НЕДЕЉА О ЗАКХЕЈУ

У име Оца и Сина и Светога Духа, Амин.

Драга браћо и сестре, данашња недеља је недеља Закхејева. То је једна од

Јеванђељских прича која је постављена у дане када нам се приближава Велики,
Васкршњи пост. Зато ћемо данас чути причу која нас припрема за покајање.

У данашњем Јеванђељу чули смо опис једног догађаја који се одиграо у

јеврејском граду Јерихону пре 2000 година. Када је наш Господ Исус Христос ушао
у тај град, око њега се окупио велики број људи који су имали жељу да га виде, јер
је Он тад чинио дела која су била невиђена у Израиљу до тог времена. Међу
великим бројем људи који се окупио око Исуса, некако се нашао и Закхеј, кога
апостол Лука назива ,,Старешином цариника” и ,,веома богатим човеком”.
Цариници су, у то време у Јудеји, били имућни људи који су прикупљали порез од
својих сународника у име Римске царевине, која је била окупатор над израиљским
становништвом. Самим тим, цариници су били омражени. Може се претпоставити
да је већина тих цариника заправо себе проналазила управо у богаћењу, односно у
страсти среброљубља. Закхеј је припадао тој друштвеној класи и заузимао је висок
чин у коме се издвајао од осталих по богатству. Међутим, и поред толиког
богатства, Закхеј се заинтересовао за нешто што новцем није могао купити. Када је
чуо да Исус пролази кроз Јерихон, покушао је да дође до њега и да га види, али
није могао проћи од многобројних људи. Хтео је прићи ближе да би боље видео
Господа, јер другачије није могао-био је низак растом. Да би бар издалека угледао
Христа, Закхеј се, као човек од година и угледа, није постидео и попео се на дрво.
Замислите сада Закхеја који се толико издвајао од осталог народа по статусу и
богатству и врло вероватно се није мешао са простим народом. Он чини нешто што
је окупљеном народу можда било и смешно и пење се на смокву попут малог
детета. Подсмеси којима је могао бити изложен од народа нису му били мислена
препрека. Био је спреман да се понизи пред онима које је до тада могао да гледа са
неке друге висине, висине свога друштвеног положаја. Презрење сопственог стида,
презир друштвених предрасуда јесте, заправо, покајање, које се у том тренутку

1
пробудило у Закхеју. Господ тај труд није оставио без пажње, већ му се
обраћа: ,,Сиђи Закхеју!”, вели му Господ, ,,данас треба да будем у твоме дому.”

Закхеј је примио Христа у свој дом и приредио му вечеру. Покајани

грешник, тј. овај човек, Закхеј, налазећи се сада у близини Господа, долази у себи
до покајничког размишљања. Усред вечере каже:,,Господе, ево пола имања свога
даћу сиромасима и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко”. Велики
светитељ, Јован Златоусти, вели да се Закхеј одмах лишио свога имања, јер ако
половину одмах преда сиротињи а још 4 пута више свима о које се огрешио,
вероватно за све увређене имања неће ни остати. На тај начин Закхеј је унутар себе
дошао до мисли о покајању и истовремено се лишио целокупног свог неправедно
стеченог богатства. Црквено предање вели да је касније Закхеј постао епископ и
чак свештеномученик, јер је страдао за Христа и крв своју пролио у име Господа
Исуса.

Сада можемо да изведемо закључак: покајање је наш заједнички напор све

до смрти. Немогуће је говорити ,,ја сам се већ покајао”. То су празне, ништавне
речи јер је покајање труд који траје читавог живота. У вези са овим једнократним
покајањем греше многи људи данас и то веома озбиљно. ,,Ја сам се покајао!”, кажу
они, а ми ћемо рећи: ,,А ја сам сигуран да ћу се до смрти кајати”.

Отворена врата у Царство небеско јесте покајање! Покајање је дрхтај душе

пред вратима Раја; то је осећање блискости Богу. Та блискост Божија заједно са
осећањем личне ништавности рађа сузе, уздахе и жељу за добрим делима. Нико
није без греха! Св. Јован Златоусти каже у једној својој проповеди: ,,Ако је грех већ
пао у твоју душу, нека буде гост, а не домаћин”, па даље вели: ,,Грех је зашао у
твоју душу, нека се погости, али нека изађе ван; он је стигао као гост, али ти у
својој души остани домаћин.” Будимо, браћо и сестре, домаћини своје душе.
Покајање је напор који изискује сузе. Постоји једно стање када се човек више не
може кајати. Стање које је равно самоубиству. То је, браћо и сестре, када начисто
изгубимо страха Божијег. Покајање јесте промена начина живота, нови почетак.
Они који не желе или једноставно неће да промене себе ка бољем начину живота,
који неће да опросте ближњем, они који у себи негују мржњу, који допуштају да

2
гордост станује у њима и влада њима-е то су, браћо и сестре, они који су окренули
леђа Богу. За такве људе морамо се молити Господу да и они увиде свој грех, да им
се отворе очи, да се постиде свог греховног живота, да се науче страху Божијем, да
се покају, тј. да се измире са Богом.

Драга браћо и сестре, свако од нас се бори са неком страшћу и са неким

грехом и та борба се води до краја живота. Стога, поука за све нас грешнике-
покајнике који тежимо Христу и желимо да се очистимо од греха јесте да се
покајемо и смиримо пред Господом и да га замолимо за помоћ у борби. Нека нас
Господ у вечности удостоји гледања славе Његовог лика, Амин.

јереј Милош Никодијевић