Св. Серафим Саровски о задобијању Св.

Духа

ЗАДОБИЈАЊЕ БЛАГОДАТИ ДУХА СВЕТОГА, ПО СВ. СЕРАФИМУ САРОВСКОМ

- Из разговора са Н. А. Мотовиловом -

Господ ми је открио да сте ви у вашој детињастости желели да знате у чему се састоји циљ
нашег хришћанског живота, и да сте то више пута питали многе велике духовне особе. Али нико
вам то није рекао одређено. Говорили су вам: иди у цркву, моли се Богу, испуњавај заповести
Божије, чини добро – ето ти циља хришћанског живота. А неки су чак негодовали против вас,
зато што се бавите небогоугодном радозналошћу и говорили су вам: не тражи више од себе.
Али они нису говорили како би требало. Ево, ја ћу вам, убоги Серафим, сад објаснити у чему се
овај циљ стварно састоји.

Ма како били добри сами по себи молитва, пост, бдење и сва друга дела хришћанска, ипак се
циљ нашег хришћанског живота не састоји само у њиховом испуњавању, прамда они и служе
као неопходна средства ради њеног достизања. Истински циљ нашег хришћанског живота се
састоји у стицању Светог Духа Божијег. А пост, и бдење, и молитва, и милостиња, и свако
добро дело које се чини Христа ради, јесу средства за стицање Светог Духа Божијег. Уочите,
баћушка, да нам само добро дело које чинимо Христа ради доноси плодове Светог Духа. А све
што се не чини Христа ради, премда је добро, не даје нам плату у животу будућег века, а и у
овдашњем животу такође не даје благодат Божију. Ево зашто је Господ Исус Христос рекао:
"Сваки који не сабира са Мном, расипа". Добро дело се не може назвати другачије до
сабирањем, јер иако се оно не чини ради Христа, ипак је добро. Писмо каже: "У сваком народу
је Богу мио онај који Га се боји и твори правду". /.../

Дакле, Господ користи сва Своја Божанска средства како би омогућио таквом човеку да се због
својих добрих дела не лиши награде у вечном животу. Али, ради тога овде треба почети од
праве вере у Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег, Који је дошао у свет да спасе
грешнике, и стицањем благодати Светог Духа, Који уводи у наша срца Царство Божије и крчи
нам пут за стицање блаженства живота будућег века. Међутим, овим се и ограничава ова
богоугодност добрих дела која се не чине Христа ради: Саздатељ даје средства да се она и
остваре. Од човека зависи да ли ће их остварити или не. Ево због чега је Господ рекао
Јеврејима: "Кад не бисте знали, не бисте имали греха. А сад кажете – видимо, и грех ваш остаје
на вама". /.../ Добро које је ради Њега учињено не само да ће издејствовати венац правде у
животу будућег века, већ и у овдашњем животу испуњава човека благодаћу Светог Духа и
притом, као што је речено: "Бог Духа (Светога) не даје на меру. Јер Отац воли Сина и све даје у
руке Његове". /.../

Циљ светског живота обичних људи јесте стицање или зарађивање новца, а код племића осим
тога – добијање почасти, одлика и других награда за државне заслуге. Стицање Духа Божијег је
исти тај капитал, само благодатни и вечни, и он се, као и новчани, чиновнички и пролазни,
стиче истим путевима, који су врло слични. Бог Логос, Господ нашо Богочовек Исус Христос,
пореди наш живот с тржницом и дело нашег живота назива трговином, говорећи свима нама:
"Тргујте док не дођем, пазећи на време, јер су дани зли", односно: добијајте на времену ради
течења небеских добара кроз земаљску робу. Земаљска роба су добродетељи које се чине
Христа ради, које нам омогућава добијање благодати Свесветог Духа.

У причи о мудрим и лудим девојкама, кад је лудима недостајало уља, речено је: "Идите и
купите на тржници". Али, кад су купиле, вреата што воде у брачну одају су већ била затворена,
и оне нису могле да уђу у њу. Неки кажу да недостатак уља код лудих девојака означава
недостатак добрих дела за њиховог живота. Овакво схватање није потпуно исправно. Какав
недостатак добрих дела је код њих кад се, иако луде, ипак називају девојкама? Јер,
девственост је као равноанђеоско стање највиша добродетељ и могло би собом да земни све
остале добродетељи.

Ја, убоги, мислим да је њима недостајала управо благодат Свесветог Духа Божијег. Творећи
добродетељи, ове девојке су због своје духовне неразумности сматрале да се управо у томе и
састоји хришћанско дело да се чине само добродетељи. Ето, учиниле смо добродетељ, и
управо тиме смо и дело Божије оствариле, - а за то да ли су добиле благодат Духа Божијег, да
ли су је достигле, нису ни мариле. О оваковим животима, који се ослањају само на чињење
добродетељи без брижљивог испитивања да ли и колико тачно доносе благодат Духа Божијег,
се и говори у отачким књигама: "Постоји и други пут, за који се чини да је добар на почетку, али
он води на дно паклено".

Антоније Велики у својим писмима монасима о таквим девојкама каже: "Многи монаси и
девојке немају никаквог појма о различитим вољама које делују у човеку и не знају да у нама
делују три воље: прва је Божија, свесавршена и свеспасоносна и трећа је демонска – потпуно
погубна. И управо ова трећа непријатељска воља и учи човека да или не чини никакве
добродетељи или да их чини због таштине или само ради добра, а не ради Христа. Друга, наша
сопствена воља, учи нас да све чинимо ради насладе наших похота, а понекад и као
непријатељ, учи нас да чинимо добро ради добра, не обраћајући пажњу на благодат која се
њим стиче. А прва – воља Божија и свеспасоносна – састоји се само у томе да се добро чини
једино ради стицања Свегог Духа као вечног, непотрошивог блага које ничим не може потпуно
и достојно да се оцени. Управо оно, стицање Светог Духа, заправо се и назива оним уљем, које
је недостајало лудим девојкама. Због тога су оне и назване лудима, што су заборавиле
неопходан плод добродетељи, благодат Светог Духа, без којег ни спасења нема ни за кога, и не
може ни бити, јер: "Свјатим Духом всјака душа живитсја и чистотоју возвишајетсја,
светљејетсја же Тројическим јединством сјвашченотајње".

Сам Свети Дух се усељава у наше душе, и управо ово усељавање у наше душе Њега,
Сведржитеља и сапребивање с нашим духом Његовог Тројичног Јединства нам се и дарује
кроз свестрано стицање Духа Светога, које и припрема у души и телу нашем престо за Божије
свестваралачко сапребивање с нашим духом, по истинитим речима Божијим: "Уселићу се у
њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити Мој народ". Управо ово и јесте оно уље у
светиљкама мудрих девојака, које је могло светло и дуго да гори, и ове девојке с овим
упаљеним светиљкама могле су да дочекају и Женика Који је дошао у поноћ, и да уђу с њим у
ложницу радости. А јуродиве, које су виделе да се њихове светиљке гасе, иако су отишле на
тржницу да купе уља, нису стигле да се врате на време јер су врата већ била затворена.
Тржница је наш живот, врата брачне одаје су затворена, а они који их нису пустили код Женика
представљају људску смрт; мудре и луде девојке су хришћанске душе, уље нису дела, већ
благодат Свесветог Духа Божијег, која их од онога претвара у ово, односно из трулежности у
нетрулежност, из душевне смрти у духовни живот, из таме у светлост, из пећине нашег бића,
где су страсти везане као стока и звери, у храм Божанства, у пресветлу одају вечног радовања
у Христу Исусу Господу нашем, Творцу и Избавитељу и Вечном Женику наших душа.

Колико је велико састрадавање Божије према нашој невољи, односно занемаривању Његове
бриге о нама, кад Бог каже: "Ево стојим на вратима и куцам..." – под вратима подразумевам ток
нашег живота, који још није затворен смрћу! О, како бих желео, ваше Богољубље, да у
овдашњем животу увек будете у Духу Божијем. "У чему вас затекнем, у томе ћу и судити", каже
Господ.

Несрећа је, велика несрећа ако нас Он нађе оптерећене бригама и жалостима овоземаљским,
јер ко ће истрпети Његов гнев и ко ће стати против гнева Његовог? Ево због чега је речено:
"Бдите и молите се, да не паднете у напаст", односно да се не лишите Духа Божијег, јер нам
бдење и молитва доносе Његову благодат. Наравно, свака добродетељ која се чини Христа
ради даје благодат Духа Светога, али највише од свега даје молитва, зато што она као да је
увек у нашим рукама, као оружје за стицање благодати Духа.

Пожелели сте, на пример, да одете у цркву, међутим, или цркве нема, или се служба завршила,
пожелели сте да дате милостињу просјаку, и опет, нема просјака, или немате шта да дате;
пожелели сте да сачувате девственост, а немате снаге да то испуните или због ваше грађе или
због непријатељских замки, којима због немоћи људске не можете да се одупрете; пожелели
сте било коју другу добродетељ да учините Христа ради, али такође немате снаге, или вам се
не указује прилика. А то се на молитву уопште не односи: за њу свако и увек има могућност –
богат и сиромах, и угледан и обичан човек, и јак и слаб, и здрав и болестан, и праведник и
грешник.

Како је велика сила молитве чак и грешног човека кад се узноси свим срцем, судите по
следећем примеру светог предања: кад је на молбу очајне мајке, која је остала без сина јединца
којег је смрт уграбила, жена-блудница која ју је срела на путу и чак се није ни очистила од греха
што јој се управо био десио, дирнута очајном тугом мајке, завапила ка Господу: "Не ради мене,
проклете грешнице, већ ради суза мајке која тугује за сином својим и која је чврсто уверена у
милосрђе и свемоћ Твоју, Христе Боже, васкрсни, Господе, сина њеног!"... и Господ га је
васкрсао.

Ето, тако је, ваше Богољубље, велика сила молитве, и она највише доноси Духа Божијег, и њу
је свакоме најзгодније да испуњава. Бићемо блажени кад нас Господ Бог затекне како бдимо, у
пуноти дарова Његовог Свегог Духа. Тада ћемо моћи са добром смелошћу да се надамо да
ћемо бити узнети на облацима, у сретење Господу, Који долази са славом и силом многом да
суди живима и мртвима и да свакоме да по делима његовим. /.../

Молитвом се ми удостојавамо да беседимо са Њим Самим, Свеблагим и Животворним Богом и

Спаситељем. Али и овде се треба молити само док Бог Дух Свети не сиђе на нас у Њему
познатој мери Своје небеске благодати. И кад благоволи да нас посети, треба да престанемо да
се молимо. Зашто и да Му се молимо онда: "Дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке
нечистоте, и спаси, Благи, душе наше", кад је Он већ дошао да спасе нас, који се уздамо у Њега
и призивамо Његово Свето Име у истини, односно с тим да смирено и с љубављу дочекамо
Њега, Утешитеља у одајама наших душа које су гладне и жедне Његовог доласка. Ја ћу то
вашем Богољубљу објаснити на примеру: ево, кад бисте ме позвали код вас у госте, ја бих на
ваш позив дошао код вас и хтео бих да поразговарам с вама. А ви бисте ипак почели да ме
позивате: изволите, молим, доћи код мене. Ја бих и нехотице морао да кажем: шта му је? Да
није с ума сишао? Дошао сам код њега, а он ме ипак зове. Управо се то и на Господа Духа
Светог односи. Баш је зато и речено: "Утолите и познајте да сам Ја Бог; Ја сам узвишен по
народима, узвишен на земљи", односно, јавићу се и јављаћу се сваком оном ко верује у Мене,
призива Ме и беседићу с њим, као што сам некад беседио с Адамом у рају, с Аврамом и
Јаковом и с другим слугама Мојим, с Мојсијем, Јовом и њима сличнима.

Многи тумаче да се ово ослобођење од свега односи само на светске послове, односно да се
приликом молитвене беседе с Богом треба ослободити световних брига. Али, ја ћу вам по Богу
рећи да, иако се приликом молитве њих треба ослободити, кад уз свемогућу силу вере и
молитве Господ Бог Дух Свети изволи да нас посети и да нам дође у пуноти неизрециве Своје
благости, треба и молитве да се ослободимо.

Говори душа и у речима пребива кад твори молитву: а кад дође Дух Свети, треба бити у
потпуном тиховању, чути јасно и разумно све речи вечног живота које Он тада изволи да
објави. Притом треба да будемо у потпуном трезвењу и душе и духа и у целомудреној чистоти
плоти. /.../

Стичите благодат Светог Духа и свим другим добродетељима Христа ради, тргујте њима
духовно, тргујте онима од њих које вам дају највећи добитак. Гомилајте капитал благодатних
вишкова благодати Божије, стављајте их у вечну Божију залагаоницу под камату
невештаствену, и не по четири или по шест одсто, већ по сто на један рубаљ духовни, али чак и
од тога весконачно много више. Отприлике: ако вам више благодати Божије даје молитва и
бдење, бдите и молите се; много Духа Божијег даје пост – постите; више даје милостиња –
творите милостињу, и тако о свакој добродетељи која се чини Христа ради расуђујте. /.../

Иако апостол каже: "Непрестано се молите", он, затим, као што се сећате, додаје: "Неће се
сваки који Ми говори: Господе, Господе, - спасти, већ онај ко твори вољу Оца Мога", односно
који твори дело Божије и то с побожношћу, јер је "проклет свако ко чини дело Божије с
немаром". А дело Божије јесте: "Да верујете у Бога и Кога је послао Исуса Христа". Ако се
правилно расуди о заповестима Христовим и апостолским, наше хришћанско дело се не
састоји у повећању рачуна добрих дела, која служе циљу нашег хришћанског живота само као
средства, већ у стицању највеће користи од њих, односно у већем стицању најобилнијих
дарова Духа Светог.

Тако бих желео, ваше Богољубље, да и ви сами стекнете овај извор благодати Божије који
никад не оскудева и да увек расуђујете о себи: да ли се налазите у Духу Божијем или не. И ако
сте у Духу, благословен је Бог. Немате за чим да тугујете, чак и кад би сад наступио Страшни
Суд Христова. Јер, "у чему те затекнем, у томе ћу ти и судити". Ако пак не, треба се разабрати
због чега и због ког разлога је Господ Бог Дух Свети изволео да нас остави, па Га поново
тражити и трагати за Њим и не одустајати док се Господ Бог Дух Свети Којег тражимо не нађе и
не буде поново с нама Својом благошћу. Непријатеље који нас удаљавају од Њега треба
нападати док и прах њихов не нестане, као што је рекао пророк Давид: "Тјерам непријатеље
своје и стижем их, и не враћам се док их не истријебим. Обарам их, и не могу устати, падају под
ноге моје".

Ето тако, баћушка, изволите трговати духовном добродетељи. Делите дарове благодати
Светога Духа онима који траже угледајући се на упаљену свећу која и сама светли, говорећи
земаљском ватром, и не умањујући свој сопствени огањ, пали друге свеће, да би светлеле
свима на другим местима. И ако је то тако у односу на земаљски огањ, шта ћемо рећи о огњу
благодати Свесветог Духа Божијег? Јер, на пример, земаљско богатство се кад се дели,
смањује, а богатство небеско Божије благодати што се више дели, тим се више умножава код
онога ко га дели. Тако је и Сам Господ изволео да каже Самарјанки: "Који пије од воде коју ћу
му Ја дати, неће ожеднети довека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која
тече у живот вечни".

Како да знамо када је Св. Дух са нама?

Ми смо данас, због наше готово свеопште хладноће према светој вери у Господа нашег Исуса
Христа и због нашег немара према дејствима Његовог Божанског Промисла о нама и општењу
човека с Богом дош.и до тога да смо се, може се рећи, скоро потпуно удаљили од истинског
хришћанског живота. Сад нам изгледају чудна сведочанства Свегог Писма кад Дух Божији
устима Мојсија говори: "И виде Адам Господа, Који је долазио у рај", или кад читамо код
апостола Павла: "Ишли смо у Антиохију и Дух Божији је ишао с нама". Више пута се и на другим
местима Светог Писма говори о јављању Бога људима.

Неки кажу: "Та места су несхватљива. Зар су људи тако очигледно могли да виде Бога?" А овде
нема ништа несхватљиво. Ово неразумевање је произашло из тога што смо се удаљили од
простоте првобитног хришћанског знања и под изговором просвећености запали у такву таму
незнања да нам се већ чини да је несхватљиво оно што су људи некада давно до те мере јасно
разумели да им и у обичним разговорима појам о јављању Бога људима није изгледао чудан.
Тако је Јов, кад су га другови прекоревали за то да хули на Бога, одговарао: "Како то може бити
кад осећам дах Сведржитеља у ноздрвама мојим?" Односно, како могу да хулим на Бога, кад
Дух Свети пребива са мном? Кад бих хулио на Бога, Дух Свети би одступио од мене, а ево, ја и
дах Његов осећам у ноздрвама мојим.

Управо тако се говори и о Аврааму и о Јакову, да су видели Господа и разговарали с Њим, а

Јаков се чак и борио с Њим. Мојсије је видео Бога и читав народ с њим кад се удостојио да
прими од Бога таблице закона на гори Синају. Облачни и огњени стуб или исто то – очигледна
благодат Духа Светога – служили су као путовође народу Божијем у пусеињи. Бога и благодат
Његову Светог Духа људи нису видели у сну, и не у маштањима, или у иступљењу поремећене
уобразиље, већ истински на јави.

Постали смо превише непажљиви према делу нашег спасења, из чега и произилази да ми и
многе друге речи Светог Писма не схватамо у одговарајућем смислу. А све због тога што не
тражимо благодат Божију, не допуштамо јој због гордости нашег ума да се усели у наше душе и
зато немамо истинско просветљење од Господа, а оно се шаље у срца људи који су свим срцем
гладни и жедни истине Божије. /.../
А кад је Он, Господ наш Исус Христос изволео да испуни све дело спасења, после Свог
Васкрсења дунуо је на апостоле, обновивши дах живота, који је Адам био изгубио, и дао им је
исту Адамову благодат Свесветог Духа Божијег. Али, ово је мало, јер им је Он говорио: "Но им
је боље да Он иде к Оцу јер, ако не оде, Дух Божији неће доћи у свет, ако пак оде Он, Христос,
код Оца, после Њега ће доћи у свет и Он, Утешитељ, упутиће њих и све оне који следе њиховом
учењу на сваку истину, и они ће се сетити свега што им је Он говорио док је био у свету". Ово је
Он већ обећао благодат на благодат.

Дакле, на дан Педесетнице, свечано им је послао Духа Светог у даху бурном, у виду пламених
језика који су сишли на сваког од њих и испунили их силом огњелике Божанске благодати, која
је доносећи росу дисала и причињавала радост душама које удеониче у Њеној сили и
дејствима. И ево, управо кад се ова благодат Светог Духа, која огњено надахњује, даје нама,
свим верницима Христовим у Тајни Светог Крштења, свештено се запечаћују миропомазањем
главна места нашег тела, која је указала Света Црква као вековна чуварка ове благодати. Каже
се: "Печат Дара Духа Светога". На шта, баћушка, Ваше Богољубље, стављамо ми, убоги, своје
печате ако не на сасуде који чувају неку драгоценост коју високо ценимо? А шта може бити
изнад свега на свету и шта драгоценије од дарова Духа Светог, који нам се шаљу одозго у Тајни
Крштења, јер благодат Крштења је толико велика и тако неопходна, толико живоносна за
човека, да се чак и од човека-јеретика не одузима до саме његове смрти, односно до рока који
је означен одозго по Промислу Божијем, ради испитивања човека на земљи, које траје читавог
живота: шта ће он за ово време које му је Бог даровао моћи да учини уз помоћ силе благодати
која му је дарована одозго.

И кад не бисмо никад грешили после нашег крштења, заувек бисмо остали свети угодници
Божији, непорочни и изузети од сваке нечистоте плоти и духа. Али, управо у томе и јесте
невоља што ми, напредујући у узрасту, не напредујемо у благодати и разуму Божијем, као што
је у томе напредовао Господ наш Исус Христос, већ насупрот томе, развраћајући се мало по
мало, лишавамо се благодати Свесветог Духа Божијег и постајемо у многим различитим
мерама грешни и многогрешни људи. Али, кад се неко, подстакнут премудрошћу Божијом, која
тражи наше спасење, која све посећује, одлучи да ради ње јутрењује Богу и да бди ради
стицања свог вечног спасења, онда он, послушан њеном гласу, мора да прибегне истинском
покајању за све своје грехове и добродетељима супротним учињеним гресима, а кроз
добродетељи Христа ради – ка стицању Духа Светог, Који у нама делује и уређује у нама
Царство Божије. Није случајно што Реч Божија каже: "Царство Божије је у вама, оно се осваја
подвигом и само подвижници га задобијају". Односно, они људи који, без обзира на греховне
окове који су из везали и не допуштају им својим насиљем и подстицањем на нове грехове да
дођу код Њега, Спаситеља нашег, с покајањем ради испитивања Његовог, презирући сву јачину
ових греховних уза, улажу напор да раскину њихове окове, такви људи заиста долазе касније
пред лице Божије избељени више од снега Његовом благодаћу. "Ходите", каже Господ, "и ако
ваши греси буду црвени као црвац, учинићу их белима као снег". /.../

"Ми смо обојица, баћушка, у Духу Божијем. Зашто ме не гледаш?"

Одговорих: "Не могу, баћушка, да гледам, зато што из ваших очију муње севају. Ваше лице је
постало светлије од сунца и бол ми боде очи".

Отац Серафим рече: "Не плашите се, ваше Богољубље, и ви сте сад постали исто тако светли
као ја сам. Ви сте сад у пуноти Духа Божијег, иначе не бисте могли и мене да видите као
таквог".

И нагнувши своју главу према мени, он ми тихо рече на уво:

"Благодарите пак Господу Богу због неизрециве Његове милости према вама. Видели сте да се
нисам чак ни прекрстио, већ сам се само у свом срцу мислено помолио Господу Богу у себи и
рекао: "Господе, удостој га да јасно и телесним очима види онај долазак Духа Твог, којег
удостојаваш слуге Своје кад год благоволиш да се јавиш у светлости велелепне славе Твоје".
И, ето, баћушка, Господ је у трен ока испунио смирену молбу убогог Серафима... Како да Му не
благодаримо за овај Његов неизрециви дар обојици? Тако, баћушка, Господ Бог не показује
Своју милост увек чак ни великим пустињацима. ово је благодат Божија изволела да утеши
ваше скрушено срце као чедољубива мајка, по заступништву Саме Мајке Божије. Зашто ме,
баћушка, не гледате у очи? Гледајте просто и нећете се уплашити: Господ је с нама!"

После ових речи погледао сам његово лице и обузео ме је још већи свештени страх
побожности. Замислите лице човека који разговара с вама у средини сунца, у најблиставијој
јачини његових подневних зрака. Видите кретање његових уста, израз његових очију који се
мења, чујете његов глас, осећате како вас неко рукама држи за леђа, али не само да не видите
те руке, већ не видите ни саме себе, ни његову фигуру, него само заслепљујућу светлост, која
се простире далеко, неколико хвати унаоколо и обасјава својим јарким бљеском, и снежни
покров који покрива пољану и снег као зрнца гриза која одозго засипају и мене и великог
старца. Да ли је могуће замислити ситуацију у којој сам се тада налазио!

"А шта сад осећате?" упитао ме је о. Серафим.

"Необично ми је добро", рекох.

"А како добро? Шта тачно?"

Одговорих: "Осећам такву тишину и мир у својој души које не могу да изразим никаквим
речима".

"То је, ваше Богољубље", рекао је баћушка о. Серафим, "онај мир о којем је Господ рекао
Својим ученицима: Мир Свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује
срце ваше и нека се не боји. Кад бисте били од света, свет би волео своје, али пошто сам вас
изабрао од света, свет вас због тога мрзи. Будите храбри, јер сам Ја победио свет". Управо
оваквим људима, које мрзи овај свет, које је Господ изабрао, Господ и даје овај мир који ви сад
у себи осећате – мир – по апостолској речи – који превазилази сваки ум. Оваквим га апостол
назива зато што се никаквом речју не може изразити оно душевно благостање које он
производи у људима, у чије срце га унедрава Господ Бог. Христос Спаситељ назива га миром
од Његовог сопственог милосрђа, а не од овога света, јер никакво пролазно земаљско
благостање не може да га да људском срцу; њега одозго дарује Сам Господ Бог, због чега се и
назива миром Божијим...

"А шта још осећате?" упитао ме је о. Серафим.

"Необичну сласт!" одговорио сам, а он је наставио:

"То је она сласт о којој се говори у Светом писму: Хране се од изобиља дома Твојега, и из
потока сладости својих ти их напајаш". Управо ова сласт сада испуњава наша срца и разлива
се по свим нашим жилама неизрецивом насладом. Од ове сласти наша срца као да се топе, и
обојица смо испуњени таквим блаженством, које не може бити изражено никаквим језиком...
Шта још осећате?"

"Необичну радост у читавом срцу!"

И баћушка Серафим настави:

"Кад Дух Божији снисходи човеку и осењује га пунотом Свог силаска, људска душа се
испуњава неизрецивом радошћу јер Дух Божији даје радост свему, ма шта да дотакне. То је
управо она радост о којој Господ говори у Свом Јеванђељу: Жена кад рађа, трпи муку, јер дође
час њезин; а када роди дете, више се не опомиње жалости, због радости што се роди човек на
свет. У свету ћете имати невољу, али кад вас угледам, обрадоваће се срце ваше, и радост вашу
нико неће узети од вас. Али, ма како утешна била ова радост коју сад осећате у свом срцу, ипак
је она ништавна у поређењу с оном о којој је Сам Господ устима Свог апостола рекао да ту
радост ни око не виде, ни ухо не чу, ни на срце човеку не дође благо које Бог припреми онима
који Га воле. Предзачеци ове радости нам се дају сада и, ако од њих тако слатко, добро и
весело бива у нашим душама, шта рећи о оној радости која је припремљена тамо, на небу,
онима који плачу овде на земљи? Ево и ви, баћушка, доста сте поплакали у вашем животу на
земљи и видите каквом радошћу вас Господ теши још у овдашњем животу. Сад од нас зависи,
баћушка, посао да приложимо труд на труд, да усходимо из силе у силу и достигнемо меру
раста пуноте Христове, да би се оствариле на нама речи Господње: Они који трпе Господа
ради, измениће се крепошћу, окрилатиће као орлови, потећи ће и неће се уморити, отићи ће и
неће огладнети, рашће из силе у силу и јавиће им се Бог над боговима у Сиону да разумеју
небеска виђења... Ево, тада ће се наша садашња радост, која нам долази мало и кратко, доћи у
свој својој пуноти и нико је неће одузети од нас, испуњених неирецивим наднебеким
насладама... Шта још осећате, ваше Богољубље?"

Одговорио сам: "Необичну топлоту!"

"Како, баћушка, топлоту? Па ми у шуми седимо. Сад је зима напољу и под ногама је снег, изнад
нас има више од педаљ снега, а одозго пада ситан снег. Каква топлота ту може бити?"

Одговорих: "Таква каква бива у парном купатилу кад се налије вода на камење и кад из њега
пара излази као стуб".

"А мирис", упита ме он, "да ли је исти као из парног купатила?"

"Не", одговорих ја, "на земљи нема ничега сличног овом миомирису. Кад сам још за живота
моје матере волео да играм и да идем на балове и на игранке, дешавало се да ме мајка напрска
парфемом који је куповала у најбољим продавницама у Казању, али ни ови парфеми не одишу
оваквим миомирисом".

И баћушка о. Серафим је, пријатно се осмехнувш, рекао: "И ја сам, баћушка, знам ово исто тако
као и ви, али вас намерно питам – да ли тако осећате. Права истина, ваше Богољубље. Никаква
пријатност земаљског миомириса не може да се упореди с оним миомирисом који сад осећамо,
зато што нас сад окружује миомирис Светог Духа Божијег. А шта земаљско може да му буде
слично? Уочите, ваше Богољубље, јер ви сте ми рекли да је око нас топло, као у парном
купатилу, а видите, ни на вама ни на мени снег се не топи, а испод нас исто тако. Дакле, није
топлота у ваздуху, већ у нама самима. Управо то и јесте она топлота о којој нас Дух Свети
речима молитве приморава да вапијемо ка Господу: Топлином Духа Светог загреј ме. Управо
њоме загревани пустињаци и пустиножитељке се нису плашили зимског мраза, пошто су се
облачили, као у топле бунде, у благодатну одећу, коју је изаткао Дух Свети. Мора бити да је
заиста тако, јер благодат Божија сигурно обитава у нама, у срцу нашем, пошто је Господ рекао:
Царство Божије је у вама. Под Царством Божијим Господ је разумео благодат Светог Духа. Ево,
ово Царство Божије се сад налази у нама, а благодат Духа Светога нас и споља обасјава и
загрева, и испуњавајући многим различитим миомирисима ваздух који нас окружује, наслађује
наша осећања наднебеском насладом, појећи срца наша неизрецивом радошћу. Наше садашње
стање је управо оно о којем апостол говори: Царство Божије није храна и пиће, већ истина и
мир у Духу Светом. /.../"

"А ја мислим", одговорио ми је о. Серафим, "да ће вам Господ помоћи да ово заувек задржите у
сећању вашем, јер Његова благост се не би повила тако муњевито на моје смирено мољење и
не би тако брзо похитала да послуша убогог Серафима, тим пре што вам није дато да то
разумете само ради вас самих, већ преко вас за цео свет, да бисте ви сами, утврдивши се у
делу Божијем, и другима могли да будете корисни. А што се тиче тога, баћушка, што сам ја
монах, а ви мирјанин, нема шта ни да се размишља: Бог тражи праву веру у Њега и Његовог
Јединородног Сина. За ово се обилно одозго даје благодат Духа Светог, Господ тражи срце
испуњено љубављу према Богу и ближњем – ето престола на којем Он воли да седи и на којем
се јавља у пуноти Своје наднебеске славе. Сине, дај Ми срце твоје! каже Он. А ја сам ћу ти
додати све остало, јер у људско срце може да се смести Царство Божије. Господ заповеда
Својим ученицима: Тражите, пре свега, Царство Божије и истину Његову, и све ово ће вам се
придодати. Јер зна Отац ваш небески да вам је све ово потребно. Господ Бог не прекорева за
уживање земаљских добара, јер и Сам каже да нам је све ово потребно у нашем земаљском
животу, односно све што помаже на земљи наш људски живот и чини погоднијим и лакшим наш
пут ка небеској отаџбини. /.../

"Једног се бојте, ваше Богољубље – да не тражите од Господа оно што вам не буде крајње
потребно. Неће вам Господ ни то одбити због ваше православне вере у Христа Спаситеља, јер
неће предати Господ жезал праведника на вољу грешних и вољу слуге Свог Давида учиниће
сигурно, али ће га питати зашто Га је узнемиравао без посебне нужде, зашто је тражио од Њега
оно без чега би сасвим лако могао"...

Преузето из књиге "Свети Серафим Саровски – пророк љубави Божије",

Образ светачки, 2007.