Симон Врач

Симон Маг (познати и као Симон Врач или Шимун Маг) је био зачетник гностичког учења,

према мишљењу раних хришћанских писаца. Још увек нису пронађени историјски подаци о
његовом животу. Зна се да је био из Самарије, да је примио крштење у време прве апостолске
проповеди у свом родном крају. Ту долази до првих несугласица са апостолом Петром.
Предање казује о Симону да је био непокајани и непомирљиви непријатељ апостола, пре свих
апостола Петра. Закључни чин препирке Симона и апостола Петра био је у Риму.
Предање казује да је Симон желео да покаже силу својих магијских вештина, те да се подигао
у ваздух пред мноштвом људи па чак и пред самим императором. Тада је апостол Петар
проузнео молитву Господу да јеретик буде посрамљен, те да је тада Симон пао на земљу и
тако је погинуо. Учење Симона Мага до нас је дошло у крајње замршеном и противречном
излагању. Једно излагање његовог учења имамо у „Философуменама“ светог Иполита
Римског (MPGr. t. XVI).
Јустин Филозоф, у својој апологији, упућеној Антонину у заштиту хришћанске вере, говори о
Симону: „После вазнесења Господњег, демони отакнуше неке од људи да себе пројаве као
богове, и ви не само да сте ишли за њима, него сте им и почасти одавали. Неки Симон,
Самарјанин из древног Хитона, који у време кесара Клаудија уз помоћ демона који беше у
њему, дође у Рим, у ваш царски град; ту је чинио чудеса својом мађионичарском вештином, и
беше признат за бога и поставише статуу на обали реке Тибар, између два моста. На њој је
био латински натпис: „ Simoni deo sancti " („Симону, богу светоме"). Готово сви Самарјани, и
неки из иноплеменика, исповедали су га као првог бога и клањали су му се. Неку Јелену, која
је у то време свуда са њим путовала, а раније је живела у Тиру Финикијском у некој порочној
кући, називају његовом првом следбеницом...".
Иринеј Лионски, у првој књизи свог дела „Против јереси“ описује Симоново учење као једну од
најстрашнијих јереси.
Назив шимонијаки односи се на оне људе који се држе Симона Мага и осталих гностичара.
Данило Киш је написао приповетку Симон Чудотворац, која може да створи потпунију слику о
Симону. Приповетка може да се нађе у збирци приповедака Енциклопедија мртвих.
Маркион
Маркион од Синопе (грч. Μαρκίων[1], око 85-160) је био ранохришћански епископ и теолог из 2.
века, који је наглашавао неспојивост Новог и Старог завета, односно Исусове поруке
и јудаизма.
Након сукоба са службеним хришћанством, окупио је велику црквену заједницу, као
опозицију римској Цркви. Црква је његово учење прогласила за јерес,
због гностичих елемената.
Маркион је установио први хришћански канон Новог завета, настојећи да одвоји хришћанство
од јудаизма. Иако је црква његов канон одбацила, ипак је утицао на цркву да јасно
формулише сопствени библијски канон.[2][3]

Живот
Рођен је крајем 1. века или почетком 2. века у граду Синопи у Понту (данашња Турска) у
Малој Азији. Био је син тамошњег хришћанског епископа[4] (у то време је епископовао Фока
Синопски). У младости је био монах подвижник. Његови непријатељи тврде да је још тада због
„завођења девице“ наводно искључен из Цркве[5], што неки проучаваоци одбацују као
„злонамерне гласине“ или тумаче алегоријски у смислу да је „девица“ Христова црква.[6]
У сваком случају, Маркион, највероватније у својству епископа,[7][8] наслеђујући свога оца,
око 140. године одлази за Рим. Тамо развија сопствени теолошки систем, заснован на
тумачењу Исусове поруке, и окупља бројне присталице око себе. Покушавао је да заснује
хришћанску заједницу на чистој поруци Христа, онако како ју је он разумео, а коју је у
хришћанским круговима свога времена свуда налазио мање или више искривљену.
[9]
 Проповедао је повратак изворном хришћанству, упражњавајући аскетизам и пост. Његова
настојања су имала за циљ да одвоје хришћанство од јудаистичких учења Старог завета.
[10]
 Након сукоба са римским епископом, Маркион са својим присталицама образује хришћанске
општине одвојене од Римске Цркве, услед чега бива изопштен око 144. године. После сукоба
са службеним хришћанством, враћа се у Малу Азију, где наставља своје учење, стварајући
велику хришћанску заједницу у којој је био епископ.
Његов савременик, Јустин Философ, о њему каже: „Многи верују овом човеку као једином који
зна истину, а нама се смеју“.[5]

Учење[уреди]
Главни чланак: Маркионство

Маркионово главно дело се назива Антитезе (Antitheseis). У овом опширном дјелу он

супротставља изреке из Старог и Новог завјета с намјером да се покаже како су једне другима
противрјечне, доказујући да се то не може спајати, као што је учинила црквена Библија.[7]
Према Маркиону постоји непомирљива противречност између праведности и
милости, закона и еванђеља, јеврејства и хришћанства.[7] Он говори о неспојивој разлици
између Бога Старог и Новог завета. Бог Старог завета је гневан и немилосрдан, а Бог Новог
завета је љубав и доброта. Маркион ово поткрепљује бројним примерима из Светог писма.
Маркион сматра да је старозаветни Бог Творац (односно демијург), ниже божанство које је
створило овај свет. Више начело, које се може назвати добрим Богом, је невидљиво, и не
може се именовати ни исказати. Христос је сишао од невидљивог и неисказаног Бога ради
спасења душа, да би разобличио јудејског Бога. Христово учење је одвлачило људе од
демијурга, зато је и био разапет. [11] Сматрао је да је Исус рођен од жене Марије, као и сваки
други човек, а не од девице.[5]
Као начин спасења, проповедао је аскетизам и пост. Одбацивао је дословно тумачење учења
о васкрсењу мртвих у смислу васкрсења тела, верујући да само душа може ускрснути и бити
спашена.[5]

Канон
Маркион се сматра састављачем првог хришћанског канона. Иако је у то време било списа
који су кружили ранохришћанским заједницама, Маркион је кодификовао први канон Новог
завета који се састојао од Павлових посланица и Лукиног еванђеља.[12][13] Маркионов Нови
завет је имао два дијела: Евангелион и Апостоликон. Евангелион је у ствари било Еванђеље
по Луки, у нешто друкчијем облику него што нам је познато данас. На пример, Маркионово
Еванђеље по Лики није садржавало уводна два поглавља. [7] Апостоликон је садржавао десет
посланица апостола Павла: Галатима, 1. и 2. Коринћанима, Римљанима, 1. и 2.
Солуњ, Ефежанима (коју је називао Лаодикејском), Колошанима, Филипљанима и Филемону.[7]
Проучавалац Новог завета Роберт М. Прајс истражујући како, када и ко је сакупио разне
Павлове посланице у једну збирку посланица, долази до закључка да је Маркион прва особа
забележена у историји да прикупља Павлова писма разним цркавама у један канон Павлових
посланица.[14] Ако је ово тачно, онда Маркионова улогу у формирању и развоју хришћанства
несагледива. Неки научници, попут Кинзига, сматрају да је Маркион први увео у употребу
појам завет (лат. testamentum).[15]
Маркионова Библија имала је у његовој заједници велики углед.[7]

Маркионити
Организација маркионитске заједнице се није много разликовала од хришћанске
цркве. Крштавали су у води и помазивали светим уљем. Жене су једнако учествовале у
верском животу и било им је допуштено да крштавају.[5]
Маркионитске хришћанске заједнице су се „за пола генерације прошириле целим познатим
светом“[16]. Наредна два века ће скоро у сваком већем месту представљати
опозицију католичкој (саборној) цркви, преживљући „незнабожачке прогоне и царску
ненаклоност.“[16]
Од Маркионових ученика најистакнутији је био Апелес, који се у Риму прикључио Маркиону, а
још за његова живота отишао је у Александрију, где је разрадио учење да
је демијурга створио добри бог. Написао је Силогизме (Syllogismoi) у којима је доказивао да
су Мојсијеве књиге пуне неистина, па према томе не могу бити божјег порекла. [7] Грчки
филозоф Келсос, пишући у Александрији крајем 2. века о хришћанима свога времена, помиње
и Маркионите.[7]
Маркионове идеје се појављују и у Манијевом учењу, па се крајем 4. века многи маркионити
претапају у манихејце. Сличне идеје о одбацивању Старог завета ће се појавити пар векова
касније у учењима богумила на Балкану и катара у јужној Француској.[17]

Василид је био ранохришћански верски учитељ из Александрије, вероватно сиријског

порекла, који је живео почетком 2. века. Сматра се да је написао 24 књиге јеванђеља
промовишући дуализам инспирисан Зороастризмом. Његово следбеници су
основали гностичку заједницу Василидејаца.
Василид је проповедао у Александрији у другој половини 2. века. Говорио је да поседује тајну
коју му је пренео свети Петар. Учио је да постоји Бог који може бити описан само кроз негацију
и да је он одвојен од света мноштвом духовних нивоа (небеса) настањеним духовним бићима.
Тврдио је да јеврејски Бог који је створио свет припада најнижем рангу духовних бића. Да би
искупио људска бића, врховни Бог је послао свој ум (Нус, Логос) у облику Христа. Да би се
спасао од ограничења материјалног света и уздигао до врховног Бога, човек мора да следи
Исуса Христа. Учење Василидиса није могуће прецизно проучити, јер је сачувано само у
делима његових противника, као што су Иринеј, Климент из Александрије и Хиполит, који се и
сами не слажу око његовог учења.
Иринеј Лионски (гр: Ειρηναίος) је био хришћански епископ у Лиону у 2. веку.
Рођен је око 140. године у граду Смирни у Малој Азији. Био је ученик епископа смирнског
Поликарпа. Под непознатим околностима, напустио је Смирну и прво је отишао у Рим, а затим
у Галију (данашњу Француску). За време владавине римског цара Марка Аурелија постао
је свештеник цркве у граду Лиону, у Галији. Године 178, је изабран за епископа у Лиону,
уместо епископа Потина који је мученички умро те године. Као епископ цркве борио се
против гностика. Иринеј је бранио везу између Исусовог и јеврејског бога, у расправи
са Маркионом који је тврдио да је Исусов бог различит од бога старог завета.[1]
За врема папе Виктора I помогао је у решавању проблема око празновања Ускрса.
Иринеј је такође био писац и велики учитељ цркве, међутим од њега су остала сачувана само
два списа:

 „Противу јереси“ или „Изобличење и оповргавање лажног гносиса“ и

 „Изложење апостолске проповеди“.
Време његове смрти је непознато. По сведочанству блаженог Јеронима Иринеј је умро
мученички за време гоњења хришћана под римским царем Септимијем Севером. Црква га
празнује као светитеља и мученика.

Ориген Адамантије (грч. Ὠριγένης Ἀδαμάντιος,[1] Ōrigénēs Adamántios; рођен 185.

у Александрији, умро 254. у Тиру),  био је филозоф и богослов, аутор мноштва библијско-
[2]

критичких, егзегетских, догматских, апологетских и поучних дела, а такође и проповеди и

писама.[3][4][5]

Ориген је рођен у Александрији као најстарији од седморо деце, и већ као дечак показивао је
изузетну талентованост. Његов отац који се звао Леонида био је учитељ грчког језика, који му
је пружио једно изврсно образовање, а од мајке јеврејке са којом је често певао библијске
псалме научио је хебрејски. У Александрији је посећивао предавања Пантена и Клемента. До
седамнаесте године је стекао такву славу да је његов отац био познат као »Леонида отац
Оригенов«. Због његовог снажног тела и изузетне снаге називали су га „Тврди“.
Године 202. под владавином Септимија Севера дошло је до великог прогона хришћана, његов
је отац, одбивши да негира постојање Христа, одвучен из куће и одведен у Цезареју. Док су се
његова мајка и браћа шћућурили у страху, Ориген је захтевао да прати свога оца на путу
мучеништва, схвативши да он то мисли озбиљно, његова је мајка узела његове сандале и
сакрила их. Али то га није одвратило од намере да крене за њима. Трчећи босоног за
војницима који су тукли његовог оца, викао је и прерклињао га да се због њих не одрекне вере.
Након смрти Леонида, као што је то био обичај, римске су власти заплениле сву његову
имовину и оставиле му осиромашену породицу без игде ичега. Ориген је био прихваћен од
једне јако богате госпође, која се једно кратко време бринула о његовом даљњем школовању
и образовању.

Вођење школе[уреди]
203. када је Клемент напустио положај декана теолошке школе, Ориген је са осамнаест
година изабран за његовог наследника. Школа је била под строгим надзором епископа
Димитрија са којим ће се он много пута сукобити. Преко дана је Ориген предавао граматику а
ноћу се посветио проучавањем Библије, тако да је могао да издржава мајку и шесторо браће.
По Матеју 19,12; Ориген је одлучио да се кастрира због духовних разлога. Данашњи научници
сумњају у ту тезу. Могуће је да та тврдња долази од стране његовог противника Димитрија.
Ориген је подучавао граматику, природне науке, филозофију и преводио Библију. Ученике је
поделио у две групе, он је узео напредније, а Херакло, с којим се упознао на Клементовим
предавањима, узео почетнике. Уз те обавезе, Ориген се посветио и темељитом
проучавању Платона, стоика и питагорејаца.
Оригеново учење ушло је у основе многих богословских система, како православних тако и
јеретичких. Особито Оригену стављају у кривицу честу апелацију јеретика Арија према
његовим делима и ауторитету. Аријево усмеравање према Оригену било је, по напомени
уваженог научника, „не у том смислу да је Арије усвојио мисли тог учитеља, већ пре у томе
што је Арије злоупотребио многе Оригенове изразе“ (еп. Јован, „Историја Васељенских
Сабора“, Новочеркаск. 1893. стр. 4. /на руском/).

Познанство са Амброзијем[уреди]
Између 212. и 213. упознаје се са Амброзијем једним богатим Римљанином који постаје његов
мецен и послодавац. Амброзије је Оригену осигурао седам писара, који су свакодневно
записивали све шта је Ориген диктирао, а затим су те текстове давали четрнаесторици
улепшавајућих писара (калиграфима) који су их преписивали. Амброзије ће све до своје смрти
остати Оригенов послодавац.
Ориген је на месту декана теолошке школе остао двадесет и осам година, са малим
прекидима које је користио за своје учењашке и теолошке потребе.

Супростављање Целсеу[уреди]
Седамдесет и пет година пре Оригеновог рођења хришћанство је уздрмала књига „Истинита
реч“ од грчког филозофа Целса, да је запретила опасност од потпуног гушења нове вере.
Одлучивши да је време за побивање Целсових оптужби, Ориген је написао своје најважније
дело које је потпуно сачувано.
Године 250. затекао се Ориген у Тиру када је римски цар Деције Трајан (201–251) започео
поновни прогон на хришћане, ту је и ухваћен и бачен у тамницу где је био мучен. По Еузебију
Ориген је био мучен до смрти, данима је био бичеван, везан за руке и ноге, и да је од тих
последица и умро. Други извори по Јерониму, говоре да је био пуштен 251. након смрти
Деција и да је 254. умро природном смрћу .

Дела[уреди]
Основним догматским радовима Оригена сматрају се „Против Целса" (у осам књига) и „О
првим начелима“, где је снажно изражен апологетски карактер. То је дело први научно
догматични покушај захтева старе цркве. У основна дела Оригена из библистике и егзегезе
потребно је поменути тумачење на књигу Постања, Песму над Песмама, Јованово и Лукино
јеванђеље, посланицу Римљанима. Оригенова дела се налазе у PGr. XI-XVII. Јевсевије
Памфил му посвећује VI књигу своје Историје.
Оригеново богословље осуђено је као јерес на Петом Васељенском Сабору (553. године у
Цариграду), по иницијативи императора Јустинијана, када је анализирао његово учење и
затим упутио посланицу Мини, патријарху Константинопоља. У тој посланици изложено је
десет анатематизама. Закључна тачка гласи: „Анатема и Оригену, прозваноме Адамант, који
је изложио то нечасно и преступно учење, као и свакоме ко прихвати те мисли, или их штити
или на неки начин ради на томе да се оне понове..." (пом. дело, pp. 279).
Како Оци на Петом Васељенском Сабору нису установили особена правила, ми на анатему
Оригена наилазимо у првом правилу Шестог Васељенског Сабора, у коме се понавља одлука
са Петог Сабора: „Теодора Мопсуестијског, Несторијевог учитеља, и Оригена, и Дидима, и
Евагрија, који су обновили јелинске басне, и прелазак и поновно рађање тела и душе, учење
које је противно вери у васкрсење мртвих... саборно смо предали проклетству и одбацили“.
Како се може видети, Оригеново име се налази међу именима осталих јеретика.
Оригеново тумачење књиге Постања: PGr. XII

Мани (или Манихеј; око 216 — 276) је био персијски филозоф и верски реформатор

(такође свирач, сликар, лекар и пророк), који је настојао да учења трију „отаца
исправности“, Заратустре, Буде и Христа, укључи у јединствен филозофски систем[1].
Родом је из Селеукије код Ктесифона, тадашње престонице Персије, односно Сасанидског
царства. Сматра се оснивачем манихејства.

Према персијском предању, Мани је био хришћански свештеник. Покушао је да у свом учењу
споји Христово и Заратустрино учење, односно да изврши реформу маздаизма, тако што би у
њега укључио све познате религијске традиције које су у Месопотамији живеле. Он је из
маздаизма, хришћанства (уз знатну примесу гностицизма) и будистичких елемената, посебно
будистичке етике, створио нову дуалистичку религију са хришћанском терминологијом која се
назива манихејством. Око 240. године почео је да проповеда своје учење у време персијског
цара Сапора I. Мани је за живота имао 12 ученика око себе, што је било опонашање 12
апостола Исусових.[2] Из источног Ирана је пред прогоном прешао у Тибет, и сматра се да је на
тамошљу религију бон оставио извесне утицаје.[3] Након боравка на Истоку, у Персију се
вратио око 270. године, али није био радо примљен. Око 276. године био је мучен и убијен
разапињањем на крст или черечењем. Након смрти од стране својих следбеника је прозван
Манихеј (пер. Мани хај) што значи Мани живи[4]. У Кини је остао упамћен као Мани Буда
Светлости.[5]
Мани је имао више писаних дела, од којих су била најпознатија Књига дивова и Основна
посланица[6], која су изгубљена.
Мани је себе описивао као „ученика Исуса Христа", али га је хришћанска црква због његовог
учења одбацила као јеретика. По Манијевом учењу од праискона постоје два узајамна
независна почела, добро и зло, те се његово учење квалификује као дуализам. Бог је творац
духовног света а материју је створило зло биће. Тако је светлост затворена у људско тело.
Зато је дошао спаситељ Исус, који је учио људе како да се избаве.
Сврха постојања човека је ослобођење духа из телесних окова. Човек је дужан да чува
чистоту своје душе кроз уздржавање како би мало по мало из материје ослободио божанску
суштину која је у њему затворена. Бог је у ту сврху у помоћ људима слао пророке у учитеље:
Ноја, Авраама, Исуса, а међу њима је и Мани. Манијево учење је служило као снажна
инспирација разних гностичких и хришћанских заједница. Манијева религија се раширила по
читавој северној Африци уз Средоземно море све до Шпаније. Чувени црквени отац свети
Августин, пре него што се обратио, био је девет година манихејац.
Преко Манијевих ученика су сачувана многа апокрифна хришћанска дела, попут Томиног
јеванђеља, која би иначе била изгубљена.

Арије (или Аријан, гр: Areios; 256-336) је био ранохришћански теолог, свештеник и песник

из Александрије, оснивач учења познатог као аријанство.
Његово учење, које је имало доста присталица, се од тада већ прихваћеног, али битно
измењеног (што се тиче разумевања и примењивања Светог
писма) хришћанства разликовало по схватању односа између Бога и Христа, који, према
Арију, нису исте суштине (гр. homoousios).
Аријанство је проглашено за јерес на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године, где је
утврђен Никејски симбол вере, након чега је у следећих неколико векова потиснуто.

Арије је највероватније био родом из Либије (иако је Фловије говорио да је рођен у

Александрији), а отац му се звао Амоније (Ammonius). Није потпуно сигурно, али је вероватно
да је свети Лукијан био његов учитељ[1] и да је у својој младости похађао рационалистичку
школу у Антиохији.
Када се вратио у Александрију, удружио се са Милетијем Ликопољским (Ликопоље, данашњи
Асјут у Египту), који је био познат по својој верској ригорозности. Милетије је робијао за време
цара Диоклецијана и није примао оне хришћане који су се одрицали вере да би се спасли
прогона. 311. је од стране Патријарха Петра Александријског изопштен из цркве, због
подржавања Милетијевих ставова[2], али је за Петровог наследника епископа Ахила, поново
примљен у заједницу, поставши 313. године свештеник (презвитер) при једном храму у
Александрији.

Аријев лик[уреди]
Арија чак и његови противници, попут епископа Епифанија, описуивали су као „високог човека
витког стаса, изврсног држања и пријатног начина опхођења. Био је омиљен код жена, које су
биле очаране његовим дивним владањем, и гануте његовим аскетским изгледом. Мушкарци
су били задивљени утиском његове умне надмоћи.“[3] Аријев аскетизам и строг начин живота
се исказивао и у његовој одећи налик монашкој. И други га описују као човека пријатног
карактера, коме се на лицу оцртавала блага меланхолија.
Овај човек, који је изазвао највеће догматске борбе у старој цркви, такође је писао морнарске
и млинарске песме, које је певао народ. Због његовог бављења поезијом његови непријатељи
су му пребацивали за „женскасте манире“. Нажалост, од његовог главног дела Гозба је остало
тек неколико фрагмената. Његови противници су га критиковали због те књиге и причали о
пијанкама на којима је Арије уз пошалице певао у доколици. Аријеве присталице су, напротив,
имале високо мишљење о том делу, у коме се Бог велича као неисказиво биће које се не
може поредити ни са чим.

Аријево учење[уреди]
Арије је сматрао да Христ није исто што и Бог, већ да је он син Божји, којег је Бог створио.
„Бог није одувек био Отац; постојало је време када је био сам, и када још увек није био
Отац: касније је постао. Син није био одувек, он је постао из ничега“ (Талија).[3] Уздизањем
Исуса у надљудско, између њега и хришћана ствара се непремостива раздаљина. По Арију,
претерано истицање Христовог божанства прети да уништи идеју о угледању на Христов
живот, која је битна за хришћанство. Арије такође није желео да допусти да монотеизам
потоне у учење о двобоштву и супротстављао се метафизичком преувеличавању Христа, које
је дирало у јединственост Бога.
Према Арију је Бог од вечности, а Син његов први створ, преко кога је све остало створио.
„Отац је у еонским временима створио јединорођеног Сина, кроз кога је створио и еоне и
свемир. Син је безвремено створен од Оца, он је креиран и створен пре еона, али није
постојао пре него што је створен, но је свакако једини који је безвремено био створен од
Оца пре свих."[4] Овакво тумачење има снажну потпору у Светом писму.

Аријански спор[уреди]
Црквени спор који је поделио рану цркву, који је почео 318, а трајао до 381. године, је
назван Аријански спор по Арију који га је повео. Било је потребно осамнаест црквених сабора
да би се расправа окончала, почев од чувеног сабора у Никеји 325, па до сабора
у Цариграду 381. године. Предмет спора било је значење које инкарнација може имати у
оквиру хришћанског монотеизма. Суштина спора је била у следећем - да ли је Син једнако
вечит као Отац или је створен ни из чега? Да ли Христ има исту суштину (homoousias) с Богом
или има сличну суштину (homoiousias)?
Све је почело на предавању које је Александријски епископ Александар држао великом кругу
свештених лица, о томе како се у Светом Тројству садржи јединство. У расправи која је после
тога уследила, Арије је истакао аргумент да „ако је отац родио сина, мора постојати почетак
рођеног“, па отуда мора постојати и време када син није постојао. Аријево мишљење није
било ново, већ је само изговорио оно што су неки теолози тада мислили.[5] Али епископ
Александар није толерисао друкчији став поданика и осорно му је наредио да одустане од
свог мишљења. Арије је, напротив, сматрао да се убеђења не могу одбацити по наредби, и
тако је покренут овај спор, који је прерастао у један од највећих у историји хришћанства.
Епискоип Александар сазива сабор 320./321. године у Александрији, уз учешће око 100
епископа, који потврђује његово учење да је „Син одувек био у Оцу“, као очева премудрост.
Син је беспочетни Бог, и мада је рођен, није рођен „из небића, већ из суштог Оца“. [тражи се
извор]
 Осуђено је Аријево учење, а сам Арије је рашчињен и екскомунициран. Сабор је такође
осудио и рашчинио Аријеве присталице међу свештенством - епископе: Секунда и Теона,
презвитере: Ахила, Аетолија, Карпона, Сармата и два Арија, као и ђаконе: Евзела, Луција,
Јулија, Менаса, Халадија и Гаја. Одлуку сабора Арије је сматрао неправедном, те са
присталицама одлази у Палестину, где му је заштиту пружио Јевсевије (Еусебие), епископ
цезареје. Арије је подршку нашао и у познатој личности, блиској двору, Јевсевију епископу
Никомедијском, који је био школски друг Арију, из времена њихова школовања код Лукијана у
Антиохији. Аријево учење је добијало много нових присталица, посебно оних који су
црквене догмате покушавали тумачити искључиво рационално. Оволико омасовљење
Аријевих присталица омогућило је сазивање и одржавање два њихова сабора У Британији и
Палестини, са захтевима за укидањем одредби александријског сабора. Популарности
његовог учења је допринео сам Арије његовом „Талијом“ у којој је прозно и лаким стиховима
образлагао своје учење, извргавајући подсмеху нападе противника.[тражи се извор]
Арије је расправу о природи Христа поставио са таквом жестином да се више није могло
пречути. Како је природа Христа била у средишту ове расправе, сукоб је попримао све веће
размере. Не само да су у њега били увучени епископи са стране, него и хришћанске масе.
Убрзо више није било ниједног града нити села где се није расправљало о Богу и Христу.
Чланови породица су због тога долазили у жестоке сукобе, а у јавности су избили прави
немири. Хришћани су се тукли на улици зарад Христовог божанства. Због тог ружног
понашања хришћанство је код пагана изашло на рђав глас, те су му се подсмевали и у
позориштима.
Сам Цар Константин одлучује да се укључује у сукоб, те налаже, у име мира у Империји, да се
помире епископ Александар и Арије. Стога Осију, епископа шпанске кордобе шаље у
Александрију, са писмом за завађене стране. По повратку је епископ Осија известио цара о
његовој неуспелој мисији, саопштавајући му о свој озбиљности спора који је настао у Цркви.
Цар одлучује да сазове епископат Цркве да би се решио настали спор, одређујући Никеју као
место великог састанка. На царев позив сакупило се у Никеји, у пролеће 325. године, 318
епископа, као и мањи број презвитера и ђакона. Доласком царевим отпочео је сабор 25. маја
325. године.

Први васељенски сабор[уреди]

Сабор одржан у Никеји у Малој Азији током маја и јуна 325. године у раскошним салама
царске палате, обично се представља као једно од славних поглавља у историји хришћанске
цркве. Доскора прогоњени епископи путовали су царском поштом, а цар их је дочекивао
најумилнијом предусретљивошћу. Целивао је ожиљке присутних мученика и лично је
председавао преговорима. Била је то прва победничка демонстрација цркве, која је морала да
остави утисак на оне који воле импозантну раскош. Као код свих сабора, организација је
играла велику улогу, па су се они који су се правили важни тискали у први план. Често се
дешавало да су се током саветовања на сабору сви учесници необуздано надвикивали не
обазирући се нарочито на своје епископско достојанство. Очеви сабора нису водили рачуна
ни о узајамном разумевању нити о очувању хришћанског братства. Самин Македонац каже да
су они људи који се сакупише на сабору, најобичнији простаци. Тај Сабин, епископ из Ираклије
у Тракији, сакупио је у једну књигу све што су епископи на различитим саборима наредили, где
исмева оце који су били на сабору у Никеји, оптужујући их да су површни и прости.
Дипломатија је ступила у дејство, а интриге су водиле главну реч код многих неуких епископа
којима је мањкало разумевање проблема, а које је већ тада један учесник грубо оцртао као
„сабор пуких глупака“.[6]
Арије се на сабору није појавио на начин како би се могло очекивати будући да је он покренуо
то спорно питање. Тражили су га погледом, али га нису опазили. Аријево мишљење су
бранили, Јевсевије из Никомидије, Теогност епископ Никејски и Марис епископ Халкидонски,
места у Витинији. Мишљења су се жестоко сукобила, али присталице Арија биле су у мањини.
На крају је предложено вјерују по коме је Христос био „исте суштине као Отац“. Небиблијско
порекло је било највећи недостатак овог изворно гностичког израза, али је под притиском
Константина прихваћен као образац о јединству. Пошто је вјерују допуњено бацањем још
неколико анатема на аријанску теологију, оно је по царевој жељи усвојено као одлука. Арије
се тек при крају сабора појављује у првом плану, али не као човек спреман да расправља. Он
само одбија да потпише вјерују које је било уперено против његових уверења. Због
христолошких неслагања Никола из Ликије, познатији као свети Никола, је физички напао
Арија, након чега је удаљен са сабора.
"Било је потпуно нечувено да универзално вјерују настане само захваљујући ауторитету цара, који
се као прозелит тек припремао за крштење и није имао ни најмање право да учествује у разговору
о највећим тајнама вере. Иста црква која је победоносно пркосила Диоклецијановој војсци
послушно се повиновала наредби његовог наследника, која је погодила њен нерв потпуно друкчије
од спољашњег насиља прогона."[7]

Изгнанство Арија у Илирију

Арије је рашчињен, проглашен јеретиком и проклет, а како је цар прогласио одлуке сабора
царским законима, приклањање Арију је од тада постало злочин, а Арије је постао државни
непријатељ! Власници његових књига су под претњом смртне казне били присиљени да их
предају. Константин је протерао из земље све епископе који нису хтели да потпишу
новостворени симбол вере и на тај начин је остварио јединство. Епископе Јевсевија
Никомедијског и Теогонија Никејског зато што су бранили ставове Арија и после одлука
Никејског сабора, цар је прогнао у Галију.
Арије је прогнан у Илирик, заједно са његовим присталицама, екскомуницираним епископима
Секундом Птолимедиским и Теоном Мармаричким. Сматрало се да ће на тај начин аријанска
јерес убрзо бити уништена, али испоставило се да је насилно сузбијање имало управо
супротно дејство. Арије је у Сирмијуму и у другим градовима Паноније и Мезије наставио да
шири своје учење. Илирски епископи полако прихватају Арија, па се 335. године, на сабору у
Тиру, појављују два епископа из Илирије који подржавају његово учење: Валенс из Мурсе
(Осијек) и Урсације из Сингидунума (Београд).[тражи се извор]

Реакције на сабор
Став прихваћен у Никеји није одговарао правом стању унутар хришћанства. Снаге у цркви
биле су друкчије распоређене него што је био случај на сабору. Како је мала већина извршила
насиље над великом мањином без уступака, освојена победа заснивала се на крхким
темељима. Реакција на одлуку сабора потекла је од Јевсевија из Никомидије, искусног
политичара аријанске оријентације. Јевсевије је против свог уверења потписао никејски
симбол вере, али је после тога дипломатском мудрошћу настојао да исправи грешку. Аријанци
су захтевали избацивање небиблијских појмова из симбола, што је захтев који се није могао
лако одбити. Они су започели критику верско-филозофске формулације о истој суштини са
образложењем да је она за лаика неразумљива. Преко сестре цара Константина, чији је
саветодавац био Јевсевије, дошло је до заокрета који је на нови начин прерасподелио истину
и заблуду. Константинова политика била је заинтересована за пацификацију цркве, па је стога
тежио измирењу са увређеним аријанцима, који су гласно говорили о опасности дитеизма.
Царева помирљивост је 330. године чак резултовала позивом Арију да се врати, у намери да
се исправи нанета неправда. Прогнаник није одмах прихватио позив, вероватно више из
неповерења него из непокорности. Напослетку се запутио на Константинов двор, где је цар
милостиво примио некадашњег прогнаника.

Изгнанство Атанасија у Трир

Константинову наредбу да Арија врати на његов положај Атанасије је одбацио примедбом да
се особе које је сабор осудио као виновнике јереси не могу поново вратити у црквену
заједницу. Ни овога пута се није остварило помирење које је цар прижељкивао. Аријанство је
проглашено истином, а супарничка страна је оптужена за заблуду, те је сада на својој кожи
осетила немилост, када је њен вођа Атанасије отеран у прогонство у Трир.

Аријева смрт
Овако је Аријеву смрт забележио Сократ Схоластик:[8] „Када је изашао са царског двора, Арије
је око себе имао много Јевсевијевих присталица који су га чували и тако у њиховој пратњи, он
је ишао улицом, а многе очи беху упрте у њега. Када је био близу Константиновог трга, где се
налази порфирни стуб, Арије осети неку слабост у стомаку. Тада упита једног из пратње где
се налази заход, а овај му показа један иза трга. Он отиде тамо, и ту га снађе још већа
слабост, тако да је уз пражњење црева просуо и сву утробу из себе уз много крви, те ту и
издахну."
Противници су сматрали Аријеву смрт Божјом казном, док су његове присталице тврдили да је
отрован, што је мишљење и многих савремених проучавалаца.[9][10][11] Углавном, Аријева смрт
није окончала неслагања. Борба се наставила несмањеном жестином, јер није била везана за
личност Арија, већ за питања која је он покренуо.
Аријанство није била мала секта, већ је прерасла у велику цркву која се издавала као једина
истинита. Аријанство је постало прво хришћанско веровање преобраћених Германа. Епископ
Улфила био је аријанац и ревносно је ширио аријанско схватање хришћанства међу својом
браћом по вери. Међу аријанцима било је толерантних хришћана попут Агиле, који је свом
саговорнику Григорију из Турса, пошто је овај тврдио да је Аријева смрт доказ лажног учења,
смирено одговорио: „Не хули учење које није твоје. Ми са наше стране, иако не верујемо у
оно у шта ви верујете, ипак не хулимо. Ми, наиме, не сматрамо злочином ако се верује
овако или онако."

Јулијан Флавије Клаудије (лат. Iulianus Flavius Claudius), у уском кругу неоплатоничара

познат као Јулијан Филозоф (лат. Iulianus Philosophus), а доцније прозван
међу хришћанима и Јулијан Отпадник (лат. Iulianus Apostata), римски цар (361—363), рођен
у Константинопољу 6. новембра 331 (332?) као син Јулија Констанција и његове друге
супруге Базилине, унук Констанција Хлора и Теодоре, и синовац Константина Великог.

Једини преостали чланови царске породице којима је Констанције II поштедио живот били су
Јулијан и његов старији брат по оцу, Констанције Гал, рођен у браку са Галом, првом супругом
Јулија Констација. Обојица су били исувише незрели да би представљали претњу по
Констација II, који их је у складу с тим поштедио, али их зато образовао у строгој изолацији у
различитим местима Јоније и Битиније, а доцније и у Макелуму крај Цезареје; а судећи по
изјавама из Јулијановог Писма упућеног сенату и Атињанима, види се да су се њих двојица, и
поред тога што им је указивана сва част због племенитог порекла, осећали највећма
потиштено у свом притвору, у ком су били окружени уходама који су преносили крвожедном
тиранину огрезлом у подозривости сваку реч коју би изрекли и сваки потез који би учинили. Па
ипак, стекли су знање какво се само може пожелети, а васпитани су у складу са
принципима хришћанске вере: учитељи су им били граматичар Никокло Лукон, реторичар
Екебол, који је деловао под надзором евнуха Мардонија, вероватно потајног пагана,
и аријанац Еузебије, доцније бискуп никомедијски.
Гал је био први који је пуштен из заточеништва и постављен за цезара (351) и гувернера
Истока. Путем његовог посредништва Јулијану је пружено више слободе. Међутим, Гал је
погубљен је по царевом наређењу услед сумње да тежи узурпацији положаја истог. Јулијан се
тада нашао изложен великој опасности. Цар би га засигурно жртвовао из подозривости, али га
је у томе спречила чињеница да за собом није имао мушког наследника, а Јулијан је био
једини преостао мушки члан ондашње царске породице. Задовољио се тиме што је Јулијана
удаљио из Азије, склонивши га у Италију, где га је у Милану једно време држао под строгим
надзором. Јулијан је тамо живео окружен уходама у непрестаном страху да га не задеси
братовљева судбина.
Захваљујући посредништву царице Еузебије, изврсне жене која је волела Јулијана
сестринском љубављу, младић је добио прилику да разговара са царем лично. Успевши да
умири цареву подозривост, издејствовао је за себе самосталан живот у Атини без икаквог
надзора (355). Атина је била тада центар грчке науке, а Јулијан је тамо провео кратак период
свог живота премда узбудљив. Одржавао је везе са многим чувеним филозофима, учењацима
и уметницима оног времена, као и са друштвом младића који су посветили живот у тежњи за
стицањем знања. Међу њима био је и Григорије из Назијанса, који се доцније прославио као
хришћански оратор. Јулијан није заостајао за тим младићима што се тиче чувености. И он је
привлачио свеопшту пажњу својим талентима и знањем. Проучавање грчке
књижевности и филозофије је за њега било од кључне важности, а у исто време и омиљена
занимација. Грци су били ти који су га васпитали и међу којима је одрастао, а његова склоност
ка свему што је грчко следствено томе сасвим је природна. Међутим, и поред тога он није
запоставио латинску књижевност. Од Амијана Марцелина се дознаје да имао лепо знање
из латинској језика, којим се тада и даље служило на константинопољском двору.

Проглашење за цезара[уреди]
Док је Јулијан живео тако повучено премда задовољно, цар је посустао од тежине јавних
послова који су га задесили. Царство је било изложено персијској инвазији са истока и
нападима Германа и Сармата са запада и севера. По наговору своје супруге Еузебије и
упркос противљењу свог евнуха, Констанције II је уздигао Јулијана у ранг цезара, опозвавши
га из Атине да дође у Милано где је тада пребивао. Јулијан се одазвао том позиву и 6.
новембра 355. године свечано је проглашен цезаром, примивши руку цареве сестре Хелене
односно најмлађе ћерке Константина Великог као гаранцију да цар има искрене намере с
њим. Истовремено, уведен је у положај на ком је био одговоран за провицније изван Алпа, али
је прошло неко време пре него што је напокон кренуо за Галију.

На положају цезара[уреди]
Временом је почео да се навикава да се носи с тим смишљеним и вештачким звањем цезара,
које једва да је имало нешто заједничко с његовим навикама и укусом. Када је први пут ступио
на политичку сцену био је толико бојажљив и неспретан да се сам себи касније смејао
присећајући се тих прилика. У Галији су се даље осећале последице Силвановог устанка. Да
невоља буде још већа, њене границе су биле изложене упадима Германа, који су,
прешавши Рајну, спалили Стразбур, Трир, Келн и многе друге напредне градове и страховито
опустошили средишње провинције Галије. Навикнут да се као учењак посвети раду лишеном
било каквог осећаја одговорности, чинило се да је Јулијан једва дорастао томе да командује
на бојном пољу. Међутим, он је нашао искусног помоћника у лику војсковође Салусција, а
знање које је стекао по грчким школама није се сводило само на знање из теоријске
филозофије, него је оно било и у врлини: умерен до крајности, презирао је онај луксуз
својствен римском двору, а у погледу исхране и постеље није се умногоме разликовао од
обичног војника. Такође, исто тако је и управљао својим уредом: правично и узржано. Никад
обесхрабрен злом, нити понесен успехом, доказао је самом себи да је достојан тога да влада
над другима, јер је као прво умео да влада самим собом.
У Галију је пристигао крајем 355. године. Након што је презимио у Вијену (данашња регија
Дофен), с пролећа се запутио да истера варваре преко Рајне. У овом походу се борио
против Алемана, који су упали у јужну Галију. Био је први који је начинио потез код Ремса, што
га је скупо коштало: варвари су се неочекивано појавили с леђа разбивши му на делове две
легије. Међутим, како је без обзира на то напредовао ка Рајни, чини се да се у овом случају
првенствено ради о губитку људства.
Идућег пролећа (357) намеравао је да пређе Рајну и зађе дубоко у земљу Алемана. Тај план
би он и извршио, али га је у томе спречило сумњиво понашање војсковође Барбациона. Овај
је на путу из Италије био у покрету са својим трупама (25.000 или можда чак 30.000 људи) с
циљем да се споји са Јулијаном. Прикупљено је довољно чамаца у Базелу ради премошћења
Рајне, а и залихе су држане тамо ради опскрбљавања трупа. Међутим, Барбацион није ништа
предузимао на левој обали. Своје издајничке намере показао је спаливши чамце и залихе.
Као последица овога Јулијан је био принуђен да ступи у дефанзиву, док су Алемани, под
вођством Хнодомарија преузели иницијативу прешавши Рајну и запосевши положаје крај
Стразбура. Њихова војска бројала је 35.000 људи, док је, струге стране, Јулијан имао уз себе
13.000 ветерана. И поред тога предузео је напад, успевши да извојује победу коју је имао да
захвали својој присебности. Шест хиљада варвара остало је да лежи на бојном пољу. Није
искључено да су многи изгубили животе бежећи преко Рајне. Сам Хнодомарије је допао
заробљеништва. Јулијан је с њим лепо поступао пославши га на двор код Констанција II.
Према Амијану Марцелину, губици Римљана су износили 243 војника и четири официра, али
тај податак свакако није веродостојан.
Одмах по победи у бици код Стразбура, Јулијан је упао на територију Алемана на десној
обали Рајне, али више ради тога да демонструје своју моћ, него ради неког сталог освајања.
Напредовао је неколико километара у дубину непријатељске територије, а онда се вратио
назад предводећи трупе против Франака који су запосели простор између Шелда, Меза и
Доње Рајне. Нека франачка племена је протерао назад у Германију, док је неким дозволио да
се настане у Галији под условом да прихвате римску супрематију. Након тога напао је
Германију по други пут 358., и по трећи пут 359. године не би ли тиме одвратио Алемане од
упада у Галију. Не само што је у томе успео, него је за собом једном приликом довео 20.000
заробљених Римљана.
Успоставивши мир на границама Галије, Јулијан се предао обнови градова које су варвари
порушили: међу тим обновљеним и утврђењима ојачаним били су Бинген на
Рајни, Андернах, Бон, Нојс и, без сумње, Келн, који је на исти начин сравњен до темеља.
Пошто су варвари учестало пустошили земљу, довели су до оскудице житарица. Због тога је
Јулијан морао да добавља огромне количине залиха шаљући 600 теретњака у Енглеску, који
су их донели у довољним количинама како за сетву тако и за млевење. Минималан износ тога
што су добавили из Енглеске процењује се да је био 120.000 центи, што без сумње указује на
то да је да је пољопривреда у тој земљи у то време била на завидном нивоу. Јулијан је
разделио жито и осталим провинцијама Галије. Под његовом управом земља се очигледно
опоравила. Међутим, овлашћења која је имао свакако да нису била довољна да би помоћу
њих сузбио похлепу и угњетавање које карактеришу владе римских царева. Његово стално
место боравка био је Париз. Он је био тај који је подигао на острву које се данас зове Ил де ла
Сите зидине и куле. Такође, саградио је и терме, палату са купатилима, који се и данас могу
видети.

Проглашење за цара[уреди]
Док је Јулијан постајао све популарнији и популарнији у провинцијама које су му дате на
управу, Констанције II је још једном нашао разлога за своју подозривост и неповерење.
Веровао је да Јулијан смера да своју популарност употреби као средство за постизање циља
односно за придобијање врховне власти. Међутим, десило се то да је 360. године источним
провинцима поново запретила Персија. Констанције је наредио Јулијану да пошаље на
персијску границу своје четири најбоље легије и известан број одабраних људи из осталих
трупа. Очигледно се радило о томе да Констанције жели да приведе свог рођака, али док је
овај био окружен хиљадама верних људи то је било апсолутно неизводљиво извести. Ово
наређење је више него изненадило Јулијана (април 360). Прихватити га значило је изложити
Галију новим германским упадима, а Британију пошасти Пикта и Скота, чији упади су узели
таквог маха да је Јулијан био приморан да пошаље Лупицина да брани острво. С друге
стране, одбити га значило би отворену побуну. Уз то, његови војници су били невољни да иду
у поход на Азију. Упркос свему томе чега је био свестан, Јулијан је решио напослетку да се
ипак повинује, па је настојао да убеди своје војнике да се мирно потчине свом господару.
Међутим, његови напори остали су узалудни. Једне ноћи у палати га је дочекала маса војника
која га је громогласно изабрала за цара. Сакрио се у своје одаје, али је убрзо изведен из њих,
наравно, уз дужно поштавање. Доведен је пред окупљене трупе које су га присилиле да
прихвати круну. По овом чину Јулијан је одаслао Пентадија и Еутерија с помирљивом поруком
Констанцију II у којој је изричито захтевао да буде признат за августа и да му то овлашћење
буде признато над провинцијама којима је владао као цезар, тј. над Галијом, Шпанијом и
Британијом. Међутим, његови услови су хладно одбијени. Прошло је доста времена у
безуспешним преговорима, које је Јулијан искористио да би за то време предузио још два
похода преко Рајне против Франака и Алемана, да би напослетку одлучио да ствар реши
отвореним ратом. Његова војска је била многобројна и добро дисциплинована, а границе дуж
Рајне у одличном стању. Одбивши ономад да напусте Галију без њега, Јулијанове трупе су је
сада с радошћу оставиле за собом, али зато са царем кога су једногласно изабрали.

Борба за титулу августа[уреди]

У међувремену је и Констанције скупио јаку војску и дао јој упуства како да брани престоницу
од узурпатора. Том приликом он је био у Антиохији, одакле је руководио војним операцијама
на персијском бојишту. Обавештен о плановима овог, Јулијан је решио да их осујети брзином
и енергичношћу. У Базелу на Рајни поделио је војску на два корпуса: онај којим је
командовао Новита требало је да превали пут Реције и Норика, а онај под вођством Јовија и
Јовина требало је да пређе Алпе а потом превали североисточним рубом Италије.
Предвиђено је да се оба корпуса састану у Сирмијуму. Јулијан се међутим ставио на чело
мале али одабране поворке коју је чинило 3.000 ветерана. Са њима је зашао толико дубоко у
Црну шуму, да су на неко време Констанцијеви противници били мишљења да се загубио у тој
дивљини одакле извире Дунав. Међутим, када су Новита, Јовије и Јовин пристигли у
Сирмијум, угледали су на њихову радост и изненађење Јулијана и његове људе, који су,
спустивши се низ Дунав, успут потукли посаду на крајњим испоставама којима је руководио
Луцилијан, Констанцијев намесник у тим областима.
Из Сирмијума Јулијан се запутио на Константинопољ: Констанцијиве чиновници су побегли
пред њим, али су га зато житељи дочекали са узвицима одушевљења; и у Атини, Риму и
осталим важним градовима он је било јавно било приватно признат за цара, пославши
претходно писма властима тих удаљених места у којима образложава своје поступке и
намере.
Обавештен о Јулијановој неочекиваној појави на Дунаву, Констанције је кренуо из Сирије да
брани своју престоницу. Када је Констанције изненада преминуо у Мопсокрени у Киликији (3.
новембар 361) претходно неоспорно оставивши своје царство Јулијану, Царству је претио
ужасан грађански рат који би донео Италији и Истоку пустош. Међутим, 11. новембра текуће
године Јулијан је тријумфално ушао у Константинопољ. Убрзо потом Констанцијеви посмртни
остаци пристигли су на Златни рог, где их је Јулијан покопао у цркви Светих апостола уз
велику свечаност и величанственост.

Царевање[уреди]
Док је Јулијан покопао Констанција на хришћански начин, сам лично је одавно раскрстио с том
вером. Судећи на основу његове изјаве, био је хришћанин до своје двадесете године. Начин
на који хвали свога тутора Мардонија наводи на помисао да су Мардоније и филозоф Максим
били први који су усадили младићу љубав према религији старих Грка. Међутим, нигде није
тачно прецизирано да ли су га малопре поменути такорећи одродили од вере у Христа.
Изгледа да је у том случају велику улогу одиграо сам он, проучавајући древне грчке
филозофе. Као прво подло лицемерје, на шта се још надовезао и окрутни Констанције, али и
Јулијаново сопствено убеђење да је Константин Велики прво штитио а потом и прихватио
хришћанство пре свега из политичких мотива, као и христолошке расправе између
правовославаца и аријанаца које су компромитовале саму веру у Христа — све то је имало и
те како велики удео у Јулијановом преобраћењу у паганство. Десет година је крио такорећи то
своје „отпадништво“ које је, међутим, било познато већини његових пријатеља, као и његовом
брату Галу, који је то још од раније примећивао. И све док није ступио на престо, Јулијан га
није обелоданио. Дакако да је оно имало одјека у оно време, тим пре што су хришћани били
опседнути страхом од нових погрома, и што су се они који су и даље веровали у старе богове
понадали да ће паганство напослетку придобити за себе све оне који нису такорећи
„незнабошци“. Међутим, и једни и други су се разочарали када је Јулијан донео едикт којим је
прогласио потпуну верску толеранцију. Па ипак, то га није спречило да се опходи с извесном
пристрасношћу према хришћанима: давао је предност паганима када је реч о попуњавању
цивилних и војних дужности, забранио је хришћанима да предају реторику и граматику у
школама и, да би им још више напакостио, дозволио је Јеврејима да обнове свој велики храм
у Јерусалиму, и присиљавао је Христове вернике да плаћају новац ради подизања паганских
храмова а у крајњим случајевима и да узму учешћа у томе.
Убрзо по ступању на власт Јулијан се запутио у Антиохију. Тамо је преседао неко време
радећи на припремама за поход на Персију коју је можда чак намеравао и да покори. Нимало
не изненађује чињеница да су житељи Антиохије примили цара хладно. Осим што су били
хришћани, Антиохљани су у оно време у односу на остале житеље са Истока били далеко
имућнији и раскалашнији, тако да ни не чуди што су се с презиром односили према
једноставности и донекле грубим манирима цара који је оформио своју личност међу суровим
Келтима и Германима. Јулијан је у Антиохији стекао познанство с оратором Либанијем, али
овоме доцније није успело да измири цара са стилом живота који је преовлађивао у овом
граду. Потом се повукао у Тарс у Киликији, где је провео зиму у зимовницима. Идућег пролећа
(март 363) Јулијан је кренуо на Персију. У Хијерапољу (Манбиј) су се окупили различити
корпуси његове војске који су оданде прешли Еуфрат помоћу понтонског моста. Затим су се
запутили ка Кари (Харан), која лежи отприлике на 80 километара североисточно од
Хијерапоља. Јулијанов план је био да удари на саму престонице сасанидске Персије —
Ктесифон. Не би ли обмануо свог противника — персијског краља Шапура, одаслао је 30.000
људи под вођством Прокопија и Себастијана против Низибиса (источно од Каре), док је лично
изменио руту запутивши се на југ дуж леве обале реке Еуфрат. Прокопије и Себастијан
требало је да се састану са јерменским краљем Аршаком Тираном, а да се потом с удруженим
снагама састану са Јулијаном у околини Ктесифона. Међутим, због Аршакове издаје
Јулијанови планови су осујећени. На путу дуж Еуфрата у правцу североистока Јулијана је
пратила флота коју је сачињавало 1.100 бродова: од чега 50 добро наоружаних галија, док се
остало сводило на дереглије које су носиле огромне количине намирница и војних залиха. У
Киркезијуму смештеном на ушћу реке Хабур у Еуфрат стигао је до персијске границе, коју је
прешао 7. априла 363. године на челу војске од 65.000 ветерана. По његовој заповести мост
преко реке Хабур је демолиран, не би ли на тач начин убедио војнике да повлачење не долази
у обзир. Из Киркезијума је наставио пут дуж реке Еуфрат све док није стигао до уске превлаке
који дели Еуфрат од Тигра на ширини Ктесифона. Овај део трасе се делом простире преко
сурове пустиње, у којој су Римљани задобили незнатне губитке од лаких персијских коњаника.
Ови су кружили око Римљана, вребали оне залутале, не презајући од тога да се с времена на
време залете на непријатељско зачеље и претходницу. Пре него што је прешао малопре
поменуту навлаку, Јулијан је дао опколити, опустошити и спалити Перисабор, значајан град на
Еуфрату; а приликом преласка саме навлаке задржао се неко време под зидинама
Маогамалхе, коју је на исти начин запосео након краће опсаде струшивши је до темеља.
Јулијан је тада постигао један од најтежих, ако не и најтежи задатака, за који се такође исто
тако може рећи да је изванредан: пренео је читаву флоту преко већ поменуте навлаке
искористивши древни Краљевски канал (Нахармалха) који је, међутим, претходно морао
продубити не би ли се уопште с њим могао послужити. И како је тај канал спојио са Тигром
ниже Ктесифона, дао се у потрагу за старим коритом које је прокопао још цар Трајан приликом
свог похода на Парте и који се налазило на једном месту више Ктесифона. Нашавши га био
приморан да и у овом случају прионе проширивању и продубљивању. Веома вештим
маневром успео је да пребаци војску на леву обалу Тигра. То је био изузетно тежак задатак,
утолико пре што су Римљани, и поред брзе струје са којом су морали да се изборе, наишли на
јак отпор Персијанаца који су, међутим, разбијени и гоњени све до зидина Ктесифона. И
Римљани би засигурно упали у град заједно са Персијанцима које су гонили, да им том
приликом живот није изгубио вођа, Виктор. После овога Јулијан је могао да рачуна само на
долазак Прокопија и Себастијана, као и на главнину војске јерменског краља Аршака Тирана.
Његове наде су се изјаловиле, јер од његових помоћника није било ни трага ни гласа, док је
Аршак удесио да његови људи, који су се претходно прикључили Римљанима, дезертирају. И
при свему томе Јулијан је започео опсаду овог извранредно великог града на Тигру, чију
одбрамбену посаду је сачињавао цвет персијске војске. Краљ Шапур са главнином своје
војске још није био пристигао из унутрашњости Персије. Немоћан да заузме град и у жељи да
растера надолазећу војску, Јулијан се непромишљено понео саветом персијског великаша
издалека, који се појавио у римском логору под изговором да га персијски краљ прогања. Овај
је саветовао римског цара да крене у потеру за Шапуром. Да би то уопште могао да предузме
Јулијан је претходно био приморан да спали све своје бродове не би ли их тиме лишио
напада непријатељски настројеног а уз то и револтираног локалног становништва. Како су се
Римљани напредовали источније, земља је постајала све пустија и пустија, а о Шапуру није
било ни трага ни гласа. Издаја је постала очигледна када је персијски великаш коме је пошло
за руком да наговори Јулијана на ову сулуду идеју изненада нестао. Јулијан је био приморан
на повлачење у правцу Кордуене. Међутим, наједном су се појавили Персијанци на гомили
лаких коња опкољавајући Римљане са свих страна. Потом су следиле веће масе, а убрзо се
појавио и сам Шапур са главнином војске. Његова појава деловала је застрашујуће на
Римљане који су се налазили позади. Па ипак, Римљани су и даље били ти који су односили
превагу у многим крвавим сукобима, нарочито код Маронге. Међутим, већ је увелико био
месец јун, а комбинација несносне врућине и оскудице како пијаће воде тако и залиха
деловала је убитачно по Римљане. Дана 26. јуна Персијанци су изненада ударили на
Римљане с леђа. Јулијан, који је предводио поворку, премда неоклопљен, не губећи часа дао
се у трк не би ли помогао својим војницима на зачељу. Изненадни напад Персијанаца је
сузбијен: у њиховим редовима дошло је до комешања, па су се разбежали. С беспримерном
храброшћу Јулијан се дао у потеру за њима, али је усред тог метежа погођен стрелом која му
је пробола јетру. Павши с коња смртно рањен, пренесен је у свој шатор. Осећајући како му се
смрт ближи, растао се са својим пријатељима дирљивим речима, али засигурно не оним
првокласним говором који му је Амијан Марцелин ставио у уста. Нешто доцније за цара је
изабран Јовијан.

Евномије (Eunomius; † 393) је био хришћански богослов и епископ Кизика у Мизији. Заступао

је неоплатонистичко учење о именима и спознаји Бога, које је проглашено за јерес.

Евномије је рођен у Дакори, у Кападокији, почетком 4. века. Студирао је богословију

у Александрији код Аетија, где постаје његов асистент. Након тога, одлазе у Антиохију, код
Аетијевог пријатеља епископа Евдоксија, који га заређује за ђакона. На Евдоксијеву
препоруку, око 360. постаје епископ Кизика у Мизији.[1] Иако су његови погледи у почетку
прихваћени на сабору у Сирмиуму 357. године, он убрзо губи свој положај због одобравања
ставова Македонија, епископа Константинопоља, у чијем граду и сам често борави. Након тога
одлази да живи у Халкидону одакле је 367. протеран у Мауританију, због пружања уточишта
побуњенику Прокопију.
Евномијево учење нападају Василије Велики и његов брат Григорије Ниски, који пишу дела
под истим насловом: „Против Евномија“.[2] Његово учење бива осуђено на Другом
васељенском сабору у Цариграду 381. године. Две године касније, 383. цар Теодосије
I кажњава Евномија зато што наставља своје учење, протерујући га у Халмирис (Halmyris) у
Малој Скитији.[3] После тога је поново живео у Халкидону и Кесарији Кападокијској, из које је
протеран због писања против Василија. Последње дане је провео повучено у родном месту,
на свом породичном имању у Дакори, где је умро око 393. године.
Након његове смрти, већина његових списа је спаљена 398. године, по наређењу
цара Аркадија.[тражи се извор] Најпознатије његово дело је Апологија. Његови коментари „Посланице
Римљанима“ (које спомиње Сократ Схоластик) и његове посланице нису сачуване (које
спомињу Филосторгије и Фотије), нису сачуване. Његово учење, осуђено као евномијска јерес,
је живело међу присталицама кратко након његове смрти, док се није распало услед
међусобних подела.
Учење[уреди]
Евномијево учење црква углавном етикетира као аријанство, евномијство или аномијство. Али
неке битне црте његовог учења, које се могу реконструисати из сачуваних фрагмената и
аргумената његових противника, откривају знатно сложенију филозофију
хришћанског неоплатонизма.[4]

Имена ствари[уреди]
Евномије је тврдио да постоји веза између имена и суштине и да различитост имена одговара
различитости у суштини предмета. Према Евномију, имена, односно појмови, су нам дати и
њих је Бог усадио у нашу душу. „Бог је створио и односе, дејства, и сличности“ ствари међу
собом. Он је „усагласио имена са сваком од именованих ствари, саобразно са њиховим
законима“, односно суштинама. На пример, приликом стварања света, Бог је изрекао је име
„светлост“, и светлост се појавила као осуштаствење свога имена.[5]

Божја имена[уреди]
Упоредно са именима чулних ствари, ми поседујемо и имена ствари које достижемо умом, а
која такође у себи носе појам именујућег. То су Божија имена:

 Име Оца: Постоји једно име које припада само Богу и не може се применити на
творевину, а то је „нерођен“. Бог, као „нерођен“, „беспочетан, несложен, неизмењив, само
је један“. И Он не може себе, нерођеног, да учини рођеним.
 Име Сина: Постоји једно име које се може применити на сина, а не може на Бога, а то
је „рођен“. Он није постојао пре свога рођења. Он је рођен очевом вољом. Тако „ум који
спозна у Христа, не може се задржати само на рођеном Сину, него тежи ка још
узвишенијем." Христ је пут који нас води спознаји Бога, он је светлост која „озарује
духовно око људи да спознају светлост неописиву“.
 Име Духа: Свети Дух је сила којом је Отац надахнуо Сина.
И Василије Велики и Григорије Богослов видели су у Евномијевој теорији Божијих имена
антропоморфизам, недостојан Божанства, сматрајући да не постоји име које може да изрази
Божанску реалност.[6] Они такође осуђују разликовање Христове и Божанске суштине, у којој
виде аријанство изведено до крајњих последица.

Спознаја Бога[уреди]
У другој половини 4. века, многи кападокијски богослови су били укључени у расправу о
могућности спознаје Бога.
Евномије је учио да „човеков ум сагорева жељом за вечним животом“, и да је једини истинити
циљ човеков спознаја Бога. Божанска суштина је доступна људском сазнању и Бог од људи
тражи само једно, да га познају. "Знам Бога као што он зна себе", говорио је Евномије.
Тврдњу да Бога није могуће спознати сматрао је уводом у безбожност.[7]
Григорије је сматрао да разумом човек може увидети постојање Бога, али никако не може
проникнути у Божију суштину, која му је недокучива. „Бога, шта је он по природи и суштини,
нико од људи никада није пронашао и не налази. А то што до нас сада достиже јесте само
неко танко изливање, слично малом одблеску велике светлости.“ Евномије је сматрао да
они који заступају Божију недокучивост, нису достојни да се назову хришћанима. "О својој
суштини Бог не зна ништа више него ми; не може се рећи да је она њему позната више, а
нама мање".[7]
Закључак[уреди]
Евномије се, и поред неортодоксних ставова, у теологији сматра једним од претеча
хришћанског неоплатонизма, који су развили Максим Исповедник и Григорије Палама.[4] У свом
учењу о могућностима спознаје Бога, Евномије се разликује и од Арија, за кога је Божја
суштина остајала ипак ван граница људске спознаје. Као претече Евномијеве теорије се често
наводе гностици 2. века (Василид, Валентин, итд.), који су такође учили да је Бог потпуно
доступан људском сазнању.[8]

Пелагије (354 - 420/440) је био аскетски монах и теолошки писац из 5. века који је учио

да човек има моћ да чини добро и да ради на сопственом спасењу. Сматра се
оснивачем пелагијанства.

Живот[уреди]
Пелагије је рођен око 354. године. Његово место рођења је непознато, али се сматра да
потиче са Британских острва.[1] У Италију је дошао почетком 5. века и проповедао је најпре
у Риму. У Италији је водио строг монашки живот и био је пријатељ са св. Павлином, епископом
ноланским. Изненађен распусним моралом, Пелагије је иступио са делима, у којима тврди да
неодољиви грех не постоји. Учење Пелагија привукло је многе, измећу осталих и патриција
Целестија.
Године 411. Пелагије и Целестије прелазе у северну Африку и Палестину. У Северној Африци
Пелагије води теолошке расправе са светим Августином, по питању предодређења и слободе
воље. Убрзо након тога је Пелагијево учење осуђено као јерес, а он сам је на Картагинском
сабору 417. године изопштен из цркве. За извесно време успео да придобије наклоност
римског папе Зосиме, али указом цара Хонорија 418. године његово учење поновно
проглашено као јерес и потврђено његово искључење из цркве. Оставши на Истоку, Пелагије
је ускоро умро. Његово учење имало је следбенике код неколико италијанских епископа,
посебно Јулијана Екланског, који је иступао као ревносни тумач и заштитник Пелагијевог
учења.
Главна Пелагијева дела су: Тумачење аПелагије Павла и Посланица Димитријади.

Учење[уреди]
Пелагије је сматрао да човек сопственим напорима може стећи морално савршенство.
Порицао је да првобитни грех Адама и Еве затомљује потоње генерације. Првородни грех је
Пелагије признао само као лош пример. Пелагије је учио да је човек по природи добар, да има
слободну вољу, те властитим снагама може постићи спасење и блаженство. Сваки човек
може бити безгрешан, ако хоће, јер Бог не захтева немогуће.
Његово учење о слободној вољи, названо пелагијанизам, је осуђено на Сабору
у Картагини 417. године, на захтев светог Августина. Због ове осуде Пелагије и његове
присталице пелагијанци били су протерани из Западног римског царства и нашли су уточиште
на Истоку. Пелагионизам је заједно са несторијанством осуђен и на Трећем Васељенском
сабору у Ефесу 431. Ублажено Пелагијево учење
названо полупелагијанизам (семипелагијанизам) одржало се у Галији до VI. века и утицало је
на модификацију црквеног учења о предестинацији.

Несторије (или Нестор; грч. Νεστόριος [Nestórios]; око 386—451.) је био цариградски

патријарх од 428. до 431. и зачетник несторијанства.
Несторије је рођен 386. године у Германицији у Сирији (данас Марас у Туркој).[1] Свештеничко
образовање је стекао као ученик Теодора Мопсуестског у Антиохији а репутацију је стекао
својим беседама, које су водиле његовом постављању за цариградског патријарха, након
смрти Сисинија I 10. априла 428. године.
Несторије се сматра зачетником христолошког учења познатог као несторијанство. Оно је
настало када се, као представник антиохијске школе, успротивио увођењу новог назива
„Богородица“ (грч. Θεοτόκος [Theotókos] — Теотокос) за Марију, Исусову мајку. Несторије је
уместо тога користио назив „Христородица“ (грч. Χριστοτόκος [Khristotókos] — Христотокос),
сматрајући да он укључује и Христово човештво. Говорио је да Марију треба називати
Христородицом, јер је родила Христа (Месију, помазаника).[2] Црквени историчар Сократ
Схоластик то овако описује: „Несторијев пријатељ, свештеник Анастасије, кога је
Несторије довео са собом из Антиохије, препоручио је једног дана у својој беседи да не зову
Марију мајком Божијом јер је Марија само људско створење и да Бог није могао бити рођен
од једног створења“).[3] Несторијев главни противник је био Кирил Александријски,
представник александријске школе, који је сматрао да Несторије тиме пориче реалност
отеловљења (Incarnation), правећи од Христа две одвојене личности, једну људску и једну
божанску, у истом телу (види несторијанство).
Поред христолошке дебате, остали фактори од утицаја на сукоб су били: ривалство између
седишта у Александрији и Антиохији, царев утицај на седиште у Цариграду и патријаршијско
првенство Папе. Борба између Несторија, којег је подржавао цар Теодосије II и Кирила, којег
је подржавао папа Целестин I, била је истовремено и борба за престиж између епископских
седишта у Антиохији и Александрији.[4] У писму Несторију, Кирил доказује да Логос и тело у
Христу нису здружени (сливени), него су сједињени уједну ипостас.[5] Његова формулација:
„Јединствена природа оваплоћеног Логоса“, којом објашњава природу Христа, је прихваћена
од монофизита, и касније (на Халкидонском Сабору 451.) одбачена као неправоверна.
Кирил 430. године шаље Несторију Дванаест анатематизама[6], несторијевих теолошких
мишљења која побија, сматрајући изопштеним од Цркве сваког ко би одбацио било коју од
тачака. Несторије одбацује Кирилове Анатемизме, и пише својих дванаест тачака, предајући
анатеми, тј. искључењу од Цркве, свакога ко их не би признао.[7]
Кирил се обратио цару Теодосију, и његовој побожној сестри Пулхерији, тражећи да се укључе
у решавање црквених проблема[7]. Цар Теодосије II је био приморан да ради решавања
спорног питања 431. сазове општи црквени сабор. За место одржавања Трећег Васељенског
Сабора, изабран је град Ефес, у коме је Марија некада боравила, и била посебно обожавана,
а назив „Теотокос“ јако популаран. Кирил је окупио египатске епископе и са њима на лађама
кренуо пут Ефеса. Копном су се из Антиохије запутили источни епископи на челу са
антиохијским архиепископом Јованом. Дана 22. јуна 431. године у цркви Дјеве Марије, испред
које бејаху окупљени они који поштоваше Марију као Богородицу, сабрали су се епископи,
предвођени александријским епископом Кирилом и ефеским епископом Мемноном[7]. Кирил је
одмах преузео сабор, отварајући дебату пре но што су стигли представници Антиохије, који су
каснили. Истог дана, сабор је осудио Несторијево учење и озваничио израз Богородица, а
Несторије је лишен свештеничког чина и проглашен јеретиком. Према његовим сопственим
речима:
"Када Кирилове присталице видеше цареву силу ... они подигоше немир и неслогу међу
људима викањем да је цар против Бога ... Они собом поведоше и оне што бејаху изопштени и
уклоњени из манастира, због њихових живота и њихових туђих обичаја, и све који бејаху из
јеретичких секти и обузети задртошћу и мржњом противу мене. И једна страст беше у свима
њима, Јеврејима и паганима и свим тим сектама, и они се заузеше да треба прихватити без
пропитивања, ствари које су без пропитивања мени учињене; и у исто време сви они, чак и
они са којима делих трпезу и молитву и мисао, се сложише... против мене и заветоваше се
један другом против мене... Ни у чему не беху подељени."
У наредним месецима, смењено је 17 епископа који су подржавали Несторија. Убрзо и његов
принципијални подржавалац, Јован I Антиохијски, подлеже царском притиску и марта 433.
напушта Несторија. 3. августа 435. Теодосије II, који је подржао Несторијево постављење, под
утицајем сестре Пулхерије издаје царски едикт којим протерује Несторија у манастир у
Великој Оази Хибиса у горњем Египту, под Кириловим надлештвом. Несторије у том
манастиру остаје да живи наредних 16 година, све до своје смрти, 451. године.
На истоку и западу, Несторијеви списи су паљени, где год су пронађени, а оно мало
преживелих је углавном сачувано у Сирији. После петнаест векова жигосања Несторија као
јеретика, 1895. су ископане књиге које је написао пред крај живота, познате као Bazaar of
Heracleides, у којима он експлицитно пориче јерес за коју је оптужен[8]. Неки ипак тврде, да у
сачуваним писмима, одговарајући на Кирилове оптужбе, заступа становиште да Христ има
две особе. Стога, питање да ли је Несторије стварно био Несторијанац, и дан данас остаје
предмет спорења.
Несторије је високо поштован у Асирској цркви истока, где се слави као Свети Несторије (Mar
Nestorios).