов, побијати ово његово неправославно схватање о Светој
Тројици. (Неки ће ово преписивање између Василија и Аполинарије узети за
зло и оптужити Василија за аполинаризам).
Убрзо се Аполинарије одвојио од Цркве Православног Мелетија у
Антиохији (Пелагије на чије је мјесто Аполинарије дошао као Еп. био је у
општењу са Мелетијем), а потом и коначно од цијеле Цркве око 375.г. Након
тога Аполинарије почиње да поставља своје присталице за Еп. по Антиохији.
Свети Мелетије је на Великом Сабору у Антиохији 379.г. осудио Аполинарија, а
то је поновио убрзо и Други Васељенски Сабор 381.г. Поред свих тих осуди
Аполинарије је остао на својој катедри све до своје смрти 390.г.
Главна слабост Аполинаријевог богословља је била његова христологија –
„Христос је Логос у људској одјећи“ његова је формула. У својој борби против
аријанства Аполинарије је отишао у другу крајност. Аполинарије је дошао до
закључка да се не може признати да је Христос и савршени Бог и савршени
човјек, јер је он у изразу савршени човјек видио подцјењивање Христовог
Божанства. Видео је пренаглашавање човека Христа као неког пророка. Такође
није прихватао да у Христу постоји двоје савршених (савршени Бог и савршени
човјек), водећи се Аристотелом да двоје савршених не могу постати једно, јер
онда и нису били савршени. Зато је по Аполинарију Христос имао само једну
савршену природу и то Божанску. За њега Христос није човек, нити Богочовек,
него Бог који се оваплотио – тј. отјеловио, али не и сасвим очовјечио. Зато је
говорио да Христос на Себе није узео људску душу, као принцип
самосталности човјека (касније је ублажио овај став тиме што је признао
узимање анималне душе, али не и разумне душе). Свети Оци су зато и
наглашавали у Символу вјере да се Христос не само оваплотио, него и
очовјечио.
Аполинарије и његови сљедбеници, нису никако прихватали две природе
у Христу: „Није један Син две природе, него је једна природа Бога Логоса
оваплоћена“. Овај израз – једна природа Бога Логоса оваплоћена – одиграће
велику улогу у спору православних са монофизитима, јер је тај израз употребио
и Св. Кирило Александријски мислећи да су то Атанасијеве ријечи.
Аполинарије је имао извјестан број својих ученика и сљедбеника, али међу
њима није било значајних писаца.