Настанак хришћанства 1

Увод

Хришћанство је настало у старом веку у Римском царству, нарочито

у областима у којима се говори грчки језик, а прихваћено је од стране
широких народних маса захваљујући Христовој проповеди да су сви људи
једнаки пред Богом и да ће свако бити награђен за своје патње на земљи.
Многи су у Христовим речима пронашли утеху, незадовољни својим
положајем, и то су углавном сиромашнији и нижи друштвени слојеви, али
хришћана има и међу вишима и имућнијима.
Хришћанска црква је верска заједница или друштво које је пре више
од две хиљаде година основао Господ Исус Христос. То друштво има три
сврхе: да се у њему негује правилно познавање Бога и побожност, да у
њему људи служе Богу искључиво духом и истином и да се уз помоћ
светих тајни (крштење, миропомазање, брак, исповест, причест) и
поштовањем Христових речи усавршавају у моралном и духовном животу
како би постали што савршенији и што сличнији Богу.
Христова вера учи да је Бог добар, милостив, свезнајући, праведан,
свемогућ свудаприсутан и да води бригу о свему на свету; да је човек син
Божији, сличан Богу и да треба да му буде све сличнији, као и да ће за све
што током свог живота учини против моралних закона своје душе
одговарати пред Богом, а за добро које учини биће награђен.
Све своје моралне прописе Христос је сажето изразио у своје две
заповести: “Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом
својом, свом мисли својом и свом снагом својом” и “Љуби ближњега
својега као самога себе”1, сматрајући “ближњим” сваког човека, па и
непријатеља. Суштина ових заповести је да ко жели да служи и да се клања
Богу, нека то ради искрено и са духом.

1
Две највеће заповести, Црквени календар за просту 2007.
 Настанак хришћанства 2

Исус Христ и апостоли

Оснивач хришћанске цркве је Господ Исус Христос 2, о коме највише

можемо сазнати из јеванђеља у Новом завету. Његов долазак, односно
долазак спаситеља најављен је неколико стотина и хиљада година раније о
чему сведоче “Пророчке књиге”, четврта целина Старог завета. Христос је
отелотворени син Бога, спаситељ, Mесија “Који је ради нас људи и ради
нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије
Дјеве, и постао човек”3.
Мајка Исуса Христа Марија, ћерка Јоакима и Ане, која се још као
веома млада заветовала на девичанство, због својих личних врлина,
физичке и моралне светости и чистоте, постала је Богодостојна и као таква
изабрана је за мајку Божију. Дјева Марија не само да није имала личних
грехова, већ се ње није дотакао ни првобитни, прародитељски грех 4, иако
као људско биће од њега није била изузета. Од њега је очишћена у
тренутку Благовести.
Благовести се празнују 7. априла5 и тада се обележава дан када се
архангел Гаврило јавио Марији и рекао јој да ће затруднети и родити сина
коме ће дати име Исус и “Он ће бити велики и назваће се син највишега”
(Јн.1,32)6. Када је Маријин муж, стари и доброђудни дрводеља Јосиф, за
кога су свештеници привидно удали Марију, сазнао да је Марија трудна,
хтео је да је напусти, али му се у сну јавио анђео и одговорио га од тога.
Девет месеци касније, обављао се попис становништва, па су Јосиф и
Марија кренули у Витлејем да испуне обавезу и тамо се Исус Христ родио.
То се догодило, по уобичајеном рачунању, пре 2007 година7.
Када се Исус родио, на небу се појавила нова звезда коју су уочили
тројица мудраца са истока, па су знајући из пророчанства шта та звезда
означава, кренули су на пут како би се поклонили Исусу. Стигавши у
Јерусалим, проширили су вест о новорођеном јудејском цару – спаситељу.
Та вест стигла је и до јудејског цара Ирода који се уплашио за престо, па је
одлучио да малог Исуса треба пронаћи и убити. Ирод позива три мудраца
и моли их да га када пронађу Исуса, обавесте где се налази како би му се
Ирод наводно и сам поклонио. Мудраци, потом, настављају свој пут
пратећи звезду. Када су пронашли Исуса са његовом мајком Маријом и са
Јосифом, поклонили су се Исусу и богато су га даровали. Касније, када су
2
Христос значи помазаник, “Од Бога послат”, на јеврејском “Месија”.
3
Симбол вере, Црквени календар за просту 2007. годину.
4
Грех који су починили Адам и Ева у рају, када су своју вољу ставили испред Божије. Они су прекршили
Божију забрану убравши плод са дрвета познања добра и зла и због тога су протерани из раја у коме су
били бесмртни и живели у благостању. Кажњени су тако што су им живот чинили вечна страдања, муке
и патње и изгубили су бесмртност.
5
Сви датуми су по Грегоријанском календару.
6
Скраћено “Јеванђеље по Јовану”.
7
Бројење година од Христовог рођења увео је у употребу римски опат Дионизије Мали у IV веку.
 Настанак хришћанства 3

сви заспали, мудраци су у сну примили запосвест да се не врађају Ироду

већ да се другим путем врате у своју земљу што су они и учинили. Цар
Ирод сазнавши да су га мудраци преварили, разгневи се и нареди да се
убију сва мушка деца до две године старости. Јосифу се у сну јавио анђео и
рекао му да заједно са Маријом и дететом побегне у Мисир (Египат). Они
одлазе у Мисир и тамо остају све до смрти Ирода, а потом се враћају у
Галилеју, у град Назарет.
Јеванђелисти су својим јеванђељима скретали пажњу на последње
године његовог боравка међу људе тако да нам живот Исуса Христа до
његове тридесете године није много познат. Једини познати догађај из
детињства Исуса Христа који није везан за његово рођење је његов одлазак
у храм када му је било дванаест година и овај догађај описан је у другој
глави Јеванђеља по Луци. Највероватније је до своје тридесете године
живео у Назарету где се бавио дрводељским занатом са својим поочимом
Јосифом. Међутим, живот Исуса Христа до његове тридесете године тема
је бројних нагађања.
Оно што је извесно и о чему на мање-више сличан начин говоре сва
четири јеванђеља је, да је Исус у тридесетој години живота кренуо са
проповедањем своје науке и оснивањем царства Божијег међу људима.
Прво је дошао у везу са пророком Јованом који је чистио и дизао верски и
морални живот свога народа и најављивао долазак Месије говорећи: “Ја
вас крштавам водом, а он ће вас крстити Духом светијем”. (Мк 1.8)8. Јован
је крстио Исуса у реци Јордан и тада је Дух Свети у телесном облику као
голуб сишао с небеса на Христа, а са небеса се зачуо глас “Ово је син мој
љубазни који је по мојој вољи” (Мт 3,17)9. Тај дан се назива Богојављење и
Српска православна црква га празнује 19. јануара, док се 20. јануара слави
свети Јован Крститељ.
Свети Јован Претеча10 и Крститељ Господњи заузима посебно место
у историји људског спасења. Сва четворица јеванђелиста забележили су по
нешто о светом Јовану Крститељу што помаже да се створи комплетна
слика о овој светој личности, посебној и јединственој у дугој историји
људског рода. Еванђелски опис зачећа и рођења светог Јована говори да га
је Бог изабрао за претходника Месије још од мајчине утробе, али то не
прориче и његово лично опредељење, односно учешће његове слободне
воље. Своју проповед Јован почиње 29-30 године по Христовом рођењу
чиме је припремао човечанство за долазак Спаситеља. Пажњу великог
броја људи привукао је давањем ваљаних савета и оштрим критикама
недостатака које су се нарочито односиле на сам двор због чега је бачен у
тамницу, а касније и погубљен. Врхунац Јовановог послања је крштење

8
Скраћено од “Јеванђеље по Марку”.
9
Скраћено од “Јеванђеље по Матеју”.
10
Словенска реч “претеча” настала је од глагола “потрчати”.
 Настанак хришћанства 4

Господа Исуса Христа у реци Јордан, чиме се означава почетак

остваривања пророчанства из Старог завета и крај старозаветних пророка.
После крштења Исуса Христа, свети Јован остаје у пустињи
проповедајући покајање, а Исус Христ започиње пост који је трајао
четрдесет дана. По завршетку поста Исус се срео са ђаволом чијим је
искушењима одолео. Мудро је одговарао на провокације ђавола све док га
коначно није отерао од себе.
Следеђе три године Христос је провео обилазећи крајеве и градове
по Палестини учећи људе да је Бог праведан и милостив, да прашта онима
који се покају и кажњава зле. Помагао је људима у невољи лечећи им и дух
и тело својим натприродним делима-чудима која су потврђивала његово
божанско порекло. То је чинио из самилости док захтевима људи да чини
чуда како би доказао да је Божији изасланик, није удовољавао. У сва
четири јеванђеља набрајају се и описују многа чуда која је Исус чинио:
оживљавао мртве, враћао слепима вид, немима давао способност говора,
заустављао невреме, претварао воду у вино, нахранио око пет хиљада
људи са пет хлеба и две рибе итд. Стекао је бројне присталице који су га
пратили на његовом путу, а најдоследнији су му били његови ученици-
апостоли.
Прво Христово оглашавање пред ученицима и народом је Беседа на
гори у којој је, у први план , истицао неке од врлина без којих нема
искреног служења Богу, ни правог хришћанства. Најзнашајнији делови
његове беседе су “Молитва Господња” и две највеће заповести које говоре
да је највећа врлина љубав која је извор свих других врлина.
Иако је имао бројне присталице, строги учени свештеници и
представници јеврејског суда посматрали су га са сумњом. Због Христовог
осуђивања празних верских обичаја који су остали без смисла и садржине,
високи свештеници су Христово учење сматрали за јерес и напад на праву
јеврејски веру, а њега су оптужили да руши верске трдиције, погрђује
народне светиње и ради против државне власти. Високо свештенство,
спремно да учини све како би га ухапсило и предало јеврејском суду, два
дана пред јеврејски празник Пасху11 састало се са једним од апостола,
Јудом Искариотским, и понудило му тридесет сребрњака како би им
предао Христа, на шта је Јуда пристао.
Два дана касније, на Пасху, Исус заказује вечеру својим ученицима у
Јерусалиму. На тајној вечери Исус им нуди хлеб и вино говорећи им да су
то његово тело и његова крв која ће се пролити за многе ради опроштења
грехова. Рекао је да зна да ће га један од њих дванаесторице издати то ће
бити онај који из Исусове руке узме залогај. Јуда, не могавши да се
контролише, пришао је Исусу, узео залогај и тако се одао. Након вечере
Исус је са једанаест апостола отишао у село Гетсиманију на Маслинској
11
Пасха је празник обнављања природе, празнује се осам дана и подсећа на излазак Јевреја из Египта.
 Настанак хришћанства 5

гори надомак Јерусалима где се молио Богу, а Јуда знајући да Исус често
одлази у Гетсиманију, тамо доводи чету коју су високи свештеници
послали по Исуса и рече им да ће га познати тако што ће му Јуда прићи и
пољубити га. Након Јудиног пољупца Исуса су заробили и на захтев
јеврејских старешина изведен је пред суд.
Царски намесник Понтије Пилат, иако зна да је Христ невин и да
није учинио ништа против римског закона, ипак му изриче смртну казну,
али желећи да скине одговорност са себе и опере руке од злочина, тражи
од народа да по својој вољи одаберу да ли ће од смрти ослободити Христа,
или разбојника Вараву. Народ припремљен од свештеника определио се за
разбојника, а Исусу изричу смртну казну разапињањем на крст. Тај начин
извршења смртне казне подразумевао је најдуже могуће муке и сасвим
извесну смрт. Исусу је најпре, на леђа стављен тежак крст, а на главу венац
од трња, па га је маса повела на Голготу. Успут су га ударали каменицама,
пљували, исмејавали. Када су га приковали за крст, наставили су са
увредама, а он је без срџбе и мржње изговорио умирући: “Опрости им,
Господе, не знају шта чине”12. Распет је са двојицом разбојника са његове
леве и десне стране. Када је издахнуо, земља се затресла и почела је
страшна олуја, а све је пропраћено великом тамом. Овај дан се обележава
као најтужнији дан у историји хришћанства, и назива се Велики петак.
Исусово тело преузео је Јосиф из Ариматеје, богати човек и један од
његових следбеника. Исуса су сахранили, а његов гроб је затворен
великим, тешким каменом. Гроб је чувала јака стража постављена од
стране јеврејског свештенства, како би спречила апостоле да украду тело
свог учитеља.
Трећи дан по смрти, у недељу, Исус је устао из мртвих-васкрснуо,
док је са неба сишао анћео и сео на камен померен са улаза у Христов гроб,
а стража је чврсто спавала. Анћео је женама које су дошле на гроб, објавио
да је Исус васкрснуо, показујући им празно место где је било положено
тело Исуса Христа. Овај празник назива се Ускрс или Васкрс.
Када су се пробудили, неки од стражара отишли су високим
свештеницима да их обавесте о Исусовом васкрснућу. Свештенство
уплашено да овом вешћу не изгуби велики број верника, потплаћује
стражаре да објаве како су Исусови ученици украли тело.
Једанаесторица апостола без Јуде13 окупили су се на гори у Галилеји
где се и њима Исус јавио. Једини који није веровао да је то заиста Исус,
био је апостол Тома коме је Исус дозволио да додирне његове ране, како
би се Тома сам уверио. Због свог неповерења назван је Неверним Томом.
После васкрсења Христос је са својим ученицима провео још четрдесет
дана на земљи, а потом се уздигао на небо рекавши, најпре, својим
12
Ђорђевић Часлав-Лучић Предраг, Књижевност и српски језик-приручник за ученике првог разреда
гимназије и средњих стручних школа, Нови Сад, 2002. стр.120.
13
Јуда је издајом и каснијим самоубиством испао из круга апостола.
 Настанак хришћанства 6

ученицима да не напуштеју Јерусалим јер ће убрзо на њих сићи Свети Дух.

После Христовог вазнесења, његово учење и делатност прихватили су и
наставили апостоли14 о којима највише сазнајемо из “Дела апостолских”.
Сваки апостол има божанско призвање јер је од самог Господа
Христа позван на апостолство. Господ Христос је на почетку свог рада
изабрао дванаесторицу15 ученика, па им отуда назив ”Дванаесторица”.
Њихова име су: браћа Петар и Андрија, браћа Зеведејеви-Јаков Старији и
Јован Богослов, потом Филип, Вартоломеј, Тома, Матеј, Јаков Алфејев
(звани Мали или Млађи), Симон Зилот, Јуда Левеј (звани још и Тадеј) и
уместо Јуде Искариотског, Божијом вољом изабран је Матија, који је
изабран после Христовог вазнесења и пре Силаска Духа Светог на
апостоле16. Осим Дванаесторице, у Новом завету помиње се још једна
знатно већа група Христових ученика, настала онда када је Христа почела
да прати велика маса људи па је морао да се повећа круг ученика. Зато је
Христос изабрао још 70 или 72 ученика названи «Седамдесеторица». У
«Седамдесеторици» се убрајау Павле, Варнава, Јаков Праведни и други.
Њихова имена се налазе на многим местима у Новозаветним списима.
Служба апостола била је ограничена само на период њиховох живота
и није се касније понављала, односно нису бирани нови апостоли.
Мисију апостола представљало је ширење Христове науке. Својим
ученицима Христос је дао задатак да проповедају приближавање царства
небескгог, да лече болесне, подижу из мртвих, истерују демоне, праштају
грехе и све то да чине бесплатно, али све ово неби било могуће без силаска
Духа Светог на апостоле. Иако су за све време Христовог рада били уз
њега, Дванаесторица апостола остављени сами себи нису били способни да
буду “Христови сведоци”. Њихова знања била су скромна, нису имали
потребну одважност да се жртвују за њега 17 и ни њима није била јасна
права сврха Христовог доласка на земљу јер, као и сви Јевреји, и они су
очекивали долазак Месије који ће јеврејском народу донети сaмосталност
и слободу. Да би схватили свој задатак и да би добили потребну храброст и
просвећење разума, Спаситељ је десетог дана по вазнесењу апостолима
послао Светог Духа, вишу силу која их је преобразила и учинила да
апостоли прихвате свој задатак храбро и са разумевањем. Тако су за
успешнију проповед апостоли од Христа добили ванредне дарове као што
су способности познавања разних језика , прорицања и чињења чуда.
Апостоли су своју проповед почели одмах по доласку Духа Светога
на њих. Најпре су имали око 3000 присталица које су чинили палестински

14
Грчка реч “апостол” означава посланика, изасканика, човека који долази у туђе име са одређеним
задатком и упутством.
15
Број дванаест није случајан, то је број старозаветних патријараха као и јеврејских племена.
16
Милошевић Радомир, Православна агиологија, Смедерево 2004. стр.105.
17
Када је Исус ухапшен сви апостоли су побегли , а када су Петра питали да ли је он један од оних који
су следили Христа Петар се клео како Христа ни не познаје.
 Настанак хришћанства 7

Јевреји, Јевреји из дијаспоре18 и прозелити19 разних народности. Временом

се овај број повећавао.
Живот и рад овог новог верског друштва oпазиле су јеврејске власти
које су пазиле на верски и морални живот свог народа и мислиле да је нови
верски покрет угушен осудом Христа. Покушавали су да забране даље
проповедање кажљавајући проповеднике али то није зауставило апостоле.
Апостоли су већи део свог живота провели путујући у разне крајеве и
проповедајући како јеврејском, тако и нејеврејским народима. О животима
и местима рада многих апостола нема поузданих података. Зна се да су сви
апостоли који су чинили Дванаесторицу били из Галилеје, осим Јуде
Искариотског који је био из Јудеје.
Апостол Петар и његов брат Андрија били су рибари из Галилеје.
Петар је проповедао углавном Јеврејима због чега је назвен њиховим
апостолом. За време Нерона боравио је у Риму где је умро разапет
стрмоглавце на крст. О његовом боравку у Риму касније су настале разне
легенде, а од њега су остале две посланице. О животу његовог брата
Андреје не зна се много. Веру је ширио по Малој Азији и на територији
данашње јужне Русије. Живот је завршио на крсту.
Апостоли Јован Богослов и његов брат Јаков Старији били су синови
рибара. Јован, коме је Христ са крста предао бригу о својој мајци,
управљао је после Павла општином у Ефесу. Осим јеванђеља и три
посланице од њега је остала и пророчка књига Апокалипса (Откровење
Јованово). Зову га апостолом љубави. Умро је природном смрћу. Његоб
брат Јаков радио је у Јерусалиму са осталим апостолима и ту је и
погубљен.
Од апостола који нису чинили “Дванаесторицу” највише се зна о
апостолу Павлу. Рођен је као Савле у граду Тарсу на обали Мале Азије.
Најпре се борио против хришћанства јер је у њему видео опасност за веру
јеврејског народа. У Христову веру је преобраћен на путу за град Дамаск
где је требало да настави са прогоном хришћана. На том путу му се јавио
Исус Христос и позвао га на апостолство. У Дамаск је крштен и ту је одмах
почео да ради за хришћанство. Спашавајући се од својих гонитеља
пребегао је у Арабију и Сирију где је боравио три године, а затим је почео
свој прави апостолски рад.
Апостол Павле (Павле је највероватније грчка верзија имена Савле 20)
је Христову веру ширио у нјкултурнијим крајевима Римске државе где је
вера касније највише ојачала. Својим усменим и писменим проповедима
доказивао је да је Христова вера за све народе и тим радом хришћанство је
постало светска вера. Због такве проповеди, Павле је водио велику борбу и
18
Дијаспором (расејањем) називале су се јеврејсе насеобине ван њихове постојбине Палестине.
19
Прозелити (дошљаци) су Грци, Римљани и други многобожачки народи који су примали јеврејско
једнобоштво и прописе.
20
Микић Григорије, Преглед историје хришћанске цркве, Нови Сад, 2003. стр.13.
 Настанак хришћанства 8

то не само са противницима хришћанства, већ и са хришћанима који су

остали верни јеврејским прописима и обишчајима. Неуморно је
организовао хршћанске општине, водио о њима бригу и давао савете
својим сарадницима. Писани остаци његовог рада су четрнаест посланица.
Познат је и као апостол незнабожаца.
На свом првом од његова три путовања Павле је посетио Кипар, неке
Малоазијске градове, Јерусалим и вратио се у Сирију одакле је кренуо.
Затим је 51. године сазван апостолски сабор на којем је хришћанска црква
одвојена од јеврејске вере. После сабора Павле је кренуо на своје друго
путовање и тада је обишао хришћанске општине које је основао на свом
првом путовању, неке од покрајина у Малој Азији, Македонију, Атину и
преко Ефеса вратио се у Сирију. И на овом путовању посетио је Јерусалим.
На свом трећем и последњем путовању Павле је обишао Ефес, Грчку,
Македонију и Јерусалим. У Јерусалиму су, поред Јевреја, Павловим
схватањем хришћанства били незадовољни и многи хришћани који су са
Јеврејима склопили заверу против њега. Павле је заробљен и предат
Римском суду који га је ослободио, па је тако наставио са вршењем
апостолске дужности. Године 67. током Нероновог прогона хришћана,
Павле је боравио у Риму и тада је заједно са многим хришћанима и он
изгубио живот.
После апостола, њихов задатак преузимају путујући апостоли-
најближи апостолски ученици. Њихов задатак био је да хришћане
обучавају верским истинама, да помажу у организовању Цркве и да одрже
јединство и везе међу хришћанима. Служба путујућих апостола нестала је
појавом нових црквених институција које су преузеле љихове улоге.
 Настанак хришћанства 9

Црквена управа и богослужење

Проповедајући Христово учење широм Римског Царстава апостоли и

њихови следбеници организовали су прве хришћанске општине. Изразито
својство ових раних хришћанских заједница је то да су биле градске и да су
се споро шириле на сеоско становништво. Свака хришћанска општина је
уређено друштво са својим члановима и старешинама и подељена је на
народ (лаике) и свештенство (Јерархију, Клер). Прва хришћанска општина
је Јерусалимска.
Јерархију од почетка чине три степена: епископи, презвитери и
ђакони. Овакво уређење настало је пошто апостоли нису могли увек
обављати старешинске дужности у свакој општини коју су основали.
Њихове дужности су биле да често путују и проповедају Христово учење,
тако да су могли само повремено да обилазе своје општине, али и то су
могли чинити само за свога живота. Да би општине увек имале своје
старешине, апостоли су њима предавали своја старешинска права и
дужности својим заменицима, а са њих су та права и те дужности
прелазиле даље на потоња поколења. Ти апостолски заменици добили су
назив епископи-надзорници, и у свакој општини је стајао по један на челу
те општине. Епископ је утврђивао веру и чувао је од пропадања, бринуо се
о моралу и реду међу својим хришћанима, обављао богослужења,
крштавао и располагао црквеним иметком у споразуму са члановима своје
општине. Епископ једне општине није имао власт над епископима друге,
али су угледнији били епископи оних места у којима су апостоли основали
цркву и дуже у њој живели, као и епископи оних градова који су
политички значајни (Јерусалим, Рим, Александрија...). Хришћанске
општине су биле самосталне што се тиче располагања својим имањем, реда
при богослужењу, реда у хришћанском животу и у бирању своје јерархије,
али су епископи пазили да се свуда одржава иста вера и ред. Због тога су
путовали једни другима, држали су мање и веће састанке и саборе и
обављали међуцрквене преписе.
За многе послове није био у свакој општини довољан само епископ,
па су због тога у неким општинама уз епископа радили и презвитери-
старешине. Њих су постављали апостоли или епископи. У местима где је
уз епископа довољан један презвитер, било је тешко уочити разлику
између епископског и презвитерског степена. Основни задатак првих
презвитера није био да проповедају или руководе црквеним церемонијама,
већ да саветују епископе.
Епископи су у договору са народом имали помоћнике за економске
послове и старање о болесницима и сиротињи. То су били ђакони. Мећу
првим ђаконима нарочито се истицао Стефан који се помиње у Новом
 Настанак хришћанства 10

Завету.21 Он је проглашен за ђакона од стране самих апостола. Од стране

јеврејског свештенства оптужен је за богохуљење. Изведен је пред суд и
руља га је каменовала. Ђакони су уз своје послове проповедали и помагали
при богослужењу, али нису могли да врше службу.
Главно хришћанско богослужење онога времена састојало се из
читања Старог завета и апостолских списа, из тумачења онога што је
прочитано, заједеничког певања псалма и химни и причешћивања. Дан
молитвеног састанка била је недеља - Господњи дан, дан сунца, али је било
састанака и у друге дане и тада су се људи редовно два пута састајали: пре
изласка сунца на молитву, читање и поуку и увече да обаве заједничку
вечеру-агапу и причест. Осим недељног дана празнује се Васкрс, а седмица
пред Васкрс сматра се особито светом. Славила се Епифанија
тј.Богојављење и Божић заједно, Тројице и дани мученика. Постило се
средом и петком, негде и суботом, као и пред ускрс.
До VI века у цркви је било и ђакониса. То су биле часне удовице или
девојке које су обављале ђаконске дужности код болесника, при крштењу
итд. Када је црквени, нарочито богослужбени живот почео јаче да се
развија, установљено је и ниже свештенство-ипођакони, певачи, читачи,
вратари, и ове службе су настале почетком ΙΙΙ века.
Прве епископе и остале клерике постављали су апостоли и предавали
им власт и дужност полагањем руку на главу изабраног уз молитву и ова
церемонија назива се рукоположење. Још у време апостола уобичајен је
посебан изборни ред. Кандидата је на основу његове умности и других
врлина бирала цела општина која је добро познавала живот појединаца.
Када је у некој општини биран епископ, на избор су долазили епископи из
оближњих градова да изврше рукополагање и то су морали бити најмање
три епископа. Гласало се узвиком “aksios!”- достојан је! Затим је кандидат
рукополаган. Избори епископа нису се увек одвијали мирно, поготово ако
је између утицајних породица или групација постојала нетрпељивост. У то
најраније доба рукоположеним особама нису давани никакви симболи
звања попут путира или Библије, а свештеници у почетку нису носили
посебну одећу, само су упозоравани да им одећа буде чиста, али до ΙΙΙ века
бећ је у неким местима постало уобичајено да свештеници носе белу или
црну одећу.
Особине које треба да поседује један свештеник прописао је апостол
Павле и о овоме се водило рачуна при избору. Људи са тежим телесним
манама и робови без дозволе господара нису могли бити свештеници.
Чланови јерархије су могли бити ожењени људи. Њих није издржавала
општина јер се већином састојала од сиротиње, већ су живели од онога
што су имали и што су зарадили својим радом. Још од најранијег доба

21
Дела апостолска гл.6. и 7.
 Настанак хришћанства 11

скупљали су се добровољни прилози за издржавање свештенства и потребе

цркве.
Свештенство је у име својих верника вршило и друштвене функције.
Често су хришћани своје свештенике користили као банкаре. Иако је црква
и даље признавала осуду зеленашења у Старом завету, свештенство је радо
давало зајмове хришћанским трговцима.
У свим општинама се пазило на чистоту моралног живота. У мањим
преступима је епископ опомињао и корио, а већи грешници су морали да
се исповедају пред целом црквом и дуже време испаштају због свог греха.
Њих нису пуштали у храм, већ су стајали или клечали у притвору, није им
давано свето причешће, носили су покајничко одело итд. Највећа казна
била је искључење из хришћанске заједнице. Кога је јадна општина
искључила из заједнице, њега ни друга општине нису примале.
У најранијем периоду хришћани нису имали посебне храмове. Тек на
крају ΙΙ века почело је интезивније зидање хришћанских храмова.
Претпоставља се да су за време римских владара Деција и Диоклецијана
хришћански храмови били бројни јер је наређено њихово рушење, па се
током прогона хришћани повлаче на скровитија места да обављају
богослужење.
Особито света места за хришћане била су гробља. Светињу гробова
су штитили државни закони што је хришћанима омогућило да се окупљају
на гробовима својих мученика. На њима су подизали мање, са једне стране
отворене зграде налик данашњим капелама. Посебна врста заједничког
хришћанског гробља је катакомба, велика подземна некропола 22.
Катакомбе су читаве мреже ходника копаних под земљом који се спуштају
у исте такве ходнике под собом. Таквих спратова има по неколико. У
зидове ходника урезана су лежишта-кубикуле и у њих су полагани мртви.
Претпоставља се да су неке од њих настале још у Ι веку. У VIII веку улази
од катакомби су затрпавани те су заборављене, а откривене су тек крајем
XVΙ века.
Предмети, натписи и слике у катакомбама веома су важни за
историју хришћанске уметности, живота и обичаја. На сликама се често
приказују Исус Христ као млади пастир23, Богородица са малим Исусом у
наручју или крилу, а неке хришћанске светиње се сликају прикривено,
симболички. Осим слика религиозне садржине у катакомбама се налазе
слике покојника, животиња и цвећа.

22
Некропола (грчки) “град мртвих”
23
Доброг пастира, прехришћанских симбола благости и човекољубља преузели су хришћани под
утицајем Јеванђеља по Јовану.
 Настанак хришћанства 12

Хришћани и хришћански живот

Римска држава у чијим крајевима се хришћанство појавило, почела је

ту нову веру да забрањује, а вернике да прогања тек када је хришћанство
као религија ојачало. Борба између државе и цркве трајала је више од три
столећа и држава ју је водила служећи се свим средствима која једна земља
може да употреби против својих непријатеља.
У време апостола када се хришћанство ширило унутар јудаизма,
римска власт га је сматрала огранком ове дозвољене вере и није превише
обраћала пажње. Али власти постепено почињу да разликују хришћане од
Јевреја и иступају против њих смишљено и по закону. Прогањају их од
почетка Ι века све до владавине цара Константина. Ти прогони хришћана
нису били стални и нису увек предузимани у целој држави, тако да је било
периода када су хришћани живели у миру.
Пре него што је римска држава устала против хришћана, створено је
међу широким масама нерасположење против њих. Многи су незнабошци
у тој новој вери нашли оно што им одговара као што је једнобоштво и
морал са којим би се могли сложити њихови најбољи филозофи, али су
ипак многи осећали одвратност према њој. Вишим и имућнијим круговима
било је неразумљиво хришћанско повлачење из света и равнодушност
према науци. Такође су се шириле непријатне приче да су се хришћани на
својим ноћним скуповима одавали канибализму и родоскрвнућу.
О хришћанима се ширило уверење да су безбожници. Многобошци
нису разумели хришћанско схватање Бога који се не може опазити чулима,
али ипак познаје дела и речи, чак и тајне мисли људи, па су на
хришћанство гледали као на служење демонима. Због тога су у свакој
природној непогоди, епидемијама и другим недаћама видели гнев богова
које су хрићани увредили.
Рим је био толерантан према свим верама својих народа ако оне нису
ометале јачање државне религије. Међутим, основне црте хришћанства су
порицање ваљаности других вера и његово ширење међу припадницима
других вера. Оно што хришћани нису прихватили у државној религији је
божански култ владара. Од њега су били ослобођени само Јевреји, а свако
други ко би га одбио сматран је издајником државе. Хришћани су владару
признавали да је први после Бога, али су одбијали да му приносе жртве јер
су били против обожавања човека. Због тога су били законом кажњавани и
осуђивани на смрт или тежак рад, најчешће у рудницима. Кажњавање
смрћу се огледало у спаљивању хришћана на ломаче, разапињању на крст,
пуштању звери на њих и друго. У Риму се није мирно могло гледати на
ширење једне вере која учи да су сви људи и народи једнаки и да су сви
браћа. Друштво у коме су производња и стицање богатства почивали на
 Настанак хришћанства 13

раду робова, није се могло лако мирити са моралом по коме је роб брат,
што на крају значи да ропство не може бити. Ту долази још и хришћански
поглед на рад, на положају жене, на породични морал итд. На основу свега
овога хришћанство је у Риму постало недозвољена вера. Од тада почињу
прогони хришћана.
Први прогони хришћана био је у Риму 64. године, за време владавине
цара Нерона. Хришћани тад нису били прогањани због своје вере, већ због
злочина за који су оптужени. Те године изгорео је велики део Рима, а у
народу је пала сумња на Нерона за подметање пожара. Нерон је збацио
сумњу са себе на хришћане, а верује се да су у том сумњичењу
учествовали и Јевреји. Хришћани су извођени у арене пред звери или
спаљивани, многи су тада страдали, међу настрадалима били су и апостоли
Петар и Павле.
За време цара Трајана (98.-117.год.н.е.) власти разликују хришћане
од Јевреја и њихову веру сматрају за преступ против реда у држави, без
обзира да ли су то били мирни и поштени грађани. Када је Трајан (99.год.)
издао свој закон против Хетерија (тајних удружења), намесник у
малоазијској покрајини Витинији, Плиније Млађи, почео је тај закон да
примењује и на хришћанску цркву као тајно друштво. Хришћани су
кажњавани смрћу ако би одбили да се на три позива одрекну своје вере,
ако би одбили да у судници принесу жртву пред владаревим ликом и ако
би хвалили Христа уместо хуљења на њега. Убрзо је Трајан издао упутство
којим је за хришћане ублажио свој Закон о хетеријама. Наредио је да
хришћане не треба тражити и да треба казнити само оне за које се може
доказати да су хришћани. Овог упутства су се власти придржавале до ΙΙΙ
века. У овом прогону настрадао је и епископ антиохијски, Игњатије
Богоносац.
Марку Аурелију, цару Филозофу (160.-168.год.) хришћанство је
изгледало као глупост која се може само жалити. Хришћанску храброст у
мучењима сматрао је за тврдоглаво и кажњиво противљење цару и држави.
Његову владавину пратила су многа зла у држави због којих је пагански
народ био јако огорчен на хришћане. Они су прогањани, као и припадници
других нових вера које су се тада шириле. Прогон је био изражен нарочито
у Галији и Малој Азији.
Око 250.године хришћанство је било тако јако да је држава стојала
пред одлуком да ли да га прими или уништи. Цар Деције Трајан (249.-
251.год.) одлучио се за ово друго. Он је 250.године издао едикт којим је од
сваког римског грађанина захтевао да принесе жртву старим божанствима.
Хришћани који су одбили да се повинују овој наредби сурово су мучени и
убијани, а онима који су напуштали земљу одузимала би се имања. Трајан
је био свестан тога да је хришћанска црква опстајала највише захваљујући
 Настанак хришћанства 14

чврстим унутрашњим везама и дисциплини коју је успостављао епископат.

Зато је своје жестоке и убилачке напоре усмерио нарочито на епископе.
Током владавине Трајановог наследника Валерија, прогон је
настављен. Валеријан је углавном убијао хришћане из виших сталежа и из
редова царских чиновника. Такође је и забранио, под смртном казном,
скупове на гробљима и по катакомбама.
Током овог прогона многи хришћани, недовољно одважни да бране
своја уверења по цену смрти, одрицали су се своје вере. Неки од њих си се
вере одрекли стављени на муке а други су “падали и не ступивши у
борбу”24. Ти “пали” хришћани деле се на: оне који су принели жртву
боговима, оне који су принели цару тамјан, оне који су подмићивали
чиновнике и добијали на тај начин потврде да су обавили оно што од њих
царска наредба тражи. Ту су издајници, они који су откривали идентитете
својих хришћанских другова и предавали свете списе на спаљивање. Број
оних који су били спремни на компромисе на рачун своје вере био је
највећи међу имућнима и онима који су заузимали високо место на
друштвеној лествици.
После Трајановог и Валеријевог прогона хришћана почиње период
мира за хришћане који траје око четрдесет година. За то време,
хришћанство се шири особито у вишим друштвеним круговима, међу
официрима и чиновницима.
Када је жестина прогона слабила, многи су желели и покушавали да
се врате цркви. Тада је долазило до општих неслагања око рокова и услова
таквог повратка, као и око тога ко је надлежан да га одобри. Средином ΙΙΙ
века у Риму је дошло до разилажења између оних који су сматрали да се
отпадници25 од вере не могу вери вратити и оних који нису видели никакву
препреку таквом повратку. Како неби дошло до тога да један епископ
одбија покајнике, док их други прихвата, било је пожељно да се дође до
заједничког става. То је постигнуто на црквеним саборима у ΙΙΙ веку где су
настали канонски закони по којима би покaјнику требало указати
милосрђе, али хришћанска заједница морала је имати доказе да је његово
покајништво искрено.
Последњи прогон хришћана започео је током владавине цара
Диоклецијана (284-305) и обухватио је целу државу. На почетку своје
владавине Диоклецијан није обраћао пажњу на хришћанство већ је радио
на уређењу државе. До прогона је дошло пошто је за време његове
владавине божански култ цара достигао врхунац, а сам Диоклецијан
поштован је као Јупитеров син, што је за хришћане било неприхватљиво.
Први едикт против хришћана издао је 303. године и наредо је да се поруше
хришћански храмови. Потом је наредио да се покупе и спале хришћански
24
Микић Григорије, Преглед историје Хришћанске цркве, Нови Сад, 2003. стр.26.
25
Поред оних који су се одрекли вере, у отпаднике од вере су спадали и прељубници, убице, крадљивци,
итд.
 Настанак хришћанства 15

списи, да се хришћани отпусте из чиновничке службе, да им се одузму

грађанска права и да се сви они бацају на муке. По издавању четвртог
едикта прогањање хришћана је захватило готово цело Римско царство.
Године 305. на власт долази Диоклецијанов зет Цезар Галерије који
је на истоку отпочео прави покољ хришћана и то је трајало 4 године. После
тога је донета наредба да се уместо убијања, хришћанима ваде очи и
осакати једна нога. Године 311. Галерије се тешко разболео па је у
самртном страху са своја два сувладара издао Едикт верске трпељивости.
За све ово време хришћани су били безбедни у Шпанији, Галији и
Британији где је владао Цезар Констанције Хлор, а затим и његов син
Константин. У овом прогону погубљен је војни трибун Георгије, у народу
данас познат као свети Ђорђе.
Хришћани су необично ценили оне који су током прогона жртвовали
своје животе због вере. Пратили су их на губилишта, тамо су простирали
платно којим су брисали и прикупљали њихову крв, сахрањивали су
њихова мртва тела, или су из пепела вадили њихове несагореле делове.
Црква је своје прве страдалнике проглашавала “мученицима”. Мученик је
свето лице Христове цркве које је страдало, тј. било подвргнуто разним
облицима мучења уобичајеним у судском поступку после чега је
извршавана смртна казна. Они су своје животе полагали у одбрану своје
вере у Христа. Многим мученицима црква не зна права имена јер су у
масама одвођени на губилишта, али су им, понекад, имена давана накнадно
како би им се могла упутити молитва као конкретним личностима са
именима. Пример су четворица мученика погубљених на улици у време
цара Диоклецијана које нико није смео да сахрани читавих пет дана и чија
имена нико није запамтио. Касније им је римски епископ дао имена
Клаудије, Никострат, Симпронијан и Касторије. Религиозно поштовање и
слава мученика могу се поредити са угледом који су имали антички хероји.
Иза хришћанског мучеништва се не крије никакав фанатизам јер верни
нису безглаво срљали у мучеништво, али када је требало животом
сведочити своју веру, нису од тога одустали. Мученици су били разних
занимања и интелектуалних преокупација, али су блиски једни другима јер
су исти пут прошли, од исте вере до исте смрти и истог вечног циља 26.
Мучеништво је брисало предходне грехе, а код некрштених хришћана –
катихумена оно је замењивало крштење јер се сматрало “крштењем у
крви”. Лик светих мученика је богат и разгранат јер су за Христа страдали
верници разних професија и образовања, разног имовног стања и
различитог животног доба: лаици, чланови јерархије, људи, жене, деца.
Посебне категорије у лику светих мученика су Великомученици и
Свештеномученици. Великомученици су личности подвргнути изузетно
великим и тешким облицима мучења у времену када су хришћани били

26
Милошевић Радомир, Православна агиологија, Смедерево, 2004. стр.128.
 Настанак хришћанства 16

гоњени од стране римске власти али и касније кроз сву њену историју.
Многи од великомученика припадали су вишем друштвеном сталежу –
племству. Многи су били носиоци високих дворских и државних звања,
или носиоци војних чинова и положаја. Међу великомученицима има и
обичних људи, скромних својим образовањем, још скромнијих по својој
имовини. Без обзира на друштвени слој, све великомученике је красила
велика одважност у исповедању вере без страха по сопствени живот или
имовину. Многи су пре изласка на суд успевали да своју наслеђену или
стечену имовину поделе другим хришћанима, најчешће људима из своје
нјближе околине. Као прототип светих великомученика служи свети
великомученик Георгије кога красе безгранична оданост Христу, живот у
љубави према Христу и ближњима, а његов подвиг прешао је у легенду –
као предводник ратника за правду побеђује метафоричку аждају, симбол
сотоне и пакла. Свештеномученици су мученици за Христа који су били
чланови црквене јерархије, тј. имали су ђаконски, презвитерски или
епископски чин. Непријатељи хришћанства посебно су током прогона,
удар усмеравали на чланове јерархије са циљем да цркву обезглаве
покушавајући да код њих изазову одрицање од Христа и да их натерају да
принесу жртве паганским боговима, али у томе нису успевали јер су
јерарси спокојно ишли на губилиште сведочећи тако своју веру и
пружајући пример охрабрења верницима. Црква је јако водила рачуна о
редовном прослављању годишњица мученика званих рођендани27. Тако су
настали први црквени календари који су историчарима казивали ког дана и
у ком месецу је неки од мученика умро, али не и године јер то није било од
богослужбеног значаја. Али упркос томе, за многе мученике знају се и
године њихове смрти захваљујући многим историјским изворима. Црква
има у календару свете мученике који нису били крштени, јер су у Христа
поверовали непосредно пред смрт. Били су то поједини војници,
тамничари и џелати који су извршавали казне мучења, али су се временом,
задивљени вером хришћанских мученика, солидарисали са њима,
поверовали у њиховог Бога-Христа о одмах јавно исповедили своју веру,
због чега су истог тренутка осуђивани на смрт и погубљени.
Гробови мученика били су места где су се верни окупљали ради
молитве, чиме су изражавали веру у живот мученика после смрти и
њихову близину Христу. Често су реликвије мученика постављене испод
олтара у хришћанским саборним црквама. Место где лежи мученичко тело
сматрали су лековитим и из тога се развило велико поштовање моштију и
реликвије.
О мученицима и мучеништву може се сазнати из многих историјских
извора који се деле на: судска документа, хришћанске записе и
богослужбени текстови.

27
Микић Григорије, Преглед историје хришћанске цркве, Нови Сад, 2003. стр.28.
 Настанак хришћанства 17

Хришћани које је власт због њихове вере мучила и прогаљала, али на

крају ипак нису убијени, названи су исповедницима. Они су уживали
велики углед и част и њихова реч се слушала када се неком великом
грешнику требало опростити и поново га примити у цркву.
Своју снагу и одушевљење први хришћани не показују само у
трпљењу, они су и борбени. Хришћански писци отворено нападају
многобоштво ругајући му се јавно.на суђењима појединци упадају у
расправе и храбре своју браћу, прате их на губилишта, а често би
приморавали судије или да пусте окривљене, или да их све погубе. Неки од
њих су призивали мучеништво уништавањем знамења везаних за
многобоштво, или отвореним испољавањем непокорности, неслагања и
непоштовања власти.
Поред необичног верског одушевљења са којима лако подносе све
недаће па и смрт, истичу се још две карактеристике првих хришћана, а то
су осећање заједнице и братства међу хришћанима и воља да се међусобно
штите и помажу.
Осећај љубави и заједнице код првих хришћана изражава се
њиховим милосрђем. Оно није било нешто узгредно и мање важно у
хришћанском животу, већ њихова стална, свакодневна дужност на коју их
је опомињала готово свака страна еванђеља. По томе се познавало да су
они хришћани. Они су убрзо схватили да се личном милостињом не може
учинити толико колико заједничком, па су по општинама скупљали
милостињу којом су настојали да заштите оне који су били без средстава за
живот или оне који су свој друштвени положај и имовину изгубили. Свако
је давао у заједничку благајну онолико колико је могао, било храну или
новац, и сматрало се да ко даје – даје Богу, а онај који добија, добија од
Бога. Заједничком имовином располаже епископ, а при деоби те имовине
сиромашнима помажу му ђакони и удовице. У већим местима су вођени
стални спискови оних којима је помоћ била потребна. Највише су
помагани удовице и сирочад, посебно породице исповедника и мученика.
Често су имућнији узимали сирочад под своје. Због ове издашности у
невољи, углед хришћанске цркве је порастао.
Следећа хришћанска врлина које није био разрешен ниједан
хришћанин је гостопримство и оно је у првом реду спадало у дужности
свештеника. У то време су се поред друмова у пустим крајевима могле
наћи хришћанске гостионице за путнике. Хришћанске општине су
помагале своје који су морали оставити своје свакодневне послове због
црквених, па су издаци појединих општина били велики. Рад и стицање се
у то време углавном препоручују како би се сиротиња могла помагати, а
општине су биле дужне да нађу посла за сиротињу или да их упуте у другу
општину на рад, док милостињу треба давати само неспособнима.
 Настанак хришћанства 18

Често се дешавало да хришћанска доброта буде искоришћавана.

Древни хришћански спис “Учење дванаесторице апостола даје упутства
како треба поступати са онима који тргују са Христом”, тј. који хоће да
живе на рачун вере28. Нико, ни путник ни проповедник, нема права на
преноћиште и помоћ дуже од два дана, а ако у верском заносу затражи
храну или новац, одмах га треба отерати.
Што се тиче привредног живота, хришћани раде све послове и налазе
се у свим сталежима. Одбијали су само оне послове који су били повезани
са многобоштвом или су “служили неморалу” (глума, гладијаторски занат,
давање новца под камату и слично).29 У II веку унутар цркве вођена је
расправа да ли би хришћанин могао да буде судија, или да врши неку јавну
функцију јер су то активности које би могле захтевати компромис са
идолопоклонством или изрицање смртне казне криминалцима, а за рану
цркву смртна казна је била неприхватљива.

28
Микић Григорије, Преглед историје хрићанске цркве, Нови Сад, 2003. стр.34.
29
Микић Григорије, Преглед историје хрићанске цркве, Нови Сад, 2003. стр.36.
 Настанак хришћанства 19

Извори за проучавање раног хришћанства

Изворе за проучавање раног хришћанства чине две главне групе. На

једној страни су текстови и други извори који потичу од самих хришћана.
Неки од тих текстова уврштени су у Нови завет, док остали списи спадају у
неканонизовану литературу. Друга група извора су материјали и
документи који се односе на ране хришћане, а потичу од нехришћана –
Јевреја, хеленистичких писаца и филозофа, римских историчара и других
аутора који нису прихватили хришћанство, нити су писали под његовим
утицајем. Многи од тих писаца били су доста непријатељски расположени
према овај религији.
Књига у којој је изложена основа хришћанства назива се Библија или
Свето писмо. Добила је назив Свето писмо “зато што је најсветији Бог наш
надахнуо и руководио светим људима у писању ових кљига са циљем да
нас научи светом животу”30. Назив Библија је грчка реч и значи “књиге”.
Дели се на Стари и Нови завет и оба дела су канонизована 31– утврђен је
тачан редослед мањих целина које их сачињавају, чиме су постали
ауторитативни и свети списи чији се садржај и распоред више не могу
мењати.
Исус је од светих текстова оставио оне који су већ прихваћени код
Јевреја и који имају ауторитет Божије речи. Ти текстови су обједињени под
називом Стари завет који се састоји из двадесет и четири мање целине
(књиге) и по неким ауторима32 оне су груписане у 4 дела и то:
- Први део је Петокњижје, назива се још и Тора, Мојсијев
закон или Законске књиге и обједињује пет књига: Постање
или Књига постанка, Излазак или Књига изласка, Левитски
закони или Левитска, Бројеви и Поновљени закони. Књига
Постања нас учи о Божјем свемогућству и премудрости, о
његовом стварању света и човека према своме лику, о
изгнању наших прародитеља Адама и Еве из Раја због чега је
дошло до трагедије људског рода. “Излазак” је књига о
исељењу Јевреја из Мисира (Египат). Левитска је књига о
свештенству и приношењу жртви. Ту су и књига о бројевима
и књига поновљених закона која се завршава Мојсијевом
смрћу.

30
Велимировић Д. Николај, Вера светих – катихизис источне православне цркве, Београд, стр.12.
31
Канон (грчки) – норма, правило, листа.
32
Ђорђевић Часлав и Лучић Предраг, Књижевност и српски језик – приручник за ученике првог разреда
гимназије и средњих школа, Нови Сад, 2002. стр.114–115.
Велимировић Д. Николај, Вера светих – катихизис источне православне цркве, Београд, стр.12-14.
 Настанак хришћанства 20

- Други део Старог завета су Историјске књиге и оне

обухватају даљу историју Јевреја. Историјске књиге су Књига
Исуса Навина, Књига о судијама, Четири књиге о царевима,
Две кљиге дневника, Кљига Јездрина, Књига Немијина и
Књига о Јестири. Из ових књига учимо о активном учешћу
Божјем у свим значајним догађајима с добронмерним циљем
да помоћу закона лечи изопачену људску природу, да одврати
људе од сатанских сплетки, идолопоклонства и да их врати
себи, једином истинитом и човекољубивом Богу33.
- Трећу велику целину чине Поучне (Моралне, Мудросне)
књиге које садрже моралне поуке о животу, мудрости и
слављењу Бога, као и песме. Књиге из ове целине су Књига о
Јову, Псалми Давидови, Соломонове приче, Књига
Проповедникова и Песма над песмама која се сматра ремек-
делом старог века настала око IV века п.н.е. и приписује се
краљу Соломону34.
- Последљи део Старог завета су Пророчке књиге. У њима су
Божје опомене јеврејском народу, прорицања судбине тог
народа и најављивања доласка Месије (Спаситеља). То су
књиге четворице великих пророка – Исаије, Јеремије,
Језекиља и Данила, а затим следе и књиге дванаест малих
пророка.

Неки од аутора у својим делима35 тврде да се Стари завет састоји из

три дела – Петокњижје, Пророци и Хагиографи или Свети списи које чине
Историјске и Поучне књиге као и књига пророка Данила.

Подела билијских књига Старог завета није строго одређена. Добар

део историје налази су у законским и пророчким књигама као што има и
прорицања у прва два дела Старог завета. Тако се Псалми, који се обично
сврставају у ред поучних или моралних књига, пуни пророчанстава који се
односе на Христа. Изнад свега, Псалтир је највећи молитвеник.

33

Велимировић Д. Николај, Вера светих – катихизис источне православне цркве, Београд, стр.14.
34
Соломон је син јеврејског цара Давида кога је сам Бог изабрао за јеврејског цара. Давид је током своје
владавине много водио рачуна о цркви па је и свог сина Соломона учио да тако влада. За време
Соломона Јевреји су живели у богатству и благостању, а самог владара Бог је наградио мудрошћу и
богатством. Међутим, временом, под утицајем његових многобројних жена окренуо се идолопоклонству,
прекинувши тако период благостања дат од Бога.
35
Вукомановић Милан, Рано хришћанство од Исуса до Христа, Београд, 2003.стр.22.
Гуревич Едуард, Све религије света – Јудаизам, Београд, 2006. стр.114-115.
 Настанак хришћанства 21

Нови завет је света хришћанска књига настала након Исуса Христа.

Сам назив “Нови завет” означава нови савез склопљен између Бога и људи
посредством сина Божијег, Исуса Христа.
Идеја о Новом завету јавила се доста рано у хришћанској литератури,
али све до краја другог века сам израз није био уптребљаван да се њиме
означи листа књига која би за хришћане имала ауторативан значај. Нови
завет, као збирка хришћанских докумената први пут се спомиње 192.
године у спису непознатог ранохришћанског аутора.
За разлику од текстова из Старог завета, новозаветне књиге сведоче о
много мањем временском јазу између описаних догађаја и писмених
извештаја о њима.
Нови завет је практично једна књига јер се од прве до последње
стране односи на један централни предмет – на Господа и Спаситеља
Исуса Христа, али састоји се из 27 мањих целина а то су: 4 јеванђеља, Дела
апостолска, Седам саборних посланица, 14 посебних посланица светог
Павла и Откривење или Апокалипса светог Јована Богослова.
Јеванђеља (Еванђеља)36 говоре о доласку, животу и раду Исуса
Христа и настала су на основу причања оних који су му били блиски и на
основу његовог познанства са апостолима. Реч “јеванђеље” у Новом завету
први је употребио сам Господ Исус Христ који је рекао људима у првој
својој беседи: “Покајте се и верујте јеванђеље” (Мк.1,15). Постоје 4
канонизована еванђеља, а њихови писци се називају еванђелисти. Двојица
еванђелиста, Матеј и Јован су из круга Дванаесторице док Марко и Лука не
припадају ни Дванаесторици ни Седамдесеторици. Марко је помагао
апостолима Петру и Павлу и на основу Петрове проповеди написао је
Јеванђеље. Антиохијски лекар Лука је неко време пратио Павла и писао на
основу његове проповеди. Иако јеванђелисти говоре о истој личности –
Исусу Христу и о догађајима везаним за њега, јеванђеља се по много чему
међусобно разликују.
Према црквеној традицији из II века аутор првог канонског
јеванђеља је Матеј који је пре позива на апостолство, био цариник. 37
Претпоставља се да је настало у другој половини првог века и да је најпре
кружило међу Исусовим следбеницима у облику мање збирке Исусових
говора који су потом, преводили и тумачили како је ко знао. Јеванђеље по
Матеју садржи многа поређења Старог и Новог завета. Износећи ове
разлике, еванђелист покушава да покаже како Исус Христ одржава дух
јеврејског завета и испуњава обећања пророка. Јеванђеље по Матеју
почиње приказом лозе Јосифа, Исусовог законитог оца, а потом се наилази
на приче о Исусовом рођењу и првим тренуцима његовог живота, а потом
се нагло прелази на последње године његовог живота, његове проповеди и
36
Евангелион (грчки) – Добра (блага) вест.
37
У оно време бити цариник значило је прикупљати порез.
 Настанак хришћанства 22

чудеса, смрт и васкрсење. Још једна карактеристика Јеванђеља по Матеју

је да се ту најпре наглашава Исусово учење, односно најпре је представљен
као учитељ, па тек онда као исцелитељ. Његово учење је овде уобличено
као Беседа на гори и неколико дужих монолога.
Друго канонизовано јеванђеље је Јеванђеље по Марку, најстарије
канонско јеванђеље. Тежиште Марковог јеванђеља је предање о Исусовом
страдању и смрти, као и предвиђања тих догађаја на неколико места у
јеванђељу, а мање је пажње посвећено Исусовим беседама. Марко, за
разлику од Матеја започиње јеванђеље беседом Јована Крститеља и
његовим сусретом са Исусом Христом, изостављајући приче о Исусовом
рођењу. Марко више пажње посвећује Исусовим чудима, а у Исусовом
учењу највише истиче приче о Божијем царству и апокалиптичке
проповеди о наступајућој катастрофи.
Јеванђеље по Луци је треће канонизовано јеванђеље и још од II века
сматрано је за најмлађе јеванђеље. Оно представља први део двотомног
списа који као свој. Други том има Дела апостолска. То нам је познато на
основу директног сведочења самог аутора на почетку јеванђеља и Дела
апостолских. Наиме, обе књиге посвећене су истој особи, извесном
Теофилу38, а када се упреди и њихов књижевни стил, онда тек бива
потпуно јасно да их је саставила иста рука. 39 Јеванђеље по Луци почиње
тако што се анђео шест месеци пре него што ће обавестити Марију о
рођењу Исуса, јавља свештенику Зарију рекавши му да ће његова жена
Јелисавета, Маријина тетка, родити сина коме ће дати Јован и који ће
припремити људе за долазак Спаситеља. Пошто је шест месеци касније, и
Марија затруднела, она одлази у посету Јелисавети, и тада Јелисаветино
дете заигра у мајчиној утроби што је значило да је Јован примио светог
Духа у себе. Овим догађајем који није описан ни у једном од преостала три
јеванђеља, еванђелист објашњава како је Јован још од рођења предодређен
да буде предходник Месије, да су Јован и Исус у крвном сродству и да
Јован не може бити Месија како су многи у оно време мислили јер је
Јованов отац човек, а не Бог. Следеће по чему се ово јеванђеље разликује
од остала три је описани догађај из Исусовог детињства. Када је имао
дванаест година одвојио се од родитеља и отишао у храм. Марија и Јосиф
су га после три дана нашли у цркви где је разговарао, слушао и испитивао
црквене учитеље. Из овога видимо да се Исус још од детинства разликовао
од остале деце по својој мудрости. Одлазак у село Емаус је још један
изузетан одломак из овог јеванђеља који читаоцу укратко разјашњава
праву сврху Исусове мисије а то је, по Луци, реализација Божанског плана
о спасењу, и испуњење пророчанстава. У недељу по Васкрсењу, Исус се
придружио двојици мушкараца на путу за село Емаус. Њих двојица на
38
Теофил (грчки) – онај који воли веру
39
Вукомановић Милан, Рано хришћанство од Исуса до Христа, Београд, 2003.стр.81-82.
 Настанак хришћанства 23

почетку га нису препознали. Они су му, успут, причали о пророку, за кока

се мислило да је Спаситељ, који је разапет и убијен и чије је тело украдено
тог јутра. Пошто су стигли у село дошло је време за вечеру и Исус
благословивши хлеб преломи га на два дела и даде га овој двојици који га
истог тренутка препознаше и пожурише да јаве апостолима. Овим је Лука
такође истакао важност и значење евхаристијског обреда у цркви. Из свега
овога видимо да се при писању овог Јеванђеља Лука служио посебним
извором или изворима предања који су били недоступни осталим
јеванђелистима.
Последње канонизовано јеванђеље је Јеванђеље по Јовану настало
највероватније крајем првог века. По својој књижевној композицији из
јеванђеља се могу издвојити четири целине:
- Пролог – обухвата прво поглавље и спада у једно од
најпознатијих и највише читаних и коментарисаних текстова
из Библије.
- Књиге знамења – говоре о Исусовим чудесима
- Књига славе – обухватају период од тајне већере до
Васкрсења
- Епилог – о њему се говори о Исусовом трећем јављању
апостолима
Јован, као и Марко, изоставља приче о Христовом рођењу. Он такође
не наводи да је свети Јован крстио Исуса, а Исусову смрт представио је као
узвишен, тријумфалан чин. Оно што је још карактеристично за ово
Јеванђеље да Јован говори о себи и то као о омиљеном Христовом ученику
кога је Христ учинио бесмртним.
Дела апостолска преписују се апостолу и јеванђелисти Луки и говоре
о животу и раду светих апостола после Христовог уздизања на небо,
односно о силаску Светог Духа на апостоле, о њиховој непрестаној
делатности у пропопведању Христовог учења, о организовању цркве, али и
о животу првих хришћана и хришћанских општина.
Посланице се деле на четрнаест посланица св.Павла и седам
саборних посланица и то: Посланица св.Јакова, две посланице св.Петра,
три посланице св.Јована и Посланица св.Јуде. Апостолске посланице
служе како би се објасниле основне истине садржане у јеванђељима.
Откривење Јованово или Апокалипса учи нас о тешкој борби цркве
против зла и невоља и о крајњем тријумфу Исуса Христа. Оно нам говори
о крају света, васкрсењу мртвих, о долазку Божијег царства на земљу и
поновном доласку Исуса Христа, али као судије који ће судити “и живима
и мртвима и његовом царству неће бити краја”40. Због тога хришћанство
спада у есхатолошке (eshaton(грчки) – оно крајње) религије јер је на свој
40
Симбол вере, Црквени календар за просту 2007.год.
 Настанак хришћанства 24

начин, преко Откровења св.Јована Богослова говори о последњим

истинама о човеку и свету.
У неканонизовану хришћанску литературу спадају дела Апостолских
отаца или Апстолских ученика, Новозаветни апокрифи и збирка од
тринаест књига нађених у Египту средином двадесетог века.
Апостолски оци су хришћански писци из постапостолског времена.
Многи од њих су лично познавали апостоле и слушали њихову проповед.
У њихова дела спадају збирке ранохришћанских докумената (углавном
посланица). Ти списи нису уврштени у канон али су одувек били цењени у
цркви и сматрани за правоверне творевине. Апостолски оци су били
епископи, јерарси, историјске личности чија су имена добро позната.
Већина њих била је активна у цркви у периоду између последње деценије I
и средином II века. Ту спадају антиохијски епископ Игњатије Богоносац,
секретар цркве у Риму. Климент, епископ Поликарп из Смирне и Варнава
који је био сарадник апостола Павла као и непознати писци богословених
дела Didahe41, Хермин пастир и тд. Сви они су мученички страдали.
Документ Дидахе или учење дванаесторице апостола пронађен је у XIX
веку у Константинопољу и у њему се налазе темељна начела хришћанске
етике и литургијске праксе, инструкције о посту, молитви и опис дужности
чланова јерархије. Неке од тема које су највише заокупљале писце из овог
периода су морална исправност, црквена дисциплина, идеал мучеништва
као вид подржавања Христа, тумачење Светог писма итд.
Новозаветни апокрифи42 су списи чију је употеребу црква
забрањивала сматрајући их за неподобне, јеретичке. Иако се већина ових
списа преписује углавном апостолима, верује се да су настали тек наком
другог века и сачувани су у некомплетној форми и различитим преводима.
Најпознатији овакав спис је Јеванђеље по Томи.
Посебно место међу ранохришћанском литературом заузима збирка
од тринаест књига, пронађених у Египту. У тој “библиотеци” разноврсне
религијске литературе налази се преко 50 докумената – јеванђеља,
апокалипси, писама, молитви, мистичних дела. Ови документи поричу из
периода од првог до четвртог века н.е.
Осим сукоба са државном силом хришћанство је водило борбу са
својим ученим непријатељима – филозофима. Тада се развија једна
посебна грана књижевности која се назива апологетска - бранилачка
књижевност. Апологети43 су први духовници хришћанске цркве који су
били посвећени одбрани изворне Христове мисли. Због своје упућености у
филозофију били су способни да прихвате борбу са непријатељима своје
вере и да иступе пред властима. Њихови списи се зову апологије и упућене
су владару и сенату од којих се тражи правичност или су упућене
41
Didahe, (грчки – учење поука)
42
Apokriypha (грчки – тајне књиге)
43
Apologeomai (грчки – браним се, оправдавам се)
 Настанак хришћанства 25

образованом свету који је рђаво обавештен о хришћанима и хришћанској

вери.
За хришћанску књижевност веома је значајна Катихетска школа у
Александрији. Ту је преведен Стари завет на грчки језик. Човек са чијим
именом је та школа тесно повезана је Ориген, најчувенији црквени писац
до 300 године. Мученичка смрт његовог оца допринела Оригеновом
трајном непријатељском расположењу према паганској власти и религији.
Ударио је темељ хришћанској науци, написао је тумачење скоро целог
Светог писма. Умро је од последица мучења у Децијевом прогону
хришћана. Упркос великим заслугама за развој цркве због појединих
својих схватања био је принуђен да се повуче из активног верског
подучавања којим се бавио током свог живота. Црква га није уврстила ни
међу светитеље, ни међу учитеље, чак је у шестом веку проглашен
јеретиком.
Посебна грана најстарије хришћанске књижевности су мученичка
акта. То су белешке о мучеништвима исписане у судским записницима
вођеним при суђењима хришћанима. Очувало се много таквих докумената.
Неки од њих су веродостојне историјске забелешке и тачни преписи
судских записника, други су опширнији описи мучеништва који су писали
очевици или савременици, а у трећу врсту спадају легенде који су већином,
приповедачки плод побожне маште. Све три врсте су много писане и
преписиване за шире хришћанске кругове и на њима су се хришћани
храбрили за судбину која је могла сваког од њих да задеси.
Хришћанство је имало бројне присталице али и противнике. Од
учених противника најозбиљнији је Целзус. Он је добро проучио Свето
писмо пре него што је напао хришћанство у своме спису “Истинита реч”.
Значајна су дела римских историчара – државника као што је био конзул
Тацит. Његови “Анали” значајни су по томе што сведоче о избијању
великог пожара у Риму у периоду Неронове владавине о коме се мало зна у
историји хришћанстава. У “Аналима” се налази и изузетно важно
историјско сведочанство о погубљењу Исуса Христа у периоду када је
Понтије Пилат био гувернер Јудеје. С обзиром на то да је овај извештај
потекао из нехршћанске средине, из руке једног од највећих античких
историчара, чак и највећи скептици тешко могу оспоравати чињеницу да је
Исус Христ био историјска личност. У овим списима пажњу привлаче и
подаци да када је у Риму избио велики пожар, следбеници Исуса Христа у
тој престоници већ су називани хришћанима. По оваквим делима истичу се
и други државници којима је као и Тациту, захваљујући њиховим
положајима у држави пружено обиље информација који су могли да
користе као изворе за писање својих дела. Они, ипак, својим делима нису
успели да спрече ширење хришћанства међу становништвом.
 Настанак хришћанства 26

Закључак

Цар Константин је 313. године донео Милански едикт о верској

слободи којим је хришћанима и осталим народима допуштено да следе
веру коју желе. Овим је завршен први период историје хришћанске цркве.
Потом је на сабору у Никеји 325. године хришћанство проглашено
званичном, државном вером и обавезним учењем за све грађане Римског
царства и од тада се хришћанство непрестано шири.
Првих хиљаду година хришћанство је имало јединствену историју, а
онда је од 1054. године оно почело да се развија најпре у два огранка –
православље и римокатолицизам, а касније се јавља и протестантизам који
ће касније стећи на десетине подгрупа и нових цркви. Данас је
хришћанство једна од најбројнијих светских религија са преко милијарду
припадника у скоро свим деловима света, што је око 20% светске
популације.
Током ова два миленијума, колико већ постоји, хришћанство се
борило против вера, култура и држава на које је наилазило и које је
надживело. Научно се разрађивало и тиме је развило своју опсежну
књижевност. Развило је свој култ од тихих састанака у катакомбама до
сјајних, верских свечаности у великим катедралама, а своју највећу сврху –
да оплемени људе и цело човечанство Христовим моралом – испуњавало је
више или мање успеха.
 Настанак хришћанства 27

Литература

1. Велимировић Д. Николај, Вера светих – катихизисисточне

православне цркве, Београд.
2. Вукомановић Mилан, Рано хришћанство од Исуса до Христа,
Београд, 2003.
3. Гуревич Едуар, Све религије света-јудаизам, Београд, 2003.
4. Даничић Ђуро, Приповетке из Старога и Новог завета, Београд, 1996.
5. Ђорђевић Часлав - Лучић Предраг, Књижевност и српски језик-
приручник за ученике првог разреда гимназије и средњих школа,
Нови Сад, 2002.
6. Макманерс Џон, Оксфордска историја хришћанства, Београд, 2004.
7. Микић Григорије, Преглед историје хришћанске цркве, Нови Сад,
2003.
8. Милошевић Радомир, Православна агиологија, Смедерево, 2004.
9. Нови Завет Господа нашега Исуса Христа, прев. Вук Стефановић
Караџић, Београд, 1928.
10.Црквени календар за просту 2007.
Настанак хришћанства 28