ПРАВОСЛАВНИ БОГОСКОВСКИ ФАКУЛТЕТ

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: ОНТОЛОГИЈА И ЕТИКА

Тема: ОНТОЛОГИЈА И ЕТИКА У ПРИЧИ О ЦАРИНИКУ И ФАРИСЕЈУ

ПРОФЕСОР:
СТУДЕНТ:
ЕП. ИГНАТИЈЕ МИДИЋ НЕНАД СТОЈАДИНОВИЋ 12/2050

БЕОГРАД, 2013

2
 Увод

Христос подучавајући своје ученике не служи се некаквим апстрактним

примерима, већ догађајима који би могли бити из стварног живота. То исто важи и за
причу о царинику и фарисеју, која не представља пример онога што би могло да се догоди
у храму, већ онога што се заиста дешава међу људима, како у време када је Христос ову
причу испричао апостолима, тако и данас.
Два човека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Фарисеј
стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци,
неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем
десетак од свега што стекнем. А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију
уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени
грешноме! Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе
узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се. (Лк.18.9-14)
Да би се ова прича разумела најпре се мора објаснити ко су били фарисеји, а ко је
припадао слоју цариника. Фарисеји су били познати по својом строгом, готово слепом
поштовању Мојсијевог закона, у чему проналазе сигурност и гаранцију за задобијање
Божије благодати као резултат њихове моралности. Фарисеј у овој причи је још
ревноснији од његових другова, пости чешће него што је потребно, даје десетак на све
што прими, чак и у случајевима када верска правила не захтевају. Ипак, као такви,
фарисеји су били прозивани од стране Христа (Лк.11,37-52; Мк.7,1-23; Мт.15,1-16;
Мт.23,13-33, итд).
С друге стране, цариник је спадао у слој презрених Јевреја који су сарађивали са
Римским царством и били су најпознатији по прикупљању путарине и пореза. Ова прича,
међутим, не осуђује цариника на основу његовог занимања, већ га описује као некога ко
препознаје своје стање недостојности пред Богом и признаје своју потребу за измирењем.
Долазећи Богу у понизности, цариник прима милост и измирење које је тражио“.
На самом почетку приче наводи се коме је првенствено ова прича намењена јер
започиње речима: А и некима који беху уверени за себе да су праведни, а остале
ниподаштаваху, (Христос) каза причу ову...

3
 Према причи, и фарисеј и цариник су узашли у цркву јер су обојица имали исти
циљ: да се помоле, али су начини на који су се молили били међусобно различити.
Фарисеј се са много речи хвалио и захваљивао Богу што није грабљивац, прељубник,
неправедник, зато што редовно пости, даје прилоге итд. са друге стране цариник се једном
кратком реченицом обратио Богу, и то речима: Боже, милостив буди мени грешноме.
Поставља се питање зашто је онда на крају фарисеј био тај који је осуђен од Господа, а
цариник оправдан. Фарисеја називамо лицемером, али у стварности он није лагао кад је
тврдио да је верно испуњавао закон и све што је Господ тражио од њега као верног
Јеврејина. Фарисеј је свакако човек врлинског живота, човек неуобичајених моралних
квалитета који је апсолутно веран Закону, који испуњава све што се тиче његових
религијских дужности, који посећује храм, који даје милост сиромашнима... али и поред
тога он није ушао у Царство Небеско.1 Такође, фарисеј није погрешио када је цариника
окарактерисао као грешника. Чак је и цариник самог себе тако окарактерисао, јер заиста је
цариник био кршитељ моралних правила. Међутим, иако је цариник као такав, живео на
самом дну греха, он је захваљујући једној, и то краткој речи, постао заједничар оних што
живе врлинским животом, растеретио се и вазнео, уздижући се изнад било какве
греховности и придружујући се збору праведника, будући да га је оправдао непоткупљиви
Судија.2 Фарисеј, са друге стране, сигуран у своју исправност не тражи Богу ништа, и тако
не добија ништа.
Овде се очигледно показује да морални закон, односно етика сами по себи нису
довољни да би се задобила милост Божија. Спасење се не састоји у моралној чистоти и
моралном поправљању људи. Проблем лежи у односу фарисеја према другом (Богу,
царинику).
Човек је позван да постоји на начин на који постоји Бог – у заједници слободе и
љубави са другом личношћу, као света Тројица. Фарисеј одбацује овакав начин постојања
одбацујући заједницу са Богом и са другим, његов однос према другоме (царинику) је
етички. Тај однос регулишу моралне норме и закони, а не превазилажење смрти у
заједници са Богом. За разлику од етичког, онтолошки однос човека према другом човеку

1
Христо Јанарас, Црква начин битовања који побеђује смрт, Црквени живот 3/2002, стр. 7.
2
Св Григорије Палама, ,,Господе просвети таму моју“ (Сабране беседе), 2. Беседа, У Недељу Приче
Господње о царинику и фарисеју,
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/SabraneBesede_SvGrigorijePalama/
SabraneBesede_SvGrigorijePalama02.htm

4
и природи подразумева љубав према другом и према природи и виђење другог онаквим
какав ће бити у будућности сједињен са Богом у Христу, а не какав је сад. То значи и
љубав према грешнику зато што ће он престати да буде грешник ако оствари заједницу с
Христом.
Црква нас освећује, не на основу нашег моралног поправљања, већ на основу
покајања, тј. потврдом да је наша грешност онтолошка реалност. Ово објашњава
оправдање цариника и осуду морално савршеног фарисеја.

5
 Онтологија и етика у причи о царинику и фарисеју

Фарисеј одлази у храм на молитву, али се она претвара у привидно благодарење

које је уствари више представљало преузношење приликом благодарења, као да је сва
добра од Бога дата добио захваљујући својој усрдности и знању, као и осуђивање оног
који та добра нема, што према мишљењу св. Григорија Паламе, чини да његово
благодарење не буде угодно Богу. Фарисеј се на основу својих добрих дела одважио да
поносно стане пред Богом, намеравајући да оправда самога себе пред Богом пред којим је
сва наша праведност као нечиста крпа.3 Међутим, тек што је узашао, срушио је самога
себе изопачивши начин на који се молио. Цариник напротив даје, приноси Богу. Он је
стварни грешник, пали човек. Он не може ни на који начин да заснује самопоуздање и
његова последња нада је Бог. Цариник се у молитви сав обраћа Богу тражећи од Њега
милост. Григорије Палама за цариника каже да он ,,указује на душу која се избавила од
грехова али је још увек далеко од Бога, јер још није стекла одважност пред Њим каква се
задобија добрим делима.“
Фарисеј је сам собом испуњен, сасвим задовољан својим врлинама, својим
моралним квалитетима.4 Не може се рећи да му Бог није неопходан, али не ради ступања у
слободну заједницу љубави којом се превазилази смртност и пропадљивост, већ да би му
гарантовао ,,ауторитет етичких принципа на вечном плану“ 5. Он нема потребе за
општењем са Богом, већ сматра да ,,задобија Бога“ својим сопственим силама кроз вер-
ност Закону. Стога, њега Бог оправдано напушта, будући да такав и не сматра да му је
потребна помоћ Божија.6 Након своје прве речи он Бога више не спомиње, али он сам ни
за тренутак не нестаје из средишта пажње.7 ,,Он гледа према Богу, али види само себе“.8
Григорије Палама људе попут фарисеја који долазе у цркву да би се разметали
речима, упоређује са трговцима које је Христос протерао из храма: И као што је Господ

3
Св Григорије Палама, ,,Господе просвети таму моју“ (Сабране беседе), 2. Беседа, У Недељу Приче
Господње о царинику и фарисеју,
4
Христо Јанарас, Црква начин битовања који побеђује смрт, Црквени живот 3/2002, стр. 7.
5
Епископ Игнатије Мидић, Онтологија и етика у светлу христологије св. Максима, Саборност 1-4, 2003.
Пожаревац, стр. 106.
6
Св Григорије Палама, ,,Господе просвети таму моју“ (Сабране беседе), 2. Беседа, У Недељу Приче
Господње о царинику и фарисеју
7
Leon Moris, Novozavjetni komentari; Luka, tumačenje evanđelja po Luki, II izdanje, Novi Sad, 1983. стр. 274.
8
Исто.

6
прве одлучно истерао из храма..., тако је и друге одбацио овим речима, јер то нису они
који усходе у цркву, макар и свакога дана овамо долазили.9 На који начин фарисеј овде
тргује, размењује добра са Богом? Његова роба су његов морални живот и поштовање
закона. Он Богу нуди своју ,,савршеност“ и на основу тога за узврат, не само да се нада,
већ очекује, сигуран је у то да је за себе задобио награду од Бога, Његову благодат као
нешто што заслужује. Као што ми када од трговца очекујемо да нам да робу коју смо од
њега купили и поштено платили, тако и он од Бога очекује награду као признање за свој
врлински живот. Међутим, Бог је кинониа, заједница, општина, али општина са
општењем, а не са партијским трговинама и погађањима. 10 Људи су позвани да постоје на
начин на који Бог постоји – као личност, тј. као биће заједнице слободе и љубави с другом
личношћу. Свети Оци су постојање Бога као и божанске природе засновали на личности,
на слободи Оца која се пројављује као љубав према другој личности – Сину и Светоме
Духу, као Света Тројица.
Цариник се са друге стране не може уздати у своју праведност и моралност. Његова
једина узданица је Бог. Он жели заједницу са Богом, он своју слободу изражава као љубав
према Богу, као заједницу са њим.
Фарисеј је члан јеврејске заједнице према чијем се схватању историја састоји од
испуњења закона који је Бог дао изабраном народу, као и догађаја у којима је учествовао и
сам Бог. Испуњењем заповести Божије старозаветни Израиљ је изражавао своје слагање са
делатношћу Божијом у историји ради испуњења циља који је Бог обећао људима на
почетку историје. Сједињење са Богом, међутим, не дешава се просто као награда због
испуњења Божијих заповести, како је то схватао фарисеј. Бесмртно постојање створених
бића, које је резултат сједињења са Богом, није плод њихових сила јер такве силе не
постоје у створеној природи и зато се оно не може остварити просто испуњењем Божијих
закона.11 Превазилажење смрти, односно вечно постојање, остварује се сједињењем тварне
природе с Богом у Христу које се остварује у историји силаском Сина Божијег кроз
делатност Светог Духа. Ништа што је створено не може да постоји без заједнице са Богом.
Само по себи, без потребе за заједништвом са другим ради постојања постоји само оно
9
Св Григорије Палама, ,,Господе просвети таму моју“ (Сабране беседе), 2. Беседа, У Недељу Приче
Господње о царинику и фарисеју.
10
Епископ Атанасије Јевтић, Онтологија библијске етике, Саборност 1-4, 2003. Пожаревац, стр. 72.
11
Епископ Игнатије Мидић, Онтологија и етика у светлу христологије св. Максима, Саборност 1-4, 2003.
Пожаревац, стр. 17.

7
што је нестворено и што је самобитно, а то је једино Бог, јер нестворено нема узрок своме
постојању у другом што није случај са створеном природом.12
Личност као конкретно и слободно биће не постоји сама, мимо заједнице слободе и
љубави са другом личношћу. Фарисеј одбацује овакав начин постојања одбацујући
заједницу са Богом и са другим. Поставља се питање због чега код фарисеја, и уопште код
човека постоји могућност одбацивања другог, недостатка жеље за заједницом са другим,
било да је са Богом или са другим човеком. Зашто се човекова слобода може изразити као
негација другог? Одговор лежи у створености човека која му даје могућност да изрази
своју слободу као избор: или као прихватање и љубав према Богу и другом, или као
одбацивање света и Бога. Наиме, човек је створено биће, што значи да му је његово биће
дато од другог и није израз његове слободе. И не само његово биће, већ и свет који га
окружује и сам Бог, све су то датости за човека. Зато човек може да мрзи другога и свет
који га окружује, па и себе самог, пошто му је све дато, што му је наметнуто и што ништа
од онога што постоји није израз његове слободе. Слобода створених бића, дакле, укључује
и могућност одбацивања Бога и заједнице са Њим.
Однос фарисеја према другоме није онтолошки, не подразумева љубав према
другом и према природи и слободно ступање у заједницу љубави са другим, већ је етички.
Тај однос регулишу моралне норме и закони. А када нас етика приморава да
идентификујемо друге на основу њихових етичких квалитета, а не на основу тога што
постоје, таква етика не може да поднесе у себи ни љубав према грешницима, ни љубав
према ,,непријатељима својим“. Постојање другог фарисеју служи не ради успостављања
слободне заједнице љубави, већ ради доказивања себе, односно, како би у поређењу са
другим његова ,,савршеност“ још више дошла до изражаја. Због тога, иако цариник стоји
близу фарисеја, иако је фарисеј свестан присуства цариника, можемо рећи да цариник за
фарисеја не постоји. То је због тога што иако око нас постоје многа бића и људи, они не
постоје за нас све дотле док ми не остваримо заједницу слободе и љубави с њима. Кад
заволимо једно биће слободно, онда оно почиње да постоји за нас и тада га истовремено
чинимо конкретним, јединственим и непоновљивим. Са друге стране, кад некога не
желимо, он за нас и не постоји. Пошто фарисеј не осећа ту љубав према ближњем, за њега
је цариник само један од многих грешника који га окружују.
12
Епископ Игнатије Мидић, Онтологија и етика у светлу христологије св. Максима, Саборност 1-4, 2003.
Пожаревац, стр. 24.

8
 Не сматрајући себе грешним, фарисеј ни није могао осетити љубав према грешном
царинику која произилази из онтолошке сродности. Када волиш свога ближњега као себе
самог, онда га волиш као смртног као што си и сам, зато што ништа није онтолошки
истинитије од наше заједничке смртности. 13 Живот и делање фарисеја није израз љубави
према другом човеку, јер му закон не допушта љубав према грешнику и праштање, као ни
заједницу са њим. Човек који утемељује свој однос према другом на етици, воли другог
човека, као и Бога само уколико је он добар, праведан, морално исправан, 14 а љубав која
није израз слободе, која је условљена било чиме, па и добрим, лепим итд, није истинска
љубав. Отуда они који утемељују свој однос према другом на етичким и другим законима
не могу да воле грешнике.
Односа човека према другим људима и природи, будући утемељен на Царству
Божијем, не представља етичко, морално стање другог, нпр. волим другог, у заједници сам
са њим, не зато што је он добар, поштен, пун врлина, већ зато што је он члан Свете
Литургије или ће бити члан литургијске заједнице. Јер нико не постаје савршен, односно
бесмртан на основу својих врлина (зато Литургија није заједница моралних или морално
савршених људи), већ на основу дара Духа Светог, кроз крштење. 15 У противном, сви
хришћани, а пре свега сви свети требало би да буду морално савршени, а евидентно је да
нису. Оно што их чини светима јесте улазак у литургијску заједницу. Хришћани су свети и
праведни не по себи или због тога што испуњавају врлинска начела, већ зато што су
чланови Св. Литургије.16 Литургија треба да нам буде мерило понашања и односа према
другима, да идентификујемо људе који су чланови литургијске заједнице, али и оне који
то још нису, онако као што их Бог идентификује - љубављу, а то се не постиже не на
основу онога што људи чине, већ на основу наше љубави према њима због њихове
заједнице са Богом у Христу. Тако нам чланови литургијске заједнице постају драгоцени
зато што јесу то што су, а не зато што су морално савршени. Црква се не темељи на
природним и моралним даровима својих верних већ на даровима Светог Духа Који може
да попуни све природне и етичке недостатке. 17 Тако, спасење које нуди Црква не састоји

13
Митрополит пергамски Јован Зизиулас, Онтологија и етика, Саборност 1-4, 2003. Пожаревац, стр. 109
14
Епископ Игнатије Мидић, Онтологија и етика у светлу христологије св. Максима, Саборност 1-4, 2003.
Пожаревац, стр. 108.
15
Исто, стр. 58.
16
Исто.
17
Митрополит пергамски Јован Зизиулас, Онтологија и етика, Саборност 1-4, 2003. Пожаревац, стр. 111.

9
се у моралном поправљању људи, као што се то често тврди. Унутар Цркве постоји много
људи попут цариника, са моралним недостацима.
Фарисеј не доживљава себе као грешног јер он не посматра грех са становишта
онтологије већ са становишта етике према коме је грех кршење етичких норми, тј.
грешимо зато што преступамо неки закон, док за онтологију грешимо зато што смо
смртни, тј. сви смо грешни зато што смо смртни, без обзира на то шта ми чинили. Грех,
дакле има онтолошке, а не етичке корене. Етика фарисеја, као и уосталом грађанска етика
нашег друштва, допушта поделу грешника на боље и лошије људе. Одређеног човека
карактеришемо као ,,лошег“ човека, док себи приписујемо име ,,доброг човека“. 18 У
онтолошком приступу греху, међутим овако нешто је немогуће, сва створена бића
подлежу трулежности и смрти што значи да смо сви грешни.
У оквиру етичког приступа греху изграђује се уверење или нада да се зло може
победити људским напорима. У онтолошком приступу признајемо да ће зло постојати у
различитим видовима све док не буде побеђена смрт која порађа грех. 19 Да би се победила
смрт потребно је једно ново рођење другачије од биолошког – крштење, током кога
умиремо и поново се рађамо за нови живот. Ако је последица греха смрт, као што нас учи
Св. Писмо и Св. Оци, онда је грех не остварити заједницу са Богом у Христу, односно не
постати члан литургијске заједнице, а не преступ у оквиру моралних начела. Смрти се
можемо ослободити једино као чланови евхаристијске заједнице, тј. у заједници за Богом
Оцем у Христу. Заједница са Богом у Христу надилази природне, етичке и друге законе.
То је једина нада нашег спасења, а не врлина, морални живот, аскеза и сл. Спасење је
онтолошки, а не морални подухват јер је оно победа над смрћу. Ни врлина такође није
плод испуњења моралних начела, већ заједнице са Христом у Светој Литургији.
За разлику од етичког приступа где Бог гледа на људе кроз законе који су изван
Њега и ако их се људи држе награђује их, а ако их се не држе кажњава их, онтолошки
приступ показује да Бог гледа на људе у односу на њихово будуће сједињење с Њим у
Христу, односно гледа на творевину из перспективе њеног јединства са Њим у Христу.
Бог, дакле, не гледа на творевину као на грешну и злу у односу на њено неиспуњење
етичких закона, већ је гледа и идентификује као савршену у односу на њено будуће стање
каквом ће она постати када се сједини с Христом.
18
Исто, стр. 108.
19
Исто.

10
 У друштву у коме влада етика, уколико неко учини некакво злодело, оно га жигоше
за цео живот. У Цркви то није случај. Етичка својства не одређују постојање (истину)
човека. Ниједно дело колико год да је грешно, нема онтолошку важност за човека.
Опраштање грехова које даје Црква потврђује да се истина (биће) човека не одређује на
основу дела која човек чини, јер у противном би требало да га то грешно дело заувек
окарактерише као грешника.20 Значи да грех може да буде избрисан из бића, из ипостаси
грешника.
Осим греха, Свето Писмо као и свети Оци из онтолошке перспективе гледају на
творевину и дефинишу добро и зло, светост, однос Бога према човеку и човека према
Богу, другом човеку и свету, као и све друго, а не на основу етике. Када је конкретно реч о
светости, она се не поистовећује са достигнућима нашег морала, врлина, наших
способности и нашег подвига, нити са натприродним искуствима било какве врсте, зато
што се све то може срести и ван Цркве и изван Христа, а каткад и у већем степену. 21 Свет
је само Бог. И само из Њега и из односа са Њим извире свака светост. Светост дакле, није
нешто што задобијамо одржавањем моралних норми и безусловним држањем закона, не
зависи од моралних достигнућа човека колико год да су она значајна, него од дара и
благодати Божије и од степена личног односа нашег са Личним Богом.22 Она се задобија
једино у заједници са Богом Који је једини Свет. Светост, према томе, није за Цркву
индивидуални посед било кога.23 Колико год се ,,морално“ припремили, не постајемо
Свети пре но што се причестимо. Светост не претходи евхаристијској Заједници и
Причешћу, него следи за њом.24 Уколико смо свети пре но што се причестимо, тада чему
Свето Причешће? Само и једино учествовање у Светости Божјој освећује и нас и то је
управо оно што нам пружа Свето Причешће. Зато сви чланови Цркве који учествују у
овом освећењу, могу да се називају Свети.
Светост није за малобројне него за све. Не треба нам посебан простор или начин да
бисмо постали свети. Оно што се тражи јесте да себе, што више можемо, испразнимо од
самосигурности и самослављења — што није лако с обзиром да је корен свих страсти

20
Митрополит пергамски Јован Зизиулас, Онтологија и етика, Саборност 1-4, 2003. Пожаревац, стр. 115.
21
Јован Зизијулас, Обожење светих као икона Царства Божијег,
http://verujem.org/teologija/ziziulas_svetitelji.htm
22
Исто.
23
Исто.
24
Исто.

11
самољубље, видљиво или не — тако да прославимо Бога у нашем телу и у нашем духу, и
да се тако причестимо Светошћу коју нам Бог пружа са телом и крвљу Сина Свога.25
Данас, људи појам светости повезују са моралистичким и психолошким
критеријумима. Што више врлина неко поседује, то је више свет. Савршенство, односно
светост мери се на основу етике, свет је онај који живи у складу са њеним законима. Онај
који има више етичких врлина светији је, савршенији. Морални закон се све чешће
представља као Божији закон, па самим тим ако нешто није у складу са овим вечним
моралним законом онда то није од Бога. Међутим, уколико се светост састоји углавном у
држању моралних начела, зашто је онда фарисеј осуђен од Господа, а цариник оправдан?
Свако ко светост доживљава као резултат држања моралних начела и испуњавања закона,
остаје збуњен пред причом о царинику и фарисеју, па чак и у стању да доведе у питању
Божију праведност.
Поред приче о царинику и фарисеју, ми на многим местима у Светом Писму
можемо видети да се светост не огледа у испуњавању моралних начела. Тако, нпр, када се
апостол Павле у својим посланицама обраћа хришћанима Коринта, Ефеса, Солуна,
Галатије итд, Павле их назива светима. Међутим, у наставку ових посланица
он ,,изобличава хиљаде моралних пропуста истих ових хришћана за које их и најжешће
осуђује“.26

Закључак

25
Јован Зизијулас, Обожење светих као икона Царства Божијег,
26
Исто.

12
 На моралу, односно на етици утемељен је живот наше савремене цивилизације. 27
Етички начин живота постао је мерило свега – грех је преступ закона, врлина је испуњење
закона, светост је последица врлинског живота, вечни живот је последица човековог
усавршавања. Морал је постао једна врста замене за нарушену онтологију. 28 Уместо наде у
васкрсење остаје убеђење да иза човека остају његова добра дела која чине да он постоји
иако њега самог више нема.
Као што је то случај код фарисеја у причи, тако нажалост и код многих хришћана у
схватању Цркве доминира етика, док је онтологија са својим главним питањем вечног
постојања односно превазилажења смрти, потиснута је у други план. Црква је ту да
одређује и даје моралне и етичке норме као средства спасења, а верници су ту да се тих
норми придржавају, и што се више придржавамо тих норми, постајемо ,,моралнији“, а
самим тим и већи верници. Одступање од догме се све више толерише у друштву, али и у
Цркви; међутим, кршење етичких норми је недопустиво. 29 Црква се тако поистовећује са
моралном институцијом, она поседује законе које сваки појединац треба да испуњава.30
Утемељујући свој живот на етици, као што је то случај код фарисеја, човек нема
потребе за заједништвом с другим човеком и са Богом. Испуњавајући законе, он сам као
индивидуа бива за то награђен од Бога вечним животом или бива кажњен ако те прописе
крши.31 Зато етици не треба Црква као заједница људи у Христу ради свог постојања.
Људима који се спасавају на основу закона не треба Црква као заједница да би се спасили,
тј. да би били блажени. Њима је довољан закон и испуњење закона.
Питање онтологије, односно питање смрти и њеног превазилажења као да је
потиснуто у други план. Заборавља се да Црква не спасава оним што чини (проповеђу,
религиозним делатностима, хуманитарним програмима, етичким прогласима итд.), већ
оним што јесте – сплет односа који укидају смрт, не етика, тј. систем начела на основу
којих се људи понашају, него заједница личности по узору на Свету Тројицу.

27
Епископ Игнатије Мидић, Онтологија и етика у светлу христологије св. Максима, Саборност 1-4, 2003.
Пожаревац, стр. 52.
28
Богољуб Шијаковић, Напомене о левинасу и онтологији, Саборност 1-4, 2003. Пожаревац, стр.80.
29
Митрополит пергамски Јован Зизиулас, Онтологија и етика, Саборност 1-4, 2003. Пожаревац, стр. 97.
30
Епископ Игнатије Мидић, Онтологија и етика у светлу христологије св. Максима, Саборност 1-4, 2003.
Пожаревац, стр. 106.
31
Исто.

13
 Однос Бога према људима не темељи се на етици већ на слободи и љубави. То
потврђује љубав Бога према грешнику, што значи да је та љубав Бога према човеку који је
погазио све етичке законе, слободна љубав и зато истинска.32
Ни данас верници на сабрању немају много разумевања једни за друге, баш као
што ни фарисеј није прихватио цариника због његове грешности, а за то се могу навести
многи примери из свакодневног живота чланова црквене заједнице. Христос је
рекао ,,Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство
небеско. Који се, дакле понизи као дете ово, овај је највећи у Царству небеском. И који
прими једно такво дете у име моје, мене прима“ 33. Поједини верници међутим, не
прихватајући децу као такву, често их критикују због њиховог понашања у Цркви. Чак им
је често неприкладан начин на који деца стоје или који је положај њихових руку, њихово
комешање током литургије, гледање у фреске уместо да стоје право и гледају испред себе,
итд. Такође смо слични фарисеју по томе што смо склони да осуђујемо ближње
упоређујући њихове ,,мане“ са нашим ,,врлинама и савршенством“, и из тога закључујемо
да смо већи хришћани од половине оних који учествују у Св. Литургији. Више пута се
могу чути речи ,,кад видим ко све долази у цркву изгубим жељу да идем“. То би значило
или да ,,у цркву треба да иду само велики грешници, а ја нисам међу њима јер никога
нисам убио, покрао, не сукобљавам се са другима итд, једноставно живим моралним
животом испуњавајући све етичке норме, па према томе ја нисам грешан“, или да ,,црква
греши што допушта да тако велики грешници долазе у цркву и док се та грешка не
исправи ја у цркву не идем“, а све ово произилази из погрешног схватања греха
искључиво у етичком смислу. Ова затвореност за друге и сматрање других недостојнима
да се са њима ступи у заједницу, као и уздизање себе изнад осталих и одбацивања другога
као непотребног да бих ја био ја, устаљена је у свести великог броја верника.
Често мислимо да смо припадници Цркве, да смо хришћани декларативно, пошто
смо се крстили, а да уопште не треба да долазимо на Св. Литургију. Међутим, не може се
рећи да не мора бити Свете Литургије, да је важно бити добар човек, испуњавати
заповести, и сл. Ако желимо заједницу с Богом морамо променити начин постојања,
односно индивидуалистички начин постојања који уочавамо код фарисеја морамо
заменити литургијским јер управо у оваквом начину постојања у који улазимо крштењем,
32
Исто, стр. 107.
33
Мт. 18, 2-5.

14
можемо да превазиђемо смрт, ступајући у личну заједницу са Богом у Христу. Од односа
према литургији зависи наш живот. Без литургијског сабрања нема спасења, нема
превазилажења смрти за тварну природу. Другачије речено, створена бића остварују своје
вечно постојање само ако се њихова природа сједини са Богом. Онтологија се
поистовећује са заједницом, и то са заједницом тварног и нетварног у Христу.
Етичке теме су сувишне ако не постоји вечни живот за сваког човека и за свако
биће, а вечно постојање може се остварити само у заједници са Богом. Та могућност је
дата свету кроз силазак Бога у свет, односно кроз оваплоћење Сина Божијег. Тачније, свет
уопште и сваки човек остварују вечни живот у Христу и кроз заједницу са Христом.
Треба ли одбацити етику? Не. Постоје различите етике, а хришћани су као народ
саборнизован, окупљен, поређан у Цркви да пројави врлине Божије, Његов итос, Његову
етику, а не етику као философску, апстрактну дисциплину која расправља о моралу.
Суштина онтолошке етике је да посматрамо сваког човека као будућег светитеља, да га не
поистовећујемо са његовим делима, да не допустимо етици да она одређује наш
онтолошки однос са другим. Овако етика од правде постаје љубав. Волети грешника или
свога непријатеља, то је етика коју познаје Јеванђеље. Етика је прихватљива само онда
када се покорава онтологији, када извире из начела да је постојање највиша вредност.
Етика која поштује постојање, која чини да желимо вечно постојање онога кога волимо
независно од његових етичких својстава, етика која је спремна да жртвује себе саму ради
љубави, једина је етика која би могла да се помири са онтологијом.

Извори:
Библија или Свето Писмо Старог и Новог Завета, Глас цркве, Београд, 2007.

15
 Литература:
1. Епископ Игнатије Мидић, Онтологија и етика у светлу христологије св. Максима,
Саборност 1-4, 2003. Пожаревац.
2. Митрополит пергамски Јован Зизиулас, Онтологија и етика, Саборност 1-4, 2003.
Пожаревац.
3. Јован Зизијулас, Обожење светих као икона Царства Божијег,
http://verujem.org/teologija/ziziulas_svetitelji.htm
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/
SabraneBesede_SvGrigorijePalama/SabraneBesede_SvGrigorijePalama02.htm
4. Епископ Атанасије Јевтић, Онтологија библијске етике, Саборност 1-4, 2003.
Пожаревац.
5. Христо Јанарас, Црква начин битовања који побеђује смрт, Црквени живот 3/2002.
6. Св Григорије Палама, ,,Господе просвети таму моју“ (Сабране беседе), 2. Беседа, У
Недељу Приче Господње о царинику и фарисеју,
7. Богољуб Шијаковић, Напомене о левинасу и онтологији, Саборност 1-4, 2003.
Пожаревац.
8. Leon Moris, Novozavjetni komentari; Luka, tumačenje evanđelja po Luki, drugo izdanje,
Novi Sad, 1983.

16