2

Садржај

1. Увод...........................................................................................................3
2. Дамаскин: житије и списи.......................................................................3
3. Источник знања: богословски систем Цркве........................................5
4. Источник знања: тријадологија............................................................12
5. Источник знања: космологија и антропологија..................................13
6. Источник знања: христологија..............................................................15
7. Закључак: рецепција Дамаскиновог дела............................................18
8. Библиографија........................................................................................19
 3

1. Увод

Име светога Јована Дамаскина (689.-784.) нас углавном асоцира на три термина: одбрана
икона, црквено песништво и системско богословље. Трећа асоцијација се односи на главну
одлику његовог теолошког рада а то је систематичност. Он ствара један богословски
систем који у себи садржи најквалитетније садржаје теологије која се развијала пре њега,
као и њихову синтезу. У фокусу нашег истраживања биће Дамаскиново капитално дело:
Источник Знања. Реч је о уџбенику теологије у којем он циљано врши поменуту
систематизацију; мада је она донекле присутна, у смислу начина излагања и у неким
другим његовим делима. Ово дело се састоји из три књиге. Прва носи назив: Философска
поглавља. У њој се аутор бави многобројним философским категоријама и терминима, а
нарочито онима који заузимају важно место у теологији. Друга књига се зове: О јересима.
Као што нам сам наслов сведочи, Дамаскин у овом делу пише и критикује јереси које су
њему биле познате. Иначе, он је један од првих теолога који је писао и критиковао ислам
оптужујући га да је хришћанска јерес. Последње дело које спада у корпус Источника
Знања је сама срж дела. Носи наслов, Тачно изложење Православне вере.
Циљ нашег рада је да прикажемо особености Дамаскиновог богословског система, као и
његову историјску и теолошку вредност. Да би смо дошли до жељеног циља неопходно је
да се кроз рад усредсредимо на потрагу за одговорима на следећа питања: Откуд
Дамаскину идеја да прави богословски систем? Да ли је тако нешто и у којем облику и
мери постојало пре њега? Од кога и зашто црпи грађу и на који начин је организује у
систем знања?

2. Дамаскин: житије и списи

2. 1. Житије
Свети Јован Дамаскин (Дамаскијац) био је велики богослов VIII-ог века и васељенски
учитељ. Расејане и углавном оскудне податке о њему срећемо у његовим делима, као и у
делима његових савременика и одлукама васељенских сабора те епохе. П. Христу сматра,
на основу опште процене чињеница из његовог живота, да је рођен 689. Порекло води из
 4

јелино-сиријске породице која је носила име Мансур (на арапском: ,,победилац“). Заједно
са својим полубратом Козмом образовање стиче код монаха Козме. Јован наслеђује свог
оца Сергија на месту првог саветника дамаског калифа, највероватније, Валида (705.-715.).
По предању, византијски цар Лав III Исавријанац (717.-741.) је оклеветао Дамаскина код
калифа Јазида (720-724) због његових иконофилских ставова. То је учинио помоћу
фалсификованог писма у којем Дамаскин за себе тражи заштиту од цара. То је значило да
он тражи мешање страног фактора у унутрашње ствари своје државе, што се сматрало
издајом. Због тога му калиф одсеца десну руку. У свом дому Дамаскин се моли пред
иконом Богородице Тројеручице, пада у сан, после ког пробудивши се види да му је
израсла нова рука. То је веома изненадило калифа, који му је све опростио и понудио му
поново службу на свом двору, али Дамаскин напушта положај, раздељује имање сиротињи
и одлази у манастир Св. Саве Освећенога где постаје монах, а после извесног времена
узведен је и у презвитерски чин. Тамо почиње да се бави својим богатим богословским
радом, беседништвом и црквеним песништвом упркос подозрењу дела монаха.1

2. 2. Списи
Његова дела су наишла на општи пријем и уважавање од стране читалаца. Она имају
вредност сама по себи а њихова почаст није само у признању него и у великом доприносу
за богословље Цркве до дана данашњег. Дамаскинова химнографија, теологија иконе и
догматика представљају бесцене бисере богословске књижевности.
Дамаскинов стил писања је брз и спонтан. Његов израз је увек јасан, варира од случаја до
случаја и увек се обнавља. Прозни стил му је, за разлику од поетског, већином сувопаран
али у себи ипак чува потпуну свежину његовог израза. Код њега је присутна строгост у
1
Највероватније да није било могуће да се поменута завера против Дамаскина оствари, јер прво није могао
добровољно напустити свој положај, а друго, због дужности саветника није могао имати времена да се бави
питањима као што је поштовање икона. Због тога П. Христу сматра да је Дамаскин отишао у манастир пре
почетка иконоборачке кризе и декрета калифа Јазида о забранама икона из 724. То се може закључити и из 6.
Записа VII. Васељенског сабора (787) да је у манастир отишао пре почетка иконоборачке кризе: ,,Јован,
назван од њих Мансур, све оставивши, и јеванђелиста Матеја подражавајући, следио је Христа подносећи
понижења његова и стичући тиме благо веће од свих ризница у Арабији“. Дамаскин се, највероватније
упокојио 784. У прилог овој тврдњи иде и чињеница да се у актима VII. Васељенског сабора помиње се као
неко ко је скоро преминуо. П. К. Христу, Свети Јован Дамаскин: живот, списи, учење, у: Св. Јован
Дамаскин, Источник знања, 15-17.
 5

методологији и расподели писане грађе. Материју је износио у кратким целинама, као да је

увек састављао кратке тропаре канона. У таквој метадологији, одабиру и презентовању
грађе огледа се литерална страна његовог системског богословља. Теме својих списа црпи
из ризнице својих знања и из обиља класичних и хришћанских списа, а врло често и из
какве серије приручника и антологија.2 Његова дела можемо поделити у осам категорија:
1) ерминевтичка; 2) догматска; 3) антијеретичка; 4) етичка; 5) омилије; 6) агиолошка; 7)
списи различите саджине; 8) поезија (химнографија).34
Сада прелазимо на дело које нас највише интересује и које припада догматској
категорији Дамаскинових списа. Другим речима, у одељцима који следе биће речи о
Источнику Знања.

3. Источник знања: богословски систем Цркве

3. 1. Структура дела
Источник знања је плански осмишљена трилологија што се види из писма које је
Дамаскин писао свом побратиму Козми, епископу Мајумском, и које је уврстио на почетак
дела као какав увод. У њему каже да ће најпре изнети оно добро што су учили грчки
философи. Тај први део су Философска поглавља. Други део трилологије је О јересима.
Тамо се на основу претходних антијеретичких списа излаже учење 100 јереси. На основу
сопствених информација излаже учење још три јереси: мухамеданаца, 5 иконобораца и

2
П. К. Христу, Наведено дело, 18.
3
Опширније о категоризацији његових дела: П. К. Христу, Наведено дело, 18-28.
4
Дамаскин је због своје речитости добио надимак ,,Златоточни“. В. Татакис, Византијска философија,
Јасен, Београд-Никшић, 2006, 118.
5
Дамаскинов опис Ислама сведочи да он није био ближе упознат са њим и да је Куран читао највероватније
само у одломцима. Назива га ,,предрасудом измаилићана“. Објашњење појединих речи и појмова из света
Ислама које користи су незадовољавајућа. Ово нас упућује на две чињенице: да је појам интелектуалног
поштења био другачији него данас и да ни тада није било толеранције између хришћана и муслимана. Све
јереси које Дамаскин помиње одавно су део прошлости и једино је Ислам преживео као једна од највећих
светских религија данас. Због тога овај опис има за савремено богословље неупоредиво већи значај него
описи осталих јереси. Уп. Ј. Мајендорф, Увод у светоотачко богословље, Пролог, Врњачка Бања, 2008, 334-
335.
 6

одступника (лутајућих монаха који су порицали свештенство и остале свете тајне). У

појединим рукописима се помињу још неке јереси које су приређивачи додавали. Из текста
писма може се закључити да део О јересима долази иза Философских поглавља, док трећи
део представља Тачно изложење православне вере у којем излаже светоотачко богословље
по великом броју питања. Овакав редослед нас упућује на чињеницу да се Дамаскин
руководио намером да на што јаснији начин изложи светоотачке ставове које ће
синтетизовати у свом делу. Тако, прво наилазимо на философски увод у догматско учење,
и то кроз тумачење и анализу смисла свих философских термина коришћених у
богословљу. У делу који се бави јересима провејава мисао на опасност ступања у јерес
уколико се философски термини необазриво и неконтролисано користе у богословљу. 6 7
Философска поглавља своју грађу углавном црпе од Аристотела а делом и од
8
неоплатоничара Порфирија. Писац прво излаже многе дефиниције које се односе на
философију, а потом излаже њену поделу. Најпре је дели на теоријску и практичну.
Затим теоријску дели на богословље и природословље, а практичну на етику, економију и
политику. Затим испитује основне философске термине као што су: биће, суштина,
природа, ипостас, случај, род, врста, индивидуа, идентитет, разлика, обличје, кавалитет,
време, савременост, анслеђе, итд.9 Све ове термине оци Цркве преузимају из грчке
философије како би њима објаснили истине вере својим савременицима. Због тога
Дамаскин прво образлаже философску природу ових термина. До употребе ових термина
не долази само ради тога да би се истине објасниле кроз разумљиве символе, због речи као
речи, него и због тога што они на најбољи начин могу да изразе истине вере живљене у
литургијском искуству.
6
Рукописна предања различито датирају настанак овог списа. Тако, према самом уводу оно је настало 743,
јер је Козма те године постао епископ Мајума, а према монофизитском патријарху Илији 728. П. Христу
сматра да је Дамаскин прво саставио три целине око 730. а да их је сјединио негде после 734. П. К.
Христу, Наведено дело, 20.
7
Т. Н Зисис, Светога Јована Дамаскина тачно изложење Православне вере: у Свети Јован Дамаскин,
Источник знања, Јасен, Београд-Никшић, 2006, 38-39.
8
И Г. Флоровски се слаже да је Аристотел исходиште његовог философског мишљења, мада истиче да га пре
треба сматрати еклектиком и да је у многим случајевима најпре платоничар под утицајем својих отачких
ауторитета Григорија Богослова и Дионисија Аеропагита. Г. Флоровски, Источни Оци V.-VIII. Века,
Манастир Хиландар, 1998, 232.
9
П. К. Христу, Наведено дело, 21.
 7

У делу О јересима10 грађу углавном црпи из Панариона светог Епифанија Кипарског

(310/20-430) где овај побија 80 јереси. Његово излагање на појединим местима је другачије
и садржи материјале и од Теодорита, Тимотеја, Леонтија,Софронија и Филипона (његови
цитати и суштини и личности). У појединим рукописима тај део оправдано носи наслов 34.
поглавље Пандекта (Учење Отаца) јер преставља његову варијацију. У питању је
антологија непознатог аутора настала почетком VIII. века, и која је некад приписивана
Дамаскину. Вероватно се због тога понекад називао и Источник знања. У питању је дело
које представља непотпуну синтезу несистематских знања везаних за темељна питања
хришћанства.11 Постојање овакве антологије, као и многих сличних, је подстакао
Дамаскина да састави свој Источник сазнања у којем ће систематизовати светоотачку
грађу.12
Из наведеног можемо закључити да прва два дела Дамаскинове трилологије
представљају његов увод у ширем смилу речи за оно о чему ће писати у Тачном изложењу
вере. Сходно томе наша пажња ће највише бити усмерена на овај део Источника, у коме
Дамаскинова систематичност и богословско резоновање доживљавају свој врхунац. Тачно
изложење вере подељено је на сто поглавља и представља систем догматског учења
Православне Цркве. Тачно изложење вере се дели на четри тематске целине: 1)
тријадологија (учење о Богу који је Света Тројица (1-14); 2) космологија и антропологија
(15-44); 3) христологија (45-73); 4) христологија са освртима на различита питања
10
Код Дамаскина сусрећемо једно, за начин размишљања данас, необично схватање јереси условљено
византијском културом и расуђивањем које одражава један посве другачији менталитет који је одликовао
грчко-римски свет. Они су схватали реч јерес у дословном смислу речи (на грчком ова реч значи
,,раздељивање“). Тако видимо да Дамаскин на списку јереси има: ,,варварство“; ,,скитство“; ,,јелинизам“;
,,јудаизам“. Он о овима говори као о јеретицима јер нису припадали Империји, тј од Бога установљењеном
јединству. Другим речима, јерес није била само религијска категорија, него и шире, друштвена. Ј.
Мајендорф, Наведено дело, 2008, 334.
11
П. К. Христу, Наведено дело, 21.
12
Трећи део Источника у основи представља зборник светоотачких учења. У тријадологији Дамаскин следи
Кападокијсцима (у највећој мери Григорију Богослову), а у христологији оце IV. Васељенског Сабора.
Његово излагање халкидонског вероисповедања одликује прецизност и јасност: средишња тачка спасења је
ипостасно јединство природа у Христу. Идући за светим Максимом Исповедником, из двојства природа,
Дамаскин изводи двојство воља и учење о ,,саобраћају својстава“. Дамаскин књигу завршава излагањем
догмата о обожењу, односно учествовање чланова Цркве у обоженом човештву Христа (нарочито кроз
евхаристију). Ј. Мајендорф, Наведено дело, 335.
 8

православне вере која се углавном тичу богопоштовања у пракси (74-100). Приметно је да

питање еклисиологије не постоји у овим расправама. У даљим тексту ми ћемо се
фокусирати на Тачно изложење вере видевши да оно представља срж Дамаскиновог
Источника13

3. 2. Тачно изложење вере: стваралачки Дух Предања.

Када говоримо о Дамаскиновом богословском систему на уму треба да имамо чињеницу
да се под њим подразумева синтеза главних токова богословља у периоду од IV века па на
даље. У другачијем смислу треба разумети системе Оригена, Дионисија и Светог Максима
у којима су они превазишавши пуке полемике против јеретика успели да изнедре
оригиналне богословске системе. Највише се користи тријадолошком терминологијом
Кападокијаца, Халкидонском христологијом са појашњењима из VI. века, идејама и
терминологијом Дионисија и Максим). Као што смо више пута напоменули, синтеза, као
основна одлика његовог богословља, највише је присутна у његовом капиталном делу
Источник Знања које пре свега представља згодан сажетак патристичког богословља. Када
га проучимо у светлу његових других, мањих, дела он је више од пуког понављања, јер
Дамаскин проналази унутрашњу везу између Отаца чије идеје излаже и служећи се неким
додатним изворима (попут псеудо-Кирила) он достиже коначну синтезу. У томе се састоји
Дмасконов стваралачки дух без обзира што у Источнику несрећемо његове оригиналне
мисли.14 Дамаскин за разлику од Оригена (О начелима) и мањој мери светог Григорија
Ниског (Катихезе) који су покушали да створе властите богословске системе жели да
15
понуди црквени а не сопствени богословски систем. Чињеница са у многоме следи
13
То што се Дамаскин не дотиче еклисиологије, као ни и већи део отаца првог хиљадугодишта Црве из
разлога је јер се оправданост њеног постојања као и поставке на којима функционише нису доводиле у
питање ни од стране православних ни од већине разних јеретика.
14
Ј. Мајендорф, Христос у источно-хришћанској мисли, Манастир Хиландар, 2003, 149.
15
У више наврата Дамаскин наглашава да у својим делима не износи властити богословски систем, него да
излаже све оно што предање Цркве бележи као истинито. Нпр, у Писму Козми пише: ,,Говорићу речима које
нису плод мог властитог расуђивања, него су плод Духа Светога који и слепе просветљује, примајући оно
што му дарује и то исто износећи.“; ,,Ја, као што рекох, немам ништа своје, него ћу сабравши оно најбоље
што су учитељи цркве начинили, колико ми је то могуће, о томе систематски беседити“. У овим речима
видимо да Дамаскин своје дело сматра изношењем Предања Цркве које води Дух Свети као и његову намеру
да систематизује најбоље богословске садржаје са коима се сусрећемо код Светих отаца. П. К. Христу,
 9

поредак 6. књиге Теодоритовог Кратког изложења јеретичког баснословља не указује на

његову зависност од овога дела, јер је редослед који се јавља у оба списа сасвим природан
али је грађа и методологија дела сасвим другачија. Богословље овог дела је у суштини
кападокијско, са допунама учења и осталих праваца. У делу су присутни следећи Оци
Цркве: Григорије Богослов понајвише, потом следе Василије Велики, Григорије Ниски,
Дионисије Аеропагит, Атанасије Велики, Јован Златоусти, Кирило Александријски,
Немесије Едески, Леонтије Византијски, Анастасије Синајски и Максим Исповедник. Од
западних отаца једино цитира папу Лава, а док доникејске оце уопште не спомиње.16 17

Т. Н Зисис констатује да у науци владају различити ставови у погледу Дмаскиновог

Тачног изложења. Већина њих, крећући се у оквирима једне тежње која потцењује културу
Византије, сматра да се са Дамаскином окончава процес припреме за прелазак из
светоотачке епохе стваралаштва у византијску где се, просто, понављају постојеће идеје.
По њиховом мишљењу Дамаскин није оригиналан и стваралачки богослов, него је, пре
свега, компилатор. Они сматрају да он сву грађу преузима од писаца који му претходе те
једноставно врши њену синтезу.18Овај аутор сматра да у његовим систематским
догматским списима, а нарочито у осталим делима, као нпр. у беседама о светим иконама,
има много оригиналности и независности. Што се тиче Тачног изложења, уопште
Источника Знања, то што грађу црпи из предања Цркве не умањује оригиналност и
властистост његовог дела. Није лако из мноштва материјала извадити оно најбитније,
рекли би смо ,,најбоље од најбољих“, и то у компоновати у целину. У синтези и излагању
грађе, као и у убедљивом језику, огледа се његова оригиналност. 19 2021

Наведено дело, 29.

16
П. К. Христу, Наведено дело, 22.
17
,,Свети Јован Дамаскин није само туђ ехо изузетне снаге, но, такође тумач и разрадитељ, који има да каже
своју сопствену реч овеликим догматским питањима и који путем догмата сређује и систематизује
свеукупност знања, концетришући и обједињујући многоструке гласове пређашњих векова“. В. Татакис,
Византијска философија, Јасен, Београд-Никшић, 2006, 120.
18
Опширнију расправу у вези са тим видети у: B. Studer, Die theologische Arbeitsweise der Johannes von
Damaskos, Ettal, 1956; H. G. Beck, Kirche und theologische Literatur im byzantinischen Reich, Munchen, 1959.
19
Т. Н Зисис, Наведено дело, 44.
20
Дамаскин је оригиналнији у својим полемичким списима попут дијалога Против манихејаца и расправе
Против монотелита него у Источнику Знања. В. Татакис, Наведено дело, 120.
 10

Дамаскинов системски подухват, за који смо видели да има извесне узоре међу својим
претходницима, по нашем скромном мишљењу најбоље се сагледава када извршимо увид
у његов однос према Светом Писму и Предању као врховним ауторитетима према њему и
философији као најбољем средству ,,овога света“ ради изражавања истина које горњи
ауторитети доносе. У том контексту значајан је и однос вере и ума, светотајинског и
рационалног, који сусрећемо код Дмаскина а који је уопште био обележје те епохе и
византијске културе у целини.
Дамаскин темељем Предања сматра Свето Писмо, те у више наврата набраја све његове
канонске књиге. Истиче да упорно изучавање Светога Писма пружа стабилан ослонац у
усавршавању хришћана. Истина се, међутим, не објављује само писмом, о чему сведочи
чињеница да нам је много тога предато неписаним начином: ,,Очевидци речи нису само
списима предали црквено учење, већ и неким неписаним предањима“ (О иконама, 2,16).
Критеријум вредновања Предања је Свето Писмо. Оно што је противно њему не може
бити Предање. Предање је нешто што тече а истовремено се развија и унутар самог
Писма, јер дејство Светога Духа не престаје. Односно, Духом нису говорили само аутори
Светог Писма него и Свети Оци Цркве: ,,Духом Светим су говорили и закон и пророци и
јеванђелисти и апостоли и пастири и учитељи. “ (Тачно изложење, 90). 22
Дамаскин се у своме раду упорно позива и на грчку философију јер сматра да она
доприноси образовању чистога Предања: ,,И најпре ћу изложити оно најбоље од грчких
философа, јер знам да ако је добро, сувише је даровано људима од стране Бога“ (Источник
знања,Увод). Правећи разлику између истинске философије и квазизнања сматра да
истинска философије пружа много једном богослову, јер он као пчела сабира материјал са
најразноврснијег цвећа. Да би објаснио однос између богословља и философије користи се
добро познатом сликом царице и слушкиње: ,,Потребно је, пак ,да и неке слушкиње
царици служе. Узмимо, дакле, ово учење које служи истини, и ако бешчашће одбацимо
оно што га злоставља, те оно што је добро не употребимо на лош начин.“. Упогледу

21
Не смемо сметнути са ума околност да Дамаскинов систем настаје у периоду иконоборачке јереси која у
себи садржи синтезу елемната многих ранијих учења које је Црква у своме литургијско-подвижничком
искуству препознала као неправославне. Настанак овог Дамаскиновог дела треба посматрати и у том светлу,
јер би оно тешко као и већина осталих дела Учитеља Цркве настало у неким ,,мирнодопскијим“ условима
црквеног живота.
22
П. К. Христу, Наведено дело, 29-30.
 11

философских извора, његова метадологија подела и терминологија су строго одређене. Он

следи Аристотела, због чега је и назван оцем схоластичког богословља. 23 Из овога свега
можемо извући закључак да Дух Свети, повезујући Свето Писмо и Предање даје
легитимитет овоме другом не само да се очува него и креативно развија у оквирима
садржаја Откривења Божијег које срећемо у Светоме Писму.
Што се тиче односа вере и ума, В. Татакис истиче да Светотајинственост (мистичност) и
потреба за умовањем увек иду заједно. То је је заједничка суштина читавог Православља.
Православље је увек имало потребу да се не удаљи од својих историјских и богословских
основа. Стога су Оци Цркве увек истраживали те основе и преиспитивали их у светлу
њима савремених околности, нарочито у сусрету са јеретичким учењима. Они су се увек
трудили да оно у шта су веровали својом интуицијом и доживљавали у свом властитом
литургијском-подвижничком искуству изразе и рационалним категоријама како би
доживљај вере прожимао цело људско биће чији је разум део. Из овога видима да у
вековима који су претходили модерном добу није постоја антагонизма између ово двоје.
Дамаскин основа у делу Але и немани осуђује празноверје и сматра да је незнање извор
заблуда. Такође одбацује мишљења оних који одбацују вредност философије и
природословља (у данашњем смислу: природно Откривење). До тог закључка долази
посматрајући поредак творевине. Те мисли највише налази код Филипона, и одбацује она
мишљења која су против везе философије и теологије. Нема супротности између ума и
вере. Због тог односа и настаје прва целина Источника. 24 Сада ћемо, у кратким цртама,
представити практичну примену извора које Дамаскин систематизује и синтетише у своме
богословљу, конкретније Тачном Изложењу вере. Тријадологија, антропологија
(укључујући космологију) и христологија представљају три основне теме његовог
богословског рада. У поглављима која следе изнећемо најосновнија становишта везена за
ова три поља теологије, односно њиховесветоотачке изворе и синтезу:

4. Источник знања: тријадологија25

23
П. К. Христу, Наведено дело, 30.
24
Уп. В. Татакис, Наведено дело, 120-122.
25
Дамаскин од самог почетка о Богу говори као о Светој Тројици. То његов систем чини другачијим од оних
који ће се у средњем веку, појавом схоластике, појавити на Западу у којима се прво изнесе поглавље о једном
Богу, односно истражује се шта је Бог по себи и расправља се о његовим својствима, а затим се износи
 12

У учењу о Светој Тројици Дамаскин се користи схватањима и терминологијом

Кападокијаца и Дионисија Аеропагита. Повезаност са њима се огледа већ у самој поставци
питања о богопознању у првим поглављима Тачног Изложења, У погледу самог
богопознања ту је највише приметан Дионисијев утицај. Дамаскин почиње исповедањем
непостижности Божанства и богословску радозналост ограничава ,,вечним границама“
Откривења и Предања. Уопште није могуће сазнати шта је Бог по својој суштини и
природи. Ми о Богу можемо говорити тврдњама којима изражавамо шта то Бог није.
Дамаскин разликује апофатичко богословље од катафатичког које се примењује када
говоримо о божанским енергијама којима он пројављује своју природу. Тако, нпр. можемо
о Богу говорити као о Премудром и Добром имајући у виду његово деловање у људској
историји, почевши од стварања света.26 27
У излагању учења да Свету Тројицу чине три божанске ипостаси такође иде за
Кападокијцима, а нарочито Григоријем Богословом.28 Он истиче неизрецивост и
непознатљивост Тројичне тајне :,,Веруј да је Бог у три ипостаси. Али како? То је изнад
сваког ,,како“. Јер, Бог је непостижан. Немој говорити: Како је Тројица-Тројица? Јер,
Тројица је неиспитљива“ (Источник знања, 8). У једној суштини Божијој несливено се
сједињују и нераздељиво раздељују три ипостаси. Тројичност је потпуно стварна.

поглавље о Светој Тројици. Овакво схватање извире из једне богословске традицијекоја је допринела
формирању западног хришћанства, а која се почела озбиљније развијати код Августина па на даље по којој
се Бог поистовећује са својом природомкојој се даје предност над личношћу. То је следствено довело и до
нерезликовања Божије суштине и енергије што је опет резултирало другачијим поставкама о могућностима
сазнања Бога. Уп Ј. Зизјулас, Догматске теме, Беседа, Нови Сад, 2001.
26
Г. Флоровски, Наведено дело, 234.
27
Дамаскин говори: ,,Бог није ниједно од бића, не зато што не постоји, но зато што је са ону страну бића,
испуњавајући све“ (Тачно Изложење, 4). Бог извукавши нас из небића није саопштио ни своју суштину ни
своје сазнање, те будући Суштатсво он је с оне стране бића сабирајући у себи сву пуноћу бића као океан
безграничног бића. У погледу познања Бога кроз његове енергије он о Њему говори највише као о Добру, у
чему се види утицај Платонове философије у Дионисијевој рецепцији. В. Татакис, Наведено дело, 125.
28
Као и они избегава монархијанизам према којем је Он јединствено биће које постоји у три обличја или
односа, и описује га као јединствену онострану природу која се јавља у три конкретне личности. Сходно
томе, унутар Свете Тројице влада принцип заједничарења: Отац рађа и изводи, Син се рађа и станиште је
Духа, а Дух исходи и пребива у Сину и просвећује (Тачно изложење вере, 8).П. К. Христу, Наведено дело, 31.
 13

Међутим она је другачија од сваке мноштствености својствене тварној природи.

Тројичност представља нераздељивост бића. Разликовање је само у мисли. Ипостаси Свете
Тројице се не разликују по суштини, сва божанска природа се налази у све три личности.
Имена Оца, Сина и Духа означавају начин постојања и узајамни однос три личности. 29

5. Источник знања: космологија и антропологија

Дамаскин о стварању света говори мало и у одломцима. Идући за Оцима, он стварање

одређује као дело Божанственог благоизвољења које приводи у постојање оно што није
постојало и које створено одржава у бићу. Узрок стварања Дамаскин види у извољењу које
постоји као предвечнн наум да створи бића са којима ће заједничарити, односно бића која
ће створити да буду део Светотројичне заједнице љубави: ,,Пошто се, дакле, благи и
преблаги Бог није задовољио тиме да посматра само себе, него је из своје превелике
доброте благоизволио да постану нека бића која би примила Његову благодетељ и постала
учесници Његове доброте..а ствара, пак, помишљајући, а то што је помислио постаје дело
које Логос (Син Божији) извршава а Дух усавршава.“ (Тачно изложење, 16). Последњу
реченицу ове мисли буквално преузима од Григорија Богослова.30
Дамаскин говорећи о стварању човека учи да је Бог властитим рукама саздао човека по
свом образу и подобију, обликујући тело од земље и дувањем му дарујући словесну и умну
душу. ,,По икони" значи умност и самовласност, а ,,по подобију" могућност уподобљавања
врлини: ,,А пошто је све тако било, Бог је, из видиве и невидиве природе, властитим
рукама саздао човека по свом образу и подобију, обликујући тело од земље, и својим
дувањем дајући му словесну и умну душу, кога човека, као што је познато, називамо
божанском иконом; јер израз “по образу (икони)“ открива оно што је умно и словесно, док
израз “по подобију“ открива могућност уподобљавања врлини“. У човеку, који је
састављен из тела и душе, догодило се сједињење двају природа: словесне и несловесне,
тако он заједничари а целом творевином као онај који је за њу одговоран. У њему се
сабирају квалитети свих створених ствари. У њему су се сјединиле обе природе како то
говори Григорије Богослов. Дамаскин у овом аспекту антропологије највише истиче мисао

29
Г. Флоровски, Наведено дело, 235-237.
30
Г. Флоровски, Наведено дело, 241.
 14

овог Оца да је човек макрокосмос у малом: ,,Кроз словесност, човек се приопштава

бестелесним и духовним бићима, и то размишљајући, умујући расуђујући о свачему и
стремећи ка врлини и целивајући благочешће, круну свих врлина; због тога човек и јесте
свет у малом“ (Тачно изложење, 26). Такође, Дамаскин, сагласно целокупном грчком
предању одбацује замисао статичне, чисте, природе. Дакле, Адам а ни свет нису створени
бесмртнима већ им је то омогућавало учешће у Богу. Дакле, човек није бесмртан по
природи већ по благодати. 31
Што се тиче стања човекове природе по стварању мислимо да о томе најбоље говоре
следеће Дамаскинове речи: ,,Створио га је Бог, безгрешним по природи и слободним када
је у питању воља. Велим “безгрешним“, не због тога што није могао прихватити грех – јер
само божанство је непријемчиво за грех, - него због тога што склоност греху није имао у
својој природи, него у свом опредељењу, односно, имао је могућност да, уз помоћ
божанске благодати, буде постојан и да напредује у добру, али и да се одврати од добра и
да се, по допуштењу Божијем, својом слободном вољом обрати ка злу, јер оно што бива по
принуди, није врлина. “ (Тачно изложење, 26). 32 Али човек је ипак на крају пристао на пут
којим се одвратио од Бога, кроз пад прародитеља Адама и Еве. Свој начин постојања
усмерио је у правцу који је и њега и Творевину могао одвести у небиће. Зато долази Син
Божији кроз кога и за кога је цео свет створен, да пресазда људску природу и да обнови
божански лик у нама. Он је то учинио поставши човек. У одељку који следи бавићемо се
трећом и највећом темом Дамаскиновог богословља у Тачном изложењу: христологијом. 33

6. Источник знања: Христологија

31
Ј. Мајендорф, Наведено дело, 156.
32
Да би означио ову слободу избора, он употребљава терминологију светог Максима: гноми или телима или
гномикон. Свети Максим гномичку вољу одређује као функцију ипостаси која је као створена подложна
промени, насупрот природној вољи. Према природи, човек не само што је добар већ има и могућност
заједничарења са Богом. Гномичка воља бира и оклева. Према томе, у Адаму је гномичка воља била
насупрот Божанске . Ј. Мајендорф, Наведено дело, 156..
Ј. Мајендорф, Наведено дело, 157.
33
Г. Флоровски, Наведено дело, 242.
 15

Дамаскин је писао на крају епохе христолошких спорова. Стога није случајно што се у
његовом систему највише говори о христолошким темама. Он заиста своди збир свеколике
источне христологије.34 Основна тема његове христологије је начин сједињења природа у
Христу и његове последице. У христологији Дамаскин се највише служи богословским
доприносом отаца Халкидонског сабора (451.). Оваплоћење Логоса Божијег је одлучујуће
средство избављења човечанства од греха. У чину искупљења од оно открива Божију
доброту а у чину човековог садејства у том чину Божију праведност. Христос је
оваплоћени Бог: ,,Не велимо за Њега да је обожени човек, него оваплоћени Бог“ (Тачно
изложење, 97). Христос је састављен из две природе, божанске и човечанске, а као човек
из материјалне и нематеријалне компоненте. Док се у човеку из две компоненте рађа
нешто друго, у Христу двоје једно исто остаје, односно Он остаје и Бог и човек (Тачно
изложење, 47). Две природе Христове се, пак, своде у једну личност, личност предвечног
Логоса.35 Он у том елементу христологије полемише са схватањима Леонтија Византијског
(око 485.-543.), полазећи од његове поставке да Христова човечанска природа своју
ипостас има само у Њему, као предвечном Логосу, а да је ван њега безипостасна. Он
кристалише Леонтијево учење о уипостазираности одстрањујући из њега Евагријеве
утицаје. Што се тиче воље и енергије, оне су као силе природе а не личности двоструке
(Тачно изложење, 57). Наравно, вољу немају Христове природе него Христова личност
која се њима, у зависности од потребе, користи а некада то чини и заједно. Тако, насупрот
монофизитима учи да је Христос по својој човечанској природи имао све слабости, а

34
Г. Флоровски, Наведено дело, 244.
35
У средишту његове Христологије је учење о начину и последивама сједињења двају природа у Христу,
божанске и човечанске. У Философским поглављима он ,,природу (фисис) ,,одређује као врсту која не може
бити подељена у друге врсте“, као ,,најособитију врсту“. Стога она најпре одражава разлику ,,у односу на“.
Појам ,,природе“ (фисис) Дамаскин схвата двоструко. У другом смислу реч је о заједничкој природи бића
исте врсте коју увиђамо њиховим посматрањем али и конкретна стварност заједничког постојања. У
контексту другог смисла за њега је прихватљива терминологија Кирила Александријског када говори о
,,једној оваплоћеној природи Бога Логоса“ с тим што наглашава да је јединствена природа ,,оваплоћена“:
,,Ми такође исповедамо, јединствену оваплоћену природу Бога Логоса, с обзиром да кажемо оваплоћена,
објављујући суштину плоти“ (Тачно изложење, 51). Он подвлачи да је Кирилова вера заједничка и
халкидонцима и монофизитима: она изржава стварност оваплоћења Логоса који није присвојио апстрактну
људску природу , заједничку свима, него природу конкретног појединца ипостасираног у Сину. У том
смислу Кирилова христологија остаје ваљана за Дамаскина. П. К. Христу, Наведено дело, 32-33.
 16

насупрот несторијанцима да је јединство притода било такво да је он одбацио сваку немоћ

(Тачно изложење, 58).36
На тај начин Христос нам је, пресаздавши и преобразивши нашу пророду, омогућио да
имамо заједницу са Њим. Циљ тога је обожење, плод човековог стремљења ка Богу. Човек
то постиже у садејству са пројављењима Божијим У питању је једноставна и неразделива
сила која се мења у бићима дељивим ради њиховог добра. Она остаје једноставна, јер се у
бићима умножава неразделно, призивајући их и сабирајући их у својој сопственој
једноставности. Овим формулама које подсећају на Дионисија и Плотина Дамаскин жели
да изрази мисао о јединству космоса. Свако биће треба да трага за обликом Божијег
пројављења које носи у себи., надилазећи деливост која му је као створењу својствена. 37 38
При самом крају наше студије напоменимо значај једне богословске теме по којој је
Дамаскин и те како познат. У питању је теологија иконе и иконопоштовање. Иако она није
подробније образложено у Тачном изложењу (само у 89. Поглављу), као у неким дугим
делима и квантитативно и квалитативно. Њу на овом месту помињемо из два разлога. Први
је богословске природе, питање поштовања икона је суштински повезано са
Христологијом, односно, догмом о Христовом Оваплоћењу. Христово Оваплоћење,
будући да је био истинити Бог и истинити човек је главни теолошки аргумент о
могућности изображавања Бога на иконама. Други је историјског карактера, везан је за

36
Ј. Мајендорф, Наведено дело, 151-156.
37
В. Татакис, Наведено дело, 127.
38
Дамаскин говори о Евхаристији као нашем учешћу у животу Свете Тројице, по благодати, који нам је
омогућен преображењем нашег човештва у предвечном Логосу који је ради тога постао човек, то је
најприснији вид заједничарења са Богом, и нашег обожења, до Другог Христовог доласка:: ,,Причешће се,
пак, тако назива јер се њиме причешћујемо божанством Исусовим. Назива се још, и истински јесте:
заједничарење, јер њиме заједничаримо са Христом и постајемо учесници Његовог Тела и Његовог
божанства; њиме, међутим, и ми узајамно заједничаримо и сједињујемо се; јер будући да се од једног тела
причешћујемо, сви постајемо једно тело и једна крв Христова и удови један другога, постајући сутелесници
Христови.“ (Тачно изложење, 86).
 17

јерес иконоборства, суму елемената свих ранијих јереси, што је по нашем мишљењу један
од чинилаца због којих Дамаскин ствара свој богословски систем.39 40 41

7. Закључак: рецепција Дамаскиновог дела

Распрострањеност и употреба Дамаскинових дела била је веома изузетна, и на Истоку и

на Западу, о чему сведочи богато рукописно предање. Само Тачно изложење је сачувано у
око 250 рукописних кодекса. Још за време Дамаскиновог живота дело је било преведено
39
Већ од самог почетка постављања питања о светим иконама, Христолошки догмат се нашао у самом
центру теолошке проблематике око икона. Православна теологија и пре Јована Дамаскина, а нарочито од
њега па надаље, наглашавала је значај догме Оваплоћења за православну иконографију и иконологију. Јер
проблем иконе, а реч је била пре свега о икони Христовој, постављен је као питање о могућности уопште,
описивања Бога Који је по природи неописив . Врло је карактеристично запазити да је управо свети Јован
Дамаскин почео своје велико теолошко дело, своје Тачно изложење православне вере), речима св.
јеванђелиста Јована (1, 18): ,,Бога нико никада није видео: Јединородни Син који je у наручју Оца, Он Га
објави". Ова јеванђелска истина, садржана у наведеним речима о тајни Бога и тајни оваплоћења, нам показује
решење - кроз могућност и реалност оваплоћења Бога Невидљивог и Неограниченог, а самим тим и
могућност хришћанске иконографије, иконологије и иконопоштовања. А. Јевтић Ј, Историја и теологија
светих икона, 15-27.
40
Дамаскинова реакција на дешавања која су обележила почетак иконоборачке кризе била су ,,Апологетска
слова против опадача светих икона“ (PG 94, 1232 – 1420) Питањем икона бави се и у јш неким својим
делима: а) Источник знања (о учењу о иканама у овом делу ћемо касније); б) О изобразивости Бога; в)
Слово о светим иконама; г) Разобличујући дијалог против иконобораца; д) и Писмо Теофилу.
41
Аргументе којима се Дамаскин слжи у одбрани икона препознајемо у следећим списима: а) ,,О Светом
Духу“ Светог Василија Великог где наводи аксиом православног иконопоштовања ,,част која се указује
икони преноси се на прволик“; б) ,,Расправа Затим против Јевреја о поштоштовању часног крста, светих
моштију и икона“ Леонтија Неаполиског; в) Дионисије Аеропагит. Његове утицаје препознајемо у мисли да
икона није пуко педагошко средство за људску припростост; она је символ, степеник за усхођење ка
Божанском, символички и неисказани пут ка поимању тога неисказивога. Овде се Дамаскин дословно позива
на Дионисија г) полемике између јевреја и хришћана у седмом веку по питању указавиња поштовања
иконама и реликвијама.
 18

на сиријски језик, с тим што не знамо да ли је у питању целокупан или само фрагментаран
превод. Ова књига је врло рано преведена на латински језик већ у X веку западњаци
располажу са фрагментарни превосим. Пак, целокупно дело на латински извршио је
Бургундије из Пизе између 1146-1153 на иницијативу папе Евгенија III. (1145.-1153. ). Да
се на Западу позитивно вредновало сведочи чињеница да су се њиме Тома Аквински и
Петар Ломбардијски приликом састављања својих богословских система (XIII. век).
Касније је преведено на многе друге језике. 42 43
Православна Црква је увек гајила, и дан данас гаји, велико поштовање према богословљу
Светог Јована Дамаскина. У средњем веку су обилато кориштена од стране православних
у догматским расправама (нпр. проблем Filioque и одбрана исихазма) као критеријум
Православља. Западњаци су их такође користили у своју одбрану. Наравно, било је тумача
(превасходно западних) који су омаловажавали његово дело. О утицају Дамаскиновог
богословља на православном Истоку сведочи чињеница да га Јефтимије Зигавин (XII. век)
обилато користи у збирци догмата коју је саставио под именом: Догматски штит. Код
Зигавина не наилазимо на оцене Дамаскиновог дела, али их зато срећемо код неких других
византијских аутора (Евстратије Никејски, Андроник Каматирос, Константин Акрополит,
итд.). Узвишеним похвалама његов рад вреднују и свети Григорије Палама (1296-1359) и
свети Марко Ефески (1392-1444). Уопштено гледајући, за православне Дамаскин не
припада просто друштву великих Отаца Цркве, него представља њихов заједнички израз,
односно представља глас Отаца. Кроз њега заједнички говоре Оци Цркве, и он представља
целокупну Цркву, чије догматско учење на изванредан начин сажео и објединио. 44

7. Библиографија

Извори:

- А. Јевтић Ј, Историја и теологија светих икона, Int. Res.:

42
Т. Зисис, Наведено дело, 46.
43
Већ почетком X. века било је преведено на словенски језик. Г. Флоровски, Наведено дело, 232.
44
Т. Зисис, Наведено дело, 47-49.
 19

www.scribd.com, преузето 13.02 2012

- В. Татакис, Византијска философија, Јасен, Београд-Никшић, 2006.
- Г. Флоровски, Источни Оци V.-VIII. Века, Манастир Хиландар, 1998.
- Ј. Мајендорф, Увод у светоотачко богословље, Пролог, Врњачка Бања, 2008.
- Ј. Мајендорф, Христос у источно-хришћанској мисли, Манастир Хиландар, 2003.
- Свети Јован Дамаскин, Источник знања, Јасен, Београд-Никшић, 2006.