Omi Lije

Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ОМИЛИЈЕ
БЛАГОВЕСТИ
Јеванђеље архангела Гаврила
Лука, 1, 24-28. Зач. 3.
Сунце се огледа у чистој води, и небо у чистом срцу.
Много домова има Бог Дух Свети у овој пространој васиони, али чисто срце
човечје дом је Његове највеће радости. Ово је управо Његов дом, све остало су само
Његове радионице.
Никад човечје срце не може бити празно; оно је вазда испуњено: или адом, или
светом, или Богом. Садржина срца зависи од чистоте срца.
Некада је срце човечје било испуњено само Богом; огледало - само за красоту
Божју, харфа - само за хвалу Бога. Некада је оно уистину било у руци Божјој, и
стајало је ван опасности; но када га је човек по безумљу узео у своје руке, зверови
многи напали су на срце човечје, и од тада је настало оно што посматрано изнутра
назива се робовањем срца човечјег, и што посматрано споља назива се историјом
света.
Немоћан да држи сам своје срце рукама својим, човек га је наслањао на бића и на
ствари около себе. Но нашто је год човек наслонио срце своје, од тога се срце
човечје упрљало и ранило.
О, јадно срце људско, својино многих незаконитих господара, бисере међу

свињама! Како си отврдло од дуга робовања, и како си потамнело од тешке таме!
Сам је Бог морао сићи, да те ослободи од ропства, да те спасе од таме, да те излечи
од греховне приказе и да те поново узме у Своје руке.
Силазак Бога међу људе је најнеустрашивије дело Божје љубави, Божјег

човекољубља, најрадоснија вест за чисте и најневероватнији догађај за нечисте
срцем.
Као стуб од пламена у најгушћем мраку, такав је силазак Бога међу људе. А повест
овога Божјег силаска међу људе почиње са ангелом и девојком, са разговором
између небесне чистоте и земаљске чистоте.
Кад нечисто срце разговара с нечистим срцем, то је рат. Кад нечисто срце разговара
с чистим срцем, и то је рат. Само кад чисто срце разговара с чистим срцем, онда је
то радост мир и - чудо.
Архангел Гаврил први је благовесник спасења људског, или чуда Божјег; јер
спасења људског не би било без чуда Божјег. Пречиста Дева Марија прва је чула ту
благовест, и прва од људских бића устрептала од страха и радости. У њеном
чистом срцу небо се огледало, као сунце у чистој води; под њено срце имао је да
положи главу Своју и обуче се у тело Господ, Створитељ новог и Обновитељ
старога света.
О томе говори данашње јеванђеље.
У оне дане заче Јелисавета жена Захаријина, и тајаше се пет месеци говорећи:
тако ми учини Господ у дане ове у које смотри да скине срамоту моју међу
људима. У које дане? У оне дане, који претходе великом дану Рођења Господа
Исуса. Егда приде кончина љета, када се сустигоше сва велика пророчанства у
испуњењу, када се наврши рок, проречен Данилом, када нестаде кнеза од колена
Јудина, када немоћни род људски уздисаше заједно са немоћном природом око
себе очекујући спасење не више од човека нити од природе него од Бога јединога, у
то време заче Јелисавета жена Захаријина. Но шта има старица Јелисавета, жена
Захаријина и нероткиња, заједничко са спасењем рода људскога? Има заједничко
то, што ће она родити Претечу Спаситељева, који ће као војник напред ићи и
објављивати долазак Војсковође. Старица нероткиња могла је родити само
гласника спасења но не и Спаситеља. Она је верна слика старога света, који је био
састарео и бесплодан, без рода и плода, гладан и жедан; слика сасушенога света,
који је као престарело и сасушено дрво још могао неким чудом и озеленети, и
објавити пролеће, но никако и плод дати.
У оно време, као и у сва времена, жена нероткиња осећала се под срамотом стидећи
се и Бога и људи и себе. Нашто брак, ако супрузи немају деце? И Рај може за
бездетне да постане местом искушења и пропасти а камо ли земља. Бездетне
супруге највише једе стид једно од другога. Једно другоме они изгледају као зелене
смокве без плода, и у дну своје душе бојажљиво и неизразиво осећају проклетство
на себи. И што је најгорче - као и у наше дане - једно друго обично подозрева у
похоти и нечистоћи, и обоје сматрају свој брак, хтели не хтели, озакоњеном
похотљивошћу и нечистотом, нарочито још ако не знају за Бога и не осећају прст
Божји на себи. За то су бездетни бракови кратка века и још краће среће. Јер ништа
у свету не разочарава људе више од бесплодне жеље, већ задовољене и

презадовољене. Првобитна заповест Божја: рађајте се и множите се (Пост. 1, 28),
тежи као планина над бесплодним супрузима, ма је они чак и не знали. Ма је они и
не знали разумом, кроз учење, морају је знати срцем, кроз осећање јер је утиснута
као неизгладљиви печат на сваку душу људску, као и све основне заповести Божје.
О туговању бесплодних супруга довољно се зна како из Светога Писма тако и из
свакодневног искуства свију народа и свију времена.
Али чудом у те чудесне дане Јелисавета заче у своје старе дане. Како то може
бити? питају се они, који лете чулима по површини ствари као по леду над језером,
препуним силе и живота. Они који и сами душом осећају и језиком признају, да се
овај свет не може другчија спасти него чудом Божјим, обично, када чудо Божје
дође, врте главом и одричу чудо питајући се: како то може бити? Кад не би
постојао живи и свемоћни Бог, онда ништа не би могло бити, ништа постојати,
ништа се уопште десити. Нити би тада могла родити роткиња ни нероткиња. Али
кад постоји живи и свемоћни Бог, онда је све могуће, тим пре што Бога не вежу
закони природе, које Он није дао да веже Себе него друге, нити да ограничи Своју
моћ него да учини неопходном Своју милост. Исто као једна справа, коју је човек
направио својом руком, што не ограничава слободу човека, да ради овако или
онако, кроз њу или мимо ње, исто тако ни Богом створени свет са својим законим
устројством не ограничава слободу Бога да ради овако или онако, сходно Своме
милосрђу и људским потребама. Ваљда они, који рађају, рађају својом силом а не
Божјом! Бог је нарочито суревњив на живот, те га дели како Он хоће; зачиње се
живот где Он хоће и не зачиње где Он неће. Отуда и бива, да понекад млади
супрузи при свим испуњеним природним законима немају деце, а понекад опет
стари супрузи мимо природних закона имају деце. Живи Бог је једини господар
живота, те над оним, над чим Он једини господари, немају силе ни природа ни
природни закони, а још мање гатари и врачари, којима се нероткиње често за помоћ
обраћају не знајући да су гатари и врачари служитељи не светле божанске силе но
тамне силе демонске.
Човек очекује чудо од Бога, а кад чудо дође он не верује у њега. Природа је постала
дрветом искушења за човека. Сакривен због своје голотиње под сенку природе
човек би и хтео да га Бог посети и боји се Божје посете. Кад га Бог не посети, он се
жали, а кад га посети, он одриче. Као што је у Рају Адам био стављен између два
дрвета: живота и познања, тако је потомство Адамово стављено опет између два
дрвета: Бога, као Дрвета Живота, и природе, као дрвета познања. Да се и сад, као и
онда, опроба слобода човекова, његова послушност и његово смирење. Да се окуша
мудрост човекова. Да се окуша срце човеково. Да се окуша воља човекова. Јер да
нема искушења, не би било слободе. А да нема слободе, не би било људи као људи,
но било би у свету само две врсте стења: непокретног стења и покретног стења.
Све ове просте и јасне истине, које не знају душе са земаљским разумом и које оне
не могу знати због помрачености духовног вида грехом, знала је једна проста но
побожна старица, Јелисавета. Зато се она и не зачуди, кад затрудне у старим
данима, него одмах изађе са готовим и јединим разумним објашњењем своје
невремене трудноће: тако ми учини Господ у дане ове. А зашто? Она још и не зна,
нити по смирености својој сме да помисли, како ће редак и велики бити плод
утробе њене. Она не зна за лавовску улогу у историји људског спасења, коју ће
имати да одигра њен син: Пророк, Претеча и Крститељ. Нити она зна дубоке
смерове Божје, срачунате до краја времена, нити још прониче у то, како Бог
бешумно изводи те смерове кроз слуге и слушкиње своје, бешумно и лагано, али
без препона и задржавања. Она зна само један скроман и дирљив разлог Божјег
благоволења према њој: тако ми учини Господ у дане ове, вели она, да скине
срамоту моју међу људима. Чудо Божије она протумачи као знак Божје милости
према њој. И то је правилно, но није све. Да је то чудо она протумачила као знак
Божје милости према васцелом старом свету, који је био бесплодан, онда би рекла
све. Гле, тим чудом Бог је припремао једно веће чудо, којим је хтео да скине
срамоту пред ангелима са целога бесплоднога рода људског.
А у шести месец послан би ангел Гаврил од Бога у град Галилејски, по имену

Назарет, девојци обрученој мужу, по имену Јосиф, из дома Давидова, и девојци име
Марија. Овде се мисли на шести месец трудноће Јелисаветине, или на шести месец
зачећа Јована Претече. Зашто баш у шести месец? Зашто не у трећи, или пети, или
седми? Зато што је стварање човека било у шести дан, после све створене природе.
Христос је Обновитељ све твари. Он долази као нови Створитељ и као Нови Човек.
У Њему је све ново. У овоме новом стварању Јован је претеча Христу онако од
прилике као што је у првом Божјем стварању сва природа била претеча староме
Адаму. Јован представља пред Христом Господом сву земаљску твар укупно са
старим човеком, само у њему покајаним. У име човечјег рода он ће ићи пред
Господом као покајник и проповедник покајања. Још овај шести месец, у који се
младенац Јован заигра у утроби матере своје, одговара шестом периоду времена, у
коме се Спаситељ родио, и шестом печату из Откровења Јованова (6, 12).
У шести месец, дакле, послан би ангел Гаврил. У великој драми првога стварања
појављују се ангели на првом месту: у почетку створи Бог небо и земљу (Пост. 1,
1). Под небом се разумеју ангели у свима ступњевима небесне јерархије. Па ево, и
на самом почетку велике драме новог стварања појављују се опет прво ангели.
Ангел је кроз уста пророка Данила одредио време, кад ће се родити Цар над
царевима; ангел је кроз уста пророка Исаије и других пророка, изрекао начин, како
ће се Он родити, ангел је објавио првосвештенику Захарији рођење Претече; ангел
објављује сада рођење самога Богочовека. Када се пак Богочовек буде родио,
ангели ће хоровима певати над витлејемском пећином. Свако стварање Богу је
радост, јер Бог ништа не ради по нужди и морању, како то уче неке мрачне
философије и незнабожачке баснословне религије. Свако стварање Богу је радост,
и ту Своју радост Бог воли да подели с неким. Јер радост у чистоти и од љубави
једина је ствар на небу и на земљи, која се дељењем не умањује него повећава, ако
би уопште смело бити речи о повећавању радости од љубави код Бога,
праисточника и радости љубави. Зато створивши ангеле у првом стварању, Бог их
одмах узима у сарадњу на даљем послу своме. Створивши Адама, он га одмах
узима у сарадњу у управљању Рајем и свима створењима у Рају. Исто тако и при
Новом Стварању: пред Христом, Новим Човеком, иду ангели; у стројењу Свога
Царства Господ одмах узима у сарадњу апостоле, потом и друге особе, које Њему
сарађују не само док су на земљи, у земаљском животу, него и после своје телесне
смрти. У ту Своју сарадњу Господ и до дана данашњега узима светитеље, мученике
и остале, који су се тога удостојавали и удостојаваЈу. Но, коме би послан велики
архангел Гаврил? ("Послан би војник, да објави царску тајну, тајну, која се вером
познаје а љубопитством не находи; тајну, којој се треба клањати а не човечјим
разумом мерити; тајну, која се да протумачити божанским разумом а не
човечанским." Златоуст: Беседа на Благовести.)
Девојци обрученој мужу, по имену Јосиф из дома Давидова. Велики архангел Божји
јавља се девојци, јер кроз девојку, чисту пречисту, треба да прође и дође Почетник
новога света, Новога Стварања. Нови свет треба да буде сама чедност и чистота,
насупрот староме, иструлеломе свету, који је постао нечистим због своје упорне
непослушности према Творцу своме. Девојка треба да послужи као капија, кроз
коју ће Спаситељ света ући у свет као у Своју радионицу и Свој дом; девојка а не
жена, јер жена, ма како била узвишена духом, везана је за стари свет и старо
створење, будући везана за свога мужа, те није слободна од светских жеља и
светске пристрасности. Зато не жена но девојка, чиста пречиста, савршено предана
само Богу и срцем својим одвојена од овога света. Таква девојка је телесно израсла
у трулежном свету, као крин на ђубришту, но недодирнута од трулежи света.
Та изабрана девојка била је обручена Јосифу, рођаку своме. Зашто је била

обручена? Промисао Божји тако је уредио, да би је сачувао од подсмеха демона и
људи. Да није била обручена, па родила, ко би од људи могао поверовати, да Син
њен није незаконито рођен? И који би је земаљски судија у том случају поштедео
од строгости закона? Промисао Божји није хтео, да наводи беду на избраницу
Своју нити тешко искушење на људе, зато је тако устројио, да прикрије Деву и
њено рођење под видом обручења. ("Кад сам Христос много што шта из почетка
прикриваше, називајући себе сином човечјим и не откривајући свуда јавно своју
једнакост са Оцем, што се чудиш што и ово прикри, припремајући неку дивну и
велику тајну?" Златоуст: Бес. на Матеја.)
Зашто је човеку име баш Јосиф? Да подсети на дивнога и целомудренога Јосифа,

који је у страшно поквареном Египту очувао своју телесну и душевну чистоту, те
да се и тиме олакша вернима савест у веровању, да је плод девичке утробе
Богоматерине у истини од Духа Божјега а не од земаљског страсног човека.
И ушавши к њој ангел рече: радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена
си ти међу женама. Ново стварање радост је Богу и људима; зато оно и почиње с
благовешћу: радуј се! Том речју отвара се драма новога стварања. То је прва,
почетна реч, која се чула чим се завеса велике тајне почела подизати. Гаврил
назива Деву Марију благодатном зато што је душа њена као храм била испуњена
животворним даровима Духа Светога, небеским мирисом и небеском чистотом.
Неблагодатни су они, чије су душе затворене према Богу а отворене једино према
земљи, те миришу земљом, грехом и смрћу. Благословена си ти међу женама. С
ким је Господ, с тим је и благослов. Одсуство Господа, одсуство је и благослова.
Удаљеност Бога од човека јесте проклетство, близина Бога човеку јесте благослов.
Наравно, јасно је из појма о човекољубљу Божјем, да се Бог никада не би удаљио
од човека, да се прво човек није удаљио од Бога. Долазак Господа Христа у свет
показује то безгранично Божје човекољубље. И ако је човек проузроковао
раздаљину између себе и Бога, ипак ево Бог се први приближује човеку, да
премости ту раздаљину. Жена је прва створила амбис између човека и Бога. Ево,
жена бива и мост над амбисом. Ева је прва пала у грех, и то у светломе Рају, где ју
је све задржавало од греха; Марија је прва победила сва искушења, и то у тамноме
свету, где све вуче у грех. Зато је слабовољна Ева и родила, као први свој плод на
земљи, братоубицу Каина, док је јунакиња Марија родила Јунака над јунацима,
који је извео из тамнице греха и смрти братоубилачки род људски, род непослушне
и нечисте Еве.
А она видевши (архангела) смути се од речи његове и помисли: какав би ово био
поздрав"?
Као дете! Марија и јесте право дете. Господ је рекао: ако се не повратите и не
будете као деца, нећеше ући у царство небесно (Мат. 18, 3; 19, 14). Овај свет
страсти и страсности брзо стари човека. Наше је детињство врло кратко, и у
модерном времену оно бива и биваће све краће и краће. Ко се може повратити и
бити још једанпут дете? Марија је била и остала целог свог живота дете, по
чедности и наивности, по страху и послушности према Богу. Није ли она ушла у
царство Сина свога још и пре Његове проповеди о царству? Гле, царство је Божје
било унутра у њој (Лк. 17, 21)! Као дете она се и уплашила од појаве ангела; као
дете и помислила: какав би ово био поздрав? Ничега извештаченога, ни увијенога,
ни позоришнога нема код ње, но све детињски просто, чедно, јасно и наивно.
Велики Гаврил, који је присуствовао стварању човека у почетку времена, и који

има моћ да прозире скроз душе људске, гледао је бурне помисли Пречисте Деве
јасније но ми што можемо да гледамо тела. Он виде, дакле, смућеност њене душе и
похита да је умири умилним речима:
Не бој се Марија! јер си нашла милост у Бога. Не бој се, дете! Не бој се, благодатна
кћери Божја! Не бој се, најблагословенија од свих смртних, јер ће благослов Божји
сићи кроза Те на сав род људски! Не бој се, јер си нашла милост у Бога.
(Богодухновени Андреја Критски улазећи у мисао великог архангела овако
објашњава благовест Пресветој Деви: "Не бој се, Марија! Ти си обрела благодат у
Бога, благодат коју није примила Сара, коју није осетила Ревека; обрела си
благодат, које се није удостојила ни славна Ана, ни Фенана, њена супарница. Јер
мада су оне постале мајкама, ипак су у бешчадству изгубиле девство, а Ти
постајући Матером задржаваш и девство Своје неповређено. И тако, не бој се; Ти
си обрела благодат Божју - благодат, коју осим Тебе нико од вечности није обрео".
Беседа на Благовести.) Ове последње речи говоре против тврђења неких западних
богослова односно тзв. "непорочног зачећа", наиме, као да је Дева Марија зачета и
рођена од својих родитеља без сенке греха Адамова и одговорности за тај грех. Кад
би тако било, зашто би архангел рекао: нашла си милост у Бога? Милост Божју,
која укључује појам опраштања, налази онај, коме је та милост прво нужна, а друго
онај, ко је тражи. Не, него је Пресвета Дева уложила херојски труд на узвишењу
своје душе ка Богу, и на том путу узвишења срела ју је Божја милост.
Пошто је умирио девичку душу Маријину, сада јој крилати весник Божји
испоручује главну поруку неба:
И ево зачећеш у утроби, и родићеш сина, и надени му име Исус. Он ће бити велики
и назваће се Син највишега, и даће Му Господ Бог престо Давида, оца његова, и
зацариће се у дому Јаковљеву ва век, и царству његову неће бити краја. Божји
весник говори јасно до појединости. Зачећеш у утроби, то јест у телу. Као што овај
израз употребљује и Псалмист: и дух прав обнови во утробје мојеј (Псал. 50). Овим
наглашавањем у утроби архангел као да жели унапред да предохрани против
заблудног учења јеретика докета, као да Христос тобож није имао стварно тело,
нити да је био стварно рођен, нити да је био стваран телесан човек, него као да је
тобож био само један призрак телесног човека.
Име Исус, или Јошуа - по јеврејском - такође је значајно. Такво је име носио син
Навинов, који је увео народ израиљски у земљу обећану, преображавајући тако
улогу и дело Исуса Спаситеља, који је увео род људски у Једну истинску и
бесмртну земљу обећану, у царство небесно.
Све остало што саопштава архангел, срачунато је на то, да увери Деву, да ће њен
син бити очекивани Месија. Да ће Он бити Син Највишега, да ће добити од Бога
престо Давидов и да ће се зацарити у дому Јаковљеву ва век - све је то у свести
свакога Израиљца, а тим пре у свести духовно васпитане Деве Марије, довођено у
везу једино са очекиваним Месијом. Архангел не говори Деви све о Господу Исусу,
но само оно што је њој као пророчанство познато и појмљиво из Светога Писма.Он
јој не говори о светској и свечовечанској улози Исусовој, о Њему као Спаситељу
свих народа и племена, нити као Оснивачу духовнога царства, нити као Судији
свих живих и мртвих, а још мање о Њему као Слову Божјем, као једној од три
вечне ипостаси Свете Тројице. Да јој је то рекао, још више би је смутио. Она није
свезнајућа, поред своје чедности и чистоте. И она ће имати много да се учи од
свога Сина у току и времена и вечности, да слуша и чува у срцу своме све речи
Његове (Лука 2, 51; Јов. 2, 4). Архангел се држи тачно рамова израиљског поимања.
Он говори у органској вези све оно што се налази расејано по пророцима и што она
зна (Ис. 9, 6-8; 10, 16; 11, 1; Јерем. 25, 5; 30, 9; Језек. 34, 24; Осија 3, 5; Михеј 5, 4;
Псал. 132, 11; Данил 2, 44; и др.). "Закле се Господ Давиду у истини, од које не ће
одступити: од порода Твојега посадићу на престолу твојему (Пс. 132, 11). Господ
посла Реч Јакову, и она паде у Израиљу (Ис. 9, 8.).
Чувши ову поруку неба Дева Марија, у својој детињој чедности и наивности пита
чудног Посетиоца: Како ће бити то кад ја не знам мужа? (Добро запита она
ангела: "како је то могуће?" јер она је раније читала, како је речено, да ће девојка
зачети, али није читала каквим ће начином зачети. - Амвросије). Ове речи не
изражавају њено неверовање гласу архангела него само њену детињску чедност и
наивност. Шта би неко од вас рекао на сличну поруку најнеобичнијег госта од свих
гостију? Оно што би вам прво пало на ум при треперењу срца вашег, је л' те? Но
Дева Марија није рекла нешто излишно. Ако је њено питање, претпоставимо,
излишно за њу, оно није излишно за нас. Ради нас њен благодатни дух поставља
једно питање, које би поставили свакако сви ми, будући под теретом природног
закона. За рођење треба муж; - где је муж? Тако би питали сви ми, удаљени од
слободе, која се радује свемоћи Божјој, а пригњечени навиком на силу природе.
Зато је нужно било, због нас, да Дева постави ово питање, те да ми чујемо одговор
Божјег посланика. Шта одговара Гаврил?
Дух свети доћи ће на Тебе и сила највишега осениће те, зато и оно што ће се
родити биће свето, и назваће се Син Божји. И ето Јелисавета твоја тетка, и она
заче сина у старости својој, и ово је шести месец њојзи коју зову нероткињом, јер
у Бога све је могуће што рече.
Потпун и потпуно задовољавајући одговор. Бог идјеже хошчет побјеждајетсја

естества чин. Природа и природни закони су као и да нису кад живи Бог спроводи
Своју вољу и Своје устројство људског спасења. "Благодат се не потчињава закону
природе" - вели Григорије Неокесаријски. (I Слово на Благовести). Дух је оно што
оживљава (Јов. 6, 63), посведочио је сам Обновитељ све твари, Господ Исус. Дух
оживљава посредно или непосредно. Непосредно Дух Божји је давао живот у Рају,
пре греха. И рече Бог - и би тако! После греха Дух даје живот посредно, кроз
створене душе и створена тела. То посредно дејство Духа и називамо ми природом
и природним законом. Но Дух Божји има Себи резервисано право и неограничену
моћ, да даје живот и непосредно, све према Својој вољи а сходно Божјем
устројству спасења људскога. Но и при посредном давању живота Дух је и
зачетник и власник живота. Природа, оваква каква је, само је једна сен, један
застор, кроз који Дух дејствује. Но и у случајевима посредности има ступњева, јер
Дух дејствује више посредно и мање посредно. Такви су случајеви код роткиња и
код нероткиња. Посредан, но мање посредан, Јесте случај и са старом Јелисаветом,
као што је био случај и са мајком Исаковом, Самсоновом и Самуиловом. Јер зачеће
код старих жена не може се ипак назвати непосредним дејством Духа, пошто су све
роткиње и нероткиње од Еве па надаље причаснице греха, везане са овим светом
жељама и похотама, више или мање. Једино зачеће при непосредном наитију, или
дејству Духа Живота јесте зачеће Пречисте Девојке Марије. У свој историји
стварања од Адама до Христа таквога случаја није било. Такав је само један случај
у времену, и само један у вечности. Оба се односе на Господа и Спаса нашега
Исуса Христа.
Јер у Бога је све могуће што рече. То значи, да свака реч Божја испуњава се увек у
потпуности. Још кроз надахнутог Исаију пророка Бог је пустио реч: гле, девојки ће
зачети и родити сина (Ис. 7, 14). Па ево то се и збива. Од кад свет постоји за Бога
се може само једно рећи. Бог рече - и би тако! Речи су Господње речи чисте, сребро
у ватри очишћено од земље, седам пута претопљено (Пс. 12, 6).
Дева Марија није посумњала у речи Господње, објављене јој архангелом. Јер да је
посумњала, као што је свештеник Захарија посумњао, и она би била кажњена као
што је и Захарија био кажњен. И мада су доста слична питања, која упућују ангелу
и Захарија и Марија, ипак су срца њихова сасвим различна. А Бог гледа на срца
људи. Два сасвим различна срца могу исказати сличне речи.
Саслушавши објашњење Божјег весника најсмиренија од смирених девојака

закључује свој разговор с архангелом умилним речима:
Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи Твојој: Она не каже: ево слушкиње
твоје, архангеле, него вели слушкиње Господње, јер зна, да је архангел само
испоручитељ воље Божје, и да је и он, мада велемоћан и бесмртан, само слуга Бога
живога. С друге стране опет она не каже: нека ми буде по речи Господњој - него по
речи твојој, да тиме укаже част бесмртнику и вођи читаве војске бесмртника. И
једна и друга мисао пак изражава најготовију послушност и најпотпунију
смиреност. Овакав мудар одговор могло је дати само срце преиспуњено чистотом,
јер у такво се срце права мудрост најрадије и улива. У часу свога искушења у Рају
Ева је била тренутно заборавила овакав језик. Јер у часу њенога кушања она је
поклонила пажњу речима Сатане, и њено се срце тренутно онечистило, а због
нечистоће и мудрост из њега удаљила. Од гордости и непослушности онечистило
се срце Евино и помрачио ум њен; од гордости и непослушности наспрам Бога
пропао је стари свет, онаказио се род људски, унесрећила сва створена твар. На
смирењу и послушности има се зидати нови свет. Неописиво је смирење и
послушност Пресвете Богомајке, њу ће само њен Син, Спаситељ и Обновитељ
свеколике твари, превазићи Својим бескрајним смирењем и послушношћу.
Најзад, крилати весник почетка нашега спасења узлете у вишњи свет, међу своје
бесмртне другове. А његова благовест не би само реч, но као и свака Божја реч -
дело. Бог рече - и би тако. Никад један весник није донео радоснију вест земљи,
проклетој због свог отуђења од Бога и свога савеза са мрачним Сатаном, него ли
што је то учинио лучезарни и дивни архангел Гаврил. Која уста да га не славе, и
које срце да му не благодари!
Никад никаква бистра вода није била тако чисто огледало сунца као што је
Пречиста Дева Марија била огледало чистоте. ("О, чистото, што радост ствараш
срцу и душу претвараш у небо! О, чистото, добра имовино, неоскврњена
зверовима! О, чистото, што пребиваш у душама кротких и смирених, и што ове
чиниш Божјим људима! О, чистото, што цветаш као цвет посред душе и тела, и сав
дом испуњаваш мирисом!" Јефрем Сирин: О чистоти). И јутарња зора, из које се
рађа сунце, застидела би се од чистоте Деве Марије, из које се роди Бесмртно
Сунце, Христос Спас наш. Које колено да јој се не поклони, и која уста да јој не
ускликну: радуј се, благодатна! Радуј се зоро спасења људскога! Радуј се часнија од
херувима и славнија од серафима! Слава нека је Сину Твоме, Господу Исусу
Христу, са Оцем и Духом Светим, Тројици једнобитној и неразделној, кроза све
време и сву вечност. Амин.
РОЖДЕСТВО I
Јеванђеље о Првенцу
Матеј 1, 18-25. Зач. 2.
Ко са послушношћу и смирењем приђе Господу Исусу Христу, тај неће никада

више пожелети, да се одвоји од Њега.
Почетна вежбања регрута за војску Христову јесу вежбања у послушности и

смирењу.
Са послушношћу и смирењем почиње нови свет, нова твар, ново човечанство.

Стари свет је погазио послушност према Богу и смирење пред Богом, и тиме је
порушио мост између земље и неба. Духовна грађа за обновљење тога моста јесу,
на првом месту, послушност и смирење.
Док је Адам био богат послушношћу и смирењем, дотле је он једва могао правити
разлику између свога духа и духа Божјега, између своје воље и воље Божје, између
својих мисли и мисли Божјих. Он није могао ништа ни осећати, ни хтети, ни
мислити, што није било у Богу и од Бога. Као ангели Божји тако је и Адам стајао у
непосредној близини Бога, и из непосредне близине гледао је у праизвор светлости,
мудрости и љубави. Није му било потребно палити некакву своју свећу живећи у
самоме сунцу. Његова свећа у сунцу нити би горела нити би светлила.
Но када је Адам прекршио послушност и изгубио смиреност - а то двоје увек

једновремено се или губи или добија - тада је његово непосредно општење с Богом
пресечено, мост порушен, и он је пао у страшну таму и мемлу, у којој је морао
светлити себи својом свећом, коју му је ипак милост Божја дала онда када га је
правда Божја истерала из Раја. Тада је он не само почео правити разлику између
себе и Бога, између своје воље и воље Божје, својих осећања и осећања Божјих, и
својих мисли и мисли Божјих, - не само почео правити и увиђати разлику, него је
једва, овда онда у часовима просветљења, могао запазити сличност своју с Богом.
Авај, у такав бездан био је сурван својом непослушношћу и гордошћу онај, који је
првобитно био створен по образу и подобију саме Свете и Божанске Тројице! ("У
човеку непорочном образ Божји био је извор блаженства, у човеку палом он је
(само) надежда блаженства". Филарет Московски: Слово на Ваведеније.) Авај, сви
смо ми потомци Адамови, сви - ниски изданци из пања посеченог кедра, који се
негда величанствено узвишавао и вијао над свима Божјим створењима у Рају,
ниски изданци обузети високим коровом сурове природе, која се као завеса
спустила између нас и праизвора бесмртне љубави.
Погледајте само како, као на удар магичнога штапа, непослушност и гордост

људскога праоца наједанпут мењају сву твар около њега, и он бива окружен
читавом војском непослушних и погорђених!
Док је Адам био послушан и смирен пред својим Творцем, дотле је сва његова
околина дисала послушношћу и смирењем. Но каква промена сцене у једном
тренутку! У тренутку Адамова пада, Адама окружују све само непослушни. Ту је
покрај њега непослушна Ева. Ту је главни носилац непослушности и гордости - дух
непослушности, Сатана. Ту је и сва природа, непослушна, збунтована и луда. Воће,
које се дотле топило од сласти у човековим устима, почиње га ударати својом
горчином. Трава, која се повијала као свила под његовим ногама, почиње га
грепсти као боца. Цвеће, које се радовало кад га цар њен мирише, почиње се
оклопљавати трњем, да га одбије од себе. Зверови, који су се као јагањци
умиљавали око њега, почињу налетати на њ са оштрим зубима, и очима пламтећим
од гнева. Све узима немиран и пратећи став према Адаму. И најбогатији од све
створене природе осетио се најсиромашнији. Пре тога обучен у славу архангелску,
сада се осетио унижен, усамљен и - наг; тако наг, да је морао да позаима од
природе одело својој наготи, и телесној и духовној. За своје тело почео је
позаимати кожу од животиња и лишће од дрвећа, а за свој дух почео је позаимати
од свих ствари - од ствари! - знање и умење. Онај који је дотле пио са препуног
извора живота, сада је био принуђен да ходи за стоком, да се сагиње у блато, и пије
из стопа сточних, како при физичкој тако и при духовној жеђи.
Погледајте сада Господа Христа и Његову околину. Све сама послушност и

смирење! Архангел Гаврил, представник ангелске послушности и смирења; Дева
Марија - послушност и смирење; Јосиф - послушност и смирење; пастири -
послушност и смирење; мудраци источни - послушност и смирење; звезде небеске -
послушност и смирење. Послушне буре, послушни ветрови, послушна земља и
сунце, послушни људи, послушна стока, послушан и сам гроб. Све је послушно
Сину Божјем, Новом Адаму, и све се смирава пред Њим, јер и Он је бескрајно
послушан према Своме Оцу и смирен пред Овим.
Познато је, да уз многе земаљске усеве, које човек сеје и негује, радо ничу и неке
друге траве и прорашћа, несејана и ненегована. Тако и са добродетељима: будеш ли
марљиво сејао и неговао послушност и смирење у души твојој, видећеш, да ће
убрзо поред њих нићи и цела кита осталих добродетељи. Једна од првих јесте
простота, унутрашња и спољашња. Послушну и смирену Деву Марију краси
истовремено и чедна простота. Тако исто и праведнога Јосифа, тако и апостоле, и
јеванђелисте. Погледајте само, с каквом беспримерном простотом описују
јеванђелисти највеће догађаје у историји људскога спасења, у историји васељене!
Можете ли себи представити, с каквом би опширноћу и театралношћу један
светски књижевник описао, рецимо, васкрсење Лазарево, да је случајно могао бити
очевидцем тога догађаја? Или, какву би нафразану и надувену драму написао о
свему ономе, што се дешавало у души послушнога, смиренога и простога човека

Јосифа у оном тренутку, када је дознао, да је његова штићеница и обручница
бременита? Све ово пак описује јеванђелист у данашњем јеванђељу свега са
неколико простих реченица:
А рођење Исуса Христа било је овако: кад је Марија, мати његова, била обручена
Јосифу, а још док се не беху састали, нађе се да је она трудна од Духа Светога.
Пре тога јеванђелист је описивао родослов Господа Исуса, или боље рећи:
родослов праведног Јосифа, из племена Јудина а од колена Давидова. У томе
родослову јевнађелист је ређао људе, рођене од људи, путем и начином природним,
како се сви смртни људи у свету рађају. Наједанпут почиње описивати рођење
Господа и вели: а рођење Исуса Христа.... као да покаже са оним а необичност и
надприродност Његовог рођења, које се сасвим издваја од начина рођења свих
набројаних предака Јосифових. Марија, мати Његова, била је обручена Јосифу. У
очима света то обручење могло се сматрати као увод у брачни живот; но у очима
Марије и Јосифа то се није могло тако сматрати. Исплакана од Бога, Дева Марија је
заветом родитељским била заувек посвећена Богу. Тај завет родитељски она је и од
своје стране драговољно усвојила, што показује и њено многогодишње службовање
у храму јерусалимском. Да је стајало до њене воље, она би несумњиво провела до
смрти у храму као и Ана, кћи Фануилова (Лк. 2, 36-37), али закон је другчије
прописивао, па је друкчије морало и бити. Она се обручила Јосифу не зато, да би
живела у браку него баш да би избегла брак. Све појединости овога обручења и
његовог значаја налазе се у предању црквеном. И кад би људи ценили предање у
вези са Богоматером, са праведним Јосифом и са свима личностима, поменутим у
Јеванђељу, колико цене предања, често и најлуђа, у вези са светским царевима,
војводама и мудрацима, свакоме би био јасан смисао обручења Пресвете Деве са
Јосифом. (Свети Игњатије вели, да је Дева обручена била "да би рођење Његово
било сакривено од ђавола, те да би ђаво мислио о Њему као рођеноме од венчане
жене а не од девојке". Исто и Јероним Толк. на Матеја. Исто и Григорије
Неокесаријски: II Слово на Благовести).
А још док се не беху састали - ове речи не значе, да су се они потом састали као
муж и жена, нити је ово на памети јеванђелиста. Јеванђелиста интересује у овом
случају само рођење Господа Исуса и никога више, и он исписује горње речи, да
покаже, да је Његово рођење било без састанка мужа и жене. Зато разуми речи
Јеванђелиста исто као да је написао: и без састанка њихова нађе се да је она трудна
од Духа Светога. Само од Духа Светога и могао је бити зачет онај, који је имао да
усред царства духа мрака и злобе успостави царство Духа светлости и љубави.
Како би Он могао испунити Своју божанску мисију у свету, да је дошао у свет кроз
све канале земаљске, затворене грехом и запахнуте трулежи смртном? У том
случају ново вино мирисало би на старе мехове, и Онај, који је дошао да спасе свет,
и сам би потребовао спасења. - Чудом је само могао бити спасен свет, чудом
Божјим; тако је веровао цео човечји род на земљи. Па кад је чудо Божје дошло, не
треба сумњати у њега, него му се треба поклонити и себи у томе чуду потражити
лека и спасења. Како поступа Јосиф сазнавши за трудноћу Деве Марије?
А Јосиф муж њезин, будући праведан, и не хотећи је јавно срамотити, намисли је

тајно пустити. Он поступа, дакле, по послушности к закону Божјем. Он је
послушан вољи Божјој, како је и уколико је воља Божја до тада била објављена
народу израиљском. Он поступа и по смирењу пред Богом. Не буди сувише
правдив! опомиње премудри Соломон (Пропов. 7, 16). То јест: не терај сувише
правду над онима, који погреше, него се сећај своје слабости и својих грехова, па се
старај да милошћу ублажиш правду према грешницима. Запојен овим духом Јосиф
није ни помислио, да Деву Марију предаје суду за подозревани грех: и не хотећи је
јавно срамотити, намисли је тајно пустити. Овакав план приказује нам Јосифа
као узорита човека, узорита у правди и милости, каквог је у опште дух старога
закона могао васпитати. Код њега је све просто и јасно, како је то и могло бити у
срцу једног богобојажљивог човека.
Али тек што је праведни Јосиф био смислио један згодан излаз из незгодног
положаја, наједанпут умеша се небо у његов план са једном изненадном заповешћу:
Но кад он тако помисли, а то му се јави у сну ангел Господњи и рече: Јосифе, сине
Давидов! не бој се узети Марије жене своје, јер оно што се у њој зачело од Духа је
светога. Ангел Божји, који је пре тога јавио Пречистој Деви долазак у свет
Богочовека, сада иде и рашчишћава пут пред Њим и уравнава стазе ногама
Његовим. Јосифова сумња је једна сметња на путу Његовом, и то врло јака и опасна
сметња. Ту сметњу треба уклонити. Да би показао, како је небеским силама лако
учинити и оно што је људима врло тешко, ангел се не јавља Јосифу на јави него у
сну. Ословљавањем Јосифа сином Давидовим ангел хоће да га истовремено и
почаствује и опомене. Као потомак цара Давида ти треба да се радујеш овој
божанској тајни више од других људи, но треба и да је разумеш боље од других. Но
како то да ангел назива Деву женом његовом: не бој се узети Марије жене своје?
Онако исто како је и Господ са крста рекао Мајци Својој: жено, ето ти сина! а
потом ученику своме: ето ши матере (Јов. 19, 26-27)! Ваистину, штедљиво је небо
на речи, и ништа излишно не говори. Да није требало то рећи, зар би ангел рекао?
Ако је овај назив Марије женом
Јосифовом камен спотицања неким неверним људима, он је одбрана чистоте од

нечистих сила, Јер Божју реч не слушају само људи него сви светови, и добри и
зли. Онај ко би желео проникнути у све тајне Божје, тај би морао имати вид Божји
за сву твар видљиву и невидљиву.
Оно што се у њој занело од Духа је светога. Божје је то дело а не људско. Не гледај
на природу, и не бој се закона. Овде дејствује већи од природе и јачи од закона, без
кога ни природа не би имала живота, ни закони силе.
Из овога што ангел саопштава Јосифу јасно је, да Дева Марија ништа није причала
овоме о своме ранијем виђењу са великим архангелом, као што је јасно, да се она
сада, када ју је Јосиф намеравао отпустити, није ни најмање правдала. Саопштење
архангела, као и све небеске тајне, које су јој се постепено откривале, она је чувала
и слагала у срцу своме (Лк. 2, 19; 2, 51). У својој вери у Бога и послушности према
Богу она није презала ни од каква понижења пред светом. "Ако су моје муке угодне
Богу, зашто да их не поднесем?" говорили су доцније неки хришћански мученици.
Живећи у сталној молитви и богомислију и Пречиста је могла рећи: "ако је моје
понижење угодно Богу, зашто да га не поднесем?" Само нека ја будем права пред
Господом, који срца познаје, а свет нека чини са мном што хоће. Знала је пак она,
да јој сав свет не може ништа учинити, што Бог не би допустио. Какво милокрвно
мирење пред Господом живим, и каква предивна преданост вољи Његовој! И још уз
то - какво херојство духа код једне нежне девице! Тајна је Господња у оних који га
се боје (Пс. 25, 14). Док грешнице у наше време, као и у сва времена, наводе чак и
лажне сведоке за себе, дотле Дева Марија, која нема човека за сведока него
Свевишњега Бога, не правда се, не узбуњује се, него ћути, - ћути и чека, да је сам
Бог у своје време правда. И Бог је похитао брзо, да оправда Своју избраницу. Онај
исти ангел, који јој је открио велику тајну њеног зачећа, пожурио је сада да он
говори место ћутљиве Девице. Објаснивши, дакле, Јосифу оно што је већ било,
ангел Божји сада иде даље и објашњава му оно што има да буде:
Па ће родити сина, и надени му име Исус, јер ће он спасти свој народ од грехова
њихових. "Не рече: родиће ти сина, но тако просто рече - родиће; јер (га) не роди
њему но свему свету" (Златоусти). Ангел упућује Јосифа, да се понаша према
Новорођеном као истински отац, због чега и каже: и надени му име. Исус значи
Спаситељ; зато друга реченица и почиње са јер; то јест. надени му име Спаситељ,
јер ће он спасти свој народ од грехова њихових.
Архангел је истинит весник Божји. Он говори оно што дознаје од Бога; он гледа
истину о Богу. За њега природа са својим законима као и да не постоји. Он зна само
за свемоћ Бога живога, као што је некада и Адам знао. Рекавши: он ће спасти народ
свој од греха њихових, архангел је предсказао основно дело Христово. Христос има
да дође да спасе људе не од неког споредног зла него од главног зла, од греха, који
је извор свему злу у свету. Он има да спасе дрво човечанства не од једног облака
гусеница, које га случајно брсте једне године, него од црва у корену, од кога се
цело дрво суши. Он долази да спасе не човека од човека, ни народ од народа, но све
људе и све народе од Сатане, сејача и властитеља греха. Он долази не као браћа
Макавеји, или Варава, или Бар -Кохба, да диже буну против Римљана, који су као
облак гусеница навалили на народ израиљски да га опусте, него као бесмртни и
свеопшти лекар, пред којим су и Израиљци и Римљани, и Грци и Мисирци, и сви
народи на земљи, болесни и преболесни, сушећи се од једног истог микроба, од
греха. Христос је, доцније, савршено испунио предсказање архангела. Опраштају
ти се греси! била је Његова победоносна реч кроз целу Његову земну делатност
међу људима. У тим речима садржавала се и дијагноза болести и лек. Грех - то је
дијагноза болести; опроштење греха - то је лек. И Јосиф је био први удостојен од
смртних људи у Новом Стварању, да сазна прави циљ доласка Месије и праву
природу Његове делатности.
Ово што је архангел до сад рекао Јосифу, било је довољно, да овај, у послушности
новој и непосредној заповести Божјој, одустане од својих мисли као и од плана у
погледу отпуштења Марије. Небо наређује - Јосиф се повинује. Но обичан метод
неба није, да људима издаје наредбе без апеловања на људско поимање и

самоопредељење. Богу је од почетка било стало до тога, да човек дејствује као
слободно биће. Јер у слободи, у слободном самоопредељењу човека, и састоји се
сва чар човека. Без слободе човек би био само једна механичка вешта направа
Божја, коју би Бог држао и кретао искључиво по својој вољи и својој сили. Таквих
направа Бог има у природи доста, но човеку је Он досудио изузетан положај, давши
му слободу, да се опредељује за Бога или против Бога, за живот или за смрт.
Положај пун части но у исто време и пун опасности. Зато и не издаје Бог Адаму
просту заповест: једи слободно са свакога дрвета у врту, али с дрвета од познања
добра и зла - с њега не једи, него Бог одмах додаје: јер у који дан окусиш с њега,
умрећеш (Пост. 2, 16-17). Са овом последњом реченицом Бог даје човеку један
разлог његовом разуму и један мотив његовој вољи, да не једе од забрањеног
дрвета ]ер у који дан окусиш с њега, умрећеш. Слично чини сада и архангел с
Јосифом. Пошто је издао наређење овоме, да прими Марију и не отпушта је, и
пошто је објаснио, да је плод девичанске утробе њене од духа светога, архангел
подсећа Јосифа и на јасно пророчанство великог пророка: гле, девојка ће зачети и
родиће сина, и назваће се Емануил, што ће рећи: с нама Бог (Иса. 7, 14)!
То што је напред речено: и надени му име Исус не стоји у противности са овим што
се сад каже, наиме: и назваће се Емануил, што ће рећи с нама Бог. У првом случају
Јосифу се наређује, да му он надене име Исус, тј. Спаситељ, а у другом случају
тврди се, да ће Младенац бити назван, од људи и народа, Емануил, тј. с нама Бог. И
једно и друго име, свако на свој начин, изражавају најбољи смисао доласка
Христовог у свет и Његовог дела у свету. Он ће наиме доћи, да опрости грехе, да
помилује и спасе људе од греха, зато ће се звати Спаситељ, - Исус. Но ко може
опраштати грехе осим једнога Бога (Марк. 2, 7)? Нико у свету; нико ни на небу ни
на земљи нема ни права ни моћи опраштати грехе и спасавати од греха токмо един
Бог. Јер грех је главни црв болести светске. И нико не познаје бездани ужас греха
као Бог, који је безгрешан; нити ико може црв греха ишчупати из корена осим Бога.
Па како је Исус опраштао грехе, и кроз то чинио људе здравим, то Он и јесте Бог
међу људима. Кад би се хтела имена доводити у узрочну везу, онда би се име
Емануил ставило пред име Исус. Јер да би Новорођени могао извршити посао
Спаситеља, он мора бити Емануил, тј. мора доћи као Бог међу нас. Но и овако како
је, има исти смисао. Свеједно је, рекли овако или онако; смисао је исти, рекли ми:
Емануил - зато Спаситељ, или рекли Спаситељ - јер је Емануил (Но ко ће Га
назвати Емануилом? Гле, овде се говори безлично "Нико Га није назвао
Емануилом. По имену - нико, а уствари - сви. Они који су поверовали, саглашавали
су се, да је с нама Бог, мада Он живи међу нама као човек". Монах Е. Зигабен:
Толковање Матеја). У сваком случају једно је јасније од свега у свету, а то је, да
спасења овоме свету нема, ако Бог не дође у њега; и да нама људима нема ни лека
ни спасења, ако Бог не буде био с нама. Ако не буде Бог био с нама, и то не само
као идеја или лепи сан, него с нама као и ми: с душом као и ми, у телу као и ми, у
јаду и страдању као и ми, и - најзад, у ономе што нас највећма чини различним од
Бога - у смрти као и ми. зато свака вера, која учи да Бог није дошао у телу и да не
може доћи у телу, лажна је, јер представља Бога и као немоћна и као немилосрдна;
представља га као маћеху а не као мајку. Као немоћна представља га, јер га увек
бојажљиво чува од највећег мегдана - мегдана са Сатаном, грехом и смрћу. Треба

оковати Сатану, треба ишчупати клицу греха из корена душе људске, треба жалац
смрти сатрти - ах, треба извршити дело веће и теже него што би било свет држати
на својим плећима. Наш Бог је тај мегдан одржао, и то победоносно. Људи других
вера боје се, да и у мислима дозволе својим боговима такву борбу, у којој би
противници њихови могли победити. Каква би то мајка била, која се не би сагнула
до земље из љубави према своме чеду, да га теши, да га љуљушка, да му гугуће? Па
још ако је дете у огњу, или у зверињаку! О, Господе, опрости, што се овако питамо!
Какав би Ти био милосрдни Творац света, кад Те милост не би спустила међу нас,
него кад би само из магловите и безболне даљине посматрао несрећу нашу, а да
никада хладан прст не пружиш у огањ наш, нити ногом Својом да крочиш у
пећину, у којој нас зверови даве? Заиста, Ти си се спустио међу нас, и још ниже
него што икаква земаљска љубав то изискује; родио се се у телу, да с телеснима
поживиш и телесне спасеш; причестио си се чашом страдања свих Твојих
створења; ниси делио ни с ким ту чашу горког причешћа, него си је сам до дна
испио. Ти си зато наш Спаситељ, јер си био Бог међу нама; био си Бог међу нама,
зато си и могао бити наш Спаситељ. Слава Ти, Исусе Емануиле!
Што се тиче Јосифа, он је са страхом и трепетом све јасније увиђао, да се око њега
плете ткиво, дуже од сунчане светлости а шире од ваздуха; једно ткиво, коме је сам
Свевишњи основ, а ангели и сва створења потка. Њему је пало у део, да у центру
самога ткива Новог Стварања послужи као оруђе Божје. Док год човек не осети, да
Бог кроза њ дела Своје дело, дотле је он слаб и нејак, неодређен и самопрезрен. Но
када човек осети, да га је Бог узео у Своје руке, као ковач гвожђе за ковање, он се
осети истовремено моћан и смирен, јасан у поступцима својим, и поносит Богом
својим.
Кад се Јосиф пробуди од сна, учини онако како му је ангел заповедио, и узе Деву
Марију опет к себи, и не знадијаше за њу док не роди сина свога првенца, и надене
му име Исус. Кад читамо свето Јеванђеље, треба ум јеванђелски да преносимо у
себе а не свој ум у Јеванђеље. Сам у чуду јеванђелист прича о чуду рођења
Спаситељева. Њему је главно да покаже, да је то рођење било на чудесан начин.
Ово је већ четврти доказ тога, који јеванђелист Матеј у данашњем јеванђељу
истиче. Прво је рекао, да је Дева Марија била само обручена Јосифу; друго, да се
она нашла трудна од Духа светога; треће, да је ангел у сну објавио њену трудноћу
као чудесну и надприродну; и четврто, ево, сада понавља ту исту мисао речима, да
Јосиф не знадијаше за њу док не роди сина свога првенца. Јасно је, дакле, као сунце,
да Јеванђелист и не помишља да каже, као да је после овога рођења Јосиф ступио у
везу са Маријом. Оно што није било док не роди сина, није било ни после, када
роди сина. Кад би ми рекли за некога, да док год траје богослужење у цркви он не
пази на речи свештеника, ми свакако и не помишљамо да тиме кажемо, да тај неко
по свршетку богослужења пази на речи свештеника. Или кад кажемо за чобанина,
да он пева док овце пасу, ми не мислимо, да чобанин не пева кад овце престану да
пасу. ("Као што се каже за време Потопа, да се гавран не врати у лађу докле се
земља не исуши; он се, наравно, ни после не врати. (Или) као што Христос говори:
с вама сам до краја времена: еда ли потом неће бити с нама?" Теофилакт) Реч
првенац пак односи се искључиво на Господа Исуса (Пс. 89, 27; сравни II Самуил 7,
12 - 16; Јевр. 1, 5-6; Рим. 8, 29), који је првенац међу свима царевима, и првенац
међу браћом својом (Рим. 8, 29), то јест: међу спасеним и усиновљеним људима.
Кад би се првенац писало са великим почетним словом, као особена именица, не би
произашло никакво двојство у мишљењу. Или, кад би се пред реч првенац ставила
запета, опет не би произашло никакво двојство и никаква забуна. Међутим, баш
треба и читати, као да је Првенац особно име, и као да напред стоји запета: и роди
сина свога, Првенца. Господ Исус је Првенац као творац новога царства, као Нови
Адам.
За светога Амона (Житија Светих: 4 Октобра) прича се, да је осамнаест година био
у браку са венчаном женом не имајући с овом никако телесне везе. Света мученица
Анастасија (22. децембра), такође живела је низ година у браку са Помплијем,
римским сенатором, и није имала с њим никако телесне везе. Наводимо овде само
два примера од хиљаде других. Својим пречистим девичанством, прежде
рождества, в рождествје и по рождествје, Дева Марија је покренула на
девичански живот хиљаде и хиљаде девојака и момака кроз историју цркве.
Угледајући се на њено девичанство многе су венчане жене прекидале брак и
посвећивале се девичкој чистоти. Угледајући се на њу многе су тешке развратнице
трзале се од свог развратног живота, перући своју упрљану душу сузама и
молитвом. Како би се, дакле, могло и замислити, да је Пречиста Дева, стуб и
надахнуће хришћанске чистоте и девичанства кроз векове, могла бити нижа у
девичанству, од свете Анастасије, Текле, Варваре, Катарине, Параскеве и осталих
безбројних? Или, како би се могло и замислити, да је Она, која је носила у телу
своме бестраснога Господа, могла икада имати и сен телесне страсти; Она, која је
Бога носила и Бога родила "била је девом не само телом него и духом", говори
свети Амвросије. А Златоуст опет сравњује Духа Светога са пчелом и вели: "као
што пчела неће да уђе у смрадан суд, тако ни Дух Свети неће да уђе у нечисту
душу".
Но прекинимо разговор о ономе, чему треба посветити мање разговора а више

дивљења. Тамо где је послушност и смирење наспрам Бога живога, тамо је чистота.
Послушне и смирене слуге Своје Господ исцељује од сваке земаљске страсти и
похоте. Посветимо се с тога очишћењу своје савести, своје душе, свога срца и свога
ума, да би се и ми удостојили благодатне силе Духа Светога; да би једном престала
земља сејати своје семе по унутрашњем човеку нашем, те да би Дух свети зачео
унутра у нама нов живот и новога човека, сличнога Господу и Спасу нашем Исусу
Христу. Њему нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, - Тројици
једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
РОЖДЕСТВО, II
Јеванђеље о Небесном Хлебу у слами

Лука 2, 1-20. Зач. 5.
У то време владаше земљом Ћесар Август. Његово јединоначалство на земљи беше

слика Божјег јединоначалства у обе васељене: у духовној и материјалној.
Многоглава аждаја власти, која од почетка греха трује народе на земљи, беше
остала само с једном главом. Сви познати народи и племена земна покораваху се
Августовој власти, посредно или непосредно, било шаљући му само свој данак
било пак признавајући римске богове и римске чиновнике. Борба око власти беше
утихла за неко време, и јединовлашће над светом беше потпуно у рукама Ћесара
Августа. Над њим не беше ни човека ни - бога. Јер и сам он беше проглашен за
бога, и његовом лику приношаху људи жртве: заклане животиње и кадове. Од кад
свет постоји смртан човек није се дигао до веће моћи од Ћесара Августа, који је
владао без такмаца васцелим светом; и, ваистину, од кад свет постоји није се човек,
створени од живога Бога, спустио био на само дно ништавила и очајања него тада
када је почео обожавати римскога Ћесара, човека са свима немоћима и слабостима
људским, са веком једне врбе, са стомаком, цревима, џигерицом и бубрезима, што
је све кроз неколико десетина година претворено у црвоточни смрад и бездихани
прах; човека, најзад, чији су кипови по свој царевини надтрајали његов живот,
његову силу и његову царевину.
У то време спољашњега мира и унутрашњег очајања родио се Господ Исус

Христос, Спаситељ рода људског и Обновитељ све твари. Зашто се он не роди као
син веле-моћног Ћесара, па да свету једним указом, одједанпут, наметне нову веру,
без муке и понижења, без крви и трнова венца, без крста и мрачнога гроба?
Јединовластни Ћесар могао је све, па је могао наредити, да се једнога дана полупају
сви идоли у царству, да се прекине поклоњење лажним боговима, и да се установи
вера у једнога јединога живога Бога, Створитеља неба и земље. Нашто је требало
Христу Господу да се роди у једном непознатом племену, израиљском? и у једном
непознатом селу, Витлејему? и од једне непознате девојке, Марије? Зар је то мудро
било, да се Спаситељ света роди у таквој низини, да проживи, пострада, умре и
васкрсне, па да тек након пола столећа од Његовог доласка у свет, велико римско
царство начује за Његово име? Зар Он не би брже и боље успео, да се родио у
престоници света, у раскошном граду Риму, у двору Ћесаревом? Па да је звезда
источна засјала над Римом? Па да су ангели Божји запевали песму мира и добре
воље над злаћеним кровом царског двора, те да их чују највећи великаши овога
света, и чувши да се одмах обрате Христу као Богочовеку и Спаситељу? Па да
Христос на Палатину, као дечак, обрати све синове великашке Своме Јеванђељу? И
да на Форуму римском изговори своју славну беседу о Блаженствима, и тиме
омекша срца свих грађана двомилионог града Рима? Па указ за указом, указ за
указом, и нова вера да буде утврђена, и царство небесно на земљи установљено, и
Христос зацарен не на престолу некаквога пастирског цара Давида него на
престолу велемоћног Ћесара Августа?
Шта би се рекло на ово? Ми велимо, да је све ово једна смешна лудост. Нека нам
Господ опрости, што изрекосмо ову лудост, но ми је изрекосмо с добром намером -
ради поуке оних којима ова лудост може пасти на ум и на срце при размишљању о
рођењу Господа Исуса. Да би смо разбили ову лудост - што није теже учинити него
одувати пухор са жара - ми ћемо одмах подсетити, да је Бог створио првог човека
из превелике љубави, и биће овога засновао на два начела: на слободи и на
смиреној послушности. Слобода се састојала у томе, што је човек могао
располагати целим Рајем по својој вољи, јести од сваког рајског плода и управљати
животињама како је хтео. Смирена богопослушност пак требала је бити сталним
регулатором слободе човекове. Јер једини је Бог савршен у слободи, и не потребује
никаква регулатора, пошто Он не уме и не може погрешити. Смирена послушност
надокнађавала је човеку његово несавршенство у мудрости и љубави, тако да је он
са дарованом му од Бога слободом и са драговољном смиренопослушношћу пред
Богом био, као створење, потпуно савршен. Своју слободу Адам је окушао у Рају
на милионе створења и ствари; -није ли то доказ бескрајне љубави Божје? А своју
смиренопослушност Адам је имао да опроба на једној јединој заповести Божјој и на
једном једином предмету у Рају, на дрвету познања добра и зла. Није ли и то доказ
бескрајног Божјег човекољубља и снисхођења? Но чим су се Ева и Адам
приближили дрвету пробе, они су сагрешили: њихово смирење обратило се у
гордост, њихова вера у сумњу, и њихова послушност у непослушност. И тако је
савршени створ Божји изгубио равнотежу и ума и срца и воље, јер је помислио зло
и пожелео зло; а самим тим он је одгурнуо водећу руку Божју, и пао у мртвачки
загрљај Сатанин. Ту је кључ и објашњење свих догађаја у човечанству, па ту је
кључ и објашњење и зашто се Господ Исус није родио у Риму као син Ћесара
Августа, и зашто није наметнуо Своју спасоносну науку свету царским указом и
силом. Кад се дете отргне мајци из руку и отисне у бездан - која се мајка облачи у
свилу и прави мермерне степенице, да се спусти на дно бездана и спасе своје дете?
Бог је могао окружити дрво искушења у Рају огњеним пламеном тако, да му Адам
и Ева не би могли никада приступити. Но где би онда била слобода чаробног бића
Божјег, човека, малога Бога? Где разлика овога од осталих, неслободних створења?
Бог је исто тако могао учинити, да се Спаситељ роди у Риму, да се назове сином
Ћесаровим, и да указом - што ће рећи мачем и огњем, као Мухамед - наметне
човечјем роду нову веру. Но опет - где би била слобода чаробног бића Божјег,
човека, малога Бога?
Бог је могао изабрати још краћи пут. Он је могао и не слати у свет Сина Свог
Јединородног, него само пустити једну читаву војску ангела Својих светих, да
заблеште блеском својим и затрубе широм и дужом земље; и људи би у страху и
трепету попадали на колена, познали би Бога истинога, и одбацили би мрачно
идолослужење. Но опет - где би била онда чар слободе људске, и чар смирене
послушности пред Створитељем? Где разумна душа људска? Где љубав и где
синовство?
Господ Исус имао је да покаже као сунце јасно четири ствари, које је заблудели и
помрачени човек био предао забораву, и то: синовску смиренопослушност човека
према Богу, очинску љубав Бога према човеку, изгубљену царствену слободу
човека, и, најзад, царствену моћ Бога.
Синовску смиренопослушност показао је Господ Исус уопште тиме што је одлучио

родити се као човек у телу. Јер понижено тело човечје било је за Њега још
пониженија пећина од пећине витлејемске. Осим тога, Он је показао Своју
смиренопослушност тиме, што се родио у прескромној средини и ништим
условима живота: у малопознатом народу, у још мање познатом селу, и од мајке,
свету сасвим непознате. Нови Адам требао је да излечи старога Адама од
непослушности и гордости. Лек се састојао у послушности и смирењу. Зато се
Господ није јавио свету из гордога Рима него из Витлејема, и не од самообожаване
куће Августове него од покајане и смирене куће Давидове.
Очинску љубав Бога према човеку Господ Исус показао је страдањем са људима и
за људе. Како би могао Господ показати љубав Божју толиким страдањем, да је
рођен у Риму, у двору Ћесаревом? Онај ко наређује и указима влада, тај сматра
страдање понижењем.
Царствену слободу човека над природом, над Својом телесном и душевном

природом, као и над свом физичком природом унаоколо, Господ Исус показао је
Својим истрајним постом, Својом неустрашивошћу пред свим опасностима и
неугодностима живота, и Својим божанским чудима, којима се очитовала Његова
потпуна власт над природом.
Царствену моћ Бога над животом и смрћу Господ Исус је показао нарочито Својим
славним и самомоћним васкрсењем из гроба.
Да се Он родио у Риму, као син Ћесара Августа, ко би поверовао у Његов пост, у

Његова чуда, у Његово васкрсење? Не би ли свет рекао, да је то све оглашено,
разглашено и надувано моћном агитацијом и царским благом?
И најзад мора се рећи: и смирењу Божјега Сина има једна граница. Ту границу
чини грех. Кроз такву нечистоћу, духовну, моралну и телесну, какву је
представљао Рим и ћесарски двор у Риму, Бог није могао сићи у свет. Онај, који је
имао очистити човечанство од нечистоте греховне, морао се родити у чистоти,
невиности и безгрешности.
Отуда је јасно, дакле, да мудрост Божја, показана при рођењу Спаситељевом -

наиме: при избору народа, племена, места и мајке - тако је неисказиво велика као и
мудрост Божја при првом створењу света. Све што Бог ради, ради не као
волшебник но као домостројитељ. Он лагано зида, али зида на чврстом темељу. Он
сеје и чека. да никне трава, па да трава уцвета, и најзад да усев донесе плода. Он
трпељиво сноси хиљаде времених пораза, да би дошао до једне вечне победе.
У то време нареди Ћесар Август попис целога света. И свак је морао поћи у свој
град да се упише. Каква гордост господара света! И какво понижење људи! Све
што Сатана употребљује на понижење Божје, окреће се мудрошћу Промислитеља
на његово сопствено понижење, а на славу Божју и на корист домостројства
спасења људског. Једновлашћем Ћесаревим над светом Сатана је циљао на
понижење Бога, но то једновлашће Бог је употребио на васпостављање мира на
земљи у ономе часу, када је се Цар мира имао јавити човечјем роду. Свеопштим
пописом људи Сатана је хтео обелоданити робовање свих људи једноме
обоготвореном човеку, но тај попис Бог је употребио на испуњење пророчанства о
рођењу Спаситеља у Витлејему (Сравни с Теофилактом).
Тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се
зваше Витлејем, јер он бејаше из дома и племена Давидова. Од Назарета до
Витлејема пешак путује скоро три пуна дана. Но како је света Дева била трудна,
може се веровати, да је божанска фамилија провела још и више времена док је
стигла у град Давидов. Како заморан и мучан пут! Најпре ход кроз дугу и монотону
равницу галилејску, па онда пењање и спуштање уз и низ планине самаријске, па
онда пипаво и пажљиво корачање кроз кршну и суху Јудеју. Ако се на тако дугом
путу, поред умора, не трпи глад, извесно је, да се трпи жеђ. Свега два три водопоја
на целом том путу! Но може се замислити, колика је гомила народа чекала и гурала
се код сваког тог водопоја у време светског пописа! Али послушни и смирени
Господ долази у свет на трнову стазу, и почиње ходити овом још у утроби Матере
Своје. Наређује Ћесар, да му се сви поданици попишу, и Он, ком су серафими
поданици, ходи послушно да се упише као поданик трулога Ћесара земаљскога.
Пре него што је рекао Своме Претечи и рођаку Јовану: треба нам испунити сваку
правду (Мат. 3, 15), Он је то већ и делом показао још у утроби Матере Своје. И пре
него је изрекао људима поуку: подајте ћесару ћесарево (Лк. 20. 25), Он ју је
буквално испунио још пре него је изишао из утробе Матере Своје.
С Маријом испрошеном за њега женом, која беше трудна. Славни јеванђелист

Лука, учен и по светској мудрости и по Духу Светоме, нарочито брижљиво истиче
факт надприродног зачећа свете Деве. За све оне, које може да мучи сумња у овој
ствари, јеванђелист Лука је добро дошао као помоћник њиховој савести. Свети
Лука је био лекар; најпре лекар телесни, физички, па тек доцније лекар духовни.
Као учени физикус и лекар телесни он је морао знати, шта од шта може бити у
свету телесном. Но он је имао колико увиђавности толико и храбрости, да утврди и
објави писмено један небивали догађај, где се виша духовна сила умешала у законе
физичке, и где се један живот зачео на изузетан, нетелесан начин. Такво
сведочанство једнога лекара заиста је од неоцењиве важности. На девојачком
зачећу Марије највише се задржава свети Лука од свих јеванђелиста. Он нам најпре
надуго описује разговор архангела Гаврила са светом Девом (1, 26-38). Он нам сада
говори, да је Јосиф ходио у Витлејем да се упише са Маријом, испрошеном за њега
женом, која већ беше трудна. Говорећи о родослову Господа Исуса он нам прича: и
тај Исус имаше тридесет година кад поче (учити), и беше као што се мишљаше,
син Јосифа, сина Илијина (3, 23). То јест: као што свет мишљаше, а уствари он не
бејаше син Јосифов но Син Божји. Заиста је предивно и човекољубиво Провиђење
Божје! Ради домостроја спасења људскога Оно обраћа гонитеља Хришћанства

Савла у највећег бранитеља Хришћанства Павла, и телесног лекара Луку у највећег
сведока једнога духовног догађаја у свету.
И ако је Јосиф од колена Давидова, а Давид из града Витлејема, ни Давид ни Јосиф,

његов последњи потомак, немају ниједнога сродника у Витлејему. Јосиф долази у
Витлејем, у свој град по историји и по духу али нипочему више. Ниједног
сродника, да га прими; ниједног пријатеља, да му укаже гостољубље. У гостионици
не беше места. Приватне куће су туђе куће, у којима туђинци дочекују своје
сроднике и пријатеље. Тамо -амо, није се имало куда него у једну пештеру, где су
пастири затварали своја стада!
Јудеја је пуна таквих пештера. Ту су пештере пророчке, пештера Манасијина,

пештера светог Саве Освећеног, пештера светог Харитона Великог, пештера свете
браће Хозевита, пештере над Мртвим Морем, у којима се Давид скривао од Саула,
пештере под Гором Искушења; и осим тих и других пештера, које су због славе
витлејемске пештере обасјане славом светитељском, постоје многобројне друге
пештере, у које и дан данас бедуини чобани затварају своју стоку, о чему се сваки
путник по Светој Земљи може лично уверити.
И роди сина свога, Првенца, и пови га, и метну га у јасле. И овде, као и у Јеванђељу
светога Матеја, треба одвојити реч Првенца од претходне речи свога. Јер се не
мисли на првенца свете Деве него на божанског Првенца. Сина Божјег
Јединородног, који је у новом стварању Првенац међу многом браћом својом (Рим.
8, 29). Мистични Првенац у царству Тројичином у вечности, и историјски Првенац
у цркви Божјој, у видљивом и невидљивом царству Божјем.
Пови га и метну га у јасле. Боље чиста слама него прљава свила. Колико су и
колико безгрешније јасле од дворова Ћесаревих, и пештера овчија од Рима,
престонице свесветскога царства! Нека слаткога Младенца у пештери и јаслима!
Волови и овце не знају за грех, а и пастири знају за грех мање од осталих људи.
Господу Исусу је светло тамо, где је безгрешно, и топло тамо, где грех не леди
груди. Ко зна, колико је пута млади син Јесејев, Давид, свраћао у ту пећину!
Одатле је он пошао у бој против Голијата, и убио овога до зуба наоружаног једним
камичком из праћке. У тој пећини лежи сада Младенац по људском закону из
племена тог истог пастира Давида; и Он ће поћи против једног страшног голијата,
против Сатане, који царује у Јерусалиму у лицу голијата Ирода, а у Риму у лицу
голијата Августа, а у васцелом свету у виду голијата Греха, и највећег од највећег
голијата - Смрти. Сва Сатанина војска до зуба је наоружана; и засмејаће се кад
види Исуса где иде против ње са једним привидно ништавним оружјем, као што се
први голијат засмејао Давиду и његовој праћки са камичком. Исусово победно
оружје биће још мекше од камичка. Оно ће бити од дрвета - дрвени крст.
Била ]е ноћ и тишина ноћна. Уморни путници, поданици Ћесареви, одмарали су се

и крепили тврдим сном. Само су били будни пастири, који чуваху ноћну стражу
код стада својега. Витлејемска пештера тада је морала бити ван града, иначе би
невероватно било, да су се пастири из околине могли њоме служити. Но доцније,

када је та славна пештера постала главном знаменитошћу Витлејема, она је била
већ окружена градом. На пола сата низбрдицом од Витлејема и данас постоји
сеоце, названо Пастири или Пастухи по руски. По традицији ту на том месту
стражили су пастири код стада свога. Да су пастири били удаљени од пештере и од
Витлејема, види се из њиховог договора после појаве ангела: хајдемо до
Витлејема, да видимо то што се тамо догодило.
На том месту, дакле, по истинитој традицији, јави се стражећим пастирима ангел

Божји, и слава Господња обасја их и уплаишше се врло. Прекрасна је слава Божја,
која обасјава и ангеле и праведнике! И у смртном телу неки су се и раније
удостојили да виде светлост славе Божје. Тако пророк Језекиљ говори о свом
сопственом виђењу: и видех као јаку светлост, и у њој унутра као огањ наоколо...
Као дуга у облаку кад је киша, така на очи бијаше светлост унаоколо. То бијаше
виђење славе Божје на очима, и кад видех падох на лице своје (Јез. 1, 27-28). Али
ангел из тог небесног пламена умири пастире речима:Радујте се, јер гле јављам вам
велику радост, која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас који је
Христос Господ, у граду Давидову. И ето вам знака: наћићете дете повијено где
лежи у јаслама. При Новоме Стварању ангели иду као предстража Створитељу.
Ангел се прво јавио светој Деви Марији, па онда праведном Јосифу, па сада
пастирима, па ће се онда јавити мудрацима са Истока, све сходно чистоти и
домостројној потреби. Свету Деву моћни архангел ословљава речима: радуј се!
Пастирима исто тако говори: јављам вам. радост велику. Кад мудраци видеше
звезду над пећином обрадоваше се веома великом радошћу. Христос је у суштини
радост неисказана. Он долази ка сужњима у тамници, да их ослободи, - може ли
бити веће радости онима, који Га познаду? И они, који објављују Његов долазак,
долазак пријатеља и ослободитеља, шта истинитије могу рећи о ретком посетиоцу
тамнице него да је Он радост, и да иде радост, и да је дошла радост?
И тек што је то изрекао ангел Божји, око њега се обре мноштво војске небесне, која
хваљаше Бога. Само је Господ Бог савршенији у красоти од ангела. Само је Његов
глас слађи и животворнији од гласа ангелскога. Велики Исаија је слушао тај
преумилни глас ангелски кад се певало: свјат, свјат, свјат је Господ над војскама,
пуна је сва земља славе Његове (Ис. 6, 3). А највећи тајновидац Новога завета,
Свети Јован јеванђелист, пише о свом виђењу ангела: и видех, и чух глас ангела
многих око престола.. и беше број њихов хиљаде хиљада (Откров. 5, 11).
Таква се величанствена слава небесна открила и простодушним пастирима

витлејемским. До тада су ту славу могли видети само изабрани појединци, и ово је
први случај, који Свето Писмо саопштава, да једна цела група смртних људи на
јави види и чује бесмртну војску ангелску. То је знак, да је са доласком Христа на
земљу небо широм отворено за све људе, који с чистим срцем желе небо.
Но ово јављање ангела донесе и другу новост, дотле непознату људима и

несаопштену у Светом писму. То је нова песма, коју ангели певају. Велики Исаија
је чуо где ангели певају: свјат, свјат, свјат Господ! То је песма искључиво хвале
Бога. Но сада ангели пред пастирима певају једну нову песму, која би се могла
назвати: програмном химном спасења. Та нова песма гласи:
Слава на висини Богу,
мир на земљи,
међу људима добра воља!
Кад људи на првом месту и радосна срца славе Бога на висини (а не некаквога
људског бога на земљи у низини), онда је последица тога мир на земљи, а
последица обојега - добра воља међу њима. Господ Исус и дошао је на земљу, да би
сва земља уздигла славу Богу на висини, те би се тако установио мир на земљи и
добра воља међу људима. Ја сам Господ Бог, који творим мир (Ис. 45, 7). Док је
праотац Адам непрестано, срцем и устима певао славу Богу изнад себе, дотле је
земља његовог бића била у миру, тј. његово тело нису распињале никакве жеље ни
страсти, но било је савршено у хармонији са душом и духом; и дотле је он био
испуњен добром вољом, тј. љубављу како према своме Творцу тако и према свима
створењима Божјим око себе. А када је учинио грех, стегнуло се срце његово од
страха, замукла су уста његова од ужаса, немир је испунио све биће његово, и зла
воља узрасла је у њему брзо као сан, зла воља и према Богу, и према жени својој, и
према свима бићима у Рају, и према самоме себи. Он се тада осетио наг и почео се
крити од лица Божјега. - Од Адамова греха па све до Христа само су поједини
праведници као: Авељ, Енох, Ној, Аврам, Исак, Јаков и други, умели и могли
славити Бога на висини, имати мир у земљи тела свога и добру вољу према
људима. Остали људи су били вечито подељени у слављењу разних богова у
низини, на земљи, у слављењу разних фантазија или идола, или самих себе,
обоготворених. И настао је бој и свађа међу људима, које божанство треба славити?
Од неслављења истинитога Бога, и слављења лажних, измишљених богова, дошао
је немир на земљу, на сву земљу, а од обојега опет зла воља међу људима, која је од
живота људског створила вавилонску пометњу и паклени огањ.
При Новом Стварању треба успоставити оно троје, што је Адама чинило срећним у
Рају. Зато при рођењу Новога Адама, Господа Исуса, ангелска војска пева
програмну химну спасења:
Слава на висини Богу,
мир на земљи,
међу људима добра воља!
Зато сви апостоли у посланицама својим одају славу и хвалу Богу на висини, а
апостол Павле узвикује: Он је мир наш (Еф. 2, 14). Сви светитељи Божји пак, од
почетка, уче нас, да се добра дела не цене количином дарова него добром вољом.
"Јер за Бога нема богатије жртве од добре воље", вели свети Григорије Двојеслов
(Бес, на Еванг., књ. I, Бес V).
После овога догађаја, јединственог у историји људској и достојног само Господа

Спаситеља, ангели се скрише од очију људских, и оставише пастире у радосном
чуђењу.
Хајдемо до Витлејема, рекоше пастири један другом, да видимо то што се тамо

догодило што нам каза Господ. Зашто не кажу ангел него Господ? Зато што се
ангел Божји појавио у таквој величини, сјају и красоти, да ум људски никад не би
могао замислити ни самога Господа Сведржитеља ни у већој величини, ни у
сјајнијем сјају, нити у краснијој красоти. А осим тога у Светом писму се чешће
ангел Божји назива Господом. То долази отуда што су прави Израиљци били
строги у вери у Јединога Бога, те све што су сазнавали преко ангела сматрали су да
долази од самога Бога.
Да видимо то што се тамо догодило. Пастири не веле: да видимо да ли се тамо то

догодило. Они немају ни најмање сумње, да се морало догодити то што им је
Господ у таквој слави открио. Њихова проста срца уопште мало знају за сумњу.
Сумња се гнезди највише у срца нечиста од греха и страсти.
И дођоше брзо, и нађоше Марију и Јосифа и дете где лежи у јаслама. Можете
замислити, како су брзо морали јурити пастири уз узбрдицу ка Витлејему! Радост
их Је била окрилатила. И они су ускоро већ били у друштву свете фамилије. У
пештери где су они затварали своја стада нашао је себи конак Онај, коме је сва
васиона тесна; у јаслима где су они полагали храну својим овцама лежао је повијен
Небесни Хлеб (Витлејем или - по јеврејски - Betlehem значи дом хлеба. Тајанствени
смисао тога назива обелодањен је рођењем Господа Исуса, Небеснога Хлеба, у
томе месту, који животом храни све што живи. Огризине сламе, које су остале од
оваца, служиле су за постељу Ономе, који од створења првога света седео на
пламеним херувимима. Јеванђелист вели: нађоше Марију и Јосифа. Обично се увек
помиње прво отац па мајка, и дан данас тако, а тим пре у то време, када се жена
сматрала као споредно биће уз човека. Међутим јеванђелист помиње прво Марију,
преко обичаја свију времена. То јеванђелист чини намерно, да би истакао
Богоматер као јединог родитеља Спаситељева на земљи. Јер Јосиф није муж
Маријин него само помоћник њен и заштитник.
А кад видеше казаше све што им је казано зато дете. И сви који чуше дивише се
томе што им казаше пастири. Имали су пастири ваистину шта и причати. Њихове
су очи виделе, што мало које смртне очи на земљи виде, и њихове су уши чуле, што
мало које смртне уши чују. И сви који чуше дивише се. То се не односи, значи само
на Марију и Јосифа, иначе се не би рекло - сви, него и на још неке друге у околини
пештере, у Вителејему, којима по Промислу Божјем пастири открише ову пречудну
тајну небесну.
А о пресветој Марији јеванђелист Лука каже: А Марија чуваше све речи ове и
слагаше их у срцу своме. Јеванђелист је неизмерно пажљив према благодатној Деви.
Он увек прати срце њено и мери утиске на то најнежније срце, венчано једино са
Духом Божјим. Она слушаше све речи, које небо и земља говораху о Сину њеном, и
слагаше их у срце своје. Доћи ће време, када ће она отворити уста своја и изнети
благо из скровишта срца свога и исказати све тајне, од којих ће се поучити и
јеванђелисти и апостоли. Доћи ће време, када ће она бити апостол апостолима и
јеванђелист јеванђелистима. То ће бити после прослављења Сина Њеног. Када
Првенац сломи гроб и васкрсне, тада ће се апостоли запитати међу собом још
једанпут: ко је Он? Кога ће питати о томе? Њу, једино Њу на земљи. И она ће им
тада исказати све у срцу сачуване речи, како речи архангела у Назарету тако и речи
пастира у Витлејему, тако и многе, многе друге речи и тајне, које је само она могла
дознати из најближег додира са Учитељем апостола.
И тако Господ Исус роди се не у Риму и у ћесарском двору, да буде господар света
помоћу силе и оружја, него мећу пастирима, да тиме означи главни карактер
мирољубиве службе Своје у свету. Као што пастир милује и негује овце своје, тако
ће Он да милује и негује све људе. И као што пастир брине о једној болесној или
изгубљеној овци више него о деведесет и девет здравих и неизгубљених оваца, тако
ће и Он да брине више о грешницима него о праведницима, т. j. више о људима
него о ангелима. И као што пастир зна сваку овцу своју, и свака овца познаје
пастира свога, тако ће бити и са Њим, Архипастиром, и Његовим словесним,
човечјим стадом. И као што пастири добро стражаре над својим стадом ноћу када
цео свет безбрижно спава, тако ће Он, Пастир Најбољи, да проводи многе и многе
ноћи, пуне ужаса и искушења, стражарећи над људским стадом и молећи се за њ у
смиреној послушности Оцу Свом небесном.
Сваки догађај у Његовом животу читаво је једно Јеванђеље. И онда, када се тек
родио и када још није могао ни отворити уста своја да каже једну реч, Он је самим
начином, местом и средином Свога рођења дао човечанству читаво једно
Јеванђеље.
Он се није могао родити у царском двору, јер његов задатак и није, да буде цар
земаљски и да влада земљом. Његово царство није од овога света, тмурнога као
облак и пролазнога као сан. Он се није могао родити као син цара земаљскога, јер
његов метод није могао бити мач и огањ, и указ и сила, него благо лечење болесних
и лагано враћање на пут здравља. Догађаји Његова живота не противрече науци
Његовој, него обратно: они потврђују речи Његове. Његов живот са Његовим
речима сачињава Његову науку, Његово спасоносно Јеванђеље.
Све је тако премудро што се збило с Њим при Његовом доласку у овај свет, да језик
људски не може исказати. Зато смирено и послушно поклонимо се Божјој
Премудрости, која не само задовољава наш људски ум него и испуњава срце наше
радошћу, па испуњени радошћу поновимо ангелску песму: слава на висини Богу,
мир на земљи, и међу људима добра воља! Слава Сину Јединородноме, на небу и
на земљи, на херувимском престолу на небу и у витлејемској слами на земљи,
заједно са Оцем и Духом Светим, Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек,

кроза све време и сву вечност. Амин.
РОЖДЕСТВО, III
Јеванђеље о источним звездарима
Матеј 2, 1-12. Зач. 3.
Лакше је смртноме човеку испитати дубину мора и висину звезданога неба него ли
дубину и висину божанске мудрости у домостројству човечјег спасења. Зато је
много више синова људских, који се одају испитивању онога него овога. Више је
оних, који испитуЈу очима него духом. Изгледа, само изгледа шире оно поље, које
очи испитују; у ствари је несравњено и шире и Дуже и дубље оно што дух испитује,
јер дух све испитује, и дубине Божје (I Кор. 2, 10).
Дубина божанске мудрости није се показала ни дубља ни виша у почетку старога

света, него што се она показала у почетку новога света, почетога са рођењем
Господа Исуса Христа. Узмите само, узмите за пример те неисказане мудрости
божанске опис рођења Господа нашега од стране два света јеванђелиста: Луке и
Матеја. Уопште речено: сва четири јеванђелиста, мада сваки од њих представља
једну дивну целину, допуњују се ипак као што звезда допуњује звезду, као што
лето допуњује пролеће, и зима јесен. И као што се Исток не може замислити без
Запада, нити Север без Југа, тако се ни један јеванђелист не може замислити без
другога, ни два без трећега, нити три без четвртога. И још као што четири стране
света, свака на свој начин, откривају славу и величину живога и Тројединога Бога,
тако и четири јеванђелиста, сваки на свој начин, откривају славу и величину
Христа Спаситеља. Једни људи сходно своме темпераменту - а броји се четири
главна људска темперамента - једни људи налазе више спокојства и здравља своме
телесном животу на Истоку, други на Западу, трећи на Северу, четврти на Југу. За
онога ко не налази на четири стране света ни спокојства ни здравља своме телу,
обично се каже, да му није крив свет, но он сам себи. Исто тако једни људи, према
своме духовном устројству и расположењу, налазе више одмора и лека души својој
у јеванђелиста Матеја, други у Марка, трећи у Луке, четврти у Јована. Онај пак ко
не налази одмора и лека души својој ни у једног јеванђелиста, томе нису криви
јеванђелисти, но он сам себи. И слободно се може рећи: томе уопште нема лека.
Премудар је и премилостив Створитељ људи. Он познаје разноликости и слабости
наше људске природе, па нам је зато и пружио на услугу четири јеванђеља, да би
свакоме од нас дао могућности, да свак, сходно својој духовној природи, усвоји
једно јеванђеље брже и лакше него остала три, али тако, да му то прво усвојено
јеванђеље постане као вођ и кључ за остала три.
Но да би јасније блеснула мудрост божанска, показана у склопу и распореду

јеванђелске науке, задржимо се данас на опису једног истог догађаја код двојице
јеванђелиста, Луке и Матеја - на њихову опису рођења Господа Исуса. Пре свега
обојица јеванђелиста при овоме опису имали су један и исти богонадахнути
задатак, наиме: да у лицу Господа Исуса покажу вернима јасно две, допуњујући се,
битне особине, које су негда красиле нашег праоца Адама у Рају, а које је он обе
изгубио са причешћем сатанским грехом. И мада те две битне особине изгледају
противположне, оне се дивно допуњују као светлост сунчана што сија одозго и
пољско цвеће што расте одоздо. Једна је особина: царствена слобода, а друга:
синовска послушност. Једна условљава другу, једна другу чини безграничном,
једна другу може ограничити, једна другу може уништити. Рађају се обе као
близанци, као близанци обе нераздвојно живе, и као близанци могу нераздвојно и
да умру. Безгранична послушност иде са безграничном слободом, ограничена
послушност са ограниченом слободом, а непослушност пак са неслободом. Оба ова
света јеванђелиста теже, да људима јасно представе с једне стране царствену
слободу Богочовека, а с друге стране Његову синовску смиренопослушност.
Но Лука говори о ћесару римском Августу и о пастирима витлејемским, док Матеј

не спомиње никога од њих. С друге стране, Матеј говори о Ироду, цару јудејском,
и источним звездарима, док Лука не спомиње никога од њих. Шта ово значи? Не
значи ли ово мањак и несавршенство? Не, него пуноћу два извора, који се узајамно
допуњавају и препуњавају. Али, питаће се неко, зар се не би
они исто тако допуњавали, да је Лука поменуо ћесара римског у вези са звездарима
источним, а Матеј цара Ирода у вези са пастирима витлејемским? На први мах
може се учинити, да би се ова два јеванђелиста и у том случају исто тако
допуњавали, и да описи њихови не би изгубили ништа од своје спољашње лепоте
нити од унутрашње садржине. Зар не би пастири вителејемски могли исто тако као
и звездари источни доставити цару Ироду и старешинама јерусалимским, да се
родио Нови Цар у свету? И у овоме случају, као и у ономе, Ирод би несумњиво
извршио онај страшни злочин над многобројним младенцима у Витлејему и
околини. Исто тако: зар не би било исто тако мудро, да је ћесар Август споменут у
вези са источним звездарима место са витлејемским пастирима? Јер као што прости
пастири нису могли имати никаква утицаја на ћесара, тако не би могли имати
никаква утицаја на њ ни источни звездари, који су се изненадно у Витлејему
појавили и убрзо ишчезли, слично њиховој звезди водиљи? Но све је ово само
људско мудровање по варљивом и немоћном телесном разуму. Међутим, по
дубоком и тајанственом смислу ова два јеванђелска описа рођења Спаситељева
само је онако разумно и добро, како су све личности код двојице јеванђелиста
распоређене, само онако и никако друкчије. Ћесар Август требао је да буде
споменут у истом оном јеванђељу, и у истој глави онога јеванђеља, где су
споменути и пастири витлејемски, а Ирод опет у истом оном јеванђељу, и у истој
глави онога јеванђеља, где су споменути и звездари источни. Зашто? Зато да би се
што јаче истакле противности међу људима, за и против Христа, за и против праве
божанске мудрости. Свети апостол Павле вели: што је лудо пред светом оно
изабра Бог да посрами премудре; а што је слабо пред светом оно изабра Бог да
посрами јако (I Кор. 1, 27). Нико јачи у очима света није био у то време од ћесара
Августа, и нико слабији, сиромашнији и незнатнији од пастира, и то још пастира у
далеком и незнатном Витлејему. Господ Исус роди се међ овим слабим,
сиромашним и незнатним у очима света, њима се прво откри и њих прво Својом
славом прослави. Велемоћни ћесар Август пак умре у људској немоћи, оставши до
смрти у мраку незнања и самообмана. С друге стране нико се мудрији у свету није
правио од народа, којим је владао цар Ирод. Јевреји су презирали све остале народе
као ниже и глупље од себе. Главари и књижевници јеврејски сматрали су, да само
они поседују истину и да једино они држе кључеве од неба. Но кад се небо широм
отворило и Христос Господ сишао на земљу, да дигне људе к небу, они осташе
слепи и не видеше ништа, док презрени од њих незнабошци навалише за Христом
на отворене двери неба. Отуда и чудан догађај, да Ирод, чувши за новорођеног
Цара над царевима, пожури да Га убије, а његови уображени доглавници и горди
мудраци јерусалимски не сматраху потребним ни да два сата пешаче до Витлејема
и виде онога, кога су четрдесет покољења од Аврама чекала да дође, док, међутим,
звездари са Истока, из мрачних незнабожачких земаља, месецима путоваху, да би
се поклонили Цару Христу. Да се тако испуни јасно пророчанство великог Исаије:
потражише ме који не питаху за ме, нађоше ме који ме не тражаху (тј.
незнабошци), рекох народу који се не зове мојим именом: ево ме, ево ме. Ваздан
пружах руке своје народу непокорну (тј. Јудејима), који иде за својим мислима
путем недобрим (Ис. 65, 1-3). Римски ћесар с једне стране и витлејемски пастири с
друге стране представљају противности у земаљској моћи, богатству и величини.
Ирод са јерусалимским књижевницима с једне стране и звездари источни с друге
стране представљају противности у поседовању праве истине, или у познању
правога Бога. Господу је било угодно, да изабере бедне и незнабожне, те да кроз
њих посрами велике и горде. Јер, пре него је њих Господ посрамио, они су
посрамили Господа својом гордошћу и непослушношћу. Највећи непријатељи
Божји - а кроз то и највећи непријатељи своји сопствени - јесу они, који су
погорђени или својим земаљским богатством, или силом, или ученошћу. Гордост
великашка и гордост учењака ствара непроходни брег између људи и Бога; највеће
непријатељство према Богу. Но Бог нема нити може имати непријатеља. који Њему,
Богу, могу шкодити. Бити непријатељ Богу не значи ништа друго него бити
непријатељ самом себи. Избрисати Бога из свога живота не значи ништа друго него
избрисати самога себе из књиге живих. И горди власници овога света и горди
научници, који мисле да су избрисали Бога из свога живота и из света, уствари
избрисали су само себе из књиге живих. И то њихово уображење, да су они тобож
избрисали живога Бога из света, равно је уображењу безумника, који би зажмурио
и викнуо, да је он избрисао јарко сунце са звезданог неба. - Горди богаташи и горди
учењаци представљају, срећом, ипак мањину у човечанству, јер је више
сиромашних у свету него богатих, и више ништих духом него гордељиво учених.
Може се зато рећи, да су горди богаташи римски и горди мудраци јерусалимски
представљали мањину, док су сиромашни пастири витлејемски и жудни истине
звездари источни представљали већину човечанства пред Рођеним Христом. Ово су
ништи духом најбољи регрути за царство Христово, а оно су они којима је теже
ући у ово царство него камили проћи кроз иглене уши.
Ко су ти тајанствени звездари са Истока? И како то да баш они дођу и поклоне се

Рођеноме Исусу? Нама је тешко тачно рећи, из које су источне земље они дошли у
Јерусалим, да ли из Персије или Египта, да ли из Вавилона или далеке Индије, да
ли су се пак они, као што једно красно предање тврди, кренули из неколико тих
источних земаља посебице, па се на путу срели и заједно стигли на поклоњење
Месији? Но од споредне је важности, из које су баш источне земље они дошли; од
главне је важности пак то, што они долазе у име целог звездопоклоног Истока, да
се поклоне најсјајнијој Звезди на небу историје људске. То и хоће јеванђелист да
нам каже - они су дошли од Истока и у име Истока, а не у име једне источне земље
или једног источног народа, на поклоњење Новорођеноме.
Заборавивши јединога, живога и свемоћнога Бога, Исток је временом пао потпуно

под власт створене природе, а пошто су звезде најмоћнија тела у створеној
природи, то ће рећи - под власт звезда. Најпре су источни народи веровали, да су
звезде жива и моћна бића, која управљају током свих ствари на земљи, па и
људским животом. Та бића источњаци су обоготворили, и разврстали их у добра и
зла. То су били добри и зли богови, који својим огњеним очима греју или пале,
помажу живот или убијају живот. Људи су приносили жртве подједнако и добрим и
злим боговима, чак и људске жртве, да би само придобили пријатељство добрих, а
отклонили непријатељство злих. Научени људи Истока, да би се спасли од те грубе
вере народне, почели су проучавати звезде и њихов утицај на живот људи. Они су
први и створили науку о звездама, названу Астрологија. Но та наука није донела
слободу људима, него је открила још веће ропство и већи ужас.
Звездари источни, наиме, пронашли су, да звезде, истина, нису богови, као што је
народ веровао, али да је њихов господарски утицај на сва жива бића на земљи тако
силан и тако математички тачан, да ниједно живо биће не може се ни за једну длаку
у простору нити за један секунд у времену ослободити тога неумитног и слепог
тиранства звезда. Као да нису звезде створене ради човека, но човек ради звезда!
Од звезда зависи човеково рођење, човеков живот, срећа или несрећа, карактер и
напредак, сви догађаји у животу, па и сама смрт! Човек је тако апсолутни и
немоћни роб звезда, један сан, у којима звезде још једном преживљују своју јаву.
Та "наука" је произвела или оправдала и нахранила све врсте окултизма, магије,
врачарства, гатарства, талмиства, бајања, чини и свега осталога, што се у
Хришћанству назвало једним именом - празноверица. То је био тамни и загушљиви
облак, који се распростро са Истока и на Запад, и својом смртном тежином био
притиснуо цео род човечји. И тако звездари научници нису ослободили људску
савест, него је још више и јаче заробили, створивши један гвоздени систем
фатализма, у коме човек губи дах од ужаса осамљености, остављености
беспомоћности.
Но у дну људске душе, напуњене тим астролошким мраком, милост Божја није
дала да се угаси једна малена искра људске бар слутње ако не вере, да је човек ипак
слободно биће, да је за слободу створен и да ходи у сусрет слободи. Из те слутње

разгоревала се чежња за слободом упркос целог звезданог котла над човечанством,
а из те чежње рађала се нада, да ће се појавити једна човекољубива звезда, која ће
људе извести из тамнице света, украшене звездама, и увести у царство слободе, да
би тако људи били мртви стихијама света, а живи и слободни у Богу (Колос. 2, 20).
И та жељена звезда појавила се једне ноћи над брижним главама учених звездара;
она их је мамила на неки непознати пут, и они су брзо оставили све и пошли за
њом. Као да су уз пут разговарали са том тајанственом звездом и од ње сазнали
много што -шта! Као да су од ње саме сазнали, да она није та звезда ослободиља,
но само звезда водиља ка једном новорођеном Цару, који и јесте прави
Ослободитељ људи; да се тај Цар зове Цар јудејски; да је рођен у Јудеји, као и да
треба да Му понесу на дар три ствари: злато, тамјан и измирну!
Мудро су мислили Свети Оци, као да та путеводна звезда, која је водила звездаре
са Истока у Витлејем, није ни била звезда као друге звезде, но нека духовна сила у
виду звезде. Јер кад се Господ могао јавити пастиру Мојсеју у пламену купине, и
Авраму у три младићка лица, и пророку Илији у вихору и гласу, зашто се Господ,
или Његов ангел, не би могао јавити звездарима у виду звезде? По својој милости
Он снисходи људима и јавља им се у оном облику, у коме Га људи највише
очекују. Као звезда Он се јавио звездарима, који су га у звездама и тражили. Но као
звезда није се хтео јавити Израиљцима, који Га нису ни тражили у звездама. Зато се
звезда, која је сијала звездарима на путу кроз цео Исток, и скрила над Јерусалимом.
Јерусалиму се Бог откривао друкчије, и није потребно било, да му се открива у
облику звезде (Да би Јудејци ради свога стида примили вест о рођењу Христа од
незнабожаца зато се појављује звезда - на Истоку", Јероним: Тим. Матеја).
Дошавши у Јерусалим звездари су објаснили Ироду и његовим доглавницима

појаву чудновате звезде и њено указање, да се родио неки нови Цар јудејски. Место
да се обрадује Ирод, место да се обрадују кнежеви и мудраци израиљски, и место
да сав Јерусалим заклица од радости, јер се њима даје да виде оно што су многи
пророци и цареви желели видети и не видеше (Лука 10, 24) - место да се обрадују -
смути се Ирод и сав Јерусалим с њим (Ради чега дођоше звездари у Јерусалим? На
осуду Јевреја. "Кад звездари будући идолопоклоници повероваше (у Христа), какав
ће одговор моћи Јудејци дати?" Теофилакт: Т. Матеја). Зашто се смутише они,
који о Њему говораху сваки дан, и сваки дан приношаху Богу молбе за Његов
долазак? Зашто се уплашише од доласка Онога, кога су преци њихови чекали
хиљаде година? Смути их грех њихов, уплаши их злочиначка душа њихова. У
Месији праведник је очекивао пријатеља, а грешник судију. Залепљени за земљу и
умом и телом, Ирод и књижевници уплашише се, да их нови цар не примора, да се
одлепе од земље. Ирод и кнежеви народни уплашише се, да их нови цар не уклони
са њихових положаја као недостојне и не узме друге сараднике и помоћнике, а
књижевници се уплашише, да Он не обори све њихово знање и не натера их да под
старост уче нешто ново. "Нашто нам Он, могли су они мислити, нама је добро и без
Њега. Нека се Он јави другом покољењу после нас, а не нама. Има времена.
Узбуниће нас, натераће нас на многе нове послове, изобличиће наше злочине,
сазнаће наше сплетке, откриће наше ништавило, отераће нас с наших положаја, а
довести нове људе, своје људе. Оставиће нас гладне, сасвим гладне, без хлеба и без
власти; узеће народ у своје руке, а нас одгурнути, па вероватно и затворити, судити
и погубити". Све оно што би и сада осетили и помислили злочинци, кад би се
рекло: ево Христа долази! осетили су и помислили и јерусалимски злочинци, под
капом мудрости и са штапом власти у рукама.
Но нико се није тако препао као Ирод. Сав у страху он сазива свештенике и
књижевнике народне, да му кажу јасно како је писано: где треба да се роди
Христос? Он није био Јеврејин него странац, Идумејац, те је могао и не знати
пророчанства о доласку Месије. Заражене страхом свога господара слуге брзо
преврнуше књиге пророчке и одговорише: у Витлејему Јудејском! И нарочито
нагласише у Јудејском, а не у неком другом Витлејему, из два разлога, прво, јер је
постојао још Један Витлејем у земљи Завулоновој (Исуса Нав. 19, 15), а друго, јер
Месија се очекивао само од колена Јудина, од кога је и цар Давид. И сам пророк то
наглашује: и ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чем ниси најмањи међу кнежевима
Јудиним, јер ће из тебе изаћи Вожд, који ће пасти народ мој Израиља (Михеј, 5, 2.,
сравн. Јов. 7, 42). А да ће из Јудина колена доћи тај Вожд, то је прорекао још
праотац Јаков у Мисиру, кад је пред смрт своју благосиљао синове и видовито
предсказивао будућност њихова потомства. Ставив своје руке на главу Јудину
Јаков је рекао: палица владалачка не ће се одвојити од Јуде, нити од ногу његових
онај који поставља закон, и коме ће се покоравати народи (Пост. 49, 10).
Још је пророк Михеј провидео, да ће Христос пасти, или хранити, народ свој
Израиља. То значи, да Он неће бити као други цареви и кнежеви, који знају само да
владају над народима, него да ће бити хранитељ народа као родитељ своје деце. У
време када се Господ јавио у свету, свет је уистину био гладан и жедан духовне
хране. Да је свет такав био, то најбоље показују два факта при рођењу
Спаситељеву; прво тај факт, што звездари из далеких земаља подузимају далек и
опасан пут, да би смо дошли до Онога, кога сматраху богаташем духовне хране; и
друго тај факт, што једини мудраци у тадашњем свету, који су знали за јединога и
живога Бога, наиме јерусалимски мудраци, били су већ толико изгладнели, да нису
више ни осећали глад, као обамрли. Јер да су могли још и најмање осетити глади,
они би појурили са звездарима у Витлејем, да виде Цара јудејскога, Цара и Месију
свога. Јер и човеку, насићеном духовном храном, увек се отвара жеља за још више
духовне хране. Такво је својство правог духовног човека, и праве духовне хране.
Међутим мудраци јерусалимски остали су као паралисани на глас о Месији, и
хранили су се само гневом на Њега и страхом за себе.
Извештај мудраца јерусалимских двојако је морао прогневити нечовечног Ирода.

Једно због тога што пророчанство не оставља никакве сумње, да се нови Цар има
родити у царству његовом, Иродовом, то јест у Јудеји, и то у непосредној околини
престонице. Друго због тога што пророчанство указује и на карактер новога Цара:
он ће пасти народ Свој, то јест он ће бити прави пастир народу, који ће се старати,
да нахрани гладни народ Свој. И ова друга тачка пророчанства погодила је Ирода
немило исто као и она прва. Нови Цар ће, значи, бити бољи од Ирода; Он ће се
бринути о народу; Он ће хранити и бранити народ, као што пастир храни и брани
стадо своје. Зато ће Он бити милији народу од Ирода, који је тиранин и вук у
човечјој кожи. Овакав карактер новога Цара, дакле, угрожава царствовање Ирода и
његовог потомства исто тако јако, као и рођење истога пред вратима престонице.
Страх је брзо створио у глави Иродовој и план самоодбране. Тај план је био
крволочан у овоме случају као и у свима другим ранијим случајевима, када се ма ко
усудио угрозити Иродов престо. Зато Ирод призива звездаре к себи тајно, и
почиње да их тобож испитује потанко о појави тајанствене звезде. Но то њему није
главно. Он је већ потпуно поверовао да се његов такмац у свету родио, поверовао је
колико због јасних пророчанстава толико, и још више, због појаве звезде и доласка
звездара. Јер ако је Ирод уопште имао ма какву веру, та је вера свакојако била
астролошког и гатарског карактера, слично вери свих владајућих кругова у
римскоме царству тога времена. Главно је за Ирода оно, са чиме он завршује свој
разговор са звездарима и због чега их је и призвао к себи тајно, наиме да им да
поруку: идите и распитајте добро за дете, па кад га нађете, јавите ми, да и ја
идем да му се поклоним. Он хоће да од звездара направи себи шпијуне, а потом и
саучеснике у свом злочину, који је он већ био у себи смислио. Своје узвишене
госте, које је жеђ за истином и слободом покренула, да оставе своје домове и све
земаљске угодности и да се изложе далеком и опасном путу, крвави поглавар
изабраног народа, Ирод, хоће да увуче у своје сплетке у припремању страховитог
злочина ради своје курјачке сигурности у својој јазбини! Какав паклени понор, и
какав грозни плод на Адамовој њиви греха! Провидевши оваквога кнеза у народу
израиљском и његов смишљани злочин, на многа столећа раније, пророк Језекиљ
грми на Ирода: а ти, нечисти безбожниче, кнеже Израиљев, коме дође дан кад
буде крај безакоњу, - овако вели Господ, Господ: смакни ту дијадему и скини ту
круну, неће је бити, јер ћу нискога узвисити а високога ћу понизити. Уништићу,
уништићу, уништићу, и неће је бити, докле не дође онај коме припада и њему ћу је
дати (Језек. 21, 30-32).
Оставивши Ирода и властелинску руљу духовних и моралних просјака око њега,

звездари са Истока, жедни истине, изађоше из Јерусалима и пођоше својим путем.
Они су ишли оним истим улицама, на којима су богонадахнути пророци у старини
прорицали долазак тога Цара, коме они сада иду на поклоњење. Они су ходили по
гробовима оних огњених уста, која су унапред описала многе особине Цара над
царевима. Но они нису знали ни за једну особину Његову; они нису читали
јеврејске пророке, али им је срце њихово казивало, да све што је добро налази се у
новоме Цару. Они су при изласку морали проћи поред куле Давидове, на којој је
Давид уз харфу опевао величанственог Потомка свога. Они су најзад оставили
град, које је живи Господ показао безбројне знаке о Христу - оставили су Јерусалим
и пошли су за јединим знаком, који њима беше дао Господ, за сјајном звездом
источном, која их је скривена чекала пред капијама Јерусалима.
И гле, звезда коју видеше на Истоку иђаше пред њима. Радости њихове! Они су
свакако морали јахати на камилама, једно због даљине пута, на који су се кренули,
а друго због пешчаних пустиња, које су морали прећи, док су стигли у Јерусалим, а
које се пешке не приходе. Од Јерусалима они су ишли најпре једном узбрдицом, па
су онда јахали преко једне камените висоравни, кроз њиве и маслињаке, ограђене
каменом, прошли су поред гроба Рахилина, и најзад стигли у Витлејем. Њихове очи
гледали су у звезду, њихово срце радовало се звезди, њихове мисли непрестано
кружиле су око Новорођенога. Но колика радост, када се звезда спусти над
Витлејемску пећину и стаде! Јеванђелист пише: обрадоваше се веома радошћу
великом.
Са страхопоштовањем и радошћу звездари уђоше унутра, видеше Младенца с

Маријом матером Његовом, падоше и поклоншие Му се. Свакако су они морали
видети Марију пре него што су видели дете, али јеванђелист намерно истиче дете
на прво место, а Марију на друго, док Јосифа сасвим и не помиње. Јеванђелист ређа
божанску породицу по значају, који она има за далеке госте са Истока. За њих је
најважније да виде Цара, па онда Мајку Његову, па тек потом и остале. Јосифа је
ставило Провиђење поред Марије због Јевреја, а не због незнабожаца. Због Јевреја
Јосиф је требао да се назове мужем Маријиним, да је тако заштити од презрења
законика и суровости закона земаљских; за незнабошце из даљине Јосиф као и да
не постоји. То хоће богомудри јеванђелист да каже поменувши Исуса и Марију, а
изоставивши име Јосифово. Премда је несумњиво, да су звездари морали видети и
Јосифа.
Падоше и поклонише Му се. Они, који су падали пред звездама и клањали им се са

страхом и ужасом, сада са великом радошћу падају на земљу и клањају се живоме
Господу, који је дсшао на земљу, да их ослободи робовања звездама и веровања у
слепу судбу.
И отворише скровишта своја и принесоше Му дарове: злато и тамјан и смирну.

Принесоше Му три врсте дарова, да тиме означе, још и несвесно, свету и
животворну Тројицу; у чије име и долази младенац Исус међу људе и да још тиме
означе тројаку службу Господа Исуса: царску, свештеничку и пророчку. Јер злато
представља царско достојанство, тамјан свештеничко, а смирна пророчко или
жртвено. Новорођени Младенац биће, дакле, цар царства бесмртнога, биће
свештеник безгрешни, и биће пророк, који ће, као и већина пророка до Њега, бити
заклан. Јасно је у целоме свету да злато означава цара и царствовање, јасно је и да
тамјан означава молитвеника или свештеника; и јасно је такође из Светога Писма,
да смирна означава бесмртност: гле, смирном је Никодим у истини помазао мртво
теле Исусово (Јов. 19, 39; сравни Псал. 45, 8; Марко 15; 23), а тело се помазивало.
да се што дуже сачува од распадљивости и трулежи, и бар за неко време спасе од
страшног смртног уништења. Од Христа ће се засијати свет као од злата, и
испунити молитвом као што се храм испуњава мирисом од тамјана, и замирисаће
сва васиона од Његове науке и Његовог тела као од смирне. И још уз то сва та три
дара представљају трајност и непроменљивост: злато остаје злато, тамјан остаје
тамјан, смирна остаје смирна; ниједно од њих временом не губи своје својство, но и
после хиљаде година злато сија, тамјан гори и смирна мирише. Нису се могле наћи
три ствари на земљи, које би тако верно символизовале мисију Христову на земљи,
нити које би јасније и речитије исказале трајност, да - вечитост, Христовог дела на
земљи и свију оних духовних и моралних вредности, које је Он донео људима с
неба. Он је донео истину, Он је донео молитву, Он је донео бесмртност. Којом би
се другом ствари на земљи боље представила истина него златом? Чините што
хоћете са златом, оно остаје сјајно. Којом би се другом ствари на земљи боље
представила молитва него тамјаном? Као што се мирисни дим од тамјана шири по
храму, тако се молитва шири по целој души људској, и као што се дим диже у
висину, тако се молитва душе људске диже к Богу. Да исправитсја молитва моја
јако кадило пред тобоју. И друге ствари истина могу дати дим, али ниједан други
дим не изазива душу на молитву, осим дима од тамјана. И којом би се другом
ствари на земљи боље представила бесмртност него ли смирном? Гле, смртност
производи смрад, бесмртност је постојани мирис. И тако су источни звездари
симболички исказали цело вероисповедање хришћанско, почев од Свете Тројице,
па све до васкрсења и бесмртности Господа Исуса и Његових следбеника. Отуда
они нису само прости поклоници но и пророци, пророци како хришћанског
вероисповедања тако и живота и дела Христова. Све то нису они сами од себе
могли знати, по својој људској мудрости, него по Божјем надахнућу, које их је и
покренуло на путовање у Витлејем, давши им чудну звезду за путовођу. Када су
завршили своје поклоњење у Витлејему, звездари су смишљали вратити се опет на
Јерусалим, па истим путем обратно својој постојбини. Ирод их је нестрпљиво
очекивао, и они су мислили, у наивности својој, поћи му и поделити радост своју са
тим безрадосним владаром. Али
примивши у сну заповест да се не враћају к Ироду, другим путем отидоше у своју

земљу ("Пре него што су они видели Младенца, звезда им показује пут, а пошто су
видели, ангел беседи с њима (у сну) као са већ посвећеним", Монах Евт. Зигабен:
Тум. Матеја). Они су се били предали Провиђењу, и Провиђење је управљало
стопе њихове. Они нису знали срце Иродово и његову злу намеру, али свезнајуће
Провиђење објавило им је то у сну и наредило, да се не враћају истим путем, него
да окрену другим правцем ка својој земљи. ("Нешто велико напомињу нам звездари
тиме што се они враћају у своју домовину другим путем. Наша домовина јесте Рај;
пошто смо познали Исуса, нама се забрањује повратак у Рај оним путем, којим ми
идемо. Јер ми смо отишли из своје домовине путем гордости, непослушности,
пристрашћа к видљивом свету, кушања забрањених плодова; и за повратак нужно
је ићи путем плача, послушности, презрења видљивога, и обуздања телесних
жеља". Григорије Двојеслов: Беседе На Јеванђеља, књ. I, бес. X). Свакојако то
саопштење добили су они преко ангела Божјега, као и праведни Јосиф у неколико
махова. Послушни Богу у свему, они су одмах ударили другим путем, заобишли су
Јерусалим и, радосно славећи и хвалећи Бога и новорођенога Спаситеља света,
отпутовали су својима на дом, носећи им већи дар него што су од свога дома
понели Цару Христу. Јер сада су носили у срцима својим самога Цара Христа. То
јест, на место остављеног злата, тамјана и смирне, они су носили пуно срце истине,
молитве и бесмртног мириса Христовога.
И тако, у кратком размаку времена под кров пећине Витлејемске ушли су на

поклоњење Христу пастири и звездари, најпростији и најученији људи у свету. Да
се тиме пружи пример свима нама, како простим тако и ученим, да сви ми
подједнако потребујемо Господа Христа, и да сви са истим смирењем и
послушноћу треба да Му се клањамо као Животодавцу, и да Га славимо као свога
Бога и Спаса, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројицу једнобитну и неразделну,

сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
РОЖДЕСТВО, IV
Јеванђеље о Светлости у мисирској тами
Матеј, 2, 13-23; Зач. 4.
Гле, Господ седећи на облаку лаку доћиће у Мисир, и затрешће се од њега идоли
мисирски (Ис. 19, 1). Овако пророкује велики Исаија догађај описан данашњим
јеванђељем. То је догађај бекства Господа Исуса испред мача Иродова, бекства
Господара испред својих слугу, Невиности испред разврата, Јакога испред нејаких.
Кога треба разумети под тим облаком лаким, на коме се Господ носи у Мисир?
Богомајку. Она је била лака због немања греха, због немања проклетства, због
красоте невиности, због обиља Божје благодати. Телесна - но као бестелесна; облак
- но облак лаки. Некад је Бог ишао пред Израиљем у стубу од облака (Исхода, 13,
22) изводећи Свој народ из Мисира, а сада, ево, Бог ходи на облаку лаку у Мисир,
бежећи испред мача тога истог народа.
Зашто бежи Животодавац испред смртнога човека? Није ли се ствар могла брже и
простије решити? Није ли могао Бог, господар живота и смрти, наредити ангелу да
узме душу цара Ирода место да наређује Јосифу да бежи испред Ирода чак у
Египат? Могао је свемоћни Бог и то учинити, но шта би тиме постигао? Задовољио
би можда више наш површни људски разум, али окрњио би премудри план нашега
спасења. Како би се Јеванђељем открила ужасна изопаченост људске природе од
греха, и греха, и греха, како ли пак очитовала потреба људскога спасења
непосредним дејством Бога, да је Бог оне ноћи осујетио зли умишљај Иродов
смрћу? Како би и најслепљим слепцима духовним постала очигледна јама
греховна, у коју је човечанство запало удаљивши се од Бога устинога као путовође,
да се није догодило, да сам Бог бежи испред људи?
Тек што су први даљни поклоници, звездари са Истока, отпутовали из Витлејема,

гле, ангел Господњи јави се Јосифу у сну и рече му: устани узми дете и матер
његову па бежи у Египат, и буди онамо докле ти не кажем, јер Ирод ће тражити
дете да га убије. Ангели Божји непрестано бдију и стражаре око божанственог
Младенца, да Му се какво зло не деси. Они, који су Га служили од постања света у
бесмртном царству, служе Га и сада у царству смртноме. Они су бескрајно
удивљени, како се бесмртни господар живота усудио обући у смртно тело, које је
изложено хиљадама опасности, како се Цар учинио слугом, зрак раба приим
(Филип. 2, 7). Гле, и ангели долазе међу људе, и живе близу људи, но они су
невидљиви и у нашом смислу бестелесни. ("Више него људи стиди се ангела, којих
је около нас много, и удаљуј се од сваког срамног дела", Нил Синајски: Мисли в.
Добротољубие). И кад се јаве људима као телесни, њихова појава траје кратко
време, и њихово појављено небеско тело није као наше земаљско тело, које се да
ранити или убити. Међутим Христос се родио у правом земаљском телу које се да
ранити и убити. Зато и бежи испред мача, да познаш, да је био прави човек а не
призрак, као што су мислили неки јеретици. Отуда бескрајно јављање ангела, и
отуда њихово усрдно бдење и стражење над Њим као нејаким Младенцем.
Ирод ће тражипш дете да га убије. Ангел говори у будућности. То значи, Ирод

још није предузео ништа стварно против живога Младенца. Но Ирод непрестано
носи у срцу страх од Младенца и у мислима намеру да Га убије. Нико на земљи још
не зна за намеру Иродову. Али Богу су људске помисли отворена књига, коју Он
лако и јасно чита. Само Бог једини зна, шта Ирод умишља против Исуса. Он једини
и може открити тајну, закључену у злочиначком уму Иродовом. Он је и открива
преко Свога ангела Јосифу, и Јосиф послушно узима дете и Мајку и бежи у Египат.
Да се збуде што је Господ рекао преко пророка, који говори: из Египта дозвах сина
својега (Осија, 11, 1).
Наравно, није се ово збило зато што је пророк Осија ово прорекао, него он је ово
прорекао зато што је видовитим духом видео ово да се збива. Зато сад јеванђелист
каже: да се збуде - он мисли исто као и да каже: и зби се. Но како ништа у Светом
Јеванђељу није случајно, тако није ни случајно ни то, што се у њему употреби овај
начин говора или онај. Тако и ово није случајно. Провиђење хоће да да важност
Својим омиљеним ревнитељима у Старом завету, пророцима. Провиђење хоће нас
да поучи, да Оно испуњава речи својих угодника, као што су ови испунили реч
Божју, вољу Божју. Кад су људи послушни према Богу, и Бог је послушан према
људима. И нико од смртних не може надмашити Бога у послушном служењу
људима, само када људи послушно служе Богу. Оно што су пророци унапред
казали о Христу, то је сам Бог казао. Од Божијег су они узели и свету дали. Но нису
присвојили, нити су рекли, да је њихово оно што су примили од Бога. Зато верним
својим слугама Бог поклања позајмицу. И зато их Бог сада прославља тиме, што
надахњава јеванђелиста, да би написао: да се збуде оно што је пророк рекао. И тако
обично пишу апостоли и јеванђелисти, обично у целом Новом завету. Богу је
радост да чини радост послушнима; Богу је слава да прославља смирене и ревносне
слуге Своје.
Узми дете и Матер његову па бежи у Египат, наређује ангел Божји Јосифу. Зашто
чак у Египат? И зашто баш у Египат? Зашто не у неку земљу ближу, на пример у
Сирију? Гле, Дамаск није у царству Иродовим. Или у земљу Моавску? Или у другу
неку оближњу провинцију, која не стоји под руком Иродовом? Египат је далеко. У
наше време железницом путује се цео дуги летњи дан од Јерусалима до границе
Египта и још пола дана од границе до Каира, где се, по предању, света породица
настанила. Колико је то тек дугих дана за пешчану, безводну пустињу, од Газе па

све до превлаке, односно сада до канала! Човек би могао неколико пута отићи у
Сирију и вратити се, док пешак једва једном стигне до Каира. Зашто Бог није
напустио реч пророка, па склонио и скрио Спаситеља у најближу околину Јудеје?
Зар је Он морао баш буквално испунити реч Свога пророка? Зашто је дозволио, да
се младенац Исус и утруђена Му Мајка муче тако дугим путовањем?
Тако смо ми брзи у својим људским умовањима и у излишним питањима! Питајући

се овако ми заборављамо, да је план људског спасења план саме Свете Тројице, и
да у томе плану не може бити погрешке. Испуњујући реч Свога пророка Бог не
испуњује реч пророка но Своју сопствену реч. Упућујући Исуса у Египат Бог има у
виду више циљева, као и увек при сваком делу Своме. Ми људи ретко да имамо
више циљева у виду када деламо једно дело, а Бог ретко да има један циљ при
вршењу ма кога Свога дела. Може се слободно рећи, да Он по бескрајној мудрости
Својој има много циљева при сваком делу Своме. Упућујући Исуса у Египат, Бог
има за циљ пре свега, да спасе живот Сина Свога од покоља, који ће ускоро настати
у Витлејему.
Но поред тога Бог има и много што шта друго у виду. Кад су синови Јаковљеви
хтели из зависти убити свога брата Јосифа, није ли Јосиф нашао себи спасења у
Египту. Сада, када Ирод из зависти хоће да убије Исуса, Исус налази спасења
Египту. Бог овим хоће, да понови једну исту лекцију тврдоглавом народу
јудејском. Хвалишући се својим чистунством и својом вером у једнога живога Бога,
Јевреји журе да убију најчистијега од најчистијих, из зависти, и Он бежи од њих и
налази, као негда Јосиф, сигурног склоништа Своме животу у Египту, толико
омрзнутом и толико презреном од стране Јевреја. Гле, омрзнути и презрени Египат
прима под свој кров Месију, кога горди и "премудри" Јерусалим с ножем јури да
убије. Ову лекцију очитао је Бог Јеврејима пре овога на преко хиљаду година кроз
младога и невинога Јосифа. И сада је понавља, да тиме покаже непоправљеност и
непоправимост народа јеврејског. У поквареном Египту, где људи крокодиле
обожавају, невиност и чистота налазе себи спасења од гоњења Јерусалимљана, који
се хвале вером у свевишњег Бога. И то како у време праоца Јакова, тако и сада у
време Ирода! То Бог хоће да покаже народу израиљском склањањем Исуса
младенца у Египат. И зато Га и шаље у Египат, а не у Дамаск, или на другу неку
страну. ("Шаље се Он у Египат и зато, што су Вавилон и Египат највише у целоме
свету горели пламеном бешчашћа. Зато из првога Он шаље звездаре, а у други иде
Сам, желећи да и једног и другог упути на пут истине. Овим Он учи такође и нас,
да верни морају у самоме почетку очекивати страдања". Зигабен. Теофилакт).
Па онда и друго се поучно упоређење може повући између добродетељнога Јосифа

и Господа Исуса. Као што прогнани Јосиф, због своје чистоће а с Божјом помоћу,
постаде хранитељ и Египта и своје душманске браће, тако ће и гоњени Исус бити
хранитељ и дародавац хлеба живота како Египту, тако и Израиљу и васцелом свету.
Сада се Јерусалим на Њега баца каменом, а Он ће у своје време одвратити
Јерусалиму хлебом. Па онда још једна поука. Негда је Фараон наредио био, да се
сва мушка јеврејска деца побију. Но онога, кога је Бог изабрао за вожда народу
Израиљском, наиме Мојсеја, Фараон не само није могао убити, него га је нехотично
и незнано узео у свој двор, где га је отхранио и васпитао. Сада ће пак наредити
Ирод да се сва мала деца у Витлејему побију, да би тако убио и младенца Исуса.
Али је Бог одредио Исуса за Вожда Своме народу и за Цара, чијем царству неће
бити краја. И не само да Иродова рука неће моћи погодити Онога, на кога циља,
него ће и Ирод и сав безбожни Јерусалим бити мртва прашина онда када се
васкрсли Исус буде славио до неба и земље као Цар над царевима. Да и ово буде за
поуку нама, да кад се склањамо под руку Божју, не може нас дохватити рука
људска.
Па онда још једна поука. Бог је негда упутио Израиља у Египат, да би се исхранио.
Но Израиљ је постао неблагодаран и непослушан и почео је напуштати чистоту
вере и примати египатско незнабоштво и предавати се египатској тами и
египатском разврату. Бог је извео Свој народ из Египта, давши му вожда у лицу
Мојсеја и учинивши безбројна чуда на очи Свога народа. Бог га је хранио и појио у
пустињи кроз четрдесет година, и кроз четрдесет година народ је роптао против
Бога у неблагодарности и непослушности. Бог је увео Свој народ у Земљу Обећану,
растерао све његове непријатеље, утврдио га, уредио га и обогатио га. Но народ
израиљски је непрестано роптао против Бога у неблагодарности и непослушности.
Господ Исус, напротив, без роптања бежи кроз пустињу у Египат, живи сиромашки
у туђини, враћа се кроз пустињу у Израиљ, без иједне речи роптања, без иједне
помисли ма каквога протеста против Оца Свог небесног. И Он, и Његова пресвета
Мајка, и праведни Јосиф, преживљују за кратко време сву историју мука
израиљског народа са преиспуњеним срцем благодарности, оданости и
послушности према Свевишњем. За укор својевољном и непослушном Израиљу, а
за пример и поуку свима нама.
Најзад има и један крупан општечовечански разлог, због кога се Господ Исус
упутио у Египат, а не у неку другу земљу. Гле, Он није отпочео Своју мисију у
свету тек онда, кад Му је било тридесет година и кад је отворио Своја божанска
уста да учи. Он је отпочео Своју мисију још онда, кад се зачео. Још Својим зачећем
од Духа Светога Он је већ имао једнога следбеника Свога. То је била пресвета
Богородица. Није ли и Јосиф обраћен Христу пре него је се Христос родио? Није ли
Његово рођење отворило небо пастирима и испунило звездаре са Истока истином,
молитвом и бесмртношћу? Није ли Ирод, са окорелим кнежевима и књижевницима
јерусалимским, отпао од Њега и устао против Њега још док је Он лежао у јаслама?
Чим је се зачео Он је постао већ једнима крајеуголни камен палате спасења, а
другима камен спотицања. Чим је се зачео, свет се око Њега почео делити на козе и
овце. Пре свију и свакога Марија и Јосиф су тренутно подељени у погледу Њега.
Док је Марија Њега познавала као плод Духа Светога, дотле је Јосиф Њега сматрао
плодом греха. Но та њихова подељеност трајала је кратко време. Али подељеност,
створена Његовим рођењем мећу пастирима и звездарима са Истока с једне стране
и Ирода и мудраца јерусалимских с друге стране, остала је за навек. Он је дошао да
сеје, али у исто време и да веје. И тај посао Он је почео зачевши се у телу људском,
па све до своје смрти и славнога Васкрсења, и од Васкрсења продужује га Он све до
данас, и од данас продуживаће га све до Страшнога Суда. Он није дошао у свет, да
буде само мислилац. Он је ускочио у саму драму људског живота, као у таму
египатску, да буде и светлост, и вођ, и мислилац, и делатељ, и жртва, и победа.
Своје дело Он је стварно почео у свету онога тренутка када се Његов весник,
велики архангел Гаврил, спустио у Назарет и објавио Његов долазак.
Зато треба у Његовом бекству у Египат гледати не само бекство ради спасења
Свога, него још више ради спасења људскога, тј. ради једног крупног дела у плану
свеопштег спасења. Какво је то дело? То је додир, лични додир са хамитском
расом. Он је рођен у семитској раси. Но Он није био намењен само једној раси,
него човечанству. Он је требао да додирне све три главне расе човечанства. И Он је
то учинио. У Јудеји су били Семити. У Египту су били Хамити. Питање је још, где
се Он додирнуо са трећом људском расом, са Јафетитима? Но нису ли Римљани,
као Јафетити, владали и Египтом? И није ли сва предња Азија и Африка била пуна
Јелина још од времена Александра Великог? И осим тога, није ли сав Нови завет
написан на једном јафетитском језику, - на грчком? И Пилат, који Га је осудио на
смрт, и капетан страже на Голготи, који Га је признао као Сина Божјега, - нису ли
обојица били Јафетити? Хамити су проклети од праоца Ноја због Хамова греха,
због греха непоштовања свога родитеља (Пост. 9, 20-27), а Семити и Јафетити
благословени. Но дошавши у свет Господ није правио разлику мећу проклетим и
благословеним. Јер сви су људи на земљи стајали под проклетством, и сви у
оковима греха и смрти. Сем овога личног додира у Свом најранијем детињству
Христос је имао са Хамитима нешто додира и доцније као Учитељ и Исцелитељ, у
пределима тирским и сидонским (Марк. 7, 24; сравни Марк. 3, 8). Но ако би неко
упитао, шта је могао младенац Исус користити Хамовим потомцима у Египту док
још није могао ни говорити ни чуда чинити? - могло би се одговорити питањем: зар
је било и једнога тренутка у земаљском животу Исусовом, да Он није говорио - не
мора се говорити увек само језиком - и чуда чинио? И сунце нема језика, али
говори много сваки дан свакоме ко уме да слуша; и оно нема руку да чини чуда,
али сваки дан чини чуда за онога ко уме да види. Ми смртни не можемо измерити
нити оценити сав утицај младенца Исуса на Египат, но да је утицај Његов био
неизмерно велики, у то не може бити сумње. Није ли крвоточна жена добила
исцељење само додирнувши се Његове хаљине? Како, дакле, да не буде од
огромног утицаја на људе у Египту само Његово чудотворно присуство међу њима?
Уосталом утицај Његова боравка у Хамовој земљи ми можемо јасно видети из
доцније историје Хришћанства. У Египту је процветало најсветлије и највитешкије
монаштво у хришћанској цркви са светим Антонијем на челу. У Египту је
проливена многа невина крв мученичка. Није ли довољно поменути само имена
светих девица: Варваре и Катарине? Египат је дао првокласне велике богослове и
мислиоце хришћанске. Египатски хришћани издржали су страховиту борбу са
највећим хришћанским јеретиком, Аријем, посрамивши овога и победивши и тиме
обогативши Цркву једном неоцењивом победом. Египатски састав Символа Вере
усвојен је од стране Васељенских Сабора у Никеји и Свети Атанасије
Александријски просијао је као јарко сунце у негда мрачној земљи Фараонској.
Наравно, да у овоме набрајању разлога, зашто се Господ Исус склонио од Ирода у

Египат, ми не мислимо да смо их набројали све потпуно и исцрпно. Напротив ми
признајемо да нисмо изређали ни све оне разлоге, који смртним људима могу бити
доступни, а камо ли и све оне, који су закључани као тајна у предубокој ризници
Божјег домостројитељства.
А сада вратимо се опет злочестоме Ироду и погледајмо, шта је у стању учинити

један човек, када га страст властољубља озвери.
Тада Ирод, кад виде да су га звездари преварили, разгневи се врло и посла и поби
сву децу по Витлејему и по свој околини његовој од две године и ниже, по времену
које је тачно дознао од звездара. Звездари источни управо нису преварили Ирода.
Они њему нису ништа обећали. Јер се каже у Јеванђељу: и они саслушавши цара
одоше. Но тиранин Ирод навикао је, да свак, ко саслуша његову вољу, мора је
извршити. Зато је он узео за превару то што се звездари нису вратили у Јерусалим,
да га обавесте о божанском Младенцу.
Зато се разгневи врло. Гнев је била атмосфера, коју је он удисао и издисао сваки
дан, као што је увек, без изузетка, случај са људима, који робују својим страстима.
То можемо и на себи испитати: што год се више предајемо једној страсти, то више
постајемо деца гнева. А гнев је отац убиства, јер на крају крајева води убиству.
Каин у гневу уби свога брата Авеља (Бит. 4, 5); Саул се разгневи на сина свога
Јонатана и баци се копљем на њ да га убије (I Самуил. 20, 30-33). Цар
Навуходоносор се разгневи на три отрока: Седраха, Мисаха и Авденаха, и нареди
да се баце у усијану пећ (Дан. 3, 19-20). Првосвештеник јеврејски са књижевницима
"разгневише се и шкргутаху зубима на архиђакона Стефана, и засуше га камењем"
(Дела Ап. 7, 54).
Разгневи се Ирод, служитељ свих богомрских страсти на земљи, и у гневу посла

џелате своје и поби сву децу по Витлејему и по свој околини његовој, сву децу од
две и испод две године. Оно што је негда чинио Фараон с младенцима у Египту,
чини сада Ирод с младенцима у Витлејему. Тако често бива и с нама - да грех, који
осуђујемо код других, сами творимо. Не каже се: побише они, џелати, него поби
он, Ирод. Јеванђелист хоће тиме да баци сву кривицу за крваво дело на
наредбодавца Ирода, а не на извршиоце тога дела. Пред Богом је Ирод зато
одговоран, Ирод, а не џелати. Јер џелатима, вероватно, не би ни дошао у главу тако
сатански план, - да побију толику невину децу, те да би тако убили и онога, ко им
смета. Сва кривица пада само на Ирода. Јеванђелист хоће овим и нас да поучи, да
би се чували чинити зло чак и преко других људи. Јер ако ми наговоримо некога да
убије, ми смо убили, а не он; ако наговоримо некога да слаже, ми смо слагали, а не
он; ако наговоримо некога да украде, ми смо украли, а не он; ако наговоримо
некога на блуд, ми смо блудници, а не он; и ако наговоримо некога ма на какав
грех, ми смо грешници, а не он. И кад би јеванђелист описивао грех тога
наговоренога од нас он би поменуо наше име, а не име његово, као што и у овом
случају помиње име Ирода, као убице, а не име џелата. Он чак не именује ове ни
џелатима, он их не назива никако. Он само вели: Ирод посла и поби. Он не каже
кога посла, него само каже посла. Јер је свеједно кога Ирод посла, пошто пред
судом Божјим за овај злочин биће прозван по имену само он, Ирод, на одговор.
Да је у томе Иродовом крвопролићу много деце погинуло види се из тога што

јеванђелист нарочито наглашује сву децу и по свој околини. Он је могао казати: и
поби децу по Витлејему и по околини његовој од две године и ниже. Но он
нарочито наглашује: сву децу и по свој околини. Како је Витлејем град и како
околину Витлејема сачињава повише села, то је јасно, да су многа деца била
побијена.
И тако деца су били први мученици за Христа. Њихова прерана и мученичка смрт
објашњава са понором греха људског, а оправдава задобијеним венцем славе и
бесмрћа у царству Христовом. Они, које је Христос највише љубио, они су први
пострадали за Њега. Они, које је Он доцније грлио и благосиљао (Марк. 10, 16), они
су се први причестили мучеништвом Новога завета. У Старом завету за Бога су
гинули пророци, у Новом завету гину за Бога деца и сви они који су чисти као деца.
Јер је начело Новога завета: ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући
у царство небеско (Мат. 18, 3). Но сви они, који се поврате да буду као деца, наићи
ће на своје Ироде, мање или више крволочне Ироде, који ће их из зависти бити и
гонити, па чак и убијати. Ниједан мученик за Христа неће остати без свога венца у
царству Христовом, нити ће иједан Ирод избећи љуту казну, као што је ни цар
Ирод није могао избећи ни на земљи ни на небу. Заиста страшно се вара сваки
наоружани грешник, кад мисли, да је он јачи од једног невиног детета. Ништа у
свету нема јаче од чистоте и невиности. Јер иза чистих и невиних стоје ангели
Божји с пламеним мачевима. И ми се сви често варамо, када заслепљени грехом
мислимо, да смо ми с нашом силом, влашћу и оружјем јачи од једног јединог
слабачког детета од две године. Треба само чути исповести детеубица, па се
згрозити! Треба чути како убијена деца гоне своје убице дан и ноћ, на јави, на сну,
не дајући им нигде мира и покоја, докле их не доведу или до покајања или до -
вешала. Ко убија невиног, убио је самога себе. Ко погине невин, спасао је се и
победио. Нису цареви јаки, него су деца јака. Нису цареви победиоци, него су деца
победиоци. То је велика новост за стари свет. То је главно начело Новога Света
Христовога. Први пример проклетства насилника и благослова намучених
младенаца у Новоме Стварању пружа Ирод и побијена деца витлејемска. Од када се
чита Свето Јеванђеље, из дана у дан, на Ирода се сипају клетве, а на невине жртве
његове благослов. И шта је постигао Ирод са својим злочином? Ништа од свега
онога што је он хтео, а све оно што је заслужио. По Божјем провиђењу зликовца
постиже казна понекад одмах после злочина, а понекад доцније, но увек кад се он
не нада. Јер Господ освећује крв, памти је; не заборавља јаука невиних (Пс. 9, 12).
Кад је злочести отац Свете Варваре извео своју кћер на губилиште зато што је
поверовала у Христа Господа, и сам својом руком одсекао јој главу, тог истог дана
удари гром у његову кућу и убије га. Кад је цар Ирод поклао невину децу
витлејемску, није одмах ударио гром у њега, али му се десило нешто страшније од
грома. Ускоро је пао у постељу и на њега су навалиле страшне и дуготрајне
болести: огњеница, дрхтавица, подагра, ране и крволиптање. Но од свега
најстрашнија је била болест детородних органа. Како његов животописац пише
(Јосиф Флавије, књ. I) ти органи распадали су се од трулежи, и у њима су се
залегли многобројни црви. Убица деце кажњен је најстрашнијим мукама оних
органа људскога тела, који су Богом одређени за рађање деце. Смрад, који је од
Ирода излазио, растерао је био све из царскога двора. И у осамљености, мукама

телесним и најзад у сумашествију, Ирод је испустио своју црну душу, да ова
настави муке, од којих се тело смрћу ослободило.
И тако Ново Стварање отвара се не само радошћу ангела и пастира у Витлејему,

него и вапајем деце, кукањем мајки и злочиначким бесом властољубаца. Глас у
Рами чу се, плач и ридање и јаукање много: Рахила плаче за децом својом, и неће да
се утеши, јер их нема. Јер та деца су потомци Рахиле, прамајке племена
Венијаминова, које је заједно са племеном Јудиним насељавало Јудеју. Гле, и стара
историја људска почела је са крвљу и злочином; са крвљу и злочином но без
радости. Брат је убио брата, Каин Авеља. И род људски сходио је све наниже и
наниже, из греха у грех, из злочина у злочин, док није пао на само дно греховнога
огња. Зашто је Бог дозволио нов злочин у Новом Стварању? Зашто није спречио
покољ деце од стране Ирода? Да покаже ужасни пад човечанства и да открије
дубину понора, из кога је Месија имао да извлачи род човечји? Шта, зар клизави и
широки пут пропадања да буде са мање бола и суза, него трновити и тесни пут
спасења. Најзад, никакво страдање неће Бог попустити на грешне људе, које неће и
Господ Исус, безгрешни, узети на се. Заклана су од Ирода деца, под грехом и
адамским проклетством, - заклано ће бити и Јагње Божје, Господ Исус, и ако је Он
без греха и без проклетства, извор доброте и благостања.
По смрти Иродовој јави се ангел господњи Јосифу и нареди му, да се са дететом и

светом Девом врати из Египта натраг у домовину, јер су, вели, изумрли који су
тражили душу (Ово сведочи против јеретика Аполинарија, који је тврдио, да
Господ није имао душу човечју, но само тело) детињу. Ангел говори овде у
множини, што значи да није само Ирод био умро, него и још неки, који су желели
убити младенца Христа. Који су били још ти неки? Свакако неки од старешина и
књижевника јерусалимских, који су се били смутили и уплашили од вести, да се
Нови Цар родио (Мат. 2, 2-3).
Сада настају нова мучна путовања Господа Исуса опет кроз пустињу пешчану и
кроз пустињу људску. Прво мучно путовање је назад из Египта у земљу Јудејску.
Но гле, у Јудеји се беше зацарио Архелај, син Иродов, зла шибљика из трулог
пања. Зато пре него и стиже света породица у близину Јерусалима, ангел Божји
упути је у удаљену Галилеју. Друго мучно путовање је, дакле, из Јудеје у Галилеју,
у град Назарет. Да се још једном остваре речи, да лисице имају јазбине, и птице
небеске гнезда своја, а Син Човечји нема где главу Своју склонити! И дође и
настани се у граду званом Назарет, да се збуде што су казали мудраци:
Назарећанином ће се звати. У сачуваним пророчким књигама нигде се не налази,
да ће се Господ Исус звати Назарећанином. Те се може мислити или да је ово
пророчанство било у неким другим књигама, упропаштеним при честим сеобама
народа израиљскога, и у пљачкама и рушењима Јерусалим, или пак да је то
пророчанство било само усмено, остало од некога пророка, па се преносило с
колена на колено. Има још места у Новом завету, на која се апостоли позивају као
на позната, међутим она се не налазе написана нигде у Старом завету (Јуда 1, 9, 14,;
II. Тимот. 3, 8). У сваком народу има више неписаних него писаних пророчанстава;
зашто код Јудеја не би могло бити поред мнобројних писаних пророчанстава

понеко и неписано ("Употребљујући множину (што су казали пророци јеванћелист
показује, да није употребио тачне речи Светога писма но само смисао њихов.
Назореј значи свети. А да ће Господ бити светим, о томе говори све Свето писмо"
Јероним). И тако видимо господа нашег Исуса понова у Назарету. Из Назарета је
отишао у утроби материној, а у Назарет се враћа у наручју материном. Но колико
догађаја, чудних и поучних, између одласка из Назарета и повратка у Назарет!
Одлазак из Назарета био је по наредби људи, бекство у Египат због гнева људи,
повратак у Јудеју због смрти људи, који тражише душу његову, бекство из Јудеје
због нових опаких људи, и најзад - повратак опет у Назарет. Свуда људи дејствују,
но свуда Господ Свевишњи спроводи Своју вољу и изводи Свој план спасења.
Измеђ одласка и повратка у Назарет није протекло много времена, али је свршена
једна велика божанска мисија. Још не отворивши Своја уста Христос је зато кратко
време отворио људима безбројне тајне и пружио им огромне поуке, и показао
неодољивост своје божанске моћи. Одазвао се позиву ћесара и отишао у Витлејем
на попис, и тиме дао ћесарево ћесару и показао пример покорности закону и
властима. Родио се у пећини, и тиме дао пример бескрајне смирености и гласовиту
поуку, да вредност човекова не зависи од места где се човек роди но од духа, који
је у њему. Својим рођењем отворио је широм небо и учинио, да ангели певају на
грешној земљи и разговарају с пастирима. Учинио је пастире првим својим
поклоницима и тиме показао, да се у Његово царство неће бирати људи по
знатноме пореклу, богатству, учености и положају, но по невиности душе, чистоћи
срца и богобојажљивости ума. Привукао је к Себи најумније људе са Истока,
звездаре, и ослободио их звездопоклонства и научио поклоњењу живоме и
свемоћноме Богу и Светој Тројици. Открио је у Ироду и мудрацима јерусалимским
сав понор развраћене људске природе, помамне од греха и заробљене од страсти.
Кроз мучеништво деце у Витлејему предочио је страдални пут многих и многих
следбеника Својих, но и показао је у току краткога времена, да је јача невиност од
насиља, и да Ирод у ствари није убио децу, но самога себе. Гоњен је био од
Јерусалима, јер у Јерусалиму ће на крају и Он пострадати но и - прославити се.
Спасао се од гоњења изабраног народа у Египту, и тиме поновио једну велику и
јасну лекцију Израиљу. Живео је мећу Хамитима у Египту, да и њих додирне
Својим лековитим присуством и упути на пут спасења, као што је учинио и са
остале две расе људске, Семитима и Јафетитима - да покаже своју неподељену
љубав, према васцелом роду људском. И сву ову огромну мисију Он је извршио
ћутке, лежећи у крилу Своје свете Матере. Кад је та мисија била завршена, тада се
Он вратио у Назарет, да се спрема за једну нову. Ни један тренутак времена на
земљи Он није проживео, а да га није напунио дивовским делима за спас
човечанства. Његов плуг, једном утеран у њиву света, ни једнога тренутка није
застао, нити је Његова бразда била негде дубља негде плића, но свуда подједнако
дубока. Све за спас људи! Зато Га Црква и слави и хвали као Јединог Човекољупца,
са Оцем и Духом Светим - Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза
све време и сву вечност. Амин.
НЕДЕЉА ПРЕД БОГОЈАВЉЕЊЕ
Јеванђеље о Јовану Претечи
Марко 1, 1-8. Зач. I.
Нема праве мудрости без љубави, нити праве љубави без мудрости. Мудрост без
љубави је мудрост змијска, себична и отровна; љубав без мудрости провала облака
онда када засушена земља очекује благу кишу.
Како је неизмерна мудрост Божја! И ништа јој није равно у неизмерности осим
љубави Божје. Колико је велика мудрост и љубав Божја, показана у стварној
природи! Па ипак је она сенка оне мудрости и љубави, показане Богом кроз
Господа Исуса Христа у делу људскога спасења. Колика је мудрост и љубав Божја,
показана при Првом Стварању! Но то је мудрост стварања некога кога није било,
љубав давања некоме који није имао. Мудрост пак показана при Новом Стварању
јесте мудрост лечења тешко оболелог, и љубав при Новом Стварању јесте љубав
жртвовања себе.
Још једном, и још два пут, и још много пута прочитајте Јеванђеља Господа и Спаса
нашег Исуса Христа, и запојте се неисказивом Божјом мудрошћу и Божјом
љубављу. И осетићете удвостручено и умногостручено здравље душе и снагу душе
и радост и живот.
Господ долази у свет, да свет излечи, обнови, васкрсне из мртвих. Како долази?
долази као војвода, пред ким и за ким иду војске. Војске небесне тискају се око
Њега и напред и позади. Рекао би, видећете царског сина у свили и порфири, - а то
дете, рођено у пећини овчијој и повијено у јаслама воловским!
Рекао би, видећете генерала пред чијим вратима стоји гора од бајонета, што
заклањају живот његов од мучких препада и напада непријатељских. А то
ненаоружани и безазлени отрок, на кога се одмах по рођењу подигли у лов Цареви
земаљски и великаши, као у лов на јелена.
Рекао би, видећете цара у порфири, где јури у златним колесницама, у пратњи
сјајних великаша. А то прости радник, што нечувен и непознат пешачи дуго и
далеко по каменитом путу, и по прашљивом друму, по трновим стазама, чак из
Назарета на ушће Јордана, да повије своју главу под руку Јована Крститеља и да се
крсти, као и други људи.
Па где су те Његове војске, питаћете? Ту су око Њега, напред и позади. То су сјајне

англеске војске, које у Христу виде свога Војводу и Цара. Оне би хтеле, да Га носе
на херувимским колима, али Он неће, - и само Он зна зашто неће, Он и Отац

Његов, и Дух Свети. Хтеле би ангелске војске, да Га обуку у сунце и оките
звездама, и опашу дугама, али Он то неће, и само Он зна зашто то неће. Хтели би
ангели, да објављују трубама Његов долазак; хтели би да одједном својом снагом и
силом отворе очи свима људима на земљи, да прогледају и познаду Господа свога;
хтели би ангели - и могли би - да даду језик и дрвету и камену, и води и ваздуху, да
Га сва природа дочека клицањем: Осана! Осана! Али Он то неће, - и само Он зна
зашто неће.
И ми сада знамо, зашто Он то није хтео. Све то славље Он има у вечности. Али Он
се сада спустио у мрежу времена, у тамницу греха и смрти, где безбројна браћа
Његова плачу и ридају, и силазе с ума од греха, и труну од смрти, Он је упао у
логор непријатељски, и Он, преобучен у заробљеника, сличног свима осталим
заробљеницима, опрезно и мудро ходи, да би властодршце тога тамничног логора
ухватио и везао, а браћу Своју заробљену ослободио и уздигао у царство Бога и
бесмртних ангела.
Те војске ангелске за Њега су биле вазда видљиве, а за друге људе оне су само
овда-онда блеснуле као ретки зраци сунца иза густог облака. У Његовом животу на
земљи била су углавном три почетка. Један је почетак означен зачећем и рођењем,
други крштењем а трећи васкрсењем. Први почетак означава Његов долазак у свет,
други Његову проповед јавним речима и јавним чудима (јер Он је и као дете
проповедао и чинио чуда, но то је било тајно, неречено и невиђено), а трећи
оснивање Његовог бесмртног царства. При првом и при последњем почетку
постајали су ангели видљиви и за остале људе. А при другом почетку, то јест при
крштењу Његовом, објавила се сама Света Тројица. Но ни други почетак није био
без појаве ангела. Појавио се један ангел; и то је био не бестелесни ангел, него
човек, по имену Јован, син првосвештеника Захарије и жене му Јелисавете. Он није
био ангел као други ангели, али је био назван ангелом од пророка. Ево ја ћу
послати ангела Свога, који ће приправити пут предамном, говори пророк (Малах.
3. 1).
Са овим пророчанством почиње своје јеванђеље свети јеванђелист Марко. И ово је

једна умилна тајна. Сваки јеванђелист почиње са неким нарочитим почетком.
Јеванђелист Јован почиње од вечности. Матеј почиње од Аврама; Лука почиње од
земаљског рођења Спаситељева, а Марко од крштења на Јордану. Зашто сви
јеванђелисти не почињу са једним почетком? Но кажите ми, где је тај један почетак
Исуса Христа? Тешко је ходити за једном мртвом ствари до њена почетка, а колико
теже за живим човеком, а још камо ли за Животодавцем, од кога живот почиње. У
самој ствари и сваки од нас има четири почетка, доступна било нашем уму или
нашем опажању. Један је наш почетак у Богу, други у нашим прародитељима,
трећи у нашим родитељима и четврти у добу када почнемо пројављивати нашу
највећу делатност у овоме свету. Но Христос има и један пети почетак у односу
према теби, као и сваком од нас. Наиме: почетак Исуса Христа Сина Божијега и
Његовог Јеванђеља за тебе је тада, када Он оживи у твоме срцу и уму као једини
твој Спаситељ; тада, када Он престане бити у теби само као једно златно кандило
напуњено уљем, но које не гори, него када се запали и почне цело твоје биће
грејати и осветљавати; тада, када Он за тебе постане насушан хлеб, без кога не
можеш провести ни једнога дана; тада, када ти Он постане већа вредност од целе
васионе, од свих блага, од сродника и пријатеља, и дражи и од самог твог
земаљског живота. Тада је за тебе истинити почетак Исуса Христа. Тада ћеш ти тек
моћи разумети и остала четири почетка, поменута од четири јеванђелиста.
Јеванђелист Марко почиње своје јеванђеље са почетком Христове јавне проповеди

и јавне делатности свету. И одмах истиче пророчанство пророка Малахије о Јовану
Претечи, као ангелу који иде пред лицем Господа.
Зашто и пророк и јеванђелист називају Јована ангелом, кад он није био ангел него
човек? Прво зато, што се Јован својим животом био уподобио ангелу небесном, те
се од свих смртних људи највише приближио ангелском животу. Друго зато, да би
се ти научио, да је циљ Христовог дела на земљи, да од људи створи ангеле, - од
смртних и грешних и природом заробљених људи створи бесмртна безгрешна и од
природе слободна бића, као што су свети ангели на небесима. Чиме се то свети
Јован уподобио ангелу? Прво, својом послушношћу према Богу; друго, својом
слободом од света, и треће, својом безбрижношћу за телесни свој живот. Прво је
основ свету, друго истиче из првога, а треће из другога.
Ангели су савршено послушни Богу. Њима се посведневно и непосредно откривају

неизказане тајне Божје мудрости, моћи и љубави, и њихова послушност према
своме Творцу није од морања, него од радости и смирености. И Свети Јован био је
савршено послушан Богу од самог детињства свог. Рођен од престарелих родитеља,
он је још у раном детињству остао сироче, и Бог му је остао једини родитељ, једини
наслон и једина љубав. Његов отац био је првосвештеник, те је Јованово
богопознавање могло бити тиме појачано. Његово зачеће у утроби старе мајке
нероткиње силом и вољом Божјом није могло остати њему непознато. Кад је
јеванђелист Лука могао знати чудну историју зачећа Јованова, тим пре је морао
знати сам Јован. Он је знао, да је ангел Божји објавио његово рођење, па је знао
извесно и пророчке речи ангела: он ће бити велики пред Богом, и напуниће се Духа
Светога још у утроби матере своје и он ће напред доћи пред Њим (пред Исусом) у
духу и сили Илијиној. Све ово било је урезано у срцу малога Јована неизгладљиво
као на каменој скрижаљи. Главне линије његовог живота Бог му је открио с
најранијег детињства, и њему је одмах морало бити јасно, шта он има да чини и
каквим животом да живи. Он се одмах повукао у пустињу (Лука 1, 80) да
даноноћно ослушкује духом својим вољу Бога живога. Он се сав предао Богу и све
очекивао од Бога. Њему није требало да га учи неко од људи, јер Онај, од кога су и
људи добили своје најбоље знање и преносили га један другоме, Онај је непосредно
општио са њим, и Сам непосредно му откривао вољу Своју. И тако одељен од света
Јован се потпуно прилепио к Богу, као и ангели небесни. И као и ангели и он је пио
управо са праизвора мудрости, моћи и љубави. Зато га пророк и назива ангелом.
Осим тога Јован је био сличан ангелима небесним и по својој слободи од света и
људи. За њега је свет био прашина, која се час зелени час црни, но увек тек
прашина. За њега су људи били збуњено стадо, које је изгубило из очију свога
пастира. Шта су свет и човек пред свуда присутном силом живога Бога? Шта је
њихова снага, њихова хвала, њихова претња? Што и мехур на дубоком мору. Нити
како добро може свет дати човеку, док га не позајми од Бога, нити какву штету
може свет нанети човеку у присуству Бога и без допуштења Божјег. Нашто онда
бити рабољепан пред светом? Нашто очекивати ма шта од позајмичара и дужника
Божјега? Нашто се бојати света, кад сав свет живи у страху и дише страхом? Зато
се Јован, као ангел Божји, ни најмање није везао за свет, нити је и најмање имао
страха од света. Зато Јован бестрашно и грми против грешних велможа
јерусалимских. пред којима се други свет клања као пред идолима: породи
аспидини! Ко вам каза да бежите од гнева који иде (Лк. 3, 7)? И на Ирода сипа
прекоре за сва зла што учини (3, 19). Јован се не обзире ни на кога, осим једино на
Бога живога и Његову свету вољу. Он не разликује људе ни по оделу, ни по части,
ни по власти, ни по учености, ни по богатству, ни по старости, - он их разликује
само по каквоћи душе њихове. Његове очи и не виде телесне људе но наге душе
људске, које се за друге очи крију под маском тела. Такву слободу од света и људи
имају само ангели Божји. Зато пророк и назива Јована ангелом.
Осим тога Јован се уподобио ангелима и безбрижношћу за свој телесни живот.

Ангели нису телесни као људи, али и они имају сјајну одећу своје личности, која се
може назвати небеским телом (I Кор. 15, 40). Ангели су потпуно безбрижни за себе.
Њих не мори брига ни шта ће јести, ни шта ће пити, нити у што ће се обући.
Служећи Богу они знају, да ће их Бог и хранити и појити и одевати. Који је то
домаћин на земљи, који оставља своје верне слуге да гладују и да ходе голи? Тим
пре Бог се стара за верне слуге Своје. Ко од вас бринући се може додати расту
своме лакат један? Ми смо опкољени Богом више него ваздухом и светлошћу. Он
познаје биће наше, и Он зна потребе наше. И Он посведневно задовољава потребе
наше. Зашто да сви људи не могу то да увиде? Јер овда онда бива неродица и глад!
Зашто то Бог допушта? Зато што Бог има да храни не само наше тело него и нашу
душу. А искуство показује, да је понекад телесна глад храна Души. Најочигледнији
доказ за ово јесте пост. Вазда сито тело обично показује вазда гладну душу. Ко
пости тај душу гости. Што човек више привикне постити, то све више умањује
бриге за своје тело и увећава радост своје душе. Ово не помаже само рећи и само
чути; ово је само собом јасно, кад човек ово проба и практикује у животу.
Као и сви свети људи што нису живели књижном мудрошћу него опробаним
стварностима, тако и Свети Јован. Он се научио безбрижности за свој телесни
живот не кроз читање књига и слушање мудраца, који казују а не показују, него
пробајући безбрижност. Он је пробао пост и увидео је, да човек може живети не
само без свију оних јела, за која се он толико брине, него и без хлеба. Сам се Јован
храњаше овршцима (Ти овршци били су, по тврђењу Св. Отаца, на некаквом
прорашћу, званом мелагра. Дивљи мед је мед дивљих пчела, што се налазило по
шупљинама дрвећа и пукотинама стена) и дивљим медом, овршцима или пружина
од неких пустињских дрвећа и горким медом од дивљих пчела. Он није
употребљавао ни вина, нити икаква јака пића. И не каже се, да је се он икада жалио
на глад или на жеђ. Нису њега хранили овршци и дивљи мед но Божја сила, која је
придолазила верном и послушном слузи кроз овршке и дивљи мед. Хљеб ангелскиј
једе човјек (Пс. 87, 25). Тако бива обично са верним и послушним, док неверни и
непослушни морају уз раскошну кухињу држати и велику апотеку. Јер кроз
раскошна јела и пића неверном и непослушном не придолази храна телу и души но
тешкоћа, гнев и болест. - Нити се Јован бринуо за стан и за одело. Стан му је била
пустиња, покривена небеским сводом, а одело камиља длака и кожан појас око
бедара. Тако је и Илија био опасан кожним појасом, што означава мртвост страсти
и готовост вршити вољу Божју. А обућа?А капа? Дуго живећи без обуће, ноге саме
себи постају обућа. И дуго идући гологлав испод свода звезданога, глави постане
удобнија пространа круна звездана него ли тесна капа од вуне и траве. Он је гледао
своју душу више одевену у сунчане ризе небеских ангела, него ли у телесну
мрцину ("Подвижници тањећи тело тање и грех; старају се бити бестелесним,
изнурујући смртно бесмртним", Григорије Богослов.) вероватно, да и он, као и
апостол Павле, и многи други светитељи често није ни знао, да ли је у телу или ван
тела (II Кор. 12, 3-4). Одмарао се и спавао или под ведрим небом, или у некој од
многобројних пештера у зајорданској пустињи. Но шта је он зато марио, кад му се
само душа одмара у царскоме крилу небеснога Творца? Отровне ехидне и гладни
лавови били су му суседи. Но он их се није бојао, јер је знао, да над њим лебди
свевидеће Око. И зашто да их се боји, кад му они нису могли души шкодити? А
своје биће он је гледао у својој души, а не у своме телу. Људи, који виде своје биће
једино у своме телу, боре се за своје тело, траже угодности своме телу, брину за
своје тело. Свети Јован био је слободан од свих телесних брига. Његова душа била
је сва брига, а Божја воља једини закон и господар његове душе. У томе се он
уподобио ангелима небесним. Зато га пророк и назива ангелом.
Но има и друго пророчанство о светом Јовану. Велики пророк Илија назива га

гласом који виче у пустињи: приправите пут Господњи, поравните стазе Његове.
Док се оно прво пророчанство односи више на лични карактер светога Јована,
дотле се ово друго односи више на карактер његове службе, његове мисије. Шта
има да буде, дакле, служба његова? Да буде вапијући глас у пустињи, који ће
опомињати људе, да приправе пут за Господа. Под пустињом се разуме на првом
месту пустиња зајорданска, одакле је силни Претеча Христов и затрубио
човечанству на узбуну:
Покајте се!
Гле, гнев иде!
Гле, секира стоји код корена дрвету!
Гле, свако неродно дрво сече се и у огањ баца!
Гле, долази Јачи од мене, коме је лопата у руци!
Гле, плеву ће сажећи огњем вечним!

Покајте се!
Под пустињом се разуме и цело човечанство, и цела историја човечанства, која се

од греха осушила као од сушице. Претеча је прва ласта новога пролећа. Но он сам
није ни пролећно сунце, ни пролећни мирис, ни пролећна песма, - он је само
трубач, који буди успаване у дуготрајној зими. Он је само весник пролећа, док је
пролеће Христос Господ.
Под пустињом се разуме и стара душа људска, одрешена од Бога и зароњена у таму
смртну, као река понорница у пешчану пустињу. Свети Јован је савест, која уздиже
реку ка сунцу, а Христос је Сунце. Савест је претходница љубави, као Јован
Христа.
Приправите пут Господњи, поравните стазе Његове. Како? Исповедите се и

покајте се. Учините ово двоје хитно, јер Господ долази. Он ће куцати на врата
сваке душе. Ко се исповеди и покаје, тај ће држати врата душе отворена, и Господ
ће ући, и донети му живот вечни. А ко се не исповеди и не покаје, тај ће држати
врата на души зарђана од греха и затворена. И Господ ће проћи мимо њега. Но за
Њим иде секира и огањ, као што пред Њим иде пролеће са сунцем, мирисом и
песмом. Путеви Господњи и стазе Његове то су душе људске; неравнине по њима,
то су греси безакоња.
Шта значи приправити пут Господњи, то објашњава пророк Исаија још и овим
речима: све долине нека се повисе, и све горе и брегови нека се слегну (Ис. 40, 4). То
јест: све оно што сматрате ниским и слабим, уздигните високо, а све оно што
сматрате високим и моћним, оборите доле. Или другим речима: Бога сте сматрали
ниском долином, и ако је Он највиша висина; а свет материјални сматрали сте
највишом висином, док је он низина и подножје ногама Божјим. Грех је обрнуо сав
свет наопако. Одбаците грех и свет ће опет стати усправно. Зато исповедите се и
покајте се, и крстите се крштењем покајања ради опроштења грехова.
Појави се Јован крстећи у пустињи, и проповедајући крштење покајања за

опроштење греха. По чему је Јован претеча Христов? Да ли само по томе, што се
он објавио свету на неколико месеци пре Христа? Не, него и по проповеди и делу
своме, којим је он припремао људе да дочекају Христа. Његова сва проповед јесте
позив људи на покајање; Његово сво дело јесте крштење покајања за опроштење
грехова. Покајању, које Јован проповеда, претходи исповест грехова; крштењу, које
Јован врши, следује опроштење грехова. Исповест, покајање и крштење водом сам
Јован врши, но опроштење грехова није у његовој моћи. Само Христос може
вршити опроштење грехова. Сам Јован је то признао и изразио рекавши; ја вас
крштавам водом, а Он ће вас крстити Духом Светим и огњем (Лука 3, 16). Тиме је
он признао, да он својим крштењем само приуготовљава људе за крштење
Христово. Његово је крштење више знамење, а Христово крштење је право
крштење, којим се човек чисти од греха и постаје нова твар, и усиновљава се од

Бога, и убраја се у пуноправне грађане царства небеснога.
Пустињски пророк, Јован, познавао је до највећих дубина људску природу, сву

њену слабост, наклоњеност ка злу, и колебљивост. Он је то познао кроз тридесет
година свога осамљеног живота у пустињи. Кроз себе је познао сав свет, и све што
бива и може бити у свету. Његова победоносна борба са самим собом донела му је
и једно неисцрпно познавање људске природе. Зато он и излази сада пред људе са
слободом победиоца. Његово знање није из књига него из прве руке, од Бога кроз
сопствено искуство. Отуда и његова проповед носи чисто практички карактер. Он
не верује људима на реч. Чак и кад се један човек искрено исповеди и искрено
изјави своје кајање за учињене грехе, Јован му не верује. Јер Јован зна слабост и
колебљивост људске природе. Зна то Јован и настоји свом снагом на томе, да
покајници засведоче своје речи и делима. Дугим грешењем грех је човеку постао
навиком. Сада треба добродетељ да постане човеку навиком, а то може бити само
дугим вежбањем у добродетељи. "И добру навику и злу храни време као дрва огањ"
(Петар Дамаскин). Зато Јован, сумњиво гледајући на тренутне покајнике, довикује
им: покажите плодове достојне покајања (Лука 3, 8).
Гордим фарисејима, садукејима и књижевницима јерусалимским, који су се

гордили својим пореклом од праоца Аврама, Јован довикује: Не мислимо и не
говоримо у себи: имамо оца Аврама, јер вам кажем, да Бог може и од овога
камења подигнути децу Авраму (Мат. 3, 7-9). Грешна мисао и грешан говор у себи
јесте прво потајно зло у човеку, из кога после извиру сва јавна зла. Шта помаже
изречено покајање, ако човек продужи у себи да мисли и говори о злу?
Зла мисао и зао говор у себи нису само мисао и говор него су зло дело, чак и пре
него се посведоче спољашњим злим делом. Змија, која има отров у зубима, ујела не
ујела, она је отровна змија; и кад не уједа она је отровна змија, а не безазлени
голуб. Бог може и од овога камења подигнути децу Авраму - има више значења.
Прво, Бог је уистину моћан, да од камена створи Себи људе какве хоће. Зато Јован
указује првацима народним из Јерусалима на прост покајнички народ, кога су били
презирали као мртво и неотесано камење. Од тога простог народа Бог ће себи
подићи апостоле, јеванђелисте, светитеље и јунаке над јунацима, а прваке народне,
који блеште земним, пролазним и лажним сјајем, Бог ће одбацити, ако не буду
показали плод достојан покајања. Треће, и од незнабожаца, који се клањају мртвом
камену и дрвету. Бог може учинити слуге Себи. Узалуд се мудраци израиљски њих
гаде као нечега прљавога и недостојнога и земље и неба; ако се ти исти мудраци не
покажу на делу деца Аврамова, слична праведном и боговерном Авраму, Бог ће од
незнабожаца створити Себи верне, као што су незнабошци створили себи богове од
камена. И најзад, нека се не поносе мудраци овога света само својим знањем закона
земаљских и закона Божјих, док им је срце тврдо као камен. Заиста, док им је срце
тврдо као камен, дотле ће њихов ум, препуњен разноврсним знањем, водити их
право у огањ вечни. Они су привикли, да цене само знање, али су занемарили срце,
они се шта више и поносе тврдоћом срца. Но Бог може од срца да учини полазну
тачку људског спасења, од срца а не од ума, као што је и рекао Господ кроз
пророке: и даћу вам ново срце и нов дух ћу метнути у вас, извадићу камено срце из
тела вашег и даћу вам срце месно (Језек. 36, 26). Нагомилано знање није могло да
омекша њихова срца. Но Бог може код истинских покајника да омекша срца Својом
благодаћу, као восак огњем, и онда ће се топлотом и светлошћу срца код верних
осветлити и ум свим потребним знањем.
Тако учи Јован тврдокорне мудраце јерусалимске, да на делу покажу искреност

свога покајања. А највеће дело, које они, гордељивци и презирачи осталих људи,
могу учинити, јесте одбацивање својих охолих мисли и говора у себи, да су они
деца Аврамова.
Од других људи Јован изискује друкчије плодове покајања, наиме: ко има две
хаљине нека да ономе ко нема; и ко има хране нека чини тако (Лука 3, 10-11). Јован
зна да су ови покајници затровани злим обичајем, да имајући две хаљине отимају и
трећу и да имајући и сувише хране, не деле са сиромахом, него гомилају све више и
више. Зато их сада упућује новом обичају чињења милостиње, помагања бедних,
давања и дељења, да би тако раширили своје тесно срце и осетили братство људи и
очинство Бога, у које ће их потпуно увести Јачи од Јована крштењем Духом
Светим и огњем.
Цариницима пак Јован препоручује друкчије плодове покајања, сходно њиховом

злом обичају, да узимају од народа више него што закон тражи. Цариници су били
порезници, закупници пореза, који су се богатили прекомерним и прекозаконским
узимањем од народа. Тај обичај тако је био укорењен код њих, да су се они
неправедно стеченим богатством поносили као и мудраци јерусалимски својом
мудрошћу, на неправди заснованој. Чиме би они могли засведочити боље своје
покајање, ако не одбацивањем те зле навике и држањем законског прописа? Мудри
Јован зато им и даје лек према болести.
Шта саветује Јован војницима? Никоме да не чините насиља нити да кога

опадате, и будите задовољни својом платом (3, 14). Опет према болести и лек.
Наоружан човек склон је да чини насиље. Само га оружје тера на то. Да би учинио
насиље, он мора привидно да да неко оправдање насиљу, како својој савести, тако и
свету; отуда оружаном човеку, који чини насиље, својствено је опадање других и
жалба на малену плату. Да би покајање војника имало трајне вредности, они морају
одустати од својих злих навика, наиме од насиља, опадања и жаљења на малену
плату.
Све ово што Свети Јован препоручује као плодове покајања, није довољно за
спасење душе од греха, али је довољно да удостоји људе изићи пред Христа.
Задатак пак Претечин и био је у томе, да затруби на узбуну, да би се људи колико
толико очистили и удостојили изићи пред божанско лице Спаситеља.
Гледајући страшнога пророка, коме је врвела сва јудејска земља и Јерусалим, и

слушајући његове необичне крике и претње секиром и огњем, људи га питаху: Ко
си ти! Да ниси ти Христос, кога свет очекује?
- Ја нисам Христос, одговори Јован.

- Јеси ли Илија?
- Нисам.
- Ко си (Јов. 1, 20-23)?
- Глас вапијућег у пустињи: поравните пут Господњи!
И смирено признаваше Јован и исповедаше:
- Иде за мном Јачи од мене, пред ким ја нисам достојан сагнути се и одрешити
ремење на обући Његовој.
Христос је дошао, да научи људе заборављеном смирењу и прекршеној

послушности. Он нам је дао савршен пример Свога смирења и Своје послушности
према Оцу небеском. И Његов Претеча учи нас својим примером смирењу и
послушности - својим примером безгрешног смирења и послушности пред
Христом.
Људи, који немају смирења и послушности, немају мудрости и љубави. А ко нема

тога, тај нема Бога. А ко нема Бога, тај нема ни себе, него је као и да није: тама и
сен смртна.
Ако неко међу нама каже: Христос је сувише висок пример за мене, ја се на Њега
не могу угледати, - ево му Јована Претече, који је као човек ближи смртним
људима. Нека се угледа на смирење и послушност Јована. Али, авај, кад неко неће
да чини добро, тај увек нађе изговора за своје бежање од добра. А ко тражи
светлости своме жалосноме битисању на земљи, тај ће је с радошћу наћи у звезди
Јована Крститеља. Благо томе, јер ће га та звезда, као она која доведе звездаре са
Истока у Витлејем, довести најсјајнијем Сунцу, Господу Исусу Христу, који је
једина песма ангела и једино спасење људи, јуче, данас и сутра. Зато нека Му је
слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и
навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
БОГОЈАВЉЕЊЕ
Јеванђеље о крштењу Господа
Матеј, 3, 13-17. Зач. 6.
И јавиће се слава Господња, и свако ће тело видети. Јер уста Господња (тако)
говорише (Ис. 40, 5).
У давна времена Господ је обећао јавити се у слави великој. Људи чули, па

заборавили. Но Господ није заборавио реч Своју. Јер су речи Господње као куле
камене, које се не руше. Господ је обећао доћи, но Он није дошао онда кад нам је
најмање потребан, него онда кад нам је највише потребан. Док год је Господа могао
заменити пророк, или ангел, дотле је Господ слао пророке и ангеле место Себе. Но
када је порасло зло у свету тако, да га ни ангел није могао својом светлошћу
сагорети, нити пророк својом речју умањити, тада је Господ испунио Своје
давнашње обећање и јавио се на земљи. Но како се јавио Господ у слави? У
неописаној смирености и послушности. Тако, да су ангели Његови изгледали
светлији и пророци Његови већи од Њега. Кад су се на Јордану показали пророк и
Господар, пророк је више падао у очи него Господар. Јован Претеча изгледао је
чуднији и већи него Христос Господ. Са две тешке завесе заклонио је био Христос
Своју славу и величину: са телом човечјим и са смиреношћу. Зато Га људи нису ни
приметили нити познали, док су очи свих небеских сила биле упрте у Њега више
него у сав створени свет. Обучен у истинско тело и у истинску смиреност Господ
Исус дође из Галилеје на Јордан ка Јовану, да се крсти од њега.
Диван је Бог у делима Својим! Кроз сва Своја дела Он нас учи смирености и
послушности. Он се крије иза дела Својих, као сунце ноћу иза звезданог сјаја, као
славуј у жбуну иза песме своје.
Он позајмљује светлост своју сунцу, и сунце светли као својом сопственом

светлошћу, док светлост Божја остаје скривена.
Он позајмљује глас Свој грому и ветровима, и ови се чују, а Он се не чује.
Он позајмљује красоту Своју планинама и пољима, и планине и поља блистају

красотом као својом, док красота Божја остаје у тајности.
Он позајмљује убавост и мирис цвећу пољскоме, и убаво цвеће мирише као својим
сопственим мирисом, док мирис Божји остаје неопажен.
Он позајмљује снагу свакоме створењу, и сва створења диче се једно пред другим
снагом као својом, док безмерна снага Божја нити виче нити се дичи.
Он позајмљује човеку од ума Својега, и човек умује и мисли као својим умом, док
ум Божји стоји у затишју од ларме и у заклону од похвале света.
Тако нас Господ учи смирености. Јер све то што чини, Он чини колико по самој
природи Својој, толико и ради човека. Да би се човек застидео и тронуо од глупе
охолости. Да се не би човек хвалисао самим собом, не имајући никаквих добрих
дела, него да би пуштао напред дела своја, а он ходио позади њих, као Бог позади
дела Својих. једва чујан и једва видан, као пастир иза многобројног стада.
Диван је Бог када нас учи смирености. Но диван је Бог наш и када нас учи
послушности. Никад човек не може бити тако послушан као Бог. Човек баца семе у
њиву и оставља га Богу. За један дан човек баци семе у њиву, а Бог стоји код
семена стотину дана, те га чува, и греје, и оживотворава, и поступно извлачи из
земље као траву, и поступно пуни траву зрном, и поступно чини те семе сазрева,
док човек опет не уђе у њиву, да за дан два сабере зрно и однесе у житнице.
Гавран излеже тиће, и напусти их, и не брине ништа више о њима. А Бог прима
бригу на Себе и послушно дан и ноћ бди над младунцима. Рибе баце икру и оду, а
Бог остаје, да из икре излеже мале рибе и да се постара о њиховој исхрани и
развитку. Безбројна сирочад, и људска и животињска, пропала би, када Бог не би о
њима бринуо. Даноноћно бди Бог над свима Својим створењима, ослушкује
њихове жеље и задовољава њихове потребе.
Бог слуша молбе и молитве људи и испуњује их; испуњује их послушно увек, кад
год те молбе и молитве нису везане са грехом. Молитве пак, које хоће Бога да
увуку у грех и да Га учине саучесником људскога греха, - те молитве Бог одбија и
не слуша их. А од свих молитава Бог најрадије слуша скрушене молитве покајника,
који моле за опроштај грехова. Јер ништа у свету није корисније за човека од
опроштаја греха, од ослобођења од греха. С тиме човек постаје нова твар, тиме он
почиње нови живот, живот сина на место живота слуге. Зато су сви пророци од
увек тражили од људи покајање. Зато и Свети Јован Претеча не само проповеда
покајање, него врши и крштење покајања, да би људи видљиво запечатили своје
покајање. Што год веће покајање, то већа одрешеност од света и привезаност Богу;
да, то бржа и послушност Божја према молитвама људи.
И тако никад човек не може бити ни тако смирен као Бог, нити тако послушан као
Бог. Кроз сва своја створења на небу и на земљи Бог учи људе смирености и
послушности. Ту поруку Бог нуди људима из Своје превелике љубави према
човеку и из Своје пламене жеље, да се сви људи спасу и да ниједан не погине.
Но све ове поуке о смирености и послушности Бог је давао људима посредно, или
кроз створену природу, или кроз Своје пророке и избранике и ангеле. Тек у лицу
Господа Исуса Бог даје ову поуку људима непосредно, кроз Самога Себе, обученог
у тело. У сваком тренутку Свога земаљскога живота, од рођења у пећини до
распећа на крсту, Господ Исус је једна жива поука људима у смирености и
послушности. Таква жива поука је Он и у своме крштењу на Јордану.
Јован је био јунак дана. Христа није нико ни познавао. Па и кад су Га познали,
грешни људи сматрали су Јована већим од Њега. Јовану врви народ са свих страна,
неуки и учени, сиромашни и богати. Јован је много падао у очи, како својом
спољашношћу, тако и својим пустињачким и испосничким животом, а тако исто и
својим чудним речима. Нису толико људи врвели ка Јовану из осећања своје
грешности, нити из чежње за покајање, колико из радозналости, да виде и чују
једног необичног човека. Пуста радозналост! Колико нам она драгоцена времена
одузме, не дајући нам зато ништа, осим пролазне људске сладуњавости, која се
брзо обраћа у горчину! Колико нас она умрежава у своје мреже и колико одлаже и
одлаже наше покајање и с тим и наше спасење!
Христос не изазива радозналост. У маси народа Он лагано корача ка Јордану. Он

ничим не пада у очи народу,нити ико обраћа пажње на Њега. Његов изглед није
тако необичан као Јованов, нити је Његова одећа тако чудна, нити је Његов живот
тако сурово испоснички.
Он се умешао у гомилу, и гомила се кретала с Њим из Галилеје ка Јордану, једући и

пијући с Њим и разговарајући као и са сваким другим човеком из те исте гомиле.
Велики Исаија унапред је то предочио и провидео рекавши: и видесмо Га, и не
беше ништа на очима, чега ради бисмо Га пожелели (Ис. 53, 2).
Али у целом скупу на Јордану беше један човек, један једини, који Га познаде, и то
истински познаде. То беше сам Јован Крститељ. И засветлише очи у оштрога
пустињика, и замукнуше за час громовита уста његова, и заборави Јован на сву
осталу гомилу људи, у води и око воде, па указујући прстом на Исуса умилно рече:
гле јагње Божје (Јов. 1, 29)!
Јагње Божје! Са ове две речи изразио је Претеча смиреност и послушност Господа
Исуса. Он је смирен као јагње, и Он је послушан као јагње. И то смирен пред Богом
и послушан Богу. Зато и каже: јагње Божје. Као јагње Он ходи кротко и смерно. И
као што јагње ходи и на пашу и на кланицу са истом преданошћу своме пастиру,
тако и Христос ходи тамо куда Га Отац небески упућује: на рођење у пећини, на
крштење у Јордану, на распеће на крсту, вазда са истом готовошћу и истом
преданошћу.
Но уз речи јагње Божје Јован додаје још и ове речи: које узе на се грехе света.
Како узе Христос грехе света на се? Својом љубављу и Својом жртвом, што је
једно од другог нераздвојно; јер нити има праве љубави без жртве, нити се чини
права жртва без љубави. По Својој љубави Христос сиђе у овај телесни свет и
обуче се у слабо људско тело. Овај свет није онако чист и красан и мио какав је био
пре греха Адамова. Од греха је свет овај навукао на себе тамну и дебелу телесну
образину, какву сада носи. Свет прозрачни постао је свет дебелости и таме; свет
чисти постао је свет нечисти; свет красни - свет наказни и ругоба; свет мили - свет
сурови. У тај свет спустио се Најпрозрачнији, Најчистији, Најкраснији и
Најмилији. Тиме је Он већ узео на Себе грехе света, - тиме што се јавио у свету у
телу света, које је грубо и које се храни грубом храном. Прво тиме, дакле, што је
примио на Себе тело, какво је тело постало после првородног греха.
Друго и тиме, што је из љубави снисходио, да испуни све законе, који су дати
људима после греха. Сам, немајући потребе у овим законима, Он је снисходио, да
их све испуни, све - како законе дате природи, тако и законе дате људима. Зато је се
подвргао и глади и жеђи и умору и болу сваке врсте, као и остали смртни људи; и
зато је морао да лагано расте, као и све што се рађа. кроз пуних тридесет година,
пре него ли отпочне Своју јавну службу. Најзад зато је и обрезан био; зато се и
крстио; зато је и у храм ходио на молитву; зато је плаћао порез ћесару. Све законе
после првородног греха Он је примио на Себе и испунио их. Зато се и каже: Он узе
на се грехе света. Наиме, Он узе на се испуњење свих закона, и то са онолико
послушности и лакоће, са колико су непослушности и тешкоће људи и те законе

испуњавали.
И најзад треће тиме, што принесе Себе на жртву за грехе света. Својим
добровољним распећем на крсту; тиме што би заклан као јагње и проли Своју
невину крв за грехе многих. Истина, цео је Његов земаљски живот жртва, као што
је цео Његов живот уопште љубав. Жртва је и то што је Он примио тело на Себе;
жртва је и то што је Он примио закон на Себе. Но на крсту Он је крвљу запечатио
Своју жртву и раздрао са свим рукописаније наших грехова. На крсту Он показа
како сав ужас људског греха, тако и сву љубав Божју, која иде до саможртвовања.
И тако Христос узе на Себе грехе света на три начина:
прво, примивши тело на Себе,
друго, примивши закон на Себе и
треће, примивши жртву на Себе.
Онда када се Господ појавио у свет, обучен у тело, и као телесан подчинио се
закону, тај догађај пропраћен је једном чудном природном појавом - појавом звезде
на Истоку; затим још и слетањем ангела на земљу; па радовањем пастира
витлејемских; па поклоњењем простих пастира и мудрих звездара Њему,
божанском Младенцу. Но томе догађају следовало је Иродово клање деце и бекство
Спаситеља у таму египатску испред још црње таме - јерусалимске.
Онда када се Господ јавно и јасно подчинио закону људском и примио крштење на
Јордану, и тај догађај опет пропраћен је једном чудном природном појавом - по
доцнијем сазнању Божјих светитеља - наиме: заустављањем воде у реци Јордану
уступањем мора назад. Море видје и побјеже, Јордан возвратисја вспјат. Затим,
небо се отворило, глас се чуо Оца небеског и видео се Дух Свети у виду голуба.
Род човечји је то осетио и видео кроз свога представника, Светог Јована
Крститеља. Но томе догађају следовао је четрдесетодневни пост Христов и мрак и
ужас сатанског искушења. А потом појава ангела, који Му служаху.
Па и онда када је Господ све своје страдање у телу на земљи запечатио мукама и
крвљу на крсту, и тај догађај пропратила је природа страшним појавама: потресом
земље, помрачењем сунца, распрскавањем камења и отварањем гробова. Живи и
мртви осетили су страховиту величину божанске жртве на Голготи: разбојници и
незнабошци поверовали су у Сина Божјег, а мртви су се појавили на улицама
јерусалимским. И томе догађају следовала је тама, тама ван гроба и тама у гробу;
после чега је дошло коначно свануће, коначна победа и коначно - васкрсење. И
опет појава ангела!
И тако ова три догађаја у животу Христовом дају нам најјаснију и најнепосреднију
поуку божанског смирења и божанске послушности. Небесна радост и узвишеност
свакога од њих преплиће се са ужасом људског злочина и сатанске саблазни. Но у

сва три случаја Христос је изишао као сјајан победилац: над човеком Иродом,
после Свога рођења; над сатаном, после Свога крштења и над удруженим људима и
сатаном, после Своје смрти. А крштење на Јордану божанствени Матеј овако
описује:
У време оно дође Исус из Галилеје на Јордан ка Јовану, да се крсти од њега. А

Јован Му се опираше говорећи: ја треба да будем од тебе крштен, а ти ли
долазиш к мени? Јован је познао Христа, али није познао Његов план спасења. И
сад се открива јединствена сцена у историји људској: да се Бог надмеће у смирењу
са човеком! Јован крштава грешнике ради покајања. Међутим, њему прилази
безгрешни, који нема за шта да се каје и захтева да се и Он крсти. Јован, јачи
духовном силом од свих смртних људи око себе, наједанпут познаје у Христу
Јачега од себе. И, пре него што Га је видео, Јован је већ знао, да је Он дошао на
земљу и да је међу људима. Међу вама стоји кога ви не знате (Јов. 1, 26). Но тек
када је стао лицем с Њим, он Га је познао и указао људима прстом на Њега: гле,
јагње Божје! Чим Га је свети Јован видео, Он је могао мислити, да је његова улога
као Претече завршена, и рећи, као негда праведни Симеон: сад отпусти с миром
слугу свога Господе (Лк. 2, 29), или као што је сам Јован доцније једном приликом
рекао: Он треба да расте а ја да се умањујем (Јов. 3, 30). Али не; место да се деси
то што Јован мисли и очекује, њему Христос задаје један неочекиван задатак.
Увршћен мећу грешне људе, безгрешни Христос тражи од Јована, да овај учини с
Њим што је чинио и с другима, то јест, да Га крсти у реци као што је крштавао и
друге. Јованово опирање томе сасвим је разумљиво смртним људима. Ах, страшно
је, браћо, увести у воду чистијег од воде! Страшно и престрашно створењу
спустити руку своју на главу Створитеља. Како ће се усудити човек од праха и
пепела ставити руку на Онога коме су херувими подножје ногама Његовим!
Но Христос брзо завршава разговор са Јованом једном кратком али одлучном

реченицом: остави (то) сад јер тако нам треба испунити сваку правду. Тада Јован
остави Га. Тиме Господ хоће да каже: прекини за сад реч о моме и твоме
достојанству, и о томе ко је од нас двојице већи и јачи. Данашњи дан није зато
одређен, но за нешто друго. Доћи ће време, кад ће се јавити и то што ти говориш.
Не можемо ми људе научити ничему, што не будемо ми претходно сами извршили.
Ко ће нам иначе веровати? И у чему би се ми иначе разликовали од законика и
књижевника јерусалимских, који уче а не творе? Сав закон ми морамо извршити,
да би свему закону дали један виши, духовни смисао и значај. И ја треба да се прво
крстим водом, да бих потом крштавао Духом Светим и огњем. План спасења
објављује се самим својим извођењем. Што ти је сад нејасно, биће ти ускоро јасно.
Небеса ће се открити и оправдати ово, што Ја захтевам од тебе.
Колико је Јован у први мах био устрашен, да изврши крштење над Христом, толико
је сада био послушан заповести Месије. И небеса су заиста похитала да оправдају и
благослове чин Претечених руку. ("Тројаки је узрок био, да Спаситељ прими
крштење од Јована. Прво, да би тако, пошто се већ родио као човек, испунио сваку
правду и смирење пред законом. Друго, да би Својим крштењем утврдио значај
Јованова крштења. Треће, да би освећујући воду Јорданску показао кроз слетање

голуба силазак Духа Светога у часу крштавања верних", Јероним).
Христос се погружава у воду, не да Себе очисти, него да символички потопи

старога човека. Својим погружењем у воду Он мислено понавља потоп света у
време Ноја, и понавља потоп Фараона и његове египатске војске у Црвеном Мору.
У светском потопу потопило се грешно човечанство, у црвеном Мору потопио се
Фараон, непријатељ Бога живога. Христос је узео грехе људи на Себе. Добровољно
Он је пристао, да се Он потопи на место грешног човечанства; драговољно Он је
примио на Себе судбу потопљеног Фараона, непријатеља Бога живога. Он
погружава у воду Своје тело, као да га сахрањује у гроб. Он се погружава у воду за
тренутак, а потом се уздиже и излази из воде. Тиме Он понавља ону страховиту
лекцију, коју је Бог пружио људима потопом грешника у време Ноја, и потопом
Фараона у Црвеном Мору. Тиме Он на видљив начин но ћутке казује оно што је
доцније казао речима ученоме кнезу Никодиму, наиме: ако се ко наново не роди, не
може видети царства Божјега (Јов. 3, 1). Но наново се може родити још у овоме
животу ко умре староме човеку, или друкчије речено: у коме умре стари. грешни
човек. Ко се погрузи са својим грехом, а уздигне се чист од греха. Ко се погрузи
телом као телесан човек, а уздигне духом као духован човек. Ко закопа себе с
Христом крштењем као у гроб (Колос. 2, 12). Ко потопи гордост, непослушност,
себичност и сваку нечистоту старога, грешнога човека, а он уздигне смирење и
кротост, послушност и љубав. Ко умре себи, а оживи Богу (Рим. 6). Једном речју:
ко себе сахрани као грешник и поново се роди као праведник, - тај ће остварити
онај пример, који му је дао Христос Својим Крштењем у води Јорданској. "Пре
него ли отпочне други живот, треба са првим окончати", говори Василије Велики.
О, како је многозначајно и како многопоучно Христово крштење погружењем
Његова светог тела у воду! Само безгранична мудрост Божја могла је устројити
толико корисно и поучно за људе крштење на Јордану. Само та безгранична
мудрост, која види прошлост и будућност као и садашњост, могла је да веже
почетке са крајевима људске историје и да доведе у везу потопе грешног
човечанства са погружавањем Христа у воду. Само та неисказана мудрост може
једном сликом, једним чином, једним знаком да каже више него сви људски језици
на земљи. Јер, гле, цео начин нашега спасења казан је чином Христовог крштења у
Јордану.
И крстивши се Исус изиђе одмах из воде. И гле, отворише Му се небеса, и виде

Духа Божјега где силази као голуб и дође на Њега. И гле, глас с неба који говори:
ово је Син мој љубазни, који је по мојој вољи. Није Дух сишао на Христа док је био
погружен у води, него кад је изишао из воде. Тиме Мудрост Божја хоће да нам
покаже, да на старога човека, који је жив греху а мртав Богу, Дух Божји не силази.
Него Дух Божји силази само на човека наново рођена, духовно препорођена, који је
умро греху и оживео Богу.
Дух сиђе на Христа у виду голуба ("Голуб се спустио над главу Исусову, да нико
не би помислио, да је глас Оца управљен био Јовану а не Господу" Јероним), не
оваплоћен у голуба, као што је Христос оваплоћен у човека, него само у виду
голуба, као голуб. То значи, да се Дух може јавити и у неком другом виду. И заиста
Он се јавио доцније апостолима у виду огњених језика и као духање силнога ветра
(Дела Ап. 2, 2). У књизи постања за Духа се вели: И Дух Божји носаше се над
водом (1, 2). Дух Божји се, дакле, јавља у разним видовима, сходно догађајима, које
Он освећује или покреће. Но сваки Његов вид показује Га као нешто делателно,
покретно и чисто, што Собом проузрокује топлоту, покрет и чистоћу. При крштењу
водом на Јордану Дух се јавио у виду кротког голуба, а при крштењу апостола
Духом Светим и огњем у Педесетници; Он се јавио у виду силнога ветра и пламена.
Тиме је показана разлика између крштења Јованова и крштења Христова. Крштење
Јованово, или крштење водом, чини људе кротким и чистим као голубове, а
крштење Христово, или крштење духом, чини људе силним и пламеним ("Пошто се
човек састоји из две части: из душе и тела, то је и очишћење двојако: бестелесно за
оно што је бестелесно, и телесно за тело. Вода очишћава тело, а Дух (очишћава и)
запечаћава душу", Кирил Јерусалимски, Огласителное поучение III). Силазак Духа
у виду голуба - као што и Свети Оци тумаче - напомиње голуба, кога је Ноје три
пута пуштао из своје лађе, да њиме испита, да ли се земља осушила. И голуб му се
вратио са маслиновим листом у кљуну. Маслинов пак лист означава мир; мир међу
Богом и човеком. И сада, после Христовог изласка из воде, после символског
потопљења старога човека у води, јавља се над главом Христовом Дух у виду
голуба, да покаже, да је по овом престао, и да је мир завладао међу Богом и новим
човеком. Зашто овај голуб не носи маслинов лист у кљуну, као знак мира? Зато што
је ту, место маслиновог листа, сам Господ Христос, најсавршенији знак мира међу
Богом и човеком. међу небом и земљом. Он је маслинов лист у Новоме Стварању.
Зато голуб, летећи над Христом, нема потребе да држи други знак мира, други
маслинов лист. Христос је крај потопа и почетак мира.
И гле, глас с неба! Небо отворено, Дух у виду голуба, и још уз то гле, глас с неба!
Тако је многозначајно крштење Христово, да се при истом не јављају само ангели,
него сама Света Тројица: Отац, Син и Дух Свети; Отац у виду гласа с неба, Дух у
виду голуба, и Син као нови и савршени човек, као Богочовек.
Ово је син Мој љубазни, који је по Мојој вољи! Тим речима Бог Отац објављује
Сина Свога Исуса. У тим речима и сопственим гласом и речима и речи моћнога
архангела Гаврила, изречене пресветој Деви Марији: и назваће се син Највишега
(Лука 1, 32), и још: и назваће се Син Божји (1, 35). Сада Га уистини Бог Отац и
назива Сином Својим, Сином љубазним. Јер Христос је једини Син Божји по
рођењу и вечности, и једини Син Божји по рођењу и времену. Бог Отац не назива
све људе Својим синовима но само Христа. Јер остали људи могу се назвати
синовима Божјим по усиновљењу од Бога, и то због Христа и у име Христа. И кад
Христос доцније говори људима: један је Отац ваш на небесима, Он тиме не мисли
да каже нешто друго, него да су људи само по усиновљењу синови Божји. Само
превелика љубав Божја може називати Своја створења синовима. Но Христос је
једини и истински Син Божји и по љубави и по бићу.
Зато се и каже: Син Мој љубазни, који је по Мојој вољи. Овим двема реченицама
појачава се израз Очеве љубави и Очевог благовољења према Сину Своме. Вечна
веза, коју има Отац са Сином, није ослабила нити се Њихова међусобна љубав
охладила тиме што је Син сишао у грешни свет, обучен у слабо тело човечје.
И тако, крштење Христово у Јордану везано је са откровењем Свете Тројице

човечанству. Од тога откровења нема већега. Јер тиме нам је показана тајна
тројединог бића Божјег. Спаситељ је отпечатио на Јордану и ту највишу тајну на
небу и на земљи. Велимо - и на земљи, јер тројичношћу Божјег бића објашњава и
најдубље тајне самога човека човекова тројичност, јер је речено још на самом
почетку Светога писма, да је Бог створио човека по Своме обличју (Постање 1, 26).
Зато се празник Христовог крштења и назива Богојављењем. Јер се Бог јавио на
реци Јордану онакав какав је, уколико је то јављање приступачно човеку у телу.
Још се овај празник назива и Просвећењем. Јер се њиме дух човеков озарава
познањем најдубље божанске тајне. Он се назива Просвећењем још и зато, што
крштење Христово погружавањем у води просвећује наш разум, чисти наше срце и
облагорођава нашу душу познањем начина нашега спасења који се састоји у
сахрањивању старога човека и рођењу новога, или другим речима: у смрти свега
нашег грешнога и смртнога јестества и оживљењу безгрешнога и бесмртнога.
Све што се догодило при крштењу Христовом, догађа се и при крштењу свакога од
нас. ("Господ, који управља животом нашим, установио нам је завет крштења, које
има у себи слику смрти и живота... вода има слику смрти, која прима тело на
погребење, а Дух улева животворну силу, која обнавља живот душе наше од смрти
греховне у првашњи живот", Василије Велики, О крштењу). Погружавањем у воду
ми умиремо с Христом, дизањем из воде ми се сједињавамо са живим Христом.
Кротки Дух Божји као голуб лепрша се над нама, надахњујући нас Својом
свемоћном благодаћу. А Отац нас кроз љубав Исуса Христа усиновљава и
проглашује то усиновљење Својим гласом. Ко може знати, шта се у часу крштења
дешава у души свакога младенца? Помрачени и утучени доцнијим грехом ми
заборављамо највећу небесну тајну, која нам се при крштењу открива. Јер
крштењем ми се чистимо од свакога греха, али после нашег крштења долазе
сатанска искушења, којима Христос није подлегао, но којима ми подлежемо. Но
они од нас, који се брину о спасењу своме дан и ноћ, са потпуним смирењем и
послушношћу према Богу, могу се удостојити откривења превелике тајне
божанске, која се показала на Јордану, као што су се удостојили овога виђења
многи светитељи и мученици за Христа. Мучеништво за Христа пак сматра се
трећим крштењем; пошто је прво Јованово крштење, крштење водом, а друго
Христово, крштење, Духом Светим и огњем. Ово треће крштење, крштење
мученичко, назива се крштењем крвљу. Мученици Христови, који су крштени
проливањем крви своје за Христа, обично су виђали много од Јорданске тајне,
откривене при крштењу Христа. Најпознатији пример овога видовитог крштења
крвљу јесте смрт првомученика Христовог, архиђакона Стефана. Где стоји о томе
написано. А Стефан будући пун Духа Светога погледа на небо и виде славу Божју и
Исуса где стоји с десне стране Бога. Ту је, дакле, показан и Дух. и Син, и Отац. И
повика Стефан: ево видим небеса отворена и Сина човечјега где стоји с десне
стране Богу. И би засут камењем од Јевреја (Дела Ап. 7, 55-60).
Постарајмо се и ми, да јаком вером, добрим делима и братским саучешћем у

радости и страдању наших ближњих, а све у смирењу и послушности према
живоме Богу, повратимо безгрешну чистоту, у коју смо обучени крштењем, па
ћемо се и ми удостојити славе, радости и вечне красоте Божјих светитеља и
мученика. Тако ћемо се и ми просветити, небо ће се над нама отворити, и Бог ће
нам се јавити - Отац, Син и Дух Свети, Тројица једнобитна и неразделна, којој нека
је слава, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
ПО БОГОЈАВЉЕЊУ
Јеванђеље о победи над искушењима
Матеј, 4, 1-11. Зач. 7.
Нема ниједне заповести Божје, о коју се људи нису огрешили, нити има иједне
једине, коју су људи испунили без јадања и роптања. А нема опет ниједне
заповести Божје, о коју се Господ Исус огрешио, нити има иједне, коју Он није
испунио без јадања и роптања. Све што је имао да у Свом земаљском животу
прође, учини и претрпи, Он је прошао, учинио и претрпео у потпуном смирењу и
послушности према Оцу Свом небесном. Само да би нас научио смирењу и
послушности! Само да би нас охрабрио на истрајност! Само да би нама показао, да
све, што је заповеђено од неба, и могуће је и потребно је испунити под свевидећим
надзором и руководством живога Бога. Људи се вајкају на сиромаштину и на
незнатност свога порекла, и ако су сви људи у крајњој линији царског порекла, од
Цара Бога. А Он, јединородни и вазљубљени Син Божји, није се никад вајкао због
тога, што се родио у овчарској пећини, и што није имао где главу Своју поклонити.
Људи проклињу непријатеље своје, и ако је најчешће њихов грех створио им

непријатеља од суседа. А Он, безгрешно јагње Божје, морао је као младенац на
мајчиним грудима бежати у далеку земљу испред крвавога ножа Иродова. Па ипак
Он није проклињао Своје непријатеље.
Људи се бунтују против власти и закона чак и онда кад им је мука од самих себе. А
Он, Законодавац васионе, покоравао се властима и законима дајући ћесарово
ћесару.
Људима је тежак пост, мада и кад им се дозвољава јести и у најпосније дане хлеб и
зелен, и мада је пост неопходан за очишћење ума и савести. А Он, Пречисти, који
није имао од чега да се чисти, драговољно је налагао на Себе пост од четрдесет

дана, пост без хлеба, без зелени, без воде.
Људима је мучна молитва, и у храму и у самоћи, и ако је молитва лествица, која

уздиже човека из прашине и животињства ка Богу. А Он, који је телом стајао са
другим људима на дну лествице живота а духом непрекидно на врху, радосно је
ходио у храм на молитву и проводио је целе ноћи у самоћи на молитви.
Људи неће без гунђања да испуне ни најмању титлу из закона Божјега, и ако је тај
закон дат ради њихова сопственог спасења. А Он, Спаситељ света, који није имао
од чега Себе да спасава, послушно је испунио и најтеже заповести из закона
Божјега, и смирено принео Себе на жртву за људе само зато што је знао, да је то
воља Оца Небесног и да је то нужно ради спасења људи.
Адам и Ева, у преобиљу рајском и у ситости свих божанских блага и сладости, не

могоше одолети једном мајушном искушењу демонском и оставити недирнуто
забрањено дрво. А Он, у пустињи и самоћи, гладан и жедан, без хлеба и воде, без
пријатеља и помоћника, одупро се највећим искушењима, која само нечисти сатана
може измислити.
Како су величанствени, и трагично величанствени, сви догађаји у Христовом

животу! Као планине, о чије подножје море немоћно бије, и чије врхове узалуд
човечје око тражи. Многи читаоци Светога писма мисле, да се најглавнија наука
Христова садржи у Његовој Проповеди на Гори. Међутим има пуно догађаја у
Христовом животу, који по својој поучности стоје наравно са Проповеди на Гори.
Тешко је рећи, шта је код Христа главно, а шта споредно. Сигурно је, да нема код
Њега ничега споредног. И сигурно се не може рећи, да Његова наука, исказана
речима, представља нешто главније, од Његове науке, показане делима и
догађајима. Шта више, пре би се могло рећи, да дела Христова и догађаји из
Његова живота код већине верних остављају дубљи утисак и изазивају јача
осећања, него ли Његова наука исказана речима. Као год што би већи утисак на
људе учинио лекар, који би ћутке отворио очи слепоме, него ли онај, који би
речима објашњавао, како се слепцима даје вид. Но с друге стране, узвишена и
дивовска дела и догађаји из живота Божанског Јунака остали би као тајанствене и
безимене громаде планинске, да нису добили израза, објашњења и путеводства у
науци исказаној речима Божанског Учитеља. Размишљајући о једном и о другом
човек мора са дубоким страхопоштовањем и смирењем рећи: обоје је неисказано
велико, и: једно од другог не може се одвојити, као што се не може одвојити исток
од запада. Јер шта би нам помогле Христове речи: молите се непрестано - да Он
сам није дао очигледан пример у непрестаној молитви? Или, с друге стране, како
би ми могли разумети и искористити Његов пример дуготрајног поста, да нам Он
није објаснио потребу и спасоносност поста? Исто тако допуњују се Његова дела
милосрђа и Његова наука о милосрђу; Његова борба са Сатаном и Његова наука о
стражењу над својом душом и одолевању искушењима; и све остало, речено и
учињено. Његова дела хармонирају са Његовим речима као здраво тело са здравом
душом. Гле, Он је и дошао на земљу не само да Своју душу оваплоти у тело, него и
да сваку Своју реч оваплоти, - да сваку Своју узвишену реч обуче у узвишено тело
видљивог дела или видљивог догађаја.
Погледајмо сад, како Господ оваплоћава у једно величанствено тело дела и догађаја
Своје речи о посту, стражењу и одолевању искушењима. После крштења на
Јордану Он одлази на превелики подвиг поста, стражења и борбе са Сатаном.
Тада Исуса одведе Дух у пустињу, да Га ђаво куша. Зашто баш одмах после
крштења? Да покаже нама, да смо и ми после крштења изложени искушењима, и то
све до саме смрти телесне. Крштењем смо очишћени и наоружани Божјом силом,
па послани у борбу. Као што вели премудри Златоуст: "ти ниси примио оружје да
седиш, но да се бориш". Крштењем смо постали слични Адаму у Рају. Зашто нас
ставља Бог пред искушења, питамо се још једном? Прво зато, да покаже нашу
слободу. Бог нас је кроз крштење наоружао Својом силом, и наоружане пустио да
бирамо: да ли то оружје да окренемо против ђавола или против Бога. Друго зато, да
се, ако паднемо, обелодани грех Адамов и оправда Божји поступак изгнања Адама
из Раја у долину плача, и да се, ако победимо, обелодани моћ Божје силе у нама.
Јер Ново Стварање има нову силу, нови Рај, новог човека, нову победу и славу, али
и - понован пад.
Зашто Свети Дух одведе Христа на искушење? Да се покаже, да је Христос

намерно, а не случајно, стављен на искушења. Адама Бог није намерно довео пред
Сатану, да га овај куша, а са Христом је то Бог учинио намерно. Да се покаже тиме
да је Адам, при бољим околностима, подлегао искушењу, а да је Христос при
тежим околностима, победио искушење. То исто се показује још и тиме, што је
Адамов пад био у Рају, а Христова победа на земљи, у долини плача и изгнанства, у
пустињи. Јер се каже да Дух одведе Исуса у пустињу.
У пустињи је Христос постио четрдесет дана и четрдесет ноћи. Какав страховит

призор! Докле грешници, ради којих је и сишао Христос на земљу, ваљају се у
пресићености и препијености од земаљских сласти, дотле Он, пријатељ грешника,
стоји у пустињи на осамљеној и плачној молитви дан и ноћ, не узимајући у Своја
уста ни хлеба ни воде дан и ноћ, кроз читавих четрдесет дана и ноћи. Господ то
чини, да тиме покаже неизмерну љубав Своју према човечанству, кога Он Својим
постом чисти и Својим примером учи; и да тиме покаже Своју неодољиву
нераскидљиву привезаност ка Своме Оцу небеском и послушност према Њему. Гле,
све што људи кажу да не могу, Он може; и све што људи раде невољно и са
роптањем, Он ради послушно и ревносно. Он је испунио све оно што се избрани
народ правио да не може испунити. Народ избрани био је у богатом Египту и при
богатству падао је и од Бога отпадао. И Он је био у Египту, но остао је нетакнут
египатском тамом слично Јосифу. Народ избрани био је у пустињи четрдесет
година, и ту је падао и од Бога отпадао, и ако га је Бог Својом руком водио и маном
небеском хранио. А Он је провео четрдесет дана и четрдесет ноћи у пустињи без
јела и пића, са непромењеним смирењем и послушношћу према Богу. Најзад народ
избрани ушавши у земљу обећану падао је и отпадао од Бога, и ако га је Бог
непрестано опомињао кроз закон и пророке. А Он у земљи обећаној, када је већ од
неких био признат за Господа Месију, остао је веран, смирен и послушан према оцу
небеском.
После четрдесет дана непрекидног бдења, поста и молитве, Господ Исус огладне. И
тада приступи Њему кушач и поче Га кушати.
Прво кушање управља кушач на тело, на изгладнело тело Спаситеља, зато Му рече:
ако си Син Божји реци, да камење ово хлебови постану. А зашто ђаво не претвори
камен у хлеб, и не понуди Исусу? Гле, то би било јаче искушење за гладна човека -
да види и омирише пред собом топао хлеб. Зашто, дакле, ђаво прво то не учини, па
онда не поднесе готов хлеб огладнелом Исусу? Сасвим прост разлог: зато што не
може. У немоћи својој он тражи, да сам Исус створи њему средство за кушање. Бог
је творац камена, Бог је творац и хлеба. У самој ствари Бог и производи хлеб из
камена, то јест из земље. Чудо претварања камена у хлеб, дакле, Бог врши сваки
дан, као што сваки дан Он врши чудо претварања хлеба у крв. Но то само Бог може
и нико други. То је могао Исус учинити и без ичијег предлога, само да је хтео. Јер
не пости онај ко нема и не може да има, па не једе; него онај пости, ко има и може
да има, па ипак не једе. Очигледно је још из речи ђавола и то, да он жели да се
наруга Богу; као да хоће да каже: ето ти Божје моћи и Божјег човекољубља!
Каменита и очајна пустиња на све стране. Нигде хлеба за гладна човека. Бог
створио човека и ставио га у бесхлебну пустињу да се глађу мучи и од глади умире.
Где је ту моћ, где љубав, где милосрђе Божје? Зато, ето ти, ако си у истини неки
Син Божји и ако можеш, претвори ово Божје камење у хлеб, па једи. Ако ли ти ту
моћ Бог није дао, онда зашто се држиш Бога? Хајде са мном против Бога! - Авај,
овакво шаптање и внушење успева код многих маловерних! ("Никад не треба
веровати ђаволу, чак ни у том случају, када он саветује и нешто корисно и
неопходно, јер он мами корисним и завршује злим; не треба испуњавати вољу
демона ни због глади нити због друге неке нужде, но треба прибегавати Богу"
Зигабен).
Но на овакву богохулну злобу и пакост Христос мирно даје такав одговор, какав
може до краја света служити као поука и укор изелицама овога света: писано је,
рече, не живи човек о самом хлебу но о свакој речи, која излази из уста Божјих.
Теже је створити него нахранити. А Бог је речју Својом створио све што постоји,
речју Својом Он може и хранити сва Своја створења. Чиме се другим и хране
небеске силе и воинства ако не животворном речју Божјом? Ми смо пали на храну
од прашине онда када смо се удаљили од речи Божје; па ипак живот, који нам
долази кроз прашину, не долази од прашине него од речи Божје. Реч ме твоја
оживљава, говори Псалмопевац. Како су слатке језику мојему речи твоје, слађе од
меда устима мојим! Нигде није речено у Светом писму, да је у хлебу од прашине
живот и светлост, а речено је, да је у речи Божјој живот и светлост (Јов. 1, 4). Сав је
живот у Богу, и ван Бога нема живота. Све остало: и храна и вода и ваздух и
светлост нису живот ни извор живота, но сами канали живота. И то су речи Божје,
обучене у густо и чулно одело ради нас телесних створења.
Безгрешни ангели не потребују никакве канале, него се непосредно хране животом

од животворне речи Божје. А ми то можемо, јер смо онемоћани и раслабљени
грехом. Ми не би могли поднети чисту и голу реч Божју, Јер би то била сувише јака
храна за нас. Јер је реч Божја, по учењу апостола, жива, и јака, и оштрија од
свакога мача оштра с обе стране, и пролази тја до растављања душе и духа, и
зглавака и мозга, и суди мислима и помислима (Јевр. 4, 12). Тако је силна и моћна и
сита гола реч Божја. И да је Христос, као пуна Реч Божја, дошао на земљу необучен
у густо и чулно тело материје, ко би Га могао поднети? Осећајући ову свемоћну
силу Христа као Речи Божје, пророк Малахије у страху говори: ево, доћи ће
Господ, али ко ће поднети дан доласка Његова? И ко ће се одржати, кад се
покаже? Јер је Он као огањ ливчев и као мило бељарско (Малах. 3, 1-2).
Сам је Христос та реч Божја и тај хлеб животни, од кога сваки хлеб хранљиви и
добија животну силу и хранљивост. Нашто ће Њему, да од камења прави хлеб? Он
је огладнео не зато што је морао огладнети, но зато што је хтео огладнети, јер се
примио драговољно, да испуни сваки закон. То није била случајна глад обичног
смртног човека, но глад Бесмртника, који ће својом победом над ђаволом и својом
поуком ситити поколења до конца света.
Друго кушање управља кушач на ум. Тада га одведе ђаво у свети град и постави га
наврх храма, па му рече: ако си Син Божји, скочи доле, јер у Писму стоји, да ће
ангелима Својим заповедити за тебе, и узеће те на руке, да где не запнеш ногом
својом. И овде ђаво опет почиње злобним речима: ако си Син Божји Но овде се,
гле, и он почиње служити Светим писмом, (Псал. 90, 11-12), дајући наведеним
речима сасвим криво тумачење, као што је обичај свих непријатеља Бога и Божјег
закона.
Ако је прво кушање намењено за поуку изелицама и сладострасницима, то је ово

друго намењено за поуку охолим зналцима, умним гордељивцима и
књижевницима, који сабравши нешто знања од материјалне природе и од чулног
живота, уздижу себе гордо изнад цркве Божје, док у тренутку њихове највеће
опијености самим собом Сатана им не нареди, да скоче доле у пропаст. Јер,
сабирајући знања мимо Бога и цркве Божје, охоли људи мисле, да сабирају снагу,
док у ствари они сабирају немоћ. Ко увећава охолост, увећава немоћ. Ко се удаљује
од Бога, бива све мањи и мањи духом и силом, док најзад не ишчезне као пухор у
ветру. И кад охол човек увећа немоћ своју до краја, и кад се удаљи од Бога до краја,
он сматра себе, да је стао ногама својим на врх цркве Божје, па чак и да је самога
Бога ставио себи под ноге. И тада му Сатана прилази са кушањем и говори: скочи и
полети! Твоји ангели, тј. твоји идоли, држаће те да не паднеш!
А шта Господ Исус на то одговара кушачу? А Исус рече њему: али и то стоји
написано: немој кушати Господа Бога свога. Бог воли људе неисказаном љубављу,
али зато Бог неће улазити у сваку смешну игру људску, нити ће чинити чуда ради
љубопитства људског. Никад ниједно чудо Бог није учинио, нити ће учинити, да
задовољи радозналост људи. Његова су сва чуда намењена задовољењу истинских
потреба потребитих, лечењу болесних, обраћању неверних, који траже праву веру,
и оправдању верних, кад су ови изложени мучењу за праву веру. Ми кушамо Бога
сваким својим делом и сваком својом помишљу и сваком жељом, која није
основана на смирењу и послушности према Богу. Они који, гордећи се својим умом
и својим знањем, поништавају закон Божји, кушају Бога на велику своју погибао.
Јер Бог је дуготрпељив, и по Својој дуготрпељивости Он ће трпети њихово
зачикавање, горђење и свако богохулство, очекујући, да сва пара охолости изађе из
њихове главе, и да они застиђени покају се. Но на крају крајева, кад они остану у
окамењености свога срца, што долази опет од охолости ума, Бог их предаје
потпуно у власт демона кушача. "Бог је обећао моћи ономе ко је у опасности, а не
ономе ко Га куша; ономе ко је у невољи, а не ономе ко чини све на показ и лови
празну славу". (Св. Исидор Пелусиот: Писмо ђакону Јоану Писма 4, 164). И демон
кушач изводи их на највишу висину охолости, и тад им предлаже, да скоче доле. И
они послушно скачу и пропадају. И њихово се име брише за свагда из књиге
живих.
Треће кушање управља кушач на срце. Он узе Исуса и одведе га на Гору врло
високу и показа му сва царства овога света и славу њихову. И рече му: све ово даћу
теби, ако паднеш и поклониш ми се. То је кушање богатством, влашћу и славом.
Безбројни су они, који падају у ову замку ђаволску. Откуда ђаво може поклонити
оно што није његово? Јер речено је пророком: Господња је земља и што год је на
њој, васељена и све што живи у њој (Пс. 24, 1). Али ђаво лаже, јер он је, по речима
самога Спаситеља, лажа и отац лажи (Јов. 8, 44). Његовим лажима подлеже само
малоумници, који заборављају, да је живи и истинити Бог свемоћни и једини
господар света. Оно, што Бог људима даје, на корист је људима; а оно, што ђаво
обећава дати и привидно даје, на пропаст је људима. Јер он не даје своје него туђе,
крађено, и то крађено од свевидећег Бога. Зато оно, што Бог даје, трајно је и
благословено је, док оно, што ђаво даје, пролазно је као ветар и проклето је.
При овом последњем кушању, где се ђаво послужио највећом лажју на свету, и где
је захтевао од Господа нешто што превазилази сваку дрскост сем ђаволске, Господ
Исус је господарски узвикнуо: иди од мене, Сатано! Но ради наше поуке опет га
није оставио без образложења и навода из Светога писма; зато је додао: јер стоји
написано. Господу Богу клањај се и Њему јединоме служи.
Слађа је кора суха круха из руке Божје, него ли сва царства земаљска и њихова
слава из руке ђаволске. Сваки човек, који се иоле држи Бога, богатији је и славнији
од ђавола, те је смешно кад богаташ тражи и прима нешто из руку просјака. Прави
богаташ је Бог; после Бога најбогатији су ангели Божји; после ангела човек; после
човека животиња, биље, звезде и минерали. Свако од створења Божјих поседује
нешто што је примило од пребогатога Бога. Ђаво пак нема ништа док не украде
туђе.
Вероватно да је Сатана кушао Христа и са другим искушењима, пошто је видео

пред собом јединствени пример човека, који се ни за тренут и ни за длаку није
подавао његовој власти. Но јеванђелисти наводе ова три главна, под која се могу
подвести сва остала искушења у људском животу. Прво је, дакле, искушење тела
или наше вољне природе; друго је искушење ума, или наше мисаоне природе, и
треће искушење срца или наше осећајне природе. Прво искушење одговара
највише младићком, друго зрелом, а треће старијем узрасту човека. Младић се бори
са телесним страстима и похотима; зрео човек се бори са гордошћу свога ума, свога
знања и умења; старији човек пак има борбу са среброљубљем, властољубљем и
славољубљем, но од свега тога овога среброљубље је најстрашнија страст. И тако
три главна сатанска кушања, којима је сатана кушао Господа Исуса и којима куша
свакога од нас, јесу: сластољубље, частољубље и среброљубље.
Сва три ова искушења Господ наш је издржао победоносно, и то у најтежим

околностима: и гладан, и жедан, и без крова, и без пријатеља, у пустињи, у самоћи.
Издржао је тако, да је ђавола нагнао у бегство. Тада остави Га ђаво. И гле, ангели
приступише и служаху Му.
Но где су били ангели дотле? Зашто Му нису притекли у помоћ? Несумњиво они су
се удаљили од Њега по Његовој наредби, као што је несумњиво, да их је Он могао
позвати у помоћ кад и колико је хтео. Он је то сам посведочио онда, када је у
Гетсиманији био ухваћен и поведен на осуду. Један од ученика потргао је нож, да
брани свога Учитеља, а Христос му је то забранио рекавши: мислиш ли ти, да ја не
могу сад умолити Оца Свога, да ми пошаље више од дванест легиона анђела (Мат.
26, 53)? Но Он то сам није хтео. Он је хтео, да као човек буде кушан од Сатане.
Сваки човек бар има једног ангела хранитеља, који му помаже у борби с
искушењима. Христос је хтео да остане сам, без иједног ангела. И свакога човека
кушају, по Божјем попуштењу, обично мањи зли дуси. А Он је хтео да буде кушан
од самога Сатане, старешине свих злих духова. Једном речју, Он је хтео при
најтежим околностима да се бори са највећим искушењима, и то против највећег
кушача рода људског, коме су Адам и Ева подлегли у Рају. И борио се, и победио,
и оставио нама јединствени пример победе, пун охрабрења и надахнућа. Велики
Исаија, прозирући ову борбу и ову победу Господа, овако је прорекао: Господ ће
изаћи као јунак, подигнуће ревност Своју као војник (Ис. 42, 13).
Кад је Јунак над јунацима однео победу, онда је дозволио, да Му приђу ангели. И
гле, ангели приступише, и служаху Му!
После оваквог примера највећег Човекољупца и нашег највећег Пријатеља који се

јавио на овој грешној земљи - ко се од нас сме пожалити на ма какво страдање у
овом животу? Нико, ко има стида и савести. Зато пожуримо, да док још траје хучни
дан овога живота, који се хитро скраћује - пожуримо, да се покајемо за сву нашу
леност и небрижност у испуњавању закона Божјега. Пожуримо да од сад
послушношћу према Богу загладимо наш грех роптања против воље Божје. Са
смирењем и послушношћу испунимо све што Бог од нас тражи: и пост, и молитву,
и стражење над духом својим, и опрезно мотрење на сплетке злога кушача и свих
његових немоћних слугу. Бог од нас тражи, да ми победимо, јер Он зна, да ми то не
можемо. Он од нас тражи само преданост вољи Његовој, смиреност и послушност.
А оружје је Његово, и победа је Његова. Он ће стајати увек уз нас, и ангели Његови
ће нам служити. Величанствен је Господ у моћи Својој, несравњив у богатству
Своме и неописив у милосрђу Своме. Толико је милосрђе Његово према нама

људима, да Он и Своје сопствене победе приписује нама. Зато нека Му је слава и
хвала од ангела на небу и од људи на земљи, Оцу, Сину и Светоме Духу - Тројици
једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. - Амин.
НЕДЕЉА ЦАРИНИКА И ФАРИСЕЈА
Јеванђеље о правом и неправом богомољцу
Луки, 18, 10-17. Зач. 89.
Човек неки изађе у шуму, да избере једно дрво за јапију. И виде два дрвета једно
поред другог. Једно беше глатко и витко, али са трулом срчиком унутра; друго
беше споља рапаво и неизгледно, али са здравом срчиком унутра. Уздахну човек и
рече самоме себи: шта ми помаже ово глатко и високо дрво, кад је труло и за јапију
неупотребљиво? Оно друго, ако је и рапаво и неизгледно, бар је изнутра здраво, те
са мало већим мојим трудом око њега моћи ће добро послужити за јапију у моме
дому. И без дугог размишљања изабра то дрво.
Тако ће и Бог изабрати за Свој дом између два човека не онога, који споља изгледа
праведан, него онога, чије је срце испуњено здравом правдом Божјом.
Нису мили Богу гордељивци, чије су очи непрестано управљене к небу, док им је
срце испуњено земљом, него смирени и кротки, чије су очи оборене к земљи, док
им је срце испуњено небом. Више воли Створитељ људи, да му људи набрајају
своје грехе, него своја добра дела. Јер Бог је Лекар, који притиче постељи свакога
од нас и пита: шта те боли? Мудар је човек онај, који искористи присуство лекара и
искаже му све своје боле и сву своју немоћ, а малоуман је онај, који скривајући
своје боле и немоћи, похвали се лекару својим здрављем. Као да лекар посећује
људе због здравља, а не због болести! "Зло је грешити, говори мудри Златоуст, но
ту се да помоћи; али грешити и о том не говорити, највеће је зло, јер ту се не да
помоћи .
Зато будимо мудри, па кад год стајемо на молитву Богу сматрајмо, да смо стали
пред најбољег и најмилостивијег Лекара, који с бригом и љубављу пита свакога од
нас: шта те боли? Не опознимо нипошто, да искажемо своје боле, своје ране, грехе
своје.
Томе нас учи и Господ Исус причом о царинику и фарисеју у данашњем јеванђељу.
У јеванђељу се вели, да ову причу Господ каза онима који мишљаху за себе да су
праведници а друге подништаваху. Зар не спадаш и ти у ове, којима је Господ

управио ову причу? Не бунтуј се, него исповеди болест своју, застиди се од ње и
прими лек, који ти најбољи и најмилостивији Лекар нуди. У једној болници лежаху
многи болесници. Једни лежаху у ватри и једва чекаху, да дође лекар; други
шетаху, сматраху себе здравим и не жељаху да виде лекара. Једног јутра уђе лекар,
да обиђе болеснике. Са њим уђе и његов пријатељ, који носаше понуде болнима.
Пријатељ лекарев виде оне болеснике, који беху у ватри и сажали се над њима. -
Има ли им лека? упита он лекара. А лекар му шапну на ухо: овима што су у ватри и
што леже има лека, а онима што шетају нема лека,... они болују од неизлечиве
болести; сасвим су трули изнутра. - Зачуди се веома пријатељ лекарев, зачуди се
двема стварима: тајни људских болести и варљивости човечијих очију.
Замисли сад, да смо и на боловању у овој светској болници. Болест свију нас назива
се једним именом - неправда. Ова реч обухвата све страсти, све пороке, све грехе, -
речју, све слабости и раслабљености наше душе, нашег срца и нашег ума. Једни су
болесници на почетку болести, други на врхунцу, а трећи прездрављавају. Но такво
је својство ове болести унутрашњег човека, да само они који прездрављавају
свесни су страшне болести, од које су боловали. Најболеснији најмање знају за
своју болест. И при телесној болести човек у великој ватри не зна ни за себе ни за
своју болест. Нити луд човек икад каже за себе, да је луд. Почетници пак у
неправди неко време осећају стид од своје болести, но понављани греси брзо их
приводе навици грешења, а ова опет опијености и заносу од неправде, при коме
душа не осећа више ни себе ни своју болест. И сад замисли, да лекар уђе у болницу
и упита: шта вас боли? Они, који су на почетку болести, од стида неће смети
признати своју болест, него ће рећи: ништа! Они, који су на врхунцу болести, наћи
ће се чак и увређени од таквог питања, и не само што неће рећи: ништа нас не
боли! него ће се почети хвалити својим здрављем. Само ће они који прездрављају с
уздахом одговорити лекару: Све, све нас боли! Смилуј се на нас и помози! "Ако се
страшиш од исповести својих грехова, то посмотри на пакао, кога само исповест
може угасити" (Тертулијан: О покајању, I, с. 12).
Размисли, дакле, о свему овоме, чуј причу Христову и сам процени, уколико је она
теби управљена. Ако са чудом будеш рекао: ова се прича на мене не односи, онда
значи, да си на почетку болести, која се зове неправда. Ако ли с негодовањем
будеш рекао: ја сам праведан, то се односи на ове грешнике око мене, - онда значи
да си на врхунцу те болести. Ако ли се пак покајнички будеш грувао у прси и
одговарао: заиста, болестан сам и желим лекара, - онда значи, да си на путу
оздрављења. Не бој се онда, оздравићеш.
Два човека уђоше у цркву, да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Два
човека, два грешника, са том разликом, што фарисеј не признаваше себе
грешником, а цариник признаваше. Фарисеј припадаше најуваженијој класи људи у
тадашњем друштву, а цариник најпрезренијој.
Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако. Боже, хвалим те што ја нисам као
остали људи - хајдуци, неправедници, прељубочинци, или као овај цариник. Постим
два пут у недељи; дајем десетак од свега што имам. Фарисеј је стао у врх храма,
до самог олтара, према обичају свих фарисеја, да се гурају на прва места. Да је
фарисеј стао сасвим напред, види се из доцнијег описа, где се каже, да цариник
стајаше издалека. Толика је гордост фарисеја и самоувереност у своју праведност,
то јест у своје духовно здравље, да он не тражи првенство само пред људима него и
пред Богом, и не тражи га само на гозби и збору него и на молитви. Само то једно
довољно је, да покаже тешку оголелост фарисеја од неправде, и затупелост у
неправди.
Зашто се каже: мољаше се у себи? Зашто не на глас? Зато што Бог пажљивије
слуша, шта Му говори срце него језик. Оно што човек мисли и осећа, кад се моли
Богу, оно је важније за Бога него оно што језиком исказује. Језик може и да обмане,
али срце не обмањује, него показује човека онаква какав јесте - црна или бела.
Боже, хвалим те што ја нисам као остали људи.
Овако се усуђује говорити у цркви у лице Бога један грешан човек! Шта је црква
него место састанка болесника са лекаром. Болесни од греха долазе да исповеде
своју болест Богу Лекару, да потраже лека и здравља од Онога, који је истински
Исцелитељ свију људских мука и немоћи и Дародавац свију добара. Иду ли здрави
у болницу, да се похвале лекару својим здрављем? Но овај фарисеј није дошао у
цркву као здрав и цео душом, да се похвали својим здрављем, него као тешко
оболели од неправде, који у заносу болести не осећа више своју болест. Једанпут
кад сам посетио једну душевну болницу, лекар ме доведе пред решетке најтежег
болесника од лудила.
- Како се осећаш? упитах га ја. Он одмах одговори:
- Како се могу осећати међу овим лудацима око мене? Ето, тако и фарисеј говори:
хвалим те, Боже, што ја нисам као остали људи! Он у ствари не хвали Бога зато.
што би хтео тиме да припише Богу у заслугу, што он није као остали људи. Не;
речи: Боже, хвалим те - нису друго, до једна узречица један ласкав приступ Богу,
да би Бог изволео саслушати његова хвалисања. Јер из свега што је казао, он не
хвали Бога ничим; напротив, он хули на Бога хулећи на остала Божја створења. Он
не захваљује Богу низашто, јер све што је рекао о себи, све је истакао као своју
сопствену заслугу, коју је он стекао без помоћи Божје. Он неће да каже, да он није
хајдук, неправедник, прељубочинац или цариник зато што га је Бог сачувао Својом
силом и Својом милошћу, да то не буде. Нипошто; него само да то што је он, лично
тобож, човек таквог изузетног соја и цене, да му нема равна у свему свету. А поред
тога, што је он таквог изузетног соја, он чини и напоре и жртве, да се одржи на тој
високој висини изнад свих осталих људи. Наиме: он пости двапут у недељи и даје
десетак од свега што има. Ах, како је лак пут спасења изабрао себи фарисеј, лакши
од најлакшег пута пропасти! Од свих заповести, које је Бог дао народу преко
Мојсеја, он је изабрао само две најлакше. Но и те две он стварно не испуњује. Јер
те две заповести Бог није дао зато што Њему треба да људи посте двапут у недељи
и да дају десетак. Богу то ни најмање није потребно. Нити је Бог дао те заповести
људима, да буду оне саме по себи неки циљ, него - као и све остале заповести - да
уроде плодом смирења пред Богом, послушности према Богу и љубави према Богу
и људима; једном речју, да загреју, омекшају и просветле срце људско. Међутим
фарисеј бесциљно испуњује ове две заповести. Он пости и даје десетак, али мрзи и
презире људе и горди се пред Богом. И тако остаје као дрво бесплодно. Плод није у
посту, плод је у срцу; плод није ни у једној заповести, плод је у срцу. Све заповести
и сви закони служе срцу: греју срце, чисте срце, осветљују срце, залевају га,
ограђују га, плеве га, сеју га, - само да би се плод у њиви срца зачео, порастао и
сазрео. Све добродетељи јесу средство а не циљ, метод а не плод. Циљ је у срцу, и
плод је у срцу.
И тако фарисеј својом молитвом није постигао оно што је хтео; није показао
красоту своје душе него наказност, није открио своје здравље него своју болест. А
Христос је баш и хтео овом причом то да открије, и то не само у једном том
фарисеју, него уопште у еснафу фарисејском, који је тада владао народом
израиљским. Но том причом хтео је Господ да открије и изобличи криву побожност
и лажно фарисејство и у свима поколењима хришћанским, па и у нашем поколењу.
Зар нема и данас мећу нама људи, који се моле Богу овако исто као што се молио
овај фарисеј? Зар их нема много, који почињу своју молитву тужбом и хулом на
своје суседе, а завршују похвалом себи самим? Зар их нема много, који стају пред
Бога као поверилац пред дужника? Зар не говоре многи и од вас: Боже, ја постим, ја
ходим у цркву, ја плаћам порез држави, и дајем прилог цркви, ја нисам као други
људи, као хајдуци и кривоклетници, као безбожници и прељубочинци, који ми
досадише. Шта радиш ти, Боже? Зашто њих не умртвиш, а мене не наградиш за ово
све што ја чиним за тебе? Зар не видиш ти, Боже, чистоћу мога срца и здравље моје
душе? Но знај, "да нити Бог може тебе обманути, нити ти Њега" (Изрека Блаженог
Максима (+ 1433, 11. Нов.). Још су и ово његове изреке: "Свак се крсти, но свак се
не моли". Фарисеј је онај ко је "по бради Авраам, а по делима Хам").
Тако говоре. А Бог слуша и пушта их празне кући, говорећи им: ја вас не познајем
као такве. И на Страшном Суду ће им рећи: ја вас не познајем. Јер Бог не
распознаје Своје пријатеље по језику но по срцу; нити цени смокву по лишћу него
по плоду.
А ево како треба да се моли прави молитвеник:
А цариник издалека стајаше, и не шћаше очију подигнути на небо, него бијаше

прси своје говорећи: Боже милостив буди мени грешноме. Издалека стајаше! Прави
молитвеник се не гура напред, на прва места у цркви. Нашто му то? Бог га види и у
дну цркве као и у врху. Прави молитвеник је увек прави покајник. "Покајање
човека празник је за Бога", вели свети Јефрем Сирин. Издалека стајаше. Он осећа
своје ништавило пред Богом и испуњава се сав смирењем пред величанством
Божјим. Јован Крститељ, највећи међу рођеним од жене, страшио се близине
Христове говорећи: ја му нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој!
Жена грешница умивала је ноге Христове квасећи их својим сузама. Прави
молитвеник је, дакле, дубоко смирен и сав радостан, ако га Бог пусти и к ногама
Својим.
И не шћаше ни очију подигнути на небо. Зашто да не подигне очи своје на небо?

Очи су огледало душе. У очима се чита грех душе. Не видите ли сваки дан, да кад
човек учини грех, обара очи пред људима? Како да не обори очи грешник пред
Богом Свевишњим? Гле, сваки грех учињен према људима учињен је према Богу; и
нема греха на земљи, који не погађа Бога. Прави молитвеник је свестан тога, па сем
смирења испуњен је стидом пред Богом. Зато се и каже: и не шћаше ни очију
подигнути на небо.
Него бијаше прси своје. Зашто бијаше прси своје? Зато да се тиме покаже, да је тело
повод човечјем грешењу. Жеља телесна наводи човека на најтеже грехове.
Прождрљивост рађа похот; похот рађа гнев, а гнев убиство. Брига за тело одваја
човека од Бога, сиромаши душу и убија божанско јунаштво у човеку. Зато цариник
на молитви бијаше тело своје, бијући тиме виновника свога греха. свога понижења
и свога стида пред Богом. Но зашто се бијаше баш у прси, а не по глави, или по
рукама? Зато што је у прсима срце; а срце је извор и греха и врлине. Сам је Господ
рекао: што излази из човека оно погани човека; јер изнутра из срца људскога
излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, злоће,
лукавство, срамоте, зло око, хуљење на Бога, охолост, безумље (Марк. 7, 20-23).
Ето зашто цариник бије срце своје.
И говораше: Боже, милостив буди мени грешноме. Он не набраја ни добра ни зла

дела своја. Бог све зна. И Бог не тражи набрајање, но скрушено покајање за све.
Боже, милостив буди мени грешноме! Овим речима речено је све. Ти си, Боже,
Лекар а ја болесник. Ти једини можеш излечити, и Теби једином припадам. Ти си
Лекар а милост Твоја лек. Рекавши: Боже, милостив буди мени грешноме покајник
као да је рекао: Лекару, дај лека мени болесноме! Нико у свету не може ме
излечити осим Тебе, Боже. Теби једином сагреших, и зло пред Тобом, учиних (Пс.
50). Ништа ми људи не могу помоћи, ма колико праведни били, ако ми Ти не
помогнеш. Ништа ми неће помоћи: ни мој пост, ни давање десетка, ни сва моја
добра дела, ако милост Твоја не привије се као мелем на ране моје. Похвала људска
не лечи ми ране; она их позлеђује. Ти, Ти једини знаш моју болест; и Ти једини
имаш лек. Никоме другом не вреди ми ићи, никога другога молити. Ако ме Ти
одбациш, сав свет не може ме задржати од пада у пропаст. Ти, Ти једини, Господе,
можеш, ако хоћеш. Боже, опрости и спаси! Боже, милостив буди мени грешноме!
Шта вели Господ Исус на овакву молитву? Кажем вам, рече, да овај отиде
оправдан кући својој а не онај. Коме то каже Господ? Свима вама, који мислите за
себе, да сте праведници. Цариник оде оправдан кући а не фарисеј. Смирени
исповедник својих грехова оде оправдан својој кући а не охоли хвалисавац.
Стидљиви покајник оправда се а не безочни и уображени гордељивац. Лекар се
смилова и исцели болесника, који признаде своју болест и потражи лека, а отпусти
празна онога што дође Лекару, да се похвали својим здрављем. Па завршује Господ
Своју чудну причу овом науком: јер сваки који се сам подиже понизиће се, а који
се сам понижава подигнуће се. Ко се сам подиже, а ко се сам понижава? Нико сам
себе уопште не може подићи ни за једну длаку у висину, ако га Бог не подигне. Но
овде се подразумева онај, ко мисли да себе подиже тиме, што трчи на прва места и
пред људима и пред Богом; што се хвалише својим делима; што се горди пред
Богом, и што хуљењем и презрењем понижава друге људе, да би он тако већи
изгледао. Свима тим начинима, којима он мисли себе да уздигне, он себе у самој
ствари понижава. Јер што год он бива већи у очима својим, па чак и у очима људи,
то он бива мањи у очима Бога. Таквога ће и Бог понизити и једнога дана дати му да
осети понижење. "Докле год човек не задобије смирење, не задобија награду за
своја дела. Награда се даје не за дела него за смирење" (Св. Исак Сирин, Слово 34.).
А ко сам себе понижава? Не онај који се прави мањи него што јесте, него онај који
увиди своје понижење од греха. Заиста, човек не може, и да хоће, понизити себе
ниже него што га грех понижава. И друго понижење Господ од нас и не тражи до
само осећање и признање свога греховног понижења. А човеку који осети и призна
низину, у коју га је грех свалио, немогуће је ниже се спуштати. Увек нас грех може
свући ниже него што ми можемо увидети дубину пропасти, у којој се налазимо. Св.
Макарије Велики каже: "Смирени никад не пада. Куда ће и пасти онај ко је нижи од
свију? Високоумље је велико унижење; а смирење је велика висина, част и
достојанство"( Бес. 19.).
Једном речју: подиже себе онај ко поступа као цариник. Први је неизлечив
болесник, који не увиђа своју болест; други је болесник, који прездрављава, јер је
увидео своју болест, припао к Лекару и употребио лек. Први је као глатко и високо
дрво са трулом срчиком, које домаћину не служи ни зашто, а други је као храпаво и
неизгледно дрво, које домаћин узима у рад, прави од њега јапију и уноси га у дом
свој.
Нека би се Господ смиловао и свима покајаним грешницима, и исцелио од

греховне болезање све оне, који Му се моле са страхом и трепетом, славећи Га као
милостивога Оца, Јединороднога Сина и Пресветога Духа - Тројицу једнобитну и
неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
НЕДЕЉА БЛУДНОГ СИНА
Јеванђеље о блудном сину
Лука 15, 11-32. Зач. 79.
Бескрајна љубав Божја према људима показује се у превеликом стрпљењу, у

превеликом праштању и у превеликој радости. Таква љубав може се уподобити на
земљи само љубави материнској. Ко има веће стрпљење према ма ком живом
створу на земљи него мајка према своме детету? Чије праштање надмаша мајчино
праштање? Које очи плачу тако од радости над поправљеним грешником као очи
мајке над поправљеним дететом својим? Материнску љубав на земљи, од кад
земља постоји, надмашио је само Господ Исус Христос Својом љубављу према
роду људском. Његово стрпљење ишло је до страшних мука на крсту; Његово
праштање изливало се из срца и уста Његових чак и са самога Крста; Његова радост
према покајаним била је једина радост, која је озаривала мученичку Му душу кроз
цео живот на земљи. Само љубав божанска надмаша љубав материнску. Само нас
Бог воли више него мајка; само Он више има стрпљења према, нама, него мајка;
само нам Он прашта више него мајка, и само се Он радује нашој поправци више
него мајка.
Ко нема стрпљења с нама кад грешимо, не воли нас. Не воли нас ни онај, ко нам не
прашта, кад се кајемо за грехе. А најмање нас воли онај, ко се не радује нашој
поправци.
Стрпљење, праштање и радост три су главне особине Божанске љубави. То су

особине и сваке праве љубави - ако уопште има какве друге љубави сем Божанске!
Без ове три особине љубав није љубав. И ако ма шта друго назовеш љубављу,
чиниш толико исто као кад би козу или свињу назвао овцом.
У причи о блудном сину Господ Исус је изнео пред нас слику праве, божанске
љубави у тако јасним бојама, да она живо трепери пред нама као овај свет кад га
после
ноћне таме сунце обасја. Две хиљаде година не отиру се боје са те слике, нити ће се
икада отрети докле трају људи на земљи и љубав Божја према људима. Напротив,
што год су људи грешнији, све живља изгледа та слика, све јаснија и све новија.
Један човек имаше два сина. И рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми део од имања
што припада мени. И отац им подели имање. Шта има простије од овог
драматичног почетка приче? А каква се судбина скрива под том простотом! Под
именом човека скрива се Бог, а под именом два сина скривају се: човек праведан и
човек грешан, или - сви праведници и сви грешници. Човек праведан старији је од
човека грешна; јер Бог у почетку створи човека праведна, који се по том сам створи
човеком грешним. Грешник тражи деобу, и деобу од Бога и деобу од брата
праведника.
Још се под два сина разуме двојство природе у једном истом човеку, једна природа
која жедни за Богом и друга која тегли ка греху. Једна природа гони човека да живи
по закону Божјем по закону ума, како апостол говори, а друга по закону тела
(Римљ. 7. 22-23). Духован човек и телесан човек - то су два човека у једном истом
човеку. Духован човек не може да замисли свој живот одељен од Бога, док телесан
човек налази, да његов живот почиње тек са деобом од Бога. Духован човек је
старији, телесан млађи. И по самом постанку духован човек је старији, јер се вели,
да је прво Бог рекао: да створимо човека по своме обличју (Пост. 1, 26), а обличје
Божје је духовне природе а не телесне - а по том саздао човечје тело од прашине (2,
7), у које је удахнуо претходно створено обличје Своје, тј. духовна човека.
Наравно, да тело људско како га је Бог створио, мада прашина, није било ни по чем
грешно. Но њиме је човек наведен на грех. И Ева је била млађа од Адама. Она је
створена из тела Адамова, и кроз жељу свога тела прекршила је Божју заповест и
пала у искушење, и падом својим оделила се од Бога, а умом својим отишла у
далеку земљу - царство сатанско.
Дај ми део од имања што припада мени. Тако говори грешник Богу. А шта припада
човеку, што не припада Богу? Прашина; ништа друго осим прашине. Истина,
прашину је Бог створио, но прашина не припада бићу Божјем. И зато човек може
само прашину назвати својом; све остало је Божје, све остало припада Богу. Док је
човек неодељен од Бога, све што је Божје и његово је. Као што и каже Бог: сине, све
моје твоје је. Као што и човек у том случају може казати: све што има Отац моје
је (Јов. 16. 15). Но кад човек жели да се одели од Бога, и кад затражи свој део од
неизмерног имања Божјег, Бог му може дати ништа, и опет да буде праведан. Јер
човек је без Бога ништа, и његово је све имање - ништа. А кад му Бог да прашину,
то јест само тело без духа, без душе и без икаквих духовних дарова, дао му је ипак
нешто више него што је човеково; и то му је дао не по правди него по милости. Али
како је милост Божја несравњено већа од милости мајчине према своме детету, то
Бог даје Своме грешноме сину и још нешто више од прашине. Наиме, поред тела
оставља му душу у телу, као што је код животиња, и поврх свега оставља му нешто
мало од духовних дарова: нешто мало разума, савести чежње за добром, само једну
искру колико да га не пусти сасвим као животињу међу животиње.
И Отац им подели имање. Старији син остаде с оцем, да и даље ужива све очево
имање, а млађи син за мало дана после тога покупи све своје и оде у даљну земљу, и
тамо расточи имање своје живећи блудно. Да се под овим речима за мало дана не
скрива тајна кратковременог пребивања Адама у Рају? Учинивши грех Адам је
самим тим тражио и добио деобу од Бога. Одвојивши се од Бога, он је видео наготу
своју, то јест видео је да је ништа без Бога. И Бог, по милости Својој, није га пустио
нага, него му скроји одело - према смањеном расту његовом - и обуче га у то одело
и пусти (Пост. 3, 21). Прах си и у прах ћеш се вратити, говори Бог Адаму. А то
значи: у најбољу руку твоја је само прашина, све остало је Моје. Твоје си тражио,
твоје ти дајем; но да би могао живети и бити бар сенка онога што си до сад био,
дајем ти и више: дајем ти једну искру од Свога божанског достојанства.
Ово што се десило са Адамом, понављало се и понавља се на милионима синова

Адамових, који се грехом оделе од Бога и са својим имањем пођу у земљу даљну.
Бог не задржава никога силом, да остане с Њим, јер Бог је створио човека
слободним и, веран самом Себи, не жели никад да победи ту човечју слободу.
А шта ради безумни грешни, кад се одели од Бога? Оде у даљну земљу и тамо
расточи имање своје живећи блудно. То није учинио само један грешник; то није
учинио само овај млађи син очев; - то чини сваки човек, сваки без иједног изузетка,
кад се одели од Бога. Изчезоша в сујетје дние их (Пс. 77, 33).
Живећи блудно. Шта то значи? То значи проводећи дане у сваком греху и

беспутству, у пијанству, свађи, гневу, расипању, а нарочито у блуду, којим се
најјаче и најбрже упропашћује животна снага и гаси божанска искра. Кад човек
нема љубави он се предаје страстима. Кад човек остави пут Божји, онда се нађе у
мрежи многих путева, те трчкара час једним час другим. Блудник држи секиру крај
корена свога живота и сваки дан засеца секиром корен, док се дрво не почне у
мукама сушити.
Живећи беспутно, блудни син потроши све своје имање, што је од оца примио. А
кад потроши све, настаде велика глад у оној земљи, и он се нађе у невољи. У тој
даљној земљи, удаљеној од Бога, увек је глад, јер земља не може заситити гладна
човека, него својом храном само му глад повећава. Једва земља може задовољити
глад бесловесних животиња, а човека - никако. У даљној земљи увек је глад, но за
грешника, који сасвим заборави Бога и расточи сву животну снагу, коју му је
милост Божја подарила при деоби, наста велика глад, то јест таква глад, какву
земља са свима својим понудама није могла ни за тренут утолити. Тако бива и дан-
данас са сваким грешником, који се халапљиво сав преда земљи, телу и телесним
задовољствима. Настане тренутак, када се грешнику огади и земља и тело и сва
земаљска и сва телесна задовољства. Све му то постане гад и смрад. Он се онда
почиње жалити на сав свет и проклињати живот. Са исушеном снагом и у телу и у
души, он се осећа као шупља и суха трска, кроз коју дува хладан ветар. Све му је
мрачно, све му је одвратно, све му је гадно. У таквом положају он не зна шта да
чини сам са собом. Он је престао веровати у овај живот, а камоли у онај. Онај
живот је заборавио, а овај омрзнуо; и Бога је заборавио, и свет овај омрзнуо. Шта
ће сад? Куда ће? Васиона му је тесна. И нигде врата за излазак из ње. И гроб не
значи излазак него улазак. У тако очајном положају јавља му се ђаво, који је и до
тада био стално са њим и водио га од зла ка злу, но скривено и нејављено. А сада
му се он јавља, узима га у своју службу, и шаље га у своје поље да му чува свиње.
Јер пише: и отишавши приби се код једнога човека у оној земљи, и он га посла у
поље своје, да чува свиње. Тако бива са сваким непослушним сином, који се одели
и удаљи од Свога оца: пошавши од оца са гордим и великим плановима о својој
срећи, он најзад постаје слуга код горега од себе, свињар код туђих свиња. Но под
именом човека у овој даљној земљи несумњиво је, да се подразумева ђаво. И ако се
он овде назива човеком, као што је и отац назван човеком, ипак је он сасвим
супротна слика човека- оца, од кога се безумни син оделио. Он је човек, но човек
не од небеског царства, него човек од једног трећег царства, царства мрака и ужаса,
смрада и огња, царства демонског. Код првог човека-оца грешник се називао
сином, а код овога трећега човека-ђавола он се назива слугом; код човека-оца он је
благовао у сваком изобиљу, а код човека-ђавола он гладује, и то толико гладује, да
жели јести оне рошчиће испод земље, што свиње једу; но и то му се не даје. И
жељаше напунити трбух свој рошчићима, што свиње јеђаху, и нико му их не
даваше. Под свињама се, у дубљем смислу, разумеју зли дуси, грађани царства
ђаволскога. Јер зли дуси су носиоци сваке нечистоте, а свима је видљиви символ
нечистота. Кад је Господ изагнао зле духове из безумника у Гадари, Он их је отерао

у свиње. Као што свиње рове по земљи тако зли дуси рове по човеку, док не нађу
какву душевну нечистоћу у њему себи за храну. Под рошчићима с тога треба
разумети сваку нечистоту унутрашњег човека: зле мисли, прљаве жеље, себичне
намере, грехе, пороке, страсти, нарочито - страсти. Све оно што душу људску
гладни и исушује, то зле духове храни и гоји. Све оно што расте у мраку људске
душе, неосветљене непосредном Божјом светлошћу, као што расту рошчићи у
мраку подземном, све је то нечиста храна злих духова. Но и ту храну зли дуси не
даваху ђаволском најамнику. Том истом храном они су њега хранили све док није
потпуно пао под њихову власт, а сада када је он већ био савршено у њиховим
рукама, није им потребно било да га ичим више хране. Њихова храна је отров, а он
је већ био сав скроз отрован. И његов отров, гле, сада је служио њима за храну. Они
су глодали душу његову, чекајући само тренутак, да му се душа одвоји од тела, па
да се хране још већим мукама њеним у тами крајњој. Као што говори крунисани
пророк: непријатељ гони душу моју, гази у прах живот мој, посађује ме у мрак као
давно помрле (Пс. 142. 3). Гле, блудни син је био као мртав и пре телесне смрти!
Но у том тренутку крајњег очајања блудног сина, крајње глади и крајњег ужаса,
засветли се у њему једна искра. Једна неслућена и заборављена искра! Откуда сада
та искра у хладном ћумуру? Откуда искра живота у једној лешини? То је отуда
како рекосмо на почетку. што је Отац при деоби са Сином дао овоме нешто више
него што му је припадало. Дао му је, поред прашине, и искру савести и разума. Као
да је мудри и милостиви отац говорио самом себи, кад је одељивао део имања
млађем сину: да му додам још и ово, нешто савести и разума; нешто баш од овога,
од чега се он хоће да одели. Нека, требаће му. Он одлази у хладну и гладну земљу;
те кад му буде највећа мука, ова једна искра може му осветлити пут назад к мени.
Нека, нека носи; ваистину, требаће му. Ова искра ће га спасти.
И ево, та искра се засветлила у најгушћем мраку, у дванаестом часу, кад је блудни

син сишао био у треће царство, и предао се ђаволу на службу. Као магична лампа
засветли се у њему давно заборављена светлост савести и разума. И при тој
светлости он дође к себи. При тој светлости тек он сагледа сав понор у који је
запао, сав смрад, којим је дисао и живео, сву ругобу друштва у које се умешао. При
тој тајанственој лампи, коју је у души његовој придржавала милостива рука очева,
он се пробуди из свог ужасног сна, и тада поче правити поређење између живота,
којим је живео негда код оца, и живота, којим је сада живео.
А кад дође к себи (А кад дође к себи; из овога јасно следује "да док је зло чинио,
био је ван себе" Теофилакт. Заиста, лутајући чулима ван себе, ми се удаљавамо
сами од себе, излазимо изван себе, и напуштамо царство Божје, које је унутра у
нама, внутр вас ест Лк. 17,21), рече: колико најамника у оца мога имају хлеба
исувише, а ја умирем од глади. Устаћу и идем оцу своме, па ћу му рећи: оче,
сагреших небу и теби, и већ нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме
као једног од својих најамника. И уставши отиде оцу своме. Чим је искра планула
у души блудног сина, и чим је учинио поређење између живота код оца свога и
живота у туђини, одмах је дошао и до одлуке: устаћу и идем оцу своме! Устаћу,
вели, јер види свој страховити пад.
Трећега пута нема, него или до краја наниже у понор ђаволски, или навише ка оцу
своме. А отац је богат пребогат; код њега никад нема глади; његови најамници
имају и сувише хлеба, а ја као син умирем од глади. Под хлебом се разуме живот,
под најамницима - бића нижа од човека, која је Бог створио, као животиње и друга
бића. Блудни син је пао испод животиње, и пожелео је да има живота бар онолико
колико животиње. Животиње су неслободна бића, и њима Бог управља искључиво
по Својој моћи и вољи. И њима Бог даје живота, колико им треба, стара се о њима и
задовољава њихове потребе. А блудни син је расточио блудом чак и ону силу
животну, коју Бог даје животињама, и коју животиње не злоупотребљавају.
Сагреших небу и теби. Под небом се овде разумеју на првом месту свети ангели
Божји уопште, а посебице ангел хранитељ; а на другом месту божански дарови,
које Бог даје сваком човеку, и који представљају небо и у грешним људима и
радост у закону Божјем по унутрашњем човеку (Рим. 7, 22). А да се овде под
небом разумеју ангели Божји види се из речи самога Господа: тако, кажем вам,
бива радост пред ангелима Божјим за једнога грешника, који се каје (Лк. 15, 7-10).
Па кад бива радост за покајаним, бива и жалост за непокајаним грешницима.
Преиспуњени љубављу и оданошћу према Богу, свети ангели сматрају сваки грех
против свога Творца као против самих себе. Да се пак под небом подразумевају и
духовни дарови, који су у човеку од Бога, види се из наведених речи апостола
Павла, као још и из ових: или не знате, да су телеса ваша црква Светога Духа, који
живи у вама, којега имате од Бога, и нисте своји (I Кор. 6, 19)? А још се то јасније
види из речи Спаситељевих царство је Божје унутра у вама (Лк. 17, 21). И тако, ко
год се огреши о Бога мора се огрешити и о ангеле Божје и о праведника у себи, који
је од Бога, а то значи - о небо. Зато и говори покајник: сагреших небу и теби.
А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши
загрли га и целива га. Тако је безгранична и преумилна љубав Божја! Колико је до
сада било Његово стрпљење према грешнику, толико је сада Његово праштање и
Његова радост. Тек што се грешник покајао и окренуо путем ка Богу, Бог му већ
ходи журно у сусрет, прихваћа га, грли га, целива га. Велика је радост мајчина, кад
види сина поправљена; велика је радост пастира, кад нађе изгубљену овцу; велика
је радост жене, кад нађе изгубљени динар; - но све се то не може мерити са
радошћу Божјом, кад се грешник покаје и поврати Богу. Тек што се зачело
покајање у срцу нашем, и ако смо још далеко, далеко од Бога, Бог нас већ види и
брже од сунчане светлости, што јури у тамну земљу, ходи нам у сусрет. У сусрет
новоме човеку, који се кроз покајање зачиње у нама! Господе, узвикује пророк ка
Свезнајућем, Господе, ти знаш помисли моје издалека (Пс. 138, 2)! Хита нам Отац
небески у помоћ, шири Своје руке и придржава нас, да опет не паднемо назад, у
понор демонски, у поље свињско, у земљу глади. Приближитесја Богу и
приближитсја вам, говори апостол Јаков (4, 8). О, најбржа помоћи! О,
најблагословеније руке! Ако још нисмо угасили и последњу искру савести и разума
у себи, треба да се застидимо пред оволиком љубављу Божјом, треба да се покајемо
што пре и пожуримо оборених очију, а уздигнута срца, своме увређеном Родитељу
у загрљај.
Када покајани син дође пред оца, он му рече оно што је био намислио да му каже:
оче, сагреших небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој. Но с овим он
још није ни довршио све што је хтео казати. Он је још хтео казати: прими ме као
једнога од твојих најамника. Али му отац није дао ни да доврши. Није отац
дозволио, да се покајник понижава и да тражи да буде најамник у њега. Зато му је
отац прекинуо реч, и почео га грлити и љубити. Онако дроњава и прљава и
исушена и подивљала почео га милостиви отац грлити и љубити и викати своје
слуге: изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку, и
обућу на ноге. И доведите теле ухрањено те закољите, да једемо и да се веселимо.
Јер овај мој син беше мртав и оживе, и изгубљен беше и нађе се. Најлепша хаљина
представља све богатство и красоту духовних дарова Божјих. То је хаљина
светости и чистоте, у какву је био обучен Адам пре греха, пада и удаљења од Бога у
земљу далеку. Та хаљина је сам Христос; с тога се и назива најлепшом. Лепше
хаљине од те на небу нема. И апостол говори: који се у Христа крстисте, у Христа
се обукосте (Гал. 3, 27). Оголела душа од свакога добра свлачи се потпуно, њена
стара, прљава и поцепана хаљина баца се, а она се облачи у нову хаљину. Та нова
хаљина душе представља новога човека, покајаног, препорођеног и од Бога
опроштеног и примљеног. Без те нове хаљине нико не може бити у царству Божјем,
што се види јасно из приче Христове о свадби царевога сина (Мат. 22). Та хаљина
састоји се, по речима апостола, из: срдачне милости, доброте, понизности,
кротости, трпљења, а сврх свега из љубави, која је свеза савршенства (Колош. 3,
12-14; сравни: Ефес. 4, 24; Откров. 7, 14; Захар. 3, 4).
Прстен на руци означава венчање душе с Христом. Покајник напушта све блудне
везе са овим светом, приљубљује душу своју уз Христа и остаје сједињен с Њиме у
нераздрешивом јединству. Ово обручење бива смо силом и благодаћу Светога
Духа, под чијим печатом стоје дарови небесни.
Подајте му и обућу на ноге, говори отац слугама својим. Обућа означава снагу
воље, с којом би човек ходио путем Божјим одлучно, без колебања тамо и амо, и
без обазирања назад.
Под ухрањеним и закланим телетом треба разумети самога Исуса Христа, који се
даде заклати за очишћење грешника од греха. Под слугама треба разумети или
ангеле или свештенике. Ако се под домом очевим разуме само небо, онда под
слугама треба разумети ангеле; ако ли се пак узме - што је исто тако тачно - да се
под домом очевим разуме Црква на земљи, онда под слугама треба разумети
свештенике, који су позвани да врше тајну жртве Христове и да њоме хране људе
за бесмртан живот. Да се овде разуме Црква на првом месту јасно је из тога, што
блудни син није био још телесно умро, а док год се човек не растави од свога тела,
он припада царству Божјем у виду Цркве Божје на земљи. Но да се под слугама,
поред свештеника, разумеју и ангели, јасно је прво из тога, што ангели присуствују
у цркви Светој Тајни, и друго из тога, што преко ангела хранитеља Бог управља
људе на пут спасења.
Јер овај мој син беше мртав и оживе; и изгубљен беше и нађе се. Телом је још мало
и животарио, али душом је био мртав. Једна заостала искра божанскога дара
запалила се у њему и оживела му целу душу. Био је осуђен још од онога часа, када
је потражио деобу од оца свога. И нађе се. То значи: он себе нађе пре светлости
Божје искре, пошто је он сам себе био изгубио. Бог је знао за њега, и није га губио
из вида до последњег часа, до часа покајања.
И стадоше се веселити. Дочув за све ово што се догодило старији син расрди се и
рече оцу: ето те служим толико година, и никад не преступих твоје заповести, па
мени ниси никад дао јарета, да бих се провеселио са својим друштвом. А кад дође
тај твој син, који ти је имање расточио с блудницама, заклао си му теле
ухрањено. Тако праведни син рече оцу. Тако срдито говоре многи праведници
цркви, када црква с радошћу и с умилењем прихвата покајане грешнике и приводи
их светој Тајни Причешћа. Тако могу и старозаветни праведници рећи Богу видећи,
како је Бог принео Свога Сина Јединца на жртву млађем и грешнијем поколењу
човечанства. Нама никад није дао ни јарета! То јест спрам огромне жртве, коју
чиниш према овим нашим грешним и блудним потомцима, нама ниси жртвовао ни
најмању ни најјефтинију жртву. Па како коза уопште означава грех, то ти исти
праведници могу рећи: нама си забрањивао учинити и најмањи грех - мален и
јефтин као јаре, док сада награђујеш ово грешно поколење највећим благом, које
имаш - жртвом Сина Свога! Па ако идемо још даље, видећемо, да ова привидно
проста прича обухвата срж све историје људскога рода од палога Адама па до
највећега Праведника, до Господа Исуса, који је према човечанству, Адаму и
Његовом потомству, као Старији Син у Оца небеског - мада Једини рођени а не
усиновљени. Кад би сам Господ Исус говорио као обичан смртан човек, Он би
могао рећи Оцу Свом: Адам сагреши и отпаде од Тебе; и он и све његово
потомство похули на Твоје име, а сада Ти њему и његовом потомству приређујеш
толику славу и радост, за какву и Ја и цело небо мало кад знадосмо. Наравно,
Господ Исус никада се не би ни знао расрдити на Оца Свог небеског, нити би икада
тако могао Оцу Свом говорити, изузев кад би намерно, преносећи се у наша срца,
то рекао нама за укор и нама за поуку, да се не би гордили својом праведношћу и у
тој гордости презирали покајане грешнике. Као кад би хтео рећи нама: кад Ја, као
вечити праведник, који сам од вечности нераздељено с Оцем, не протестујем
против примања покајаног Адама поново у царство небеско, како можете ви,
праведни од јуче а грешни још од првог греха Адамова, протествовати против
љубави Божје према покајаним грешницима?
Сине, рече му отац, ти си свагда са мном, и све је моје твоје. Требало се

развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше и оживе, и изгубљен
беше и нађе се.
Тако Бог умирује праведника, подсећајући овога на неизмерна добра, којима он

заједно с Њим влада и располаже. Све моје твоје је. Повратком покајаног ти брата,
твоје се добро не умањује, а твоја радост треба да се увећа. Јер овај брат твој
мртав беше и оживе, и изгубљен беше и нађе се.
Тако се завршава ова прича, која је сама по себи цело једно јеванђеље тајни и
поука. Ко се с молитвом буде још више удубио у ову причу, још ће више открити у
њој тајни и поука. Слава нека је Господу Исусу, који нам је дао ову причу, као пуну
ризницу мудрости, из које поколење за поколењем црпи за себе Богопознање и
човекопознање, учећи се отуда љубави кроз стрпљење, праштању кроз Божје
човекољубље и радости кроз радост Божју у примању покајаних грешника. Слава и
Његовом беспочетном Оцу и Животворном Духу - Тројици једнобитној и
неразделној, сада и навек кроза све време и сву вечност. Амин.
НЕДЕЉА МЕСОПУСНА
Јеванђеље о Страшном Суду
Матеј 25, 31-46. Зач.106.
Они који су бројем бројали и рачуном рачунали тврде, да на земљи има једна и по
милијарда живих људи. Од ових милијарду и по живих људи ниједан једини вам не
зна, по својој памети, рећи шта ће бити са светом на крају времена, и шта ће бити с
нама после смрти. И све оне многе милијарде и милијарде људских бића, која су
живела пре нас на земљи, нису знала ништа, по својој памети, одређено и
посигурно рећи ма шта о крају света и о ономе што нас чека после смрти, - ма шта,
што би ми могли умом и срцем и душом усвојити као истину. Живот наш је кратак
и броји се данима, а време је дуго и броји се стотинама и хиљадама година. Ко се
од нас може пружити из своје тескобе до на крајеве времена и видети последње
догађаје и саопштити нам и рећи: то и то ће се догодити на последњој ивици
времена, то и то са светом, а то и то са вама људима? Нико. Ваистину нико од свих
живих људи, осим онога ко би нас уверио, да је он ушао у ум Створитеља света и
људи и видео цео план стварања, и да је био жив и свестан пре почетка света, као и
да може да види јасно крај времена и све оне догађаје, које ће обележити тај крај.
Има ли таквога човека мећу милијарду и по сада живећих људи? И је ли га било од
почетка света до сада? Не, нити има, нити га је било. Било је видовитих људи и
пророка, који су, не по својој памети но по Божјем откровењу, изрекли понешто,
понешто, кратко и испрекидано, о ономе што ће на крају бити, и не толико с
намером да опишу тачно крај света, колико да својим виђењима, по пропису
Божјем опомену људе, да се врате са пута безакоња, да се покају, и да више мисле о
ономе судбоносноме што ће доћи, него ли о ситноме и пролазноме што им као

облак заклања огњевити и страшни догађај, којим ће се завршити и сав живот
људски на земљи, и постојање света, и ток звезда, и дани и ноћи, и све што се
пружа у пространству, и све што бива у времену.Само Један Једини казао нам је
јасно и одређено у главноме о свему ономе, што се има догодити на крају времена.
То је Господ Исус Христос. Ма ко да је рекао оно што је Он рекао о крају света, ми
му не би веровали, ма он био и највећи мудрац светски. Ако би говорио по својој
људској памети, а не по доказаном откровењу Божјем,
ми му не би веровали. Јер људска памет и људска логика, ма колико велике биле,

сувише су мајушне, да могу досегнути до почетка и до краја света. Но узалуд сва
наша памет где треба виђење. Нама треба видовит човек, који види - и то види
јасно као што ми видимо сунце - сав свет скроз од почетка до краја, и сам почетак и
крај. Такав је само један био. И то је Господ Исус Христос. Њему
јединоме ми можемо и морамо веровати, кад нам каже,шта ће се десити на

послетку. Јер све што је Он прорекао, догодило се; догодило се све што је прорекао
и појединим личностима као Петру и Јуди и осталим апостолима; и појединим
народима као Јеврејима; и појединим местима као Јерусалиму, Капернауму,
Витсаиди и Хоразину; и Цркви Божјој, на Његовој крви заснованој. Још само нису
се испунила Његова пророчанства о догађајима пред сам крај света и пророчанство
о самом крају света и о Страшном Суду. Но ко има очи да види, може јасно да
види, да су у свету већ у наше време отпочели они догађаји, који су од Њега
предсказани као знамења блиског краја света. Нису ли се јавили многи усрећитељи
људи, који желе да замене собом Христа и својом науком науку Христову? Није ли
устао народ на народ и царство на царство? Не дрхти ли земља, као и наша срца, од
многих ратова и револуција по целој нашој планети? Не издају ли многи Христа, и
не беже ли многи од Његове Цркве? Није ли се умножило безакоње, и није ли
љубав многих охладнела? Није ли проповедано већ Јеванђеље Царства Христова по
свему свету за сведочанство свима народима (Мат, 24, 3-14)? Истина је, да још није
дошло оно што је најгоре, но оно долази незадржано и журно. Истина је, да се још
није јавио антихрист, но његови пророци и претече ходе већ по свима народима.
Истина је, да још није дошао врхунац невоље, какве није било од постања света,
нити ропац неиздржљиви, но тај врхунац помаља се већ на видику пред очима
свију духовних људи, који чекају долазак Господа. Истина је, да још сунце није
помрчало, нити је месец изгубио светлост своју, нити су звезде с неба спале, но
када се то буде десило, онда нити ће се о томе више моћи писати ни говорити.
Људска срца биће испуњена страхом и трепетом, људски језик ће се замрзнути, и
људске очи пиљиће у страховиту таму, у земљу без дана и у небо без звезда.
Наједанпут у тој тами појавиће се знак од севера до југа таквим сјајем, каквим
никад сунце над нашим главама није могло блеснути. И тад ће угледати сви људи
на земљи Господа Исуса Христа где иде на облацима небеским са силом и славом
великом. И затрубиће војске ангелске, и сабраће се пред Њим сви народи земни,
затрубиће на збор, какав није био од почетка света, и на Суд, који се понавља.
Но о свима овим знацима и догађајима, који ће се збити пред крај света и на крају
времена, говори се на другом месту у Светом Јеванђељу. Данашње јеванђеље пак,
описује нам последњи обрачун између времена и вечности, између неба и земље,
између Бога и људи. Описује нам Страшни Суд и ток његов, дан гнева Господњег
(Соф. 2, 2). Описује нам онај страховити тренутак - најрадоснији за праведнике -
кад милост Божја буде уступила реч правди Божјој. Кад буде било доцкан за добра
дела, и доцкан за кајање! Кад јаук неће више налазити одзива, и кад сузе неће више
капати на руке ангела.
А кад дође Син Човечји у слави Својој и сви свети ангели с Њиме, онда ће сести на
престолу славе Своје. Као што се у причи о блудном сину Бог назива човеком, тако
се и овде Христос назива Сином Човечјим. То је Он, и нико други до Он. Када Он
дође по други пут у свет, Он неће више доћи нечујно и у понижењу, као што је
дошао први пут, него јавно и у слави великој. Под том славом разуме се прво она
слава, коју је Христос имао у вечности пре почетка света (Јов. 17, 5), а друго слава
Победиоца над Сатаном, над старим светом и смрћу. Но Он не долази сам но са
свима светим ангелима, којих је број бесконачан; а долази с њима зато што су и
они, као слуге Његове и војници, учествовали како у борби против зла тако и у
победи над злом. Његова је радост, да и славу Своју подели с њима. А да би се
показала узвишеност овога догађаја нарочито се наглашава, да ће са Господом доћи
сви ангели. Нигде се ниједан догађај
више не спомиње, при коме учествују сви Божји ангели. Увек су се они
појављивали у мањем или већем броју, но на Страшном Суду сви ће се они
појавити окупљени око Цара славе. Престо славе гледали су многи ранији и
доцнији тајновидци (Ис. 6, 1; Дан. 7, 9; Откров. 4, 2; 20, 4).
Под тим престолом разумеју се силе небеске, на којима седи Господ. То је престо
славе и победе, на коме седи Отац небесни, и на који је сео и Христос Господ после
победе (Откров. 3, 21). О, како ће бити величанствен долазак Господа и с како
чудним и страшним појавама скопчан! Видовити пророк Исаија прориче: Гле,
Господ ће доћи с огњем, и кола ће му бити као ветар (Ис. 66, 15); Данило гледа при
том доласку где река огњена излазаше и тецијаше испред Њега, хилмде хиљада
служаху му, и десет хилмда по десет хиљада стајаху пред Њим; Суд отпоче, и
књиге се отворише (Дан. 7, 20).
А када Господ дође у слави и седне на престо, тада ће се сабрати пред Њим сви
народи, и разлучиће их између себе као пастир, што разлучује овце од јараца. И
поставиће овце с десне стране а јарце с леве. Многе Свете Оце занимало је питање,
на ком ће месту Христос судити народима. Па позивајући се на пророка Јоила
изражавали су се, да ће Суд бити у долини Јосафатовој, тамо где је негда цар
Јосафат, без борбе и оружја, победио Моавићане и Амонићане тако, да ни један
једини непријатељ није жив измакао (II Дневник. 20-). А пророк Јоил говори: нека
се подигну и дођу народи у долину Јосафатову, јер ћу онде сести да судим свима
народима унаоколо... (Јоил, 3, 11). Можда ће се над том долином извијати престо
Цара славе; но нема те долине на земљи, где се могу скупити сви народи и сви
људи, живи и мртви, од постања до краја света, милијарде и милијарде и

милијарде. Сва површина земље, заједно са свима морима, не би била довољна, да
на њој стану, човек уз човека, сва људска бића, што су икад живела на земљи. Јер
да је то само збор душа, онда би се могло и разумети, да се све могу сместити у
Јосафатову долину, али пошто ће то бити људи у телима - јер ће и мртви устати у
телима - то треба пророчке речи разумети у преносном смислу. Јосафатова долина
је цела земља, од истока до запада; па као што је негда Бог у Јосафатовој долини
показао Своју моћ и суд, тако ће у последњи дан показати Он исту таку моћ и суд
над целим људским родом.
И разлучиће их између себе. У једном тренућу ока сви сакупљени људи биће
разлучени на две стране, на лево и на десно, као магнетском неодољивом силом.
Тако. да нико од оних што припадају левој страни неће моћи кренути на десно,
нити ће ико од оних што припадају десној страни моћи кренути на лево. Као кад
пастир викне. и овце иду на једну страну, а козе на другу.
Тада ће рећи Цар онима што Му стоје с десне стране: Ходите благословени Оца
Мојега; примите царство које вам је приправљено од постања света. У почетку
Христос назива Себе Сином Човечјим, то јест Сином Божјим, а овде Он назива
Себе Царем. Јер Њему се даде царство и сила и слава. Ходите благословени Оца
Мојега. Благо онима, које Христос назове благословенима! Јер благослов Божји
садржи у себи сва блага и све радости и милине небеске. Зашто Господ не каже:
благословени Моји него благословени Оца Мојега? Јер Он је једини Син Божји,
Јединородни и нестворени, од вечности у вечност, а праведници су по благослову
Божјем усиновљени и тако постали као браћа Христова. Господ призива
праведнике, да приме царство, које је за њих приправљено од постања света. То
значи, да је Бог још пре створења човека приправио царство за човека. Пре него је
саздао Адама, све је већ било приготовљено за његов рајски живот. Једно цело
царство блистало се у сјају, и само је чекало цара. Тада је Бог увео Адама у то
царство, и царство је било потпуно. Тако и за све праведнике Бог је приготовио од
почетка царство које само чека на своје цареве, на челу којих ће стајати сам Цар
Христос.
Призвавши праведнике у царство, Судија одмах објашњава, зашто им даје царство -
]ер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и

примисте ме; го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници
бејах, и дођосте к мени. На ово дивно објашњење праведници са снебивањем и
кротошћу питају Цара, када Га то они видеше гладна и жедна и гола и болесна, и
када Му то они све учинише? Нашто Цар опет дивно одговара: заиста вам кажем:
кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.
У овоме целом објашњењу има два смисла, један спољашњи а други унутрашњи.
Спољашњи смисао јасан је свакоме. Ко нахрани гладна човека, нахранио је
Господа. Ко напоји жедна, напојио је Господа. Ко одене гола, оденуо је Господа.
Ко прими странца као госта, примио је Господа. Ко обиђе болесна и невољна или
сужња у тамници, обишао је Господа. Јер је речено и у Старом завету: Господу

позајима ко поклања сиромаху, и платиће му (Господ) за добро његово (Приче 19,
17). Јер кроз оне. који ишту помоћи наше, Господ куша срца наша. Бог ништа не
потребује за Себе од нас; Њему ништа не треба. Не може бити гладан Онај који је
створио хлеб; нити жедан Онај који је створио воду; нити го Онај који је оденуо сва
створења Своја; нити болестан Онај који је извор здравља; Нити сужањ Онај који је
Господ над господарима. Но Он тражи од нас милостињу, да би кроз то омекшао и
облагородио срца наша. Бог може по свемоћи Својој одједном учинити све људе
богатим и ситим и одевеним и задовољним. Но Он попушта глад, и жеђ, и болест, и
муку, и сиротињу на људе из два разлога: прво, да би они, што све то трпе, кроз
трпљење омекшали и облагородили срца своја и сетили се Бога, и припали к Њему
с вером и молитвом; а друго, да би они, што не трпе, богати и сити, одевени и
здрави, моћни и слободни, видели беду човека и милостињом омекшали и
облагородили срца своја; и да би у туђем страдању осетили своје страдање, у туђем
понижењу своје понижење, те тако разумели братство и јединство свих људи на
земљи кроз живога Бога, Творца и Промислитеља свих и свега на земљи. Милости
хоће од нас Господ, милости изнад свега другог. Јер Он зна, да је милост пут и
метод враћања човека вери у Бога, нади у Бога, и љубави према Богу.
Ово је спољашњи смисао. А унутрашњи смисао односи се на Христа у нама

самима. У свакој светлој мисли ума нашег, у сваком племенитом осећају срца
нашег, и у свакој благородној тежњи душе наше ка остварењу добра пројављује се
Христос у нама силом Духа Светога. Све те светле мисли, племените осећаје и
благородне тежње Он назива малом, или најмањом, браћом Својом. Он их тако
назива зато, што су они у нама у незнатној мањини према огромном пољу светског
талога и зла у нама. Ако ум наш гладни за Богом, и ми га нахранимо, нахранили
смо Христа у себи; ако ли је срце наше голо од сваке доброте и племенитости
Божје, и ми га оденемо, оденули смо Христа у себи; ако ли је душа наша болесна и
у тамници нашег злог бића, наших злих дела, и ми је се сетимо и обиђемо, обишли
смо Христа у себи. Једном речју, ако онај други човек у нама, који је негда
заузимао првенство и који представља праведника, потиштеног и пониженог од
злог човека у нама, или грешника, и ми му дамо заштите, заштитили смо Христа у
себи. Мален је премален тај праведник у нама, голем је преголем тај грешник у
нама. Но онај праведник у нама јесте малени брат Христов, а овај грешник у нама
јесте голијатски противник Христов. Ако, дакле, заштитимо праведника у себи, ако
му дамо слободу, ако га ојачамо и изведемо на светлост, ако га уздигнемо изнад
грешника, тако да он завлада потпуно над грешником; да би могли рећи као
апостол Павле: Не живим ја него Христос живи у мени - онда ћемо и ми бити
названи благословеним, и чућемо речи Цара на Страшном Суду: ходите, примите
царство, које вам је приправљено од постања света.
А онима с леве стране рећи ће Судија: идите од мене проклети у огањ вечни
приправљен ђаволу и ангелима његовим. Страховит суд, али праведан суд! Докле
Цар призива праведне к себи и даје им царство, дотле грешне тера од Себе и шаље
их у огањ вечни ("Ако икад дође крај вечној муци, то следује, да ће и вечном
животу доћи крај. Но како се ово не може ни помислити у погледу вечнога живота,
то како се може помишљати о крају вечног мучења?" Василије Велики: Слово 14, о
Страшном Суду), у грозно друштво ђавола и његових слугу. Врло је важно то што
Господ не каже, да је за грешне приправљен огањ вечни од постања света, као што
је казао праведним, да је за њих царство, приправљено од постања света. Шта ово
значи? Сасвим је јасно, да је Бог приправио огањ вечни само за ђавола и његове
ангеле, а да је за све људе приправио царство од постања света. Јер Бог хоће да се
сви људи спасу (I Тим. 2, 4; сравни Мат. 18, 14; Јов. 3, 16; II Петр. 3, 9; Ис. 45, 22), и
да ниједан не погине. Према томе Бог није одредио људе за погибао него за
спасење, нити им је наменио унапред огањ ђаволски него царство Своје и само
царство Своје. Јасно је из овога, да погрешно мисле они, који говоре за грешника:
суђено му је да буде грешник! Јер ако му је суђено да буде грешник, то му заиста
није суђено од Бога него од њега самога. Да му пак није суђено то од Бога, види се
из тога, што Бог није унапред одредио никакво мучилиште за људе него само за
ђавола. Зато на Страшноме Суду праведни Судија неће имати куда да пошаље
грешнике до у мрачно обиталиште ђавола. А да је праведно, што их Судија тамо
шаље, јасно је из тога, што су они за живота на земљи сасвим отпали од Бога и
ставили се у службу ђаволу.
Изрекавши осуду грешницима на левој страни Цар им одмах објашњава, зашто су

проклети, и зашто их шаље у огањ вечни. Јер огладнех, и не дадосте ми да једем;
ожеднех, и не напојисте ме; гост бејах, и не примисте ме; го бејах, и не оденусте
ме, болестан и у тамници бејах, и не обиђосте ме. Не учинише, дакле, ништа од
свега онога што праведници на десној страни учинише. Саслушавши ове речи од
Цара грешници питају као и праведници: Господе, кад те видесмо гладна или
жедна? Одговара Господ: кад не учинисте једноме од ове моје најмање браће, ни
мени не учинисте.
Цело ово објашњење, које Цар даје грешницима, има исто онако два смисла,
спољашњи и унутрашњи, као год и у првом случају, код праведника. Грешници су
били мрачна ума, тврда срца и злонамерне душе у односу према гладној и жедној и
голој и болесној и сужној браћи својој на земљи. Они нису могли прозрети својим
одебљаним умом, да кроз беднике и страдалнике овога света њих сам Христос
ословљава за милост. Њихово тврдо срце нису могле омекшати туђе сузе. Нити је
пример Христа и Његових светитеља могао окренути њихову злонамерну душу, да
за добром тежи и добро чини. Па како су немилостиви били према Христу у браћи
својој, тако су немилостиви били према Христу у самим себи. Сваку светлу мисао у
себи они су намерно угушивали и замењивали је мислима блудним и богохулним;
сваки племенити осећај у срцу своме, чим би се зачео, чупали су из корена и
замењивали немилошћу, пожудом и себичношћу; сваку тежњу душе да учини неко
добро, следујући закону Божјем, они су брзо и грубо сузбијали, и на место ње
изазивали и подржавали тежњу, да чине зло људима и грех и увреду Богу. И тако је
најмањи брат Христов у њима, то јест праведник у њима, био распет и убијен и
сахрањен, а однеговани мрачни Голијат, то јест неправедник у њима, или сам ђаво,
остао као победилац на бојишту. Куда ће Бог с таквима? Може ли примити у Своје
царство оне, који су сасвим изгнали Божје царство из себе? Може ли призвати к
Себи оне,који су искоренили у себи свако сродство с Богом, и који су се објавили и
јавно пред светом и тајно у срцу своме као непријатељи Христови а слуге
ђаволске? Не; по своме слободном избору они су постали слуге ђавола, и Судија на
Страшном Суду упућује их у оно друштво, у које су се они већ за живота отворено
уписали - у огањ вечни приправљен за ђавола и слуге његове. И одмах затим
завршује се тај највећи и најкраћи процес у целој историји створенога света.
Ови (грешници) ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни. Живот и мука
овде се противстављају. Где је живот ту нема муке, где је мука ту нема живота. И
заиста пуноћа живота искључује муку. Царство небеско представља пуноћу
живота, док обиталиште ђавола представља муку, и само муку, без живота, који је
од Бога. Ми видимо и у овом земаљском животу, како је душа грешна човека, који
има у себи мало живота, то јест мало Бога, испуњена много већим мучењем него ли
душа праведника, који има у себи више живота, то јест више Бога. Као што је
речено још у старој мудрости: безбожник се мучи свега века свога;.. страх му зуји
у ушима; .. не верује да ће се вратити из таме, од свуда привиђа мач;.. туга и
невоља страше га, и наваљују на њ као цар готов на бој. Јер је замахнуо на Бога
руком својом (Јов. 15, 20-25). Тако је, дакле и ово време на земљи тешко мучење за
грешника. И најмању муку у овом животу грешник теже подноси него ли
праведник. Јер само онај, ко има живота у себи, може да поднесе муку, да презре
страдање, да победи сву злобу света и да се радује. Живот и радост нераздвојни су.
Зато сам Христос говори праведницима, које свет срамоти и прогони и клевета:
раоујте се и веселите се (Мат. 5, 11)!
Но сав овај земни живот наш далека је сен правога и пунога живота у царству
Божјем, као што је и сва мука на земљи само далека сен језовите муке грешника у
паклу. ("Упиташе неког великог старца: како, оче, тако стрпљиво подносиш толики
труд? Одговори старац: сав мој животни труд није раван ни једноме дану муке (у
ономе свету)", Алфавитни Патерик). Живот на земљи - ма колико да је узвишен -
ипак је помешан с муком, јер овде нема пуноће живота, као што је и мука на земљи
- ма колико она да је велика - ипак помешана са животом. Но на Страшном Суду
оделиће се живот од муке, и живот ће бити живот, а мука ће бити мука. И једно и
друго биће вечно, свако за себе. Колика је та вечност, то наш људски ум не може
схватити. Онај ко се буде наслађивао један минут гледањем лица Божјега, чиниће
му се као наслада од хиљаде година; и онај ко се буде један минут мучио с
ђаволима у паклу, чиниће му се као мучење од хиљаде година. Јер неће више бити
времена, које је нама познато, ни дана ни ноћи, него ће бити све јеоан дан, који је
познат Господу (Захар. 14, 7; Откр. 22, 5). Нити ће бити другог сунца осим Бога.
Нити ће бити изласка и заласка сунца, да би се вечност могла по томе рачунати као
што се сада време рачуна. Него ће блажени праведници рачунати вечност по
радости својој, а мучени грешници по муци својој.
Ето, тако је описао Господ Исус Христос последњи и највећи догађај, који ће се
десити у времену, на ивици времена и вечности. И ми верујемо, да ће се све ово
дословце овако догодити, једно зато, што су се и сва друга многобројна
предсказања Христова збила дословце, а друго зато, што је Он највећи наш
пријатељ и једини истински Човекољубац, преиспуњен љубављу према људима. А
у савршеној љубави нема ни неистине ни заблуде. Савршена љубав садржи

савршену истину. Да се све то неће догодити, Он нам не би ни рекао. Но Он је то
рекао, и то ће се све тако и догодити. А Он нам није то рекао да покаже Своје
знање пред људима. Не; Он није тражио славе људске (Јов. 5, 41). Он је то све
рекао ради нашег спасења. Свак ко има разума и ко исповеда Христа Господа може
увидети, да му је нужно ово знати, да би се могао спасти. Јер Господ није учинио
ниједно дело, нити је изрекао иједну реч, нити је дозволио да Му се догоди иједан
догађај у земном животу, који не би служио нашем спасењу.
Зато будимо разумни и трезвени, те држимо непрестано пред очима духовним

слику Страшнога Суда. Та слика многе је грешнике већ повратила са пута пропасти
на пут спасења. Време је наше кратко, и кад истекне - нема више покајања. Својим
животом за ово кратко време ми морамо да одлучимо нешто судбоносно за нашу
вечност: да ли ћемо стати с десне или с леве стране Цара славе. Бог нам је задао лак
и кратак задатак, но награда и казна је огромна, и превазилази сваки опис језиком
људским.
Зато не дангубимо ни с једним даном; јер сваки дан може да буде последњи и
одлучујући; сваки дан може да донесе пропаст овоме свету и свануће онога Дана
жељенога. ("Написано је: иже восхошчет друг бити миру, враг Божиј бивајет (Јак.
5, 4). Следствено: ко се не радује приближењу краја света, тај доказује, да је он
пријатељ овога последњега, а кроз то непријатељ Божји. Но нека је далеко и
помисао таква од верујућих, нека је далеко од оних, који вером знају, да постоји
други живот, и који га истински љубе. Јер жалити због пропасти света својствено је
онима, који су корене срца свога усадили у љубав према свету; онима, који не желе
будућег живота, и који чак не верују у његово постојање. Св. Григ. Двојеслов: Бес.
на Еванг. књ. I, бес I: о знацима краја света). Да се не постидимо на Дан Гнева
Господњега, ни пред Господом, ни пред војскама Његових светих ангела, ни пред
многим милијардама праведника и светитеља. Да не будемо одвојени за навек од
Господа, и од ангела Његових, и од праведника Његових, и од наших сродника и
пријатеља, који буду били на десној страни. Него да са целом безбројном и
лучезарном војском ангела и праведника запевамо песму радости и победе: свјат,
свјат, свјат Господ Саваот! Алилуја! И да заједно са целом војском небеском
прослављамо Спаситеља нашег, Господа Сина, са Оцем и Духом Светим - Тројицу
једнобитну и неразделну кроза сву вечност. Амин.
НЕДЕЉА СИРОПУСНА
Јеванђеље о посту
Матеј, 6, 14-21. Зач. 17.
Не предавати се непријатељу основно је правило за војника у борби. Војсковођ

унапред упозорава, да се сваки војник чува замки непријатељских, да не би био
преварен и заробљен. Осамљен, огладнео, озебао и оголео војник ће бити у
великом искушењу, да се преда непријатељу. Његов положај искористиће лукави
непријатељ на све могуће начине. И мада и овај гладује, добациваће ипак војнику
нешто хлеба, да покаже, како он има хране изобилно. И ако се и он мрзне, у
поцепаности и голотињи, добациваће му нешто од одела, да покаже како је он
одевен и богат. Добациваће му и писма, у којима ће се хвалити, да је његова победа
сасвим осигурана, и лагаће беднога војника, као да су се већ многи пукови његових
другова на лево и на десно од њега предали, или како је његов генерал тобож
убијен, или како је његов краљ тражио мир! Обећаваће му скори повратак на своје
огњиште, и положај, и новац, и све што један човек у крајњој нужди може само у
сну пожелети. Све ове непријатељске замке и трапове војсковођ унапред предочава
војницима и упозорава их, да ничему томе не верују, него да држе своје место, да
се не предају и да остану верни својој застави, ма и по цену смрти.
Не предавати се непријатељу основно је правило и за Христовог војника у борби са

злим духом овога света. И Христос као наш Цар и Војсковођ у овој борби
предочава нам све и упозорава нас на све. Ето вам казах унапред (Мат. 24, 25; Јов.
14, 29), говори Он Својим ученицима. Опасност је велика, а непријатељ човечјег
рода страшнији је и лукавији од сваког другог могућег непријатеља. То Господ
изражава на другом једном месту: ево вас иште Сатана, да би вас чинио као
пшеницу (Лк. 22, 31). Сатана непрестано иште људе, још од онога дана када је
преварио првога човека - још од онога дана он полаже право на људски род и отима
га од Бога као своје. Свим могућим обманама он привлачи Христове војнике к
себи, замамљујући их лажним обећањима и показујући им своја богатства. Нико
није гладнији од њега, но он показује хлеб гладнима људима зовући их на предају.
Нико није голији од њега, но он мами људе на боје свога лажног и привидног
одела. Нико није сиромашнији од њега, но он као мађионичар на вашару трља
динар о динар и вешто показује лакомим гледаоцима као да он има милионе. Нико
није пропалији од њега, но он не престаје никако са лажима, као да је он
победилац, као да су Христове војске потучене, као да је Христос узмакао са
бојишта и сакрио се. Он је лажа и отац лажи, и сва његова сила и његово имање
јесте само у лажи. Предочивши својим следбеницима све обмане и оружја
ђаволска, Господ Исус упутио их је и примером и речима, како да се одупиру свему
и каквим оружјем да се боре.
Пре свега сам Он, Христос, главно је оружје нас, Његових следбеника. Његово
присуство с нама и Његова сила у нама главно је наше оружје. Његове последње
речи, које су записане у Јеванђељу, гласе: и ево ја сам с вама у све дане до
свршетка времена. Амин (Мат. 28, 20). И гле, заиста, Његово се присуство
показало кроз векове и векове на милионима оних неустрашивих бораца Његових,
апостола, мученика, исповедника, богоносних отаца, благочестивих девица и

светитеља; и не само показало у прошлим временима, него се показује и данданас
очигледно и несумњиво за свакога, ко се већ није предао сасвим зломе духу, и не
само да се показује данас него ће се и на самом крају времена појавити такви силни
богоносци, какви су били Енох и Илија (Откров. 11, 3). Исто је тако очигледна и
несумњива сила Његовог тела и крви, Његовог страдања, Његових речи, Његовог
часног и животворног Крста, Његовог васкрсења и Његове бесмртне славе. Ви, који
сте се уверили у ову непобедиву силу Христову, што као електрична струја
непрестано струји кроз Његове верне, казујте то другима! А ви, који се још нисте
уверили, а желите уверити се, учините све оно што Јеванђеље прописује да се чини,
и уверићете се. Оставите оне, који злобно сумњају, нека сумњају. Не злобе Богу
него себи; не сумњају на штету Бога него на пропаст своју. Доћи ће ускоро време,
када нити ће моћи сумњати, нити ће им се дати веровати.
Но осим присуства и силе Христове, што је наше главно оружје у борби против
злог духа, Господ Исус је препоручио и још неколике врсте оружја, која ми сами
себи, а с Његовом помоћу, треба да скујемо. А та су оружја: непрестано покајање,
непрестано милосрђе, непрестана молитва, непрестана радост у Господу Исусу и
страх од Суда и душевне пропасти; па онда драговољно подношење страдања за
Њега са вером и надом, па опраштање увреда, па гледање на овај свет који јесте као
да и није, па причешћивање Његовим светим тајнама, па бдење, па пост. Ми
помињемо пост на крају не зато што је пост најмање важно оружје - Боже сачувај! -
него само зато што данашње јеванђеље говори о посту, а ми смо ради да
протумачимо данашње јеванђеље.
Ако ли не опраштате људима греха њихових, ни Отац ваш неће опростити вама
греха ваших. Тако почиње данашње јеванђеље. Зашто тако почиње? Рећи ћете:
какве везе има то са постом? Има везе, и то врло тесне, као што има тесне везе са
постом и завршетак јеванђеља, који не говори о посту него о сабирању богатства не
на земљи него на небу, где мољац не једе, рђа не разгриза и лопови не краду. Јер
кад се схвати пост у правом хришћанском смислу, а не у законском и фарисејском,
онда је и праштање увреда и уздржавање од среброљубља пост, и то главни пост,
или ако хоћете - главни плод поста. Јер заиста врло малу цену има уздржавање од
јела без уздржавања од враћања увреде за увреду и без уздржавања од опсене
земаљскога блага.
Господ нама не наређује силом власти: опраштајте грехе људима! Он оставља нама
на произвол, да праштамо или да не праштамо. Он неће да повреди нашу слободу,
и да нам силом натури нешто да деламо, јер онда дела наша уствари не би била
наша него Његова, те за нас не би имала оне вредности, коју имају кад их ми
чинимо слободно и драговољно. Он, истина, не наређује силом власти, али Он нам
предочава, шта ће нас снаћи: ни Ошац ваш неће опростити вама греха ваших. Па
ко ће нам онда опростити грехе наше, ако Бог неће? Нико, ни на небу ни на земљи -
нико. Људи нам неће опростити, јер и ми њима не опраштамо, а Бог нам неће
опростити, јер нам људи не опраштају. Где смо онда, и где ћемо бити? Онда ћемо
проживети овај век под планином греха, а у оном животу тежина те планине биће
повећана за сву вечност. - С тога извежбајмо се, да не враћамо људима увреду за

увреду, и зло за зло, нити да плаћамо грех грехом. Јер гле, кад видиш пијана човека
пала у блато, да ли ћеш и ти лећи у блато поред њега? Или ћеш се потрудити, да
њега дигнеш и уклониш од блата? И сваки је грех блато. И свака страст је
пијанство. Ако је брат твој увалио своју душу у блато греха, зашто ти мораш да
твоју душу простиреш у исто то блато? Зато уздржи се од онога што чини твој
грешни брат, и пожури се да и њега исправиш и очистиш. Да би и тебе Отац
небесни исправио и очистио од свију грехова твојих, тајних и јавних, и поставио те
међу ангеле Своје на Страшном Суду.
А кад постите, говори Господ, не будите жалосни као лицемери, јер они
помрачавају лица своја, да их виде људи где посте. Заиста вам кажем: примили су
плату своју. Лицемерни су они, који не посте Бога ради, нити своје душе ради, него
људи ради. Да их људи виде где посте и одаду им хвалу. Но како сви људи не могу
гледати сваки дан шта они једу и пију, то се они труде да направе своје лице
таквим, да људи могу читати пост са њихова лица. Они помрачавају лица своја,
праве их бледим и жалосним, намрштеним и упијеним. Не мажу своју главу
мирисним уљем нити лице своје перу. И људи их гледају, и диве им се, и хвале их.
Награђују их људи својим дивљењем, плаћају им људи њихов пост својим
похвалама. Шта имају више они да очекују од Бога? Ради Бога они нису ни
постили. Ради људи су постили. Какву плату они могу погледати за душу своју?
Ради душе они нису ни постили. Ради људи су постили, а људи су им одали хвалу
за то. Заиста, примили су плату своју. И Бог им ништа не дугује, нити ће им што
дати за њихов пост у ономе животу.
А ти кад постиш, говори Господ, намажи главу своју и лице умиј да те не виде
људи где постиш него (да те види) Отац твој који је у тајности, и Отац твој који
види тајно платиће ти јавно. Ово је главни пропис о посту. И он је својим
спољашњим смислом јасан. Кад постиш, постиш ради Бога и ради спасења душе
своје, а не ради људи. Није важно ни најмање, да људи виде и знају да ти постиш,
чак је и боље за тебе да они не виде и не знају. Ти и не чекаш од људи зато никакву
награду. Јер шта ти могу дати они који и сами све очекују од Бога као и ти? Важно
је, да Бог види и зна. А Бог ће видети у сваком случају, од Њега се не може ништа
сакрити. Зато не показуј свој пост никаквим спољашњим знацима. Бог не чита твоје
срце по спољашњим знацима; Он га чита изнутра, из самога срца. Како си мазао
главу пре поста, можеш је тако мазати и за време поста, и како си умивао лице пре
поста, можеш га умивати и за време поста. Ни мазање главе ни намазање неће
увеличати твоју заслугу пред Богом, ни умивање лица ни неумивање неће твоју
душу ни спасти ни погубити.
Но ове речи Христове: намажи главу своју и лице своје умиј, тако одлучно речене,
имају свој унутрашњи дубоки смисао. Јер, да је Господ мислио само на физичку
главу и физичко лице, Он свакако не би дао заповест, да уз пост намажеш главу и
умијеш лице, него би рекао, да је споредна и безначајна ствар за плодове поста
мазао ти своју главу или немазао, и умивао ти твоје лице или неумивао. Очевидно,
да се у овим речима скрива неки тајанствени смисао. Иначе, ко би схватио ову
изричну заповест Христову по спољашњем смислу њеном, и почео нарочито уз

пост мазати своју главу и умивати своје лице, тај би пао у једну другу, супротну
врсту лицемерства. Тај би опет изнео свој пост на изложбу пред људе, само на
један други начин. А то је Господ нарочито хтео да одучи људе, да не чине.
Несумњиво је, дакле, да ова заповест има свој унутрашњи смисао. Какав? Сличан
ономе, који апостол Павле придаје обрезању, истичући обрезање срца као
спасоносно и сматрајући спољашње обрезање као равно необрезању (Гал. 6, 15;
Рим. 2, 29). Намажи главу своју, дакле, значи: намажи ум свој Духом Светим. Јер
глава означава ум и целу душу, а мирисно уље, којим се глава маже, Духа Светога.
А то значи: пости од свих злих мисли и уздржавај се од свих ружних и непотребних
речи, насупрот томе: испуни ум свој мислима о Богу, о светињи, о чистоти, о вери
и љубави и свему ономе што је достојно Духа Светога. Исто тако чини и са језиком
својим - јер говор с умом чини једно - те или се уопште уздржавај од говора, или,
ако говориш, говори само оно што иде на славу Божју и на спас душе. Исто тако
чини и са срцем својим: пости од сваке мржње и злобе, зависти и гордости,
богохулства и човекохулства, од сваког греха и грешне жеље, страсти и похоти, -
од свега се тога уздржавај, и пусти Духа Светог нека Он сади по пољу срца
твога све врсте божанског и богопријатног усева и небеског цвећа. Исто тако чини
и са вољом душе своје: пости од свих грешних намера и грешних дела, уздржи се
од свакога зла, и пусти Духа Светога, да Собом као мирисним уљем помаже
тврдокорну душу твоју, да јој залечи ране, да је усправи ка Богу, да јој омили добра
дела, да је испуни жеђу за сваким добром што је у Богу.
То значе речи: намажи главу своју. Једном речју - зауздај и уздржи свога
унутрашњег човека, који јесте главни човек, од свакога зла и упути га на свако
добро.
Шта значе речи: и лице своје умиј? Лице означава спољашњег телесног, чулног
човека, речју - тело човечје. Кроз тело се објављује душа овоме свету. За Бога је
душа лице човеково, но за свет тело је лице човеково. Телесним чулима и органима
ми објављујемо свету шта мислимо, шта осећамо и шта хоћемо. Језик говори оно
што ум мисли, очи показују оно што срце осећа и ноге извршују оно што воља
душе хоће.
Умиј своје лице значи: очисти своје тело од чињења сваког греха, сваке нечистоте и
сваке злоће. Уздржи чула своја од свега излишнога и погубнога. Закрати очима, да
не тумарају непрестано по шаренилу овога света; закрати ушима, да не слушају
ништа што не служи спасењу душе; закрати носу, да не опија душу мирисима овога
света, који се брзо у смрад обраћају; закрати језику и стомаку, да се не лакоме на
многа јела и пића; уопште, закрати телу, да се разнежује и захтева од тебе више
него што му је најнужније за опстанак. Уз то још закрати рукама, да бију и муче
људе и стоку; закрати ногама, да иду на грех, на лудо весеље, на безбожне забаве, у
бој и у крађу, а насупрот свему томе, упути цело тело своје, да буде истински храм
душе твоје, - не друмски хан, где разбојници свраћају и деле отмицу и спремају
нови план отмице - него храм Бога Живога.
То значе речи: и лице своје умиј. То је пост, што спасењу води. То је пост, што
Христос препоручује; пост, у коме нема лицемерства; пост, који изгони и прогони
зле духове и доноси човеку славну победу и многи плод и у овом и у оном животу.
Важно је запазити овде, да Христос прво помиње главу, па онда лице, то јест прво
душу, па онда тело. Лицемери су постили само телом, и свој пост телом људима
показивали. Насупрот томе Христос истиче прво пост унутрашњи, душевни, па
онда спољашњи, телесни, но не зато, да би потценио телесни пост - гле, и он је сам
постио телесно - него да почне од почетка, да прво избистри извор, па онда реку, да
прво очисти душу, па онда огледало душе. Прво човек мора умом и срцем и вољом
да усвоји пост, па онда и телом драговољно и радосно да га испуни. Као што један
уметник прво душом уобличи једну слику, па је онда хитно и радосно руком
изводи. Тако и пост телесни треба да је радост а не жалост. Зато Господ и
употребљава речи: мазање и умивање; јер као што ово двоје ствара пријатност и
радост физичком човеку, тако пост - пост душевни и телесни - треба да ствара
пријатност и радост човеку душевном. Јер пост је оружје, врло моћно оружје у
борби против злог духа. Војник у борби кад изгуби оружје жалостан је, јер
ненаоружан мора да бежи или да се предаје. А кад добије оружје, онда је радостан,
јер онда може да држи своје место и даје отпора непријатељу. Како да се не радује
хришћанин кад се наоружа постом против најцрњег врага своје душе? Како да му
срце не устрепери и лице не засветли, кад види у својим рукама оружје, од кога
враг његов безобзирно бежи?
Прождрљивост чини човека суморним и плашљивим, а пост га чини радосним и

храбрим. Но као што прождрљивост изазива све већу прождрљивост, тако пост
подстиче све већу и дужу издржљивост. Цар Давид се извежбао био тако дуго да
пости, да сам каже: колена моја изнемогоше од поста (Пс. 108, 24). Кад човек
увиди благодати поста, он заволи да пости све више и више. А благодати су поста
безбројне.
Постом човек олакшава и тело и дух од мрака и дебелости. Тело постаје лако и
чило, а дух светао и јасан.
Постом човек издиже душу своју над земаљском тамницом и пробија се кроз мрак
животињског живота у светлост Божјег царства, управо у домовину своју.
Пост човека чини снажним, одлучним и храбрим и пред људима и пред демонима.
Пост чини још човека широкогрудим, кротким, милостивим и послушним.
Постом се Мојсеј удостоји да прими закон из руке Божије.
Постом Илија затвори небо те не би кише три године дана; постом он спусти огањ с
неба на идолопоклонике, и постом учини себе тако чистим, да је могао на Хориву с
Богом разговарати.
Постом ce Данило спасе од лавова у пећини, и три отрока од огња у пећи пламеној.
Постом цар Давид уздиже срце своје ка Господу, те сиђе благодат Божја на њ и
испева најслађе и најузвишеније молитве, какве је икад један смртни човек пре
Христа уздигао Богу.
Постом цар Јосафат без борбе сатре своје непријатеље, Амонићане и Моавићане (II
Дневника 20, 23).
Постом ce спасоше Јевреји од гоњења царског доглавника Амама (Јестир. 4, 3).
Постом ce спасе град Нинива од пропасти, коју му предсказа пророк Јона.
Постом постаде Јован Крститељ највећим човеком међу свима од жене рођенима.
Постом наоружан Свети Антоније победи све хорде демонске и одагна их од себе.
Шта? Зар само Свети Антоније? Безбројне војске хришћанских светитеља и
светитељски очистише ce постом, ојачаше ce постом, и посташе највећи јунаци у
историји људској. Јер победише оно што је најтеже победити - себе. A победивши
себе победише свет и Сатану. (Свети Василије вели: "Пост чини ум крепким".
Свети Диодох: "Прави подвижници уздржавају ce од хране не зато што је сматрају
по природи злом, но да би кроз уздражање укротили гореће чланове тела". A
блажени Јероним: "Богу, Творцу и Господару васиони, наравно, није нужно
крчање празног стомака, али без овог не може бити целомудрија" - aliter pudicita
tuta esse non possit").
И најзад, није ли и сам Господ Исус отпочео своје божанско дело спасења људи
дуготрајним постом од четрдесет дана? И није ли Он тиме јасно указао, да и ми
морамо почети прави хришћански живот постом? Прво пост, a остало све долази уз
пост и кроз пост. Својим примером Господ нам је показао, какво је моћно оружје
пост. Тим оружјем Он је победио Сатану у пустињи, a кроз то победио је и три
главне сатанске страсти, кроз које Сатана има слободан приступ к нама, a то су:
сластољубље, частољубље и среброљубље; три погубна лакомства и три највеће
замке, у које зли непријатељ рода људског намамљује Христове војнике.
Ho како среброљубље олакшава и омогућава остале страсти, то је оно, по речима

апостола, корен свију зала (I Тим. 6, 10). Зато Господ Исус завршава Своје учење о
посту опоменом да не будемо среброљубиви, да се уздржимо од душегубног
нагомилавања земаљскога блага, које одваја наше срце од Бога и затрпава га у
земљу.
Не сабирајте себи блага на земљи, говори Господ, где мољац и рђа квари, и где
лупежи поткопавају и краду; него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни
рђа не квари, и где лупежи не поткопавају и не краду. Јер где је ваше благо, онде ће
бити и срце ваше. Ко сабира земаљска блага, сабира себи муку и страх. Тај губи
себе у своме благу, и његово срце затрпава се прашином. ("Многи древни
светитељи имали су, истина, велика богатства, као: Авраам, Јов., Давид, и многи
други, али они нису имали пристрашћа ка богатству, него су све ствари сматрали за
Божје". Петар Дамаскин). Ми смо непрестано у друштву свога блага, било да је
наше благо не земљи било на небу. Наше су мисли с нашим благом; наше је срце с
нашим благом; наша је сва воља с нашим благом, - било да је наше благо на земљи
било на небу. Ми смо везани за своје благо као река за своје корито, - било да је
наше благо на земљи било на небу. Ако се обогатимо земаљским благом бићемо
привремени богаташи и вечни сиромаси; ако се пак обогатимо небеским благом,
бићемо привремени сиромаси а вечни богаташи. Остављено нам је на вољу да
бирамо, једно или друго. У тој слободи избора и лежи наша слава али и наша мука.
Ако изаберемо вечна блага, којима не приступа ни мољац ни рђа ни лопов, наша
слава биће вечна. Ако ли изаберемо она друга блага, која морамо чувати од
мољаца, рђе и лопова, наша мука биће вечна.
По унутрашњем смислу под земаљским благом разуме се и сва земаљска

утученост, земаљска култура и земаљско благородство, уколико је оно одвојено од
Бога и Јеванђеља. Заборав једе то благо као мољац; животне недаће и страдања
кваре га као рђа, а зли дух га поткопава и краде као сваки лупеж. Сабирати небеско
благо, према овом унутрашњем смислу, значи богатити свој ум познањем Божјег
бића и Божје воље; и богатити своје срце и душу културом и благородством
јеванђелским. Јер такво богатство само није изложено пролазности, кварежи и
крађи. Сабирајући такво богатство ми га дајемо одмах Богу на чување. А оно што
је код Бога, далеко је и од мољаца, и од рђе, и од лопова. То богатство послаше Бог
у сусрет нама онда када ми, по телесној смрти, пођемо Богу у сусрет. То богатство
и извешће нас пред лице Божје. А свако друго богатство, које нас је и на земљи
делило и удаљавало од Бога, оделиће нас и удаљити од Бога на небу за увек и увек.
Јер ако смо предали своје срце земаљском благу, предали смо своју душу Сатани. И
бићемо тада као војници, који су изневерили своју заставу и предали се своме
љутом и лажљивом непријатељу.
Зато отворимо очи док још има времена. Будимо тврдо уверени, да ће крајња
победа припасти не ђаволу и његовим слугама но нашем Цару и војсковођи
Христу. С тога пожуримо, да примимо победоносно оружје, које нам Он
препоручује за борбу, часни пост, оружје за нас светло и поносно, а за нашег врага
страшно и смртоносно.
Уздржимо се од излишног једења и пијења, да од тога не отежају срца наша (Лук.

21, 31), и не закопају се у трулеж и мрак.
Уздржимо се од сабирања земаљског блага, да нас кроз то Сатана не одвоји од

Христа и не принуди на предају.
А кад постимо, не постимо ради људске похвале него ради спасења душе своје и
славе Господа и Спаса нашег Исуса Христа, кога прослављају ангели са
светитељима на небу и праведници на земљи са Оцем и Духом Светим, - Тројицу
једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
НЕДЕЉА СВИХ СВЕТИХ
(прва по Духовдану)
Јеванђеље о следовању Христу
Матеј, 10, 32-38; 19, 27-30. зач. 38.
Шаље ли домаћин слугу за овцама ненахрањена?
Шаље ли отац сина на орање без плуга и волова?
Шаље ли војсковођ војника у бој без оружја?
Не шаље.
И Бог не шаље у овај свет Своје слуге, Своје синове, Своје војнике, ненахрањене,
неснабдевене, ненаоружане. Нису људи ни мудрији ни милостивији од Бога -
далеко од тога! па кад и они знају снабдевати своје посленике са оним што им
треба, тим пре зна Бог снабдети Своје са оним што овима треба.
А да Бог снабдева обилато Својом благодаћу оне који делају Његово дело,
најочигледније нам сведочи пример светих апостола. Да су дванаест људи,
простога порекла и занимања, без војске и богатства, без земаљског сјаја и силе,
могли оставити своје домове и своје родбине, и кренути по свету да проносе
Христово Јеванђеље, то јест нешто сасвим ново и супротно свему ономе што је
свет дотле сматрао за истину и за добро - то се не може објаснити ничим сем
Божјом помоћу, Божјим садејством, Божјом благодаћу. Па још имати храбрости
устати против лажне учености најученијих, и погубног богатства најбогатијих, и
опаке власти најсилнијих овога света - одкуда би то смели и могли прости рибари,
да их Бог није хранио Својом мудрошћу, бранио Својом силом, и оружао Својим
оружјем? Па још уз то да су могли имати толику неустрашивост и издржљивост, да
претрпе нечувене муке и неописана понижења: да их бију и људи и природне
непогоде; да их окивају у вериге; да их гоне подсмехом и каменицама; да их држе
гладне по тамницама; да их преносе везане по бурним морима с краја у крај света;
да их бацају пред дивље зверове, да их секу и распињу; да гледају сав свет
наоружан до зуба против себе, њих дванаест рибара - ваистину, о, ваистину, они су
морали имати неку непобедиву тајанствену помоћ, неку храну, која се не узима у
уста и храни, неко оружје, које се не носи у рукама а невидљиво силама војске
непријатеља (в. II Кор. 10, 4). Узбунивши сав свет нечувеном проповеђу о
Васкрслом Христу, о Богу, који се јавио људима у телу и поново се дигао у Своје
небеско царство, и посејавши семе нове вере, новога живота, новога створења, они
су отишли из овога света. Но тек тада почиње земља да гори од њих: од њихова
семена, од њихових речи, од њихових стопа. Народи, који су их гонили, расули су
се по свету; царевине, које су им се противиле, завалиле су се немоћно у прашину;
домови, који их нису примили, сурвали су се у рушевине; великаши и мудраци,
који су их мучили, доживели су срам и очај и скончали су преужасном смрћу. А
семе њихово изниче и процвета; Црква се подиже из њихове крви а на рушевинама
насилних и лажних творевина људских; они, који их примише, прославише се; они,
који им повероваше и пођоше за њима, спасоше се. О, како обилато храни Господ
Своје посленике! Како раскошно снабдева Своје верне синове! Како војводски
оружа све Своје војнике!
Прво Господ снабдева и оружа Своје верне, па онда их шаље на посао и у борбу. А
да је то тако, показао је Христос и за Свога земаљског живота, а показала је и
историја Цркве после силаска Светога Духа. У Јеванђељу се каже, да Христос дозва
све Своје ученике и даде им власт на духовима нечистим да их изгоне, и да
исцељују (људе) од сваке болести и сваке немоћи. И рече им онда, да иду и
проповедају приближење царства небесног, и још: болесне исцељујте, губаве
чистите, мртве дижите, ђаволе изгоните; забадава сте добили, забадава и
дајите. Прво им, дакле, даде власт, моћ и силу, па онда их посла на дело. За тако
превелико дело апостоли су морали добити и превелику моћ. А да су заиста добили
такву моћ, види се иза речи самога Спаситеља: забадава сте добили. А још да би
показао апостолима, како је превелика и неодољива та божанска моћ, која ће вазда
бити с њима, Господ им наређује, да безбрижно иду на своје дело, не носећи собом
ни злата ни сребра, ни хране, ни две хаљине, ни торбе, нити обуће; да се не срде,
ако их неко не прими; да не мисле унапред, шта ће одговарати на судовима. Па
пошто му је дао потребну моћ, и пошто им је објаснио довољност те моћи за све
потребе и све муке у животу, тек тада им је нескривено изређао све муке и сва
страдања, која их чекају. Ето ја вас шаљем као овце међу вукове. Но опет их по том
храбри: Не бојте се! Вама је и коса на глави сва избројана. Божја сила помаже и
врапцима, а камо ли неће вама! И најзад, завршује Господ одлучним речима, које и
чине данашње јеванђеље и које јасно изражавају, шта чека оне, који дату им Божју
моћ на добро употребе, а шта оне, који дату им моћ или никако не употребе или
покушају је на зло употребити:
А који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим, који је
на небесима. А ко се одрече мене пред људима, одрећићу се и ја њега пред Оцем
својим, који је на небесима. Прво је награда доброме и верноме војнику, који одржи
и издржи; а друго је казна злом и неверном војнику, који се поколеба, посумња и
преда непријатељу. Зар може бити веће награде за једнога човека него да га сам
Господ Христос у царству небеском, пред Оцем небеским и пред безбројним
војинством ангела, призна за Свога? Да га упише у вечну књигу живих; да га венча
славом неисказаном, и да га стави Себи с десне стране на бесмртном збору
небеском? И зар може бити веће казне за једног човека него да га се сам Господ
Христос одрече, да му каже пред збором свих ангела и свих народа а у присуству
Оца Небеског: "Ја те не познајем; ти ниси Мој; ти не постојиш у књизи живих; иди
од Мене!" А да је неопходно потребно јавно признавати и исповедити име Господа
Исуса исто онако као и срцем веровати у Њега, о томе говори апостол Павле: ако
признаш устима својим, да је Исус Господ, и верујеш у срцу своме - бићеш спасен
(Рим. 10, 9 - 10). То значи, да смо ми дужни и душом и телом исповедити Господа
Исуса. Јер се човек састоји из душе и тела, те је потребно да цео човек исповеди
Онога који је дошао да спасе целога човека.
Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или
кћер већма него мене, није мене достојан. Овако чудне речи може ти рећи само
Онај, који има више заслуге за твој живот, него ли твој земаљски отац и мајка.
Овако се усуђује говорити једино Онај, који те више љуби него што те љубе отац и
мајка; Онај који љуби и твога сина и твоју кћер више него што их ти можеш
љубити. Отац и мајка родили су те само за овај тренутни живот, а Он те рађа за
вечни живот; отац и мајка родили су те за муку и понижење, а Он те рађа за вечну
радост и вечну славу. И још, отац и мајка узимају од Њега па дају теби. Отац и
мајка спремају ти храну, а Он ти даје дисање. Шта је важније - храна или дисање?
Отац и мајка кроје ти одело, а Он ти је скројио срце. Шта је неопходније одело или
срце? Он те је довео у овај свет, отац и мајка су капија, кроз коју те је увео. Ко је
заслужнији - онај који те води у неки град или капија, кроз коју улазиш у град?
Наравно Господ не искључује ону љубав према родитељима и породу, коју ми

дугујемо свима својим ближњим, и која нам је наређена једном од две главне
заповести Христове. И сам је Господ показао љубав према пресветој Мајци Својој
чак и са Крста, указавши јој на Свога најмилијег апостола Јована, као на сина место
Себе. Но Он оно говори у вези са гоњењима и страдањима, која предстоје Његовим
апостолима. Уплашиће се отац и мајка; уплашиће се син и ћерка, па ће рећи
апостолу Христовом: одреци се Христа, и живи мирно с нама, и не иди из свога
дома. Живи као и остали људи; мани се нове вере! Она те може раставити од нас и
довести до губилишта. Па шта да радимо ми онда? Могу и нас мучити глађу и
шибањем; могу нас и погубити. Зар смо те ми зато родили, рећи ће отац и мајка, да
због тебе трпимо горчину под старост своју? Зар си ти нас зато родио, рећи ће син
и ћерка, да ми због тебе будемо поругани од наших вршњака и презрени и гоњени
и, на крају можда, и убијени? Ако нас волиш, остави се Христа, па живи ту с нама
мирно и спокојно. - Ето, у таквим одлучујућим тренуцима апостол ће имати да
реши: ко му је пречи, и кога више воли - Христа или своје родитеље? Христа или
децу своју рођену? Од тога решења зависи сва његова вечност, а и вечност његове
родбине. Никад у животу човек не ће бити стављен на страшније раскршће; а не
може једном ногом ићи једним путем а другом другим. Не може човек у таквом
тренутку поделити срце, него га мора дати једној или другој страни. Поклони ли
своје срце Христу, може поред себе спасти и родбину своју; поклони ли своје срце
оцу и мајци и сину и кћери, погубиће сигурно и себе и њих. Јер се одрекао Христа
пред светом, те ће се и Христос одрећи њега на Страшном Суду пред Оцем
небеским и пред свим војинством ангелским и светитељским. - (Св. Исидор
Пелусиот пише градоначелнику Филеју, који је био жалостан, што није постигао у
друштву славу, какву је желео: "Слава у овоме животу безначајнија је од паучине и
ништавнија од сновиђења; зато, уздигни ум свој к првобитном, па ћеш лако
утишати жалост душе. Ко жели и једну и другу славу, томе је немогуће достићи
обе. Могуће је достићи обе, када не заволимо обе, но једну, и то - небеску. Зато, ако
желиш славу, заволи божанску (небеску), а за овом неретко и следује и земаљска
слава". Писма, 5, 152). Да ће овај одлучни тренутак бити тежак, то је Господ
предочио апостолима рекавши: и непријатељи човеку постаће његови домаћи, то
јест његова родбина, која ће га задржавати више него ико у свету, да не пође за
Христом, и који ће га највише осуђивати у случају, ако пође. Јер заиста не везују
нас за овај свет непријатељи него пријатељи, не туђинци него сродници. Да би
олакшао то раздвојење од своје фамилије и да би умирио савест оних, који би хтели
ради Њега да све своје оставе, Господ им унапред рече, да не брину ништа као што
ни врапци не брину. Нека се Његови следбеници не брину, ко ће им у њиховом
одсуству хранити и одевати родбину. Храниће их и одеваће их Онај, који храни и
одева и врапце. Без воље и знања Оца небеског не може пасти на земљу ни један
врабац. Као да хоће Господ да каже: ни вашој родбини, као ни вама, не може се
ништа догодити без воље и знања Оца небеског. И родбини вашој, као и вама, и
коса на глави сва је избројана. Зато оставите их и пођите за Мном. Гле, и кад сте с
њима, не бринете ви о њима но Бог. Исто ће тако бринути Бог о њима и без вас.
Но отац и мајка и синови и кћери имају овде и један унутрашњи смисао. Под оцем
и мајком разумеју се и наши учитељи и духовни вођи, који у нама стварају својом
лажном науком дух противан Христу и Јеванђељу. То су наши духовни родитељи.
Они нас уче замаљској мудрости, која служи више телу него души, и која нас
одваја од Христа а везује ропски за земљу. Док још не познамо Христа, ми гледамо
на ове духовне родитеље наше као на идоле; и било да их лично слушамо било да
њихове књиге читамо, ми им поклањамо срца своја, љубав своју, поштовање своје,
славу и поклоњење. Ко њих љуби више него Христа, није Христа достојан. - Под
синовима и кћерима треба разумети, по унутрашњем смислу, наша дела, наше
послове, наша стварања, зидања, писања и све остало, чиме се ми поносимо као
производом свога ума или својих руку. У тим производима нашим лежи и срце
наше, љубав наша, понос наш. Но шта су сви ти наши производи и сва та дела наша
према Христу? Као облаци дима према сунцу! Као прашина времена према
мермеру вечности! Ко, дакле, њих љуби више него Христа, није Христа достојан.
Даље говори Господ: и који не узме крста свога и не пође за мном; није мене
достојан. Под крстом треба прво разумети оно што се у вези с претходним речима
само собом намеће, то јест: разлуку од оца и мајке и сина и кћери, од своје родбине,
од својих пријатеља и учитеља, и од својих дела. Крст је бол, и растанак је бол.
Даље, под крстом треба разумети сва страдања, муке и патње, које ће један
Христов следбеник срести на своме путу. Но све је то неопходно за праву љубав, да
је још више распламти; све је то неминовно потребно као горак лек за болесника,
који жели да оздрави. Сваки следбеник Христов срешће се на свом пут са
различитим страдањима, мукама и патњама, по томе ће се и крстови разликовати.

Зато Господ и вели, да свак узме крст свој.
Даље, под крстом треба разумети не само муку и бол, што споља наилази на
човека, него и унутрашњу муку и бол при разлуци са самим собом, са својим
старим човеком, са својим грешним навикама и страстима, са својим телом. То је
један од најтежих крстова, и он се не може понети без помоћи Божје и превелике
љубави човека према Христу. Но и тај се крст неизоставно мора узети на се. Јер
говори Господ даље: који чува душу своју, изгубиће је, а који изгуби душу своју мене
ради, наћи ће је. То јест: ко брижно чува своју стару душу, сву замрљану гресима и
сву запрашену страстима, тај ће је несумњиво изгубити, пошто ништа прљаво и
нечисто неће изаћи пред лице Божје. А ко изгуби своју стару душу, ко се ње
одрекне, ко њу одбаци Христа ради, то јест, ради обновљења и препорођења, ради
новог човека и нове душе, наћи ће је, то јест наћи ће ову нову душу, сјајнију и
богатију, сто пута сјајнију и богатију; исто онако као што ће сто пута више добити
онај ко се одрекне телесног оца или мајке, браће или сестара, жене или деце.
Даље, под крстом треба разумети часни Крст Христов, часни и животворни. Ми не
остављамо један крст земаљски, нити остављамо једну муку да је заменимо другом
сличном муком. Ми примамо на себе Крст Христов, то јест муку и бол и страдање
ради очишћења од греха, ради обновљења душе и ради живота вечног. Ево шта
апостол Павле каже о Крсту Господњем: а ја Боже сачувај да се чим хвалим осим
крстом Господа нашег Исуса Христа, ради којега разапе се мени свет и ја свету
(Гал. 6, 14). Ко понесе Крст Христов томе постаје свет мртав и он мртав свету, -
мртав свету али жив Богу. Да је овај Крст некима лудост а некима саблазан (I Кор.
1, 23) није никакво чудо. Јер људи са старом, грешном душом, заробљени овим
светом и телесним жељама, не могу да разумеју никакве муке, које човек не
подноси ради неке добити овде на земљи, било у здрављу, или богатству, или части
и слави. Међутим Крст Христов означава муке и болове, који се подносе ради
здравља и богатства душе, и ради части и славе Христове, који је Цар новога
царства и једина љубав оних, који Га исповедају.
Тада одговори Петар и рече му: ето ми смо оставили све и за тобом идемо; шта
ће дакле бити нама? Ово питање поставио је апостол Петар оном приликом, када је
Господ саветовао богатога младића, који је тражио живот вечни, да иде и прода све
своје имање и разда сиромасима па пође за Њим, и када се младић ожалости, јер
беше врло богат. Тада Петар постави горње питање, које је Црква довела у везу са
данашњим јеванђељем због тесне духовне везе једног и другог. Свети Петар пита у
име свих апостола - шта ће бити с њима. Ето, они су оставили све: и домове своје, и
родбину своју, и посао свој, и пошли су за Њим.
А Исус рече им: заиста вам кажем, да ћете ви који идете за мном, у другом
рођењу, кад седне син човечји на престолу славе своје, сешћете и ви на дванаест
престола и судити над дванаест колена Израиљевих. На питање Петрово Господ
одговара свима апостолима - рече им. Но ту је и Јуда издајник међу њима. Зар ће и
он сести на престо? У то време Јуда још није био издао Христа, и ако се можда
издаја већ зачела била у срцу његовом. Знајући унапред да ће Га Јуда издати,
Господ и говори условно и обазриво. Погледај, како Христос не каже: ви сви, него
ви који идете за мном. Тим речима издајник Јуда је искључен, јер он је још донекле
само ишао са Христом, али није ишао за Христом. Ускоро ће се он одвојити сасвим
од Христа и апостола, и на његово место доћи ће други, и на његов престо сешће
други.
Својим верним апостолима Господ обећава огромну награду. Они ће бити судије
целом народу израиљском, не целом човечанству, - јер Он ће бити једини Судија
целом човечанству, - него народу израиљском, из кога су они и поникли. Тај народ
ће осудити апостоле у овоме животу, но апостоли ће му бити судије на Страшноме
Суду, када се сви народи и сви људи буду делили на десно и на лево, и када се
једни буду призивали у вечно блаженство а други у вечну муку. Тада, при том
новом рођењу, дванаест апостола ће сести с десне стране Господа на дванаест
престола славе, и судиће свом народу, својим судијама у овоме животу. Но њихов
Суд неће бити суд освете но суд правде.
Ово што је Господ одговорио апостолима тиче се искључиво апостола. Но к овоме

одговору Он додаје сада нешто што се тиче свију верних следбеника Његових у
свима временима:
И сваки који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или
децу, или земљу, имена Мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот
вечни. Нису ли апостоли и светитељи и у овом свету примили сто пута онолико
колико су оставили ради имена Христовог? Не дижу ли се стотине и стотине
храмова по кугли земаљској, који носе њихова имена? Не стотине, него зар стотине
милиона људи и жена не називају њих својим духовним оцима и духовном браћом?
Божје обећање, дато Авраму, испунило се дословце и на светитељима Божјим:
духовни пород ових уистину је постао тако многобројан као звезде на небу и као
песак на брегу морскоме (Пост. 22, 17). Зар светитељке, мученице и девице, нису
постале духовним мајкама и духовним сестрама многим и многим верним, који су
служећи се њиховим примером пошли за Христом? Зар апостоли и светитељи
немају и сада на земљи, као и кроз сву историју Хришћанске Цркве, многобројну
своју духовну децу и своје духовне невесте? Оставивши своју кућу и своју земљу,
зар нису све куће верујућих постале њиховим кућама, и сва земља њихова њиховом
земљом? Оставивши мало - чак и у самом почетку њихове апостолске мисије - сви
су добијали много, и нису били сиромашни и нису оскудевали (Дела Ап. 4, 34).
Духовни пород многобројнији је него телесни пород. Духовна добит већа је него
телесна добит. Зато Господ и додаје, да ће сви они добити поврх свега и живот
вечни.
По унутрашњем смислу кућа означава стару, грешну душу; браћа и сестре, отац,
мајка и жена означавају земаљске привезаности наше душе; деца означавају наша
грешна дела, а земља означава сав чулни свет, заједно са нашим телом. Ко све то
остави ради Христа, добиће сто пута више и боље него што је имао. И поврх свега
живот вечни.
Број сто употребљава Господ зато што се тим бројем изражава пуноћа свих
бројева, те да тиме означи сву пуноћу дарова, које ће верни примити. Не стотине
него стотине хиљада људи и жена оставили су све оно и добили су све ово. Тима и
таквима посвећена је данашња недеља - Недеља Свих Светих. Неки светитељи
имају своје засебне дане празновања у години. То су само најпознатији. Но сем њих
има још огроман број светитеља, који су остали скривени за људске очи, но који су
не мање познати живоме и свезнајућем Богу. Они чине победничку или
прослављену Цркву Христову, и стоје у најтешњој вези с нама, који на земљи
чинимо Цркву борбену, војинствену. Кроз њих Господ светли као сунце кроз
звезде. Јер они су живи делови тела Христова (Еф. 5, 30). Они су живи и моћни и
блиски Богу. Но они су исто тако блиски и нама. Непрестано гледају они живот
Цркве Божје на земљи; нетремице прате они нас од рођења до смрти; чују наше
молбе, знају наше невоље, помажу нас својом силом и својим молитвама, које се
као кад од тамјана уздижу кроз високе горе од ангела ка престолу Божјем (Откров.
8, 3-4). То су велики мученици и мученице за Христа, светитељи и богоносни оци,
пастири и учитељи Цркве, благочестиви цари и царице, који узеше Цркву Божју у
заштиту од гонитеља, исповедници и пустињаци, испосници и отшелници,
стратилати и јуродиви - речју, сви они, којима љубав Христова засени сваку другу
љубав на земљи, и који ради имена Христова оставише све и претрпеше све до
краја, због чега и спасени бише и спасоше и друге поред себе. Они и дан-данас
помажу нама, да се спасемо; јер у њима нема себичности ни зависти: они се радују
да што већи број људи и жена буду спасени и дођу у ону славу, у којој су они. Сви
они вером победише. Сви они угасише силу огњену, која у виду страсти сагорева
немоћна бића људска. Многи од њих поднесоше ругања и бој, и окове и тамнице, и
најзад камењем побијени бише. А многи од њих, којих сав свет не беше достојан,
потуцаше се од немила до недрага, по горама и пећинама и рупама земаљским
(Јевр. 11, 33-38). Но овај је живот испит на делу, а награде се дају у ономе свету.
Они положише испит изврсно, и сада помажу и нама, да се и ми не осрамотимо,
него да положимо испит слично њима, да би у царству Божјем били слични њима.
Заиста је диван и чудан Бог у светитељима Својим!
Ову је недељу Црква посветила Свим Светим намерно као прву недељу после
празновања Силаска Светога Духа ради наше поуке. Да се тиме ми поучимо, да су
и сви светитељи, као и апостоли, показали се највећим јунацима у историји
људског рода не толико својом снагом, колико помоћу благодатне силе Светога
Духа. Божјим хлебом они су храњени, Божјим Промислом снабдевани, Божјим
оружјем оружани. Зато су могли истрајати у борби, све претрпети и све победити.
(Св. Макарије Велики по опиту своме учи, да се човек мора сам дуго вежбати у
добродетељи, с великим трудом и самопринуђавањем, и "најзад Господ долази, у
њему пребива, и он пребива у Господу, и сам Господ у њему без труда твори Своје
сопствене заповести, испуњавајући га духовним плодом", Бес. 19). Као и пример
апостола тако и пример свих светитеља јасно нам открива велику и слатку истину,
да Бог не шаље Своје слуге у поље без хране, нити Своје посленике на њиву без
опреме, нити Своје војнике у бој без оружја. Слава и хвала нека је за то Свевишњем
Господу, који победом прослави светитеље Своје и би прослављен кроз њих!
Али ће многи први бити последњи и последњи први. Овим пророчанским речима
завршује Господ Свој говор апостолима. Ове речи су се и до данас испуниле, али ће
се оне тек на Страшном Суду у свој пуноћи објавити. Апостоли су сматрани за
последње људе у Израиљу, а фарисеји и лицемери, који су гонили апостоле, за
прве: постасмо као сметлиште света, по којему сви газе до сад, пише један
апостол (I Кор. 4, 13). Но апостоли су постали први, а њихови гонитељи последњи
и на небу и на земљи. Јуда издајник био је међу првима, но својим богоиздајством
постао је последњи. Многи светитељи сматрани су за последње, па су постали
први, док су њихови мучитељи и презритељи пали са првих места части и славе
овога света на последње место пред лицем Божјим. А на Страшноме Суду објавиће
се и видеће се. како ће многи и многи, који се сада међу нама сматрају за прве,
отићи на последња места а многи пак, који сада у животу себе сматрају, и од света
се сматрају, за последње, уздићи се на прва места.
Ова изрека има и свој унутрашњи смисао. У свакоме од нас постоји борба између
нижег и вишег човека. Кад оно што је ниско, гадно, грешно, страшно, царује у
нама, онда је нижи човек у нама први а виши последњи. Исповеди ли човек своје
грехе, покаје ли се, причести ли се Живим Христом, онда нижи човек у њему пада
са првога на последње, а виши се уздиже са последњег на прво место. И обратно,
када красота и благообразност Христова царује у нама у смирености и
послушности према Господу, у вери и у добрим делима, онда је виши човек први а
нижи последњи. Но бива, на жалост, да у таквом случају добар и побожан човек
постане сувише самоуверен, а од те самоуверености рађа се гордост, а од гордости
сва остала зла, као степенице, уз које се нижи човек успузава на прво место а виши
отискује на последње. И тако први постаје последњи а последњи први.
Зато је нужно бдити непрестано над самим собом, и никад се не поуздати сувише у
себе, него сву своју наду с молитвом полагати на Господа и на Његово победоносно
оружје благодатне силе. Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Филиб. 4, 13),
говори апостол Павле. Рецимо и ми тако: све можемо, Господе Свемоћни, кроз
Тебе и кроз Твоју увек присутну моћ у нама. Ништа сами од себе не можемо, осим
грех чинити. Гладни смо без Тебе, Домаћине наш. Голи смо без Тебе, Оче наш.
Ненаоружани и безсилни смо без Тебе Војсковођо наш. А с Тобом имамо све и
можемо све, победоносни Спаситељу наш. Благодарни за све, ми Ти се молимо: не
одступи од нас и не ускрати нам помоћ Твоју до краја живота нашег. Слава нека је
Теби, Господе Исусе, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и
неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
НЕДЕЉА ДРУГА ПО ДУХОВДАНУ
Јеванђеље о призивању апостола

Матеј 4, 18-23. Зач. 9.
Зашто толико журе људи у наше време?
Да што пре виде успех свога труда. И успех долази, и пролази, и оставља за собом
траг жалости.
Зашто толико журе синови људски у наше време?
Да што пре поберу плодове свога рада. И плодови долазе, и пролазе, и остављају за
собом траг горчине.
И кад дође смрт, људи наших дана умиру гледајући себе целе само у прошлости,
гледају задобијене успехе заборављене, пожњевене плодове иструлеле. Са смрћу
њиховом умиру и последњи трагови њихова труда и њихова рода. Они, који за
њима долазе, са истом журбом сеју, са истом журбом жању и једу плодове, и са
истом празнином одлазе из овог живота.
То је људски начин. Но то није Божји начин. Видећи разлику измећу људског и

Божјег начина народ је рекао: Бог је спор и достижан. Бог је спор, но Он може бити
спор за једно поколење; али Он није спор на целој линији живота свих поколења.
Често у једном поколењу Он сеје, а у другом жање. И поколење, у коме Бог сеје,
сматра Бог врло спорим, док поколење, у коме Он жање, сматра га врло брзим.
Није ли у нашим људским пословима свака жетва бржа од орања, селидбе,
плевљења, требљења и уздисајног чекања док плод сазре? Но Бог није ни брз ни
спор. Он има Своју меру, и од те мере не одступа. Мрав гледа и види само свој
мравињак; домаћин гледа и види целу њиву.
Да је Христос поступао по људском начину, Он не би изабрао дванаест рибара за

Своје апостоле, него дванаест царева земаљских. Да је само хтео видети одмах
успех Свог труда и пожети плодове Свога рада, Он је могао Својом неодољивом
силом покрстити дванаест најмоћнијих царева на земљи и учинити их Својим
следбеницима и апостолима. Замислите само, како би се Христос тренутно прочуо
у целоме свету! Како би се брзо Његова наука распрострла по целој земљи; како би
идоли од царских указа хитро ишчезли; како би се храмови незнабожачки
претворили у хришћанске богомоље; како би престало клање стоке на жртву
боговима, и дим од крви био замењен димом од тамјана; како би се лако
установила црква Бога живога и јединога васцелом роду људском! Без икакве муке
Христос би се успео тада на један једини царски престо, са кога би владао, преко
дванаест покорних царева, као Својих доглавника, свим народима на земљи и
целим светом од истока до запада и од севера до југа. Без икакве муке тада би и
упорни Јевреји признали Цара Христа као свог очекиваног Месију и поклонили Му
се.
Но, помислите, шта би било на крају крајева од таквога светскога царства,

створенога на брзу руку, силом и генијем једнога човека? Било би исто што и са
свима осталим светским царствима пре и после Христа. Заједно са својим
оснивачем и оно би легло на самртни одар, и свет би се нашао опет на почетку, са
кога је и пошао. Или, још јасније, било би што и са једним горостасним храстом,
кога један див ишчупа у планини и пресади у долини. Докле див стоји уз пресађени
храст и држи га својом снажном руком, дотле храст и стоји; чим се див уклони од
храста, ветрови дуну и оборе храст на земљу. И људи би се скупили око палог
храста и зачудили се, како тако моћан храст подлеже ветровима, док ниска лескова
дрвета око храста одолеше и остадоше усправно? И људи би одмахнули главом и
рекли: заиста, сигурније стоји и лакше ветровима одолева ниско лесково дрво кад
лагано из семена расте, него и највећи храст, кад га дивовска рука пресади па се од
њега уклони. Што год се корен једнога дрвета ниже спушта у подземну таму, то је
дрво јаче, отпорније и дуготрајније.
Како је премудро, што је Христос почео из низине а не од врхова! Како је

премудро, што није почео зидање Свога царства од царева него од рибара! Како је
добро и спасоносно за нас, који живимо две хиљаде година после Његовог дела на
земљи, што Он није видео коначни успех Свога труда нити пожњео плодове Свога
рада за Свога живота! Он није хтео као див да пресади одједанпут на земљу једно
горостасно дрво него је хтео да, као прост тежак, зарије семе дрвета дубоко у
подземну таму, па да иде дома. Тако је и учинио. Не само до таме простих
галилејских рибара, него до таме самога Ада зарио је Господ семе Дрвета Живота,
и отишао. И дрво је лагано расло, врло лагано. Бесомучни ветрови су га љуљали, да
га сломе али нису могли. Непријатељи су сасецали дрво до земље, али је корен
пуштао све више младица; и све је упорније и брже расло што се више сасецало.
Вражје силе су риле дубоко под земљом, дубље од катакомби, да корен ишчупају;
али што су га више трзале, то је корен постајао све дурашнији и жиле све
многобројније, и изданци све бујнији. Зато дрво Христово, усађено по Божјем а не
по људском начину, и данас, после две хиљаде година, цвета и листа и доноси
слатке плодове, за људе и ангеле, и блиста се у свежини и красоти као да је
посађено пре једног људског века.
Да је Господ Исус поступио по људском начину, Он би се, истина, много брже

прославио међу људима, али зато ми не би били спасени. Но Он није ишао за
људском славом - за звуком свирале, која данас свира а сутра се баца у огањ - није
ишао за људском славом но за људским спасењем. Он није дошао међу људе као
див у позориште, да покаже Своју снагу и вештину, те да Му људи рукама
пљескају, него као пријатељ и лекар дошао је нама у болницу, да нас обиђе, да с
нама насамо разговара, и да нам понуди савет и лек. Зато је добро за човечанство,
од почетка до краја времена, што је Господ поступио по Божјем начину и изабрао
за Своје апостоле не дванаест великих царева, но дванаест малих рибара. А о томе,
како их је Он изабрао, говори данашње јеванђеље.
Ходећи Исус покрај мора Галилејског виде два брата: Симона названог Петра и
Андреја брата његова, где бацају мреже у море, јер бејаху рибари.
Од куд Господ Исус на Галилејском мору то нам јеванђелист објашњава у

претходном јеванђељу. Чувши да је Јован Крститељ предан, Он остави Јудеју и оде
у Галилеју, у презрени крај земље израиљске. Предвиђајући крвави конац Свога
великог војника и Претече, Он као да повлачењем спремаше победу над
непријатељем. Но кад је већ у Галилеји, није ли природно да се настанио у
Назарету, у постојбини Својој, где је провео највећи део Свога земнога живота? Не
који је пророк мио на постојбини својој? Он је био дошао у Назарет, но ту Га
хтедоше бацити са врха брда доле (Лк. 4, 29). Повлачећи се опет од превременог
злочина људског, Он се најзад настани крај Галилејског мора, на међама земље
Завулонове и Нефталимове, међу најудаљенијим и најпрезренијим, међу људима у
тами и сенци смртној. Прво у ту велику таму Он ће да зарије семе плодовитог
дрвета Свога Јеванђеља.
Јеванђелист Јован пише, да се Андреја први придружио Господу, и то још у Јудеји.

Андреја је био пре тога ученик Јована Крститеља, па кад је Јован указао на Христа
као на већег од себе, тада се Андреја одвојио од свог првог учитеља и пошао за
Христом. Одмах за тим Андреја нађе свога брата Симона и рече му: ми нађосмо
Месију, који значи Христос; и доведе га к Исусу. Још тада је Симон био назван од
Христа Петром, или каменом,тврдим каменом вере (Јов. 1, 35-42). Не стоји ли сада
у противности ово што јеванђелист Јован пише са оним што јеванђелист Матеј
прича у данашњем јеванђељу, наиме, као да је Христос призвао ова два брата тек
на мору Галилејском? Према Јовановом јеванђељу најпре је Андреја пошао за
Христом а потом Петар, док према Матејевом
јеванђељу изгледа, да их је Христос истовремено нашао и позвао, при чему се

Петар спомиње пре Андреје. Није ли ово очигледна противречност? Не; ни
најмање. Очигледно је међутим, како и Свети Јован Златоуст ово објашњава, да се
ту описују два различита догађаја; један, који се десио у Јудеји, у време слободе
Крститељеве, и други доцније, у Галилеји, у оно време, када је Крститељ био бачен
у тамницу и када се Господ Исус настанио у Капернауму, на обали мора
Галилејског. Јован описује ранији сусрет Христа са Петром и Андрејом, а Матеј
познији. Ово је јасно из тога, што се код Матеја говори о Симону названом Петру,
што значи, да је Симон раније био од Господа назван Петром. Тај ранији, и први
сусрет Петра са Христом десио се у Јудеји онда када је Андреја привео свога брата
ка Христу. Тај први сусрет Јован описује овим речима. И доведе га (Андреја) ка
Исусу. А Исус погледавши на њ рече: ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати
Петар, што значи стена. Знајући за ово јевнађелист Матеј описује сада један
понован сусрет синова Јониних са Господом, због чега и вели: Симона названога
Петра.Петра пак спомиње пре Андреја због тога, што је Петар по темпераменту
био живљи од свога брата и од почетка се јаче истакао од овога. Да су Јован и
Матеј описали два различита догађаја а не један исти, јасно је свакоме, ко прочита
оба та јеванђеља. Док Матеј описује одлучно позивање Петра и Андреја на
апостолску службу - хајдете за мном - дотле Јован описује више један сусрет и
упознавање ове браће са Христом поводом Претечиних речи: гле, јагње Божје!
Јасно је, да су се после овог сусрета они растали са Христом и, другим путем, или у
друго време, отишли у Галилеју, где их је Господ поново нашао на њиховом

рибарском послу.
И рече им: хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људи. А они тај час оставише
мреже и одоше за њим. Господ познаје срца њихова; као деца ови рибари верују у
Бога и покоравају се законима Божјим. Они нису навикли, да старешују и
заповедају, но само да раде и слушају. На себе они не држе ништа; смирење и
послушност према Божјој вољи испуњава срца њихова. Но и ако су прости рибари,
њихове душе жедне су и гладне за што више истине и правде. Ми видимо Андреја,
да је једном већ био оставио своје рибарске мреже и пошао за Јованом Претечом
као његов ученик. Чим је пак Јован указао на Христа као већег од себе, Андреја је
оставио Јована и пошао за Христом. То су живе душе, које ишту све више и више
Божје правде и Божјег царства. Зато њима Христос говори заповеднички: хајдете
за мном! Таким начином поступа Бог и са свима нама. Он неће силом да нас гони
на пут спасења но оставља нас да се слободно и по својој увиђавности најпре сами
определимо за спасење или пропаст. Али када Бог, који види срца наша, опази да се
срца наша склањају ка путу добра, ка путу спасења, онда нас Он одлучно привлачи
на тај пут. Када пак види срца наша, да су се потпуно склонила на пут пропасти и
зла, онда нас Бог потпуно напушта, и Сатана постаје господар наш. Тако је било и с
Јудом издајником. Када се срце његово потпуно било склонило ка злу и определило
за мрачни пут пропасти, Христос више није ни покушавао одвратити га са тога
пута; на против, видећи да је у Јуду већ ушао Сатана, Господ му говори: што
чиниш чини брже! И тако, дакле, ни у случају са Петром и Андрејом, нити у
случају са Јудом Господ ни најмање не повређује слободу људског опредељивања,
него тек пошто су се људи срцем определили за добро или за зло, Он говори
одлучно - Петру и Андреју: хајдете за мном! а Јуди: што чиниш чини брже!
И учинићу вас ловцима људи. То значи: како сте до сада мрежама својим ловили
рибу из дубине и таме морске воде, тако ћете од сада Мноме и Мојим Јеванђељем
ловити људе из дубине и таме зла овога света. Све оно, што је добро, остаће у тој
мрежи; а све оно, што не ваља, или неће моћи ући у ту мрежу или ће испасти из ње.
Чувши позив Христов Петар и Андреја тај час оставише мреже и одоше за Њим.
Видите ли, како су срца ова два брата већ била опредељена за добро? Они не
питају: куда нас зовеш? Како ћемо се нахранити? И ко ће хранити наше породице?
Они као да су целога свога века само чекали и ослушкивали такав позив? Као деца
наивно они полажу све бриге на Бога, остављају све и следују позиву Христовом.
И отишавши одатле виде друга два брата: Јакова Зеведејева и Јована брата
његова у лађи са Зеведејем оцем њиховим где крпе мреже своје, и позва их. А они
тај час оставише лађу и оца свога и отидоше за Њим. Опет - не два цара, него два
рибара! Без царске круне на глави али са царским срцем у прсима. Тако Господ
сабира бисер у тами. Тако Он бира мале и неуке, да њима посрами велике и
премудре; и сиромашне бира Господ, да њима посрами богате. Гле, како су
сиромашни Јаков и Јован: они сами са оцем својим крпе мреже! Но душа је њихова
богата глађу и жеђу за Богом; срце је њихово склоњено ка добру и - чека. Зато чим
Христос позва, они тога часа оставише свој посао, и лађу и оца, и мреже, и
отидоше за Њим.
По унутрашњем смислу: рибар означава ловца духовнога добра, мрежа означава

душу, море овај свет, лађа тело. Што ови рибари бацају мреже у море то значи, да
они траже духовнога добра, духовне хране, или царства Божјега, распростирући и
зароњавајући своју душу у дубине овога света, да би то добро где год уловили.
Што они крпе своје мреже, то означава њихов труд у поправљању своје душе. Што
прва двојица оставише своје мреже и пођоше за Христом, то значи, да они
оставише своје старе и грешне душе и пођоше да се Христом обнове, препороде и
задобију нову душу и нови дух. И још то значи, да од сада они више неће тражити
и ловити духовна добра напором своје сопствене душе него Христом, не својом
силом него силом Божјом, не својом памећу него Божјим откровењем. А што друга
двојица оставише лађу и оца свога, то значи, да они оставише своје грешно тело и
свога телесног оца, да би се од сад бринули о спасењу душе и ходили у сусрет
своме оцу небеском, као усиновљени по благодати Божјој
И прохођаше Исус по свој Галилеји, учећи по зборницама њиховим, проповедајући

јеванђеље о царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ у људима. После
тридесет година Свога живота у повучености Господ Исус сада отпочиње Своју
божанску службу, и то отпочиње је вредно и одлучно. То се хоће да каже речима:
прохођаше по свој Галилеји. Његова служба састојала се у тумачењу старога, у
проповедању новога и у потврђивању обојега чудима исцељења људи. Закон је био
дат кроз Мојсеја и пророка, и он је био посведочен многим чудима, да би људи
поверовали, да је тај закон од Бога. Но тумачи закона, помрачивши душу своју
грехом, помрачили су потпуно и смисао тога закона. С тога је тај стари закон
постао мртав, и био је као и да није. Сада Господ Исус, пре чист и безгрешан,
појављује се као једини истински зналац и прави тумач тога првога закона. Он
тумачи смисао његов и откључава закључани за грешне дух његов. Он је сад тумач
Духа, као што ће доцније Дух бити тумач Његов. Он не одбацује стари закон Божји
- како га може одбацити кад га је Он и дао? Него на темељу његовог правог
духовног и пророчког смисла Он сада даје нови закон спасења, проповедајући
Благовест о Царству. Стари закон је као добра и плодна земља, но од људи толико
запуштена, да је лице те земље потпуно сакривено под трњем и коровом, насејаним
од људи, то јест, од кривих тумача. Тако, да је свак одвраћао очи своје и срце од те
запуштене земље. Сада Господ преорава ту земљу и сеје нови усев. И људи гледају
са страхом и дивљењем у Њега. - Па као што је стари закон засведочен многим
божанским чудима, тако и овај нови закон Господ Исус, као законодавац,
засведочава многим чудима. Та чуда нису ради празног и сујетног показивања своје
моћи, него ради истинске користи људима. Она се сва састоје у лечењу телесних и
душевних болести и немоћи људских. Јер је Господ дошао нама у посету не као
мађионичар него као пријатељ и лекар.
Сви ви, који гладујете и жедните за правдом и љубављу Божјом, и који ту правду и
љубав узалуд ловите својим душама као мрежама по мору овога света, ослушните
глас
Господа Исуса. Јер гле, Он вас позива као што је негда позивао рибаре крај мора
Галилејског: хајдете за Мном! И чим чујете тај глас, не оклевајте ни часа, него
одмах оставите све своје старе напоре и сву своју стару љубав и пођите за Њим. Он
је једини ваш пријатељ и лекар; сви други који ван Њега стоје, или су незналице
или варалице. Гле, Он вас не позива ни као цареве, ни као пастире, ни као
богаташе, ни као сиромахе, ни као учене, ни као просте, него као људе, испуњене
болестима и немоћима. Болести и немоћи ваше долазе од греха. Зато припадните
Господу Исусу и завапите Му, као негда многи болесни и немоћни: Господе Исусе,
Сине Божји, смилуј се мени грешноме! Опрости ми, опрости, Господе, безбројне
грехе моје. Очисти ме силом Твојом, нахрани ме животворним хлебом Твојим, уђи
дубоко у мене као свеж и чист ваздух у загушљиву одају, и бићу здрав, и бићу
здрав и жив! Нека се тако прослави Господ у јачини душе наше и чистоти тела, са
Оцем и Духом Светим, а кроз помоћ и молитве Његових светих апостола, - Тројица
једнобитна и неразделна, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
НЕДЕЉА ТРЕЋА ПО ДУХОВДАНУ
Јеванђеље о чистоти ума
Матеј 6, 22-33. Зач. 18.
Од свих људи на земљи највећу одговорност пред Богом носи човек, који се назива
хришћанином. Јер хришћанину је Бог највише дао, па ће највише од њега и
тражити. Народима, који су се удаљили од првобитног откровења Божјег, Бог је
оставио природу и разум: природу као књигу и разум као вођу по тој књизи.
Хришћанима пак, поред природе и разума, повраћено је првобитно откровење
Божје и дато ново откровење истине кроз Господа Исуса Христа. Уз то хришћани
имају и Цркву, која је чувар, тумач и вођ у оба та откровења; и најзад хришћани
имају силу Духа Светога, који од почетка Цркву оживљава, и учи и води. И тако
док нехришћани имају један једини талант, разум, који их води и учи на књизи
природе, дотле хришћани имају пет таланата: разум, старо откровење, ново
откровење, Цркву и силу Духа Светога. Кад нехришћанин улази у природу, да је
чита и тумачи, пред њим светли само једна свећа, разум; кад Јеврејин улази у
природу, да је чита и тумачи, пред њим светле две свеће, разум и старо откровење;
а кад хришћанин улази у природу, да је чита и тумачи, пред њим светли пет свећа:
разум, старо откровење, ново откровење, Црква и сила Духа Светога. Ко треба,
дакле, да боље види и јасније чита: човек са једном свећом, или човек са две свеће,
или човек са пет свећа? Несумњиво, да ће свак од њих знати донекле да чита, а још
је несумњивије, да ће човек са пет свећа моћи даље видети и јасније читати него
прва двојица. Кад се ономе, који је у пет пута већој светлости, погаси свих пет
свећа, тада остаје он у већем мраку него онај, који ходи у светлости једне свеће, па
му се та једна угаси. Јер кад у један исти мрак зађу два човека, мрачније бива пред
очима онога, који је зашао у мрак са веће светлости. Но и они који ходе са једном
једином свећом, тј. са чистим и непомраченим разумом својим, могу се пробити
кроз мрачни кланац овога живота у велику светлост Божју; куд и камо је лакше
онима, пред којима светли свећњак од пет свећа. И кад они, који ходе са једном
свећом, неће имати изговора (Рим. 1, 20), ако скрену с пута и изгубе се у мраку,
какав ће изговор имати пред Богом они, којима је Бог дао у руке пет свећа, па ипак
скрену с пута и изгубе се у мраку? Заиста, од свих људи на земљи највећу
одговорност пред Богом носи човек, који се зове хришћанином.
Својим данашњим јеванђељем Господ Исус открива просте и јасне истине, који
многи од нас, такорећи, сваки дан газе ногама и невиде их; тако просте и јасне
истине, да их може човек са једном једином свећом - са богоданим чистим разумом
- видети и признати.
Овако говори Господ: Светилник је телу око. Ако дакле око твоје буде здраво, све
ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно
бити. Очи су прозор телу, кроз који тело зна за светлост, прима светлост, и
распознаје све у светлости. Ако је тај прозор залепљен, каква грозна тамница
постаје тело! Очи су вођ телу; докле тај вођ зорко ходи напред, тело се правилно
креће и не тумара ван пута: ноге иду како треба, руке раде како треба, и сваки
орган тела врши своју улогу како треба. Но ако вођ западне у таму, у какву ли тек
таму запада вођени! Ако се очи угасе и престану светлити телу, какву безумну
гомилу таме тек представља тело! Тада се за тело затварају сви путеви: ноге или не
иду никако или иду куда не треба; руке или не раде никако или раде како не треба;
и сваки орган тела врши своју улогу како не треба. Нога тапка, и тапкањем труди се
да замени потамнели вид; рука пипа, и пипањем труди се да замени потамнели вид;
ухо пажљивије слуша, и труди се да пажљивијим слушањем замени вид. Но све
узалуд, вођени не могу заменити свога вођу. Настаје једна збрка и пометња. Без
очију тело човечје уистини постаје права правцата тамница.
Унутрашњи смисао ових речи намеће се сам по себи после идуће реченице, која
гласи: ако је, дакле, светлост што је у теби тама, колика је тек тама! Не каже
светлост на теби или пред тобом него у теби. Овим Господ целу слику о оку и телу
окреће на унутрашњост човекову, на ум и на душу. Јер око је слика ума а тело
слика душе. У Светом Писму често се говори о видовитости ума као и о
заслепљености ума. Апостол Павле жели Ефесцима да би им Бог дао: бистре очи
ума (1, 18). А Псалмопевац моли Бога: отвори очи моје, да бих видео чудеса закона
твога (Пс. 118, 18), мислећи овде на умне очи и унутрашњи вид, којим се једино и
могу видети закони Божји. Ум је око целе душе. Ум је прозор душе према Богу.
Док је ум чист, светао и отворен према Богу, дотле се на целу душу сипа светлост
небеска, те се мисли наше правилно уздижу ка Богу; сви осећаји срца нашег
сливају се у љубав према Богу и закону Његовом, све намере, све тежње, сва дела
душе наше светла су, здрава и упућена служби Богу. Као осветљено поље, по коме
стадо пасе и чобани се веселе, и у које вуци не смеју да уђу од светлости! Тек кад
сунце зађе и тама падне, вуци се усуђују сићи у поље и тражити себи плен.
Осветљена чистим и здравим умом и душа је наша слободна од дивљих зверова
порока и страсти, које на њу наваљују само онда када је покрије тама болеснога
ума. (Авва Венијамин био се разболео пред смрт. Његови ученици и поштоваоци
почели су с тугом молити крај његове постеље за његово оздрављење. Чувши
старац, зашто они Бога моле, рекне им: "молите се ви, да се не разболи мој
унутарњи човек; а од овога тела ја нисам видео вајде ни док је здраво било, нити
пак сад, кад је болесно, осећам штете". Алфавитни Патерик). Кад је ум чист све је
чисто у души човековој, и цео је човек тада чист. А чистоме човеку опет све је
чисто (Тит. 1, 15). Несумњиво да у сваком човеку пореди највеће чистоте има и
нечистоте; но човек чиста ума неће да види нечистоту. Он управља свој ум, а ум
целу душу, само на оно што је чисто како унутра у човеку тако и у спољашњем
свету. И, управљајући свој ум само на оно што је чисто, човек се све више богати
чистотом. Што год се ум наш више задржава на Господу Исусу Христу, као
савршеној чистоти и светлости, то ум наш, а кроз ум и срце и душа, постају све
чистији, осветљенији, зрачнији и видовитији.
Одврати ли се пак ум од Бога, откаже ли се од Бога и похули ли на Бога, тада је

светилник душе угашен; тада је прозор на одаји зазидан; и вођ душе је склизнуо с
пута и пао у јаму. ("Не сабира се облак без дувања ветра, нити се страст рађа без
помисли", каже Марко Подвижник: в. Добротољубие, Помисли су пак као ветрови,
који дувају из поколебаног ума, те узбуђују осећајну и вољну природу човекову).
Колика тама тада тек душа постаје! Тада настаје забуна у души, и слепачко
тапкање и пипање час по овом час по оном путу. Једна тренутна мисао истакне се
за вођу душе, као једна вештачка искра, но брзо се гаси и предаје вођство једном
тренутном осећању, које се смењује опет другим осећањем или другом мишљу, или
једном и другом и трећом тежњом, док најзад човек не падне у таму људског
очајања. Изнемоћала и помрачена душа тада се предаје потпуно вођству тела, које
је сама тама и слепило без светлости душевне. И тело постаје вођ. И слепац почиње
да води слепца, док неминовно оба не падну у јаму.
Још се горње речи Христове односе на родитеље и учитеље, на вође народне и на

свештенике Цркве Божје. Родитељи су као очи за своју децу, а тако и учитељи за
своје ученике, а тако и вође за свој народ. Ако они који напред иду не виде куда
иду, још мање ће видети они, који следују њима. Ако су родитељи на странпутици,
како ће деца наћи прави пут? Ако учитељи говоре лаж, како ће ученици знати
истину? Ако су вође народне безбожне, како ће народ бити побожан? Ако су
свештеници Божји нечисти, како ће верни бити чисти? Тада ће се на свима њима
обистинити речи пророчке, које су се безброј пута обистиниле на народу
израиљском: очима ће гледати а неће видети (Мат. 13, 14; сравни Јов. 9, 39). То
јест: гледаће телесним очима на духовне ствари и догађаје, и неће их видети; јер
телесно око види оно што је телесно, али духовно око или ум, види оно што је
духовно. Но пошто је код њих вид ума заслепљен, то све што је духовно на небу и
на земљи остаје за њих невидљиво и непознато, пошто они гледају само телесним
очима. А телесни човек не разуме што је од Духа Божија, јер му се чини лудост и
не може оа разуме, јер треба духовно да се разгледа (I Кор. 2, 15).
Чујте шта још апостол Павле каже: а ми ум Христов имамо (I Кор. 2, 16). Благо
ономе од нас, ко може за себе да каже, да има ум Христов! Благо ономе, ко је свој
смртни, лелујави, земаљски ум одбацио и заменио га крепким умом Христовим! Тај
ће сав бити испуњен светлошћу неизреченом, и сав свет овај видеће потопљен у
једну велику светлост, као Мојсеј купину у пламену. Тај ће лако ходити кроз
кланац овога живота, јер ће пут бити осветљен највећим светилником,
највидовитијим оком, најчистијим умом. Јер Господ говори: Ја сам видело свету:
ко иде за мном не ће ходити по тами (Јов. 8, 12). Христос је видело наше; Христос
је око живота нашег. Ко хоће да позна живот и да види пут правога живота, тај
мора кроз то око гледати. Свако друго око је више или мање кварно, потамљено и
упрљано, те као наочари, или увећава или умањује, или приближује или удаљује
предмете. Само кроз око Христово види се све како јесте, и на небу и на земљи, и у
човеку и у стварима. Зато ће и најтеже одговарати пред Богом они, којима је дано,
да све гледају кроз Христово око, па не гледају.
Нико не може два госпооара служити, говори даље Господ; јер или ће једнога
мрзети а другдга љубити, или ће се једног држати о другог презирати. Не
можемо Богу служити и мамону. Могу ли два точка од кола возити напред а два
назад? Може ли човек једним оком гледати на исток а другим на запад? ("Као што
једно око не може смотрити на небо а друго не земљу, тако и ум не може сјединити
бригу о божанском и о светском". Авва Исаија.). Или једном ногом корачати на
десно а другом на лево? Не може. Тако се исто не може ићи у сусрет Богу и
остајати у загрљају света. Не може човек служити Богу и греху, него или ће Бога
мрзети а грех волети, или обратно: Бога волети а грех мрзети. Да би ту истину још
више нагласио Господ је понавља само другим речима: или ће се једнога држати а
другога презирати. Ако се један човек држи Бога, он се не може држати и
непријатеља Божјег. А љубав према овоме свету непријатељство је према Богу. Бог
тражи од нас цело срце, и зато нам нуди сву Своју помоћ и све дарове Своје. Јер
очи Господње гледају по свој земљи, да би показивао силу своју према онима,
којима је срце цело према њему (II Дневника 16, 9), цело - то јест чисто и
испражњено од вере у свет, наде у свет, љубави према свету, а испуњено вером,
надом и љубављу једино према Господу живом и бесмртном. Ко се држи Господа,
тај уистини мора осећати презрење према свеколикој смртној, варљивој и
трулежној сласти и дражи овога света. И обратно, ко се предао потпуно у наручје
варљивих нада и обећања овога света, тај ће потпуно занемарити и презрети Бога.
Али не варајте се, Бог се не да ружити (Еф. 6, 7). Јер ко се одрекне Бога, одрећи
ће се и њега Бог, и Бог ће остати Бог, а онај ће бити избрисан из књиге живих у оба
света. Зато буди постојан у преданости Богу, и не дели срце своје, него кад си
метнуо једном руком на плуг у њиви Господњој, не обзири се натраг. И кад си
једном почео да бежиш од содомске покварености овога света, не окрећи свога
погледа за се, да се не би окаменио као жена Лотова, па не би могао ни напред ни
назад. И кад си једном успео да се спасеш од црног фараона мисирског, не пожели
више да се вратиш у ропство његово, ма на твоме путу ка спасењу стајале и
препоне такве као мора, и пустиње, и глад, и жеђ, и безбројни непријатељи. Господ
увек иде пред онима, који се спасавају од пожара греховнога огња, и Он им просеца
пут и кроз мора, и кроз пешчане пустиње, и кроз густе редове непријатеља.
Не можете Богу служити и мамону. Опет Господ хоће да појача ону прву мисао:
нико не може два господара служити. То јест два господара, који супротно мисле,
супротно желе, супротно хоће. Праведни Аврам послужио је три господара (Пост.
18, 2), но та три господара били су у суштини и у духу један. И ми можемо служити
тридесет ангела Божјих, или триста светитеља Божјих, но то нису ни тридесет ни
триста господара, нису то чак ни два господара но један једини: то је Божја војска
светлости, истина и правда која стоји под једним јединим господаром, Богом. Да се
не би, дакле, мислило, да ми не можемо служити два добра и света човека, Господ
зато објашњава прву своју мисао показујући, да Он мисли на два супротна
господара, који ничега сличнога међу собом немају, као подне и поноћ. Бог и
мамон - то су та два супротна господара, којима ми можемо да се предамо на
службу: Богу за спасење и живот, а мамону, за пропаст и смрт. Мамон значи
богатство. То је реч феничанска. Кажу, да су многобожачки Феничани имали и
један кип под тим именом, коме су се клањали као божанству богатства. Зашто је
Господ употребио страну реч за оно што је супротно Богу? Зато да покаже Своје
дубоко презрење према обожавању богатства, према служењу и робовању
богатству. Јер је корен свију зала среброљубље (I Тим. 6, 10). Среброљубље
означава не само страсну љубав према сребру него према сваком излишном и
душегубном богатству. Господ је могао рећи: не можете служити Богу и лажи, јер
Бог је истина. Он је исто тако могао рећи: не можете служити Богу и отмици, јер
Бог је милост; ни Богу и блуду, јер Бог је чистота; ни Богу и зависти, јер Бог је
сушта љубав, ни Богу и ма ком греху, јер Бог је чистота; ни Богу и зависти, јер Бог
је сушта љубав, ни Богу и ма ком греху, јер Бог је безгрешан и противник греха.
Зашто је Господ Исус ставио баш службу богатству као супротну службу Богу?
Зато што служба богатству изазива, проузрокује и омогућава све остале грехе и
пороке. Ко се прилепи свим срцем земном богатству, тај се неће моћи уздржати ни
од лажи, ни од крађе, ни од отмице, ни од кривоклетства, па чак ни од убиства,
само да би своје богатство сачувао и увећао. Нити ће се моћи уздржати од зависти
и мржње према онима, који су богатији од њега. Поред тога, богатство ће му лако
отворити капије свих осталих греха и порока: пијанства, картања, блуда, прељубе,
и свих бешчинстава. А када увиди, да га се људи због богатства боје и клањају му
се, он ће престати да се боји Бога и да се клања Богу; гледаће с презрењем на закон
Божји и Цркву Божју, и убрзо ће постати крајњи богохулник и богоодрицатељ. Ето,
дакле, зашто је Господ изабрао баш службу богатству - или мамону, демону
богатства - као службу, која се највише противи служби Богу. Служба богатству
води човека робовању богатству сасвим умртвљује душу у човеку. ("Убог је онај ко
много потребује; много потребовање пак ствара у животу ненаситост жеља.
Разгорели огањ све гориво гута, и нико га не може задржати, док не сагори све.
Тако и среброљупца - може ли ко задржати? Василије Велики: О среброљубљу.).
Другом приликом Господ је рекао: каква је корист човеку ако сав свет добије а
душу своју изгуби (Мат. 16, 26)? Свет је Божји и остаће Божји, а богаташ када умре
остаће и без света и без душе, те ће на Суду Божјем бити сиромашнији од
најсиромашнијих аргата и најамника својих у садашњем животу.
Зато вам кажем, говори даље Господ: не брините се за живот свој, шта ћете
јести или шта ћете пити; ни за тело своје, у што ћете се обући. Није ли живот
претежнији од хране, и тело од одела?
Зато вам кажем. Зашто? Зато што је богатство тако опасно по душу. Зато што
служба мамону спречава вас, да служите Богу. Зато што желим, да ви будете
господари свега света и свију ствари, нашто је Бог и наменио човека при
стварању, а не да будете слуге слугу својих и робови робова својих. Зато нека вас
не мори тешка брига о јелу и пићу и оделу. Теже је створити тело него ли
снабдети га са јелом и оделом. Па Бог, који је учинио оно што је теже, учиниће и
оно што је лакше. Зна отац ваш шта вама треба. Његово око непрестано
стражари над вама и Његове препуне руке непрестано су пружене према вама. Не
видимо ли на све стране око себе, како Створитељ храни и поји и одева сва
створења Своја? Он храни мраве у прашини; Он храни зверове у планини; Он
храни рибе у води. Кад настане студен Он упућује ласте и ждралове у топле
пределе, где им даје храну зими; Он налази легало медведу, где ће да презими. Он
поји дрвеће и траву. Он залева горе и ливаде. Он купа сву зелен и цвеће. Или, има
ли који год створ на земљи, да га је Бог створио и пустио неодевана и гола? Ко
одену лава и тигра, и вука и лисицу, ако не Он? Ко саши одело пауну и гаврану, и
ко направи оклоп корњачи и крљушт риби, ако не Он? Ко даде вуну овци, и кострет
кози, и чекињу свињи, и длаку волу, и гриву коњу, ако не Он? Ко навезе крила
лептиру и плашт стршљену и кошуљу свакој бубици, што се крије у трави и лишћу,
ако не Он? Ко обложи свако дрво кором, и струк кукуруза ко тако окити? Ко
испреде и изатка одело цвећу у ливади, такво одело какво никад цареви земаљски
не понесоше? Господ, Господ Живи, који их и створи. Па зар ће тај Господ гледати
само на човека као на пасторка мећу створењима Својим? Зар Он, који храни и поји
и одева дивље зверове у гори, и траву у пољу, и бубиње у трави - зар Он може
оставити најславније Своје створење, човека, гладна и жедна и гола?
Погледајте на птице небеске, како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице. Па

ко их храни? Храни их Отац ваш небески. Не каже Отац њихов него Отац ваш. Бог
је за њих само Створитељ, а за вас је Он нешто више - Он је ваш Отац. Јер ви сте
много претежнији од њих. Христос овим речима указује на несравњиво
достојанство човеково над осталим створењима. Нисте ли ви претежнији од птица
небеских? Па кад сте претежнији, зар ће премудри Бог нахранити Своја јефтинија и
неважнија створења, а заборавити да нахрани Своја најдрагоценија и најважнија
створења у свету, синове Своје? Уосталом сва ваша брига за јело и пиће не користи
вам ништа, ако Бог не да Своје животне силе ономе, чиме се ви храните и појите.
Јер не храни вас хлеб него вас храни Божја сила кроз хлеб; и не поји вас вода него
Божја сила кроз воду. Ви ништа сами од себе не можете чинити: Ко од вас бринући
се може додати расту своме лакат један? То јест, ко од вас може кроз хиљаде
брига учинити, да му тело порасте за један педал више? И ко од вас може
продужити за један педао времена свој живот на земљи? Господе, говори цар
Давид, ево с педи дао си ми дане (Пс. 39, 5)! Не умиру ли и они, који много једу и
пију, као и они, који мало једу и пију? И не умиру ли брже прождрљивци него
испосници? И да ли они, који много једу и пију, расту у висину за један педао више
од других људи? Па кад не можеш свом својом бригом о јелу и пићу додати ни
један педао своме телу у висину, нити пак можеш продужити живот свога тела за
један педао времена на земљи, остави излишне бриге о телу, и предај се бризи о
души, с којом ћеш, по распаду тела, поћи пред Бога.
И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се

нити преду. Али ја вам кажем, да ни Соломон у свој слави својој не обуче се као
један од њих. Прво је Господ указао на птице, да њима застиди оне, који се сувише
брину за јело. А сада указује на још нижа створења Божја, на цвеће у пољу, да
њима застиди оне, који се сувише брину за одело. Но зашто Господ указује баш на
кринове а не на неко друго цвеће, које је Бог обукао у не мању красоту него ли
кринове? Прво зато што кринови својом белином, која представља чистоту,
издвајају од свега осталог цвећа у пољу. Тајновидац Јован видео је Сина Божјег на
небу као бело јагње и народ многи, народ праведника, обучен у хаљине беле
(Откров. 7, 9-15.) А друго зато што је хтео Господ, да сравни красоту тога цвећа са
царем Соломоном, за кога се вели, да се најрадије облачио у бело одело. Са
Соломоном пак сравњује Господ кринове зато што је Соломон био најбогатији и
најславнији цар старога времена. И гле, мудри и богати цар Соломон, поред све
своје бриге и труда да се што лепше обуче, није се могао обући тако како Бог може
обући и бесловесну траву у пољу. Сва брига људска, дакле, не може учинити оно
што учини Бог силом Својом. Па кад траву по пољу, која данас јесте а сутра се у
пећ баца, Бог тако одева, а камо ли вас (неће), маловерни? И ако је крин тако
красан, гле, он ништа друго није до обична трава, која данас цвета а сутра се огњем
сагорева. О, маловерни, зар ће Бог тако брижно одевати траву пољску, непокретну,
бесловесну и немушту, а вас оставити да ходите голи? О, маловерни, запамтите,
што год више бринете ви сами о себи, то мање Бог брине о вама!
И још једном понавља Господ заповест, да не бринемо, шта ћемо јести, и шта ћемо
пити, и у што ћемо се оденути. Понавља зато, да би нас одучио од сувишних и
излишних брига, које помрачују вид наш духовни, заслепљују ум наш, и остављају
нас у мраку овога света, у рукама једног злог господара, мамона, удаљене и отуђене
од Бога.
Кад имамо храну и одећу овим да будемо задовољни, говори апостол (I Тим. 6, 8).
То јест, кад имамо само оно шта нам је најпотребније - а о чему се Бог стара - не
тражимо више преко тога, јер брига о сувишном као и о сутрашњем дану гурнуће
нас на крају крајева у службу ђаволу. И сам Господ учи, да тражимо од Бога у
молитви само хлеб насушни, под којим се има разумети и хлеб духовни, којим људи
управо и живе. Да не иштемо од Бога никакву раскош ни излишност за наше тело.
Јер све ово незнабошци ишту. То јест они, који не знају за правога Бога и Његову
неограничену моћ и љубав, нити за вредност бесмртне душе човекове, нити за
красоту и сласт царства Божјега и Његове правде - они траже више него што им
треба. И Бог им даје по њиховој жељи, и не остаје им дужан ништа ни у овом ни у
оном животу. Сву своју плату они примају овде на земљи, као и птице небеске и
цвеће пољско. Јер сва слава птица небеских састоји се у њиховом земаљском
животу; и сва красота цвећа пољскога јесте тренутна красота у времену. Но Својим
синовима Бог је приготовио царство небеско од постања света, и неизречену славу

у том царству. Није, дакле, човеку слава у јелу и пићу и оделу. Јер да је у томе
слава човекова, човек би био хиљаде пута боље и нахрањен и напојен и одевен у
овоме животу него ли сва остала створења на земљи, у ваздуху и у води. Но зато је
баш и сам цар Соломон у свој слави својој лошије одевен од кринова пољских, да
људи виде, да није њихова слава у раскоши одела него у нечем вишем и трајнијем;
те да би одвратили своје очи и своје срце од пролазне славе овога света и
потражили за себе ону славу, која им је од Бога и намењена и обећана.
Него иштите најпре царства Божјега и правде његове, и ово ће вам се све додати.
То јест: не иштите конаца од Онога, који вам може дати царску одежду; и не
иштите просјачке мрве са стола Онога, који вас жели поставити за Своју царску
трпезу. Он је Цар, а ви сте Његови синови. Иштите оно што доликује царским
синовима; оно што сте негда имали, па сте грехом изгубили. Иштите благо, које
мољци не једу, рђа не квари, нити лопови краду. Ако се удостојите, да добијете
највеће, несумњиво ћете добити уз то и најмање. Иштите царства Божјега, у коме
сам Бог седи на престолу и царује (Пс. 102, 19); царство благодати и сваке правде, у
коме праведници сијају као сунце (Мат. 13, 43); и где нема болести, ни печали, ни
уздисања, ни - смрти. Не будите као блудни син, који оделивши се од свога оца,
пожели да једе свињску храну, него иштите да се само вратите из тућине у дом оца
свог небеског, где царује правда и мир и радост у Духу Светоме (Рим. 14, 17). Нити
будите као Исав, који је своје достојанство продао за чанак сочива. Зар ћете и ви
дати вечно царство и блаженство за чанак сочива, што вам овај свет нуди? Нека вас
Господ Бог милошћу Својом сачува од тога срама и понижења. Нека Он сачува око
ума вашег, да не потамни и не заведе се злим мамоном земаљске трулежи и обмане.
Нека вас Он уразуми, да будете као царски синови, који су изгубили царство, али
који ни о чем не мисле и не брину него о повратку у царство своје.
На једној цркви у Сирији, задужбини цара Јустинијана, стоје и данас написане

речи, које је сам цар дао написати: Царство Твоје, Христе Боже, царство свих
векова (Пс. 144, 13). Нека би нам Господ помогао, да ове речи испише наша чежња
за Христом у срцима нашим. Све друго је споредно и неважно. Сва друга царства
на земљи надживеће гроб и црв. И кад не буде било више ни земље ни земаљских
царстава, певаће на небу радосно праведници с ангелима: Царство Твоје, Христе
Боже, царство всих вјеков, и владичество Твоје во всјаком родје и родје. Зато нека
је слава и хвала најслађем Учитељу под сунцем, Христу Богу, заједно са Богом
Оцем и Богом Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек,
НЕДЕЉА ЧЕТВРТА ПО ДУХОВДАНУ
Јеванђеље о великој вери

Матеј, 8, 5-13. Зач. 25.
Ако се човек не испуни дубоким смирењем, кротошћу, понизношћу и

послушношћу пред Богом, како ће се спасти? Како ће се спасти безбожник и
грешник, кад се једва спасава праведник (I Петр. 4, 18)? Не задржава се вода на
високим литицама планинским, него на ниским, равним и удубљеним местима. Ни
благодат Божја не задржава се на охолим људима, који се узвисују и пркосе Богу,
него на смиреним и кротким, који су удубили душу своју смирењем и кротошћу,
понизношћу према величанству Божјем и послушношћу вољи Божјој.
Кад питому лозу, коју домаћин брижно и дуго негује, сасуши болест, онда је
домаћин чупа и баца у огањ, и на место њено пресађује и калеми дивљу лозу.
Кад синови забораве сву љубав очеву и збунтују се против оца, шта чини тада
отац? Изгони синове из куће, и на место њихово усиновљава најамнике своје.
Тако бива у природи, тако и мећу људима. И неверници говоре: то тако бива по
природним законима и по људским законима. Но верни тако не говоре. Они, који
су раскрилили завесе природних и људских закона, и загледали се у пламене очи
тајни вечите слободе, они друкчије говоре. Они веле: то тако бива по вољи Божјој а
ради наше поуке. То Бог пише прстом Својим, и они, који знају да читају рукопис
Божји, написан огњем и Духом по стварима и догађајима у природи и по стварима
и догађајима међу људима, они једини разумеју смисао свега. Они пак, пред чијим
очима, трепери природа и живот људски као једна велика гомила слова, без духа и
смисла, - они говоре о случајности, и веле: све што се догађа нама и око нас догађа
се по случајности. Тиме хоће да кажу, као да се сва та велика гомила слова сама
собом креће и меша, и од те безумне мешавине испадају час овакви час онакви
догађаји. Да Бог није Бог милости и сажаљења, Он би се насмејао оваквој лудости
земаљских тумача света и живота. Но има неко ко се овој лудости злурадо смеје: то
је зли дух, враг људског рода, који је без милости и сажаљења према људима. Када
гуска тапка по шареном ћилиму, простртом на трави, она може да помисли, да су
све шаре и боје на ћилиму неким случајем натрпане ту, као да је и ћилим случајно
никао из земље, као што и трава - по гушчијој памети - случајно ниче из земље.
Али ткаља, која је ткала и шарала ћилим, зна, да ћилим није никао однекуд
случајно, као што зна, шта свака шара и боја значи, и зашто су све шаре и боје тим
редом једна поред друге поређане. Само ткаља зна, да чита и тумачи ћилим, њеном
руком изаткан, и знају они, којима она каже. Тако узалуд тапкају неверни по
пречудном ћилиму овога света и говоре о случајностима. Само Бог, који је и
изаткао овај свет, зна шта значи сваки конац у светскоме ткиву; и зна онај, ко се
удостоји, да му Бог каже. Видовити Исаија пише: овако говори Високи и Узвишени,
који живи у вечности, коме је име Свети: на висини и у светињи станује, и
(станујем) с оним ко је скрушена срца и смерна духа оживљујући дух смерних и
оживљујући срце скрушених (Ис. 57, 15). Бог је на земљи, дакле, само с онима, који
су скрушена срца и смерна духа. А с којима Бог станује, онима и открива тајне
света и живота и духовне дубине свеколиког Свог писања кроз ствари и догађаје.
Скрушена срца и смерна духа били су Аврам, Исак, Јаков, Јосиф, Мојсеј и Давид,
зато је Бог био с њима и обећао бити и с њиховим потомством, док ово буде било
скрушена срца и смерна духа. Но кад се људи погорде својим честим општењем с
Богом, онда они падају у гору пропаст него ли они, који немају никаква познања ни
општења с истинитим Богом, Најочитији пример зато даје нам народ Израиљски, то
јест потомство великих и богоугодних праотаца, које споменусмо. Погорђен
општењем с истинитим Богом, овај народ је почео презирати све остале народе као
плеву на гумну Божјем. Но тим је сам себе упропастио, јер га је његова охолост
толико заслепила, да од свега, што му је Бог икада открио преко својих пророка и
угодника, он је запамтио и задржао само једно, а то је, да је он Богом изабрани
народ. Дух и смисао старога откровења Божјега за њега је потпуно ишчезао, и
Свето писмо играло је пред очима тога народа као гомила неразумљивих речи. И
кад се Господ Исус појавио у свету са новим откровењем, народ јеврејски не само
да се био спустио својим слепилом и незнањем воље Божје на степен
незнабожачких народа, него је потамњеношћу духовног вида и окорелошћу срца у
многоме стајао и ниже од ових последњих. Данашње јеванђеље казује нам суд
самога Спаситеља о томе. Оно нам описује један догађај, који је открио здравље у
болесних и болест у здравих, веру у незнабожаца и неверство у оних, који су себе
хвалисаво називали избраним и правоверним. И ово јеванђеље је написано за поуку
свима вековима и свима покољењима, па и за наш век и наше покољење. Као
херувимски мач ова је поука оштра, као сунце јасна и као планинско цвеће свежа и
изненађујућа. Да нас застраши својом оштрином; да нас просвети својом јасноћом,
и да нас изненади у нашој садашњој духовној небрижљивости и немарности. И још
нарочито да опомене нас хришћане, да се не заборавимо и не погордимо тиме, што
ми у цркву долазимо, Богу се молимо и Христа исповедамо, те да се пред судом
Божјим не нађу они, који су ван цркве са више искрене вере и више добрих дела.
А кад уђе Исус у Капернаум, приступи к њему капетан молећи га и говорећи: слуга
мој лежи дома узет и мучи се страшно. Капетан, или сотник, или стотинар, био је
свакако старешина војничке посаде у Капернауму, главноме граду на језеру
Галилејском. Да ли је он био непосредно под римском влашћу или под влашћу
Ирода Антипе, сасвим је споредна ствар; премда је вероватније, да је био римски
официр; главно је, да је он био незнабожац и да није био Јеврејин. Ово је први
официр римски, који се спомиње у Јеванђељу, да је поверовао у Христа. Друго је
био капетан страже под крстом Христовим, који је видећи страшне појаве у
природи при издисају Господа, узвикнуо: Заиста овај бијаше син Божји (Мат. 27,
54)! Па онда се помиње капетан Корнилије у граду Кесарији, кога је апостол Петар
покрстио (Дела Ап. 10, 1-). И ако су били незнабошци они су прозрели истину и
живот у Христу, и поверовали у Њега пре целе хорде преучених, али заслепљених,
књижевника јеврејских.
Слуга мој лежи дома узет и мучи се страшно. Не баш слуга, него момак или
послушник, према грчкој речи у јеванђељу; а вероватно да је тај момак био војник,
пошто је молилац официр. Болест је била страшна: узетост,и момак је већ био на
умору, како јеванђелист Лука прича. А он беше капетану мио, Зато се капетан
потрудио, чим је дочуо, да је Христос ушао у Капернаум, да лично изађе пред Њега
и замоли Га за помоћ своме омиљеном момку.
Ко прочита описе овога догађаја код двојице светих јеванђелиста, Матеја и Луке,
учиниће му се на први поглед, да је међу њима велика разлика. Јер Матеј пише, да
је капетан сам лично приступио Христу и молио Га, а Лука пише, да је он прво
послао старешине јеврејске и преко њих најпре упутио своју молбу, а потом, кад је
Господ пошао његовом дому, он је послао своје пријатеље у сусрет Господу и
поручио Му да не улази у дом његов, пошто он - капетан - није тога достојан, него
само да рекне реч, и слуга ће оздравити. И заиста разлике у ова два описа има, али
противречности нема. А разлика је сва у томе, што Матеј изоставља и не помиње
два изасланства, која капетан претходно шаље пред Господа, а Лука опет
изоставља и не помиње, да је најзад и сам капетан, поред све своје скрушености и
смирености од величанства Христовога, изашао пред Њега. Овако прекрасно
допуњавање јеванђелиста изазива код духовна човека само радост и дивљење. Јер
да су сви догађаји истоветно описани код свих јеванђелиста, по речима Златоуста,
рекло би се, да су јеванђелисти један од другога преписивали. Нашто би требало
онда четири јеванђелиста и четири јеванђеља? На сваком земаљском суду потребна
су два сведока да посведоче, па да се верује у неку ствар, а Бог је нама дао два пута
по два сведока у лицу четири јеванђелиста, да би они, који хоће спасење, могли
што лакше и што брже поверовати, и да они који пропадају немају изговора. И још
нам је Бог дао четири јеванђелиста - премда је Он могао сву мудрост нашега
спасења изручити кроз једног јединог - да би се ми угледали на њихово узајамно
допуњавање, те да би се тиме поучили, да смо и ми одређени да се узајамно
допуњујемо у овом животу, према различитим духовним даровима, од Бога
примљеним (I Кор. 12, 1) као чланови једнога тела, који један другог помаже свак
по својој мери и чини да расте тело (Ефес. 4, 16).
И тако, дакле, имајући пред собом два описа, ми можемо представити себи јасно
слику догађаја, о коме је реч. Чувши о слави и моћи Господа Исуса а осећајући
своју људску грешност и недостојност, капетан је прво умолио старешине
јеврејске, да оду ка Господу и позову Га. Он није ни мало био сигуран, да ће
Господ хтети доћи. Он је могао помислити у себи: гле, ја сам идолопоклоник и
грешник; Он је видовит и Он ће прозрети моју грешност, чим чује моје име, те ко
зна, хоће ли се хтети сагласити да уђе у мој дом? Боље да пошаљем Јевреје пред
Њега, па ако одбије, нека одбије њих, а ако се сагласи доћи... видећу. А када је
сазнао да се Господ сагласио, он се сав узбудио и збунио. Он шаље сада своје
пријатеље, да кажу Христу, да не улази у дом њему грешноме и недостојноме, него
само нека рекне реч, и момак ће оздравити. Но тек што су пријатељи изашли пред
Господа и саопштили Му поруку капетанову, ево долази и сам капетан. У великом
узбуђењу он није могао остати код куће. Гле, Он долази под његов кров! Не, не;
пријатељи његови не знају још ко је Он, и неће Му умети рећи што треба. А за
старешине јеврејске могао је капетан већ знати, да они не воле Христа нити имају
вере у Њега. Зато мора и он лично похитати у сусрет Њему, тим пре пошто сад зна,
да му неће отказати и тиме га унизити пред народом. А он је официр.
Истина, Јевреји су рекли добру реч Христу о капетану: достојан је, да му то

учиниш, јер љуби народ наш и начини нам зборницу. Но све то што су они рекли не
додирује суштину ствари. Они цене капетанову доброту по својој личној користи,
коју су имали од њега. Љуби народ наш. Остали римски официри и чиновници
презирали су Јевреје. А овај их је волео. И начини нам зборницу. Хоће да кажу:
потроши свој новац а уштеди наш. Сагради нам потребну богомољу, коју би иначе
ми сами морали градити и платити. Све говоре као да говоре Кајафи а не Христу.
На све ово Христос им ништа не рече, него само ћутке иђаше с њима. Потом излазе
пред Христа пријатељи капетанови, и најзад и сам капетан.
Сретнувши се с Христом лицем у лице, наравно, капетан је морао поновити целу

ствар, која је Господу већ била саопштена. А Исус му рече: ја ћу доћи и исцелићу га.
Видите, како говори Онај, који има власт и моћ! Не каже: видећемо! Нити га пита,
као друге: верујеш ли, да ја то могу учинити? пошто већ види срце капетаново и
зна његову веру. Него му говори одлучно, како се никад ниједан лекар није усудио
говорити: ја ћу доћи и исцелићу га. А овако одлучно и јасно Господ је намерно
рекао, да би изазвао следећи одговор капетанов пред Јеврејима.
Јер кад Бог ради неки посао, Он га ради тако, да од тога посла не буде само једна
корист но многа. Христос је хтео, да овај догађај многоструко искористи: и да
излечи болесника, и да открије велику веру капетанову, и да укори Јевреје због
неверовања, и да искаже једно крупно пророчанство о царству: о онима, који мисле
за себе поуздано да ће ући у то царство, но неће ући, и о онима, који не мисле ући а
ући ће.
И капетан одговори и рече: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него
само реци реч и оздравиће слуга мој. Каква огромна разлика између ове пламене
вере срца и хладних законских веровања фарисејских! Разлика не мања него што је
разлика између огња што гори и огња насликаног на хартији. Кад је један фарисеј
позвао Христа у дом на вечеру, мислио је у својој законичкој охолости, да он тиме
чини част Господу, што Га позива у свој дом, а не Господ њему и његову дому, што
улази под његов кров. И у тој охолости и надмености фарисеј је пренебрегао чак и
уобичајене изразе гостољубља: нити је донео своме Госту воде за прање ногу, нити
Га је предусрео са целивањем, нити Му је главу помазао мирисним уљем (Лк. 7, 44-
46). А гле, какав је скрушен и смирен пред Господом овај "незнабожац", коме није
дато било да зна Мојсеја и Пророке, и који је имао свој природни ум као једину
светлост у распознавању истине и лажи, добра и зла! Он зна, да је за сваког другог
човека у Капернауму част да уђе у његов дом, али он у Христу не види обична
човека но самога Бога. Зато и говори: нисам достојан да под кров мој уђеш. И како
силна вера у Христа и Његову моћ! Само реци реч, и болест ће побећи, и слуга ће
мој устати! Ни сам апостол Петар дуго и дуго није могао имати овакву силну веру.
Капетан осећа у Христовом присуству присуство самога неба, небеског огња и
небеске светлости. Нашто толики огањ да улази под његов кров, кад је довољна
једна искра? Нашто цело сунце уносити у кућу, кад је један зрак довољан? Да је
капетан знао Свето писмо, као што га ми данас знамо, он би рекао Христу: Ти, који
си речју створио свет и човека, Ти можеш речју и болеснога подићи! Једна најмања
речца Твоја довољна је; јер је она јача од огња и светлија од зрака сунчанога, Само
реци реч! О, како ова силна вера једнога незнабошца мора да застиди данас и многе
од нас,који сто пута боље знају Свето писмо али и сто пута мању веру имају!
Но с овим речима капетан не завршује, но продужује, да објасни, како он верује у

моћ Христову: јер ја сам човек под власти, и имам под собом војнике, па речем
једноме: иди и иде; и другоме: дођи, и дође; слузи својему: учини то, и учини. Шта
је један капетан? Он је власт над стотином људи, а стотина других власт су над
њим. Но они који су под њим морају њега слушати. Па кад он, као човек под
вишом влашћу, и коме је лично дата мала власт, може да заповеда својим
војницима и слугама, тим пре може Христос, који није ни под чијом влашћу, и који
је сам по себи врховна власт над природом и људима. И кад се толики људи
покоравају слабој речи капетановој, како ли се све ствари неће покоравати речи
Божјој, која је јака као живот, оштра као мач и страшна као бич (V Мојсеј, 32, 47;
Јов. 12, 50; Еф. 6, 17; Приче 2, 5; Јов. 5, 21)? Који су то војници Христови и слуге
Његове? Није ли живот у свима бићима војска Христова? Нису ли ангели са
светитељима и свима богобојазним људима војници Христови? А све силе у
природи и смрти и болести - нису ли то слуге Његове? Господ наређује животу: иди
у то и то биће, и живот иде; врати се, и живот се враћа. Он шаље живот; Он
попушта смрт и болести; Он васкрсава и Он лечи. Од Његове речи повијају се
ангелске војске као пламен од јаког ветра. Он рече и постаде; Он заповеди, и
показа се (Пс. 33, 9). Нико не може Његовој сили одолети, нити се што сме Његовој
речи противити. Никад човек није говорио као овај човек (Јов. 7, 46). Јер Он није
говорио као потчињен него као господар, као онај који власт има (Мат. 7, 29). Као
таквога Њега је капетан и замолио: само реци реч и оздравиће слуга мој! Отерати
болести са узетог момка, то је дело, које не могу извршити сви смртни људи на
земљи; но то је мало дело за Христа. За овакво дело Он се не мора трудити и ићи на
ноге у кућу капетанову; не мора ни видети болесника; не мора га ни за руку узети и
подићи. Само нека рекне реч, и дело ће бити свршено. Ето, такво је било
капетаново мишљење о Христу, и таква вера његова у Христа.
А кад чу Исус, удиви се и рече онима што иду за њим; заиста вам кажем, ни у
Израиљу толике вере не нађох. Зашто се удиви Христос, кад је Он могао знати
унапред, шта ће му капетан одговорити? Није ли га Он и изазвао да Му тако
одговори Својим необичним речима: Ја ћу доћи и исцелићу га? Зашто се, дакле, сад
удиви? Удиви се ради поуке онима, који иђаху за Њим. Удиви се Он, да би показао
њима, чему се треба дивити у овоме свету. Удиви се великој вери једнога човека, да
научи Своје следбенике, да се и они диве великој вери: Ваистину, ништа у овоме
свету није достојно толиког дивљења као велика вера једнога човека. Христос се
није задивио красоти језера Галилејског; јер шта је та красота према красоти
небеској, коју Он познаје, Нити се икад задивио великој мудрости људској, ни
богатству, ни сили; јер све је то ништа према богатству, мудрости и сили, њему
познатој у царству Божјем. Нити се икад задивио великоме збору народноме о
празнику у Јерусалиму; јер ништаван је и бедан такав збор на земљи према сјајном
збору ангела на небу, који је Он гледао од створења света. Кад су се други дивили
лепоти храма Соломонова, Он је описивао рушење тога храма до из темеља. Само
је велика вера једнога човека за дивљење. То је највећа и најкраснија ствар на

земљи. Јер кроз веру роб постаје слободан, аргатин постаје син Божји, и смртан
човек постаје бесмртан. Кад је праведни Јов лежао у гноју и ранама на пепелу
целог свог богатства и све своје деце, његова вера у Бога остала је непоколебана.
Из сред гноја и рана он је узвикивао: и ако се ова кожа моја и распадне, опет ћу у
телу свом видети Бога; ја исти видећу Га и очи моје гледаће Га (Јов. 19, 26-27).
Коме то изрече Господ Исус Своје дивљење? Онима што иду за Њим. То су
Његови свети апостоли. Ради поуке њима Он се и удиви. Наравно, и остали Јевреји,
што су били пошли с Њим кући капетановој, чули су ове речи, којима Господ
изрази Своје дивљење: заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вере не нађох.
Наиме: ни у народу јеврејском, који би требао да има веру јачу него ма који други
народ на земљи, пошто је томе народу од почетка Господ Бог открио Своју силу и
моћ, и старање и љубав, кроз безбројна чуда и знаке, и кроз пламене речи Својих
пророка. Но у Израиљу је вера била безмало са свим пресушила, и избрани синови
збунтовали се против Оца и оделили од Оца и умом и срцем тако, да су имали ум
заслепљен и срце окамењено. Чак ни Његови апостоли у почетку - па ни Петар, да и
не говоримо о Јуди -нису имали такву веру у Христа, какву је имао овај римски
официр ни сестре Лазареве, чијој је кући Христос често долазио; ни Његови
сродници и пријатељи у Назарету, међу којима је Он одрастао.
Сада Господ Исус, гледајући Својим духом до крајева времена, исказује једно
пророчанство, жалосно за Јевреје a радосно за народе незнабожачке:
И то вам кажем, говори Он, да ће многи од истока и запада доћи и сешће на

трпезу с Аврамом и Исаком u Јаковом у царству небеском. A синови царства
изгнаће ce у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Ово ce
пророчанство и до сада увелико обистинило, a и дан-данас обистињава. Ha истоку
и западу од народа јеврејског живели су народи незнабожачки. (Господ не рече
многи незнабошци него само многи од истока и запада премда је јасно, да је Он
мислио на незнабошце. Зашто не рече незнабошци? "Да не узбуни Јудејце, зато
обазриво рече од истока и запада". Теофилакт). Многи су од њих целином прешли
у веру Христову, као: Јермени и Абисинци, Грци и Римљани, и сви народи
европски; многи су пак делимично постали хришћани; као: Араби и Египћани,
Индијанци и Персијанци, Китајци и Јапанци, Црнци и Малајци, док су синови
царства, то јест Јевреји, којима је царство прво и понуђено било, остали упорни у
свом неверовању у Христа до дана данашњега; али зато су, мимо све остале народе,
расејани по целоме свету, отерани са свога огњишта, презрени и омрзнути од
народа, код којих су ce доселили као дошљаци. Тако, да је њихов живот и овде на
земљи постао тама најкрајња плач и шкргут зуба. (Реч најкрајња или кромшњаја у
тачном преводу треба да буде спољашња или вњешњаја; "in tenebras exteriores како
онај кога Господ изгони ван (foras) као за врата, за двер, губи светлост, то је због
тога тама названа вњешњеју (спољашњом)." Јероним. - Ho y суштини ово означава
одвојеност и потпуну удаљеност од Бога; битисање у земљи далекој, још
удаљенијој од оне, у којој је блудни син гладовао и у глади својој позавидео чак и
свињама на њиховој храни.) A y ономе свету нађе ce за бесмртном трпезом и много
њихових сопствених праотаца, Аврама, Исака и Јакова више људи са свих страна
света, од свих paca и од свих језика, него ли њих Јевреја. И биће у оном свету за
неверне синове царства тама, плач и шкргут зуба. Осушени виноград Домаћин
чупа и баца у огањ, а на место његово засађује и калеми дивљу лозу. Збунтоване
синове Своје Отац небески одељује на вечност од Себе, а на место њихово усињује
најамнике Своје. И тако изабрани постају неизабрани, а неизабрани изабрани. И
први бивају последњи, а последњи први.
А капетану рече Исус: иди, и како си веровао нека ти буде. И оздрави слуга његов
тога часа. Пошто је изрекао пророчанство, онда чини чудо. Као да хоће тим чудом
не само да награди веру капетанову него да и потврди Своје велико пророчанство.
Рече, и слуга оздрави. Као год што и при првом стварању Бог рече и би, тако и сада
при Новом Стварању Господ само рече реч - и би тако. Узет човек, кога цела
царевина римска не би могла спасти, на једну божанску реч Спаситељеву устаје, и
бива здрав. Болест је слуга Божји, и кад Господар каже: иди, она иде; и кад каже:
доћи, она дође. Без лекова и мелема болесник оздрави, јер позна слуга заповест
Господара свога, позна и побеже. И лекови и мелеми не лече, него Бог лечи. Бог
лечи или непосредно Својом речју, или посредно преко лекова и мелема, - према
мањој или већој вери болесника. Нити има лека иодкакве болести у целом
пространом свету, који би могао одагнати болест и повратити здравље, без силе
Божје, без присуства Божјег, без речи Божје.
Слава нека је Живоме Богу за Његова безбројна исцељења верних Својом моћном
речју, и у прошлости и у садашњости. Поклонимо се Његовој светој и свемоћној
речи, којим Он ствара ново, лечи болне, уздиже пале, прославља презрене, утврђује
верне и обраћа неверне, а све кроз Исуса Христа, Сина Свог Јединородног, Господа
и Спаса нашег а силом Духа Светог. Поклонимо се заједно са војскама ангелским и
светитељским Оцу и Сину и Светоме Духу - Тројици једнобитној и неразделној,
сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
НЕДЕЉА ПЕТА ПО ДУХОВДАНУ
Јевнђеље о спасењу човека и пропасти свиња
Матеј 8, 28-34; 9, 1. Зач. 28.
Учинише људи неправду према Богу, па се они расрдише на Бога. О, људи, ко има
право на кога да се срди?
Затворише безбожни уста и помислише: да не спомињемо име Божје, да би га

нестало из овога света! О, жалосни људи, ваша су уста у мањини у пространом
свету. Јесте ли видели и чули, како брана чини реку гласном? Без бране река беше
нечујна и мутава; и гле, брана јој отвори грло! Свака кап доби језик.
И ваша ће брана учинити то исто: отвориће грло безгласним, и напуниће мутаве

говором. Ако престану ваша уста да исповедају име Божје, уплашићете се чујући да
га исповедају чак и бесловесни и немушти. Заиста вам кажем: ако ви заћутите,
камење ће повикати. Ако и сви људи на земљи заћуте, трава ће проговорити. Ако и
сви људи избришу име Божје између себе, оно ће бити исписано дугама по небу и
огњем по сваком зрну песка. Тада ће се песак створити људима, а људи песком.
Небеса казују славу Божију, и дела руку Његових гласи свод небески. Дан дану
казује, и ноћ ноћи јавља (Пс. 19, 1-4). Тако говори боговидац и богопојац. А како ви
говорите? Ви презриво ћутите о Богу; зато ће камење проговорити: А кад камење
проговори, ви ћете хтети говорити, али нећете моћи. Узеће се од вас и даће се
камењу. И камење ће бити људи, а ви камење.
Десило се у старо време, да су тврдоусти људи гледали у лице Сина Божјег и нису
Га познали, нити се језик њихов одрешио, да Га прославе. Тада је живи Бог отворио
језик демонима, да они застиде људе својим признањем Сина Божјег. Демони, гори
од камења и јефтинији од песка, завапили су у присуству Сина Божјег онда, кад су
људи стајали мутави око Њега. Па кад је оно што се сасвим отпадило од Бога било
принуђено, да исповеди име Божје, како ли неће непорочно камење, које се слепо
покорава вољи Божјој!
Чита Бог лекцију људима не само кроз небеса, напуњена ангелима и окићена
звездама, и не само кроз земљу, сву покривену гласилима бића Божјега, него чак и
кроз демоне. Да би само дао прилике безбожнима, који се брзо спуштају у Ад, да се
ма од чега застиде и подигну у висину, и спасу душу своју од понора, огња и
смрада.
Пошто су се чак и избрани људи, који су пратили Господа Исуса по свету, показали
маловерни, то их Господ поведе у један предео најцрњег незнабоштва, да би их
тамо застидео и изобличио њихово маловерство оним што ће се догодити. А то што
се догодило описује данашње јеванђеље.
А кад Исус дође на ону страну (мора) у земљу Гергесинску, сретоше га два бесна,
који излазе из гробова, тако зла да нико не могаше проћи путем оним. Гергеса и
Гадара били су градови у земљи незнабожачкој, с оне стране мора Галилејског. То
су била два града између десет градова, који су негда постојали на обалама овога
мора. Код јеванђелиста Марка и Луке место Гергеса помиње се Гадара, што значи
само, да су та два града стајали на близу један другог, и да се догађај, који се прича,
десио негде на домаку оба та града. Јеванђелисти Марко и Лука спомињу једнога
бесног, док Матеј спомиње двојицу. Прва двојица спомињу једнога од њих двојице,
који је био страшнији и као страшило целој оној околини познатији, док Матеј
спомиње обојицу, пошто су обојица били од Господа излечени. А да је један од
њих био познатији од свога друга види се из описа Светога Луке, који каже, да је
тај бесомучник био из града - један човек из града, те је као грађанин морао бити
познатији у граду него ли онај други, који је на сву прилику био из села. И још се
то води опет из речи Лукиних, да у ономе бејаху ђаволи од много година, и мало
даље, да га они мучаху одавно, што значи, да је он био стари болесник, те због
своје многогодишње болести и веома познат у целој овој околини. Да је он био
много бешњи и луђи од свог друга види се то из Лукиног наглашавања, да су га
људи везивали у вериге и путе, но да је он кидао све везе, и тераше га ђаво по
пустињи. То је, дакле,
разлог, зашто два јеванђелиста помињу само једног бесног, мада су била двојица
њих. И ми се дан-данас често служимо тим начином описивања неког догађаја,
помињући, на пример, само вођу једне ухваћене разбојничке дружине. И кад је
ухваћена цела дружина са харамбашом, ми говоримо, да је ухваћен тај и тај
разбојнички харамбаша. Тако и јеванђелисти. Па као што Марко и Лука допуњавају
Матеја у једној појединости, наиме у опису главног бесомучника, дотле Матеј
допуњује Марка и Луку у другој појединости, наиме у спомињању обојице
бесомучника.
Ови бесомучници живљаху у гробовима, и из гробова излажаху и лутаху по

пустињи, и узнемириваху људе по пољима и друмовима, нарочито по оном другом,
у близини кога они становаху. Незнабошци су имали гробове најчешће крај
друмова и путева, што није била реткост ни код Јевреја. Тако гроб Рахилин налази
се крај пута што води из Јерусалима у Витлејем; гроб Манасијин крај пута ка
Мртвоме Мору. Савладавши ова два људска бића ђаволи су се сада служили њима
као својим оруђем, да пакосте другим људима. Јер је главна особина људи,
поседнутих ђаволима, да чине само пакост и зло. Они су обнажени од свакога
добра. И у хаљине не облачаше се, вели се за онога једнога од њих. То јест: поред
своје телесне наготе и душа његова не беше одевена ни у какво добро, ни у какав
дар Духа Божјега, но беше сва гола и празна од добра, које је дар Божји. А обојица
беху тако опаки и зли, да не могаше нико проћи путем оним.
И гле, повикаше и рекоше: што је теби до нас Исусе, Снне Божји? Зар си дошао
амо пре времена да нас мучиш? У овој вици ђаволској најважније је то, што ђаволи
познаше Исуса као Сина Божјег и у ужасном страху од Њега јавише то гласно. Да
се постиде људи, који гледаху у лице Господа и не могаху Га познати, или
познавши Га не смедоше Га признати и јавно исповедити. ("зато што су и ученици
и народ називали Њега човеком, зато сад долазе демони и објављују Његово
божанство". Зигабен). Нису ђаволи, истина, јавили Христа са осећајем радости и
задовољства, као човек кад нађе неко велико благо, па се обрадује и узвикне, или
као што је апостол Петар радосно узвикнуо: Ти си Христос, Син Бога Живога (Мат.
16, 16); него су они узвикнули од страха и ужаса, видећи пред собом свога Судију.
Али тек узвикнули су, и објавили су Онога, од чијег имена највише стрепе, и чије
име они највише заташкавају међу људима и бришу из срца људског. Узвикнули су
у муци и очајању, слично многим људима, који само у муци и очајању покрећу
језик, да изговоре име Божје.
Што је теби до нас Исусе, Сине Божји? питају демони. То јест: шта има
заједничко између Тебе и нас? Нашто Твоја неочекивана и нежељена посета? Како
се слаже Христос с Велијаром (II. Кор. 6, 15)? Не слаже се никако. Зато Велијарове
слуге, мучитељи људи, и питају Христа, откуд Он да им дође? И то: пре времена,
да нас мучиш. Значи: они очекују час судни и мучење на крају времена. Сама
појава Христа пред њима за њих је мучење, и то страшније мучење него светлост за
кртице, него огањ за пауке. У одсуству Христа демони су безочни и дрски у
толикој мери, да собом поседнуте људе понижавају испод скотова, и да испуњавају
страхом сву околину - да не могаше нико проћи путем оним. А у присуству Христа
они су не само ропски уплашени него страшљивички понизни - слично сваком
тиранину пред судијом својим - јер гле, почеше понизно молити Господа, да их не
најури у бездан. И мољаху Га да им не заповеди да иду у бездан. Да им не заповеди,
јер, значи, ако им Он заповеди, они морају отићи у бездан. Таква је власт и сила
Христова. А бездан је њихово право обиталиште и мучилиште. За началника свих
демона говори видовити пророк: Како паде с неба звезда Даница? - Ти се у пакао
сврже, у дубину гробну (Ис. 14, 12 -15), тамо где је плач и шкргут зуба. Због греха
људског, а по Божјем допуштењу, демони су пуштени у људе. И њима је лакше у
људима него ли у бездану. Јер кад су у људима они муче људе, а кад су у бездану
муче сами себе. И у људима они су на мукама великим, но те муке њихове
ублажене су тиме, што још неко дели њихово мучење. Ђаво је пакосник тела,
жалац у месу, како га назива апостол, који је осетио његово присуство (II. Кор. 12,
7). Уз тело као уз степенице он се пуже до душе, хвата се срца и ума човечјег; док
све не разједе, не онакази, не испразни од божанске красоте и чистоте, од разума и
правде, од љубави и вере, од наде у добро и воље за добром. Тада он уседне у
човека као у свој престо и ухвати све конце од човековог тела и душе у своје руке,
и човек му постаје као скот, кога он јаше; свирала, кроз коју он свира; звер. кроз
коју он уједа. Такви су били и ови бесомучници, о којима је реч у јеванђељу. Не
каже се, да они видеше Христа; нити да Га они познаше; нити да Га они ословише;
нити уопште да они поведоше неки разговор с Њим. То све учинише ђаволи, што
беху у њима. Бесомучници су као непостојећи, као два мртва гроба, које су ђаволи
гурали пред собом и гонили својим бичем. Овакве људе излечити значи васкрснути
мртве; и још више. Јер мртав човек значи: душа одвојена од тела. Ако је душа у
рукама Божјим, Бог је може повратити у тело, и ово оживети. Али код ових
поседнутих нешто је страшније од смрти. Јер душа њихова је украђена и заробљена
ђаволима; и ђаволи је држе у својим рукама. Треба, дакле, душу човечју од ђавола
отети, треба ђаволе из човека истерати, и душу човечју у човека повратити. Зато је
и чудо исцељења бесних у најмању руку равно чуду васкрсења мртвих, ако не и
веће.
Дошао си овамо пре времена да нас мучиш! говоре ђаволи Христу. Значи, да они
већ знају, да их на крају крајева чека мука. О, кад би грешни људи могли бар то
знати: да и њих чека мука, и то не мања од оне муке, која ђаволе чека! Ђаволи
знају, да ће им се на крају крајева измаћи из руку човечји род, њихов главни брст, и
да ће бити сурвани у тамни бездан, где ће сами себе глодати и јести. Велики пророк
говори за началника ђавола, да ће се избацити из гроба својега (то јест из тела
поседнутих људи) као гадна грана, и још - као погажени стрв (Ис. 14, 19). А сам
Господ сведочи: ја видех Сатану где спаде с неба као муња (Лк. 10, 18). Видеће то
на крају крајева и они људи, када као грешници полете попут те муње у огањ
вечни, приправљен ђаволу и слугама његовим (Мат. 25, 41).
А док ђаволи у страху и трепету мољаху Христа, дотле једно велико крдо свиња,
око две хиљаде, мирно пасијаше онде по брегу. И ђаволи мољаху Господа: ако нас
изгониш, пошљи нас да идемо у крдо свиња. Наиме: само нас не терај у бездан, него
нас пошаљи бар у свињска тела. Ако нас изгониш). Не кажу из човека; неће ни да
помену име човечје, - толико им је оно мрско. Јер од свих створења у васиони ђаво
ништа тако не мрзи као човека, нити ичему тако завиди као човеку. А Господ Исус,
напротив, нарочито наглашава ту реч - човек: изиђи, душе нечисти, из човека!
Њима се не иде из човека; они би несравњено више волели остати у људима него
ићи
у свиње; јер шта могу учинити од свиња? Док људе могу учинити свињама, још
горе, што могу учинити од свиња? Уосталом и кад су у свињама, или ма у ком
другом створењу, њихова је пакост управљена против човека. И кроз свиње они ће
се старати, да нашкоде човеку; ако не иначе а оно тиме, што ће потопити свиње и
изазвати гнев људи против Бога. Зато кад је у питању празни бездан, они више воле
и у свиње него у бездан.
И рече им Господ: идите. И они изишавши отидоше у свиње. И гле. навали сав крд
с брега у море, и потопише се у води. Исто тако могли су зли духови натерати и та
два бедна човека, да се утопе у море, да им сила Божја није то спречавала. Бива,
међутим, и бива неретко, да сумашедши или сломе се с неке висине, или утопе се у
води, или скоче у огањ, или се обесе. Зли демони их на то наводе. Јер њима је циљ
не само да затрују људски живот, него и да душу убију за обадва света. Но бива
често опет, да Бог, по Својим премудрим саображењима, сачува људе од такве
смрти.
Но зашто Господ Исус посла зле духове баш у свиње? Он их је могао послати у
дрвеће, или у камење; зашто баш у свиње? Не зато, да би учинио по жељи
ђаволима, но зато да поучи људе. Где су свиње, ту је нечистоћа, а нечисти духови
воле нечистоћу; и где ове нема, они је ту силом стварају. И где је мало има, ту се
они брзо намамљују, и од мало хитро стварају много. А кад се они уселе и у
најчистијег човека, нагомилају у њему брзо свињску нечистоту. Тиме пак што су
свиње похрлиле и брзо се потопиле у море, хоће Господ да нас поучи, како је
халапљивост и прождрљивост слабо отпорна према сили демонској, и да нас
опомене на пост. Шта има халапљивије и прождрљивије од свиња? Па гле, како их
демонска сила брзо савлада и упропасти! Тако бива и са халапљивим и
прождрљивим људима, који мисле, да многим ждерањем сабирају снагу у себе.
Међутим тиме не сабирају снагу него слабост, - и физичку и духовну. ("Ја знам, да
лекари не преписују болним различна јела но уздржање и неједење. Да нећеш ти да
кажеш, да лађари лакше могу спасти лађу претоварену, него ли лађу умерено
натоварену и лаку?" Василије Велики: Слово 10., о посту). Прождрљивци су
некарактерни људи, слаби пред људима и још слабији пред демонима. Ништа
лакше демонима него њих гурнути и потопити у море душевне смрти! Но још је из
тога јасна поука, колико је страшна сила демонска, кад је Бог не задржава. Демони,
који су били у само два човека, савладали су и подавили за неколико тренутака око
две хиљаде свиња. Но тамо их је Бог задржавао док Христос није дошао - да
покаже Своју силу и власт над њима; а овде их је Бог пустио - да се покаже сила
демонска. Кад би Бог попустио, демони би за неколико тренутака учинили са свима
људима на земљи оно што су учинили са свињама. Но Бог је Човекољубац, и
Његова безгранична љубав држи нас у животу и штити нас од најљућих и
најстрашнијих непријатеља наших.
Али, рећи ће неко, зар није жао било Господу, прво да толике свиње пропадну, а
друго да се толика штета нанесе грађанима? Опет сам ђаво наводи људе на овакве
мисли, тобож да се покаже он сажаљивији од Христа! Но шта су свиње до покретна
трава? Па кад Богу није жао белих кринова у пољу, које данас облачи у већу
раскош од цара Соломона, а сутра их сагорева огњем - зашто да му буде жао
свиња? Или је ваљда теже Богу створити свињу него крин у пољу? Но неко ће опет
рећи: не због лепоте него због користи. А зар свиња користи човеку само онда кад
му храни и тови тело, а не и онда, кад му помогне просвећењу душе? А овде је овај
други случа]. Ви сте бољи од много врабаца, рекао је Господ људима. Нису ли
људи бољи и претежнији и од много свиња, - па и од какве две три хиљаде свиња?
Нека сваки помисли о себи и својој личној цени, па ће брзо доћи до уверења, да је
поука човечанству, која је дата кроз овај догађај са свињама, врло јевтино стала. Јер
требало је очигледно и - готово драстично - показати затупелом роду људском,
прво, каква је нечистота ђаволска и друго каква је сила ђаволска. Никакве речи на
свету не би могле то тако јасно изразити као бес и потоп свиња у ономе тренутку,
када су их зли духови спопали. А какве би тек речи могле убедити незнабожачке
грађане из Гергесе и Гадаре, када их ни овај страховито јасан доказ - не доказ него
показ - ипак није могао пробудити од сна греховног, освестити над безданом, у коју
их демони немилосрдно - као и свиње - вуку, нити поучити вери у Свемоћнога
Христа!
Јер, гле, шта се даље десило: свињари побегоше и јавише у граду и по селима. И гле,
сав град изиђе на сусрет Исусу; и видевши Га молише, да би отишао из њиховог
краја. Страх и ужас беше испунио и свињаре и грађане, и бејаху се, врло уплашили.
Сви видеше што ни чули ни видели нису: бесомучне људе, од којих су годинама
стрепили, где седе крај ногу Христових, мирни и паметни. И чуше причу од
апостола и од својих свињара, како Христос исцели бесомучне људе, како легион
демона уздрхта од страха при самој појави Христа, како Га у страху молише, да их
пошаље бар у свиње, кад им не да боравити у људима, и најзад како зли духови као
вихор савитлаше свиње и сурваше их у дубину морску. Све то чуше; све то добро
разумеше; и видеше два нова човека, до мало час гора него два мртваца, сада
очишћена и васкрсла; и гледаше у лице кроткоме Господу, који стајаше пред њима,
кротак и миран, као да не беше учинио веће чудо него да је Гергесинска брда
претурио и бацио у море, - и од свега тога ови затупели грађани само једно
задржаше у памети и у срцу, наиме: да су њихове свиње бесповратно пропале.
Место да клекну на колена и захвале Господу, што спасе два човека, они жале што
погубише свиње! Место да зову Господа у госте, они Га моле да што пре оде од
њих. Место да певају славу Богу, они кукају жалопојку за свињама. Но не журите,
да осудите ове свињољубиве Гергесинце пре него се обазрете по данашњем
друштву и пребројите све своје свињољубиве суграђане, који би исто тако као и
Гергесинци више волели своје свиње него ли живот својих суседа. Или мислите, да
је мало данас људи, чак и међу онима, који се крстом крсте и Христа исповедају
устима и језиком, који се не би брзо решили, да убију два човека ради добитка две
хиљаде свиња? Или мислите, да је много и међу вама оних, који би жртвовали две
хиљаде свиња, да би спасли живот двојице лудих људи? О, нека се такви покрију
дубоким стидом и нека не осуђују оне Гергесинце док прво не осуде себе. Кад би
данас устали Гергесинци из гробова својих и почели бројати, набројали би у
хришћанској Европи превелики број својих једномишљеника. Они су бар молили
Христа, да иде од њих, а Европљани терају Христа од себе. Да би само остали сами,
сами са својим свињама и својим господарима, демонима!
Цео овај догађај од почетка до краја има и свој још дубљи, унутрашњи смисао. Но
и ово што рекосмо довољно је за поуку, опомену и пробуђење свих оних, који се
осећају у своме телу као у гробу; који опажају дејство демонске силе у својим
страстима, што их стежу као гвоздене путе и вериге, и вуку их у бездан пропасти;
који при свем том цене човека у себи, то јест душу своју више него све свиње, сву
стоку, све земно имање и богатство, и који траже лека и Лекара болести својој по
цену свега што имају.
Цела пак прича завршава се овим речима: и ушавши Христос у лађу пређе море и
дође у свој град. Ни речи не рече Он Гергесинцима. Шта помажу речи ту где не
помажу таква божанска чуда? Не укори их. Шта помаже укоравати мртве гробове?
Него ћутке сиђе низ брдо, уђе у лађу и оде од њих. Каква кротост, какво стрпљење,
каква божанска узвишеност! Како је ништавна победа онога војводе, (Цезар) који је
гордо писао своме Сенату: "дођох, видех и победих!" Христос дође, виде, победи и
- оћута. И оћутавши учини Своју победу дивном и вечном. Зато нека се
незнабошци уче на примеру онога гордога војводе; ми ћемо се учити на примеру
кроткога Господа Христа. Он се ником не намеће. Но ко Њега прима, прима живот;
а ко Њега удаљује, остаје у обору свињском, са вечним беснилом и вечном смрћу.
Господе Исусе, Сине Божји, помилуј нас грешне, исцели и спаси! Теби нека је
слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и
неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин
НЕДЕЉА ШЕСТА ПО ДУХОВДАНУ
Јеванђеље о радости и злурадости
Матеј 9, 1-8. Зач. 29.

Не радовати се туђем добру јесте једна од најнедостојнијих одлика огрубеле од

греха душе људске.
Шта то сунце учи људе од јутра до мрака? Људи, радујте се добру, и та ће вас
радост учинити боговима!
Славуј гладан пева у зору по два сата, пре него нађе два зрна хране за доручак. Шта
то славуј учи људе, богаташе у постељи, који почињу свој дан отварањем уста, но
не за песму него за јело? Људи, радујте се добру, и певајте о добру! Не питајте, чије
је добро? Добро нема господара на земљи. Оно је гост из даљине; ми створени и
смртни нисмо поседници добра, но певачи његови.
Жалостити се у туђој жалости - то још могу и грешни старци. Но радовати се у

туђој радости - то могу само деца; и они који су невини као деца. Заиста вам
кажем, говори Господ, који не прими царства Божјега као дете, неће ући у њега
(Марк. 10, 15; Мат. 18, 3). А шта је царство Божје него збир свих добара, и одсуство
свих зала? Невино дете радује се више туђем добру него ли пакостан старац свом
сопственом. Јер за дете не постоји туђа радост. Оно дели осмех са свачијих уста;
чак и подсмех оно тумачи као осмех. Нико на земљи није толико сличан Богу као
невино дете. Божја радост у нашем добру, па и најмањем, неисказана је и савршена.
Кад је Господ Исус дошао међу људе, Он је открио неизмерно богатство Божјих
добара. Тим добрима зарадовала су се деца, и сви они људи, који су по
непокварености били најсличнији деци. Но та добра не само нису зарадовала људе
се кривим умом и отврдлим срцем, него су их она, напротив, и растужила и
огорчила.
Христос подсећа људе на њихову првобитну домовину, у Божјем сјају и у

ангелском друштву, - деца се овоме радују, а пакосни старци ругају.
Христос одузима страх од људи, и чини их бестрашним господарима света, - деца

ово захвално примају, а кнежеви одбијају.
Христос показује, очигледно, како човек, сједињен са живим Богом, може да

победи и себе, и природу око себе, и зле духове, и болести, и смрт; - и деца се
тискају око Господа с весељем, да би се што више наслађивала овим победама, док
се књижевници тискају око Господа с огорчењем, да би нашли узрока за Његово
понижење, хапшење и мучење.
Деца траже од Христа благослов, а старешине народне бацају на Њ проклетство.
Да су људи нормални и здрави, они би се радовали детињском радошћу свакој речи

Христовој и сваком делу Његовом. Јер Он показује људима само добро, само сјај и
красоту добра, само сласт и трајност и јачину добра. Но многи људи - ни онда ни
данас - нису се обрадовали видевши добра, која је Христос открио и показао.

Зашто, зашто то? Зато што су се људи измирили са злом, навикли на зло, сајузили
са злом, па им је зло постало као стварност, а добро као обмана. Као кокош, која је
дуго и узалудно кљувала по насликаном зрневљу, па кад је право зрневље стављено
поред насликаног, она - разочарана - није хтела више кљувати, сматрајући и право
зрневље за лажно. О, кокошиње памети код оних људи, који мисле, да и из
Христове руке може доћи обмана као из осталих нечистих руку! Кад би још и из
Његових руку и Његових уста долазила обмана људима, онда ваистину људски
живот био би гори од небића, страшнији од најстрашнијег сна, и луђи од најлуђег
вртлога. Жалосни су по сто пута они, који пруженој руци Христовој не пружају
своју руку; гле, ма на коју другу страну пружили они своју руку, пружиће је у огањ
или у чељусти вучје. А по сто пута блажени сте ви, верни, који се радујете самом
помену имена Христова као дете помену мајке своје. Само опашите се снагом и
истрајношћу, да до краја истрајете у вери и радости. Јер ономе, који пође за
Христом, па се врати, горе ће бити него ономе, који никако ни полазио није. И ако
га је Господ ослободио од једнога злог духа, па се он одрекне Господа, навалиће на
њ и запленити га седам злих духова, горих од онога првог (Лк. 11, 24-26).
Христос је као вододелница. Где се Он појави људи се одмах деле у два табора: у
оне, који се радују добру и у оне, који се не радују добру. И дан-данас тако је међу
људима; а тако је било и у оно време када је Господ ходио по земљи, обучен у тело
човечје. Данашње јеванђеље описује ту страшну поделу међу људима у присуству
Откривача добра, Господа и Спаса нашег Исуса Христа.
Ушавши Исус у лађу пређе и дође у свој град. То је било после Његове знамените
посете незнабошцима на источној обали језера Генисаретског; после моћног
исцељења двојице бесомучника и после страшног утука за неверујуће људе од
изјаве самих демона, да је Христос Син Божји. Он уђе у лађу. То је била она иста
лађа, са којом се Он превезао с апостолима преко језера; она иста, са које је пре
тога учинио чудо исто тако велико као што је и изгнање демона из људи, јер
запрети ветровима и мору и постаде тишина велика. Данас пак чујемо из
јеванђеља, да је Господ, при повратку са тог пута исцелио раслабљеног болесника
опростивши га греха и болести. И тако у најкраћем времену Христос је учинио три
моћна дела, три изванредна чуда, која су јасно сведочила о посети Бога људима. У
најкраћем времену Господ је открио три неизмерно велика добра људима: власт
над природом, власт над демонима и власт над гресима и болестима. Три велика
повода за радост људима! Страшне су вериге, којима нас везује природа, - ко да се
не радује ослобођењу од тих верига? Још су страшније вериге, којима нас демони
окивају и шибају пошто нас избезуме, - ко да се не радује победи над овим
најгорим душманима рода људског? А вериге, којима нас спутава грех и предаје у
ропство природи и демонима и болестима, јесу првоначалне вериге, у које се човек
оковао својевољно још у самом почетку отказавши се послушности и смирености
пред својим Створитељем; - о смртни, ко од вас да се не радује раскидању тих
првих верига, који су основа за сву потку и све ткање осталих ропских верига
ваших?
Ово последње добро објавио је Господ људима онда када из гадаринских предела
пређе и дође у свој град. Капернаум је био Његов град, у коме се Он настанио
пошто је био одбачен, и малтене убијен од грађана Своје дугогодишње постојбине,
Назарета (Лк. 4, 28-31; Мат. 4, 13).
И гле, донесоше му раслабљена лежећег на одру (на постељи). Овај догађај описују
и јеванђелисти Марко и Лука. Ова последња двојица описују догађај са неким
појединостима, које јеванђелист Матеј испушта. Раслабљени човек био је у толикој
мери болестан, да не само што није могао доћи сам Христу, него није се дао
додирнути и скинути с постеље; због чега су његови сродници и пријатељи били
принуђени изнети га са постељом из куће, и донети пред Господа. Очајна
раслабљеност тога болесника види се још и из тога, што су четворица људи морали
носити постељу, само да би га сигурније држали и што мање потресали при ходу.
Доневши га до куће, у којој је Христос био они видеше, да је од многога народа,
који се тискаше на вратима, сасвим немогуће било ући. И они се одлучише те
открише кров од куће, и кроз кров спустише постељу са болесником пред Христа.
У томе тренутку Христос је казивао народу науку Своју. И казиваше им реч.
Ниједнога тренутка Он није дангубио: после дела говорио је реч, после речи творио
је дела. И речима и делима Он се служио непрекидно, само да помогне људима
радовати се добру, и веровати у добро, и у Њега као врховног носиоца и откривача
добра.
И видевши Исус веру њихову рече раслабљеноме: не бој се, чедо, опраштају ти се
греси твоји. Господ Исус видео је веру њихову не тек онда кад су они спустили
болесника пред Њега, него још онда када су они подигли постељу са болесником и
пошли из куће к Њему. Јер Онај, који је могао видети помисли срца људског, могао
је још лакше видети догађаје и надалеко као и на близу. Он је видео Натанаила под
смоквом пре него је овај био доведен пред Њега (Јов. 1, 48). Шта говоримо? Он је
видео не само догађаје, који се збивају, него и оне, који ће се збити до краја
времена. Овде се не каже: видевши њих Исус - него: видевши веру њихову; да се
тиме покаже, да Христос види и оно што је још теже видети, оно што је
најскривеније у човеку. А ово је опет написано ради нас, да би знали, нашто Господ
гледа, и данас као и онда, и да би ми још знали, да помоћ Божју можемо очекивати
У страдањима само онда, кад имамо веру. Када Бог види веру нашу, Он не доцни са
Својом помоћу.
И видевши веру њихову. Но чију веру? Да ли само веру оних, који су донели
болесника, или и болесникову? Прво, очигледна је вера оних, који су болесника
носили. И по самој њиховој вери Господ је могао исцелити раслабљенога. Јер у
доста прилика Христос је учинио чуда и без знања и ван вере болесника. Пре свега
мртви, које је Он васкрсао, нису могли имати веру, да би се чудо десило по њиховој
вери. Чак ни сама околина умрлих није увек показивала особиту веру. За Наинску
удовицу не каже се, да је веровала, него само да је плакала за мртвим сином. Но у
часу кад је Господ њој приступио и ражаљен одлучно рекао: Не плачи, можда се
код ње вера у моћ Његову засветлила. Нити су Марта и Марија, сестре Лазареве,
много веровале, да ће Христос васкрснути њиховог умрлог брата, и то после четири
дана лежања у гробу. Једино је кнез Јаир имао јаку веру у Христа, кад му је пришао
и рекао: кћи моја сад умире; него дођи и метни на њу руку своју, и оживјеће (Мат.
9. 18). Исто тако Христос није лечио многе тешке болеснике по вери њиховој, него
углавном по вери њихових сродника или пријатеља. Тако је Он излечио слугу
капетановог у Капернауму (Матеј 8,) не по вери тешко болеснога слуге но по вери
капетановој, као што је излечио кћер жене Хананејке по вери мајке (Мат. 15, 22), и
као што је излечио многе падавичаре, и бесомучне, и глувонеме, по вери њихових
сродника или пријатеља, који су их привели к Њему (Мат. 9, 32; 15, 30; 17, 14; и
др.). Гадаринске бесомучнике пак очистио је од демона излечио и без њихове вере
и без вере њихове околине, једино по Својим саображенима и по плану
домостроитељства људскога спасења, једино да би пробудио веру у затупелих и
ојачао је у маловерних (Мат. 8, 26).
У случају овога раслабљенога пак види се, да је велика вера била код оних, који су
га донели ка Христу. Христос није морао ценити њихову веру по спољашњим
знацима; Он је гледао право у срца њихова и видео је веру њихову. Но ми, који не
видимо срца, можемо по спољашњим знацима видети, да је вера њихова заиста
била велика. Да се четири човека реше, да донесу једног безнадежног болесника ка
Христу - није ли то велики знак вере? Па још да се дигну на кров, да га отворе и
спусте болесника кроз кров у кућу пред Христа - није ли то очигледан знак јаке
вере? Јер замислите, каквом би се ризику та четири човека изложила, и каквом
подсмеху од стране својих суседа, да су морали, после толиког труда и после
проваљивања крова на кући, вратити болесника натраг неизлечена! А људи су се и
онда бојали подсмеха као и данас, и зазирали од неуспеха исто као и данас. Само се
прејака вера не боји подсмеха нити зазире од неуспеха, - чак и не помишља на
подсмех, као што и не сумња у успех.
Господ је могао, дакле, излечити болеснога видевши само веру његових носача.
Али има знакова, да је и сам болесник имао веру. Пре свега један иоле свестан
човек, кад би био без вере, зар би дозволио, да га људи вуку заједно са постељом по
улицама, и - што је још важније - зар би дозволио, да га дижу на кров и спуштају
кроз кров унутра у кућу? Но има још један унутрашњи знак вере болесникове.
Господ њега ословљава са речју чедо - чедо опраштају ти се греси. Зар би
неверника Христос назвао чедом? Зар би се непокајаном могло рећи: опраштају ти
се греси? Кад је Христос хтео васкрснути сина Наинске удовице, Он га није
ословио речју: чедо, нити сине, него момче. Јер мртав нити верује, нити може да се
каје. Међутим овде Он говори болеснику: чедо! Па онда, није ли Господ казао: ако
се човек покаје, опрости му (Лк. 17, 3-4)? Покајање је, дакле, услов опроштаја. А
покајања нема без стида и страха од Бога и без вере у Бога.
И гле, неки од књижевника рекоше у себи: овај хули на Бога. Тако помислише они,
који се не радују добро, савезници и робови зла. Као веле: ко може опраштати
грехе осим јединог Бога? Ове жбирске и усахле душе, које сматрају себе највећим
мудрацима и које траже да спусте Христа бар на свој ниво ако не и ниже, наравно
не могу да сместе у своме тескобном и помраченом уму помисао, да се Бог могао
јавити као човек, и да се та појава Бога у човеку и збила у лицу самога Господа
Исуса. Њима није стало до мука болесникових, а још мање до његова исцељења, -
они лове какву реч Христову, да би Христа могли понизити, уклонити са свога пута
и од своје савести "Светећи се за своје страсти они су мислили да се свете за хулу
на Бога" (Зигабен). Јер им је претежак био.
И видевши Исус помисли њихове речи: зашто зло мислите у срцима својим?
Присутни књижевници нису били ништа изрекли на уста своја, но само су
помислили у срцима својим. Не каже се у уму него у срцу помислише, што значи,
да је та мисао њихова била скопчана с огорчењем и мржњом. Јер они нису
ослушкивали Христа ни као верујући, нити као објективни испитивачи, него као
жбири и гонитељи. Да су пак били верујући, они би се обрадовали речи и делу
Христовоме као и остали људи, који видеше и хвалише Бога. А да су могли бити
објективни испитивачи, они би поверовали у Христа, као што је поверовао капетан
страже под Крстом на Голготи. Јер овај је објективно и незаинтересовано
посматрао све шта се догађало, па кад је видео, с каквим је страхом, потресом и
ужасом сва природа пропратила смрт Христову, он је узвикнуо: заиста овај бејаше
Син Божји (Мат. 27, 54)!
Господ Исус виде помисли њихове. Ко може видети помисли осим Бога? Ти
испитујеш срца и утробе, Боже праведни! довикује Давид (Пс. 7, 9). Ја Господ
испитујем срца и искушавам бубреге, да бих дао свакоме према путевима његовим,
говори сам Господ кроз пророка Јеремију (17, 10). А Соломон у молитви својој
говори Богу: ти једини знаш срца синова човечјих (II Дневн. 6, 30). И ево, Господ
Исус види срца и помисли у срцу. Као што земља не може да види око, а око може
да види земљу, тако и сва земна створења, обложена временом, не могу да прозру у
тајне вечности, а око вечности може да прозре и види све што је на земљи и у
времену. Гледајући овим видом вечности Господ Исус је скроз прозирао и видео,
шта се крије и у дубинама мора, и у дубинама срца људског као и у свима дубинама
времена и простора.
Зашто зло мислите у срцима својим? Тако упита незлобиви Господ Своје
ослушкиваче и гонитеље. О, каква неизмерна чистота мисли Исусових! Каква
неописива красота срца Његовог! И каква јагњећа кротост! Зашто зло мислите?
Зашто не мислите добро? Зашто зло очекујете? Зашто не очекујете добро? Зашто се
злу радујете? Зашто се не радујете добру? Зашто стојите крај бистра извора и
очекујете, да мутљаг из њега потекне? Зашто гледате у сунце и очекујете
помрачење његово? Маните се тих болесних навика; па се радујте бистрини извора
и светлости сунца! - Господ их не исмева, не напада, не ружи, као што би то обичан
смртан човек чинио према својим непријатељима онда, када би успео, да једноме
раслабљеном човеку поврати здравље и снагу. Заиста, ни најпажљивији лекар не би
могао блаже ословити своје најтеже болеснике него што кротки и умилни Господ
ословљава своје безумне гонитеље - зашто зло мислите у срцима својим, кад
можете мислити добро, и очекивати добро, и радовати се добру?
Јер шта је лакше рећи: опраштају ти се греси; или рећи: устани и ходи? Али да
знате да власт
има син човечји на земљи опраштати грехе (тада рече раслабљеном): устани,
узми одар свој и иди кући својој. И уставши отиде кући својој. Рећи реч за Господа
је исто што и учинити дело. За обичан смртан језик подједнако је лако рећи и:
опраштају ти се греси, и: устани и ходи; пошто и једно и друго остаје без икаквих
последица. Но за безгрешног Господа реч је исто што и дело. Зато Он хоће да каже
горњим речима: шта је лакше учинити: опростити човеку грехе, или дићи га здрава
из постеље? И једно и друго дело подједнако је немогуће за обична смртна човека.
Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће (Мат. 19, 26). Шта је дакле, лакше:
излечити душу или излечити тело? Душа се пак не може друкчије никако излечити
док се не опрости својих грехова. Кад се опрости грехова, душа бива здрава; а
здравој души лако је оздравити тело. Према томе много је важније опростити грехе
болеснику него ли дићи га на ноге, као што је важније ишчупати црва из корена
дрвета, него ли очистити дрво споља од црвоточине. Јер док је црв у дрвету, дотле
мора бити црвоточине на дрвету. Грех је узрок болести, и душевне и телесне, и то
безмало увек. Изузетак чине они случајеви, где Бог по Свом благом Промислу
попушта телесне болести и на праведнике, као што то најбоље показује пример са
праведним Јовом. Но као правило важи од постања света, да је грех узрок болести.
И онај ко може грех у болеснику уништити, може још лакше учинити тело његово
здравим. Онај пак ко би могао привремено подарити телу здравље, а не би могао
грехе опростити, чинио би онолико исто колико и воћар, који би очистио дрво од
црвоточине али не би ни знао нити могао ишчупати црва из корена дрвета.
Господ Исус све што чини чини савршено, по поретку и без омашке. Он је рад да
болесноме поврати потпуно здравље, и душе и тела. Зато му прво лечи душу, па
онда чека, да књижевници учине своје, то јест да кажу: овај хули на Бога да би Му
се дало повода, да објасни везу греха и болести, да нагласи превасходство душе над
телом, и да истакне Своју божанску моћ још јаче. Тешком болеснику даје се
понекад и јака мера лека. Господ у овоме случају истиче Себе као власт имајућег.
Он се овде не позива на Оца небеског, него на Своју вечну власт и моћ. Треба још
запазити речи: на земљи: власт има син човечји на земљи опраштати. То јест док
је човек у овоме животу на земљи, само дотле се могу опраштати греси. Но кад оде
са земље, опраштања престају. У ономе свету нема опраштања за грешнике, који су
се без покајања преселили из овог живота. Зато се и каже на земљи.
Устани, узми одар свој и иди кући својој! Тако одлучно говори Господ болеснику,
говори не као књижевници што говоре, него као Онај који власт има. И као што Он
има власт опростити души грехе, тако исто има власт и наредити телу да буде
здраво. Но да не би било никакве сумње у болесниково оздрављење, Господ му
наређује, да узме сам своју постељу, на којој су га четворица људи донела, и да иде
кући својој. А зашто му баш наређује, да иде кући својој? Прво зато, што сам
Господ има радост у туђем добру, и што жели, да оздравели што пре оде кући
својој, унесе радост тамо где је дуго времена царовала туга и обрадује све своје
домаће, који су се мучили око њега у болести. Друго зато, да покаже славољубивим
књижевницима, да то што Он чини, чини из чистог човекољубља, а не као они што
чине да их људи хвале. Као што пастиру није до тога, да га његове овце хвале, тако
и Христу није до тога, да га људи хвале. Ја не примам славе од људи, рекао је Он

другом приликом (Јов. 5, 41), а то је овом приликом хтео и да покаже.
А људи видевши чудише се, и прославише Бога, који је дао власт такву људима.
Док књижевници хуле у срцима својим на Христа, дотле остали народ, коме сујета
светска није сасвим помрачила ум и затровала срце, диви се и прославља Бога због
невиђеног дела, које Господ учини пред очима свију. Овај народ, који се овако
диви и који прославља Бога, много је бољи од својих затуцаних књижевника, и
много је ближи добру и истини од гадаринских незнабожаца, који видеше чудо и не
прославише Бога, него жалећи за својим свињама отераше Христа човекољупца из
своје земље. Али ипак и овај народ није схватио самоизворну, божанску моћ
Христа Спаситеља. Он прослави Бога, који је дао такву власт људима! Народ тај
не виде и не призна Господа Исуса као Јединородног Сина Божјег.
Но то што тадашњи људи сви не видеше и не признаше, видимо и признајмо ми,

којима је кроз Цркву дата благодат да истину видимо и признамо, Научимо се,
дакле, радовати се добру, јер је свако добро од Бога; па ћемо се тако научити
радовати се Богу, животворном извору вечите радости. Као што говори надахнути
пророк: радујем се и веселим се о Теби, певам имену твојему, Вишњи (Пс. 9, 2). Од
те радости отвориће нам се очи, да видимо сву пуноћу истине у Господу Исусу; и
отвориће нам се језик, да Га признамо и прославимо као Сина Божјег, јединог
Спаситеља људи и јединог Човекољупца. Њему нека је слава и хвала, са Оцем и
Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроз све време и
сву вечност. Амин.
НЕДЕЉА СЕДМА ПО ДУХОВДАНУ
Јеванђеље о исцељеним и неисцељивим слепцима
Матеј 9, 27-35. Зач. 33.
Првостворени човек живео је као и ангели од гледања у Бога; његови потомци,

после греха, живели су од вере у Бога. Они којима је затворено гледање а није
отворена вера, не могу се рачунати у живе, јер немају везе са Животом; чиме ће,
дакле, живети?
Једно језеро, отворено према небу, прима воду са висине, пуни се и не пресушује.
Једно друго језеро, затворено према небу, прима воду кроз земљу од планинских
извора, пуни се и не пресушује. Но једно треће језеро, затворено према небу и
одсечено од подземних сливова воде, мора се испразнити и пресушити.
Може ли се језеро без воде назвати језером? Не, него пре сухим понором.
Може ли се човек без Бога у себи назвати човеком? Не, него пре сухим гробом.
Као што је вода главна садржина језера, тако је Бог главна садржина човека. Нити
је језеро без воде језеро, нити је човек без Бога човек.
Но како ће човек имати Бога у себи, ако је затворен од Бога са свих страна као сухо
језеро од воде, као тамни гроб од светлости?
Бог није као камен, који је једном убачен у човека, и ту остаје и стоји мимо воље
човекове. Но Бог је сила, финија и јача и од светлости и од ваздуха; сила, која пуни
човека или га напушта према доброј вољи човековој и бескрајној доброти Божјој. И
тако човек ни у два дана није подједнако испуњен Богом. То зависи највише од
човекове отворености према Богу. Кад би човечја душа била потпуно отворена
само, према Богу (а то значи у исто време затворена према свету), онда би се човек
вратио у првобитно наслађивање Бога гледањем. Но како је то мучно постићи у
смртној средини, у којој се душа човечја налази, то остаје само један отвор, којим
човек може доћи у везу са Богом као извором живота - вера. А вера значи: прво,
сећање на првобитно изгубљено гледање Бога, - сећање, које је остало записано у
савести и разуму; друго, примање као истине онога што је Бог открио видовитим
пророцима и светитељима, који су се удостојили гледања Истине; и треће и
најважније: признање Господа Исуса Христа као Сина Божјег, као видљиво обличје
невидљивог Бога (II. Кор. 4, 4). Ово треће довољно је само собом, и оно обухвата и
испуњава до савршенства обоје оно прво. Ово је вера, која оживљава и спасава.
Ово је највећи отвор, кроз који Бог улази у човека према мери чежње и добре воље
човекове.
Зато Господ Исус често питаше болеснике и страдалнике: верујеш ли? Или: верујеш
ли, да ја то могу учинити? Наиме: отвараш ли ми врата, да уђем? Вера човекова
није друго него отварање врата душе и допуштење Богу, да уђе. Боже испразни
мене од мене, и усели се Ти у мене! Овим речима изражава се практична суштина
вере.
И данашње јеванђеље описује Један од многих случајева, где Господ куца на врата
душе људске, и где људи отварају врата и пуштају Га унутра. И данашње јеванђеље
описује једно од многих чудеса, која се стварају онда, када човек вером отвори себе
и пусти Бога у себе. Јер Бог је чудотворац по целокупној делатности Својој. Где је
Он, ту је чудо. Испред Њега се измичу сви закони, природни и људски, као сенке
испред сунца, и остаје само Његова моћ, мудрост и љубав, - све предивно,
преслатко и преславно.
После Гадаринског мрака, у коме су живели незнабошци и где Господ није наишао
на веру код људи, чак не ни после тако великог чуда као што је исцељење два
бесомучна човека, наједанпут се ређају неколики случајеви, где љубав Христову
срета јака вера код људи; случајеви, где Господ куца и људи радо отварају врата
своје душе; и Он чини чудеса. Где год се сусретну љубав и вера, рађа се чудо.
Најпре јави се вера оних, који донесоше раслабљеног и кроз кров од куће спустише
га пред чудотворног Исцелитеља. И видевши Исус веру њихову рече раслабљеном:
не бој се, чедо, опраштају ти се греси твоји... устани, узми одар свој и иди кући
својој. Зар ово нису речи бескрајне љубави? И уставши отиде кући својој Зар ово
није чудо, рођено из љубави и вере? -Потом жена, која је дванаест година боловала
од течења крви, дотаче се хаљине Његове говорећи у себи: само ако се дотакнем
хаљине Његове, оздравићу. То је вера! А Исус јој рече: не бој се, кћери, вера твоја
помогла ти је. То су речи праве љубави. И оздрави жена у тај час. То је чудо
рођено из љубави и вере. - Па онда кнез Јаир приступи Господу ожалошћен и рече:
кћи моја сад умре; него дођи, и меtни на њу руку своју, и оживеће. Само метни на
њу руку своју и оживеће! То је вера без колебања и без сумње. А Господ дође,
ухвати је за руку, и устаде девојка. Ухвати је за руку! Зар то није љубав Пријатеља
и Лекара? И устаде девојка! Зар то није чудо, рођено из љубави и вере? После ових
дивних примера сусрета људске вере и божанске љубави ево још једнога, које
данашње јеванђеље објављује:
И кад Исус одлажаше оданде за њим иђаху два слепца вичући и говорећи: смилуј се
на нас, сине Давидов! Одакле је одлазио Господ Исус? Из куће кнеза Јаира, где је
васкрсао мртву девојку. Слепци су чули да Он иде, па су пошли за Њим вичући и
молећи за милост. Слично је поступио и слепи Вартимеј у Јерихону. Он је седео
крај пута и просио. И чувши да је то Исус Назарећанин стаде викати и говорити:
сине Давидов Исусе, смилуј се на мене! (Марк. 10, 46-47). Тако и ова двојица.
Чувши од својих вођа да то Исус Чудотворац пролази, они су заборавили и прошњу
и све, и одмах кренули за Њим вичући. Гле, и то су синови Аврама, друга Божијега,
који је негде гледао Бога, док ови јадници немају вида ни за гледање створења
Божјих!
Но зашто слепци ословљавају Христа сином Давидовим? Зато што се такво

назвање сматрало за највећу почаст у Израиљу. Цар Давид је сматран узором свих
царева у Израиљу; и као што се сваки праведник називао сином Аврамовим, тако се
и сваки праведан властелин називао сином Давидовим. А Христос је био властелин,
мада не по друштвеном положају међу људима, него по истинској власти и моћи,
која се из Њега разносила као свеж ваздух унаоколо. А да су Израиљци имали
обичај називати и далеке потомке Давидове синовима Давидовим, види се из више
места Светога писма (II. Царев, 16, 2; 18, 3; 22, 2). Вероватно је такође, да су слепци
помишљали и на Господа Исуса као Месију, кад су Га назвали синим Давидовим,
пошто је сав народ очекивао богоданог Месију из потомства цара Давида (II.
Самуил. 7, 12-13; Пс. 89, 27; Ис. 9, 7; Лк. 1, 32).("Ко се моли телесно и нема још
духовног разума сличан је слепцу, који је викао: Сине Давидов, смилуј се на мене!
Но један други слепац, кад је прогледао и видео Господа, није Га више називао
сином Давидовим но Сином Божјим" (Јов. 9, 35. 38). Симеон Н. Богослов. Слово 56)
И даће му Господ Бог престо Давида оца његова - тако је јављао велики Архангел
Пресветој Богомајци. Чак и сам Архангел служи се, дакле, уобичајеним језиком
народним, називајући Давида оцем Христовим и ако Га је пре тога назвао Сином
Свевишњега, то јест Сином Божјим (Лк. 1, 32).
Није ли и ово један страшан утук за мрачне фарисеје и књижевнике, који су Христа
називали хулитељем Божјим и грешником? Гле, како их Господ посрамљује кроз
оне, које су они сматрали горим од себе: кроз незнабошце, слепце, па чак и демоне!
Јер док они у својој заслепљености од сујете нису могли видети у Христу друго до
хулитеља и грешника, дотле незнабожачки капетан приписује Њему божанску моћ
над болестима (Мат. 8, 5 - ); и демони у Гадари називају Га Сином Божјим, па
најзад ево и слепци виде Га духом као Сина Давидова. Незнабошци су, дакле,
осетили у присуству Христа присуство Бога, докле затупели фарисеји и
књижевници то нису могли осетити; демони су познали у Христу Сина Божјег,
докле само мудри вођи народа Израиљског нису Га могли познати; и најзад слепци
су видели оно што они нису видели.
Докле су слепци викали за Христом, Христос се није освртао нити им се одазивао.

Зашто? Прво зато, да би још више појачао њихову жеђ за Богом и веру у Њега;
друго, да би многи чули вику слепца и сами се замислили над својим срцем и
испитали своју веру; а треће, да покаже Своју кротост и смиреност избегавањем
славе људске на тај начин, што ће ове страдалнике излечити не на друму, пред
масом света, него у кући, пред неколико сведока. Каква кротост и каква мудрост!
Гле, Он је најбоље знао, да нема ништа тајно што неће бити јавно (Лк. 4, 22); и да
свако добро што се више скрива то се више објављује.
А кад дође у кућу, приступише к њему слепци; и рече им Исус: верујете ли да могу
то учинити? А они му рекоше: да, Господе. Толика је вера била у ових слепаца, да
су они неуморно ходили за Христом без обзира на то што се Он на њих није
освртао нити одговарао на њихове очајне крике. Толика је вера њихова била, да су
Га тражили до у саму кућу, у коју је Он свратио; па иако је кућа била туђа и
непозната, они су се усудили ући унутра. Они су осећали: сад је дошао тренутак
нашега исцељења, - сад ил' никад! Они су знали, да у васцелом свету не постоји
жив човек осим Христа, који им може отворити очи и повратити вид.
Верујете ли да могу то учинити? пита их Господ. Зашто их пита, кад Он зна и

види њихову веру. Он - тајновидац и срцезналац? Пита их зато, да би они јавно
исказали своју веру колико ради њих самих толико и ради других присутних људи.
Јер јавном исповешћу вере утврђује се вера и код оних, који је исповедају и код
оних, који слушају.
Да, Господе, - одговарају слепци. Прерадосни што их је Христос уопште ословио, у

њих се још више распламтела вера у Њега и Његову моћ. Да, Господе\ Они Га не
називају више сином Давидовим - то им се чини и мало и заобилазно - него управо
Господом. У томе и јесте њихово вероисповедање: Исус Христос је Господ,
Богочовек и Спаситељ. И то је довољно. ]ер који год призове име Господње спашће
се (Рим. 10, 13).
Вера је, дакле, ту, и у срцу и на језику. Сад треба да изађе љубав у сретање тој вери,
и чудо ће се родити. А ево и љубави, која никада не доцни, да изађе вери у сретање
- никада! Тада се Христос дохвати очију њихових и рече: по вери вашој нека вам
буде! И отворише им се очи. Као кад се једна горећа свећа принесе другој, хладној,
и ова се засветли! Пречисти Господ није се гадио нечистог тела људског и још
нечисте душе људске. Јер чистоме је све чисто (Титу 1, 15). Он пружи Своје
пречисте руке и дотаче се тамних рупа, затворених прозора, гњилих очију
слепачких - и очи се отворише. Завеса се скиде, и светлост уђе у тамницу, и од
тамнице створише се обасјани двори. По вери вашој нека вам буде. И вера се не
посрами: по вери њиховој и би. О, колико високо Господ цени своја створења, и
ако су сва створења дим и прашина под ногама његовим! Тражећи веру, Он тражи
сарадњу људи у своме стварању. Он је могао, као што каже премудри Златоуст,
једном речју учинити све болеснике на земљи здравим. Но шта би тиме учинио?
Изравнао би човека са осталим бесловесним тварима, које су без слободне воље,
слободног опредељивања, и без највише намене. Понизио би човека на степен
сунца, месеца и звезда, које морају да светле под заповести; и на степен камења,
које мора да стоји и пада по заповести; и на степен воде у потоцима, и рекама, која
мора да тече по заповести. А човек је словесан и разуман и он треба да чини оно
што бесловесна твар мора да чини, то јест, да се савршено преда Богу и да
испуњује заповести Божје. Господ наређује, ја морам да Га слушам - говори сва
природа. Господ наређује, ја треба да Га слушам - говори прави човек. Човек има
да бира, но не да бира између два добра, него између добра и зла. Изабере ли добро,
биће Божји друг и син у царству вечности, и биће му боље него васцелој природи;
изабере ли зло, биће одбачен од Бога, и биће му горе него бесловесним тварима.
Таква је, дакле, воља Творца - да се човек слободно определи у овоме животу за
добро или за зло. Зато Господ Исус пита људе за веру; зато их призива у сарадњу
на њиховом сопственом спасењу. Врло мало захтева Господ од људи. Он само
захтева добру вољу од њих, да признаду Њега за свемоћног Господа и себе за
ништа. То је вера, и ту веру једино тражи Господ од људи ради добра и спасења
самих људи.
И заиреши им Исус говорећи: гледајте да нико не дозна. А они изишавши

разгласише га по свој земљи оној. Зашто им запрети Исус, да не разглашују ово
чудо? Прво зато, што Он не тражи никакве славе и хвале људске. Људска слава и
хвала не може ни једну јоту додати Његовој слави. Друго зато, да би показао, да
оно што чини Он чини из сажаљења и љубави према људима као мајка према својој
деци, а не као волшебници и мађионичари, слуге демонске, који у срцу мрзе и
презиру људе, а оно што чине, чине само зато да би их људи славили и хвалили.
Треће зато, да би тиме дао пример људима, да свако добро дело чине ради Бога а не
из сујете; да не зна левица што чини десница (Мат. 6, 3). А четврто и зато што Он
зна, - па би желео да и људи то сазнаду - да се добро не може сакрити, што се,
уосталом, одмах и показало. Јер хтели не хтели слепци морали су Га разгласити по
својој земљи. Нека је језик њихов и ћутао, очи су њихове говориле. Нека су они
баш и хтели прећутати, Божја сила, која све објављује, гонила их је, да говоре, и
говоре. А то је Господ Исус и желео, да им покаже, наиме: и мимо ваше воље
објавиће се ово дело, ма колико се ви старали, да се оно не дозна: само ви немојте
желети да га објављујете по сујети својој, нити ради похвале ни себи ни Мени.
Прославите Бога - то је главно.
А кад они изиђоше, гле, доведоше к њему човека нема и бесна. И пошто изгна
ђавола, проговори неми. Као жедни путници у пустињи што јуре ка једином
пронађеном извору воде, тако и људи жедни здравља, мудрости, снаге, доброте,
мира, јуре ка Господу Исусу, једином дотле невиђеном извору свих ових добара. А
извор је овај прејак, те нико, ко дође да пије, не враћа се жедан. Тек што су изашли
слепи, сада са отвореним очима и без вође, а уђоше вође једнога немог и бесног и
приведоше Господу овога невољника. Нем и бесан! Нити има ума да склопи реч,
нити језика да изговори реч. Господ га не пита за веру, јер како може бесан човек
имати веру? Како ли нем исповедити веру? Али Господ види веру његових вођа,
који га к Њему и приведоше. Вероватно, да је Господ имао разговор са њима
слично ономе разговору са слепцима, но јеванђелист, због сличности тих разговора,
тих питања и одговора, не саопштава ништа. Онима, који траже спасења, доста је
поуке и путоказа и у ономе што је речено за слепе. За оне пак, који бесповратно
срљају у пропаст ругајући се Спаситељу и речима о спасењу, не би било довољно
ни све речи нити сва дела Господа Исуса Христа за време целога живота Му на
земљи. А све то кад би се стенографски написало и описало, ни у сами свет,
мислим, не би могле стати написане књиге, вели јеванђелист (Јов. 21, 25). Но ово
што се написа, написа се колико, да ми верујемо у Сина Божјег и да имамо живот
вечни (Јов. 20, 31). Наш јеванђелист као летимично само помиње цео овај случај у
две реченице. А замислите, колики је то догађај: изагнати ђавола из бесна човека,
откључати његово немило, и учинити да он мирно и паметно проговори! То је
догађај већи до једнога рата, о коме се пишу многе књиге. Ратовати може свако, а
изагнати ђаволе и напунити нема уста говором не може нико осим Бога. О овоме
једноме чуду могле би се писати књиге, но јеванђелист га помиње само са две
реченице; између осталих разлога још и зато, да покаже множину сличних чуда
највећег Чудотворца у историји времена, као и да покаже лакоћу, с којом је Господ
оваква нечувана чуда чинио.
Каже се, да Господ најпре изагна ђавола, па тек онда неми човек проговори. И ово
дело показује, да Господ увек иде са површине дубоко у сами корен зла. Зли дух је
био у човеку, и тај зли дух је и везао језик немом човеку. Требало је изагнати злог
духа, и све његове узде и везе, којима је везивао болесника, одрешиле би се саме од
себе. Зато Господ прво изгони ђавола, а потом пуни човека умном и словесном
силом. Овај догађај подсећа много на раслабљенога човека, коме је Господ најпре
рекао: опраштају ти се греси, па тек онда: узми одар свој па иди кући својој.
Христов је најчешћи метод, да прво излечи душевну муку, па тек онда телесни
недостатак. Он је могао одрешити језик немоме, а оставити ђавола у њему. Но шта
би с тим било учињено? Нашто му одрешен језик, да кроз њега ђаво говори и хули
на Бога и на људе? Нашто ослободити човека мањег зла а оставити га у оковима
већег? И зар не би временом ђаво опет завезао болеснику језик, и учинио га немим?
О, Господе, како је све премудро и целисходно, што Ти твориш! Ми се само
можемо дивити Твојој неисцрпној мудрости, и од ње се учити, да и сами све што
радимо, радимо темељно и савршено.
И дивљаше се народ говорећи: никада се тако што није видело у Израиљу. А

фарисеји говораху: помоћу кнеза ђаволског изгони ђаволе. Док се једни диве, други
се ругају. Док се једни радују добру, други се жесте против добра. Докле народ
прославља Бога, дотле вођи народни мисле на ђавола. Докле простосрдачни
називају Христа сином Давидовим и Господом, дотле самомудри књижевници
називају Га послаником Велзевула, кнеза ђаволског! И слепи прогледаше и видеше,
и глухи прочуше и чуше, и бесни се опаметише и познаше, и неми проговорише и
исповедише, а мудраци овога света са одебљаним умом од земне мудрости и
окамењеним срцем од сујете и зависти нити могоше видети Сина Божјега, нити Га
чути, нити Га познати, нити исповедити. Јер је премудрост овога света лудост
пред Богом (I Кор. 3, 19).
Никада се тако што није видело у Израиљу, говораше народ с дивљењем. Истина,
и Мојсеј и Илија и Јелисеј чинили су разна чуда, али како? Помоћу своје вере,
поста и молитве с једне стране и Божје благовести с друге стране. То је Живи Бог
чинио моћна дела кроз њих. Но Христос чини све Својом сопственом влашћу и
силом. Разлика је између Њега и старих чудотвораца као између сунца и месеца:
месец светли светлошћу, коју прима од сунца, а сунце светли својом сопственом
светлошћу. Без предрасуда и проста душа народна осетила је ту огромну разлику,
зато уста народа и исповедише: никада се тако што није видело у Израиљу. А
фарисеји, истина, не одричу моћна чуда Христова - да могу они би одрекли,
сакрили, потплатили лажне сведоке као при Васкрсењу Господа; али не могу да
одрекну оно што се збивало на очиглед многих маса народних - они, истина, не
одричу та чуда, велимо али из злобе и пакости тумаче их на свој начин. Помоћу
кнеза ђаволског изгони ђаволе. То су они више пута рекли Господу, и више пута он
им је запушио уста страшно јасним одговором (Мат. 12, 24; Мк. 3, 23-26; Лк. 11, 17
- 18). Рекао им је: Ако сатана сатану изгони, сам по себи разделио се: како ће,
дакле, остати царство његово? Заиста, тешко је колико толико свесном човеку
измислити смешније, недоследније и глупље тумачење дела Христових него што су
га измислили помрачени умови народних старешина и књижевника у Израиљу.
Помоћу Сатане изгонити ђаволе! Није ли то исто што и рећи: помоћу оца убијати
децу очеву? Или: помоћу војводе једне војске тући и уништавати војску тог истог
војводе? Но није узалуд речено: завист је слепа. Може се такође рећи: завист је
смешна, и: завист је глупа. Јер завист не само да окамени срце, и заслепи ум, него и
заплете језик, те језик не зна шта говори; због чега све што говори језик
завидљиваца испада безумно, смешно и глупо.
Господ Исус није се обзирао на ову срдиту немоћ завидљивих старешина народних,
но журно је продужавао Своје дело, да спасе и сачува све оне, које Му је Отац
Небески дао, да нико од њих не погине (Јов. 17, 12). Јер се каже на крају данашњег
јеванђеља:
и прохођаше Исус по свима градовима и селима, учећи по зборницама њиховим, и

проповедајући јеванђеље о царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ на
људима. Град или село - Њему је свеједно. Он не тражи ни град ни село, - Он тражи
људе. По свима градовима и селима, каже јеванђелист, да би показао ревност
Христову на делу. Ревност за кућу твоју једе ме (Пс. 69, 9). За Њега је уистини
један дан био као хиљаду година. Тројако је било дело Христово, као што показују
речи јеванђељиста. Он је учио; Он је проповедао благовест о царству, и он је лечио

сваку болест и немоћ на људима. Учио - то значи тумачио је дух стварања и старога
закона. Проповедао - то значи постављао темеље Новоме стварању, Царству
Божјем, Цркви светитеља. Исцељивао - то значи делима доказивао Своје учење и
Своју проповед.
И све је ово Господ чинио из љубави не само према ондашњим људима, Својим
савременицима - Он је савременик свега што је било, што јесте и што ће бити - него
и према нама. Да би Својом светлошћу зажегао свећу у души нашој; да би Својом
љубављу изашао у сусрет вери нашој, - те да би се из тога сусрета Божје љубави и
наше вере родило чудо нашега спасења: исцељење нашега духовнога слепила,
нашег немила и безумља, свих наших болести и немоћи.
О, Исусе Господе, Сине Бога Живога, смилуј се на нас! Да би и ми знали

прославити име Твоје по свој земљи тела нашега; по свој земљи народа нашег, и по
свој земљи човечанства, живог и усопшег, име Твоје и преславног и безпочетног
Оца Твога са пресветим и благим и животворним Твојим Духом - Тројицу
једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
НЕДЕЉА ОСМА ПО ДУХОВДАНУ
Јеванђеље о Умножитељу хлеба у пустињи
Матеј 14, 14-22. Зач. 58.
Свевишњи Бог све што твори, твори целисходно. Ништа у Његовим делима нема
бесциљно, непотребно и излишно.
Зашто неки људи тако бесциљно ходе и толико бесциљних послова послују? Зато
што не знају циљ свога живота, ни мету свога путовања.
Зашто се неки људи претрпавају непотребним бригама и једва гамижу под гомилом
излишних ствари? Зато што не знају оно што је једино потребно.
Да би сабрао расејани човечји ум, да би исцелио раздељено срце човечје, и да би

растројену снагу човечју ујединио, - зато је Господ Исус указивао човечанству од
почетка до краја један - и само један - циљ: царство Божје. Ах, како разрок човек
гледајући у две стране не види ни једну! Ах, како је бесциљан живот многоциљног
ума! Како је неосетљиво подељено срце! Како је беснажна расута снага воље!
Само је једно на потребу - царство Божје! У ту једну тачку тежио је Христос

Чудотворац да управи погледе целога човечанства. Ко у ту једну тачку гледа, тај
има једну мисао - Бог, један осећај - љубав, једну тежњу - приближење Богу. Благо
ономе, ко је себе тако сабрао; - тај је постао сличан стакленоме сочиву, које сабере
мноштво сунчаних зрака, тако да може да производи огањ.
Речи које је Господ казао Марти: Марто, Марто, бринеш се и трудиш за много, а
само је једно потребно (Лк. 10, 41-42), изречене су уствари као укор и као опомена
целом човечанству. А то једно потребно јесте царство Божје (Мат. 6, 33). Све што
је Господ рекао и све што је учинио управљено је тој једној тачки, и том једном
циљу. У тој Једној тачки сабран је сав пламен, који светли путницима залуталим по
кланцима и вртлозима временог живота.
Све је целисходно код Господа - то јест све је управљено на овај највиши, једини
јединствени циљ - све је умесно и све неопходно потребно, како речи речене тако и
дела учињена. Никад ни једна реч излишна; никад ниједно дело нецелисходно! И
каква плодовитост и речи и дела Његових! По милионити и милионити пут свака
реч и свако дело Његово доноси до дана данашњега многоструки плод. И како
сладак, и мирисан и животворан плод!
Зашто Господ Исус није претворио камење у хлеб онда када је то од Њега Сатана
тражио, међутим доцније у два маха, када је народ око њега био гладан, Он је од
мало хлеба створио огромне количине, тако да је више претекло него што је било у
почетку оброка? Зато што би прво чудо било нецелисходно, непотребно и излишно,
а друго је било целисходно, потребно и умесно.
Зашто Господ Исус није хтео показати знак с неба фарисејима, када су то ови од
Њега захтевали, међутим Он је у безброј прилика показивао те знаке с неба, та
невиђена чуда над болесним, прокаженим, лудим, бојажљивим, мртвим? Опет зато
што би сваки знак с неба пред завидљивим и сујетним фарисејима био
нецелисходан, непотребан и излишан, док је у осталим случајевима био
целисходан, потребан и умесан.
Зашто Господ Исус није премештао горе с једног места на друго, и зашто их није
бацао у море? Он је то могао, без сваке сумње; па зашто то није чинио? Он, који је
могао заповедити бурном мору да се утиша, и ветровима да не дувају, могао је без
сваке сумње и горе премештати и бацати их у море. Но каква је потреба била зато?
Никаква. Зато Господ то није ни чинио. Међутим, потреба је била велика, да се
море утиша и ветрови зауставе, јер су се људи давили и викали за помоћ.
Зашто Господ Исус није претварао земљу у злато и гавране у голубове? Кад је
могао претворити воду у вино, без сваке сумње могао Је и то. Но нашто то? Није
било никад никакве потребе, да Он претвара земљу у злато и гавране у голубове.
Међутим, била је велика потреба, да се једном, на једној свадби нађе вина за госте.
И да би задовољио ту потребу и спасао домаћина од стида Господ је претворио
воду у вино.
Само ђаволи и грешници захтевали су бесциљна, непотребна и излишна чуда од

Христа. Погледајте само, какве глупости захтева Сатана од Христа: да претвори у
пустињи камење у хлеб, и да скочи са врха цркве на земљу! И погледајте како
окорели грешници, фарисеји и књижевници, који су били очевици многих
корисних чудеса Христових, захтевају од Њега још некакав знак, некакво бесциљно
и излишно чудо, као што би било: бацање гора у море, претварање земље у злато и
гавранова у голубове! Зато је Господ одбио захтев и ђавола и грешника. Ни никад
није Он одбио да учини чудо, када је чудо било целисходно и потребно ради
спасења људи.
И данашње јеванђеље описује једно такво целисходно и потребно чудо,

умножавање хлеба у пустињи, но не у пустињи без људи, или у пустињи где је сам
ђаво, но у пустињи, где је било можда преко десет хиљада гладних људских бића
(јер се каже да је било пет хиљада самих људи осим жена и деце).
Виде Исус многи народ, и сажали се на њих, и исцели болеснике њихове. То је било
у оно време, када је Јован Крститељ погубљен од цара Ирода. Чувши ово Господ
Исус седе у лађу и оде у пусто место насамо. Сва четири јеванђелиста описују
овај догађај, неки са више појединости, неки са мање. Према Јовану Господ је ушао
у лађу код Тивериаде и прешао море Галилејско, а према Луки Он је изишао на
северозападној обали мора и узишао уз брдо у пустињу код града који се зове
Витсаида.
Господ је обичавао често склањати се у самоћу, и то у пуста места и на брда. Он је

то чинио из три разлога: прво, да учини једну кратку паузу у своме журном и
многом делању, да би људи такорећи сварили сву ону науку коју им је Он открио, и
сва она чуда, која им је Он показао. Друго, да би дао пример апостолима и нама, да
је неопходно нужно повлачити се у самоћу, улазити у клет своју (Мат. 6, 6), и
остајати са својом душом молитвено једино у друштву Бога. Јер самоћа и ћутање
човека чисте, укроћавају, разведравају и снаже. И треће, да нам покаже, да се добар
и потребан човек нигде не може сакрити - не може се сакрити град кад на гори
стоји (Мат. 5, 14) - те да тиме оправда и подстакне пустиножитељство и монаштво.
Историја Цркве показала је по хиљаде пута, да се никад ниједан велики пустињак,
молитвеник или чудотворац, није могао сакрити од народа. Многи се, без разлога,
питају: шта ће монах у пустињи? Није ли боље, да буде међу народом, те да
користи народу? Но како ће светлити незапаљена свећа? Монах носи своју душу
као незапаљену свећу у пустињу, у самоћу, да је постом, молитвом размишљањем и
трудом запали. Успе ли, да је запали, светлост ће се његова видети од целога света
и свет ће поћи к њему и наћи га, ма се он крио у песковите пустиње, у непроходне
планине или у неприступне пећине. Не, монах није бескористан, но може да буде
најкориснији човек народу од свих других људи. То јасно показује и овај догађај са
Господом Исусом. Залуд се Он склањао од народа у пустињу, силан народ врвео је
к Њему.
А Он погледа и сажали Му се, јер бејаху као овце без пастира. Доле по градовима
синагоге су биле пуне самозваних пастира, који су уствари били вуци у овчијој
кожи. Народ је то знао и осећао, као што је знао и осећао и неизмерну милост и
љубав Христову према себи. Народ је видео и осетио, да је Христос једини добри
пастир, који се искрено и бољезнено брине о њему. Зато је и појурио к Њему и у
пустињу. И Господ исцели болеснике њихове. Народ осећа потребу у Христу, и не
тражи од Њега чуда из празне радозналости, но због велике нужде и муке. И поче
их унити много, вели свети Марко.
А кад би вече приступише к њему ученици његови и рекоше: пусто је место и већ је
доцкан: отпусти народ нека иде у села да купи себи хране. Јеванђелист Матеј не
говори, шта је Господ тако дуго радио с народом. Он само вели, да је Он исцелио
болеснике њихове. Зато пак јеванђелист Марко допуњава ту празнину кад вели: и
поче их учити много. Видите, како се јеванђелисти дивно допуњују! Дакле, Господ
је до у саму ноћ учио народ. То је морало трајати повише сати. А зато време ви
можете прочитати цело јеванђеље. Том једном приликом дакле, Господ је исказао
од Своје божанске науке колико би стало у цело јеванђеље. Није ли онда у праву
јеванђелист Јован кад каже да кад би се све написало, што је Господ рекао и
учинио, једва би књиге стале и у сами свет?
Како су милосрдни ученици! Пусто је место и већ је доцкан. Народ је огладнео;

време је већ крајње да се разилазе. Но куће су њихове далеко, а они су много
гладни. Гле, ту су и многе жене, и деца. Треба да што пре дођу до хране. Нека иду у
околна села и набаве себи храну.
Но зар Христос није милостивији и сажаљивији од Својих ученика? Зар се Он није

могао сетити пре ученика, да је народ гладан и да је већ ту ноћ?Наравно, да је
Христос милостивији и сажаљивији од Својих ученика и да је се Он пре њих сетио,
шта треба народу. Још у самом почетку, како пише јеванђелист Јован, подигнувши
Исус очи и видевши да мноштво народа иде к њему, рече Филипу: где ћемо купити
хлеба да ови једу? Но разговор с Филипом је прошао, народ се скупио око Господа
са својим болесницима. Господ је најпре излечио све болеснике, па је онда
наставио да поучава народ. И то је трајало до мрака. И тек сада пада на ум
апостолима, да је народ гладан и да потребује храну. Господ је то, дакле, у самом
почетку предвидео, али после о том намерно није хтео говорити него је чекао, да то
питање покрену сами апостоли, и то из два разлога: прво, да би појачао њихово
сажаљење и милосрђе, а друго, да би се показала њихова немоћ без Њега. Јер
Христос им рече: не треба да иду: подајте им ви нека једу. Он зна, да им они не
могу дати, но Он то говори, да би они потпуно сазнали и исповедили своју немоћ.
А они Му рекоше: немамо овде само пет хлебова и две рибе. Према опису
јеванђелиста Јована и то мало хране што је било није било њихово но некога дечка,
који се ту задесио. Овде има једно момче, које има пет хлебова јечмених и две рибе;
али шта је то на толики свет? То саопштава Господу Андреја, првозвани апостол,
који и ако је био најдуже са Христом још није био савршен у вери, чим се пита:
шта је то на толики свет? Хлебови беху јечмени, што такође није случајно. Из
тога треба да се поучимо, како вели премудри Златоуст, да будемо задовољни са
простом храном и да не пробирамо, јер је, вели, "сластољубље мати свих болести и
страдања".
Донесите ми их овамо, нареди Господ ученицима. Сад је тек ред на Њега. Народ је
немоћан да нађе себи хране; апостоли су такође исповедили своју немоћ, да
помогну народу. Сада је тек дошло Његово време; сада је ствар зрела за чудо.
И заповеди народу да поседају по трави, па узевши оних пет хлебова и две рибе, па
погледавши на небо благослови, и преломивши даде својим ученицима, а ученици
народу. Зашто Господ Исус погледа прво на небо? Он то није чинио при толиким
моћним чудесима као што су била: отварање очију слепих, очишћење прокажених,
изгнање злих духова из људи, укроћавање мора и ветрова, претварање воде у вино,
па чак и неких васкрсавања мртвих. Зашто, дакле, изузетно у овом случају погледа
на небо ка Оцу Свом Небеском?
Прво зато, да пред толиким силним народом покаже јединство воље Његове и
Очеве, и да тиме оповргне пакосне потворе фарисеја, као да Он сва чуда чини
помоћу силе демонске. Друго зато, да као човек да пример свету смирености пред
Богом и захвалности за сва добра, која од Бога долазе. Сличан пример Он нам је
пружио и при Тајној Вечери - благословивши даде хвалу и преломи (Мат. 26, 26;
Лак. 22, 17). Даде хвалу Оцу Свом Небеском, и благослови хлеб као дар Божји. И
ми тако треба при сваком оброку, ма како он скроман био, да одајемо Богу
благодарност и хвалу за исти и благосиљамо дар Његов. Треће, да би Он, као Бог,
при умножавању хлеба, које је сасвим слично новом стварању, изразио тиме
јединство моћи Тројице у јединству, која само као таква ствара. Отац, Син и Дух
Свети - Тројица једнобитна и неразделна јесте Творац свега што постоји.
Сам Господ Исус Својим рукама преломи хлеб. Зашто то? Зашто није наредио
ученицима, да они преломе? Зато да покаже Своју добру вољу да угости народ и
Своју превелику љубав према људима. И да тиме научи нас, да кад чинимо
милостињу и дајемо дарове дајемо с пажњом и љубављу, као и Он што је чинио.
И једоше сви, и наситише се; и накупише комада што претече дванаест котарица
пуних. А оних што су јели беше људи око пет хиљада, осим жена и деце. Ево чуда
над чудима, и славе над славама! Пет хиљада људи - осим жена и деце - да су само
узели по један залогај, колико се узима нафора у цркви, па би ипак пет хлебова
мучно довољно било. А гле овде: и једоше сви, и наситише се, и оста на претек
дванаест котарица пуних! Да је то била каква опсена, не би се рекло и наситише се.
И ако би неко некога могао опсенити, да му се чини да једе, но не може га гладна
опсеном наситити. Да је то била каква опсена, откуда дванаест пуних котарица
комада? Не, не; то само окорели људи у греху могу назвати опсеном. Међутим то је
била стварност као што је живи Бог стварност. Приметите још и то, да при овоме
чуду нико се не усуђује да каже нешто против, или да га протумачи каквим глупим
објашњењима, како су фарисеји чинили при другим чудима. Не само да нико не
говори ништа против њега, него видевши чудо које учини Исус говораху: ово је
заиста онај пророк, кош треба да дође на свет (Јов.). Још више, хтедоше да га
ухвате и учине царем. Тако је огроман утисак учинило ово, ваистину, моћно дело
Христово на народ! Кад је ико некога опсенара учинио царем? А ово је стварност и
истина, и народ, одушевљен том стварношћу и истином, хтеде силом принудити
Христа, да им буде цар. И то би се десило, да се Христос не измаче и тако не

осујети ову намеру одушевљена народа.
И одмах натера Исус ученике своје да уђу у лађу, и да иду напред на ону страну док
он отпусти народ. Није ли чудновато, да Христос гони Своје ученике, да уђу у
лађу и иду напред, без Њега? Зашто Он то чини? Прво, због онога што је било; и
друго, због онога што ће бити. Нека се што пре одвоје од народа, па нека насамо
размишљају и разговарају о великом чуду умножавања хлебова. И нека се навезу
на море, где ће им се Господ Исус ускоро јавити с новим, небивалим чудом, -
наиме: ходећи по води као по суху. Господ је прозрео унапред, шта ће се десити и
шта ће Он учинити. Ученици ништа не предвиђајући, и свакако чудећи се, зашто их
Господ гони да иду, оставише Њега с народом, спустише се низ брдо к мору и
навезоше на море. Несумњиво је још разлог за ово журно гоњење ученика из
гомиле народа и то, што Господ жели, да их сачува од гордости пред народом и
самохвалисања тиме, што, гле, они су тобож присталице и следбеници таквога
невиђеног Чудотворца! Као год што је хтео, да их научи смирењу рекавши им:
подајте им ви нека једу, тако сада одгонећи их хоће да их сачува од гордости и
превазношења Њиме, својим Учитељем. И најзад, Он хоће да они познаду Његову
бескрајну кротост и смиреност пред Богом на тај начин, што се после таквог
величанственог чуда повлачи у самоћу на молитву. Није им Он то морао изрично
рећи, но они су већ довољно били упознати са Његовим начином и обичајем честог
повлачења у самоћу ради молитве. Уосталом није ли Он тога дана баш нарочито и
удаљио се у пустињу, да буде насамо, после вести о страшној погибији Јована
Претече? Нека виде ученици, да Он није заборавио, зашто је изишао у пустињу; а
нарочито нека виде и познају, да велико дело, које је Он изненадно учинио, и све
похвале и величања од стране задивљеног народа нису ни најмање поколебали
Његов душевни мир и Његову кротост, нити су Га могла вратити од намере, да буде
у самоћи на молитви.
Овај цео догађај о давању народу хлеба и рибе, као и број хлебова и риба, и број
котарица преосталог комада - има још и свој тајанственији, унутрашњи смисао.
Пред Своју смрт Господ је назвао благословени хлеб телом Својим. Овде Он то не
чини, истина, речима, но бројем хлебова. Пет означава пет телесних чула или
чувстава, а пет чула представљају цело тело. Риба означава живот. У првим
вековима Цркве Христос је сликан у виду рибе, што се и дан-данас може видети по
старим хришћанским катакомбама и збеговима. Христос ће, дакле, дати Своје тело
и Свој живот људима на храну. Но зашто су ту биле две рибе? Зато што се Господ
дао на жртву и у Свом земаљском животу и даје се у Цркви Својој после Васкрсења
до данашњег дана. Шта значи то што Он лично прелама хлеб? Значи, да се Он по
Својој драгој вољи даје на жртву за спасење људи. Зашто је дао апостолима, да они
деле хлеб и рибу народу? Зато што ће они уистини разносити Христа по целоме
свету и делити Га народима као животворну храну. Шта значи то што је претекло
баш дванаест котарица хлеба? Значи обиље жетве труда апостолског. Жетва сваког
апостола биће несравњено већа од семена посејаног као што је свака котарица
садржавала више хлеба од онога што су гладни појели и наситили се.
Но све су ове тајне предубоке и неисцрпне. Ко се сме сувише нагнути над судбину
њину? Ко ли се усудити у овоме смртном веку спустити на дно њихово? Нека је и
оволико колико само наговестимо довољно онима, којима је слатко читати и
слушати Јеванђеље. Слашћу Јеванђеља и ангели се опијају. Колико човек више
чита, и више молитвено о њему размишља, и више се по њему у животу управља,
то се више отварају његове дубине и миришу његове сласти. Господу Исусу
Христу нека је зато слава и хвала, заједно са беспочетним Оцем и Духом Светим -
Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроз све време и сву вечност.
Амин (Овај догађај чудотворног умножења хлеба божанском силом Христовом
спомиње се у дивној молитви при благосиљању хлебова).
НЕДЕЉА ДЕВЕТА ПО ДУХОВДАНУ
Јеванђеље о Јачем од природе
Матеј 14, 22-34. Зач. 59.
Победник је Бог наш, и све добре и трајне победе од краја до краја времена
припадају Њему.
Он побеђује неред у васиони и установљава ред.
Он побеђује неред међу људима, проузрокован грешницима, и васпоставља ред. И

кад се најгори међу људима уздигну на прва места а најбољи падну на последња,
Он обрће тај беспоредак, те први постају последњи, а последњи први.
Он побеђује завере и сплетке злих духова против рода човечјег, и разгони их као
јак ветар што разгони рђав задах.
Он побеђује сваку оскудицу: тамо где је мало, Он умножава, а тамо где нема
никако, Он ствара обиље.
Он побеђује болести и муке; само рекне реч, и болести и муке ишчезавају: слепи
виде, глухи чују, немушти говоре, узети устају и ходе, губави се чисте.
Он побеђује смрт; и кад год Он нареди, смрт пушта из својих чељусти жртве своје.
Он царује над једним бескрајним царством небеских сила, ангела и светитеља; над
царством небеским, према коме је царство овога света тако тескобно и тамно као
једна порођајна утроба.
Он заповеда елементима и тварима овога света, и Његовој заповести ништа се не

може опрети а да се не сруши у вечиту пропаст.
Дан за даном, победа за победом. Историја овога света је низ Божјих победа,
обелодањење Божје моћи и неодољивости. Као јагње је кротак, а од Њега се
потресају небеса и земља. И кад се даје понизити, тиме обелодањује Своју висину;
и кад се даје попљувати, тиме обелодањује нечистоту свега онога што није Он; и
кад се даје заклати, тиме обелодањује Свој живот.
Као бледом сликом обелоданио је Бог Своју светлост кроз сунце; Своју моћ кроз
безборојна огњена тела васионска; Своју мудрост кроз поредак ствари и бића с
краја у крај васионе; Своју красоту кроз красоту твари; Своју милост кроз
брижљиву негу свега што је саздао; Свој живот кроз све што живи. Но све је то
само тренутна и бледа слика Његових својстава; све су то само огњена слова
написана по густоме диму. Сва пак ова својства Бога живога показала су се у
највећем блеску, у ком су се могла показати у овоме свету, у човеку. Не у сваком
човеку, не уопште створеном човеку, него у нествореном човеку, Господу Исусу
Христу. Сва сједињена - у Њему су засјала и показала се телесно: и светлост и моћ,
и мудрост и красота, и милост и живот.
Шта означава светлост него победу над тамом? И шта означава моћ него победу
над слабошћу? И мудрост шта је друго но победа над лудошћу и безумљем? И
красота шта је друго него победа над ругобом и наказношћу? И милост не означава
ли победу над злобом, пакошћу и завишћу? И живот - зар није божанска победа над
смрћу?
Шта мислите ви, што за Христом идете, и Његовим се именом крстите? Није ли
Христос показао све ове победе као никад и нико од постања света? Не осећате ли
ви сваки дан, да идете за Највећим Победником од кад је света и времена? И да се
крстите именом Онога, који све може и све зна; који Својом красотом краси сва
створења, и Својом милошћу милује их, и Својим животом оживљава их? Ако то не
осећате, не користи вам много идење за Њим и именовање себе Његовим именом.
Само кроз Господа Исуса ви можете без сумње и колебања веровати у потпуну
победничку моћ живога Бога над сваком твари, над сваком стихијом и над сваким
злом у свету. Само вам Господ Исус може дати храбрости да живите, и храбрости
да кроз смрт прођете. Само вам Он може оправдати наду у бољи живот од овога
трулежног живота. И само вас Он може загрејати љубављу према сваком добру. Јер
Он је жива и оваплоћена победа Божја над светом. Не бојте се, ја победих свет
(Јов. 16, 33), рекао је Христос Својим ученицима, а кроз њих и свима нама. Не
бојмо се, наш Господ и Спас Исус Христос победи свет. Јеванђеље је књига
Његових победа, сведочанство Његове свемоћи. Историја Цркве до данас - и до
краја света - још је пространија књига Његових победа. Ко год посумња, изгубиће
плод тих Његових победа. Зато без икакве сумње приступимо тумачењу данашњег
јеванђеља, које описује једну горостасну победу Христову над физичком природом.
И натера Исус ученике своје да уђу у лађу, и да иду напред на ону страну док он
отпусти народ. То је било после преславнога чуда умножавања хлеба, када је
Господ са пет хлебова и две рибе нахранио пет хиљада људи - осим жена и деце - и
када је после оброка претекло дванаест котарица пуних комада. Сада Господ
предвиђа и припрема ново преславно чудо, о коме ученици Његови и не сањају.
Прва припрема је у томе, што Он натерује Своје ученике, да без Њега уђу у лађу и
иду ка другој обали. Друга је у томе, што отпушта народ. А трећа је у томе, што се
Господ пење још више на гору и остаје сам на молитви. И кад отпусти народ попе
се на гору сам да се моли Богу. И беше вече, и он беше сам. Двапут се помиње реч
сам, да се јаче нагласи самоћа, коју је Господ намерно тражио и у којој је остао,
пошто је народ отпустио. Гора, самоћа, тама. У таквим околностима човек
најлакше осећа близину духа Божјега; и молитва је тада најслађа. Све што је
Господ Исус чинио, чинио је нама за поуку и спасење. Јер Он није дошао на земљу,
да нас научи само кроз речи, него и кроз дела, и кроз догађаје, и кроз сваки потез и
покрет Свој. Он се пење на гору, јер је на гори највећа тишина; Он остаје у самоћи,
јер самоћа значи одвојење од овога света; Он се моли у ноћном мраку, јер ноћни
мрак је завеса на очима, које највише сметају уму и размишљању, трчећи с
предмета на предмет. Ова молитва Христова на гори има и свој дубљи унутрашњи
значај. Отпуштање народа, пењање на гору, самоћа и мрак, - шта то све значи?
Отпустити народ значи оставити на страну све преставе о свету и сва сећања, која
нас вежу за свет и узбуђују, па испражњен од света уздићи се к Богу на молитву.
Шта значи пењање на гору? Значи уздизање умом и срцем и душом на висину
Божју, у близину Божју, у друштво Божје. Онај, кога притеже свет к себи са
безбројним интересима као са многобројним народом, не може се у исто време
пењати ка висини, где се човек осећа сам са својим Творцем. Шта значи самоћа?
Значи - гола душа онаква каква је. Одвојен од света човек осећа ужасну самоћу.
Они, које разочараност у свет доведе у ову ужасну самоћу, обично извршују
самоубиство, ако не успеју да се дигну на висину, где човек налази Бога. Шта значи
мрак? Значи - савршено одсуство ма какве светлости овога света. Самотнику
молитвенику сав овај свет лежи потопљен у дубоку таму, у којој му постепено
свиће зора небеске светлости, што од Бога долази, и обасјава му један нови,
бескрајно сјајнији и бољи свет од овога. То су, дакле, четири фазе молитве и њихов
унутрашњи смисао. У овом случају са Христом оне су представљене сликовно са:
отпуштањем народа, пењањем на гору, самоћом и тамом.
Но ова осамљеничка молитва Господа Исуса поучна је за нас још и с обзиром на

оно што се збило пре ње и што се имало збити после ње. Пре те молитве Господ је
учинио нечувено чудо умножавања хлеба, а после ње имао је да по усталасаном
мору ходи као по суху до саме средине морске. Мада је Он створио и једно и друго
чудо Својом сопственом божанском моћи, која је с Њим од вечности, и која Га није
остављала ни у Његовом временом телесном боравишту, ипак је Он практиковао
молитву и у храму с народом, и у пустињи, у самоћи. Тешко је ма коме од нас
улазити у тајанствену личну побуду тих молитава Господа Исуса. Свакако тим
молитвама Јединородни Син Превечнога Оца продужавао је и засведочавао и на
земљи непомућено јединство Своје са Оцем Својим и Духом Светим. Но мимо тога
сасвим је јасна поука, коју нам је Господ дао примером молитве Своје. Молитви
треба да претходи добро дело, јер тада молитва помаже. Прво треба да засведочимо
своју веру добрим делом, па онда, да је исповедимо речима. Даље, молитва вреди
само онда, кад се спремамо да учинимо добро дело, и молимо се Богу за помоћ.
Молитва пак Богу, да би Бог пружио Своју помоћ у злу делу, не само бесциљна је
но и богохулна. Чинити зло и вршити молитву то је као сејати кукољ и захтевати од
Бога да никне пшеница. После сваког доброг дела треба да припаднемо на молитву
и благодаримо Богу, што нас је удостојио и оспособио за то добро дело; а пред
свако добро дело треба опет да припаднемо на молитву Богу просећи од Њега
благодат, помоћ и садејство, да би предстојеће нам дело било свршено ваљано и
честито. Једном речју, свако добро што имамо, или што учинимо, или што
доживимо и видимо, или што чујемо и прочитамо - свако, свако без изузетка, треба
да у целости приписујемо Богу а не себи, не својој моћи, не својој памети или
праведности. Јер смо ништа пред Господом. Па кад Господ Исус, после оваквих
превеликих чуда показује кротост, смирење и послушност пред Својим Оцем и
Духом, којима је раван по вечности и јестеству, како ми да не покажемо кротост,
смирење и послушност према своме Створитељу, који нас је створио из ничега, и
без чије помоћи не можемо једнога минута постојати а камо ли неко добро
учинити?
А лађа беше насред мора, колебајући се на таласима, јер бејаше противан ветар. А
у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус идући по мору. Кад су се увече
ученици навезли на море, море је било мирно, но потом је дунуо супротан ветар,
дигли су се огромни таласи, какви се често дижу на томе мору, лаћа се колебала
тамо амо, и ученици су били у великом страху и невољи. Господ Исус је све то
предвиђао, но Он је нарочито хтео, да изложи Своје ученике опасности, да би
осетили своју потпуну немоћ без Њега и утврдили веру у Њега. Да би се они сетили
једне раније буре на мору, када је Он био на лађи, и када су Га они устрашени
пробудили вичући: Господе, избави нас, изгибосмо! (Мат. 8, 24-25), те да би и сада
пожелели, да је Он са њима. Да би они унапред осетили и познали истинитост
Његових светих речи, које ће им Он тек при растанку рећи: без мене не можете
чинити ништа (Јов. 15, 5).
При оној ранијој бури на мору, ученици су били стављени на мање искушење и
њихова вера на лакшу пробу. Јер Он је био с њима на лађи; само је тада спавао.
Сада, при овој другој бури, они су стављени на много веће искушење, и њихова
вера на тврђу пробу. Јер Он је био одсутан, далеко од њих, на гори у пустињи. Како
ће Га довикати? Како ће Му јавити своју невољу? По коме ће Му поручити:
Господе, избави нас, изгибосмо! Ни по коме. Ученици су видели сада себе
обречене на пропаст. Као да може пропасти човек, који иде по заповести Божјој!
Ах, како је ово дивна поука за праведника: да не очајава на путу, којим Га Бог
упућује; да верује да Онај ко га је послао, води бригу о њему и зна невоље његове,
но да не притиче одмах у помоћ, да би искушао веру праведника, као што се злато
у огњу куша.
Кад су ученици били у очајању, већ у последњем часу очајања наједанпут им се

јави Христос ходећи по таласима. То је било у четврту стражу ноћи, што значи
пред саму зору. Јер су Јевреји, као и Римљани, њихови господари, делили ноћ на
четири страже. Свака стража трајала је по три сата. Господ се јави ученицима у
четврту стражу ноћи, што значи у четврту, или у последњу четврт ноћи, а то је пред
зору.
И видевши га ученици где иде по мору, поплашише се и рекоше: то је утвара; и од

страха повикаше. Или је се већ дан развићао, или је била месечина, или је пак
Господ засветлио у тами светлошћу Таворском, - ми не можемо знати. Главно је, да
је постао видљив ученицима. Видевши Га на морским таласима, ученици су се
испунили страхом неописаним. Овај нови страх био је већи од страха од буре и
предстојеће пропасти. Они нису знали за ову моћ свога Господа, за оволику власт
над природом. Он им то до тада није био показао. Они су видели само, да Он
заповеда мору и ветровима, но нису знали, да Он може ићи по води као по сухој
земљи. Наравно, они су то требали и могли закључити из онога ранијег чуда. Јер
онај ко може заповедити мору да се умири, и наредити ветру да престане дувати,
може несумњиво и ходити по води као по суху. Али ученици још нису били
духовно зрели; они су још били маловерни. И Христос је и учинио ово ново чудо,
само да би појачао њихову веру.
То је утвара! помислише и повикаше ученици у стаху великом. То је некакво

привиђење. Или можда сам Сатана у виду њиховог Учитеља. Гле, њихов Учитељ
хрве са Сатаном и његовом војском у овоме свету! Они су то знали; они су то
видели. И сад - могли су помислити - ево Сатана увребао прилику кад су они
Његови пријатељи, сами, у великој опасности, да их умори. Што им све није
долазило у главу! Свакако све оно, што би и данас дошло у главу маловерним у
опасностима на путу Божјем.
Но такав је начин Божји којим Он поступа према свима, које љуби. Кога Господ
љуби онога и кара; и бије свакога сина, којега прима (Јевр. 12, 6). И на крају свих
страдања шаље највеће страдање, као што тумачи богомудри Златоуст. Јер и Он
страдаше на земљи целога века, па кад би при самоме крају, пред саму победу, Он
претрпе највеће страдање, јер би распет на Крсту и закопан под земљу. Но то
највеће страдање трајаше кратко време, после кога свану, и коначна победа дође
кроз Васкрсење. Таквим редом трпели су муке доцније и многи мученици за веру
Христову: најпре мање муке, па све веће и веће, док их пред саму смрт није
нападала највећа мука и највеће искушење. Ево само једног примера од хиљаде:
Свету Марину мучили су незнабошци страшно и ужасно све већим и већим
мукама. Најзад су је привезали нагу за дрво, и почели су јој гвозденим кљештама
откидати месо с тела. Ране су биле тешке, крв је текла а кости се белиле испод
саструганог меса. Није ли то највећа мука? Не, има једна и већа, која је чекала
Божју светитељку. У вече су је бацили тако рањаву у тамницу. У тамничкој и
ноћној тами појави се страховита утвара: зли дух у виду једне огромне и грдосне
шарене змијурине, која је најпре почела кружити око свете девице Марине, па се по
том савије око ње, и главу јој обзине својим смрадним чељустима. Но то није дуго
трајало. Јер Бог никад не попушта на Своје верне већа страдања него што ови могу
поднети. Одмах затим, кад је Марина завапила срцем Богу и у мислима прекрстила
се, змијурина ишчезне и над Марином се отвори небо, и она виде Крст у светлости
неисказаној, и на врху Крста белог голуба, и чује речи: "Радуј се, Марино, разумна
голубице Христова, Јер си победила злобнога врага!"
Слично се десило и с ученицима Христовим. После ужасног страха од буре морске,

напао је на њих још ужаснији страх од тобожње утваре.
Но то није била утвара, но слатка и спасоносна стварност. То није био сан него јава,
нити неко други у обличју Христа, но сам Христос Господ.
А Исус одмах рече им говорећи: не бојте се, ја сам; не плашите се! Видите ли, како
Господ не држи људе Своје дуго у најтежем искушењу? Он је знао њихов стах,
преужасни страх од утваре, зато жури да их спасе од тога страха: одмах им рече: Не
бојте се. Одмах! И видите ли, како их храбри повраћајући им тако рећи дах
животни који умало нису изгубили од страха: не бојте се, не плашите се! Он
понавља једно исто охрабрење: не бојте се, ја сам; не плашите се. О, слатки гласе!
О, животворна речи! Од тога гласа ђаволи су бежали, болести се измицале, мртви
васкрсавали. Шта говорим? Од тога гласа постало је небо и земља, сунце и звезде,
ангели и људи. Тај глас је извор свега добра, свега живота, здравља, мудрости и
радости. Не бојте се, ја сам! Те речи не може свак да чује, али их чују праведници,
који страдају за Господа. Не чује Христа свак у сваком страдању. Јер како ће Га
чути онај, ко страда због својих греха, и своје неправде? Чуће Га само онај ко
страда ради вере у Њега (I. Петр. 4, 13-16). А, гле, ученици су страдали због вере у
Христа; наиме, да би се у њима утврдила вера у Христа.
А Петар одговори и рече: Господе, ако си ти, реци ми да дођем к теби по води. Ове
речи Петрове су израз колико његове радости толико и сумње. Господе, Кличе
радосно срце: ако си ти, говори сумња. Чак доцније кад се Петар био већ утврдио у
вери, он није говорио тако. Кад се васкрсли Господ јавио на обали тога истога
Генисаретског мора, и кад је Петар чуо од Јована речи: то је Господ, запреже се
кошуљом и скочи у море (Јов. 21, 7). Тада нити је посумњао, да је то био Господ,
нити се бојао скочити у море. Али сада још је био духовни полетарац, још
маловеран, због чега и говори: ако си ти, реци ми да дођем к теби!
А он (Исус) рече: ходи! И изишавши из лађе Петар иђаше по води да дође к Исусу.
Док је имао вере, дотле је Петар и ходио по води, но чим је освојила сумња он је
почео тонути. Јер сумња изазива страх. По унутрашњем смислу изаћи из лађе и ићи
по води ка Господу Исусу значи одвојити се својом душом од тела, и од брига
телесних, и љубави телесне, и почети ходити опасном стазом ка духовном свету, ка
Спаситељу. Ти тренуци бивају и код обичних верних, код маловерних, код којих је
радост у Христу помешана са сумњом. Они често пожеле да се одвоје од своје
телесне вреће, и да пођу ка Христу, цару духовног света, но брзо осете да тону, те
се враћају ка своме телу, као лађи на таласима. Само велики духовници, највећи
јунаци у човечанству, успевали су дугим вежбањем у постојаности вере, да се
крену из своје телесне лађе по бурноме мору духовноме у сретање Цару Христу. И
само су они до краја испитали и страх од тог одвајања од лађе, и ужас од бура и
ветрова, и неописану радост од сретања са Христом. То одвајање духом од лађе

тела искусио је за живота на земљи апостол Павле - и многи други светитељи после
њега. Каква је то радост и сласт била на крају опаснога пута за великог апостола,
види се из његовог радосног усклика: Тиме ћу се хвалити (II. Кор. 12, 3-5).
Но посмотримо шта се деси с Петром, тада још маловерним! Но видећи ветар

велики уплаши се, и почевши тонути повика говорећи: Господе, помагај! Зашто га
плаши ветар, кад га не плаши море? Као мало дете кад први пут прохода.
Коракнуло неколико корака, но неко се насмејао, и дете клонуло на земљу! Тако
бива и у нашем духовном полету: ситнице нас ометају, заустављају и враћају
натраг.
И одмах Исус пружи руку ухвати га, и рече му: маловерни, зашто посумња? Нисмо
ли и ми хиљаде пута тонули у мору опасности овога живота, док нас нека
невидљива рука није ухватила и изненадно извукла и ставила ван опасности? Ко од
вас не зна да прича бар неколико случајева где је био невидљивом руком
неочекивано спасен од опасности? Сви ви то знате, и сви ви то причате и
препричавате, па чак и признајете присуство те невидљиве руке, која вас је спасла.
Но, на жалост, мало је оних међу вама, који су бар кроз своју савест чули укор
невидљивих уста: маловерни, зашто посумња? Зашто посумња, пријатељу, да је
Божја рука близу? Зашто не прослави Бога у тренутку највеће опасности? Како
Аврам не посумња, када приведе свога јединца сина жртвенику да закоље? Не
спасе ли га Бог онда? Како Јона прослави Бога у утроби китовој и би спасен: кад
нестајаше, вели, душе моје у мени, поменух Господа, и молитва моја дође к теби
(Јона, 2, 8). Како три отрока у Вавилону не посумњаше у огњеној пећи, но вером
спасоше се? И далековиди Данил у лавовској пећини? И блажени Јов у ранама на
гнојишту? И хиљаде, хиљаде других, које стављаше мучитељи на највеће муке за
веру Христову, - како они не посумњаше? Зашто, дакле, ти посумња? Но Господ те
спасе много пута изненадно, невидљивом руком Својом, и ако си посумњао у
помоћ Његову. Зато бар сад сети се Господњих добричинстава, и покај се за своје
маловерије, и укрепи се у вери, и у будуће у свакој опасности прослави и призови
име Господа, и бићеш спашен. Усред опасности прослави Бога, а не тек кад
опасност прође. Али и не очајавај, ако си се показао маловеран. И Петар је био
маловеран, те се временом укрепио у вери те је био у истини тврд као стена. И
Тома је био маловеран, па га је Господ оснажио у вери. И многи најсветији међу
светим људима и женама били су најпре маловерни, па су постали постојани и
тврди у вери Христовој. Чуј, како блажени Давид говори: у Бога се уздам, не бојим
се; шта ће ми учинити човек? Теби сам се, Боже, заветовао; тебе ћу хвалити. Јер
си избавио душу моју од смрти, ноге моје од спотицања (Пс. 55, 11-13). Овако
говори онај, који истински верује и који је познавао у животу, да су нам и све власи
на глави од Бога избројане, и да ни један врабац - а камо ли човек - не може пасти
без Божје воље.
И кад уђоше у лађу, преста ветар. Чим Христос уђе у лађу, преста ветар. Не преста
ветар сам од себе, но по заповести Господа Исуса. Јер и ако се овде не каже
изрично, као при оној првој знаменитој бури, да Христос запрети ветру и мору
(Матеј 8, 26), ипак је то јасно само од себе. Без сваке сумње јеванђелист Матеј
мисли, да је ветар престао по тајној, ако не јавној, заповести Христовој.
Јеванђелист Марко то јасније испољава, кад каже: и уђе к њима у лађу и утоли
ветар (Мк. 6, 51). Но ни из овог се не види, да је Христос изриком заповедио ветру
да престане. Самом Његовом силом и помишљу ветар се утолио. Унутрашњи
смисао овога улажења Христова у лађу и стишавања ветра јесте довољно јасан.
Када живи Господ Исус уђе у лађу нашега тела, било кроз свето Причешће било
кроз молитву или други неки благодатни канал, ветрови страсти утишавају се у
нама, и лађа мирно плови ка својој обали.
А који бејаху у лађи приступише и поклонише му се говорећи: ваистину ти си син

Божји. Кад је Господ први пут утишао буру на мору и зауставио ветрове, тада су
ученици говорили, као и други обични маловерни људи: ко је овај да га слушају и
ветрови и море? Но од тада су они видели многе знаке од свога Учитеља, и чули
многе поуке, тако да је вера у њима већ била доста ојачала. Сада, при овом новом
моћном чуду, они се више не питају: ко је овај? Него клечећи пред њим исповедају:
ваистину ти си Син Божји. Ово је први пут да ученици сви исповеде Исуса као
Сина Божјег. Наравно, и Јуда је био међу њима. Несумњиво и он је исповедио. Но
доцније због свог среброљубља он се потпуно одрекао свога Господа и Учитеља.
Одрекао се, истина и Петар, и то трипут, но то Петрово одрицање било је тренутно,
од страха; но Петар се одмах и покајао и горко се кајао и плакао због свог
одрицања. Унутрашњи смисао ових речи: а који бејаху у лађи приступише и
поклонише му се и исповедише Га као Сина Божјег јесте врло поучан за сваког
хришћанина. Наиме: када се Господ једном усели у нас, све што је у нама треба да
Му се поклони и исповеди име Његово: и ум и све мисли наше; и срце са свима
осећајима нашим; и душа са свима хотењима и тежњама нашим. Тако ће цело тело
наше бити светло и таме у њему неће бити. Но тешко нама, ако једном примимо
Христа у себе, па Га потом неким грехом истерамо, или Га се одрекнемо, као Јуда.
Последње ће бити горе од првога. Јер кад је Христос оставио Јуду - тада уђе у њега
сатана (Јов. 13, 27). Не заборавимо ни за један тренут, да се с Богом није шалити,
још мање него са огњем живим (Јевр. 12, 29).
И прешавши дођоше у земљу Генисаретску. То јест стигоше пред град Капернаум,

куда су се били и упутили (в. Јов. 6, 17). Ко је био у Галилеји може појмити, како је
далеко бура била занела апостоле Христове. Витсаида и Капернаум леже на
северној обали мора. И ученици, кад су ушли у лађу испод Витсаиде, имали су само
пловити поред обале. Међутим каже се, да се лаћа од буре обрела насред мора. Ту,
насред мора, и појавио се Господ Исус на таласима. Кад се бура утишала, лаћа је
требала да преплови одатле па до обале под Капернаумом. Према јеванђелистима
Матеју и Марку изгледало би, као да је лађа тај пут прешла природно, терана
веслима и једрима; а према Јовану пак могло би се закључити, као да је Господ
учинио неодољивом силом Својом и то чудо, да се лађа одмах обрела у
пристаништу, јер се каже: и одмах лађа би на земљи, у коју иђаху. Ту нема
савршено никакве противречности у исказима јеванђелиста. Јер Онај, који је могао
ходити по води, и утишавати речју и помишљу море и ветрове, могао је несумњиво
учинити, ако је то нужно било, да се лађа тренутно обре у свом пристаништу.
Унутрашњи смисао овог исказа Јовановог јесте, да кад се Господ Исус усели у нас,
онога тренутка ми се осећамо као у царству Божјем, као у тихоме пристаништу, где
лађу нашег живота не узнемиравају никакве буре ни ветрови. И ако, после тога,
имамо још да ходимо по земљи, ми то не осећамо, јер и умом и срцем и душом ми
живимо тада у једном другом, бољем свету, тамо где царује Христос Победник. У
Његовим победама ми тада гледамо с радошћу своје победе, и у својим Његове.
Само је Он победилац свакога зла, и само се Он не да ни од каквог зла победити.

Зато се прибимо и ми под Његово моћно окриље, где нема бура, ни ветрова. ни
привиђења, никакве бољезни, ни печали, ни воздиханија, но жизањ бесконечнаја, и
где ћемо наћи обиље свију блага, која не пролазе, и која се не кваре од мољца и рђе,
и где ћемо заједно с ангелима и светитељима славити победничка дела Христова,
чија величина нама је још и непојамна у овоме смртном свету, у овом уском
видокругу. Но тамо ће нам се све открити, и ми ћемо се радовати, и радости нашој
неће бити краја. Господу Исусу нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом
Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву
вечност. Амин.
НЕДЕЉА ДЕСЕТА ПО ДУХОВДАНУ
Јеванђеље о немоћи неверовања и моћи вере
Матеј 17, 14-23. Зач. 72.
Од када је света и века сви народи на земљи веровали су, да постоји духовни свет,
да постоје невидљиви духови. Само су се многи народи варали у томе, што су злим
духовима приписивали већу моћ него добрим, и што су временом зле духове
прогласили боговима, подизали им храмове, приносили жртве и молитве, и
очекивали од њих све. Временом су многи народи сасвим запустили веру у добре
духове и остали само са вером у зле духове, или опаке богове, како су их они
називали; тако да је изгледало, да је овај свет једно тркалиште од људи и злих
духова. Зли духови су све више и више мучили људе и заслепљавали их, само да би
људи сасвим избрисали из памети појам о једном добром Богу и појам о превеликој
богоданој моћи добрих духова.
И у наше дане сви народи на земљи верују у духове. И та је вера народа у начелу
права. Они, који одричу духовни свет, одричу Га зато што гледају само својим
телесним очима, и не виде га. Но духовни свет не би био духовни, када би се гледао
телесним очима. Сваки човек пак, који има ум незаслепљен и срце незадебљано
грехом, може целим својим бићем осетити, сваки дан и сваки час, да људи нису
сами у овоме свету, једино у друштву немуште природе, у друштву камења, биља,
животиња и осталих природних ствари, стихија и појава, него да се наша душа
непрестано додирује са невидљивим светом, са неким невидљивим бићима. Али
нису прави они народи и људи који подништавају добре духове, а зле називају
боговима и клањају им се.
Кад се јавио Господ Исус на земљи, народи су углавном сви веровали у моћ зла и
слабост добра. Зле силе, уистини биле су преовладале светом, тако да и сам
Христос називаше вођу злих сила књазом овога света. А старешине јеврејске опет
приписиваху демонима и њиховој сили чак и сва божанска дела Христова.
Господ Исус дошао је у свет, да проломи и искорени слаботињску веру људи у зло
и да усади у њихову душу веру у добро, у свемоћ добра и у непобедивост и
непролазност добра. Прастаро и свеопште веровање у духове Христос није побио
него потврдио. Само Он је открио сав духовни свет онакав какав јесте, а не онакав,
какав се чинио људима према нашаптавању ђаволском. Један добри, мудри и
свемоћни Бог је господар света духовног и физичког, невидљивог и видљивог.
Добри духови су ангели, и њиховој множини тешко је исказати број. Добри духови,
или ангели, несравњено су моћнији од злих духова. Зли духови управо и немају
никакве моћи да ма шта учине, уколико им Свевишњи Бог то не попусти. Но број и
злих духова је врло велики. У једном једином полуделом човеку у Гадари, кога је
Господ исцелио, становао је читав легион, то јест неколико хиљада злих духова.
Ови зли духови су обмањивали људи и читаве народе у оно време, као што и данас
обмањују многе грешне, да су они свемоћни; да су управо они једини богови, и да
другог бога сем њих нема, као и још и да добри духови и не постоје. Но где год се
Господ Исус појавио, они су бежали од Њега са ужасом. Они су познали у Њему
властодршца и судију, који их може изобличити, протерати из овога света и
срушити их у бездан паклени. Они су се били развашарили у овоме свету по
Божјем допуштењу; навалили су били на људски род као мухе на стрвину и држали
су, да им је овај свет заувек осигуран као њихово гнездо и њихова трпеза.
Наједанпут се појавио пред њима Носилац добра, Господ Исус Христос, и они су
од страха устрептали и завикали: дошао си овамо да нас мучиш! Нико се тако не
боји мука као мучитељ других. Зли духови су мучили човечанство неколико
хиљада година, и у мукама људским они су налазили себи задовољство. Но
видевши Христа они су уздрхтали као од свог највећег мучитеља, и били су готови
да иду из људи чак и у свиње, и у ма какву другу твар, само да не буду протерани
сасвим из овога света. Но Христос није помишљао, да их сасвим протера из овога
света. Овај свет је свет мешовитих сила. Овај свет је мегдан, на коме људи имају
свесно и добровољно да изберу: или поћи за Христом Победником, или за
нечистим и пораженим демонима. Христос је дошао као Човекољубац, да покаже
моћ добра над злом и да утврди веру људи у добро - само у добро.
И данашње јеванђеље описује један пример, измећу безброј других како је

човекољубиви Господ показао једном више моћ добра над злом, и како се постарао,
да утврди веру људи у добро, у свемоћ добра, у победу добра.
Човек неки приступи ка Исусу клањајући му се и говорећи: Господе помилуј сина

мојега, јер о мени месеца бесни и љуто се мучи, па много пута пада у ватру, и
много пута у воду. Овај догађај описују још два јеванђелиста: Марко (гл. 9.) и Лука
(гл. 9.) Они додају још неке појединости о болести момчета. То је био јединац у
оца, и у њему је био дух нем. Кад га тај зли дух спопадне ломи га, те момче виче, у
пену баца, и шкргуће зубима, и суши се. Стреле злога духа уперене су од једанпут
на три стране, на човека, на сву твар Божју и на самога Бога. Шта је месец крив
болести човековој? Ако он проузрокује беснило и немило код једнога човека,
зашто то исто не проузрокује код свих људи? Није зло у месецу него је зло у злом
лукавом духу, који обмањује човека и скрива себе: он обвињује месец, да човек не
би обвинио њега. Он хоће тиме још и то да постигне, да човек помисли, да је сва
твар Божја зла, и да од природе долази зло човеку а не од злих духова, отпалих од
Бога. Зато и напада своје жртве о менама месеца, да би људи помислили: гле, то је
зло од месеца! а пошто је месец од Бога, следствено: то је зло од Бога! Тако
обмањују људе ови најпрепреденији и најсвирепији зверови.
У самој ствари све што је Бог створио добро је; и сва твар Божја служи човеку на
корист, а не на погибао. Ако и има нешто, што смета човечјој телесној угодности,
то опет служи души човековој у бодрењу и богаћењу духа његова. Господе, твоје је
небо и твоја је земља; ти си саздао васељену и што је год у њој (Пс. 88, 11). Све је
то рука моја створила, вели Господ (Ис. 66, 2). Па кад је све од Бога, мора да је све
и добро. Из једног извора може тећи само оно што има у том извору, а не и оно што
нема. У Богу нема зла; откуд, дакле, може зло проистећи из Бога, извора самога и
чистога добра? Многи неупућени људи називају свако страдање злом. Уствари
свако страдање није зло, но има страдања која су дејство зла, а има их која су лек
од зла. Лудило и беснило представљају дејство зла, а само зло је зли дух, који
дејствује у полуделом или побеснелом човеку.
Муке и невоље, што снађоше многе цареве израиљске који чињаху оно што је зло
пред Господом, - те муке и невоље јесу дејство и последица греха тих царева. Муке
и невоље, пак које Господ попушта на праведнике, нису дејство зла него лек, како
за те само праведнике, тако и за све остале људе око њих, који разумеју њихово
страдање као од Бога за добро послато.
Страдање, дакле, које долази од напада злих духова на човека или као последица
греха, јесте од зла.
Но страдање, које Бог попушта на људе, да би их сасвим очистио од греха, истргао

испод власти ђаволске и приближио к Себи, то очистително страдање није од зла
нити је зло, него је од Бога и за добро је људи. Добро ми је што страдам, да се
научим наредбама твојим, говори видовити цар Давид (Пс. 118, 71). Ђаво је зло, и
пут ка ђаволу је грех. Изван ђавола и греха не постоји уопште никакво зло.
И тако, дакле, сам зли дух био је крив за муке и страдања онога момчета а не месец.
Кад Бог по човекољубљу Своме не би задржавао зле духове и штитио људе од њих
или сам непосредно или преко Својих ангела, зли духови би у најкраћем времену
сатрли сав род људски душом и телом, као скакавци што сатру усев на њиви.
И доведох га ученицима твојим, и не могоше га излечити. Тако говори Господу

отац болесников. Међу овим ученицима нису била тројица: Петар, Јаков и Јован.
Ова тројица била су са Господом на гори Таворској, када се Господ преобразио, и
заједно са Њим спустили су се они под гору, где је било мноштво народа скупљено
око осталих апостола и око болесника. Не нашавши Христа жалосни отац је довео
био свога сина пред Христове ученике, но ови му нису могли помоћи. Нису му
могли помоћи једно због свог сопственог маловерства, друго због маловерства
самога оца, а треће и због савршеног неверства присутних књижевника. Јер се
каже, да ту беху и књижевници око ученика и препираху се с овима. А да је и у оца
била слаба вера, види се из речи, којима он ословљава Христа. Он не говори као
што је говорио прокажени: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити (Мат. 8, 2).
Овако говори јака вера из човека. Нити он говори као кнез Јаир, кад је позивао
Христа, да му кћер оживи: дођи, метни на њу руке и оживеће (Мат. 9, 18): И ово
говори јака вера из човека. А још мање он говори као капетан из Капернаума, коме
је слуга био болестан: само реци реч, и оздравиће слуга мој (Мат. 8, 8). Ово говори
врло велика вера. Но човек с највећом вером ништа и не говори, но само се
приближује Христу и додирује скут хаљине Његове, као што је чинила крвоточна
жена и многи други. Не чини тако и не говори тако овај отац, него он овако вели
Христу: ако што можеш, помози нам. Ако што можеш! Јадник! Он је значи морао
само нешто мало начути о моћи Христовој, кад тако говори Ономе који све може.
Његову слабу веру још више је ослабила немоћ апостола, да му помогну, а
свакојако и злобне потворе књижевника на Христа и Његове ученике. Ако што
можеш! То показује само бледи зрак вере, који је готов био мало мало па да сасвим
утрне.
А Исус одговори и рече: о роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле
ћу вас трпети? Овај укор управља Господ на све уопште, на све неверне и
маловерне у Израиљу, и на све оне, који су стајали пред Њим: на оца болесникова,
на ученике, и нарочито на књижевнике. О роде неверни! То јест: о роде, који си
потчињен злу (то јест: ђаволу), који много верујеш у моћ зла, који ропски служиш
злу, а опиреш се добру (то јест: Богу), слабо или никако верујеш у добро, и
бунтовно бежиш од добра! - А зашто Господ додаје још и реч: и покварени! Да
покаже, откуда је дошло неверовање, - од покварености, или још јасније: од греха.
Неверовање је последица, поквареност узрок. Неверовање је дружба с ђаволом, а
грех - поквареност - је пут, којим се дошло до те дружбе. Поквареност је отпалост
од Бога, а неверовање тама и слабост и ужас, у који човек запада, кад отпадне од
Бога. Но погледајте како је Господ пажљив и опрезан у изразима. Он не изобличава
никога лично и поименично, но говори уопште. Њему није до тога, да се с људима
суди, но да људе пробуди. Није Му до тога, да људе појединачно врећа и понижава,
но да их освести и помогне им уздићи се. Како је ово велика поука за наше време,
за наше покољење, многоглагољиво и увредљиво! Кад би садашњи људи само
уздржали и умерили свој језик, и кад би престали са личним вређањима речима
један другог, нестало би половине свеколиког зла у свету, и половина злих духова
било би протерано из средине људи.Чујте како је велики апостол Јаков, научивши

се добро од примера свога Учитеља, мудро говорио: сви, вели, погрешујемо много
пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек; може зауздати и све тело.
Јер гле, и коњима мећемо ђем у уста, да нам се покоравају, и све тело њихово
окрећемо (Јак. 3, 2-4).
Шта означавају речи Христове: Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети?
Замислите једнога благороднога и просвећена човека, који би био бачен међу
дивљаке, да с њима живи. Или замислите једнога великога цара, који би сишао с
престола и спустио се у насеобине чергашке, не само да с чергашима живи и
посматра њихов живот, него да их учи, да царски мисле и осећају и раде,
благодушно и великодушно. Не би ли сваки смртан цар после три дана узвикнуо:
докле ћу с вама бити? Не би ли му и сувише било дивљаштва, глупости, нечистоте
и смрада и после три дана? А Господ Исус Христос, Цар над царевима, изрекао је
те речи после тридесет и три године живота међу људима, који су даље стајали од
Његовог благородства него најдивљији људи од најпитомијег и најблагороднијег
човека, и много даље него најпрљавији чергаши од највећих царева на земљи.
Премда Он није ни мерио време данима и годинама него делима и чудесима, која је
починио на очиглед многих хиљада сведока, и по науци просутој и посејаној по
многим хиљадама људских душа. И после свију тих дела и чудеса, науке и догађаја,
који би могли испунити хиљаду година времена, и као со осолити хиљаде
покољења људских, Он наједанпут види, да Његови ученици не могу да излече
једнога падавичара, и да истерају једнога злог духа из човека и ако их је Он
примером и речју учио, како да изгоне легионе. И чује једнога слабоверног
грешника где Му говори: ако што можеш, помози нам!
Пошто је тако Господ укорео све присутне због маловерства, Он заповеда, да Му

доведу болесника: доведите ми га амо! И запрети ђаволу, и ђаво изађе одмах из
момчета, и оздрави момче онога часа. Тако прича јеванђелист Матеј. Остала два
јеванђелиста спомињу још неке појединости, које су се десиле пре самога
исцељења момчета. То су углавноме три појединости: прво, Христос пита оца, од
када је та болест на сину му; друго, Он истиче веру као услов исцељења; и треће:
при самом привођењу сина ка Христу уплашени ђаво с тешким мукама оставља
дете и бежи. Колико има времена, како му се то догодило? упита Господ оца
болесниковог. Он то није питао због себе, но због оних око себе. Он је провидео
све јасно, и знао је, да је болест на момчету стара. А отац одговори: из детињства.
Нека сви чују и познаду: какав ужас трпе људи од злих духова; и како је моћна
Божја заштита човека, без које би зли дух давно и давно упропастио коначно и тело
и душу момчета; и најзад, какву моћ има Син Божји и над најбесомучнијим злим
дусима. Смилуј се на нас! говори отац детињи Христу. На нас, вели, а не само на
дете. Јер страдање сина страдање је и оца, и целе куће, и целе фамилије. Ако би
момче оздравило, скинуо би се терет са многих људских душа А Исус му рече: ако
можеш веровати, све је могуће оном који верује. Према свакидашњем начину
Божјег поступања Господ Исус и овде хоће да одједанпут учини што више добра.
Једно је добро то, што ће повратити здравље момчету. Но зашто не учинити и
друго добро? Зашто не утврдити веру у оцу момчетовом? И зашто истовремено не
учинити и треће добро: не показати што јаче Своју моћ, да би људи у Њега
веровали? И зашто не учинити и четврто добро: не изобличити неверовање и
поквареност и пресмикајушче држање људи према злу, према злим дусима и греху?
И зашто не учинити и пето, и шесто и седмо добро, и сва она добра уопште, која
једно добро дело повлачи за собом? Јер једно добро дело увек води са собом велико
друштво. Но погледајете још једном, како Господ мудро спаја строгост и
снисходљивост. Када оштро изобличава неверовање, Он то говори уопште,
пробуђујући веру у свију но не понижавајући никога лично. А сада, када се лично
обраћа молиоцу, Он му не говори строго, но сасвим пажљиво и снисходљиво: ако
можеш веровати\ Оваква пажљивост и снисходљивост Христова произвела је
очекивано дејство. Отац се заплака и са сузама рече: верујем, Господе, помози моме
неверју! Ништа тако не топи лед неверја као сузе. У ономе часу, кад се овај човек
заплакао пред Господом он се покајао за своје раније неверје, и у њему је, у
присуству Бога, нагло придошла вера као поток од набујале реке. И он је тада
изговорио речи, које су остале као гласовита поука за сва покољења људска:
верујем Господе, помози моме неверју. Ове речи показују да човек не може чак ни
до вере доћи без Божје помоћи. Само до маловерства човек може сам доћи, то јест
до веровања и у добро и у зло, или другим речима: до сумње и у добро и у зло. Но
од маловерства до праве вере далек је пут. И тај пут човек не може прећи сам без
Божје руке. Помози ми, Боже, да верујем у Тебе! Помози ми, да не верујем у зло!
Помози ми, да се сасвим одрешим од зла и сјединим с Тобом! То значе речи:
помози моме неверју.
А кад привођаху момче, док још иђаше к њему, обори га ђаво, и стаде га ломити.
То је било последње попуштање Божје ђаволу, да би сав народ видео страхоту и
ужас, коју ђаво може да нанесе човеку, и да се увери, како је недовољна људска
моћ, чак и моћ највећих лекара у свету, да од такве страхоте и ужаса спасе један
једини људски живот. Те тако да би кроз виђење ђаволске власти, и кроз осећање
своје потпуне немоћи, познали величанство и божанску силу Господа Исуса.
Јеванђелист Марко наводи и претеће речи, које је Господ изрекао злом духу: душе
неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. Ја ти
заповедам, говори Господ. Он је извор моћи и власти, и не треба да позајмљује ни
од кога. Све што има отац моје је (Јов. 16, 15) рекао је Господ Исус другом
приликом. А до сад, ево, и делом посведочава. Од Себе говорим; Мојом влашћу ти
заповедам; Мојом моћи те изгоним. Нека народ позна да Он није један од пророка,
који су чинили извесна дела помоћу Бога но Син Бога Живога, кога су пророци
прорекли, и народи очекивали. Треба још обратити пажњу и на други део Христове
заповести ђаволу. И више не улази у њега. Господ му наређује, дакле, не само да
изиђе, него да се више не враћа и не улази у дуго мучено момче. Ово значи, да
човек и после очишћења може поново навући на себе нечистоту. Једном изгнани
ђаво из човека може се поново вратити у човека. То бива онда када покајани и од
Бога помиловани грешник поново се врати на свој стари грех. Тада се ђаво враћа у
свој стари дом. Зато Господ и заповеда ђаволу, не само да изиђе из момчета, него и
да никад више не улази у њега: једно, да би Његов божански дар момчету био
потпун и савршен; а друго, да би ми извукли поуку из тога, те да се после једног
Божјег помиловања не би опет враћали на свој стари грех, као пас на бљувотину
своју, и тиме поново излагали душегубној опасности отварајући врата злом духу,
да уђе у нас и загосподари над нама.
После овога славнога чуда Христовога сви се дивљаху величини Божјој, пише
божанствени Лука. О, кад би само ово дивљење величини Божјој остало трајно и
неизгладљиво у душама људи! Кад не би оно убрзо прсло као мехур на води! Но
Бог не сеје узалуд. Ако пропадне оно семе, које падне на пут, и на камење, и у
трње, неће пропасти оно, које падне на добру земљу, него ће донети стоструки
плод.
А кад беху насамо Христос и Његови ученици, упиташе Га ови: Зашто га ми не

могосмо изгнати? А Исус им рече: за неверство ваше. Јер вам кажем заиста: ако
имате вере колико зрно горушично, и рекнете гори овој: пређи одавде тамо, и
прећиће; и ништа вам неће бити немогуће. Узрок је немоћи, дакле, неверство. Што
више вере, то више моћи; што мање вере, мање моћи. Раније је Господ био дао
својим ученицима власт над духовима нечистим да их изгоне и да исцељују од
сваке болести и сваке немоћи (Мат. 10, 1). И они су ту власт неко време корисно
употребљавали. Али по мери, како им је вера слабила, било од страха светскога или
од гордости, слабила је и дата им моћ. Гле, Адаму је била дата власт над сваком
твари, па ју је Адам због непослушности, лакомства и гордости проиграо и изгубио.
И апостоли су, неком својом погрешком, изгубили били дату им моћ и власт. Но та
изгубљена моћ може се повратити само вером, вером и вером. Зато Господ у овој
прилици особито силно истиче моћ вере. Вера може горе премештати; вери није
ништа немогуће. Горушично зрно је малено, но оно може да да свој укус целом
суду јела. ("И јер као што горушично зрно, малено по величини својој а силно по
дејству, кад је посејано на малом простору пушта много изданака, а кад узрасте
може и птице прикривати - тако и вера у души врло брзо твори највећа дела. Зато
имај и ти веру у Њега, да би и од Њега примио веру која дејствује Изван сила
човечјих." Кирил Јерусалимски: Огласителное Поучение, V) ако имате ма и толико
вере колико зрно горушично, горе ће узмицати испред вас и премештати се с места
на место. Зашто онда сам Господ није премештао горе? Зато што није било потребе
за то. Он је чинио само она чуда, која су потребна и корисна људима за спасење. Но
зар је веће чудо премештати горе него претворити воду у вино, учинити да малена
количина хлеба нарасте огромном количином, изгонити ђаволе из људи, лечити све
болести, ићи по води, утишати једном речју или помишљу морске буре и ветрове?
Није пак нимало искључено, да су следбеници Христови, према указаној потреби а
по великој вери, чинили и чудо премештања гора. Но зар има веће горе, теже
планине, страшнијег терета и море на људској души од светских брига, од
светскога страха, од светских веза и окова? Ко ту планину може да покрене са душе
људске и баци је у море, тај је у истини покренуо с места највећу и најтежу
планину у свету.
А овај се род не изгони до само молитвом и постом. Пост и молитва су два стуба
вере; два жива огња, која опаљују зле духове. Постом се утишавају и уништавају
све телесне страсти, а нарочито блуд; молитвом се утишавају и уништавају страсти
душе, срца и ума: зле намере и зла дела, освета, завист, мржња, пакост, гордост,
славољубље и остале. Постом се чисти телесни и душевни сасуд од прљаве

садржине светске страсти и похоти; молитвом се низводи благодат Духа Светога у
празан и очишћен сасуд, а пуна вера састоји се у обитавању Духа Божјега у човеку.
Православна Црква је од памтивека наглашавала пост као опробани лек против
свију страсти телесних и као моћно оружје против злих духова. Сви они, који
поништавају или одричу пост, у ствари подништавају и одричу један јасан и
одлучан пропис Господа Исуса у систему људскога спасења. Молитва се појачава и
продужава постом, вера се утврђује једним и другим; и још вера премешта горе,
прогони ђаволе и све немогуће чини могућим.
Последње речи Христове у данашњем јеванђељу изгледа као да немају везе са

опричаним догађајем. После великога чуда исцељења ђаволом поседнутог младића,
када се народ дивљаше томе, наједанпут Господ почиње говорити Својим
ученицима о Своме страдању. Предаће се син човечји у руке људске, и убиће га, и
трећи дан устаће. Зашто Господ после овога чуда, као и после неких других чуда,
говори ученицима о Своме страдању? Зато, да се после, када дође оно што мора
доћи, не уплаши срце њихово. Он им то говори после великих Својих дела, да би то
предсказање, као права супротност Његовим великим делима, заслугама, слави и
усхићењу, с којим је био предусретан и испраћан, што боље урезало у памет
ученика. Но то Он говори још и за поуку како апостолима тако и нама, да после
каквих великих својих дела не очекујемо награду од људи, но да будемо спремни
на најгоре и најтеже ударе и понижења чак и од оних, којима смо ми највише
користили. Уосталом Господ не предсказује само страдање, убиство и смрт Своју,
но и васкрсење. Тј. на крају свега биће ипак васкрсење, победа и вечна слава.
Нешто по изгледу најневероватније предсказује Господ пред Својим ученицима, да
би изазвао њихову веру у оно што ће доћи, да би их научио да верују, кад им се
каже. Треба имати вере колико зрно горушично, и мање, па да сваки човек може с
готовошћу очекивати сваког рода страдања у овоме свету знајући посигурно, да ће
крај свему бити у васкрсењу. Сву славу светску и све похвале људске не треба да
рачунамо ни у шта. После свију тријумфа у свету треба да будемо спремни поћи на
страдање. С кротошћу и послушношћу треба да примамо све што нам Отац наш
небески шаље. Не треба никад да истичемо неке своје заслуге за људе, за наш град
или село, за народ, за отаџбину, нити да се бунимо, кад нас притисне страдање. Јер
ако смо се и учинили нечим заслужним за људе око себе, то је могло бити због
Божје помоћи. Управо свако добро кроз нас учинио је Бог. Зато је Бог сасвим у
праву, да нам пошаље и страдање после светске славе; понижење после похвале;
сиромаштину после богатства; презрење после уважења; болест после здравља;
осамљеност и остављеност после мноштва пријатеља. Бог зна, зашто нам то шаље.
Он зна, да је то све за наше добро. Прво, да би се ми научили тражити вредности
вечне и непролазне, а не заносити се до смрти лажним и пролазним сјајем овога
времена; а друго, да не би за сва добра дела и трудове још у овоме животу примили
сву награду од људи и света, тако, да у ономе свету немамо шта више ни
потраживати ни примати. Речју, да нам се не каже на капији царства небескога:
идите одавде, ви сте примили плату своју! Да се не би, дакле, то десило с нама, те
да не би занавек пропали са неизбежном пропашћу овога света, од кога смо и
примали славу, хвалу и почасти, наш Једини Пријатељ, Господ Исус Христос, учи
нас, да после највеће славе, хвале и почасти светске будемо готови примити крст.
Њему нека је вечна слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и
НЕДЕЉА ЈЕДАНАЕСТА ПО ДУХОВДАНУ
Јеванђеље о опраштању
Матеј 18, 23-35. Зач. 77.
Када је Господ Исус Христос умирао на Крсту, Он се и у самртним мукама трудио,

да буде од користи људима. Не мислећи о себи него о људима, Он је издишући
изрекао једну од највећих поука, коју је уопште дао човечјем роду. То је поука о
опраштању. Оче, опрости им, јер не знају шта раде! Никад ни са једног губилишта
није се до тада чула таква реч. Напротив, они који су до тада гинули на
губилиштима, били прави или криви, призивали су богове и људе на освету.
"Освети ме", то је реч, која се до Христа најчешће чула на губилиштима, па на
жалост и данас чује међу многим племенима, чак и оним која се крсте светим
Крстом Христивим. А Христос при последњем даху опрашта Својим ругатељима и
мучитељима и убицама, моли Свога Оца небеског, да им и Он опрости, и још по
врх тога налази извињење за њих - не знају, вели, шта раде!
Зашто баш ову поуку о опраштању да понови Господ на Крсту? Од безброј других
поука, које је Он на земљи дао људима, зашто изабра баш ову поуку, а не неку
другу, да изрекне Својим божанским устима на крају, баш на самоме крају?
Несумњиво зато, што је нарочито хтео, да се ова поука запамти и испуни. У
незаслужним мукама на Крсту, величанствен над сваким величанством света и
узвишен над царевима и судијама земним, над мудрацима и учитељима, над
богатим и сиромашним, над друштвеним реформаторима и бунџијама, Господ Исус
је примером опраштања запечатио Своје Јеванђеље. Да покаже тиме, да без
опраштања нити цареви могу царовати, ни судије судити, ни мудраци мудровати,
ни учитељи учити, ни богаташи и сиромаси живети животом човечанским а не
скотским, ни плахи реформатори и бунџије што корисно учинити. А пре свега и
после свега да покаже, да без опраштања људи не могу Његово Јеванђеље ни
разумети нити - још мање - испунити.
С речима о покајању Господ је почео Своју науку, а с речима праштања завршио је.
Покајање је семе, опраштање је плод. Никакву хвалу нема семе, које не доноси
плода. Никакво покајање нема вредности без опраштања.
Шта би било друштво људи без опраштања? Један зверињак усред природног
зверињака.
Шта би били сви закони људски на земљи до неподношљиви ланци, да их не блажи

опраштање?
Зар би се без опраштања могла мајка назвати мајком, и брат братом, и пријатељ
пријатељем, и хришћанин хришћанином? Не: опраштање чини главни садржај свих
ових назвања.
Да не постоје речи: опрости ми! и: нека ти је просто! људски живот би био

савршено неподношљив. Нема те мудрости на земљи, која би могла засновати ред и
утврдити мир међу људима без примене опраштања. Нити има те школе и тога
васпитања, које би могло створити људе великодушним и племенитим без вежбања
у опраштању.
Шта помаже човеку сва његова светска ученост, ако он није у стању опростити
своме ближњем једну увредљиву реч, или један увредљив поглед? Ништа. И шта
помаже човеку сто ока зејтина пред олтаром, ако свака ока није сведок бар једне
опроштене увреде? Ништа.
О, кад би ми знали, колико се нама прећутно опрашта сваки дан и сваки час не само
од стране Бога, него и од стране људи, и ми. би са стидом пожурили, да другима
опростимо! Колико нехатних, увредљивих речи ми избацимо, на које се одговори
ћутањем; колико јаросних погледа; колико неприличних покрета; па чак и
недозвољених дела! И људи прелазе преко тога, не враћајући нам око за око, и зуб
за зуб. А шта тек да кажемо о опраштању Божјем? За ово је недовољна свака
људска реч. Реч боговска потребна је, да опише неизмериву дубину Божјег
милосрђа и Божјег опраштања. Такву реч исказује нам данашње јеванђеље. Ко би
други на небу и на земљи и могао исказати и описати оно што је Богу, осим
јединога Господа Исуса, превечнога Сина Божјега? Нико не зна оца до син, и ако
коме син хоће казати (Мат. 11, 27). Безмерно праштање Божје Господ Исус изразио
је причом о великом дужнику. За ову Му је дао повода апостол Петар, који Га је
упитао, колико пута треба опростити увреде брату своме, да ли до седам пута? На
ово је Господ одговорио знаменитом речју: не велим ти до седам пута, него до
седам пута седамдесет. Упоредите и ова два исказа, и видећете разлику између
човека и Бога. Петар је мислио да је додирнуо врхунац милости, када је рекао до
седам пута. Господ Исус одговара - до седам пута седамдесет! И као да Му се
учинила и та мера недовољна, Господ, да би јаснији био, испричао је следећу
причу:
Царство је небеско као човек цар, који намисли, да се обрачуна са својим слугама.
Небеско царство не да се речима исказати нити бојама описати; оно се само да
уподобити донекле ономе што се догађа у овоме свету. Господ говори у причама
зато, што је мучно друкчије изразити оно што није од овога света. Овај свет је
помрачен и унакажен грехом, но он ипак није сасвим изгубио сличност са оним
стварним светом. Овај свет није дупликат онога света - далеко од тога - него само
бледа слика и сен онога. Отуда се и могу правити уподобљења између та два света,
као између ствари и њене сенке. Зашто Господ каже човек цар, а не просто цар?
Прво зато, да истакне звање човека над звањем цара: већа је част бити човек него
бити цар. Управо човек значи право достојанство, а цар значи службу. Друго зато,
да покаже доброга цара. Тако Господ говори и о човеку домаћину, човеку трговцу,
као и о човеку цару, све са истом намером: да истакне доброга домаћина, доброга
трговца, као и доброга цара. Говорећи о судији, који се Бога не бојаше и људи не
стиђаше (Лк. 18, 2), Господ не каже: човек судија, него просто један судија. Из
овога видите, да кад Господ каже човек цар, Он тиме хоће да каже - добар цар.
Неки добар цар, дакле, намисли да се обрачуна са својим слугама. Слуге његове
дужници су његови; јер прави цар не задужује се код својих слугу него слуге код
њега. Обрачунавајући се са својим слугама доведоше му једнога дужника од десет
хиљада таланата. Један талант износио је око 240 златних лира, или око 500
дуката; десет хиљада таланата износило је близу два и по милиона златних лира,
или око пет милиона дуката. Дуг је овај огроман и за једну државу, а камоли за
једнога човека. Но шта је то? Још је већи број наших греха пред Богом, наших
дуговања Богу. Говорећи о дуговању слуге цару Господ мисли о нашем дуговању
Богу. Зато и употребљује овако огромне, на први поглед невероватне, бројеве, који,
наравно, нимало нису невероватни кад се срачунају греси свакога од смртних
људи.
Па како немаше чим платити, заповеди господар његов да продаду њега, и жену
његову, и децу, и све што има, и да му се плати. У то време по законима, како
римским тако и јеврејским (II. Цар. 4, 1; II. Мојс. 21, 2; III. Мојс. 25, 39),
осиромашели дужник могао се продати у ропство, заједно са фамилијом својом.
Једна удова жена вапијаше пророку Јелисију: слуга твој, муж мој, умре, - па сада
дође поверилац да ми узме два сина у робље (II. Цар. 4, 1). Оно, дакле, што наређује
цар да се учини са његовим слугом дужником, наређује по праву и закону.
Унутрашњи смисао ове цареве заповести јесте, да онда када наши греси превазиђу
сваку меру, Бог нас лишава свију дарова Духа Светога, који чине човека човеком.
Да продаду дужника значи, да се грешник лишава своје богодане личности; и
његову жену - значи, да се лишава дара љубави и милости; и његову децу - значи да
се лишава моћи стварања ма каквог добра. И да му се плати
- значи, да се сви богодани дарови од злог човека враћају поново Богу, као
сопственику и источнику сваког добра. Мир ће се ваш к вама вратити из куће
недостојне мира, рекао је Господ Својим ученицима (Мат. 10, 13).
Онда слуга паде, клањаше му се и рече: Господару, причекај ме, и све ћу ти

платити. А господар се сажали на тог слугу, пусти га и дуг му опрости. Каква
тренутна промена, и како јевтин откуп, и како безмерна милост! Опаки слуга, који
је нагомилао толики дуг на себе, није се имао на кога обзирати, ни лево ни десно.
Нико му у свету није могао помоћи, осим опет његова господара, повериоца. Он је
стајао између господара и слугу. Слуге му не смеју помоћи мимо воље господареве.
Једини, дакле, онај који га суди може га и помиловати. И он учини оно што је
једино било и могуће и разумно учинити
- паде пред ноге господареве и замоли га за милост. Он није молио за опроштај

дуга - он на то није смео ни помислити - него за причек: причекај ме, и све ћу ти
платити. А човек цар - прави човек и прави цар - пусти Га и дуг му опрости. Даде
му, дакле, двојну слободу: слободу од ропства и слободу од дуга. Није ли ово прави
царски дар? Овако не поступају цареви земаљски.Оволику неочекивану милост
може учинити само Цар небески. И Он то чини, и то чини често. Кадгод се један
грешник освести и покаје, Цар небески је готов да опрости десет хиљада товара
греха, и да грешнику поврати све одузете дарове. Не само што нико не може
достићи милосрђе Божје, него га нико не може ни описати. Расућу као облак
преступе твоје, и грехе твоје као маглу, врати се к мени! говори Господ (Ис. 44,
22). Ко се врати Господу с искреним покајањем, томе Господ опрашта све, и
поново му даје још један рок, још један мегдан, да види, хоће ли уз Господа стајати
или ће Господа издати. Цар Језекија разболе се на смрт, и плачући окрете се лицем
к зиду и помоли се Богу да му продужи живот, и Бог му продужи живот још за
петнаест година. Зато слављаше Језекија Бога говорећи: теби би мило да извучеш
душу моју из јаме погибли, јер си бацио за леђа своја све грехе моје (Ис. 38, 17).
Тако је слично било и са презадуженим слугом. Он је молио свога Господара, да га
овај само причека са дугом, и господар му је опростио сав дуг, дао му слободу, и
сад стао да чека, да види не како ће му слуга вратити стари дуг, него како ће му се
одужити за ово ново доброчинство. А ево, како му се слуга убрзо одужи:
А кад изиђе слуга тај, нађе једнога од својих другара, који му беше дужан сто
гроша, и ухвативши га давлмше говорећи: врати ми што си дужан. Опроштен и
ослобођен од свога господара, слуга срета другог слугу, свога дужника, према коме
се сад он ставља у положај господара. Но кад се од слуге направи господар,
погледајте какав је грозан господар! Док се човек цар понашао према своме
дужнику ваистину и човечански и царски, дотле се тај исти дужник, кога је милост
царска спасла од погибељи, понаша сада према своме дужнику горе од дивље
звери; и то још за какав дуг! За сто гроша! Њему је човек цар опростио пет милиона
златних дуката, а он за сто гроша хвата и дави свога дужника, и баца га у тамницу
док не плати дуг! Ово се више не обрачунава човек цар са својим слугама, него
слуга са слугом. И слуга поверилац хвата за гушу слугу дужника, и дави га, и
тражи, да му одмах врати што му је дужан.
Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: причекај ме, и све ћу ти
платити. Иста сцена као и мало час, када је онај опаки слуга био на коленима пред
господарем. И он је пао пред ноге господара, и он је молио говорећи: причекај ме, и
све ћу ти платити. И човек цар се сажалио, и опростио му десет хиљада таланата.
А он се не сажали над својим дужником, који му дуговаше само сто гроша. Он се
не хте смиловати, ни сажалити, ни опростити, него га одведе и баци у тамницу док
не плати дуга. Тако слуга поверилац поступи са слугом дужником. Тако човек
поступа са човеком. А такво поступање човека према човеку и окреће Божју
милост на правду. Кад год човек проигра милост Божју, постиже га правда Божја. А
правда после проигране милости је страшна. Не варајте се, говори апостол, Бог се
не да наругати; јер што човек посеје оно ће и пожњети (Гал. 6, 7). У самој ствари
ми се ругамо Богу, кад од Њега примамо милост а делимо око себе немилост. У
самој ствари ми се подсмевамо Богу кад клечећи измолимо од Њега опроштај за
своје безбројне грехе, а одмах потом бацамо у тамницу свога брата за један једини
грех према нама. Не варајмо се, ваистину Бог се не да наругати, Бог се не да
исмејати, Бог се не да изиграти. Ми никад нисмо далеко од Његове руке, како од
оне која милује, тако и од оне која кажњава. А страшно је пасти у руке Бога
живога (Јевр. 10, 31). А како је то страшно, показује се даље овом самом причом
Христовом:
Видевши пак другари његови шта се догоди, жао им би врло, и отишавши казаше
господару своме све што се догоди. Ко су ти другари, који видеше и којима жао би
врло? То су милостиви људи, који по духовном разуму познаше шта Бог учини
ономе злом слузи, а својим очима пак видеше неподношљиву пакост злога слуге,
па завапише Богу. Но то се може односити и на ангеле, који се могу назвати
друговима људи по томе, што су и једни и други позвани на службу Богу, као и по
томе што ће, по речима самога Спаситеља, они који се удостоје онога света бити
као ангели (Лк. 20, 36). Наравно, да ни милостиви људи ни ангели не морају
саопштавати Богу, шта се догодило у свету, да би тобож Бог дознао, пошто је
Свевишњи Бог свезнајући и свевидећи, и пошто и један и други све што виде и све
што разумеју, виде и разумеју помоћу Бога. Па зашто се онда каже, да слуге
видеше шта уради њихов немилосрдни другар и казаше своме господару? Зато да
се покаже болећивост и сажаљивост добрих људи и ангела. Зато што је то воља
самога Бога, да се сви Његови верни радују добру а жалосте од зла. Ожалошћене
слуге Божје, дакле, дођоше и саопштише Господару све што се догоди.
Тада га дозва господар његов, и рече му: зли слуго, сав дуг онај опростих теби, јер
си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара као и ја на те
што се смиловах? Човек цар неће да казни опаког слугу пре него му каже његов
злочин. Тако ће поступити Господ и на Страшном Суду; окренуће се онима с десне
стране, позваће их у вечно блаженство и објасниће им, како су они заслужили то
блаженство; па ће се онда окренути онима с леве стране, отераће их у вечну муку и
објасниће им, како су они заслужили ту муку. Господ хоће, да свак зна зашто
прима награду или казну, те да нико не сматра, да му је од Бога неправда учињена.
Прво Бог назива слугу злим, и тиме га заувек одлучује од Себе. Јер зло са добром
нема никакве заједнице. Одмах затим долази и јасно образложење, зашто Бог
грешника назива злим: сав дуг онај простих теби. Бог не улази у појединости. Он
не каже: ја теби опростих десет хиљада таланата, а ти не хте опростити своме
другару ни сто гроша, - него просто вели: сав дуг онај, да би тиме побудио
грешника, да сам мисли о величини тога дуга. Даље Господар објашњава, и шта Га
је побудило, да опрости дужнику онолики дуг - јер си ме молио. И овде Господар
не улази у појединости, прећуткујући оно што је претходило молби, наиме: падање
на колена и клањање. Ово двоје изражава покајање, а покајање претходи молитви.
Молитва без покајања не помаже ништа. Но чим је молитва скопчана с покајањем

она бива од Бога услишена. Презадужени слуга је показао уистини, најпре
покајање, па је онда замолио Господара, да га причека. Зато је молба његова била
одмах услишена, и Господар му је учинио више него што је он захтевао - опростио
му је сав дуг. Даље му Господар показује његов злочин према другару, и то у
упитном облику. Зашто у упитном облику? Зашто му не каже: ја се теби смиловах,
а ти се не смилова своме другару - него му говори: није ли требало да се и ти
смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? Зато, да би кривац сам
увидео, да нема шта одговорити. Зато, да би га господар привео у ужас ћутања,
дајући му прилику да каже ако може што казати у своју одбрану. У таквом упитном
облику одговорио је Господ Исус ономе момку поглавара свештеничког, који му је
први ударио шамар по образу, и упитао: зар тако одговараш поглавару
свештеничком? А Господ одговори: ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро,
зашто ме бијеш? (Јов. 18. 22-23): Овакав одговор Христов морао је привести
момка у ужас ћутања. Овакав одговор значи усијано угљевље просуто и на главу и
под ноге. Такав начин излагања нечије кривице употребљује и човек цар у
данашњој јеванђелској причи - није ли требало да се и ти смилујеш?
Настао је ужас ћутања... А после тога дошао је ужас осуде. И разгневи се господар
његов, и предаде га мучитељима, док не плати сав дуг свој. Кад се милост Божја
обрати у правосуђе Божје, онда је Бог страшан. Блажени Давид говори Богу: Ти си
страшан, и ко ће се одржати пред лицем твојим кад се разгневиш (Пс. 75, 7)? А
видовити Исаија опет: гле, име Господње иде издалека, гнев Његов гори (Ис. 30,
27)! Тим огњеним гневом разгневи се, дакле, човек цар на немилосрднога слугу, и
предаде га мучитељима, то јест злим дусима. Јер зли дуси су прави мучитељи
људи. Коме би се иначе предао онај, ко је због немилосрђа отпао од Бога, и кога је
сам Бог назвао злим, - коме ако не главним носиоцима зла, ђаволима? Зашто се
каже: док не плати сав дуг свој? Зато да се покаже, да је предат на вечно мучење.
Јер пре свега немисливо је, да се дужник са толиким дугом може икада одужити; а
друго што овакву коначну осуду Бог не изриче над човеком у овом животу него тек
после смрти, када нема ни покајања нити икакве могућности отплате грехова,
учињених на земљи.
Тако ће и отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему
од срца својих прегрешења њихова. Ово је закључак приче, и ово је њен главни
смисао. У овим речима нема никакве двосмислице нити резерве. Онако како ми
поступамо према брату своме, поступиће и Бог према нама. Ово нам је објавио
Господ Исус, код кога нема незнања ни погрешке. Христос не каже овом приликом
отац ваш него отац мој небески, јер тиме хоће да каже, да ако не опраштамо грехе
браћи својој ми губимо право да Бога називамо оцем својим. И још наглашава
Господ начин опраштања - од срца својих. И човек цар опростио је презадуженом
слузи од срца свога, јер се каже: господар се сажали, а сажаљење долази са срца.
Ако, дакле, не опростимо брату своме, и ако не опростимо од срца, са сажаљењем и
љубављу, с нама ће Бог, Творац и нас и наше браће, поступити онако исто као
човек цар са немилосрдним слугом. То јест, и ми ћемо бити предати мучитељима,
бесовима, који ће нас мучити вечно у царству мрака, где је непрестани плач и
шкргут зуба. А да није овако, зар би нам Господ Исус то рекао? А Он је то рекао не
само поводом ове приче о немилосрдном слузи него и у више других прилика.
Каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; каквом мером мерите, онаквом
ће вам се мерити (Мат. 7, 2). Није ли и ово истоветна та поука, без двосмислености
и без резерве? Па онда, није ли Господ ту истоветну поуку ставио чак и у главну
молитву, коју нам је предао, у молитву Господњу: и опрости нам дугове наше као
што и ми опраштамо дужницима нашим? Овим страшним речима, ми сваки дан,
кад год читамо Оче наш, тако рећи, обнављамо уговор с Богом, молећи га да Он
поступи с нама онако како ми поступамо са својим ближњим; да нам опрости онако
како ми опраштамо; да покаже милости према нама онолико колико ми показујемо
милости према дужницима својим. Како лако обавезу дајемо Богу, а како
страховиту одговорност примамо на себе! Лако је Богу опростити нама онолико
колико ми опраштамо другима; лако је Њему опростити свакоме од нас и дуг од
десет хиљада таланата; о кад би ми с таквом божанском лакоћом хтели опростити
дуг своме брату од сто гроша! Верујте, ма колики да је дуг човека према човеку, ма
колики да је грех брата према брату и другара према другару, он не износи више од
сто гроша према преголемом дугу, који сваки од нас дугује Богу. Сви смо ми без
изузетка велики дужници Божји. И кад год помислимо да гонимо свога другара на
суд због дуга, треба да се сетимо , да ми неизмерно више дугујемо Богу, који нас
још причекује, још одлаже наплату, још трпи и опрашта. Ах, треба да се сетимо, да
каквом мером меримо, онаквом ће се и нама мерити! И поврх свега треба, да се
сетимо последњих речи Христових, које је изрекао издишући на Крсту: Оче,
опрости им\ Ко има и мало неспаљене савести, тај ће се застидети од таквих
сећања, и клонуће његова гонитељска рука против малих дужника његових.
Пожуримо се, браћо, да опростимо свима грехе и увреде, да би и нама Бог опростио
безбројне грехе и увреде наше. Пожуримо се, док смрт није закуцала на врата и
викнула: доцкан! Иза врата смрти нити ћемо ми моћи више опраштати, нити ће се
нама опростити. Слава нека је Божјој милости и Божјој правди. Слава и хвала
божанскоме Учитељу и Господу нашем Исусу Христу, заједно са Оцем и Духом
Светим - Тројици Једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву
вечност. Амин.
НЕДЕЉА ДВАНАЕСТА
Јеванђеље о бремену богатствa
Матеј 19, 16-26. Зач. 79.

Замислите, да се једна велика и горда лађа разбије на дубини морској и почне да

тоне. Шта бива с путницима?
Један се хвата за неку даску, и држи се даске. Други се хвата за неко буре, и држи
се бурета. Трећи успева да веже мехове себи око врата, и плива с меховима.
Четврти скаче у воду без ичега, и плива. Пети скида чамац с лађе, седа у чамац и не
жури да весла него жури да што више блага заграби из тонеће лађе и пренесе у
чамац. Ко је од њих у највећој опасности? То јест: ко ће од њих најсрамније
погинути - а погинути морају сви? Погинуће најсрамније онај, који изгледа
несигурнији - онај у чамцу, што стоји крај тонеће лађе и претоварује блага из лађе у
чамац. Ваистину, он је у највећој опасности. Најпре ће утоварити у свој чамац
неколико врећа брашна. Па видећи сандуке са флашама вина и ракије, он ће почети
и то превлачити у чамац. Па ће почети грабити и вући хаљине, ћилиме, платно,
штофове - "требаће ми за одело и постељу!" Па обазревши се и видевши сребрно
посуђе, позлаћене свећњаке, узеће и то. Но гле, ту су и бурад са уљем, са усољеним
месом, и рибом, и са пиринчом и другим разним варивом - "требаће ми и то; како
ћу без тога?" Па ће онда угледати кутије и торбе с новцем и драгоценостима. Ово
свакако мора претурити у чамац. Но зашто да остави фине столице, углачане
столове, кадифена канабета, кад и то може превући? И превлачи. А чамац се све
више пуни и све дубље тоне у воду. Па онда се сети: требаће му за гориво
петролеума и угља. Превлачи и то. Па гле, ту су и ормани са многим дивним
књигама! Требаће му у чамцу да чита и прекраћује време до обале. Превлачи и то.
Ту су и клавири, виолине, гудала и свирале. И тим се време прекраћује. Превлачи и
то. А чамац се све више навршава и све дубље тоне у воду. Доста, вели и седа у
чамац. Но досети се да је још пуно ствари могао и требао превући. И поново се
пење у лађу и превлачи. Опет вели сам себи - доста, и седа у чамац. Но пуста жеља
за стварима поново га покреће, да још више превуче из лађе у чамац. Најзад лађа
тоне под воду, и он креће са жаљењем, што још није натоварио. Он почиње сад
лагано да весла ка обали. Но вода је већ до саме ивице чамца. Ако неко од оних,
који су у највећој беди, покуша да уђе у чамац, човек из чамца ће га пре убити него
пустити к себи. И тако претоваривши чамац стварима он претоварује и своју душу
злочином. Но духне ветар, ударе таласи. Он се почиње бранити од воде: почиње
испљускивати воду из чамца. Но кад види, да то не помаже, почиње с тугом бацати
у море најпре неке јевтиније ствари, па онда све скупоценије и скупоценије. Али он
се већ уморио утоварујући ствари, те нема снаге, да их поново диже и баца у море.
Вода најзад одолева, тоне претоварени чамац - и он с чамцем.
Такав је живот и крај грамжљивих богаташа на мору овога земаљског живота. Пре
свега они живе са лажним убеђењем, да је овај свет једна разбијена лађа, без
капетана, без крме и крманоша, - једна пустолина, која тоне и пропада, и којом се
користе само они, који што више из ње заграбе и пренесу у свој чамац. Но усред
тог грамжљивог грабљења и пустошења лађе живота појавио се Капетан Лађе, који
је ставио руку на лађу као на Своју сопственост и рекао, да лађа не тоне, но да се то
само тако чини невештим и кратковидим незналицама, који су кратко време на
лађи. Он путује с лађом од самог почетка, превозећи путнике: путници се мењају,
но Он стоји скривен и управља лађом. Он зна одакле је лађа пошла и куда иде; Он
зна пут, и Он се не боји мора.
Тај капетан јесте Господ Исус Христос. Благо но одлучно Он силази на таласе и
пружа руку Своју дављеницима. И они, који ништа немају у рукама но голим
рукама пливају, најпре Му се одзивају и хватају се за Његову спаситељску руку. Но
они који су натоварили свој чамац пун и препун, најтеже Му се одзивају, јер се
боје, да ако напусте свој чамац и голих руку пођу к Њему по таласима, утонуће и
они и Он. Они не верују у Њега; они се више уздају у свој чамац. Посматрајући ове
и читајући њихову жалосну душу и још жалоснију веру у мртве ствари, Господ
Исус окрете се спасенима и рече: заиста вам кажем, да је тешко богатоме ући у
царство небеско. Овакве случајеве Господ је много пута посматрао и на многе
указивао, и из њих поуку Својима изводио. И данашње јеванђеље описује један
такав случај.
Тле, приступи неко (ка Исусу) и рече му: учитељу добри, какво добро да учинил да
имам живот вечни? Јеванђелисти Матеј и Марко говоре о овом некоме као о
богатом младићу, који бејаше врло богат, а јеванђелист Лука назива га још и
кнезом: неки кнез. Ово се десило на једноме друму у Јудеји после славног догађаја
са децом, када је Господ наредио ученицима: пустите децу нека дођу к мени;
таквих је царство Божје; када је још рекао, да ко не прими царство са детињом
вером и радошћу, неће ући у царство; и када је децу загрлио и благословио.
Истакнувши тако невину децу као грађане царства Божјега, Господ је изашао на
друм, и ту му притрча онај млади и богати кнез и клекнувши на колена питаше Га
оно што смо већ навели. Начин његова приступања ка Христу достојан је сваке
похвале, као што је за жаљење начин његова растанка са Христом. Он трчи пред
Христа; он пада на колена пред Њим; он тражи савета у Њега о највећем питању у
свету - о животу вечном и услову за добијање истог. Он је дошао са искреном
намером, а не као књижевници, који су долазили само да кушају Господа. Он је
осећао неку душевну глад и сиромаштину при свем свом спољашњем богатству.
Учитељу добри! Тако младић ословљава Господа. Од њега је толико доста. Онај ко
проведе цео век у тамници при светлости свећа, зар много греши, кад при првом
виђењу сунца назове сунце свећом? Какво добро да учиним При овом питању он
свакако мисли на своје богатство, као што је обично случај са богаташима, који не
могу да одвоје своју личност од свога имања, нити да мисле о себи не мислећи о
своме имању. Шта бих ја могао учинити - какво добро дело - од свога богатства, да
. имам живот вечни? Не знајући потпуно с киме говори, он мало зна и шта говори.
Он би рад био чути савет од Учитеља, како би могао својим имањем задобити оно
што сав свет не може платити, тј. живот вечни.
А Исус му рече: што ме зовеш добрим? Нико није добар, само један Бог.
Срцезналац Исус прониче у мисли младићеве и чита их као са књиге. Господ види,
да младић Њега не познаје, и да Га држи само за добра човека и добра учитеља, па
хоће овим речима да Га пробуди на размишљање. Ако сам ја обичан човек, зашто
Ме називаш добрим, ако ли пак знаш ко сам Ја, зашто не кажеш изриком, него Ме
зовеш учитељем? Само је један Бог добар у пуном и савршеном смислу; добри
људи могу се називати добрима само у сравњењу са људима недобрима. Но нико се
не може назвати добрим у сравњењу с Богом. Само је, дакле, Бог једини добар.
Господ Исус неће, дакле, да покара младића, што Га овај назива добрим, него што
Га овај схвата као обична смртна човека па Га ипак назива добрим. Неће Господ
под тиме да каже: Ја нисам добар - него: Ја нисам обичан смртан човек. Ја сам Онај,
за кога се једино може рећи да је добар.
После овог уводног објашњења Господ почиње одговарати на питања младога

богаташа: а ако желиш ући у живот, држи заповести. Рече Му (младић): које? А
Исус рече: да не убијеш, не чиниш прељубе, не украдеш, не сведочиш лажно;
поштуј оца и матер, и љуби ближњега свога као самога себе. Ово су погодбе за
улазак у живот. Но богаташ није питао како само да уђе у живот, него како да има
живот, да добије живот, или да наследи живот. Какво је незнање показао у
распознавању личности Господа Исуса, такво је исто незнање показао и у погледу
живота вечнога. И како Га је Господ тамо поправио, тако га и овде поправља.
Живот вечни има своје ступњеве: на једном су ступњу они који су само спасени, а
на другом су ступњу они који су савршени. Апостоли ће седети на дванаест
престола и судити коленима Израиљевим, док остали спасени нити ће седети на
престолима нити ће коме судити, премда ће и они и ови бити у животу вечном. Не
знате ли да ће свети судити свету? пита апостол Павле Коринћане (I. Кор. 6, 2-3)?
И то судити не само стварима овога света него и ангелима? Но неће сви спасени
судити, ,него само светитељи Божји, савршени. Пречиста и Пресвета Дева
Богомати часнија је од херувима и славнија од серафима; апостоли долазе испред
свих светитеља, светитељи испред осталих угодника, а остали угодници испред
обичних спасених. Савршени су они, који су сем себе спасли још и многе поред
себе силом имена Господа Исуса, а спасени су и они који су успели једва себе да
спасу. Многи су станови у кући оца мојега, рекао је сам Господ (Јов. 14, 2). А да
није тако, зар би Он то рекао? То Он и овом приликом каже само на други начин. У
Царству нису сви једнаки: једна је слава оних који су само ушли у Царство, а друга
је слава оних који су савршени у Царству. Но вратимо се прво на услове уласка у
Царство, па ћемо доцније чути, опет из уста Истине, о условима савршенства. Који
су, дакле, услови за улазак у Царство, или у живот вечни? Држати заповести. Које
заповести? Све; прво оне које забрањују зло чинити, па онда оне које наређују
добро чинити, према речи пророчкој: уклони се од зла и сотвори добро (Пс. 33, 14).
Прво треба, дакле, уклонити себе од зла и зло од себе, па тек онда оспособити се за
творење добра. Зато Господ и истиче прво негативне заповести па онда позитивне,
а не по реду, како су преко
Мојсеја објављене. Не убити, не прељубити, не украсти,не сведочити лажно - то су

негативне заповести, које значе уклањање од зла; а поштовати оца и мајку и
љубити свога ближњега - то су позитивне заповести, које значе творење добра. Док
се прве не испуне, друге се не могу испунити. Онај ко је способан убити ближњега
није способан љубити ближњега. И онај ко твори прељубу не зна за љубав.
Помињући ових шест заповести Господ није мислио изређати баш све заповести,
него само неке важније. А да је то тако види се прво из тога што Господ изоставља
баш најважнију од свих заповести - љубав према Богу. Доцније ћемо објаснити
зашто Он ову заповест намерно изоставља. Друго то се види и из саопштења друга
два јеванђелиста, Марка и Луке који не наводе чак ни свих шест заповести,
поменутих код Матеја. И Марко и Лука не помињу на пример заповест о љубави
према ближњем. А Марко додаје негативним заповестима још једну општу: не чини
неправде никоме. Јеванђелисти се у свему овоме, дакле, допуњавају, ни мало
непротивречећи један другом. Једно је пак јасно из свега што јеванђелисти
саопштавају наиме: да Господ није имао намеру, да истакне искључиво поменутих
пет или шест заповести, но да само напомене младићу кроз то сав стари закон. А
ово пак што Он препоручује испуњење заповести старога закона, потврђује Његове
раније речи, да Он није дошао да поквари закон и пророке, него да испуни. Нисам
дошао да покварим него да испуним (Мат. 5, 17). Па кад је савршени Господ без
икакве личне потребе испунио сав закон, тим пре морају га испунити сви они који
се лагано пењу уз високе степенице ка савршенству. Све набројане заповести имају
за богаташе и нарочити унутарњи смисао. Тако, не убиј значи: негујући одвише
своје тело у богатству и раскоши ти убијаш душу. Не чини прељубе значи: душа је
намењена Богу као невеста своме веренику; ако се душа веже љубављу за светско
богатство и сјај, за раскош и пролазна уживања, она тиме чини прељубу према
своме бесмртном веренику, Богу. Не укради значи: не укради од душе за рачун
тела; не кради времена ни бриге ни труда, које треба да посветиш души, и не давај
то телу. Богаташ спољашњи обично постаје очајан сиромах унутрашњи. И обично -
но не увек - све богатство спољашњег човека значи покрађеност унутрашњег
човека: угојено тело - мршава душа; раскошна одевеност телесна - нагота душевна;
блесак споља - тама унутра; снага споља - немоћ унутра. Не сведочи лажно значи:
не оправдавај ничим љубав према богатству и запостављеност душе своје, јер то је
извртање Божје истине, и лажно сведочанство пред Богом и савешћу. Поштуј оца и
матер значи: не одај само пошту и чест самоме себи, јер ће те то погубити; поштуј
оца и матер, кроз које си дошао у овај свет, да би се кроз то научио поштовати и
Бога, од кога си дошао и ти и твоји родитељи. Љуби свога ближњега значи: у овој
нижој школи вежбања у добру научи се љубити своје ближње, да би узрастао до
степена, на коме се љуби Бог. Љуби своје ближње, јер та ће те љубав спасти од
самољубља, које те може погубити. Љуби друге људе као самог себе, да би себе
укротио и понизио и изједначио са другим људима у очима својим. Иначе ће
гордост, која долази од богатства, преовладати тобом и сурваће те у пакао.
На овакав савет Господа Исуса рече богати младић: Све сам ово сачувао од
младости своје; шта још нисам довршио? А то значи, да су све ове заповести њему
биле познате од детињства и да их је он у спољашњем Мојсијевском смислу,
испунио. Опет се преварио млади богаташ. Он је мислио, да му Христос ништа
ново није рекао, но да му је само поновио старо. Уствари, свака стара заповест
добија нов садржај, нов дух и живот на језику Христовом. Свакој спољашњој
заповести, коју је Господ Христос дао Израиљу преко Мојсеја, тај исти Господ
Христос, при Новом Стварању, при Новом Откровењу даје дубљи унутрашњи
значај. И да је младић, уистини испунио набројане заповести по њиховом
унутрашњем, хришћанском значењу, а не само по спољашњем - како су их и
фарисеји церемонијално испуњавали - он би био душом одвезан од свога богатства

и не би му било тешко испунити оно што ће му Господ после овога предложити. Но
он је био испунио све те заповести као и онај фарисеј, који се на молитви хвалио
пред Богом: постим двапут у недељи, дајем десетак од свега што имам. Зато је
био и остао везан као незаконитим браком за своје богатство, и никако се од њега
није могао одвојити и поћи за Христом. Шта још нисам довршио? пита он
Господа, осећајући се већ на прагу спасења. Он се морао надати, да ће му Господ
казати још неку сличну заповест, коју ће он моћи лако испунити. Господ је
прозирао у његову наивну законску површност и омиље Му. Јеванђелист Марко то
саопштава. А Исус погледавши на њ омиље Му. Зашто Господу омиље овај
несавршени младић? Зато што његова законска површност није била злобна као
код фарисеја и књижевника, него наивна и добронамерна. Но и поред тога Господ
му је морао казати горку истину и разбити све његове илузије о брзом и лаком
спасењу.
Рече му Исус: ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај
сиромасима, и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. А кад чу младић реч отиде
жалостан, јер бејаше врло богат. Рече му најзад Господ нову реч, неочекивану и
тешку. Гледајући непрестано у средину срца младићева Господ му рече ову нову
реч. И ако је унапред знао, да ова Његова реч неће моћи развенчати душу
младићеву од земног му богатства и венчати је с Богом, Он му ипак то рече колико
због онога који Га питаше, толико - и више - због ученика, који слушаху. Ако
хоћеш савршен да будеш. То је не само улазак у Царство, него и власт у Царству.
Иди продај све што имаш. То јест: иди и покажи се господар над својим имањем,
које има тебе, а не ти њега. Ваистину, твоје имање има тебе, а не ти твоје имање.
Твоје имање . до сада куповало је мало по мало душу твоју и предавало је ђаволу:
иди сад ти и продај га, и раздај онима којима оно треба, и то треба не као господар
него као слуга живота. Иди и раскини опасну и незакониту везу твоје душе са
твојим имањем. Иди и развенчај се. Иди ослободи се. Иди и истргни душу своју
испод терета земље, испод прашине ствари, испод гноја богаташких уживања, па је
упути за Мном. Без игде ичега упути је за Мном. Душа је најбогатија, кад је без
игде ичега. Душа је у највећем друштву, кад није ни у чијем друштву сем Моме.
Продај све и подај сиромасима. Сиромаси су они, који потребују твоје богатство,
не као украс, не као терет, не као господара, него као насушни хлеб, као олакшање
животу, као слугу и помоћника. И све што будеш дао у материјалном богатству
вратиће ти се у духовном. Гле, твоја душа је препуна сиромаха, твоје срце тако
исто, твој ум тако исто. Свима ће њима доћи богатство, које њима треба, када се ти
отресеш богатства, које теби не треба.
Но зашто Господ упућује богаташа да прода своје имање и разда сиромасима, а не

каже му просто: остави све, не враћај се кући својој, него хајде за Мном? Није ли
тако рекао ономе који се хтео вратити и укопати оца свога? Остави нека мртви
укопавају своје мртваце, а ти хајде за мном (Лк. 9, 59-60)! Није тако Господ казао
овоме богаташу из два разлога: прво, што ако он не би продао имање и раздао
сиромасима, то би се десило или да суседи навале на напуштено имање и покраду
га, или пак да неко од сродника његових наследи имање и нађе се у истом
положају, у истом ропству од богатства, у коме је сада и тај младић. Тако би дакле,
или лопови или сродници изгубили душе своје на томе истом имању. Друго,
шаљући га да. прода и разда имање сиромасима Господ хоће тиме да пробуди у
младићу човекољубље, да изазове код њега сажаљење према ближњима, и да га
стави у положај да он осети духовну радост и насладу од давања, од чињења доброг
дела. Да би приволео младића да ово учини Господ му предочава одмах вечну
награду, вечно благо на небу, где мољац не једе, где рђа не гризе и где лопови не
краду. Несравњено је боље благо које ћеш примити од онога које ћеш оставити. Јер
шта ће ти помоћи све твоје земаљско благо, када будеш данас-сутра умро? Оно ће
пропасти за тебе у овом свету, и упропастиће тебе у ономе. Благо, пак које ћеш
имати на небу чекаће на тебе док се не раставиш са овим светом - а то ће бити врло
скоро - и неће се од тебе узети ни раставити ва век века. Утешивши га за привидну
штету у овоме свету предочавањем блага на небу, Господ најзад позива младића: па
хајде за Мном! Када се од свега раставиш, тада пођи са обе ноге и са оба ока за
Мном. Овако не можеш ићи једном ногом за Мном а другом за својим богатством,
нити можеш гледати једним оком у Мене а другим у своје имање. Не; не можеш
служити два господара.
Но све узалуд: младић све саслуша лепо; разумеде шта се од њега тражи, обузе га
тешка жалост, јер бејаше врло богат, и отиде, отиде са обе ноге и оба ока ка своме
кобном богатству. Бејаше врло богат! То јест бејаше врло везан за богатство, врло
окован, врло заробљен и врло слаб, да се одупре корову, у који је био зарастао.
Заиста, он је био као семе, пало у трње, које бујно почне расти, али га трње угуши,
те не донесе никаква плода. Велико богатство било је велико жбуње трња около
семена његове душе. Домаћин хтеде да почупа трње око његове душе и душу му
изведе на светлост, да слободно расте; али он не даде, не може од зле навике да да.
Као онај дављеник у препуном чамцу. Господ му пружи Своју моћну руку, да га
спасе и уведе у лађу, но њему беше жао натоварених ствари у чамцу. И тако
растаде се богати младић од Христа, Капетана Лаће Живота, и изгуби се на пучини
морској, да ускоро потоне и пропадне - и чамац и он.
А Исус рече ученицима својим: заиста вам кажем да ће тешко богаташ ући у
царство небеско. И опет вам кажем: лакше је камили проћи кроз иглене уши него
ли богатоме ући у царство Божије. Ниједна реч Господа Исуса није могла бити
бачена узалуд на њиву овога света. Ако се њоме нису користили они, којима је она
непосредно упућена, користили су се они којима је она посредно упућена. У овоме
случају реч Христова била је упућена непосредно богатоме младићу а посредно
ученицима. Младић се није могао користити речју Господњом, али су се ученици
користили. Зато се Господ по одласку младића сада њима обраћа и говори им, како
је тешко богаташу ући у царство небеско. Не каже Господ, да је богаташу немогуће
ући у царство небеско, него да је тешко, врло тешко. А да богаташу није немогуће
ући у царство небеско види се из примера поменутих у Светоме писму. Аврам је
био богат, врло богат човек, но вером својом био је везан више за Бога него за све
богатство своје, више чак него и за сина свога јединца. Аз јесам земља и пепел,
говораше Аврам за себе при свем богатству свом. Био је богат пребогат и праведни
Јов, но богатство му није сметало да буде смирен пред Богом и послушан Богу како
у слави тако и у муци и понижењу. Богат је био и Воз, прадед Давидов, но

милосрдношћу својом угодио је Богу. Па је богат био и Јосиф Ариматејски, но
богатство му није сметало да се сав преда Господу Исусу, и да учини све могуће
услуге мртвоме телу Господњем, уступивши Му чак и нову камену гробницу,
спремљену за себе. Најзад богати су били и безбројни други Божји угодници у
историји Цркве, но спасли су се и наследили царство Божје, јер нису срцем својим
били везани за земаљско богатство него за Христа, сматрајући све земаљско
богатство за прах и пепео. Није богатство само по себи зло, као што ниједна
створена твар Божја није зла, него је зла људска привезаност за богатство, за
имање, за ствари; и зле су и погубне страсти и пороци, које богатство омогућава и
изазива, као: блуд, прождрљивост, пијанство, тврдичлук, разметање собом,
самохвалисање, сујета, гордост, презирање и подништавање сиромашних људи,
богозаборав, и остало, и остало. Мало је оних који имају снаге да се одупру
искушењима богатства и који могу да господаре својим богатством, а да не постану
слуге и робови богатства. Пре свега богаташ тешко може да пости, а без поста нема
ни укроћења свога тела, ни смирења, нити праве молитве. Зато Господ и говори, да
је тешко богаташу ући у царство Божје. Но тиме Он не каже, да је сиромаху лако
ући у царство Божје. И сиромаштво има своја искушења готово као и богатство.
Богаташ треба да се спасава великим милосрђем и смирењем пред Богом, а сиромах
великим стрпљењем, издржљивошћу и непрекидним поуздањем у Бога. Нити се
спасава богаташ који је немилосрдан и горд, нити сиромах који ропће на своју
судбу и очајава о помоћи Божјој. Не постоје у свету богати и сиромашни људи
случајно или по неразумности овога света, него по премудром Промислу Божјем.
За један трен ока Бог може све људе изједначити у богатству, но то би била тек
права лудост. У том случају људи би постали сасвим независни један од другог. Ко
би се онда спасао? И како би се могао ико спасти? Јер људи се спасавају
зависношћу један од другога. Богаташ зависи од сиромаха, сиромах зависи од
богаташа: учен зависи од неука, неук од учена; здрав зависи од болесна, болестан
од здрава. Материјална жртва плаћа се духовном платом. Духовна жртва ученога
плаћа се материјалном платом неукога. Физичка услуга здравога плаћа се духовном
платом болеснога, и обратно: духовна услуга болеснога (који опомиње на Бога и
Суд) плаћа се физичком услугом здравога. Све је уткано као ћилим разнобојан.
Једнобојан свет ослепео би све очи. Како би богаташ спасао своју душу милосрђем
и смирењем, или изгубио душу своју тврдичлуком и гордошћу, да нема сиромаха?
Како би сиромах спасао своју душу стрпљењем и издржљивошћу, или изгубио
душу своју роптањем и крађом и отмицом, да нема богаташа? Како би учен спасао
своју душу сажаљењем према неукоме и трудом око овога, или изгубио душу своју
гордим презирањем неукога, да нема неукога у свету? Како би неук спасао своју
душу послушношћу и кротошћу пред ученим, или изгубио душу своју
непослушношћу, завишћу, дивљаштвом према ученом, када не би било ученога?
Како би здрав спасао душу своју добродушним устајањем око болесника,
сажаљивошћу и молитвом за болесника, или како би изгубио душу своју гађењем
од болесника, небрижљивошћу према болеснику и превазношењем својим
здрављем, када не би било болесника? И како би болесник спасао душу своју
покорношћу и захвалношћу према здравом, или како би изгубио душу своју
мржњом и завишћу према здравом, када не би било здравог? Бог је дао слободу
избора човеку, свакоме човеку. Нема ни једнога човека у свету, пред којим нису
отворена два пута: пут спасења и пут погибељи. У томе се и састоји слобода
човека. Богатство може богаташа спасти, а може га погубити; сиромаштво може
сиромаха спасти, а може га погубити; и ученост ученога може или спасти или
погубити; и неукога неукост може или спасти или погубити; и здравога здравље
може или спасти или погубити; и болеснога болест може или спасти или погубити.
Све зависи од избора човекова. Христос је дошао да уразуми људе а не да примора.
Зато Христос и не заповеда младићу: уђи у живот! Него ако желиш ући у живот; и
не заповеда му: буди савршен! него ако хоћеш савршен да будеш. Ако желиш, ако
хоћеш - тако Бог говори слободним и разумним бићима. Бог жели да сви људи пођу
правим путем и да се сви људи спасу, но зато ипак и пут погибељи стоји за људе
отворен.
И опет вам кажем, говори Господ Исус ученицима, да нагласи по двапут, да је

богатоме тешко ући у царство Божје. Лакше је камили проћи кроз иглене уши него
ли богатоме ући у царство Божије. Камилом се звала не само камила животиња,
него и дебела ужа, којима су лађе у пристаништу везиване за обалу, да их ветар не
крене. На ова дебела ужа Господ је и мислио у овоме случају. Лакше је, дакле, и то
најдебље уже проденути кроз иглене уши, него ли богатоме ући у царство Божје.
Безмало, дакле, немогуће, али ипак није немогуће, него врло тешко. Ово говори
Онај који добро познаје слабост људске природе и зна како се људска душа да лако
оковати богатством и неодлепљиво прилепити к земљи.
А кад то чуше ученици дивљаху се врло говорећи: ко се дакле може спасти? Зашто
се диве ученици, кад су они већ били учинили оно што богати младић није могао
учинити? Гле, они су оставили све и пошли за Христом. Премудри Златоуст то
дивно објашњава: не страше се ученици за себе него за остале људе, мећу којима је
велики број богатих. Из чистог човекољубља дакле, они се диве страшним речима
Христовим. Он њих шаље у свет да спасавају људе. Како ће моћи они спасти
толики број богатих људи у свету, кад је богатоме безмало сасвим немогуће ући у
царство? То осећање жаљења људи гњечило је тада њихову душу, и под тим
осећањем они су и поставили горње питање: ко се онда може спасти? Као да су они
милостивији од Христа! Као да су они човекољубивији од Господа Човекољупца!
А Исус погледавши на њих рече им: људима је ово немогуће а Богу је све могуће.
Господ Исус погледа их не у лице и у очи, него до у саму средину срца њихова. И
ту прочита незнање и страх. Гле, они још не познају моћ Божју, зато се тако плаше
за ствар Божју. Оно што је немогуће људима, могуће је Богу. А шта људима није
немогуће? Или другим речима: каква добра могу људи учинити без Божје помоћи?
Никад, и никакво. Без Божје помоћи не може се спасти ни сиромах као ни богат.
Без мене не можете чинити ништа, рекао је Господ (Јов. 15, 5). А апостол Павле,
који је био мртав себи а жив Христу, потврдио је ове речи Господње у позитивном
смислу рекавши: све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Фил. 4, 13). Благодат
Духа Светога може разгрејати и срце највећег богаташа и одвезати га од богатства,
и одлепити га од земље, и подићи на пут спасења. Богу је све могуће.
Наш Бог је Бог свемоћни. Његова моћна реч створила је свет, и његова моћна
десница држи свод небески. Он, Свемоћни, ваистину може спасти и нас који
желимо спасења. Ма какав да је наш положај на земљи, ма какво да је наше стање,
и ма какве да су околности, Он Свемоћни може нас спасти. Но не само може - Он
то и хоће. Свемоћан је и Свеблаг Бог наш - похитајмо Му у сусрет. Он нас зове, и
чека. И радује се са свима светим ангелима Својим, кад само види нас, да смо се
окренули лицем к Њему. О, окренимо се лицем и пожуримо у праву домовину
своју, у сретање Богу нашем, Богу Свемоћноме и Свеблагоме. Но само пожуримо
пре него ли смрт закуца на врата и не каже - доцкан! Богу нашему, Богу
Свемоћноме и Свеблагоме, Тројици једнобитној и неразделној, Оцу, Сину и Духу
Светоме нека је слава и хвала сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
НЕДЕЉА ТРИНАЕСТА
Јеванђеље о злим виноградима
Матеј 21, 33-42. Зач. 87.
Ништа ружније у овом свету нема од неблагодарности, ништа увредљивије и

душегубније. Јер шта може бити ружније него кад човек затаји и забашури
учињено му добро дело? А шта ли тек ругобније него кад човек врати милост
немилошћу, верност неверношћу, част бешчашћем, доброту подсмехом. Оваква
неблагодарност навлачи црни облак између неблагодарног с једне стране и
пречистога Ока небеског с друге стране, које је сама светлост без примесе таме и
сама доброта без примесе зла.
Људи се срде и на животињу неблагодарну, мада животиња често застиђује људе

својом благодарношћу, својом искреношћу и верношћу. А шта чине људи за
животиње, да би им животиње биле благодарне? Близу до ништа, изузев
срачунатог интереса људског да се да мало а прими много. И преко десетоструке
награде, којом животиње плаћају људима све услуге око себе, људи очекују поврх
свега и благодарност од животиња.
Људи се срде много више на неблагодарна човека. Јер човек човеку може учинити
несравњено већу услугу него ма која животиња, али може и доживети несравњено
већу неблагодарност од човека него ли од животиње. У овоме свету благодарност
добија свој прави божански сјај и неблагодарност своју праву паклену ругобу само
у човеку, само у човечјем роду. Јер ниједна жива твар у свету не може бити ни
толико благодарна нити толико неблагодарна као што то може човек.
Најблагодарнији човек најближи је савршенству. Благодарност његова према свима
Божјим тварима око њега чини га најбољим грађанином ове звездане васионе;
благодарност према људима чини га најбољим грађанином друштва људског; а
благодарност према Творцу васионе и према људима чини га достојним
грађанином царства Божјега. Но шта су сви дарови васионе и свих људи на земљи,
које један смртан човек може примити, према несравњивим и безбројним даровима
које он даноноћно од Бога прима? И шта је сва наша благодарност, коју дугујемо
тварима и људима, према неизреченој благодарности коју дугујемо Богу? Гле, и све
добре дарове, које примамо од света и од људи, примамо у самој ствари од Бога
кроз свет и људе. А колико још дарова уз то дарује Бог свакоме од нас непосредно,
саопштавајући их у духу нашем без посредника, и то од рођења - чак и од пре
рођења - па до саме смрти! Колико ли тек дарова дарује Господ Христос свима
крштеним душама, колико духовних блага, колико благодатне силе! И за све ово не
бити благодаран, то значи не само изгубити своје човечје достојанство, него
спустити се ниже и од сваке животиње и од сваке твари у пространој васиони. Да
би спасао људски род оволиког понижења, Господ Исус је - и без Своје личне
потребе - често јавно уздизао благодарност и хвалу Богу (Мат. 11, 25; 14, 19; 26, 26-
27), Исто су тако чинили и свети апостоли непрестано хвалећи Бога (Дела Ап. 2,
47), и благодарећи Му не само за доброчинства према њима лично, него и према
другим људима. Не престајем захваљивати за вас пише апостол Павле вернима у
Ефесу (Еф. 1, 16) учећи их у исто време, да захваљују за све у име Господа нашега
Исуса Христа (Еф. 5, 20). Исто тако и Црква Божја, по примеру апостола, до дана
данашњега непрестано узноси хвале и благодарења Господу Живоме, и непрестано
опомиње верне своје, да никад не забораве и не сустану благодарити Богу за све
што им Бог шаље. Нема ниједног богослужења које Црква не почиње са речима:
благословен Бог наш! Нити има иједног које Она не завршује речима: Слава теби,
Христе Боже, надеждо наша, слава Теби! А Црква то чини зато да би се у души
верних дубоко урезала мисао, и песма, и молитва беспрекидне благодарности Богу,
тако да сваки може казати за себе као Псалмист: похвала је његова свагда у устима
мојим (Пс. 34, 1).
Од свих пак примера људске неблагодарности према Богу најцрњи и најужаснији је

пример неблагодарности народа Јеврејског према Господу Исусу Христу. Тај
пример описује у данашњем јеванђељу сам Господ у виду једне пророчанске приче,
- приче о човеку домаћину и злим виноградима. Ову причу испричао је Господ у
храму Јерусалимском пред главарима свештеничким и старешинама народним, и то
на самом домаку Свога последњег страдања и крсног Распећа.
Бејаше човек домаћин који посади виноград, и огради га плотом, и ископа у њему
пивницу, и начини кулу, и даде га виноградарима, и отиде. Као што на другом месту
Господ каже човек цар, тако и овде човек домаћин, да тиме означи доброг
домаћина, или Бога. Јер ма колико да је човек немоћан и понижен у овоме свету
Бог се не стиди називати се човеком. Човек је ипак у васцелом свету главно и
најдрагоценије створење Божје, те зато се Бог и назива човеком, да би тиме показао

превасходство човека над сваким другим створењем у свету и Своју превелику
љубав према човеку. Само помрачени ум незнабожаца и богоотпадника називао је
Бога именом природних појава и предмета, огњем, сунцем, ветром, водом,
камењем, дрвећем, животињама, тек не именом човека. Хришћанска вера једина
подигла је човека високо изнад све створене природе, и једино човека удостојила,
да се Свевишњи Творац може назвати његовим именом. Виноград означава народ
израиљски, кога је Бог изабрао, да кроз њега проведе спасење целога рода људског.
Сам Бог назива народ израиљски виноградом Својим (Ис. 5, 1). Плот око
винограда означава законе, које је Бог дао народу изабраном и којима га је као
зидом оделио од осталих народа. У Израиљу постави закон, који даде оцима
нашим, да га предаду деци својој (Пс. 77, 5). Пивница означава обећање Месије,
правога Спаситеља рода људског, којим се обећањем народ изабрани појио кроз
векове као животворним пићем. Таквим животворним пићем само је Господ Исус
Себе називао говорећи: ко је жедан нека дође к мени и пије (Јов. 7, 37; 4, 14) и који
мене верује неће никад ожеднети (Јов. 6, 35). Кула означава стари жртвени храм,
праобраз свете Цркве Божје после доласка Христова. И сам Господ (Мат. 16, 18; 21,
42) а и апостоли (Еф. 2, 20) уподобљавају Цркву једној грађевини. Под
виноградарима разумеју се старешине народне, свештеници и учитељи. Шта
означавају речи и отиде? Зар може Бог отићи и удаљити се од Својих људи? И
отиде означава, с једне стране, да је Бог устроивши и учинивши све што је требало
за спасење људи, оставио им слободну вољу, да искористе све дарове Божје за
своје спасење; а с друге стране реч отиде означава стрпљење Божје према гресима
људским и безумним делима против њиховог сопственог спасења, - стрпљење и
дуготрпљење Божје, које превазилази сваки ум људски.
А кад се приближи време плодовима, посла слуге своје виноградарима да приме

плодове његове. Као што и обичан човек домаћин шаље слуге своје у одређено
време, да приме плодове од виноградара, тако и Бог шиљаше Своје слуге, Своје
избранике народу Израиљском, да потраже плод духовни од свега што је Бог дао
томе народу на обделавање. Пророци су слуге Божје а плодови од винограда јесу
све добродетељи, које проистичу из послушности закону Божјем. Посла слуге своје
виноградарима, то јест на првом месту старешинама народним, свештеницима,
књижевницима и учитељима, који су најпозванији да уче народ закону Божјем и
речју и примером, и који су одговорни Богу како за себе тако и за народ. Јер њима
је дато више власти и више мудрости, а коме је више дато више се од њега и тражи.
Ови прваци и вођи народни, ако не због чега другог, требали су из благодарности
према Богу да приме изасланике Божје с поштовањем и љубављу, са којом би
примили самога Бога. А шта они учинише?
И виноградари похватавши слуге његове једнога избише, а једнога убише, а једнога

засуше камењем. Ето како знају људи да враћају зло за добро! Ето црне
неблагодарности људске! Пророци су напомињали старешинама народним закон
Божји, вољу Божју, доброчинства Божја. Пророци су истицали спасоносност,
красоту и сладост закона Божјег, тражећи његову примену у животу сваког
појединца и целог народа. Они су у име Бога тражили добра дела као плодове
божанског закона. Но тих добрих дела нису налазили, и они су остајали као
посленици, који су изашли у виноград да беру грожђе, но грожђа нису нашли. И не
само да су их старешине народне пустиле празних руку, него су их похватали,
исмејали, наружили, једне били, друге побили, треће камењем засули. Тако су на
пример пророка Михеја били, Захарију пред олтаром убили, Јеремију камењем
засули, Исаију тестером престругали, Јовану Претечи главу мачем посекли.
Опет посла друге слуге, више него пре, и учинише њима тако исто. Друге слуге то
су опет пророци. Што год се изабрани народ више кварио и отпадао од Бога, то је
милосрдни Бог слао све више Својих пророка, да народ опомињу, да народне
старешине накарају, да не би сви пропали као бесплодне лозе, које се секу и у огањ
бацају. Но и ове друге слуге. Божје не прођоше боље од првих. И њих старешине
народне, свештеници, књижевници и учитељи бише, побише или каменоваше. И
што год се стрпљење Божје већма продужавало, то је неблагодарност људска према
Богу бивала већа и одвратнија.
А најпосле посла к њима сина свога говорећи: постидеће се сина мојега. Све слуге
Божје бише посрамљене; све опомене Божје одбачене, сва доброчинства Божја
презрена. Људско стрпљење у оваквом случају исцрпло би се до краја. Но Божје
стрпљење је веће од стрпљења и најстрпљивијег лекара, који лечи безумнога. На
десетину оволике неблагодарности људи би одговорили гвозденом песницом. А гле
шта благоутробни Бог чини: место гвоздене песнице Он шаље Сина Свога
Јединороднога! О, неисцрпна доброто Божја! Ни најбоља мајка не би показала
толико милости и стрпљења према рођеном чеду Своме, колико је Живи Бог
показао према створеним људима Својим. А кад се наврши време, говори апостол,
посла Бог сина својега јединороонога (Гал. 4, 4). То јест, кад се наврши време
Божјег чекања, да Израиљ донесе плода; и кад се наврши време зла и безакоња
старешина народних; и кад се најзад наврши време Божјег стрпљења. Кад виноград
беше као пламењачом опаљен и плот око винограда проломљен, и незнабожачка
поплава пуштена у виноград, и пивница у винограду засушила, и кула у винограду
претворена у разбојничку пећину - тада изненадно дође у виноград Син човека
домаћина, Син Божји Јединородни. Знао је Бог унапред, да се виноградари неће
снебивати ни најмање, да учине са Сином Његовим оно исто што су учинили са
слугама Његовим. А зашто онда вели: застидеће се сина мојега? Да застиди нас
тим речима, нас који ни дан-данас не примамо с дужним поштовањем и љубављу
Сина Божјега међу нас. И да још покаже, до каквог је бестидства била порасла
неблагодарност људи у народу изабраном, толико милованом благодјејањима
Божјим. Ево, чујте, до какве гнусобе је било порасло то бестидство богозаборава и
богомрскости:
А виноградари видевши сина рекоше међу собом: ово је наследник; ходите да га

убијемо, и да нама остане наследство његово. И ухватише га, па изведоше напоље
из винограда и убише. Како је ово савршена слика онога што се ускоро по том
десило са Господом Исусом! Као год што би зли виноградари убили сина човека
домаћина, да би тако приграбили себи виноград, тако су јеврејски првосвештеници,
фарисеји и књижевници, уистини и убили Господа Исуса, да би они народ потпуно
притиснули својом влашћу и својим апетитом. Шта ћемо чинити? решаваху међу
собом вођи народа јеврејскога: ако га оставимо тако, сви ће га веровати (Јов. 11,
47-48). И на предлог Кајафе решише да Га убију. Узалуд све искуство од хиљаду
година, да се Божји човек не може убити, јер као убијен он силније живи и јаче
прети, и теже притискује савест. Гле, њихови су преци побили толике Божје
пророке, па су им ускоро морали дизати споменике. Морали су, јер су им убијени
пророци постајали страшнији у смрти него за живота. Они су имали очи да виде,
али нису могли видети; памет су имали да памте шта је било кроз хиљаду година са
убијеним а шта са њиховим убицама, али нису упамтили нити су могли да се сете.
Ходите да га убијемо! Најлакше решење људско, но и најнеуспешније, од Каина до
Кајафе, и од Кајафе до последњег убице на земљи! Убити праведника значи само
послати га назад Богу, од кога је и дошао; а то опет значи ставити га у неосвојиви
положај у борби, и наоружати га непобедивим оружјем, и учинити га хиљаде пута
јачим него што је био кад је у телу ходио по земљи. Шта да говоримо? Убити
праведника значи помоћи праведнику да победи, и осудити себе на пораз и коначну
пропаст. Шта је знао првосвештеник јеврејски Кајафа, кад ово није знао? Знао је
мање од ништа; јер да је његово знање било само ништа, он се ни онда не би
решио, да убије Христа, и тиме самога себе - а не Христа - сурва у вечиту пропаст.
Ходите да га убијемо! Јер сав народ оде за Њим. Тако говораху. Ми остасмо сами;
без власти, без части, без новца. Ко ће нам служити? Ко ће нас хвалити? Кога ћемо
варати? Кога ли глобити? Зато убимо Њега, и наследимо оно што, ево, Он
наслеђује: народ, виноград наш, који смо ми и до сада држали, и бербу сами
уживали. - Своје решење зли виноградари су убрзо привели у дело. Ухватише га,
изведоше напоље из винограда и убише. Погледајте, како Христос до самих
појединости провиђа оно што ће се с Њим десити. Сви јеванђелисти говоре, да су
Јевреји извели Христа иза града на Лобно место, Голготу или Костурницу, која се
налазила ван зидова Јерусалима. То и значе речи изведоше га напоље из винограда.
Но те речи значе још и то, да ће старешине јеврејске одбацити Христа, одсећи Га од
народа израиљског, одрећи Га се као Израиљца, бацити Га преко плота свога
народа, и предати Га као туђина туђинцима, Римљанима у руке, да Га ови суде. Као
дође, дакле господар од винограда шта ће учинити виноградарима оним? Тако
упита Господ Исус старешине народне. Кад дође господар, вели Он; а у почетку
приче рекао је - и отиде. Кад дође господар - то означава крај стрпљењу
господареву. Кад буде крај стрпљењу Божјем, тада ће бити и почетак Његовом
гневу. Но кога овде замишља Господ Исус под господарем, самога Себе или Оца
Свога? Свеједно је. Ја и Отац једно смо, рекао је Он. Главно је, да ће и Божјем
стрпљењу и обести виноградара бити крај убрзо после убиства Сина Божјега.
Шта ће учинити Господар злим виноградарима? Ко то пита, и кога? Управо сам

Господар пита то зле виноградаре. То осуђени на смрт пита Своје судије и убице.
Како језовит разговор између Једнога пред смрћу и других пред злочином! Обично
они, који су пред смрћу, збуњени су и не знају шта говоре док су судије - ако су
праведне - присебне. Овде је сасвим обрнут случај. Христос, који зна за тајно
решење старешина да Га убију, присебан је и зна шта говори, док су Његове
неправедне судије збуњене и не знају шта говоре. Тако сваки злочин одузима
човеку две ствари: храброст и памет. Ево, дакле, шта они одговарају Христу:
Рекоше му: злочинци ће злом смрћу поморити, а виноград даће другим

виноградарима, који ће Му давати плодове у своје време. Видите, како не знају шта
говоре! Сами себи изричу пресуду! према јеванђелистима Марку и Луки изгледа,
да је сам Господ исказао ове речи. А према Матеју јасно је, да Господ њих пита, да
се они изјасне, шта мисле. Како не може бити никакве противречности код
јеванђелиста, то је највероватније, да је најпре сам Господ исказао, шта ће човек
домаћин учинити са злим виноградарима а шта са виноградом својим, а потом, да
је Он и њих упитао за мишљење. Они су најпре потврдили оно што је Господ рекао
и сложили се са Њим, но одмах, као досетивши се, да се то на њих односи,
узвикнули су - према Светом Луки - да не буде! Видите из овога њихову збуњеност
и противречност! - Но који су то други виноградари, којима ће домаћин предати
виноград? Пре свега треба знати да ће и виноград бити нови као и виноградари. Од
Христа па на даље прошириће се виноград Божји на цео род људски, и неће се
састојати само из народа Израиљског, него из свих народа на земљи. Тај нови
виноград називаће се Црквом Божјом, а посленици - или виноградари - у њему биће
апостоли, светитељи, оци и учитељи Цркве, мученици и исповедници, епископи и
свештеници, благочестиви и христољубиви цареви и царице, и сви остали
служитељи у томе винограду Господњем. Они ће давати плодове у своје време. То
после Христа постаје изабрани род, царско свештенство, свети народ (I Петр. 2,
9). Јер са Христом престаје изабранство народа јеврејскога, и изабранство прелази
на све верујуће у Христа по свима народима на земљи.
Да не буде! Тако рекоше зли виноградари Сину Божјем, када се досетише, да се ова
страшна прича на њих односи. Без тих речи, које наводи јеванђелист Лука, била би
празнина у јеванђељу Матејевом; јер се не би разумело, зашто је Господ рекао ово
што следује. Међутим после тих речи старешина јеврејских постају разумљиве
речи Христове: зар нисте никад читали у писму: камен који одбацише зидари, онај
поста глава од угла; то би од Господа, и дивно је у очима вашим. Камен је
очигледно сам Христос; зидари су старешине, свештеници и књижевници
јеврејски; угао је спона измећу Израиља и незнабоштва, између старог изабранства
и новог, између старе Цркве и нове. Христос је на томе углу, на свршетку старога и
почетку новога; Он призива у царство Своје и Израиљце и незнабожце са истом
љубављу, пошто се и једни и други у време доласка Његова показаше као јалово
дрвеће. Нарочито Израиљци; јер они Га одбацише, као што зидари одбацују какав
непотребан камен. Како се љуто зидари преварише! Гле, одбацише главни темељац
живота људског, историје људске, историје свега створенога света! У самој ствари
они Га не одбацише, но замахнуше да Га одбаце, те сами бише одбачени: Он се пак
утврди на углу новог зидања, Новог Стварања. То би од Господа, и мудрије и
праведније није могло бити. И дивно је у очима вашим. То јест: читајући Свето
писмо (Пс. 117, 22) и вама се чак чини, да је ово дивно од Господа, пошто не знате
на кога се ове речи односе. Не знате, да је страшан овај камен. Јер сваки који падне
на тај камен разбиће се, а на кога он падне сатрће га (Мт. 21, 44; Лк. 20, 18). И
ваистину упорни Јевреји су се разбили о тај камен, и Он их је сатро. Спотакли су се
о њега као о камен саблазни и разбили се још док је Господ Исус био у телу на
земљи. А доцније, по Распећу и Васкрсењу, тај камен је на њих пао и сатро их. Јер
после кратког времена пошто су зли виноградари убили Сина Домаћинова, навали
на Јерусалим римска војска предвођена Титом, и град разори а Јевреје разјури из

њихове домовине, и расели их по целоме свету. И деси се с Јеврејима нешто горе и
страшније него са народима, који су грешили и у гресима својим помрли, као што
су били Асирци, Вавилонци, Феничани, Мисирци и други. Десило се с Јеврејима
нешто слично као и с Каином. Јер Бог недозволи, да ма ко убије Каина, а међутим
обележи на њему знак убице и најури га да се скита по свету. Но Каина је постигла
тешка казна одмах после првог му злочина, а Јевреје није. Они су убијали и
каменовали Божје пророке једног за другим, а Бог је трпео, одлагао казну, чекао
покајање, и слао све нове и нове пророке. Тек када су и Спаситеља убили, постигла
их је праведна казна. Понекад Бог одмах шаље казну на преступника, а понекад
одлаже ту казну и одлаже, тако да људи помисле, да казна никад ни доћи неће и да
ће преступник остати некажњен. Кад је Маријам, сестра Мојсејева, осудила свога
брата одмах је постала губава по целоме телу: и гле Маријам беше губава, бела као
снег од губе (V. Мојс. 12, 10). Када су Датан и Авирон осуђивали старешине своје,
земља се под њима отворила и прогутала их - и отворивши земља уста своја
прождре их (IV Мојс. 16, 32). Ананије и Сапфира присвајали су и затајивали
црквено имање, зато су тренутно пали мртви (Дела Ап. 5, 5). Но Бог не кажњава
сваког злочинца одмах. Напротив, баш већи део злочина и греха не бивају кажњени
онога часа када се учине, него доцније, или чак доцније или и по смрти грешника.
Кажњавање греха бива по премудром домостројству Божјем са овим светом. Кад не
би Бог кажњавао Једне грешнике одмах после учињеног греха, ми би очајали
чекајући Божју правду; а кад не би Бог стрпљиво одлагао казну других грешника,
како би се ми научили стрпљењу према онима који нас вређају? Најзад и то, што
Бог неке тешке грешнике никако не кажњава за живота овде на земљи, служи нама
свима за појачање вере у будући Суд Божји, који неће мимоићи ни онога грешника
кога су сви судови на земљи мимоишли. Авај ономе, који се некажњено наслађива
својим греховима до саме смрти! Њему не завидите! Јер је примио у овоме животу
што је желео, и у ономе неће имати шта да прими осим - осуде. Кад је Господ Исус
без иједног Свога греха онако ужасно страдао и намучен био, како да не страда и
свако од нас грешних, кога Бог колико толико воли? А ко много греши а нимало не
страда није ни најмање сличан Христу, те неће ни имати никаква удела с Њим у
Царству Божјем. Страхујмо, ако је сав наш живот протекао без муке и страдања а
са многим неискајаним гресима. А радујмо се, ако смо издржали много мука и
страдања, и овим се користили покајавши се пред Богом и поправивши путеве
своје. Нека нико не каже и не помисли: могу одложити покајање пошто је Бог тако
стрпљив. И кад је тако дуго трпео Јевреје, потрпеће и мене још коју годину да се не
преваримо; може Бог према Свом Промислу и потрпети нас још коју годину без
покајања, а може Он спустити Своју тешку руку на нас кроз који сат или минут.
Одлагање покајања чини покајање све тежим и тежим, пошто навика грешења све
јаче и јаче утврђује корене греха у нама, све већма и већма помрачује ум наш и
камени срце наше. И ми тада и безвољно корачамо од тешког греха све тежем и
тежем, исто онако као и зли виноградари који су најпре убијали пророке, па најзад
убили и Сина Божјег. Шта онда можемо очекивати за себе, него оно исто што су
дочекали и зли виноградари? Угаони камен који је од Бога намењен био за дом
нашега спасења, издиће се изнад наших глава и сатрће нас. Јер Господ, који је
силан у милости, силан је и у правди.
Пожуримо, дакле, да се користимо милошћу док нам се милост обилно нуди. Не

чекајмо, да се рука милости уклони од нас и да се рука правде спусти на нас. Не
одлажимо припремање плодова у винограду душе наше; него будимо спремни, да
кад слуге Домаћинове дођу дамо им одмах спремне и сабране плодове. Сваки дан
ангели Божји сабирају душе људске и односе их из овога света као берачи грожђе
из винограда. Наш ред не може нас мимоићи. О, да се наши плодови не покажу
"трули"! О, да се наше душе не покажу штуре! О, ангели хранитељи, освестите нас,
подржите нас и помозите нам пре него куцне последњи час! О, Господе Исусе,
смилуј се на нас! Теби нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, сада и навек,
НЕДЕЉА ЧЕТРНАЕСТА
Јеванђеље о браку Царевога Сина
Матеј 22, 2-14. Зач. 89.
Бог жели, да човек верује у Њега више него ма у кога и ма шта у свету.
Бог жели, да се човек нада у Њега више него ма у кога и ма у шта у свету.
Не, него још и више: Бог жели, да је човек свом љубављу својом везан искључиво
само за Њега, па тек зрацима те љубави да се около везује за створења Божја.
То се зове јединство човека с Богом. То се зове брак душе са Христом. Све друго је
прељубодејство и блуђење. Само таква једна тесна веза душе са Христом, каквој
вези најбоља је слика на земљи брак, чини душу богатом и плодородном. Из сваке
друге тако тесне везе душа рађа трње и коров, и остаје сасвим јалова за ма какво
добро. Ако ово не знају и не могу да знају људи ван круга Христове Цркве, то
треба да знају хришћани, а нарочито ви, Православни, којима је у духу и у
традицији, да поимате све дубине, висине и ширине Божјег Откровења кроз
Господа Исуса, и да схватате вечност правилније него што је схватају народи на
Истоку и време да схватате правилније него што га схватају народи на Западу.
С чим се год душа човечја љубављу најтешње веже, с тиме је у браку, - било то
живо биће или мртва ствар, било то тело или одело, било то сребро и злато или ма
каква земаљска имовина, ма каква земаљска слава или част, или страст према ма
чему у створеном свету: према накиту, јелу, пићу, игри, природи, или ма чему у
природи. Сваки такав брак душе човечје незаконит је, и навлачи на душу и у овом и
у оном животу бескрајну несрећу, сличну но несравњено већу од незаконите везе
човека и жене, која значи јад и чемер не само за њих двоје него и за случајни пород
њихов. Не треба крити оно што Свето писмо објављује, а то је; да је Живи Бог - Бог
који ревнује (2 Мојс. 20, 5; 5. Мојс. 4, 24). Но ревњивост Божја не односи се ни на
што у свету осим на душу човечју. Бог жели, да душа човечја буде искључиво
Његова, и то у неокаљаној и недволичној верности. Због добра саме душе Бог то
жели. Јер Он по Својој свеобимној мудрости зна - што после Христа и ми сви треба
да знамо - да ако душа олабави у верности према Њему, своме Творцу, и веже се
љубављу с неким или нечим другим у створеном свету, она постепено постаје
слушкиња, па робиња, па једна тамна и очајна сенка, па најзад жалосна слика плача
и шкргута зуба.
Само пламена љубав душе према Богу јесте законити брак душе. Свака друга
љубав, не кроз Бога, мимо Бога, или против Бога, јесте идолопоклонство. Тако
љубављу према телу човек прави од тела лажнога Бога или идола; љубављу према
земаљском имању или накиту човек прави од имања и накита идоле; љубављу
према ма коме или ма чему човек прави себи идоле. А то значи; љубав која
искључиво припада Богу човек упућује на другу страну, на нешто ниже од Бога, на
нешто недостојније љубави. У што год човек верује више него у Бога; у што се год
човек нада више него у Бога; што год човек љуби више него Бога, - то заузима
место Бога и постаје идол за човека, лажни Бог за лажну душу. А свако
идолопоклонство велики пророци називају прељубодејством и блудодејством
(Јерем. гл. 3; Језек. гл. 23. 37.).
Но најстрашније од свега јесте то што идолопоклоници постају једно са својим

идолима. Јер при свакој љубави човек се постепено губи у предмету своје љубави.
Оно о чем човек највише мисли, што највише воли и што најревносније хоће - оно
постепено постаје право биће његовог бића, па било то јело или пиће, сребро или
злато, накит или одело, кућа или њива, част или власт. Као што се вели у Писму:
ходише за ништавилом и посташе ништавни (II Царев. 17, 15). Наравно да од
овога није изузета ни похота човека за женом, или жене за човеком. Јер и то је
богоотпадништво - и то најизразитије - и губљење себе до ништа. Као што то
страшно изражава апостол Павле говорећи: или не знате да ко се с блудницом
свеже једно тело с њом постане (I. Кор. 6, 16). Човек постаје оно нашто се његова
љубав односи: Ако ли Бог - Бог, ако ли прашина - прашина. Човека спасава или
губи у овоме животу његова љубав. Има само једна љубав што спасава; то је љубав
према Богу. Свака друга љубав губи. Има само један законити и спасоносан брак
душе; то је њен брак с Богом. Сваки други брак, који не проистиче из овог брака,
као што проистиче зрак из сунца, јесте проклетсво и пагуба.
Данашње јеванђеље најсликовитије представља ту предивну тајну, како се човечја

душа као верна невеста венчава с Богом, и како опет, као заслепљена издајница и
неверница пада и пропада у мраку, корову и злоби идолопоклонства.
Царство је небеско као човек цар који начини свадбу сину своме. Као обично и
другим причама Христовим тако и овом обухвата се сва историја људска од
почетка до краја. Учени људи муче се и пишу велике и тешко разумљиве књиге, да
објасне историју човечанства; па бар да у томе успевају, него често још више
заврзу мрежу, искидају ткиво и помуте појмове. А Христос једном простом и
кратком причом каже све, и све јасно и разумљиво. Ваистину, никад човек није
говорио као овај човек (Јов. 7, 46).
Царство небеско не може се исказати речима; оно се може само уподобити нечему
што бива у овоме свету. Између осталога оно се може уподобити и свадби. Свадба
је радостан догађај међу људима; и царство небеско је сама радост. Зато се царство
небеско уподобљава свадби. Човек цар је сам Бог, а син Његов је Господ Исус
Христос. Да је Он женик, то је објавио још Јован Крститељ (Јов. 3, 29), а то је
потврдио и сам Господ Исус (Мат. 9, 15.). Сва историја људска од изгнања Адама
из Раја до доласка Христовог јесте припрема људских душа за свадбу Сина
Божјега; долазак Христов у свет јесте право отварање свадбе, прави почетак
свадбеног весеља; а све време од Његовог доласка до свршетка времена јесте
трајање те свадбе у свету. Но свадбена радост достиже свој врхунац тек у другом
животу. Христов долазак у свет најрадоснији је догађај за човечанство уопште и за
сваку душу посебице, као долазак обручника невести својој. Од свих народа на
земљи најрадосније је требао народ јеврејски поздравити долазак Женика Христа,
пошто је тај народ био највише од Бога припреман за дочек Његов. Тај народ је
имао за задатак, да он први сусретне Христа, да Га први позна и прими, и да онда
објави свима народима и племенима на земљи радост и спасење. Зато се у
оригиналном тексту Јеванђеља и говори у множини начини свадбе сину своме. Јер
је био дошао очекивани Женик старозаветној цркви јеврејској; и био је дошао
Женик свакој души човечјој, која тражи спасења, живота и радости; и био је дошао
Женик свему створеноме роду људском, свима народима и племенима. Но колико
је велика љубав Божја према људима, толико је велика заслепљеност и злоба
грешника на земљи. Јер се каже: к својима дође и своји га не примише (Јов. 1, 11).
Прво, дакле, дође онима које је највише и најдуже припремао за невесту Себи, -
народу јеврејском. Но овај Га народ не позна, не призна, презре и одбаци. Јер се у
причи даље вели:
И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтеше доћи. Прво припремајући
свадбену свечаност Сину Своме Бог је слао пророке кроз векове и векове,
објављујући примицање те свечаности и позивајући народ јеврејски, да се спреми
за дочек Женика Христа. То су биле прве слуге које Бог посла да зову званице. А
кад се Христос већ појавио у свету, послан би Јован Претеча као весник, да јавља,
да виче и зове. Но као што мален број одабраних послушаше старе пророке, тако
исто мален број њих послушаше пустињског трубача, Јована Претечу. И не хтеше
доћи.
Опет посла друге слуге говорећи: кажите званицама: ево сам обед свој уготовио,
јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово; дођите на свадбу! Друге слуге
су апостоли и апостолски помоћници. А званице су за неко време још увек исте -
Јевреји. Јер сам Господ је прво рекао: ја сам послан к изгубљеним овцама дома
Израиљева (Мат. 15, 24), па је најпре такву наредбу дао и Својим апостолима:
идите к изгубљеним овцама дома Израиљева (Мат. 10, 6). То је било пре Његова
страдања и прослављања. А када је Он био одбачен од Јевреја, и од злих

виноградара изведен ван плота јеврејског народа, и убијен, тада је тек Он, после
Свога васкрсења, дао другу наредбу: идите, дакле, и научише све народе (Мат. 28,
19). Бог је остао веран Своме завету, а Јевреји су га погазили. Бог је остао веран
Својој невести, изабраници Својој, цркви старозаветној, веран до краја, али је
невеста изневерила свога Женика, и ступила је у безбројне незаконите бракове са
идолима и лажним боговима, од којих се није хтела одвојити и вратити своме
законитом Обручнику.
Ево сам опет уготовио. Све што треба за храну и весеље душе спремљено је.
Истина храни душу - истина је сва била откривена као пребогата царска трпеза.
Победа над злим духовима, победа над болестима и бригама, победа над природом
- све те победе, које хране и веселе људску очајну душу, задобијене су - дакле,
дођите! Небо је раније изгледало као оловом затворено за људе, и душе су људске
биле као жалосне невесте затворене у хладну тамницу; сада је небо широм
отворено: сам се Бог јавио на земљи, ангели су силазили на земљу, мртви се
показивали као живи, достојанство човека уздигнуто је до Бога. О, да слатка јела!
О, да раскошне трпезе - дођите! Али, место да се одазову свадбеном позиву
заслепљене душе у мраку тамничком извршиле су преужасни злочин убивши свога
Спаситеља, свога Женика. Но чак ни тиме стрпљење се Божје није исцрпло.
Највећи злочин Бог је обратио у најдубљи источник сласти и радости. Тело и крв
Распетога Господа изнето је на царску трпезу, несравњено слађе од угојених телаца
и храњеника. Дођите и причестите се слашћу, којој и ангели могу позавидети!
Благодатне струје Духа Светога, Духа Свемоћнога и Животворнога, отворена су
широм. Све је готово - све! Све што је потребно да се упрљана невеста очисти; и
изгладнела нахрани; и израњављена исцели и обнажена одене; и замађијана
освести; и опијена отрезни; и умртвљена оживи. Ту је крштење водом, ту и
крштење огњем и духом; ту је олакшање постом; ту је окрилаћење молитвом; ту је
јелеј; ту је хлеб и вино; ту је царско свештенство за руководство; ту Црква светости
и љубави. Све те дарове донео је Женик невести Својој и све их поставио на царску
трпезу. Дођите, дакле! Дођите на свадбу!
А они не марише и отидоше овај у поље своје а овај к трговини својој: а остали
ухватише слуге његове, изружише их, и побише их. Узалуд је позивати окорелу
блудницу у законит брак! Она не мари за законитог вереника свога. Она је сувише
привикла на своје идоле, да би се од њих могла одрешити. Једним блудним душама
је идол поље, другима је идол трговина, трећим нешто треће. Поље означава тело
са телесним страстима, а трговина означава среброљубље, добитак и богаћење
трулежним стварима овога света. Свак оде дакле своме идолу, а за вереника не хте
нико чути. А остали се расрдише и на сам позив, те похваташе слуге царске,
изружише их и побише. Тако убрзо после Голготе наружише и намучише апостоле
Петра и Јована (Дела Ап. 4, 2-3), а по том убише архиђакона Стефана и апостола
Јакова, а потом и многе друге.
А као то чу цар онај, разгневи се и посла војску своју и погуби крвнике оне и град
њихов запали. Цар онај јесте Бог; гнев Његов - крајње исцрпљено стрпљења и
обраћање милости у правду; војска своја јесте војска римска; крвници су Јевреји, а
град њихов Јерусалим. Неизмерно је стрпљење Божје. Бог није хтео казнити Јевреје
одмах после убиства Господа Исуса, него је чекао још четрдесет година. Као што је
некад Господ сам на Себе наложио пост од четрдесет дана, тако Творац људи
налаже на себе после Голготе један пост у стрпљењу од четрдесет година. Он није
пожурио да казни злочин људи према самоме Себи, да не кажу људи: гле, Бог је
осветљив, хајде и ми да будемо осветљиви! Не; него тек после четрдесет година
Бог пушта казну на јеврејски народ и то због злочина вођа тога народа према
слугама Својим. Да би се и ми од тога научили, да се не светимо за неправде људи
према нама самима и да будемо ревносни у поправљању неправедних до крајњих
граница. Зашто Бог назива римску војску војском својом? Зато што је њу Бог
употребио да казни блудну избраницу Своју. Исто онако као што је негда
употребљавао Бог незнабожачке војске, асирске, мисирске и вавилонске, да казне и
опамете народ израиљски, употребљава Он најзад незнабожачку војску римску, да
изврши последњу казну над овим неблагодарним народом. Римски цареви,
Веспазијан и Тит, један за другим, освојише и запалише Јерусалим, побише
огромно мноштво Јевреја, а остатак растераше по целоме свету. Кад је један цар
питао хришћанске богослове за један врло јак доказ истинитости вере хришћанске,
ови су одговорили: судба јеврејског народа (Фридрих Велики)! Оно што је о
Јеврејима прорекао Господ Исус овом причом о свадби царевога сина, дословце се
испунило. Но погледајмо, шта даље учини човек цар, пошто казни и одбаци
Јевреје:
Тада рече слугама својим: свадба је дакле готова, а званице не бише достојне.
Идите дакле на расркшће и когагод нађете, дозовите на свадбу. То Бог рече новим
слугама Својим. Свадба је готова; то јест: од Моје стране све је учињено и
приготовљено што је требало. Но старе званице не бише достојне, зато и не могоше
доћи. Гледаше и не видеше, зато се и не обрадоваше; слушаше и не чуше, зато се и
не одазваше. Више волеше идоле тела и мамоне богатства, зато и отказаше позив.
Беху везани ропским ланцима за Ниже, зато и дигоше руку на Више. Па зато сада
идите на раскршћа и позовите свакога когагод нађете. Израиљ је био као ограђен
виноград: но како се он показао бесплодан, идите ван тога винограда, у неограђене
њиве незнабожаца и позовите ове. Израиљ је био као ограђен рибњак, но гле, змије
се у њему закотиле; идите, дакле, на широку пучину, и баците мреже по целоме
мору чевечанства. Израиљ је био као расадник у крају њиве Божје, одакле је
требало да се расађује племенито воће по целој њиви човечанства; но расадник се
изјаловио; зато идите по целој њиви, и сејте и садите племенити усев. То означава и
потоња заповест Христова: идите дакле и научите све народе. Раскршћа
означавају свет незнабожачки где се укрштају и преплићу путеви добра и зла,
стрмине и врлети, трњаци и камењаци, где је семе Божје било изложено свакој
опасности. Тај пространи и многобројни свет гледао је Бог са истом очинском
бригом као што је гледао и Израиљ, и промишљао о њему, само на други начин. Јер
док је Он руководио израиљски народ откровењима, пророцима и знацима, дотле је
остале народе руководио дајући им унутрашњу јачину савести и разума. Спасли су
се многи и у народу израиљском, наиме, они који бише верни и послушни - а
спасли су се многи и међу народима незнабожачким - наиме, они који бише
савесни и разумни. А сада, када је Син Божји дошао на земљу и био одбачен од
првога народа, Бог је широм отворио један и исти приступ к Себи свима и свакоме.
И изиђоше слуге оне на раскршћа и сабраше све које нађоше, зле и добре; и столови
напунише се гостију. То је Црква Божја на земљи. То је нови савез Божји с људима
у име Сина Његова, Господа Исуса Христа. Она прибира у Своје крило сву децу
Божју од Истока и Запада, и од Севера и Југа, од свих народа и племена на земљи,
од свих језика и свих сталежа. То је ново изабрање Божје, нови Израиљ, ново племе
праведног Аврама. Стари Израиљ изневерио је и проиграо своју избраничку улогу
у историји човечанства, и Бог је створио нови канал спасења људскога, Нови
Израиљ. Полазећи из народа јеврејског међу незнабошце, апостоли Павле и
Варнава говоре: вама је најпре требало да се говори реч Божја, али кад је
одбацујете, и сами се показујете да нисте достојни вечнога живота, ево се
обраћамо ка незнабошцима (Дела Ап. 13, 46). Тако је почето ново избрање новог
човечанства, нове историје, новог спасења кроз апостоле и њихове следбенике, као
што је старо избрање почето и извођено кроз праоце и кроз Мојсеја и пророке. Но
Црква Божја напунила се и злих и добрих, јер и једни и други били су позвани.
Старозаветна црква делила је свет на Јевреје и нејевреје, а новозаветна дели све
људе на земљи на добре и зле. И једни и други су, дакле, позвани, но сви који су
крштењем ушли у Цркву неће бити спасени. И у новозаветној Цркви Свемилостиви
Бог показује дуготрпељивост Своју као и у старозаветној. Мудар домаћин наређује
слугама, да не чупају одмах кукољ из пшенице, него да остане обоје да расте до
жетве. У пространу мрежу Цркве улазе и добре и лоше рибе, но мудар ловац
стрпљиво сабира мрежу и извлачи је на обалу, па тек кад извуче, онда дели добре
од злих. Код јеванђелиста Луке допуњује се наредба човека цара речима: и доведи
амо сиромахе, и кљасте, и богаљасте и слепе. За такве су сматрани сви народи на
земљи од стране Јевреја изузев њих самих. Уствари такви и јесу сви људи и народи
на земљи пре него познаду Христа, и пре него седну за пребогату трпезу Његових
дарова којима је Он даривао и дарује свет. И ми смо сви сиромаси без Христа, сви
кљасти, сви богаљасти, сви слепи. Једини Христос Господ може нас обогатити
правим и тајним богатством; једини Он може нас исцелити од свих недуга, и
управити руке наше на добра дела и ноге наше на пут истине и правде. Једини Он
може нам отворити очи духа и дати вид да видимо бесмртну постојбину своју,
испуњену свим свадбеним даровима и радостима.
Изишавши пак цар да види госте своје, угледа онде човека необучена у свадбено
рухо и рече му: пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута. Какво
је то свадбено рухо? Свадбено рухо душе јесте на првом месту чистота. Пише
апостол Павле вернима: јер вас обрекох мужу једноме, да девојку чисту изведем
пред Христа (II. Кор. 11, 2). Девојачка непорочност и чистота душе - то је прва и
главна одећа њена. А потом исти апостол опет говори другим верним у што треба
да се обуку: обуците се, вели, у срдачну милост, доброту, понизност, кротост,
трпљење, - а сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства
(Колош. 3, 12 - 14). То је свадбена одећа душе, која се венчава са бесмртним
Христом. Највеће савршенство чистоте душевне од свих земнородних показала је
Пречиста и Пресвета Девојка Богомати, која је од тела Свога дала тело Господу и
Спаситељу нашем. Нико од нас не може носити Христа у срцу своме без превелике
чистоте срца, без неподељеног срца преданог Христу. Јер као што чиста девојка
има само Једну љубав према своме веренику, тако душа људска, која разуме пут
спасења, има само једну љубав - љубав према Господу. То је њена златоткана
свадбена одећа. Но чистота и љубав плодне су у свима осталим врлинама, које
апостол помиње и не помиње. Нарочито је она плодна у добрим делима. Добра
дела су уреси и накити, беле хаљине чистоте и златоткане хаљине љубави. ("Под
брачним оделом разуми благодат Светога Духа. Ко се није удостојио обући се у
ову, тај не може бити учесником небеског брака и духовне вечере. Св. Макарије: О
љубави, гл. 15.) - Но кад је цар изишао да види сватове, угледа једнога без те
свадбене хаљине. Пријатељу, ослови га цар. Зашто га цар назива пријатељем? Прво
зато, да покаже колико високо цени достојанство човека, а друго зато, што је Он,
Бог, у истини пријатељ свакоме човеку без разлике све докле то Божје
пријатељство сам човек својим неваљалством потпуно не удаљи од себе. Ви сте
пријатељи моји, ако творите што вам ја заповедам, рекао је Господ апостолима
Својим (Јов. 15, 14). О, неисказаног снисхођења и милосрђа Божјег према људима!
Он, Свемоћни Творац и Владика свих светова, назива слабе људе Својим
пријатељима! Но под условом - ако творе оно што Бог заповеда. Међутим онај
неодевени сват није творио вољу Божју, иначе не би био неодевен у свадбено рухо;
- зашто, дакле, и њега назива пријатељем? Зато што је крштен, и као такав убројан
у верне и уврштен у пријатеље Божје. Називајући га пријатељем Цар Бог га баш
тиме и укорева, што је изневерио пријатељство; - а он га је изневерио према Богу, а
не Бог према њему. А он оћута. Јер шта би могао и одговорити? Да није могао да
купи, ваљда? Или да није умео да скроји и сашије? Узалуд све: Бог је кроз Господа
Исуса дао даром свакоме званоме готову хаљину.Он је требао само да има добре
воље, да свуче са себе стару и прљаву хаљину греха и да се обуче у ризу спасења, у
златоткано рухо свадбено. Но он то није учинио, и морао је ћутати.
Тада цар рече слугама: свежите му руке и ноге и баците у таму најкрајњу; онде ће
бити плач и шкргут зуба. Он је већ сам себи био везао руке грехом чинећи зла
дела, и ноге своје сам је био везао ходећи путевима безакоња; и сам је изабрао још
у овоме животу таму место светлости, и плач и шкргут зуба уместо вечне радости.
Он је, такорећи, сам себе осудио на пропаст, и Бог је само изрекао праведну
пресуду. У ужа греха свога запрешће се безбожник (Приче 5, 22). Заплетен и
завезан гресима својим грешник ће бити у другом свету још теже заплетен и
завезан. Тамо нема покајања; везивање руку и ногу показује, да тамо нема више
покајања нити могућности, да човек чини ма каква добра дела ради спасења свога и
уласка у Царство.
Целу ову величанствену и пророчку причу Господ завршује речима: јер су многи
звани, али је мало изабраних. Ово се односи и на Јевреје и на хришћане. Мало је
било изабраних међу Јеврејима; мало их је и мећу хришћанима. Сви ми који смо се
крстили позвани смо за царску трпезу, но Бог једини зна, који су Његови изабрани.
Авај ономе од нас коме Цар Свевишњи пред свима ангелима и светитељима буде
рекао: пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? Какав стид, но
бескористан! Какав ужас, но непоправим! Каква пропаст но бесповратна! Но у
самој ствари ове речи Бог нама говори и сада кад год приступимо светоме олтару
да узмемо Причешће, и да се душом својом сјединимо са Жеником Христом -
пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? Ослушнимо срцем својим и
савешћу својом када прилазимо часном путиру, и чућемо ово питање, и овај
прекор. Само што ове речи Божје не повлаче собом плач и шкргут зуба у најкрајњој
тами, што ће бити онда када нам Бог последњи пут то буде казао. А ко од вас може
јамчити, да му ове речи Бог не говори данас последњи пут у овоме земаљскоме
животу? Ко може јамчити, да се још ове ноћи његова душа неће обрести у прљавом
оделу греха на сјајноме збору небескоме око царске трпезе? Ах, ко до смртних
може знати, да данашњи дан није судбоносан за целу његову вечност? Неколико
минута само одлучили су судбу двојице разбојника на крсту. Тих неколико минута
један од њих није умео искористити, и отишао је у таму најкрајњу; док је други тих
неколико минута благоразумно искористио, покајао се, признао Сина Божјег и
замолио Га за спасење своје: опомени ме се, Господе, када дођеш у царство твоје!
И у томе тренутку стара хаљина греха спала је с његове душе и душа се његова
обукла у сјајну свадбену хаљину. И покајани разбојник с достојанством избранога
појави се у Рају за царском трпезом. Не одлажимо, дакле, ни ми покајања ни часа
једнога. Јер сваки идући час може да нас више не уброји у житеље овога света.
Брзо чистимо и перимо своју душу бар онолико колико чистимо и перемо своје
тело, које ће данас сутра бити храна црвима. Чистимо је покајањем и сузама,
перимо је постом и молитвом, и одевајмо је хаљином изатканом од чистоте и
љубави, и украшену свим добрим делима, а нарочито делима праштања и
милосрђа. Учинимо оно мало што Бог од нас тражи остало ће Он учинити. Кад се
дете тек пожали мајци на нечистоту свога тела, мајка га брзо чисти, пере и
преодева. О, колико је милостивији Отац небески од сваке мајке према Својој деци!
Уствари душа свакога човека толико је нечиста, да се сама од себе никада не може
очистити и удостојити присуства Божјег. Но нека сваки човек увиди своју душевну
нечистоту; нека је омрзне од свега срца, нека учини оно мало што се од њега тражи
и, што је главно, нека завапије Богу, да га Бог својим огњем и духом очисти. А Бог
стоји и чека на такве вапаје Своје покајане деце, држећи у рукама најраскошније
ангелске хаљине, вазда готов, да очисти опере, оснажи, осветли, намирише и одене
све оне који с покајањем вапију к Њему. Слава и хвала нека је Свемилостивоме
Богу нашему. Слава и хвала небеском Женику душе наше, Господу и Исусу
Христу, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и
НЕДЕЉА ПЕТНАЕСТА
Јеванђеље о љубави
Матеј 22, 35-46. Зач. 92.

Сваки онај који хоће да посрами Бога, посрамљује себе, а Богу даје прилику да се
више прослави.
И сваки ко ради на унижењу праведника, на крају крајева он унижава себе, а

праведника већма уздиже.
Ко ставља камен на пут праведника, сам запиње за њ, а праведника приморава само

да се пење уза стрмен, одакле се још више види.
Ко дува да погаси огањ праведника, већма га разгорева, а свој гаси.
На бурноме мору света Бог је стена, на којој се праведник спасава и о коју

безбожник разбија свој чамац.
На бурноме мору живота праведник је камен спотицања грешнику. Грешник

изваљује тај камен и пада у рупу где је камен био.
Ко се баца прашином против ветра, ослепеће. Ко засипа језеро камењем, потопиће

се.
Бог је као навлаш оставио правду ненаоружану и незаштићену у овоме свету, да би

Он показао Своју силу и да би насилници имали камен спотицања. Зато је јачи
конац правде него синџир неправде. Насилник кидише да прекине конац правде, но
заплиће се у њега и гине.
Сатана је хтео уништити праведног Јова, па га је дигао у небеса. Онда када је Јов
изгледао немоћан, победио је. Сатана је хтео уништити цара Ирода, и овај, по злу
своме, није се томе противио. И када је Ирод изгледао свемоћан, пропао је.
Све што је од Бога у овоме животу чини се немоћно, но јаче је од звезда и од

бучних океана.
Погледај и научи се из ових противположности, које ти је Бог за поуку оставио:

Мојсеј и Фараон, Давид и Голијат, Јов и Сатана, Јерусалим и Вавилон, три отрока и
цар Навуходоносор, Данило и Дарије, апостоли и Рим. И ако будеш разумео
поруку, коју ти је Бог оставио у овим сунцосјајним примерима, ти ћеш радосно
узвикнути с дивним Давидом: Једни се уздају у кола, други у коње, а ми у име
Господа Бога свога (Пс. 20, 7). И тад ћеш разумом дивно разумети и срцем
усвојити речи апостола Павла: што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами
премудре; и што је слабо оно изабра Бог да посрами јако (I Кор. 1, 27).
Но каква је судба добра у овоме свету, какав је његов ток, његова привидна слабост
и неодољива јачина, то не можеш ни на коме у историји света тако јасно видети као
на самоме Господу Исусу. Најпознатији Он се јавио као непознат; Најправеднији
Он је осуђен као неправедан; Најмоћнији Он се дао убити као немоћан. И шта је

било на крају? Победа и слава. Победа и слава Његова, а пораз и срам оних, који Га
не примише, не признаше и намучише. Но још прави крај није ни дошао; а кад
дође, тек онда ће се видети сва величина Његове победе и сав сјај Његове славе; и
тек онда ће се видети сав ужас пораза и срама Његових гонитеља и мучитеља.
Кад год су непријатељи добра, непријатељи Божији, плели мрежу Христу, сами су
падали у њу; кад год су спремали понижење Њему, сами су били понижени, и кад
год су хтели Њему да затворе уста, сами су морали заћутати. Управо, све што су
чинили на Његов срам окренуло се на Његову славу а на њихов срам. Тако је било
онда, тако бива и данас. Ко год се и данас успротиви Христу, пашће и пропашће, а
Христу ће тиме само дати прилику да већма засветли Својом силом и славом. Тако
бива данас, тако ће бити и сутра - све до скончања времена. И данашње јеванђеље
показује дивно, шта бива с људима, када кушају Бога, спремајући тиме себи част а
Богу бешчашће.
Законик неки приступи к Исусу кушајући га и упита: учитељу, која је заповест

највећа у закону? Ово је било последње у низу оних кушања, којима су Јевреји
тражили ма какву закачку да би могли Христа осудити на смрт. Како су људи
затровани злом? Док Бог тражи ма и једно добро дело код највећег грешника, да би
га спасао, дотле људи траже ма и један грех код највећег праведника, да би га
убили!
Најпре су Христа кушали главари свештенички старешине народне питањем:

каквом власти то чиниш? и ко ти даде ту власт? Нашто је Христос одговорио,
питајући њих о крштењу Јована Крститеља, да ли је то крштење било с неба или од
људи? Тим питањем Господ је збунио Своје кушаче, који помислише: ако речемо: с
неба, рећи ће нам: зашто му онда не веровасте? ако ли речемо: од људи, бојимо се
народа; јер сви Јована држаху за пророка. То кушање испало је на славу Христову
и на срам кушача. Јер тиме се открио кукавичлук грешника да кажу истину, и у
исто време дата је нама поука, да је Јован посланик Божји и да је тим пре Господ
Исус небески властодржац. При овоме кушању удружили су се били против Христа
свештеници и кнежеви, који су иначе били непријатељи међу собом.
Потом су фарисеји с Иродовцима изашли пред Христа с кушањем, да ли треба или

не ћесару порез плаћати? Кажи нам дакле шта мислиш: треба ли дати харач
ћесару или не? Господ је погледао у новац, на коме је био лик ћесарев и одговорио:
подајте ћесарево ћесару а Божје Богу. И то кушање испало је на славу Христову а
на срам кушача. Јер реченим речима Господ је уметнуо још једну потребну циглу у
грађевину Своје науке, оставивши нама кроз то једну неопходну и дивну поуку, а
кушаче посрамио откривши и разбивши њихове сплетке. При овоме кушању
удружили су се били стари међусобни непријатељи: фарисеји и Иродовци; први,
који су се правили родољуби и пријатељи народа, и други, који су те држали с
Римљанима, господарима Палестине.
Потом су садукеји сами пришли ка Христу с једним нарочитим кушањем. Кад

седморица браће један за другим изумру, остављајући један другом у наслеђе,
према Мојсејевом закону, једну исту жену - чија ће та жена бити о васкрсењу
мртвих? На ово глупаво питање, које се кушачима чинило особито вештом замком
за Христа, одговорио је Господ Исус: о васкрсењу нити ће се женити ни удавати,
него су као ангели Божји на небу. Па пошто су садукеји били једна секта људи, који
од сувишне земаљске учености нису веровали ни у Свето писмо нити у живот
после смрти, преблаги Господ је искористио ову прилику, да оправда веру у
загробни живот и васкрсење рекавши: а за васкрсење мртвих нисте ли читали што
вам је рекао Бог говорећи: ја сам Бог Аврамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Није
Бог, Бог мртвих него живих. И тако кушање и ових кушача испало је у корист
Христову а на штету њихову. Јер се показало незнање и глупост кушача, и јер је
Господ, одговарајући њима, одговорио и свима нама на једно мучно питање, на
које нам нико други не би знао одговорити.
Најзад, кад бише поражени и садукеји, који су сматрали себе и били сматрани од
света као особите мудрице, сабраше се најцрњи мећусобни непријатељи, фарисеји
и садукеји, да учине заједнички напад, те један од њих, у име свију, упита Христа:
која је заповест највећа у закону? Са овим питањем ове слуге мрака мислиле су
посигурно ухватити Христа у погрешци, тако да би Га могли извести пред суд. Они
су били погазили све главне заповести из закона Божјега, даног им кроз Мојсеја, и
остали су само са два штура шипка: обрезањем и празновањем суботе. И то су
истина биле заповести Божје, но не главне, и не онако штуре и бесмислене како су
их они схватали у те дане. Мислили су свакојако, да ће Христос истаћи једно од
тога: или обрезање, или суботу, или пак неку нову Своју заповест. Па су рачунали:
ако Он каже да је обрезање главна Божја заповест, да Га оптуже за потцењивање
суботе; ако ли истакне празновање суботе као главну заповест, да га оптуже за
потцењивање обрезања; а ако ли пак да неку нову заповест од Своје стране, да Га
поготову оптуже за потцењивање старога закона Божјега. Они, скудоумни, нису
могли ни слутити, да ће Христос изрећи оно у чему су они најсиромашнији, и да
рекавши старо изриче опет ново.
А Исус му рече: љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом,
и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова; љуби
ближњега свога као самога себе. Обе ове заповести налазе се у Старом завету, но
не једна уз другу, него у две разне књиге Мојсејеве (V Мојс. 6, 5; III Мојс. 19, 18).
Оне нису стављене у десет Божјих заповести, које чине основ целог закона даног
кроз Мојсеја, него су као узгред поменуте, због чега је мало ко на њих и обраћао
пажњу. Нису оне случајно стављене мећу споредне заповести, него по нарочитом
промислу Божјем, пошто људски род у оно време још није био спреман да ове две
заповести прими. Пре него се дође на велику школу мора се проћи мала школа. А
Декалог Мојсијев представља малу школу вежбања и припремања за велику школу
љубави.
Љуби Господа Бога свога. То је прва и највећа заповест. Друга зависи од ње и

истиче из ње. Но зар љубав бива по заповести? Не, не бива. Но, на жалост, заповест
о љубави морала је доћи, пошто је потамњено срце људско заборавило природну

љубав човека према Ономе који највише љуби човека. И мајка не опомиње своје
дете на љубав према себи све док се дете њено толико не заборави, да презре и
озлоби мајку своју и пође низ клизаве странпутице светске љубави. Тада љубав
према мајци постаје заповест, и то не толико због мајке колико због детета.
Никакву заповест о љубави Бог не даје ангелима, пошто су ангели неудаљени од
Бога и пошто они природно љубе Бога. Уопште стид је за људски род, што је он
изазвао ову заповест о љубави. Јер заповест о љубави према Богу колико је
заповест толико је и укор роду човечјем. И сваки онај ко иоле зна шта све Бог чини
за њега и шта он све дугује Богу, мора, уистини, осетити најдубљи стид, што је
грехом затровани човек дао повода за овакву заповест. Гле, љубав човека према
Богу природнија је него љубав детета према мајци. Зато љубав човека према Богу
треба, и без икакве заповести, да је очигледнија од љубави детета према мајци.
("Бог је највише добро од кога је свако добро и блаженство. С Богом живети је и у
несрећи срећа, у сиромаштини богатство, у јаду утеха.- Зато љуби Њега као
највише добро и блаженство твоје, љуби Га више сваког створења, више оца и
мајке, више жене и деце, и више себе самога" Тихон Задонски, Сочин. I). Зашто дете
љуби мајку своју? Зато што осећа љубав мајке према себи. А зашто човек не осећа
љубав Бога према себи? Зато што му је срце одебљало и вид духовни помрачен
грехом. Христос је и дошао у свет да учини, да би срце људи отанчало за фино
осећање љубави према Богу, и да би се духовни вид помраченог човечанства
отворио. Дошао је Христос Господ, као најјачи израз Божје непромењене љубави
према човеку, да би разгорео поново потухли огањ љубави у срцима деце Божје, и
да би оно што је негде код људи било сасвим природно, као и код ангела, па
временом постало неприродно, учинио поново природним. Кад мајка не би љубила
дете, зар би дете могло љубити мајку? Кад Бог не би љубио човека, зар би човек
могао љубити Бога? Но Бог од почетка - и од пре почетка - љуби човека; отуда и
потиче природност љубави човека према Богу. У Својој божанској молитви пред
страдање, Господ Исус говори Оцу небеском: да позна свет да си ме ти послао и
да си имао љубав к њима као и к мени што си љубав имао (Јов. 17, 23). Како
узвишена и утешна изјава! Бог има очинску љубав према нама, грешницима и
нечистим људима исто као и према Своме Јединородном Сину! Они, који могу да
познаду и осете дубину и неугасиви пламен ове божанске љубави, не потребују
никакву заповест о љубави. Напротив, они би се стидели, кад би им се заповедило
да љубе Бога, то јест: да одговарају љубављу на љубав. Апостол Јован, који је
наслањао главу на прси Господа и Бога свога, и који је најбоље осетио дубину и
сладост божанске љубави на самом непресушном извору њеном, пише: дечице, да
имамо ми љубав к њему јер он најпре показа љубав к нама (I Јов. 4, 19; 4, 10).
Видите, како пише! Ово нису вешто изабране и састављене речи светских мудраца,
него је ово гугутање у треперењу срца онога који се појио пуном мером љубави на
самом извору, и који се у радосном одушевљењу служи најпростијим речима да
искаже неисказиву љубав Божју. Чујте сад како други један апостол, који је најпре
мрзео и гонио Христа, пише о љубави: ко ће нас раставити од љубави Божије?
Невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач! Па
још додаје: знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни ангели, ни поглаварства, ни
силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас
раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Господу нашем (Рим. 8, 35 - 39). Ја

мислим, од кад је света и времена, да један човек није речима дао јачега израза
своје љубави. И ово није љубав по заповести и због заповести, но ово је љубав која
је природно изазвана љубављу, пламен који се запалио од већег пламена. Заповест
је дата онима који су давно давним заслужили казну због отупелости према
љубави, због прекршаја љубави и вапијуће неблагодарности према Богу. Ни
Христос ни Апостоли, нити све војске љубитеља Бога на небу и на земљи, нису
могли образложити заповест о љубави према Богу боље, нити дати јачи подстицај
за извршење те заповести, ван просте напомене, да Бог најпре љуби нас, и да Он
најпре показа своју љубав према нама. Могле би се написати - и већ су написане -
читаве књиге доказа Божје љубави према нама и разлога наше љубави према Богу.
Сав створени свет, видљиви и невидљиви, доказ су Божје љубави према нама; сва
природа и њено устројство, сунце и звезде, годишња времена, ток човечјег живота
под оком Провиђења, дуготрпљивост Божја према грешницима, нечујно но моћно
подржавање праведника, и остало, и остало све, чему броја ни имена нема, доказује
љубав Божју према нама. Но нашто све то набрајати и именовати, кад је довољно
рећи само да Бог нас љуби, да Он најпре љуби нас! Силазак Сина Божјега мећу
људе, Његово дело и Његово страдање за људски род премаша својом величином и
блеском све остале доказе Божје љубави. Његова уста казала су нам, да Бог нас
љуби као и Њега; Његова наука показала је то; Његова дела засведочила су то;
Његово страдање запечатило је то. Зато и Његова заповест о љубави треба што пре
да постане у срцима нашим неодољиво природно осећање слично осећању љубави
детета према мајци, слично но много јаче.
Зашто Господ заповеда да љубимо Бога свнм срцем, свом душом, и свом мисли
својом! Прво зато да би појачао ту заповест и што јаче је урезао у памет људима.
Друго зато да би показао, да љубав према Богу искључује сваку другу љубав, свако
дељење љубави, свако служење двојици господара - Богу и мамону. Но има још
један тајанствени унутрашњи разлог. Бог је тројство, Оца и Сина и Духа Светога, у
јединству. И човек је тројство од срца, душе и ума. И отац љуби човека, и Син
љуби човека, и Дух Свети љуби човека. Цео Бог љуби човека. Зато и долази
заповест, да би цео човек љубио целога Бога. Кад човек љуби целим срцем својим,
и целом душом својом, и целим умом својим, онда цео човек љуби. Кад човек љуби
Оца, и љуби исто тако Сина, и љуби исто тако Духа Светога, онда човек љуби
целога Бога. Кад један део човека љуби један део Бога, онда љубав није потпуна;
не, него онда љубав уопште није љубав; јер подељен човек није човек, и подељен
Бог није Бог. Кад неко каже, да љуби Оца, но да не зна за Сина и Духа Светога, тај
нема љубави према Богу. И кад неко каже, да љуби Сина, но да не зна за Оца и
Духа Светога, тај нема љубави према Богу. И кад неко каже, да љуби Духа Светога,
но да не зна за Оца и Сина, тај нема љубави према Богу. Јер тај не познаје Бога у
целини. Исто тако нема љубави према Богу ни онај ко каже, да љуби Бога само
срцем, или само душом, или само умом. Јер тај не познаје себе у целини, нити
уопште зна за љубав. Љубав, права љубав - а не оно што свет зове љубављу - иде од
целине ка целини. ("Уништи у себи свако раздељење; нека буде сав човек сабран у
једно и свецело устремљен к Богу". Игњат. Брајчанинов: Сочин. т. IV, бес. в 22.
воскресение.
Преп. Симеон Нови Богослов наводи ове дивне примере љубави према ближњем
који у исто време кратко и јасно изражавају суштину љубави. "Ја знам човека,
говори он, који је час плакао због овога или онога (грешника), час ударао себе у
лице и у груди за спасење понекога, час стављао себе на место грешника, који је
згрешио речју или делом, и уображавајући самога себе као учинитеља греха брата
свога, испоставио је тај грех Богу и молио се за опроштај, пролевајући при томе
обилне сузе. Знао сам и једног другог човека, који се много радовао због оних који
су се подвизавали, усавршујући се у свакој добродетељи и преуспевајући у добру,
као да је уверен био, да ће он примити награду за њихове добродетељи и подвиге
чак и више од њих самих; а опет скорбео је и скрушавао се због оних који су
згрешили речју или делом, и то тако силно да није сумњао, да ће он једини имати
да одговара за све њих и бити бачен у пакао. Знам и таквога, који је тако силно
желео спасење браћи својој, да је много пута с топлим сузама молио Бога, да или и
они буду спасени, или да и он заједно с њима буде предан мукама. Покренут
богоподобном топлом љубављу он никако није желео бити спасен сам без браће
своје. Јер тако се он био с њима сјединио духовно, сојузом свете љубави, у Духу
Светоме, да чак није желео ни у царство небеско ући одељен од њих." То назива
Преп. Симеон "богоносном, савршеном љубављу према Богу и ближњему". Слово
54.) Видите ли, како се дубоким и неисцрпним садржајем ове просте заповести
оповргавају све јереси против тројичности Бога у јединству? И још: како се њоме
развејава у прашину сва половна и ситничарска психологија неких научника наших
дана, која комада унутрашњег човека и чини га бескрајно ништавним и несрећним?
А друга је заповест као и ова: љуби свога ближњега као самога себе. Не каже:
равна овој, него: као и ова. То јест: и друга се заповест тиче љубави, но не љубави
према Творцу него према створењима. Љубећи своју мајку дете љуби и сва дела и
све радове и направе своје мајке; а особито: љубећи своју мајку дете љуби и своју
браћу и сестре. Љубав према мајци појачава љубав према браћи и сестрама. Ко има
љубави према својим родитељима, природно ће је имати и према својој браћи; ко
пак нема љубави према родитељима, ретко може имати љубави према својој браћи.
Исто тако, ко има љубави према Богу, лако ће имати љубави према људима као
браћи својој по Богу; ко пак нема љубави према Богу, тај може само себе варати да
има љубави према људима. Такав човек у најбољу руку може имати само извесног
магловитог сажаљења према људима, коме је опет извор у сажаљењу самога себе.
Мада је ова заповест изречена и у Старом Завету, она је сасвим нова у устима
Христовим. Јер и Господ вели на другом месту: нову вам заповест дајем: да
љубите један другог као што ја вас љубих (Јов. 13, 34). Прво зато је нова, што је
изриче Онај, који је показао највећу љубав према људима у историји света; а друго
зато, што је појам ближњих раширен далеко изван зидова јеврејског народа и
распрострт на све људе Божје. Љубите непријатеље своје, рекао је Христос. Јер
ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате (Мат. 5, 44-47)? Не обасјава ли
Бог сунцем и непријатеље ваше? И не даје ли Он дажд и онима који вас не љубе?
Твоје је да љубиш све људе ради љубави Божје, а Његово је после да дели праведне
од неправедних.
Наши ближњи јесу видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према
невидљивом Богу. На коме ће се очитавати наша љубав према Богу ако не на
људима који живе с нама на земљи? Бог бива ганут нашом љубављу према
суседима нашим слично мајци која се осећа ганута љубављу некога странца према
детету своме. Толико је неопходно нужно показати своју љубав према Богу на
људима око себе, да апостол љубави чак назива лажом онога ко каже да љуби Бога
а мрзи на брата свога: ако ко рече: ја љубим Бога, а мрзи на брата свога, лажа је (I
Јов. 4, 20).
Наши ближњи јесу за нас школа, у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави -

љубави према Богу. Свако дело љубави, које ми учинимо некоме човеку, већма
разгорева нашу љубав према Богу. А у чему треба да се састоји наша љубав према
ближњим, то нам је јасно речено и примером показано како од стране самога
Господа и Његових светих апостола, тако и од читаве војске Божјих угодника,
богоносних отаца, мученика и мученица. Но главна су дела љубави: милосрђе,
праштање увреда, молитва за друге, подржавање слабих, стишавање гордих,
опомињање неправедних, поучавање неуких, прикривање туђих недостатака,
похваљивање туђих врлина одбрана потиштених, жртвовање животом за друге. Од
ове љубави нико веће нема, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јов. 15,
13). Но ако неко чини и највеће пожртвовање из каквих других побуда, а не из
љубави, његово пожртвовање не вреди ништа (I Кор. 13, 3). Ко има љубав има све,
и испунио је сав закон.
Најзад, да поменемо и дубоко схватање апостола Павла Цркве Христове, из кога

схватања неминовно и природно проистиче љубав према ближњим. Сви ми верни
јесмо уди Христови, живи делови тела Христовога (Ефес. 4. и 5. глава и I Кор. 6,
15). Сви ми растемо у један велики и живи организам, у једно небеско тело, коме је
глава Христос. Кад. је то тако, онда треба да с љубављу помажемо узраст и
напредовање један другог. Кад један део тела напредује, то је на добро и корист
целога тела; кад је један део тела болестан, то је на муку у штету целога тела.
Отуда љубав наша према ближњима служи здрављу како наших ближњих, тако и
нас самих. Ваистину, љубав је здравље; мржња је болест. Љубав је спасење, мржња
је пропаст.
И тако ове две заповести о љубави јесу највеће у закону Божјем, и већих нити је
било, нити има на земљи. То је закон царски (Јак. 2, 8), којим се држи небо и
спасава земља. О овим двема заповестима виси сав закон и сви пророци. Бог је дао
сав закон Мојсејев из љубави, и Бог је загрејао пророке Својом љубављу. Може се
рећи, да се прве четири заповести у старом закону односе на љубав према Богу, а
осталих шест на љубав према ближњима; премда су свих десет старих заповести
само сен Христовог закона о љубави. Може се још рећи, да све добро, што је човек
у стању учинити, проистиче из љубави према Богу и из љубави према ближњима. И
најзад, може се рећи, да сви греси, што их је било и што их има, јесу греси или
против љубави према Богу или против љубави према ближњима. Ако се и даље
буде ишло у размишљању о дубинама и ширинама ове две божанске заповести,
могло би се слободно рећи да о њима виси небо и земља, сав створени свет:
ангелски и материјални.
Ето, шта су постигли својим кушањем и удружени непријатељи Христови! Ето,

какву су пламену искру искресали злобним ударом у камен! Они су смерали да
понизе и збуне Христа, међутим себе су понизили до прљаве прашине, а Христа су
уздигли до престола вечнога Законодавца. И тако, ово последње кушање дало је
прилику Христу, да Себе бескрајно прослави, а нама опет свима да пружи
најдрагоценију корист објављујући нам заповести о љубави.
После оваквог одговора Христовог, непријатељи Његови заћутали су. И нико више
не смеде да га запита. И не само то, него, према причању јеванђелиста Марка, онај
законик, који је ставио питање Господу, готово се обратио у следбеника Христовог,
тако му је Господ рекао: ниси далеко од царства Божјега. Јер кад је законик кушач
саслушао неочекивани одговор Спаситељев, он није могао одолети а да не узвикне:
учитељу, право си казао! додавши још од своје стране да је љубав према Богу и
ближњем већа од свију жртава и прилога. Онај, који је мислио победити, остао је
побеђен; и они, који су мислили посрамити, остали су посрамљени. И нико више не
смеде да Га ишта запита.
Сада је био дошао ред на Христа да он њих пита. И Он их упита:
Шта мислите за Христа, чији је син? Рекоше му: Давидов. Рече им: па како Давид
њега назива Господом говорећи: рече Господ, Господу мојему: седи мени с десне
стране док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим? Кад дакле
Давид назива њега Господом, како му је син? Овим питањем Господ је хтео прво да
каже да је Он Христос; друго, да покаже да се варају они који очекују Месију као
земаљскога цара из колена Давидова, који ће прогнати Римљане и учинити Израиљ
силним земаљским царством; треће, да су Његови кушачи Његови непријатељи, и
четврто, да ће они, као и непријатељи јединога Христа који је имао доћи и који је
дошао, бити побеђени и кажњени. Они му рекоше: Давидов. То је све што су они
знали. И Господ Исус је био из племена Давидова, дакле по закону њиховом - син
Давидов. Но гле, ни сам пророк Давид није замишљао Месију као свога сина једино
по крви, иначе Га не би називао својим Господом. Јер где је то било, да један
предак назива свога потомка Богом? Но Давид је својим духом провидео и познао
двојну природу Христа, човечанску и божанску, и назвао Га Својим Господом, опет
духом. Тајну ваплоћења Сина Божјега Давид је из давне давнине схватио својим
пророчким духом много боље него ли фарисеји и садукеји, гледајући Христу у очи.
Христос се имао родити из његовог племена, и Он се по телу родио од Пресвете
Деве Марије, која је била из племена Давидова; но Он је имао доћи као превечни
Син Божји по божанској природи Својој. И као такав Он је дошао. Господ наводи
речи Давидове не да их поправи но да их потврди. Све је тачно што је Давид
провидео и прорекао. Све се збило како је писано. Обећани од Бога и очекивани од
људи Спаситељ дошао је на земљу и као син Давидов и као син Божји. После Свога
васкрсења и вазнесења Он је, уистини, сео с десне стране престола величине на
висини (Јов. 1, 3). И Њему су, уистини, сви Његови непријатељи пали под ноге. И
не само то, него је Он завладао влашћу Својом над свима поглаварствима, и

властима, и силама, и господствима, и над сваким именом што се може назвати
не само на овоме свету него и на оном који иде (Еф. 1, 20-21). Сада је то јавна тајна,
но онда је то било тајна јава. Зато Господ и не говори као од своје стране, него
наводи пророчанство Давидово, које је требало бити познато Јеврејима. Наравно,
њима су била позната слова и речи, но смисао реченога и написанога био је далеко
од њих. Још им Господ неће да говори ништа од Своје стране, него их пита за
смисао речи из закона, зато што су и они Њега питали нешто о закону, наиме: која
је највећа заповест у закону? Он је њима добро одговорио на њихово питање; но
они нису Њему могли одговорити ни речи. И нико Му не могаше одговорити ни
речи: И тако се показало, да Он зна закон а да га они не знају, ма да су они себе
сматрали свезнајућим у области закона. Господ је знао не само речи закона но дух
и живот закона; а они су знали само речи закона, без духа и живота; зато у ствари
нису знали ништа. И оно што су знали било је само на пропаст њихову а на штету
народа, који их је слушао.
Нити смеде ко од тога дана да га запита више. Страх уђе у њих од препирки са
Њим, у којима је Он увек односио победу над њима. Они Га, дакле, нису могли
ухватити у речи, да би Га осудили. Зато ће се сада махнути речи и прихватити
сребра и злата, да потплате Јуду и лажне сведоке. И оно што нису успели речима,
успеће сребром и златом. Само ће прежалостан бити за њих тај привремени успех.
Јер то последње и најпрљавије средство показаће обрнути резултат, као што су то
показала и сва кушања речима. То ће донети последњу и потпуну победу Христу, а
њима неповратни удар и вечну пропаст. Јер једва ће проћи три дана од када буду
платили најамнике да хватају Христа и сведоче лажно на Њега, а гле, они ће морати
плаћати стражаре, да не разглашују васкрсење Христово.
Хиљаду пута је боље не бити никада рођен, него родити се и устати против Бога.
Сваки онај ко хоће да посрами Бога, посрамљује себе, а Богу даје прилику да се
више прослави. И дивно је ово у очима нашим. Господу нашему Исусу Христу нека
је слава и хвала, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
НЕДЕЉА ШЕСНАЕСТА
Јеванђеље о талантима
Матеј 25, 14-30. Зач. 105.
Бог ствара неједнакост; људи ропћу на неједнакост. Јесу ли људи мудрији од Бога?
Кад Бог ствара неједнакост, значи да је неједнакост мудрија и боља него једнакост.
Бог ствара неједнакост због добра људи; људи не могу да виде своје добро у
неједнакости.
Бог ствара неједнакост због красоте неједнакости; људи не могу да виде красоту у
неједнакости.
Бог ствара неједнакост због љубави, која се разгорева и подржава неједнакошћу;

људи не могу да виде љубав у неједнакости.
То је прастари људски бунт заслепљености против видовитости, лудости против

мудрости, зла против добра, ругобе против лепоте, злобе против љубави. Још су
Ева и Адам, предали се Сатани, да би само били једнаки с Богом. И још је Каин
убио брата Авеља зато што им жртве нису биле једнако праве пред Богом. Од тада
до сада траје борба грешних људи против неједнакости. А и од пре тога до сада Бог
ствара неједнакост. Од пре тога, велимо, јер Бог је и ангеле створио неједнаким.
Бог жели да људи буду неједнаки по свему спољашњем, као: по богатству, моћи,
чину, учености, положају и т.д., и не препоручује у томе никакво надметање. Не
тражите прва места, заповеда Господ Исус. Бог жели надметање људи у
умножавању унутрашњих добара: вере, доброте, милосрђа, љубави, кротости и
благости, смирености и послушности. Бог је дао и спољашња и унутрашња добра.
Но спољашња добра код човека Он сматра јевтинијим и незначајнијим од
унутрашњих добара. Спољашња добра Он је дао на уживање и животињама као и
људима. Но богату ризницу унутрашњих, духовних добара Он је расуо само по
душама људским. Бог је дао човеку нешто више него животињама, зато Он тражи
од човека више него од животиња. Тај вишак састоји се у духовним даровима.
Спољашња добра Бог је дао човеку, да послуже унутрашњим. Јер све спољашње
служи као средство унутрашњем човеку. Све времено одређено је на службу
вечном; и све смртно одређено је на службу бесмртном. Човек који иде обратним
путем, и који своје духовне дарове све утроши искључиво на стицање спољашњих,
времених добара, богатства, власти, чина, светске славе, личи на сина који од оца
наследи много злата, па све злато распе на куповање пепела.
За људе који су осетили у души својој положене дарове Божје, све спољашње
постаје малозначајно: Као основна школа за оног ко дође на велику школу.
Само за спољашња добра боре се незналице а не мудраци. Мудраци воде једну

тежу и кориснију борбу - борбу за умножавање унутрашњих добара.
За спољашњу једнакост боре се они, који не умеју или не смеју да завире у себе,
нити да запосле себе на унутрашњој, на главној њиви свога човечанског бића.
Бог не гледа на то, шта је један човек у овоме свету и шта има, и како је одевен, и
нахрањен, и научен, и од људи поштован - Бог гледа на срце човека. Другим
речима: Бог не гледа на спољашње стање и положај човека, него на његов
унутрашњи напредак, узраст и богаћење духом и истином. О томе говори данашње

јеванђеље прича о талантима, или о духовним даровима, које је Бог положио у
душу свакога човека, показује велику унутрашњу неједнакост људи по самој
природи њиховој. Но она показује и много више. Својим орловским замахом ова
прича прелеће сву дужину историје душе човечје, од почетка до краја. Ко би само
ову једну једину причу Спаситељеву потпуно разумео и њену поруку својим
животом испунио, стекао би вечно спасење у царству Божјем.
Човек неки полазећи на пут дозва слуге своје и предаде им благо своје. И једноме
даде пет шаланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи;
и отиде одмах. Под човеком треба разумети Свевишњега Бога, дародавца свих
добрих дарова. Под слугама се разумеју ангели и људи. Полазећи на пут значи
дуготрпљење Божје. Таланти су духовни дарови, којима Бог обдарује Своја
разумна створења. Да су сви ти дарови велики показује њихово намерно назвање
талантима. Јер један таланат је био крупан новац, и представљао је вредност од 500
златних дуката. Велимо, Господ је намерно назвао дарове Божје талантима, да
покаже величину тих дарова; да покаже, да је преблаги Творац богато обдарио
створења Своја. Тако су велики ти дарови, да и онај који је примио један талант,
примио је сасвим довољно. Под човеком се разуме и сам Христос Господ, што се
види из речи јеванђелиста Луке: један човек од добра рода. Тај човек од добра рода
јесте сам Христос Господ, јединородни Син Божји, Син Најбољега. И још се то
јасно види из даљих речи истога јеванђелиста: отиде у даљну земљу да прими себи
царство, и да се врати (Лк. 19, 12). После Свога вазнесења Господ Исус отишао је
на небо, да прими Себи царство, обећавши свету, да ће се опет вратити на земљу,
као Судија. Када се под човеком разуме Господ Исус, онда се под слугама Његовим
разумеју апостоли, епископи, свештеници и сви верни. На свакога од њих излио је
Дух Свети многе добре дарове, но различите и неједнаке, да би друг друга
допуњавали и тако сви скупа морално се усавршавали и духовно расли. Дарови су
различни, али је Дух један; и различне су службе, али је један Господ; и различне су
силе, али је један Бог који чини све у свему. А у свакоме се појављује Дух на корист;
и тај исти Дух раздељује по својој власти свакоме како хоће (1. Кор. 12, 4-11). Кроз
тајну крштења сви верни добијају обиље тих дарова, а кроз остале тајне црквене
дарови се ти од стране Бога појачавају и умножавају. Под пет таланата неки тумачи
разумеју пет чувстава човекових, под два таланта душу и тело, а под једним
талантом јединство природе човекове. Пет телесних чувстава дато је човеку на
службу духа и спасења. Телом и душом човек треба брижљиво да служи Богу и
богати се богопознањем и добрим делима. И цео човек, као јединство, треба да се
стави у службу Бога. У детињству човек живи са пет чувстава, са пуним
чувственим животом; у зрелијем узрасту човек осећа двојство у себи и борбу
између тела и духа; а у зрелом духовном узрасту човек се осећа као јединствени
дух, побеђујући деобу себе на пет и на два. Но баш у том зрелом узрасту, кад човек
помисли да је победилац, прети му највећа опасност од непослушности према Богу.
Достигавши највећу висину он тада пада у најдубљу пропаст, и закопава свој
талант.
Свакоме даје Бог дарове према његовој моћи, то јест према томе колико сваки може
носити и употребити. Наравно, Бог раздаје дарове људима и према плану Светога
домостројства. Као што стројитељи једнога доба нити имају исте способности,
нити раде исти посао, него овај има ову способност а онај ону, и свак ради према
својој способности!
И отиде одмах. Ове речи означавају брзину Божјег стварања. И кад је Творац
стварао свет, створио га је брзо. И кад је Господ Исус дошао на земљу реди Новог
Стварања, ради обновљења света, Он је брзо свршио Свој посао: објавио и раздао
дарове, и одмах отишао.
Шта учинише, дакле, слуге са примљеним талантима?
Онај што прими пет таланата отиде радити с њима и доби још пет таланата.
Тако и онај што прими два доби и он још два. А који прими један отиде те га
закопа у земљу и сакри сребро господара свога. Сва радиност и трговина што
постоји међу људима јесте слика онога што бива, или што треба да бива - у царству
душа људских. Од свакога ко наследи неко имање, људи очекују да он то имање
увећа; од свакога ко је стекао једну њиву, очекује се да он ту њиву обрађује; од
свакога ко је изучио неки занат, очекује се да он тај занат ради како на корист своју
тако и на корист суседа; од свакога ко зна неко рукодеље, очекује се, да он то
рукодеље покаже; од свакога ко је ушао с новцем у трговину, очекује се да он тај
новац умножи. Људи се крећу, раде, глачају ствари, сабирају, мењају, продају и
купују. Свак се труди да стекне што му је потребно за телесни живот, и свак се
труди да унапреди своје здравље, да подмири своје свакодневне потребе и да
осигура на дуже време своје телесно биће. Све је то само слика онога што човек
треба да ради за своју душу. Јер душа је главно. Све наше спољашње потребе слике
су наших душевних потреба, и опомена и поука да се потрудимо и за нашу душу,
гладну и жедну, голу и болесну, нечисту и жалосну. Зато сваки онај од нас, ко је
примио од Бога било пет мера било две мере било једну меру вере, или мудрости,
или човекољубља, или страха Божјега, или чежње за душевном чистотом и
силином, или кротости, или богопослушности - треба да се труди да бар удвоји ту
меру, као што су то учинили први и други слуга, и као што то обично чине људи
који се баве трговином и занатима. Онај ко не умножи дати му талант - ма који и ма
колики талант био - биће посечен као бесплодно дрво и у огањ бачен. Оно што
чини сваки домаћин са бесплодном воћком, коју узалуд окопава, калеми и ограђује,
па му она ипак никакав плод не даје, - оно ће учинити и врховни Домаћин ове
васионске градине, у којој су људи најдрагоценије воћке Његове. Погледајте и
сами, с каквим чуђењем и презрењем људи гледају на онога човека, који
наследивши имање од свога оца ништа не ради но само седи и троши наслеђе на
своје личне телесне потребе и телесна задовољства! Ни најбеднији просјак не
гомила на себе толико презрење људи као такав себични лењивац. Такав човек је
сушта слика духовног лењивца, који је од Бога примио један талант вере, или
мудрости, или речитости, или ма какве доброте, па га неискоришћена држи
закопана у блату свога тела, не умножавајући га трудом, не показујући га никоме
из гордости, и не користећи никоме из себичности.
А по дугом времену дође господар тих слугу, и стаде се рачунати с њима. Бог није
удаљен од људи ни једнога часа, а камо ли на дуго време. Његова помоћ људима
тече из дана у дан као препуна река, но Његов Суд, Његов обрачун с људима долази
после дугог времена. Брз на помоћ свакоме ко Га за помоћ виче, Бог је спор на
одмазди свакоме ко Га врећа, и ко беспутно троши дарове Његове. Овде је реч о
последњем, о Страшном Суду, када избије час времена и сви делатељи се позову да
приме своју плату.
И приступивши онај што је примио пет таланата, донесе још пет таланата и
рече: господару, предао си ми пет таланата, ево још пет таланата ја сам добио с
њима. А господар његов рече му: добро, слуго добри и верни! у малом био си ми
веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога. А приступивши
и онај што је примио два таланта рече: господару, предао си ми два таланта, ево
још два таланта ја сам добио с њима. А господар његов рече му: добро, слуго
добри и верни! у малом био си ми веран, над многим ћу те поставити; уђи у
радост господара свога. Један по један слуга приступа своме господару и полаже
рачун о ономе што је примио и што је примљеном заслужио. Један по један и ми
ћемо сви морати приступити Господару неба и земље и пред милионима сведока
објавити свој рачун о примљеном и о заслуженом. У том часу ништа се неће моћи
ни сакрити ни поправити. Јер ће Господ Својом светлошћу присутне обасјати тако
да ће они сви знати истину о сваком. Ако смо у овом животу успели да удвојимо
своје таланте, ми ћемо ведра лица и слободна срца изаћи пред Господа, као и ова
прва двојица добрих и верних слугу. И бићемо обасјани Лицем Господаревим, и за
навек оживљени речима Његовим: добри и верни слуго! Но, авај нама, ако изађемо
празни пред Господара и Његове свете ангеле као онај трећи, зли и лењиви слуга!
Но шта значе речи: у малом био си ми веран, над многим ћу те поставити! Значе,
да су сви дарови, које ми примамо од Бога у овоме свету, па ма колики они били,
малени према оном благу које чека верне у оном свету. Јер је писано: што око не
виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима који га љубе (1.
Кор. 2, 9). Најмањи труд ради љубави Божје награђује Бог богатим царским
даровима. За оно мало што верни претрпе у овоме животу из послушости према
Богу и за оно мало што се потруде око своје душе Бог ће их увенчати славом, какву
сви цареви овога света нити су познали нити су имали.
А сада ево шта бива са злим и неверним слугом: А приступивши и онај што је
примио један талант рече: господару, знао сам да си ти жесток човек: жњеш где
ниси сејао, и купиш где ниси вејао; па се побојах и отидох те сакрих талант твој у
земљу; и ево ти твоје. Такво оправдање своје злоће и лености подноси овај трећи
слуга своме Господару! Но, неће бити он усамљен у томе. Колико и колико има
мећу нама таквих који бацају кривицу на Бога за своју злобу, немар, нерад и
себичност! Не признавајући грешност своју и не познавајући човекољубиве путеве
Божје они ропћу на Бога због своје немоћи, болести, сиромаштине, неуспеха. Пре
свега свака реч коју лењиви слуга говори Господару сушта је лаж. Где то Бог жње,
где није сејао? И где то Он купи, где није вејао? Има ли икакво добро семе у овоме
свету које није посејано од Бога? И постоје ли икакви добри плодови у васцелој
васиони, који нису од Божјега труда? Зли и неверни жале се, на пример кад им Бог
узима децу: "Ето, веле, како нам Он немилосно узима пре времена нашу децу!" А
по чему су то ваша деца? Не беху ли она Његова пре него их ви својом назвасте? И
по чему пре времена? Зар Онај који је и створио времена не зна кад је чему време?
Ни Један домаћин на земљи не чека да му сва гора остари, па да је тек онда сече,
него како му кад треба сече и стару и младу, и оно што је истрајало као и тек
поникле младице, како за коју сврху у своме дому. Место што ропћу на Бога и
проклињу Онога од кога зависи сваки дах њихов, боље би било да говоре као
праведни Јов: Господ даде, Господ узе; нека је благословено име Господње! Па онда
зли и неверни ропћу на Бога, кад им туча побије жито; или кад им лаћа с товаром
потоне у мору; или кад их нападне болест и немоћ; ропћу и говоре, да је Бог
жесток! А то говоре само зато што, или се не сећају својих грехова, или што не
могу да из тога извуку поуку за спасење своје душе.
На лажно оправдање Свога слуге одговори Господар: зли и лењиви слуго! Знао си да
ја жњем где нисам сејао, и купим где нисам вејао; требао си дакле да даш
трговцима, и ја дошавши узео бих своје с добитком. Трговци с новцем зову се
друкчије и мењачима. То су они који промењују једну врсту новца у другу врсту
новца, и тако промењујући долазе до свога добитка. Но ово све има свој преносни
смисао. Под трговцима треба разумети добротворне људе; под новцем дарове
Божје; а под добитком спасења душе људске. Видите ли, како све што бива споља
међу људима јесте само слика онога што бива, или што треба да бива, у духовном
царству у овоме животу? Чак и мењачи новца употребљени су као слика духовне
стварности унутра у самим људима! Господ овим хоће да каже лењивом слузи:
добио си један дар од Бога; ниси га хтео сам искористити за своје спасење; - зашто
га бар ниси предао некоме добротвору, некоме душевном човеку, који би и хтео и
умео тај дар предати другим људима, који се нуждавају у њему, да би се лакше
спасли? И ја, кад бих дошао, нашао бих више спасених душа на земљи: више
верних, више облагорођених, више милосрдних и кротких. Место тога ти си
закопао талант у земљу твога тела, које је у гробу иструлело (јер ово ће Господ
говорити на Страшном Суду) и које ти сада ништа не помаже!
О, како јасна и како страшна поука за оне који имају много богатства, и не деле га
сиротињи; или много мудрости, и држе је закључану у себи као у гробу; или много
ма какве добре и корисне способности, и не показују је ником; или велику власт, и
не штите бедне и потиштене; или велико име и славу, и не и једним зраком неће да
обасјају оне који су у тами! Најблаже речено за њих: сви су они лопови. Јер Божји
дар сматрају својим; присвојили су туђе, и сакрили су даровано. Но нису они само
лопови него и убице. Јер нису помогли спасти оне које су могли спасти. Њихов
грех није мањи него грех човека, који би стајао с конопцем крај реке и видео некога
где се дави, и не би му бацио конопац да се спасе.
Ваистину и таквима ће Господ рећи као што је у овој причи реко и злом слузи.
Узмите дакле од њега талант, и подајте оном што има десет таланата. Јер
свакоме који има даће се, и претећи ће му, а од онога који нема, и што има узеће се
од њега. И неваљалога слугу баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут
зуба. И у овоме животу бива обично, да се узима од онога што има мало и даје
ономе што има много. И то је само слика онога што се догађа у духовном царству.
Од распусног сина не одузима ли отац новац и не даје ли сину разумноме, који га
зна корисно употребити? Од непоуздана војника не одузима ли војсковођа
муницију и не даје ли добром и поузданом војнику? Неверним слугама одузима Бог
Своје дарове још у овом животу: немилосрдни богаташи обично доживљавају
банкротство и умиру у беди; себични мудраци завршавају крајњом скудоумношћу
или лудилом; погорђени светитељи падају у грех и завршавају као велики
грешници; насилни властодршци доживаљавају поругу, срам и немоћ; свештеници,
који нису поучавали друге. ни речима ни примером, падају у све тежи и тежи грех,
док се у тешким мукама раставе с овим животом; руке, које нису хтеле радити оно
што су умеле радити, постају дрхтаве или укочене; језик, који није хтео говорити
истину коју је могао говорити, постаје задебљан или мртав; и уопште сви скривачи
Божјих дарова завршавају као бездарни просјаци. Они који нису умели делити док
су имали, мораће научити просити кад им се узме имање. Не узме ли се некоме
злом и тврдом себичњаку дати му дар баш до његове смрти, узима се његовим
блиским потомцима или сродницима, којима је његов дар допао у наслеђе. Главно
је, да се неверноме одузима дати му талант, и тек кад му се исти одузме шаље се он
на осуду. Јер Бог неће никога осудити докле у њему стоји Његов благодатни дар. И
осуђенику пред земаљским судовима пре него се пошаље на осуду скида се Његово
одело и облачи се у одело робијашко, одело осуде и срама. Тако ће и сваки
непокајани грешник бити најпре обнажен од свега што је на њему било божанско,
па ће се онда послати у таму најкрајњу, где је плач и шкргут зуба.
Ова прича нас јасно учи, да неће бити осуђен само онај ко зло чини, него исто тако
и онај ко добро не чини. И апостол Јаков учи: који зна добро чинити и не чини, грех
му је (Јак. 4, 17). Сва Христова наука као и пример Христов упућују нас на чињење
добра. Уздржавати се од зла, то је полазна тачка; но цео пут животни једнога
хришћанина треба да је посут добрим делим као цвећем. Чињење добрих дела
неизмерно много помаже уздржавању од злих дела. Јер тешко да се ико може
уздржати од зла не чинећи у исто време добро, и сачувати од греха без
практиковања добродетељи.
Још нам ова прича потврђује, да је Бог подједнако милостив према свима људима;
Јер је свакоме створеном човеку дао понеки дар; истина: неком више неком мање,
што ни мало не мења ствар, пошто Он тражи више од онога коме је више дао, а
мање од онога коме је мање дао. Но свакоме је дао довољно, да може спасити себе
и помоћи спасењу других. Зато би било погрешно мислити, да у овој причи Господ
говори само о богаташима разне врсте у овоме свету. Не; Он говори о свима
људима без разлике. Сви су без разлике послани у овај свет с неким даром.
Удовица која је у храму Јерусалимском приложила две последње своје лепте, била
је врло сиромашна новцем, но није била сиромашна даром пожртвовања и страха
Божјега. Напротив, због добре употребе ових дарова, па ма и преко две бедне
лепте, она је била похваљена од самога Господа Исуса. Заиста вам кажем: ова
сиромашна удовица метну више од свију (Марк. 12, 42-44). Но узмимо баш најгори
и најзагонетнији случај. Замислите човека слепа и глувонема, који као такав

проживи цео свој век на земљи, од рођења до смрти. Неко ће се од вас запитати: па
какав дар од Бога има такав човек? и како се он може спасити? Има он дар, и то
велики. Ако он не види људе, виде људи њега. Ако он не дели милостињу, он
побеђује милосрђе код других људи. Ако он не може речима да опомиње на Бога,
он служи сам собом као жива опомена људима. Ако он не проповеда речима, он
служи као доказ проповеди о Богу. Заиста, он може многе привести к спасењу, а
кроз то и себе спасити. Но знајте, да слепи, и глуви, и неми обично не спадају о оне
који закопавају свој талант. Они се не крију од људи, и то је доста. Јер све што
имају да покажу, они показују. Сами себе! И то је новац који они стављају у промет
и са добитком враћају Господару. Они су слуге Божје, опомена Божја, изазивање
Божје. Они испуњују срца људска страхом и милосрђем. Они представљају
страшну и јасну проповед Божју, урезану у месу. Баш они који имају очи, и уши, и
језик, - они су ти који најчешће закопавају свој талант у земљу. Њима је дато
много, и кад се од њих буде тражило много, они неће моћи дати ништа.
И тако, неједнакост је постављена у сами основ створенога света. Но тој

неједнакости треба се радовати, а не бунити се против ње. Јер њу је поставила
Љубав а не мржња, Разум а не лудост. Није људски живот ружан због одсуства
једнакости, него због одсуства љубави и духовног разума у људима. Унесите више
божанске љубави и духовног разумевања живота, па ћете видети, да још двапут
оволика неједнакост неће ништа сметати блаженству људи.
Ова прича о талантима уноси светлости, разума и ума у душе наше. Но она нас и
подстиче и жури, да не одоцнимо свршити посао за који смо послати од Господара
на тржиште овога света. Време протиче брже од најбрже реке. И скоро ће бити крај
времену. Понављам: скоро ће бити крај времену. И нико се из вечности неће моћи
повратити да узме заборављено и да учини неучињено. Зато пожуримо, да
искористимо дати нам дар Божји, позајмљени талант Господара над господарима.
Господу Исусу нека је слава и хвала за ову божанску поуку као и за све, заједно са
Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све
НЕДЕЉА СЕДАМНАЕСТА ПО ДУХОВДАНУ
Јеванђеље о истрајности у вери и молитви
Матеј 15, 21-28. Зач. 62

Нико не може осетити сласт добра без истрајности у добру. Јер на путу ка добру
прво се сретају горчине па онда сласти.
Сва је природа препуна поуке о истрајности. Зар би младе шибљике постале

моћном шумом, кад би се уплашиле од ветрова и снегова? И зар би реке биле
толико корисне, да не теку коритима истрајно удубљеним? Извршују ли мрави
самоубиство, кад им точкови разоре кућу на друму, или поново и истрајно граде
другу? Разори ли неки бездушник гнездо ласти у својој кући, ласта ће се без
протеста удаљити у другу кућу и изнова градити себи гнездо. Ма што чиниле
непогоде и људи против биљака и животиња, ове ће увек задивити људе
несаломљивом истрајношћу у извршењу задатка даног им од Бога. Докле год
посечена или покошена биљка има довољно снаге да поново расте, она ће расти. И
докле год једна рањена и осамљена животиња има и мало снаге да живи, она ће
живети и вршити своју дужност.
Сав свакодневни живот људски је препун поуке о истрајности. Само истрајан

војник односи победу; и истрајан занатлија усавршава свој занат; и истрајан
трговац богати се; и истрајан свештеник поправља људе у својој парохији; и
истрајан молитвеник усавршава се до светитеља; и истрајан уметник открива
унутрашњу красоту ствари; и истрајан научник проналази правила и законе у
односима ствари. И најдаровитије дете неће никад знати да пише, ако се не буде
истрајно вежбало у писању; нити ће човек са најлепшим гласом бити добар певач
без вежбања у певању. Гле, ми смо навикли да сваки дан опомињемо друге на
истрајност и да бивамо опомињани од других на истрајност у својим обичним
домаћим пословима. Истрајност је ваљда једина добродетељ, у коју нико не сумња
и коју свако препоручује. Но сва та пословна истрајност, о којој чујемо сваки дан,
јесте само наша школа за унутрашњу истрајност у области духовној. Сва та
спољашња истрајност у глачању и култивисању ствари, у сабирању богатства,
знања и умења, јесте само слика оне дивовске истрајности коју ми треба да имамо у
глачању и култивисању нашега срца, у исхрани и богаћењу наше душе, нашег
унутрашњег непропадљивог и бесмртног бића.
Свето Писмо, најзад, учи нас сваком својом страницом истрајности у духовној
области; учи нас како речима тако и највећим примерима истрајности и
неистрајности људске. Два најужаснија примера неистрајности у добру показују се
у Адаму, праоцу људског рода, и у Јуди, најпре апостолу а потом издајнику.
Обојица су били стављени добротом Божјом у најнепосреднију близину Бога: Адам
је био с Богом у Рају, Јуда с Христом на земљи. Обојица су почели послушношћу
према Богу а завршили вероломством. Јудина је судба утолико страшнија од
Адамове што је он већ имао пред собом пример Адамов. Неистрајан је био у борби
и Саул, зато је и полудео; неистрајан и Соломон, зато му се царство разделило. Но
какву дивну и готово надчовечанску истрајност показује Аврам у вери у Бога! И
Јаков у кротости! И Јосиф у целомудрености! И Давид у покајању! И праведни Јов
у трпљењу! Какав божанствен пример истрајности показује Пресвета Дева Марија
у чистоти! И праведни Јосиф у богопослушности! И апостоли у богопреданости и у
христољубљу! Заиста толико има очигледних и јасних примера у Светоме Писму о
томе како истрајност у добру на крају побеђује и бива крунисана, да нико од нас
који га читамо неће имати изговора, да није знао или није био поучен. Како су то
могли знати стотине хиљада светитеља, девственика и мученика од Христа до
данас, а ми да не знамо? Није да не знамо, него не смемо да истрајемо. А знати и не
истрајати у добру повлачи за собом двогубу осуду. Ко не зна за пут добра па не
пође њиме, биће шибан мало. Но ко зна за тај пут па не пође њиме, биће шибан
много.
Пут ка добру иде уз брдо, а врло је тежак у почетку за онога ко је научио ићи по
равници или низ брдо. Ко пође путем добра, па се врати, тај се не може задржати на
месту одакле је најпре пошао уз брдо, него се сурвава далеко ниже у таму и
пропаст. Зато Господ и говори, да није приправан за царство Божје ниједан ко
метне руку на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62).
Данашње јеванђеље говори о прекрасном примеру истрајности у вери и молитви

једне обичне жене, и то једне незнабошке. Да би тај пример као живи огањ пао на
савест свих оних, који се зову вернима, но који су у вери и молитви као тврдо и
хладно камење!
Отиде Исус у крајеве Тирске и Сидонске. И гле, жена Хананејка изиђе из оних
крајева и повика к Њему говорећи: смилуј се на мене Господе сине Давидов! Моју
кћер врло мучи ђаво. Одакле отиде Исус? Из Галилеје, из земље израиљског народа,
који је происходио од благословенога Сима. Куда отиде? У крајеве где су живели
Хананци, потомци проклетога Хама. Од благословених, дакле, изиђе Господ и дође
међу проклете. Зашто? Зато што благословени заборавише Бога и посташе
проклети, а неки од проклетих признаше Бога и назваше се благословеним. Пошто
је укорео књижевнике и фарисеје због формалног држања спољашњих обичаја а
преступања заповести Божје о милосрђу и о поштовању родитеља, Господ узе
Своје ученике и пређе у земљу незнабожачку. Зашто Он оде међу незнабошце, кад
је раније наредио ученицима да иду само људима дома Израиљева (Мат. 10, 10)?
Прво зато што - како вели премудри Златоуст - свака заповест ученицима не веже
Њега. Друго зато што је видео, да Га Јевреји одбацују, и провидео, да ће Га на крају
потпуно одбацити. Бог је веран Своме обећању: Он је обећао преко пророка
послати Спаситеља народу јеврејском. Бог је то и учинио. Но народ јеврејски преко
својих главешина одбацио је Спаситеља. Али како је Бог богат у путевима за
извођење Свога плана, дело спасења тим јеврејским одбацивањем Христа није се
ни задржало а још мање пропало. Спаситељ прелази границу народа јеврејског и
иде међу друге народе. Доследан и веран своме завету Господ и своје ученике
шаље најпре народу јеврејском, но по Распећу васкрсли Господ упућује ученике
свима народима. Најзад, и трећи разлог: Господ је хтео још једном да застиди
изабрани и благословени народ вером незнабожаца, да би га тако привео покајању
и повратио к Богу. Први пут је Он то учинио са примером римског капетана у
Капернауму, који је као Римљанин припадао племену Јафетовом и који је показао
узориту веру у Христа Господа. Јафетовце и Хамовце дакле, призваће Цар небесни
за трпезу царску када Симовци, као изабрани и првозвани, одбију позив. То је
требало да буде опомена и укор. Но наравно, Јевреји су остали упорни до краја,

због чега су и били одбачени од Одбаченога.
Погледајте сад, колика је вера жене незнабошке! Она изађе у сусрет Господу; она
Га ослови Господом и сином Давидовим. Нема сумње, она је чула за Христа
Чудотворца, јер се глас о Њему разнео био и по околним народима. А сада је
сазнала била, да је Он дошао у те крајеве. И она је са радошћу и великом вером
појурила к Њему. Како јеванђелист Марко описује, Господ је био ушао у једну кућу
јер шћадијаше да нико не чује за Њ.
Очигледно је, да је Господ тиме хтео да покаже још јаче колика је вера у
незнабожаца. Он се неће наметати, но они ће Га тражити. Шта више: Он ће се
крити од незнабожаца, но неће се моћи сакрити. И не може се сакрити. Силна вера
жене Хананејке пронашла Га је. Народ кога је Он призивао није Му хтео прићи, док
људи који живе у тами и сена смртној траже Га; и налазе Га чак и онда када се Он
од њих скрива.
Запазите, да жена не говори Господу: смилуј се мојој кћери, него: смилуј се на

мене! Кћер јој је полудела; њу мучи ђаво; међутим мајка моли Господа, да се на њу
смилује. Зашто? Зато што у своме лудилу кћер и не зна ништа за себе; она и не
осећа ужас и муку коју мајка, као свесна, осећа. Из ових се речи у исто време види
велика мајчина љубав према кћери. Зло свога детета мајка трпи као своје сопствено
зло. Онај ко би се смиловао њеној кћери, смиловао би се њој, несрећној мајци. А у
том страшном положају мајке ко би уопште и могао учинити ма какву милост њој,
ако не учини милост њеној страдалној кћери? Нема сумње, да је због полуделе
девојке ожалошћена цела кућа и сви сродници и пријатељи куће. Нема сумње, да се
суседи склањају далеко а непријатељи злурадују. Кућа је опустела као гробље. Из
ње се чују бесомучни крици и лудачки смех побеснеле кћери. Зар жалосна мајка,
може о нечем другом да мисли и снева, да говори и моли? А можда је још свесна
била и неког свог греха, коме је могла приписивати зло своје кћери. Зато и говори:
смилуј се на мене!
А он јој не одговори ни речи. Није био обичај Христов, да не одговара на питања и

молбе људи. Он је одговарао чак и Сатани, Своме кушачу у пустињи. Он је оћутао
само питања својих неправедних судија и мучитеља: Кајафе и Пилата. Зашто,
дакле, да ћутке пређе Он преко молбе ове несрећне мајке? Зато да би се отвориле
очи онима који не виде, те да виде оно што Он види. Зато да би жена што јаче
изразила своју веру у Њега, како би то видели и сазнали и сви пратиоци Христови.
И приступише ученици његови и мољаху га говорећи: отпусти је, како виче за

нама. А он одговори и рече: ја сам послан само к изгубљеним овцама дома
Израиљева. Видите, како је мудро учинио премудри Господ, што није одмах
учинио жени по вољи, и што је оћутао њену молбу! Већ се јавља сажаљење код
ученика према бедној молитељки. Отпусти је - значи: или јој учини по молби, или
јој јасно откажи, да не би викала за нама. На ову молбу Својих ученика Господ
одговара, да је Он послан само к изгубљеним овцама Израиљевим, то јест народу
јеврејском. Зашто Господ тако одговара? Прво зато, да покаже верност Бога Своме
завету; а друго зато, да би код ученика изазвао размишљање, да су и незнабошци
деца живога Бога, и да и они потребују помоћи и спасења. Он овим још даје
прилику ученицима кроз ову бедну жену са силном вером, да се они сами узбуне
против скучених појмова јеврејских, као да Бог води бригу само о Јеврејима, и као
да је Бог тобож само Бог Јевреја. Господ нарочито говори, као што су сви Јевреји
говорили, да би се ученици замислили и сами дошли до уверења, да је схватање
њиховог народа погрешно; и да је то схватање утолико више погрешно, уколико се
њихов народ изметнуо и од Бога одметнуо и Христа Господа одгурнуо и презрео.
Господ Исус не жели да учи Своје ученике само речима него и живим догађајима
из живота. Место речи у овоме случају Он пушта догађај са женом незнабожачком,
да буде незаборавна поука ученицима. Он је управо и зато прешао границу
јеврејске земље и дошао у крајеве незнабожачке, да би овим крупним догађајем
поучио Своје следбенике - Но да видите даље, како жена Хананејка даје израза
својој непоколебљивој вери у Христа Господа:
А она приступи и клече пре њега говорећи: Господе, помози ми! Она је уверена
била, да ако јој Христос не помогне, нико јој у свету не може помоћи. Она је
несумњиво обиграла све лекаре и употребила све незнабожачке гатарије, но без
успеха. Бесомучна кћер остала је бесомучна. Но ево Исцелитеља од свих мука и
болести! Она је чула за Њега; она је веровала у Њега и пре него Га је видела. Но
сада, када Га је видела, у њој се све више и више разгоревала вера у Његову
божанску моћ. Он може што нико не може; Он све може само ако хоће! Жена
верује неодољиво да Он може, и труди се да Га само приволи да учини оно што
само Он може - Он и нико други у васцелом пространом свету. Зато кад Он оћута
њену прву молбу, и кад се не обазре на њу чак ни после молби Његових пратилаца,
она истрча пред Њега, паде на колена и завапи: Господе, помози ми!
А он одговори и рече: није добро узети од деце хлеб и бацити псима. Страшна реч!
Но Господ опет не говори од Себе, него говори језиком савремених Јевреја, који су
само себе сматрали децом Божјом, а све остале народе псима. Овим Господ хоће да
силно револтира ученике Своје против јеврејске злобне искључивости. Овим
Господ хоће да искреше у души ученика ону мисао коју је доцније у очи рекао
књижевницима и фарисејима говорећи: тешко вама књижевници и фарисеји,
лицемери што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате
да уђу који би хтели (Мат. 23, 13)! Гле, они који су названи децом постали су као
пси, а ови који су сматрани за псе, ево, враћају се и постају децом Божјом. Но,
наравно, Господ није хтео укорети само Јевреје него и незнабошце. Ови су названи
од Јевреја више из злобе псима, но у овоме називу има и много истине. Јер су
незнабошци у Тиру и Сидону, исто као и они у Египту и другде, давно давним
одступили од правога и живога Бога и предали се на службу демонима који и јесу
пси гори од свих паса. Христос овим не укорева ту жену лично него укорева њен
народ, и све незнабожачке народе, што служе демонима кроз кипове и друге мртве
ствари, кроз разне гатарије и кроз нечисте жртве.
Тада ова изузетна жена - већа по вери и од изабраних Јевреја и од презрених

незнабожаца - одговори Господу:
Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају с трпезе њихових господара. Тако
дивно одговара ова смирена жена! Она не одриче да припада оним народима који
се могу псима назвати. Нити се она - мада боља од Јевреја - либи да назове Јевреје
господарима. Она је брзо схватила сликовне и преносне речи Спаситељеве. Јер од
велике вере долази и мудрост, од велике вере долази и погодна реч: Толика је њена
кротост пред Господом и толика љубав према болној кћери, да њу не вређа ни
назвање псетом! Пред Пречистим Господом ко се збиља од грешних људи не би
осетио као нечисти пас? Само онај Ко и у свој грешној нечистоти својој има зрак
вере. Нисам достојан да под кров мој уђеш! рекао је Господу незнабожачки
капетан у Капернауму. А сад ова жена незнабожачка не стиди се назвати себе
псетом пред Господом. Док год се човек не осети грешан, не може ни један корак
крочити ка спасењу своме. Многи и многи велики светитељ Цркве, чистији и
светлији од милиона других људи, није се стидео називати себе псетом.
Тако осећају сви истински пробуђени људи, који се отрезне од пијанства

земаљских и телесних страсти и увиде своје унижење у блату греха. Док то човек
не осети, он се љуљушка у смрадној колевци греха, и не може нити увидети
потребу вере нити имати веру. Док год пас не би осетио срамоту од тога што је пас,
не може пожелети да буде лав, и док год не би жаби засмрдело блато у коме живи,
не може пожелети да се дигне и полети попут орла. Сирота жена из ове приче
дубоко је осетила немоћ незнабожачког света, његово унижење, његову
прљавштину, и блато и гној и срам целог његовог бића. Она је жудела за нечим
моћнијим, светлијим и чистијим. И то за чим је жудела наједанпут јој се открило у
Христу, и то у највећој мери и у највећем блеску. Зато она не одступа од Њега; зато
и подноси да јој Он каже, да припада породу паса. Не само подноси, него и сама
признаје! Но у свој недостојности свога порекла она проси бар мрве онога
животворног хлеба што је Бог послао Израиљу. Хлеб је Христос и мрве су ма и
најмања милост Његова. Гладни пси, који немају ни мрва, задовољиће се и мрвама.
О, жено! велика је вера твоја; узвикну Господ, - нека ти буде како желиш. И
оздрави кћи њезина онога часа. Пошто је довео ствар до врхунца, тада тек Господ
узвикну ове речи. Да је ова жена била рођена кћи Аврамова, она не би могла јасније
показати своју веру него што је показала. Ко год је имао очи да види и уши да чује
видео је и чуо је. Није било нужно ствар даље затезати. Чак и Јуда неверник могао
је видети велику веру жене Хананејке. И Петар маловерник. И Тома сумњичар.
Ниједноме од Својих апостола Господ не изрече оволику похвалу. Коме од њих
рече: велика је вера твоја? А свима је пак једном довикнуо: о маловерни! Да ли
само једном? Није ли их један пут чак прекорно уврстио у род неверни и покварени
(Мат. 17. Он их је зато и превео у пределе Хананејске, да их кроз веру ове
незнабожачке жене, која није знала ни закон ни пророке, научи великој вери, и
великој моћи вере. Господ је постепено школовао ученике Своје у школи вере. Са
овим догађајем у земљи незнабожачкој Он им је дао добру лекцију, и њоме
усавршио њихово школовање. Гле, колика је вера у ове жене, која све што је
научила у своме роду о овоме свету и животу, било је погрешно! Која је научила да
су сунце и месец, и животиње и камење богови! Која је рођена и живела у средини
мрака, незнања и срама. Која је најзад припадала Хананејцима, то јест, ономе злом
племену што га је Бог протерао из Земље Обећане, да би направио место народу
јеврејском, Своме негда изабраноме народу. Ваистину много поуке, много повода
за размишљање о Божјим путевима, и много разлога и за апостоле и за њихов народ
за стид и покајање.
Апостоли су ову поуку схватили и усвојили, ако не одмах а оно доцније, утврдили
су себе у вери, посејали веру Христову по целоме свету, за ту свемоћну веру
изгинули и себе прославили. Но да ли смо ми схватили и усвојили ову поуку?
Данас је Црква Христова у свету Божји народ изабрани, ново царство и ново
свештенство. Погледајте пак, како се Господ Исус омаловажава међу народима
хришћанским! Како су крштени људи постали не само род маловерни него и род
неверни и покварени! Како верују у све више него у Христа, и траже потпору и
помоћ своме животу од слепих и глувих ствари и елемената око себе више него од
Свемоћнога Христа Господа! Како су због тога већ сами себе ужасно казнили, јер
су постали унили и озлобљени, немоћни и несрећни! Такви су били Јевреји у време
доласка Христовог на земљу. Хришћански народи држе кључ од царства небесног,
но данас они мало улазе у то царство, а међутим не дају да уђу који би хтели. Јер
пред нехришћанским народима показују се они гори, злобнији, себичнији и
земљанији од самих ових народа. Тиме они одбијају нехришћанске народе од
Христа, и спречавају им да уђу у царство за којим ови народи чезну. Само мрве
падају са царске Христове трпезе пред ове народе, и они те мрве купе и једу. Но
како да се они, незнабошци, нахране до сита кад Европљани и Американци, који
седе за царском трпезом као господари, духовно гладују и жеђују? Не ће ли доћи
ускоро крај Божјем дуготрпљењу? Неће ли Господ ускоро одбацити оне који Њега
одбацују, као што је то већ једном са једнима учинио, и огласити избране за
неизбране а неизбране за избране, благословене за проклете а проклете за
благословене?
Но шта остаје нама да радимо у овом богоборном поколењу? Ништа друго него оно
што је радила и жена Хананејка: да се истрајно молимо живоме и Свемоћноме
Христу Господу, и да Му с вером вапијемо: Господе, смилуј се на нас грешне! Јер
ако је Божја воља, да се промени једно избрање и створи друго; ако је Његова света
воља да узме царство од хришћанских народа и преда га другима; ако је казна за
грехе близу - ипак са одбацивањем хришћанских народа неће бити одбачени сви
хришћани, као што са одбацивањем народа Јеврејскога нису одбачени сви Јевреји.
Они између Јевреја, који су признали Христа и после разорења Јерусалима, спасени
су као и они, који су Га признали за време Његовог бављења на земљи. Јер многи
су се Јевреји чак доцније покрстили, и неки од њих постали и великим
светитељима Цркве Божје. И они од њих који се данас обраћају Христу спасавају
се, као што су се спасавали и многи њихови праоци пре одбацивања и промене
избрања. Јер Богу није толико стало до држава колико до људи; и Богу није толико
стало до народа колико до спасења појединих живих душа. Зато не треба се
уплашити и рећи: пропашће садашње хришћанске државе и народи, дакле -
пропашћемо сви. Нека буде са државама и народима што је нужно да буде - никад
ниједан верујући у Господа неће пропасти. Једног јединог верујућег имао је Бог у
Содому, праведнога Лота, и њега једнога спасао је онда када је пустио пропаст на
Содом.
Угледајмо се, дакле, на истрајну молитву и силну веру бедне жене Хананејке, и не
клонимо духом ни за један час. Истрајно верујмо старајући се непрестано, да огањ
вере наше не охладни. Истрајно уздижимо молитве своје ка живоме Господу, како
за себе тако и за целу Цркву Божју, и за сав род људски. И вера ће - само вера -
ојачати нашу душу и растерати сваки страх и сваку сумњу из ње, а молитва ће
разведрити дух наш и напунити нас радосном надом, здравим мислима и пламеном
љубављу. Нека милостиви и човекољубиви Господ Исус поткрепи нашу веру и
услиши нашу молитву, због чега слава Му и хвала заједно са Оцем и Духом Светим
- Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност.
Амин.
НЕДЕЉА ОСАМНАЕСТА
Јеванђеље о богатом риболову
Лука 5, 1-11. Зач. 17.
Бог је дародавац свих добрих дарова. И сваки дар Божји је савршен, и то савршен у
толикој мери да наводи људе на чуђење. Чудо и није ништа друго до дар Божји
коме се људи чуде. А људи се чуде даровима Божјим због савршенства тих дарова.
Кад би људи били у рајској чистоти и безгрешности они не би чекали да Бог
васкрсне мртваца или умножи хлеб или напуни мреже рибом па да кажу: ево чуда!
него би за сваку ствар створену од Бога, и за сваки час и дах свога живота рекли.
Ево чуда! Но како је грех постао навика људи, то су кроз грех и сва безбројна чуда
Божја у свету постала за човека тупа навика. Да не би од те навике човек сасвим
отупео, зачмао и поживотињио се, Бог по милосрђу Своме према болесном
човечанству додаје још чуда безбројним чудима Својим. Да би само пробудио
човека и отрезнио га од суморне душегубне навике на чуда као на нечуда.
Сваким Својим чудом Бог жели прво, да опомене људе да Он будно бди над светом
управљајући овим по Својој свемоћној вољи и мудрости; и друго, да људи не могу
без Њега никакво добро учинити.
Никакав труд без Божје помоћи не успева. Никакав усев без Божјег благослова не
доноси жетве. Сва мудрост људска, управљена против Божјег закона, није у стању
сама собом донети добра ни колико зрно горушично. Ако ли пак она за извесно
време изгледа да доноси добра, то извесно није она што доноси добра, него је то
милост Божја која се за неко време не удаљава ни од најљућих противника Божјих.
Јер је Бог човекољубив, и не свети се одмах, него дуго трпи и чека покајање. И јер
Он жели да се сви људи спасу и дођу до познања Истине.
Занесен навиком на овај свет човек понекад помисли да може нешто ваљано
учинити и мимо Бога, па чак и насупрот Бога и Божјег закона. Учини се
занешењаку понекад да може сам од себе постати добар, или богат, или мудар, или
славан. Но та занесеност или га брзо разочарава, те га умудрује и враћа трезвена
Богу, или га пак односи низ мутну бујицу света док савршено не изгуби човечанско
достојанство, и док се као сенка потпуно не преда у руке невидљивих злих сила. А
онај ко посматра овај свет као трепереће чудо Божје, и себе као чудо усред чуда,
непрестано испитује путеве Промисла по вијугама тога непрегледног и
задивљујућег низа чуда. Такав само може говорити као што је апостол Павле
говорио: Ја посадих, Аполос зали, а Бог даде те узрасте. Тако нити је онај што
који сади, ни онај који залива, него Бог који даје те расте (I Кор. 3, 6-7). Сличну
мисао изражава и пословица која постоји код многих народа: човек предлаже а Бог
располаже. Човек предлаже планове, а Бог прима или одбацује. Човек предлаже
мисли, речи и трудове, а Бог усваја или не усваја. Шта усваја Бог? Оно што је
Његово, оно што је од Њега. Све што није Његово, и што није од Њега, и што не
личи на Њега, Бог одбацује. Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде зидари. Ако
зидари зидају у име Бога, сазидаће палату, ма њихове руке биле слабачке и грађа
оскудна. Ако ли пак зидари зидају у име своје, а насупрот Бога, њихов ће се посао
расути, као што се расула кула вавилонска.
Расула се не само једна кула вавилонска у историји, него многобројне такве куле
које су зидали поједини светски завојевачи са жељом, да све народе саберу под
један кров, под свој кров, и под једну руку, под своју. Расуле су се у пепео и
безбројне куле богатства, и славе и величине које су зидали поједини људи са
жељом, да они завладају Божјим стварима или Божјим људима, и да буду као мали
Богови. Али се није расуло оно што су зидали апостоли, светитељи и остали Божји
угодници. Многобројна царства људска, створена људском сујетом распала су се и
ишчезла као сени, а Црква апостолска стоји и данас и стајаће усправно и на
гробовима многих данашњих царстава. Двори римских ћесара, који су ратовали
против Цркве, леже у пепелу, док пештере и подземне катакомбе хришћанске и
дан-данас стоје. Стотине царева и краљева владало је Сиријом, Палестином и
Египтом: од њихових мермерних дворова чувају се само поједине изломљене плоче
по музејима, док манастири и лавре, које су молитвеници и испосници Божји
стројили у то исто време, и то по гудурама и пешчаним пустињама, стоје и данас, и
из њих се беспрекидно кроз петнаест или седамнаест столећа уздижу к Богу
молитве и мирис тамњана. Нема те силе која може расути Божје дело. Док се
дворови и градови безбожнички руше, дотле колиба Божја стоји. Оно, што Божји
прст подупире, сигурније стоји него оно што сав свет својим леђима подупире.
Нека се не хвали ниједно тело пред Богом (I Кор. 1, 29)! Јер сва су тела као трава
која чека да се наброје њени дани па да се претвори у пепео. Нека нас свемоћни
Господ сачува и од помисли, да ми можемо неко добро постићи и без Његове

помоћи и Његовог благослова! Нека нам и данашње јеванђеље послужи као
опомена, да се таква сујетна помисао не би никад ни зачела у нашој души. Јер
данашње јеванђеље баш и говори о томе како су сви трудови људски узалудни, ако
Бог не помогне. Док су апостоли Христови као људи сами ловили рибу, нису ништа
уловили; а кад је Христос наредио да још једном баце мрежу у море, толико се рибе
ухватило, да су се мреже поцепале. Но ево како гласи цела прича:
У време оно стајаше Исус код језера Генисаретског, и виде две лађе где стоје у
крају, а рибари беху изишли из њих и испираху мреже. И улезе у једну која беше
Симонова, и замоли га да мало одмакне од краја; седавши учаше народ из лађе. То
је било једном приликом када силан свет беше налегао да слуша реч Божју из
Христових уста. Да би Га сви видели и чули Он није могао изабрати боље место
зато од једне рибарске лађице. А ту на обали стајаху две, и рибари беху запослени
око испирања својих мрежа. Те лађице нису ништа друго до обични рибарски
чамци с једрима, какви се и данас употребљују на језеру Генисаретском. Лађица у
коју је Господ улегао припадала је рибару Симону, доцнијем апостолу Петру.
Господ дакле замоли Симона, да мало одмакне лађицу од краја, а кад Симон то
учини, Он седе и поче учити народ.
А кад преста говорити, рече Симону: хајде на дубину и баците мреже своје те
ловите. Улазећи у чамац Господ је унапред имао у виду неколико добрих циљева
које је хтео постићи. Прво из чамца је лакше поучио народ и користио народу
нахранивши му душу Својом слатком науком. Друго, знајући да су рибари у бризи
и тузи што те ноћи ништа нису уловили, Он је хтео да их утеши богатим ловом
рибе и тако задовољи њихове телесне и друге спољашње потребе. Јер Бог се стара о
нашем телу као и о души нашој. Он је Онај који даје храну сваком телу (Пс. 136,
25). Треће, хтео је Господ да нахрани душу Својих избраника вером у Себе, у Своју
свемоћ и свемилост. И најзад, што је најглавније, Господ је хтео да очигледно
покаже ученицима Својим, а кроз њих и свима нама, да је с Њим и кроз Њега
вернима све могуће, као и да су сви трудови и напори људски без Њега празни као
што су биле празне мреже рибара који сву ноћ ловише и ништа не уловише. Пошто
је, дакле, Господ постигао један циљ поучивши народ. Он сада греди ка другоме.
Зато наређује Симону да крене на дубину и да баце мреже поново.
И одговори Симон и рече му: учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не
ухватисмо: али по твојој речи бацићу мрежу. И учинивши то ухватише велико
мноштво риба, и мреже им се продреше. И намагоше на другове који беху на
другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обе лађе тако да се
готово потопе. Симон још не зна ко је Христос; он Га назива само учитељем, и
одаје Му поштовање као што су чинили и многи други. Но он још стоји далеко од
веровања у Христа као Сина Божјег и Господа. Најпре Му се јада, како су се сву
ноћ трудили и ништа нису уловили. Но из поштовања према Христу, као добром и
мудром учитељу, он пристаје, да Га послуша и поново баци мрежу. Никад Бог не
награђује труд људски толико, колико Он награђује послушно срце. Срдачна
послушност Петрова у толико се показала већа што је он одмах следовао речи
Христовој, мада је морао бити тешко уморан и неиспаван, и уквашен, и зловољан,

после свеноћног узалудног труда. Зато је његова послушност брзо била награђена
милошћу Христа и послушношћу риба. Јер Онај који је створио рибе, наредио им је
духом Својим да се скупе и напуне мреже. Рибе су безгласне, те им Господ и не
наређује на глас да уђу у мреже, као што је на глас наређивао хучном ветру да
престане и бучном мору да се утиша. Не гласом и речју но силом Господњом рибе
су се упутиле на место које им је одређено. Сабравши толику рибу Господ је богато
наградио свеноћни труд рибара, растерао њихову бригу и задовољио њихове
спољашње потребе. Тако је Он постигао и други Свој циљ тога дана. Видевши
толику количину рибе, какву свакако у животу није видео, Симон, и још неко ко је
био у лађи, дадоше знак својим друговима да им приђу са својом лађом. И не само
да се напуни Симонова лађа него још и лађа Јакова и Јована, другова Симонових, и
то тако, да од великог товара смал се лађе не потопише. Вероватно би се и
потопиле, да Господ није био ту присутан.
А кад виде Симон Петар, припаде ка коленима Исусовим говорећи: изиђи од мене
Господе! ја сам човек грешан; јер га беше спопао страх, и све који бејаху с њим од
мноштва риба које ухватише; а тако исто Јакова и Јована, синове Зеведеове, који
бејаху другови Симонови. Устрашен од невиђеног призора Симон пада на колена
пред Христом. Он ни часа није посумњао да се такав лов има приписати Христовом
присуству у лађи а не његовом (Симоновом) труду. Толико је тај догађај потресао
душу Симонову, да он више не назива Христа учитељем но Господом. Јер и људи
могу бити учитељи, али Господ је један. Чувши Христа како из лађе крај обале
говори народу мудру науку Симон Га назива Господом. Видите, како је дело
главније од речи? И ми кад говоримо најслађе речи људи ће нас назвати ученим
људима, но ако само делом покажемо оно што говоримо, људи ће нас назвати
Божјим људима. Вероватно да је и Симон, слушајући речи Христове, мислио у
срцу своме: како лепо и мудро говори! Прозревши ово Прозритељ свију срдаца и
ствари извео је Симона на дубину, да му покаже, да Он и твори оно што говори.
Но ослушните, шта Симон рече Господу? Место да изјави своју благодарност за

оволики дар и своје дивљење због овога чуда он говори: изиђи од мене! Нису ли и
људи из гадаре молили Христа да оде од њих, када је Он исцелио бесомучнога?
Јесу, али не из истих побуда као Петар. Гадаринци су гонили Христа од себе из
користољубља, јер им је жао било свиња што их потопише демони, када их Господ
истера из човека. Међутим Петар говори: јер сам ја човек грешан. Из осећања своје
грешности и недостојности он моли Господа да иде од њега. Ово осећање своје
сопствене грешности у присуству Бога јесте драгоцени камен душе. Господ ово
цени више него све формалне химне дивљења и благодарности. Јер ако човек пева
Богу многе химне дивљења и благодарности а не осећа своју грешност, ништа му
не вреди. То осећање грешности води покајању, покајање Христу, а Христос
препорођају. Осећање своје грешности почетак је пута спасења. Кад неко дуго лута
по странпутицама онда му остаје само да иде тим путем и да с њега више не скреће
ни лево ни десно. Шта је помогла молитва онога фарисеја који је мислио да хвали
Бога хвалећи себе у цркви? Он не би оправдан пред Богом него онај цариник који
се груваше у прси вапијући к Богу. Боже, милостив буди мени грешноме (Лк. 18,
13)! Но, гле, то је почетак Петрова школовања у вери у Христа. Доћи ће време када
ће он сасвим друкчије говорити Господу. Доћи ће време када ће многи од
следбеника Христових отићи од Христа, и када ће Петар рећи Господу: Господе,
коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 66-68). А сада, на почетку,
устрашен од силе Господње, он Му говори: изиђи од мене!
Но није само Петра обузео био страх него и другове његове: Јакова и Јована,
синове Зеведејеве, и све остале који беху с њима. Сви су они, дакле, почели са
страхом од Господа, а завршили су са љубављу Господа. Као што је и писано:
почетак мудрости страх Господњи (Приче 1, 7).
На Петров страх, клечање и узвик одговара благи и свепроницљиви Господ:
Не бој се! Од сада ћеш људе ловити. То јест: овај свет је море страсти, Црква моја
јесте лађа, а Јеванђеље моје мрежа којом ћеш ловити људе. Ништа без мене нећеш
моћи учинити, као ни прошле ноћи што ништа ниси могао уловити, али са мном
ћеш увек имати толики лов, да ће лађа бити препуна. Буди ми само послушан увек
као што си био данас, и никакве се дубине нећеш убојати, и никад празан нећеш
отићи из лова.
И извукавши обе лађе на земљу, оставише све, и отидоше за Исусом. Оставише

лађе, нека други раде с њима што хоће. Уз то Петар остави кућу и жену, а Јаков и
Јован кућу и оца свога. И отидоше за Њим. Шта има да се брину? Нису ли се
бринули и трудили целу једну ноћ, па узалуд? Онај који може без труда све да
створи, моћиће да исхрани њих и њихове сроднике. Онај који одева траву пољску у
лепше одело него што се могао оденути цар Соломон, бринуће се и за њихово
одело. Храна и одело то је нешто најмање. Међутим Господ их позива ка оном што
је највеће, ка царству Божјем. Па кад им Он може дати оно што је највеће, како да
их неће снабдети са оним што је најмање? Исти апостол Петар доцније је писао: све
своје бриге баците на Њ, јер се он брине за вас (I Петр. 5, 7). И најзад, кад Њега
слушају глуве и немуште рибе у води, како ови људи као словесни створовида Га
не послушају?
Но цела ова прича има и један скривени унутарњи смисао. Лађа означава тело;
мреже које се цепају означавају стари дух у човеку, дубина морска означава дубину
душе човекове. Када се живи Господ усели у послушна човека, онда се човек
откачује од обале овог материјалног света, и удаљава се из чулне плићине на
духовне дубине. У овим дубинама открива му Господ безбројно богатство Својих
дарова, за којима се човек узалуд гнао сам својим трудом кроз целу ноћ свога
живота. Но ти дарови су тако огромни, па их стари дух не може да држи, него се од
њих цепа. Зато је Господ и рекао, да се не лева ново вино у старе мехове.
Смотривши несањано богатство Божјих дарова, послушни човек испуњава се
страхом и ужасом како од свемоћи Божје тако и од својих грехова. И он би тад
пожелео да се скрије од Бога, да Бог од њега оде, а он да се врати своме староме
духу и староме животу. Јер чим се човеку открије сјај и милост Божја, одмах му се
открије и његова сопствена грешност, недостојност и дуговремена удаљеност од
Бога. Но онога кога је извео на дубине духовне Бог не оставља нити се обзире на
његове болесничке вапаје: изађи од мене! него га храбри и теши речима: не бој се!
Даље, када Бог обдари послушна човека Својим неописаним божанским
богатством, Он не жели, да то богатство остане само у њему, као талант закопани у
земљу од злога слуге, него Бог жели да послушни човек тај свој дар подели с
другима. Зато Петар и призива још једну лађу, да смести сву уловљену рибу, и дели
лов са својим друговима, Јаковом и Јованом, и осталима који беху с њим. Но и
Јаков и Јован и сви остали труде се око извлачења мреже, смештања рибе у лађе и
веслања ка обали. Тако и сваки послушан човек, који прима дар Божји преко
другога човека, треба да зна, да тај дар долази од Бога а не од човека; треба одмах,
без одлагања, да се почне трудити око чувања, умножавања и даљег дељења тога
дара. То што послушни рибари извукоше лађе на обалу, и оставише и лађе и све и
одоше за Христом означава, да обдарени од Бога човек на дубинама духовним
напушта своје тело са страстима и дотадашњим грешним везама, И напушта све, тј.
напушта не само тело и телесне везе него и стари дух и све везе старога духа сво га,
и иде за Оним, који облачи сваког позваног у нову ризу спасења, и који непрестано
зове послушне на велике дубине духовне. То што Господ назива Петра ловцем
људи означава, да апостоли, епископи, свештеници и сви уопште хришћани, који
су примили дарове од Бога, по љубави и по дужности труде се, да помоћу тих
дарова улове, то јест спасу што више људи. Свак према своме дару: ко је примио
више, мора и показати већи лов, а ко је примио мање, мање ће бити дужан и
показати, као што јасно учи Господ кроз причу о талантима. Слуга који је примио
пет таланата показао је десет, а слуга који је примио два таланта показао је четири.
Само да се нико не погорди Божјим даром као својим, и не скрије га од људи, и не
закопа га у гроб свога тела, јер ће такав самог себе осудити на геену огњену где је
плач и шкргут зуба.
И тако ова јеванђелска прича препуна је поуке баш за наше време и наше поколење
као што су рибарске мреже биле препуне благословене рибе. О, кад би људи нашег
времена примили од овог јеванђеља бар само поуку о послушности према Богу!
Све остале поуке биле би испуњене саме собом кроз послушност. И сва добра која
срце људско може пожелети била би уловљена златном мрежом јеванђелске
послушности. Пред нама су два примера послушности: послушност риба и
послушност апостола. Не зна се, која је од које дирљивија. Рибе следују наредби
Господа и без устезања стављају свој живот пред Његове ноге. Њих је Господ и
створио ради телесне потребе човека. Но гле, како рибе могу да задовоље и једну
духовну потребу људи! Одметнутим од Бога, бунтовним и непослушним људима
оне су послужиле примером послушности према Створитељу. Ваистину, ове рибе
нису се могле већма прославити, па да су још хиљаду година остављене да живе и
пливају по Генисаретском језеру! Свој живот оне су искупиле великом чашћу што
су послужиле у плану Господа Искупитеља као пример и укор непослушним
људима. Очита је и неисказана милост Господња у овоме. Господ се служи свима
Својим створењима, да би повратио човека са пута погибељи, да би га пробудио,
отрезнио и на првобитно његово достојанство уздигао. Но дирљив је и пример
апостолске послушности. Прости људи су обично више везани за свој дом и своје
сроднике од светских људи. Јер ови последњи имају много разноврсних веза по
свету, те ако напусте једне везе остају при другим. Али ови прости рибари
остављају све, кидају своје малобројне но врло јаке везе са светом, домом и
родбином - и са самим собом - и следују Господу на велику и богату духовну
дубину. Време је показало, да је њихову послушност Господ божански наградио.
Они су постали стубовима Цркве Божје на земљи и великим светилима у Царству
на небу. Похитајмо, дакле, и ми сви да се користимо њиховим примером
послушности. Ноћ нашега живљења на земљи журно промиче, и сви наши трудови
по овој ноћи остају узалудни, и мреже наше празне, и срца наша пуна зловоље, а
душе наше и ум наш гладни - без Божје помоћи. А Господ благи стоји код лађице
свакога од нас и моли. Он, Свевишњи Творац и Сведржитељ - моли свакога од нас,
да Га пустимо у своју лађицу и да се са Њим без бојазни отиснемо из плићине и
каљуге живота на велике дубине мора духовнога, где ће нам Он напунити лађице
наше сваким жељеним изобиљем! Послушајмо Га, дакле, док Он моли, јер кад
сване, ми Га нећемо више видети као Молитеља него као Судију. Не одбијајмо
Његову молбу да уђе у наше срце и душу, као што Га ни Петар није одбио; јер Он
жели да уђе не због Себе но због нас. Знајте, да није лако Пречистоме ући под
нечист кров. Знајте, да је то жртва што Он чини. Но Он ту жртву чини из љубави
према нама. Он нас не моли, да уђе и нешто узме, него да да. Он моли да Му само
дозволимо услугу и жртву - и жртву! - за нас. Чујмо, браћо моја, глас Молитеља
пре него што будемо чули глас Судије.
Господу и Спасу нашем Исусу Христу слава и хвала, са Оцем и Духом Светим -
Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност.
Амин.
НЕДЕЉА ДЕВЕТНАЕСТА
Јеванђеље о савршеном милосрђу
Лука 6, 31-36. Зач. 26.
Кад би се људи сваки дан сећали милосрђа Божјег према себи и они би били
милосрдни један према другом.
Ништа тако не чини једнога човека немилосрдним као вера да нико нема милосрђа
према њему. Нико? А где је Бог? Не награђује ли нас Бог сваки дан и сваку ноћ
својим милосрђем за немилосрђа људи? И зар није важније за нас да се у царскоме
двору цар односи према нама с благоволењем него ли слуге цареве? Шта нам
вреди, ако нас све слуге цареве обасипају милошћу а цар негодује према нама?
Људи постају немилосрдни ишчекујући док се прво други покажу према њима
милосрдни. Но гле, то исто и други чекају од њих! И у том узајамном ишчекивању
милосрђа један од другог сви људи, више мање, постају немилосрдним. А милосрђе
није врлина која чека но која наступа. Јер откуда би људи уопште знали за
милосрђе, да Бог није први наступио са Својим милосрђем? Милосрђе Божје
изазвало је милосрђе код људи; и да Бог није показао први Своје милосрђе, не би се
у свету уопште знало ни за реч милосрђе.
Ко схвати милосрђе као врлину која наступа а не која чека, и као такву почне је
испуњавати, томе ће се и небо и земља убрзо показати у другој боји. Јер ће убрзо
познати и Божје и људско милосрђе. Милосрђе је удар који непогрешно изазива
варницу. Ко даје тај блажени удар и ко га прима, обојица осећају Бога међу собом.
Онога часа осећа се милујућа рука Божја на оба срца. Зато је Господ и рекао:
блажени милостиви јер ће помиловани бити.
Милосрђе је веће од сажаљења, које су мудраци у Индији проповедали као највећу

врлину. Један човек може се сажалити на просјака и проћи мимо њега, но
милосрдан ће се сажалити и помоћи просјака. Бити пак милосрдан према просјаку
није још ни најтежа ни најкрупнија ствар у закону Христовом - него бити
милосрдан према непријатељу.
Милосрђе је веће од праштања увреда. Јер опростити увреду то је прва половина

пута ка Богу, а учинити дело милосрђа то је друга половина пута ка Богу.
Треба ли и спомињати, да је милосрђе веће од правде земаљске? Да није милосрђа,

људи би по самој земаљској, законској правди сви изгинули. Закон не може без
милосрђа ни да одржи оно што постоји, док милосрђе ствара нова и велика дела у
свету. Милосрђе је и сав овај свет створило. Зато је боље вежбати људе од
детињства у познању сладости милосрђа, него ли у познању оштрине закона. Јер
закону ће се моћи научити увек, али кад срце отврдне, тешко је повратити се и бити
милосрдан. Јер ако су људи милосрдни, неће се огрешити ни о закон; али ако сав
закон испуне, могу ипак бити сасвим празни од милосрђа и изгубити венац славе
који је Бог одредио милосрднима.
Данашње јеванђеље говори о највишој врсти милосрђа - о љубави према

непријатељима. Господ Исус даје заповест - не савет него заповест - да љубимо и
непријатеље своје. И та Његова заповест није узгредична и спорадична као што је
то било пре Њега на понеким ретким пропланцима закона, где је уопште ова
заповест - више у виду савета него заповести - блеснула, него та заповест о љубави
према непријатељима уздиже се на највидније место у Јеванђељу.
Рече Господ: како хоћете да чине вама људи чините и ви њима тако исто. То су
уводне речи у данашње јеванђеље о љубави према непријатељима. Пре свега, ако
хоћете да вама људи не буду непријатељи, не будите ни ви непријатељи људима.
Јер ако је истина, да сваки човек у овоме свету има својих непријатеља, онда то
значи да сте и ви некоме непријатељ. Како онда можете захтевати, да вам буде онај
човек пријатељ коме сте ви непријатељ? Зато ишчупајте прво корен непријатељства
у срцу своме, па тек онда пребројте своје непријатеље у свету. Уколико потпуније
будете ишчупали тај зли корен у срцу своме, и посекли све младице које из њега
стално избијају, утолико ћете мањи број својих непријатеља моћи набројати. Ако
хоћете, дакле, да вама људи буду пријатељи, ви морате прво престати бити
непријатељи људима, па онда постати и њихови пријатељи. Постанете ли пак ви
пријатељи људима, број ваших непријатеља или ће се врло смањити, или сасвим
ишчезнути. Но то није главно. Главно је, да ћете у том случају имати Бога за
пријатеља. Главно је за спасење ваше, да ви не будете ником непријатељ, а не да
немате ниједног непријатеља. Јер ако сте ви непријатељ људима, онда и ви и ваши
непријатељи спречавате ваше спасење; а ако ли сте пак пријатељи људима, онда и
непријатељи ваши несвесно помажу зидање вашег спасења. О, кад би сваки човек
мислио само о томе, коликом је броју људи он непријатељ место што мисли колики
је број људи њему непријатељ! За један дан тмуро лице овога света засјало би као
сунце.
Заповест Христова да чинимо људима оно што желимо да они нама чине тако је
природна, и тако очигледно добра, да је и чудо и срам, што то није давно давним
постало људима свакодневном навиком.
Нико не жели да му људи чине зло - нека нико дакле не чини људима зло. Свако
жели да му људи чине добро - нека свако дакле чини људима добро.
Свако жели да му људи опросте кад згреши - нека дакле и он опрости људима кад
ови згреше.
Свако жели да се људи жалосте у његовој жалости и радују у његовој радости -

нека се и он жалости у жалости других људи и радује у њиховој радости.
Свако жели да људи рекну добру реч о њему, и да га чествују, и да га гладна

нахране, и болна обиђу, и гоњена заштите, - нека дакле тако исто и он чини
људима.
То важи како за појединце тако и за групе људи, и за суседна племена, народе и

државе. Кад би ово постало усвојеним правилом од свих сталежа, народа и држава,
престала би злоба и борба међу сталежима, престала би мржња међу народима, и
престали би ратови међу државама. Ово је лек за све те болести, и другога лека
нема.
Даље говори Господ:
И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? јер и грешници љубе оне који
њих љубе. И ако чините добро онима који вама добро чине, каква вам је хвала? јер
и грешници чине тако. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете
примити, каква вам је хвала? јер и грешници грешницима дају у зајам да приме
опет онолико. То значи, ако чекате да вам се учини добро, па да га платите добром,
не чините тиме никакво добро. Чека ли Бог да људи заслуже да их огреје сунце, па
тек онда да нареди сунцу да греје? Или Он прво наступа са Својим милосрђем и
Својом љубављу? Милосрђе је врлина која наступа а не врлина која чека. То Бог
показује очигледно од почетка света. Из дана у дан од почетка света Бог Својом
шчедром руком расипа богате дарове свима Својим створењима. Јер кад би Он
чекао да прво Његова створења Њему нешто даду, не би постојао ни свет нити
иједно створење у свету. Ако љубимо оне који нас љубе, ми смо трговци који врше
размену. Ако чинимо добро само својим добротворима, ми смо дужници који
одужујемо свој дуг. А милосрђе није врлина која само враћа дуг, него врлина која
стално задужује. И љубав је врлина која стално задужује и не чека враћање. Ако
дајемо у зајам ономе од кога се надамо позајмљеног натраг примити, шта тиме
чинимо? Преносимо свој новац из једне касе у другу. Јер то што смо дали на зајам
ми сматрамо својом својином, исто онако као и кад је то било у нашим рукама.
Но лудо би било помислити, да нас Господ горњим речима учи да не љубимо оне
који нас љубе, и да не чинимо добро онима који нама добро чине. Боже сахрани!
Он тиме само хоће да каже, да је то један нижи ступањ врлине, на који се и
грешници лако успињу. То је најмања мера добра, која чини овај свет сиромашним
и људе ропски скученим и тесногрудим. А Он жели да дигне људе на највиши
ступањ врлине, одакле се види све богатство Бога и Божјих светова, и на коме
скучено и устрашено срце роба постаје широко и слободно срце сина и наследника.
Љубав к онима који нас љубе јесте само прва лекција у бесконачној области
љубави; и чињење добра онима који нама чине добро јесте само почетна школа у
дугом низу вежбања у доброчинству; и давање на зајам некоме ко ће нам вратити
није никакво зло но добро, али то је само први и мајушни корак ка величанственом
добру, које даје и не очекује враћање.
Кога Господ овде назива грешницима? Прво незнабошце, којима није откривена
потпуна тајна истине и љубави Божје. Грешници су они зато што су отишли од
првобитне истине и љубави Божје, и место Бога узели овај свет за свога
законодавца, од кога су се и научили љубити само оне који њих љубе и чинити
добро само онима који њима добро чине. Велика тајна Божје истине и љубави сада
се поново открива кроз Господа Исуса - и то још у већем сјају него у почетку
стварања - открива се она прво кроз народ јеврејски; кроз народ јеврејски, но не
само за народ јеврејски него за све народе на земљи. Па како је Бог припремао
Јевреје хиљадама година кроз закон и пророке за разумевање и примање
најпотпунијег откровења тајне, то Господ и назива и остале народе, огрезле у
многобоштву, грешницима. Но под грешницима - и то још тежим од незнабожаца -
разуме Он све оне којима је тајна истине и љубави откривена, али који је нису
одржали, него су се вратили - као пас на бљувотину - опет на најнижи ступањ
добра. Мећу таквима су многи и многи од нас: по имену хришћани, а по делима
најпримитивнији незнабошци.
Јер каква нам је хвала, ако љубимо своје љубитеље и чинимо добро својим
добротворима? Не враћамо ли тиме нешто што смо узели на своје место? Заиста,
примили смо плату своју! Хвалу заслужује само оно дело, које, колико толико,
личи на дело Божје љубави.
Али љубите непријатеље своје, говори Господ, и чините добро, и дајете у зајам не
надајући се ничему, биће вам велика плата, и бићете синови највишега, јер је Он
благ и неблагодарнима и злима. Будите дакле милосрдни као и отац ваш што је
милосрдан. Ево највише висине на коју Христос хоће да уздигне човека! Ево науке
нечувене пре Њега! И ево сјаја човековог достојанства, несањаног ни од највећих
мудраца у историји! И ево човекољубља Божјег које цело срце човечје раствара у
једну велику сузу!
Љубите непријатеље своје. Не каже: не враћајте зло за зло, јер то је мало; то је

само трпљење. Нити каже: љубите оне који вас љубе, јер то је чекање на љубав;
него каже: љубите непријатеље своје; не трпите их само, и не чекајте, него их
љубите. Љубав је врлина радна, активна; врлина која наступа.
Но зар није љубав према непријатељима неприродна? Такав је приговор истицан с

нехришћанске стране. Не видимо ли ми, да нигде у природи нема примера љубави
према непријатељима, него само према пријатељима? Тако је приговарано. Шта
можемо на ово одговорити? Пре свега наша вера зна за две природе: за једну
непокварену, непомрачену и неозлобљену грехом, за какву је знао Адам у Рају, и за
једну грехом покварену, помрачену и озлобљену, какву сви ми непрестано гледамо
у овоме свету. У кругу оне прве природе љубав према непријатељима је сасвим
природна. Јер у тој природи љубав је као ваздух којим сва створења дишу и живе.
То и јесте права природа коју је Бог створио. Из те природе просијава љубав
божанска у ову нашу природу као сунчана светлост кроз облаке. И што год на
земљи има праве љубави, она долази из те природе. У кругу ове друге, земаљске
природе љубав према непријатељима могла би се због своје реткости назвати
неприродном. Но она ипак није неприродна него - у односу према земаљској
природи - надприродна, или још најбоље рећи: преприродна, пошто љубав уопште
не долази у ову грешну природу из оне првобитне, безгрешне и бесмртне природе,
која је пре ове наше природе.
Али љубав према непријатељима тако је ретка, да се мора назвати неприродном,

говоре други приговарачи. Ако је тако, онда је и бисер неприродан, и дијамант, а и
злато. Гле, и они су ретки, па ко њих назива неприродним? Истина, једина Црква
Христова зна многобројне примере ове љубави. Као што има биљака које расту
само у једном пределу земље, тако ова необична биљка, ова необична љубав расте
и успева једино у пределу Цркве Христове. Ко би хтео да се увери у постојање
многобројних примерака ове биљке и у красоту њену, тај треба да прочита животе
апостола Христових, отаца и исповедника вере Христове, заточника и мученика
велике истине и љубави Христове.
Ако није немогућа, оно је та љубав у најмању руку необично тешка, говоре трећи
приговарачи. Заиста она није лака, нарочито за онога ко се тој љубави учи у
даљини од Бога, а не из близине Бога, од кога та љубав једино и добија снаге и
хране. Како да ми не љубимо оне које Бог љуби? Бог не љуби нас више него наше
непријатеље, нарочито ако смо и ми непријатељи другим људима. А ко од нас може
рећи, да га нико у свету не назива својим непријатељем? Кад би сунце Божје
грејало и киша росила само оне које нико не сматра својим непријатељем, заиста
тешко да би који зрак сунчев уопште сишао на земљу и која кап кише пала у
прашину земну. Како великог баука праве људи од непријатељства према себи!
Грех је утерао страх у људе, те од страха подозревају непријатеље у свима
створењима око себе. А Бог је безгрешан и безстрашан, зато не подозрева никога
него љуби све. Он нас толико љуби, да и кад нас без нарочите наше кривице
окруже непријатељи, треба да верујемо, да је то са Његовим знањем а ради нашега
добра. Будимо праведни и рецимо, да су непријатељи велики помоћници наши у
духовном напредовању. Да није било непријатељства од стране људи, многи и
многи Божји угодник не би постао пријатељ Бога. Чак и непријатељство самога
Сатане бива корисно онима који имају ревност према светињи Божјој и према
спасењу душе своје. Ко је био већи ревнитељ светиње Божје и ко већи љубитељ
Христа од апостола Павла? Па ипак овај исти апостол прича, да кад му је Бог
открио премноге тајне, допустио је био злом демону да буде близу њега и да му
досађује. Да се не бих понео за премнога откровења, даде ми се жалац у месо,
ангел сатанин, да ме куша да се не поносим (II Кор. 12, 7). Па кад сам демон и
мимо своје воље доноси корист човеку, како да му не доносе користи људи,
кудикамо блажи непријатељи од демона? Могло би се смело рећи, да су често
пријатељи једнога човека много штетнији по његову душу, него ли његови
непријатељи. И сам је Господ рекао: и непријатељи човеку постаће домашњи
његови (Мат. 10, 36; Михеј 7, 6). Они који живе под једним кровом с нама, и који су
толико ужурбани око наше телесне неге и угодности, често су најљући
непријатељи нашега спасења. Јер њихова љубав и брига нису упућени нашој души
но нашем телу. Колико је родитеља упропастило душу свога сина, колико браће
душу свога брата, колико сестара душу своје сесте, колико жена душу својих
мужева! И то све из љубави према њима! Ово сазнање, које се посведневно
потврђује, јесте један крупан разлог више, да не треба сувише да се предајемо
љубави својих сродника и пријатеља, нити пак да ускраћујемо своју љубав према
непријатељима. Треба ли још једном нагласити, да често, врло често, наши
непријатељи су наши прави пријатељи? То што они нас узнемирују, служи нам на
корист; и то што они нас изобличавају, служи нашем спасењу; и то што они
притешњују наш спољашњи, телесни живот, помаже нам да се повучемо унутра у
себе, и нађемо душу своју, и завапимо ка Богу живоме за спасење душе. Ваистину,
наши непријатељи често су наши спасиоци од пропасти, коју нам наши сродници
спремају и нехотично лабавећи наш карактер и гојећи наше тело на рачун наше
душе.
Чините добро и дајите у зајам не надајући се ничему, говори Господ. То јест:

чините добро свакоме човеку без разлике, да ли вас он воли или не воли; следујте
примеру Бога који чини добро свакоме, и јавно и тајно. Ако ваше добро не излечи
вашег непријатеља од непријатељског расположења, ваше зло још мање ће га
излечити. Чините добро, дакле, и онима који од вас нити траже нити очекују добра,
и дајите у зајам свакоме ко од вас тражи, но дајите тако као да поклањате, као да
враћате туђе а не као да дајете своје. ("Милостив је онај ко милује ближњега оним
што је сам примио од Бога: или новцем, или храном, или влашћу, или корисном
речју, или молитвом - сматрајући себе дужником пошто је више примио него што
му је потребно. Кроз брата његовог Бог у њега проси и чини Себе дужником."
Петар Дамаскин.). Ако ваш непријатељ не прима никакво ваше добро, ипак ви му
можете учинити много добра. Не каже ли Господ: молите се Богу за оне који вас
гоне (Мат. 5, 44)? Молите се, дакле, Богу за ваше непријатеље, и тако им чините
добро. Ако непријатељ ваш не прима од вас никакву милостињу и никакву услугу,
примиће Бог вашу молитву за њега. И Бог ће омекшати срце његово, и повратиће га
ка добром расположењу према вама. Није ни издалека тако тешко непријатеља
обратити у пријатеља, као што се то људима чини. Ако је то немогуће људима,
могуће је Богу. Онај који залеђену земљу обраћа у топлу рудину, по којој цвеће
расте, може растопити и лед непријатељства у срцу људском, и учинити да у њему
расте мирисно цвеће пријатељства. Но, наравно, није најважније то, да се ваш
непријатељ кроз ваше добро обрати и буде ваш пријатељ, него је најважније да он
због мржње према вама не изгуби душу своју. За ово последње треба се молити
Богу, а не за оно прво. За ваше спасење није ни најмање важно, да ли ћете ви у
овоме животу имати више пријатеља или непријатеља, но важно је и преважно, да
ви не будете ником непријатељ а свима пријатељ у срцу своме, у молитвама својим
и у мислима својим.
Ако овако будете чинили, велика ће бити ваша награда. Од кога? Можда донекле и
од људи, но у главноме од Бога. Каква награда? Бићете синови највишега и
моћићете назвати Бога Оцем својим. И отац ваш који види тајно, платиће вам
јавно (Мат. 6). Ако не данас, а оно сутра; ако не сутра, а оно на крају крајева, пред
свима ангелима и људима. Но какву би ми већу награду могли и очекивати осим да
се назовемо синовима Највишега и да Највишега назовемо Оцем својим? Гле,
једини син Највишега је само Господ Исус, и једини је он до сада називао Бога
Својим Оцем. А сада се и нама, заблуделим и грешним, обећава та иста част! Шта
значи та част? Значи, да ћемо бити тамо где он буде у вечности (Јов. 14, 3), у слави
у којој и Он буде, у радости којој краја нема. Значи, да нас љубав Бога Оца
непрестано прати, кроз све недаће и муке овога живота, и све окреће и устројава на
наше крајње добро. Значи, да нећемо остати у гробу кад умремо, него ћемо
васкрснути, као и Он што је васкрснуо. Ах, значи да смо само привремено
стављени на ову земљу као на острво мртвих, но да нас чека част и слава и
бесмртна красота у дому Оца небескога. Треба ли, уосталом, набројати сва она
добра која очекују једно сироче кад га један цар земаљски посини? Довољно је
само рећи: то и то сироче посинио је цар, и свак може одмах слутити, каква све
блага очекују то сироче. А наше посинаштво није људско него Божје, јер ми ћемо
бити синови Највишега, чији је Син и сам Господ Исус, синови Цара бесмртнога,
Цара над царевима. Нас Бог посињава не због наших заслуга него због заслуга
Сина Свог Јединородног, као што и вели апостол: јер сте ви сви синови Божји
вером у Христа Исуса (Гал. 3, 26; Јов. 1, 12). Христос нас прима за браћу Своју,
зато нас Бог Отац прима за синове Своје. У самој ствари ничим се ми не можемо
учинити толико заслужним да би се могли назвати синовима Бога живога. Смешно
је и мислити, да ми можемо ма каквим делима, па ма то била и највећа љубав према
непријатељима, заслужити и платити оно што Господ Исус обећава верним

службеницима Својим. Да раздамо све што имамо, и дамо сиромасима; да постимо
све дане живота свога и да као свећа стојимо дане и ноћи на молитви до краја
крајева; да се духом својим одвојимо од тела свога као од једног хладног камена, и
да душом постанемо бестрасни и нечувствени за овај материјални свет; да се дамо
попљувати и погазити од целога света, и да се дамо гладним зверовима на храну -
ипак је то сасвим ништавна цена онога блага, оне славе и оне неисказане милине,
што доноси собом посиновљење Божје. Нема тог милосрћа на земљи нити има те
љубави у смртном човеку, која би једног смртног човека могла учинити сином
Божјим и бесмртним грађанином царства небеснога. Но Христова љубав попуњује
оно што човек не може. Да се нико од нас не би похвалио, да ће се својом љубављу
моћи спасти, и својим заслугама отворити себи врата рајска.
Отуда и заповест о љубави према непријатељима, ма колико крупна и тешка да

изгледа, јесте само једна лепта коју Бог од нас захтева да би нас пустио у близину
Своју, у Своје раскошне дворове царске. Не тражи Он од нас да ми испунимо ову
заповест, да би себе учинили заслужним царства и синовства Његовог, но само да
би пожелели то царство и синовство изнад свега осталога. Он то тражи од нас,
колико да би ми само поверовали речи Његовој и показали послушност према
Господу Исусу. Чиме је Адам био заслужио Рај? Ничим; него му је дат Рај по
љубави Божјој. Чиме се Адам држао у Рају до свога пада? Послушношћу према
Богу, једино послушношћу. Онда када су он и жена му посумњали у заповест
Божју, они су већ самом том сумњом и прекршили заповест Божју, и пали у
смртоносни грех непослушности. При Новоме Стварању Господ Исус тражи од нас
оно исто што је тражио и од Адама и Еве у Рају, наиме: веру и послушност - веру,
да је спасоносна по нас свака заповест Његова, и безусловну послушност свакој
заповести Његовој. Он је и дао све заповести Своје, па и ову о љубави према
непријатељима, да би ми имали веру у Његову реч и послушност Његовој речи. А
кад ма која Његова заповест не би била добра и по нас спасоносна, зар би нам је Он
и давао? Он је најбоље знао, да ли је ова заповест природна или неприродна,
могућа или немогућа; главно је за нас, да је Он ту заповест дао, и ми - ако желимо
себи добра - имамо да је испунимо. Као што болесник с вером и послушношћу
прима лек из руку лекаревих - био тај лек сладак или горак - тако смо дужни и ми,
грехом раслабљени и помрачени, с вером и послушношћу испунити све што нам је
заповедио човекољубиви Лекар душа наших и Господ живота нашега, Исус
Христос Син Бога живога. Њему нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим -
Амин.
НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТА
Јеванђеље о Господу Васкрситељу

Лука 7, 11-16. Зач. 30.
Многи су се људи називали спаситељима човечанства, но ко од њих икад помисли

да спасава човека од смрти?
Много је у историји било победилаца, но ко од њих победи смрт?
Много је било царева на земљи, који су рачунали милионе живих људи у своје
поданике, но ко од њих икад урачуна и мртве као живе поданике своје?
Нико, осим једнога и ни с ким несравњивога Господа Исуса Христа. Он није само
нов човек, Он је нов свет, а Творац новог света. Он је разорао подједнако и њиву
живих и њиву мртвих и посејао ново семе живота. Мртви су за Њега били као и
живи, а живи као и мртви. Смрт није била граница Његовог царства. Он је ту
границу прегазио, и пружио царство Своје уназад до Адама и Еве и унапред до
последњег рођеног човека на земљи. И смрт и живот људи Он је гледао друкчије
него икад ма који смртни човек. Он је гледао и видео, да се живот није свршавао
смрћу тела, али и да је права смрт умртвљавала неке људе и пре телесне смрти. Он
је видео многе живе у гробовима, и многе мртве у живим телима. Не бојте се оних
који убијају тело а душе не могу убити, рекао је Он Својим апостолима (Мат. 10,
28). Са смрћу тела, дакле, не наступа и смрт душе; ова може наступити од и због
смртних грехова, пре или после, без обзира на смрт телесну.
Својим духовним взором Господ Исус је парао време као муња облаке, и пред Њим
су се показивале живе душе, како оних који су давно умрли, тако и оних који се
још нису ни родили. Пророк Језекиљ гледао је у визији поље пуно мртвачких
костију, и није могао знати, док му Бог није открио, да ли ће те кости оживети.
Сине човечји, хоће ли оживети ове кости! упита га Господ. А ја рекох: Господе,
Господе, ти знаш (Јез. 37, 10). Христос није гледао на мртвачке кости, него на живе
душе које су становале и које ће становати у тим костима. Тело људско и кости
људске само су одећа и оруђа душе. Та одећа стари и распада се као овештала
хаљина. Но ту одећу Бог ће обновити и душе упокојених поново у њу обући.
Христос је дошао да растера један прастари страх људи, но и да донесе један нови
страх за оне који греше. Стари страх људи јесте страх од телесне смрти; нови страх
треба да буде страх од душевне смрти; и овај страх Христос је обновио и појачао. У
страху од телесне смрти људи призивају сав овај свет у помоћ; утврђују се у овоме
свету, шире се у овоме свету; грабе овај свет, да би само осигурали што дужи
опстанак свога тела, што дужи и што безболнији. Безумниче, рећи ће Бог телесном
богаташу а духовном сиромаху, ову ноћ узећу душу твоју од тебе; а што си
приправио чије ће бити (Лк. 12, 20)? Безумником, дакле, назива Господ онога ко
има страх за тело а нема страха за душу. И још је Господ рекао: нико не живи оним
што је сувише богат (Лк. 12, 15). Него чиме живи? Живи Богом, који Својом речју
оживљава душу, а душом тело. Својом речју Господ Исус је васкрсавао и васкрсава
грешне душе, умрле душе још пре телесне смрти. И уз то је још обећао да ће
васкрснути и мртва тела умрлих људи. Опраштањем греха, Својом животворном
науком, и Својим пречистим телом и крвљу Он је васкрсавао и васкрсава мртве
душе. А да ће на крају времена васкрснути и мртва тела, Он је то потврдио како
Својим речима, тако и делом васкрсавања неких мртвих још за Свога живота на
земљи, као и Својим сопственим васкрсењем. Заиста, заиста вам кажем, рекао је
Господ, иде час, и већ је настао, када ће мртви чути глас сина Божјега, и чувши
оживети (Јов. 5, 25). Многи тешки грешници и грешнице чули су глас Сина
Божјега, и душом су оживели. Но и многи телесни мртваци чули су глас Сина
Божјега и поново су устали у живот. Један такав случај описује се у данашњем
јеванђељу.
У време оно иђаше Исус у град који се зове Наин, и с њим иђаху многи ученици
његови и мноштво народа. То је било ускоро после чудесног исцељења сина
римског капетана у Капернауму. Журећи да што више добра учини, и тиме да
дивни пример свима Својим верним, Господ се упутио био из Капернаума попут
горе Тавора. Ту за гором, а на обронку Ермона, и данас постоји село Наин, негда
град ограђен зидовима. Господ је ишао у великој пратњи од ученика и народа. Сви
су они видели многобројна чудеса Христова у Капернауму, но сви су били жељни
да виде још и чују још. Јер су чудеса Христова била нешто што се дотле није ни
чуло ни видело у Израиљу, а речи су Његове биле као реке меда и млека.
Као се приближише вратима градским, и гле изношаху мртваца, јединца сина

матере његове, а она беше удовица и народа из града много иђаше с њом. Тек што
је Господ стигао пред капију града са пратњом која је пратила Њега, Живога, у
сусрет им изађе из града пратња која је пратила једнога мртвога. И тако се сретоше
Господар и слуга, Животодавац и смрт. Умрли је био дечко, што се види из речи
којим га је Христос ословио: момче! и још из тога што га Он даде матери, пошто га
оживе. Мајка умрлога морала је бити из богатије и познатије куће, што показује
многобројност учесника у пратњи, и народа из града много иђаше с њом.
И видевши је Господ сажали му се за њом, и рече јој: не плачи. Због мајке је и била
тако велика пратња, једно због тога што је она била из угледније куће, а друго због
великог удара који јој је нанет губитком јединца сина. Жалост је морала бити
велика код свих присутних, и та жалост је још више повећавана очајним плачем и
нарицањем мајке. Јер и ако ми сви очекујемо учешће у жалости нашој, када нам
смрт уграби некога најмилијега, ипак једва што може све то учешће смањити наш
јад и чемер. Кад немоћ немоћи доноси утеху, онда је то слаба утеха. Има једно
тајно осећање, које обузима све оне који стоје око мртваца, једно осећање које се
ретко објављује; то је стид људи од смрти. Не само да се људи страше смрти, него
се и стиде смрти. Овај стид је доказ, још јачи доказ него страх, да је смрт последица
греха људскога. Као што се болесник стиди да покаже лекару своју тајну рану, тако
се и сви савесни људи стиде да покажу своју смртност. Тај стид од смрти доказује
наше бесмртно порекло и бесмртну намену. И животиње се крију кад умиру; као да
и оне осећају стид од своје смртности. А колики је тек стид код високо
просвећених духовних људи! Шта помаже сва наша вика и галама, сва сујета, сва
част и слава у часу када осетимо да се разбија земљани суд у коме је становао наш
живот? Стид нас обузима како због слабости тог суда, тако и због безумне сујете
којом смо целога века тај суд пунили. Нашто крити: стид нас обузима због смрада
којим смо напунили суд наш телесни и који ће по смрти истећи из њега не само
попут земље него и попут неба? Јер садржина нашега духа даје или мирис или
смрад и души и телу људском, како је ко и како чим пунио свој дух за живота -
мирисом неба или смрадом греха.
Господу Исусу сажали се над очајним људима. Он се често сажаљевао над немоћи
људском. А гледајући људе сажали му се, јер бејаху сметени и расејани као овце
без пастира (Мат. 9, 36). Кад овце виде пастира, нити су сметене нити су расејане.
Кад би сви људи непрестано имали пред очима живога Бога, не би били сметени ни
расејани. Но једни Га виде, други Га траже да виде, трећи Га никако не виде, а
четврти се ругају онима који Га виде и који Га траже. Зато су људи пометени, и
зато су расејани, то јест свак себи постаје пастир и свак иде својим путем. Кад би
људи имали упола онолики страх од свеприсутнога Бога колики страх имају од
смрти, не би се страшили смрти; о, још више него то - не би се ни знало за смрт у
свету! - Нарочито се сажали Господ у овом случају на бедну мајку, и рече јој: не
плачи! Он је прозрео у душу њену и прочитао све што има у њеној души. Умро јој
муж, она се осетила осамљена; сада јој умро и јединац син, и она се осетила
савршено осамљена. А где је Живи Бог? Зар може неко бити осамљен будући у
друштву Бога? И зар прави човек може уопште имати неко друштво тако блиско
као што је друштво Бога? Није ли нам Бог ближи него отац и мајка, и браћа и
сестре, и синови и кћери? Он нам додаје и одузима сроднике, но Он се од нас не
одмиче, нити стари Његово око над нама, нити се мења Његова љубав према нама.
Сви убоди смрти срачунати су на то, да се што више припијемо уз Бога свога, Бога
живога.
Не плачи! теши Господ ожалошћену мајку. То говори Онај који не мисли као многи
од нас, да је душа умрлога дечка отишла у гроб пре одласка тела, Онај који зна где
је душа умрлога; Онај који управо држи душу ту под Својом влашћу. И ми тешимо
ожалошћене са тим истим речима: Не плачи! ма да је и наше срце испуњено
плачем. Но сем тога и сажаљења ми се осећамо немоћни, да ишта друго понудимо
ожалошћеноме. Толико је сила смрти надрасла нашу снагу, да ми милимо као
инсекти у њеној сенци; и затрпавајући мртваца земљом осећамо увек да један део
себе затрпавамо у гробни мрак смрти. Не говори Господ жени: не плачи зато, да
покаже, да уопште не треба плакати за мртвим. Гле, и Он је плакао над мртвим
Лазаром (Јов. 11, 35); и плакао је унапред над многима који ће доцније имати да
пострадају са пропашћу Јерусалима (Лк. 19, 41), и најзад похвалио је као блажене
оне који плачу - јер ће се утешити (Мат. 5, 4)! Ништа тако човека не смирава и не
чисти као плач. У православној методици спасења плач долази мећу прва средства
очишћења душе, срца и ума. Не само да ми треба да плачемо над умрлима, него и
над живима, а нарочито сами над собом, као што је и Господ препоручио женама
Јерусалимским: не плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом (Лк.
23, 28). Само постоји разлика измећу плача и плача. Апостол Павле наређује
Солуњанима да не тугују као они који немају наде (1. Сол. 4, 13), тј. као
незнабошци или безбожници. Јер ови тугују за умрлим као за потпуно изгубљеним.
Хришћани пак треба да тугују за умрлим не као за изгубљеним, него као за
грешним, због чега њихова туга треба да је увек спојена с молитвом Богу, да би Бог
опростио грехе умрлога и увео га по милости Својој у царство небеско. Због својих
греха хришћани треба да тугују и плачу и над самим собом, и то што више то боље;
али ипак не као они који немају вере и наде него, напротив, баш зато што имају
веру у Живога Бога и наду у Божју милост и у вечни живот.
Па кад је плач тако користан, у хришћанском смислу, зашто онда Господ говори
мајци умрлога детета: не плачи? То је опет један сасвим различит случај. Ова жена
плакала је као она која нема наду; и уз то она није плакала за гресима свога детета
нити за својим сопственим гресима, него за телесним губитком свога детета, за
његовим тобожњим уништењем, и за вечним растанком с њим. Међутим ту је био
присутан Син Божји, властитељ живих и умрлих. У Његовом присуству није
требало плакати, као што се у Његовом присуству није морало постити. Кад су
фарисеји пребацивали Господу, како Његови ученици не посте као што чине
Јованови ученици, Господ је одговорио: можете ли сватове натерати да посте
док је женик с њима (Лк. 5, 33-34)? Исто тако: зар треба неко да плаче у присуству
Животворца, у чијем царству не постоје мртви него само живи? Али ожалошћена
удовица не познаје Христа нити силу Божју. Она тугује за својим јединцем
безнадежним туговањем, каквим су туговали у то време сви остали Јевреји као и
Јелини, који или нису ни имали или су изгубили веру у васкрсење мртвих. На ту
њену безумну тугу из незнања ражали се милосрдни Господ, и рече јој: не плачи!
Не рече јој Он да не плаче у оном смислу у ком многи и данас говоре ке плачи,
ожалошћенима за својим умрлим, то јест: не плачи, јер га плачем не можеш
повратити! таква је судба! сви ћемо ми тим путем! То је неутешна утеха, коју ми
дајемо другима, но која ни нас не теши кад нам долази од других. Друго мисли
Христос кад каже жени: не плачи! Он мисли, не плачи, јер Ја сам ту! А Ја сам
пастир свију оваца, и ниједна се овца не може сакрити од Мене, а да Ја не знам где
је. Твој син није умро онако како ти замишљаш, него му се само душа раставила од
тела. Ја имам власт над његовом душом као и над телом. И због твоје жалости и из
незнања и неверовања, као и због незнања и неверовања свега овога око тебе, Ја ћу
поново саставити душу детињу са његовим телом, и повратити га поново у живот,
не толико због њега колико због тебе и због овога народа. Да би ви сви веровали, да
Живи Бог бди над људима, и да сам Ја Онај који је требао доћи као Месија и
Спаситељ света. - У томе смислу, дакле, Господ говори мајци: не плачи! И пошто је
изрекао ову реч, тада је приступио делу. И приступивши прихвати се за сандук; а
носиоци стадоше, и рече: момче! теби говорим, устани! Прихватити се до мртваца
или до мртвачких ствари сматрало се код Јевреја нечистим, и било је забрањено. Та
је забрана имала свога смисла док се Бог у Израиљу поштовао и живот људски
ценио изнад свега на земљи. Но кад се смањило право богопоштовање као и
поштовање живота људског, тада су многе заповести, па и ова међу њима, постале
као сујеверице, и протрчале су на прво место мимо главне заповести Божје. Тако је
било, на пример, и са обрезањем тела и нерадом у Суботу. Дух ових заповести био
се сасвим изгубио, и место духа остало је обожавање форми или слова заповести.
Христос је повраћао дух и живот тих заповести, но срце народних старешина,
чувара закона Божјега, толико је било потамнело и одрвенило, да су они хтели

убити Христа зато што је у Суботу лечио болеснике (Јов. 5, 16)! Њима је Субота
била важнија него човек, чак важнија него ли и сам Син Божји. Но Господ се није
освртао на срдњу старешина; Он је продужавао истицати сваком приликом, да је
живот и спасење човечје душе важније од старих умртвљених предања и обичаја.
То је Он хтео намерно истаћи и овом приликом, прихвативши се противзаконо за
сандук мртваца. Но чудо васкрсења, које је Господ овом приликом извео, тако је
било поражавајуће, да немоћне старешине јеврејске нису смеле овом приликом
отворити уста да учине свој приговор.
Момче, теби говорим, устани! Господ Исус заповеда мртвацу од Свог имена, а не
као пророци Илија и Јелисеј, који су се молили Богу да Бог васкрсне мртве. Оно су
биле слуге Бога Живога, а ово је Његов Син Јединородни. Својом божанском
влашћу, дакле, заповеда Господ дечку да оживи и да се дигне. Теби говорим! Тим
речима - које Господ није употребио ни при једном другом васкрсењу мртваца -
хоће Он да покаже и нагласи да Он ово дело чини искључиво по Својој божанској
моћи. Хоће тиме да покаже да он има власт над мртвима као и над живима. Јер ово
чудо није се десило по вери мајке тога момчета, као у случају васкрсења кћери
кнеза Јаира; нити је пак ико из те поворке за мртвацем очекивао овако моћно чудо,
као што је био случај са васкрсењем Лазара. Не; нити је се ово чудо десило по
нечијој вери, нити по нечијем ишчекивању, него искључиво по моћној речи
Господа Исуса.
И седе мртвац, и стаде говорити; и даде га матери његовој. Чу твар свога

Создатеља и послуша заповест. Она иста божанска моћ, која је првобитно духнула
животворни дах у прашину и од прашине створила човека, дејствовала је и сада, да
мртав прах оживи: да крв проради и очи прогледају, и уши прочују, и језик
проговори, и кости са месом ставе се у покрет. Где је да је била тада душа умрлога
дечка, она је чула глас свога Старешине, и на мах се вратила у тело, да заједно са
телом изврши заповест Његову. Позна поданик глас Цара свога, и одазва се. Дечко
се исправи и седе у сандук, и стаде говорити. Зашто одмах отпоче говорити? Да не
мисле људи да је то нека волшебна опсена, да не мисле да је то нека авет ушла у
његово тело и исправила га у сандуку. Треба сви да чују глас и речи оживљенога,
да не би ни најмање сумње било, да је то он, а не неко други у њему. Из истог тог
разлога Господ узима дечка из сандука и предаје га матери његовој - и даде га
матери његовој. Када га мајка позна и прими, и загрли, онда ће ишчезнути страх и
сумња и код осталих присутних. Још га Господ узима Својим рукама и предаје
мајци зато да би јој показао, да јој га даје као дар, и сада као и онда када га је она
родила. Живот је дар Божји. Живот сваког човека дарује Бог из Своје руке. И не
гнуша се Бог ниједног створеног човека, да га узме за руку и упути у овај
земаљски, времени живот. Још и зато узима Господ васкрсло дете и предаје га
мајци, да јој покаже, да јој Он није узалуд рекао: не плачи! Кад јој је то рекао, Он је
већ мислио да јој пружи утеху не само тим речима, које је жалосна мајка могла
чути тога дана од многих познаника, него једним делом које представља
неочекивану и савршену утеху. И најзад, још и зато Господ чини то тако, да би нас
поучио, да кад чинимо неко добро дело треба да га чинимо по могућству лично,
пажљиво и благодушно; а не преко других, и не небрижљиво, и не с досадом,

колико само да се што пре отресемо онога коме чинимо дело милосрђа.
Посмотрите, колико има красоте и љубави у свакој речи и у сваком покрету
Господа и Спаса нашега! Он и овом приликом, као и увек пре и после овога,
показује, да је не само савршен сваки дар Божји, него је савршен и начин на који
Бог дар дарује.
А страх обузе све, и хваљаху Бога говорећи: велики пророк уста међу нама, и Бог
походи народ свој. Христос је успео Својим пажљивим поступањем са дететом и
мајком да отклони страх од немани и волшебства, али је зато ипак остао страх. Но
тај страх је био добар, пошто је то био страх од Бога и изазивао је хваљење и
слављење Бога. Народ говори о Христу као о великом пророку. Народ је очекивао
великог пророка, кога је Бог још Мојсеју обећао послати народу Израиљском (5.
Мој. 18, 18). Овај народ још се није могао уздићи до појма о Христу као Сину
Божјем. Но добро се могао дух овога народа, дух толико помрачен и згњечен од
стране народних старешина, уздићи и до схватања Христа Господа као великог
пророка. Да су се народне старешине из Јерусалима, које су исто овако гледале
чудеса Христова, и то многобројна, могле уздићи бар до овог схватања простога
народа, они би се уздржали од страшног злочина осуде и убиства Сина Божјега. Но
свак је чинио чуда свога рода према своме духу и срцу: Христос је мртвима
повраћао живот, а старешине јеврејске су и живима одузимали живот. Оно је био
Човекољубац, а ово човекоубице и - богоубице. Оно је био Чудотворац добра; а ови
су били чудотворци зла. Но на крају крајева ове опаке старешине нису ником могли
одузети живот до себи самима. И сви пророци, које су они побили, остали су вавек
живи и код Бога и код људи, док су остали скривени као змије у сенци тих пророка,
да путују из покољења у покољење и да од сваког покољења примају осуду и
проклетство. Исто тако, убивши Христа они нису убили Њега но себе. Онај који је
тако лако васкрсавао друге, васкрсао је и самога Себе, и појавио се на небу и на
земљи као највећа светлост, која што се више гаси све се више разбуктава и све
јасније светли. Том светлошћу ми сви живимо и дишемо и радујемо се. Та ће
Светлост над светлостима још једном, и то ускоро, објавити се земљи и свима
живим и мртвим. То ће бити онда када Господ Исус дође да закључи историју
људску, да васкрсне мртве из гробова, и да суди свима људским бићима, која су
живела на земљи, почев од Адама па све до закључка времена. Тада ће се још
једном, и то у највећој мери, обистинити речи Спаситељеве. заиста, заиста вам
кажем: иде час, и већ је дошао, кад ће мртви чути глас Сина Божјега, и чувши
оживети. Чудо васкрсења сина удовице у Наину и десило се колико из милосрћа
према ожалошћеној мајци толико још и да помогне нашој вери у последње и
свеопште васкрсење, чудо над свима чудима, у правду над сваком правдом, и у
радост над сваком радошћу. Господу Исусу слава и хвала са Оцем и Духом Светим
- Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност.
Амин.
НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ПРВА

Јеванђеље о Господу Сејачу
Луки 8, 5-15. Зач. 35.
Цео свет је једна дуга прича, састављена из безброј прича.
Као прича испричана тако је пролазан овај свет, и све што је у свету. Но духовно
језгро, што се скрива у љускама свих прича, остаје трајно и не гине.
Они људи који овим причама хране само очи и уши, остају духом гладни. Јер дух
се храни језгром тих прича, а они нису у стању да дођу до тог језгра.
Недухован, чулни човек, храни се зеленим лишћем многобројних прича, и остаје

увек гладан и узнемираван глађу. Духован човек тражи језгро тих многобројних
прича и хранећи се језгром бива сит и миром испуњен.
Приче су и све ствари што постоје, јер све оне као зелено лишће, или као љуске,
обмотавају скривено језгро. Приче су и сви догађаји што се збивају, јер и они су
само одело духовног садржаја, духовне језгре, духовне хране.
Постављен у овај свет човек је као потопљен у море мудрости Божје, исказане у
причама. Но онај ко само очима гледа ову мудрост, не види ништа осим хаљине у
коју је та мудрост одевена; гледа и види одећу природе, но дух и језгро природе не
види; слуша и чује природу, но слуша и чује пусте гласове, а смисао не разуме.
Нити се оком да видети језгро природе, нити са ухом да чути смисао њен. Дух
проналази дух; смисленост гледа смисао; разум сусреће разум; љубав осећа љубав.
Заиста, свет је овај бедан и жалостан по својој хитрој пролазности, и ко се за њега

ухвати као за нешто битно само по себи, мораће пасти и зајаукати од бола и стида.
Но свет је овај богата ризница поуке у причама, и ко буде тако схватио свет и у том
смислу користио се светом, неће ни пасти ни посрамити се.
И сам Господ Исус ради поуке људима често се служио причама из природе, то
јест, стварима и догађајима из овога света. И често је узимао за поуку обичне
ствари и обичне догађаје, да би показао каква се хранљива језгра и како се дубоки
садржај скрива и у свима њима. У необичним и ретким догађајима и обични људи
траже неки духовни значај, као у падању звезда, у земљотресима, у великим
ратовима итд. А само необични људи траже и налазе духовни смисао и у обичним,
најчешћим, свакидашњим догађајима. Најнеобичнији међу свима необичним који
су по овој земљи икада ходили, Господ Исус, као навлаш је узимао најобичније
ствари из овога живота да би открио људима тајну вечнога живота. Гле, шта има
обичниjе од соли, од квасца, од дрвета горушична, од сунца, од врабаца, од траве и
кринова пољских, од пшенице и кукоља, од камена и песка? Нико од оних који

посведневно гледају ове предмете само очима не би ни помислио, да у њима
потражи скривене тајне царства Божјега. А Христос је застао баш код ових
предмета и обратио пажњу људи на њих откривши неизмерне небеске тајне,
скривене под спољашњим изгледом њиховим. Исто тако су прости и обични
догађаји, којима се Господ служио да представи и објасни цео духовни живот
човеков, или целу историју људског пада и спасења, или крај света и Страшни Суд,
или милост Божју према грешницима. Вековима су људи гледали обичне догађаје
сличне онима, какви су описани у причама о сејачу и семену, о пшеници и кукољу,
о талантима, о блудном сину, о неправедним виноградарима, но нико ни сањао
није, да се под лишћем тих догађаја скрива таква хранљива језгра за дух човечји,
док Господ није те приче сам испричао, њихово значење протумачио и њихово
језгро показао.
Данашње јеванђеље излаже познату Христову причу о сејачу, која по свом

спољашњем виду излаже један врло обичан догађај, али која у својој унутарњој
језгри скрива самога Господа Исуса, и људске душе, и јеванђелску науку, и узрок
пропасти и пут спасења људских душа - све у један мах.
Изиђе сејач да сеје семе своје. Колико прост толико и свечан почетак! То јест: дође
време сејању, мразеви и снегови су приготовили земљу, орачи су узорали, пролеће
је наступило, и - сејач изиђе да сеје. Изиђе сејач из дома свога, на њиву своју, да
сеје семе своје - не туђе но своје. То је спољашња простота; а ово је унутрашња
дубина: сејач је Христос, семе је јеванђелска животворна наука. Човечји род је
растресен и приуготовљен хиљадугодишњим мукама и страдањима, лутањима и
вапајима, да прими божанско семе животворне науке; пророци су разорали њиву
душа људских, и Христос је заблистао као пролеће после дуготрајне и ледене зиме,
и као сејач изишао да сеје. Пророци су орачи, и Он је сејач. Ако су пророци
посејали овде онде неко семе, то није било њихово семе него од Бога позајмљено.
А Христос је изишао да сеје Своје семе. Лажни учитељи пре Христа узимали су од
ђавола семе, и сејали га по свету као своје. А Христос не позајима ни од кога него у
истини сеје Своје семе. Изиђе сејач - но одакле изиђе и камо? Изиђе Син Божји из
вечног крила Оца Свога, но ипак се не одвоји од тога крила. Изиђе у тело човечје,
да као човек послужи људима. Изиђе као светлост што излази од сунца, но ипак се
не одваја од сунца. Изиђе као дрво из корена свога не одвајајући се од корена свога.
Душе су људске њива Његова; и Он изиђе на Своју њиву. Свет кроза Њ поста, а
Он дође у свет - на Своју њиву, дакле, изиђе. Душе људске кроза Њ посташе, и Он
к Својима дође - на Своју њиву, дакле, изиђе. И тако: из Свога боравишта изиђе, на
Своју њиву дође, да Своје семе сеје. То је прави Сејач, окружен миром са свих
страна због неоспорне својине своје и чистоте и правде путева својих. А не као
слуге које из туђега дома излазе и на туђу њиву долазе и туђе семе сеју, па се
понекад у злоћи својој забораве, те туђе присвоје и назову својим, због чега их
окружава немир и страх.
И кад сејаше, једно (семе) паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше
га. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. И друго паде у
трње, и узрасте трње, и угуши га. А друго паде на земљу добру, и изникавши
донесе род сто пута онолико. Говорећи ово повика: ко има уши да чује, нека чује.
Ове последње речи показују, да прича има скривен смисао. Јер сви људи имају уши
и могу лако чути глас и речи ове приче, но сви немају слух духовни, да би чули дух
који дише у овој причи. Зато Господ вели: ко има уши да чује, нека чује.
Цела ова прича јасна је и истинита је чак и када се у њој види само опис једног
обичног догађаја. Сваки тежак могао би потврдити из свог сопственог искуства, да
све ово овако заиста бива са посејаним семеном на њиви. И сваки ће вам моћи
испричати своје трудове и муке око њиве: да би спречио путеве преко ње, да би
повадио камење из ње, и да би трње искрчио и спалио, те тако сву њиву учинио
само добром земљом. Но ова прича није ни испричана због онога што свак из ње
зна него због скривеног смисла што нико из ње раније није знао. Она је испричана
због дубоке, трајне и духовне истине која се крије у њој.
Њива представља душе људске; разнолики делови њиве означавају разнолике душе
људске. Једне су душе као земљиште око пута; друге су као каменито земљиште
њиве; треће су као трњак на њиви; а четврте као добра земља, удаљена од пута, и
чиста од камења и трња. Но зашто сејач не баца семе само по доброј земљи, него и
по путу, и по камењаку, и по трњаку? Зато што је јеванђелска благовест јавна а не
тајна; не тајна и не ограничена само на један број људи, какве су биле многе тамне
и мађионичарске самозване науке код Грка и Египћана, које су имале за циљ више
владање једног човека или једне групе људи над осталим људима него спасења
душа људских. Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће
на уши, проповедајте с кровова (Мат. 10, 27). Тако је заповедио Господ Својим
ученицима - Главни Сејач осталим сејачима. Даље, и зато што Бог жели спасење
свима људским душама, јер Он хоће да се сви људи спасу (I. Тим. 2, 4) и неће да ко
погине (II. Петр. 3, 9). Да је Господ сејао своју божанску науку само међу добрим
људима, онда би зли имали изговор и рекли би, да они нису ни чули за Јеванђеље.
И тако би своју пропаст приписивали Богу а не својој грешности. Но, пак неће
пропасти Божјом кривицом, јер Бог је праведан, и никаква се кривица не може ни
приближити светлости правде Његове.
То што три дела семена пропада није кривица ни до сејача нити до семена него до
саме земље. Нити ће бити крив Христос ни Његова света наука што ће многи људи
пропасти, него сами ти људи. Јер они неће уложити труда и љубави да примљено
семе одгаје; да га одбране од корова; да га удубе у плодородну дубину душе своје и
да га сачувају до доношења плода и до жетве. Но макар и три дела њиве да остане
бесплодно Бог ће имати обилату жетву Своје речи. Као што је и рекао кроз
пророка: реч моја кад изиђе из мојих уста неће се вратити к мени празна, него ће
учинити шта ми је драго, и срећно ће свршити на шта је пошљем (Ис. 55, 11).
Што се неки људи неће користити Христовом речју, то не значи, да је та реч узалуд
посејана. У Бога је све могуће: Он може учинити, да зато буде Његова жетва на
доброј земљи обилатија. У најгорем случају реч Његова вратиће се Њему, ако не
друкчије а оно као талант закопани од злог слуге, или као мир донешен једној кући
и од те куће непримљен. Као што је рекао Господ апостолима, да назову мир свакој
кући у коју улазе. И ако буде кућа достојна, доћи ће мир ваш на њу; а ако ли не
буде достојна, мир ће се ваш к вама вратит (Мат. 10, 12-13).
Но боље, послушајмо самога Господа како Он открива унутрашњи смисао ове

приче. Јер ово је једна од ретких прича у Јеванђељу коју је сам Христос
протумачио. А протумачио је зато што су га сами апостоли о томе питали:
А ученици Његови питаху га говорећи: шта значи прича ова? А он рече: вама је
дано да знате тајне царства Божјега; а осталима у причама, да гледајући не виде,
и слушајући не разумеју. Ученицима је изгледала ова прича баш због своје простоте
тешко разумљива и на духовни живот мучно применљива. Према јеванђелисту
Матеју ученици су прво поставили питање: зашто им говориш у причама?
Јеванђелист Лука то питање пропушта и наводи оно друго питање: шта значи
прича ова! Христос им одговара на оба питања. Прво, Он прави разлику између
својих ученика као слушалаца и осталих слушалаца. Мада су ученици били прости
људи, благодат је Божја била с њима; и мада они у то време још нису били
савршени, ипак је њихов духовни вид био довољно отворен да познају тајне
царства Божјега. Њима се могло понекад говорити и управо, без прича; но другима
се није могло говорити без прича. А да се и апостолима није могло увек говорити
без прича, види се из Христовог последњег говора њима: ово вам говорих у
причама, али ће доћи време кад вам више нећу говорити у причама (Јов. 16, 25). А
зашто народу говори у причама? Да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. То
јест: кад би им говорио управо, и без прича, они би гледали телесним очима и не би
видели ништа, и слушали би телесним ушима и не би разумели ништа. Јер духовне
ствари се не виде телесним очима, нити се чују телесним ушима. А да ове речи
имају тај смисао, јасно је из нешто друкчије изречене те исте реченице код
јеванђелиста Матеја - јер гледајући не виде, и слушајући не чују нити разумеју. То
јест: кад им Господ говори духовне истине наге, без одела прича и сравњења са
стварима и догађајима из овога чулнога света, они не виде те истине, они их не чују
нити разумеју. Све духовне истине су из онога света - из света духовнога,
небеснога - и само се духовним видом и слухом и разумом могу запазити и
појмити. Но те духовне истине су изложене у овоме свету под оделом ствари и
догађаја. Код многих људи изгубљен је вид и слух и разум за духовне истине.
Многи гледају само одело, и слушају само спољашњи глас, и разумеју само
спољашња својства и облике и природу ствари и догађаја. То је телесни вид,
телесни слух, и телесни разум. Господ Исус је познао слепило људи, и зато као
премудри Учитељ руководи људе од телесних предмета ка духовним, и од
физичких чињеница ка духовним. Зато им говори у причама, то јест у оном облику
који је једино доступан њиховом виду, и слуху, и разуму.
Одговоривши тако на прво питање Господ прелази на друго:
А прича ова значи: семе је реч Божја. А које је крај пута то су они који слушају,
али потом долази ђаво, и узима реч из срца њиховога, да не верују и да се не спасу.
Народу је рекао Господ: погази се, и птице небеске позобаше га, а ученицима вели:
долази ђаво и узима реч из срца. Оно значи ово; и ово је објашњење онога. Као што
семе украј пута путници газе и птице зобају, тако ђаво гази и зоба усев Божји, реч
Божју у срцу човечјем. Зато мудар домаћин заграђује њиву и одбија пут од њиве; и
зато мудар човек заграђује пут кроз срце своје, да зли дух не ходи њиме и не гази
не сатире све оно што је од Бога у срцу човечјем посејано. Кад ми направимо пут
кроз срце своје, онда тим путем пролази тамо амо светина од људи и демона.
Божанско се семе тада тре и упропашћује, а светина буд гази божанско семе буд
још сеје своје семе зла. Такво разграђено и за свакога отворено срце личи на жену
прељубну која изневерава свога мужа, и од себе прави смрадно сметлиште и
бесплодни друм; на који најрадије слећу грабљиве тичурине небеске, то јест
демони. Никаква људска душа није милија њима од оне која је од себе направила
отворен друм. На камену и у трњу семе бар поникне, но на друму она не може ни
да никне од путника и мимопролазника, него га одмах табани сатру и ђаволи
разнесу. Божанско семе успева и доноси плода само у девичанској души, која није
отворен друм него заграђена и забрањена њива. Ако би требало причу причом
објашњавати, онда би се прича о семену на путу најбоље објаснила причом о
блудници.
Зашто ђаво узима божанску реч из срца људи? То Господ објашњава речима: да не
верују и да се не спасу. Из овога је јасно, да је вера у реч Божју основ нашега
спасења. Онај ко не држи реч Божју у срцу дуго и дуго - искључиво само реч Божју
- не може му се срце загрејати вером, те следствено: не може му се ни душа спасти.
Док се још срце није загрејало од речи Божје, ђаво жури да покраде и однесе реч
Божју из срца. Благо оном ко чува реч Божју у срцу као највеће благо, не
пуштајући ни људе ни демоне да тај свети усев газе и разносе.
А које је на камену то су они који кад чују с радошћу примају реч; и ови корена
немају који за неко време верују, а кад дође време кушања отпадају. Најпре с
радошћу примају, па за неко време верују, и најзад из страха отпадају. Као роб који
је много година провео у тамници кад види да му је неко отворио врата и викнуо:
излази, слободан си! Он се најпре обрадује и почне се спремати да изађе; но кад
помисли да се мора привикавати новом начину живота и пословима, он се уплаши
од тог новог, неизвесног, и радије се поново повлачи у таму затварајући сам
тамничка врата пред собом.
Сувише је земљано сунце у страшљиваца, и од земљаности окамењено. Реч Божја

расте најуспешније при спољашњим бурама и ветровима, као борје у планини. Но
страшљивац, који је с радошћу примио реч Божју, уплаши се од буре и ветрова, и
напушта реч Божју, одбацује је, и прилепљује се поново својој земљаности. Земља
даје брзе плодове, а на плод од речи Божје треба чекати. При том страшљивца
разједа сумња: ако пустим ове плодове земаљске које имам у рукама, ко зна да ли
ћу дочекати да окусим плодове које ми реч Божја обећава? И тако страшљивац
посумња у Бога а поверује у земљу; посумња у истину а поверује у лаж. И вера не
ухвативши корена у његовом каменом срцу ишчезава, и реч Божја посејана по
камену враћа се своме Сејачу.
Оваквих страшљиваца и данас је много међу нама. По врху њиховог срца зазелени
се вера у Бога. Но земља је врло плитка, а испод ње је тврд камен. Кад им обасја
велико сунце Божје истине, према чијој светлости они виде, да реч Божја тражи
дубине, и да пушта своје жиле до самога дна срца, и до дна душе и до дна ума, они
се онда уплаше. Они су још и вољни били пустити Бога у предсобље своје,
задржавајући све остале одаје за себе. Но кад су видели колико је сунце Бог, и како
у Његовој близини не може остати ниједна одаја у тами, њих је спопао страх. Па
још кад таквоме човеку буде до невоље или га потерају ради речи (Божје) - то су
буре и ветрови - одмах удари натраг. Колебљивост у вери је служење једном
господару и обећавање службе другом. Колебљиви служе уствари ђаволу а
обећавају своју службу Богу. Но како ће Бог веровати њиховом обећању кад они
нису поверовали Његовом обећању, садржаном у речи Његовој?
А које у трње падне то су они који слушају, и отишавши - од бриге и богатства и

сласти овога живота загуше се, и плод не сазрева. Бриге су трње, љубав према
богатству трње, сласти земаљске трње. Кад у такво трње западне реч Божја, никне.
Но не порасте нити стигне до зрела плода, јер бива трњем угушена. Божја реч не
може да успева ни у каквој сенци. Она успева само на њиви, на којој је она највећи
усев, те баца сенку на све остало. Под бригама се овде разумеју бриге за телесни
живот; под богатством - богаћење спољашње; под сластима - сласти светске,
телесне, пролазне и трулежне. То је коров, у коме пречиста и нежна биљка Божја не
расте. Апостол Петар говори: све своје бриге баците на њ, јер се он брине за вас (I
Петр. 5, 7). Једну једину бригу налаже нам Христос Господ - бригу за душу, за
спасење душе. Но то је највећа брига, која кад се збрине све остало је збринуто
само собом. Све остале мале бриге угуше семе ове највеће бриге, и без ове остану и
оне незбринуте, ма човек с њима живео хиљаду година на земљи. Право богатство
је дар Божји а не отмица од људи или природе. Ко се узда у богатство своје,
пропашће (Приче, 11, 28). Тај ће као огорчени незадовољеник умрети, и као
просјак, без игде ичега, изаћи пред Суд Божји. А сласти? Нису ли и оне коров и
трње што угушује реч Божју? И да ли су земаљске сласти у истини онакве какве их
замишљају они који за њима чезну? Ево, чујмо једнога који се сав купао у сластима
земаљским, чујмо цара Соломона шта исповеда о себи: и што год жељаху очи моје
не брањах им нити ускраћивах срцу своме каквога весеља, него се срце моје
весељаше - а кад погледах, гле, све беше таштина и мука духу, и нема користи под
сунцем (Проповед. 2, 10-11). А ево шта вели отац Соломонов, мудрији од
Соломона: наредбе су Господње праведне, веселе срце (Пс. 19, 8), присвојих
откровења твоја за вавек, јер су радост срцу моме (119, 111); радујем се речи
твојој као онај који задобије велик плен (119, 162). Права сласт, дакле, и богатство,
и радост, и весеље јесте у речи Божјој. Све богатство овога света, и сласт, и радост
јесу само лисната прича према богатству, сласти и радости у духовном свету, у
царству Божјем.
А које је на доброј земљи то су они који реч слушају, и у добром и чистом срцу
држе, и род доносе у трпљењу. Ово рекавши повика (Исус): Ко има уши да чује
нека чује. Добра земља то су добре душе, душе жедне истине и гладне љубави. Као
жедан јелен што јури и тражи воде, тако и ове добре душе јуре по сувој пустињи
овога света и траже да загасе своју жеђ и глад истином вечном и љубављу
непролазном. И кад на такве душе падне роса и мана небесна са Христових уста,
оне се купају у радости, и расту високо до небеса, и доносе неизмерни род. Кроз те
душе само један пут води, и њим само Христос ходи; за све остале путнике и
пролазнике тај је пут затворен. У тим душама нема камењака ни трњака, но само
чиста, плодородна и мека земља, на којој само један усев расте, онај што га
Христос Господ сеје. Каже се: и држе је у добром и чистом срцу. Не држе добри
људи реч Христову записану на хартији, јер хартија је ван човека, и може се
изгубити, нит је држе само у памети јер памет је на искрају човека, те се може
заборавити. Него је држе у средини самих себе, у срцу своме, у срцу доброме и
чистоме, где нити се губи нити заборавља, но као квасац буја, и као пшеница род
доноси, и као лоза винова весели човека, и као уље маслиново помазује цео живот
човеков, те се светли као сунце.
Колико рода доноси реч Христова на доброј земљи? Један по сто, један по шест, а
један по тридесет. Ово је Господ рекао по бескрајној милости Својој и снисхођењу
према људима. Он не тражи од свију људи подједнако, него од некога више, од
некога мање, да би се само што више душа спасло и царство небесно наследило.
Јеванђелист Лука спомиње само стоструки род - род сто пута онолико - да покаже
уопште величину рода на доброј земљи. А Матеј и Марко не говоре о величини
рода уопште него о три различне количине рода које задовољавају Домаћина. Овим
се исказује иста мисао као и причом о талантима. И слугу са десет таланата као и
слугу са четири таланта Господ је ословио истим речима и наградио истом
наградом: слуго, добри и верни - уђи у радост господара својега (Мат. 25, 21-23)!
Јер и царство небеско има ступњева величине и власти, те и сва спасена створења
нису на истом ступњу, мада су сва у неисказивом сјају и неизреченој радости. Ко
има уши да чује нека чује! Овим речима завршио је Господ и тумачење приче, као
што је претходно пред народом овим истим речима завршио саму причу. И то још
повика. И двапут понавља исте речи, и оба пута, каже се: повика! Зашто то? Зато,
да би пробудио унутрашњи слух оглувелих људи. Да би одјекнула животна
мудрост Његова кроз столећа и столећа, и да би је чула сва поколења људска до
свршетка времена. Зато поновљено повика и поновљено рече: Ко има уши да чује
нека чује. Повика човекољубиви Пријатељ људи, једини Пријатељ оних, на које су
навалиле црне тичурине небеске као на остављену стрвину; повика, да укаже на
опасност; повика, да укаже један једини уски пут за спасавање из трулежног
горења и димљења овога света, повика кротки и Благи Господ, јер се овде не ради
ни о чем мањем него о спасењу живота људи, не о хаљини, и не о кући, и не о
имању, него - о животу. Његова вика није од гнева на људе него вика нежне мајке
која сагледа децу своју усред змија, па повиче! Деца се играју и не виде змије, а
мајка види. И кад деца и сагледају змије, не знају којим путем да се спасу, а мајка
зна. Зато мајка повиче к деци. Зато и Христос повика људима, с краја у крај
историје: ко има уши да чује нека чује! Нека је слава и хвала живоме и
животворноме Господу и Спасу нашем Исусу Христу, заједно са оцем и Духом
Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву
вечност. Амин
НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ДРУГА
Јеванђеље о Лазару и богаташу
Лука 16, 19-31. Зач. 83.
О својини се препиру људи на земљи, и нигде краја овом заморном и неуспешном

препирању! О, људи, а чија сте ви својина?
О пашу се отима стадо, а власник и паше и стада стоји и гледа с чуђењем, зашто се
његово стадо толико отима о његову пашу, кад он брине о стаду и о паши?
Многе ствари човек памти, а једну никако да запамти - ма колико му се она

понављала - да он без својине улази у овај свет и без својине излази из овога света.
Људи деле ову црну земљу, и никад да је поделе! И животом плаћају границе своје
својине, и границе ипак остају помичне. Несравњено скупљим плаћа се несравњено
јевтиније; и људи се много и не буне против тога, но ту страшну цену називају или
правом, или патриотизмом или неким другим утешним именом. Само никако да
кажу, да је лудост што је овца дала свој живот за шаку траве, кад је трава ради
живота а не ради траве. Питање својине на крају крајева јесте питање траве, Јер све
што људи једу и у што се одевају јесте трава, или понешто још мртвије од траве. У
самом почетку Светог Писма каже се, да Бог даде људима и зверињу, биље и траву
за храну (Пост. 1, 29-30; 9, 3).
Кад поставите људима питање; шта је важније: трава или човек? добићете
једногласан одговор, да је човек важнији. Али на делу људи признају да је трава
важнија од човека кад жртвују и туђи и свој живот за траву.
Но и ако је питање својине, питање траве, ипак је то питање главни камен

спотицања у животу људи на земљи. Само они који су својим духом најсличнији
Богу не спотичу се о тај камен, него га обилазе и немарно остављају за собом.
Осталима је тај саблажњиви камен предмет препирки, предмет разговора, предмет
неизмерног труда и зноја, предмет и садржина целога живота, и, најзад - њихов
надгробни споменик.
Где је благо Крезово? Где су ручкови Лукулови? Где је држава Цезарева? Где сила
Наполеонова? Свему томе још се и може наћи трага, у овом облику или у оном, но
није то важно толико колико: где је сада богати Крез? Где прождрљиви Лукул? Где
властољубиви Цезар? и где силни Наполеон? Најважније је знати, где су људи, а не
где је својина њихова. Но ово ми не можемо дознати пре него што дознамо, чија су
својина људи?
Чија су, дакле, својина људи? Онај ко реши питање својине човека, лако ће решити
питање својине човекове, као путарима кад уклоне највећи камен с пута што је лако
потом одгрнути шљунак и лишће.
Кад људи сами решавају ово питање, мимо Христа Господа, као што су и решавали
сами кроз хиљаде година, онда га они реше на два начина: Прво решење: човек је
својина злих духовних сила које се крију иза природе и под маском природе, и
друго решење: човек је својина саме природе која га је и створила, која га држи
неко време, као намештај међу својим намештајем, и која га најзад ломи и убија.
Сва мудровања људска од постања света, која нису позајмила ни мало разума од
Христа, имају само та два одговора на питање: чија је својина човек.
А Христов одговор на ово питање гласи: човек је својина свеблагога Бога. И то

својина не тако као што су ствари својина нечија него као слободно и разумно
биће, као син Божји. Ово решење није решење једнога философа - јер да је тако ми
не би веровали - него је ово решење Очевица, који је дошао људима у посету из
саме троједине централе бића и живота, из које се живот разводи по свима
световима. Зато ми и верујемо у ово решење и држимо га као једино истинито и
једино спасоносно. Ово управо и не може се назвати решењем, него сведочанством
Очевидца.
Овим сведочанством решена су и сва питања својине човекове, сва питања

газдинства, економије и политике на земљи. Људи су Божја својина, значи: и
природа је тим пре Божја својина. А ово опет значи, да све оно што човек назива
својом својином у ствари је Божја својина, и позајмица Божја људима. Ту
позајмицу Бог је разделио људима неједнако. Зашто неједнако? Зато што су људи
слободна и разумна бића. Мртвим стварима Бог је доделио све подједнако. И
полуживим створењима, т.ј. неслободним и неразумним, Бог је доделио све
подједнако. А Својим слободним и разумним створењима Бог је доделио све
неједнако, да би се показао њихов разум и њихова слобода; да би људи увидели
братску зависност један од другога; и да би мудрим руковањем позајмице Божје
омогућили спасење како своје тако и своје браће. И тако позајмица Божја - или оно
што људи погрешно називају својом својином - јесте само средство спасења
људског.
Данашње јеванђеље говори о једном богаташу који није својину схватио тако него
иначе, у апсолутном смислу те речи, и који је због тога дочекао такве муке, да се
човеку срце леди и коса костреши само читајући опис тих мука.
Рече Господ: човек неки беше богат, који се облачаше у скерлет и свилу, и
весељаше се сваки дан сјајно. А бејаше један сиромах, по имену Лазар, који
лежаше пред његовим вратима гнојав. И жељаше да се насити мрвама које
падаху с трпезе богатога; но и пси долажаху и лизаху гној његов. Ово је страшна
слика земаљске неједнакости. Но, почекајте, доцније ћемо видети још страшнију
слику небеске неједнакости. Каква противположност: на једној страни богаташ,
одевен у скерлет и свилу, а на другој просјак, одевен у ране и гној! На једној страни
човек коме чине друштво људи слични њему: богати, сити, одевени и весели; на
другој страни човек коме једино пси чине друштво! На једној страни богатство,
здравље и ситост до преситости; на другој страни чемерна беда, болест и глад! На
једној страни урнебес од песме игре и смеха; на другој страни ћутљиво чекање на
мрве хлеба, и ћутљиво посматрање течења гноја из свога тела, и ћутљиво чекање
смрти! Ћутљиво и стрпљиво - јер се не каже, да је Лазар искао помоћи, нити викао
као други просјаци. Он је у својој глади само желео мрве испод стола богаташева и
ћутао је. Он је срцем разговарао с неким, но језиком ни с ким. Но шта и да говори
језиком о својој беди, кад је цело тело његово, окружено псима, јасније о томе
говорило, него сви језици на земљи?
Но, запазите врло важну ствар, да Господ не спомиње име богаташево, а име
бедника спомиње. И кроз целу причу име богаташево остаје неспоменуто, док се
Лазарево име спомиње и на земљи и на небу. Шта то значи? Није ли то сасвим
супротно обичају људском, да памте и спомињу имена богаташа, и да имена
сиромаха или не памте, или, ако их и знају, не спомињу их? Као безимене сени
просјаци ходе или пужу по земљи међу људима, сви са једним општим именом -
просјак, док се име богаташа разлеже дворанама, пева у песмама, пише по
историјама и новинама, изрезује на споменицама.
Баш зато Господ и не спомиње име богаташево, да не би дао и сувише чести ономе
кога су људи толико чествовали, и да би показао да су судови Божји друкчији од
судова људских, и често сасвим супротни овима. Он није дошао на земљу да
поступи у свему као што поступају људи са људима него да покаже како ће небо
поступити са људима. И већ самим тим пропуштањем имена богаташева Он
открива једну небеску тајну. Име оваквих богаташа биће на небу као и непознато;
оно се неће спомињати ни међу ангелима ни међу светитељима. Оно ће бити
избрисано из Књиге Живих. Господ је морао знати име богаташево као што је знао
и име сиромахово, но није га нарочито хтео изговорити Својим животворним
устима, да га не би тако обновио и оживео, пошто је оно већ било избрисано из
Књиге Живих. Запазите, да се Господ као нарочито чувао да изговори Својим
устима име Иродово, Пилатово, Кајафино. Идите кажите оној лисици (Лк. 13, 32)!
говори Он за Ирода, но неће да изговори име његово. Још раније је рекао Бог за
безаконике кроз Псалмиста: нити ћу споменути имена њихова устима мојим (Пс.
16, 4). А праведницима је Господ Исус рекао: радујте се што су ваша имена
записана на небесима (Лк. 10, 20); и то радовање Он им препоручује изнад сваког
другог радовања, чак и изнад радовања од тога што им се зли дуси покоравају.
Но какво је зло учинио овај богаташ, да Господ неће ни име његово да спомене?
Гле, Господ га не оптужује ни за крађу, ни за лаж, ни за блуд, ни за убиство, ни за
неверовање у Бога, па чак ни за криво стечено богатство. Јер изгледа, да он није
сам ни стекао то богатство, ни право ни криво, него наследио, пошто се каже беше
богат, а не: постаде богат, или: обогати се. Но нашто да га Господ оптужује, кад је
жива оптужба против њега стајала пред капијом двора његовог, исписана не
мастилом по хартији, него ранама и гнојем по кожи живога човека? Несумњиво, да
је богаташ имао све оне пороке, које богатство неминовно доноси собом сваком
лакомисленом. Јер онај ко се сваки дан раскошно облачио, раскошно јео и пио, и
весело проводио, није могао имати у себи страха Божјега, није могао уздржати
језик свој од многоречивости, ни трбух свој од прождрљивости, ни срце своје од
гордости и сујете, нити од презирања других људи, нити од подсмевања светињи
Божјој. А ово све пак неизбежно и незадржано гони човека и на блуд, и на превару,
и освету и убиство и богоодрицање. Но све те грехе и пороке богаташеве Господ не
набраја. Из Његове приче само је један преступ богаташев јасан, а то је: крајње
презирање човека Лазара, и то ни због чега другог, него због беде и болести. Да је
Лазар био здрав и у свилу одевен, па се појавио пред капијом, богаташ би га
несумњиво ословио, и позвао за трпезу своју, - ословио би га као човека, признао
би га за човека. Међутим у бедном и гнојавом Лазару он није гледао човека нити
признавао човека. Он је презрео створење Божје као и да не постоји. Он је одвраћао
очи своје од њега, да не упрља поглед свој. Он је сматрао себе својом сопственом
својином, и своје богатство сматрао је не позајмицом Божјом него искључиво
својом својином. Талант који му је Бог дао, он је закопао у земљу свога тела, и није
дао да се њиме користе они који су то потребовали. Његово срце било је отежало
ждерањем и пијанством (Лк. 21, 34), те је било потпуно слепо за духовни свет и за
духовне вредности. Он је гледао само телесним очима, слушао телесним ушима,
живео телесним животом. Његова душа била је исто онако гнојава као Лазарево
тело. Његова душа била је права слика Лазаревог тела, и Лазарево тело било је
права слика његове душе. И тако, Бог је био поставио два човека на земљи, да буду
огледало један другом, једнога у двору, другога пред капијом двора. Спољашњи
сјај богаташев био је огледало унутрашњости Лазареве, а спољашњи гној Лазарев
огледало унутрашњости богаташеве? Зар је потребно било да Господ набраја све
грехе богаташеве? Они су једним потезом сви објављени, сви до једнога.
Немилосрће богаташево према Лазару скинуло је завесу са ђубришта душе
богаташеве, и сва гадост тога ђубришта, и за очи и за уши и за нос и за језик,
тренутно је објављена.
Ето, то је слика двојице неједнаких људи на земљи; једнога чије су име људи врло
добро знали и радо изговарали; и другога, чије име људи нису хтели знати. А ево
сада каква је слика те двојице неједнаких људи на небу. А кад умре сиромах,
однесоше га ангели у крило Аврамово; а умре и богати, и закопаше га. И у паклу
кад беше у мукама подиже очи своје и угледа из далека Аврама, и Лазара у крилу
његову. Умиру богаташи као што умиру и сиромаси. Нико се не рађа у овај свет, да
живи у њему вечито, јер и свет је овај смртан и чека свој крај. Богаташи умиру с
уздахом за овим светом, а сиромаси са уздахом за оним. Оставивши свет овај
богаташ, оставио је сјај и раскош и сласт; а Лазар оставивши овај свет, оставио је
глад, гној и псе. Но погледајте сад жетву Божју! Кад умре сиромах, ангели узеше
душу његову и однеше у Рај; а кад умре богаташ, ангели се вратише од његовог
самртног одра празних руку. На једном споља трулом дрвету ангели нађоше и
изабраше диван и зрео плод; а на другом споља лиснатом и зеленом дрвету не
нађоше никакав плод. А свако дрво које добра рода не рађа сече се и у огањ се баца
(Лк. 3, 9). Ове пророчке речи дословце су се испуниле на немилосрдном богаташу.

Он је био посечен и телом и душом; тело му бачено у гроб да гори у земљи, а душа
у пакао да гори у паклу. Ангели се нису ни приближили његовој самртној постељи,
јер су знали да ту нема за њих ништа; него му се приближише ђаволи и људи, да га
и једни и други закопају; и ђаволи му закопаше душу у пакао, а људи тело у земљу.
Наравно, да су се људи различно односили и према мртвим телима богаташа и
Лазара, као и према њима живим. Смрт богаташа објављена је на све стране, а сав
се град узрујао и стекао мртвоме на погреб. Ледено тело, које је у смрти ваљда
први пут изгледало озбиљно откад се родило, било је опет обучено у нов скерлет у
нову свилу, смештено у ковчег од ретка дрвета и ретка метала, и вожено кроз град
у позлаћеним колима, са коњима покривеним црним покривалима и тако
примораним да и они изражавају жалост за оним који је животом својим проиграо
сажаљење неба. За колима су ишле чете пријатеља, сродника и слугу, све
покривено црнином жалости. За ким? За оним који није хтео ни отпатке са свога
стола дати једном гладном просјаку. Сав се град стекао на његов гроб, да чује
беседе о његовим врлинама и заслугама за град, за народ и за човечанство красне
као скерлет и глатке као свила на мртвачевом телу, коме више нису биле потребне
ни мрве са трпезе овога живота; речи лажне као и сав живот овога човека; речи
празне као што је била празна и душа његова без добрих дела. Најзад је тело са
скерлетом и свилом положено у земљу не да га лижу пси него да га једу црви. На
гроб су положени зелени и цвећани венци, њему који је изгубио венац небеске
славе. И подигнут му је више главе скупоцен споменик са златом исписаним
именом, које се није налазило у Књизи Живих. Но од хиљаде оних, који су правили
ову бескорисну параду, ниједном није падало на ум, да је у то само време душа
богаташева била у паклу. - А какав је био погреб сиромаха Лазара? Као и погреб
једног пса кад се нађе мртав на улици. Неко је морао доставити градској власти, да
некакав мртав просјак лежи на улици; да би власт требала да се постара да га
погребе из више разлога, а нарочито из два: прво, опасност је да га пси не искидају
и не разнесу по граду; а друго, опасност је да се не усмрди, и тако закужи град. У
осталом, треба га што пре извући из града и закопати и још због тога, што мртво,
згрчено, гнојаво и дроњаво тело вређа погледе мимопролазника. Ниједан разлог,
дакле, није због Лазара но сви због самих грађана. Он је, сиромах, био досадан
људима за живота, па, ето, и после смрти. Власт се морала мрштити на ту
непријатну вест, и тражити људе који ће свршити тај непријатни посао, и бринути
како ће те људе исплатити за тај посао! И уста устима саопштавала су: умро неки
просјак! Ко ће сахранити једнога просјака? Где, и о чијем трошку? Ко је тај
просјак? можда су питала радознала деца, Смешно питање! Ко би још знао и
памтио имена просјака!
Ето, још каква је огромна разлика била између та два човека у погледу њихове
вредности у очима људи! Али небо не полаже много на оцену људи, ни на њихове
похвале нити на њихово пљување, ни на ордене нити на осуде. Људске оцене
простиру се само до гроба умрлих, а после овог небо узима њихове душе и даје
своје оцене. По тој оцени неба свилени богаташ је запао у пакао, а гнојави Лазар се
дигао у Рај.
И кад би у паклу, у мукама великим, подиже богаташ очи своје и угледа издалека
Аврама и Лазара у крилу његову. Ваљда први пут од свога постања сада богаташ
подиже очи своје горе. На земљи је гледао само на себе и на свет око себе, и
немајући никакве муке његов се поглед никад није ни дизао навише. Тако је и
данас са многим од нас, због чега је и постала пословица: без невоље нема
богомоље! Нека су зато по хиљаду пута благословене муке које у овоме животу
сналазе нас и приморавају нас да дигнемо очи своје и срце своје ка Господу! Да
овај несрећни богаташ није проклињао муке на земљи и бежао од мука, тражећи
само смеха и весеља, он би још на земљи подигао очи своје к небу, и вероватно
спасао би се пакла, одакле је узалудно дизати очи у вис. Рекао је још премудри цар:
боља је жалост него смех, јер кад је лице невесело, срце постаје боље (Пропов. 7,
3). Овај богаташ се смејао и веселио целога живота, и кроз смех и весеље срце се
његово потпуно испразнило од страха Божјега. Кад он, дакле, погледа из пакла
горе, угледа у даљини Аврама и Лазара у крилу његову. Издалека, каже се, да се
тиме означи, да је ад удаљен од рајског обиталишта праведних. Аврам је праотац
народа јеврејског по телу, но по своме благочешћу он је праотац свих праведника
који вером, послушношћу и смирењем угодише Богу испунивши вољу Божју. И
Лазар беше у крилу Аврамову. Шта значи крило Аврамово? Значи тихо
пристаниште свих праведних, које је Бог упокојио после буре живота на земљи. До
Христа Аврам је сматран од Јевреја за првака међу праведницима, а Господ је
говорио ову причу Јеврејима. Наравно, доласком Христовим у свет постали су
многи још већи од Аврама у царству Божјем. Није Господ обећао Авраму, него
апостолима Својим да ће сести на дванаест престола и судити над дванаест колена
израиљевих. Но од Симова племена Аврам се први удостојио царства Божјега (Лк.
13, 28), у коме су поред њега и сви остали праведници, намучени и побијени
пророци, благочестиви цареви и други богоугодници. У то друштво највећих
праведника, у друштво Аврама, Исака, Јакова, Јосифа, пророка Илије и Јелисеја,
праведнога Јова и славног Давида, дошао је и Лазар, онај бедни сиромашак, који је
у животу стрпљиво подносио глад, и голотињу, и презрење, и болест, и гној. Нико
од њих није дошао у то место светлости, мира и неисказане радости, због свог
земаљског богатства и весеља, због своје научености и власти, због своје царске
круне и господства, него због своје тврде вере и наде у Бога, због своје покорности
вољи Божјој, или због свог стрпљења и благовременог покајања. Јер не гледа Бог
шта је ко овде на земљи, него гледа какво је чије срце. У Његово царство ући ће
они који су имали не царску круну, него царску душу; и ућиће богати милосрђем и
вером, а не новцем и земљом; и ући ће научени, но не научени земљом и телом,
него мудрошћу Божјом; и ући ће радосни и весели срцем, но не они чије су срце
веселили само свирачи и играчи, него којима је срце било испуњено радошћу и
весељем од Бога, као што вели Псалмист: срце моје и тело моје радује се Богу
живоме (Пс. 84, 2)!
Шта, дакле, рече грешни богаташ смотривши над собом тај сјајни призор, и
видевши у близини Аврамовој и Лазара, онога истог Лазара, чијим именом он није
хтео на земљи прљати уста своја? И повикавши рече: оче Авраме! смилује се на
мене и пошљи ми Лазара, нека умочи у воду врх од прста свога и да ми расхлади
језик; јер се мучим у овоме пламену. Заиста, нема речи које би боље могле изразити
страхоту мука грешника у паклу! Кад је неко мало гладан, он тражи меса и рибе, да
задовољи свој стомак, кад је неко много гладан, он тражи ма и суха хлеба, да
засити своју глад; а кад је неко близу умирања од глади, он је радостан ако добије и
шаку жира, да поврати живот свој. Какав је неописано страшан био пламен
паклени, у коме је овај богаташ горео, јасно показује то што он не тражи ни комад
леда, ни ведрицу воде, чак не ни чашу воде, него само влажан врх једнога прста!
Само једна кап воде на врху прста да се спусти на његов врели језик! О браћо моја,
кад би људи веровали да Христос Господ није дошао на земљу да увелича царство
неистине још једном неистином; и да Он није могао уопште изрећи неистину нити
пак преувеличати једну ствар, ваистину ова једна једина јеванђељска прича Његова
била би довољна да спасе све живе људе на земљи. Погледајте, како овај човек који
није знао за милост у овоме животу вапије за милост из пламена пакленог! Па онда
погледајте се и пребројте се сви ви који не само не чините милост него творите
немилост према беднијим и сиромашнијим од себе! У скором времену можете ви
вапити за милост као и овај негдашњи богаташ са онога места, на које се зраци
милости у вечности не спуштају.
А Аврам рече: синко, опомени се да си ти примио добра своја у животу своме, а

Лазар опет зла, а сад се он теши, а ти се мучиш. И преко свега тога постављена
је међу вама и нама велика пропаст, да они који би хтели одовуд к вама прећи, не
могу, нити они отуда к нама да прелазе. Аврам ословљава грешника у паклу са
благом речју - синко! што показује савршено одсуство сваке злобе код праведника
у царству блаженства. Осим тога, таквим ословљавањем праотац Аврам хоће да
напомене своме потомку, да је овај из његовог племена, да је имао пред собом
пример врлине како његов, Аврамов, тако и осталих праведника, и да је могао себе
благовремено спасти од паклених мука. Но он не може да испуни молбу
грешникову из два разлога; прво, јер је таквим положајем ствари задовољена
небесна правда, и друго, јер између обиталишта праведних и мучилишта грешних у
ономе свету нема ни моста ни пута за људе. Да ли ће пак неки грешник, по
молитвама Цркве на земљи, бити од Бога преведен из пакла у рај пре Страшнога
Суда, то је тајна Божја, у коју се Аврам не упушта. Он само напомиње негдашњем
богаташу - сада сиромашнијем од свих просјака на земљи - да је он примио на
земљи све што је желео; па како он на земљи никада није пожелео небесних блага,
нити је за њих дао једну мрву хлеба, нити пролио једну једину сузу, то је он
примио сву своју плату потпуно у земаљском животу. Лазар је пак у овом
временом животу примио само муку, и бол, и презрење, и сузе, желећи блага
небеских, па је, ево, и примио та блага. Као што је и Господ рекао: благо онима који
плачу, јер ће се утешити (Мат. 5, 4); и као што је још Он рекао: и ви ћете жалосни
бити али ће се ваша жалост окренути на радост (Јов. 16, 20); и као што је још
рекао: тешко вама који се смејете сада, јер ћеше заплакати и заридати (Лк. 6,
25)!
Увиђајући да му је Аврам право одговорио на његову прву молбу грешник сада

вапије с другом молбом:
Тада рече: молим те онда, оче, да га пошљеш кући оца мога. Јер имам пет браће:
нека им посведочи, да не би и они дошли на ово место мучења. Откуда наједанпут
оволико милосрђе његово према другим људима, и оволика брига за спасење
других? Није ово милосрђе, него је ово један други влажан прст који он тражи да га
се дотакне, те да му се муке олакшају. Овим он открива један нарочити грех свој:
саблажњавање других, Он је допао пакла, дакле, не само зато што је био
немилосрдан према Лазару, него и зато што је својим лакоумним животом дао за
пример браћи својој, и тиме и њих упропастио пропутивши им пут за пакао. А
саблазан је страшан грех: Поклизнути сам, и повући и друге за собом, значи
заслужити несравњено тежу осуду него ли кад човек сам поклизне. Чујте како је
страшну реч рекао сам Господ о ономе који саблажњава. Боље би му било да му се
воденични камен обеси о врату и да га баце у море него да саблазни једнога од ових
малих (Лк. 17, 1-2). А по свему изгледа да су браћа овога богаташа била млађа од
њега. Зато, он најпре хтео би, да му Лазар приђе и опрости; а потом да поправи свој
грех према браћи својој. Тада би се његов пламен ублажио и његова мука смањила.
Ову молбу, дакле, упућује он Авраму не толико ради браће своје колико ради себе
самог.
Рече му Аврам: они имају Мојсеја и пророка, нека њих слушају. А он рече: не, оче
Авраме! него ако им дође ко из мртвих покајаће се. А Аврам му рече: ако не
слушају Мојсеја и пророка, ни да ко из мртвих устане неће веровати. Ни ову другу
молбу богаташеву, дакле, Аврам такође не може да испуни. Он даје крупне и
убедљиве разлоге зато. Нашто слати Лазара на земљу да опомиње људе, шта их
чека после смрти, кад им је јасно речено кроз Мојсеја и пророке, шта треба да чине
па да се спасу? Хиљаде и хиљаде других људи спасли су себе не сведоџбом мртвих,
него сведоџбом живих. Па кад су се толике хиљаде могле спасти слушајући Мојсеја
и пророке, моћи ће и твоја браћа. Узалуд грешни богаташ настојава на својој
молби, поткрепљујући је тиме, да ако им дође ко из мртвих покајаће се. Аврам,
опет, с јаким разлогом, коначно одбија ту молбу. Шта помаже што ће им Лазар
посведочити, ако они не слушају Мојсеја и пророке? Нису ли Мојсеј, Исаија и
Илија видели Бога, и од имена Божјег говорили оно што су говорили? Па ако њима
не верују, како ће веровати Лазару, ако им се овај јави из мртвих? Пре свега, ко је
Лазар? Човек на кога они ни за живота му нису обраћали пажњу као ни ти. А после,
сумњиво је да су они уопште и чули за смрт беднога Лазара. Када су се они
загледали у његово гнојаво лице, да би га сад познали ако им се јави из славе,
светао као ангел? Када су они ослушнули његов глас да би га по гласу познали?
Када су они чули исповест његовог чемерног живота, да би га по његовој историји
познали? Неће ли рећи: то је привиђење? Или некаква утвара? Или самообмана?
Какво је добро донела Саулу појава Самуила из мртвих (I Сам. 28)?
Одговор Аврамов није ништа помогао грешнику у паклу, али зато може помоћи
многима који данас изазивају духове мртвих, да би сазнали тајне небесне и као
тобож укрепили се у вери. Заиста, нема лакшег пута да се сиђе с ума и падне у
пропаст! Спиритизам је бежање са светлости у мрак и тражење светлости у мраку.
Они који изазивају духове, да би дознали истину, доказују да не верују Господу
Исусу. Но како могу разумни људи веровати духовима својих тетака и комшија -
кад је још притом и питање, да ли су то уистини духови оних под чијим се именом
јављају? - а неверовати Сведржитељу истине? Чиме могу тетке и комшије, и
медијуми, и гатари, посведочити своје речи? А Христос је посведочио Своје речи
крвљу Својом и крвљу хиљада, хиљада Својих верних који су за те речи живот свој
положили. Уосталом Јевреји су видели не само дух васкрслог Лазара, него и тело и
дух, па опет нису веровали него су још хтели убити Лазара (Јов. 12, 10-11) да не би
сведочио истину. Па су још Јевреји видели повраћену из мртвих кћер Јаирову, и
сина Наинске удовице - па зашто не вероваше?
Па су видели многе мртве што устадоше из гробова при издисању Христовом - па

зашто не вероваше? И најзад сазнали су поуздано о васкрслом Господу Исусу, па
место да верују а они потплаћиваху стражаре да порекну истину и да објаве лаж.
Није ли нам пак све то довољно да верујемо, но тражимо још сведоџби мртвих, ево
нам их: ево Аврама, ево Лазара, ево грешног богаташа! Ево сведока и Раја и пакла,
и то сведока, проверених не неким мањим него самим Господом Исусом. Ма ко од
нас да јасно види очима Рај и пакао, и да чује овај разговор између Аврама и
грешника, не би ни издалека могао веровати самоме себи, ни своме виду, ни своме
слуху, колико верује кад то посведочи Тајновидац Христос Господ. Он је видео и
чуо све ово што нам је у овој причи саопштио, и ми сад знамо истину. Да смо ми
сами видели, ми би сумњали говорећи: можда је то неко привиђење, или сан, или
халуцинација. Али Он је видео и чуо, Он који се није могао преварити нити, још
мање, кога преварити. О, браћо, кад би ми њему више веровали него себи! Он то и
захтева од нас; и то је главни захтев Његовог Јеванђеља - да верујемо Њему више
него себи; и више Њему него свима живима и свима мртвима. Није ли, уосталом,
сличан случај са сваким правим путовођом и путницима које он води? не тражи ли
он, да путници следују њему, и не траже пут својим неискусним очима, и не иду за
лажним путовођама, који из неког свог рачуна кажу, да знају краћи и лакши пут?
Христос Господ је путовођ наш за Царство Своје, које нико не може боље
познавати од Њега. Христу морамо веровати више него својим варљивим очима и
ушима, и ништавном умовању своме. Да не би били обмањивани разним сумњивим
духовима и привиђењима, Он је у свом присуству отворио нам Рај и пакао, и
пустио умрле да нам саопште оно шта нам је ради спасења потребно да знамо; у
Своме присуству - да би сазнали праву истину о ономе свету и то онолико само од
те истине, колико нам је нужно знати, колико да не би имали немилосрђе
богаташево а да би имали стрпљење Лазарево, његову веру и његову наду. И да не
би ништа у овоме свету сматрали својом својином, него све што имамо - Божјом
позајмицом ради спасења нашег и наших ближњих. Господу Исусу нека је зато
НЕДЕЉА ПЕТА ПО ДУХОВДАНУ
Јевнђеље о спасењу човека и пропасти свиња

Матеј 8, 28-34; 9, 1. Зач. 28.
Учинише људи неправду према Богу, па се они расрдише на Бога. О, људи, ко има
право на кога да се срди?
Затворише безбожни уста и помислише: да не спомињемо име Божје, да би га

нестало из овога света! О, жалосни људи, ваша су уста у мањини у пространом
свету. Јесте ли видели и чули, како брана чини реку гласном? Без бране река беше
нечујна и мутава; и гле, брана јој отвори грло! Свака кап доби језик.
И ваша ће брана учинити то исто: отвориће грло безгласним, и напуниће мутаве

говором. Ако престану ваша уста да исповедају име Божје, уплашићете се чујући да
га исповедају чак и бесловесни и немушти. Заиста вам кажем: ако ви заћутите,
камење ће повикати. Ако и сви људи на земљи заћуте, трава ће проговорити. Ако и
сви људи избришу име Божје између себе, оно ће бити исписано дугама по небу и
огњем по сваком зрну песка. Тада ће се песак створити људима, а људи песком.
Небеса казују славу Божију, и дела руку Његових гласи свод небески. Дан дану
казује, и ноћ ноћи јавља (Пс. 19, 1-4). Тако говори боговидац и богопојац. А како ви
говорите? Ви презриво ћутите о Богу; зато ће камење проговорити: А кад камење
проговори, ви ћете хтети говорити, али нећете моћи. Узеће се од вас и даће се
камењу. И камење ће бити људи, а ви камење.
Десило се у старо време, да су тврдоусти људи гледали у лице Сина Божјег и нису
Га познали, нити се језик њихов одрешио, да Га прославе. Тада је живи Бог отворио
језик демонима, да они застиде људе својим признањем Сина Божјег. Демони, гори
од камења и јефтинији од песка, завапили су у присуству Сина Божјег онда, кад су
људи стајали мутави око Њега. Па кад је оно што се сасвим отпадило од Бога било
принуђено, да исповеди име Божје, како ли неће непорочно камење, које се слепо
покорава вољи Божјој!
Чита Бог лекцију људима не само кроз небеса, напуњена ангелима и окићена
звездама, и не само кроз земљу, сву покривену гласилима бића Божјега, него чак и
кроз демоне. Да би само дао прилике безбожнима, који се брзо спуштају у Ад, да се
ма од чега застиде и подигну у висину, и спасу душу своју од понора, огња и
смрада.
Пошто су се чак и избрани људи, који су пратили Господа Исуса по свету, показали
маловерни, то их Господ поведе у један предео најцрњег незнабоштва, да би их
тамо застидео и изобличио њихово маловерство оним што ће се догодити. А то што
се догодило описује данашње јеванђеље.
А кад Исус дође на ону страну (мора) у земљу Гергесинску, сретоше га два бесна,
који излазе из гробова, тако зла да нико не могаше проћи путем оним. Гергеса и
Гадара били су градови у земљи незнабожачкој, с оне стране мора Галилејског. То
су била два града између десет градова, који су негда постојали на обалама овога
мора. Код јеванђелиста Марка и Луке место Гергеса помиње се Гадара, што значи
само, да су та два града стајали на близу један другог, и да се догађај, који се прича,
десио негде на домаку оба та града. Јеванђелисти Марко и Лука спомињу једнога
бесног, док Матеј спомиње двојицу. Прва двојица спомињу једнога од њих двојице,
који је био страшнији и као страшило целој оној околини познатији, док Матеј
спомиње обојицу, пошто су обојица били од Господа излечени. А да је један од
њих био познатији од свога друга види се из описа Светога Луке, који каже, да је
тај бесомучник био из града - један човек из града, те је као грађанин морао бити
познатији у граду него ли онај други, који је на сву прилику био из села. И још се
то води опет из речи Лукиних, да у ономе бејаху ђаволи од много година, и мало
даље, да га они мучаху одавно, што значи, да је он био стари болесник, те због
своје многогодишње болести и веома познат у целој овој околини. Да је он био
много бешњи и луђи од свог друга види се то из Лукиног наглашавања, да су га
људи везивали у вериге и путе, но да је он кидао све везе, и тераше га ђаво по
пустињи. То је, дакле,
разлог, зашто два јеванђелиста помињу само једног бесног, мада су била двојица
њих. И ми се дан-данас често служимо тим начином описивања неког догађаја,
помињући, на пример, само вођу једне ухваћене разбојничке дружине. И кад је
ухваћена цела дружина са харамбашом, ми говоримо, да је ухваћен тај и тај
разбојнички харамбаша. Тако и јеванђелисти. Па као што Марко и Лука допуњавају
Матеја у једној појединости, наиме у опису главног бесомучника, дотле Матеј
допуњује Марка и Луку у другој појединости, наиме у спомињању обојице
бесомучника.
Ови бесомучници живљаху у гробовима, и из гробова излажаху и лутаху по

пустињи, и узнемириваху људе по пољима и друмовима, нарочито по оном другом,
у близини кога они становаху. Незнабошци су имали гробове најчешће крај
друмова и путева, што није била реткост ни код Јевреја. Тако гроб Рахилин налази
се крај пута што води из Јерусалима у Витлејем; гроб Манасијин крај пута ка
Мртвоме Мору. Савладавши ова два људска бића ђаволи су се сада служили њима
као својим оруђем, да пакосте другим људима. Јер је главна особина људи,
поседнутих ђаволима, да чине само пакост и зло. Они су обнажени од свакога
добра. И у хаљине не облачаше се, вели се за онога једнога од њих. То јест: поред
своје телесне наготе и душа његова не беше одевена ни у какво добро, ни у какав
дар Духа Божјега, но беше сва гола и празна од добра, које је дар Божји. А обојица
беху тако опаки и зли, да не могаше нико проћи путем оним.
И гле, повикаше и рекоше: што је теби до нас Исусе, Снне Божји? Зар си дошао
амо пре времена да нас мучиш? У овој вици ђаволској најважније је то, што ђаволи
познаше Исуса као Сина Божјег и у ужасном страху од Њега јавише то гласно. Да
се постиде људи, који гледаху у лице Господа и не могаху Га познати, или
познавши Га не смедоше Га признати и јавно исповедити. ("зато што су и ученици

и народ називали Њега човеком, зато сад долазе демони и објављују Његово
божанство". Зигабен). Нису ђаволи, истина, јавили Христа са осећајем радости и
задовољства, као човек кад нађе неко велико благо, па се обрадује и узвикне, или
као што је апостол Петар радосно узвикнуо: Ти си Христос, Син Бога Живога (Мат.
16, 16); него су они узвикнули од страха и ужаса, видећи пред собом свога Судију.
Али тек узвикнули су, и објавили су Онога, од чијег имена највише стрепе, и чије
име они највише заташкавају међу људима и бришу из срца људског. Узвикнули су
у муци и очајању, слично многим људима, који само у муци и очајању покрећу
језик, да изговоре име Божје.
Што је теби до нас Исусе, Сине Божји? питају демони. То јест: шта има
заједничко између Тебе и нас? Нашто Твоја неочекивана и нежељена посета? Како
се слаже Христос с Велијаром (II. Кор. 6, 15)? Не слаже се никако. Зато Велијарове
слуге, мучитељи људи, и питају Христа, откуд Он да им дође? И то: пре времена,
да нас мучиш. Значи: они очекују час судни и мучење на крају времена. Сама
појава Христа пред њима за њих је мучење, и то страшније мучење него светлост за
кртице, него огањ за пауке. У одсуству Христа демони су безочни и дрски у
толикој мери, да собом поседнуте људе понижавају испод скотова, и да испуњавају
страхом сву околину - да не могаше нико проћи путем оним. А у присуству Христа
они су не само ропски уплашени него страшљивички понизни - слично сваком
тиранину пред судијом својим - јер гле, почеше понизно молити Господа, да их не
најури у бездан. И мољаху Га да им не заповеди да иду у бездан. Да им не заповеди,
јер, значи, ако им Он заповеди, они морају отићи у бездан. Таква је власт и сила
Христова. А бездан је њихово право обиталиште и мучилиште. За началника свих
демона говори видовити пророк: Како паде с неба звезда Даница? - Ти се у пакао
сврже, у дубину гробну (Ис. 14, 12 -15), тамо где је плач и шкргут зуба. Због греха
људског, а по Божјем допуштењу, демони су пуштени у људе. И њима је лакше у
људима него ли у бездану. Јер кад су у људима они муче људе, а кад су у бездану
муче сами себе. И у људима они су на мукама великим, но те муке њихове
ублажене су тиме, што још неко дели њихово мучење. Ђаво је пакосник тела,
жалац у месу, како га назива апостол, који је осетио његово присуство (II. Кор. 12,
7). Уз тело као уз степенице он се пуже до душе, хвата се срца и ума човечјег; док
све не разједе, не онакази, не испразни од божанске красоте и чистоте, од разума и
правде, од љубави и вере, од наде у добро и воље за добром. Тада он уседне у
човека као у свој престо и ухвати све конце од човековог тела и душе у своје руке,
и човек му постаје као скот, кога он јаше; свирала, кроз коју он свира; звер. кроз
коју он уједа. Такви су били и ови бесомучници, о којима је реч у јеванђељу. Не
каже се, да они видеше Христа; нити да Га они познаше; нити да Га они ословише;
нити уопште да они поведоше неки разговор с Њим. То све учинише ђаволи, што
беху у њима. Бесомучници су као непостојећи, као два мртва гроба, које су ђаволи
гурали пред собом и гонили својим бичем. Овакве људе излечити значи васкрснути
мртве; и још више. Јер мртав човек значи: душа одвојена од тела. Ако је душа у
рукама Божјим, Бог је може повратити у тело, и ово оживети. Али код ових
поседнутих нешто је страшније од смрти. Јер душа њихова је украђена и заробљена
ђаволима; и ђаволи је држе у својим рукама. Треба, дакле, душу човечју од ђавола
отети, треба ђаволе из човека истерати, и душу човечју у човека повратити. Зато је
и чудо исцељења бесних у најмању руку равно чуду васкрсења мртвих, ако не и
веће.
Дошао си овамо пре времена да нас мучиш! говоре ђаволи Христу. Значи, да они
већ знају, да их на крају крајева чека мука. О, кад би грешни људи могли бар то
знати: да и њих чека мука, и то не мања од оне муке, која ђаволе чека! Ђаволи
знају, да ће им се на крају крајева измаћи из руку човечји род, њихов главни брст, и
да ће бити сурвани у тамни бездан, где ће сами себе глодати и јести. Велики пророк
говори за началника ђавола, да ће се избацити из гроба својега (то јест из тела
поседнутих људи) као гадна грана, и још - као погажени стрв (Ис. 14, 19). А сам
Господ сведочи: ја видех Сатану где спаде с неба као муња (Лк. 10, 18). Видеће то
на крају крајева и они људи, када као грешници полете попут те муње у огањ
вечни, приправљен ђаволу и слугама његовим (Мат. 25, 41).
А док ђаволи у страху и трепету мољаху Христа, дотле једно велико крдо свиња,
око две хиљаде, мирно пасијаше онде по брегу. И ђаволи мољаху Господа: ако нас
изгониш, пошљи нас да идемо у крдо свиња. Наиме: само нас не терај у бездан, него
нас пошаљи бар у свињска тела. Ако нас изгониш). Не кажу из човека; неће ни да
помену име човечје, - толико им је оно мрско. Јер од свих створења у васиони ђаво
ништа тако не мрзи као човека, нити ичему тако завиди као човеку. А Господ Исус,
напротив, нарочито наглашава ту реч - човек: изиђи, душе нечисти, из човека!
Њима се не иде из човека; они би несравњено више волели остати у људима него
ићи
у свиње; јер шта могу учинити од свиња? Док људе могу учинити свињама, још
горе, што могу учинити од свиња? Уосталом и кад су у свињама, или ма у ком
другом створењу, њихова је пакост управљена против човека. И кроз свиње они ће
се старати, да нашкоде човеку; ако не иначе а оно тиме, што ће потопити свиње и
изазвати гнев људи против Бога. Зато кад је у питању празни бездан, они више воле
и у свиње него у бездан.
И рече им Господ: идите. И они изишавши отидоше у свиње. И гле. навали сав крд
с брега у море, и потопише се у води. Исто тако могли су зли духови натерати и та
два бедна човека, да се утопе у море, да им сила Божја није то спречавала. Бива,
међутим, и бива неретко, да сумашедши или сломе се с неке висине, или утопе се у
води, или скоче у огањ, или се обесе. Зли демони их на то наводе. Јер њима је циљ
не само да затрују људски живот, него и да душу убију за обадва света. Но бива
често опет, да Бог, по Својим премудрим саображењима, сачува људе од такве
смрти.
Но зашто Господ Исус посла зле духове баш у свиње? Он их је могао послати у
дрвеће, или у камење; зашто баш у свиње? Не зато, да би учинио по жељи
ђаволима, но зато да поучи људе. Где су свиње, ту је нечистоћа, а нечисти духови
воле нечистоћу; и где ове нема, они је ту силом стварају. И где је мало има, ту се
они брзо намамљују, и од мало хитро стварају много. А кад се они уселе и у
најчистијег човека, нагомилају у њему брзо свињску нечистоту. Тиме пак што су
свиње похрлиле и брзо се потопиле у море, хоће Господ да нас поучи, како је
халапљивост и прождрљивост слабо отпорна према сили демонској, и да нас
опомене на пост. Шта има халапљивије и прождрљивије од свиња? Па гле, како их
демонска сила брзо савлада и упропасти! Тако бива и са халапљивим и
прождрљивим људима, који мисле, да многим ждерањем сабирају снагу у себе.
Међутим тиме не сабирају снагу него слабост, - и физичку и духовну. ("Ја знам, да
лекари не преписују болним различна јела но уздржање и неједење. Да нећеш ти да
кажеш, да лађари лакше могу спасти лађу претоварену, него ли лађу умерено
натоварену и лаку?" Василије Велики: Слово 10., о посту). Прождрљивци су
некарактерни људи, слаби пред људима и још слабији пред демонима. Ништа
лакше демонима него њих гурнути и потопити у море душевне смрти! Но још је из
тога јасна поука, колико је страшна сила демонска, кад је Бог не задржава. Демони,
који су били у само два човека, савладали су и подавили за неколико тренутака око
две хиљаде свиња. Но тамо их је Бог задржавао док Христос није дошао - да
покаже Своју силу и власт над њима; а овде их је Бог пустио - да се покаже сила
демонска. Кад би Бог попустио, демони би за неколико тренутака учинили са свима
људима на земљи оно што су учинили са свињама. Но Бог је Човекољубац, и
Његова безгранична љубав држи нас у животу и штити нас од најљућих и
најстрашнијих непријатеља наших.
Али, рећи ће неко, зар није жао било Господу, прво да толике свиње пропадну, а
друго да се толика штета нанесе грађанима? Опет сам ђаво наводи људе на овакве
мисли, тобож да се покаже он сажаљивији од Христа! Но шта су свиње до покретна
трава? Па кад Богу није жао белих кринова у пољу, које данас облачи у већу
раскош од цара Соломона, а сутра их сагорева огњем - зашто да му буде жао
свиња? Или је ваљда теже Богу створити свињу него крин у пољу? Но неко ће опет
рећи: не због лепоте него због користи. А зар свиња користи човеку само онда кад
му храни и тови тело, а не и онда, кад му помогне просвећењу душе? А овде је овај
други случа]. Ви сте бољи од много врабаца, рекао је Господ људима. Нису ли
људи бољи и претежнији и од много свиња, - па и од какве две три хиљаде свиња?
Нека сваки помисли о себи и својој личној цени, па ће брзо доћи до уверења, да је
поука човечанству, која је дата кроз овај догађај са свињама, врло јевтино стала. Јер
требало је очигледно и - готово драстично - показати затупелом роду људском,
прво, каква је нечистота ђаволска и друго каква је сила ђаволска. Никакве речи на
свету не би могле то тако јасно изразити као бес и потоп свиња у ономе тренутку,
када су их зли духови спопали. А какве би тек речи могле убедити незнабожачке
грађане из Гергесе и Гадаре, када их ни овај страховито јасан доказ - не доказ него
показ - ипак није могао пробудити од сна греховног, освестити над безданом, у коју
их демони немилосрдно - као и свиње - вуку, нити поучити вери у Свемоћнога
Христа!
Јер, гле, шта се даље десило: свињари побегоше и јавише у граду и по селима. И гле,
сав град изиђе на сусрет Исусу; и видевши Га молише, да би отишао из њиховог
краја. Страх и ужас беше испунио и свињаре и грађане, и бејаху се, врло уплашили.
Сви видеше што ни чули ни видели нису: бесомучне људе, од којих су годинама
стрепили, где седе крај ногу Христових, мирни и паметни. И чуше причу од
апостола и од својих свињара, како Христос исцели бесомучне људе, како легион
демона уздрхта од страха при самој појави Христа, како Га у страху молише, да их
пошаље бар у свиње, кад им не да боравити у људима, и најзад како зли духови као
вихор савитлаше свиње и сурваше их у дубину морску. Све то чуше; све то добро
разумеше; и видеше два нова човека, до мало час гора него два мртваца, сада
очишћена и васкрсла; и гледаше у лице кроткоме Господу, који стајаше пред њима,
кротак и миран, као да не беше учинио веће чудо него да је Гергесинска брда
претурио и бацио у море, - и од свега тога ови затупели грађани само једно
задржаше у памети и у срцу, наиме: да су њихове свиње бесповратно пропале.
Место да клекну на колена и захвале Господу, што спасе два човека, они жале што
погубише свиње! Место да зову Господа у госте, они Га моле да што пре оде од
њих. Место да певају славу Богу, они кукају жалопојку за свињама. Но не журите,
да осудите ове свињољубиве Гергесинце пре него се обазрете по данашњем
друштву и пребројите све своје свињољубиве суграђане, који би исто тако као и
Гергесинци више волели своје свиње него ли живот својих суседа. Или мислите, да
је мало данас људи, чак и међу онима, који се крстом крсте и Христа исповедају
устима и језиком, који се не би брзо решили, да убију два човека ради добитка две
хиљаде свиња? Или мислите, да је много и међу вама оних, који би жртвовали две
хиљаде свиња, да би спасли живот двојице лудих људи? О, нека се такви покрију
дубоким стидом и нека не осуђују оне Гергесинце док прво не осуде себе. Кад би
данас устали Гергесинци из гробова својих и почели бројати, набројали би у
хришћанској Европи превелики број својих једномишљеника. Они су бар молили
Христа, да иде од њих, а Европљани терају Христа од себе. Да би само остали сами,
сами са својим свињама и својим господарима, демонима!
Цео овај догађај од почетка до краја има и свој још дубљи, унутрашњи смисао. Но
и ово што рекосмо довољно је за поуку, опомену и пробуђење свих оних, који се
осећају у своме телу као у гробу; који опажају дејство демонске силе у својим
страстима, што их стежу као гвоздене путе и вериге, и вуку их у бездан пропасти;
који при свем том цене човека у себи, то јест душу своју више него све свиње, сву
стоку, све земно имање и богатство, и који траже лека и Лекара болести својој по
цену свега што имају.
Цела пак прича завршава се овим речима: и ушавши Христос у лађу пређе море и
дође у свој град. Ни речи не рече Он Гергесинцима. Шта помажу речи ту где не
помажу таква божанска чуда? Не укори их. Шта помаже укоравати мртве гробове?
Него ћутке сиђе низ брдо, уђе у лађу и оде од њих. Каква кротост, какво стрпљење,
каква божанска узвишеност! Како је ништавна победа онога војводе, (Цезар) који је
гордо писао своме Сенату: "дођох, видех и победих!" Христос дође, виде, победи и
- оћута. И оћутавши учини Своју победу дивном и вечном. Зато нека се
незнабошци уче на примеру онога гордога војводе; ми ћемо се учити на примеру
кроткога Господа Христа. Он се ником не намеће. Но ко Њега прима, прима живот;
а ко Њега удаљује, остаје у обору свињском, са вечним беснилом и вечном смрћу.
Господе Исусе, Сине Божји, помилуј нас грешне, исцели и спаси! Теби нека је
НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА
Јеванђеље о сили Божјој и вери човечјој
Лука 8, 41-56. Зач. 39.
Кад сјајно сунце обасја камен, камен почне сијати.
Кад се незапаљена свећа дотакне пламена, и она почне горети.
Кад се магнет дотакне неког предмета, онда и овај предмет постане магнетисан.
Кад се електрична жица дотакне обичне жице, онда и ова бива наелектрисана.
Све је ово физичко искуство које је само слика или прича духовног искуства. Све
ово што бива споља јесте само слика онога што бива унутра. Сва пролазна природа
јесте као сан унутрашње јаве и као бајка непролазне стварности. Душа је јава тела,
а Бог је јава душе. Кад се Бог дотакне душе, душа оживи и прогледа; кад се душа
дотакне тела, тело оживи и прогледа. Од душе тело добија и светлост и топлоту, и
магнетизам, и електрику, и вид, и слух, и покрет. Све ово пак бива изгубљено за
тело онда кад се душа од њега одвоји. Од Бога добија душа нарочиту светлост, и
нарочиту топлоту, и магнетизам, и електрину, и вид, и слух, и покрет. Све ово пак
бива за душу изгубљено онда кад се душа одвоји од Бога. Мртво тело јесте слика
мртве душе, то јест душе одвојене од Бога.
Има ли кога год у овом великом свету, до кога кад се дотакну мртве душе, ове
оживе, и засветле се, и распламте се, и намагнетишу се, и наелектришу силом
животном?
Има ли кога год на прешироком и предубоком гробљу људске историје, до кога кад
се дотакну мртва тела, ова устану, и проходају, и проговоре? Мора да има; иначе би
сунце и земља, зима и пролеће, магнет и електрика, и све што стоји у овој природи
било слика нечега што не постоји - сен без стварности, сан без јаве.
Ваистину мора да има; иначе се не би ни јавио на земљи Господ Исус Христос. А

Он се јавио на земљи зато, да покаже људима јаву и стварност, које је сва природа,
са свима својим стварима и бивањима, само као слика, као сан и бајка. Дошао је
Господ да докаже људима истинитост лекције сунца и земље, и зиме и пролећа, и
магнетизма и електрике, и свих ствари у природи, од Бога створених и као
отворена књига пред човека положених, но од човека још непрочитаних.
Он и јесте тај огњени стуб у историји васионе, од кога мртве душе добијају
светлост, и топлоту, покрет и привлачност. Он и јесте то Дрво Живота, кога кад се
дотакну мртва тела, устану, и проходају, и проговоре. Он и јесте чисти и мирисни
балсам Здравља, кога кад се дотакну слепи - прогледају, и глухи - прочују, и узети -
проходају, и немушти - проговоре, и бесни - уразуме се, и губави - очисте се, и ма
како болни - исцеле се.
И данашње јеванђеље истиче један пример више, како су од додира са Христом

болесни оздрављали а мртви васкрсавали.
У време оно, гле, дође човек по имену Јаир, који беше старешина у зборници
(синагоги), и мољаше га да уђе у кућу његову. Јер у њега беше јединица кћи од
дванаест година, и она умираше. У које време? Кад се то десило? У оно време кад
се Господ вратио лађом из предела Гадаринских преко језера, пошто је у том
пределу очистио два луда човека од злих духова, и пошто је пре тога утишао буру
на језеру. Свршивши та два преславна чуда Он је сад, ево, био позват да сврши и
треће, да васкрсне мртваца, - и то све у једном врло кратком времену, као ужурбан
да учини што више добра људима за свога живота на земљи, дајући тиме и нама
пример, да треба да се журимо у чињењу добра, да треба да деламо докле светлост
имамо. И ако су ова три чуда по својој природи врло различита, она сва имају једну
заједничку одлику, наиме: она сва показује господарску моћ Христа Спаситеља:
господарство над природом, господарство над демонима, и господарство над
смрћу, односно над душама људским. Тешко је рећи, које је од ова три моћна дела
страшније, славније и нечувеније. Шта је теже: утишати усколебану стихију водену
и ваздушну, или исцелити неисцеливе лудаке, или васкрснути мртваца? Све троје је
подједнако тешко смртну и грешну човеку, и све троје је подједнако лако Христу
Господу. Кад се човек дубоко унесе у свако ово чудо посебице, с трепетом душе
осети величину и дах оне свемоћи која је у почетку стварала свет. И рече Бог да
буде - и би!
Овога Јаира назива јеванђелист Матеј кнезом; а какав је кнез он био, то

објашњавају Марко и Лука, наиме кнез скупштине или старешина синагоге, где су
се решавале црквено-народне ствари. Јединица ћерка била му је на смрти. Каква
страхота за њега, који је као и сав народ јеврејски имао слабу и неодређену веру у
загробни живот! За човека у власти то је био двострук удар; прво, родитељска
жалост, а друго, осећање стида и понижења пред народом, пошто се такав страшан
губитак сматрао казном Божјом. У свом очајању он дође ка Христу, паде пред ноге
његове и рече: кћи моја сад умре, него дођи и метни на њу руку своју, и оживеће.
Зашто јеванђелист Лука пише, да кћи кнежева умираше, а јеванђелист Матеј, да је
већ умрла? Лука описује ствар како је била, а Матеј наводи речи самога молиоца.
Није ли у обичају људи да преувеличавају своју несрећу? То преувеличавање
долази прво од тога што несрећа, кад дође неочекивано, изгледа много већа него
што Јесте, а друго, што онај који тражи помоћ представља обично несрећу већом
него што је, да би пре добио помоћ. Не чује ли се често узвик при пожару куће:
потеци у помоћ, изгоре ми кућа! Уствари кућа није изгорела, него гори. А да
девојче још није било умрло у оном часу кад је кнез Јаир ословио Господа, чућемо
мало доцније од слугу Јаирових. И ако је овај Јаир имао веру у Христа, ипак та вера
није била онако силна као у римског капетана у Капернауму. Јер док је овај
задржавао Христа да му не улази у кућу, као недостојном те почасти, и молио Га да
само рекне једну реч: само реци реч и оздравиће слуга мој (Мт. 8, 8), дотле Јаир
позива Господа да уђе у његову кућу, и чак да метне руку Своју на умрлу му кћер.
Ова вера, дакле, има ипак нечега материјалног у себи. Метни на њу руку! Јаир
тражи од Христа неки опипљив начин лечења. Као да је Христова реч мање
чудотворна од Христове руке! Као да онај глас, који је утишао буру и ветрове, и
изагнао ђаволе из бесомучних људи, и - доцније - оживео сахрањеног и
четвородневно мртвог Лазара, није могао васкрснути и кћер Јаирову! Но Господ је
премилостив, и Он не одбија жалоснога оца зато што вера овога није била
савршена, него се одмах креће да помогне. Но при томе кретању деси се чудо над
једном женом, чија је вера била већа него ли вера Јаирова. Е да би се овај
главешина народни уверио, да је сав Христос лековит, а не само руке Његове. Ма
како се дошло у додир са свемоћним Христом, Христос лечи. Е да би се охрабрили
они који уживају због тога што не могу да приђу Христу Господу с једне него с
друге стране. Господ је и распростро Своје свете руке на Крсту, да би загрлио све
оне који Му прилазе ма с које стране. А ево шта се догодило при кретању
Христовом с гомилом народа ка дому Јаировом:
А кад иђаше Исус, гураше Га народ. И беше једна болесна жена од течења крви
дванаест година, која је све своје имање потрошила на лекаре, и ниједан је није
могао излечити. И приступивши састраг, дотаче се скута од хаљине Његове, и
одмах престаде течење крви њезине. Непрегледне гомиле народа пратиле су
Христа чим је изишао на обалу вративши се из Гадаре. Јер се каже: сви га
очекиваху. И народ се тискаше око Њега; свак је желео да буде у близини Његовој,
да би чуо необичне речи и да би видео необична дела, неко због духовне глади а
неко из радозналости. Ту се десила и ова болесна жена, болесна од нечисте
болести. Течење крви код жене, и кад је природно, јесте један бич што укроћава
страсти и приводи жену смирењу. А стално течење крви, кроз пуних дванаест
година, заиста је као пакао од муке, од стида и од нечистоте. Жена се ова лечила, и
лечећи се потрошила све своје имање на лекаре и лекарије. Но помоћи није било,
јер од лекара ниједан је није могао излечити. Замислите њено посведневно
чишћење и преоблачење; њену бригу и њен стид! Изгледало је као да је њу Бог
само зато створио, да из ње тече крв, и да она дотраје своје дане на земљи у
заустављању крви која се није дала зауставити, у муци којој није било лека и у
стиду који се није могао исказати. Тако се и нама чини у свакој дуготрајној
болести. Но, уствари Бог је промишљао о њој као што промишља о свакој Својој
твари. Њена болест је била на њено душевно спасење а на велику славу Божју. Ако
се само дотакнем хаљина његових оздравићу, говорила је она сама себи гурајући се
у гомили народа да би дошла до Христа. Таква је била вера ове жене. Она је раније
имала веру и у лекаре којима је ходила, но та јој вера није помогла ништа. Јер сама
вера није довољна, ако онај у кога се верује нема моћи да помогне. Нека би, дакле,
замукли сви они који по своме крајњем незнању и неверовању говоре о сугестији и
аутосугестији у јеванђелским чудима - Ова смирена и намучена жена нема ни
смелости ни наде да би изашла пред Христа и објаснила Му своје муке и
потражила помоћи. Како би то она и могла од стида учинити пред толиким
народом? Њена проклета болештина такве је природе, да кад би је јавно исказала
изазвала би гађење, и осуду, и подсмех. Зато она и прилази одостраг ка Господу, и
дотиче се Његове хаљине.
И одмах престаде течење крви њезине. Откуд је она могла знати да је престало
течење крви? Јер осети у телу да оздрави од болести. Као живи црв што несустало
врви по гнојавој рани, тако је ова жена морала стално дотле осећати немиран
покрет своје крви. Но дотакнувши се хаљине Христове она је осетила, да се крв
умирила; управо није осетила да крв у њој постоји као што то здрав човек не осећа.
Здравље је ушло у њу, као магнетизам са магнета, као светлост у мрачну одају. Ово
није био једини случај исцелења болесних једино од додира са хаљином Господа
Исуса. На другом месту саопштава се, да многи жељаху да се дотакну скута Његове
хаљине, и који се дотакоше оздравише (Мат. 14, 36). Колико је и колико таквих
нечујних и незаписаних чуда Господ Исус учинио на људима! И то не само од
Своје тридесете године кад је пошао да јавља спасоносно Јеванђеље људима, него
од самога дана и часа кад се зачео у пречистој утроби Мајке Своје! Златоуст вели:
"Чудеса Његова својом множином превазилазе и број кишних капљица". Колико се
тајанствено изменила сва твар од Његовог телесног присуства у свету! И колико и
дан-данас бива тајанствених чуда и дивних промена у бићу свих оних верних који
се дотичу устима својим у причешћу Његовог тела и крви! То је све неизбројиво,
неизмериво и неизразиво. Ова жена се није дотакла Његовог тела но само његове
хаљине, и тренутно се исцелила од дуготрајне болести, од које су је дуго и трудно
лечили толики лекари светски. Она је дала све своје имање лекарима светским, да
би је излечили. Лекари су њено имање узели, но здравље јој нису дали. Но ево
Господа, безмездног Лекара, који јој није узео ништа а дао јој све што је желела; и
то без труда, без мучења, без одлагања. Тако је потпун и савршен сваки дар одозго,
од оца светлости (Јак, 1, 17).
И рече Исус: ко је то што се дотаче мене? А кад се сви одговараху, рече Петар и
који беху с њим: учитељу, народ те опколио и гура те, а ти кажеш: ко је то што
се дотаче мене? А Исус рече: неко се дотаче мене; јер ја осетих силу која изиђе из
мене. Зашто Господ пита кад зна - кад зна ко се Њега дотакао, и кад зна да то не
могу знати они које Он пита? Зато, да би се вера исцељене жене објавила, и тиме
утврдила заувек и код ње и код осталих, а и зато да би се и ради присутних и ради
нас свију очитавала божанска моћ Његова. Да не би изгледала светотатка, жена
треба сама да јави шта јој Бог учини. Није добро да се неко крадимице користи
светињом, јер макар се тело његово тиме тренутно и користило, душа остаје без
користи, и често због тога може да пропадне. Човек треба са чистотом и
благодарношћу да прима сваки дар што му од Бога долази. Господ хоће да истакне
веру женину, да би нас научио, да је вера погодба под којом Бог учини људима
свако добро. По Својој бескрајној милости, истина, Бог често чини људима добро и
без вере људи; али тражећи веру од људи Бог тиме узвишава достојанство људи као
слободних и разумних бића. Зашто је човек слободан и разуман, ако он од своје
стране није вољан допринети своме спасењу? А Бог од човека тражи нешто
најмање што се може тражити, наиме: веру у живога Бога, у Његову љубав према
човеку и свагдашњу готовост да да и да учини човеку све што служи његовом
добру. Објавивши веру те жене Господ хоће да утврди у вери и Јаира; и да му
покаже, да није нужно било захтевати да он уђе у кућу и метне руку на умрлу
девојку. Он је моћан да лечи на много начина, а не само полагањем руку: Он може
помоћи хаљином Својом као и руком Својом, и из даљине као и из близине, са
улице као и из куће. Још Господ хоће да упозна људе са Својом божанском моћи,
не зато да би Га људи хвалили - ништавна је била за Њега сва похвала људска -
него да би људи знали истину, и том се истином користили. Наиме: свако добро
које људи добијају долази свесно од самога Бога. Није хаљина Христова дала
исцелење крвоточној жени без Христовог знања и без Христове непосредне силе,
која из Њега излази. Исто је тако свесна и жива Божја сила што долази на помоћ
вернима кроз мошти светитељске и кроз иконе. Христова вера не зна за магију ни
за гатарство. Никаква створена твар у природи не може својом сопственом силом
бити од ма какве користи човеку, а да живи Бог није свестан да је то Његова
благотворна сила што од Њега излази. То важи за сва земаљска лекарства као и за
минералне воде. Бог није удаљенији од лекова и минералних вода више него што је
Христос Господ био удаљен од Своје хаљине. И ко се дотиче лекова и минералних
вода са оном вером и оним стидљивим и чедним страхопоштовањем, са којим се
ова болесна жена дотакла хаљине Христове, бива исцељен. Ко се пак дотиче лекова
и минералних вода мимо Бога, или чак и на супрот Бога, ретко добија исцелење. И
ако га и добије, добије га по превеликој милости Божјој, и то зато да би познао и
признао ту милост, и Бога прославио. Исцелио је Господ и суманутог лудака у
Гадари, без вере и знања овога; пошто као луд нити је могао знати ни веровати - па
да би показао због чега је исцелио - као и због чега уопште Бог даје исцелење
неверујућим болесницима - рекао му је: иди кући својој к својима и кажи им шта
ти Господ учини, и како те помилова (Марк. 5, 19). Гле, многи из оне гомиле
народа дотицали су се Христа, но нису осетили ону корист коју је осетила болесна
жена, која Га се дотакла са вером и страхом. То исто и данас бива многима који
целивају иконе, или мошти светитељске, или часни Крст и Јеванђеље, као што је
било и са оним многобројним светом, радознала ума и залеђена срца, који се
дотицао Христа. А са истинским верујућим бива оно што је било и са овом женом
болесном што оздрави. Ко има очи да види нека види; и ко има уши да чује нека
чује!
А кад виде жена да се није сакрила, приступи дрхћући, и паде пред њим, и каза му
пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. А он јој рече: не бој
се кћери; вера твоја помаже ти; иди с миром. Жена је осетила из гласа и из речи
Христових, да Он зна њену тајну, и да се од Њега не може сакрити. И стала је
дрхтати од страха, стојећи лицем у лице са Оним који зна и најтајнија дела људска,
и најскривеније тајне срца људског. Она је осетила једну моћ Христову -
чудотворну моћ лечења. И притом је она морала уздрхтати од страха пред
Свемогућим. Но када је сада чула да Господ Исус зна њену најтајнију тајну, она је
двоструким страхом уздрхтала пред Свезнајућим. Поред свемоћи Господа Исуса
њој се открило и Његово свезнање. Она се јави, и исповеди све. Њен стид обратио
се био у страх. Стид од ове болести био је ишчезао, јер је оздравила; а страх је
дошао на место стида због Христове свемоћи и свезнања. Видећи је тако устрашену
благи Господ је теши родитељским речима: не бој се, кћери! Има ли слаће утехе у
овоме свету него чути ове две речи од бесмртнога Цара и Владике? Он је храбри, и
Он је назива ћерком! Нема праве ни трајне храбрости док се човек Богом не
охрабри. Не зна човек за неустрашивост док не зна за Бога, нити зна за утеху и
сласт док не позна Бога као свога Оца и себе као Божје чедо. Ове две речи ниједан
човек не чује духом својим све док се духовно не обнови и не препороди. А ова је
жена била као новорођена и телом и духом; телом, јер је нечисто и полумртво тело
њено постало здраво; и духом, јер је познала свемоћ и свезнање Господа Исуса. -
Вера твоја помаже ти. И та реч је колико реч поуке толико и охрабрења. Да се
Господ Исус није смиравао до гладовања и прања ногу људима, и да није
приписивао Своју моћ некоме другоме - Оцу Свом небеском; и да није делио славу
своју с људима, приписујући нешто од Свога њима - шта велите? не би ли земља
била у сталном земљотресу од Његових божанских стопа? И не би ли се сав свет
претворио у пламен од Његових речи? Ко би Му смео погледати у очи? Ко ли стати
близу Њега и дотаћи Га се? Ко ли саслушати речи Његове и не растопити се? Но
зато се Господ и обукао у тело људско, да би могао с људима општити као брат с
браћом; зато Он себе толико смирава и понижава; зато храбри људе на сваком
кораку; зато најзад и приписива Своја дела њиховој вери.
Док се Господ бавио око ове жене, деси се преокрет на горе по ствар Јаирову.
Док он још говораше дође неко од куће старешине зборничког и рече овоме: умре
кћи твоја, не труди учитеља. А кад чу Исус одговори Му говорећи: не бој се, само
веруј, и оживеће. Из овога се види, да кћи Јаирова још није била умрла онда кад је
Јаир дошао и позвао Христа да уће у дом његов. Но била је на умору, на последњем
издисају, тако да се о њој могло говорити као о умрлој. Не труди учитеља. Христа
још схватају као учитеља и називају учитељем они који нису осетили непостиживу
силу Његову. Но погледајте колико је благ и милостив Господ! Пре него је кнез
Јаир зајаукнуо и изразио свој родитељски бол, Он га предухитрава са утехом и
охрабрењем: не бој се! То не мења ствар ниуколико: полумртва или мртва, свеједно
је. Моћи Божјој ништа се не може отети. Ти само продужи чинити оно што се од
тебе тражи, и што ти једино можеш чинити: само веруј! Видео си сад на овој жени,
шта је све Богу могуће. Онај који једном помишљу зауставља поток крви што
дванаест година безпрекидно тече, може поново саставити душу и тело твоје кћери.
Само ти веруј, и оживеће.
А као дође у кућу не допусти никоме ући осим Петру и Јовану и Јакову, и
девојчином оцу и матери. Пет сведока је доста. Нису ли и два доста пред судовима
земаљским? Он узима три Своја ученика који су доцније били сведоци и Његовог
чудесног преображења на Тавору и Његове душевне борбе у врту Гетсиманском;
именом оне који су у то време били духовно зрелији од остале деветорице, да могу
поднети и схватити дубље тајне Његове моћи и Његовог бића. Ова тројица треба да
виде ово прво васкрсење мртваца које је Господ Својом силом створио, па да
причају осталој деветорици другова својих, те да би их тако научио да верују један
другом. Доцније пак, при васкрсењу сина Наинске удовице и Лазара, биће
присутни сви ученици. А зашто родитеље девојачке узима собом, то је јасно.
Њихова мртва кћи треба да помогне васкрсењу њихових душа. Ко би и имао права
више од родитеља да се духовно користе од детета?
При улазу у кућу Господ се обазре на оне што плакаху и нарицаху за умрлом. Јер
сви плакаху и јаукаху за њом; а он рече: Не плачите, није умрла него спава. И
подсмеваху му се знајући да је умрла. Матеј и Марко допуњавају ову слику. Ту су
били и свирачи и нарочите нарицалице, најмљене у суседству, како је био тадашњи
обичај код богатијих Јевреја, као и код незнабожаца. И била је врева, и плач и јаук
велики. Јаир је био међу првима, ако не први човек у томе месту. А сем плаћених
свирача и нарицалицама, морало је бити и много његове родбине, пријатеља и
суседа, који су истински жалили за рано преминулом девојком. Но зашто Господ
говори народу: није умрла него спава, кад Он добро зна да је умрла? Прво зато да
би сви присутни потврдили да је девојка заиста умрла. А они нису могли то ничим
боље потврдити него подсмевањем Њему због тобожњег незнања да је болесница
умрла. Друго и зато да би показао да је смрт у присуству Његовом на земљи
изгубила своју жаоку и своју власт над људима, и постала као сан. Смрт није
уништење човека као што ни спавање не значи уништење човека. Него је смрт
прелаз из овога живота у други. А један је Господар и над једним и над другим
животом. За човека огрубелог од телесног живота престанак овог телесног живота
значи престанак живота уопште. То јест: кад се сломе кола и зауставе на друму,
неизбежно ломи се и путник из кола, и не може никуда да макне! Такво је лудо
мишљење грубих, чувствених људи. А духовни људи гледају и виде, да кад се
сломе кола, путник искаче из кола, оставља их и продужује свој пут и без кола. Не
може ли мајстор који је саздао и кола и путника оправити кола и наредити путнику
да се врати у кола? Такво је васкрсење из мртвих: онемоћало тело се лечи и душа се
повраћа у тело. Да Господ нимало није преувеличао ствар кад је сравнио смрт са
сном, Он је то доказао Својим сопственим васкрсењем после насилне смрти и
тродневног пребивања у гробу, као и васкрсењем многих мртвих у часу Његове
смрти на крсту, а и доцније кроз сву историју Цркве када су мртви повраћани у
живот кроз молитве светитеља и богоугодника. То је Он доказао, уосталом, и овом
приликом васкрсењем Јаирове кћери. Шта уради, дакле, Господ даље, пошто је
узео био Собом довољан и одабран број сведока?
А он изагнавши све узе је за руку, и зовну говорећи: девојко устани! Они који су
били напунили собу покојнице видели су ову мртву, и уверили се да је мртва, те
сад нису више били потребни ту. Они ће после чути о чуду и видети девојку живу,
а за сада Господу је стало првенствено да утврди у вери једнога првака народног и
три првака мећу апостолима. Његов метод при сваком чуду доводи човека до
изумљења и усхићења због премудре промишљености и тактичности, показане у
свакој појединости. Изгнавши, дакле, све из мртвачеве одаје, остаде њих седморо у
одаји: петоро живих, један мртвац и Животодавац. Да ли се и у овој околности не
скрива - или управо не открива - једна велика тајна душе људске? Кад душа у
једнога грешника умре, он још живи са својих пет чувстава, живи животом
телесним, празним, очајним, пружајући руке за помоћ на све стране око себе. То су
такозвани материјалисти у данашње време - телесне сенке без душе; очајници који
се својим чувствима -очима, и ушима, и осталим - хватају за овај свет, да би још
бар за неко време сачували тело да не оде у гроб попут душе. Но када се неко од
њих Божјим Промислом сусретне са Христом Он завапије Христу за помоћ. И
Христос Господ прилази умрлој души, додирује је и васкрсава поново у живот, на
велико изненађење и дивљење спољашњег, чувственог човека. Јеванђелист Марко
наводи баш оне речи, на арамејском језику, које је Господ изговорио при додиру
девојке руком: талита куми! Што значи исто оно што и јеванђелист Лука каже:
девојко, теби говорим, устани! Шта се, дакле, деси с девојком после тих речи
Христових? И поврати се дух њезин, и устаде одмах, и заповеди (Господ) да јој
даду нека једе. Ето, видите да је смрт сан! Поврати се дух њезин. Дух се био
раставио од тела, и отишао тамо где духови умрлих иду. Својим додиром и Својим
речима Господ је овде учинио два чуда: прво, исцелио је тело; и друго, вратио је
дух из царства духова у здраво тело. Јер да није исцелио тело, шта би било
поможено девојци ако би се у њу болесну вратио дух њезин? Она би само оживела
да поново продужи боловати, и поново умирати! Такво половно васкрсење било би
не васкрсење него мучење. А Господ не даје половне дарове него целе, не
несавршене него савршене. Он није слепцима повраћао вид само једнога ока него
обадва, нити је глувима давао слух на једно уво него на обадва; нити је узетим
исцељавао само једну ногу него обадве. Тако и овде. Он повраћа дух у здраво тело,
а не у болесно, тако да цео човек буде здрав и жив. Зато Господ и заповеда да јој
даду нека једе; да би се тиме показало одмах, да мртва девојка није само оживела
него и оздравила. Други јеванђелист додаје: уста девојка и хођаше. Да се тиме што
боље сви осведоче, да је девојка и телом оздравила. А да је она у истини оздравила
требало је одмах да то она покаже што више и што очигледније. Зато девојка и
уста, и хоћаше, и једе. Знао је Господ Исус с каквим неверним родом Он има посла,
па је баш због тога увек при чудима нагомилавао што више очигледних и
несумњивих доказа, и то зато да се види да је чудо било и потребно и људима
корисно; а друго, опет да се види да је само Он могао то чудо учинити, Он и нико
други; и још треће, да је чудо несумњиво и очигледно посведочено и утврђено као
необорива истина. О, како је добро познавао Господ овај кварни и неверни род
људски! И дивише се родитељи њени. А он им заповеди да ником не казују шта се
збило. То јест, Господ хоће овом заповешћу да умудри родитеље васкрсле девојке,
да пре свега и свачега одаду захвалност Богу. Није важно јурити сад пред светину и
разглашавати чудо него је важно клекнути пред Богом Живим у најдубљем
смирењу, и Њему Јединоме излити своју топлу благодарност. Чуће се то чудо само
собом и без вас. Не брините се ви зато! Но није ваше у овом свечаном тренутку, да
се прво одужујете радозналости светској, него да се одужите Господу Богу. И тако
исцеливши крвоточну жену, и васкрснувши мртву девојку, Господ продужује
одмах нов посао, продужује да исцељује душе људске од опаке радозналости.
Опака је радозналост у истини, јер она одваја човечју душу од Бога и потапа је у
море пролазних ствари и догађаја светских. Опака је и преопака радозналост, Јер
често губи тело, а често и душу људи. Многи телесни греси и многе душевне
страсти зачињу се у радозналости. Као што лепи цвет маков крије отров, тако и
радозналост носи собом тешки отров што разорава и тело и душу. Није Бог створио
овај свет да задовољи радозналост људску, него да спасе душе људске. Премудри
цар говори: око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати (Пропов. 1,
8). Није Господ дао исцељење крвоточној жени зато што се ова из радозналости
дотакла Његове хаљине, него зато што је у муци и невољи својој притекла к Њему с
вером. Узалуд радознали ишту чудо од Бога; неће им се дати; а и ако се да због
неке потребе људске, неће се радознали њиме ништа користити. Мртви ће се
користити чудесима Божјим више него ли радознали. Иде ли лекар у посету онима
који мисле да су здрави, који су задовољни сами собом, и који не зову лекара? Зар
је Господ мање мудар од лекара земаљских, да би ходио по вашару и показивао
Своју моћ и Своју вештину? Не брини ти, дакле, кнеже Јаире, ко ће разгласити
чудо васкрсења твоје кћери! Не брини ни ти, грешниче, ко ће разгласити чудо
васкрсења твоје душе и твога тела! Знао је Бог за бежичну телеграфију и
телефонију пре него што су људи знали отворити уста и језиком саопштити један
другом ма какву новост. И зна Господ за поузданије и савршеније објављивање
свету корисних новости, него што се то постиже физичком телеграфијом и
телефонијом. Створитељ гласа, и језика, и ваздуха, има и Своје начине духовног
општења са сваком створеном твари, начине који испуњују сав простор и све
време. Него се ти сећај свога дуга према Богу, Дародавцу свију добрих дарова, и
жури да Њему принесеш молитву благодарности у дубокој послушности вољи
Његовој светој. - Господу и Спасу нашем Исусу Христу слава и хвала, са Оцем и
Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сад и навек, кроза све време и
НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ПЕТА
Јеванђеље о милостивом Самарјанину
Лука 10, 25-37. Зач. 53.
Господ Исус Христос дошао је да промени мере и судове људске.
Људи су мерили природу саму собом. И мера је била погрешна.
Људи су мерили душу телом. И величина душе спустила се у милиметре.
Људи су мерили Бога човеком. И Бог је изгледао зависан од човека.
Људи су мерили врлину брзином успеха. И врлина је постала и јевтина и тиранска.

Људи су се хвалили својим напретком мерећи себе са животињама, које увек

тапкају по истом путу и на истом месту. Ову хвалидбу небо је презрело, а
животиње је нису ни приметиле.
Па су људи још мерили сродство и блискост човека према човеку или по крви, или
по мислима, или по раздаљини домова и села у којима су живели на земљи, или по
говорима, или по стотине других ознака. Но све ове мере сродства и блискости
нису могле људе ни сродити ни зближити.
Све су мере људске биле погрешне и сви судови лажни. И Христос је дошао да
спасе људе од незнања и лажи, и да промени мерила и судове људске. И променио
их је. Они, који су усвојили Његове мере и судове, спасли су се истином и правдом;
а они, који су остали при старим мерама и судовима, и до овога дана тумарају по
мраку и тргују са плеснивим заблудама.
Не мери се природа сама собом, јер је она дата на послугу човеку, те јој је човек
мера.
Не мери се душа телом, јер је тело дато души на послугу. Зато је душа мера тела.
Не мери се Бог човеком, као што се лончар не мери лонцем. Не мере за Бога, јер
Бог је мера свему и Судија свима.
Не мери се врлина брзим успехом. Јер точак који се брзо дигне из блата, брзо се
опет окрене у блато. Него се врлина мери законом Божјим.
Не мери се човечји напредак животињским ненапретком, него скраћењем

раздаљине између човека од Бога.
А права мера сродства, која људе - људе и народе - истински срођава и зближава
није толико крв колико милосрђе. Беда једног човека и милосрђе другог срађа и
зближава два човека више него крв рођене браће. Јер свака крвна веза јесте
привремена, и има неког значаја само у овом временом животу служећи као слика
трајне и вечне везе сродства духовнога. А духовни близанци, који се роде при
сусрету беде и милосрђа, остају само браћа за вечност. Крвној браћи, рођеној по
крви, Бог је само Створитељ; а духовној браћи, рођеној од милосрђа, Бог је Отац.
Ову нову меру сродства и блискости међу људима предлаже Господ Исус
човечанству јеванђелском причом о милостивом Самарјанину - предлаже, велимо, а
не намеће, јер спасење није наметање, него милостиво предлагање од стране
Господа и добровољно усвајање од стране човека. - Благо оном ко добровољно
усвоји ову нову меру, јер ће имати много браће и сродника у бесмртном царству
Христовом! А прича гласи овако:
У време оно, гле, законик неки приступи к Исусу и кушајући га рече: шта ћу
чинити да наследим живот вечни? Упропашћујући свој живот кушањем он тражи
тобож да наследи живот вечни! Уствари овај кушач није ни мислио на свој живот
него на Христов; то јест, њему није стало било до тога како свој живот да сачува
него како Христов да угрози. Он је желео да нађе кривицу код Христа, смртоносну
кривицу против закона Мојсејева, да би Га могао оптужити, те тако Њега погубити
а себе, као вешта законика и адвоката, прославити међу себи сличнима. Но зашто
он пита о животу вечном, кад је мало шта о том могао дознати из дотадашњег
закона? Није ли ово једина награда што закон обећава онима који га испуњавају: да
дуго поживиш на земљи (II Мојс. 20, 12; Еф. 6, 2-3)? Истина, пророци говоре о
вечноме царству Месије, а особито пророк Данило говори о вечном царству
светитеља, но Јевреји у време Христово схватали су вечност само као
дуговременост на земљи. Отуда је највероватније, да је овај законик морао или сам
лично чути или преко другог сазнати, да Господ Исус јавља вечни живот и то
различит од јеврејског поимања вечности. Ненависник Бога и рода човечјег, који је
без успеха лично кушао Господа у пустињи, продужује сада да Га куша кроз собом
заслепљене људе. Јер да ђаво није био заслепио законике, не би ли најприродније
било, да ови као тумачи и познаваоци закона и пророка први распознаду Христа
Господа, и први Му се поклоне, и пођу пред Њим као Његови весници, да
објављују народу благовест о дошавшем Цару и Месији?
А он (Исус) му рече: шта је написано у закону? Како читаш? А он одговарајући

рече: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом
снагом својом, и свом мисли својом, и ближњега свога као самога себе. Господ зна
шта је у срцу законика; па проничући његову злобу неће да му одговори на питање
него га Он слишава закон - шта је написано у закону? како читаш? То су два
питања; прво: знаш ли шта је у погледу тога написано? и друго: како ти то
написано читаш и разумеш? Како је написано, то су могли знати сви законици; но
како треба духом разумети то што је написано, нико од њих у то време није знао. И
не само у то време него још изодавна. Још Мојсеј пред смрт своју укорава Јевреје
због слепоће духовне говорећи: али вам не даде Господ срца да разумете, ни очију
да видите, ни ушију да чујете до овога дана (V Мојс. 29, 4). Чудновато изгледа
одкуд овај законик јеврејски да истакне баш ове две заповести Божје као
најспасоносније, чудновато из два разлога: прво што те две заповести у Мојсејевом
закону нису истакнуте на прво место са осталим главним заповестима; шта више,
нису стављене ни једна поред друге овако како их законик наводи, него чак једна
од њих је написана у једној књизи Мојсејевој, а друга у другој (III Мојс. 19, 18; V
Мојс. 6, 5); и друго, чудновато је то и зато што су Јевреји колико толико старали се
да испуне друге заповести Божје, али заповести о љубави никад. Они се никад нису
могли уздићи до љубави к Богу но само до страха од Бога. Што је законик ипак
сабрао ове две заповести једну уз другу и њих истакао као најспасоносније, то се
може објаснити само тиме, што је он морао дознати, да Господ Исус ове заповести
о љубави ставља на врх лествица свих заповести и свих добродетељи.
Шта, дакле, одговори Господ законику? Рече му пак: то чини и бићеш жив. Видите
како Господ не захтева од слабих да понесу највећи терет, него поступно према
њиховој моћи? Познавајући тврдо и необрезано срце закониково Он му не говори:
веруј у мене као Сина Божјега, и иди продај све што имаш и раздај сиромасима, и
узми крст свој, па хајде за Мном, не обзирући се назад! Не; него му препоручује
само да испуни оно што је сам сазнао и изрекао као главно у закону. Доста је за
њега и то. Јер ако буде у истини љубио Бога и ближњега, њему ће се кроз ту љубав
брзо открити и истина о Христу Господу. Кад је богати младић, другом приликом,
поставио Господу овако исто питање, само без кушања: шта да чиним и наследим
живот вечни? Господ му није ни споменуо позитивне заповести о љубави него
више негативне заповести: не прељуби, не уби, не укради, не сведочи лажно,
поштуј оца и матер. Тек кад је младић рекао да је испунио ове заповести, Господ
му задаје тежи задатак: продај све што имаш и раздај сиромасима (Лк. 18, 18).
Научите се из овога превеликој мудрости Господа као божанског Учитеља. Он
наређује свакоме да испуни ону заповест Божју коју зна; па кад њу испуни и сазна
другу, наређује му да испуни и ту другу, па онда и трећу, и четврту, и тако даље.
Он не наваљује тешка бремена на слаба леђа, него према јачини леђа и бреме. То је
исто време и страшни укор свима онима између нас, који желе све више и више да
познају вољу Божју, а међутим не старају се да испуне оно, што су већ познали.
Нико се неће спасти самим познањем воље Божје него испуњењем. Напротив, они
који буду много познали а мало испунили биће страшније осуђени, него они који
буду знали и мало испунили. Зато Господ и рече законику: то чини и бићеш жив.
То јест: видим да познајеш те велике заповести о љубави, но видим у исто време да
их не испуњаваш; зато не вреди ништа да те још учим све док то научено не
испуниш. Укор од ових речи Спаситељевих морао је законик осетити, кад покуша
да се правда: а он хтеде да се оправда, па рече Исусу: а ко је ближњи мој? Ово
питање показује његово жалосно оправдање, наиме: он не зна још ко је ближњи
његов; из чега је јасно да није ни испунио заповест о љубави према ближњем. И
тако, место да ухвати Христа у речи, он се сам налази ухваћен, и принуђен, да се
правда. Спремајући замку Господу, он се сам заплео у њу. Тако су Јевреји увек
пролазили кад го су кушали Христа. Кушајући Господа они су Га тиме све више
прослављали а себе упропашћивали, и одлазили од Њега посрамљени као и онај
отац лажи - Сатана у пустињи. Чиме је овај законик прославио Христа кушајући
Га? Тиме што Му је дао повода да исприча причу о милостивом Самарјанину и
искаже божанствено учење о томе, ко је наш ближњи, спасоносно учење за сва
покољења људска до краја времена. Ко је ближњи мој?
А Исус одговарајући рече: човек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, па га

ухватише разбојници, који га свукоше и изранише, па отидоше, оставивши га
полумртва. А случајно силажаше тим путем свештеник неки, и видевши га
мимоиђе. А тако и Левит кад је био на оном месту, приступи и видевши га
мимоиђе. Ко је тај човек који силажаше из Јерусалима у Јерихон? То је Адам и сав
род људски што је произашао од Адама. Јерусалим означава небеско обиталиште
првостепеног човека у рајској моћи и красоти, у близини Бога и светих ангела
Божјих; Јерихон - земну долину плача и смрти. Разбојници су зли дуси, безбројне
слуге Сатане, који је и навео Адама на грех непослушности према Богу. Као
највећи пакосници рода људског зли дуси нападају на људе, свлаче са њихове душе
божанску одежду страха, вере и благочешћа; рањавају душу гресима и пороцима, и
онда се привремено удаљују, док душа крај друма живота у очајању лежи не
могући да крене ни напред ни назад. Свештеник и Левит означавају Стари завет, и
то: свештеник означава Мојсејев закон а Левит пророке. Избијеном и рањавом
човечанству Бог је послао два лекара са извесним лековима, једно је био закон а
друго пророци. Но ни један ни други лекар нису се усудили лечити главне и
најдубље ране болесника, нанете му самим ђаволима, него су се заустављали само
пред мањим мукама, нанетим човеку од човека. Зато се и каже, да и један и други
видевши овога тешко рањеног болесника мимоиђоше. Мојсејев закон само је видео
човечанство као тешког болесника, но видевши мимоиђе. Пророци су не само
видели него су и приступили болеснику, па тек онда мимоишли. Петокњижје
Мојсејево је описало болест човечанства и утврдило је, да тој болести на земљи
нема лека, него да је прави лек у Бога на небесима. Пророци су пришли ближе
полуживој и издишућој души човечанства, такође утврдили још погоршану болест
и утешили болесника рекавши му: ми немамо лека, но ево, иде за нама Месија,
небески Лекар. И они су мимоишли. Тада је наишао и прави Лекар.
А Самарјанин некакав ходећи дође код њега, и видевши га сажали се. И

приступивши зави му ране, и зали уљем и вином, и посади га на свога скота и
доведе у гостионицу, и потруди се око њега. И сутрадан полазећи извади два
сребрника те даде крчмару, и рече му: подвори га, и што више потрошиш ја ћу ти
платити кад се вратим. Ко је овај Самарјанин? То је сам Господ Исус Христос.
Зашто Себе назива Господ Самарјанином? Зато што су Јевреји Јерусалимски
презирали Самарјане као нечисте идолопоклонике. И нису се мешали нити су
општили једни с другима. Зато је и рекла жена Самарјанка Господу на бунару
Јаковљевом: како ти, Јеврејин будући, можеш искати од мене жене Самарјанке да
пијеш (Јов. 4, 9)? Тако су, дакле, Самарјани сматрали Христа Јеврејином, док су Га
пак Јевреји називали Самарјанином: Ти си Самарјанин, и ђаво је у теби (Јов. 8, 48)!
Говорећи ову причу јеврејском законику Господ сам Себе представља под видом
Самарјанина, из бескрајне смирености, да би тако и нас научио, да и под
најпрезренијим именом и звањем ми можемо учинити велико добро, и понекад чак
веће него људи са великим и славним именом и звањем. Још назива Господ Себе
Самарјанином из љубави према грешницима. Самарјанин је значило исто што и
грешник. И кад су Га Јевреји назвали Самарјанином Господ се није бранио од тога.
Он је улазио под кров грешника, и са овима јео и пио; па чак се и изјаснио
отворено, да је због грешника и дошао у овај свет - због грешника а не због
праведника. Но зар је могло бити и Једног јединог праведника у Његовом
присуству? Нису ли сви људи били поклопљени грехом као тамним облаком? И
нису ли душе свију биле изубијане и нагрђене од злих духова? Још назива Господ
Себе Самарјанином, да нас тиме поучи, да не очекујемо Божју силу да се покаже
само кроз велике и славне овога света, него да с поштовањем и пажњом ослушнемо
шта мисле и говоре људи мали и презрени од овога света. Јер Бог се често служи
трском да разбије гвоздене зидове, и рибарима да посрами цареве, и оним што је
најниже да посрами оно што је најважније у очима људи. Као што и говори апостол
Павле: што је лудо пред светом оно избра Бог да посрами премудре; и што је
слабо пред светом оно избра Бог да посрами јако (I Кор. 1, 27). Назвавши Себе
Самарјанином Господ тиме даје знати, да узалуд свет чека спасење од моћне
римске царевине и од ћесара Тиверија, - спасење свету Бог је устројио у
најпрезренијем народу у римској царевини, у јеврејском, и међу најпрезренијим од
Јевреја, галилејским рибарима, који су презрени били од надутих књижевника као
идолопоклонички Самарјани. Дух је Божји слободан, Дух дише где хоће (Јов. 3, 8) и
не обзире се на људске рангове ни оцене. Оно што је код људи високо, ништавно је
пред Богом, и оно што је ништавно пред људима, високо је пред Богом.
Господ дође над човечји род - дође над њега. Болестан и очајан лежао је човечји
род, а Лекар дође над њега. Сви су људи грешни, и сви леже прострти по земљи,
припијени за земљу, само безгрешни Господ, чисти и здрави Лекар, стоји усправно.
К својима дође, каже се на другом месту (Јов. 1, 11), да означи да је Он дошао
обучен у тело као и сви други људи, не разликујући се споља од бесмртних
болесника и грешника. А овде се каже; дође над њега, да означи разлику Његову, у
снази, у здрављу, у бесмртности и безгрешности, од смртних болесника и
грешника.
Он виде рањеника, као што га и свештеник виде; и Он приступи рањенику, као што
му и Левит приступи; но Он учини нешто више, много више, него свештеник и
Левит. Он се сажали, зави му ране, зали их уљем и вином, посади га на свога скота,
доведе у гостионицу, потруди се око њега, плати гостионичару за даљи труд око
њега, и обећа и даље бринути о рањенику и трошити се око његова лечења. И тако,
док свештеник задржа се само на једном голом виђењу рањеника; и док се Левит
задржа на виђењу и приступању ка рањенику, дотле Месија, небески Лекар, учини
десет ствари за њега - десет (број који означава пуноћу бројева), да се тиме покаже
пуноћа бриге, старања и љубави Господа и Спаса нашега око спасења нашега. Он
га не преви само и не остави крај друма, јер то не би била потпуна помоћ; нити га
само донесе у гостионицу и оде, јер би гостионичар рекао да он нема чиме неговати
болесника, те да га мора избацити напоље; зато му Он плати унапред његов труд и
трошак. На овоме би се задржао и најмилосрднији човек. Али Господ иде још даље.
Он обећава и надаље бринути о болеснику и вратити се да га обиђе, и доплатити
гостионичару што буде још требало. Ово је пуноћа милосрђа! Па још кад се зна, да
ово не чини брат него Самарјанин Јеврејину, непријатељ непријатељу, онда се мора
рећи: ово је надземаљско, небеско, божанско милосрђе. Ето то је слика Христовог
милосрђа према човечјем роду.
Но шта означава превијање рана? Шта уље и вино? Шта скот? Шта два сребреника,
гостионица, гостионичар, и повратак Самарјанина? Превијање рана означава
непосредан додир Христа са болесним родом људским. Својим пречистим устима
Он је говорио људима у уши, Својим пречистим рукама Он се дотицао слепих
очију, глувих ушију, губавих тела, мртвих лешева. Мелемом се привијају ране. Сам
Господ је тај небески мелем за грешно човечанство. Он је самога Себе привио на
ране човечанства. Уље и вино означавају милост и истину. Добри Лекар прво је
помиловао болесника, па онда му дао лек. Но и милост је лек, и наука је лек.
Радујте се, говори Господар прво, па онда учи, опомиње, прети. Не бој се, говори
Господ кнезу Јаиру, па онда васкрсава његову кћер. Не плачи, говори Господ
Наинској удовици, па онда диже из мртвих њенога сина. Господ је прво показао
милост па онда принео жртву. Његов долазак у свет у телу човечјем, у телу
скотском, највећа је милост од свих дела милосрђа; а Његова жртва на Крсту
највећа је од свих жртава од почетка до краја света. Милост и правду певам, говори
пророк Давид (Пс. 101. 1). Милост је блага као уље; правда је добра но нешто и
опора за грешне као вино за болесне. Као што уље блажи рану тела, тако милост
Господња блажи намучену и огорчену душу људску; и као што вино горчи но
загрева утробу, тако истина и правда Божја горчи грешној души, но кад се дубоко
спусти у њу, загрева је и снажи је.
Скот означава тело људско, које је и сам Господ на Себе узео, да би био ближи и
разумљивији. Као што добар пастир кад нађе изгубљену овцу меће ову на своје
раме и радосно је носи тору своме, тако је и Господ узео на себе залутале да и они
буду тамо где је Он. У овоме свету уистини људи живе међу демонима као овце
међу вуковима. Господ је Пастир добри, који је дошао да потражи Своје овце и да
их Својим телом заклони од вукова; и дошавши сажали Му се над људима јер
бејаху као овце без пастира (Мк. 6, 34). Тело људско слика се овде као скот, да се
тиме покаже бесловесност самога тела без словесне душе. Уистини, човек је по
телу скот као и сваки други скот. У овакво скотско тело човек је обучен после
Адамова греха. И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљину од коже, и
обуче их у њих (Пост. 3, 21). То је било онда када је Адам грехом непослушности
показао се сасвим наг и када се сакрио од лица Божја. По својој бескрајној кротости
и бескрајној љубави према рањеном и полумртвом човечанству Живи и Бесмртни
Господ и сам се обукао у ову ужасну, кожну, и бесловесну хаљину, телесну. Да би
као Бог био доступачнији људима, да би као Лекар био приступачнији; да би као
Пастир био познатији овцама.
Гостионица означава свету, саборну и апостолску цркву, а гостионичар апостоле и

њихове наследнике, пастире и учитеље Цркве. Црква је основана још за земнога
живота Христовога, јер се каже, да Самарјанин донесе рањеника у гостионицу и
потруди се око њега. Господ је Оснивач Цркве и први трудбеник у Цркви Својој.
Док се Он лично трудио око рањеника, не спомиње се гостионичар. Тек сутрадан,
пошто је његово земно време истекло, Он се обраћа гостионичару и предаје
болесника његовој нези.
Два сребрника означавају, по неким тумачима, два завета Божја људима: Стари
завет и Нови завет. То је Свето писмо, Свето Откривење милости и истине Божје.
Нико се не може спасти од греха, од рана нанесених души његовој, док колико
толико не позна милост и истину Божју, откривену у Светом писму. Као што човек
само при великој светлости јаркога сунца види све путеве пред собом и бира којим
треба да упути ноге своје, тако исто једино при великој светлости Светога писма
човек гледа и види пред собом све путеве добра и зла, и разликује једне од других.
Но ова два сребрника означавају и две природе у Господу Исусу, божанску и
човечанску. Обе ове природе Господ је донео собом у овај свет и ставио их на
службу роду човечјем. Нико се не може спасти од тешких рана греха, ко не призна
ове две природе у Господу Исусу. Јер ране греха лече се милошћу и истином; један
лек без другога није лек. Господ није могао показати савршену милост према
људима, да се није родио у телу као човек; нити је Он као човек могао открити
савршену истину, да није био Бог. - Још два сребрника означавају тело и крв
Христову, којима се у цркву донети грешници лече и хране. Рањенику треба и
завој, и помазање, и храна. То је савршено лечење. Треба и - храна, и то добра

храна. И као што добра храна, коју лекари препоручују болеснику завијеном и
помазаном у постељи, мења, снажи и чисти крв, тј. оно што чини основ у
органском животу човековом, тако и ова божанска храна, тело и крв Христова, из
основа мења, снажи и чисти душу човекову. Целокупно телесно лечење болесника
јесте само слика лечења духовнога. И као што, дакле, при телесном лечењу мало
помаже све, ако се болесник не храни, тако и при духовном лечењу мало помаже
све, ако се обраћени грешници не хране добром духовном храном, тј. телом и
крвљу Христовом. А тело и крв Христова у основу опет значе милост и истину.
Кад се вратим - ове речи означавају други долазак Христов. Када Он поново дође
као Судија, не у пониженој скотској одежди него обучен у бесмртни сјај и славу,
тада ће Га гостионичари, пастири и учитељи Цркве Његове, познати као негдашњег
Самарјанина који је предао њима на стварање болне душе грешника. Но Он неће
више бити милостиви Самарјанин, него праведни Судија, који ће свакоме дати по
правди. Наравно, кад би Господ судио по чистој небеској правди, мало би се ко
спасао огња вечнога. Но Он познаје немоћ нашу и болест нашу, и судиће сваком са
многим обзирима тако да ће чак и једну чашу студене воде, пружену жедноме у
Његово име, рачунати у заслугу (Мат. 10, 42). Ипак не треба се сувише заваравати
и предавати се небрижности. Овде је реч о пастирима црквеним, о вођама
духовним. Њима је дато више и власти и благодати, па ће се од њих више и
тражити. Они су со земљи; ако со обљутави, баца се, и ногама се гази (Мат. 5, 13).
Још је Господ рекао, да ће многи први бити последњи, а последњи први (Мат. 19,
30). А свештеници су први у духовној гостионици Христовој. Они су позвани да
устају око болесника, да им ране надгледају и лече, и да их хране животном храном
Христовом за часном трпезом Јагњета Божјег. Тешко њима, ако то не чине. Могу
они бити први у овом краткорочном животу, но у вечном животу они неће имати
удела. Још је Господ рекао: тешко човеку кроз кога долази саблазан (Мат. 18, 7). А
ни од једног човека у свету не може доћи толика саблазан као од небрижног
свештеника, Његов мали грех саблажњава више него велики грех других људи.
Благо пак духовним пастирима, који верно испуњавају завет одсутнога милостивог
Самарјанина, рукујући честито и разумно са Његова два сребреника. Доћи ће дан и
час кад ће Господ свакоме од њих посебице рећи: слуго добри и верни, - уђи у
радост господара свога (Мат. 25, 21)!
Испричавши ову многосадржајну и многозначајну причу Господ упита законика:

шта мислиш дакле, који је од ове тројице био ближњи ономе што је био пао међу
разбојнике? А он рече: онај који се смиловао на њега. А Исус му рече: иди и ти чини
тако. Премда законик ни издалека није схватио сву дубину и ширину ове приче
Христове, он је морао признати истинитост њену у онолико у колико ју је он
схватио, наравно само по њеном спољашњем сликовном смислу. Он није могао
непризнати, да је милостиви Самарјанин био истински и једини ближњи
изубијаном и израњављеном човеку украј пута. Он није могао рећи: свештеник је
био његов ближњи, пошто је и свештеник као и он био Јеврејин. Нити је могао
рећи: Левит је био његов ближњи пошто су обојица били од исте расе, од истог
народа и од истога језика. Јер, то би се сувише противило чак и његовој несавесној
савести. Бескорисно је сродство по имену, и по раси, и по народности, и по језику

тамо где је потребна милост, и само милост. Милосрђе је нови темељ сродства које
установљава Христос мећу људима. То није увидео законик; но оно што је његов
ум увидео у том Једном даном случају, он је морао признати. Иди, и ти чини тако,
вели му Господ. То јест: ако желиш да наследиш живот вечни, онда тако мораш
читати заповест Божју о љубави, а не онако како је читате ви, законици и
књижевници. Јер ви гледате у ту заповест као у златно теле, и обожавате је као
идола, а не знате њен божански и спасоносни смисао. Ви сматрате ближњим само
Јеврејина, јер цените по имену, и по крви, и по језику; чак не ни свакога Јеврејина
него само онога сматрате својим ближњим, ко је припадник ваше партије, било
законичке, или фарисејске, или седукејске; па чак не ни свакога партизана свога
него само онога од кога имате користи, чести и похвале. И тако, ви сте заповест
Божју о љубави протумачили као користољубље, и зато је та божанска заповест
постала за вас право златно теле као оно под Хоривом коме су се клањала праоци
ваши. Ви се, наиме, клањате тој заповести, но нити је разумете нити испуњавате.
Вероватно да је законик могао схватити причу Христову у овом смислу, и да је
морао отићи застиђен. Он који је дошао да застиди! а колико би се тек морао он
застидети, да је могао схватити да се ова прича још и лично на њега односи! Гле, и
он је један такав путник из небеског Јерусалима за прљави Јерихон земаљски,
путник кога су ђаволи обнажили од благодати Божје, изубијали, израњавили и
оставили украј друма. Мојсејев закон и Пророци пролазе мимо њега и не могу да
му помогну. И ево, сада када му Господ прича ову причу, милостиви Самарјанин
већ се наднео над његову болесну душу, завија је и помазује уљем и вином. И он је
то сам осетио, иначе не би признао истинитост Христове поуке. Да ли се он дао
потом однети у гостионицу - тј. у цркву - и сасвим излечити, то Бог Свезнајући зна.
Јеванђеље даље о том не говори.
И тако, обилазним путем Христос је довео овога законика да и несвесно у души

призна Њега, Христа, као свога најближега и најсроднијега. Довео га је Господ на
то, да и несвесно призна да речи: љуби свога ближњега као себе самога значе:
љуби Господа Исуса Христа као себе самога. Нама пак остаје, да свесно и разумно
то признамо и исповедимо. Наш најближи ближњи је Господ Исус, а кроз Њега
ближњи су нам и сви остали људи који су у беди, и којима ми својим милосрђем у
име Господа можемо помоћи. Над свакога од нас наднео се Господ Исус, и за
свакога од нас Он је оставио она два сребрника да се лечимо док Он не дође. Док
Он не дође у срца наша, тако да Га више не гледамо наднета над вама, него да Га
гледамо усељена и уживљена у срцима нашим! Тада ћемо тек бити здрави, јер тада
ће извор здравља бити у срцима нашим.
Но погледајте, како овом причом Господ спаја обе заповести о љубави у једну
једину! Љубећи Њега као свога ближњега ми љубимо тиме и Бога и човека, и тако
испуњавамо у један мах обе заповести о љубави. До доласка Господа Исуса у свет
ове две заповести биле су подвојене. Но с Његовим доласком оне су се слиле у
једно. У самој ствари савршена љубав не може ни бити подвојена нити односити се
на два предмета. У Старом Завету оне су биле подвојене, јер Стари Завет је
припремна школа за велику школу љубави. У припремној школи рашчлањене су
ствари, које су органски спојене. Кад се тај уједињени и ваплоћени Организам

љубави појавио у Господу Исусу, намах је та рашчлањеност и подвојеност постала
као да је нема. Исус Христос је оваплоћена љубав и према Богу и према човеку. Од
ове љубави нема веће у свима световима, ни временим ни вечним. И тако је донето
у свет ново, сасвим ново начело љубави, нова и једина заповест о љубави, која се
може и овако исказати: љуби Господа Исуса Христа Сина Божјег свим срцем
својим, свом душом својом и свом снагом својом и свом мишљу својом; љуби Га
као себе самог. Кроз ту ћеш љубав, једину и неразделну, љубити и Бога и људе.
Напусти лажну наду, о, смртни човече, да ћеш икад моћи љубити Бога без и мимо
Христа. И не заноси се лажју, да ћеш икад моћи љубити људе без и мимо Христа.
Он је сишао с неба и наднео се над тобом, рањеним и болесним. Погледај у лице
Његово и познај свој праобраз! Погледај главног и најближег Сродника свог! Само
кроз Њега можеш постати истински сродник Богу и милостиви сродник људима. И
кад познаш своје сродство с Њим, свако друго сродство земаљско изгледаће ти као
сенка и слика правог и бесмртног сродства. Тад ћеш и ти ићи и чинити као Он; то
јест сматраћеш бедне, и жалосне, и голе, и рањене, и изубијане, и бачене украј
друма као своје најближе сроднике, ближе од других сродника. И тад ћеш
надносити, не толико своје колико Његово лице над њих; Његовим завојем
завијаћеш им ране, а Његовим уљем и вином помазиваћеш их.
И тако, и ова прича, од које је кушач законик нешто мало схватио и користио се,
обухвата собом и тумачи сву историју људску од почетка до краја, и сву историју
нашега спасења од почетка до краја. Њом нас Господ учи, да само кроз Њега ми
можемо постати сродници Божји и сродници људи. Само кроз то сродство с
Христом добијају сва друга сродства наша благородство и достојанство. Њом нас
Он позива на многозаслужену љубав према Себи, на љубав која нам истом
светлошћу осветљава и Бога и људе, па чак и наше непријатеље. Јер и љубав према
непријатељима могућа је само из једног и истог огњишта љубави, Господа Исуса
Христа, Богочовека и Спаса нашег. Њему нека је слава и хвала, заједно са Оцем и
Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и
НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ШЕСТА
Јеванђеље о многим бригама и о изненадној смрти
Лука 12, 16-21. Зач. 66.
Господ Исус Христос дошао је међу људе да излечи душу људску од крадљивости.
Јер је крадљивост тешка болезања душе људске.
Краде ли син од оца? Не; него слуга краде од господара. Онога часа када се Адамов
синовски дух превратио у слугарски дух, његова се рука пружила ка забрањеном
плоду.
Зашто краде човек туђу својину - да ли зато што му то треба? Адам је имао свега и
није оскудевао ниучем, па ипак је пошао у крађу.
Зашто краде човек од човека, слуга од слуге? Зато што се пре тога усудио красти од
господара свога. Увек човек прво краде од Бога па онда од људи. Прво је праотац
људски машио се крадљивом руком за оно што је Божје, па су онда, и због тога,
његови потомци постали лопови један другог.
Човек краде и од Бога, и од луди, и од природе, и од себе самог. Човек краде не

само свима чувстима, него и срцем, и душом, и помислима. Но нема ниједне крађе,
у којој ђаво није савезник човеков. Он је дошаптач и наустник свих крађа; он
человођ и началник свих крадљивих умишљаја. Нема лопова самца у целоме свету.
Увек најмање двојица иду у крађу, а трећи их гледа. Човек и ђаво иду у крађу, а Бог
их гледа. Као што Ева није сама извршила крађу, него у друштву с ђаволом, тако
никад нико није сам извршио крађу него вазда у друштву ђавола. Но ђаво није само
вођ и саучесник у крађи него и проказивач крађе. Јер њему није стало до крађених
ствари него до упропашћења душе човекове, до заваде и мржње међу људима, и до
погубљења свега рода људског. Не ходи он у крађу због крађе него као лав ричући
ходи и тражи кога да прождере (Петр. 5, 8). А да је Ђаво онај који побуђује душу
на свако зло и сеје у души сваки кукољ, то је рекао и сам Господ Исус (Мат. 13, 39).
Сваком крађом коју човек учини краде ђаво један део душе његове. И душа
навикнутог лопова све се више смањује и суши и пропада као плућа изједена
сушицом.
Да би се човек спасао крадљивости, мора сматрати своју имовину Божјом а не

својом. И кад употребљава своју имовину мора сматрати да употребљава оно што
је Божје а не његово. Једући хлеб са своје трпезе мора благодарити Богу, јер хлеб
није његов но Божји.
Да би се човек излечио од болезање крадљивости, мора сматрати и сву туђу

имовину Божјом, и мора знати да кад краде од људи краде од Бога. А зар се може
покрасти Онај чије се око никад не затвара?
А да би човек отерао од себе свога злог садруга у крађи и сејача свакога зла, мора
бдити над душом својом, да ђаво не посеје крадљиве жеље и помисли у њу. И кад
их нађе посејане, мора се старати брзо да их сагори огњем молитве.
Није ли луд онај човек који трчи за горим кад је познао боље? Није ли и луд и
смешан онај лопов који ноћу обија туђи дућан да покраде крпе од памука, кад је у
то исто време видео свога пријатеља где му је дотерао пред кућу пуна кола свиле и
кадифе на дар?
Човекољубиви Господ Исус донео је Собом и отворио пред људима безбројна и

несравњива блага небеска, и позвао их да узимају јавно и слободно, но само под
једним условом: да прво одлепе своју душу од трулежних блага земаљских. Неки
су Га људи послушали, пришли су Његовим даровима, и обогатили се; а неки Га
нису послушали него су остали при свом трулежном и крађеном богатству. За
опомену овим последњим Господ је испричао причу која се чита у данашњем
јеванђељу:
Рече Господ причу ову: у једног богатог човека оброди се њива; па мишљаше у
себи говорећи: шта ћу чинити? немам у што сабрати летине своје. Буд је иначе
био богат, буд му се још оброди летина толико да није знао где ће је сабрати?
Гледајући своја поља покривена родном пшеницом; и своје воћњаке и винограде са
отежалим и опуштеним гранама од рода; и своје градине препуне разноврсног
поврћа; и кованлуке своје препуне меда - овај богаташ није погледао к небу и
радосно узвикнуо: слава Ти и хвала, Свевишњи и Свемилостиви Боже? Како си
Твојом силом и мудрошћу извукао из црне земље оволико обиље! Како си Твојим
сунцем налио сласт у све плодове земне! Како си сваком плоду дао диван изглед и
нарочити укус! Како си ми стоструко наградио мој малени труд око свега тога!
Како си се смиловао на слугу свога, и са препуним рукама просуо толико благо у
крило његово! О, пречудни Господе мој, научи и мене да овим Твојим благом и ја
учиним радост браћи својој и суседима својим! Да би се и они заједно са мном
радовали, и заједно са мном благодарно славили и хвалили свето име Твоје и
неисказану доброту Твоју! - Не; него место да се сети Дародавца толиких дарова,
он прво брине где ће те дарове згомилати и у чему ће их чувати. Као лопов кад нађе
на друму кесу новаца што не мисли ни откуда је та кеса ту ни чија је, него прво
брине како ће је сакрити! Уствари и овај богаташ је прави лопов. Он не би могао
рећи, да је све то обиље плодова дошло од његовог личног труда. И лопов се труди
око краће. Нити од његове вештине и памети. И лопов употребљава често много
више вештине него ли орач и сејач. Богаташ нити се трудио нити се могао трудити
око сунца, и кише, и ветрова, и земље. А то су четири главне стихије које по Божјој
вољи омогућавају плод биља и дрвећа. Према томе, тај обилни плод није његов ни
због његовог ништавног труда нити пак по праву својине, пошто он није господар
ни сунца, ни кише, ни ветрова, ни земље. Тај обилни плод је дар Божји. Како ружан
изгледа човек у очима свију људи кад прими неки поклон од некога, па нити каже:
хвала, нити се обазре на дародавца, него жури само да склони тај поклон на
сигурно место! Честит просјак добије кору црна хлеба, па захвали даваоцу. А овај
богаташ није захвалио Богу ниједном помишљу и ниједном речју на толиком
обиљу жетве, чак нити иједним осмехом радости на толиком чуду и толикој
благодати Божјој. Него место молитве, и благодарности, и песме Богу, и радости
срца, њега одмах почиње мучити брига, како ће све то благо сабрати и сместити
тако, да ниједно зрно не остане птицама небеским и да ниједна јабука не падне у
крило сиромашних суседа његових.
И рече: ово ћу учинити: порушићу житнице своје и подигнућу веће, и овде ћу

сабрати сва жита своја и блага своја. Ето шта је главни труд неразумна човека!
Место да се труди да поруши старога човека у себи и подигне новога, он улаже сав
свој труд у рушење старих и подизање нових житница, нових амбара и салаша. Ако
му опет и идућа година тако обилато роди, он ће се опет морати трудити и мучити
око проширења старих или зидања нових житница. И тако ће житнице његове
бивати из године у годину све шире и новије, а душа његова све ужа и старија. И
његово старо жито ће плеснивити као и душа његова. Њега ће окружавати завист и
на њега ће се сипати клетва. Јер ће сиромашни људи гледати са завишћу на његово
богатство, а гладни ће га проклињати због тврдичлука и себичности. И тако,
његово богатство доприносиће пропасти и његовој и његових суседа. Његова душа
пропадаће због тврдичлука и себичности, а душе његових суседа пропадаће због
зависти и проклињања. Видите, како безуман човек може да употреби Божји дар и
на своју и на туђу пропаст! Бог му је дао богатство ради благослова и спасења како
његовог тако и његових суседа, а он га употребљује на проклетство и своје и
других. Свети Јован Златоуст саветује све који су савету доступни: "Јеси ли се ти
наситио - сети се гладнога. Јеси ли утолио своју жеђ - сети се жеднога. Јеси ли се
згрејао - сети се замрзлога. Живиш ли у дому високом и богато украшеном - уведи
у њега и бескућника. Јеси ли се навеселио на пиру - развесели тужног и жалосног.
Јесу ли теби одали част као богаташу - посети и ти убоге. Јеси ли изишао радосним
од свога књаза - учини радосним и све слуге своје. Ако будеш милостив и
снисходљив према њима, то ћеш и сам добити милост при изласку душе из тела".
Прича се за два велика испосника у египатској пустињи, како су молили Бога да им
открије, да ли има когод у свету ко Њему боље служи од њих. И њима се заиста то
открије; и заповеди им се да иду у то и то место, таквом и таквом човеку и сазнаће
оно што су желели знати. Они дођу, како им је указано, и нађу једнога простога
човека, по имену Евхариста, који се искључиво бавио сточарством. Како
испосници нису видели на овом човеку ништа необично, то га упитају, како се он
стара да испуни вољу Божју? После дужег устезања Евхарист им каже, да све што
добије од своје стоке он дели на три дела: један део даје ништим и убогим; други
део употребљује на гостопримство странаца; а трећи део задржава за себе и своју
целомудрену жену. Чувши ово испосници похвале његову добродетељ и врате се
(Пролог, 17. Новембар). - Видите, да је милосрђе чак више и богоугодније и од
најстрожијег поста. Но овај лакоми богаташ, о коме је реч у јеванђељу,није
помишљао само како да прошири своје житнице и како да сабере све плодове са
свога имања. Па шта ће да ради када то учини? Ево нека он сам каже: и казаћу
души својој: душо, имаш много блага лежећег на много година: почивај, једи, пиј,
весели се! Како може душа јести и пити? Тело једе и пије оно што је у пољу
сабрано, а не душа. Па богаташ и мисли на тело, кад говори о души. Његова душа
толико је урасла у његово тело, и толико се изједначила с телом, да он њу зна још
само по имену. Погубни триумф тела над душом није се могао јасније изразити.
Замислите једно јагње у псећој рупи, заврзено и заборављено у псећој рупи. Пас
јури на све стране и довлачи у рупу храну за себе. И кад навуче пуну рупу меса,
црева, костију од разних стрвина, он онда викне гладном јагњету: јагње моје, сад
једи, пиј и весели се; ево, имаш хране за много дана! И после тих речи пас ће се
наклопити сам да једе, а јагње ће продужити да гладује и од глади угинуће. Тако је
исто поступио овај богаташ са својом душом као овај пас са гладним јагњетом.
Душа се не храни храном која трули, а он јој нуди такву храну. Душа чезне за
својом небеском домовином, где стоје њене житнице и њени источници, а он је
прикива за земљу, и још јој обећава, да ће је држати тако приковану за много

година. Душа се радује Богу, а он и не узима име Божје у уста. Душа се гоји
правдом и милошћу, а он и не помишља да својим богатством учини правду и
милост бедним, јадним и наказним људима око своје куће. Душа хоће чисту
небесну љубав, а он сипа маст у огањ страсти, и смрдљивим димом од тога кади
душу. Душа тражи свој накит; а њен је накит: љубав, радост, мир, трпљење,
доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22-23); он ју пак кити
пијанством, ждерањем блудом и сујетом. Како да не липше травоједно јагње поред
месождерног пса? Како да не умре душа притиснута тешком лешином телесном?
Но није све безумље овога богаташа у томе што нуди месо јагњету, односно
телесну храну души, него још и у томе што се он прави господаром времена и
живота. Јер гле, он се спрема да једе и пије на много година. А чујте шта му Бог на
то одговара: а Бог му рече: безумниче, ове ноћи узећу душу твоју од тебе; а што си
приправио чије ће бити? Тако му рече Господар живота и света, и заповедник
времена и смрти, којему је у руци душа свега живота и дух свакога тела човечјега
(Јов. 12, 10). Безумниче, зашто не мислиш умом него трбухом? Као што није био у
твојој власти дан твога рођења, тако није ни дан твоје смрти. Господ је упалио
свеће земаљског живота кад је Он хтео, Господ ће их погасити кад Он хоће. Као
што твоје богатство није могло ускорити час твога доласка у свет, тако оно не може
одложити ни час твога одласка из света. Зависи ли од тебе свануће и смркнуће
дана? Зависи ли од тебе кад ће ветар почети дувати и кад ће се утишати? Толико
исто зависи од тебе и рок твој на земљи! И толико исто зависе од тебе твоје
житнице и пивнице, и твоји торови и обори. Све је то Божја својина, исто онако као
и твоја душа. Свакога дана и свакога часа Бог може узети Своје од тебе и дати
другоме. Његово је све још за твога живота; Његово ће бити све и после твоје
смрти. У Његовим је рукама и твој живот и твоја смрт. Зашто онда говориш о
многим годинама унапред? На минуте је избројан твој живот, човече. И твој
последњи минут може откуцати још данас. Зато се не брини о сутрашњем дану,
шта ћеш јести, и шта ћеш пити, и у што ћеш се оденути; него брини више, много
више брини, с каквом ћеш душом изаћи пред Бога, Створитеља и Господара свога.
Брини се више о царству Божјем, јер то је храна твоје душе (Мат. 6, 31-33).
Ову причу завршава Господ речима: тако бива ономе ко себи сабира благо, а не
богати се у Бога. Како му, дакле бива? Изненадно раставља се он од свога
богатства и душа му од тела. Богатство се предаје другом, тело се предаје земљи, а
душа иде у место црње од гроба, где је плач и шкргут зуба. Њега неће срести
ниједно добро дело у царству небеском, да би душа његова ту имала места. Његово
име неће се наћи записано у Књизи живих, те неће бити ни знано ни прозвано међу
блаженима. Он је примио своју плату на земљи, и богатства Божја на небу неће се
показивати души његовој.
О, како је страшна изненадна смрт! Кад човек мисли да сасвим чврсто стоји на
земљи, земља се може наједанпут да отвори и прогута га, као што је прогутала
Датана и Авирона (5. Мојс. 16, 32). Кад се богозаборавни весељак спрема да се још
годинама и годинама весели, пада огањ и сагорева га као Содом и Гомор. Кад човек
мисли да се добро осигурао и код Бога и код људи, наједанпут пада мртав као
Ананија и Сапфира (Дела ап. 5, 1). Изненадном смрћу грешник наноси две штете, и
себи и својој родбини; себи, јер непокајан умире; и родбини, јер је изненађује
неочекиваним ударом и оставља послове своје неуређене. Благо оном ко се поболи
пред смрт, и претрпи муке и страдања. Томе се даје прилика и могућност, да се још
једном свесно обазре на цео свој живот; да прегледа и преброји грехе своје; да се
покаје за све зло што је учинио као и да зарида пред Богом и очисти душу своју
сузама, и умоли Бога за опроштај; и још да и сам опрости свима оним који су њега
вређали и злобили за живота; да благослови све пријатеље и све непријатеље своје;
да опомене децу да се боје Бога, да се сећају часа смртнога и да благовремено
богате своју душу вером, молитвом и милостињом. Погледајте, како су умирали
Божји угодници и праведници у Старом Завету: Аврам, Исак, Јаков, Јосиф, Мојсеј
и Давид. Сви они болују пред смрт, и у болести својој не испуштају имена Божјега
из својих уста. И сви остављају добре аманете својим потомцима и благосиљају их.
Таква је нормална смрт праведника. Но рећи ћете: а зар нису многи праведници
изненадно погинули у ратовима? Не, нису. Праведници никад не умиру изненадно.
Они се увек спремају за смрт, и свакога дана очекују растанак са овим животом.
Срцем својим они се непрестано кају и исповедају пред Богом, и прослављају име
Божје. То чине праведници и у миру и благостању; а још више чине они то у рату, у
напасти и искушењу. Њихов цео живот јесте стално приготовљавање за смрт. Зато
они никад и не умиру изненадно.
Приготовљавати се за смрт то и значи богатити се у Бога. Јер само они, који

истински верују у Бога и у други живот прилагођавају се за смрт, односно за онај
други живот. Неверни се никад не приготовљавају за смрт: они се приготовљавају
за што дужи живот овде на земљи. Зато се они боје и да мисле о смрти, а још мање
старају се. о богаћењу у Бога. Ко се пак приготовљава за смрт, тај се приготовљава
и за вечни живот. А какво је то приготовљавање за вечни живот, познато је сваком
хришћанину. Мудар човек сваки дан утврђује своју веру у Бога, и брани срце своје
од неверовања, сумње и злобе, као што мудар домаћин брани свој виноград од злих
мушица и скакаваца. Мудар човек брине се сваки дан да испуни заповести Божје
делима праштања, милосрђа и љубави. Тако се он богати у Бога. Оно што му је
најмилије и најдрагоценије не држи мудар човек у житницама и кошевима него
полаже у руке Божје. То је душа његова. То је највеће благо његово; једино благо
које не труне и не умире. Сваки дан мудар човек има готов обрачун са овим светом,
и спреман је да легне и умре са постојаном вером, да ће оживети и пред лице Божје
изаћи. ("Мисли сам у себи и говори: ја нећу остати у овоме свету дуже од
данашњега дана - и никад нећеш сагрешити пред Богом" Св. Антоније Велики).
Нема ништа лакомисленије него рећи: да ми је да изненадно умрем, и да своје
смрти и не осетим! Тако говоре безумни и безбожни. Ко од апостола, светитеља и
свих богоугодника умре у сну? Или кога од њих прогута земља? Или кога спали
огањ? Ко од њих изврши самоубиство? Зато умни и побожни говоре: нека буде
воља Божја! Боље да годинама болујемо и будемо у квргама и грчевима од болести
него да изненадно непокајани умремо. Јер и муке овога света брзо пролазе као и
радости. А у ономе свету нема ништа привремено и пролазно, него је све вечно,
била мука или радост. Боље, дакле, да се мало помучимо и поболујемо овде него
тамо. Јер је тамо несравњено дужа мера и бола и радости. Нека буде воља Божја!
Молимо се, дакле, Свевишњем Богу, да нам не пошље изненадну смрт усред наших
грехова и безакоња, но да нас поштеди као што поштеди цара Језекију (Ис. 38, 1), и
да нам да дана за покајање. По милости Својој да нам да знак приближења смрти
наше, да би могли брзо учинити још неко добро и спасти душу своју од огња
вечнога. Да би се тако и наше име нашло у Књизи Живих, и да би се и наше лице
видело мећу праведницима у царству Христа Бога нашега. Њему нека је слава и
хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек,
НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ СЕДМА
Јеванђеље о згрченом телу и згрченим душама
Лука 13, 10-17. Зач. 71.
Господ Исус Христос посетио је земљу у сили и смирењу, да научи људе

богољубљу и човекољубљу.
Људи су безсилни сами по себи; богољубље их налева силом. Људи су охоли сами
по себи; човекољубље их испуњава смирењем.
Од богољубља долази и човекољубље. Од осећања божанске силе долази смирење.

Свако човекољубље без богољубља је лажно; а свака друга сила сем божанске је
охола и немоћна.
Но човек је био изабрао нешто треће, што није ни богољубље ни човекољубље;

изабрао је самољубље - зид, који га одељује од Бога и од људи, и потпуно
осамљује.
Љубећи једино самога себе човек не љуби ни Бога ни човека. Он чак не љуби
човека ни у самом себи; он љуби само своје мишљење о себи, своју самообману.
Кад би он љубио човека у себи, он би у исто време љубио и слику Божју у себи, и
он би убрзо постао богољубив и човекољубив. Јер би тражио и у другим људима
човека и Бога, предмете своје љубави.
Но самољубље уопште није љубав но одрицање Бога и презирање људи, било то

јавно или притајено.
Самољубље није љубав него болест, и то тешка болест, која неизоставно вуче
собом и друге болести. Као што богиње неизоставно производе собом огањ у
целоме телу, тако самољубље производи огањ зависти и гњева у целој души.
Самољубљив човек испуњен је завишћу према онима који су бољи од њега, или
богатији, или ученији, или поштованији међу људима. А са завишћу иде
нераздвојно и гњев, као пламен уз огањ; потајени гњев, који овда онда избије, и
избивши објављује сву ругобу болеснога срца људског, затрованог отровом
самољубља. Данашње јеванђеље износи нам једну јасну слику предивнога
Христовог човекољубља с једне стране и ругобног фарисејског самољубља са
завишћу и гњевом с друге стране.
У време оно, кад учаше Исус у једној зборници у суботу, и гле, беше онде жена која
имаше дух недуга осамнаест година, и беше згрчена, и не могаше се никако
исправити. Суботни дан био је дан заједничке молитве за Јевреје као што је за нас
Хришћане Недељни дан. И ако је Господ Исус често ходио у пустињу и самоћу, где
је проводио по целе ноћи на молитви, Он није избегавао ни заједничке молитве у
зборници с народом. И уђе по обичају своме у дан суботни у зборницу, каже
јеванђелист за Њега на другом месту (Лк. 4, 16). Он је, дакле, имао обичај ходити у
дом молитве, и није избегавао свенародне молитве. И ако то Њему није било
потребно, Он је то чинио из смирења, и нама за поуку. Данас ћете пак чути од
многих како гордо зборе: ја се молим код своје куће, и није ми потребно ићи у
цркву на молитву! Тако говори неразум и гордост. А пример Христов јасно нас
учи, да треба чинити и једно и друго: и молити се тајно у самоћи, и јавно у цркви са
осталом браћом.
Но Господ Исус није ходио у цркву само да се моли, него и да учи људе. Колико је
и колико пута Он тумачио Свето писмо у цркви, колико предивних поука дао
људима, колико медних речи изговорио, које нису записане у Јеванђељу! И сви се
дивљаху речима благодати које излажаху из уста његових (Лк. 4, 22). Многе,
премноге од тих животворних речи благодати нису дошле до нас, но ипак дошло је
до нас онолико колико нам је довољно за мудрење и спасење.
Но Господ Исус ходио је у цркву још и зато да према указаној прилици помогне
људима и моћним делима, и тако засведочи Своје божанство и своје спаситељство.
Такво једно моћно дело Он је учинио и овом приликом, о којој је реч у данашњем
јеванђељу. У зборницу је била дошла и једна згрчена жена, згрчена од злог духа, и
то згрчена не за недељу или месец или годину дана него за пуних осамнаест
година. И не могаше се исправити. Погњурена главом коленима ова бедница није
могла видети ни звездано небо над собом ни човечја лица око себе. Тако се зли дух
постарао да онакази потомке Адама и Еве заводећи ове лажним обећањем, да ће
бити као богови, ако само њега послушају! И на место да постану боговима праоци
људски обрели су се наједанпут обучени у зверску кожу и у прашину, а ова њихова
потомкиња била је тако наказно згрчена, да је морала служити на језу људима и на
страх животињама. Ето боговске части коју је ђаво обећао људима! И не могаше се
исправити. Осамнаест година не могаше се исправити, него гмизаше по земљи
искривљена као тетива, главом уз колена. Зар је то живот? То није живот него
осуда. Недуг те жене био је тако страшан и тако дуготрајан, да они који су је први
пут видели склањали су се од ње, а они који су је дуго гледали нису је више ни
видели као људско биће него као суво искривљено дрво, које ни за шта друго није
до да се посече и у огањ баци. Та отврдлост људи према наказнима није заиста
мање наказна од наказе.
Но, гле, ево Човекољупца, који се с пажњом и сажаљењем обазре на ово бедно
људско створење, и који у њему не виде суво и искривљено дрво него кћер
Аврамову, душу створену од Бога и достојну милости Божје.
А кад је види Исус, дозва је и рече јој: жено, опроштена си од болести своје. И
метну на њу руке, и одмах се исправи и хваљаше Бога. Ово дивно чудо сотворио је
Господ не по молби нити по вери ове жене него по Својој сопственој побуди и
моћи. Није ли ово јасан утук свима онима који би злурадо хтели да умање
божанску величину чуда Христових говорећи као тобож да су та чуда била могућа
само због аутосугестије оних над којима су се и збила? Где је и траг од неке
гатарске аутосугестије код ове згрчене жене? Она није могла ни видети лице
Христово од згрчености своје. Она није ни замолила Христа за милост, нити је и
једним знаком изразила своју веру у Њега. Не само то, него та жена није била ни у
близини Христовој, нити је она прва к Њему пришла, него Он њу дозва. Као пастир
кад угледа своју овцу заврзену у трње, полумртву и безгласну, па јој се он први
јави! Тако и жалостивни Господ, Пастир Добри, први се јави овој Својој овци,
заврзеној од Сатане. Прво Он ослови њу: жено! Не каже: богаље! ни: накарадо! ни:
сенко живота! ни: грешнице! него: жено! Самом том речју Господ јој повраћа
изгубљено достојанство њено. Потом је опрашта од болести, и најзад ставља
пречисте руке Своје на њу. Да би тако био савршен дар небесног Дародавца што га
Он дарује земнородним! Прво - сажаљив поглед, друго - моћна реч, треће -
милујућа рука. Све оно чега је ова жена била лишена пуних осамнаест година. Он
јој даје. Јер ако се кад неко и сажалио на њу, сажаљење то није било чисто него
помешано са страхом за себе и поноситошћу собом; иако ју је кад неко ословио,
ословио ју је по нужди и утекао од ње, и ако је неко опет по нужди морао се дотаћи
ње, дотицао се врховима прстију брзо журећи да опере своје прсте. А Господ Исус
је нарочито дозва к Себи, и говори јој лековите речи, и ставља на њу обе Своје
лековите руке. Он се опходи према овој непознатој жени као отац према кћери
својој. Да је оволика милост била упућена на црну земљу или на јарко сунце, земља
би се морала потрести и сунце заплакати. Но ова милост је била упућена на згрчену
жену, и жена се одмах исправи. Како се исправи крива кичма и не сломи се? Како
се покрете непокретни врат и не беше болно? Требало је милиони година да прођу,
говоре бесловесни умови у наше доба, да се кичма мајмунска усправи и да мајмун
постане човек! Тако говоре, јер не познају силу и моћ Живога Бога. Гле, требало је
ваљда само један секунд, па да се на једну реч Господа Исуса исправи кичма
женина, кривља много од кичме мајмунске! Но, како се исправи кичма? како се
покрете врат? како наказа поста здрав човек? како се заврзена овца одреши? како
безгласна мумија доби аваз и усуди се проговорити? О свему томе не питај, него
иди и хвали Бога као што га и ова жена хваљаше. И одмах се исправи и хваљаше
Бога. Видите, како је код ове жене са оздрављењем тела оздравила и душа! Јер
само здрава душа зна да хвали Бога за свако добро ма с које стране и ма од кога оно
дошло, док нездрава душа заборављајући Бога као Дародавца хвали и слави смртне
руке кроз које често Бог даје људима Своје дарове. А Господ Исус баш је и хтео да
научи људе, да вазда хвале и славе Бога. Тако, Он нареди исцељеном лудаку
Гадаринском: врати се кући својој, и казуј шта ти учини Бог (Лк. 8, 39)! И на све
стране где је Господ чинио моћна чуда људи се дивљаху и хваљаху Бога. Отуда је
Христос и могао при растанку са овим животом рећи: Оче, ја прославих тебе на
земљи (Јов. 17, 4)! Не служи ли све ово за укор нама који кад учинимо неко добро
људима тражимо да људи хвале нас место Бога? Свако добро што примамо од
људи, не примамо од људи него кроз људе. То Отац шаље поклоне деци Својој
преко деце Своје. Јер то је Његова радост и Његово благоволење, да тако чини.
Њему припада сва слава и хвала кроз све векове и сву вечност.
Но с овим се прича јеванђелска не завршује. До сада смо чули само чудо светлости,
а сад, ево, да чујемо чудо таме.
А старешина од зборнице расрди се што је Исус исцели у суботу, и одговарајући

рече народу: шест је дана у које треба радити, у те дакле долазите а не у дан
суботни. То говори озлобљени син таме. Као да је Сатана изишавши из грчене
жене ушао у њега! То говори самољубље, праћено својим нераздвојним
пратиоцима: завишћу и гњевом. Христос лечи, а он гата. Христос дреши од
сатанских уза један живот људски, а он гата са данима! Христос изгони злог духа
из болеснице, а он се гњеви што га изагна на ова врата а не на она! Христос отвара
небо људима и показује Живога Бога, а он се срди што да Он отвори небо изјутра а
не увече! Христос са свећом улази у тамницу сужњима, а он Га укорева што то није
одложио за други дан! Заиста, овај старешина је чудотворац своје врсте!
Замишљена чуда у његовом срцу у том тренутку била су ужасавајућа, само што му
је оскудевала моћ да их изведе. У том тренутку да је могао он би претворио и
Христа и исцељену жену и све присутне који се задивише Христу у прах и у дим. И
да је могао он би пре наредио, да пола тога града пропадне под земљу само да се не
деси оно што се десило у његовом немоћном и злобном присуству. Но сва та црна
чуда ђаволска лежала су безсилно у његовом срцу, и једва су се могла довући од
срца до језика и исказати своје име. А име им је било Сатана, а презиме пакао.
Видите, како је страшљиво и подло увређено самољубље! Овај самољубиви
старешина се не усуђује укорети Христа, него укорева народ. У самој ствари он
срцем укорева само Христа а не народ, но језиком казује друкчије. Јер шта је народ
ту крив? Ако је неко још крив за то добро дело, крива је она исправљена жена. Но
шта је и та бедна жена крива? Она није трчала за Христом и молила Га да је излечи.
Напротив, Христос је њу дозвао и излечио савршено мимо њене наде и мимо ичијег
очекивања у зборници. Јасно је, дакле, да ако је ко крив за све то, крив је Христос.
Па ипак старешина зборнице не сме да погледа у очи Христу и да изрече: ти си
крив! него управља своју жаоку на сав народ, и укорева народ. Има ли
очигледнијег и подлијег лицемерства? Зато га Господ и назва лицемером:
А Господ му одговори и рече: лицемере! сваки од вас у суботу не одрешује ли свога

вола или магарца од јасала, и не води ли да га напоји? А ову кћер Аврамову коју
свеза сатана ево осамнаеста Година не требаше ли је одрешити из ове свезе у дан
суботни! Господ познаје срца људска, и Он зна, да старешина зборнице срцем
упућује прекор Њему, и ако га он језиком упућује народу. Знајући то Господ не
може да дозволи, да народ трпи прекор за оно зашто је само Он одговоран.
Светлији од сунца и чистији од кристала Господ не може да лицемери, то јест: да се
прави невешт и да ћути када се неко други због Њега кара. И зато док немоћни и
неодговорни народ ћути и трпи неправедни прекор од стране свога старешине
Господ отвара уста и одговара. Лицемере! ословљава Он старешину, јер му чита
срце његово. Зар се сме у суботу помагати стоци а не сме људима? Во и магарац не
остају ниједан дан неодрешени од јасала и неизведени из таме на светлост и ваздух,
а ова жена осамнаест година стоји неодвезана од сатанског проклетства, и ти се још
љутиш што се и њој даде слобода? Заиста и тебе је Сатана везао не мање него њу.
Њој је он везао главу за колена, а теби је везао душу за суботу. Она се, ево, одвеза,
а ти оста везан. Зашто се и ти не одвезујеш? Субота је дата људима да их подсети
на Бога више од других дана. Не подсећа ли ово дело исцељења жене на Бога више
и од ове данашње суботе и од свих субота од Мојсеја до данас? Није ли, дакле, ово
дело веће од суботе? И зар не видиш да је овде Онај који је већи од суботе? и не
само од суботе него и од цркве (Мат. 12, 6)? Зар не осећаш ти, мали старешино
синагоге, да пред тобом стоји Старешина душа људских? О, кад би ти знао, како се
сви дани и ноћи пред Његовим погледом брзо сустижу на једном истом ушћу у
вечност!
Но, гле, како Господ још једну част указује оној жалосној жени: Он је назива
ћерком Аврамовом! Тиме Он хоће не само да нагласи величину вредности живе
људске душе уопште, над бесловесним створењима, као што су во и магарац, него
још и узвишеност те згрчене и везане жене над овим лицемерним старешином
зборнице. Да је та жена била благочестива и богобојажљива, види се прво из тога
што се и поред свог страшног недуга трудила да долази у зборницу, да слуша реч
Божју и да се моли Богу; а друго још и из тога што чим је оздравила и усправила се
она је одмах стала хвалити Бога. Тако је и праотац Аврам био захвалан Богу за
свако добро а стрпљив у страдањима, и то без и најмањег малаксавања у својој вери
у Бога. Ово је, дакле, права кћи Аврамова, и то не само по крви него и по стрпљењу
и побожности, и то вернија кћи Аврамова од овога старешине, који се као уопште
све старешине јеврејске поносио својим аврамовским пореклом. Уствари он је
издајник Аврама, а ова жена је права кћи Аврамова. Како, дакле, њој да се не
помогне? Шта ту смета субота? Субота је била одређена за одмор човеку. И
благословио је Господ дан одмора (2 Мојс. 20, 11). Но не треба ли и душа да се
одмори, а не само тело? А душа се не одмара нерадом и лежањем као тело него
добрим делима, делима милосрђа, делима богоугодним. То је прави одмор душе,
јер то појачава здравље душе, и повећава моћ и радост њену. Несумњиво, да ми
треба у дан празнични да чинимо добро и стоци, но тим пре треба да чинимо добро
људима. Не забрањује Господ да се у дан празнични не води брига о волу и
магарцу и да се не дреше и не изводе на појило, али наређује да се тим пре чине
добра дела људима. Такав је био смисао празновања седмога дана, такав је био дух
закона Божјега. У својој духовној помрачености и моралној пропасти старешине
јеврејске су само могли још да гледају у слова закона, и та слова да обожавају. И
тако закон место да буде вођ на путу овога живота претворио се био у лешину коју
су они вукли за собом. Место да им закон буде пламена свећа у мраку, он је постао
угашени пепео у златноме суду, коме су се они клањали онако исто као негда
њихови преци златноме телету. Но у овоме случају није ревност према закону
разјарила старешину зборнице против Христа колико његово болесно самољубље.
Како то да се неко може показати моћнији, и мудрији, и милостивији у зборници од
њега? Он тобож ревнује за закон Божји, међутим цеди језиком гној из свога
рањавог срца! И зато га још Христос назива лицемером.
Својим одговором, оштрим као мач и јасним као сунце, Господ је ућуткао и
постидео не само старешину него и све противнике Своје.
И кад он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху, а сав народ радоваше
се за сва његова славна дела. Како је лако одбранити човекољубиво дело! Бог стоји
иза таквог дела као сведок и штит, и добро дело даје неодољиву речитост језику.
Знајући све тајне на небу и на земљи Господ Исус знао је и ову тајну, у коју
сумњају маловерни, који траже адвокате и за добру ствар као и за рђаву. Зато
Господ и саветује Својим ученицима, да кад их изведу из зборнице, и на судове и
пред поглаваре, не брину како ће и шта ће одговарати, јер нећете ви говорити него
Дух оца вашег говориће из вас (Лк. 12, 11-12; Мат. 10, 10 19-20)! Погледајте, како
архиђакон Стефан одговара пред својим мучитељима! Па како одговарају
негдашњи рибари, Петар и Јован! Па апостол Павле! Тако не одговарају људи који
се из књиге уче него само они које учи Дух Божји. Тако не говоре адвокати нити
смртни људи уопште - тако само Бог говори. Још премудри цар у старо време
пророчки је исказао једну истину јеванђелску рекавши: човек спрема срце, али је од
Господа што ће језик говорити (Приче 16, 1). Христов одговор старешини у
зборници био је такав, да је изазвао стид код противника а радост код свега народа.
Народ се радује, јер види у Његовим речима блесак победе добра над злом као што
га пре тога виде у Његовом чуду над згрченом женом, као и у многим другим
славним делима Његовим. Радоваше се за сва његова славна дела. Тек је једно
славно дело било учињено и разглашено, долазило је друго, па треће, па сва друга
редом. И једно чудо потврђивало је друго; свако последујуће сведочило је о
истинитости предходећег; а сва укупно стварала су радост међу безрадостним и
наду међу безнадежним, утврђивала веру међу маловерним, крепила добре на путу
добром а одвраћала залутале од пута лутања, ширећи на све стране разговоре међу
људима, да је Бог посетио Свој народ и да је царство Божје близу.
Ово данашње јеванђеље довољно је поучно и кад се површно чита; но оно има и
један свој унутрашњи смисао необично поучан за наш духовни живот. Згрчена
жена означава згрчени ум сваког оног ко не стоји близу Христа Господа. Имајући
згрчен ум човек не може сам својом силом да се исправи ка Богу и небу непрестано
пузи по земљи, хранећи се земљом, учећи се од земље, тужно веселећи се од земље.
Згрчен ум је у исто време скучен и ограничен ум, јер он себе чини зависним од
чувстава; он верује само чувствима; он тражи своје порекло међу животињама; он
тражи своје задовољство у јелу и пићу, он не зна за Бога, нити за свет духовни,
нити за бесмртни живот, па зато опет не зна ни за вишу, небесну радост, неутешан
је, страшљив, пун муке, и туге, и злобе. Господ Исус дозива к Себи такав ум, да га
он исправи, просвети и обрадује. Ако Му брзо приђе као она згрчена жена, заиста
бива исправљен, просвећен и обрадован, и свом силом својом хвалиће и
прослављаће Бога. Ако ли Му не приђе, он ће помрчати и сасвим умрети у греху
своме, као што је и казао Господ неверујућим Јеврејима: помрећете у своме греху
(Јов. 8, 21). Тако бива са умом чулним, земаљским, згрченим до земље, пузећем по
земљи. Но не бива боље ни са умом слабомоћним и од греха раслабљеним, који не
верује да је ни оно истина што он држи за истину а нема моћи да се отресе
неистине и да приступи Истини. И кад чује позив Истине, он одмах налази
изговора говорећи: данас је субота, не могу, - ти ме ниси позвала у згодан дан! Или:
твој позив је оштар, не могу - требала си ме позвати другим речима! Или: ја сам
млад и бујан, не могу - требала си очекати с твојим позивом, док се ја још мало
забавим лажју! Или: ја имам жену и децу, не могу - требала си се ти прво о њима
побринути, па тек онда мене позивати! Или још друго, и десето, и стото!
Раслабљени ум увек ће наћи неки смешан разлог, да не пође за Истином. А Истина
виче једном, и двапут, и трипут, и одлази, а раслабљени ум остаје пузећи по
прашини и умирући у греху. А ко за овога живота одбије позив Истине, смрт ће
доћи изненадно, узеће га, и закључати за њим врата земаљског живота. И такав
онда нити ће моћи дочекати повратка у овај живот, нити покајања у оном, нити
милости на Суду Божјем.
А смрт је близу, и Суд Божји је близу - две страшне опомене да и наше покајање
треба да буде близу. Не буде ли наше покајање ближе и брже од смрти и Суда
Божјег, оно ће онда увек за увек бити далеко од нас. Сада је оно у нашим рукама, и
ми се можемо користити њиме још за неко кратко време. Пожуримо се, дакле, да се
користимо покајањем, јер то је први и почетни лек за душу људску. Само се
покајмо, и онда ће нам се одмах отворити даља врата и казаће нам се, шта нам даље
треба чинити. Док је год човек у овоме смртном телу, његов дух је увек згрчен,
више или мање. Но Христос позива све згрчене духом, и душом, и умом. Он једини
може да исправи оно што овај свет са пакленим силама искриви. Човече! Жено!
Дете! дозива нас Он, хотећи тим именима да уздигне наше достојанство и покрије
наша права имена срама и греха: слепци! богаљи! губавци! просјаци, и хотећи да
замукле и блатом напуњене трубе духа исправи, очисти и учини их гласовитим
трубама славе Божје. Да би трубећи славу Божју и ми се прославили у царству
светлих ангела и прослављених светитеља на небу, у царству Христа Бога нашега.
Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и
НЕДЕЉА ЧЕТРНАЕСТА
Јеванђеље о браку Царевога Сина

Матеј 22, 2-14. Зач. 89.
Бог жели, да човек верује у Њега више него ма у кога и ма шта у свету.
Бог жели, да се човек нада у Њега више него ма у кога и ма у шта у свету.
Не, него још и више: Бог жели, да је човек свом љубављу својом везан искључиво
само за Њега, па тек зрацима те љубави да се около везује за створења Божја.
То се зове јединство човека с Богом. То се зове брак душе са Христом. Све друго је
прељубодејство и блуђење. Само таква једна тесна веза душе са Христом, каквој
вези најбоља је слика на земљи брак, чини душу богатом и плодородном. Из сваке
друге тако тесне везе душа рађа трње и коров, и остаје сасвим јалова за ма какво
добро. Ако ово не знају и не могу да знају људи ван круга Христове Цркве, то
треба да знају хришћани, а нарочито ви, Православни, којима је у духу и у
традицији, да поимате све дубине, висине и ширине Божјег Откровења кроз
Господа Исуса, и да схватате вечност правилније него што је схватају народи на
Истоку и време да схватате правилније него што га схватају народи на Западу.
С чим се год душа човечја љубављу најтешње веже, с тиме је у браку, - било то
живо биће или мртва ствар, било то тело или одело, било то сребро и злато или ма
каква земаљска имовина, ма каква земаљска слава или част, или страст према ма
чему у створеном свету: према накиту, јелу, пићу, игри, природи, или ма чему у
природи. Сваки такав брак душе човечје незаконит је, и навлачи на душу и у овом и
у оном животу бескрајну несрећу, сличну но несравњено већу од незаконите везе
човека и жене, која значи јад и чемер не само за њих двоје него и за случајни пород
њихов. Не треба крити оно што Свето писмо објављује, а то је; да је Живи Бог - Бог
који ревнује (2 Мојс. 20, 5; 5. Мојс. 4, 24). Но ревњивост Божја не односи се ни на
што у свету осим на душу човечју. Бог жели, да душа човечја буде искључиво
Његова, и то у неокаљаној и недволичној верности. Због добра саме душе Бог то
жели. Јер Он по Својој свеобимној мудрости зна - што после Христа и ми сви треба
да знамо - да ако душа олабави у верности према Њему, своме Творцу, и веже се
љубављу с неким или нечим другим у створеном свету, она постепено постаје
слушкиња, па робиња, па једна тамна и очајна сенка, па најзад жалосна слика плача
и шкргута зуба.
Само пламена љубав душе према Богу јесте законити брак душе. Свака друга
љубав, не кроз Бога, мимо Бога, или против Бога, јесте идолопоклонство. Тако
љубављу према телу човек прави од тела лажнога Бога или идола; љубављу према
земаљском имању или накиту човек прави од имања и накита идоле; љубављу
према ма коме или ма чему човек прави себи идоле. А то значи; љубав која
искључиво припада Богу човек упућује на другу страну, на нешто ниже од Бога, на
нешто недостојније љубави. У што год човек верује више него у Бога; у што се год
човек нада више него у Бога; што год човек љуби више него Бога, - то заузима
место Бога и постаје идол за човека, лажни Бог за лажну душу. А свако
идолопоклонство велики пророци називају прељубодејством и блудодејством
(Јерем. гл. 3; Језек. гл. 23. 37.).
Но најстрашније од свега јесте то што идолопоклоници постају једно са својим

идолима. Јер при свакој љубави човек се постепено губи у предмету своје љубави.
Оно о чем човек највише мисли, што највише воли и што најревносније хоће - оно
постепено постаје право биће његовог бића, па било то јело или пиће, сребро или
злато, накит или одело, кућа или њива, част или власт. Као што се вели у Писму:
ходише за ништавилом и посташе ништавни (II Царев. 17, 15). Наравно да од
овога није изузета ни похота човека за женом, или жене за човеком. Јер и то је
богоотпадништво - и то најизразитије - и губљење себе до ништа. Као што то
страшно изражава апостол Павле говорећи: или не знате да ко се с блудницом
свеже једно тело с њом постане (I. Кор. 6, 16). Човек постаје оно нашто се његова
љубав односи: Ако ли Бог - Бог, ако ли прашина - прашина. Човека спасава или
губи у овоме животу његова љубав. Има само једна љубав што спасава; то је љубав
према Богу. Свака друга љубав губи. Има само један законити и спасоносан брак
душе; то је њен брак с Богом. Сваки други брак, који не проистиче из овог брака,
као што проистиче зрак из сунца, јесте проклетсво и пагуба.
Данашње јеванђеље најсликовитије представља ту предивну тајну, како се човечја

душа као верна невеста венчава с Богом, и како опет, као заслепљена издајница и
неверница пада и пропада у мраку, корову и злоби идолопоклонства.
Царство је небеско као човек цар који начини свадбу сину своме. Као обично и
другим причама Христовим тако и овом обухвата се сва историја људска од
почетка до краја. Учени људи муче се и пишу велике и тешко разумљиве књиге, да
објасне историју човечанства; па бар да у томе успевају, него често још више
заврзу мрежу, искидају ткиво и помуте појмове. А Христос једном простом и
кратком причом каже све, и све јасно и разумљиво. Ваистину, никад човек није
говорио као овај човек (Јов. 7, 46).
Царство небеско не може се исказати речима; оно се може само уподобити нечему
што бива у овоме свету. Између осталога оно се може уподобити и свадби. Свадба
је радостан догађај међу људима; и царство небеско је сама радост. Зато се царство
небеско уподобљава свадби. Човек цар је сам Бог, а син Његов је Господ Исус
Христос. Да је Он женик, то је објавио још Јован Крститељ (Јов. 3, 29), а то је
потврдио и сам Господ Исус (Мат. 9, 15.). Сва историја људска од изгнања Адама
из Раја до доласка Христовог јесте припрема људских душа за свадбу Сина
Божјега; долазак Христов у свет јесте право отварање свадбе, прави почетак
свадбеног весеља; а све време од Његовог доласка до свршетка времена јесте
трајање те свадбе у свету. Но свадбена радост достиже свој врхунац тек у другом
животу. Христов долазак у свет најрадоснији је догађај за човечанство уопште и за
сваку душу посебице, као долазак обручника невести својој. Од свих народа на
земљи најрадосније је требао народ јеврејски поздравити долазак Женика Христа,
пошто је тај народ био највише од Бога припреман за дочек Његов. Тај народ је
имао за задатак, да он први сусретне Христа, да Га први позна и прими, и да онда

објави свима народима и племенима на земљи радост и спасење. Зато се у
оригиналном тексту Јеванђеља и говори у множини начини свадбе сину своме. Јер
је био дошао очекивани Женик старозаветној цркви јеврејској; и био је дошао
Женик свакој души човечјој, која тражи спасења, живота и радости; и био је дошао
Женик свему створеноме роду људском, свима народима и племенима. Но колико
је велика љубав Божја према људима, толико је велика заслепљеност и злоба
грешника на земљи. Јер се каже: к својима дође и своји га не примише (Јов. 1, 11).
Прво, дакле, дође онима које је највише и најдуже припремао за невесту Себи, -
народу јеврејском. Но овај Га народ не позна, не призна, презре и одбаци. Јер се у
причи даље вели:
И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтеше доћи. Прво припремајући
свадбену свечаност Сину Своме Бог је слао пророке кроз векове и векове,
објављујући примицање те свечаности и позивајући народ јеврејски, да се спреми
за дочек Женика Христа. То су биле прве слуге које Бог посла да зову званице. А
кад се Христос већ појавио у свету, послан би Јован Претеча као весник, да јавља,
да виче и зове. Но као што мален број одабраних послушаше старе пророке, тако
исто мален број њих послушаше пустињског трубача, Јована Претечу. И не хтеше
доћи.
Опет посла друге слуге говорећи: кажите званицама: ево сам обед свој уготовио,
јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово; дођите на свадбу! Друге слуге
су апостоли и апостолски помоћници. А званице су за неко време још увек исте -
Јевреји. Јер сам Господ је прво рекао: ја сам послан к изгубљеним овцама дома
Израиљева (Мат. 15, 24), па је најпре такву наредбу дао и Својим апостолима:
идите к изгубљеним овцама дома Израиљева (Мат. 10, 6). То је било пре Његова
страдања и прослављања. А када је Он био одбачен од Јевреја, и од злих
виноградара изведен ван плота јеврејског народа, и убијен, тада је тек Он, после
Свога васкрсења, дао другу наредбу: идите, дакле, и научише све народе (Мат. 28,
19). Бог је остао веран Своме завету, а Јевреји су га погазили. Бог је остао веран
Својој невести, изабраници Својој, цркви старозаветној, веран до краја, али је
невеста изневерила свога Женика, и ступила је у безбројне незаконите бракове са
идолима и лажним боговима, од којих се није хтела одвојити и вратити своме
законитом Обручнику.
Ево сам опет уготовио. Све што треба за храну и весеље душе спремљено је.
Истина храни душу - истина је сва била откривена као пребогата царска трпеза.
Победа над злим духовима, победа над болестима и бригама, победа над природом
- све те победе, које хране и веселе људску очајну душу, задобијене су - дакле,
дођите! Небо је раније изгледало као оловом затворено за људе, и душе су људске
биле као жалосне невесте затворене у хладну тамницу; сада је небо широм
отворено: сам се Бог јавио на земљи, ангели су силазили на земљу, мртви се
показивали као живи, достојанство човека уздигнуто је до Бога. О, да слатка јела!
О, да раскошне трпезе - дођите! Али, место да се одазову свадбеном позиву
заслепљене душе у мраку тамничком извршиле су преужасни злочин убивши свога
Спаситеља, свога Женика. Но чак ни тиме стрпљење се Божје није исцрпло.

Највећи злочин Бог је обратио у најдубљи источник сласти и радости. Тело и крв
Распетога Господа изнето је на царску трпезу, несравњено слађе од угојених телаца
и храњеника. Дођите и причестите се слашћу, којој и ангели могу позавидети!
Благодатне струје Духа Светога, Духа Свемоћнога и Животворнога, отворена су
широм. Све је готово - све! Све што је потребно да се упрљана невеста очисти; и
изгладнела нахрани; и израњављена исцели и обнажена одене; и замађијана
освести; и опијена отрезни; и умртвљена оживи. Ту је крштење водом, ту и
крштење огњем и духом; ту је олакшање постом; ту је окрилаћење молитвом; ту је
јелеј; ту је хлеб и вино; ту је царско свештенство за руководство; ту Црква светости
и љубави. Све те дарове донео је Женик невести Својој и све их поставио на царску
трпезу. Дођите, дакле! Дођите на свадбу!
А они не марише и отидоше овај у поље своје а овај к трговини својој: а остали
ухватише слуге његове, изружише их, и побише их. Узалуд је позивати окорелу
блудницу у законит брак! Она не мари за законитог вереника свога. Она је сувише
привикла на своје идоле, да би се од њих могла одрешити. Једним блудним душама
је идол поље, другима је идол трговина, трећим нешто треће. Поље означава тело
са телесним страстима, а трговина означава среброљубље, добитак и богаћење
трулежним стварима овога света. Свак оде дакле своме идолу, а за вереника не хте
нико чути. А остали се расрдише и на сам позив, те похваташе слуге царске,
изружише их и побише. Тако убрзо после Голготе наружише и намучише апостоле
Петра и Јована (Дела Ап. 4, 2-3), а по том убише архиђакона Стефана и апостола
Јакова, а потом и многе друге.
А као то чу цар онај, разгневи се и посла војску своју и погуби крвнике оне и град
њихов запали. Цар онај јесте Бог; гнев Његов - крајње исцрпљено стрпљења и
обраћање милости у правду; војска своја јесте војска римска; крвници су Јевреји, а
град њихов Јерусалим. Неизмерно је стрпљење Божје. Бог није хтео казнити Јевреје
одмах после убиства Господа Исуса, него је чекао још четрдесет година. Као што је
некад Господ сам на Себе наложио пост од четрдесет дана, тако Творац људи
налаже на себе после Голготе један пост у стрпљењу од четрдесет година. Он није
пожурио да казни злочин људи према самоме Себи, да не кажу људи: гле, Бог је
осветљив, хајде и ми да будемо осветљиви! Не; него тек после четрдесет година
Бог пушта казну на јеврејски народ и то због злочина вођа тога народа према
слугама Својим. Да би се и ми од тога научили, да се не светимо за неправде људи
према нама самима и да будемо ревносни у поправљању неправедних до крајњих
граница. Зашто Бог назива римску војску војском својом? Зато што је њу Бог
употребио да казни блудну избраницу Своју. Исто онако као што је негда
употребљавао Бог незнабожачке војске, асирске, мисирске и вавилонске, да казне и
опамете народ израиљски, употребљава Он најзад незнабожачку војску римску, да
изврши последњу казну над овим неблагодарним народом. Римски цареви,
Веспазијан и Тит, један за другим, освојише и запалише Јерусалим, побише
огромно мноштво Јевреја, а остатак растераше по целоме свету. Кад је један цар
питао хришћанске богослове за један врло јак доказ истинитости вере хришћанске,
ови су одговорили: судба јеврејског народа (Фридрих Велики)! Оно што је о
Јеврејима прорекао Господ Исус овом причом о свадби царевога сина, дословце се
испунило. Но погледајмо, шта даље учини човек цар, пошто казни и одбаци
Јевреје:
Тада рече слугама својим: свадба је дакле готова, а званице не бише достојне.
Идите дакле на расркшће и когагод нађете, дозовите на свадбу. То Бог рече новим
слугама Својим. Свадба је готова; то јест: од Моје стране све је учињено и
приготовљено што је требало. Но старе званице не бише достојне, зато и не могоше
доћи. Гледаше и не видеше, зато се и не обрадоваше; слушаше и не чуше, зато се и
не одазваше. Више волеше идоле тела и мамоне богатства, зато и отказаше позив.
Беху везани ропским ланцима за Ниже, зато и дигоше руку на Више. Па зато сада
идите на раскршћа и позовите свакога когагод нађете. Израиљ је био као ограђен
виноград: но како се он показао бесплодан, идите ван тога винограда, у неограђене
њиве незнабожаца и позовите ове. Израиљ је био као ограђен рибњак, но гле, змије
се у њему закотиле; идите, дакле, на широку пучину, и баците мреже по целоме
мору чевечанства. Израиљ је био као расадник у крају њиве Божје, одакле је
требало да се расађује племенито воће по целој њиви човечанства; но расадник се
изјаловио; зато идите по целој њиви, и сејте и садите племенити усев. То означава и
потоња заповест Христова: идите дакле и научите све народе. Раскршћа
означавају свет незнабожачки где се укрштају и преплићу путеви добра и зла,
стрмине и врлети, трњаци и камењаци, где је семе Божје било изложено свакој
опасности. Тај пространи и многобројни свет гледао је Бог са истом очинском
бригом као што је гледао и Израиљ, и промишљао о њему, само на други начин. Јер
док је Он руководио израиљски народ откровењима, пророцима и знацима, дотле је
остале народе руководио дајући им унутрашњу јачину савести и разума. Спасли су
се многи и у народу израиљском, наиме, они који бише верни и послушни - а
спасли су се многи и међу народима незнабожачким - наиме, они који бише
савесни и разумни. А сада, када је Син Божји дошао на земљу и био одбачен од
првога народа, Бог је широм отворио један и исти приступ к Себи свима и свакоме.
И изиђоше слуге оне на раскршћа и сабраше све које нађоше, зле и добре; и столови
напунише се гостију. То је Црква Божја на земљи. То је нови савез Божји с људима
у име Сина Његова, Господа Исуса Христа. Она прибира у Своје крило сву децу
Божју од Истока и Запада, и од Севера и Југа, од свих народа и племена на земљи,
од свих језика и свих сталежа. То је ново изабрање Божје, нови Израиљ, ново племе
праведног Аврама. Стари Израиљ изневерио је и проиграо своју избраничку улогу
у историји човечанства, и Бог је створио нови канал спасења људскога, Нови
Израиљ. Полазећи из народа јеврејског међу незнабошце, апостоли Павле и
Варнава говоре: вама је најпре требало да се говори реч Божја, али кад је
одбацујете, и сами се показујете да нисте достојни вечнога живота, ево се
обраћамо ка незнабошцима (Дела Ап. 13, 46). Тако је почето ново избрање новог
човечанства, нове историје, новог спасења кроз апостоле и њихове следбенике, као
што је старо избрање почето и извођено кроз праоце и кроз Мојсеја и пророке. Но
Црква Божја напунила се и злих и добрих, јер и једни и други били су позвани.
Старозаветна црква делила је свет на Јевреје и нејевреје, а новозаветна дели све
људе на земљи на добре и зле. И једни и други су, дакле, позвани, но сви који су
крштењем ушли у Цркву неће бити спасени. И у новозаветној Цркви Свемилостиви

Бог показује дуготрпељивост Своју као и у старозаветној. Мудар домаћин наређује
слугама, да не чупају одмах кукољ из пшенице, него да остане обоје да расте до
жетве. У пространу мрежу Цркве улазе и добре и лоше рибе, но мудар ловац
стрпљиво сабира мрежу и извлачи је на обалу, па тек кад извуче, онда дели добре
од злих. Код јеванђелиста Луке допуњује се наредба човека цара речима: и доведи
амо сиромахе, и кљасте, и богаљасте и слепе. За такве су сматрани сви народи на
земљи од стране Јевреја изузев њих самих. Уствари такви и јесу сви људи и народи
на земљи пре него познаду Христа, и пре него седну за пребогату трпезу Његових
дарова којима је Он даривао и дарује свет. И ми смо сви сиромаси без Христа, сви
кљасти, сви богаљасти, сви слепи. Једини Христос Господ може нас обогатити
правим и тајним богатством; једини Он може нас исцелити од свих недуга, и
управити руке наше на добра дела и ноге наше на пут истине и правде. Једини Он
може нам отворити очи духа и дати вид да видимо бесмртну постојбину своју,
испуњену свим свадбеним даровима и радостима.
Изишавши пак цар да види госте своје, угледа онде човека необучена у свадбено
рухо и рече му: пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута. Какво
је то свадбено рухо? Свадбено рухо душе јесте на првом месту чистота. Пише
апостол Павле вернима: јер вас обрекох мужу једноме, да девојку чисту изведем
пред Христа (II. Кор. 11, 2). Девојачка непорочност и чистота душе - то је прва и
главна одећа њена. А потом исти апостол опет говори другим верним у што треба
да се обуку: обуците се, вели, у срдачну милост, доброту, понизност, кротост,
трпљење, - а сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства
(Колош. 3, 12 - 14). То је свадбена одећа душе, која се венчава са бесмртним
Христом. Највеће савршенство чистоте душевне од свих земнородних показала је
Пречиста и Пресвета Девојка Богомати, која је од тела Свога дала тело Господу и
Спаситељу нашем. Нико од нас не може носити Христа у срцу своме без превелике
чистоте срца, без неподељеног срца преданог Христу. Јер као што чиста девојка
има само Једну љубав према своме веренику, тако душа људска, која разуме пут
спасења, има само једну љубав - љубав према Господу. То је њена златоткана
свадбена одећа. Но чистота и љубав плодне су у свима осталим врлинама, које
апостол помиње и не помиње. Нарочито је она плодна у добрим делима. Добра
дела су уреси и накити, беле хаљине чистоте и златоткане хаљине љубави. ("Под
брачним оделом разуми благодат Светога Духа. Ко се није удостојио обући се у
ову, тај не може бити учесником небеског брака и духовне вечере. Св. Макарије: О
љубави, гл. 15.) - Но кад је цар изишао да види сватове, угледа једнога без те
свадбене хаљине. Пријатељу, ослови га цар. Зашто га цар назива пријатељем? Прво
зато, да покаже колико високо цени достојанство човека, а друго зато, што је Он,
Бог, у истини пријатељ свакоме човеку без разлике све докле то Божје
пријатељство сам човек својим неваљалством потпуно не удаљи од себе. Ви сте
пријатељи моји, ако творите што вам ја заповедам, рекао је Господ апостолима
Својим (Јов. 15, 14). О, неисказаног снисхођења и милосрђа Божјег према људима!
Он, Свемоћни Творац и Владика свих светова, назива слабе људе Својим
пријатељима! Но под условом - ако творе оно што Бог заповеда. Међутим онај
неодевени сват није творио вољу Божју, иначе не би био неодевен у свадбено рухо;
- зашто, дакле, и њега назива пријатељем? Зато што је крштен, и као такав убројан
у верне и уврштен у пријатеље Божје. Називајући га пријатељем Цар Бог га баш
тиме и укорева, што је изневерио пријатељство; - а он га је изневерио према Богу, а
не Бог према њему. А он оћута. Јер шта би могао и одговорити? Да није могао да
купи, ваљда? Или да није умео да скроји и сашије? Узалуд све: Бог је кроз Господа
Исуса дао даром свакоме званоме готову хаљину.Он је требао само да има добре
воље, да свуче са себе стару и прљаву хаљину греха и да се обуче у ризу спасења, у
златоткано рухо свадбено. Но он то није учинио, и морао је ћутати.
Тада цар рече слугама: свежите му руке и ноге и баците у таму најкрајњу; онде ће
бити плач и шкргут зуба. Он је већ сам себи био везао руке грехом чинећи зла
дела, и ноге своје сам је био везао ходећи путевима безакоња; и сам је изабрао још
у овоме животу таму место светлости, и плач и шкргут зуба уместо вечне радости.
Он је, такорећи, сам себе осудио на пропаст, и Бог је само изрекао праведну
пресуду. У ужа греха свога запрешће се безбожник (Приче 5, 22). Заплетен и
завезан гресима својим грешник ће бити у другом свету још теже заплетен и
завезан. Тамо нема покајања; везивање руку и ногу показује, да тамо нема више
покајања нити могућности, да човек чини ма каква добра дела ради спасења свога и
уласка у Царство.
Целу ову величанствену и пророчку причу Господ завршује речима: јер су многи
звани, али је мало изабраних. Ово се односи и на Јевреје и на хришћане. Мало је
било изабраних међу Јеврејима; мало их је и мећу хришћанима. Сви ми који смо се
крстили позвани смо за царску трпезу, но Бог једини зна, који су Његови изабрани.
Авај ономе од нас коме Цар Свевишњи пред свима ангелима и светитељима буде
рекао: пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? Какав стид, но
бескористан! Какав ужас, но непоправим! Каква пропаст но бесповратна! Но у
самој ствари ове речи Бог нама говори и сада кад год приступимо светоме олтару
да узмемо Причешће, и да се душом својом сјединимо са Жеником Христом -
пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? Ослушнимо срцем својим и
савешћу својом када прилазимо часном путиру, и чућемо ово питање, и овај
прекор. Само што ове речи Божје не повлаче собом плач и шкргут зуба у најкрајњој
тами, што ће бити онда када нам Бог последњи пут то буде казао. А ко од вас може
јамчити, да му ове речи Бог не говори данас последњи пут у овоме земаљскоме
животу? Ко може јамчити, да се још ове ноћи његова душа неће обрести у прљавом
оделу греха на сјајноме збору небескоме око царске трпезе? Ах, ко до смртних
може знати, да данашњи дан није судбоносан за целу његову вечност? Неколико
минута само одлучили су судбу двојице разбојника на крсту. Тих неколико минута
један од њих није умео искористити, и отишао је у таму најкрајњу; док је други тих
неколико минута благоразумно искористио, покајао се, признао Сина Божјег и
замолио Га за спасење своје: опомени ме се, Господе, када дођеш у царство твоје!
И у томе тренутку стара хаљина греха спала је с његове душе и душа се његова
обукла у сјајну свадбену хаљину. И покајани разбојник с достојанством избранога
појави се у Рају за царском трпезом. Не одлажимо, дакле, ни ми покајања ни часа
једнога. Јер сваки идући час може да нас више не уброји у житеље овога света.
Брзо чистимо и перимо своју душу бар онолико колико чистимо и перемо своје
тело, које ће данас сутра бити храна црвима. Чистимо је покајањем и сузама,
перимо је постом и молитвом, и одевајмо је хаљином изатканом од чистоте и
љубави, и украшену свим добрим делима, а нарочито делима праштања и
милосрђа. Учинимо оно мало што Бог од нас тражи остало ће Он учинити. Кад се
дете тек пожали мајци на нечистоту свога тела, мајка га брзо чисти, пере и
преодева. О, колико је милостивији Отац небески од сваке мајке према Својој деци!
Уствари душа свакога човека толико је нечиста, да се сама од себе никада не може
очистити и удостојити присуства Божјег. Но нека сваки човек увиди своју душевну
нечистоту; нека је омрзне од свега срца, нека учини оно мало што се од њега тражи
и, што је главно, нека завапије Богу, да га Бог својим огњем и духом очисти. А Бог
стоји и чека на такве вапаје Своје покајане деце, држећи у рукама најраскошније
ангелске хаљине, вазда готов, да очисти опере, оснажи, осветли, намирише и одене
све оне који с покајањем вапију к Њему. Слава и хвала нека је Свемилостивоме
Богу нашему. Слава и хвала небеском Женику душе наше, Господу и Исусу
Христу, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и
НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТА
Јеванђеље о исцелењу десет губавих
Лука 17, 12-20. Зач. 85.
Научимо се на малим стварима, ако не можемо одмах да схватимо велике ствари.
Ако не можемо да схватимо како Бог гледа и види све људе, погледајмо како сунце
сија и обасјава све ствари на земљи.
Ако не можемо да схватимо како душа човечја не може ни једнога минута живети
без Бога, погледајмо како тело човечје не може живети ни једнога минута без
ваздуха.
Не знамо ли зашто Бог тражи од људи послушност, разберимо зашто домаћин

тражи послушност од своје чељади, и цар од својих поданика, и војсковођ од
војника, и неимар од зидара.
Не знамо ли зашто Бог тражи од људи благодарност, размислимо и разумимо зашто

родитељ тражи благодарност од своје деце. Но застанимо за час баш на овоме
предмету: зашто родитељ тражи благодарност од своје деце?
Зашто родитељ захтева од свога сина, да овај скине капу, да му се поклони, и да

каже хвала за сваку ствар и стварчицу коју од родитеља прими? Шта то треба
родитељу? Да ли родитељ од те дечје хвале постаје богатији, и моћнији, и
угледнији, и утицајнији у друштву? Не, ништа од свега тога. Па кад родитељ лично
ништа не добија од благодарности дечје, није ли смешно што он непрестано учи
своје дете благодарности и вежба га у благодарности, и то не само родитељ
побожан него чак и непобожан?
Не, то није нимало смешно; то је узвишено. Јер то је најнесебичнија љубав

родитељска, која гони родитеља да научи своје дете благодарности. Зашто? зато да
би детету добро било. Зато да би дете порасло као питома воћка а не као дивљи
трн. Зато да би детету добро било у овом временом животу мећу људима, мећу
пријатељима и мећу непријатељима, у селу и у граду, у власти и у трговини. Јер
свуда се благодаран човек цени, воли, призива, помаже и милује. Ко научи бити
благодаран, научи бити и милостив. А милостив човек слободније корача по овоме
свету.
Запитајмо се сада, зашто Бог тражи благодарност од људи? зашто је тражио од

Ноја, Мојсеја, Аврама и других праотаца, да Му приносе жртве благодарности
(Пост. 8, 20, 12, 7-8; 35, 1; 3 Мојс. 3, 1)? Зашто је Господ Исус посведневно давао
пример свету како треба да одаје хвалу Богу (Мат. 11, 25; 14, 19; 26, 2627)? Зашто
су и свети апостоли то исто чинили (Дела Ап. 2, 47; 27, 35) наређујући свима
верним да приносе хвалу Богу у свему и за све (Еф. 5, 20, Кол. 3, 17)? Да ли је
неразумно што велики Исаија виче: помињаћу доброту Господњу, хвалу Господњу,
за све што нам је учинио Господ, и мноштво добра што је учинио (Ис. 63, 7)? Или
што умилни Псалмист саветује сам својој души: благосиљај, душо моја, Господа и
не заборављај ниједнога добра што ти је учинио (Пс. 103, 2)? Зашто, дакле, Бог
тражи од људи благодарност? И зашто Му људи одају благодарност? Из бескрајне
љубави своје према људима Бог тражи да Му људи одају благодарност. Неће
благодарност људска учинити Бога ни већим, ни моћнијим, ни славнијим, ни
богатијим, ни живљим, али ће она учинити људе већим, и моћнијим, и славнијим, и
богатијим, и живљим. Нити ће благодарност људска додати нешто миру и
задовољству Божјем, али ће она додати много миру и задовољству човечјем. Нити
ће благодарност према Богу ма колико изменити стање и биће Божје, али ће она
изменити стање и биће благодарна човека. Не треба лично Богу наша благодарност,
као што Њему није потребна ни наша молитва. Али је ипак онај исти Господ који је
рекао: зна отац ваш шта вам треба пре молитве ваше (Мат. 6, 8) у исто време
препоручио како се треба свагда молити Богу, и не дати да дотужа (Лк. 18, 1). И
ако, дакле, Бог не осећа потребу у нашој молитви, Он ипак наређује да му се

молимо. И ако Он осећа потребу у нашој благодарности, Он ипак захтева од нас
благодарност, која у ствари и није ништа друго до један облик молитве, молитве
захвалне. Јер благодарност према Богу уздиже нас смртне из трулежи смртности,
одрешује нас од онога од чега се једном сви морамо одрешити, хтели не хтели, и
везује нас за живог и бесмртног Бога, за кога ако се не вежемо у овоме животу
никада у вечности нећемо бити у близини Његовој. Благодарност облагорођава
благодарног а гањава благодетеља. Благодарност даје полета милосрђу у свету и
освежава сваку врлину. У осталом смртни језик човечји не може ни издалека
представити ни красоту благодарности нити ругобу неблагодарности тако јасно као
што је то обоје представљено у данашњем јеванђељу.
У време оно кад улазаше Исус у једно село сретоше га десет губавих људи, који
сташе из далека, и подигоше глас говорећи: Исусе наставниче, смилуј се на нас!
Десет губавих људи! Страшно је и једнога губавога видети а камоли десет у
гомили. Тело покривено од главе до пете најпре белим бубуљицама а потом белим
гнојним крастама, које прво сврбе а потом као огњем пеку! тело које гнили и
распада се! тело у коме је гној јачи од крви! тело које је смрад и споља и изнутра!
ето, то је губав човек. Па кад губа ухвати и нос, и уста, и очи, можете мислити:
какав је то ваздух који се кроз гној дише? и каква је то храна која се са гнојем једе?
и какав је то свет уопште који се кроз гној гледа?
По Мојсејевом закону забрањено је било губавом долазити у ма какав додир са

осталим људима. Уосталом, то је и данас тако у оним пределима где има губе. Да
не би неко дошао близу губавог човека, овај је морао издалека викати: нечист!
нечист! Од речи до речи овако стоји написано у закону: а губавац на ком је та
болест нека иде у хаљинама раздртим и гологлав, и уста нека застре, и нека виче:
нечист, нечист (Мојс. 13, 45)! У хаљинама раздртим - да би се видела губа на
њему; гологлав - опет да би се познало да је губав, пошто је од губе коса белила и
опадала; са застртим устима - опет знак распознавања за мимопролазнике; и поврх
свега тога морали су још викати: нечист, нечист! Они су бивали истеривани из
града или села, и живели су скотскије од скота, одгурнути, презрени, заборављени.
Нечист је, пише у закону, нека живи сам, иза окола нека му буде стан (ст. 46).
Сматрани су за мртве, мада је њихов удес био страшнији од смрти. Поред таквих
десет дроњавих и усмрделих комада живота пролазио је једнога дана Господ Исус,
источник здравља, красоте и моћи. А кад губавци дознаше, да је то Он, они
стадоше издалека и подигоше глас: Исусе наставниче, смилуј се на нас! Одкуд су
ови бедници могли дознати за Исуса, као и да им Он може помоћи, кад нису
долазили у додир с људима? Свакако им је неко бацајући им хлеб с друма морао
саопштити ову новост. Свакако је издалека допро глас до њихових ушију о тој
јединој новости у свету, која је њих могла интересовати. Све остало што се
догађало у свету: промене царева и битке народа, зидање градова и рушење
градова, забаве, пожари и земљотреси - за њих је све то било безразлично. Обучени
у гној они су могли мислити само о тој својој злехудој одећи и, можда, још и о
ономе ко би им могао свући ту одећу и обући их у одећу здравља. Чувши за
Господа Исуса као свемоћног Исцелитеља, они су свакако чули још и за нарочите
случајеве Христовог исцелења губавих какви су били и они (Лк. 5, 12-13). Зато су и
морали ожељкивати срећну прилику, да се сретну с Господом. Негде на крају
равнице Галилејске, где се пут почиње дизати уз брда Самаријска, очекивали су Га
они. Туда је он пролазио идући за Јерусалим. И гле, ево сада срећне прилике, не
случајне но Богом устројене! Они смотрише Христа где иде са ученицима Својим.
И смотривши Га они завикаше у један глас. Исусе наставниче, смилује се на нас!
Зашто Га називају наставником? Зато што је то достојанственија и значајнија реч
од назива учитељ. Јер наставник означава оног који није само прости учитељ него и
душепопечитељ, који речју, примером и бригом руководи људе на путу спасења.
Зашто Га онда не називају Господом, што је још достојанственије и значајније него
наставник? Зато што свакако још нису били дознали за ово достојанство Христово.
Смилуј се на нас! викали су они изагласа.
И видевши их Исус рече им: идите и покажите се свештеницима. И они идући

постадоше чисти. При једном од ранијих случајева исцељења губавих Господ се
дотакао руком губавога и рекао му: очисти се; и одмах губа спаде с њега (Лк. 5,
13). А у овом случају Он се не само није дотакао губаваца, него није дошао ни
близу њих. Јер они сташе из далека и викаху к Њему. Морао је, дакле, и Он њима
викнути из далека. Зашто их Господ упућује ка свештеницима? Зато што су
свештеници имали дужност, да губаве проглашују нечистим и изгоне их из
друштва, а да опет исцељене проглашују чистим и здравим и повраћају их у
друштво људи (III Мојс. 13, 34, 44). Господ неће да нарушава закон, тим пре што
закон није сметао Његовом делу него је, напротив, помагао Његово дело у овом
случају, пошто ће сами свештеници добити прилику да се увере, да су десеторица
губавих постали здрави, и то ће сами утврдити и посведочити. Чувши, дакле, шта
им Господ рече и куда их упути, десеторица губавих људи кретоше ка своме селу
да тако и учине. Но, гле, идући они погледаше на себе, а то губе на њима не бише.
Идући очистише се. И они погледаше на своја тела, и тела њихова беху здрава и
чиста, и погледаше друг на Друга, и уверише се, да сви беху здрави и чисти. И
красте, и гној, и смрад - све беше ишчезло, тако да више не беше ни трага од
ужасне проказе на њима.
Ко би могао рећи, да ово чудо Христово није веће од васкрсавања мртвих? Удубите
се мало у тај факт, да на једну моћну реч десет прокажених људских тела,
разједених од губе, наједанпут постану здрава и чиста! И кад се удубите, сами ћете
лако признати: заиста, та реч није могла доћи од смртна човека! Ту реч је морао
изговорити Бог кроз телесни орган човечји. Човечји језик, истина, изговорио је ту
реч, али је та реч потекла из оне исте дубине, из које је потекла и заповедна реч, да
се створи свет, којој је и следовало стварање света. Има речи и речи. Има речи
чистих и безгрешних, које су зато и моћне. Те речи долазе из праисточника вечите
Љубави. Пред њима се отварају врата свих ствари; њима се покоравају ствари, и
људи, и болести, и духови. А има речи разводњених, отупелих, умртвљених
грехом, које немају већег дејства него свирање ветра кроз шупљу трску; и маколика
се множина тих мртвих речи изговарала, оне остају безсилне као ударање дима о
гвоздена врата? И помислите још, каква је ненадмашна утеха за нас кад знамо, у
каквог моћног и човекољубивог Господа верујемо! Бог наш на небеси и на земљи,
всја јелика восхотје сотвори. Он је господар живота, Он је властитељ над

болестима, Он је заповедник над природом, Он је победилац смрти. Ми нисмо
створени од немислене и бесловесне природе него од Њега, Премудрога. Ми нисмо
робови природних закона него слуге Бога живога и човекољубивога. Ми нисмо
игра случаја него створења Онога који је створио и нашу старију браћу, ангеле и
архангеле, и сву бесмртну војску небесну. Ако смо и на муци у овоме свету, Он зна
смисао и циљ наше муке; ако смо и прокажени грехом, Његова је реч моћнија од
проказе, како телесне тако и душевне; ако се и давимо, Његова спаситељска рука је
близу нас; ако и умиремо, Он нас чека с оне стране гроба.
Но вратимо се јеванђелској причи о исцељеним губавцима и посмотримо тек сад

јасну слику благодарности и неблагодарности. Шта, дакле, учинише ови прокажени
кад опазише, да су исцељени од своје проказе? Ево шта: само један од њих поврати
се да благодари Христу, а други девет продужише свој пут не обзирући се више на
свога добротвора и спаситеља.
А један од њих видевши да се исцели поврати се хвалећи Бога иза гласа, и паде
ничице пред ноге његове, и захваљиваше му. И тај беше Самарјанин. Овај један
благодарни човек видевши да је с њега спала тешка болезања, дахнуо је душом као
да се с њега свалио сплет љутих змија, и прва му је помисао била, да благодари
своме спасиоцу од неисказане беде. И као што је мало час подигао био свој мукли
глас и кроз своја гнојава уста викао: Исусе наставниче, смилуј се на нас! тако је сад
опет подигао свој звонки глас из здравих груди кроз здрава и чиста уста, и хвалио
је Бога иза гласа. Но није му то довољно било, него је он потрчао натраг за својим
добротвором, да Му искаже своју благодарност. И кад дође пред Христа, он паде
ничице пред Њега, не више на рањава и болна колена него на здрава, и стаде Му
захваљивати. Тело испуњено здрављем, срце радошћу, очи суза! То је прави човек.
Мало час једна гомила гноја, а сада опет - човек! Мало час одбачени отпадак
људскога живота, а сада опет достојан члан људског друштва! Мало час једна
жалосна труба, која је трубила само једну песму: нечист, нечист! а сада радосна
труба хвале и славе Божје!
А овај једини благодарни човек не беше Јеврејин него Самарјанин. Самарјани пак
не беху Јевреји него или чисти Асирци или мешавина Асираца и Јевреја. То су они
Асирци које је негда цар асирски Салманасар населио у покорену Самарију пошто
је претходно преселио Јевреје одатле у Асирију (II Царства 17, 3-6, 24). Да је и овај
благодарни човек био чист Асирац види се из тога што га сам Господ Исус назива
туђином: А Исус одговарајући рече: не исцелише ли се десеторица? где су дакле
деветорица? Како се међу њима не нађе који да се врати и захвали Богу, него само
овај туђин? Чујете ли, како Господ благо укорева неблагодарне? Он само распитује
за њих - да ли се и они не исцелише? и зашто се и они не вратише да заблагодаре?
Не пита Он зато што не зна, да се они сви исцелише; не, Он је знао да ће се они
исцелити пре него што их је срео и видео. Него Он поставља то питање као укор.
Како благ укор, је л' те? Како сваки од нас када подари динар некоме беднику
праска и виче, ако му овај не благодари! А замислите, како би сваки од нас најљуће
изобличио девет болесних људи, кад би он, рецимо, био у стању да им поврати
здравље, а они не рекли ни хвала за такву једну неисплативу услугу! Колико су сви
дани испуњени људском виком на неблагодарне! Како је тежак сав ваздух на земљи
од мржње и клетве, која се свакога дана од јутра до мрака сипа из људских уста на
неблагодарне! Међутим како је све малено што човек човеку чини према ономе
благодјејању што Бог људима чини, и то неуморно и без престанка, од колевке
човекове до гроба! Па ипак Бог не виче, не грди, не проклиње неблагодарне, него
их само благо укорева распитујући оне који Му се клањају у дому или у цркви: а
где су остала деца моја? Не дадох ли ја здравље хиљадама њих, а гле, само вас
десетина на молитви? не огрејах ли ја сунцем милионе, а гле само вас стотине
благодаре? Не украсих ли родом њиве и не напуних ли торове свију, а гле, само
неколико вас клече преда Мном и захваљују? Где су остала деца моја? Где су
моћни и силни, који владају народима Мојом силом и Мојом помоћи? Где су
богати и успешни, који се обогатише Мојим богатством и успеше због Моје
милости? Где су здрави и весели, који се напунише здравља и весеља са Мога
извора? Где су родитељи, чијој деци Ја помажем расти и крепити се? Где учитељи,
којима Ја додајем мудрости и знања? Где су толики болесници, које Ја исцелих?
Где толики грешници и грешнице, којима ја опрах душу од греха као од проказе?
Гле, само овај туђин! Он се једини врати да благодари. Но зар има туђина за
Христа? Није ли Он дошао да спасе све људе а не само Јевреје? Јевреји су се
хвалили својим избранством од Бога и својим превасходним богопознањем пред
свима осталим народима на земљи. Но ево примера који показује њихову тупост
ума и окорелост срца! Један Асирац, један незнабожац, има просвећенији ум и
благородније срце него ли хвалисави Јевреји. Али на жалост ова се историја и дан
данас понавља са избраним и неизбраним. И данас понеко од незнабожаца има
отворенији ум и благодарније срце према Богу него многи и многи хришћани.
Многи и многи муслиман, или будист, или парсист, може застидети многе
хришћане својим усрћем у молитви к Богу и својом топлом благодарношћу према
Богу.
Најзад се ова прича завршује речима Спаситељевим упућеним ономе благодарном

Самарјанину:
И рече му: устани, иди; вера твоја поможе ти. Видите, како је велики Господ у
смирењу као и у благости! Њему ствара радост, да назове људе саучесницима у
Својим великим и добрим делима. Он тиме хоће да уздигне достојанство
пониженог и поништеног рода људског. Узвишен над људском сујетом и гордошћу
Он жели да подели Своје заслуге са другим, Своје богатство са сиромашним, Своју
славу са бедним и жалосним. Вера твоја поможе ти! Заиста овај Самарјанин је
веровао, као што су веровали и осталих девет губавих; јер да нису веровали у моћ
Господа не би ни викали: Исусе, смилуј се на нас! Но шта је вредила та њихова
вера? Могли су они с таквом истом вером викати ка хиљадама најславнијих лекара
на земљи: смилујте се на нас, и исцелите нас! па би све било узалуд.
Претпоставимо пак, да их је неки од тих хиљаде земаљских смртних лекара
исцелио, - мислите ли ви, да би он- ма који од њих - приписао то исцелење
болесниковој вери а не себи, искључиво себи и својој способности? Није ли обичај
код земаљских смртних лекара, да свак нарочито прећуткује неку заслугу свога
болесника у његовом оздрављењу, да би тиме истакао што јаче и што искључивије
себе самог и своју заслугу? Тако се односе људи према људима. А Христос Господ
односи се другчије према људима. Христос је ставио Свој товар пшенице, а губави
Самарјанин бацио је једно своје зрно у тај товар. Христов товар жита то је Његова
божанска моћ и власт, а једно зрно губавога то је његова вера у Христа. Но
истинити и човекољубиви Христос неће да прикрије ни то једно зрно, него,
напротив, даје му част већу него Своме товару. Зато Он и не каже; као што би сви
смртни у оваком случају казали: мој товар жита нахрани те, него: твоје зрно
нахрани те! Он не каже: Ја ти помогох! него: вера твоја помаже ти! Ах, колико
великодушности у овим речима! и колико поуке свима нама! И колико прекора
себичности и гордости људској!
Нека приђу и у стиду поуче се од Христа праведнога сви они који прикривају туђе
зрно заслуге а истичу свој товар. Гле, они нису мање отмичари и лопови од
богаташа, који прикључују малену њиву сиромашкову својој великој њиви!
Нека приђу, и у стиду поуче се од Христа истинитога сви генерали, који прикривају
заслуге својих војника за победу а истичу широм отвореним устима своје
искључиве заслуге!
Нека приђу, и у стиду поуче се од Христа смиренога сви трговци и индустријалци,

који заташкавају заслуге за свој успех радника и помоћника својих а приписују их
искључиво само својој вредноћи, мудрости и срећи!
Нека најзад приђе, и у стиду поучи се од Христа човекољубивога и цео човечји род,
који у гордој заслепљености својој приписује све добро, сву вештину, све успехе
искључиво себи, а прикрива или заборавља лавовски део Божји у свему томе! Нека
приђе и поучи се, како истинити Бог не прикрива ни једно зрно заслуге људске у
целом товару заслуге Своје, него напротив Своју заслугу прикрива и прећуткује а
истиче заслуге људи!
Може ли бити већега удара, и страшнијег укора људима због њихове крадљивости,
отмичарства, грубости, гордости, нечовекољубља и небогољубља? Заиста, ко има
стида, тај ће се застидети од овакве смирености Христове. Ко има једну искру
неугашене савести, он ће се покајати за своје грубо и глупаво самохвалисање и
самоистицање, и постаће благодаран према Богу и према људима. А благодарност
ће га научити истинитости, праведности и смирености.
О, кад би ми Хришћани знали, од какве и колике нас душевне губе Христос Господ
сваки дан лечи, ми би се брзо повратили к Њему, пали пред ноге Његове и
захваљивали му од сада до часа смртнога, - до часа смртнога, који није далеко ни
од једног од нас! Господу и Спасу нашем Исусу Христу нека је слава и хвала, са
Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све
НЕДЕЉА ДВАНАЕСТА
Јеванђеље о бремену богатствa
Матеј 19, 16-26. Зач. 79.
Замислите, да се једна велика и горда лађа разбије на дубини морској и почне да

тоне. Шта бива с путницима?
Један се хвата за неку даску, и држи се даске. Други се хвата за неко буре, и држи
се бурета. Трећи успева да веже мехове себи око врата, и плива с меховима.
Четврти скаче у воду без ичега, и плива. Пети скида чамац с лађе, седа у чамац и не
жури да весла него жури да што више блага заграби из тонеће лађе и пренесе у
чамац. Ко је од њих у највећој опасности? То јест: ко ће од њих најсрамније
погинути - а погинути морају сви? Погинуће најсрамније онај, који изгледа
несигурнији - онај у чамцу, што стоји крај тонеће лађе и претоварује блага из лађе у
чамац. Ваистину, он је у највећој опасности. Најпре ће утоварити у свој чамац
неколико врећа брашна. Па видећи сандуке са флашама вина и ракије, он ће почети
и то превлачити у чамац. Па ће почети грабити и вући хаљине, ћилиме, платно,
штофове - "требаће ми за одело и постељу!" Па обазревши се и видевши сребрно
посуђе, позлаћене свећњаке, узеће и то. Но гле, ту су и бурад са уљем, са усољеним
месом, и рибом, и са пиринчом и другим разним варивом - "требаће ми и то; како
ћу без тога?" Па ће онда угледати кутије и торбе с новцем и драгоценостима. Ово
свакако мора претурити у чамац. Но зашто да остави фине столице, углачане
столове, кадифена канабета, кад и то може превући? И превлачи. А чамац се све
више пуни и све дубље тоне у воду. Па онда се сети: требаће му за гориво
петролеума и угља. Превлачи и то. Па гле, ту су и ормани са многим дивним
књигама! Требаће му у чамцу да чита и прекраћује време до обале. Превлачи и то.
Ту су и клавири, виолине, гудала и свирале. И тим се време прекраћује. Превлачи и
то. А чамац се све више навршава и све дубље тоне у воду. Доста, вели и седа у
чамац. Но досети се да је још пуно ствари могао и требао превући. И поново се
пење у лађу и превлачи. Опет вели сам себи - доста, и седа у чамац. Но пуста жеља
за стварима поново га покреће, да још више превуче из лађе у чамац. Најзад лађа
тоне под воду, и он креће са жаљењем, што још није натоварио. Он почиње сад
лагано да весла ка обали. Но вода је већ до саме ивице чамца. Ако неко од оних,
који су у највећој беди, покуша да уђе у чамац, човек из чамца ће га пре убити него
пустити к себи. И тако претоваривши чамац стварима он претоварује и своју душу
злочином. Но духне ветар, ударе таласи. Он се почиње бранити од воде: почиње
испљускивати воду из чамца. Но кад види, да то не помаже, почиње с тугом бацати
у море најпре неке јевтиније ствари, па онда све скупоценије и скупоценије. Али он
се већ уморио утоварујући ствари, те нема снаге, да их поново диже и баца у море.
Вода најзад одолева, тоне претоварени чамац - и он с чамцем.
Такав је живот и крај грамжљивих богаташа на мору овога земаљског живота. Пре
свега они живе са лажним убеђењем, да је овај свет једна разбијена лађа, без
капетана, без крме и крманоша, - једна пустолина, која тоне и пропада, и којом се
користе само они, који што више из ње заграбе и пренесу у свој чамац. Но усред
тог грамжљивог грабљења и пустошења лађе живота појавио се Капетан Лађе, који
је ставио руку на лађу као на Своју сопственост и рекао, да лађа не тоне, но да се то
само тако чини невештим и кратковидим незналицама, који су кратко време на
лађи. Он путује с лађом од самог почетка, превозећи путнике: путници се мењају,
но Он стоји скривен и управља лађом. Он зна одакле је лађа пошла и куда иде; Он
зна пут, и Он се не боји мора.
Тај капетан јесте Господ Исус Христос. Благо но одлучно Он силази на таласе и
пружа руку Своју дављеницима. И они, који ништа немају у рукама но голим
рукама пливају, најпре Му се одзивају и хватају се за Његову спаситељску руку. Но
они који су натоварили свој чамац пун и препун, најтеже Му се одзивају, јер се
боје, да ако напусте свој чамац и голих руку пођу к Њему по таласима, утонуће и
они и Он. Они не верују у Њега; они се више уздају у свој чамац. Посматрајући ове
и читајући њихову жалосну душу и још жалоснију веру у мртве ствари, Господ
Исус окрете се спасенима и рече: заиста вам кажем, да је тешко богатоме ући у
царство небеско. Овакве случајеве Господ је много пута посматрао и на многе
указивао, и из њих поуку Својима изводио. И данашње јеванђеље описује један
такав случај.
Тле, приступи неко (ка Исусу) и рече му: учитељу добри, какво добро да учинил да
имам живот вечни? Јеванђелисти Матеј и Марко говоре о овом некоме као о
богатом младићу, који бејаше врло богат, а јеванђелист Лука назива га још и
кнезом: неки кнез. Ово се десило на једноме друму у Јудеји после славног догађаја
са децом, када је Господ наредио ученицима: пустите децу нека дођу к мени;
таквих је царство Божје; када је још рекао, да ко не прими царство са детињом
вером и радошћу, неће ући у царство; и када је децу загрлио и благословио.
Истакнувши тако невину децу као грађане царства Божјега, Господ је изашао на
друм, и ту му притрча онај млади и богати кнез и клекнувши на колена питаше Га
оно што смо већ навели. Начин његова приступања ка Христу достојан је сваке
похвале, као што је за жаљење начин његова растанка са Христом. Он трчи пред
Христа; он пада на колена пред Њим; он тражи савета у Њега о највећем питању у
свету - о животу вечном и услову за добијање истог. Он је дошао са искреном
намером, а не као књижевници, који су долазили само да кушају Господа. Он је
осећао неку душевну глад и сиромаштину при свем свом спољашњем богатству.
Учитељу добри! Тако младић ословљава Господа. Од њега је толико доста. Онај ко
проведе цео век у тамници при светлости свећа, зар много греши, кад при првом
виђењу сунца назове сунце свећом? Какво добро да учиним При овом питању он
свакако мисли на своје богатство, као што је обично случај са богаташима, који не
могу да одвоје своју личност од свога имања, нити да мисле о себи не мислећи о
своме имању. Шта бих ја могао учинити - какво добро дело - од свога богатства, да
. имам живот вечни? Не знајући потпуно с киме говори, он мало зна и шта говори.
Он би рад био чути савет од Учитеља, како би могао својим имањем задобити оно
што сав свет не може платити, тј. живот вечни.
А Исус му рече: што ме зовеш добрим? Нико није добар, само један Бог.
Срцезналац Исус прониче у мисли младићеве и чита их као са књиге. Господ види,
да младић Њега не познаје, и да Га држи само за добра човека и добра учитеља, па
хоће овим речима да Га пробуди на размишљање. Ако сам ја обичан човек, зашто
Ме називаш добрим, ако ли пак знаш ко сам Ја, зашто не кажеш изриком, него Ме
зовеш учитељем? Само је један Бог добар у пуном и савршеном смислу; добри
људи могу се називати добрима само у сравњењу са људима недобрима. Но нико се
не може назвати добрим у сравњењу с Богом. Само је, дакле, Бог једини добар.
Господ Исус неће, дакле, да покара младића, што Га овај назива добрим, него што
Га овај схвата као обична смртна човека па Га ипак назива добрим. Неће Господ
под тиме да каже: Ја нисам добар - него: Ја нисам обичан смртан човек. Ја сам Онај,
за кога се једино може рећи да је добар.
После овог уводног објашњења Господ почиње одговарати на питања младога

богаташа: а ако желиш ући у живот, држи заповести. Рече Му (младић): које? А
Исус рече: да не убијеш, не чиниш прељубе, не украдеш, не сведочиш лажно;
поштуј оца и матер, и љуби ближњега свога као самога себе. Ово су погодбе за
улазак у живот. Но богаташ није питао како само да уђе у живот, него како да има
живот, да добије живот, или да наследи живот. Какво је незнање показао у
распознавању личности Господа Исуса, такво је исто незнање показао и у погледу
живота вечнога. И како Га је Господ тамо поправио, тако га и овде поправља.
Живот вечни има своје ступњеве: на једном су ступњу они који су само спасени, а
на другом су ступњу они који су савршени. Апостоли ће седети на дванаест
престола и судити коленима Израиљевим, док остали спасени нити ће седети на
престолима нити ће коме судити, премда ће и они и ови бити у животу вечном. Не
знате ли да ће свети судити свету? пита апостол Павле Коринћане (I. Кор. 6, 2-3)?
И то судити не само стварима овога света него и ангелима? Но неће сви спасени
судити, ,него само светитељи Божји, савршени. Пречиста и Пресвета Дева
Богомати часнија је од херувима и славнија од серафима; апостоли долазе испред
свих светитеља, светитељи испред осталих угодника, а остали угодници испред
обичних спасених. Савршени су они, који су сем себе спасли још и многе поред
себе силом имена Господа Исуса, а спасени су и они који су успели једва себе да
спасу. Многи су станови у кући оца мојега, рекао је сам Господ (Јов. 14, 2). А да
није тако, зар би Он то рекао? То Он и овом приликом каже само на други начин. У
Царству нису сви једнаки: једна је слава оних који су само ушли у Царство, а друга
је слава оних који су савршени у Царству. Но вратимо се прво на услове уласка у
Царство, па ћемо доцније чути, опет из уста Истине, о условима савршенства. Који
су, дакле, услови за улазак у Царство, или у живот вечни? Држати заповести. Које
заповести? Све; прво оне које забрањују зло чинити, па онда оне које наређују
добро чинити, према речи пророчкој: уклони се од зла и сотвори добро (Пс. 33, 14).
Прво треба, дакле, уклонити себе од зла и зло од себе, па тек онда оспособити се за
творење добра. Зато Господ и истиче прво негативне заповести па онда позитивне,
а не по реду, како су преко
Мојсеја објављене. Не убити, не прељубити, не украсти,не сведочити лажно - то су

негативне заповести, које значе уклањање од зла; а поштовати оца и мајку и
љубити свога ближњега - то су позитивне заповести, које значе творење добра. Док
се прве не испуне, друге се не могу испунити. Онај ко је способан убити ближњега
није способан љубити ближњега. И онај ко твори прељубу не зна за љубав.
Помињући ових шест заповести Господ није мислио изређати баш све заповести,
него само неке важније. А да је то тако види се прво из тога што Господ изоставља
баш најважнију од свих заповести - љубав према Богу. Доцније ћемо објаснити
зашто Он ову заповест намерно изоставља. Друго то се види и из саопштења друга
два јеванђелиста, Марка и Луке који не наводе чак ни свих шест заповести,
поменутих код Матеја. И Марко и Лука не помињу на пример заповест о љубави
према ближњем. А Марко додаје негативним заповестима још једну општу: не чини
неправде никоме. Јеванђелисти се у свему овоме, дакле, допуњавају, ни мало
непротивречећи један другом. Једно је пак јасно из свега што јеванђелисти
саопштавају наиме: да Господ није имао намеру, да истакне искључиво поменутих
пет или шест заповести, но да само напомене младићу кроз то сав стари закон. А
ово пак што Он препоручује испуњење заповести старога закона, потврђује Његове
раније речи, да Он није дошао да поквари закон и пророке, него да испуни. Нисам
дошао да покварим него да испуним (Мат. 5, 17). Па кад је савршени Господ без
икакве личне потребе испунио сав закон, тим пре морају га испунити сви они који
се лагано пењу уз високе степенице ка савршенству. Све набројане заповести имају
за богаташе и нарочити унутарњи смисао. Тако, не убиј значи: негујући одвише
своје тело у богатству и раскоши ти убијаш душу. Не чини прељубе значи: душа је
намењена Богу као невеста своме веренику; ако се душа веже љубављу за светско
богатство и сјај, за раскош и пролазна уживања, она тиме чини прељубу према
своме бесмртном веренику, Богу. Не укради значи: не укради од душе за рачун
тела; не кради времена ни бриге ни труда, које треба да посветиш души, и не давај
то телу. Богаташ спољашњи обично постаје очајан сиромах унутрашњи. И обично -
но не увек - све богатство спољашњег човека значи покрађеност унутрашњег
човека: угојено тело - мршава душа; раскошна одевеност телесна - нагота душевна;
блесак споља - тама унутра; снага споља - немоћ унутра. Не сведочи лажно значи:
не оправдавај ничим љубав према богатству и запостављеност душе своје, јер то је
извртање Божје истине, и лажно сведочанство пред Богом и савешћу. Поштуј оца и
матер значи: не одај само пошту и чест самоме себи, јер ће те то погубити; поштуј
оца и матер, кроз које си дошао у овај свет, да би се кроз то научио поштовати и
Бога, од кога си дошао и ти и твоји родитељи. Љуби свога ближњега значи: у овој
нижој школи вежбања у добру научи се љубити своје ближње, да би узрастао до
степена, на коме се љуби Бог. Љуби своје ближње, јер та ће те љубав спасти од
самољубља, које те може погубити. Љуби друге људе као самог себе, да би себе
укротио и понизио и изједначио са другим људима у очима својим. Иначе ће

гордост, која долази од богатства, преовладати тобом и сурваће те у пакао.
На овакав савет Господа Исуса рече богати младић: Све сам ово сачувао од
младости своје; шта још нисам довршио? А то значи, да су све ове заповести њему
биле познате од детињства и да их је он у спољашњем Мојсијевском смислу,
испунио. Опет се преварио млади богаташ. Он је мислио, да му Христос ништа
ново није рекао, но да му је само поновио старо. Уствари, свака стара заповест
добија нов садржај, нов дух и живот на језику Христовом. Свакој спољашњој
заповести, коју је Господ Христос дао Израиљу преко Мојсеја, тај исти Господ
Христос, при Новом Стварању, при Новом Откровењу даје дубљи унутрашњи
значај. И да је младић, уистини испунио набројане заповести по њиховом
унутрашњем, хришћанском значењу, а не само по спољашњем - како су их и
фарисеји церемонијално испуњавали - он би био душом одвезан од свога богатства
и не би му било тешко испунити оно што ће му Господ после овога предложити. Но
он је био испунио све те заповести као и онај фарисеј, који се на молитви хвалио
пред Богом: постим двапут у недељи, дајем десетак од свега што имам. Зато је
био и остао везан као незаконитим браком за своје богатство, и никако се од њега
није могао одвојити и поћи за Христом. Шта још нисам довршио? пита он
Господа, осећајући се већ на прагу спасења. Он се морао надати, да ће му Господ
казати још неку сличну заповест, коју ће он моћи лако испунити. Господ је
прозирао у његову наивну законску површност и омиље Му. Јеванђелист Марко то
саопштава. А Исус погледавши на њ омиље Му. Зашто Господу омиље овај
несавршени младић? Зато што његова законска површност није била злобна као
код фарисеја и књижевника, него наивна и добронамерна. Но и поред тога Господ
му је морао казати горку истину и разбити све његове илузије о брзом и лаком
спасењу.
Рече му Исус: ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај
сиромасима, и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. А кад чу младић реч отиде
жалостан, јер бејаше врло богат. Рече му најзад Господ нову реч, неочекивану и
тешку. Гледајући непрестано у средину срца младићева Господ му рече ову нову
реч. И ако је унапред знао, да ова Његова реч неће моћи развенчати душу
младићеву од земног му богатства и венчати је с Богом, Он му ипак то рече колико
због онога који Га питаше, толико - и више - због ученика, који слушаху. Ако
хоћеш савршен да будеш. То је не само улазак у Царство, него и власт у Царству.
Иди продај све што имаш. То јест: иди и покажи се господар над својим имањем,
које има тебе, а не ти њега. Ваистину, твоје имање има тебе, а не ти твоје имање.
Твоје имање . до сада куповало је мало по мало душу твоју и предавало је ђаволу:
иди сад ти и продај га, и раздај онима којима оно треба, и то треба не као господар
него као слуга живота. Иди и раскини опасну и незакониту везу твоје душе са
твојим имањем. Иди и развенчај се. Иди ослободи се. Иди и истргни душу своју
испод терета земље, испод прашине ствари, испод гноја богаташких уживања, па је
упути за Мном. Без игде ичега упути је за Мном. Душа је најбогатија, кад је без
игде ичега. Душа је у највећем друштву, кад није ни у чијем друштву сем Моме.
Продај све и подај сиромасима. Сиромаси су они, који потребују твоје богатство,
не као украс, не као терет, не као господара, него као насушни хлеб, као олакшање
животу, као слугу и помоћника. И све што будеш дао у материјалном богатству
вратиће ти се у духовном. Гле, твоја душа је препуна сиромаха, твоје срце тако
исто, твој ум тако исто. Свима ће њима доћи богатство, које њима треба, када се ти
отресеш богатства, које теби не треба.
Но зашто Господ упућује богаташа да прода своје имање и разда сиромасима, а не

каже му просто: остави све, не враћај се кући својој, него хајде за Мном? Није ли
тако рекао ономе који се хтео вратити и укопати оца свога? Остави нека мртви
укопавају своје мртваце, а ти хајде за мном (Лк. 9, 59-60)! Није тако Господ казао
овоме богаташу из два разлога: прво, што ако он не би продао имање и раздао
сиромасима, то би се десило или да суседи навале на напуштено имање и покраду
га, или пак да неко од сродника његових наследи имање и нађе се у истом
положају, у истом ропству од богатства, у коме је сада и тај младић. Тако би дакле,
или лопови или сродници изгубили душе своје на томе истом имању. Друго,
шаљући га да. прода и разда имање сиромасима Господ хоће тиме да пробуди у
младићу човекољубље, да изазове код њега сажаљење према ближњима, и да га
стави у положај да он осети духовну радост и насладу од давања, од чињења доброг
дела. Да би приволео младића да ово учини Господ му предочава одмах вечну
награду, вечно благо на небу, где мољац не једе, где рђа не гризе и где лопови не
краду. Несравњено је боље благо које ћеш примити од онога које ћеш оставити. Јер
шта ће ти помоћи све твоје земаљско благо, када будеш данас-сутра умро? Оно ће
пропасти за тебе у овом свету, и упропастиће тебе у ономе. Благо, пак које ћеш
имати на небу чекаће на тебе док се не раставиш са овим светом - а то ће бити врло
скоро - и неће се од тебе узети ни раставити ва век века. Утешивши га за привидну
штету у овоме свету предочавањем блага на небу, Господ најзад позива младића: па
хајде за Мном! Када се од свега раставиш, тада пођи са обе ноге и са оба ока за
Мном. Овако не можеш ићи једном ногом за Мном а другом за својим богатством,
нити можеш гледати једним оком у Мене а другим у своје имање. Не; не можеш
служити два господара.
Но све узалуд: младић све саслуша лепо; разумеде шта се од њега тражи, обузе га
тешка жалост, јер бејаше врло богат, и отиде, отиде са обе ноге и оба ока ка своме
кобном богатству. Бејаше врло богат! То јест бејаше врло везан за богатство, врло
окован, врло заробљен и врло слаб, да се одупре корову, у који је био зарастао.
Заиста, он је био као семе, пало у трње, које бујно почне расти, али га трње угуши,
те не донесе никаква плода. Велико богатство било је велико жбуње трња около
семена његове душе. Домаћин хтеде да почупа трње око његове душе и душу му
изведе на светлост, да слободно расте; али он не даде, не може од зле навике да да.
Као онај дављеник у препуном чамцу. Господ му пружи Своју моћну руку, да га
спасе и уведе у лађу, но њему беше жао натоварених ствари у чамцу. И тако
растаде се богати младић од Христа, Капетана Лаће Живота, и изгуби се на пучини
морској, да ускоро потоне и пропадне - и чамац и он.
А Исус рече ученицима својим: заиста вам кажем да ће тешко богаташ ући у
царство небеско. И опет вам кажем: лакше је камили проћи кроз иглене уши него
ли богатоме ући у царство Божије. Ниједна реч Господа Исуса није могла бити
бачена узалуд на њиву овога света. Ако се њоме нису користили они, којима је она
непосредно упућена, користили су се они којима је она посредно упућена. У овоме
случају реч Христова била је упућена непосредно богатоме младићу а посредно
ученицима. Младић се није могао користити речју Господњом, али су се ученици
користили. Зато се Господ по одласку младића сада њима обраћа и говори им, како
је тешко богаташу ући у царство небеско. Не каже Господ, да је богаташу немогуће
ући у царство небеско, него да је тешко, врло тешко. А да богаташу није немогуће
ући у царство небеско види се из примера поменутих у Светоме писму. Аврам је
био богат, врло богат човек, но вером својом био је везан више за Бога него за све
богатство своје, више чак него и за сина свога јединца. Аз јесам земља и пепел,
говораше Аврам за себе при свем богатству свом. Био је богат пребогат и праведни
Јов, но богатство му није сметало да буде смирен пред Богом и послушан Богу како
у слави тако и у муци и понижењу. Богат је био и Воз, прадед Давидов, но
милосрдношћу својом угодио је Богу. Па је богат био и Јосиф Ариматејски, но
богатство му није сметало да се сав преда Господу Исусу, и да учини све могуће
услуге мртвоме телу Господњем, уступивши Му чак и нову камену гробницу,
спремљену за себе. Најзад богати су били и безбројни други Божји угодници у
историји Цркве, но спасли су се и наследили царство Божје, јер нису срцем својим
били везани за земаљско богатство него за Христа, сматрајући све земаљско
богатство за прах и пепео. Није богатство само по себи зло, као што ниједна
створена твар Божја није зла, него је зла људска привезаност за богатство, за
имање, за ствари; и зле су и погубне страсти и пороци, које богатство омогућава и
изазива, као: блуд, прождрљивост, пијанство, тврдичлук, разметање собом,
самохвалисање, сујета, гордост, презирање и подништавање сиромашних људи,
богозаборав, и остало, и остало. Мало је оних који имају снаге да се одупру
искушењима богатства и који могу да господаре својим богатством, а да не постану
слуге и робови богатства. Пре свега богаташ тешко може да пости, а без поста нема
ни укроћења свога тела, ни смирења, нити праве молитве. Зато Господ и говори, да
је тешко богаташу ући у царство Божје. Но тиме Он не каже, да је сиромаху лако
ући у царство Божје. И сиромаштво има своја искушења готово као и богатство.
Богаташ треба да се спасава великим милосрђем и смирењем пред Богом, а сиромах
великим стрпљењем, издржљивошћу и непрекидним поуздањем у Бога. Нити се
спасава богаташ који је немилосрдан и горд, нити сиромах који ропће на своју
судбу и очајава о помоћи Божјој. Не постоје у свету богати и сиромашни људи
случајно или по неразумности овога света, него по премудром Промислу Божјем.
За један трен ока Бог може све људе изједначити у богатству, но то би била тек
права лудост. У том случају људи би постали сасвим независни један од другог. Ко
би се онда спасао? И како би се могао ико спасти? Јер људи се спасавају
зависношћу један од другога. Богаташ зависи од сиромаха, сиромах зависи од
богаташа: учен зависи од неука, неук од учена; здрав зависи од болесна, болестан
од здрава. Материјална жртва плаћа се духовном платом. Духовна жртва ученога
плаћа се материјалном платом неукога. Физичка услуга здравога плаћа се духовном
платом болеснога, и обратно: духовна услуга болеснога (који опомиње на Бога и
Суд) плаћа се физичком услугом здравога. Све је уткано као ћилим разнобојан.
Једнобојан свет ослепео би све очи. Како би богаташ спасао своју душу милосрђем
и смирењем, или изгубио душу своју тврдичлуком и гордошћу, да нема сиромаха?

Како би сиромах спасао своју душу стрпљењем и издржљивошћу, или изгубио
душу своју роптањем и крађом и отмицом, да нема богаташа? Како би учен спасао
своју душу сажаљењем према неукоме и трудом око овога, или изгубио душу своју
гордим презирањем неукога, да нема неукога у свету? Како би неук спасао своју
душу послушношћу и кротошћу пред ученим, или изгубио душу своју
непослушношћу, завишћу, дивљаштвом према ученом, када не би било ученога?
Како би здрав спасао душу своју добродушним устајањем око болесника,
сажаљивошћу и молитвом за болесника, или како би изгубио душу своју гађењем
од болесника, небрижљивошћу према болеснику и превазношењем својим
здрављем, када не би било болесника? И како би болесник спасао душу своју
покорношћу и захвалношћу према здравом, или како би изгубио душу своју
мржњом и завишћу према здравом, када не би било здравог? Бог је дао слободу
избора човеку, свакоме човеку. Нема ни једнога човека у свету, пред којим нису
отворена два пута: пут спасења и пут погибељи. У томе се и састоји слобода
човека. Богатство може богаташа спасти, а може га погубити; сиромаштво може
сиромаха спасти, а може га погубити; и ученост ученога може или спасти или
погубити; и неукога неукост може или спасти или погубити; и здравога здравље
може или спасти или погубити; и болеснога болест може или спасти или погубити.
Све зависи од избора човекова. Христос је дошао да уразуми људе а не да примора.
Зато Христос и не заповеда младићу: уђи у живот! Него ако желиш ући у живот; и
не заповеда му: буди савршен! него ако хоћеш савршен да будеш. Ако желиш, ако
хоћеш - тако Бог говори слободним и разумним бићима. Бог жели да сви људи пођу
правим путем и да се сви људи спасу, но зато ипак и пут погибељи стоји за људе
отворен.
И опет вам кажем, говори Господ Исус ученицима, да нагласи по двапут, да је

богатоме тешко ући у царство Божје. Лакше је камили проћи кроз иглене уши него
ли богатоме ући у царство Божије. Камилом се звала не само камила животиња,
него и дебела ужа, којима су лађе у пристаништу везиване за обалу, да их ветар не
крене. На ова дебела ужа Господ је и мислио у овоме случају. Лакше је, дакле, и то
најдебље уже проденути кроз иглене уши, него ли богатоме ући у царство Божје.
Безмало, дакле, немогуће, али ипак није немогуће, него врло тешко. Ово говори
Онај који добро познаје слабост људске природе и зна како се људска душа да лако
оковати богатством и неодлепљиво прилепити к земљи.
А кад то чуше ученици дивљаху се врло говорећи: ко се дакле може спасти? Зашто
се диве ученици, кад су они већ били учинили оно што богати младић није могао
учинити? Гле, они су оставили све и пошли за Христом. Премудри Златоуст то
дивно објашњава: не страше се ученици за себе него за остале људе, мећу којима је
велики број богатих. Из чистог човекољубља дакле, они се диве страшним речима
Христовим. Он њих шаље у свет да спасавају људе. Како ће моћи они спасти
толики број богатих људи у свету, кад је богатоме безмало сасвим немогуће ући у
царство? То осећање жаљења људи гњечило је тада њихову душу, и под тим
осећањем они су и поставили горње питање: ко се онда може спасти? Као да су они
милостивији од Христа! Као да су они човекољубивији од Господа Човекољупца!
А Исус погледавши на њих рече им: људима је ово немогуће а Богу је све могуће.
Господ Исус погледа их не у лице и у очи, него до у саму средину срца њихова. И
ту прочита незнање и страх. Гле, они још не познају моћ Божју, зато се тако плаше
за ствар Божју. Оно што је немогуће људима, могуће је Богу. А шта људима није
немогуће? Или другим речима: каква добра могу људи учинити без Божје помоћи?
Никад, и никакво. Без Божје помоћи не може се спасти ни сиромах као ни богат.
Без мене не можете чинити ништа, рекао је Господ (Јов. 15, 5). А апостол Павле,
који је био мртав себи а жив Христу, потврдио је ове речи Господње у позитивном
смислу рекавши: све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Фил. 4, 13). Благодат
Духа Светога може разгрејати и срце највећег богаташа и одвезати га од богатства,
и одлепити га од земље, и подићи на пут спасења. Богу је све могуће.
Наш Бог је Бог свемоћни. Његова моћна реч створила је свет, и његова моћна
десница држи свод небески. Он, Свемоћни, ваистину може спасти и нас који
желимо спасења. Ма какав да је наш положај на земљи, ма какво да је наше стање,
и ма какве да су околности, Он Свемоћни може нас спасти. Но не само може - Он
то и хоће. Свемоћан је и Свеблаг Бог наш - похитајмо Му у сусрет. Он нас зове, и
чека. И радује се са свима светим ангелима Својим, кад само види нас, да смо се
окренули лицем к Њему. О, окренимо се лицем и пожуримо у праву домовину
своју, у сретање Богу нашем, Богу Свемоћноме и Свеблагоме. Но само пожуримо
пре него ли смрт закуца на врата и не каже - доцкан! Богу нашему, Богу
Свемоћноме и Свеблагоме, Тројици једнобитној и неразделној, Оцу, Сину и Духу
Светоме нека је слава и хвала сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
НЕДЕЉА ТРИДЕСЕТ-ПРВА
Јеванђеље о слепом Вартимеју
Лука 18, 35-43. Зач. 93.
Много, премного ствари има у свету које човек или не употребљује нашто су оне
намењене или их злоупотребљује.
Многи носе дебеле златне ланце на сату - да почнемо с тим - не због сата него због
људи: да људи виде какве украсе они имају!
Многи држе товне коње и сјајна кола не зато да се по потреби могу возити, него на
дивљење свету и на пркос душманима! О по сто пута жалосни они, којима
бесловесни коњи и мртви точкови подижу углед!
Многи се одевају неприлично не зато да би сакрили своју очајну наготу и

заштитили тело од студени и прашине него да би повећали своју лепоту. О, лепото
незавидна, коју сува трава и зверска кожа могу тако много да увеличају!
Многи претрпавају своју кућу златним и сребрним посуђем и другим непотребним

накитима, тек колико да имају шта до смрти чувати од лопова. О, сиромашна
браћо, зар не увиђате да чувате од лопова највећег лопова, који вам је душу сасвим
разграбио и опустео? Кад би душу своју тако брижно чували као што чувате своје
наките, душа би ваша надживела ваше наките; овако ће вам накити надживети
душу.
А шта да се тек каже за једење и пијење, које је Бог дао људима на исхрану тела, а
које људи употребљују на упропашћење и тела и душе?
И шта да се каже за језик, који је дат људима да славе Бога, и уче и теше један
другог, а који људи употребљују на хулу Бога, на самохвалисање, на клеветање, на
озлобљавање и тровање душа?
И шта да се каже за разум који је дат људима на крчење пута ка божанској истини,
а који људи употребљују за помагача и аргатина свакога греха и пророка?
И још, шта да се каже за срце човечје, које је дато људима да буде орган љубави,
орган вида за Бога и небесни свет, а које су људи превратили у мешину сваке
нечистоте: похотљивости, среброљубља, гордости и мржње?
То исто се може казати и за очи. Очи је дао Бог људима не зашто друго него да
гледајући овај свет виде приближну слику онога другога, битног и бесмртног света.
Но као што би неко ко би се загледао у сенку и заборавио на дрво коме и припада
та сенка, тако и многи људи са очима прикривајући своје погледе целога века
искључиво на овај чулни свет савршено ослепе душом за Бога и за свет небесни.
Нашто су им онда очи? Нису ли онда очи њихове постале душегубитељи њихови?
Очи им нису помогле да нађу пут ка вечној истини него су их завеле са почетне
добре стазе, на коју Бог поставља све младе душе, у безизлазни замршај и трњак
овога света, из кога се не види ништа до само тај замршај и тај трњак. О, колико је
и колико не хиљада но милиона људских бића, којим су очи донеле савршену
пропаст душе! Да ли можемо пребројати, колико је царева у историји изгубило
царство због лакомства очију? и колико мудраца памет? и колико честитих људи и
жена образ? Колико је имућних домова упропашћено због женских накита,
савршено непотребних слепоме! Колико ли болница напуњено онима који су прво
очима згрешили па свој грех платили телесним труљењем и душевним мраком!
Заиста, кад би човек могао пребројати све жртве лакомих и заводљивих очију, не
би могао остати да не узвикне: треба завидети слепима!
Зато и Господ Исус никада ниједнога телесног слепца, који је изишао пред Њега,
није назвао слепцем, док је назвао слепцима народне старешине, духовне вође и
књижевнике, који су имали очи али нису видели ништа (Мат. 13, 15). Јер ко је слеп
телесним очима, тај је слеп за време, и у овом једном свету; а ко је слеп духом, тај
је слеп за два света, и за овај и онај, и за време и за вечност. Телесно слепило је
само бледа слика духовног слепила, и јасна опомена духовним слепцима, који не
виде Бога ни Божјег царства, да би дошли к себи и да би се лечили док је још
времена. Преко слепаца телесних Бог хоће да открије слепило духовних слепаца.
Не долази слепило очију од Бога него, као и сви остали недостаци и болести - од
греха људскога. Кад не би било слепила духовнога у људима, на мах би и сви
телесни слепци прогледали. Но докле год буде било слепаца духовних, који духом
не виде Бога, дотле ће Бог сликати њихово слепило на затвореним очима телесно
слепих.
Кад не би било духовног глувила и немила у људима, на мах би сви глуви прочули
и неми проговорили. Али докле год буде било људи који немају слуха да чују закон
Божји нит језика да говоре о величини и слави Божјој, дотле ће се Бог служити
телесно глувим и телесно немим да изрази духовно глувило и немило оних првих.
Кад не би било проказе духовне, ни сушице, ни узетости, ни грознице, нити свих

осталих болести духа, на мах би и сви телесни болесници оздравили од ових
болести, које се јављају на телу зато што их оболели дух гони да се јављају и
његово стање објављују. Па докле год буде било свих ових болести у духу човечјем
дотле ће се те болести објављивати на телима људским.
И тако, дакле, слепило телесних очију има свој дубоки духовни смисао, и има своје
објашњење само и једино у науци духовној. Ко не познаје науку духовну, тај нити
зна, нити може ма где ван области ове науке сазнати, нашто је у свету телесно
слепило, и глувило, и немило, и нашто све остале болести и недузи тела човечјег.
Такав може само зинути од чуда пред слепим човеком, испунити се сажаљењем и
рећи сам у себи: хвала Богу што ја нисам слеп! А ко ти каже, да ти ниси слеп? И
зашто сажаљеваш онога који је од тајанственог Промисла послан преда те из
сажалења према теби? Да ниси ти духом слеп, не би се пред тобом ни појавио
слепац. Но он се појавио као жива дијагноза твоје болести, твога унутрашњег
слепила. ако је слепац само изазвао сажалење код тебе, и ти се машио за џеп и
уделио му милостињу, то ни ти ни он нисте одиграли добро своје главне улоге.
Главна је улога слепца при сусрету с тобом да ти својим спољашњим слепилом
покаже твоје унутрашње слепило; а главна је улога твоја у том случају да добро
научиш показану лекцију, да закукаш над својим сопственим слепилом, и да трчиш
што пре да се лечиш од слепила духа. Куда да трчиш? Коме да трчиш? Ко је лекар
слепих у свету? Нико од смртних људи. Само Онај који је саздао духовни и телесни
вид - Он једини у стању је излечити и духовно као и телесно слепило.
Но зашто Господ Исус, питаћеш, кад је већ имао моћ да лечи слепе, није излечио
све слепе на земљи? А како би се онда очитовало духовно слепило људи? Шта би
вредило писати књиге о слепилу духовном кад људи тешко уче лекцију и од живих
слепаца које гледају пред собом? Докле год буде било слепила духовнога дотле ће
бити и слепила телеснога.
А сада проследимо данашње јеванђеље, из кога ће се видети, зашто је Господ Исус

исцелио баш оне и само оне слепе које је исцелио.
У време оно, кад се приближи Исус к Јерусалиму, један слепац сеђаше крај пута
просећи. Господ Исус путовао је овом приликом из Галилеје за Јерусалим, па је био
узео пут низ долину реке Јордана и ударио кроз град Јерихон. Ово је његова
последња посета овоме граду. Прва је свакако била нешто око три године пре
овога, и то онда када је Господ изишао био са осталим народом на Јордан, да се
крсти од Јована Претече. Каква разлика између онда и сада Онда је Господ ишао у
маси народа као непознат; нити је ико у тој маси, одушевљеној за Јована,
примећивао Њега, Већег од Јована, док Јован сам није пружио прст попут Њега и
рекао: гле, јагње Божје! и: ово је Онај (Јов. 1, 29-30). А сада су са њиме ишли
ученици његови и народ многи (Мк. 10, 46) и гласовита слава, која је била допрла
чак и до слепаца јерихонских. Онда је Он тек почињао Своју божанску мисију, а
сада је ходио крвавом и победоносном крају те мисије.
Све се дешавало као случајно у животу Христовом, но у ствари се - све до

најмањих ситница - текло је по плану Божјем, срачунатом за људско спасење. Један
слепац сеђаше крај пута. Као случајно! И као случајно наиђе Христос путем поред
њега. Уствари и то је све било по Божјем Промислу. Господ је требао да отвори
телесне очи томе убогоме слепцу на неколико дана само пре него што ће Њега
духовни слепци у Јерусалиму распети на крсту. Он је хтео да вером тога слепца
посрами неверовање јерусалимских старешина и књижевника. Хтео је још једном
да покаже јасно, да је у овоме свету људским грехом све окренуто наопако, те да
виде они који не гледају а да не виде они који гледају. Као што је и Он сам раније
казао, да је дошао у овај свет да виде који не виде, и који виде да ослепе (Јов. 9, 39).
Они који су сваки дан у храму гледали очима у Свето писмо и тумачили га народу,
нису могли видети Месију и Спаситеља у Господу Исусу, а овај слепац јерихонски,
који нити је могао читати Свето писмо нити, још мање, тумачити га, видео је у
Христу Господа и Спаситеља света. Из Марковог јеванђеља види се да је овај
слепац био син некога Тимеја, због чега се и звао Вартимеј. Јеванђелист Матеј
помиње два слепца место једног. Но то није никаква противречност међу
јеванђелистима, него, као и у случају са два бесомучњака у Гадари, један
јеванђелист помиње двојицу а други истиче само оног који је био главнији и у
околини познатији. Могла су та два слепца чак и не бити заједно, него један на
једном крају града а други на другом. Јер дешавало се често, да је Господ у једном
истом месту чинио многа чуда и исцељивао многе болеснике у један дан. Но овде је
реч о једноме, и то о ономе који је био познатији у граду, о Вартимеју.
Овај слепац не само да је био слеп него и сиромах, јер се каже сеђаше крај пута
просећи. Прошња је занимање већине слепаца у свету. Може ли ко да не види и у
томе прст Божји, што међу сиромашним има највећи број слепих у свету? Слепац
ако сам не види, он треба неминовно да се што више види. Тако он служи људима
као жива опомена из другога света. Слепац богаташ који слепује у четири своја
зида двојни је слепац, јер нити види нити се види, те остаје бескористан и себи и
другима. Сиромашан слепац пак принуђен је да се креће међу људима ради
прошње.
И тако Вартимеј сеђаше, као и обично, крај прашљивога пута и просаше

милостињу од мимопролазника.
А кад чу светину где пролази запита: шта је то? Силна светина хрлила је у то
доба за Христом. И шум те светине чуо је Вартимеј својим изоштреним слухом,
који се, како је познато, због слепила појачава. И рекоше му да Исус Назарећанин
пролази. И он повика говорећи: Исусе, сине Давидов! смилуј се на мене! Довољно је
било само да чује то велико име, па да слепи Вартимеј одмах повиче из гласа. То
значи, он је већ знао Господа Исуса не само по имену него и по делима. Он је
морао сазнати да су многи његови сапаћеници, слепци, били исцељени од Христа.
Он мора да је зато већ дуже време прижељкивао, да овај јединствени Исцелитељ
наиђе путем, крај кога је он проводио своје дане, слеп као и прашина у којој је
седео, немајући чему да се нада у овоме животу осим или Христу или смрти. И зато
што је тако дуго прижељкивао Христа и очекивао Његов пролазак, Вартимеј је већ
имао на језику готов узвик: Исусе Сине Давидов! смилуј се на мене! Зашто га он
назива сином Давидовим? Зато што је очекивани Месија имао доћи из Племена
Давидова, као што се то и десило, пошто је Пресвета Дева Марија била из тога
племена. Смилуј се на мене! То јест: дај ми оно што ми само Ти можеш дати.
Смилуј се на прашину у прашини! Мали људи с муком ми дају грошеве, да могу
своје тело хлебом хранити. Ти ми пак можеш дати све што желим. А ја желим само
једно: да прогледам. Ја верујем у милост Твоју; ја верујем да ћеш ми Ти лакше и
драговољније дати очни вид него што ми људи дају грошеве. Јер Ти си царски
богаташ у даровима и у милосрђу. Исусе, смилуј се на мене!
И прећаху му они што иђаху напред да ућути; а он још више викаше: сине Давидов,
смилуј се на мене! Толико је светине било, да су једни јурили напред пред Христом,
док су други хрлили за Њим. Мора да је Вартимеј иза свега гласа запомагао, кад су
почели да га ћуткају, па чак и да му прете, само да би заћутао. Мора, да је његов
очајни глас надвикивао сав шум и сву галаму огромне масе народа. Мора да је
његова вика постала досадна многима, кад су већ били принуђени, да га ућуткују.
Но Вартимеј се није дао ућуткати. Он је знао, да је приспео судбоносан час за њега:
или бити исцељен од Христа Чудотворца или пак до смрти остати украј друма
окружен доживотном ноћи. Зато се он не обзире ни најмање на претње и
ућуткивања оних који и при највећем милосрђу не могу му ништа више дати осим
ситних грошева, но продужује да вапије Ономе који му може дати оно што само
Бог даје. Исусе, смилуј се на мене!
На жалост, овакве сцене и данас се понављају небројено пута. Многи и многи који
би хтели прићи ка Господу Исусу бивају спречавани, и то обично бивају
спречавани од оних који напред иду: од народних старешина, духовних вођа и
књижевника. Многе жедне душе вапију ка Христу, но бивају поругане и ућуткане.
И обично прости и сиромашни људи, чије срце није толико одебљало од злобе и
порока, муче се да приђу ка Христу, и вапију к Њему, док они који су изгубили пут
и залутали у трњак овога света прете им и одбијају их од Христа. И то што бива са
појединим људима, бива и са читавим народима. Просте масе народне у целој
Европи, на пример, вапију данас ка Христу као једином видовитом Путовођи и
Спаситељу, док они који предњаче народима европским ругају се овима,
ућуткавају их, а понегде чак и забрањују народу да то свето и спасоносно име и
изговоре. Они, дакле, који су онда напред ишли и ућуткивали слепога Вартимеја
били су слепљи од овога, као што су слепље већином старешине народне и
књижевници и такозвани народни просветитељи у Европи од европских сељака. И
тако, и данас као и онда обистињавају се речи Христове: они који не виде виде, а
они који виде ослепили су.
Но погледајте, какав диван пример истрајности у вери даје свима нама слепи
Вартимеј! Њему прете, но он се на то не обзире. Њега ућуткавају, но он све
гласније виче. шта има да се обзире на суве трске, које су слепе изнутра као он
споља? Његова жедна душа осећа, да кроз Христа тече бујица свежег и савршеног
живота; осећа, да тај Исус, о коме је толико слушао и размишљао носи небо на
глави, мудрост на језику, милост у срцу и здравље у рукама. Шта су према томе
животворном Исусу сви фарисеји, првосвештеници и књижевници, који се хвале
само светским знањем и препиру о књигама и идејама? Сухе трске што на празно
зује; кости мртвачке што шкрипе трењем једна о другу! Са свеколиким своји
знањем, и мудрошћу, и влашћу и сујетом, они не могу ништа више дати њему,
очајноме слепцу, осим прљавих и сумњиво заслужених грошева. То су ти који сада
са претњом дижу песнице на њега и ућуткавају га, сада када истински Мудрац,
истински Човекољубац, и истински Лекар удостојава светим ногама Својим
прашину на друму која пада на гниле рупе Вартимејевих бивших очију. Треба ли
он њих да слуша у овом судбоносном часу? Треба ли да се уплаши од зујања сухе
трске и клепетања мртвачких костију? Не, нипошто, Вартимеје! Боље ти је да
издахнеш од њихових удараца него да останеш украј друма зависећи од њихових
грошева. Не, нипошто ни ти, о, хришћанине! Нипошто се ни ти немој уплашити од
оних који стоје између тебе и Христа, ма они носили царске круне на глави, и
гвоздене палице у рукама и све знање овога света у глави својој. Јер сравњени с
Христом сви су они сухе трске и мртвачке кости. Нити они сами виде, нити могу
теби дати вид; нити они сами имају живота у себи, нити га теби могу дати; нити
они сами што знају, нити могу тебе научити. Сва њихова земаљска сила и
богатство, и мудрост - то су ситне крајцаре, које они просе у овога чулнога света и,
ако просиш у просјака, и теби дају. О, хришћанине, истрај у твојој вици ка Христу
као слепи Вартимеј! Вичи, вичи све гласније, док те Он не чује. Нека ти прете; нека
ти се подсмевају духовни слепци; нека зује сухе трске; нека шкрипе мртвачке кости
- ти само истрајно вичи: Исусе, смилуј се на мене!
Овај слепи Вартимеј, ваистину, није био слеп духом својим. Његова силна и
неодољива вера у Христа Господа давала је вид духу његовом. Он је духом гледао
и видео Бога, мада очима телесним није могао видети створења Божја. Он је гледао
и видео оно што је главно, што је моћно, непролазно, бесмртно, нетрулежно, и
вечито живо и радосно. Они који су га ућуткивали били су прави и неизлечиви

слепци. Залуд су они трчали пред Христом као Његова авангарда, они су били
слепљи од Вартимеја; јер они нису знали пред ким трче и ко за њима ходи. Како
страшна и величанствена поука за свештенике Христове у наше време; за оне који
напред иду и руководе духовним животом народа! Нека се затворе у клет душе
своје, и нека сами размисле, да ли су они у истини видовитији од овога слепога
Вартимеја који није могао видети очима дрвеће, ни камење, ни зверове, ни лешине,
али који је духом гледао Бога, гледао и видео божанство Христа Господа? Да ли
неки од њих не личе у многоме на оне, што напред иђаху, кад прете истински
верујућим људима; кад се смеју над душама људским вапијућим ка Живоме
Христу; кад ућуткавају и сузбијају праве богомољце?
Најзад се и Господ Исус приближи, чу вику слепог Вартимеја, и виде оне што му
прећаху. А Исус стаде и заповеди да му га доведу. Хиљаде њих пролазили су поред
очајнога слепца и нису застали ни сажалили се, него му, шта више, наређиваху да
ћути, да не би вређао уши њихове. А Исус га виде и стаде. Како да не стане пред
слепцем, кад је и то човек, а Он је и дошао у свет због људи? Како да не стане пред
човеком који Га виче и тражи његову помоћ, пред једним добрим човеком, пуним
видовите душе? Зашто да жури у Јерусалим? Тамо су Ирод и Пилат и Кајафа, гори
и слепљи људи од овога Вартимеја. Овај проси спасење од Њега, а они тешу крст за
Њега. Застаде и заповеди оним немилосрдним тркачима напред да и они застану и
сажале се над једним братом својим. О како би и данас Господ заповедио свима
оним предњацима који јуре за такозваним напретком а небрижно остављају бедну
браћу своју у каљужи крај њиховог друма прогреса да узалуд плачу и вичу - како
би им заповедио да застану! Гле, човек је за Њега већи од сваког људског
спољашњег, лажног прогреса, од свију цивилизација, универзитета, књига, машина.
Милост је већа од свију људских фраза, од свију људских творевина, умних и
материјалних. Тркачи унапред руководе са малим вредностима, а Христос се увек
руководи највећим вредностима. Тркачи унапред су грошићари, који сабирају и
деле грошеве, а Христос је прави богаташ који носи и дели највећа блага.
Јеванђелист Марко саопштава, да после Христове заповести да Му га доведу неки

приђоше слепом Вартимеју и викнуше му: не бој се, устани, зове те! А он
збацивши са себе хаљине своје устаде, и дође к Исусу. Види се из овога, да је
Вартимеј дотле седећи викао, и ужасно викао, да би га Христос чуо. Изгледа, да он
није могао да устане, пре него је позват, од силног узбуђења и страха да Христос не
прође не чувши га. А сад, о радости, кад му рекоше да га он зове, - скочи, збаци са
себе хаљине, и дође.
Ове речи скривају један дубљи унутрашњи смисао, управо скривају цео ток
спасења наше душе. У своме духовном слепилу и ми седимо у прашини овога
света. Осетивши близину Бога ми у исто време најболније осећамо своју
заслепљеност грехом, своју немоћ, нечистоту, ништавност. Тада са сузама
почињемо ми да вичемо Богу за помоћ, но увек седећи, јер не можемо да се
дигнемо из блата греха, ма колико мрзели грех, док не осетимо да је Бог чуо и
услишио наш вапај. Не бој се, устани, зове те! Пробуђеном грешнику потребно је
да чује ове речи пре него што се дигне из греха и одлучно приђе к Богу. Јер
осетивши близину Онога и своју заслепљену грешност човека спопада неописани
страх од Суда Божјег. Он седи као паралисан, дрхти у страху и виче к Богу за
помоћ. Њему треба прво неко да каже, да се не боји, па онда да устане из каљуже
своје немоћи и грешности, па тек онда да га Бог зове. Ко је тај што ће то казати
пробуђеном грешнику? Црква. Она зато и постоји, да пробуђене грешнике охрабри,
да им помогне да устану, и да их увери у милост Божју. Она је за то да свакоме ко
призива Бога на спасење одговори: не бој се, устани, зове те! Но зашто Вартимеј
збаци са себе хаљине своје пре него што устаде и приђе ка Христу? И то има свој
дубоки унутрашњи смисао. У дубљем смислу та хаљина означава оно ткиво од
греха и порока у које је обучена душа заслепљених грешника. Од те хаљине греха и
јесте слепа душа њихова, те не види Бога; од те као олово тешке хаљине они не
могу ни да устану нити да приђу Богу. Они, дакле, морају збацити ту нечисту и
тешку и непровидну хаљину са своје душе - то јест, прво морају одбацити сваки
грех од себе - да би се могли, тек тада, дићи и Богу прићи.
Сав дрхтећи као струна на гуслама слепи Вартимеј приђе ка Господу Исусу.
А кад му се приближи, запита га (Исус): шта хоћеш да ти учиним? А он рече:

Господе, да прогледам. Зашто Христос пита слепца, шта хоће од Њега, кад Он то
унапред зна? Заиста, Он је унапред знао не само шта хоће слепац од Њега него је
унапред знао пре него је и стигао у Јерихон, да ће се све ово десити у Јерихону што
се десило тога дана. Он који је провидео на четрдесет година унапред разорење
Јерусалима и раселење Јевреја по целом свету, и Он који је провидео крај овога
света и Страшни Суд на неколико хиљада година пре него што се ово има
догодити, могао је лако провидети и шта ће се тога дана десити у Јерихону, а тим
пре и шта слепи Вартимеј жели да му Он учини. Не пита га Он, дакле, зато што не
зна, него га пита ради самога њега, слепога Вартимеја, и ради присутног народа.
Ради њега пита га, да би он јасно изразио своју жељу и открио речима оно што му
срце осећа. Тиме Господ даје поуку и свима нама, да је потребно да свакој нашој
молитви к Богу дамо јасан израз. Молитва исказана речима кристалише,
пречишћава и оснажује нашу молитву срцем. А ради народа пита га Господ зато, да
би сав народ чуо, шта слепи човек тражи од Њега. Наиме, да би сви чули, да слепи
Вартимеј не проси од Њега милостињу у грошевима него да проси једну
милостињу коју му нису у стању смртни људи дати и коју само један живи Бог даје.
Јер до тога часа Вартимеј није сасвим јасно био казао шта он управо жели од
Христа, мада је он срцем јасно осећао и умом знао шта тражи. До тога часа он је
само викао: смилуј се на мене! Но он је то исто викао и другим људима, од којих је
очекивао милостињу у новцу. Он је могао сваком мимопролазнику викати: смилуј
се на мене! Ето, и зато Господ хоће да слепац јасно и пред свима каже, шта он жели
да му Христос учини.
Господе, да прогледам! Овим речима одговара Вартимеј на Христово питање. Да

прогледам! Запазите, да кад се приближио Христу, Вартимеј га не назива више ни
Исусом ни сином Давидовим но Господом. Када се, дакле, већ приближио Христу,
њему је дошло сазнање, да је Исус Господ. Тако бива и са свима вернима: из
даљине њима Христос изгледа само човек, мада велики човек. Из даљине ми Га
именујемо човечјим именом и говоримо о Његовом земаљском пореклу. Но када
Му се приближимо; када осетимо моћни и животворни дах Његов, ми тек онда
познајемо, да је Он порекла небесног, да није од овога света, да долази из вечности
у посету временим путницима, и да је Он заиста Господ.
Господе, да прогледам! говори Му дрхтави језик слепог Вартимеја. А Исус рече:

прогледај; вера твоја поможе ти. И одмах прогледа, и пође за њим хвалећи Бога.
Само једна моћна реч: прогледај! и слепи Вартимеј прогледа. Ово није никаква
сугестија, о којој говоре тако много гатарски духови нашега времена. Него је ово
моћна божанска реч, која чим се изрече дело бива створено. Исто као оно у почетку
стварања што Бог рече да буде светлост, и би светлост! Сугестијом се служе
лисице над кокошима, а не Бог над људима. Јер ако ово чудо објашњавају
сугестијом духовни слепци којима је немила свемоћ и близина Божја, онда треба
сугестијом да објасне и усахнуће смоковог дрвета на реч Христову, и утишавање
буре на мору, и заустављање ветра. Но може ли се и замислити, да неко сугестијом
тренутно осуши једно дрво, и да сугестијом утиша безживотне елементе, као што
су море и ветар? Ко је икад имао сугестију на дрвеће, ветрове и буре?
Вера твоја поможе ти. Да би научио људе смирењу и кротости Господ Исус
говори ове речи. Тако је Он често говорио исцељеним од страшних недуга. Тако је
рекао и жени крвоточној, која је дванаест година боловала од течења крви па се
исцелила једним дотицајем хаљине Христове: не бој се, кћери, вера твоја помогла
ти је (Мат. 9, 22)! Но каква је вера помогла толиким бесомучним лудацима које је
Господ исцелио? Каква је вера помогла васкрсењу сина Наинске удовице, када је
Господ васкрсао дете изненадно онда када нико то није ни захтевао ни очекивао? И
није ли Господ васкрсао Лазара не по вери Марте и Марије него насупрот сумњи
њиховој? Дело давање вида слепом Вартимеју јесте, дакле, дело Христове моћи, но
Господ хоће да припише то дело и вери Вартимејевој, да би нас научио смирењу и
кроткости, да би сатро тиме главу сатанске гордости код људи који уделе грош
слепцу и надимају се срцем као да су нешто велико учинили. У духу Христове
кротости говори и апостол Павле: ништа не чините уз пркос или за празну славу;
него понизношћу чините један другога већим од себе (Фил. 2, 3). Рекавши оне речи
Вартимеју Христос хоће тиме и да да част људском достојанству; хоће да покаже
да су људи позвани да сарађују Богу на свему доброме. Ако хоћете, људи, да знате,
у чему је ваша сарадња Богу, онда знајте, да је она у вери у Христа Господа. То је
једино што се од вас тражи, и једино што ви можете учинити. Верујте, и Бог ће вам
учинити оно што желите због вере ваше.
И одмах прогледа Вартимеј, и пође за њим хвалећи Бога! Чим отвори очи и
прогледа, виде Вартимеј Господа Исуса пред собом. Благо њему: чим је отворио
очи, видео је најдостојнији предмет гледања! И није могао одвратити своје очи од
Њега, од Његове красоте и узвишености, него као прикован оде за Њим. Шта збиља
има друго и да гледа? Прљави Јерихон, своје тамно мучилиште? Или траву што ће
увенути? Или облаке што ће се расплинути? Или стоку што чека заклање? Или
људе што незадржано хитају гробу и трулењу? Или сав овај шарени свет што се у
муци рађа, у муци живи и у муци умире чекајући свој гроб и свој крај? Не;
Вартимеј се загледао у бесмртнога Исуса, силнијег од свега света, силнијег од
гроба и силнијег од свих паклених сила, и поглед му је остао на Њему прикован.
Све што око може видети у свету треба да служи човеку путоказом за најслађе
виђење, за виђење Бога. Ако ли не служи томе, онда све то служи човеку путоказом
у замршај, у трње, у духовни мрак и у крајњу пропаст. Вартимеј чим је прогледао
видео је Бога без посредства природе, и није хтео нити му је било од потребе, да
гледа ишта друго. Што да гледа у лице смрти, кад је угледао Нетрулежнога? Што
да гледа у пролазно, кад је стао уз Непролазнога? Што да се држи немоћних ствари
овога света, када је се ухватио за Свемоћнога? И пође за њим хвалећи Бога. Његове
очи сада управљају његовим језиком и његовим ногама и свим телом његовим и
свом душом његовом. Гледајући живога Христа он сада зна и нашто му је језик: да
слави Бога. И он почиње славити и хвалити Бога. И тако Вартимеј није
злоупотребио своје очи на разврат свој и пропаст своју него на оно нашто је Бог и
дао очи човеку: на гледање величине и славе Божје. И све мноштво народа које
беше ту и које виде ово славно чудо хваљаше Бога. Дар који Господ Исус подари
Вартимеју распростре се брзо и на многе друге, те и многи сумњичари и
неверници, заслепљени сумњом и неверовањем, отворише своје духовне очи, и
почеше хвалити Бога.
Све ово што се догодило са слепим Вартимејем, догађа се и дан данас са многим
духовно слепим људима, када им се поврати вид духовни. Они тада пођу за
Христом, и неће да гледају ништа друго. Они тада хвале Бога, и неће да хвале
ништа друго.
О, колика је болница овај свет! И највећи број болесника у тој болници јесу слепци.
И једини Лекар у тој болници јесте Христос Господ. О, какав је прашљив
јерихонски друм овај свет, и каква све мрачна светина хрли тим друмом! И само се
Један креће по тој светини, који може дати вид свима слепцима. То је Христос
Господ. И један телесни слепац, Вартимеј, стајао је једанпут усред те светине од
духовних слепаца. То је права размера и дан данас. И дан данас је број телесних
слепаца необично мален према огромном броју духовних слепаца, којима телесни
слепци служе само као жива опомена, жива слика и жива дијагноза. Но што год се
више повећава број духовних слепаца, повећаваће се и број телесних слепаца.
Може култура европска сакрити у болнице све телесне слепце, но не може број
њихов умањити. Може их затворити у зидове да их свет не гледа, но у толико горе
по свет! Безбројни духовни слепци тада неће моћи више видети на угловима улица
градских и на раскршћима селским слику своје душе и читати дијагнозу своје
духовне болести.
Отишавши из Јерихона у Јерусалим Господ Исус је био убијен од духовних

слепаца, од Ирода, Пилата, Кајафе, и од једне слепе светине од главара и
књижевника. Но једва Га је гроб држао три дана, и морао га је пустити. Он је могао
наредити земљи да Га пусти из гроба као што је наредио слепилу Вартимејевом да
ишчезне са очију Вартимејевих: И гроб Његов постао је као сјајно око за сав свет.
Господ је васкрсао, и као жив ходи и данас, невидљив за телесне но видљив за
духовне очи људи; ходи по прашљивом друму овога света и очекује, да Га неки
слепац викне у помоћ: Господе Исусе, смилуј се на мене! Он је готов да се смилује
на свакога, ко само завапије к Њему, као што се смиловао и на Вартимеја. И свак ко
добије од Њега духовни вид, поћи ће за Њим и прославиће Бога. Слава и хвала нека
је Господу и Спасу нашем Исусу Христу, са Оцем и Духом Светим - Тројици
НЕДЕЉА ТРИДЕСЕТ ДРУГА
Јеванђеље о покајаном Закхеју
Лука 19, 1-10. Зач. 94.
Ко хоће да види Христа, мора се духом дићи високо изнад природе, јер је Христос
већи од природе. Једна висока планина лакше се види с брда него из долине. Закхеј
је био мален, па обузет жељом да види Христа попео се на дрво високо.
Ко хоће да се сретне с Христом, мора се очистити, јер се срета са Светитељем над

светитељима. Закхеј је био упрљан среброљубљем и немилосрђем, па је при
сусрету с Христом пожурио да се очисти покајањем и делима милосрђа.
Покајање је напуштање свих распутних путева, којима су ходиле човекове ноге, и

човекове мисли и жеље, и повраћање на нов пут, на пут Христов. Но како ће се
покајати грешан човек док се у срцу своме не сретне с Богом и не застиди себе?
Пре него је мали Закхеј видео Христа очима, он се срео с њим у срцу свом и
застидео од свих путева својих.
Покајање и бол од самообмане којом се грешан човек дуго уљушкавао, дуго

предуго, управо дотле док није осетио бол од самообмане. Но сам тај бол води
очајању и самоубиству, ако с њим није везан и стид и страх од Бога. Само тада тај
бол од самообмане није убитачан него лековит. Блажени Августин осетио је најпре
убитачан бол од самообмане, који би му убио и душу и тело, да га убрзо није
сустигао стид и страх од Бога.
Покајање је изненадно увиђање своје губавости и вапијање за лек и лекара. Као кад
човек црне косе дуго не види себе у огледалу, па кад изненадно стане пред
огледало - а он сав сед! Тако и непокајан грешник дуго мисли и тврди, да он има
здраву и безгрешну душу, док му се једнога дана изненадно не отвори вид духовни
и он не сагледа душу своју сву губаву. Но како ће сагледати губу на својој души,
ако се не погледа у огледало? А где је то огледало? Христос је то огледало, у коме
се свак види онакав какав је. То јединствено огледало и дато је човечанству, да се
људи огледају и да виде какви су. Јер у Христу као у најчистијем огледалу свак
види себе болесна и ружна, и још види првобитну красну слику своју, какав је он
био и какав би требао опет да буде. И грешни Закхеј, споља здрав и изгледан,
сазнавши за Господа Исуса опазио је страшнога губавца у самом себи, и страшни
бол, од кога није било лекара на земљи осим Христа.
Покајање је почетак лечења од самовоље, почетак покоравања вољи Божјој.

Живећи по својој вољи човек се брзо спушта са свога царског достојанства у обор
скотова и у јазбину зверова. Никад ниједан човек на земљи није могао ходити за
својом вољом и остати човек. Човек не значи самовоља; човек, прави човек, значи
потпуна покорност вишој вољи, видовитој и непогрешној вољи Божјој. У кућама
лудила и јаука станују самовољни, у кућама крајње таме и шкргута зуба. Њихово је
тело тама и шкргут зуба; њихова је душа тама и шкргут зуба. Самовоља отвара
врата за црва неуморног, који глође грешнику и душу и тело. Покајање је откриће
црвињака у себи. Авај, кад се запатише толики црви у мени! Авај, ко ће ме
испразнити од толиких гадних црви у мени! Тако вапије ужаснути грешник, када
му се открије вид те сагледа оно што живи у њему.
Данашње јеванђеље описује једног покајаног грешника, малога Закхеја, који се

дигао на висину, да би видео Христа превисокога; који се покајањем очистио, да би
срео Христа пречистога; и који се исцелио од душевне губе среброљубља и
немилосрђа силом Христа свесилнога. Много је грешника обратио Господ у
покајнике, много изгубљених нашао и спасао; много залуталих довикао и вратио на
пут прави; но Провиђење је хтело, да се у Јеванђељу запишу само неколики
примери покајника, и то они који су типични и поучни за сва поколења људска.
Пример апостола Петра показује поновљено падање због страха од људи и
поновљено покајање због љубави Божје. Пример жене грешнице показује проказу
блуда и исцелење од те проказе. Пример Закхеја показује проказу среброљубља и
исцелење од те проказе. Пример покајаног разбојника на крсту показује могућност
и спасоносност покајања најтежих преступника чак и на самртном часу. Све су ово
примери пунонадеждног покајања, које води животу. Све су ово обрасци покајања,
који су изнети пред нас, да би ми према своме греховноме стању знали изабрати
пут и начин свога сопственога спасења. Но има и покајања убитачног и
смртоносног, безнадежног и самоубилачког. Такво је било покајање Јуде издајника.
Ја сагреших, рече, што издадох крв праву. И отиде те се обеси (Мат. 27, 5).
Овакво покајање, које води очајању и самоубиству, није хришћанско благословено
покајање, него сатанска раздраженост против себе, против света и живота; сатанско
гађење од себе, од света и живота. Но задржимо се данас на дивном примеру
спасоносног покајања малога Закхеја, о коме и прича данашње јеванђеље.
У време оно кад уђе Исус у Јерихон и пролажаше кроза њ, и гле, човек по имену
Закхеј, који беше старешина над цариницима, и беше богат, и искаше да види
Исуса да га позна, и не могаше од народа, јер беше малога раста. Па истрчавши
напред попе се на (дрво) сикомору да га види, јер му је онуда требало проћи. То је

било у оно време када је Господ учинио и друго једно чудо у Јерихону, наиме: када
је повратио вид слепоме Вартимеју. Јер и ово што је Господ учинио са Закхејом
једва да је мање чудо од исцелења слепога. Вартимеју је Он отворио телесне очи а
овоме Закхеју духовне. Вартимеју је скинуо слепило с очију, а Закхеју скинуо је
слепило с душе. Вартимеју је отворио прозоре да види Божја чуда у материјалном
свету, а Закхеју је отворио прозор за Божја чуда у небесном, духовном, свету. Чудо
над Вартимејем објашњено је чудом над Закхејом. Отварање телесног вида треба да
послужи отварању вида духовнога. Свако чудо које је Господ Исус сотворио имало
је првенствено свој духовни циљ, који се у главном састојао у томе, да се
заслепљеном човечанству отвори духовни вид, те да увиди присутност божју, моћ
Божју, и милосрђе Божје. Тај циљ је постигнут делимично, рецимо при исцелењу
десет прокажених људи; јер само један од њих исцеливши се телесно исцелио се и
душом, и повратио се да благодари Господу (Лк. 17, 12-20). Но на слепом
Вартимеју, као и у већини других случајева, тај циљ је постигнут потпуно.
Прогледавши телесним очима од речи Господње слепи Вартимеј је одмах
прогледао и духом својим, јер је одмах познао присутност Божју, моћ Божју и
милосрђе Божје - и одмах прогледа и пође за њим хвалећи Бога (Лк. 18, 43). И не
само да слепи Вартимеј прогледа него и многи други духом прогледаше видећи
чудо сотворено Господом над Вартимејем; јер се каже: и сви људи који видеше
хваљаху Бога. Вероватно да је ово чудо утицало и на цариника Закхеја, да му се
отвори духовни вид. Несумњиво је пак, да је он морао пре тога чути много о
чудесним делима и чудесној личности Господа Исуса, када се у њему зародила тако
једна неодољива жеља да Га види, да је чак морао гурати се напред испред гомиле
људи, виших растом од њега, па још и пењати се на дрво, да би само остварио своју
жељу. Цариници су сматрани за врло грешне и нечисте, јер наплаћују порез од
народа за државу они су при том немилосрдно глобили народ у своју корист. Зато
су цариници стављани наравно са незнабошцима (Мат. 18, 17). Па кад су такав зао
глас уживали цариници уопште, на каквом ли је злом гласу тек морао бити један
старешина над цариницима? А један такав злогласни старешина царинички био је и
овај мали Закхеј. Био је старешина царинички и био је богат, то јест био је презиран
и био је завиђен. Презрење и завист - то су увек два зближена зида измећу којих се
душа једног богатог грешника провлачи у овом животу. Но у грешнику Закхеју
пробудио се човек Закхеј, који се узбунио против грешника у себи, и појурио свом
силом напред и на висину, да види Христа, да види човека без греха, да види свој
неупрљани, пречисти праобраз. Успе се, дакле, човек Закхеј на високо, рачвасто и
степенасто сикоморно дрво украј пута којим је требао проћи Господ.
И кад дође Исус на оно место, погледавши горе виде га и рече му. Закхеју! похитај
и сиђи јер ми данас ваља бити у твојој кући. И он похита и сиђе; и прими га
радујући се. Из ових речи излази као да није Закхеј први смотрио Господа но
Господ њега. Погледавши горе виде га и ослови га. Својим духовним видом Господ
је видео Закхеја и много раније, а Својим телесним очима виде га кад дође на оно
место. И ако је мали Закхеј побегао из масе народа и попео се на дрво, ипак је
Господ њега пре смотрио са земље и из масе народа него ли он Господа са висине
дрвета. О, како је видовит Господ Бог наш! Он нас види и онда када ми то и не
слутимо. Када Га ми тражимо чинећи све могуће напоре, да би га нашли и видели,

Он стоји близу нас и гледа у нас. Увек Он пре види нас него ми Њега. Када би ми
упрли свој умни поглед попут Њега, тражећи Њега, желећи само Њега, тада би се
Он нама јавио и викнуо нас по имену, да би и ми сишли са високих и опасних
литица чулног мудровања и спустили се у срце своје - спустили се молитвеним
умом у срце своје - у праву кућу своју. Тада би Господ и сваком од нас рекао: данас
ми ваља бити у твојој кући. Јер кад ум човечји сиђе у срце, и у срцу окупа се
сузама пружајући се ка живоме Богу, тада срце постаје место састанка Бога и
човека. То је унутрашњи или духовни смисао овога догађаја.
И он похита и сиђе, и прими га радујући се. Како да не похита на глас који мртве
оживљава и ветрове зауставља и бесомучне умирује и тврда срца грешничка
раствара у сузе? Како да не прими Онога кога је желео само издалека крадимице
сагледати? И како да се не радује радошћу неисказаном кад види Њега у своме
дому, у који се нико сем извиканих грешника није усуђивао ногом ступити? Но
тако Господ милује кад милује. Тако Господ дарује кад дарује. Очајним рибарима
препуњава мреже рибом, тако да се мреже цепају, хиљаде гладних људи у пустињи
храни обилато, тако да преостају многе котарице комађа; болеснима који моле за
помоћ дарује не само здравље телесно но и духовно; грешницима и грешницама не
опрашта једне грехе а друге задржава него им прашта све. Свуда царски потези,
царска милост, и царска раскош у даровању! Тако и у овом случају: Закхеј жели
само да Га види, а Он се не само даје видети, него жури да први ослови Закхеја, и
још улази под кров дома његовог. Тако поступа Господ. А ево како поступају
обични грешни људи, самохвалисави и самозвани поштењаковићи:
И сви, кад видеше, викаху на њега говорећи да грешноме човеку уђе у кућу. О,
неизречене несреће људске од тога што је језик бржи од ума! Озлобљени душом и
раслабљени умом ови људи вичу, подсмевају се и ропћу пре него што су
размислили о намери Господа Исуса и о могућој промени срца грешнога Закхеја.
Својом кратком мишљу они мисле, да Господ Исус улази у дом Закхејев из незнања
какав је грешник Закхеј. Тако су фарисеји краткомислено судили и оном приликом
када је Господ дозволио био жени грешници да Му мије ноге - да је он пророк знао
би ко и каква га се жена дотиче: јер је грешница (Лк. 7, 39). Тако су судили и тако
суде и данас сви они људи који мисле чулним разумом и цене људе по
спољашности, а не познају дубине ни милосрђа Божјег ни срца људског. Христос је
више пута рекао, да је дошао у овај свет због грешника, а највише због највећих
грешника. Па као што лекар не хита здравим у посету него болесним, тако је и
Господ хитао не здравим од правде но болесним од греха. Не каже се у јеванђељу,
да је Господ овом приликом свратио у кућу ма кога праведника у Јерихону,
међутим похитао је да сврати у кућу грешнога Закхеја. Не поступа ли тако и сваки
разуман лекар кад улази у болницу? Не хита ли он прво постељи најтежих
болесника? Цела земља представља једну велику болницу, препуну болесника
заражених грехом. Сви су људи болесни у сравњењу за здрављем Христовим; сви
немоћни у сравњењу са моћи Христовом; сви ружни у сравњењу са красотом
Христовом. Али међу људима има болесних и болеснијих, немоћних и немоћнијих,
ружних и ружнијих. Први се зову праведницима а други грешницима. И небесни
Лекар, који није дошао на земљу ради разонођења но ради хитног лечења и
спасавања окужених, хитао је прво најкужнијим у помоћ. Зато је Он јео и пио с
грешницима; зато је дозвољавао да Му грешнице плачу пред ногама; зато је и ушао
под кров грешнога Закхеја. Но уосталом овај Закхеј у тренутку када се срео са
Христом није ни издалека био најкужнији човек у Јерихону. Његово се срце
наједанпут променило, и он је у самој ствари постао у том тренутку много
здравији, много моћнији и много лепши праведник од свију оних роптача и
подсмевача. Јер он се покајао за све грехе своје, и срце се његово наједанпут
изменило. А да се његово срце било изменило показује ово што следује: а Закхеј
стаде и рече Господу. Господе? ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако сам
коме закинуо вратићу четворо онолико. Ко је то од њега захтевао? Нико. Ко га је
оптужио за отмицу туђега? Нико. Само присуство пречистога и безгрешнога
Господа Закхеј је осетио као оптужбу себе, и само то присуство, без речи,
исповести и објашњења, побудило га је на овај корак. Покајничко срце без речи се
споразумева с Богом. Покајнику Бог брзо открива шта треба даље чинити. Је ли се
само човек срцем покајао због свог греха, Бог га одмах Својом силом побуђује да
сотвори плодове покајања. Још Свети Јован Претеча показао је људима цео метод
истинског покајања. Он је прво призивао људе к покајању: покајте се? А одмах
затим: родите, дакле, род достојан покајања (Мат. 3, 2-8)! Ево грешника који цео
тај метод убрзо прелази и извршује га! Чувши само за Господа Исуса Закхеј се
узбунио против самога себе, видевши Га он се искрено згадио од своје грешности;
а сада када му је преблаги Лекар указао толику пажњу и ушао у дом његов, он
твори плодове покајања. Он зна своју главну болест, и ево, одмах употребљује и
главни лек против те болести. Среброљубље је Закхејева болест; милосрђе лек од
те болести. Још стари су рекли: ко љуби новце не ће се наситити новаца (Пропов.
5, 10). Закхеј је љубио новце и провео цео дотадашњи живот сабирајући новце
свима начинима, а највише грешним начинима. То је болест која незадржано вуче
човека у пропаст. То је огањ који се све већма разгорева што се богатство већма
умножава. Нема те суме новаца која може среброљупца заситити. Као што огањ не
уме да каже: не мећите више дрва у мене, доста ми је! тако и страст среброљубља
не уме да изговори реч: доста! Од ове страсти човек се не може сам својом силом
спасти. Њу може загасити једино присуство Божје које уноси стид и страх у срце
човеково, а поред стида и страха још и познање нечега бољега од сребра и злата.
Без присуства Христовога Закхеј би проживео свој грешни век као и сви други
цариници, и умро би презрен, проклињан и - заборављен. Нити би се икада име
његово споменуло у Јеванђељу на земљи ни у Књизи Живих на небу. Но присуство
Живога Господа оживело је душу његову, дотле умртвљену страшћу среброљубља,
и учинило га новим човеком, препорођеним и васкрслим из мртвих. Ово је
бесмртна поука свима људима, да се нико од смртних не може спасти од своје
греховне болести без помоћи Господа Исуса.
Но погледајте, на који начин исповеда Закхеј свој грех. Он не каже: Господе, ја сам
човек грешан! Нити каже: среброљубље је болест моја! Не; него прилажући
плодове покајања он већ тиме исповеда и свој грех, и своју болест. Ево пола имања
свога даћу сиромасима! Није ли ово јасна исповест, да је богатство страст његова?
И ако сам коме закинуо вратићу четворо онолико. Није ли ово опет јасна исповест,
да је његово богатство стечено грешним начинима? Он није претходно рекао

Господу: грешан сам, и кајем се! То је он ћутке исповедио Господу у срцу своме, и
Господ је ћутке примио његову исповест и његово покајање. За Господа је важније,
да човек срцем призна и исповеди своју болест и да завапије за помоћ него језиком.
Јер језик може и слагати а срце не лаже. Погледајте, даље, како се Закхеј искупљује
од свога греха, и какве напоре чини са своје стране да би изашао на светлост из
сенке злокобне страсти среброљубља! Он одмах нуди половину свога имања
сиромасима, - он који је сваки добијени динар миловао и склањао од очију људи;
он који никад није познао сласт давања! Но то није све. Он се упиње свом снагом
да поправи и заглади учињене неправде према људима, и нуди да плати
четвороструко свакоме од кога је нешто неправедно узео. Мојсејев закон много
блаже поступа према грешницима него ли што је овај Закхеј поступио према самом
себи. У Мојсејевом закону се вели: човек или жена кад учини какав грех људски те
згреши Господу и буде она душа крива, тад нека признаду грех који су учинили, и ко
је крив нека врати цело чиме је крив и нека дометне озго пети део и да ономе коме
је скривио (Мојс. 5, 6-7). Тако је прописано било за оне који признају свој грех.
Признавајући свој грех Закхеј би, дакле, имао по закону да врати свакоме коме је
нешто закинуо онолико колико је закинуо и поврх тога још и једну петину од тога.
Но Закхеј поступа према себи суровије од закона; он на себе хоће да примени ону
одредбу закона која је важила за лопове и лупеже, који не признају своје недело, но
који буду ухваћени на неделу; он хоће да четвороструко плати сваком коме је
нешто закинуо (II Мојс. 22, 1). Тако сваки прави покајник постаје милосрдан према
другима и немилосрдан према себи самом.
А Исус му рече: данас дође спасења кући овој, јер је и ово син Авраамов. Ово беше
одговор Господа Исуса маломе Закхеју на његово срдачно покајање, на његову
духовну радост, и на показане плодове покајања. Следеће и завршне пак речи: јер је
син човечји дошао да потражи и спасе што је изгубљено - беху одговор Христов
краткомисленим мудрацима и викачима, који се срђаху на Христа што уђе у кућу
грешника. Док су ходили улицом кући Закхејевој; док су гунђали и викали против
ове неприличне посете, дотле је Господ ћутао и чекао. Шта је чекао? Чекао је, да се
потпуно обелодани и срце нечовекољубивих гунђала и срце покајаног Закхеја;
пустио је демона злобе да се испне до врха свога ликовања, да би виднија и
очигледнија за све била његова пропаст. Такав је метод Божје победе. Бог не жури
никад да при првом сусрету са злом покаже слабост зла и Своју моћ, него чека док
се зло не узвиси у својој надмености до облака, па га онда једним дахом Својим
расипа у ништа. Тако је ништавно зло пред силом Божјом, да кад Бог не би пустио
зло да порасте докле оно може да расте, па онда изашао са силом Својом, не би
људима никад била јасна величина силе Божје. Пустивши на вољу и адске и
земаљске силе на Голготи, Свемоћни је одмах по том показао и аду и земљи
неслућену силу своју кроз Васкресење. Истим тим методом служи се Господ и у
овом случају са Закхејем. Он ходи мирно кући Закхејевој; викачи вичу, гунђачи
гунђају, подсмевачи се подсмевају, но Он ћути и ходи. Он улази у кућу Закхејеву;
самозвани праведници остају ван прага дома грешникова из страха да се не
упрљају; и опет викачи продужују још гласније да вичу, гунђачи да гунђају, и
подсмевачи да се подсмевају. И тако триумф злобе достиже свој врхунац. Сви они
који вичу, гунђају и подсмевају се, већ су постали уверени, да су они потпуно у
праву а Христос у неправу; да они познају добро грешника Закхеја а Христос да га
не познаје; да се они држе чврсто закона а Христос да је преступио закон
преступивши праг дома грешникова; да се они не даду преварити а Христос да се
преварио! Отуда логичан закључак за њих, да Христос нити је прави учитељ, ни
пророк ни Месија; јер да је све то, или ма шта од тога, Он би знао ко је Закхеј, и не
би улазио под његов кров. Дакле: ми Јерихонци данас смо ухватили Исуса Христа у
клопци, и ми ћемо сада да спасемо свет од једне велике самообмане као да је Он
Месија и Божји Син! - То је триумф; то је победа; то је дизање зла до облака. А за
све то време Закхеј расте све бољим и новијим човеком. И Господ гледајући мање
на шарену и злобну масу него на обновљење срца Закхејев, мирно стоји и чека да
се све сврши, па да онда Он дође до речи. А када се злоба диже до облака, и када
спаде сва тврда плесан са старога срца грешникова, тада Закхеј отвори уста и рече
пред свима реч, реч неочекивану ни од кога осим Христа: ево пола имања свога
даћу сиромасима! Није ли то неочекивани гром што разгони надмени облак? Зашто
се сада наједанпут ућутасте ви, Јерохинци? Зашто још не вичете, не гунђате, и не
подсмевате се? Зашто вам се прекиде реч у грлу? ко се преварио: Христос или ви?
Ко је познао Закхеја боље: ви или Христос? ко је сад већи праведник: ви или
Закхеј?
Како је мио и кротак Господ! Као назлобиво јагње Он и овом приликом стоји међу
људима, озлобљеним од невидљивих вукова. И како је миран и сигуран у Своје
победе, сада као и увек! Како спокојно чека Свој ред! А кад дође Његов ред Он се
прво обраћа болеснику због кога је и свратио с пута у дом његов: данас дође
спасење кући овој. Овим речима Небесни Лекар даје уверење болеснику, да је
оздравио и да је готов да буде пуштен из болнице међу здраве. Слепило је скинуто
с његове душе као и са Вартимејевих очију, и он се сад може слободно кретати на
путу правде и милости. Но да би ово уверење било јасније и свима онима који су
унаоколо стајали, Господ још додаје: јер је и ово син Авраамов. Прави син Аврамов,
по духу и истини, а не само по имену и по телу као остали који су се хвалили
својим Авраамовским пореклом једино по имену и по телу! Авраам је био
човекољубив, богобојажљив, гостољубив, несреброљубив, веран, кротак и радостан
Божјим Духом. Такав је, ево, постао и мали Закхеј. Авраам је због својих високих
добродетељи постао духовни родоначалник свих праведника. Отуда, ево, и Закхеј
кроз покајање постаје његов прави потомак, његов син по духу. То Господ
објављује, Закхеју на утеху а његовим тужиоцима на размишљање. И још овима
последњим Он објављује: јер је син човечји дошао да потражи и спасе што је
изгубљено. То јест: да потражи именом оне грешнике које нико не тражи а сви
одбацују, и да спасе именом оне које и свет и они сами себе сматрају изгубљеним.
Јер Велики Јунак није сишао са неба толико да спасава мало простуделе колико
губаве и слепе, бесомучне и узете, и да васкрсава мртве из гробова. На другом
месту Господ говори: ја нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање
(Мат. 9, 13; I Тим. 1, 15). О, браћо, знате ли, да се ова реч и на нас односи? Знате
ли, да смо и ми грешници због којих је Господ Јунак сишао на земљу? Неизрецива.
љубав према нама свела Га је с неба на земљу, да тражи изгубљене и спасава
грешне. О, угледајте се на малога Закхеја, који жељом својом да види Господа
постаде велики. Гле, и сада се Христос приближује к нама као некад к Закхеју,
окружен масом народа, неизбројном масом и праведника и гунђача. Сва историја
људска од две хиљаде година тутњи за Њим и око Њега и надноси се над нас. Зар
не чујете жубор и тутањ? То се сва прошлост носи према вама и поред вас. А у
средини многомилионе масе корача смерни Господ Спаситељ. Пожурите и попните
се на висину да би видели Господа. Све остало што је било и што јесте није толико
достојно гледања. Уздигните се из каљавог пута којим сте до сада гацали,
уздигните се на дрво високо: Он ће несумњиво наићи на вас. О, преблажен онај
кога буде ословио најслађи глас, чијом се слашћу и ангели опијају!
Ваистину покајање је прва степеница на лествици што води у царство Божје. Никад
нико није могао крочити на другу степеницу док прво није ступио на ову прву. У
празнини овога живота покајање је прво и једино правилно куцање на небесну
двер. Можете ви колико хоћете куцати прстима у зидове једног дома; нико вас неће
чути и нико вам неће отворити. Но куцајте на врата, и врата ће вам се отворити.
Покајање је куцање не у зид него у права врата што воде ка светлости и ка спасењу.
Ко се истински покаје и пожели да уће у дом Оца свог небесног, тај је већ закуцао
на једине двери кроз које се у тај дом може ући.
Среброљубље заслепљује; Христос једини даје вид слепима. Среброљубље

усамљује човека и окива га ропским ланцима; Христос изводи усамљеника из
усамљености и уводи га у друштво ангела, и ослобађава сужња, и чини га
слободним. И свима покајницима који се пропињу да Га виде Он се показује; а
коме се Он покаже, томе се откривају и показују све тајне неба и земље, и сва
неизмерна и непролазна блага, која је Бог од створења света припремио онима који
Га љубе. Зато нека је слава и хвала Господу и Спасу нашем Исусу Христу, заједно
са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза
све време и сву вечност. Амин.
ЧАСНИ ПОСТ - НЕДЕЉА ПРВА
Јеванђеље о Господу Свезнајућем и о човеку без лукавства
Јован 1, 43-51. Зач. 5.
Како је велико и страшно присуство Божје - о како је велико и страшно присуство

Живога Бога!
У трепету пред Њим стоје ангелске силе; серафими закривају крилима лица своја
од пресјајне светлости и неизразиве красоте.
Како је сјајно сунце! како је красно звездано небо! како је силно валовито море!
како су величанствене горостасне планине! како су страшни громоносни облаци и
огњени вулкани! како су умилне цвећане ливаде са хладним изворима и белим
стадима! Но све су то само дела руку Божјих: све је то смртна твар бесмртнога
Творца. Па кад је твар тако красна, какав је тек Творац!
Кад се срце човечје испуњава страхом, или радошћу, или сузама у присуству твари
Божје, како ли је тек у присуству Свемогућег и Живог Творца?
Која смртна твар може стати у близини Бесмртнога и не растопити се? Који ли
смртан човек погледати у лице Божје и жив остати? Гле, страшно је и престрашно
сагледати и лице ангела Божјега а камоли лице Бога! Описујући своје виђење
ангела Божјега пророк Данило говори: и не оста снаге у мени, и лепота моја
обрати се у ругобу (Дан. 10, 8)! Тако је немоћан и најмоћнији човек, и тако ругобан
самом себи изгледа и најкраснији муж, у присуству пресветлога ангела Божјег,
коме је тело као хрисолит, и лице му као муња, а очи му као лучеви запаљени (Дан.
10, 6). Онога преславног јутра када је Господ Исус васкрсао гле, земља се затресе
врло, јер ангел Господњи сиђе с неба. - И лице његово бејаше као муња и одело
његово као снег. И у страху од њега уздрхташе стражари и постадоше као мртви
(Мат. 28, 2-4). Такав је само слуга Царев - а какав ли је тек Цар? О, кад би људи
знали; кад би непрестано знали, и кад ниједнога тренутка не би губили то знање, да
су такви муњеносни и белоснежни ангели близу њих, сасвим близу њих! То знање,
које је код пророка и свих видовитих људи било виђење, и чинило је ове бескрајно
кротким н смиреним пред небеским светом, а одлучним и гневним према
непокајаним, заслепљеним грешницима. Једанпут сс пророк Јелисеј помоли Богу.
да Бог отвори очи његовом момку. те да види оно што је сам пророк могао видети.
И Бог услиши молитву великог пророка, и отворише се очи момку његовом те
виде, а то гора пуна коња и кола огњених око Јелисеја (II Цар. 6, 17).
А какво ли је тек виђење Цара над небесним војскама, о какво ли је величанствено

и страшно виђење самога Цара над небеским војскама! Кад се велики пророк
Исаија удостојио тог виђења, узвикнуо је у страху и ужасу: јаох мени! погибох! јер
сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана. јер цара Господа
над војскама видех својим очима (Ис. 6. 5)!
О, кад би људи знали, да их Цар Господ непрестано гледа - тај исти величанствени
и непроменљиви Цар Господ кога је Исаија једанпут угледао и испунио се страхом
и ужасом! Не би тад људима падао на ум никакав грех и никаква нечистота. Видео
човек Бога или не видео, Бог њега гледа. Није ли то језа за богохулника? Није ли то
утеха за хришћанина страдалника?
И не само троједини Бог да нас гледа и види у сваком часу нашег живота него и сва
војска небесних ангела и прослављених светитеља. Милиони очију гледају нас као
једним оком. Милиони добрих жеља прате нас на нашој трновитој и мрачној стази
живота; и милиони руку пружају нам се у помоћ као једна рука. Вођена Духом
Светим Црква Божја на земљи потрудила се да ову величанствену, страшну и
умилну стварност представи вернима помоћу многобројних икона на иконостасу,

које изображавају невидљиви свет небесних сила и напомињу на стално присуство
тих сила у свету. Поштујући иконе ми не поштујемо дрво и боју на дрвету него
поштујемо те живе и присутне небесне силе. Имајући страх од икона ми имамо
страх од тих сила. Осећајући утеху и радост од икона ми уствари осећамо утеху и
радост од тих небесних сила које су изображене на иконама. Само безумни. и злим
духовима испуњени људи, сматрали су иконопоклонство као идолопоклонство. Ко
је вековима водио борбу против идолопоклонства ако не Црква Православна? Ко је
други дао милионе жртава у тој победоносној борби? Ко је други срушио
идолопоклонство? Па зар Црква која је срушила идолопоклонство да буде
идолопоклоничка? Такву поругу па Цркву Божју бацали су нечисти јеретици, који
су мислили чулним а не духовним разумом. По грубости свога расуђивања они
нису могли да разликују иконопоштовање од идолопоклонства. Кад нису могли
успети својим слабим разлозима, јеретици су дигли огањ и мач против икона и
иконопоштоватеља. Огњем су спаљивали иконе а мачем су секли правоверне. Но
како је Божја сила јача и од огња и од мача, то су јеретици најзад пали и пропали, а
иконе су остале и надаље да красе Божје храмове и да подсећају верне на велико и
страшно присуство Бога и небесних сила у животу људском на земљи. У спомен
победе над иконоборцима и на торжествено успостављање поштовања икона у
време Патријарха Методија, благочестиве царице Теодоре и сина јој Михаила,
свети и богоносни оци одредили су ову прву недељу Часнога Поста за празновање
тога догађаја. Ова недеља названа је и Недељом Православља за спомен победе
православног вероисповедања над јеретичким зановетањима и земним
мудровањима. У вези с тим изабрано је да се на данашњи дан чита јеванђеље о
Натанаилу, о сумњи овога у Христа док је стајао далеко од Христа. и о његовом
обраћању чим је дошао у близину Христову. Да се тиме покаже како потреба
Божјег присуства за обраћање маловерних у веру тако и чудотворна моћност тога
присуства!
У време оно намисли Исус изићи у Галилеју, и нађе Филипа, и рече му: хајде за
мном. А Филип беше из Витсаиде из града Андрејева и Петрова. После Свога
крштења на Јордану Господ Исус упутио се у Галилеју, где је требао да отпочне
Свој рад. Развраћени ум Јудеје није био достојан да Господ отпочне Своје дело
међу Јудејцима. Јудеја са Јерусалимом по својој земности и чулности била је пала
ниже од незнабожачких предела. Галилеја је била незнабожачка, насељена
углавном Грцима, Римљанима и Сирцима, и само нешто прошарана Јеврејима.
Јевреји из Јудеје презирали су Галилеју као земљу незнабожачку, земљу мрака и
незнања. Баш у тој презираној земљи требало је да засветли видело велико, према
пророчким речима: Галилеја незнабожачка...народ који ходи у тами видеће видело
велико, и онима који седе у земљи смртне сени засветлиће видело (Ис. 9, 1-2).
Отворивши Своја божанска уста прво у тој Галилеји, која је представљала
мешавину народа, Господ је већ тиме истакао свечовечанску намену Свога
Јеванђеља. Појавивши се пак прво у томе мрачном и незнатном кутићу Палестине
Он је тиме показао колико Своју смиреност толико и осуду безумне гордости
помраченог и развраћеног Јерусалима.
Андреја је најпре сам пошао за Господом и без позива, и привео је свога брата
Симона Петра (Јов. 1, 35 - ), док Филипа Господ позива: хајде за мном! Да је Филип
одмах следовао позиву без икаква оклевања јасно је из тога што он, загрејан
ревношћу за Христа, почиње сместа и друге да врбује и приводи своме Господу.
Брза одлука Филипова да одмах следује Господу може се тумачити тиме што је он
можда пре тога чуо о Христу од својих суседа, Андреја и Петра, пошто су сви били
из једног истог места, Витсаиде, а можда и од других; но највероватније је, да га је
обајавајућа личност самога Господа намах покренула да остави све, да заборави
све, и да за Њим пође. Но моћна личност Христова толико је освојила Филипа, да
је, као што рекосмо, не само он пошао за Њим, него је одмах почео с
апостолисањем, тј. са придобијањем других људи за Христа, јер се каже даље:
Филип нађе Натанаила и рече му: за кога Мојсеј писа у закону и пророци, нађосмо
га, Исуса сина Јосифова из Назарета. Како просто Филип говори! Ово две
чежњиве људске душе разговарају, Филипова и Натанаилова! Филип не каже:
нађосмо обећаног Месију, нити Сина Давидова, нити цара Израиљева, нити
Господа Христа; он само наговештава Натанаилу: онога за кога писаху Мојсеј и
пророци нађосмо Га. То говори душа испуњена чудом и радошћу. Најсилнија
осећања не бирају речи, но изражавају се просто, понекад препросто, као да су
уверена сама у себе, да ће се њихова сила осетити и кроз најпростије речи. Слаба и
лажна осећања праве себи сребрне трубе од громких и бујних речи, да би се
показала јача и истинитија него што су. Свакако су Филип и Натанаил и раније
разговарали међу собом о Обећаноме, о Прореченоме, о Дугочеканоме. То је био
обичан предмет разговора правих Израиљаца, свих чистих и жедних душа.
Нађосмо га, говори Филип. То јест: Он се није појавио као муња што потреса
облаке и застрашава земљу; нити је пао изненадно на земљу као метеор; нити се
узвисио на царском престолу у Јерусалиму, камо су били упрти погледи
кратковидих фарисеја и неразумних књижевника и осталих ишчекивача Месије. Он
је растао и живео ту у Галилеји, међу нама, ево већ тридесет година, и ми Га не
познасмо; растао је као питома лоза међу дивљим лозама, па Га је тешко било
познати, док није сазрео и почео плод показивати. Био је још као благо заривено у
земљу; земља се одгрнула и благо се засијало. Он се није истицао ни наметао: ми
Га видесмо и познасмо. Као јагње је кротак, као сунце видовит, као пролеће
привлачан, као Бог моћан. Он је из Назарета, син Јосифов. Ко може знати, како је
све Филип описивао Христа Натанаилу? Ко може поновити цео њихов разговор?
Јеванђелист саопштава укратко само оно што је најглавније. И све што је Натанаил
чуо од Филипа могло га је само обрадовати. Но једно га је збунило и учинило
маловерним, наиме, како то да се Месија појави из Назарета? Филип назива Исуса
сином Јосифовим можда зато што и сам још није знао о превеликој тајни зачећа
Богомајке од Духа Светога, а можда и само зато да би био што краћи и
разумљивији пред једним човеком, који је тек имао бити постепено уведен у тајну
Божјег ваплоћења. Можда Филип већ овде поступа мисионарски, по методу
апостолском, описаном доцније од апостола Павла: слабима био сам као слаб, да
слабе придобијем; свима сам био све, да какогод спасем кога (I Кор. 9, 22).
Натанаил је био још слаб, неуведен, непосвећен, и према њему се апостол односи
као према слабоме.
И рече му Натанаил: из Назарета може ли бити што добро? Рече му Филип: дођи
и види. Питање Натанаилово не треба разумети као једну злураду опаску
тврдокорног и одрицајућег срца него као бојазан једног искреног срца, да му се
пријатељ његов случајно није грубо преварио. Сара се у себи насмејала када јој је
Господ објавио, да ће сина родити у старости (I Мојс. 18, 12). То је радост која
жели сумњом да се утврди. И Натанаил није могао никад у животу чути радоснију
вест од ове коју му је донео Филип. Но као што је свака радост видовита за сметње
и сенке, тако и радост Натанаилова. Натанаилова радост одмах се разбила о реч
Назарет. Како да Месија дође из Назарета? Није ли Витлејем означен од пророка
као место Његовог рођења? Нису ли поколења и поколења гледала у град Давидов е
чежњом, да тамо угледају очекиваног царевића и цара? Свакако се Филип морао
преварити! Но Филип неће ни да се упусти у објашњења и доказивања; нити хоће
ма шта од себе да одговори Натанаилу на његову примедбу. Он му само вели: доћи
и види! Како победоносно звуче ове речи: дођи и види! Само дођи и види,
Натанаиле. ја ти не могу доказати, но Његово присуство доказаће ти све. Ја ти не
могу одговорити ни на то ни на друга твоја питања, но Његово само присуство
одговор је коме се ти не можеш противити. Само хајде са мном у Његово присуство
- дођи и види! - Натанаил се сагласи и пође са Филипом.
А Исус видевши Натанаила где иде к њему рече за њега: ево правога Израиљца у
коме нема лукавства. Како дивна похвала! па још из чијих уста! Но шта то значи
Израиљац у коме нема лукавства! То значи - човек који је испуњен оним што је
супротно лукавству. тј. Богом: богомислијем, богочежњивошћу, тражењем Бога,
чекањем Бога, надањем у Бога. То је човек који се предао једноме господару, Богу,
и неће да зна за другог господара; човек, у коме принцип зла није могао ухватити
корена. Но то указивање Христово на Натанаила као праног Израиљца јесте у исто
време и истицање жалосне чињенице, како је мало било преостало правих
Израиљаца. Зато и сам Господ, као обрадован, узвикује: ево правога Израиљца! Ево
једнога правога међу многима лажним! Ево једнога који није само по имену
Израиљац него по духу! Иако је Господ из даљине могао сазнати сумњу у Њега
коју је Натанаил изразио речима Филипу, ипак Он похваљује Натанаила као правог
Израиљца без лукавства. Да ли га похваљује да га придобије? Не, него серцеведац
не обзире се на речи но гледа у срце човека. Ми ни по чем не видимо нити можемо
на листовима Јеванђеља да прочитамо, да је Натанаил био човек без лукавства, но
Господ је гледао у срце и то му у срцу прочитао. Можда су остали апостоли који су
били око Христа остали зачуђени овим похвалним речима Христовим, но Христос
је оставио времену, да се апостолима открије истинитост Његове похвале. И сам
Натанаил био је изненађен овом неочекиваном похвалом, па рече му Натанаил:
како ме познајеш? Одговори Исус и рече му: пре него те позва Филип видех те кад
бејаше под смоквом. Видите, како се Натанаил показује одмах као човек без
лукавства. Човек са лукавством заузет је самим собом и није му до других људи.
Човеку са лукавством годе похвале и ласке. Да је Натанаил био човек са
лукавством, он би се осећао опијен овом похвалом Христовом, и почео би Му
захваљивати, или у притворној скромности одбијати ту похвалу од себе. Но
Натанаилу је више стало до истине него до похвале, више му је стало до Христа
него до самога себе. Зато не примајући нити одбијајући изречену похвалу Натанаил
се устремљава са једним отвореним питањем које је имало за циљ да му открије

истину о Христу. Како ме познајеш? Гле, ми се први пут у животу сусрећемо! Да
си ме ословио по имену, мање би ме изненадио; јер име се некако може брзо
дознати и погодити; али ме изненађује веома то, да ти тако брзо познајеш име мога
срца и моје савести, то јест нечега што је најскривеније у човеку, и што човек
најтеже открива и својим блиским пријатељима. Како ме познајеш? На ово питање
Господ му одговара откривањем једне друге, спољашње тајне: пре него те позва
Филип, видех те кад бејаше под смоквом. Онај који познаје тајне духа лако познаје
и тајне тела. И Онај који види крстање мисли и чује тајанствени шапат мисли у
човеку, још лакше види кретање тела човечјег и чује речи са језика човечјег. Пре
него је Филип и приступио к Натанаилу Господ га је видео где седи под смоковим
дрветом; и пре него је Филип и помислио и поћи к Натанаилу Господ је видео и
знао срце Натанаилово. По Његовом промислу Филип је и приступио Натанаилу и
позвао га да дође и види. Камо ће се скрити човек од погледа Божјега? Камо ће се
склонити од великог н страшног присуства Његовог? Размишљајући о овом
великом и страшном присуству Псалмист се обраћа Свевидећем Богу и говори: ти
знаш кад седнем и кад устанем; ти знаш помисли моје издалека. Кад ходим и кад
се одмарам, ти си око мене, и све путеве моје. видиш. Још нема речи на језику мом,
а ти, Господе, гле, већ све знаш. Састраг и спреда ти си ме заклонио, и ставио на
ме руку своју. Куда би отишао од духа твојега, и од лица твојега куда би утекао
(Пс. 139)? Христос је чудо историје земаљске не само због сотворених чуда и због
васкресења него, не мање, и због свудаприсутности Свога духа и Свога свезнања.
Будући на земљи Он је био истовремено и на небу. Гледајући људе он је у исто
време видео Сатану како спаде с неба. Сретајући се с људима Он је погађао њихову
прошлост и њихову будућност. Мисли људске он је читао као из отворене књиге.
Услед славе и похвале људске Он је говорио Својим ученицима о Своме страдању;
усред страдања говорио је о Својој блиској победи и слави. Гледајући мермерни
храм јерусалимски Он је видео његово разорење. Са Мојсејем и Илијом разговарао
је као са Својим живим савременицима. Живећи у ограниченом телу Он је видео
све што происходи на небу, и чуо је разговор између грешнога богаташа у Паклу са
Аврамом у Рају. Провидео је из даљине, где стоје везани магарица и магаре, и тамо
упутио Своје ученике да их доведу. Провидео је из даљине човека у граду који носи
воду у крчагу, и упутио ученике Своје у сретање томе човеку с налогом да Му
спреме пасху. Његовом духовном взору времена нису могла ставити никакву
завесу. Све што је било и што ће бити Он је гледао као оно што већ бива пред
ногама Његовим. Нити је простор за Њега имао раздаљине. Оно што се дешавало
ма где у свету Он је гледао као да се дешавало на догледу Његових телесних очију.
Оно што се збивало у затвореном простору као да се збивало на отвореном пољу.
Па чак и оно што се догађало у најзатворенијем простору, у срцима људским, пред
њим је било откривено и јавно. Ова свудаприсутност и свезнање Господа Исуса
Христа поразила је Натанаила не мање него Петра богати риболов на мору, и
остале ученике идење по мору, и утишавање буре и ветрова. Познавајући срца
људска Господ је знао, која ће од Његових божанских моћи више дејствовати на
кога ученика. Ако је Петра највише зачуђавала Његова власт над природом,
Натанаила је, ево, могла највише зачудити Његова видовитост и Његово свезнање.
Знајући све Господ је према Своме свезнању и управљао Своју божанску
економију спасења људи. Можда је то Филип већ у те прве дане свога апостолства
и назрео, кад је казао Натанаилу: дођи и види! Филип је био уверен, да ће премудри
и свесилни Господ открити Себе Натанаилу на начин који је најподеснији за дух и
карактер Натанаилов. Он је можда само донекле предосећао оно што је после јасно
знао, какве се безбројне и пречудне тајне крију у трошним човечјим грудима
његовог Учитеља. Ваистину, тајне шире од небеса и дуже од времена скривале су
се у грудима Богочовека! Да ли је Христос Господ открио или исказао један
хиљадити део од оних тајни и моћи које су се скривале у Њему? Свакако да није.
Огромна већина Његових тајни и моћи остала неоткривена и неисказана, да се тек
открије и покаже светима у Његовом небесном царству. Толико је било силе у
Њему, да се Он није упињао да чини чуда, но више се трудио да се уздржи да не
учини сувише чуда. Од његове стране само је онолико речено, откривено и
учињено, колико је потребно за спасење наше без притиска и насиља на нашу
вољу, на наш слободан избор, и слободно опредељење.
Но погледајмо удивљенога Натанаила шта одговара Господу: одговори Натанаил и

рече: Рави! ти си син Божји, ти си цар Израиљев. То говоре она иста уста која су
мало пре тога рекла Филипу: из Назарета може ли бити шта добро? Каква чудна
промена! Какво нагло усхићење! О, браћо, како је велико и чудотворно присуство
Божје! Нема речи која би га исказала, нити руке која би га написала, али има срца
која га могу осетити, и осетивши устреперити као јутарња роса при сусрету са
зрацима сунчаним. Не убеђује ли довољно овај догађај, зашто се морао као слаби
човек ради људског спасења? Ко би Га могао издржати да се јавио као пламени
ангел? Па још да се могао јавити као слаби човек ради људског спасења? Ко би Га
могао издржати да се Јавио као пламени ангел? Па још да се јавио као Бог,
необучен и незаклоњен завесом тела, у Својој вечној сили и слави - ко би Га могао
сагледати и жив остати? Ко би могао Његов глас чути и не распасти се у прашину?
Не би ли се сва земља претворила у пару од блискога даха Његовога? Погледајте,
како је силно и Његово ублажено присуство! Како у једноме часу обрће срце
човеково и мења мисли човекове! Ко је могао и помислити само на неколико
тренутака пре овога разговора Христа с Натанаилом, да ће Натанаил кроз неколико
тренутака исповедити, да је такозвани син Јосифов и Учитељ, и Син Божји, и Цар
Израиљев? И ако Натанаил можда у том тренутку под царем Израиљевим замишља
земаљског цара Израиљевог, што је у складу са тадашњим свеопштим мишљењем о
Месији, ипак за једнога почетника у исповедању Христа и следовању Христа ово је
више него довољно. Јер Натанаил Га уз то именује још Сином Божјим, чиме
уздиже личност Христову високо изнад вулгарног схватања Христа као обичног
земаљског цара на престолу Давидову.
Одговори Исус и рече му: што ти казах да те видех под смоквом зато верујеш;
видећеш више од овога. И рече му: заиста, заиста вам кажем: одселе ћете видети
небо отворено и ангеле Божје где улазе и силазе, к сину човечјему. Господ, дакле,
сматра да је открио Натанаилу само једну малу тајну о Себи рекавши му да га је
видео под смоквом. Његова видовитост на таквој невеликој раздаљини на земљи
јесте само као један зрак Његове свеобухватне сунчане видовитости. Због чистоте
своје душе Натанаилу је и то мало било довољно да поверује. Нечисти и лукави
фарисеји и књижевници јерусалимски гледали су како Господ лечи губаве, како

даје вид слепим, како васкрсава мртве, па ипак нису могли поверовати. А гле
Натанаила, правога Израиљца, како верује и исповеда само због мало одшкринутих
врата чудеса! Видећеш више од овога, обећава му Господ. Шта ће видети? Небо
отворено, и ангеле где узлазе и силазе к сину човечјем. Господ се обраћа с овим
речима Натанаилу, но ово обећаше свима, јер вели: заиста, заиста вам кажем. А
даће се то обећање неминовно испунити показује силан нагласак тога обећања:
заиста, заиста! Од самога почетка ангели су служили Спаситељу, силазећи с неба и
узлазећи на небо. Ангел се јавио Захарији да му објави рођење великог Претече
Христовог. Ангел се јавио Пресветој Деви да јој саопшти превелику тајну Рођења
Господа. Небо се показало отворено пастирима витлејемским, и ангели су силазили
певајући радосну песму измирења Бога са људима. Ангели су силазили и узлазили
да обавесте и упуте Јосифа и источне звездаре. Кад је Господ победио сва
искушења и искушења Сатане у пустињи, ангели су сишли и служили Му. У
Његовим предсмртним мукама у врту Гетсиманском ангел Му се јавио да Га крепи.
При Његовом Васкрсењу ангели су сишли на гроб Његов. При Његовом Вазнесењу
са земље на небо два ангела у белим одеждама сишла су и јавила се ученицима.
После Његовог Вазнесења ангели су се јављали често Његовим апостолима, а
потом и многим и премногим Његовим угодницима, мученицима и светитељима.
Није ли свети првомученик Стефан видео небо отворено? Није ли се апостол
Павле успео до трећега неба? Нису ли апостолу и јеванђелисту Јовану откривена
безбројна чуда небеса, и времена и вечности? И до дана данашњега многим чистим
и богоносним душама јављају се ангели, и многи покајани и од греха опроштени
виде небо отворено. О, колико и колико пута су се до данас обистиниле речи
Господа Исуса о отвореном небу и о силазећим и узлазећим ангелима! Господ је и
сишао на земљу да покаже људима отворено небо. Пре Христа само малени број
пророка и богоугодника удостојавао се видети отворено небо, но после Христа
читаве војске небовидаца дизале су се видовитим духом својим у небеску висину и
сретале са ангелским војскама небесним. Небо је ваздан отворено према људима,
но људи су затворени према небу, те гледајући не виде и слушајући не чују.
Христос је скинуо слепило не само са неколиких телесно слепих него са милиона
духом слепих људи. И слепи су прогледали и видели небо отворено. И данас слепи
прогледају и виде небо отворено. А шта значи небо отворено ако не присуство
Живога Бога и Његових безбројних сила? Шта пак значи присуство Живога Бога но
страх и ужас нечистим и грешним, а живот и радост чистим и праведним? Од тога
великог и страшног присуства нас засад заклања тамна завеса нашега тела. Но
скоро. сасвим скоро ће се скинути и бацити та завеса, и ми ћемо се наћи потпуно у
отвореном небу, и то они који су покајани и чисти међу нама - у вечном
животворном присуству Живога Бога, а непокајани, богохулни и нечисти - у
вечитом одсуству од Њега, у муци и тами крајњој.
Притецимо с тога човекољубивоме Господу Исусу и док још нису сви наши дани
одбројани, исповедимо име Његово, као једино спасавајуће име, а завапимо за
помоћ, једину неварљиву и спасоносну помоћ. Господе Исусе Христе, Сине Божји,
помилуј и спаси нас грешне! Теби нека је слава, са Оцем и Духом Светим - Тројици
ЧАСНИ ПОСТ НЕДЕЉА ДРУГА
Јеванђеље о исцелењу узетог
(Протумачено и у шесту недељу по Духовима)
Марко,2,1-12.Зач.7.
Прошле недеље чули смо јеванђеље о чудотворном дејству великог и моћног

присуства Христовог. Натанаил, који је посумњао у речи апостола Филипа, да се
појавио у свету дугоочекивани Месија, и то у лицу Исуса из Назарета, - тај исти
Натанаил чим је дошао у присуство самога Господа, одмах Га је признао и
исповедио као Сина Божјег и цара Израиљева. Данашње пак јеванђеље говори о
превеликом паштењу и труду истинских верујућих људи да дођу у присуство
Христа Господа.
Четворица људи носили су једнога раслабљенога рођака, или пријатеља свога,

носили су га на постељи - тако је очајан и непомичан био раслабљени. Гурали су се
узалуд кроз многи народ, да се приближе Господу, па кад нису у томе успели, а они
се подигоше на кров од куће, открише кров, и кроз кров, с напором и муком,
спустише постељу са болесником пред ноге чудотворног Исцелитеља. Тако је
силна била вера њихова у Христа.
А Исус видећи веру њихову, рече узетоме: синко, опраштају ти се греси твоји.
Господ не чу исповест вере њихове, али виде веру њихову. Прозорљивост Његова
ишла је до најтајнијих дубина срца људског, и разматрајући те дубине срца Господ
виде велику веру њихову. Но и Својим телесним очима Он виде и позна веру
њихову по паштењу и труду њихову да принесу болесника у присуство Његово.
Њихова вера, дакле, била је очигледна и за духовни и за телесни вид Господа.
Исто је тако очигледно за Господа било и неверовање књижевника који беху

присутни овом догађају и помишљаху у срцима својим: што овај тако хули на
Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога? Видевши њихове помисли у
срцу духом својим Господ их почиње благо укоревати због тога: што тако
помишљате у срцима својим? Прозорљиви Господ чита лако нечиста срца као и
чиста. Као што је одмах видео чисто срца Натанаилово, у коме не беше лукавства,
тако сада одмах јасно види и нечиста срца књижевничка, испуњена лукавством. Па
да би им показао како Он има власт и над телима као и над душама људским, и
грехе опраштати и раслабљена тела лечити, Господ рече раслабљеноме: теби
говорим: устани и узми одар свој, и иди дома. На овакву моћну заповест болесник
уста одмах, и узевши изиђе пред свима, тако да се сви дивљаху и хваљаху Бога
говорећи: нигда тога видели нисмо!
Погледајте, колико чудних моћи показује Господ у један мах:
Он прозире у срца људи и открива веру код једних и лукавство код других;
Он опрашта души грехе, и чини душу здравом и чистом од праузрока болести и

немоћи;
Он повраћа здравље раслабљеном, узетом телу помоћу Своје моћне речи.
О, како је велико, и страшно, и чудно, и целително присуство Живога Господа!
Но треба доћи и стати у присуство Живога Господа. То је најглавнија ствар на путу

спасења: доћи с вером у присуство Господа, и осетити то присуство. Понекад сам
Господ долази и открива нам своје благотворно присуство, као што је дошао Марти
и Марији и Витанији, као што се показао изненадно апостолу Павлу на друму, или
другим апостолима на мору Галилејском, и на путу за Емаус, и у затвореној соби,
или Магдалени у врту, или многим светитељима у сну и на јави. Понекад опет
људи долазе у присуство Господа приведени од апостола, као што је Андреја
привео Симона Петра, и Филип Натанаила, и као што су наследници апостола и
мисионари привели ка Господу хиљаде и милионе верних, и као што су уопште
једни верни приводили друге верне. Најзад, понекад људи само улажу огроман
труд да дођу у присуство Господа, као што је био случај са овом четворицом људи,
који се дигоше на кров од куће, да би свога болесника спустили пред Господа. Ово
су три начина како се људи могу осетити у присуству Господа. Наше је да се
паштимо и трудимо доћи у присуство Господа, а Божје је да нас пусти у Своје
присуство и озари нас њиме. Зато морамо узети обрнутим редом ова три начина, па
рећи: ми морамо е вером и чежњом чинити све што до нас стоји да би дошли у
присуство Господа, даље, морамо следовати позиву и упуту свете апостолске
Цркве, и црквених отаца и учитеља; и најзад, тек после испуњеног првог и другог
услова. молитвено с надом очекивати да нас Господ припусти к Себи, и да нас
Својим присуством озари, оснажи, излечи и спасе.
Колики пак треба да буде наш труд за отварање присуства Божјега, најбоље нам
показује пример ове четворице људи који не презају ни од пењања на кров куће,
нити се устручавају ма каквим стидом или страхом, да свога болеснога друга
спусте с висине у присуство Живога Господа. Ово је пример ревности - ако не већи
а оно - сличан примеру оне удовице која је непрестано досађивала неправедном
судији с молбом да је спасе од њеног супарника (Лк. 18, 1-5). Ово значи испунити
заповест Господњу да се треба свагда молити Богу и не дати да дотужи. Ово је
доказ истинитости и друге заповести Господње, куцајте и отвориће вам се (Мат. 7,
7). Ово је најзад и објашњење чудне изреке Христове: царство небеско на силу се
узима, и усиљивачи добијају га (Мат. 11. 12). Господ, дакле, захтева од Својих
верних, да учине сва могућа усиља, да уложе све трудове, да раде докле светлости
имају, да се моле без престанка, да ишту, да траже, да куцају, да посте, да чине

безбројна дела милосрћа - и све то у циљу да им се отвори царство небеско, тј.
велико, страшно и животворно присуство Божје. Стражите зато непрестано и
молите се Богу, заповеда Господ, да би се удостојили стати пред сином човечјим
(Лк. 21, 36). Стражите будно над срцем својим, да се не прилепи к земљи; стражите
над помислима својим, да вас не удаље од Бога, стражите над делима својим, да би
удвостручили талант свој а не смањили га и упропастили; стражите над данима
својим, да вас не би смрт изненадила и уграбила непокајане, усред греха вашег.
Таква је наша вера православна: скроз делателна, скроз молитвена и будна, сузна и
усилна. Ниједна друга вера не предлаже вернима толико усиља, да би се удостојили
стати пред Сина Божјега. Сва та усиља предложио је целом свету, а вернима
заповедио, сам Господ и Спаситељ наш, а Црква их непрестано освежава
понављајући их из века у век, из поколења у поколење, и истичући вернима све
већи и већи број оних духовних витезова, који закон Христов испунише и
сподобише се славе и моћи неисказане н на небу и на земљи.
Но с друге стране не треба се варати и мислити, да сви ови трудови и усиља једнога
човека доносе спасење сама по себи. Не треба уображавати, да ће човек једино
својим трудом и усиљем доћи у присуство Живога Господа. Ако Господ неће, нико
никад од смртних не би могао стати пред лице Његово. Јер сам Господ, који је и
наредио све ове трудове усиља, на другом месту каже: кад свршите све што вам је
заповеђено реците: ми смо залудне слуге, јер учинисмо што смо дужни били
чинити (Лк. 17. 10). И опет на другом месту: нико не може доћи к мени ако га не
привуче отац (Јов. 6, 44). И опет на једном другом месту: без мене не можете
чинити ништа (Јов. 15, 5). Апостол Павле пишући Ефесцима у том смислу вели:
благодаћу сте спасени (Еф. 2, 5). Шта да кажемо после овога? Да ли да кажемо, да
су сви наши трудови за спасење узалудни? Да ли да пустимо руке и чекамо док се
Господ сам не јави и не стави нас Својом силом у Своје присуство? Не виче ли и
сам пророк Исаија: сва је наша правда као нечиста хаљина (64, 6)? Да ли дакле, да
се манемо свих трудова и свих усиља? Но зар онда не постајемо као онај слуга који
је закопао у земљу свој талант и коме је господар због тога викнуо: зли и лењиви
слуго! Морамо бити трезвени и трудити се да испунимо заповести Господње, које
су јасне као сунце. Морамо уложити сав свој труд, а у Божјој је власти, да наш труд
благослови и пусти нас у Своје присуство. Дивно је ово објаснио апостол Павле
говорећи: ја посадих, Аполос зали, а Бог даде те узрасте. Тако нити је онај што
који сади нити онај који залева, него Бог који даје те расте (1. Кор. 3,6-7). Од
Бога, дакле, зависи све, - од Божје силе, мудрости и милости. Но наше је ипак да
садимо и залевамо; и ми нашу дужност не смемо пропустити без опасности да
вечно пропаднемо.
Дужност је тежака да оре и залева, а од Божје силе, мудрости и милости зависи. да

ли ће усев нићи, порасти и плод донети.
Дужност је научника да испитује н тражи, а од Божје силе, мудрости и милости

зависи, да ли ће му се знање открити. Дужност је родитеља да своју децу негују и
васпитавају у страху Божјем, а од Божје силе, мудрости и милости зависи, да ли ће

и докле деца живети.
Дужност је свештеника да верне учи, обавештава, укорева и исправља, а од Божје

силе, мудрости и милости зависи, да ли ће труд свештеников уродити плодом.
Дужност је свију нас да се паштимо и трудимо, да би се удостојили стати у

присуство Сина Божјега, но од Божје силе, мудрости и милости зависи, да ли ћемо
бити припуштени Господу.
Али не треба да се трудимо без надања у милост Божју. Него сав наш труд нека
буде озарен надањем, да је Господ близу нас, и да ће нас Он примити у присуство
лица Свога. Нема дубљег и непресушнијег извора од извора милости Божје. Кад се
блудни син покајао после свога жалоснога пада на ступањ свињскога живота,
милосрдни отац изашао му је у сусрет, загрлио га и опростио му. Господ неуморно
излази у сусрет Својој покајаној деци. Он пружа Своје руке свима који се окрену
лицем к Њему. Ваздан пружах руке своје народу непокорну, говори Господ за
Јевреје (Ис. 65, 2). Па кад Господ пружа Своје руке и к непокорнима, како ли је тек
с покорнима? Покорни пророк Давид говори: свагда видим пред собом Господа: он
ми је с десне стране да не посрнем (Пс. 16, 8-9). Покорним трудбеницима на своме
спасењу Господ, дакле, не отказује присуство Своје.
Зато не сматрајмо свој труд узалудним, као што чине безбожници и очајници, него
паштећи се и трудећи до највише мере надајмо се у милост Господа Бога.
Усугубимо наше трудове нарочито у време Часнога Поста, како нам то и Света
Црква налаже. Нека нам при томе светле својим примером она четворица који се
дигоше на кров од куће, и прокопаше кров, и спустише петога пријатеља свога
узета пред Господа. Ако је једна петина наше душе узета или трула од болести,
пожуримо хитно са остале четири здраве петине пред Господа, и Господ ће
учинити здравим оно што је болесно у нама. Ако нас је једно чувство саблазнило у
овоме свету, и од саблазни оболело, пожуримо са остала четири чувства пред
Господа, да би се Господ смиловао на наше оболело чувство и исцелио га. Кад
један део тела оболи, лекари препоручују удвојену негу, чување и храњење
осталога тела, да би оно што је здраво постало још здравије и снажније, и тако
одолело болести онога што је болесно. Тако је и с нашом душом. Ако смо
посумњали умом, брзо се потрудимо срцем и душом да појачамо веру своју и да
оболели ум кроз Господа оздравимо и оснажимо. Ако смо се огрешили заборавом
молитве, пожуримо да делима милосрђа повратимо изгубљену молитвеност, и
обратно.
И Господ ће погледати на веру нашу, и на наша паштења и трудове, и смиловаће се

на нас. И по Својој бескрајној милости пустиће нас у присуство Своје, у присуство
бесмртно и животворно, којим живе, крепе се и радују безбројне ангелске силе и
светитељске војске. Господу и Спасу нашем Исусу Христу нека је слава и хвала,
заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек
ВЕЛИКИ ПОСТ - НЕДЕЉА ТРЕЋА
Јеванђеље о крсту и спасењу душе
(протумачено и у недељу после Крстовдана)
Марко 8. 34-38; 9, 1. Зач. 3.
Велика је сила Истине, и ништа у свету не може одолети тој сили.
Велика је лековитост Истине, и нема никакве муке ни немоћи у свету, од које

Истина није лек.
У својој муци и немоћи болесници траже лекара који ће им дати лек од муке и
немоћи. Нико не тражи лекара који би давао што слаће лекове, него свак тражи
лекара који зна поуздан лек, без обзира да ли је тај лек сладак, или горак, или
безукусан. И што горчији лек један лекар преписује болеснику, и што тежи начин
лечења, то, изгледа, болесници више вере имају у таквога лекара.
Зашто људи само из руку Божјих не подносе горак лек? Зашто траже и очекују
само посластице из руку Божјих? Зато што не осећају тежину своје болести од
греха, те мисле да се само посластицама могу излечити.
О, кад би се људи запитали: зашто су сви лекови за телесне болести тако горки?
Дух Свети би им одговорио: зато да буду слика и изображење горчине лекова
духовних. Јер као што су телесне болести слика и изображење болести духовних,
тако су и телесни лекови слика и изображење лекова духовних.
Нису ли болести духа, ове главне и праузрочне болести, много теже од болести
телесних? Како онда да лекови за дух не буду горчији од лекова за тело?
Брижни су и многобрижни људи за своје тело; те кад се тело уболести, они не жале
ни труда, ни времена, ни богатства, само да поврате здравље телу. Тада им никакав
лекар није скуп, никаква бања далека, никакав лек горак; нарочито када им се још
наговести блискост смрти телесне. О, кад би људи били тако брижни и
многобрижни за своју душу! Кад би тако ревносно тражили души својој лека и
лекара! Тешко је босоногу ићи по трњу. Но ако босоноги умире од жећи, а с оне
стране трња налази се извор воде, неће ли се босоноги пре решити да наступи на
трње, да се искрвави и израњави само да дође до воде радије него да с ове стране
трња на мекој трави умре од жећи?
Немогуће нам је узети тако горак лек говоре многи раслабљени од греха. Зато је
човекољубиви Лекар људи прво сам узео горак лек, најгорчији лек, и ако је био
здрав, само да покаже болесницима да то није немогуће. О, колико је теже
здравоме узети и прогутати болеснички лек него болесноме! Но Он је узео да би га
узели и они који су смртно болесни.
Немогуће нам је босоногим прећи њиву трња, ма колико да смо жедни и ма колико
да је бујан и свеж извор воде с оне стране! говоре опет раслабљени од греха. За то
је човекољубиви Господ сам прешао бос њиву трња, и сад од оне стране виче и
призива жедне ка извору живе воде. Могуће је - довикује Он, Ја сам прошао по
најоштријем трњу и Својим стопама га затупио; ходите, дакле!
Ако је крст лек, немогуће нам је узети тај лек! И ако је крст пут, немогуће нам је
поћи тим путем! Тако говоре болесни од греха. Зато је човекољубиви Господ узео
најтежи крст на Себе, да покаже да је то могуће.
Данашњим Јеванђељем Господ препоручује крст, ово горко лекарство, свакоме ко

жели да се спасе смрти.
Рече Господ: ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном
иде. Не гони Господ људе пред Собом на крст него их позива да следују Њему,
Крстоносцу. Јер пре него је учинио овај позив Он је предсказао Своје мучење,
наиме: да ће га окривити старешине и главари свештенички и књижевници, и да
ће га убити, и трећи дан да ће устати (Марк. 7, 31). Он је зато и дошао, да буде
Пут. Дошао је да буде први у мукама и први у слави. Дошао је да покаже да је
могуће, и да учини могућим, све оно што су људи држали немогућим.
Он не гони људе и не приморава, но предлаже и препоручује. Ко хоће! По својој

слободној вољи људи су пали у болест греха, по својој слободној вољи људи треба
да се лече и оздраве од греха. Он не крије да је лек горак, прегорак, но Он олакшава
људима да га узму на тај начин што га Он први узима, и ако здрав, и показује
његово сјајно дејство. Нека се одрече себе. И први човек, Адам, одрекао се себе
онда када је пао у грех, но он се одрекао правога и истинитога себе. Тражећи сада
од људи да се одрекну себе Господ тражи, да се они одрекну лажнога себе.
Простије речено: Адам се одрекао Истине и прилепио се лажи; сада Господ тражи
од Адамових потомака, да се одрекну лажи и прилепе опет Истини, од које су и
отпали. Отуда: одреци се себе значи: одреци се варљивога небића, које ти се
наметнуло на место бића твога које је од Бога. Одреци се земљаности која ти је
потиснула духовност, и страсти која ти је потиснула добродетељ; и ропскога страха
који је потамнео образ синовства Божјег у теби; и роптања против Бога које ти је
умртвило дух послушности према Богу. Одреци се злих мисли, злих жеља, и злих
дела. Одреци се идолопоклоничког поштовања природе и свога тела. Речју, одреци
се свега онога што ти сматраш да си ти, а у самој ствари ниси ти него ђаво, и грех,
и трулеж, и обмана, и смрт. Авај, одреци се злих навика које су ти постале друга
природа; имено: те друге природе одреци се; јер то није природа како ју је Бог
створио него нагомилана и отврднула обмана и самообмана у теби - олицетворена

лаж која ходи под твојим именом, и ти под њеним.
Шта значи узети крст свој? Значи драговољно примити из руку Провиђења сваку
лековиту горчину која се пружа. Наиђу ли велике катастрофе, буди послушан вољи
Божјој као Ноје. Тражи ли се од тебе пожртвовање, подај га са онаквом вером у
Бога с каквом је Аврам хтео принети свога сина на жртву. Пропадне ли имовина,
помру ли ти деца изненадно, и стегне ли љута болест, све подноси са стрпљењем не
удаљујући свога срца од Бога као Јов. Оставе ли те пријатељи и окруже ли те сами
непријатељи, сноси све без роптања а с надом у скору помоћ Божју, као што су
чинили апостоли. Изведу ли те на губилиште за Христа, буди благодаран Богу за
такву част слично хиљадама хришћанских мученика и мученица. Од тебе се не
тражи да учиниш нешто што никад нико пре тебе није учинио, но да следујеш
многим примерима других који су испунили вољу Христову: апостолима,
светитељима, исповедницима и мученицима. Треба знати још, да тражећи наше
распеће на крсту Господ тражи само распеће старог човека, то јест човека
састављеног од злих навика и од службе греху. Јер тим распећем умртвљује се тај
стари скотоподобни човек у нама и оживљује нови, богоподобни, бесмртни. Као
што и говори апостол: стари наш човек распе се, и одмах објашњава зашто се
разапе - да више не би смо служили греху (Рим. 6, 6). Крст је тежак староме,
телесноме човеку, тежак је телу са сластима и жељама (Гал. 5, 24) но није тежак
човеку духовном. Крст је лудост онима који гину, а нама који се спасавамо јесте
сила Божја (I Кор. 1, 18). Зато се ми хвалимо Крстом Христовим; и хвалимо се
крстом својим ради Христа. Господ не тражи од нас да узмемо Крст Његов него
крст свој. Његов Крст је најтежи. Он се није распео на Крст због Својих грехова
него због наших; зато је Његов Крст најтежи. Ми се распињемо због својих
сопствених грехова; зато је крст наш лакши. И кад највише страдамо, не треба да
говоримо да страдамо сувише, и преко мере. Господ је жив, и Он зна меру
страдања наших и не допушта да страдамо више него што можемо. Мера наших
страдања није мање одређена и срачуната него ли мера између дана и ноћи, или
мера у кретању звезда. Повећава ли се наше страдање, отежава ли се наш крст, то
се повећава и моћ Божја, као што и говори апостол: јер како се страдања Христова
умножавају на нама тако се и утеха наша умножава кроз Христа (II Кор. 1, 5).
Пре свега велика је утеха наша у томе што нас Господ позива да идемо за Њим. И
нека за мном иде! говори Господ. Зашто Господ тако призива оне који узму на себе
крст свој? Прво зато да не би пали и сломили се под крстом. Тако је жалосна
слабост људског бића, да је и најјачем човеку претежак и најлакши крст, ако га
носи без небесне помоћи. Погледајте како очајни постају неверници при најмањем
удару! Како се буне против неба и земље при једном убоду игле! Како се
беспомоћно повијају лево и десно тражећи ослонца и заштите у празнини овога
света, и ако сматрају да им свет не може дати ослонца и заштите, и да је сав свет
једна очајна празнина! Зато Господ позива да за Њим идемо. Јер само за Њим
идући ми ћемо се моћи одржати под крстом својим. У Њему ћемо наћи снагу,
храброст и утеху. Он ће нам бити светлост на тамноме путу, здравље у болести,
друг у самоћи, радост у муци и богатство у беди. Код телесног болесника оставља
се светлост да гори по сву ноћ. И у ноћи овога живота нама је потребна неугасива
светлост Христова, која ће нам олакшавати болове и одржавати наду у свитање
дана.
Други разлог због чега Господ захтева да се иде за Њим исто је тако важан као и
први, и тиче се циља драговољног одрицања себе и узимања крста на себе. И многи
су се привидно одрицали себе да би се још више истакли у овоме свету. Многи су
налагали на себе безбројна паштења и мучења само зато да би им се људи дивили и
славили их. Многи су то чинили, и дан данас чине махом у незнабожачким
народима, да би кроз то задобили у себи неку чаролијску и мађионичарску моћ, да
би кроз исту могли владати људима, шкодити једнима а користити другима, све из
пустог личног славољубља и користољубља. Овакво самоодрицање није никакво
самоодрицање но самовозношење, и овакав крст не води васкрсењу и спасењу но
потпуној пропасти и предаји ђаволу у руке. Онај пак ко са својим крстом ходи за
Христом слободан је од сваке охолости, сваког превозношења над другим људима,
и од сваке жеље за светском славом и коришћу. Као што један болесник узима
горак лек не зато да би показао како он може да прогута тако горак лек, него зато
да би оздравио, тако и прави хришћанин одриче се себе, то јест гнуша се свог
болесног бића, узима крст свој на себе као горак но спасоносан лек, и иде за
Христом, својим Лекаром и Спаситељем, не зато да га хвале и славе људи него да
спасе своју душу од смртне лудости у овом животу и од црвоточног огња у оном.
Јер ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је; а ко изгуби душу своју мене ради и
јеванђеља, тај ће је спасти. Ево речи оштрих и неумитних! Ево огња који хоће да
сагори старог човека до самог корена, и с кореном! Христос Господ није дошао да
само поправи свет него да га прествори, да га препороди: да старо гвожђе баци у
огањ и салије све ново. Он није поправљач него Створитељ, Он није крпач него
ткач. Ко хоће да сачува једно старо црвљиво дрво, изгубиће га. Може се он споља
трудити колико хоће око дрвета - залевати га, гладити га, ограђивати га, чувати га -
црви ће разгристи дрво изнутра, и дрво ће неминовно иструлети и пропасти. Ко
посече црвљиво дрво, и заједно с црвима баци га у огањ, па обрати пажњу на младе
изданке, те ове сачува од црви, тај ће сачувати дрво. Ко хоће да сачува своју стару
адамовску душу, разгрижену и сатрулелу од греха, изгубиће је; јер такву душу Бог
неће пустити пред лице Своје, а што год не изиђе пред лице Божје биће као и да га
нема. Ко пак изгуби ову своју стару душу, тај ће спасти душу нову, поново рођену
од Духа (Јов. 3, 6), и с Христом венчану душу. Душа управо и сачињава наш живот,
зато се у неким преводима Светога писма каже: Ко хоће живот свој да спасе; и: ко
изгуби живот свој мене ради, тај ће га спасти. Тумачење је у оба случаја
истоветно. Јер ко хоће да сачува свој смртни живот пошто пото, тај ће изгубити оба
живота: и смртни и бесмртни; смртни због тога што ма колико успео да продужи
свој живот на земљи, најзад га смрћу мора изгубити, а бесмртни због тога што се
око овога није ни трудио и паштио. Ко се пак труди да задобије бесмртни живот
кроз Христа, тај ће га задобити и сачувати у вечности, мада ће изгубити овај
времени смртни живот. Овај времени и смртни живот човек може изгубити ради
Христа и Јеванђеља или онда када га у потребном случају жртвује и мученички
умре за Христа и Његово свето Јеванђеље, или пак онда када презре овај свој живот
као грешан и недостојан и пружи се свим срцем, свом душом и свом снагом својом
ка Христу стављајући се Њему у службу, дајући Њему све, и надајући се од Њега
свему. Може неко изгубити душу своју, односно живот свој, било самоубиством,
било жртвовањем за неку неправедну ствар, било у свађи и раздору. Таквоме се не
обећава да ће сачувати душу своју, односно живот свој. Јер се каже: мене ради и
јеванђеља. Само Христос и јеванђеље несравњиво су бољи од душе наше. То је
највеће благо у времену и у вечности, и ниједан човек не треба да оклева да
жртвује све ради тога непропадљивог добра. Но зашто Господ додаје и јеванђеље!
Није ли довољно само рећи мене ради? Није ли довољно рећи само: мене ради:
Није довољно. Господ вели: мене ради и јеванђеља, да би тиме раширио разлоге
умирања себи и живљења Богу, а кроз то опет повећао и број оних који се
спасавају. Спасава се, дакле, онај ко изгуби живот свој ради Христа живога и
бесмртнога. Но спасава се и онај ко изгуби живот свој ради дела Христовог у свету
и његове свете науке. Најзад спасава се и онај ко изгуби живот свој ради једне
једине заповести Христове, или једне једине речи Његове. Господ је уставотворац
живота; ко се жртвује за уставотворца жртвовао се и за Његов устав, и обратно, ко
се жртвује за Његов устав жртвовао се за Њега. Истоветујући Себе са Својим делом
и Својом науком Господ тиме шири могућност спасавања многих.
Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет а душу своју оштети? Или какав
ће откуп дати човек за душу своју! Овим речима се у многоме расветљују
претходне речи. Из њих се види да Господ цени душу човечју више од целога
света. Из њих се види такође, какву душу човек треба да изгуби да би душу
сачувао: душу оштећену, душу поронулу у свет, обремењену светом, и заробљену
светом. Изгуби ли човек такву назови душу, спашће праву душу своју; одбаци ли
лажан живот, задобиће прави живот свој.
Шта помаже задобити сав свет, кад је свет намењен пропасти, а оштетити душу,
намењену бесмртности? Свет се примиче своме крају, и најзад ће се одбацити као
овештала и ислужена хаљина. Истините душе, христољубиве душе, полетеће тада у
царство бесмртне младости. Свршетак света почетак је новог живота душа. Каква
је корист, дакле, човеку од свега света, кад се он ускоро мора раставити од свега
света и кад се и сав свет, у недалеком времену, мора раставити од бића и
ишчезнути као одсањани сан? Шта ће му помоћи беспомоћни мртвац? И какав ће
откуп дати за душу своју? Гле, и сав свет да је његов, Бог не би примио свет место
душе. Али и свет не припада човеку него Богу; Бог га је саздао и дао човеку на
привремену послугу ради једног више добра, вишег и драгоценијег од света.
Главни дар који је Бог даровао човеку јесте богообразна душа. И тај главни дар Бог
ће у своје време тражити натраг. Ништа човек не може вратити Богу на место душе.
Душа је цар, а све остало је роб. Неће примити Бог роба место цара, нити ишта
времено место бесмртнога. О, какав ће откуп дати грешник за душу своју? Још док
је човек у телу у овоме свету он се заноси многим вредностима света; но када се
одвоји од тела, тада увиђа - авај да не буде позно! да осим Бога и душе не постоје
никакве друге вредности. Тада му неће моћи доћи ни помисао о ма каквом откупу и
замени душе. О, како је језив положај грешне душе кад се покидају сви њени конци
са светом и Богом, и кад се она нага пренага, сиромашна пресиромашна, нађе у
свету духовном! Кога ће да викне у помоћ? Чије ће име да помене? За чиј скут да се
ухвати падајући у понор без краја - вечно падајући у понор без краја? Блажени су
пак они који су се у овоме животу приљубили уз Христа, и који су привикли
Његово име призивати дан и ноћ, нераздвојно од дисања и од откуцаја срца свога.
Они ће над понором знати, кога ће викнути у помоћ. Они ће знати, чије ће име
споменути. Они ће знати, за чиј ће се скут ухватити. Ваистину, они ће бити ван
опасности под окриљем љубљенога Господа.
Но ево главнога страха за све оне који у овом животу немају страха од греха -
Господ говори: јер ко се постиди мене и мојих речи у роду овом прељуботворном и
грешном и син ће се човечји постидети њега кад дође у слави оца свога с ангелима
светима. Чујте ово сви верни, и не рачунајте преко мере на милосрђе Божје.
Заиста, на непокајане богохулитеље изливаће се милост Божја само у овом животу,
а на Страшном Суду правда ће заменити милост. Чујте ово сви ви који се сваки дан
ближите неизбежној смрти, чујте и уздрхтите душом и срцем. Ове речи није
изговорио непријатељ ваш но највећи Пријатељ. Она иста уста која су и с Крста
опростила непријатељима, исказала су и ове страшне но праведне речи. Ко се
постиди Христа у овоме свету, постидеће се и Христос њега на крају овога света.
Ко се постиди Христа пред грешницима, постидеће се и Христос њега пред
ангелима светим. Чиме ћеш се поносити, човече, ако ћеш се Христа стидети? Ако
ћеш се стидети живота, значи поносићеш се смрћу! ако ли истине, значи
поносићеш се лажи! ако ли милосрђа, значи поносићеш се злобом! ако ли правде,
значи поносићеш се неправдом! ако ли страдања на Крсту, значи поносићеш се
идолском гнусобом! ако ли бесмртности, значи поносићеш се смртном трулежи
гробним смрадом! И пред ким најзад имаш да се стидиш Христа? Да ли пред неким
бољим од Христа? Не; пошто нема никога бољега од Христа. Значи да се ти
стидиш Христа пред неким горим од Христа. Да ли се син стиди свога оца пред
медведом, или ћерка своје мајке пред лисицом? Зашто би се ти, дакле, стидео
Најбољега пред злим, Најчистијег пред нечистим, Најмоћнијег пред ништавним,
Најмудријег пред тупавим? Зашто би се стидео величанственог Господа пред
родом прељуботворним и грешним? Је ли зато што ти овај род непрестано игра
пред очима а Господ се не види? Но још мало мало, и Господ ће се појавити у
слави, на облацима од многих ангела, и род ће овај ишчезнути испред Његових
ногу као прашина испред силног ветра. Ваистину, онда се нећеш стидети Господа
славе него самога себе, али стид твој биће тада бескористан. Боље се стидети сада
докле још стид помаже, стидети се свега пред Христом а не Христа пред свим.
Зашто Господ каже мене и мојих рени? Ко се постиди мене значи: ко посумња у
Моје божанство, и у Моје божанско ваплоћење од Пречисте Деве, и у Моје муке на
Крсту, и у Моје васкрсење, и ко се застиди Моје сиромаштине у свету, Моје
љубави према грешницима. Ко се постиди мојих речи значи: ко посумња у
Јеванђеље, или ко се одрекне моје науке, или ко изврне моје учење и кроз јерес
унесе немир и раздор мећу верне, или ко се погорди над Мојим откривењем и
покуша да га замени неком другом, својом, науком, или ко намерно скрије и
прећути Моје речи пред силним и моћним овога света стидећи се Мене и страшећи
се за себе. Речи Христове су животворни тестамент свету исто као и Његове муке,
Његово тело, и крв Његова. Господ не двоји Своје речи од Себе, нити њима придаје
мању вредност него Својој личности. Његова реч је нераздвојна од Њега. Његова
реч има силу као и Његова личност. Зато рече својим ученицима: ви сте већ
очишћени речју коју вам говорих (Јов. 15, 3). Он је речју Својом чистио душе, лечио
болеснике, прогонио духове, васкрсавао мртве. Његова реч је творачка,
очистителна, животворна. Какво је то чудо уосталом кад се у Јеванђељу каже и Бог
беше реч (Јов. 1,1)?
Овај род назива Господ прељуботворним у ширем смислу, слично старим

пророцима који су и поклоњење другим боговима називали прељубом (Јез. 23, 37).
Прељуботворан је сваки онај ко заборави своју жену и пође за туђом, но
прељуботворан је и сваки онај ко заборави Бога Живога и почне се клањати
створеноме свету. Ко напусти веру у Господа и поверује у људе, и ко љубав према
Богу остави и пренесе је на људе или ствари, тај прељубу твори. Једном речју, сви
греси којима се твоја душа удаљава од Бога и везује с неким или нечим ван Бога
могу се назвати једним општим именом - прељуба, јер сви они имају особине
прељубе мужа или жене. Ко се, дакле, постиди Христа Господа, Женика душе
људске, пред оваквим прељуботворним родом, заиста личи на невесту која се пред
распутним људима постиди вереника свога. Господ не каже само грешним родом
него прељуботворним и грешним. Зашто? Зато да би нарочито изобличио
прељуботворство. Под прељуботворством пак овде се разумеју сви најтежи
грехови, отровни и смртоносни, који највише човека одвраћају од следовања за
Христом, од самоодрицања, од крста и препорођаја.
Но, гле, како је чудан завршетак данашњег јеванђеља: И рече им: заиста вам
кажем: има неких међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде
царство Божје да дође у сили. Рекао би човек на први поглед, да ове речи немају
везе са оним што је претходно речено. Међутим веза је та јасна, и завршетак је
диван. Господ неће да остави Своје верне без утехе. Позвавши их да узму свој крст,
да се одрекну и саме душе своје, и запретивши им страшном казном ако се постиде
Њега и Његових речи, Господ сада поставља дугу на небу после буре. Он хита да
објави и награду онима који Њега послушају и пођу за Њим са својим крстом. Та
награда ће некима стићи и пре краја света и Страшнога Суда, чак и пре краја
њиховог живота, овде на земљи. Они неће окусити смрти док не виде царство
Божје да дође у сили. Како је премудар Господ у беседама Својим! Он никад не
говори о осуди не поменувши и награду; нити изобличава а да и не похваљује; нити
наводи људе на трновит пут а да не спомене и радости на крају пута; нити изговара
претње а да не да и утеху. Он не оставља небо застрто тамним облацима а да убрзо
не покаже сјај сунца и красоту дуге.
Но који су то који неће окусити смрти док не виде царство Божје у сили? Господ
говори пред гомилом народа и ученика Својих, па каже: има неких међу овима што
стоје овде. На кога то, дакле, Господ мисли? На првом месту на све оне који буду
испунили заповест Његову о ношењу крста и самоодрицању. Они ће још у овом
животу осетити на себи силу царства Божјега. На њих ће сићи Дух Божји, који ће
их очистити и просветити и отворити им врата тајни небесних, као што је то био
случај доцније с апостолима и с архиђаконом Стефаном. Нису ли апостоли у дан
Педесетнице видели царство Божје у сили, онда кад им је била послата сила с
висине? А Стефан будући пун Духа Светога погледа на небо и виде славу Божју
(Дела Ап. 7, 55). Па јеванђелист Јован не виде ли царство Божје пре своје телесне
смрти? Па апостол Павле не диже ли се у треће небо пре него што окуси смрт? Но
оставимо апостоле. Ко зна колико и колико је њих од оних који су у време ове
проповеди Христове стајали овде осетили силу Духа Светога и видели царство
Божје где долази пре растанка с овим светом?
Но осим овога тумачења неки свештени тумачи Јеванђеља дају горњим речима
Христовим и једно друго. Наиме, они односе горње речи Спаситељеве на тројицу
ученика, Петра, Јакова и Јована, који су убрзо после ове проповеди видели на
Тавору Господа Преображење у друштву са Мојсејем и Илијом. Нема сумње да је
ово тумачење тачно, но оно не искључује ни оно прво тумачење. Тројица апостола
видели су истини царство Божје у сили на гори Таворској, када се Господ Исус
показао у небесном сјају Своме, и када су се из онога света показали видљиви
Мојсеј и Илија, један с једне други с друге стране Господа Славе. Но никако не
треба мислити, да је то једини случај где су смртни људи видели царство Божје,
како долази у сили. Тај случај на Тавору уистини је величанствен и на свој начин
изузетан, али тај случај не искључује и безбројне друге случајеве где су смртни
људи видели у овоме животу, мада и на други начин, царство Божје у сили и слави.
Ако хоћемо и ми можемо видети царство Божје где долази у сили пре него ли смрт
окусимо. Под каквим условима се то открива, данашње Јеванђеље јасно говори.
Узмимо драговољно крст свој и последујмо Господу. Постарајмо се да изгубимо
своју стару душу, свој грешни живот, и научимо се да је важније за човека спасти
душу него ли цео свет задобити. Тако ћемо се и ми удостојити, по милости Божјој,
да видимо царство Божје, велико у сили и несравњиво у слави, где ангели са
светитељима даноноћно прослављају Живога Бога, Оца и Сина и Светога Духа -
Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност -
Амин.
НЕДЕЉА ДЕСЕТА ПО ДУХОВДАНУ
Јеванђеље о немоћи неверовања и моћи вере
Матеј 17, 14-23. Зач. 72.
Од када је света и века сви народи на земљи веровали су, да постоји духовни свет,
да постоје невидљиви духови. Само су се многи народи варали у томе, што су злим
духовима приписивали већу моћ него добрим, и што су временом зле духове
прогласили боговима, подизали им храмове, приносили жртве и молитве, и

очекивали од њих све. Временом су многи народи сасвим запустили веру у добре
духове и остали само са вером у зле духове, или опаке богове, како су их они
називали; тако да је изгледало, да је овај свет једно тркалиште од људи и злих
духова. Зли духови су све више и више мучили људе и заслепљавали их, само да би
људи сасвим избрисали из памети појам о једном добром Богу и појам о превеликој
богоданој моћи добрих духова.
И у наше дане сви народи на земљи верују у духове. И та је вера народа у начелу
права. Они, који одричу духовни свет, одричу Га зато што гледају само својим
телесним очима, и не виде га. Но духовни свет не би био духовни, када би се гледао
телесним очима. Сваки човек пак, који има ум незаслепљен и срце незадебљано
грехом, може целим својим бићем осетити, сваки дан и сваки час, да људи нису
сами у овоме свету, једино у друштву немуште природе, у друштву камења, биља,
животиња и осталих природних ствари, стихија и појава, него да се наша душа
непрестано додирује са невидљивим светом, са неким невидљивим бићима. Али
нису прави они народи и људи који подништавају добре духове, а зле називају
боговима и клањају им се.
Кад се јавио Господ Исус на земљи, народи су углавном сви веровали у моћ зла и
слабост добра. Зле силе, уистини биле су преовладале светом, тако да и сам
Христос називаше вођу злих сила књазом овога света. А старешине јеврејске опет
приписиваху демонима и њиховој сили чак и сва божанска дела Христова.
Господ Исус дошао је у свет, да проломи и искорени слаботињску веру људи у зло
и да усади у њихову душу веру у добро, у свемоћ добра и у непобедивост и
непролазност добра. Прастаро и свеопште веровање у духове Христос није побио
него потврдио. Само Он је открио сав духовни свет онакав какав јесте, а не онакав,
какав се чинио људима према нашаптавању ђаволском. Један добри, мудри и
свемоћни Бог је господар света духовног и физичког, невидљивог и видљивог.
Добри духови су ангели, и њиховој множини тешко је исказати број. Добри духови,
или ангели, несравњено су моћнији од злих духова. Зли духови управо и немају
никакве моћи да ма шта учине, уколико им Свевишњи Бог то не попусти. Но број и
злих духова је врло велики. У једном једином полуделом човеку у Гадари, кога је
Господ исцелио, становао је читав легион, то јест неколико хиљада злих духова.
Ови зли духови су обмањивали људи и читаве народе у оно време, као што и данас
обмањују многе грешне, да су они свемоћни; да су управо они једини богови, и да
другог бога сем њих нема, као и још и да добри духови и не постоје. Но где год се
Господ Исус појавио, они су бежали од Њега са ужасом. Они су познали у Њему
властодршца и судију, који их може изобличити, протерати из овога света и
срушити их у бездан паклени. Они су се били развашарили у овоме свету по
Божјем допуштењу; навалили су били на људски род као мухе на стрвину и држали
су, да им је овај свет заувек осигуран као њихово гнездо и њихова трпеза.
Наједанпут се појавио пред њима Носилац добра, Господ Исус Христос, и они су
од страха устрептали и завикали: дошао си овамо да нас мучиш! Нико се тако не
боји мука као мучитељ других. Зли духови су мучили човечанство неколико
хиљада година, и у мукама људским они су налазили себи задовољство. Но

видевши Христа они су уздрхтали као од свог највећег мучитеља, и били су готови
да иду из људи чак и у свиње, и у ма какву другу твар, само да не буду протерани
сасвим из овога света. Но Христос није помишљао, да их сасвим протера из овога
света. Овај свет је свет мешовитих сила. Овај свет је мегдан, на коме људи имају
свесно и добровољно да изберу: или поћи за Христом Победником, или за
нечистим и пораженим демонима. Христос је дошао као Човекољубац, да покаже
моћ добра над злом и да утврди веру људи у добро - само у добро.
И данашње јеванђеље описује један пример, измећу безброј других како је

човекољубиви Господ показао једном више моћ добра над злом, и како се постарао,
да утврди веру људи у добро, у свемоћ добра, у победу добра.
Човек неки приступи ка Исусу клањајући му се и говорећи: Господе помилуј сина

мојега, јер о мени месеца бесни и љуто се мучи, па много пута пада у ватру, и
много пута у воду. Овај догађај описују још два јеванђелиста: Марко (гл. 9.) и Лука
(гл. 9.) Они додају још неке појединости о болести момчета. То је био јединац у
оца, и у њему је био дух нем. Кад га тај зли дух спопадне ломи га, те момче виче, у
пену баца, и шкргуће зубима, и суши се. Стреле злога духа уперене су од једанпут
на три стране, на човека, на сву твар Божју и на самога Бога. Шта је месец крив
болести човековој? Ако он проузрокује беснило и немило код једнога човека,
зашто то исто не проузрокује код свих људи? Није зло у месецу него је зло у злом
лукавом духу, који обмањује човека и скрива себе: он обвињује месец, да човек не
би обвинио њега. Он хоће тиме још и то да постигне, да човек помисли, да је сва
твар Божја зла, и да од природе долази зло човеку а не од злих духова, отпалих од
Бога. Зато и напада своје жртве о менама месеца, да би људи помислили: гле, то је
зло од месеца! а пошто је месец од Бога, следствено: то је зло од Бога! Тако
обмањују људе ови најпрепреденији и најсвирепији зверови.
У самој ствари све што је Бог створио добро је; и сва твар Божја служи човеку на
корист, а не на погибао. Ако и има нешто, што смета човечјој телесној угодности,
то опет служи души човековој у бодрењу и богаћењу духа његова. Господе, твоје је
небо и твоја је земља; ти си саздао васељену и што је год у њој (Пс. 88, 11). Све је
то рука моја створила, вели Господ (Ис. 66, 2). Па кад је све од Бога, мора да је све
и добро. Из једног извора може тећи само оно што има у том извору, а не и оно што
нема. У Богу нема зла; откуд, дакле, може зло проистећи из Бога, извора самога и
чистога добра? Многи неупућени људи називају свако страдање злом. Уствари
свако страдање није зло, но има страдања која су дејство зла, а има их која су лек
од зла. Лудило и беснило представљају дејство зла, а само зло је зли дух, који
дејствује у полуделом или побеснелом човеку.
Муке и невоље, што снађоше многе цареве израиљске који чињаху оно што је зло
пред Господом, - те муке и невоље јесу дејство и последица греха тих царева. Муке
и невоље, пак које Господ попушта на праведнике, нису дејство зла него лек, како
за те само праведнике, тако и за све остале људе око њих, који разумеју њихово
страдање као од Бога за добро послато.
Страдање, дакле, које долази од напада злих духова на човека или као последица
греха, јесте од зла.
Но страдање, које Бог попушта на људе, да би их сасвим очистио од греха, истргао

испод власти ђаволске и приближио к Себи, то очистително страдање није од зла
нити је зло, него је од Бога и за добро је људи. Добро ми је што страдам, да се
научим наредбама твојим, говори видовити цар Давид (Пс. 118, 71). Ђаво је зло, и
пут ка ђаволу је грех. Изван ђавола и греха не постоји уопште никакво зло.
И тако, дакле, сам зли дух био је крив за муке и страдања онога момчета а не месец.
Кад Бог по човекољубљу Своме не би задржавао зле духове и штитио људе од њих
или сам непосредно или преко Својих ангела, зли духови би у најкраћем времену
сатрли сав род људски душом и телом, као скакавци што сатру усев на њиви.
И доведох га ученицима твојим, и не могоше га излечити. Тако говори Господу

отац болесников. Међу овим ученицима нису била тројица: Петар, Јаков и Јован.
Ова тројица била су са Господом на гори Таворској, када се Господ преобразио, и
заједно са Њим спустили су се они под гору, где је било мноштво народа скупљено
око осталих апостола и око болесника. Не нашавши Христа жалосни отац је довео
био свога сина пред Христове ученике, но ови му нису могли помоћи. Нису му
могли помоћи једно због свог сопственог маловерства, друго због маловерства
самога оца, а треће и због савршеног неверства присутних књижевника. Јер се
каже, да ту беху и књижевници око ученика и препираху се с овима. А да је и у оца
била слаба вера, види се из речи, којима он ословљава Христа. Он не говори као
што је говорио прокажени: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити (Мат. 8, 2).
Овако говори јака вера из човека. Нити он говори као кнез Јаир, кад је позивао
Христа, да му кћер оживи: дођи, метни на њу руке и оживеће (Мат. 9, 18): И ово
говори јака вера из човека. А још мање он говори као капетан из Капернаума, коме
је слуга био болестан: само реци реч, и оздравиће слуга мој (Мат. 8, 8). Ово говори
врло велика вера. Но човек с највећом вером ништа и не говори, но само се
приближује Христу и додирује скут хаљине Његове, као што је чинила крвоточна
жена и многи други. Не чини тако и не говори тако овај отац, него он овако вели
Христу: ако што можеш, помози нам. Ако што можеш! Јадник! Он је значи морао
само нешто мало начути о моћи Христовој, кад тако говори Ономе који све може.
Његову слабу веру још више је ослабила немоћ апостола, да му помогну, а
свакојако и злобне потворе књижевника на Христа и Његове ученике. Ако што
можеш! То показује само бледи зрак вере, који је готов био мало мало па да сасвим
утрне.
А Исус одговори и рече: о роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле
ћу вас трпети? Овај укор управља Господ на све уопште, на све неверне и
маловерне у Израиљу, и на све оне, који су стајали пред Њим: на оца болесникова,
на ученике, и нарочито на књижевнике. О роде неверни! То јест: о роде, који си
потчињен злу (то јест: ђаволу), који много верујеш у моћ зла, који ропски служиш
злу, а опиреш се добру (то јест: Богу), слабо или никако верујеш у добро, и
бунтовно бежиш од добра! - А зашто Господ додаје још и реч: и покварени! Да
покаже, откуда је дошло неверовање, - од покварености, или још јасније: од греха.

Неверовање је последица, поквареност узрок. Неверовање је дружба с ђаволом, а
грех - поквареност - је пут, којим се дошло до те дружбе. Поквареност је отпалост
од Бога, а неверовање тама и слабост и ужас, у који човек запада, кад отпадне од
Бога. Но погледајте како је Господ пажљив и опрезан у изразима. Он не изобличава
никога лично и поименично, но говори уопште. Њему није до тога, да се с људима
суди, но да људе пробуди. Није Му до тога, да људе појединачно врећа и понижава,
но да их освести и помогне им уздићи се. Како је ово велика поука за наше време,
за наше покољење, многоглагољиво и увредљиво! Кад би садашњи људи само
уздржали и умерили свој језик, и кад би престали са личним вређањима речима
један другог, нестало би половине свеколиког зла у свету, и половина злих духова
било би протерано из средине људи.Чујте како је велики апостол Јаков, научивши
се добро од примера свога Учитеља, мудро говорио: сви, вели, погрешујемо много
пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек; може зауздати и све тело.
Јер гле, и коњима мећемо ђем у уста, да нам се покоравају, и све тело њихово
окрећемо (Јак. 3, 2-4).
Шта означавају речи Христове: Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети?
Замислите једнога благороднога и просвећена човека, који би био бачен међу
дивљаке, да с њима живи. Или замислите једнога великога цара, који би сишао с
престола и спустио се у насеобине чергашке, не само да с чергашима живи и
посматра њихов живот, него да их учи, да царски мисле и осећају и раде,
благодушно и великодушно. Не би ли сваки смртан цар после три дана узвикнуо:
докле ћу с вама бити? Не би ли му и сувише било дивљаштва, глупости, нечистоте
и смрада и после три дана? А Господ Исус Христос, Цар над царевима, изрекао је
те речи после тридесет и три године живота међу људима, који су даље стајали од
Његовог благородства него најдивљији људи од најпитомијег и најблагороднијег
човека, и много даље него најпрљавији чергаши од највећих царева на земљи.
Премда Он није ни мерио време данима и годинама него делима и чудесима, која је
починио на очиглед многих хиљада сведока, и по науци просутој и посејаној по
многим хиљадама људских душа. И после свију тих дела и чудеса, науке и догађаја,
који би могли испунити хиљаду година времена, и као со осолити хиљаде
покољења људских, Он наједанпут види, да Његови ученици не могу да излече
једнога падавичара, и да истерају једнога злог духа из човека и ако их је Он
примером и речју учио, како да изгоне легионе. И чује једнога слабоверног
грешника где Му говори: ако што можеш, помози нам!
Пошто је тако Господ укорео све присутне због маловерства, Он заповеда, да Му

доведу болесника: доведите ми га амо! И запрети ђаволу, и ђаво изађе одмах из
момчета, и оздрави момче онога часа. Тако прича јеванђелист Матеј. Остала два
јеванђелиста спомињу још неке појединости, које су се десиле пре самога
исцељења момчета. То су углавноме три појединости: прво, Христос пита оца, од
када је та болест на сину му; друго, Он истиче веру као услов исцељења; и треће:
при самом привођењу сина ка Христу уплашени ђаво с тешким мукама оставља
дете и бежи. Колико има времена, како му се то догодило? упита Господ оца
болесниковог. Он то није питао због себе, но због оних око себе. Он је провидео
све јасно, и знао је, да је болест на момчету стара. А отац одговори: из детињства.
Нека сви чују и познаду: какав ужас трпе људи од злих духова; и како је моћна
Божја заштита човека, без које би зли дух давно и давно упропастио коначно и тело
и душу момчета; и најзад, какву моћ има Син Божји и над најбесомучнијим злим
дусима. Смилуј се на нас! говори отац детињи Христу. На нас, вели, а не само на
дете. Јер страдање сина страдање је и оца, и целе куће, и целе фамилије. Ако би
момче оздравило, скинуо би се терет са многих људских душа А Исус му рече: ако
можеш веровати, све је могуће оном који верује. Према свакидашњем начину
Божјег поступања Господ Исус и овде хоће да одједанпут учини што више добра.
Једно је добро то, што ће повратити здравље момчету. Но зашто не учинити и
друго добро? Зашто не утврдити веру у оцу момчетовом? И зашто истовремено не
учинити и треће добро: не показати што јаче Своју моћ, да би људи у Њега
веровали? И зашто не учинити и четврто добро: не изобличити неверовање и
поквареност и пресмикајушче држање људи према злу, према злим дусима и греху?
И зашто не учинити и пето, и шесто и седмо добро, и сва она добра уопште, која
једно добро дело повлачи за собом? Јер једно добро дело увек води са собом велико
друштво. Но погледајете још једном, како Господ мудро спаја строгост и
снисходљивост. Када оштро изобличава неверовање, Он то говори уопште,
пробуђујући веру у свију но не понижавајући никога лично. А сада, када се лично
обраћа молиоцу, Он му не говори строго, но сасвим пажљиво и снисходљиво: ако
можеш веровати\ Оваква пажљивост и снисходљивост Христова произвела је
очекивано дејство. Отац се заплака и са сузама рече: верујем, Господе, помози моме
неверју! Ништа тако не топи лед неверја као сузе. У ономе часу, кад се овај човек
заплакао пред Господом он се покајао за своје раније неверје, и у њему је, у
присуству Бога, нагло придошла вера као поток од набујале реке. И он је тада
изговорио речи, које су остале као гласовита поука за сва покољења људска:
верујем Господе, помози моме неверју. Ове речи показују да човек не може чак ни
до вере доћи без Божје помоћи. Само до маловерства човек може сам доћи, то јест
до веровања и у добро и у зло, или другим речима: до сумње и у добро и у зло. Но
од маловерства до праве вере далек је пут. И тај пут човек не може прећи сам без
Божје руке. Помози ми, Боже, да верујем у Тебе! Помози ми, да не верујем у зло!
Помози ми, да се сасвим одрешим од зла и сјединим с Тобом! То значе речи:
помози моме неверју.
А кад привођаху момче, док још иђаше к њему, обори га ђаво, и стаде га ломити.
То је било последње попуштање Божје ђаволу, да би сав народ видео страхоту и
ужас, коју ђаво може да нанесе човеку, и да се увери, како је недовољна људска
моћ, чак и моћ највећих лекара у свету, да од такве страхоте и ужаса спасе један
једини људски живот. Те тако да би кроз виђење ђаволске власти, и кроз осећање
своје потпуне немоћи, познали величанство и божанску силу Господа Исуса.
Јеванђелист Марко наводи и претеће речи, које је Господ изрекао злом духу: душе
неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. Ја ти
заповедам, говори Господ. Он је извор моћи и власти, и не треба да позајмљује ни
од кога. Све што има отац моје је (Јов. 16, 15) рекао је Господ Исус другом
приликом. А до сад, ево, и делом посведочава. Од Себе говорим; Мојом влашћу ти
заповедам; Мојом моћи те изгоним. Нека народ позна да Он није један од пророка,
који су чинили извесна дела помоћу Бога но Син Бога Живога, кога су пророци
прорекли, и народи очекивали. Треба још обратити пажњу и на други део Христове
заповести ђаволу. И више не улази у њега. Господ му наређује, дакле, не само да
изиђе, него да се више не враћа и не улази у дуго мучено момче. Ово значи, да
човек и после очишћења може поново навући на себе нечистоту. Једном изгнани
ђаво из човека може се поново вратити у човека. То бива онда када покајани и од
Бога помиловани грешник поново се врати на свој стари грех. Тада се ђаво враћа у
свој стари дом. Зато Господ и заповеда ђаволу, не само да изиђе из момчета, него и
да никад више не улази у њега: једно, да би Његов божански дар момчету био
потпун и савршен; а друго, да би ми извукли поуку из тога, те да се после једног
Божјег помиловања не би опет враћали на свој стари грех, као пас на бљувотину
своју, и тиме поново излагали душегубној опасности отварајући врата злом духу,
да уђе у нас и загосподари над нама.
После овога славнога чуда Христовога сви се дивљаху величини Божјој, пише
божанствени Лука. О, кад би само ово дивљење величини Божјој остало трајно и
неизгладљиво у душама људи! Кад не би оно убрзо прсло као мехур на води! Но
Бог не сеје узалуд. Ако пропадне оно семе, које падне на пут, и на камење, и у
трње, неће пропасти оно, које падне на добру земљу, него ће донети стоструки
плод.
А кад беху насамо Христос и Његови ученици, упиташе Га ови: Зашто га ми не

могосмо изгнати? А Исус им рече: за неверство ваше. Јер вам кажем заиста: ако
имате вере колико зрно горушично, и рекнете гори овој: пређи одавде тамо, и
прећиће; и ништа вам неће бити немогуће. Узрок је немоћи, дакле, неверство. Што
више вере, то више моћи; што мање вере, мање моћи. Раније је Господ био дао
својим ученицима власт над духовима нечистим да их изгоне и да исцељују од
сваке болести и сваке немоћи (Мат. 10, 1). И они су ту власт неко време корисно
употребљавали. Али по мери, како им је вера слабила, било од страха светскога или
од гордости, слабила је и дата им моћ. Гле, Адаму је била дата власт над сваком
твари, па ју је Адам због непослушности, лакомства и гордости проиграо и изгубио.
И апостоли су, неком својом погрешком, изгубили били дату им моћ и власт. Но та
изгубљена моћ може се повратити само вером, вером и вером. Зато Господ у овој
прилици особито силно истиче моћ вере. Вера може горе премештати; вери није
ништа немогуће. Горушично зрно је малено, но оно може да да свој укус целом
суду јела. ("И јер као што горушично зрно, малено по величини својој а силно по
дејству, кад је посејано на малом простору пушта много изданака, а кад узрасте
може и птице прикривати - тако и вера у души врло брзо твори највећа дела. Зато
имај и ти веру у Њега, да би и од Њега примио веру која дејствује Изван сила
човечјих." Кирил Јерусалимски: Огласителное Поучение, V) ако имате ма и толико
вере колико зрно горушично, горе ће узмицати испред вас и премештати се с места
на место. Зашто онда сам Господ није премештао горе? Зато што није било потребе
за то. Он је чинио само она чуда, која су потребна и корисна људима за спасење. Но
зар је веће чудо премештати горе него претворити воду у вино, учинити да малена
количина хлеба нарасте огромном количином, изгонити ђаволе из људи, лечити све
болести, ићи по води, утишати једном речју или помишљу морске буре и ветрове?
Није пак нимало искључено, да су следбеници Христови, према указаној потреби а

по великој вери, чинили и чудо премештања гора. Но зар има веће горе, теже
планине, страшнијег терета и море на људској души од светских брига, од
светскога страха, од светских веза и окова? Ко ту планину може да покрене са душе
људске и баци је у море, тај је у истини покренуо с места највећу и најтежу
планину у свету.
А овај се род не изгони до само молитвом и постом. Пост и молитва су два стуба
вере; два жива огња, која опаљују зле духове. Постом се утишавају и уништавају
све телесне страсти, а нарочито блуд; молитвом се утишавају и уништавају страсти
душе, срца и ума: зле намере и зла дела, освета, завист, мржња, пакост, гордост,
славољубље и остале. Постом се чисти телесни и душевни сасуд од прљаве
садржине светске страсти и похоти; молитвом се низводи благодат Духа Светога у
празан и очишћен сасуд, а пуна вера састоји се у обитавању Духа Божјега у човеку.
Православна Црква је од памтивека наглашавала пост као опробани лек против
свију страсти телесних и као моћно оружје против злих духова. Сви они, који
поништавају или одричу пост, у ствари подништавају и одричу један јасан и
одлучан пропис Господа Исуса у систему људскога спасења. Молитва се појачава и
продужава постом, вера се утврђује једним и другим; и још вера премешта горе,
прогони ђаволе и све немогуће чини могућим.
Последње речи Христове у данашњем јеванђељу изгледа као да немају везе са

опричаним догађајем. После великога чуда исцељења ђаволом поседнутог младића,
када се народ дивљаше томе, наједанпут Господ почиње говорити Својим
ученицима о Своме страдању. Предаће се син човечји у руке људске, и убиће га, и
трећи дан устаће. Зашто Господ после овога чуда, као и после неких других чуда,
говори ученицима о Своме страдању? Зато, да се после, када дође оно што мора
доћи, не уплаши срце њихово. Он им то говори после великих Својих дела, да би то
предсказање, као права супротност Његовим великим делима, заслугама, слави и
усхићењу, с којим је био предусретан и испраћан, што боље урезало у памет
ученика. Но то Он говори још и за поуку како апостолима тако и нама, да после
каквих великих својих дела не очекујемо награду од људи, но да будемо спремни
на најгоре и најтеже ударе и понижења чак и од оних, којима смо ми највише
користили. Уосталом Господ не предсказује само страдање, убиство и смрт Своју,
но и васкрсење. Тј. на крају свега биће ипак васкрсење, победа и вечна слава.
Нешто по изгледу најневероватније предсказује Господ пред Својим ученицима, да
би изазвао њихову веру у оно што ће доћи, да би их научио да верују, кад им се
каже. Треба имати вере колико зрно горушично, и мање, па да сваки човек може с
готовошћу очекивати сваког рода страдања у овоме свету знајући посигурно, да ће
крај свему бити у васкрсењу. Сву славу светску и све похвале људске не треба да
рачунамо ни у шта. После свију тријумфа у свету треба да будемо спремни поћи на
страдање. С кротошћу и послушношћу треба да примамо све што нам Отац наш
небески шаље. Не треба никад да истичемо неке своје заслуге за људе, за наш град
или село, за народ, за отаџбину, нити да се бунимо, кад нас притисне страдање. Јер
ако смо се и учинили нечим заслужним за људе око себе, то је могло бити због
Божје помоћи. Управо свако добро кроз нас учинио је Бог. Зато је Бог сасвим у
праву, да нам пошаље и страдање после светске славе; понижење после похвале;
сиромаштину после богатства; презрење после уважења; болест после здравља;
осамљеност и остављеност после мноштва пријатеља. Бог зна, зашто нам то шаље.
Он зна, да је то све за наше добро. Прво, да би се ми научили тражити вредности
вечне и непролазне, а не заносити се до смрти лажним и пролазним сјајем овога
времена; а друго, да не би за сва добра дела и трудове још у овоме животу примили
сву награду од људи и света, тако, да у ономе свету немамо шта више ни
потраживати ни примати. Речју, да нам се не каже на капији царства небескога:
идите одавде, ви сте примили плату своју! Да се не би, дакле, то десило с нама, те
да не би занавек пропали са неизбежном пропашћу овога света, од кога смо и
примали славу, хвалу и почасти, наш Једини Пријатељ, Господ Исус Христос, учи
нас, да после највеће славе, хвале и почасти светске будемо готови примити крст.
Њему нека је вечна слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и
ВЕЛИКИ ПОСТ - НЕДЕЉА ПЕТА
Јеванђеље о служби и страдању Сина Божјега
Марко, 10, 32-45. Зач. 47.
Смирења Господа нашега Исуса Христа исто је онако за дивљење као и Његова
чудеса, укупно са васкрсењем, чудом над чудима. Обукавши Себе у скрушено и
ропско тело човечје Он је постао слуга слугама Својим.
Зашто се људи праве већи и бољи него што су? Гле, ни трава у пољу не прави се
већа него што је, нити се рибе у води ни птице у ваздуху праве боље него што су.
Зашто се људи праве већи и бољи него што су? Зато што су у истини негда били
већи и бољи него што су сада, па их тамно сећање о томе нагони да се величају и
уздижу, ма на конопцу што га сами демон затеже и опушта.
Од свих ствари које се могу учинити и научити смирење је најтежа наука за човека.
Зато је Господ Исус изразио науку о смирењу јасно прејасно као сунце, како речју
тако и примером, да нико никад не би могао посумњати у неизмерну и неизбежну
важност смирења у делу спасења човека. Зато се и јавио у телу људском, које је
дошло Адаму као казна после греховнога пада. Обукао се у дебелу и грубу одећу
осуђеника безгрешни Господ и Творац прозрачних и светлосних херувима - није ли
само то јасна и довољна лекција о смирењу грешних људи? Но ту исту лекцију
Господ је поновио тиме што се родио не у царском двору него у овчарској пећини;
и тиме што се дружио са презреним грешницима и сиромасима; и тиме што је прао
ноге Својим ученицима; и тиме што је драговољно примио на Себе сва страдања
испивши најзад и најгорчу чашу у мукама на Крсту. Па ипак људи су најтеже
схватали и најнерадије усвајали очигледну лекцију о смирењу. Чак и сами ученици
Христови, који су посвакодневно гледали кротког и смиреног Господа, нису могли
разумети Његову кротост нити усвојити Његову смиреност. Њихова занетост самим
собом и брига о њиховој сопственој части, слави и награди, испољавала се чак и у
страшним тренуцима када је она најмање смела доћи до израза. Но она је долазила
до израза и у тим тренутцима по попуштењу Божјем, да би се пред вековима и
покољењима очитовала сва слабост, сва греховна палост, раслабљеност и
ништавност човечје природе. Тако например када је Господ изрекао страшну реч о
богаташима: лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у
царство Божје Петар поставља Господу питање личне награде ученика: шта ће
дакле бити нама (Мат. 19, 27)? Другом приликом опет када је Господ изрекао
ученицима предсказање о издаји, о мучењу и убиству Сина Божјег, ученици су
продужили пут за Њим препирући се мећу собом ко је највећи. Познавши мисли и
чујући тајне разговоре њихове Христос је том приликом узео једно дете, ставио га
међу њих и загрливши га укорео дететом препираче о првенство (Мк. 9. 31-37).
Опет тако приликом Свог последњег путовања у Јерусалим када је Господ још
исцрпније говорио о Своме страдању предсказујући да ће Син Човечји бити предан
незнабошцима, и наругаће му се, и биће га, и попљуваће га, и убиће га, и трећи дан
устаће - у том свечаном и страшном тренутку, дакле, када Господ Славе
предсказује Своје крајње понижење, змија гордости опет диже своју главу и
покреће двојицу од првих ученика на такво заискивање какво личи више на ругање
часноме и страшноме страдању Господњем. О овом последњем случају говори
данашње јеванђеље.
У време оно узевши Исус дванаесторицу поче им казивати шта ће му се догодити.

Ово није прво, ни друго, но последње предсказање Спаситељево о Његовом скором
мучеништву. Идући из Галилеје за Јерусалим, да се више у смртном телу не врати
истим путем у немоћном телу људском, Господ понавља Својим ученицима оно
што им је већ више пута говорио. Зашто им ту исту ствар толико понавља? Зато да
би код њих ишчупао и последњу клицу гордости, коју је Он у њима још увек видео
и која се баш и овом приликом показала. Даље и зато да им ови страшни догађаји
не би дошли изненадно и сасвим их разочарали и сваку наду у срцима њиховим
убили. Овако, Његова јасна видовитост у предсказању свега што ће се збити
светлиће им као тајанствена и чудна луча и осветљавати и загревати душе њихове
онда када наступе ти мрачни тренуци привремене победе грешника над
Праведником. Најзад још и зато да би и њих припремио за њихово страдање и
њихов крст, јер кад се овако ради од сирова дрвета, шта ће бити од суха (Лк. 23,
21)? И ако мене изгнаше и вас ће изгнати, рекао је Господ (Јов. 15, 20). Он иде
први на страдање, Он даје пример свима. На овом последњем путовању за
Јерусалим Господ је то изрекао ученицима Својим не само речима него и
симболички. Јер код јеванђелиста Марка налази се пред данашњим јеванђељем ова
чудна напомена: а кад иђаху у Јерусалим, Исус иђаше пред њима, а они се чуђаху, и
за њим иђаху са страхом. Изгледа да је Он преко обичаја био измакао напред
испред њих, да им тиме покаже како Своје драговољно хитање на страдање и
покорност вољи Очевој тако и Своје првенство у страдању. И ученици треба, дакле,
да следују божанском Првенцу у страдању, и да драговољно, као Он, похитају
своме мученичком крају. А ученици се чуђаху, јер не разумеваху понижење и смрт
Онога који се толико пута показао на њихове очи моћнији од људи, од природе и
од легиона демона. И иђаху за Њим са страхом, јер и ако не разумеваху ипак
предосећаху да ће се морати збити све оно страшно и непојамно, о чему им је Он
говорио, толико пута говорио.
Ево узлазимо у Јерусалим, и син човечји биће предан главарима свештеничким и

књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима; и наругаће му
се, и биће га, и попљуваће га, и убиће га, и трећи дан устаће. Све ово збило се од
речи до речи, и тачка по тачку, само на неколико дана доцније. Овакво тачно
предсказање могао је дати само Онај, пред чијим очима нема завесе између
садашњости и будућности, Онај који види оно што ће се догодити исто онако јасно
као и оно што се већ догађа. Узвишен над стихијама природним Господ Исус био је
узвишен над временима. Догађаји свих времена били су пред Њим откривени као
обичном гледаоцу оно што бива на улици. Он који је могао видети сву прошлост
жене Самарјанке и сву будућност света до краја времена, могао је и лако и јасно
видети шта ће се с Њим самим догодити у размаку неколико дана од овога дана
када је последњи пут узлазио са Својим ученицима уз брда Јудејска ка Јерусалиму.
Док су ученици очекивали од Њега све већа и већа чуда и све већу и већу славу на
свој људски начин, дотле је Он Себе гледао усред многољудне гомиле везана,
поругана, попљувана, искрвављена и на Крст распета. Пред последње и највеће
чудо Он је морао постати сметлиште света и попљувана играчка најгаднијих
грешника у свету. Пре уздизања у небо Он се морао спустити далеко испод земље,
испод гроба, до у дно Ада. Пре уласка у небесну славу и заузимања престола
Судије неба и земље Он је морао проћи кроз шибу и срам. Не може зрно пшенично
родити род многи ако паднувши на земљу не умре (Јов. 12, 24). Без страдања нема
васкрсења, без понижења нема узвишења. Кроз три пуне године Он је то
објашњавао Својим ученицима и ево пред сам растанак с њима показало се да Га
нису разумели. Јер ево с каквим искањем излазе пред Њега двојица од првих
апостола.
И пред њега дођоше Јаков и Јован, синови Зеведејеви говорећи: учитељу! хоћемо да
нам учиниш што те замолимо. А он им рече: шта хоћете да вам учиним? А они му
рекоше: дај нам да седнемо један с десне стране теби а други с леве у слави твојој.
Ето какве мисли и жеље испуњаваху ове ученике на самом предвечерју велике
трагедије њиховог Учитеља! Ето како је отврдла и огрубела људска природа коју је
Господ Исцелитељ тежио да облагороди и обоготвори! После толиког Његовог
силног наглашавања да ће први бити последњи а последњи ирви; после толико
понављаног учења о избегавању светске славе и првенства; после толико пута
примером показаног смиривања пред вољом Божјом; и најзад после страшног
предсказања Свога крајњег унижења и незаслуженог страдања, - ова двојица
ученика, и то двојица од првих, усуђују се искати од Господа своју личну награду и
своју личну славу! Гле, они се не задржавају мислима својим на предсказаним
мукама Господа него само на предсказаној слави Његовој. Они захтевају за себе
лавовски део те славе: један од њих да седне с десне а други с леве стране
царствујућег Господа! Какви су то пријатељи које не муче пре свега предстојеће
муке њиховог пријатеља? Ви сте пријатељи моји (Јов. 15, 14), рекао је Господ
њима. А они се сада немарно односе према мукама Његовим и захтевају свој део, и
то врло крупан део, оне славе коју Он има тек да стекне понижењем, знојем, крвљу,
муком и болом. Они не нуде своје учешће у страдањима Његовим но само у слави
Његовој. Али нашто оптуживати ову двојицу браће? Гле, све се ово збило, да би се
открила дубока развраћеност природе људске. Јаковљево и Јованово искање славе,
без мука, јесте искање свих Адамових потомака - увек исто искање славе без мука.
Кад год је Господ говорио о Својој будућој слави стално је наглашавао и муке
предходеће тој слави. Но апостоли Његови, као и сви други људи, желели су некако
прескочити муке и ускочити у славу. Људима непосвећеним у тајну Христовог
страдања ни до дан данас некако није јасна веза између страдања и живота, између
муке и славе. Они би увек некако хтели да одвоје живот и славу од страдања и
муке, и оно прво да благослове и усвоје а ово друго да прокуну и одбаце. То исто
су покушали у овом случају Јаков и Јован. И овим својим покушајем они нису
испољили само своју личну слабост но слабост човечјег рода уопште. А Господ је
баш и желео, да ниједна слабост Његових ученика не остане неоткривена због
опште користи целог човечјег рода, коме је Он и дошао као Лекар и Источник
Здравља. Кроз апостоле је откривена слабост; на апостолима показан је метод
Христовог лечења; на апостолима најзад објављено је и Христово здравље и сила.
Овом приликом Господ је поново изнео пред ученике Своје слику страдања Свога
и слику славе Своје. За синове Зеведејеве то је било искушење коме су они
подлегли. Наиме: они су изабрали славу а одбацили страдање. Господ је хтео да
исцеди и последњу кап гноја из душе Својих ученика пре него што се уздигне на
Крст. Његове речи о страдању и прослављању дејствовале су као тежак притисак на
душе ове двојице, и од тог притиска исцедио се последњи гној гордости из
њихових душа. Ту духовну операцију Господ је вршио над Својим најомиљенијим
пријатељима ради здравља њиховог и ради здравља нашег. Да нико од нас не
помисли, да је већ исцељен од греховне раслабљености своје, ако се неко време
уздржавао од зла, постио и чинио милостињу призивајући Господа Исуса у помоћ.
Гле, ова два апостола су три године нераздвојно ходили с Господом у телу, гледали
у Његово лице, слушали науку из Његових уста, посматрали Његова чуда, с Њим
јели и пили, па ипак на крају крајева показали су код себе још неизлечене ране
сујете, и самољубља, и земног телесног мудровања, и духовног непоимања. Они су
још увек мислили не по хришћански него по јеврејски, тј. увек су још веровали у
земаљско царство Месије, у Његову земаљску победу над непријатељима и у
Његову светску славу и моћ, сличну слави и моћи Давида и Соломона. О,
хришћанине, помисли и забрини се: како ћеш ти излечити себе од ових рана и како
ћеш достићи савршенство смирења и покорности вољи Божјој кад ова два дивна
брата нису могли то постићи ни кроз три године дана у непрекидном личном
општењу са Живим Господом? Они су то постигли доцније када је огњени Дух
Божји сишао у срца њихова и разгорео их љубављу према Христу. Тада они нису
жудели за славом мимо страдања него су са стидом од своје раније сујете
учествовали свим бићем у мукама Господа свога прикивајући драговољно срца
своја на крст Пријатеља свога.
Но ослушнимо шта Господ одговара овим ученицима на њихову молбу: а Исус им

рече: не знате шта иштете: можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се
крштењем којим се ја крстим? А они му рекоше: можемо. А Исус им рече: чашу
дакле коју ја пијем испићете, и крштењем којим се ја крстим крстићете се; али да
седнете с десне стране мени и с леве, не могу ја дати него којима је уготовљено.
Како је преблаг и кротак Господ! Сваки обичан смртни учитељ испунио би се гнева
према таквим својим ученицима, и викнуо би: идите од мене, јер сте неспособни за
духовну науку! Три године вам говорим и објашњавам, а ви још увек говорите као
неразумни! Међутим Господ им одговара јасно но ипак кротко и благо: не знате
шта иштете. То јест: ви не мислите духовно но телесно; и не тражите славу Божју
но славу своју. Ви још нисте начисто ко сам Ја и какво је царство Моје. Ви Мене
још сматрате Месијом само народа израиљског, и Моје царство сматрате
царовањем над тим народом. Зато се и усуђујете тражити првенство у таквоме
царству. Но, гле, Ја сам Месија свих народа, и Спаситељ живих и мртвих, и Цар
једнога царства невидљивог, у коме би сав човечји род представљао само један део
истог. Безбројне ангелске војске радују се што се само могу назвати слугама у том
царству. Серафимима и херувимима у подножју престола Божјег не пада ни на ум
да ишту првенство у том царству. Последњи у царству Моме већи је и
величанственији од највећих и најславнијих царева овога света. Не знате, дакле,
шта иштете. Кад би ви знали царство Моје, ви не би мислили о своме рангу у њему
него једино о путу који води истоме: о страдању и мукама о којима вам Ја и
говорим увек и увек кад год говорим о царству. Зато да вас ја упитам о оном што је
важније и корисније од ваших сујетних брига и жеља: можете ли пити чашу коју
ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим! Господ овде мисли на чашу
смрти и на крштење крвљу, тј. мучеништвом. Ово је треће крштење; прво је
Јованово крштење водом, друго је Христово - водом и духом, а само некима даје се
крштење крвљу, тј. мученички венац. Несумњиво да је крштење крвљу скопчано с
највећом жртвом, али и с највећом славом. Овим крштењем имали су се крстити и
апостоли Христови. Зато Господ и управља главну пажњу ученика на предстојеће
им мучеништво. Јер ништа нема страшније ни душегубније него поклецнути у
мукама и одрећи се Христа. Тек што је Јуда намирисао понижење и страдање свога
Учитеља, он се Овога одрекао, и тиме погубио себе заувек. Јер и он је узалуд
очекивао зацарење Христа у Јерусалиму, а с тиме и своју славу и добит, па кад је
осетио да ће место круне Христос пре понети трнов венац, он се измакао и удружио
са онима који су изгледали богатији и славнији у овом свету од Спаситеља.
На питање Христово Јаков и Јован без оклевања одговарају: можемо. Овај одговор
доказује ипак, да је љубав њихова према Господу била велика. Несумњиво да је и
ово страшно питање Христово о чаши и крштењу утицало на ову браћу, као горак
лек на болесника, да се убрзо отрезне и да се убрзо застиде својих мисли о слави
онда када је требало мислити о страдању. Недостижно вешт у руковању душама
људским Господ је тако рећи тренутно обрнуо душе Јакова и Јована упутивши их
од чежње за славом на припремање за муке и смрт. Како дивна и узвишена поука и
за све нас хришћане! Кад год се ми уображењем дижемо у бесмртно царство
Христово и лутамо мислима по њему тражећи у њему своје место и свој ранг,
Господ нам упућује оно исто питање које је упутио синовима Зеведејевим, наиме:
можете ли пити чашу Моју и крстити се крштењем Мојим? Он нас увек трезни и
упућује да бринемо не о граду небесном у који још нисмо стигли него о путу који
још стоји непређен између нас и тога града. Прво се морају чесно издржати све
муке, па онда се тек улази у славу. Залуд сви наши снови о слави, ако нас
неприправљене нападну муке и ми се одречемо Господа. Тада нас чека срам место
славе, и вечна пагуба место живота. Блажени су сви они између нас који на питање
Христово, да ли могу испити чашу муке за Њега, стоје у сваком часу готови с
одговором: Господе, можемо! А о томе ко ће сести с десне стране Његове а ко с
леве није важно за нас да знамо. Смирени Господ говори: то не могу ја дати. Тек
кад васкрсне и вазнесе се Он ће као Бог бити Судија живим и мртвим. Сада пак док
је још у смртном и непрослављеном телу, у скромном положају слуге целога света;
и сада када тек стоји пред главном пробом Свога смирења и Своје савршене
покорности вољи Очевој, пред ужасима понижења и страдања, Он не ће да
опредељује и распоређује места и части у Своме будућем царству. Као човек Он
неће да отима од Себе оно што Њему припада као Богу. Тек кад је испио Своју
горку чашу и крстио се крвавим крштењем, пред самим Својим издисајем на Крсту,
Он се усудио обећати Рај покајаном разбојнику. Да би таквим Својим држањем
научио људе смирењу, и увек само смирењу, без кога би цела зграда спасења била
саграђена без темеља. Изјава Господња не могу ја дати не може се никако
тумачити у том смислу као да је Син Божји нижи од Оца по божанству у царству
небеском, како су је неки јеретици тумачили. Јер Онај који је рекао ја и отац једно
смо (Јов. 10, 30) није могао Себе опорицати. Речи не могу ја дати, могу се
правилно протумачити само кад се тумаче по времену а не по вечности. У времену
и у Своме пониженом чину телесног човека, и то још у тренутку пред највеће Своје
понижење Господ Исус, по Својој доброј вољи и ради наше поуке и нашег спасења,
није хтео притежавати сва она права и сву ону моћ коју је после, као васкрсли и
прослављени Господ Победилац објавио. Тек кад је васкрсао, кад се прославио
телесно, и кад је победио Сатану, свет и смрт, Господ је објавио Својим ученицима:
даде ми се свака власт на небу и на земљи (Мат. 28, 18). Но целом овом тумачењу
мора се додати још нешто што показује премудру и свевидовиту обазривост
Господа у домостроју људскога спасења. Он хоће да покаже да у Бога нема
пристрашћа, нема лицепријатија, јер Бог не гледа ко је ко (Рим. 2, 11). Хоће Господ
да каже да апостоли не треба да буду толико самоуверени у своје спасење и
прослављање само због тога што су се назвали Његовим апостолима. Јер и мећу
самим апостолима може се наћи неко ко ће пропасти. Царство је уготовано свима
онима који се у овом животу покажу достојни царства, без икаква обзира на звање
и на спољашњу приближеност Христу, или на какву сродничку везу с Њим по телу,
какву су имала ова два брата, Јаков и Јован. Смирење до самопрезрења и страдање
до смрти - то су две лекције које Господ хоће да усади у срца Својих ученика
почупавши из њих коров гордости, самомњења, самопрецењивања и сујете.
И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована. Срдња десеторице

на ону двојицу није долазила због њиховог духовнијег и узвишенијег поимања
царства Христовог од поимања Јаковљева и Јованова него из просте људске
зависти. Јер зар би се дало и замислити да је Јуда издајник имао узвишенији појам
о Христу и Христовом царству него ли Јаков и Јован? Зашто Јаков и Јован да
уздижу себе над нама осталим? То је било притајено питање, то и главна побуда
срдње и протеста десеторице против двојице. Својом завидљивом срдњом
десеторица апостола и нехотично су се показали једномишљеници са Јаковом и
Јованом у поимању, односно непоимању, духовног царства Христовог и Христове
небеске славе. Но познато је, да Господ Исус није бирао најмудрије од мудрих
овога света за своје ученике него, напротив, готово најпростије од простих. Он је то
намерно чинио, да би се и у томе показала сила и величина небесног Јунака. Он је
изабрао најмање, да од њих направи највеће; изабрао је најпростије, да од њих
направи најмудрије, изабрао је најслабије, да од њих направи најмоћније; изабрао
је најпрезреније, да од њих направи најславније. И у томе тешком задатку Господ је
успео исто онако сјајно као у свему осталоме. И у томе се показала не мања Његова
сила и чудотворство него и у стишавању буре и умножавању хлеба. Откривајући
нам слабост ученика Христових богодухновени јеванђелисти постижу тиме двојак
циљ: прво, кроз то они откривају и наше сопствене слабости; и друго, показују
величину силе Христове и мудрост Његовог метода у лечењу и спасавању људи.
Сада када су и осталих десет ученика пројавили своје непоимање славе Христове и
у исто време своју неизлеченост од обичне земаљске завидљивости, Господ
искоришћује прилику да их све једанпут више поучи смирењу.
А Исус призвавши их рече им: ви знате да они који се сматрају да владају

народима господаре над њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама
да не буде тако; него који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи. И који
хоће да буде први међу вама, нека буде свима слуга. Ево новог поретка ствари! Ево
новог друштвеног устава, непознатог и нечувеног у паганском свету пре Христа!
Међу незнабошцима господари су господарили силом и великаши владали
ауторитетом своје власти, или порекла, или богатства. Они су господарили и
владали, а остали сви њима се покоравали из страха и служили са трепетом. Они су
се сматрали првим и старијим и узвишенијим и бољим зато само што су се
положајем, и влашћу и чашћу уздизали над осталим људима. Положај и сила и
богатство били су мерилом првенства међу људима. То мерило Господ Исус
одбацује и установљава служење као мерило првенства међу Својим верним. Није
први онај кога на узвишењу највише људских очију виде но онај кога највише
срдаца људских по добру осећају. Круна не даје првенства сама по себи нити
богатство и сила дају старешинство у хришћанском друштву. Звања и положаји
празне су форме, ако нису испуњени корисном службом људима у име Христово.
Сви спољашњи знаци и симболи првенства представљају само шаренило за
гледање, ако првенство није заслужено службом и правдано службом. Ко се силом
држи на врху, држаће се за мало, а кад падне само ће се на дну моћи задржати. Ко
богатством искупљује своје старешинство, примаће почасти са језика људског и из
руку људских, но заједно с тим и презрење из срдаца људских. Ко силом стоји
узвишен над људима, стојаће над вулканом мржње и зависти, док се вулкан не
провали и он у њему не пропадне. Али међу вама да не буде тако, заповеда Господ.
Јер такав поредак није од добра него од светлости; а ви сте синови светлости. Међу
вама нека царује првенство љубави и нека влада старешинство љубави. Онај
између вас ко највише служи браћи својој из љубави тај је први у очима Божјим, и
његово је првенство трајно и у овом и у оном свету. Смрт нема власти над љубављу
нити над тековинама љубави. Ко љубављу стекне првенство у овоме животу, тај ће
га задржати и у оном; и неће му се одузети него ће се још увећати и потврдити
потврдом која не гине.
Ко иоле зна колико је зла свету донела, и дан данас доноси, борба о првенство, тај
ће схватити како је благотворна ова наука Христова. Њом се уноси највећи и
најблагословенији преврат у друштво људско од када друштво људско постоји.
Удубите се само у мисао, како би било људима, кад би се равнали и врстали по
величини службе и љубави наместо што се равнају и врстају по сили, богатству,
раскоши и спољашњем знању? О, колико би и колико оних који се сматрају
последњим постали првим! О каква би радост завладала срцима људским, и какав
ред и мир и хармонија! Свак би се утркивао да послужи другима место да завлада
над другима. Свак би пожурио да да и помогне место да отме и одмогне. Свако
срце било би испуњено радошћу и светлошћу место злурадости и таме. Тада би
ђаво са свећом тражио по свету безбожника, и не би га нашао. Јер где љубав царује,
ту је Бог видан и јасан за свакога. А да ова наука није утопија и неостварљива
сањарија, показују Христове завршне речи у данашњем јеванђељу: јер син човечји
није дошао да му служе него да служи, и да даде душу своју у откуп за многе.
Господ наш није дао људима ниједну заповест коју Он сам није до савршенства
испунио, и тако оставио пример за углед свима. Заповест о служби људима Господ
је испунио целим животом својим на земљи, не, него чак и начином доласка Свога
на земљу, па Својом смрћу, па најзад Својом несусталом човекољубивом
делатношћу за људски род кроз Духа Светога после Своје смрти и Свога
преславног васкресења. Својом смрћу Он је дао живот у откуп за многе. Он не
каже за све него за многе, што значи, да Његову љубав неки неће прихватити нити
Његово жртвовање оценити. Његова служба из љубави иде до страдања и до смрти.
Јер ко служи из љубави, а не по некој нужди, тај не преза ни од смрти. И зато што
Христова служба људима није ограничена ни временом, ни страдањем, ни смрћу, -
зато она има карактер савршене откупне жртве. Таквом Својом службом Господ је
искупио људе од власти ђаволске, од греха и смрти. Но такву службу Господ не би
могао ни отпочети ни свршити без превеликог и ненадмашног смирења Свога.
Будући први од вечности Он је себе учинио последњим, јавивши се у свету као
слуга и роб, да би кроз службу људима дошао опет до Свог ненадмашног првенства
и тиме показао људима пут ка истинитом првенству, ка благородном и трајном
старешинству. Једни су људи примили к срцу овај пример Сина Божјега, и по
Његовом примеру а у Његово име потпуно се предали служби људима из љубави, а
други су презрели Његов пример и Његову науку. Шта је било са првима а шта са
другима? О томе нас учи историја Христових апостола.
Јуда је одбацио и науку и пример Христов и завршио је овај живот срамно и

стидно, обесивши се, а осталих једанаест који примише к срцу речи данашњег
јеванђеља о смирењу и пођоше подражавати Учитељев пример службе из љубави
прославише се и на земљи и на небу, и у времену и у вечности. Као Јуда прошли су
и сви они који су одбацили науку и пример Христов; а као осталих једанаест
апостола прошли су и сви они који спасоносну науку усвојише и ненадмашни
пример подражаваше. Хиљаде Јуда однеговала је земаљска историја човечанства,

но и хиљаде хиљада православних и верних ученика и следбеника Господа нашег и
Спаса Исуса Христа. И као што је Господ победио на крају Своје кратковремене
земаљске историје, тако ће Он победити и на крају целокупне и дуготрајне историје
света. Војска спасених и прослављених следбеника Његових биће несравњиво већа
од војске Његових противника а ђаволских пријатеља и богоборника. О, да би се и
ми нашли у војсци спасених и прослављених! О, да би се и на нас смиловао Господ
Исус у последњи дан, када сунце земаљско једном зажмури, да никад више не
прогледа! Сладосни и животворни, Господе, опрости нам грехе наше пре тога дана!
Презри сва наша дела као нечиста и ништавна и спаси нас само по Твојој
неизмерној милости, по којој си и дошао на земљу да нас недостојне спасеш. Теби
нека је слава, Господе Велики и Дивни, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици
једнобитној и неразделној, сада и навек кроза све време и сву вечност. Амин.
ВЕЛИКИ ПОСТ - НЕДЕЉА ШЕСТА
Јеванђеље о разделењу стада у присуству Пастира
Јов. 12, 1-18. Зач. 41.
Ко доноси радост дому једном? Добар гост.
Ко доноси још већу радост дому једном? Пријатељ дома.
Ко доноси највећу радост дому једном? Домаћин дома када дође после дужег
одсуства.
Благо рукама које прихватише Христа Господа као доброг госта, и угостише Га!
Благо устима која Га поздравише као пријатеља!
Благо душама које Му се поклонише с похвалном песмом као домаћину!
Али неки Га не познаше и не примише, нити као госта, нити као пријатеља, нити
као домаћина, него својим рукама дигоше камен на Њега, и својим смртним
душама припремише смрт телу Његовом.
Такво је божанско својство Господа Исуса, да где год се Он појавио, Бог у човечјем
телу, људи су се делили надесно и налево од Њега, као што ће се поделити при
Његовој појави последњега дана земаљске историје. И дан данас кад се поведе
разговор у световном друштву о Господу Исусу, људи се деле надесно и налево.

Како ли је тек оштра морала бити та деоба у дане Његовог телесног живота на
земљи!
Данашње јеванђеље описује два случаја такве оштре подељености мећу људима у
односу према Господу нашем. У првом случају, на вечери у селу Витанији,
присутни су се били тако поделили, да су на једној страни били апостоли, васкрсли
Лазар и његове сестре, Марта и Марија, које су гостиле Господа, а на другој Јуда
издајник, који је протествовао што је Марија излевала мирисно уље на главу
Господа. У другом случају, на једној страни био је народ који је свечано дочекивао
Господа при уласку Му у Јерусалим, а на другој фарисеји, књижевници и
првосвештеници, који су се саветовали да убију не само Христа но и Његовог
пријатеља Лазара. На шест дана пре пасхе дође Исус у Витанију где беше Лазар
што умре, кога васкресе од мртвих. Где је био Господ пре тога? Из претходног
јеванђеља види се да се Он одмах по васкрсењу Лазара удаљио близу пустиње у
неки град Јефрем. А удаљио се из просте осторожности да Га старешине јеврејске
не ухвате и не убију. Јер васкрсење Лазара узбунило је ове безумне старешине
више од свију других чуда Његових. Види се да је овај Лазар био човек чувен и
знаменит, што сведоче и многобројне посете дому његову како у време његове
смрти тако и по васкрсењу. Многи од Јудејаца беху дошли к Марти и Марији да их
теше за братом њиховим (Јов. 11, 19); и: многи њега ради иђаху да виде чудо
сотворено на њему Господом (12, 11). Па како још није било дошло Његово време,
Господ се повукао даље од Јерусалима и склонио од злоковарних непријатеља
Својих. И ово је Он учинио ради нас. Прво зато, да се Његова смрт не би десила у
тајности него пред стотинама хиљада сведока, који су се о Пасхи сабирали у
Јерусалим; да би тако цео свет знао да је Он несумњиво умро, те да би после било
очигледно и несумњиво чудо Његовог васкрсења. Друго зато, да нас научи
савршеној покорности вољи Божјој, те да и ми не јуримо у смрт пошто пото, по
нашим сопственим саображењима, него да испитујемо вољу Божју и да будемо
готови пострадати онога часа који нам се открије. Јер ако се потпуно предамо вољи
Божјој ни длака с главе наше неће погинути (Лк. 21. 18), и све ће нам се десити у
оно време у које треба да се деси, а не пре и не после. Ако смо достојни да умремо
мученичком смрћу за Христа Господа, и ако смо при том потпунце покорни вољи
Божјој иштући при том славу Божју а не нашу, онда ће наша мученичка смрт доћи
у време и на начин како је то најкорисније и за нас и за наше ближње. Не треба,
дакле, мислити, да је Господ Исус избегавао смрт склањајући се испред Својих
џелата: Он је није избегавао него само одлагао до онога часа који је Оцем Његовим
био одређен, до онога часа када ће смрт Његова донети највише користи свету. А
да Господ није имао страха од страдања и смрти јасно је из Јеванђеља као светлост
сунца. Тако једном је Он прорицао Своје страдање и смрт, кад га је Петар почео
одговарати од таквих мисли с уверавањем да му се то неће десити, Господ је
запретио Петру и рекао страшне речи: иди од мене, Сатано, јер ти не мислиш што
је Божје него што је људско (Мк. 8, 32-33)!
На шест дана пред Пасху Господ се опет вратио у Витанију, где је живео Његов
пријатељ Лазар, кога је Он васкрсао из мртвих. Ту је за Њега била спремљена
вечера. И онде му зготовише вечеру, и Марта служаше, а и Лазар сеђаше с њим за

трпезом. Јеванђелист Јован прећуткује дом где је била та вечера. Могло би се
мислити на први поглед да је то било у дому самога Лазара. Но према
јеванђелистима Матеју (26, 6) и Марку (14, 3) изгледа јасно, да је вечера била у
дому Симона губавога, пошто се код та два јеванђелиста описује истоветан догађај
као и код Јована. Иначе би се морало претпоставити да се тај истоветни догађај
десио два пута у Витанији, и то у врло кратком размаку времена: једном у дому
Лазаревом а други пут у дому Симона губавог, што је мање вероватно. Овај Симон
указивао је своје гостопримство Господу несумњиво из разлога што је Господом
био исцељен од губе. Јер се не да ни замислити, с обзиром на страшну строгост
Мојсејевог закона, да би један губав човек приређивао вечере и позивао толике
госте, када ни најближи његови сродници нису смели имати с њим никаква додира.
А и Лазар сеђаше с њим за трпезом. Јеванђелист нарочито истиче ово, да тиме
покаже стварност Лазарева васкрсења. Васкрсли мртвац живео је својим обичним
животом телесних људи: кретао се, ишао у госте, јео и пио. Он није био једна
тренутна сенка, која се неком опсеном појавила пред људима па убрзо ишчезла, но
жив, здрав и нормалан човек какав је био пре своје смрти и болести. Господ га је
васкрснуо и удаљио се из Витаније у град Јефрем на неколико дана. И у присуству
и у одсуству Христовом васкрсли Лазар подједнако је био жив човек; да се не
помисли и не каже, дакле, да се тобож Лазар само у присуству и под "сугестијом"
Христовом појављивао људима као жив. Сада пак када се Господ поново вратио у
Витанију, ево Лазар седи с Њим за трпезом и гостује у свога суседа - а можда и
сродника - Симона. Како диван призор! Господ седи за вечером са два човека
којима је Он дао више него што им сва васиона може дати: једнога је подигао из
мртвих а другога је исцелио од губе. Једноме је тело трулело од гроба а другоме од
губе. Он је Својом чудотворном силом повратио првоме живот а другоме здравље.
И сада, пред сам Свој полазак на часни крст, Он се склања код њих и налази у
њима благодарне пријатеље. О, кад би сви ми знали колико нас Христос сваки дан
спасава од трулежи ове земље и губе овога страсног живота, ми би Га непрестано
гостили у срцу своме, и не би Га пуштали да оде испод крова наше душе!
А Марија узевши литру правога нардова многоценог мира помаза ноге Исусове, и
отре косом својом ноге његове, а кућа се напуни мириса од мира. Прва два
јеванђелиста пишу, да је жена просула миро на Христову главу, при чему свети
Марко још додаје: разбивши скленицу леваше му на главу. Најскупоценија мира
држана су у добро залемљеним и тврдо запечаћеним скленицама. Жена је разбила
грлић од стаклета, па је онда излевала миро најпре по Његовој глави па онда - у
знак неизмерног поштовања према Њему и своје сопствене смирености - и по
ногама. Она се није трудила да лагано отвори стакло него га је разбила још и зато
што је имала намеру да све миро, без остатка, излије на Господа. И тако, док је
Марта служила по кући и око трпезе као и увек, дотле је Марија на свој начин
одавала пошту чудотворном Учитељу. Две рођене сестре изражавале су своје
поштовање према Господу на два разна начина. Другом једном приликом кад је
опет Марта служила а Марија седела крај ногу Христових и слушала Његове свете
речи, Господ је одао већу похвалу Марији но Марти рекавши: Марија је добри
дијел изабрала (Лк. 10, 42) хотећи тиме да истакне претежну важност духовне
ревности над телесном ревношћу. Сада пак Марија је набавила скупоцено нардово
миро и, по источноме обичају, левала га по глави и по ногама Онога који је Својом
надприродном чистотом омивао и миросавао њену душу. При овоме догађају
присутни су се поделили у осећају, сви су ћутали и ћутањем одобравали поступак
Маријин, но један само од њих нити је ћутао нити је тај поступак одобравао. Ево
како јеванђелист, који је и сам био присутан ту, описује негодовање тога једнога:
онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га
намераваше издати: зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде
сиромасима? А ово не рече што се стараше за сиромахе него што беше лопов, и
имаше ковчежић, и носаше што меташе у њ. Према првој двојици јеванђелиста
није сам Јуда негодовао него и остали ученици (Матеј) или још неки од присутних
(Марко). Да су још неки негодовали, било тајно у души било полугласно, јасно је и
из одговора Христовог у данашњем јеванђељу: не дирајте у њу .... јер сиромахе
свагда имате са собом а мене немате. Господ, дакле, одговара у множини. Но ма
колико њих да је негодовало и ма како да је опажљиво било њихово негодовање,
главно је да је Јуда најљуће, најгласније и најизразитије негодовао. Зашто
јеванђелист Јован спомиње само њега? И то још га нарочито бележи са пуним
именом, и са ознаком издајника? Да га читаоци не би помешали са другим Јудом
апостолом. Јуда протествује, дакле, зашто се оно скупоцено миро изли бадава а не
продаде, и новац не раздели сиромасима. Он означава и високу цену тога мирисног
уља: триста пењаза, или триста гроша. То је заиста висока цена једне скенице
мира; то износи неколико златних дуката. Но то баш показује превисоко
страхопоштовање које је Марија имала према Господу Исусу. Ко зна колико је
времена она штедела док је заштедела толики новац, да га одједном утроши, и тиме
овековечи један тренутак времена? Јуду је дубоко заболело то што тих неколико
златних дуката нису звекнули у његов ковчежић. Јеванђелист отворено каже да он
беше лопов. Наравно, да је Господ то знао, тј. знао је, да Јуда подкрада ковчежић, у
који су сабиране добровољне жртве за издржавање сиромаха. Но и ако је то Господ
знао, Он никад није хтео изобличити Јуду за крађу, можда зато што је Он дубоко
презирао новац, те није хтео о томе уопште да говори, а можда и зато што је чекао
час, па да у једној речи каже о Јуди све што се могло казати. Ево те страшне речи,
коју Господ рече о Јуди пред ученицима Својим: Не изабрах ли ја вас
дванаесторицу, и један је од вас ђаво (Јов. 6, 70-71)? Нашто, дакле, називати Јуду
само лоповом, кад је он заслужио да се назове ђаволом?
На његово негодовање ево шта Господ одговара: Не дирајте је; она је то сачувала
за дан мога погреба. Јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате свагда. О,
да дивна и дирљива одговора! Она иста уста која су изрекла: милости хоћу а не
жртве, и која су казала богатоме младићу: продај све што имаш и раздај
сиромасима - та иста уста сада оправдавају Марији због просипања скупоценог
мира. Није ли ту каква противречност? Не, никако; јер не живи човек само о хлебу,
и јер и ово дело Маријино јесте колико жртва толико и милост, и то милост према
највећем Сиромаху који је икада ходио по овој земљи. Јер није толико сиромах онај
ко је одувек био сиромах и чији су ђедови и прађедови били сиромаси, али је прави
сиромах један цар кад се изједначи са сиромасима, а шта тек да кажемо за Цара над
царевима који је од постанка царовао над бесмртним војскама ангелским, па је из
човекољубља учинио се човеком родивши се у пећини и поставши слуга свима?

Волови и овце позајмили су Му своју шталу као новорођеном младенцу, а по смрти
ко ће Му пристојно помазати мртво тело Његово, бар онолико колико је то обичај и
са сиромасима кад умру? Ево ко - Марија. Као Духом научена она унапред свршава
овај чин помазања тела Христовога припремајући га тако за погреб. За њу, ово је
тајна вечера, на којој она свршава једну тајну не над живим него над мртвим
Господом. Као да је знала, да ће моћни Чудотворац који је њеног брата повратио
међу живе и губавог домаћина вечере међу здраве кроз два три дана пасти у руке
злочинаца који ће га злочиначком смрћу уморити. Зато - не дирајте у њу; пустите је
нека врши погребни обред нада Мном. А сиромахе ћете свагда имати са собом, па
се старајте да на њима испуните заповест Моју о милосрђу. Што учините
сиромасима, учинили сте Мени; но исто тако: што учинисте Мени, учинили сте
сиромасима. Оно што Мени учинисте Ја ћу троструко вратити и вама и сиромасима
вашим. Још је Господ рекао: заиста вам кажем: где се год успроповеда јеванђеље
ово по свему свету, казаће се и то за спомен њезин (Мк. 14, 9). Видите ли како наш
царствени Господ царски награђује учињену Му услугу! Он награђује љубав
стоструком љубављу, и потрошених триста гроша, за којима је Јуда толико жалио,
Он отплаћује Марији бесмртном славом. За триста гроша, које би крадљиви Јуда
сакрио у мрак заједно са именом Маријиним, Марија је купила неисплативи бисер,
наиме једну корисну поуку милионима и милијардама хришћана, поуку о том како
Господ царски плаћа онима који Њему служе.
Разумеде пак многи народ из Јудеје да је (он) онде и дођоше не само Исуса ради
него и да виде Лазара кога подиже из мртвих. А првосвештеници се договорише да
и Лазара убију, јер многи њега ради иђаху из Јудеје и вероваху у Исуса. Ево опет
људи подељених од силе Христове! Једни иду да виде чудотворца, и Лазара, чудо
Чудотворчево; а други се договарају да убију обојицу, не само Христа него и
Лазара. Зашто Лазара? Да би тако уништили и живог сведока чудотворства
Христовог. Но зашто се онда нису договорили да побију и све остале људе, жене и
децу, на којима је Господ показао Своју божанску моћ, - све слепе који су
прогледали, и глуве који су прочули, и неме који су проговорили, и сумасшедше
који су се уразумели, и мртве који су васкрснули, и губаве који су очишћени, и
узете који су исцељени, и раслабљене, хроме, бесне, и остале и остале, који су
чудом оздрављени? Сведоци Христове чудотворне моћи постојали су по градовима
и селима на све стране земље израиљске. Зашто се првосвештеници не договорише,
да све њих побију, него само Лазара? Не зато што су се ови зли људи бојали крви и
што су жалили људе него само зато што је то било неизводљиво и по њих саме
опасно. А Лазара су нарочито хтели убити зато што је његово васкрсење изазвало,
изгледа, веће узбуђење по Јудеји него ма које друго чудо Спаситељево; па онда и
зато што је многи народ врвео да види Лазара и видевши га почео веровати у
Господа Исуса; а можда још и зато што је Пасха била сасвим блиско, па су се
бојали да сав народ који се о Пасхи сабира у Јерусалим не крене за Витанију да
види оживелог мртваца и не поверује у Христа. И тако док је народ тражио
спасења, дотле су се његове духовне вође трудиле да му заграде и спрече пут ка
спасењу. Но сав труд ових злобних вођа народних против Божјега дела остао је
узалудан. Што год су више они притискивали дело Божје, то је оно више избијало
на видело. То се показало јасно и доцније са црквом Христовом до дана

данашњега: читаве војске противника Христове цркве нападале су ову и споља и
изнутра, но сви ти напади не само што нису успели да је сруше него су јој, на
против, баш тиме помогли да се рашири и да се утврди у свету. Не могу слабе
људске руке војевати против Свемоћнога Творца и Његовог дела. Оно што Он хоће
бива упркос свих противних сила у Паклу и на земљи.
Догађај који се даље описује у данашњем јеванђељу показује колико је народ био
отворенији за истину од својих вођа, и колико великодушнији и благодарнији. Тај
догађај познат је под именом свечаног уласка Христовог у Јерусалим. А сутрадан
многи од народа који беше дошао на празник чувши да Исус иде у Јерусалим узеше
гране од палме и изиђоше ми на сусрет, и викаху му говорећи: Осана! благословен
који долази у име Господње, цар Израиљев. Сутрадан, по вечери у Витанији, Господ
се кренуо за Јерусалим, за град који убија пророке. Но Јерусалим није био
обиталиште само тесногрудих фарисеја, и надмених књижевника, и богоборних
првосвештеника, но један невиђени мравињак од људских бића, један огроман
логор од хаџија и богомољаца. За време пасхе Јерусалим је у себи имао скоро
онолико људских душа колико и Рим, тадашња престоница света. Та непрегледна
маса људских бића сабирала се у Јерусалим, да као буде ближе Богу. Не може се
рећи, да срце незаведене масе народне није видовито. У овоме случају и овога дана
оно је уистини наслутио чудновату близину Бога и провидело је у Господу Исусу
жељенога Цара из колена Давидова. Зато кад је Господ силазио низ Гору
Маслинску, овај народ узлазио је уз ту исту Гору Њему у сретање. Једни
простираху своје хаљине на путу пред Њим, други одсецаху гране од маслина и
другог дрвећа и њима урешаваху пут, трећи нарочито бираху за ту сврху палмове
гране, а сви заједно испуњени радошћу поздрављаху Га клицањем Осана! Осана
сину Давидову! Осана на висини! Благословен цар Израиљев који долази у име
Господње! Насупрот гвозденоме гњету римском; насупрот покварености и
партизанском ситничарству својих старешина, душа народна веровала је у
могућност чуда Божјега које ће целокупно несносно стање тренутно изменити. И
народна душа је осетила да је носилац тога чуда Исус Господ. Зато Њега и
поздравља тако радосно. Како ће Он извести ту темељиту промену у току ствари
народ није знао; он је васпитаван да зна само за један начин извођења те промене,
наиме помоћу цара из колена Давидова, који ће се зацарити у Јерусалиму на
престолу Давидову. Народ је стога гледао у Исусу тога цара и поздрављао Га с
радошћу и надом, да ће се Он овом приликом зацарити у Јерусалиму насупрот
Риму и насупрот Јерусалиму. Но та вера народна изазвала је страх код фарисеја; и
та радост народна изазвала је гњев њихов. Зато неки од фарисеја рекоше Христу, да
им запрети да тако не кличу. А кротки Господ, свесан неодољивости силе Своје,
одговори им: ако они ућуте, камење ће проговорити (Лк. 19, 39-40). Тако им
одговори Цар над царевима, преобучен у сиромаха и јашући на магарету. Јер
јеванђелисти описују да је Господ при овом величанственом уласку јахао на
магарету.
А Исус нашавши магаре уседе на њега, као што је писано: не бој се, кћери Сионова,
ево цар твој иде седећи на магарету. Други јеванђелисти исцрпно описују, како је
сиромашни Господ, без игде икакве својине, дошао до магарета. Зато свети Јован
прелази преко тога, као познатог, и само вели нашавши магаре. Најисцрпније
јеванђелист Лука (19, 30-35) описује чудо прозорљивости и власти Христове којом
је Господ дошао до тог магарета. Идите у то село према вама, рекао је Господ
неким ученицима, и кад уђете у њега наћи ћете магаре привезано на које никакав
човек никад није уседао; одрешите га и доведите. Ученици су пошли по заповести,
и заиста нашли су све како им је речено. С магаретом је била и магарица, матер
његова. Зашто Господ није узјахао на магарицу него на магаре, на коме нико никад
дотле није јахао? Зато што се магарица није дала ни јахати ни водити. Магарица
представља народ израиљски, а магаре народе незнабожачке. Тако тумаче Свети
Оци, и тумачење је њихово несумњиво тачно. Израиљ ће одбацити Христа, а
незнабошци ће Га прихватити. Незнабошци ће углавном пронети Христа кроз
историју, и заједно с Њим ће ући у Вишњи Јерусалим, у царство небесно.
Али ови ученици његови не разумеше пре: него кад се прослави Исус онда се
опоменуше да ово беше за њега писано, и ово му учинише. А, уопште, врло мало
разумеше ученици од свега што се збиваше с њиховим Учитељем све докле им се
не отвори ум да разумеју и докле их не озари Дух Божји у виду пламених језика.
Тек тада разумеше све и опоменуше се свега.
А народ сведочаше који беше пре с њим кад Лазара изазва из гроба и подиже га из
мртвих. Зато га и срете народ, јер чуше да он учини ово добро. Овде је реч о две
врсте народа: о једнима који су били присутни сведоци васкрсења Лазарева у
Витанији, и о свему осталом народу, стеченоме у Јерусалиму, који чу од оних
првих о чуду над Лазаром. Први сведочише, а други због тог сведочанства изађоше
и сретоше Га. И док се дим од жртава дизао код храма Соломонова; док су се
књижевници с досадом препирали о мртва слова закона Мојсејевог; док су отупели
свештеници гордељиво распоређивали ток свечаности, док су се старешине
народне пућиле и показивале народу као у самоуверењу, да се сав тај народ скупио
ради њих; и док су левити тачно и задовољно одвајали делове жртава које њима
припадају - дотле је народ чезнуо за чудом и Чудотворцем. Зато су сада
непрегледни таласи људских бића, окренути леђима храму Соломонову у
Јерусалиму, и жртвеницима и свештеницима, и целој тој немоћној машинерији
извештаченог варошког друштва, окренути леђима свему томе управљали лица
своја ка Гори Маслинској, низ коју је силазио Чудотворац. Јер шта могу помоћи
мртве куле јерусалимске, са живим мртвацима у њима, гладној и жедној души
народној, која тражи прозор на затвореном небу и виђење Бога Живога? Обе
гордости, које су испуњавале и препуњавале Јерусалим, и римска и фарисејска,
нису биле у стању учинити ни једну длаку белом или црном. А гле, низ Маслинску
Гору спушта се Онај, који је Својим гласом изазвао четвородневног мртваца из
гроба васкрснувши га из мртвих и повративши га из гробне трулежи!
О, да би и ми сви одвратили дух свој од горде но немоћне машинерије овога света,

и управили га ка гори небесној, попут Христа Цара! О, кад би и ми управили све
наше надање само у њега! Наша душа тражи победиоца и смрти, које сва васиона
сама собом не може победити. Христос је тај Победилац. Наша душа гладни и
жедни за Царем смиреним и моћним, смиреним због Своје моћи и моћним због
Своје смирености, за Царем пријатељем свакога од нас појединачно, за Царем чијој
власти нема границе и чијем човекољубљу нема мере. Такав је Цар Христос
Господ. Њему, дакле, ускликнимо сви: Осана, осана! Њему нека је слава и хвала,
заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек,
ВЕЛИКИ ПЕТАК
Јеванђеље о Богу међу разбојницима
Христос на Голготи! Спаситељ на Крсту! Праведник у мукама! Човекољубац

убијен од људи! Ко има савести, нека се стиди! Ко има срца, нека плаче! Ко има
разума, нека разуме!
С чиме да се сравни овај догађај, као бездан тајанствен, као земља тежак, као пакао
језовит? Од милиона просведневних бивања у пространој васиони, које очи наше
гледају и уши наше слушају, с којим бивањем да се упореди овај безимени злочин
на Голготи? Да ли с јагњетом усред гладних вукова? Или са невиним младенцем у
жвалама змијског цара? Или са мајком, окруженом сумасшедшим синовима и
кћерима? Или са вештаком, упалом у машину, коју је он сам саздао, и мрцвареном
на смрт точковима те машине? Да ли са Авељом, кога брат уби? Но то већи
грешник уби мањег грешника, а овде је злочин над безгрешним. Да ли са Јосифом,
кога браћа продадоше у Египат? Но то је грех према брату али не и према
добротвору, а овде је грех према Добротвору. Да ли са праведним Јовом, чије тело
претвори Сатана у гној, и смрад, и ручак црви? Но то се зли Сатана подиже против
створења Божјег, а овде се створење подиже против Створитеља? Да ли са дивним
Давидом, против кога диже буну син му Авесалом? Но ово је мала казна Божја за
велики грех Давидов, а овде је Праведник, Праведник, највећи Праведник под
највећим, највећим страдањем!
Милостиви Самарјанин, који је спасавао човечанство од разбојничких повреда, сам

је пао у руке разбојника. Седам врсти разбојника окружили су Га. Првог разбојника
представља Сатана, другог старешине и вође народа јеврејског, трећег Јуда,
четвртог Пилат, петог Варава, шестог непокајани злочинац на крсту, и седмог
покајани злочинац на крсту. Застанимо за час и расмотримо ову разбојничку
дружину, усред које виси распет Син Божји, у крви и ранама. На прво место долази
Сатана, највећи пакосник рода људског. Он је отац лажи и разбојник над
разбојницима. Двојака су његова кушања, којима он куша род људски, да би га
упропастио: он куша слашћу и куша муком. На почетку он је кушао Господа на
Гори Искушења слашћу, влашћу и богатством, сада пак на крају, он Га куша
муком. Када је био побеђен и посрамљен при првом кушању, он је оставио Господа
и побегао до Њега. Но није Га оставио сасвим него само за неко време, Тако стоји
написано у Јеванђељу: отиде од Њега за неко време (Лк. 4, 13). Ово неко време је
истекло, и, ево, он се поново јавља. Сада му није било нужно, да се јавља
откривено и видљиво; сада је он деловао кроз људе, кроз синове таме, који су од
велике светлости Христове ослепили, и у слепилу своме предали се у руке Сатани
и послужили као његово оруђе против Христа Господа. Но он је ту, близу сваког
језика, који хули на Христа, на сваким устима, која пљују пречисто лице Његово,
при свакој руци, која Га шиба и трновим венцем боде, у сваком срцу, које гори
огњем зависти или мржње према Њему.
Други разбојник то су воће и старешине народа јеврејског, политичке, верске и

интелектуалне воће тога народа. То су књижевници, фарисеји, садукеји и
свештеници. На челу свију стоји цар Ирод. На разбојништво против Господа њих је
покренула завист и страх, завист према моћнијем, умнијем и бољем од себе, и страх
за свој положај, власт, част и богатство у случају, да сав народ стане уз Христа.
Ништа не помаже, гле, свет иде за њим (Јов. 12, 19), вајкали су се они у својој
немоћи, зависти и страху. У чему је пак њихово разбојништво према Господу? У
томе што су Га без законског саслушања и суђења ухватили и убили. У Јеванђељу
пише, да се главари свештенички и књижевници и старешине народне у двору
Кајафином саветоваше како би Исуса из преваре ухватили и убили (Мат. 26, 34).
Они се, дакле, нису саветовали, како да Га туже суду и како да Његове тобожње
кривице изнесу пред суд, па да Му суд суди, него како ће Га ухватити и убити, и
то преваром! Када је правдољубиви Никодим предлагао, да се Господ најпре од
стране суда саслуша, те да се дозна шта чини, они су с негодовањем и подсмехом
одбацили тај предлог (Јов. 7, 50-52).
Трећи разбојник је Јуда, вајни и жалосни апостол. Сатана је ушао у крв Христову
из богомржње и човекомржње; старешине и вође народне ушле су у крв
праведничку из зависти и страха; Јуда се пак придружио Сатани и народним
старешинама из среброљубља. Његов злочин састојао се у томе, што је за прљавих
тридесет сребрника издао свога Учитеља и Добротвора. Свој злочин он је сам
признао пред тим истим старешинама, који су га и најмили за дело издаје. Ја
сагреших, вели, што издадох крв праву. И бацивши сребрнике у цркви изиђе, и
отиде те се обеси. (Мат. 27, 4-5). А и сама његова одвратна смрт сведочи против
њега, јер стоји за њега написано овако: и обесивши се пуче по среди, и изасу се сва
утроба његова (Дела Ап. 1, 18).
Четврти разбојник је Пилат, ћесарски намесник у Јерусалиму, и у тајанственом

смислу представник паганског, незнабожачког света у осуди Богочовека. Колико је
он презирао Јевреје, толико и Јевреји њега. У почетку он се никако није хтео
мешати у суђење Христу. Узмите га ви и по закону својему судите му (Јов. 18, 31).
Тако је рекао тужитељима Христовим. Потом је стао на страну Христову, и после
извесног саслушања објавио Јеврејима: ја никакве кривице не налазим на њему (18,
38). Најзад, устрашен од претње: ако овога пустиш ниси пријатељ ћесару, Пилат
пресуди да буде као што они ишту (Јов. 19, 12; Лк. 23, 24), и нареди да Христа
шибају и разапну. Злочин Пилатов састоји се у томе, што је могао а није хтео
заштитити праведника. Гле, сам је он рекао Господу: власт имам распети те, и
власт имам пустити те (Јов. 19, 10). Овим признањем Пилат је за увек натоварио
на себе одговорност за убиство Христа. Шта је навело Пилата на овај злочин, и шта
га је гурнуло у дружину осталих разбојника? Слабодушност и страх, слабодушност
у одбрани правде, и страх за свој положај и за милост ћесареву.
Пети разбојник био је Варава. Он је у то време лежао у тамници за буну и за крв

(Лк. 23, 19). Због таквих недела он је и по јеврејском и по римском закону
заслуживао смрт. Лично и свесно он се није ништа огрешио о Христа. Огрешили су
се они, који су њега претпоставили Христу. Помоћу Вараве разбојника Пилат је
мислио спасти Христа од смрти; Јевреји су пак помоћу невинога Христа спасли
Вараву. Наиме: Пилат је ставио Јеврејима на гласање и слободан извор. Христа или
Вараву; и слични су изабрали себи сличног. Бога или разбојника? И разбојници су
гласали за разбојника!
Шести и седми разбојник били су они злочинци, који су на Голготи висили свак на
своме крсту, један с десне а други с леве стране Христу, као што је видовити
Исаија пророчански провидео и предсказао: и би метнут међу злочинце (53, 12).
Један од тих разбојника и у смртним мукама изговарао је устима својим хуле а
други молитве. Ево два човека у истоветном положају: обојица приковани на крст,
обојица при растанку са овим светом не очекујући ништа више од овога света! Па
како различни ипак! Ево утука свима онима, који вичу: ставите људе у исти
материјалан положај, дајте им свима исту част и имање, па ће сви и духом бити
исти! Један разбојник издишући руга се Сину Божјем: ако си ти Христос, помози
себи и нама! А други се моли Господу: опомени ме се, Господе, кад дођеш у
царство своје (Лк. 23, 39-42)! Крсне муке једноме су убиле и тело и душу, а
другоме су убиле тело и спасле душу. Крст Христов био је једноме на саблазан а
другоме на спасење.
Такви су били разбојници око Христа. Но о благодати Божја! помози нам да пре
него што осудимо оне разбојнике, који Господа љубави приковаше на крст,
расмотримо свој сопствени живот и испитамо, да ли и ми не припадамо тој истој
разбојничкој дружини. О кад би ми били бар као онај седми разбојник, који се на
крсту покајао, и у муци телесној потражио и нашао спасења својој грешној души!
Ако неко дише мржњом према Богу и људима, тај је најближи друг Сатани и
најоштрије оруђе његово.
Ако је неко испуњен завишћу према богоугодним људима и слугама Христовим,

тај је разбојник и богоубица исто онако као Ирод, Ана и Кајафа, и остале воће и
старешине народа јеврејског.
Ако је неко среброљубив, тај није далеко од богоиздајства, и његов најближи друг
у разбојничкој дружини овога света јесте Јуда.
Ако је неко слабодушан у одбрани праведника и толико бојажљив за свој положај и

своју угодност, да се чак сагласи и на убиство праведника, разбојник је он исто
онако као и Пилат.
Прави ли неко буне и пролива ли људску крв, па неко други пострада место њега,
било по каквој омашци суда или по неваљалству људи, он је разбојник онако исто
као и Варава.
Хули ли неко на Бога целога свог живота, било делима било речима, и стоји ли
богохулство на језику његовом чак и на самртном часу - ваистину, таквоме је
духовни брат онај богохулни разбојник на крсту.
Благословен пак нека је онај, који допавши мука због својих грехова не хули ни на
кога и не осуђује никога, него се сећа греха својих и вапије Богу за опроштај и
спасење! Благословен нека је онај седми разбојник, који разумеде муке своје на
крсту као заслужене муке за своје грехе, и разумеде муке невиног Спаситеља као
незаслужне муке, за грехе других људи, те се покаја, испроси милост Божју, и обре
се први у Рају вечног живота заједно са Спаситељем! Три откровења дођоше нам
кроз њега: спасоносност покајања, ма и на самртном часу, спасоносност молитве к
Богу, и брзина Божјег милосрђа. Диван пример остави он свима нама, који се ма
каквим грехом упрљасмо, од Бога одвојисмо и у злочинце убројасмо. Сваки је грех
злочин према Богу, и сваки ко ма и један једини грех учини, убраја се у разбојнике,
то јест у слуге Сатане. Нека нико, дакле, у муци не ропће, да му мука не би била на
погибао место на спасење. Него нека мрак муке осветљава размишљањем о својим
гресима, кајањем и молитвом. Тако му само мука неће бити на погибао него на
спасење.
А сада када смо видели све разбојнике око Христа Господа, застанимо за час и пред
самим Господом, и посмотримо какав изгледа Он међу разбојницима. Пре свега
обазримо се за час на врт Гетсимански, где уморни ученици спавају а Господ клечи
на молитви и у борби - оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова; али опет не
како ја хоћу него како ти. - Зној пак његов бијаше као капље крви које капаху на
земљу. Нераздвојно је божанство Христово од Његовог човечанства, но пред
нашим очима час се пројављује више једно час више друго. Посматрајући Га као
слабачка младенца у пећини, ми видимо човека. Посматрајући Га у бекству за
Египат, или у дугогодишњем ћутљивом раду у Назарету, опет ми видимо човека.
Видећи Га жедна, и гладна, и уморна од путовања, ми гледамо човека. Но када Га
посматрамо, како мртве васкрсава, хлеб умножава, бесомучне и прокажене
исцељује, буру утишава, ветрове зауставља, по води ходи као по суху - тада заиста
не видимо пред собом човека него Бога. У врту Гетсиманском ми Га видимо и као
Бога и као човека. Као Бога - јер док три најбоља човека у свету, три прва апостола
Његова, од умора спавају, дотле Он неуморно бди на молитви клечећи. Као Бога -
јер ко је икад могао и смео ословити Бога са речима: Оче мој, осим Њега Јединога,
који је као Син сазнавао Своју једнобитност са Богом Оцем? као Бога - јер ко би се
од смртних људи усудио рећи, да ће се на његову реч слетети око њега дванест
легиона ангела? Као Човека - јер, гле, као човек Он клечи у прашини земној; као
човек зноји се од муке; као човек води борбу сам са собом; као човек ужасава се
страдања и смрти; као човек моли, да Га мимоиђе горка чаша бола.
Ко може описати и измерити бол Христов оне страшне ноћи уочи Распећа? Бол
душе и тела! Ако је на Крсту био већи бол телесни, овде је био већи бол душевни.
Јер се каже, да Он беше у борењу. То је унутрашње, душевно борење; то је
објашњавање са Оцем; то је тајанствено саветовање Човека са беспределном
Божанском Тројицом о нечем, од чега зависи сав створени свет од почетка до краја.
На једној страни преужасни бол човека, од кога се лије крвав зној у хладној ноћи, а
на другој страни Божји план људског спасења. Ово двоје стајало је у борби. Ово
двоје требало је да се измири. Човек је викао: ако је могуће да ме мимоиђе чаша
ова! Богочовек (Послушни Син) је додавао: али опет не како ја хоћу него како ти.
А Бог је опредељивао, да се чаша мора испити. И кад се Човек измирио са
опредељењем Бога, мир се поновно повратио души Његовој, онај никад невиђени
мир на земљи, кога више није могло поколебати ни издајство, ни пљување, ни
подсмевање, ни шамарање, ни трнов венац, ни лаж, ни клевета, ни неблагодарност,
ни сав безумни урнебес унаоколо, па чак ни мука на Крсту. Господ Исус однео је
главну победу над Сатаном у врту Гетсиманском, и то однео ју је послушношћу
према Богу Оцу. Непослушношћу према Богу Адам је побеђен од Сатане;
послушношћу према Богу Христос је победио Сатану, и спасао Адама и његов род.
У врту Рајском Сатана је победио човека, у врту Гетсиманском Човек је победио
Сатану. То је и било оно борење, које јеванђелист спомиње. Требао је баш човек да
победи, човек а не Бог, да би тако сви људи имали пред собом пример борбе и
победе, пример човечански, коме се може подражавати. Зато је Бог и пустио
Човека Исуса, да се бори са Сатаном и свеколиком силом његовом. Отуда и
преужасни бол Човека; отуда и узвик: да ме мимоиђе чаша ова! Отуда и зној као
капље крви са лица Човековог. Но ако је тело слабо, дух је срчан. И дух је однео
победу најпре над телом а потом и над Сатаном. Можда Сатана није могао
докучити, да је он потпуно побеђен у врту Гетсиманском, те је продужио ликовати
гледајући Господа поругана, распета и умртвљена. Но када се Господ, кроз смрт и
гроб, спустио као гром у царство Сатанино, тада је сатана сазнао, да је његова
тобожња победа на Голготи само свршетак његовог пораза у врту Гетсиманском.
Као што је Господ Исус гладовао и жеђовао као човек; као што се замарао као
човек; као што је као човек јео и спавао, ходио и говорио, плакао и радовао се, тако
је Он као човек и страдао. Да нико од нас, дакле, не каже: лако је било Њему
страдати - Он је био Бог! али како ћу ја да поднесем страдање? Такав говор је само
изговор, који потиче од незнања и од лености духа. Уствари, није лако било Христу
страдати, јер Он није страдао као Бог него као човек. И још, теже је било страдати
Њему, Невиноме и Безгрешноме, него нама, кривим и грешним. Не заборавимо
никад, да кад ми страдамо, страдамо за своје грехе. Господ Исус пак није страдао
због Себе и за Себе, него због људи и за људе, због многих људи и за све грехе
људске. А кад један грех донесе Адаму смрт, кад један грех удари на Каиново чело
вечни жиг стида; кад због два три греха Давид онолико пострада; кад због многих
греха Јерусалим би разорен и Израиљ одведен у ропство - можете мислити, какво је
страдање морао поднети Онај, на Кога су се натовариле планине свих грехова
људских из свих столећа и свих поколења! Ту су страшни греси, од којих се земља

цепала и гутала људе и стоку; ту су греси, од којих су пропадали градови и народи;
ту су греси, од којих је долазио потоп, и глад, и суша, и помор, и скакавац, и
гусеница; ту су греси, који су производили ратове међу људима, пустош и разор; па
греси, који су отварали капије душе људске и насељавали људе безумним
духовима; па греси, од којих се сунце помрачивало и море колебало и реке
пресушивале. Шта да набрајамо? Може ли се избројати песак у мору и трава у
пољу? Сви ти греси, од којих је сваки поједини смртоносан као отров од најљуће
змије - јер је плата за грех смрт (Рим. 6, 23) - сви до једнога свалили су се на
невиног Човека Исуса. Он грехе наше узе. Какво чудо онда, што са Његовог чела
пада зној као капље крви! Какво чудо, ако Он вапије: да ме мимоиђе чаша ова! Гле,
једва ко умре за праведника, а Христос умре за безбожнике (Рим. 5, 6-7)! Замисли
себе, да си изведен на губилиште за једнога праведника, па ћеш видети како је то
тешко. А замисли себе на губилишту за разбојника, и то за разбојника који је према
теби вршио разбојништво - замисли, да си изведен на смрт ради његовог спасења!
Од саме помисли зној ће те облити. Тада ћеш донекле појмити крвав зној Христов.
И тада ћеш, устрашен, задивљен, избезумљен, узвикнути: ево Човека, који је Бог!
Ево човека! узвикнуо је Пилат пред руљом јеврејском показујући Христа под
трновим венцем и у скерлетној хаљини. Зашто је то узвикнуо Пилат? Да ли из
дивљења достојанствености, мирноћи и ћутљивости Христовој, или с намером да
изазове сажалење код Јевреја? Можда и једно и друго. Узвикнимо и ми с
дивљењем: ево Човека? Ево правог, истинског, прекрасног Човека, каквога је Бог
мислио онда кад је стварао Адама. Ево Човека кротког, смерног и послушног вољи
Божјој, какав је Адам био у Рају пре греха и изгнања. Ево Човека без мржње и
злобе, са неколебљивим миром посред буре мржње и злобе људске и демонске!
Његова борба свршена је у врту Гетсиманском. Онда када је трећи и последњи пут
узвикнуо ка Оцу: нека буде воља твоја! настао је мир у души Његовој. Тај мир
давао Му је достојанство, које је дражило Јевреје и изазивало дивљење код Пилата.
Он је предао тело Своје вољи Оца Свога, као што је мало после предао у руке
Његове дух Свој. Своју човечанску вољу Он је потпуно покорио божанској вољи
Оца небесног. Не желећи никоме зла Незлобиво Јагње клецало је под тешким
Крстом ка Голготи. Није толико тежило на Њему дрво од Крста колико греси рода
људског, греси, који су заједно са Његовим телом имали да буду приковани на то
дрво.
Но шта говоримо, да Христос у тим страшним часовима никоме није зла желео?
Тиме је само половина речена. Он је свима и свакоме само добро желео. Но и тиме
није све речено. Он није само желео добро него је до Свог издисаја радио на добру
људи. Чак и са самога Крста Он је радио за добро људи, за добро оних који су Га на
дрво ексерима заковали. Све што је могао учинити за њих у крсним мукама Он је
учинио, наиме: опростио им је грех њихов.
Оче, опрости им, јер не знаду шта чине. Ово није само добра жеља, ово је добро
дело. Највеће добро дело, које грешни људи могу потребовати од Бога. Са Крста,
испод руке смрти, сав савијен од бола, Господ је испуњен бригом за спасење људи.
Он извињава људе њиховим незнањем. Он се моли за разбојнике, који Га гвожђем

закивају и копљем пробадају. Он и распет испуњава Своје велике заповести, дате
људима: заповест о непрестаној молитви, заповест о милосрђу, заповест о
опраштању, заповест о љубави. Ко је икад павши у руке разбојника молио се за
добро разбојника, молио се за њихово спасење, бринуо о њима, извињавао њихово
недело? И најбољи људи кад су падали у руке разбојника молили су се Богу само за
своје спасење, мислили о своме добру, бринули се за себе, и оправдавали себе. И
најправеднији људи пре Христа нису се могли уздићи до молитве за злотворе своје.
Свак је призивао и Бога и људе на освету према својим злотворима. А Господ, ево,
извињава Своје злотворе, брине о њима, опрашта им, и моли се за њих. Какве
ситнице ми злопамтимо! За какве ситнице се гневимо и светимо! И то ми, који
сваки дан изазивамо гнев Божји преступајући Његове свете заповести било
нечистим мислима, било нечистим жељама, било неправедним делима! Нико од нас
не може се назвати човеком, ако није човекољубив. Човекољубље само може нас
учинити човеком, правим и истинитим човеком. Узалуд гледамо у Господа на
Крсту, узалуд слушамо Његову последњу молитву за грешнике - ако човекољубља
немамо, и ми спадамо у ону разбојничку дружину, која је Њега неправедно осудила
и убила. Нека нас, дакле, не испуњава само дивљење према Господу Човекољупцу,
него уз дивљење и стид, уколико се она молитва са Крста и на нас односи.
"Што већа љубав то веће и страдање" - каже свети Теодор Студит. Ако не умемо
још да измеримо колика је љубав Господа Исуса према нама, постарајмо се да
измеримо страдање Његово за нас. А страдање Његово за нас толико је велико и
страшно било, да га је и земља осетила и затресла се; осетило га је и сунце и
помрчало; и камење - распало се; и завеса - и расцепила се; и гробови отворили се;
и мртви подигли се и капетан под Крстом - и признао Сина Божјега; и разбојник на
крсту - и покајао се. Нека, дакле, наше срце не буде слепље од земље, тврђе од
камена, неосетљивије од гроба, и мртвије од мртваца. Него покајмо се као
разбојник на крсту, и поклонимо се Сину Божјем као капетан Пилатов под Крстом.
Да би и ми тако, са многом светом браћом и сестрама, били за увек искупљени од
смрти страдањем Христовим, очишћени пречистом крвљу Његовом, загрљени
раширеним рукама Његовим светим, и удостојени бесмртнога царства Његовог. Јер
ко то пренебрегне, тај ће остати у овоме животу у антихристовој разбојничкој
дружини, а у животу оном имати удео са непокајаним разбојницима, далеко,
далеко, предалеко од лица Божја. Јер ако је Бог једном био са разбојницима на
земљи, неће никад бити с њима на небу.
Поклонимо се, дакле, страдањима Господа, распетога за нас грешне. Исповедимо и

прославимо Његово свето име. Слава Му и хвала као истинитом Човеку и
истинитом Богу, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и
неразделној, сада и навек, кроза све време и у сву вечност. Амин.
БЕСЕДА НА ВАСКРС
Јеванђеље о Победиоцу смрти
Озебли се скупљају око огња; огладнели се сабирају око трпезе; намучени у

дугоноћној тами радују се изласку сунца; изнурени претешком борбом кличу
изненадној победи. О, васкрсли Господе, како си васкрсењем Твојим постао све
свима! О, пребогати Царе, како си једним Твојим даром напунио све празне руке
пружене к небу! Радује се небо, радује се и земља. Радује се небо као што се мајка
радује када храни своју огладнелу децу; радује се земља као што се деца радују
када примају храну из руку своје мајке.
Победа Христова једина је победа којој се могу радовати сва људске бића од
првостворенога па до последњега. Свака друга победа на земљи делила је и дели
људе. Кад један цар земаљски задобије победу над другим царем, један се од њих
радује а други жалости. Кад један човек победи свога суседа, онда је под једним
кровом песма а под другим плач. Но нема победне радости на земљи, која није
затрована злурадошћу: обичан победилац земаљски радује се колико своме смеху
толико и сузама побеђеног противника. Он ни сам не примећује, како му злоба
преполовљава радост.
Кад је Тамерлан победио султана Бајазита, он је овога ставио у гвоздени кавез и

пред кавезом направио пир и весеље. Његова злурадост била је сва његова радост;
његова злоба давала је хране његовом весељу. О, браћо, како је злурадост кратка
радост! О, како је злоба отровна храна весељу! Кад је краљ Стеван Дечански
победио краља бугарскога, он није хтео улазити у бугарску земљу нити робити
бугарски народ, него с бојног поља упутио се у испосницу, да пости и Богу се
моли. Овај победилац племенитији је од онога. Но и ова победа, као ниједна
људска победа, није победа без свог жалца за побеђене. И најплеменитија људска
победа је слична неком сунцу, које би једном половином сипало светле а другом
тамне зраке. Само је Христова победа као сунце, које сипа светле зраке на све оне
који стоје под њим. Само Христова победа испуњава сва срца људска неподељеном
радошћу. Само је она без злурадости и без злобе.
Тајанствена победа, рећи ћете? Јесте, али у исто време објављена свему роду
људском, живом и умрлом.
Великодушна победа рећи ћете? Јесте, и више од тога. Није ли мајка више него
великодушна када не само једном или двапут одбрани децу своју од змија, него да
би децу спасла за увек, иде храбро у само легло змија и огњем га сагорева?
Лековита победа, рећи ћете? Јесте, лековита и спасоносна за навек и навек. Ова
незлобна победа спасава људе од свију зала и чини их бесмртним - и чини их
бесмртним и безгрешним. Јер бесмрће без безгрешности значило би само
продужени век злу, продужени век злурадости и злоби. А бесмрће с безгрешношћу

рађа непомућену радост и чини људе браћом пресветлих ангела Божјих.
Ко да се не радује победи Христа Господа? Гле, Он није победио ради Себе, него
ради нас. Његова победа није учинила ни већим, ни живљим, ни богатијим Њега,
него нас. Његова победа није себичност но љубав, није отмица но дар. Земаљски
победиоци односе победу, а Христос је једини који доноси победу. Ниједан
земаљски победилац, цар или војвода, не жели да се његова победа одвоји од њега
и припише другоме; само васкрсли Господ нуди Своју победу оберучке свакоме од
нас, и не срди се, но радује се, кад ми Његовом победом постанемо победиоци, то
јест већи, живљи и богатији него што смо.
Земаљске победе су лепше кад се издалека гледају а ружније и одвратније кад се

загледају изблиза, док се за Христову победу не може рећи кад је лепша: да ли кад
се гледа издалека или изблиза. Гледајући ту победу издалека ми јој се дивимо као
јединственој по сјају, красоти, чистоти и спасоносности. Гледајући је пак изблиза
ми јој се дивимо због страхоте непријатеља, који су њоме скрушени, као и због
множине робова, који су њоме ослобођени. Данашњи дан је више од свих осталих
дана у години посвећен прослављању и празновању ове победе Христове, те се
приличи загледати ову победу изблиза колико због бољег познања толико због
већег радовања.
Приђимо, дакле, ближе васкрслом и победничком Господу нашем и запитајмо се:

прво, кога је Он победио васкрсењем Својим? и друго, кога је Он ослободио
победом Својом?
Васкрсењем Својим Господ је победио два најљућа непријатеља живота људског и

достојанства људског: смрт и грех. Ова два непријатеља људског рода рођени су
још онда кад је први човек постао одрођен од Бога погазивши заповест о
послушности према Створитељу своме. У Рају човек није знао ни за смрт ни за
грех, ни за страх ни за стид. Јер прилепљен уз Живога Бога човек није могао знати
за смрт, и живећи у савршеној послушности према Богу он није могао знати за
грех. А где се не зна за смрт, не зна се ни за страх; и где се не зна за грех, не зна се
ни за стид од греха. Чим се човек огрешио о свеспасоносну послушност према
Богу, страх и стид ушли су у њега; он се осетио бескрајно удаљен од Бога и
наслућивао је косу смрти над собом. Зато кад Бог викну Адама и рече му: где си?
он рече: чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих (Пост. 3, 7-
10). Дотле је глас Божји крепио, радовао и оживотворавао Адама, а тада, после
учињеног греха, тај исти глас Божији раслабљавао га, страшио и умртвљивао.
Дотле је Адам гледао себе одевена у ангелску одећу бесмртности, а тада је угледао
себе грехом раздевена, опљачкана, понижена до скота, и смањена до кепеца. Тако
је, браћо, преужасан и најмањи грех непослушности према Богу. Уплашивши се од
Бога Адам се сакрио међу дрвета у врту. Као кад питома мачка подивља и побегне
у гору, те се почне крити од домаћина и хранитеља свога! Од бесловесних
створова, над којима је Адам дотле свемоћно господарио, он је почео тражити
заштите мимо Заштитника свога. Један грех муњевитом брзином повлачио је други,
трећи, стоти, хиљадити, док се човек најзад није поскотио и оземљанио, телом и
духом. Грешни пут, којим је Адам ударио, водио је к земљи и у земљу. Отуда Божје
речи: јер си земља и у земљу ћеш отићи (Пост. 3, 19) исказују не само Божји суд
него и један већ отпочети и нагло напредујући процес поземљавања и распадања
човекова.
Адамово потомство, колено за коленом земљанило се и распадало се, грешећи са

стидом и умирући са страхом и ужасом. Људи су се крили од Бога за дрвеће, за
камење, за злато и прашину: што су се више крили, то су се више од правога Бога
удаљивали и правога Бога заборављали. Природа која је негде лежала пред ногама
човековим, постепено се дигла изнад главе његове, тако да му је на крају са свим
заклонила лице Божје и она му постала место Бога. И човек је почео обожавати
природу, то јест: њу слушати, по њој се владати, њој се молити и њој жртве
приносити. Но обожавана природа није могла спасти ни себе ни човека од смрти и
трулежи. Страшни пут, којим је човечанство ходило, био је пут греха; и тај
злокобни пут водио је непогрешно само ка једном претужноме граду - ка граду
мртвих. Цареви људски царевали су над људима а грех и смрт царевали су над
људима и царевима. Што се даље ишло то је бреме греха све веће расло, као грудва
снега кад се котрља низ брдо. Човечји род налазио се у крајњем очајању онда када
се јавио небески Јунак да спасава.
Тај Јунак је био Господ Исус. Вечно безгрешан и вечно бесмртан Он је походио
трулежно гробље људског рода свуда просипајући цвеће бесмртности. Од Његовог
даха бежао је смрад греха, и од Његове речи мртви у су оживљавали. Но Он из
човекољубља узео је на Себе брдо греха људског као што се из човекољубља
обукао у смртно тело људско. Али грех људски тако је био тежак и страшан, да се
под његовим теретом и сам Син Божји срушио у гроб. Блажен по сто пута тај гроб,
из кога потече река бесмртног живота за род људски! Низ тај гроб Јунак се спусти
до Ада, где разори престо Сатанин и уништи легло свих злоковарних завера против
рода човечјег; уз тај гроб Јунак се диже до највиших небеса пропутивши нов пут -
ка граду живих. Својом снагом Он разори Ад, Својом снагом прослави тело своје и
диже се из гроба - Својом сопственом снагом, која је нераздељива од снаге Оца и
Духа Светога. Смирено као јагње пође незлобиви Господ на страдање и смрт, и
силно као Бог издржа страдање и победи смрт. Његово васкрсење јесте истинити
догађај, и у исто време пророчанство и слика нашега васкрсења - јер ће затрубити
труба и мртви ће устати нераспадљиви (I Кор. 15, 52).
Упитаће неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио смрт, међутим људи
још увек умиру? Који год улазе у овај живот кроз мајчину утробу, они излазе из
овог живота кроз смрт и гроб. То је правило. Само што смрт за нас, који у Христу
умиремо, није више мрачни понор но рађање у нов живот и повратак у домовину
своју. Гроб за нас није више вечна тама но само једна капија, на којој нас чекају
светли ангели Божји. За све оне који су испуњени љубављу према прекрасном и
човекољубивом Господу гроб је постао само последња препона да ступе у Његово
присуство - и то препона слаба као паучина. Зато славни апостол Павле узвикује:
мени је живот Христос а смрт добитак (Филип. 1, 21). Како да није Господ
победио смрт, кад се смрт више и не види од Њега? Гроб није више дубоки понор,
јер га је Он испунио Собом; нити је гроб више мрачан, јер га је Он осветлио; нити
је гроб више страшило и ужас, јер не означава крај живота но почетак; нити је гроб
наша вечна домовина но само врата те домовине. Разлика између смрти пре
васкрсења Христовог и после овога јесте као разлика између страшног пожара и
пламена једне свеће. Тако темељна би победа Христова, и тако Његова победа
прождре смрт (I Кор. 15, 54).
Упитаће даље неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио грех, међутим
људи још увек греше? Заиста је Господ победио грех. Он га је победио Својим
безгрешним зачећем и рођењем; па га је победио Својим чистим и безгрешним
животом на земљи; па га је победио Својим праведничким страдањем на Крсту; и
најзад крунисао је све те победе Својим преславним васкрсењем. Он је постао лек,
поуздани и непогрешни лек против греха. Ко је заражен грехом, само се Христом
може излечити. Ко не жели да греши, само помоћу Христа може ту своју жељу
остварити. Кад су људи пронашли лек против богиња, они су говорили: ми смо
победили ту болест! Исто су тако говорили и онда кад су пронашли лек против
гушобоље, зубобоље, костобоље и других неких болести. Ми смо те болести
савладали! Ми смо те болести победили! Пронаћи лек против неке болести, дакле,
значи победити ту болест. Христос је несравњено највећи Лекар у историји
људској, јер је донео људима лек против болести над свима болестима, то јест
против греха, из кога се рађају све остале болести и све остале муке људске, и
душевне и телесне. Тај лек - то је сам Он, васкрсли и Живи Господ. Он је једини и
једино поуздани лек од греха. Ако људи и дан данас греше и од греха пропадају, то
не значи, да Христос није победио грех, него то само значи, да дотични људи не
узимају једини лек против своје смртоносне болести; значи, или да још не познају
довољно Христа као лек, или, ако Га познају, да Га ипак не употребљују из буди
каквих разлога. Но историја сведочи са хиљаде хиљада гласова, да они, који
привише тај лек на душу своју и узеше га у тело своје, исцелише се и оздравише.
Познајући слабост нашег јестества Господ Христос наредио је вернима, да Га
узимају као храну и пиће под видљивим обликом хлеба и вина. То је учинио
Човекољубац из безмерне љубави према људима, само да би им олакшао приступ
живоносном леку од греха и од трулежи греховне. Који једе моје тело и пије моју
крв стоји у мени и ја у њему - и он ће живети мене ради (Јов. 6, 56-57). Они који
греше, хране се грехом, и живот се у њима постепено губи од греха. Они пак, који
се хране живим Господом, хране се управо животом, и живот у њима све више
умножава, а смрт умањује. А уколико се живот умножава, утолико одвратнији бива
грех. Бљутава и жалосна сласт греха замењује се код њих животворном и радосном
слашћу Христа Победиоца.
Благо онима који ову тајну испиташе и окусише у своме животу. Они се могу
назвати синовима светлости и децом благодати. Кад се иселе из овог живота, они
ће отићи као из болнице, но не више као болесници.
Питамо се сада: кога је васкрсли Господ ослободио победом Својом над грехом и
смрћу? Да ли само људе једне народности? или једне расе? или једнога сталежа?
или једнога друштвеног положаја? Не, никако. Такво ослобођење својство је

злурадих и злобних победа земаљских победилаца. Господ није назван
Јеврејољубац, нити Гркољубац, нити сиротољубац, нити аристократољубац, него је
Он назван Човекољубац. Своју победу, дакле, Он је наменио човеку, без обзира на
све разлике, које људи међу собом праве. Он је извојевао победу ради добра и
користи свих створених људи, и понудио ју је свима створеним људима. Онима
који приме и усвоје ту победу Он је обећао живот вечни и санаследство у царству
небеском. Он никоме не намеће Своју победу, и ако је она тако скупоцена, него
оставља слободу људима, да је усвоје или не усвоје. Као што се човек у Рају
слободно определио да прими пропаст, смрт и грех, из руку Сатане, тако има сад
слободно да се определи да прими живот и спасење из руку Бога Победиоца.
Христова победа је мелем, мелем животворни, за све људе, јер сви су постали
прокажени од греха и смрти.
Тај мелем чини болесне здравим а здраве здравијим.
Тај мелем мртве оживљава а живима живот умножава.
Тај мелем умудрава, оплемењава, обожествењава човека, снагу му повећава

стоструко и хиљадуструко, и достојанство му подиже далеко изнад свеколике
створене природе чак до узвишености и красоте Божјих ангела и архангела.
О, прекрасни и животворни мелеме! Која рука да те не прихвати! Које срце да те не

привије на ране своје! Које грло да те опева! Које перо да опише чудотворност
твоју! Која рачуница да изброји досадашња твоја исцељења болних и васкрсења
мртвих! Која суза да ти благодари!
Ходите, дакле, сви ви, браћо, који се страшите смрти. Приступите Христу
васкрсломе и васкрситељу, и Он ће вас ослободити од смрти и страха смртнога.
Ходите и ви сви, који живите под стидом од јавних и тајних грехова својих, ходите
ближе Живоме Источнику, који омива и очишћава, и који може најцрњи суд
учинити бељим од снега.
Ходите сви ви, који тражите здравља, снаге, красоте и радости. Гле, васкрсли
Христос је пребогати источник свега тога. Он вас све болећиво и чежњиво чека
желећи да нико не изостане.
Поклоните Му се телом и душом. Сједините се с Њим свим умом својим и свим

помислима својим. Загрлите Га свим срцем својим. Не клањате се заробитељу него
Ослободитељу; не сједињавате се с губитељем него са Спаситељем; не грлите
тућина него најближег сродника и најнежнијег пријатеља.
Васкрсли Господ је чудо над чудима, но Он је баш као чудо над чудима права
природа ваша, права природа човечја, првобитна, рајска природа Адамова. Права
природа човека и није да робује бесловесној природи око себе него да влада њоме
моћно, свемоћно. Нити је права природа човека у ништавности, у болести, у

смртности и у грешности, него у слави и здрављу, у бесмртности и безгрешности.
Васкрсли Господ скинуо је завесу са истинитог Бога и са истинитог човека, и

показао нам Собом величину и красоту и једног и другог. Нико не може познати
истинитог Бога осим кроз васкрслог Господа Исуса, нити ко може познати
истинитог човека осим кроз Њега јединога.
Христос васкрсе, браћо!
Васкрсењем Својим Христос победи грех и смрт, скруши мрачно царство сатанско,
ослободи заробљени род људски, и разломи печат највећих тајни Бога и човека.
Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и
ПРВА НЕДЕЉА ПО ВАСКРСУ
Јеванђеље о сумњи и вери апостола Томе
Јован 20, 19-31. Зач. 65.
Како је диван однос мајке и детета! С једне стране љубав и жртва, с друге стране
вера и послушност.
Има ли неког другог пута к срећи за дете осим да верује мајци и слуша мајку? Има
ли већег чудовишта од детета, које не верује својој мајци и не слуша своју мајку?
Вера је најчеднији пут сазнања. Ко са тога пута скрене, тај постаје нечедан, нечист.
Вера је најбржи пут сазнања. Ко са тога пута скрене, тај ступа на пут задоцњења.
Где има вере, има и савета; где нема вере, савет не помаже.
Где има вере, има и разговора међу двојицом; где вера оскудева, оскудева и
разговор; тад сумња и кушање заузимају место разговора.
Туђин туђину не верује, сродан сродноме верује. Кад се настани вера међу туђине,
туђини постају сродници; кад ишчезне вера међу сродницима, сродници постају
туђини.
Како би могао мирно спавати домаћин, који би затворио у један обор вука и овцу?
Како ли може бити ведар и спокојан човек, у чију је душу ускочила сумња и
устремила се на веру његову?
Кад вера нема сумњу за суседа, онда је душа човекова спокојна и снажна, а лице
ведро.
О, како је плачеван призор кад се сретну два смртна човека, оба створена од Онога
који је створио и серафиме, па један другом говори кушајући, и један другог слуша
сумњајући!
Само је један други призор плачевнији од овога, а то је кад створени човек слуша
јеванђелску реч свога Створитеља и сумња у њу.
Велики Мојсеј само је једном посумњао у реч Божју, и зато је био кажњен да не уђе
у земљу, ка којој је путовао четрдесет година. Пророк Захарија није поверовао
речима архангела Гаврила о рођењу Јована Претече, и у том тренутку остао је нем.
А како је тек страшно кажњена прва сумња прародитеља наших! Адам и Ева
изгнани су из Раја зато што су посумњали у реч Божју а поверовали својим очима,
поверовали себи и ђаволу.
Док су људски прародитељи држали веру само у реч Божју, дотле је све било и за
њих и за сва створења добро веома (Пост. 1, 31). А чим они ту веру прекршише, Рај
се затвори, и на врата Раја би постављен херувим с пламеним мачем, да се никад
нико од сумњала и неверних у Рај не поврати.
Од свих плачевних случајева човечјег неверовања Богу два случаја су

најплачевнија и најневероватнија за разумно биће у свој историји света: Први
случај стоји у вези са дрветом познања а други са дрветом живота. У првом случају
Бог је опоменуо рајске људе пред смртном опасношћу од Сатане, у другом случају
Бог је показао смртном роду Адамовом бесмртни живот у васкрслом Христу. Кад је
Бог рекао људима, да не иду у смрт, они су пошли у смрт. Кад је Бог позвао људе
да приђу Животу, многи нису хтели прићи.
Сви људи воле живот, воле радост, желе бесмртност, чезну за богатством среће.
Међутим, кад им Бог све то открива и нуди, неки се устежу и сумњају. Сумњају
становници ове плачевне долине, да има неко царство живота боље од овога!
Сумњају робови смрти, да може бити нека држава Божја без смрти! Сумњају
другови црви и гусеница, да их Бог може обратити у бесмртне цареве, у другове
светлих ангела!
Сумња људи у Христово откровење последња је болест људи у великој светској

болници: Од те болести свет нема лека. Јер је васкрсли Христос једини лек, па ко
тај лек не прими, како ће оздравити?
Своје откровење истине Господ Исус потврдио је Својом васкршњом победом над
смрћу. Ко не верује у Његово васкрсење из мртвих, како може веровати у све
остало што је Он рекао и учинио? Јер која би памет могла веровати, да је Он
уистини васкрсавао мртве а сам остао у гробу и иструнуо? Који би језик могао
исповедити, да су Његове речи - речи живота, ако се Његов живот за навек угасио
на Крсту Голготском? О, браћо моја, Господ је васкрсао и живи! Какав доказ неко
још може потребовати, кад је најдоказнији факт у историји света? Промисао Божји
из човекољубља тако је уредио, да је то најдоказнији факт у историји света.
Од свих догађаја у целокупној прошлости човечанства ниједан није тако јасно

доказан као догађај васкрсења Господа. Господ Исус дошао је међу људе кад је
вера у људима била најслабија; зато је Промисао Божји уредио, да васкрсење
Господа буде доступно људима и са најслабијом вером. Зашто Бог не рече Адаму и
Еви нешто више о опасности од једења од забрањеног дрвета у Рају? Зашто им не
пружи ни један доказ зато, него само изрече кратку забрану? Ваистину зато што су
Адам и Ева били тада безгрешни, и као безгрешни силни у вери. А васкрсење
Христово Бог доказа многобројним доказима, и више него доказима, - наиме:
показима. Јер у време васкрсења Христова људски род беше грешан, прегрешан, и
у вери слаб, преслаб.
Данашње јеванђеље пружа један особити доказ васкрсења Христова, један доказ,
који је утврдио у вери апостола Тому, и поред Томе хиљаде других хришћана од
почетка историје спасења до данас.
А кад би у вече онај први дан недеље, и врата бејаху затворена где бејаху ученици
његови сабрани од страха јеврејскога, дође Исус и стаде на среду и рече им: мир
вам! Први дан недеље то је сутрадан по суботи, што је јасно из Марковог
јеванђеља; где се каже: и пошто прође субота у први дан недеље (Мк. 16, 1-2). То
је недеља; онај исти дан, у који је рано изјутра Господ васкрсао. Позно у вече
дакле, тога истога дана ученици Његови беху сабрани, сви осим Томе, у некој кући
у Јерусалиму. Збило се све како је и проречено: пастир је ударен и овце се разбегле
(Мк. 14, 27). Но апостоли ипак нису били као бесловесне овце, да се разбегну куд
који; они су се опет убрзо сабрали на једно место, да сви заједно чекају даље
развиће догађаја, да се сви заједно Богу моле и један другог храбре. Из страха од
Јевреја они су држали врата закључана. Јер су се они несумњиво морали живо
сећати пророчанства њиховог Учитеља, који им је унапред прорекао гоњење по
судовима и бијење по зборницама (Мат. 10, 17). Или зар су и могли заборавити
тако страшне речи као ове: доћи ће време кад ће сваки који вас убије мислити да
Богу службу чини (Јов. 16, 2)? У осталом страховање апостола у те дане, када се на
њихове очи извршио безумни и крвави злочин над њиховим Учитељем, више је
него разумљив. Шта су могли они, слабомоћни људи, за себе очекивати од крвавих
до очију старешина јеврејских, кад су већ познали вапијућу несавесност ових у
процесу са безгрешним и свемоћним Чудотворцем Христом? Но Христос и док је у

гробу био промишљао је о њима да им се никако зло не деси; да не издаду друг
друга, и да се не разбегну на четири стране света пре него виде Њега жива и
прослављена.
И ево, овога четвртога вечера од како су се ученици одвојили од ухваћеног и на суд

одведеног Господа, а првога после Његовог васкрсења, Господ им се јавља жив и
прослављен. Он улази међу њих и стаје на среду док врата остају неотворена и
закључана. Као што су сва чуда Господа Исуса целисходна и срачуната на корист
људи тако и ово чудо. А да је Господ чудесним начином ушао у закључану собу,
наш Јеванђелист не оставља места за сумњу. Таквим начином Господ се појавио
међу Својим ученицима прво зато да их не би преплашио куцањем на врата. Они су
били већ довољно преплашени од Јевреја, и човекољубиви Господ није желео да
чак ни за тренут повећава њихов страх. А друго - што је много претежније - и зато
да покаже Своју повраћену свемоћ после привидне немоћи и привидног пораза за
последња два три дана. Ускоро, после овога, Он ће то изразити и речима: даде ми
се свака моћ на небу и на земљи (Мат. 28, 18). Како би Господ без оваквог моћног
чуда повратио код ученика поколебану веру у Себе? Како би се побеђени објавио
као победилац? Како би се Он понижени, попљувани, смрвљени, убијени, и
сахрањени, показао другчије као прослављени? Како би Он иначе могао уверити
Своје пријатеље да муке и смрт нису ништа одузеле од његове силе него, на
против, много додале Његовој сили као човека? Најзад каква твар може се опрети
вољи Пресветога и Пречистога? Светости и чистоти сва природа је покорна. И док
је Он био у смртноме телу Његовој вољи покоравала су се мора и ветрови. Како би
сад Њему, у прослављеном телу могли стати насупрот дрвена врата и камени
зидови? Кад Он то само хоће, - а Он то хоће онда кад је целисходно, као у овом
случају - сва ствар постаје као и да није: простор и време, тврдоћа и течност
предмета, висина и дубина, унутрашње и спољашње - све постаје безразлично,
слабо, отворено, покорно и празно од ма какве отпорне силе.
Мир вам! Овим речима поздравља Победилац смрти Своју малену војску. Господ
ће благословити народ свој миром - тако пророк Давид провиђа кроз тмине векова
овај светли тренутак (Пс. 29, 11). Мир вам - ово је, истина, обичан источњачки
поздрав, но у устима Христовим овај поздрав има нарочиту садржину и нарочити
значај. Раније, на растанку са Својим ученицима, Господ је рекао: мир свој дајем
вам, не дајем вам га као што свет даје, да се не плаши срце ваше (Јов. 14, 27). У
празан суд светски Он је налио Своје вино; уобичајеном поздраву светском Он је
дао рајску сочност и сласт. Кад људи без унутрашњег мира, узнемирени светским
бригама, говоре: мир вам! они нуде оно што сами немају. Од тог њиховог поздрава,
с тога, нити се повећава њихов мир нити мир оних, које они миром поздрављају.
Када то говоре, они говоре по обичају и из учтивости, бесмислено, празно: говоре
то исто и кад се састају да се веселе као и кад се састају да се суде и обмањују.
Христос даје друго и друкчије. Он даје оно што уистини има. Његов мир је мир
победиоца, који је победио све. Отуда је Његов мир радост, храброст, здравље,
тишина и снага. И не даје га Он као што свет даје, то јест: не даје га само језиком
него свом душом, свим срцем и свим умом Својим, као што се љубав љубави даје.
Дајући Свој мир њима Он на чудотворан начин преноси тако рећи Своје биће у
њих. То је мир Божји, који превазилази сваки ум (Филип. 4, 7); такав мир означава
царовање Бога у души човековој. Такав мир је врхунац, плод и круна духовног
живота правог хришћанина.
Поздравивши Своје ученике Господ почиње да их уверава, да Он није дух, како је

неко од њих могао у том тренутку помислити (Лк. 24, 37), но истинити и живи
њихов учитељ и Господ:
И ово рекавши показа им руке и ребра своја. Онда се ученици обрадоваше видевши
Господа. Због чега је Господ показао руке и ребра? Јасно, због рана, нанешених Му
на Крсту, клинцима и копљем. Показујући им своје ране Господ хоће и да их увери
и да их опомене; да их увери, да је то Он, јер ко би други имао те ране на рукама и
под ребрима осим Њега? да их опомене пак, да ће Он носити ожиљке тих рана и у
Својој бесмртној слави као вечито сведочанство Његове љубави и Његовог
страдања за род људски.
Тада се ученици обрадоваше, јер видеше и познаше Свога Господа. Проницљиви

Спаситељ предсказао је раније чак и овај радосни тренутак Његовог поновног
састанка с ученицима. То је било пред само Његово страдање, када су ученици
били веома ожалошћени. Он, коме је као човеку најпотребнија била утеха уочи
мука на Крсту, заборавио је на Себе и трудио се да утеши ожалошћене ученике: ви
имате сад жалост, али опет ћу вас видети, и радоваће се срце ваше (Јов. 16, 22).
Ево тренутка кад се обистини то дивно пророчанство! Ево изненадног
преображења жалосних срца у радосна срца!
А Исус им рече опет: мир вам; као што отац посла мене, и ја шаљем вас. Зашто
им Господ поново говори: мир вам? Јер хоће да их наоружа двоструким миром за
борбу, која им предстоји и у коју их Он шаље: прво, миром унутрашњим, и друго,
миром спољашњим. Другим речима: миром према самом себи и миром према
свету. Кад им је први пут рекао: мир вам! Он им је показао, да је Он међу њима,
њихов истинити Господ, телом и духом. Тиме им је хтео рећи: кад имате
унутрашњу борбу са страстима и помислима и жељама овога света, и ја будем у
средини вашој, то јест у срцу вашем, не бојте се ништа. Ја сам мир и творац мира у
срцима вашим. Сада пак, када их шаље у свет, то јест у спољашњу борбу са светом,
Он их поново поздравља и испраћа миром, да се не би убојали света, да би
истрајали у борби, и да би били сејачи мира у срцима људским. То је сувишак
мира, који им Он даје, јер они треба не само да имају мир у себи и за себе него и да
га дају и другима, као што им је и раније заповедио: а улазећи у кућу назовите јој:
мир кући овој (Мат. 10, 12)! Још се ово двоструко давање мира може протумачити
као давање мира души и телу, као што и тумаче неки Свети Оци. Уосталом, мир у
телу и мир у свету на крају представља један исти мир, јер и шта је свет друго до
телесна жеља и жеља очију (I Јов. 1, 16)?
Пошто их је тако наоружао двоструким миром, препуним обиљем мира, Господ их

шаље у свет. Како их шаље? Као што отац посла мене, и ја шаљем вас. А Отац
посла Сина из љубави према онима којима Га посла. Он показа љубав к нама и
посла сина својега (I Јов. 4, 10; Јов. 3, 16). Из љубави према роду људском, ево, и
Господ Христос шаље ученике своје. Даље, Отац посла Сина у свет са силом и
влашћу: све је мени предао отац (Мат. 11, 27) све што има отац моје је (Јов. 16,
16). И васкрсли Господ, ево, даје Својим ученицима силу и власт да дреше и вежу,
као што ће се мало доцније видети. Даље, сам је Господ рекао, да је послат од Оца
не да твори вољу Своју но вољу Очеву (Јов. 6, 38). Исто тако и Он сада шаље
ученике Своје не да творе вољу своју но вољу Његову. Даље, и ако је послат од Оца
Господ се није ни за тренут одвајао од Оца: нисам сам, него ја и отац који ме посла
(Јов. 8, 16). Исто тако и Он шаље ученике у свет обећавајући им, да ће и Он бити с
њима у све дане до свршетка века (Мат. 28, 20). Даље, да би научио смирењу
безумно горди род људски Господ је приписивао Оцу Своме и сва дела Своја (Јов.
5, 19) и сву науку Своју (Јов. 7, 16). И Он опомиње ученике на смиреност говорећи
им: без мене не можете чинити ништа (Јов. 15, 5). Најзад, Он их шаље као овце
међу вукове, јер је и сам тако послан био. Они су сами сведоци били, како су се
грешници као вуци саурлали били око Њега последњих дана, и како су Га са вучјом
крвожедношћу мукама уморили. Но Он им је сада живи сведок, да грешници кад
убијају себе и кад убијају друге, увек убијају само себе а не друге. Његова победа
јемство је и њихове победе у будућности.
И ово рекавши дуну и рече им: примите Дух свети. Којима опростите грехе,
опростиће им се; и којима задржите, задржаће им се. Ми смо видели, дакле, како
је Господ прво наоружао Своје ученике обиљем мира, потом како им је узвисио
достојанство сравнивши њихово апостолство са Својим и шаљући их онако како је
Он био послан од Оца, а сада ево видимо, како им он даје силу и власт. Силу им
даје дунувши им у лице, а власт кроз реч коју им рече. Обновитељ света поступа
као и Створитељ света. Уобличивши човека од прашине земаљске Створитељ је
дунуо у њега дух животни те, поста човек душа жива (Пост. 2, 7). Исто тако
Обновитељ света сада поступа. Он удахњава дух животни у људе, онемоћале од
греха. Својим животворним дахом Он оживљава, обновљава, управо васкрсава
оземљанеле и зачмале душе људске. Дунувши у лица ученика Господ им рече:
примите дух свети! Ово је прво давање Духа Светога. Друго ће бити у педесети
дан после овога знаменитога вечера. Ово прво давање је ради оживљења и
оснажења самих ученика, а оно друго ради њихове апостолске службе у свету - да,
ради оживљења света. Давши им тако силу Господ им сада даје и власт, да
опраштају грехе, и да задржавају грехе. О, како много трпи свет од људи, који се
хватају власти немајући у себи силе Божје, немајући Духа Светога! Бич је за људе
безсилни човек, који се дочепа власти судије и старешине. То је лешина привезана
у седло незауздана коња. Тако бива међу незнабошцима, где се власт отима; но
тако не сме да бива међу хришћанима, где се власт од Бога даје онима, којима се
прво даје сила Духа Светога. Погледајте, како је све стројно и смишљено и
премудро у царству, које Христос зида!
Власт праштања греха и задржавања греха, власт дрешења и везања Господ је још
раније обећао најпре апостолу Петру (Мат. 16, 19) а потом и осталим апостолима
(Мат. 18, 18). То обећање Своје Господ ево испуњава на сам дан Свога преславног
васкрсења. Сада Он не издваја Петра од осталих, него свима даје подједнако и силу
и власт. Никад Господ није дао Петру посебице силу и власт, него му је дао
посебице само обећање, и то у једном светлом тренутку Петрова надахнућа, када је
он исповедио Христа као сина Бога живога. У знак одобравања те исповести а и
ради утврђења свих ученика у тој вери Господ је дао Петру оно исто обећање, које
је мало после тога дао свима Својим ученицима, и које је према свима подједнако и
испунио ево сада на дан Свога васкрсења. Ову силу и власт апостоли су доцније
преносили на своје следбенике, епископе, а преко ових на свештенике, тако да та
сила и власт и до дана данашњега дејствује и влада у цркви Божјој.
А Тома, звани Близанац, један од дванаесторице, не беше онде с њима када дође
Исус. А други му ученици говораху: видесмо Господа. А он им рече: док не видим на
рукама његовим ране од клинаца, и не метнем прст мој у ране од клинаца, и не
метнем руку моју у ребра његова, нећу веровати. Тома није имао надимак
близанац, него близанац је значење његовог имена на јеврејском језику. Можда је
њему и дато ово име по тајанственом и недокучивом промислу, да означи
двојственост његове душе, двојственост од сумње и вере. За све време његовог
хођења за Господом нигде се нарочито не истиче ни његова вера ни његова сумња.
Једном приликом пројавио је он своју личну храброст и оданост према Господу, и
то из недоразумљења. То је било оном приликом, кад је стигао глас о смрти
Лазаревој, и кад је Господ позвао своје ученике: хајдемо к њему! Тома је разумео,
да их Господ позива у смрт, јер још није разумевао, да за живога Господа нема
мртвих, нити је могао духом прозрети у намеру Христа, да васкрсне Лазара. Овако
пише јеванђелист: онда Тома, који се зваше Близанац, рече ученицима: хајдемо и ми
да помремо с Њим (Јов. 11, 16)! И ако су ове речи речене из недоразумљења, ипак
оне карактеришу једно храбро и одано срце. Том приликом Тома је био сведок
васкрсења Лазарева, као што је другом приликом био сведок и васкрсења сина
Наинске удовице. При васкрсењу Јаирове кћери он, истина, није био присутан
лично у мртвачкој соби, камо су били позвати само тројица врховних апостола, али
зато се ипак нигде не говори, да је он посумњао у то чудесно дело Господа. Најзад,
он је био сведок свију највећих чуда Христових кроз неколико година. Он је знао за
Христово предсказање, да ће трећи дан васкрснути. Сада је сазнао од десеторице
својих другова, да им се Господ жив јавио и показо ране Своје. Чуо је, да су Петар
и Јован нашли гроб празан. То је исто могао чути и од жена мироносица. Чуо је, да
је Марија Магдалина видела васкрслог Господа и да је говорила с Њим. Чуо је још,
да су двојима од ученика тога дана путовали с Њим живим у Емаус. Све је то Тома
чуо и сазнао, но свему томе Тома није веровао. А није веровао свему томе зато што
он лично није видео Васкрслог. Његово неверовање иде чак дотле, да он даје на
знање, да ни сам својим очима неће веровати, кад Га буде видео, све док рукама не
опипа ране његове. Заиста, људски посматрајући: необична и непојамна
тврдокорост и упорност у неверовању! Но ко може докучити, како стоји ова ствар
посматрана с гледишта божанског домостројства? Јер и јачина вере зависи од
благодати Божје. Ко може докучити тајанствене дубине Божјег промисла? Ко може
рећи, ко ли не рећи, да Бог Промислитељ није хтео овде Томино неверовање
искористити на веровање многих? У сваком случају овде су се објавиле јасно две
ствари: Страхотна оболелост људске природе, пројављена у упорном неверовању
једнога апостола, који је имао безбројне разлоге да верује, и преобиље Божје

мудрости и Божје љубави. По чистоти и светости Својој Бог се не служи злом за
добро, нити се служи злим средствима да постигне добре циљеве, али по мудрости
и љубави Својој према људима Он исправља наше зле путеве и окреће их на добро.
Тома се зариче, да неће поверовати све док не метне руке своје и прсте своје у ране
Христове. Несумњиво он то говори зато што су му другови причали, да им је сам
Господ показао ране Своје на рукама и под ребрима. Но ево преблагог Господа да
увери невернога Тому:
И после осам дана опет беху ученици његови унутра, и Тома с њима. Дође Исус кад
бејаху врата затворена, и стаде међу њих и рече: мир вам. Опет у воскресни дан,
опет ученици сабрани заједно, опет врата затворена, и опет Исус стаде међу њих и
рече: мир вам! Све исто као и при првом јављању, с том разликом само, што је сад
и Тома био у друштву осталих ученика. Као да је сам Господ хтео да се јави Томи
при савршено истим околностима, да би тако оправдао пред Томом исказе
десеторице ученика о Својој првој појави. Но зашто се Господ јавио по други пут
тек осми дан а не пре? Прво зато, да би истоветност околности била потпуна, јер и
први пут се јавио у недељни дан па се сада опет јавља у недељни дан. Друго зато,
да се Томино неверовање потпуно обелодани и дугим ишчекивањем још и појача.
Треће зато, да би привикао Своје ученике, да буду стрпљиви и истрајни у молитви
за утврђење свога ближњега у вери. Јер без сумње ученици су се молили Господу,
да се поново јави ради Томе. Четврто и зато, да би ученици увидели сву немоћ
своју и сву узалудност напора својих у објављивању васкрслога Господа без
помоћи Његове. Најзад, можда и зато, што број осам означава последње време,
навечерје другога доласка Христова, када ће људи, слично Томи, бити врло слаби у
вери, идући само за својим чулима, и верујући само ономе што је доступно чулним
опажајима. Јер и тада ће људи говорити, слично Томи: док не видимо, не верујемо.
И даће им се да виде. Тада ће проплакати сва племена на земљи, и угледаће сина
човечјег (Мат. 24,30)
Потом рече Томи: пружи прст твој амо и види руке моје; и пружи руку своју и
метни у ребра моја, и не буди неверан но веран. И одговори Тома и рече му: Господ
мој и Бог мој! Ради Томе Господ се и јавио по други пут, ради једног човека, једног
грешника. Онај, кога хорови ангелски окружаваху, с радосним клицањем Њему као
победитељу смрти, оставља Своје небесно стадо и хита да спасе једну залуталу
овцу. Нека се постиде од Његовог примера сви они људи, који кад дођу до велике
славе и силе у овоме свету забораве своје немоћне и бедне пријатеље, па се још са
стидом и презрењем уклањају од њих. Због Свог човекољубља Господ не преза ни
од каква понижења ни од каква труда. Из човекољубља Он силази по други пут у
једну скромну собу у Јерусалиму, као прослављен и свесилан. О, та благословена
соба, из које се излило више благослова на род човечји него из свих палата
царских!
Кад се господ показао Томи, Тома је радосно узвикнуо: Господ мој и Бог мој! Тим
речима Тома је признао Христа као човека и као Бога, обоје у једној живој
личности. А сад додир прослављеног Господа био је довољан да да Томи ону

благодат Духа, оно обновљење живота, и ону власт праштања и задржавања греха,
коју је Господ на осам дана раније дао осталим апостолима речју и духновењем. Јер
кад је Господ још као непрослављен, у смртноме телу, могао кроз додир тога тела
исцелити крвоточну жену и испунити је силом и здрављем, тим пре је Он могао, у
Свом васкрслом и прослављеном телу, подарити Томи кроз прикосновење сву ону
силу и власт, коју је подарио био другим апостолима на други начин. Наравно, није
искључено, да је Господ баш и на исти начин подарио овом приликом силу и власт
Томи као раније и осталим ученицима, мада се о томе у Јеванђељу не говори. Јер
ни издалека није све записано, што је Господ рекао и учинио после Свога славнога
васкрсења, као што мало доцније јеванђелист сам то изрично потврђује. Главно је,
да је и Тома, на овај или онај начин, примио од Господа онакву исту силу и власт
као и остали ученици, што се, у осталом, доцније јасно показало у његовој
апостолској служби, у чудотворним делима и у херојској смрти. (Из житија св.
апостола Томе види се, да је он због своје неустрашиве проповеди о васкрслом
Господу Христу био осуђен на смрт. Пет војника проболи су са пет копаља овога
храброга војника Христова.)
Повратив и утврдив веру у Томи Господ га благо укорева: Исус му рече: пошто ме
виде веровао си; благо онима који не видеше а вероваше. Господ хоће да каже; ти
си, Томо, поверовао чулима више него духу. Хтео си чулима да се увериш, и ево ја
сам ти зато дао прилику, и ти си се так сад уверио пошто си ме видео и додирнуо.
Но благо онима који не видеше а вероваше, то јест, који не видеше очима него само
прозреше духом и примише веру срцем. Благо онима који повероваше у Христа и
Његово Јеванђеље а Христа не видеше телесним очима нити Га додирнуше рукама.
Благо детету, које поверује свему ономе што мајка говори, а не ходи са сумњом да
све испита својим очима и рукама. Нека буде ваша реч: да, да; не, не (Мат. 5, 37).
Господ је толико пута већ рекао, да ће васкрснути, и требало Му је веровати. Но, да
би неверне уверио и поколебане утврдио Господ није остао само при пророчанству
Свога васкрсења, него се много пута јавио после васкрсења. Њему је било изнад
свега стало до тада, да апостоли, а кроз ове и сви верни, непоколебљиво поверују у
Његово васкрсење из мртвих. То је темељ вере и круна радости за једнога
хришћанина. Зато је премудри Господ учинио све, да задовољи и дух и чула Својих
апостола, те да се никад нико не би поколебао у вери, да је Он, Господ, жив и
прослављен. Мада је дух оно што оживљава, тело не помаже ништа (Јов. 6, 63), и
мада чула могу људе обманути брже него дух, ипак снисходљиви Господ
снисходио је немоћи људској и учинио је све, да задовољи и чулни разум људи, и
њихову чулну логику. Отуда је васкрсење Господа уистини остало, и данас стоји,
као најдоказанији факт у историји људској. Јер који други факт из далеке
прошлости стоји тако свестрано и пажљиво доказан као овај?
А и многа друга чудеса учини Исус пред ученицима својим која нису писана у књизи
овој. А ова се написаше, да верујете да Исус јесте Христос син Божји и да
верујући имате живот у име његово. Највероватније, да јеванђелист Јован овде
мисли на чудеса, која учини Господ после васкрсења. То се види најпре из везе са
претходним описом јављања васкрслог Господа. То се види, даље, из Дела
Апостолских, где се каже, да Господ после свога страдања показа себе жива
многим и истинитим знацима (чудесима), и јавља им се четрдесет дана, и говори
о царству Божјем (1, 3). Где су описана сва ова многа и истинита чудеса у току
четрдест дана? Нигде. И сам Јован признаје, да она нису писана у књизи овој, то јест
у Јеванђељу. Најзад, да наш Јеванђелист мисли овде само на чудеса после
васкрсења Господа а не на сва чудеса кроз сав живот Његов види се из речи, којима
овај исти Јеванђелист завршује своје јеванђеље: а има и друго много што учини
Исус, које као би се редом пописало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати
написане књиге (Јов. 21, 25). Ове се речи односе на сва чуда, која учини Господ
кроз сав живот Свој на земљи, и пре васкрсења и после. Међутим оне речи из
данашњег јеванђеља не могу имати исто значење као и ове, којима Свети Јован
завршује своје јеванђеље. Јер, нашто би се понављао?
Оволико колико се пак написа у Јеванђељу, написа се с једним одређеним циљем,

наиме: да верујете да Исус јесте Христос син Божји. То јест, да не чекате другог
Месију и Спаситеља света, јер Онај, који је требао доћи, дошао је. Онај, кога су
пророковали пророци у Израиљу и Сибиле међу незнабошцима, појавио се у
истини. Оволико колико се написа, написа се још и зато, да верујући имате живот
у име његово. Наиме, да кроз ту веру, која је Томи и чулно потврђена, имате живот
вечни. Види се и из овога, како ове завршне речи у данашњем јеванђељу стоје у
вези са претходним догађајем, са Томом и његовим неверовањем. Није се, дакле,
Господ јавио Томи само ради Томе него и ради свију нас, који тражимо истину и
живот. Својим јављањем Томи преблаги Господ је помогао и свима нама, да лакше
верујемо у Њега, Васкрслога и Живога, и да кроз ту веру имамо удела у вечној
истини и вечном животу. У име његово, додаје Јеванђелист. Зашто у име његово?
Зато што нема другог имена под небом данога људима којим би се могли спасти
(Дела Ап. 4, 12). Јер који год призове име Господње спашће се (Рим. 10, 13). Само је
оно прави живот, што се у име Господа Исуса тражи и добија. Све друго је смрт и
трулеж. У жаркој пустињи људске историје васкрсли Христос је једини отворени и
непресушни извор, који запаја, освежава и оживљава. Све друго, што се заморном и
жедном путнику може учинити извором, није извор но сјај врелог песка, сличан
сјају воде, или ђаволски призрак.
Унутрашњи смисао данашњег јеванђеља тиче се унутрашње драме душе човекове.

Ко жели, да се васкрсли и живи Господ јави Духом Божјим у души његовој, тај
мора затворити и закључати одају душе своје, да је сачува од навале спољашњега,
телеснога света. ("Подражавај мудрости пчела: оне кад виде рој оса да лети око
њих остају унутра у кошници, и тако избегавају повреду од нападача".
Митрополит Теолипт Добротољубие.) Исто као што су се апостоли закључали од
крвожедних и материјалистичних Јевреја. Јевреји представљају, по унутрашњем
смислу, чулност и материјализам. Тако ревносно чуваној души под кључем јавиће
се Господ у слави. Јавиће се красни Женик мудрој невести Својој. Када се пак
Господ јави, страх од спољашњег света ишчезнуће, и мир ће испунити душу. Но не
само мир. Господ је увек доносилац многих дарова одједанпут; дарујући мир Он
дарује у исто време и радост, и силу, и храброст; Он утврђује веру; Он појачава
живот. Но и кад нам се Господ јави, и донесе нам све ове драгоцене дарове, ипак
остаје сумња у неком куту наше душе. Тај кут представља невернога Тому. Да би и
тај кут осветлили и загрејали благодаћу Духа Господњега, ми треба да будемо
истрајни у молитви Господу, и стрпљиви у чекању, не престајући да будемо душом
затворени и закључани од спољашњег света, од телесних жеља и прохтева. Тада ће
се човекољубиви Господ смиловати на нас, и учинити нам по молитви. И поново ће
се јавити и Својим благодатним присуством осветлити и последњи мрачни кут
наше душе. Тада, и само тада, ми ћемо се моћи назвати живим душама и по
благодати синовима Божјим. А све то због заслуга Господа и Спаса нашега Исуса
Христа, коме нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној
и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
ДРУГА НЕДЕЉА ПО ВАСКРСУ
Јеванђеље о женама мироносицама
Марко 15, 43-47; 16, 7-8. Зач. 69.
Дивна је љубав живих према живима. Никад светлост сунца није тако дивна.
Дивна је и љубав живих према мртвима. Никад тиха месечина на језеру није тако
дивна.
Човек је узвишен, кад брине о живима. Човек је више него узвишен, кад брине о
мртвима.
Човек често брине о живима из себичности. Но где је себичност у бризи човека за

мртве? Хоће ли му мртви платити, или заблагодарити?
Неке животиње сахрањују своје мртве; и предајући их гробу, предају их и забораву.

Но кад жив човек сахрани умрлог човека, он сахрањује и један део себе с мртвим; и
враћа се дома носећи у души својој део сахрањеног мртваца. Ово је нарочито јасно,
до ужаса јасно, кад сродник сахрањује сродника, и пријатељ пријатеља.
О, гробари, у колико сте гробова ви већ сахрањени, и колико мртваца живе у вама!
Смрт има једно својство љубави: она као и љубав обезличава у многоме оне, који је
виде и живи остану. Погрбљена мајка ходи на гробове деце своје. Ко то ходи? То
деца у души мајчиној, и мајка, ходе дечјим гробовима. У души мајчиној мајка живи
само у једном тесном куту; сву осталу палату душе њене заузимају деца.
Такав је и Христос, и то у несравњено већој мери. Он се био сав стеснио у гроб, да

би се људи, деца Његова, могли раширити у бескрајној палати Раја.
Погрбљена мајка ходи гробовима деце своје, да их као васкрсне у души својој, да
их окупа сузама својим, да их помилује мислима својим. Љубав мајчина спасава
мртву децу од ишчезнућа и уништења у овоме свету, бар за неко време. Погрбљени
и попљувани Господ успео се клецајући ка Своме Крсту и Гробу, да Љубављу
Својом истински васкрсне цео човечји род, и спасе га заувек од ишчезнућа и
уништења. Само што је дело Христово несразмерно веће од дела ма које осамљене
мајке у свету, јер је и љубав Његова према човечјем роду несразмерно већа од
љубави ма које мајке у свету према деци њеној.
Ма колико да је велика љубав и жалост мајке, њој увек преостаје суза; и кад у гроб
и сама сиђе, она понесе собом преосталих суза. Господ Исус пак излио је за Своју
децу, за сву децу овога света, све сузе до последње капи, и - сву крв до последње
капи. Никада те, о грешниче, скупље сузе неће оплакати, ни жива ни мртва. Никада
те ни мајка, ни жена, ни деца, ни отаџбина неће скупље платити него што те је
Христос Спаситељ платио.
О, осамљени и сиротни човече! не реци: ко ће ме ожалити кад умрем? Ко ће ме

мртва оплакати? Гле, Господ Христос ожалио те је и оплакао и жива и мртва
срдачније него што би то учинила мајка.
Не приличи се називати мртвима оне, за које Христос из љубави пострада и умре.

Они су живи у Живоме Господу. Сви ћемо ми то јасно знати онда, кад Господ
последњи пут посети земаљско гробље, и кад трубе затрубе.
Љубав мајчина не може да дели мртву децу од живе. Још мање то може љубав
Христова. Видовитији је Господ од сунца: Он види близак крај оних, који још живе
на земљи, и види почетак живљења оних, који су се упокојили. За Онога, који је
створио земљу из ништа, и тело човечје из земље, нема разлике измећу гробова од
земље и гробова од тела. Да ли ће пшеница стајати у пољу или у амбару? каква је
то разлика за домаћина, који у оба случаја мисли о зрну пшеничном а не о слами и
не о амбару? Да ли су људи у телу или у земљи - каква је то разлика видовитог
Домаћина душа људских?
Дошавши на земљу Господ је учинио две посете људима. Прво онима, који живе у
гробовима телесним, а друго онима, који живе у гробовима од земље. Он је умро,
да би посетио Своју умрлу децу. Ах, како и мајка увелико умире кад ходи на
гробове своје деце!
Брига за мртве једина је брига Божја; остало је све радост Божја. Бог се не брине за
бесмртне ангеле; Он се радује ангелима као и ангели Њему. Бог се брине за људе,
за оне, који по слободи умиру, и који по слободи могу да оживе. Бог се брине
непрестано, како да васкрсне људе. Зато Бог непрестано посећује гробове људске,
покретне и непокретне, са светим ангелима Својим. Велика је брига Божја за мртве;
велика је не зато што Бог не може да их васкрсне, него што сви мртви неће да
васкрсну. Неће људи добро своје; и то је велика брига Божја.
О, како је велика радост на небу због једнога мртвог кад оживи, због једног
грешника кад се покаје! Један покајани грешник - што је исто што је и умрли
душом па васкрсли - чини Бог већу радост него деведесет и девет ангела којима не
треба покајање. Већа је радост на небу за једнога грешника који се каје, него ли за
деведесет и девет праведника којима не треба покајање (Лк. 15, 7).
Како је племенита брига за мртве! Бринући о нама у овој долини мртвих, ангели
Божји брину Божју бригу. Бринући о мртвима и ми бринемо Божју бригу, и
постајемо кроз то Божји другови и Божји сатрудници.
Но кад велики Господ и Бог наш умре као човек, претоварен гресима људским, ко
се побрину о Њему мртвом од оних, о којима Он брину од вечности? Ко посети
гроб Његов? Ко показа љубав своју према умрлом? Жене. Но не све и свакојаке
жене него жене мироносице, чије душе беху миросане бесмртном љубављу Христа
Господа. Њихове су душе биле препуне мириса вере и љубави, зато су оне и руке
своје напуниле мирисима и пошле на гроб, да миришу тело Христово.
О томе говори данашње јеванђеље, тј. о бризи оживелих од науке Христове за

умрлог Бесмртника.
У време оно, дође Јосиф од Ариматеје, благообразан саветник, који и сам царства
Божјега чекаше, и усуди се те уђе к Пилату и заиска тело Христово. Још један
други благообразни човек био је из Ариматеје, или Раматајима, у гори Јефремовој.
То је био пророк Самуило (I. Сам. 1, 1). Овај Јосиф помиње се код сва четворице
јеванђелиста, и то искључиво у вези са погребом умрлога Господа. Јован га назива
Исусовим тајним учеником (19, 38); Лука - мужем добрим и праведним (23, 50),
Матеј - човеком богатим. (Јеванђелист не назива Јосифа богатим из сујете као да
би показао, да је Господ имао и богатих људи међу ученицима "него зато да би
показао, како је он могао добити од Пилата тело Исусово. Гле, бедном и незнатном
човеку није било могуће проникнути до Пилата, представника римске моћи".
Јероним, Толк. Матеја). Он је био благообразан по души, то јест: бојао се Бога и
чекао царство Божје. Сем својих изврсних душевних својстава Јосиф је био
истовремено човек богат, и човек од положаја. Марко и Лука називају га
саветником. Он је био, дакле, један од народних старешина, слично Никодиму.
Слично Никодиму и он је био прикривен поштовалац, и ученик Господа Исуса. Но
и ако су ова два човека били прикривени следбеници науке Христове, ипак су они
били готови, да се изложе опасности стојећи уз Христа. Никодим је једном у очи
рекао озлојеђеним старешинама јеврејским - онда када су ови тражили прилику да
убију Христа - еда ли закон наш суди човеку докле га најпре не саслуша? Још већој
опасности изложио се Јосиф Ариматејски бринући се о телу Господа онда када су
се јавни ученици Његови били разбегли, и када су јеврејски вуци заклавши Пастира
могли сваки час јурнути у овце. А да је Јосифов посао био опасан, то наговештава и
сам јеванђелист речју усуди се. Требало је, дакле, више него храбрости, требало је
дрзости, па се кренути Ћесарском намеснику и молити се за тело једнога од
распетих осуђеника. Но Јосиф, "као великодушан, одбацио је тада страх и отресао
сваку ропкост, и показао себе учеником Исуса Христа". (Никифор.)
А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана запита га: је ли давно

умро? И дознавши од капетана, даде тело Јосифу. Опрезан и неповерљив Пилат је
тип оних власника, који силом покоравају и силом држе туђе. Он није могао
веровати на реч чак ни једном таквом човеку какав је био благообразни Јосиф. А
Можда је у истини било тешко и веровати, да је већ издахнуо на Крсту Онај, кога је
он тек прошле ноћи осудио на распеће: Још се Пилат показује и као веран
представник званичне формалистике римске: он више верује једном стотинару,
коме је стављено у дужност да држи стражу на Голготи него једном угледном
старешини народном. Тек кад је стотинар "званично" потврдио исказ Јосифов,
Пилат је учинио Јосифу по вољи.
И купивши платно, и скинувши га, обави платном, и метну га у гроб који беше
исечен у камену, и привали камен на врата од гроба. Други јеванђелист каже, да је
то био гроб самога Јосифа - и метну га у нови свој гроб (Мат. 27, 60), у који никад
нико не беше метнут (Јов. 19, 41). Да се тако збуде реч пророка Исаије: на смрти
би с богатим (53, 9). Кад распнемо наш ум свету и погребемо га у обновљено срце,
као у нови гроб, тад ће ум наш оживети и васкрснути целога нашег унутрашњег
човека. Нов гроб, па још запечаћен, тежак камен приваљен на врата гроба (Врата
се помињу зато што је гроб био утесан у саму стену; отуда се у њега није силазило
него улазило као у одају. Такви су били краљевски гробови у Мисиру, а такви и
обични гробови у Палестини у то време.) стража око гроба - шта то све значи? то су
све предострожне мере по мудрости Божјег Промисла, да се тиме кроз векове
заграђују уста свима неверницима, који би се трудили да доказују, да Христос или
није умро, или да није васкрсао, или пак да је тело Његово украђено. Да Јосиф није
измолио мртво тело у Пилата; да смрт Христову није званично потврдио и капетан
страже; да тело није сахрањено и запечаћено у присуству пријатеља и непријатеља
Христових, онда би се рекло, да Христос уствари није ни умро, но само обамро, па
се повратио. (Како је у новије време тврдио Шлајермахер и неки други
протестанти.) Да гроб није затворен тешким каменом да није запечаћен, и да није
био од страже чуван, рекло би се, да је, истина, Христос умро и сахрањен, но да је
украђен из гроба од стране ученика. Да пак није био сасвим нов гроб, рекло би се,
да то није Христос васкрсао него неки други мртвац, који је ту раније сахрањен. И
тако све мере предострожности, које су Јевреји употребили, да угуше истину,
послужиле су, по Божјем Промислу, на утврђење истине.
Јосиф обави тело Господа платном, платном чистим (Мат. 27, 59) и положи у гроб.
Ако хоћемо, да Господ васкрсне у нама, морамо Га држати у чистом телу своме. Јер
чисто платно означава чисто тело. Тело нечисто од лукавих страсти и похоте није
место где Господ васкрсава и живи.
Јеванђелист Јован допуњује опис осталих јеванђелиста тиме што каже, да је и

Никодим дошао на сахрану Христову, и донесе смирне и алоја око сто литара, и
узеше тело Исусово (тј. Јосиф и Никодим) и обавише га платном с мирисима, као
што је обичај код Јевреја да укопавају (19, 39-40). ("Тиме он (јеванђелист) хоће да
опомене, ако се не варам, да се при сличним услугама, које се указују мртвима,
треба држати обичаја свакога народа". Августин: Беседе на Јованово Јеванђеље.) О
блажени и преблажени ови дивни мужеви, који са оволико храбрости,

брижљивости и љубави узеше пречисто тело Господа, и положише у гроб! Какав
диван пример свима љубитељима Господа! И какав ужасан укор оним
свештеницима и световњацима, који са стидом од света, и небрижљиво, и без
љубави, прилазе к светоме путиру, да у себе приме пречисто и животворно тело и
пречисту и животворну крв Господа, и то још васкрслог и живог Господа!
Но нису Јосиф и Никодим били једини од пријатеља Христових, који су лично

могли посведочити, да је Он умро и да је погребен био. Њихова брига око мртвог
Господа дело је колико љубави према обожаваном Учитељу и Пријатељу, толико,
можда, и дужности, коју им је налагала човечност према једном страдалнику за
правду. Но ево, на догледу гроба, још две пријатељске душе, које пажљиво
посматраху дело Јосифа и Никодима спремајући се од своје стране на дело
најчистије љубави према Господу - две жене мироносице, Марије Магдалине и
Марије Јосијеве!
А Марија Магдалина и Марија Јосијева гледаху где га полагаху. И пошто прође

субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купите мириса да дођу
и да помажу Исуса. Најпре се помињу две жене, затим три. Две су биле као
извидница свега што се догађаше са Господом на Голготи. Оне су виделе, како су
тајни ученици Христови скинули мртво тело са Крста; виделе су све шта је даље
учињено са мртвим телом, и, што је за њих било главно: виделе су гроб, где је тело
било положено. О, како би и оне радо притрчале, да помогну Јосифу и Никодиму:
да оперу тело од крви, да стегну и исперу ране, да доведу у ред косу, да савију и
наместе руке, да пажљивије вежу убрусом главу, и тело да обавију платном! Но
није био ни обичај ни ред, да оне заједно са мушкима раде тај посао: Доцније ће
оне доћи, да све то саме ураде, и да, поврх тога, још намажу тело Господа
мирисима. С њима ће доцније доћи и трећа мироносица, њихова пријатељица. Дух
Христов спријатељио је њих све.
Ко су ове жене? Марија Магдалина је већ позната. То је она Марија, коју је Господ
излечио од беснила, истеравши седам бесова из ње. Марија Јосијева и Марија
Јаковљева - то је једна иста личност, по тумачењу Отаца. Саломија је била жена
Заведејева и мати апостола Јакова и Јована. Каква разлика између ових жена и Еве!
Оне се журе да из љубави буду послушне и мртвом Господу, док Ева није хтела
бити послушна ни живом. Оне - послушне на Голготи, на месту злочина, крви и
злобе, а Ева непослушна у - Рају?
И врло рано у први дан недеље дођоше на гроб кад је сунце изашло. Сви
јеванђелисти слажу се у томе, да је овај први дан недеље (или седмице) дан
васкрсења Господа, то јест сутрадан по суботи, као што изрично и вели јеванђелист
Марко: и пошто прође субота. Најзад, сви се слажу и у томе, да су жене посетиле
гроб Господњи врло рано тога дана. У овоме последњем као да мало одступа
јеванђелист Марко кад вели: кад је сунце изашло. Врло је вероватно, да су жене
посећивале гроб у више махова, колико из љубави према покојнику толико и из
страха, да безочни непријатељи Христови не оскрнаве на неки начин гроб и тело.
("Оне су час долазиле час одлазиле у нестрпљењу не желећи на дуго време

оставити гроб Господа". Јероним: Толк. Матеја.) Зашто би и сам Марко изрекао
такву једну противречност самом себи као што је ова: и врло рано и кад је сунце
изашло ако он под сунцем овде не разуме не физичко сунце него самога Господа,
сагласно пророку, који говори: грануће сунце правде (Малах. 4, 2) мислећи на
Месију? Сунце правде је већ изашло из подземне таме у оном раном часу када су
жене мироносице биле дошле на гроб. Као што је Сунце сијало пре сунца
створенога при првом стварању света, тако је оно сада, при другом стварању, при
обновљењу света, засијало се над историјом људском пре него се сунце физичко
засијало над природом земаљском.
И говораху међу собом: ко ће нам одвалити камен од врата гробних? Тако су

разговарале жене мироносице пењући се ка Голготи и не слутећи никакво
изненађење. Слабе руке женске нису биле довољно јаке за то, да покрену тешки
камен са гроба, јер беше врло велики. Сироте жене! Оне се и не сећаху, да је посао,
за који се оне толико и с толиком ревношћу журе ка гробу, био већ свршен још за
време живота Господа на земљи. У Витанији, у кући Симона губавога, за вечером
једна жена излила је скупоцено нардово миро на главу Христову. Тада је свевидећи
Господ рекао за ту жену: изливши миро ово на тело моје за укоп ме приготови
(Мат. 26, 12). Он је провидео јасно, да Његово тело у смрти неће имати другог
миросања. Питаћете: па зашто је Провиђење дозволило, да ове благочестиве жене
буду тако горко разочаране? Да купе скупоцено миро, да са страхом дођу кроз
тамну и непроспавану ноћ на гроб, и да не сврше онај чин љубави, за који су
толико жртвовале? Но није ли Провиђење њихов труд несравњено богатије
наградило тиме, што им је место мртвог тела даровало живога Господа?
И погледавши видеше да камен беше одваљен: јер беше врло велики. И ушавши у
гроб видеше младића где седи с десне стране обучена у белу хаљину; и ужаснуше
се. Дошавши са својим народом до Црвеног Мора Мојсеј се нашао у муци, како да
пропути пут тамо где није било пута. И кад завапи Богу, Црвено се Море раздвоји
на две стране, и пут се наједанпут отвори. Тако сад и са женама мироносицама. У
великој бризи, ко да им одвали камен од гроба, оне погледаше и видеше, да камен
беше одваљен, и оне без сметње уђоше у гроб. Но где је војничка стража? Није ли
она представљала тежу препреку ка гробу него ли тешки камен на вратима гроба?
Стража је у то време или лежала још обамрла од страха, или се већ била разбегла
по граду, да муцајући објављује људима оно што људске уши још од праоца Адама
нису чуле. Никога не беше око гроба, ко би им сметао, и никога и ништа на
вратима гроба. Но у гробу беше неко, чије лице беше као муња а одело као снег
(Матеј). Младић по изгледу, уствари ангел Божји. Жене се ужаснуше, и оборише
лице к земљи (Лука), јер беше страшно гледати у неземаљску појаву весника
Божјег, весника најчудније и најрадосније вести на земљи од кад је се пали човек
почео земљом хранити. То што Матеј прича, да је ангел Божји седео на одваљеној
плочи од гроба, а Марко, да је ангел био унутра у гробу, није никаква
противречност. Жене су могле најпре видети ангела на плочи, а потом су чуле
његов глас унутра у гробу. Јер ангел није нешто телесно и тешко покретљиво: у
једном тренутку он се може појавити где хоће. То пак што Лука помиње два ангела
а Марко и Матеј једног такође не треба да збуњују верне. Када се Господ родио у
Витлејему један ангел изненадно је стао међу пастире, и уплашише се врло. Мало за
тим пак у једанпут постаде с ангелом мноштво војника небеских (Лука). Можда су
легиони ангела Божјих присуствовали на Голготи при васкрсењу Господа; какво је,
дакле, чудо ако су жене мироносице виделе час једног час двојицу?
А он им рече: не ужасавајте се: Исуса тражите Назарећанина распетога?

Устаде, није овде, ево место где га положише. Него идите, реците ученицима
његовим и Петру, да пред вама иде у Галилеју; тамо ћете Га видети, као што вам
рече. Прекрасни ангел Божји најпре умирује жене и повраћа их од страха и ужаса,
да би их тако приготовио за необичну вест о васкрсењу Господа. Жене су биле
најпре изненађене видевши гроб отворен а потом ужаснуте што у гробу нису нашле
Онога, кога су тражиле, а нашле су некога, кога нису очекивале видети.
Зашто ангел говори тако опредељено: Исуса Назарећанина распетога - њега ли

тражите? Зато да не буде никакве сумње ни пометње односно Онога, ко је
васкрсао. Овако опредељено говори ангел колико због самих жена толико и због
свих будућих векова и покољења. У истој тој намери показује ангел и празан гроб:
ево место где га положише! Било је сувишно рећи ово женама, које су очима
виделе то што ангел речима казује, али то није било сувишно рећи роду човечјем,
за кога је Господ умро и васкрсао. Устаде, није овде! Најкрупнију вест у историји
човечанства небески весник објављује најкраће и најпростије што се да замислити -
устаде, није овде! Васкрсе, није овде! За бесмртне војске ангелске веће је
изненађење била смрт Господа него ли Његово васкрсење. За смртне људе -
обратно.
Потом ангел упућује жене, да јаве ову радосну новост апостолима, и Петру. Зашто
и Петру! Несумњиво за то што се Петар осећао смућен мимо све остале ученике.
Њега је морала савест гристи због тога што се три пут одрекао Господа, и што је
најзад побегао од Њега. Верност апостола Јована, с којим је Петар најближе стајао
Господу, морала је још повећати грижу савести код Петра. Јер Јован није побегао
него је остао под Крстом распетога Господа. Једном речју, Петар се морао осећати
донекле као издајник свога Господа, те му је морало бити врло нелагодно у
друштву апостола, а нарочито у друштву пресвете Богомајке. Петар је био камен по
имену но не још камен и по вери. Његова колебљивост и страшљивост чинила га је
презреним у његовим сопственим очима. Требало га је опет дићи на ноге и
повратити му достојанство човека и апостола. Човекољубиви Господ то сада и
чини: зато ангел спомиње Петра нарочито по имену.
Зашто ангел говори о јављању Господа у Галилеји а не о Његовом скоријем

јављању у Јерусалиму и око Јерусалима? Тамо ћете га видети, као што вам рече
(сравни: Мк.14, 28). Зато што је Галилеја представљала више незнабожачки него
израиљски предео, те Господ хоће Својим јављањем тамо, у земљи незнабожаца, да
покаже ученицима Својим пут Свога Јеванђеља, главну средину апостолског рада и
зидања цркве Божје. Даље и зато, што ће им се Он тамо јавити не под страхом, под
којим су они живели у Јерусалиму, него у слободи, и не у ноћи и сумраку, него
усред бела дана. Да се не каже: у страху су велике очи; и под гњетом страха и
избезумљења ученици су видели Господа живог у Јерусалиму. Најзад, ангел Божји
говори о јављању Господа у Галилеји, мудро прећуткујући Његова јављања у
Јерусалиму, да избије оружје из руку пакосних неверника, који би иначе рекли, да
су ученици видели утвар под сугестијом ангела, то јест: видели су Га зато што су с
напрегнутим духом очекивали да Га виде. (Зашто и ангел и Господ говоре баш о
јављању у Галилеји? "Зато што је ово јављање у Галилеји било најочевидније и
најглавније: Тамо се Господ јавио не у дому, при затвореним вратима, но на гори,
јавно и очевидно. Видевши Га ученици тамо, поклонише Му се; тамо је Исус
објавио им с великом откровеношћу власт, дану Му од оца говорећи: даде ми се
свака власт на небу и на земљи. Никифор). А по васкрсењу моме ја идем пред вама
у Галилеју, рекао је Господ. То јест: као Победилац ја ћу ићи пред вама у свет
незнабожачки, а ви следујте мене. И куда вас год Дух упути на проповед, гледајте
Мене пред собом - ја ћу ићи напред и отварати вам пут.
И изашавши побегоше од гроба; јер их ухвати дрхат и ужас, и ником ништа не

рекоше, јер се бојаху. Да ли су биле на небу или на земљи? С ким су то говориле?
Шта су то чуле? Такве ствари ни на сан људима не долазе; а то није сан него јава;
од свега је најјасније то, да је то била јава. О, блажени дрхат и ужас, који спопада
човека онда када му се отвори небо и када чује глас радости из бесмртне и славне
домовине своје, праве домовине своје! Није мала ствар видети једнога од
бесмртника, ангела Божјега; није мала ствар чути глас из бесмртних уста. Лице и
хуку целе васионе, смртне и трулежне, лакше је поднети него ли лице и глас
једнога бесмртника, који је створен пре створења васионе, а који блиста лепотом и
младошћу лепше од пролећне зоре. Кад је пророк Данило, Божји човек, чуо глас
ангела, он вели за себе: не оста снаге у мени, и лепота ми се помрачи, и не имах
снаге - и изван себе падох ничице лицем на земљу (Дан. 10, 8-9). Како, дакле, да не
обузме трепет и ужас ове слабомоћне жене? Како да не побегну од гроба? Како да
отворе уста и проговоре? Где су речи за именовање онога виђења? Господе, како је
неисказива чудесна слава Твоја! Ћутањем и сузама ми смртни је лакше изражавамо
него језиком.
Ником ништа не рекоше, јер се бојаху. То јест: ником ништа не рекоше уз пут;
никоме од непријатеља и крвника Христових, од којих је врвео цео Јерусалим: Но,
наравно, рекли су апостолима. Јер нису ни смеле ни могле не рећи, кад им је то од
бесмртника заповеђено. Како би се усудиле не испунити заповест Божју? Јасно је,
дакле, да су жене рекле онима којима су требале рећи (в. Лк. 24, 10), као и да нису
рекле ништа и никоме од оних, којима нису требале рећи и којих су се бојали.
Тако се, ето, завршила ова јутарња васкршња посета жена мироносица Гробу
Христовоме. Бедни њихови мириси, којима су оне хтеле сачувати од трулења
Онога, који чува Собом небо од трулења, и којима су хтели намирисати Онога, од
кога небо мирише! О, благоухани Господе, једини мирисе људског бића и људске
историје, како си Ти дивно наградио ове одане и верне душе, које Ти ни мртва у
гробу нису заборављале! Од мироносица учинио си их благовесницама Твога
васкрсења и Твоје славе! Оне нису помазале мирисима Твоје мртво тело, него си Ти
помазао њихове живе душе јелејем радости. Кукавице за мртвим - постале су

ластавице новог пролећа. Жалоснице са Твога Гроба постале су светитељке у
Царству Твом небесном. Њиховим молитвама, Васкрсли Господе, спаси нас и
помилуј! Да Те прослављамо са Оцем и Духом Светим - Тројицу једнобитну и
неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
НЕДЕЉА ТРЕЋА ПО ВАСКРСУ
Јеванђеље о чуду у Витезди
Јован 5, 1-15. Зач. 14.
Благо човеку који са стрпљењем и надом у Бога подноси сва страдања у овом
животу! Његов један дан претегнуће на мерилима небесним месеце и године
безбожника, који, или се весели без страдања, или страда без стрпљења и наде у
Бога.
Благо човеку које не ропће на страдање, него испитује узроке свога страдања са
стрпљењем и надом у Бога! Где ће наћи страдалник узроке своме страдању? Наћи
ће их или у себи самом, или у својим родитељима, или у својим суседима - ту ће
страдалник наћи узроке своме страдању. Цар Давид је страдао због свог сопственог
греха; Ровоам због греха свога родитеља, цара Соломона, а пророци су страдали
због греха својих суседа.
Но ако страдалник буде тражио још даље и дубље узроке своме страдању, где ће их
наћи? Наћи ће их или у првобитном неверству човека према Богу, или у мрачноме
и пакосноме духу злобе, у безданој и отровној тами, или у човекољубивом и
лековитом Промислу Божјем - ту ће страдалник наћи даље и дубље узроке своме
страдању. Адам и Ева страдали су због свога неверства према Богу; праведни Јов
страдао је због мрачнога и пакоснога духа злобе; а слепорођени младић, коме је
милостиви Господ отворио очи, страдао је ради славе Божје и своје вечите награде.
Својство је разумна човека, да узроке своме страдању увек тражи прво у себи
самом, а својство је неразумног, да увек и вазда подиже жалбу на друге. Разуман
памти све своје грехе од детињства, памти их са страхом од Бога и са очекивањем
страдања за грехове своје; па кад га страдање заиста спопадне, било кроз пријатеље
или непријатеље, било кроз људе или зле духове, било одмах или доцније, он одмах
зна узроке своме страдању, јер он зна и памти грехе своје. А неразуман је
забораван, и заборавља све неправде своје; па кад га страдање спопадне, он се у
муци преврће и у чуду пита: зашто баш њега да боли глава? зашто баш његово
богатство да пропадне? зашто његова деца да помру? И у неразуму и гневу своме

он указује прстом на свако биће, на земљи и на небу, као на виновника свога
страдања, пре него што ће указати прстом на себе самог, тј. на правог виновника
своје муке.
Благо човеку који се користи својим страдањем знајући, да је свако страдање у

овом кратком животу попуштено на људе од Бога Човекољупца, ради добра и
користи људи! По милости Својој Бог попушта страдање на људе због грехова
њихових, по милости а не по правди. Јер кад би било по правди, сваки грех донео
би неизбежну смрт, као што и говори апостол: а грех учињен рађа смрт (Јак. 1, 15).
Место смрти Бог шаље лек кроз страдање. Страдање је метод Божји, метод лечења
душа од греховне проказе и смрти.
Неразуман само мисли, да је страдање зло. Разуман пак зна, да страдање није зло
него само објава зла и лечење од зла. Само грех у човеку је право зло, и изван греха
нема зла. Све остало, што људи обично називају злом, није зло него горко
лекарство од зла. Што год је тежи болесник, све му је горчији лек, што му лекар
пружа. Чак се понекад болеснику учини лек тежи и горчији од саме болести
његове. Тако се и грешнику понекад учини страдање теже и горчије од учињеног
греха. Но то је само обмана - о, како љута самообмана! Нема страдања у свету, које
би могло бити и приближно тако тешко и убитачно као што је грех. Сва страдања
људи и народа на земљи нису ништа друго до обилна лекарства, која вечита
Милост нуди људима и народима, да би их спасла вечите смрти. Сваки и најмањи
грех донео би неизбежну смрт, да Милост не попусти страдање, ради отрежњења
људи од пијанства греховног, ради лечења, које кроз страдање свршује благодатна
сила Духа Светог животворног.
Рећи ћете: човек се боји страдања, јер се боји смрти, а страдање може да одведе
смрти? Но шта одводи тело смрти: болест или лек? Несумњиво болест а не лек.
Тако ни душу неће одвести у смрт страдање него грех, који и чини болест душе,
умирање душе. Управо грех је семе смрти, семе преужасно, које ако се кроз
страдање благовремено не открије и пламеном Духа Светога не сагори, узрашће и
ишуниће сву душу, тако да ће сва душа бити не сасуд живота него сасуд смрти.
Очигледно је, дакле, да страдање треба подносити са стрпљењем и са надом у Бога;

још и више: с благодарношћу Богу и с радошћу. Колико си ме пута бацао у велике
и љуте невоље, и из бездана ме земаљских опет извадио! И ја те хвалим уз
псалтир, Боже мој. Радују се уста моја кад певам теби, и душа моја, коју си
избавио (Пс. 71, 20-23). Апостол Петар пак препоручује вернима: радујте се што
страдате с Христом (I Пет. 4, 13); с Христом, тј. свесно и разумно, кротко и
стрпљиво, ради очишћења од греха, ради оживљења, ради унапређења живога
Христа у себи и око себе. Кад је велики Златоуст умирао телом у изгнанству, мучен
и понижен од људи, последње су му речи биле: "слава Богу за све!" Свето писмо и
историја Цркве пружају највеће примере стрпљења у страдању, какве је икада род
човечји сазнао. И данашње јеванђеље описује један сличан пример великог и
дуготрајног стрпљења у страдању. Но не само то. Описујући раслабљеног човека,
који је тридесет и осам година патио од узетости, са стрпљењем и надом, данашње

јеванђеље нам још уз то открива, или боље рећи потврђује, две велике тајне. Прва
тајна: тај дуготрајни болесник носио је узрок својој болести, своме страдању, у
себи самоме, односно у своме греху. Друга тајна: свемоћни Господ Исус исцелио је
тога болесника Својом божанском моћи кроз речи: устани и ходи! Тиме се једанпут
више открило Његово божанско човекољубље, и Његова божанска свемоћ, која је
споља била прикривена лаким страдалним огртачем људскога тела.
У оно време изиђе Исус у Јерусалим. Има пак у Јерусалиму Овчија бања, која се
зове јеврејски Витезда, са пет покривених тремова. Пре тога Господ се налазио у
Галилеји, одакле је дошао у Јерусалим за празник. Тешко је рећи, какав је то
празник био, да ли Пасхе или Педесетнице или Пурима, но то и није важно знати;
јер да је важно, сам би јеванђелист то опредељеније рекао. Овчија бања, или
Витезда, (Витезда. Ова реч не налази се нигде у Старом завету. Кад јеванђелист
каже, да је то јеврејска реч, он свакако мисли на онај јеврејски, како је у његово
време говорено, тј. на арамејски. Овчија врата спомињу се код Неемије 3, 1, 32; 12,
39.) звала се тим именом због Овчијих врата у близини, кроз која су прогоњене
овце, одређене за жртву; а и због тога, што су у тој бањи жртвене овце претходно
купане. Та бања и дан данас постоји у Јерусалиму, већим делом порушена и више
неупотребљива. Но у време јеванђелиста ова је бања била још у употреби; због тога
јеванђелист и говори у садашњем времену: има у Јерусалиму Овчија бања. Пет
покривених тремова око бање служили су за смештај многобројних болесника, који
су у тој бањи тражили себи лека, што се види из следећих речи:
У којима лежаше мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се

заљуља вода. Јер анђео Господњи силазаше сваке године (У неким пронађеним
преписима Јеванђеља место сваке године стоји у одређено време или: с времена на
време): у бању и мућаше воду, и који најпре улажаше пошто се узмути вода,
оздрављаше, макар каква болест да је на њему. Мноштво болесника са свих
страна, од свих болести, сабирало се на ово чудновато место, да нађу себи лека,
узалуд траженог од људи и од природе по другим местима. Да ова вода није лечила
сама собом, својим природним својствима, својим сложајем минералних раствора,
него посредством небесне силе, јасно је из тога, што је с времена на време
постајала лековита, то јест само онда када би по Промислу Божјем ангел силазио на
њу и стављао је у покрет. Како чудна и драматична сцена! Замислите пет тремова
препуних највећих очајника и страдалника из целог једног народа! Замислите пет
стоваришта људскога бола и јада, суза и гноја! Наоколо град препун људских бића,
што вребају сласти, што грабе богатство, што се боре за част и власт, што праве
комедију и са својим телом и са својом душом; а овде предсмртна агонија, лагано и
болно умирање, и - једна једина тачка, куда су све очи упрте - вода; једно једино
ишчекивање - ангела; једна једина жеља - здравље. Нашто вам здравље? да их
упитате. Да ли ради оне опште комедије тела и душе, која се одиграва около вас?
Но није ли и без вас довољан број оних, који ту комедију играју? Или ради службе
Богу? Но не служи ли Богу врло добро и онај, ко са стрпљењем и надом у Бога
страда? Или желите здравље тек ради здравља, живот тек ради живота? Но оно што
је средство не може бити циљ. Кад вас је Бог послао у овај живот, послао вас је
ради неког циља; кад вам даје здравље, даје вам га опет ради неког циља. Није ли
човек на војсци на земљи? а дани његови нису ли дани надничарски? говори
праведни Јов (7, 1). Ако је на војсци, онда је ту ради вежбања, борбе и победе; ако
су му дани надничарски, онда га чека плата на смирају његових дана. Но живот
ради живота - и то земаљски живот ради земаљског живота! - и здравље ради
здравља - то значи бесциљан живот и бесциљно здравље. Живот и здравље пак
ради комедије греха - није ли то оштар нож под грлом? Пет тремова препуњених
животним инвалидима - о, какво чудно вежбалиште у стрпљењу и нади у Бога! О,
каква чудна и жива слика, какво чудно и опипљиво предсказање онога стања, у
коме се ускоро могу наћи и сви они, који у граду около бање расипају свој живот и
своје здравље - и то нашто? На куповину греха, на гомилање греха!
Али ако су пет тремова у бањи Витезди давно давним порушени, не мислите, да је
историја јада и беде људске, која је под њима лежала згомилана, свршена за увек.
Никако не мислите, да је ова историја далеко од вас и да нема ничега заједничког
са вашим животом. Није ли и у ваших пет чула, као у пет тремова, згомилано цело
стовариште бола и јада, суза и гноја, греха и безакоња, болесних мисли, слепих
жеља и страсти, хромих покушаја, и сухих надања? О, Витездо, Витездо, како си
универзална! У теби је некада ангел Божји вршио службу пастира и спасавао једну
по једну изгубљену овцу, све док није дошао свеопшти Пастир ангела и људи.
Ћутљиви ангел, слуга Створитеља свога, служио се водом у теби, да измије од
греховне заразе оболелу овцу, а кад је Пастир Добри створитељско Слово Божје у
телу и на делу - сишао у тебе, Он је својом створитељском речју одгонио заразу
греха, и тиме тебе упразнио. Пастир Добри! Зато си ти пророчки и названа Овчија
бања. И овце глас његов слушају, и иду за њим, јер познају глас његов (Јов. 10, 34),
глас Пастира Доброг.
А онде бијаше један човек који тридесет и осам година беше болестан. Када виде
Исус овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: хоћеш ли
да будеш здрав? Одговори му болесни: да, Господе; али човека немам, да ме спусти
у бању кад се узмути вода; а док ја дођем други сиђе пре мене. Видовити Господ
провиђао је унапред и надалеко, где Му шта треба чинити. Он се није случајно, на
пример, навезао на море и прешао у Гадаринске пределе - мада је то Његовим
сапутницима могло тако изгледати, него је Он духом Својим провиђао и видео, да
се у тим пределима налазе два бесомучника, које је Он требао исцелити. Нити је се
Он случајно нашао пред капијом града Наина баш онда када су износили мртва
сина удовице, него је Он опет провиђао и знао, да Га на том месту и у то време чека
велико дело. Исто тако није се Он случајно обрео у Јерусалиму о овоме празнику,
ма какав тај празник био, нити је случајно и из радозналости свратио у ову кућу
бола, у Овчију бању, него се све то десило с Његовим предзнањем и провиђањем
унапред и у даљину простора и времена. Очигледно је, да Он није ни дошао у
Јерусалим због празника, како се то чинило Његовим сапутницима, него је дошао
управо због овога болесника и због дела, које је Он имао да сврши на њему.
Изузетан болесник, страшан болесник! Болест од тридесет и осам дана учини се

људима бесконачном, а како ли тек болест од тридесет и осам година! Дужина
времена зависи од нашег стања и расположења. Часови среће су крилати, часови

муке без крила, а често и без ногу. Узетоме човеку и време изгледа узето; изгледа
му, да је и време непомично као и он сам. Ако ово време од тридесет и осам година
боловања у најмању руку утростручите, добићете приближно праву дужину тога
времена за човека здрава, покретна, запослена, радосна. Једно цело столеће
времена здравих људи провео је, дакле, тај узети лежећи на својој постељи и
гурајући време пред собом место да њега гура време. Какво херојско стрпљење код
тога човека! Какви надчовечански напори, да се докотура до бање у часу када ангел
Божји усколеба воду! Каква несаломљива нада на оздрављење, и то из дана у дан,
из године у годину, да - из деценије у деценију! Мада је овај болесник толико
страдао због сопственог греха, ипак човек не може а да му се не диви; и мислећи о
њему човек не може а да не помисли на многе бледе карактере људи и жена,
младића и девојака наших дана, који под теретом несравњено мање и мало трајније
муке дижу руку на свој живот, одлазећи у онај свет као убице самих себе.
Хоћеш ли да будеш здрав! упита га једини пријатељ, који се икад наднео над
његову постељу за тридесет и осам година. Да, Господе, али човека немам! Слепи
имају вође, хроми имају сроднике, сухи имају пријатеље, а ја немам нигде никога у
овом пространом свету, ко би се смиловао и принео ме к води онда када вода
тренутно бива лековита. Док ја догамижем до воде, дотле већ други бива спуштен у
воду и исцељен, и ја с муком понављам исти напор док догамижем натраг до своје
постеље. И тако, ево, тридесет и осам година! човека немам, а слугу не могу да
платим. Зар код толиких људи у Јерусалиму, беспослених, богатих, моћних, да
нема баш ни једног јединог човека, који би ти пружио руку помоћи ради душе
своје, или који би бар послао слугу свога да ти помогне? Ниједног јединог! Зар је
потребно било, да доће Човек чак из Галилеје, пешачећи три дана заморнога хода,
док се толики беспослен свет у Светоме Граду шета даноноћно само на неколико
метара од твоје постеље? Има, Господе, има много шетача у близини мојој, али
човека нема. Па толики свештеници! Гле, храм је одмах преко улице! Тамо
безбројни свештеници читају Закон Божји и уче народ милосрђу - па зар ни један
да дође или да упути некога к теби у помоћ? Има, Господе, има много свештеника
тамо у храму, али човека нема. Има много и Јевреја, хиљаде и хиљаде њих, који се
о празнику слежу у Јерусалим. Но њима није стало до једног жалосног и ћутљивог
страдалника, њима је стало до суботе. Хиљаде и хиљаде њих долазе, да се само
поклоне суботи, као што су се преци њихови поклањали златном телету у пустињи.
Хиљаде и хиљаде Јевреја, али - човека нема.
Ево једног човека - једног јединог! Ево Господа, болећивијег од сродника,

милостивијег од пријатеља, услужнијег од слуге. Он није ни предузео овај дуги и
заморни пут из Галилеје у Јерусалим ради суботе и празника но ради овог
страдалника. Он је дошао још да делом, а не само речју, изобличи страшно
немилосрће једног отупелог рода. Дошао је Човек ради човека.
Рече му Исус: устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек и узевши одар
свој хођаше. Од тога часа, вероватно заувек, ангел Божји престао је силазити у
Овчију бању и мутити воду; јер, гле, појавио се Месија, старешина ангела, који сам
непосредно лечи. Док су људи били под законом, слуге закона, дотле је Господ
преко слугу слао помоћ слугама. А када је дошла благодат, и заменила закон, тада
се сам Господ приближио људима, као отац синовима, и сам из Своје руке
непосредно пружао им дарове. Може се неко запитати: зашто Господ није поставио
овом болеснику уобичајено питање: верујеш ли? Зашто од њега није тражио веру,
као од многих других? Но зар није вера тога страдалника и сувише очигледна?
Тридесет и осам година он је стрпљиво лежао на том једном месту с вером у помоћ
с неба? Но не само да је он веровао у чудесно дејство Божјег ангела; он је веровао
донекле и у Господа Исуса, иначе Га не би ословио Господом. Да, Господе, хоћу да
оздравим, али човека немам. Уосталом треба се сетити, да је Господ исцелио
многобројне сумашедше и глувонеме, од којих није могао ни тражити веру,
исцелио их је из чистог милосрћа. И у овом случају у Витезди, дакле, Господ се
руководио с једне стране чистим милосрђем према једном дугогодишњем
страдалнику, који је тако много страдао у једној немилосрдној средини; с друге
стране он се руководио намером, да тим делом Свога милосрћа изобличи
немилосрђе не само грађана јерусалимских него немилосрђе свих људи свију
времена, који гледају свога ближњега у мукама и неће ниједним прстом да крену да
му помогну. Најзад, Господ је намерно исцелио овога болесника у суботу - премда
је то исто могао учинити и у петак, само да је хтео да би изобличио јеврејско
идолопоклонство дану суботноме, и показао, да је човек претежнији од суботе, и да
је милосрђе претежније од свих законских формалности. И ово дело Христово има
ону јединствену одлику Божјег метода, на име, да се једним махом постигне много
циљева.
А тај дан беше субота. И говораху Јевреји ономе што оздрави: данас је субота, и
не ваља ти одра носити. О, да ситних душа! О, да затупелих срца! Место да се
радују, што се један пузећи црв усправио и опет постао човек, место да му
честитају оздрављење, место да узбуне цео град и свичу га на прослављање живога
и човекољубивога Бога - место свега тога они се срде на човека, што је узео на раме
своју худу постељу и пошао дома! И да се мртвац у суботу дигао из гроба на
њихове очи, они се не би задивили његовом васкрсењу него би га укорели речима:
што си прашљив у суботу?
А он им одговори: који ме исцели он ми рече: узми одар свој и ходи. А они га

запиташе: ко је тај човек који ти рече: узми одар свој и ходи? Погледајте још
један доказ крајње затупљености Јевреја и њиховог суботарског гатарства!
Исцељени човек прво помиње своје исцељење, као главну ствар, па онда ношење
постеље, као споредну, док Јевреји сасвим и не обраћају пажњу на његово
исцељење, на његов живот. Природно је било, после његовог одговора, да га
упитају: Ко је тај човек, који те исцели? Али не; они питају само за оно друго, за
оно споредно и узгредно: ко је тај човек који ти рече: узми одар свој и ходи?
Видите ли, како се изродио род изабрани? Видите ли, какав је коров узрастао на
њиви, која је некада рађала: Мојсеје, Исаије и Давиде? Видите ли, како се негда
узвишена побожност људи израиљских изродила у једну суботарску шпијунажу? И
како се свештеничка служба Богу живоме изврнула била у једно полицијско
стражарење око кипа богиње Суботе?
А исцељени не знадијаше ко је; јер се Исус уклони, пошто мноштво народа беше на
оном месту. Исцељени болесник погледао је с постеље своје у очи Господу; осетио
је Његов животворни дах; познао Његову чудотворну моћ; шта више: назвао Га је
Господом - али при свем том он није знао рећи ни име свога Исцелитеља нити
место одакле је. А Господ, свршивши Своје дело, одмах се удаљи од мноштва
народа, и остави да се догађаји даље развијају сами од себе. Он је Сејач, који сеје
добро семе, и оставља да семе расте и временом доноси плод сходно земљишту, на
које је пало. Учинивши добро дело, дело божанско и по моћи и по милосрђу, Он се
удаљава од људи, да Га људи не би славили, као што је мало доцније и рекао: ја не
примам славе од људи (Јов. 5, 41). Он се удаљава од људи, да Му опет други људи
не би завидели, као што је то често бивало. Он се, најзад, удаљава од људи и ради
примера свима нама, који се хришћанима називамо. Добро дело је онда савршено,
када се чини из чистог човекољубља, ради славе Божје. Сваки онај ко хоће да чини
добра дела, нека их не чини ради сујетне славе и хвале људске. Јер ко своје добро
дело намерно изнесе на пазар, личиће на човека, који би своју овцу ставио мећу
вукове. Треба, дакле, опрезно чувати своје добро дело, да се њиме не изазове ни
људска похвала ни људска завист. Ко пак буде намерно изазвао похвалу и завист
људи, тај ће једним својим добрим делом учинити два зла дела: похвала ће
шкодити њему лично, а завист ће шкодити другима.
А потом га нађе Исус у цркви и рече му: ето си здрав, више не греши, да ти горе не
буде. Исцеливши му тело Господ сада довршује Своје дело и у духовном погледу,
објављујући му грех као узрок Његове страшне болести и опомињући га, да више
не греши, да ти горе не буде. Не зна се, какав је грех учинио тај човек: но то није
ни нужно знати, пошто је извесно, да сваки грех значи увреду Бога и одступање од
Бога, као још и да сваки грех, ако се не покаје, пре или после мора донети страдање
и муке. Више не греши, да ти горе не буде; тј. сад си од Бога помилован, и грех ти
је опроштен; зато не искушавај више Бога, јер место милости можеш искусити мач
правде Божје. Ако си се могао правдати за бивши грех недовољним познавањем
Бога и Његове моћи, после овога што се збило на теби нећеш се моћи ничим
правдати. Ево дивне и страшне опомене и свима нама, да кад једном осетимо
милост Божју на себи, не грешимо више, да нас не снађе гора мука од оне, од које
смо помиловани.
А човек отиде и каза Јеврејима, да је оно Исус који га исцели. Он је казао то

добросавесно и добронамерно. Био је питан за Исуса, и он је мислио, да треба да
каже. У исто време, он се осећао дужним пред својим добротвором, па је мислио,
да треба да објави Његово име свима и свакоме, нарочито онима који питају за Њ.
Лежећи тридесет и осам година и не мислећи ни о чем до о својој муци, он, бедник,
није могао ни сањати, какво је зло срце у ових људи, који се распитују за Исуса. Од
куда је он могао и слутити, да они распитују за Њ не да Га прославе као чудотворца
него да Га убиjу као нарушитеља суботе?
Запазите: он отиде и каза Јеврејима, да је оно Исус који га исцели: не, дакле, који
му рече, да узме одар свој у суботу него који га исцели: Он је сав заузет мишљу о
свом исцељењу и Исцелитељу, док су Јевреји заузети мишљу о суботи и
нарушитељу суботе. Можда он у оним необичним тренуцима није ни осећао

разлику између себе и Јевреја у мишљењу о Исусу. Он је преносио своју мисао у
њих, своју велику и одушевљену мисао о посети Божјој, о чуду Божјем на себи, те
није могао ни приметити њихове ситне и злоковарне мисли, које су се скривале као
змије испод лишћа. Он је мислио о прослављању Господа Исуса, свога Добротвора,
а Јевреји су мислили о убиству Његовом. Јер се каже даље: и гледаху Јевреји да
убију Исуса (Јов. 5, 16). Зашто да Га убију? Је ли зато што је Он био једини човек,
кога је узети болесник у Витезди видео за тридесет и осам година? Зато, да. И још
Он зато што је Он био једини човек, који је ценио живот једнога човека више него
ли мртви кип јеврејске богиње Суботе.
Но кроз све теснаце и заседе јеврејске пакости Господ је пролазио неповређен,

ширећи Своје Јеванђеље човекољубља делом и речју, све до онога часа када је
Њему било угодно, да се пусти Јеврејима у руке, да би кроз понижење показао
Своју праву величину, и да би кроз смрт победио смрт. Зато нека Му је слава и
хвала, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и
НЕДЕЉА ЧЕТВРТА ПО ВАСКРСУ
Јеванђеље о Дародавцу воде живе и о жени Самарјанци
Јов. 4, 5-42. Зач. 12.
Као што кошута чезне за изворима водним, тако душа моја чезне за тобом,
Боже! Жедна је душа моја Бога, Бога живога (Пс. 41, 1-2)! Ово није усклик некога
сиромаха и простака, који није имао могућности да своју душу запоји мудрошћу
људском, светским знањем и умењем, философијом и уметношћу, познавањем
танких нити, из којих је изаткан живот човека и живот природе. Не; него је ово
одушевљени и болни усклик једнога цара, богатог у светском богатству, генијалног
по уму, отменог по осећајима срца, и моћног по јачини и делима воље. Напојивши
душу своју свим оним, за чим неслободна душа жуди у овоме свету, цар Давид је
наједанпут осетио, да се његова духовна жеђ не само није утолила него да је
порасла до толике мере, да је сва ова материјална васиона није могла ниуколико
утолити. Тада се он осетио у овоме свету као в земљи пустје и непроходње и
безводње (Пс. 62, 1), и завапио је к Богу као једином извору бесмртнога пића, за
којим једна разумна и пробуђена душа чезне. Жедна је душа моја Бога, Бога
живога!
Не треба ни доказивати, да телесна храна не може заситити душу човечју, нити да

је телесно пиће може напојити. Но чак ни сав онај животни дух, који просијава кроз
све твари, оживљујући их и хармонизирајући их, није у стању заситити и напојити
душу.
Тело прима непосредно ону храну, која је у суштини истоветна с телом. Тело је од
земље, и храна је телу од земље. Зато се тело у овоме свету осећа дома, међу
својима. Али се душа мучи, распиње се и мучи, гади се и протествује, што мора да
прима храну посредно, и то храну не истоветну с њом него само сличну њој. Зато
се душа у овоме свету осећа у туђини међу туђинцима. Да је душа бесмртна и да по
суштини својој припада једном бесмртном свету, доказ је и то, што се она у овоме
свету земаљском осећа као незадовољан путник у туђини, и што је ништа у свету
не може потпуно нахранити и напојити. И чак кад би душа могла сручити у себе
сву васиону као једну чашу воде, њена жеђ не само не би се умањила него би се
посигурно још и повећала. Јер тада јој не би преостала више ниједна обманљива
нада као да ће за идућим брдом наићи на неки неслућени извор пића.
Жива је душа људска, жива и вазда жедна живота; и ништа је не може запојити
осим живота, битни и непосредни живот. А битни и непосредни живот је једино у
Богу, у Богу живоме. Жедна је душа моја Бога, Бога живога! Ово није песма, него
је ово један сухи факт, као сухо грло жедног арслана који риче у пустињи, и чија се
рика може учинити птицама у оази као песма, но арслану је то не песма него јаук и
запомагање. Жедна је душа моја Бога, Бога живога! Ово не говори песник, него
ожеднели путник у земљи пустој, непроходној и безводној: не говори ово певач,
него један од најопитнијих и најискуснијих испитивача и зналаца душе људске у
историји света.
Човече, ако икад помислиш, да телесна храна и телесно пиће може нахранити и
напојити и душу твоју, онда се налазиш на ступњу, на коме се налазе животиње
домаће и зверови горски. Ако си прешао тај ступањ, па се надаш, да душу твоју
може нахранити и напојити мудрост људска и красота овога света, онда се налазиш
на ступњу полуопитних и полузрелих. Као што је она прва мисао луда тако је ова
нада Јалова. Јер на овом другом ступњу ти примаш рику и јаук жеднога света за
песму и весеље, старајући се да туђом жеђу заситиш своју жеђ. Ако си пак прешао
и тај други ступањ, и осетио жеђ неисказану, коју не може свака бара светска
утолити, коју не може утолити ни васцели океан васионе, онда си у истини опитан
и зрео човек, прави човек. Само на томе ступњу незаситиве жеђи душевне,
давидовске жеђи душевне, ти ћеш схватити данашње јеванђеље у пуном смислу
његовом.
У време оно дође Исус у град Самаријски, звани Сихар, близу села које даде Јаков
Јосифу сину својему. По брду Самари цела област између Јудеје и Галилеје добила
је назив Самарија. Пут, који води из Јерусалима за Галилеју, и дан данас пролази
кроз Сихар. Сихар се сада назива Аскар, и налази се близу Сихема, који се у наше
време назива Наблус. Ту беше и један комад земље, што Јаков купи од синова
Еморових, и начини жртвеник на тој земљи и назва га: Силни Бог Израиљев (Пост.
33, 1920). Ту земљу потом остави Јаков сину своме Јосифу, који је ту доцније и
сахрањен (Ис. Навина 24, 32). Обично град даје важности суседноме селу, док је
овде обрнут случај; село Јосифово било је знаменитије од града Сихара, због чега
јеванђелист и опредељује положај града по селу - близу села.
А онде бијаше студенац Јаковљев; и Исус уморан од пута сеђаше на студенцу; а

беше око шест сахати. Било зато што је праотац Јаков са својом стоком обитавао
код овога бунара, било пак зато што га је он сам ископао и озидао, тек се овај бунар
називао по његовом имену. Заморен стрменитим и безводним путем од Јерусалима
Господ се спустио код овога бунара, да се одмори. Шест сахати по источњачком
рачуњању означава подне. У време највеће дневне жеге, дакле, заморени Господ
приспео је на то место. Беше уморан од пута ради нашега спасења, као што је
доцније на крсту био крвав од рана и узвијен од болова опет ради нашега спасења.
Но зашто није путовао ноћу, по хладовини? Ноћ Му је служила за молитву.
Уосталом, ни свака ноћ није за путовање. А да је овом приликом, рецимо путовао
ноћу, авај, Јеванђеље би било краће за један јединствени догађај и за једно
изванредно поучно и спасоносно откровење. Путовао је дању, пешачећи, по
стрмени и жези, уморан и жедан јер је журио, да сваки тренутак Свог земног
времена, и дању и ноћу, искористи за наше добро, за наше спасење.
Дође жена Самарјанка да захвати воде. Рече јој Исус: дај ми да пијем. Нарочито
се наглашава, да је жена била Самарјанка, пошто су Јевреји сматрали Самарјане за
незнабошце. Дај ми да пијем, рече јој Господ. Он је био уморан и жедан, из чега је
јасно, да је тело Његово било право тело човечје, а не привидно, како су неки
јеретици учили. Као што је Његово тело пролевало сузе од жалости за људима, и
као што је страдало од болова на Крсту, тако је осећало и потребу за храном и
пићем. Истина, Он је могао кад је хтео савладати и отклонити ову потребу Својом
божанском силом на дуже време, чак и за све Своје време на земљи, но по чему би
се онда познао као прави човек, по чему би био у свему као браћа, и како би могао
онда људе назвати браћом (Јевр. 2, 11-17)? Како би научио нас стрпљивом
страдању и подношењу, да сам није страдао и подносио? И најзад, зар би Његова
крајња победа имала онај блесак, који и нас све крепи и обасјава у мукама живота,
да Он сам није прошао све те муке, и то у највећој мери? Рећи ће неко: зар Он, који
је могао умножавати хлеб, ходити по води као по суху, није могао на овоме дугом
путу једном моћном речју - да, једном помишљу - отворити извор воде у камену
или песку, и утолити Своју жеђ? Заиста Он је то могао. Гле, то је учино и Мојсеј у
пустињи; то су чинили у Његово име многи светитељи кроз историју цркве Његове;
како, дакле, да Он то није могао? Не; него Он то није хтео. Он није учинио ниједно
чудо ради Себе, - да би Себе нахранио, напојио или оденуо. Сва Његова чуда била
су ради људи. У Његовом животу нема ни сенке себичности. Чак и кад је младенац,
избегао испред мача Иродова, то није учинио ради Себе него ради људи. Јер још
није било време; а кад је Он Свој посао међу људима завршио, Он онда није бежао
испред смрти, него јој је ходио у сусрет. Бескрајно човекољубље, нераздвојно од
бескрајне мудрости, надахњавало је и руководило све речи Господа Исуса, све
Његове поступке и све догађаје живота Његовог на земљи. Дај ми да пијем! То
Створитељ иште од свога створења. Те речи брује кроз двадесет векова; јер те речи
Он није рекао само жени Самарјанци него свим људским покољењима до краја
времена. Дај ми да пијем, говори Он и дан данас свакоме од нас. Не говори то Он -
Створитељ воде и распоредитељ мора и океана, река и извора - зато што је жедан
воде него зато што је жедан наше добре воље и љубави. Дајући Њему ми не дајемо
ништа своје него опет Његово. Свака чаша воде на земљи Његова је, зато што ју је
Он створио; и сваку чашу студене воде коју ми дајемо једном од Његове најмање
браће, платио је Он Својом драгоценом крвљу. Ипак, у беспримерној смирености
Својој Он не иште воду од жене као Створитељ од створења него као што би искао
човек од човека. Да покаже тиме Своје смирење. Да засведочи тиме Своју праву
човечанску природу, ограничену и потребиту. Најзад, да научи још нас услужности
и милосрђу. Човек има права искања од човека; и човек има дужност услужности и
милосрђа према човеку.
Јер ученици његови бијаху отишли у град да купе јела. Господ је, дакле, био не само
уморан и жедан него и гладан, као и ученици Његови. Још један доказ Његове
истинске човечанске природе и Његовог мудрог уздржавања од чуда тамо где чудо
не доноси опште користи у делу спасења. Јеванђелист помиње одсуство ученика,
да би објаснио, зашто је Господ искао воде од жене. Јер да су били ученици ту, они
би захватили воду, и жена би остала неспоменута. Свакако је Провиђење хтело, да
се оваква прилика створи; ради поуке наше, да и ми кад видимо и свог непријатеља
у невољи помогнемо га. И кад је наш народ у непријатељству са суседним народом,
ми као људи не смемо пренести то непријатељство на сваког човека из тога народа,
него у даном случају дужни смо помоћи сваког потребитог човека без обзира
припада ли он нашем народу или не.
Рече му жена Самарјанка: како ти, Јеврејин будући, можеш искати од мене, жене
Самарјанке, да пијеш? Јер се Јевреји не мешају са Самарјанима. Ова Самарјанка
стајала је на општем гледишту онога времена, да један човек треба да мрзи не само
непријатељски народ него и сваког појединца из тога народа. У причи о
милостивом Самарјанину Господ је истакао мржњу Јевреја према Самарјанима, а
сада при овом догађају пак очитује се мржња Самарјана према Јеврејима. Да би се
разбили зидови мржње између народа и народа, потребно је најпре разбити зидове
мржње између човека и човека. То је једини разумни метод лечења рода човечијег
од тешке болести узајамне мржње.
Одговори Исус и рече јој: Кад би ти знала дар Божји, и ко је тај који ти говори:
дај ми да пијем, ти би искала у њега и он би ти дао воду живу. Дар Божји може се
разумети у материјалном и духовном смислу. У материјалном смислу под даром
Божјим треба разумети све што је Бог по доброти Својој створио и дао човеку на
корист и употребу. Кад би ти, жено, знала, да та вода није ни Самарјанска ни
Јеврејска но Божја; и да ту воду Бог при стварању није одредио за Самарјане или за
Јевреје него за људе, ти би са страхом захватила од те воде, као Божјег дара, и
напојила жедна човека - још са већим страхом - као створа Божјег. Јер сав овај свет
је Божји дар човеку, а човек опет дар Божји свету. У духовном смислу пак под
даром Божјим треба разумети само Господа Христа. Даровавши сав овај видљиви
свет човеку, човекољубиви Господ дарује и Себе самога. Кад би ти, жено, знала,
какав је драгоцени дар послао Бог и Јеврејима и Самарјанима и свима осталим

народима, без изузетка, ти би уздрхтала душом, ти би заплакала од радости, ти би
занемела од чуда, и не би се усудила ни помислити на узајамну злобу и мржњу
између Јевреја и Самарјана. Па још кад би теби била откривена сва унутрашња
тајна Онога који с тобом говори и кога ти цениш по телу као обична човека а по
оделу и језику као Јеврејина, ти би искала у њега, и он би ти дао воду живу. Под
водом живом Господ разуме благодатну и животворну силу Духа Светога, коју је
Он обећао верницима. Ко у мене верује, из његова тела потећиће реке живе воде.
(А ово рече за духа којега после примише они који верују) (Јов. 7, 38-39). Не
поимајући ништа од свега овога жена му одврати:
Господе, ни захватити немаш чим а студенац је дубок; од куда ћеш дакле имати
воду живу? Еда ли си ти већи од оца нашега Јакова, који нам даде овај студенац, и
он из њега пијаше и синови његови и стока његова? Слуге немаш, суда немаш, а
студенац је дубок, како ћеш захватити воду живу? Прерушени Господ чинио се
жени обичним беспомоћним човеком. Водом живом, и онда као и данас, називала
се вода изворска, насупрот кишници, сабраној у бунарима и цистернама. Но живом
водом називала се и вода у бунарима, ако је изворска, и то само на дну бунара, где
избија кључ воде, којом се пуни бунар. Прво, дакле, жена помишља на дно бунара,
одакле вода кључа. Но на мах јој долази и друга мисао, која је гони на питање: еда
ли си ти већи од оца нашега Јакова? То јест: еда ли ти можеш створити други неки
извор воде, мимо овога? Праотац Јаков није створио овај студенац него га је само
озидао и оградио. Ако би ти могао створити неку изворску, текућу воду, која би сва
била жива, онда би ти био већи од праоца Јакова. Еда ли си ти већи од њега? Овај
Јаковљев бунар тако је обилан, да и он пијаше из њега, и синови његови и стока
његова, па и ми сви из ове околине и сви путници и намерници, и то кроз толико
столећа. И вода у бунару никад не пресушује. Еда ли ти можеш још нешто веће
учинити?
У овим речима жене Самарјанке изражава се с једне стране поноситост праоцем

Јаковом а с друге стране више него сумња, готово подсмех Господу Исусу. Не
онако груби и јавни подсмех као при васкрсењу кћери Јаирове - и подсмеваху му се
(Мат. 9, 24) - али ипак посредни и вешто прикривени подсмех. Но Господ, који је
био решен да извлачи људе из глиба греховнога, решен је био и да отрпи сваки
подсмех и од демона и од људи. Он не кара, дакле, жену због ове жаоке подсмеха,
него продужује да спасава њену душу.
Одговори Исус и рече јој: свако ко пије од ове воде опет ће ожеднети; а који пије
од воде што ћу му ја дати неће ожеднети до века; но вода што ћу му ја дати биће
у њему извор воде, која тече у живот вечни. Господ не одговори жени на њено
питање, како је она очекивала. Он неће да њој говори о Своме превасходству над
Јаковом. Он увиђа одакле долази неспоразум између њега и жене, што жена не
увиђа. Неспоразум, наиме, долази од туда што Он говори о пићу духовном и
животворном, док жена, научена да мисли само по чулном земаљском разуму,
држи у памети воду видљиву, одређену од Бога да тренутно гаси телесну жеђ.
Жива вода, о којој Господ говори, Јесте животворна божанска благодат, која храни
и поји душу, уводећи је тако у вечни живот још овде на земљи. Та животворна
благодат, када уђе у достојна човека, отвара у њему непресушни извор живота,
радости и силе.
Рече му жена: Господе, дај ми те воде да не жедним нити да долазим овамо на

воду. Жена још увек остаје при своме поимању мислећи увек још о води изворској,
земаљској. У најбољу руку она је могла помислити о Христу као неком
волшебнику, који неким врачаријама може учинити неко чудо. Да би разбио те
луде мисли женине, Господ изненадно окреће разговор на сасвим други предмет.
Рече јој Исус: иди зовни мужа својега, и дођи овамо. Одговори жена и рече му:
немам мужа. Рече јој Исус: добро си казала: немаш мужа; јер си пет мужева
имала, и сад кога имаш није ти муж; то си право казала. Да би, дакле, научио
жену да мисли духовно а не телесно, Господ налази за мудро не да учини неко чудо
пред женом него да се покаже као тајновидац и пророк, што има исто онако велико
дејство као и чудотворство. Иди зовни мужа својега! Господ зна да она нема мужа,
но хоће да чује њен одговор, припремајући јој неочекивано запрепашћење Својим
свезнањем и провиђањем. Пет си мужева имала - то је било довољно изненађења
за жену, но кад је још чула и једну своју преступну тајну, коју је она хтела скрити,
наиме: и сад кога имаш није ти муж - то је морало на њу дејствовати као
неочекивани гром.
Но не укоревај жену Самарјанку душо хришћанска, не укоревај, него се запитај: ко

је твој муж? И да ниси и ти имала већ пет мужева? И да твој садашњи муж није
незаконити? Душа је црква, а глава је цркви Христос Господ; другим речима: муж
је души хришћанској сам Господ. ако си се држала само овога чулнога света,
венчавајући се са њим и блудећи са њим кроз својих пет чула, онда си ти, душо, у
истини у истом оном грешном и незавидном положају, у коме се налазила жена
Самарјанка. Ако си се разочарала у својим чулима, у чулним уживањима, ти си,
истина, презрела своја чула, и од њих се развенчала, тако да су она постала као пет
умрлих мужева; но остала си ипак да животариш са шестим незаконитим мужем,
наследником оних пет: то је твој чулни разум; то је сва она лаж и гнусоба, коју су у
тебе, као у сметлиште, временом нагомилала твоја чула. Јер гле, ништа у теби нема
до представе о ономе и успомене на оно што си са својих пет чула, као са пет
мужева, искусила и преживела. Разговор измећу Господа и Самарјанке, то је
разговор измећу Бога, који је веран, и душе, која је неверна. Тај разговор се и тебе
тиче. То је разговор небесног Женика са Својом невестом, душом људском. Зар не
увиђаш, да је баш зато Господ Исус и повео разговор са Самарјанком о њеном
мужу? Он је могао повести и другачији разговор са женом, и на други начин исто
тако показати се пред њом тајновидац и пророк. Он је могао открити и друге њене
тајне, или ма какве тајне њених родитеља, или ма какве тајне њених суседа у
Сихару, знање којих исто би тако изненадило и запрепастило жену. Но Он је
намерно повео разговор о мужу, пошто се овај разговор и на тебе односи, душо
хришћанска, и на тебе и на све душе, које је Бог од почетка створио и које ће до
краја стварати. Питање о мужу твоме, душо, најважније је питање за тебе,
најважније и најсудбоносније. С ким си венчана, онога си и жена. Ако си венчана
са светом, са светом ћеш и пропасти. Ако си венчана са грехом, са грехом ћеш и

умрети. Ако си венчана са демоном, са демоном ћеш и у вечности пребивати. У
сваком том случају ти се појиш даноноћно водом, од које се све више жедни. Само
ако признаш Христа Господа, као свога законитог женика, и ако се вером и
љубављу венчаш с Њим, ти се онда појиш живом водом, од које се не жедни, и
којом се плови у царство небесно и живот вечни.
Рече му жена: Господе, видим да си ти пророк. Оци наши клањаху се (Богу) на овој
гори, а ви кажете, да је у Јерусалиму место, где се треба клањати. Рече јој Исус:
жено, веруј ми да иде време када се нећете клањати оцу ни на овој гори ни у
Јерусалиму. Ви не знате коме се клањате, а ми знамо коме се клањамо; јер је
спасење од Јевреја. Господ је намерно циљао, да потресе духовне струне у души
Самарјанке. Погађањем њене прошлости Он је то успео. У жени, у којој је дотле
дејствовао само чулни, земаљски разум, наједанпут се почео будити њен духовни
разум, дотле успавани наркозом чулног разума. Она прво признаје Христа за
пророка. За почетак и толико је доста. И одмах потом њено интересовање за
духовне ствари почиње нагло расти. Она поставља Господу Једно питање, сасвим
савремено у њене дане. Препирке о месту поклоњења Богу биле су сталне препирке
између Самарјана и Јевреја. Шта је Богу угодније: да Му се људи клањају на гори
Самаријској или у Јерусалиму? Ко је прави поклоник и прави богомољац: Онај ко
Му се клања и моли овде или онај ко Му се клања и моли онде? Оци наши клањаху
Му се на овој гори. Жена не каже: ми него оци наши, да би тиме као дала већу
важност оној гори, и јаче оправдала савремене јој Самарјане као да хоће да каже:
нисмо ми изабрали ову гору за поклоњење Богу него оци наши, који су били већи и
ближи Богу од нас. И сада, као и раније, Господ не одговара жени на њено питање,
ни да ни не. Он продужује да буди и узвисује њену душу све више и више. Жено,
веруј ми. Веруј Мени, а не веруј ни онима који ти говоре о поклоњењу на овој гори
нити онима који ти говоре о поклоњењу у Јерусалиму. Иде време, жено, када се
нећете клањати Оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму. Господ нарочито употребљује
реч Отац место Бог или богови (Самарјани су се клањали и Богу и боговима), да би
тиме дао на знање жени, да ће се новим поимањем Бога, као Оца, доћи и ново
поклоњење. Поклоњење Оцу неће зависити од места, због чега ће се сасвим
упразнити обе искључивости, и самарјанска и јеврејска. Господ овим пророкује оно
што се због Његовог доласка у свет ускоро и збило. Но и ако Он изједначује по
вредности обе искључивости, и пророкује поништење обојих, ипак Он даје извесну
надмоћ Јеврејима над Самарјанима у богопознању. Ви не знате коме се клањате, а
ми знамо коме се клањамо. Господ види, да жена Њега сматра за Јеврејина, па
сходно њеном убеђењу Он говори, убрајајући и Себе у Јевреје, и не хотећи да о тој
за Њега безначајној ствари води разговор са њом. Ви Самарјани не знате коме се
клањате јер ви се клањате многим боговима, многим идолима; ви обожавате тобож
Бога Аврамова и Јаковљева, а поред тога приносите жртве и безбројним идолима
асирским и вавилонским. Јевреји бар знају за једног Бога, ма да Му и они служе,
слично вама, каменим срцем, помраченим умом и мртвим обичајима. Ипак,
спасење је од Јевреја; то јест: Месија ће се родити међу Јеврејима, и кроз Њега ће
доћи спасење свему свету. Тако је обећано праоцима, тако је пророковано
пророцима, тако је припремано Промислом Божјим, и - тако се и збива.
Али иде време, и већ је настало, када ће се прави поклоници поклањати оцу духом и
истином, јер отац иште таквих поклоника себи. Бог је дух, и који му се поклањају,
духом и истином треба да се поклањају. Поклоњење Богу у Самарији је лажно, јер
Самарјани не знају коме се клањају. Поклоњење пак у Јерусалиму јесте само слика
и сен правога поклоњења Богу, сен добара која ће доћи (Јевр. 10, 1). И лаж и сен ће
ишчезнути ускоро, и право поклоњење Богу зацариће се. Родило се Сунце новога
дана, и нови дан све више расте разгонећи таму и сени. Иде пуно време, а сад је тек
његово јутро. Кад потпуно овлада светлост новога дана, људи ће познати Бога као
Оца, и тада ће Му се поклањати као синови а не као робови, то јест не ће Му се
поклањати мртвим словима и мртвим жртвама него духом и истином, душом и
телом, вером и делима, мудрошћу и љубављу. Цео човек клања ће се целом Богу.
Састављен од душе и тела, човек ће и једно и друго посветити Богу, и једним и
другим служити Богу. Прави поклоници неће се клањати тварима но Творцу, нити
злим демонима под именом богова него једином свемилостивом Оцу светлости и
истине. Таквих поклоника иште Себи Отац небесни. Бог је дух, а не тело, не кип, не
мртво слово, не ово или оно место. Зато они који Му се клањају треба да Му се
клањају духом, духом и истином. Општећи са смртним светом око себе човек се
представља својом смртношћу пред смртнима; но општећи с Богом бесмртним,
човек мора изаћи пред Бесмртнога са оним што је бесмртно у њему. Као што вели
апостол: не тражим што је ваше него вас (II Кор. 12, 14). Стари свет је служио
Богу законским формалностима, и приносио је јарце и овнове Богу на жртву, и
празновао је суботу, и тачно вршио прописана умивања и чишћења, али је био
заборавио милосрђе и љубав. Читао је речи: жертва Богу дух сокрушен, сердце
сокрушено и смирено (Пс. 50), читао је те речи, али нити их је разумевао нити
испуњавао. Од сада ће се служити Богу духом и истином, јер је сам Господ сишао
међу људе, да покаже пример такве службе и таквог поклоњења. Богу је био
додијао смрад јарчевске и овновске жртве, коју су Му приносили људи мрачна духа
и камена срца. Некада то није био смрад него благоухани мирис; и то онда када су
му такву жртву приносили Ноје, Аврам, Исак, Јаков и Мојсеј. Али тај мирис
долазио је не од крви и меса животињског него од богобојажљивог духа и
богољубивог срца верних слугу Божјих. Доцније, када се дух жртвопроносача
умртвио а срце окаменило, није имало шта да мирише пред Богом, пошто Бог не
тражи мирис крви и меса него мирис духа и срца човечјег. И сав негдашњи мирис
са жртвеника претворио се у смрад пред Господом; са свих жртвеника, како са оних
у Самарији, тако и са оних у Јерусалиму. На ђубриште света, где је царовала смрт и
смрад, дошао је живи Господ, да посеје цвеће духа и истине, које ће уништити смрт
и растерати смрад, тако да ће нови свет бити као чиста и украшена невеста пред
Богом.
Рече му жена: знам да ће доћи Месија који се зове Христос; кад он дође казаће
нам све. Рече јој Исус: ја сам који с тобом говорим. И тада дођоше ученици
његови, и чуђаху се где говораше са женом, али ниједан не рече: шта иштеш? или
шта говориш с њом? А жена остави своје судове и отиде... Каква чудна драма!
Каква брза смена сцена и догађаја! Само Господ стоји у средини свега непомичан
као вечност. Изазвана духовним речима Господа Исуса, жена наједанпут помишља
о обећаном Месији, кога су Самарјани очекивали онако исто као и Јевреји. Кад он
дође казаће нам све, говори жена. За њу, као и за све остале Месија је нешто
далеко, нешто још даље него прамичак магле на далеком хоризонту. На њено
запрепашћење Господ_објављује, да је Он очекивани Месија - ја сам који с тобом
говорим. Занемела од чуда, жена Му ништа не одговара. У томе се враћају апостоли
из града, и чуде се, шта то њихов Учитељ има да разговара са женом неверничком,
Самарјанком. И они застају неми од чуда. Жена пак не знајући шта више ни да пита
ни да разговара, оставља своје судове и бежи натраг у свој град, да објави оно што
је сазнала. Једна ћутљива сцена, но речитија од свих људских речи! Међутим жена
журно ходећи стиже у град и објави свему граду о чудном човеку на бунару
Јаковљеву. Да није то Христос? Она се не усуђује да каже: то је Христос, ма да је
познала Његову необичну духовну мудрост, него као у двоумици пита: Да није то
Христос? као да хоће да каже: ја сам женска страна, и не могу да просудим но ви
сте људи, расуднији и обазривији од мене, ви, дакле, ходите да видите. Овим жена
пројављује природну женску скромност, једну добродетељ, која се код жена никад
не може довољно нахвалити. Колико чудном вешћу толико и својом скромношћу
жена беше узбудила све грађане Сихара, који изиђоше, дакле, из града и пођоше к
Њему.
У томе беше се заподео разговор измећу Учитеља и Његових ученика. А ученици

његови мољаху га, међутим, говорећи: Рави, једи. Јер они бејаху купили јела у
граду и донели Њему да једе. Несумњиво, да је Он био гладан; но место да узме
јело и једе, Он наставља Своју божанску мисију, ради које је и дошао у свет, не
обзирући се на телесну глад. Тренутак је био врло важан, и Он га није хтео
упустити. Он није хтео интерес духа дати за чанак сочива. Зато и одговара
ученицима: ја имам јело да једем, за које ви не знате. Тада ученици говораху међу
собом: већ ако ко донесе да једе. Он говори о духовној храни, а ученици о телесној.
Понавља се готово иста сцена, као и мало пре са женом, кад је Он говорио о
духовној води а жена о води бунарској. Тако и сада: Он говори о храни духовној,
коју кад човек једе никад више не гладни, а ученици мисле на храну телесну.
Рече им Исус: јело је моје да извршим вољу онога који ме је послао, и да свршим
његово дело. Воља Оца воља је и Сина, као што је и битност Оца битност и Сина.
Зашто онда Господ Исус говори о вољи Очевој а не о Својој, и о делу Очевом а не о
Своме? Но није ли свеједно: говорио Он о вољи Очевој или Својој, и о делу Очевом
или Своме? Није ли то једна иста воља? И није ли то једно исто дело? Јесте,
ваистину јесте; но Он именује вољу, којом се руководи, вољом Очевом, и дело, које
врши, делом Очевим, ради нас самих - да би нас, непослушне и погорђене, научио
послушности и смирењу. Но погледајте, колико је Њему мила и драга воља Очева -
да је Он не назива Својом дужношћу него Својом храном! Јело је моје да извршим
вољу Очеву. О, како божанствен пример и како незлобив укор свима нама, који
сваки дан говоримо о својој дужности као о неком бремену! Ваистину, гледајући на
Господа и Његово драговољно отправљање Своје претешке дужности међу
људима, мора се с разлогом рећи: нико на свету не може извршити своју дужност
према Богу, ако му ова није постала пријатна као свакодневна храна. То што
Господ Исус говори, да Он извршује вољу Очеву а не Своју - као и на другом месту
што вели: не чиним вољу своју него вољу оца (Јов. 6, 38) - не показује да је Син
мањи од Оца, него показује превелику љубав Сина према Оцу. Јер се код истог
јеванђелиста вели, да Отац свагда слуша Сина: ја знадох да ме свагда слушаш (Јов.
11, 42). Дакле, савршеној послушности Сина одговара савршена послушност Оца,
као што опет савршеној послушности Оца и Сина одговара савршена послушност
Духа Светога. А савршена послушност само тамо влада, где влада савршена љубав.
Отуда, извршити вољу Очеву право је јело за Сина; извршити вољу Сина право је
јело за Оца; а извршити вољу Оца или Сина, право је јело за Духа Светога.
Не кажете ли ви, продужује Господ, да су још четири месеца па ће жетва

приспети? Ето велим вам: подигните очи своје и видите њиве како су већ жуте за
жетву. Мало час им говори о јелу духовном, а сад им говори о жетви духовној.
Близина жетве духовне опажа се као и близина жетве земаљске. Кад класје ужути,
или убели, свак зна, да је жетва близу. Кад људи сами у гомили прилазе Христу,
није ли јасно, да је приспела жетва духовна? Самарјани чувши од жене за Христа,
не рекоше јој да је полудела, него одмах оставише све своје послове и у гомили
пођоше к Њему. Подигните очи своје и видите ту гомилу људи што жури к нама!
То је њива Божја. То је сазрео усев, који само очекује жетеоце. Заиста, жетва је
велика а посленика мало (Лк. 10, 2). Ви сте ти посленици, ви сте жетеоци на њиви
Божјој. Зашто Ме нудите телесним, пропадљивим јелом, на догледу тако дивне и
тако обилате жетве? Не заборавља ли добар домаћин и ручак и вечеру кад
нахрањен радошћу гледа такву жетву пред собом, и кад сав узбуђен и Богу
благодаран хита, да је што брже пожње и у житнице сабере, пре него што би бура
наступила и усев упропастила? Не будите, дакле, ни ви сувише забринути за
телесну храну ни за себе нити за Мене, него журите на жетву, да вам награда не би
пропала, јер и који жње прима плату, и сабира плод за живот вечни, да се радују
заједно и који сије и који жње. Јер је у том истинита изрека: да је други који сије
а други који жње. Ја вас послах да жњете где се ви не трудисте; други се
трудише, а ви у посао њихов уђосте. На пространој њиви Божјој једни исти
посленици не стижу, због краткоће века људског, и да посеју и да пожњу. Једни
сеју и умиру не дочекавши да виде плод свога труда; други се рађају онда, када је
посејано семе узрасло и за жетву ужутело; и тако ови постају жетеоци и сабирачи
плодова, које нису посејали. Њива Божја сеје се још од почетка живота на земљи, и
сејачи су били праоци и богоугодници, пророци и праведници, нарочито пророци.
Сејали су а нису видели усев узрастао и узрео. Сви они вером живеше и у вери
помреше, не видевши обећани плод за живота свога, него га видеше издалека (Јевр.
11, 13) духовним очима својим. И сам Господ Исус рекао је једном Својим
ученицима: многи пророци и праведници желели су видети што ви видите, и не
видеше (Мат. 13, 17). Сејачи нису видели то што жетеоци виде, наиме; плодове и
жетву. Но и једни и други примиће плату за свој труд, јер су и једни и други
посленици Божји на њиви Божјој, да се тако радују заједно и који сије и који жње.
Тиме Господ похваљује труд пророка и праведника старозаветних, и тиме ободрава
апостоле на жетвени труд. Као да хоће да каже: они поднеше већи труд него ви; јер
заиста теже је бити сејач и не видети плода на њиви, него бити жетелац узрелога
жита. Ви у посао њихов уђосте. Они као надничари и слуге трудише се и помреше,
не видевши Домаћина жива у средини својој; а ви имате Домаћина у средини
својој, и радите не као надничари и слуге него као синови, - управо Домаћин сам
ради, а ви само сарађујете. Радујте се, дакле, и с радошћу журите да жањете узрело
жито.
И из града онога многи од Самарјана вероваше у њега за беседу жене која

сведочаше: каза ми све што сам учинила. Видите, како је усев узрео! Видите, како
је жетва велика! Жедна земља брзо је упила воду. Многи Самарјани повероваше у
Христа и пре него Га видеше, на саму реч женину. Она није чинила чуда, она није
била апостол; напротив, она је била једна грешна жена, па ипак њена реч донела је
жетву многу међу овим незнабошцима. Какав срам и стид за богоизбране Јевреје,
који и поред толиких моћних чуда Христових мећу њима, и поред толиких моћних
речи из уста Његових у уши њихове, осташе глуви и слепи, непокајани и
окамењени! Сваке похвале пак достојна је ова жена Самарјанка, која не прећута
благовест, што чу од Господа, него пожури, да је и другима објави. Она је слична
оној жени, која нађе изгубљени динар, и нашавши сазва другарице своје и суседе и
рече: радујте се са мном, ја нађох динар изгубљени (Лк. 15, 9)!
А када дођоше Самарјани к Њему, мољаху га да би остао код њих; и оста онде два
дана. И много их више верова за његову беседу. Док су Назарећани хтели да гурну
Господа с брда у пропаст за његову беседу, и док су га Гадаринци молили, да их
остави и иде од њих, дотле ови Самарјани мољаху га да би остао код њих. Господ
је услишио молбу њихову, и остао је код њих два дана. И жетва је била преобилна,
јер поред оних, који повероваше у њ због женине беседе, још много више њих
поверова Га због беседе из Његових пречистих уста.
А жени говораху: сад не верујемо више за твоју беседу, јер сами чусмо, и познасмо,
да је овај заиста спас свету, Христос. Шта је Господ у току та два дана говорио
духовно жедним и гладним људима, не зна се, јер је све то остало незаписано. Но
да је говор Његов био вода жива, од које се више не жедни, и хлеб живота, од кога
се више не гладни, о томе сумње нема. То се види прво по великој множини оних
који повероваше у Господа, а друго по њиховом правилном исповедању вере у
Њега. Овај је заиста спас свету, Христос. Поред многих богова, у које су веровали
Самарјани, они су веровали донекле и у Бога Израиљева. А у Бога Израиљева
веровали су не зато што су Га познавали него из поштовања према Израиљу, тј.
Јакову, који је негде живео у њиховој средини. Гле, и жена Самарјанка говори о оцу
нашем Јакову! Несумњиво, да су Самарјани чули и за пророчанство, везано за име
Јаковљево, наиме за звезду, која ће засијати од Јакова. Када је једном Валак, цар
моавски, ратовао са народом Израиљевим, позове он Валаама, једнога гатара, да му
прорече победу над Израиљем, да би тако охрабрио своју војску. Валак обећа
Валааму велике дарове за његову услугу, и Валаам заиста дође у логор Валаков. Но
кад је хтео гатати и прорицати Валаку оно што је Валаково срце желело, наједнапут
дух Божји дође на њ, и он отпочне прорицати не оно што је он хтео него оно што је
Бог хтео, говорећи: како су лепи шатори твоји, Јакове, и колибе твоје, Израиљу!
Кад је Валак чуо те речи, он почне корети Валаама, али овај се не убоја, него
продужи: каже Валаам син Веоров, каже човек коме су отворене очи: видим Га,
али не сад; гледам Га, али не изблиза; засијаће звезда из Јакова и устаће палица из
Израиља (IV Мојс. 24). И ево појавио се Онај, кога је Валаам гледао издалека.
Засијала се Звезда од Јакова, сјајнија од сунца и лепша од најлепшега сна. И

видеше Самарјани и обрадоваше се. Видеше и повероваше. Напише се бесмртнога
пића и оживеше животом вечним.
Но није Христос Спаситељ делио живу воду само Самарјанима и Јеврејима. Он ју

је делио и дели и данас свима и свакоме, ко се у пустињи овога живота осећа
духовно жедан. Једном приликом стајаше Господ Исус у Јерусалиму и викаше
говорећи: ко је жедан нека приђе к мени и пије (Јов. 7, 37). Чујете ли, како се каже:
викаше? Добри Пастир не шапће него виче своје стадо на појило. Човекољубиви
Вожд стоји у усијаној пустињи овога света и виче све путнике од жеђи малаксале.
Благо оном, ко чује глас Његов и приђе Му са вером! Неће га Он распитивати ни за
језик ни за народност, ни за старост ни за богатство, него ће му дати воде живе,
која крепи и подмлађује, обнавља и препорађа, оживотворава и усиновљава, изводи
из пећи огњене овога света и уводи у Врт Рајски. О, божанско пиће, како си
чудотворно! О, слатки Спаситељу, прохладни студенче, како си прозрачан, обилат
и животворан! О, Душе Свети Утешитељу, привуци Господу Исусу све оне, чија
душа чезне за бесмртним животом, и који у жеђи својој вапију: жедна је душа моја
Бога, Бога живога! Господу Исусу нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим -
Амин.
НЕДЕЉА ПЕТА ПО ВАСКРСУ
Јеванђеље о чудесном исцељењу слепорођеног
Јован 9, 1-38; Зач. 34.
Велики је Бог наш, и твори чудеса; и нигде нема краја причи о чудесима Његовим.
Нема очију, које су догледале сва та чудеса; нити има језика, који их је избројао;
нити има ума, који их је схватио.
Гледале очи, гледале, па заспале у смрт. Бројао језик, бројао, па занемео. Умовао
ум, умовао, па избледео. Ко ће познати чудеса, док не позна Чудотворца? А ко ће
сагледати Чудотворца, и жив остати?
Сав огањ на земљи дошао је и долази од сунца, веле они који се баве испитивањем
тих ствари. Зашто сунце само није сишло на земљу, него се оваплотило на свој
начин делимично у земљи, делимично у води, делимично у ваздуху, делимично у
дрвету и угљу, делимично у животињама? Зашто се у сваком том свом делимичном
ваплоћењу сунце прикрило дебелим и хладним застором? Зашто се оно цело није
спустило на земљу, да учини оно исто што чини његов огањ и његова светлост, у
тело обучени, у тела сталожени? Зато што кад би оно пришло земљи сасвим близу,
земља би се сва истопила, и испарила у пару, и не би је било.
Ко би од смртних могао стати у близину сунца, и жив остати? А сунце је само једна
твар Божја; оно је мрак према светлости Божјој. Ко би, дакле, могао сагледати Бога
Чудотворца, и жив остати?
Није ли вам јасно, зашто је Христос Господ морао прикрити Свој божански блесак
дебелом и тамном навлаком људског тела? Јер ко би од људи иначе остао жив у
присуству Његовом?
И још више. Да Он није економисао са пројавом Свога божанства, ко би од људи

био спасен по својој сопственој вољи а не по сили Његовог божанства? Ваистину,
ако је Господу Исусу ишта тешко било, несумњиво теже Му је било уздржавати и
умеравати пројаву Свога божанства него пројављивати ово.
Баш зато, што је Он премудро економисао са пројављивањем Своје божанске моћи,

Његов живот на земљи био је потпуна хармонија Бога и Човека.
О браћо! Није мање чудо Христос као човек него Христос као Бог. Чудо је и једно,
чудо је и друго, али обоје уједно - чудо је над чудесима. Но то чудо није чудо
магије, ни гатарства, ни вашарске хитрине; то је чудо Божје мудрости, Божје моћи
и Божјег човекољубља.
Није Господ чинио чудеса, да би Га људи хвалили. Иде ли ко од нас у болницу

међу умоболне, глувонеме и прокажене, да стекне хвалу међу овима? Лечи ли
пастир овце своје, да би га овце својом блеком прослављале? Господ је чинио
чудеса једино да милосрдно помогне беспомоћним невољницима, и да кроз то у
исто време покаже људима, да се Бог, из милосрђа и љубави, јавио међу њима.
И данашње јеванђеље описује једно од безбројних чудеса Божјих, којим се открива

љубав Христова према страдалним људима и једном више пројављује Његово
божанство.
У оно време пролазећи Исус виде човека слепа од рођења. Пре тога говори се, како
су Јевреји дигли камење, да се баце на Господа у самоме храму зато што им је
говорио истину. Но док су злобни Јевреји мислили само како ће Господу
напакостити, дотле је Он само мислио, како ће људима добро учинити. Пред
храмом је седео човек, слеп од рођења, и просио милостињу. Нико од оних злобних
гонитеља Христових, жалосних вођа и првака народних, није се хтео ни обазрети
на овог невољника. И ако би му ко од њих и бацио неки новчић у крило, то је било
више на показ људима него ли из човекољубља и милосрђа. Јер још у време
Мојсеја рекао је Бог за ове људе: род су покварен, синови у којима нема вере (V
Мојс. 32, 20). Милосрдни Господ пак застаде код овога слепца, готов да му
истински помогне.
И упиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагреши, да ли овај или родитељи

његови, те се роди слеп? Пре тога Господ је исцелио у Овчијој бањи човека узета, и
рекао му је: више не греши, да ти не буде горе (Јов. 5, 14), из чега је јасно да је тај
дугогодишњи болесник навукао на себе страдање својим сопственим грехом. Но
случај са рођеним слепцем био је нејасан, због чега ученици и питаху за
објашњење: ко сагреши? Да деца страдају често због греха родитеља, то је било
јасно од увек. Да Бог понекад попушта страдање на децу за грехе родитеља, и то је
јасно из Светога писма (I царства 11, 12; 21, 29). То се може учинити неправедно
само ономе ко је навикао да гледа на људе као на комаде живота, потпуно одсечене
један од другог. Но ко посматра род човечији као један организам, томе се то неће
учинити ни неправедно ни неприродно. Кад један дужан орган болује, и остали,
недужни, страдају. Много је теже објаснити, како и када је рођени слепац могао
згрешити, и проузроковати сам своје слепило. Као прости људи ученици су ставили
ову другу могућност не мислећи дуго о њој нити пак знајући за какву трећу. За њих
је наjвероватније у овом случају било, да су родитељи слепорођеног згрешили. Но
сећајући се речи Христових, речених ономе узетоме: више не греши - они као да
доводе у везу овај случај са оним, и као да хоће да кажу: онамо нам је јасно било из
Твојих речи, да је сам страдалник био проузроковач свога страдања; но да ли се то
исто и овде може применити? Да ли овај слепи сам сагреши или - ако не он онда
свакако - родитељи његови? Да је Господ у том часу поставио ученицима питање:
како ви мислите, да је он могао сагрешити, да се слеп роди? ученици би се нашли у
недоумици, и могли би се у крајњем случају позвати на свеопшту грешност рода
људског кроз грех Адамов, као што вели Псалмопевац: се бо в безаконих зачат
јесам и во гресјех роди мја мати моја. Врло мало пак вероватноће има, да би
ученици споменули и мишљење неких фарисеја и књижевника - мишљење не
њихово сопствено него примљено са даљег Истока - као да је душа људска живела
у неком другом телу пре овога рођења, и да се у том ранијем животу учинила
достојном или награде или казне у овом садашњем животу. Јер то је једна
философска претпоставка, која мучно да је била позната простодушним и
правомисаоним рибарима галилејским. - На питање ученика премудри Рави овако
одговори: ни он сагреши ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему.
То јест "згрешио је и он и његови родитељи, но није у том узрок слепилу", како
каже један свети отац. (Златоуст.) Гле, не каже се ни за Јова да је био згрешио, нити
пак за родитеље његове, па је ипак био ударен страшном болешћу, да је морао
узвикнути: тело је моје обучено у црве, кожа моја пуца и рашчиња се (7, 5). Сем
греха родитеља и греха сопствених мора да има и других узрока понеком људском
страдању на земљи. У случају слепорођенога узрок се састоји у томе да се јаве дела
Божја на њему. Благо оном, на коме се јављају дела Божја, и он их осећа и
искоришћава на спасење своје душе. Благо беднику, кога милост Божја учини
богатим и славним, и он осети ту милост Божју с благодарношћу. Благо
безнадежном болеснику, коме Господ поврати здравље и он уздигне срце своје ка
Господу као своме изненадном и једином добротвору. О, како се дела Божја
посведневно показују на сваком од нас! О, радости за све оне, којима се кроз та
дела Божја отвори духовни вид за виђење Бога! О, жалости за све оне који с
препуним рукама Божјих дарова окрећу леђа Богу и слепо продужују ходити
својим тамним и сујетним путевима! На свима нама посведневно јављају се дела
Божја, јер Бог нас не напушта до саме смрти наше. Та дела Божја на нама користе
нашем личном спасењу. Но дело Божје на овоме слепорођеноме требало је да
користи спасењу многих премногих. Тим делом открило се у истини, да је заиста
Бог сишао међу људе. Тим делом показало се, како је међу људима много више
духовних слепаца него телесних. И тиме се још јавило, како мудар човек, коме Бог
дарује један телесни дар, искористи овај и на обогаћење душе своје истинитом
вером. Предвиђајући све ове плодове од исцељења слепорођеног, Господ, готово у
усхићењу, говори Својим ученицима: ни он сагреши ни родитељи његови, него да
се јаве дела Божја на њему. Као да хоће да каже: оставите сад питање: ко сагреши,
да ли он или неко други? Није то сад важно. И да је и он сагрешио и родитељи
његови, Ја сам им могао овога тренутка у себи опростити, узевши грех њихов на
себе, и њих огласити опроштеним. Све је то сада споредно према оном што има да
се јави. А има да се јаве на њему дела Божја - не једно него више дела Божјих - која
ће бити записана у Јеванђељу, на спасење многих. Заиста, стоструко је награђено
дугогодишње страдање слепорођеног. Заиста непропадљива је награда оних, који за
ствар Божју страдају ма и један дан. Један мудри тумач Јеванђеља вели поводом
овога слепорођеног: "ко је био слеп, те никад није ни појмио корист вида, тај осећа
несравњено мању жалост него онај, који је најпре гледао, па се после лишио вида.
Онај је био слеп, али је после примио и награду за ову малу и готово неосетну
жалост. Јер је добио двоје очи: телесне, којима је видео свет око себе, и духовне,
којима је познавао створитеља света". (Никифор.)
Мени ваља делати дела онога који ме посла докле је дан, доћи ће ноћ кад нико не
може делати. Тако говори Спаситељ ученицима. Тим речима Он им објашњава
побуде за предстојеће дело над слепим. То је дело Божје а не људско, хоће Он да
каже, а дела Божја су творческа и чудесна. Онај који Ме је послао - тако говори Он
из смирења и љубави према Оцу - твори таква дела, па и Мени, као Сину Његовом
Јединородном, приличи само таква дела делати. Насиље је људски обичај а не Мој.
Људе покреће завист и освета, а Мене покреће милост и истина. Нека људи дижу
камење на Мене, ја ћу продужавати делити људима хлеб живота. Но докле тако?
Докле је дан, тј. докле траје време живота. Доћи ће ноћ, тј. смрт, када нико не може
делати. Ово је речено безлично, и не односи се на Господа. Јер Он је и у смрти
делао дела, сишавши у Ад, разоривши овај, и ослободивши из њега праведне
праоце и богоугоднике; а по Васкрсењу Он је из невидљивог света продужио
делати чудесна дела до дана данашњега, и продужаваће их до скончања времена.
Њему никад не може доћи ноћ, када Он не би могао делати. Његов дан обухвата
свеколико време, и прелива се преко обеју обала времена у вечност. Ваистину,
докле је његов дан, дотле ће Он и делати, и не ће престајати. Тако и људи треба, по
Његовом примеру, да делају докле траје њихов дан, тј. од рођења до смрти. Јер
доћи ће ноћ људима, тј. смрт, када нико од људи више неће моћи делати по својој
вољи. Истина, светитељи делају и после смрти, користећи цркви Божјој на земљи
на разне начине и помажући је; но то њихово делање не бива више по њиховој
људској вољи него по Божјој - то Бог чини Своја дела кроз њих, из љубави према
њима, јер су они љубили Бога у животу земном. Нико пак после смрти не може
учинити никакво дело, које би му могло користити у ономе свету, и које би ма
колико могло побољшати његово стање онамо. Нико се после смрти ничим не може
учинити пред Богом заслужним, - па ни светитељ заслужнијим - него што је. Јер
заслуга се стиче само у овоме животу. Духовни капитал, или духовно банкротство,
добија се на земљи. Зато ове речи спаситељеве: доћи ће ноћ кад нико не може
делати не смеју се узети као објашњење Његовог стања у смрти или после смрти,
него се морају узети као благовремена и озбиљна опомена људима.
Док сам у свету, видело сам свету, говори Господ за Себе. Кроз Њега, као кроз
безвремено Слово Божје, створено је све што је створено. Кроз Њега је дат вид како
многоочитим херувимима тако и слепој и мртвој прашини, из које су уобличена сва
земна створења. Он је дао светлост сунцу, Он је дао вид свему што гледа. Но сем
телесног вида Он је обдарио човека и умним видом. Његовом светлошћу светли
сунце; Његовим видом гледају очи; Његовим видом види ум човечји. Он је уистини
светлост свему свету, и то откад је па докад је свет. Као Спаситељ света пак, као
Бог у човечјем телу, Он се појавио као нова светлост за свет, да разбије нагомилану
таму у свету, да осветли помрачени ум људски, да ослепљеним од греха поврати
вид; речју: да буде људима светлост у животу и у гробу, на земљи и на небу, у телу
и у уму. Док сам у свету - то Он говори Својим савременицима на земљи, да би Га
познали као жељену светлост, и да не би остали у тами. Ходите док видело имате
да вас тама не обузме (Јов. 12, 35 )! Тешко онима, који Га видеше, очи у очи, и не
познаше Га, и одбацише Га, и осташе у мртвачкој тами својој! Но то Он говори и
нама, јер, гле, и ми смо Његови савременици, пошто је Он жив ва век и веков. И
данас се на нама потврђују Његове речи: док сам у свету, видело сам свету. Док је
Он у души човека, светлост је човеку. Док је Он у народу, светлост је народу. Док
је Он у школи, светлост је школи. Док је Он у радионици, светлост је и раду и
раднику. А одакле се Он удаљи, ту завлада тама преисподња: душа људска без
Њега постаје Ад; народ без Њега постаје крдо разјарених и ненаситих зверова;
школа без Њега постаје тровачница глупошћу; радионица без Њега постаје дом
роптања и мржње. А како тек болнице и тамнице постају без Њега мрачне пештере
очаја! Заиста, ко је год мислио о данима свога живота, о данима без Христа и о
данима са Христом, тај има у себи самом сведока истинитости ових речи
Господњих: док сам у свету, видело сам свету.
Рекавши ово, Господ, пљуну на земљу и начини кал од пљувачке, и помаза калом очи
слепоме. И рече му: иди умиј се у бањи Силоамској (које значи послан). Отиде,
дакле, и уми се, и дође гледајући. Све оно што је до сада Господ говорио ученицима
Својим, говорио је у присуству слепца, с нарочитом намером, да и слепац чује речи
Његове. Јер Господу је било стало на првом месту до тога, да слепоме отвори
духовни вид. Теже је отворити духовне очи него телесне, теже и важније. Да би пак
показао, да је лакше дати телесни вид, као и да је овај мање важан, Господ пљује на
земљу, ствара кал од пљувачке и помазује очи слепоме. Као вели: ево, од презрене
пљувачке и прашине, од кала презренога, добиће он телесне очи и прогледаће! но
како ће духом прогледати? Мислите о духовном више ного о телесном, јер тело је
одећа и оруђе душе. Још хоће овим Господ да подсети ученике на стварање човека
из праха земнога. Да је Он био тај Творац, који је од праха створио тело човечје,
ево, Он то доказује сада када од кала ствара очи слепоме. Још хоће Господ да
открије ученицима, како Његова божанска сила струји из духа Његовог не само
кроз Његове речи, којима је Он мртве дизао и многим слепим вид давао; и не само
кроз Његове руке, које је Он стављао на болеснике и чинио их здравим; и не само
кроз скут хаљине Своје, кога кад је се само дотакла крвоточна жена била је
исцељена, - него чак и кроз пљувачку Своју.
Но зашто Господ шаље слепога у бању Силоамску? Зашто му одмах не даје вид,
него га шаље на воду, са очима помазаним калом, да се умије? Ово је јединствени
случај у Јеванђељу, да се Господ у Своме чудотворству служи створеним стварима.
Можда је овим Господ хтео, да једанпут укаже част и створеној природи. Није на
одмет, да људи траже помоћ својим бољкама у лековима природним и у
минералним водама. Но људи ипак треба да знају, да су сви лекови природни и све
воде минералне слуга силе Божје. Без те силе Божје сви лекови су ништа, и све
бање су мртва вода. Колико је слепаца умивало се у бањи Силоамској до тада, но
без жељеног резултата. Колико је пута свакако и овај слепорођени умивао се у њој,
но без успеха! Сила Христова исцелила је овога слепца, а не бања Силоамска; без
те силе он је се могао сваки дан умивати у тој бањи, па ипак слеп се враћати дома.
Силоам. значи послан, објашњава јеванђелист. Није ли то тајанствено име ове
лековите воде симболизирало чудотворног Посланика и Лекара небесног, Господа
Христа? Ако би се узео шири духовни смисао целог овог догађаја, могло би се
рећи, да слепорођени представља род човечји, а бања Силоамска самога Господа,
који је послан с неба, да живом водом Духа Светога, кроз тајну крштења, поврати
духовни вид роду човечјем грехом ослепљеном.
Како је пак кротак и послушан овај слепорођени човек! Он не само дозвољава, да

му Господ калом помаже очи, него тако намазан одмах слуша заповест и одлази у
бању Силоамску, да се умије. Говорећи у присуству његовом, да је Он видело
свету, Господ буди и отвара дух слепчев, да би се у духу његовом породила вера.
Сада га пак учи послушности, зато га и шаље у Силоам. Јер је вера нераздвојна од
послушности. Ко верује у Бога, тај се брзо и драговољно повинује вољи Божјој. О
браћо моја, не помаже нам ни вера много, ако без послушности и с роптањем
вршимо вољу Божју! Погледајте овога слепог човека: с вером и послушношћу он
одмах оде у Силоам, уми се, и дође гледајући! "Ако неко пита: како је он прогледао,
омивши кал? то неће чути од нас ништа друго осим, да ми не знамо, како је то
произашло. И какво је то чудо, ако не знамо? То није знао ни јеванђелист, па ни сам
исцељени" (Златоуст). Уосталом, нашто питати то само у овом случају? Ако је коме
до питања, нека пита и за других стотине и хиљаде случајева исцељења Христових.
Нека пита васцели свет, нека пита све векове људске историје, како је то све
произашло - не ће добити никаква одговора. То је тајна творачка. Ни сам апостол
Павле, који је био несрављено ученији и мудрији од овога слепца, не би умео рећи,
ни како је слепило дошло на њега као Савла нити како је прогледао онда када је
Ананија у име Христово метнуо руке на њ (Дела Ап. 9, 9-12) и учинио га Павлом.
А да слепорођени ни сам није знао, како је управо прогледао, види се из његових

сопствених речи. Кад се повратио из Силоама гледајући, многи су се питали, да ли
је то он или неки други, налик на њ? А кад је он рекао: ја сам, они су га питали,
како му се отворише очи? на што он описа сав догађај укратко, но не знаде рећи,
како прогледа. Отидох, умих се, прогледах. Кад су га одвели фарисејима, и ови су
га питали: како прогледа? А он им одговори: кал метну ми (Исус) на очи, и умих се,
и видим. То је све што је он знао рећи, представљајући тачно и небојажљиво
догађај како је текао.
Светлост Христова, којом Он осветљује свет и просвећује људе, показује се пред

очима нашим у правом блеску своме тек онда кад је ставимо против таме људске. А
оно што је следовало чудотворном исцелењу слепога представља уистини најгушћу
и најледенију таму срца и ума људскога, таму, која у данашњем јеванђељу лежи
као дебела сенка под јарком светлошћу Сунца - Христа. То је језовита тама слепога
срца и ума фарисејског. Не само да се фарисеји нису обрадовали, што је слепи
просјак испред њиховога храма прогледао, него су се чак нашли увређени и
огорчени. Та њихов храм се већ био претворио у једну шиљбокану суботе, као што
се и сва њихова вера била претворила у поклоњење богињи суботи. Они не питају
исцељеног слепца са саучашћем: како си могао проживети толике године слеп? они
дурновито наваљују на њега као са шиљбочким питањем: како си смео у суботу
прогледати? И онај ко те је исцелио, како је то смео учинити у суботу? Није, веле,
овај човек од Бога, јер не светкује суботе. За њих је, дакле, онај човек од Бога, који
суботу преспава, и не макне се никуда из своје собе, да се не би каквим кораком,
делом или додиром оскврнио, а не онај, који у суботу да вид слепцу рођеноме! И по
њиховој поноћној логици онај први прославља суботу а не овај други!
Но како наста распра међу њима односно Христа, они запиташе слепца, шта он
мисли. А он рече: пророк је. Вероватно, да га они нису ни питали, да би чули
истину од њега, него да би и од њега извукли осуду Христа као нарушитеља
суботе. Но слепорођени одважно посведочи о Христу оно, што он сам држаше за
најбоље и најсилније у свету. Најбољи и најсилнији су међу људима били пророци,
о којима је он морао чути и знати. Тако је он дотле мислио. Зато и одговори: пророк
је.
Добивши такав неочекивани и нежељени одговор од слепога, срдитој немоћи

јеврејској ништа друго није остајало, до одрећи чудо и изјавити, да они не верују,
да је он у опште био слеп и да је прогледао. Тада Јевреји не вероваше за њега да
беше слеп и прогледа. То јест, они нису могли неверовати тако очигледној ствари,
него се направише да не верују, да не би иначе томе догађају дали важност, и да би
колико толико умањили распростирање славе Христа Чудотворца. А да су се они
само лицемерно направили да не верују из рачуна, види се из тога, што су позвали
родитеље његове, да их питају. Но они нису ни родитеље слепчеве позвали с
намером, да се ствар разјасни и да се дође до несумњиве истине, него с надом, да ће
родитељи његови макако опорећи чудо, или довести га у сумњу, или умањити му
значај. Но родитељи, премда врло обазриви из страха од старешина, потврдише, да
је то њихов син, и да се он слеп родио. А како сад види не знамо; или ко му отвори
очи ми не знамо; он је велики, питајте њега нека сам каже за себе. Опет једно
разочарење за богоборне старешине јеврејске! Шта сад да раде? Ко ходи у тами
подземној, и не жели да изађе на сунце, шта може да ради, него из једног тамног
ходника да ускаче у други?
Добивши и од родитеља тако неочекивани и нежељени одговор, злобни фарисеји

прибегавају сад крајњем и најнижем средству, рушењу савести људске. Они, дакле,
поново дозваше слепога и учинише му један подал и нечастан предлог. Подај Богу
славу; ми знамо да је човек овај грешан. То јест: ми смо, тобож, ствар потпуно
испитали, и нашли смо, да смо сви у праву, и ти и ми. Ти си, наиме, истину рекао,
да си био слеп и да си прогледао. Но и ми смо у праву, кад смо посумњали, да је
овај грешник отворио теби очи. Ми знамо, да је он грешник, и да он то није могао
учинити. Но како је то већ учињено, то смо ми дошли до уверења, да је то само Бог
могао учинити. Зато: подај Богу славу, а овога се грешника одреци и немој ништа
више с њим имати.
Безумни Јевреји! Они у заслепљености својој нису могли увидети, да одричући

Христа, уствари, признали су Га за Бога. Подај Богу славу! само је Бог то могао
учинити. Но Господ Исус је то учино. Значи Господ Исус је Бог!
Врло мудро одговара слепац лицемерним фарисејима: је ли Исус грешан не знам;

само знам да ја бијах слеп, а сад видим. Хоће да каже: ја сам човек прости и неук, а
ви сте учени и вешти у препирци о грешности и негрешности. Ви мога Исцелитеља
мерите суботом а ја чудом. Да ли је Он грешан и колико, према вашем суботарском
мерилу, ја не знам. Ја само знам за чудо, које Он учини на мени, и које за мене
значи онолико исто колико и стварање света. Јер док ми Он не отвори очи за мене
овај свет као да није ни постојао.
Протрчавши све своје тамне подземне ходнике фарисеји немадоше више куд, него
стадоше на једном месту и упиташе слепога: шта ти учини? како отвори очи
твоје! Но и ова питања оно су поставили с коварним лукавством, надајући се, да ће
од човека чути неку нову реч, која би им могла послужити за умањење чуда или за
оптужбу Христа. Али овај човек, прост и искрен у своме суђењу, морао је се најзад
згадити на ово ниско сплеткарење народних старешина, према којима је он дотле,
не познавајући их изближе, морао осећати извесно поштовање. И зато им одговара
с досадом: ја вам већ казах, и не слушасте; шта ћете опет слушати? Већ ако и ви
хоћете ученици његови да будете? Одсечнији и умеснији одговор он заиста није
могао дати. После оваквог одговора нападачи пређоше у одбранбени положај - они
га укорише, и рекоше му: ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсијеви. Ми
знамо да с Мојсијем говори Бог; а овога не знамо одкуда је. Они се правдају
Мојсејем; они се хвале Мојсејем. То је тобож њихов учитељ, а они његови ученици.
Но по овом питању Господ се раније довољно изјаснио. На Мојсијеву столицу
седоше књижевници и фарисеји, који траже зачеља по гозбама и прва места по
зборницама, и који једу куће удовичке, и лажно се моле Богу дуго (Мат 23; Лк. 12,
40). Ето, какви су они ученици Мојсејеви! Још им је Господ рекао: не даде ли
Мојсије вама закон и нико од вас не живи по закону (Јов. 7, 19)? Не испуњујући
закон Мојсејев, и рушећи га својим лицемерством и грабежи, они су не само
престали бити ученици Мојсејеви, него су баш пред самим Мојсејем постали
вероломници и преступници. Зато је и Мојсеј престао бити њихов учитељ, и постао
је њихов тужилац пред Богом. Не мислите, да ћу вас ја тужити оцу; има који вас
тужи, Мојсије, у кога се ви уздате (Јов. 5, 45). Узалуд се ви уздате у Мојсеја, а
рушите његов закон из основа. Но и то ваше уздање у Мојсеја лажно је; уствари ви
се уздате само у своју власт и богатство, и ни у шта више. Ако бисте веровали
Мојсију, то бисте веровали и мени, јер он писа за мене (Јов. 5, 45; V. Мојс. 18, 15-
19). Но како оземљене душе фарисејске нису више могле веровати ни Мојсеју, то
су још мање могле веровати Господу Исусу. Погледајте пак, како се ови фарисеји,
тобожњи ученици Мојсејеви, служе лажју. Једном простом и наивном просјаку они
говоре за Господа: а овога не знамо одкуда је. Они су врло добро знали, одкуда је
Господ. Кад су остали Јерусалимљани знали, одкуда је Господ, тим пре су ови
гонитељи Његови, кнежеви и прваци народни, морали то знати. Гле,
Јерусалимљани су говорили: овога знамо одкуда је; а Христос кад дође, нико неће
знати одкуда је (Јов. 7, 27). Или су, дакле, фарисеји знали, одкуда је Господ, или
нису знали. Ако су знали - као што су знали и други грађани јерусалимски - онда су
они слагали слепорођенога, кад су му рекли: а овога не знамо одкуда је. Ако ли пак
нису знали, и ако после толиког шпијунирања, толиких препирки, толиког гоњења,
толиког урнебеса око Њега, Његовог порекла, Његових речи и Његових дела ипак
нису никако могли дознати, одкуда је Он, онда значи, да је Он - Христос. Јер је
однекуд постојало веровање: Христос кад дође, нико неће знати одкуда је. Видите,
како се опет потврђује реч пророчка: падут во мрежу своју грјешници.
Међутим просјаку се морало открити у свему овоме очајна морална слабост и

ништавило ових жалосних народних старешина. Зато он постаје све одсутнији
према њима и све слободнији у исповедању Господа. На последње њихове речи
овако им он одговара: то и јест за чудо, што ви не знате одкуда је, а он отвори
очи моје. То јест: какви сте ви народни вођи и старешине, да све обредне ситнице
знате, а не знате за човека, који на мени учини такво моћно чудо? Ко треба да зна
ако не ви, који седите на столици Мојсејевој? Ко може да објасни народу појаву
овога Човека, ако не ви, који сваке суботе тумачите свету Мојсеја и пророке? - Па
онда продужује овај прости човек да учи лажне учитеље народне говорећи: а знамо
да Бог не слуша грешнике, него ако неко поштује Бога и вољу његову твори оно га
слуша. Овим речима одговара прости човек на оне речи фарисеја; ми знамо да је
човек овај грешан. Сада човек њима на ово вели: а знамо да Бог не слуша грешнике.
У Светом писму нема примера, да је Бог послушао неког грешника, и по његовој
молби учинио ма и најмање чудо. Кад ширите руке своје, говори Бог кроз пророка,
заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне
крви (Ис. 1, 15). И Саул се узалуд молио Богу у време греха својих; Бог га није хтео
чути. Бог не слуша грешнике, а још мање чини чуда преко грешника, осим ако се
грешници истински покају, и сузама грех свој омију, и омрзну на безакоња своја, и
реше се чинити вољу Божју, па тако покајани и решени свесрдно припадну Богу на
молитву. Бог им тада опрашта - као што је опростио жени грешници, и царинику
Закхеју, и разбојнику на крсту - и тада они престају бити грешници. Но и тада Бог
не слуша њих као грешнике него као покајнике. Грешнике пак, који се Богу моле а
остају у гресима својим, Бог не слуша. Далеко је Господ од безбожника, а молитву
праведних чује (Приче 15, 29).
Пошто је, дакле, онај прости човек поучио лажне учитеље о томе, кога Бог слуша а
кога не слуша, он им сада истиче Христа као највећег чудотворца у историји света:
- од како је света није чувено да ко отвори очи рођеном слепцу. Кад он не би био од
Бога не би могао ништа чинити. Тако уздиже исцељени човек свога Исцелитеља.
Тиме се он одлучно показује као Његов следбеник. И тиме даје на знање
фарисејима, да су узалудни сви њихови сплеткашки покушаји, да одрекну или
умање чудо, и да њега придобију за своје мишљење као да је Господ грешан.
Чувши последње речи исцељеног сиромаха фарисеји му рекоше: ти си се родио сав

у гресима, па зар ти нас да учиш? И истераше га напоље. Лицемерство и лаж у
својој срдитој немоћи увек на крају прибегавају насиљу. Видевши фарисеји, да су
побеђени на свима странама, и да су сви њини покушаји остали без успеха, они
сада, разјарени и посрамљени, грде овог простодушног и истинитог човека,
називају га тешким грешником и изгоне га напоље.
Довде описује јеванђелист ону дебелу и мрачну сенку, која се одмах открила у
лицу фарисеја после откривења дивне светлости Христа Спаситеља и Његовог
божанског дела. Светлост је истина, сенка је тама; светлост је човекољубље, сенка
је мржња; светлост је моћ, сенка је немоћ.
Но почевши данашње јеванђеље светлошћу јеванђелист га и завршује светлошћу,

светлошћу а не сенком. Господ Исус, који се после свршеног чуда био удаљио,
оставивши исцељенога за неко време самог, да одолева искушењима фарисејским и
одстојава истину против лажи, сада се поново појављује и иде у сретање ономе,
кога Он жели до краја да спасе.
Чу Исус да га истераше напоље, и нашавши га рече му: верујеш ли ти у сина

Божјега? Исцељени слепац положио је добро први испит, тј. показао се кротак и
послушан онда када га је Господ послао с намазаним очима у Силоамску бању, да
се умије. То је био испит у послушности. Па је онда положио добро и други испит,
тј. показао се истрајан у искушењима, и није хтео издати Господа за лажи
фарисејске. То је испит у искушењима. Сада пак Господ га ставља пред трећи и
последњи испит, пред врховни испит праве вере. Верујеш ли ти у сина Божјега?
Он одговори и рече: а које је Господе, да га верујем? Он је познао Христа као

чудотворца. Он Га је пред фарисејима назвао пророком, јер није знао за веће име,
којим би Га назвао. Он још не уме да Га назове Сином Божјим. Послушан Господу
у свему, као свом највећем добротвору под сунцем, он жели, да од Њега чује, ко је
тај Син Божји, па да Га верује?
А Исус му рече: и видео си га, и који говори с тобом, он је. А он рече: верујем,
Господе! И поклони му се. Кротко и нежно говори Господ са оним, кога Он спасава,
као добар лекар са болесником, који оздрављава. Зато му и не заповеда: веруј у
Мене! нити му се намеће с речима: ја сам Син Божји! него му вели: и видео си га, и
који сад говори с тобом, тај је. Слободном и разумном бићу људском Господ даје
маха, да само размишља и само се опредељује. Чим је пак исцељени човек чуо за
ово достојанство свога Исцелитеља, достојанство више од пророчког, он одмах
радосно узвикну: верујем, Господе! И не само да језиком узвикну, него Му се и
поклони, као да тиме још више засведочи своју веру. ("Тиме је исповедио његову
божанску моћ: да се не би помислило, као да је он само изрекао речи, он додаје и
дело" (тј. клања се Господу). Златоуст.) И као што су му се пре тога отвориле
телесне очи, тако су му се сад отвориле и очи духовне. И он је сад гледао и
телесним и духовним очима, и видео је пред собом Богочовека, Бога у човечјем
телу.
Заиста, велики је Бог наш, и твори чудеса; и нигде нема краја причи о чудесима
Његовим. Верујемо и ми, Господе Исусе Христе, Спаситељу наш; верујемо, да си
Ти Син Бога Живога и светлост света. И клањамо се теби, премили Господе,
заједно са хоровима ангела и светитеља на небесима, и са целом Црквом Твојом на
земљи, Теби и Оцу Твом и Духу Светом - Тројици једнобитној и неразделној, сада
и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
НЕДЕЉА ШЕСТА ПО ВАСКРСУ
(Светих Отаца I Васељенског сабора)
Јеванђеље о молитви Господа Спаситеља за нас
Јован, 17, 1-13. Зач. 56.
Замислите, да видите ученике некога учитеља, о коме ви никад ништа нисте чули;
видите их смерне, трезвене, мудре, вредне, послушне и испуњене сваком врлином
под сунцем. Шта ћете ви мислити о њиховом учитељу? Несумњиво, мислићете
најбоље што се о једном учитељу може мислити.
Или замислите, да видите војнике некога војсковође, чије име једва да је допрло да
ваших ушију; видите их окретне, храбре, дисциплиноване, пуне дружељубља и
самопожртвовања. Како ћете ви судити о њиховом војсковођи? Свакако, судићете с
највећом похвалом и дивљењем.
Или замислите, да се пред вас изнесе неко воће, какво ви никад у животу нисте ни
видели ни кушали; воће прекрасно на вид, особитог укуса и заносног мириса. Ви би
питали, с каквог су дрвета такви дивни плодови? Па и ако то дрво никад пре није
долазило до сазнања вашег, ви ћете га сматрати најбољим дрветом на свету и
одаћете му сваку славу и хвалу.
Видећи, дакле, добре ученике, ви ћете и учитеља сматрати добрим. Видећи добре
војнике, ви ћете и њиховог војсковођу сматрати добрим. И видећи добре плодове,
ви ћете и дрво сматрати добрим.
Свако се дрво по плоду свом познаје (Лк. 6, 44). Добро дрво не даје зле плодове,
нити зло дрво добре плодове. Е да ли се бере с трња грожђе, или с чичка смокве
(Мат. 7, 16)? Не; као што се ни с винове лозе не беру трњине, нити са смокве чичак.
Добро дрво добар плод доноси, а зло дрво зао плод. То је тако очигледно свакоме,
да не треба доказивати. Таквим очигледним примерима из природе Господ Исус
служио се, да учини људима очигледним духовне и моралне истине. Јер природа
уопште служи као најбоља слика душевног живота људског.
Претпоставите за час, да ви не познајете Господа Исуса Христа; да никaд о Њему

ни чули нисте; да никад Његово Јеванђеље читали нисте. Али у исто време
претпоставите, да се нађете у једној земљи, у којој живе само, Његови апостоли,
светитељи, мученици, Његови угодници и угоднице, речју: сви они који су
следовали Њему и живели по Његовом закону и примеру. Ви би се нашли, дакле,
међу ученицима једног непознатог вам учитеља; и међу војницима једног
непознатог вам војсковође; и видели би плодове једног непознатог вам дрвета. И не
знајући ништа о Христу ви би Га познали по Његовима. По Његовим ученицима ви
би сте познали најбољег Учитеља под сунцем; по Његовим војницима и
следбеницима ви би сте познали најмоћнијег и најпобедоноснијег Војсковођу, који
је икад ходио по земљи; по плодовима Његовим ви би сте познали најслађе и
најкорисније Дрво, Дрво Живота, чија сласт превазилази сласт свих осталих дрвета
у створеном свету.
Данас црква празнује спомен само једне малене групе Његових ученика и
следбеника. Данас она износи пред лице ваше само триста и осамнаест Његових
слатких, мирисних и нетрулежних плодова. Само три стотине и осамнаест!
Ваистину: чета мала али одабрана! То су триста и осамнаест светих отаца са Првог
Васељенског Сабора, који се у време цара Константина Великог састаше у Никеји
325. године, да веру православну одбране, разјасне и утврде. Јер у то време беху се
појавили љути вуци (Дела Ап. 20, 29) под видом пастира црквених, који због свог
развратног живота нису могли сместити у себе истину Христову, него су заводили
верне учећи их развратно као што су развратно и живели. Зато је Дух Божји и
скупио био светитеље Божје на Сабор, да се покажу прави ученици Христови
насупрот лажним; и да се огледа снага оних, који војују за Христа против оних,
који су војевали против Христа; и да се виде истински и слатки плодови доброг
Дрвета, Христа, насупрот трулим и горким плодовима са дрвета злога. Као што
звезде светле на небу примајући светлост од сунца, тако су светлили свети оци у
Никеји примајући светлост од Христа Господа а кроз Духа Светога. То су били
христоносни људи, јер је у сваком од њих Христос живео и светлио. То су били
више грађани неба него грађани земље, сличнији ангелима него људима. То су у
истини били храмови Бога живога, као што рече Бог: уселићу се у њих, и живећу у
њима (II Кор. 6, 16). Није ли довољно да поменемо само тројицу од њих, вама
најпознатијих, да би знали ценити какви су били и остали 315: светог оца Николаја,
светог Спиридона и светог Атанасија Великог? Многи су од њих дошли на Сабор

са ранама за Христа на своме телу. Свети Пафнутије имао је једно око избијено од
мучитеља. Сви су они сијали унутрашњом светлошћу, која је од Бога, и у којој се
види и зна истина. Као следбеници пак Онога, који је на Крсту распет, они су сва
мучења сматрали за ништа, због чега је и њихова неустрашивост у одбрани истине
била безгранична и неисказана. Тим својим богоданим знањем истине и својом
неустрашивошћу у одбрани истине ови свети оци оповргли су и сузбили јерес
злочестивог Арија, и установили су Симбол Вере, који ми и данас као Божју и
спасоносну истину држимо и исповедамо.
Но данашње јеванђеље не говори о овоме Сабору него о последњој молитви

Господа нашег Исуса Христа, упућеној Оцу небесном. Зашто се баш та молитва
чита у јеванђељу на данашњи дан? Зато што је она показала своје дејство и на овом
Првом Васељенском Сабору. Силом те молитве Бог је учинио свете оце на том
Сабору просвећеним и неустрашивим поборницима истине и победиоцима над
заблудом и злобом људском и демонском. Та силна молитва гласи овако: у оно
време подиже Исус очи своје на небо и рече: оче! дође час, прослави сина твојега,
да и син твој прослави тебе. Све оно, што је Господ Исус људе учио да чине, сам је
чинио. Он је учио људе да се моле Богу овако:Оче наш, који си на небесима! И Он,
дакле, узводи очи Своје к небесима, тамо где Отац живи, и говори:Оче: Не говори
Он, као ми што говоримо: Оче наш, него само Оче! Само Он једини могао је рећи:
Отац Мој, и нико други ни на небу ни на земљи. Јер Он је Син Јединородни Оца
Небеснога, Једини раван Оцу по јестеству и суштини по милости и благодати
Божјој. Подиже очи своје - не само телесне него и умне, и на првом месту умне.
Цариник не шћаше ни очију подигнути на небо, јер осећаше грешност своју.
Безгрешни Господ пак слободно подиже очи своје на небо, јер је безгрешан. Час
његов био је на помолу, час врховног страдања. Тај најстрашнији час на целој
дужини времена од почетка до краја само је Он јасно видео, видео га од самог
почетка, и од самог почетка Он га је прорицао и о Њему говорио ученицима
Својим. Но ученици то нису схватили нити срцем то усвајали све док се раздаљина
тога часа није више мерила данима но минутима.
Прослава Сина Твојега! То јест: прослави Га у овом страшном часу као што си Га и
до сад прослављао. Прослави Га у смрти, као што си Га прослављао и у животу:
Прослави Га у понижењу и мукама, као што си Га прославио у моћним делима и
речима: Прослави Га међу људима, као што је Он од почетка прослављен међу
ангелима. Прослави Сина Твога, да и син твој прослави тебе. Ако би из прве
реченице изгледало, као да је Син мањи од Оца, из ове друге реченице види се
њихово равенство и узајамно равносилно дејство. Отац прославља Сина, и Син
прославља Оца, неподељеном моћи и неподељеном љубављу. Као што је
тајновидац то видео и изрекао: који се год одриче сина ни оца нема; а који признаје
сина, и оца има (I Јов. 2, 23). Отац је послао у свет Сина, Син је објавио свету Оца.
Нити би се знало за Сина без Оца, нити за Оца без Сина. Као што се не би знало за
светлост, да не долази од сунца, нити за сунце, да га светлост не објављује. И
апостол узима ово упоређење називајући Христа сијањем славе Његове (Јевр. 1, 3),
тј. Очеве. Но ово прослављање Себе Господ Исус не тражи од Оца ради Себе самог
но ради људи, као што се види из даљих речи - као што си му дао власт над
сваким телом, да свему што си му дао да живот вечни. Ето у чему човекољубиви
Господ гледа славу Своју! Наиме, у томе, да може људима дати живот вечни. То се
Он моли у Оца Свога. То прослављање Он тражи од Оца. Док људи спремају Њему
горки час муке, зноја и крви, дотле се Он моли, да може људима дати живот вечни.
На најтежи камен Он одговара најслађим хлебом. Да је Отац Њему дао власт над
сваким телом, то је Господ у више махова изразио. Све је мени предао отац мој,
рекао је Он (Мат. 11, 27); и још: све што има отац, моје је (Јов. 16, 15). А по
васкрсу Своме Он је објавио ученицима Својим: даде ми се свака власт на небу и
на земљи (Мат. 28, 18). Тако, дакле, као што је имао власт над сваким живим
створом, тако Господ жели од Оца, да може располагати и животом вечним у
погледу оних душа, које су Му дате, то јест, да овима Он може дати живот вечни.
Јер једна је ствар имати власт над смртним светом, а друга располагати животом
вечним. Кад је Бог хтео у почетку створити жива и бесмртна човека, онда је у томе
стварању узела учешћа Света Тројица, јер се вели: да створимо човека по своме
обличју (Пост. 1, 26). И сада, када Обновитељ и Спаситељ света, хоће да смртним
људима дарује живот вечни, Он се молитвено саветује са Својим Оцем, при чему се
подразумева и присуство Духа Светога. И у овом као и у оном случају Света
Тројица се истиче као једини власник вечнога живота. И у овом као и у оном
случају вечни живот наглашује се као највеће добро, којим Бог располаже. Овај
тренутак враћања човека у вечни живот исто је тако величанствен и јединствен као
и тренутак стварања човека из прашине. Јер учинити смртна човека бесмртним
исто је тако узвишено и божанско дело као и створити га из прашине.
А ово је живот вечни да познају тебе јединога истинога Бога, и кога си послао
Исуса Христа. Познање Бога у овом животу на земљи чини почетак и предукус
живота вечнога. Познање Бога - то је живот вечни за нас док смо на земљи. А какав
је живот вечни у ономе свету то око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође (I
Кор. 2, 9). То је Бог открио Духом својим још у овоме свету само Својим највећим
угодницима. Но највиша наслада и у вечном животу, у царству небесном, изгледа
да се састоји у највишем познању Бога, то јест у гледању лица Божјега, јер и сам
Господ говорећи о деци вели: ангели њихови на небесима једнако гледају лице оца
мојега небеснога (Мат. 18, 10). Ненасито гледање Бога и живљење непрестано у
присуству Божјем, у неисказаном дивљењу и радости, у беспрекидном славопоју и
умилењу - није ли у томе живот ангела и праведника у ономе свету? Није ли то
живот у познавању Бога? Но док смо овде на земљи, како апостол вели, ми сад
видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу (I Кор. 13, 12). Наше
познање Бога сада је делимично, а онда ће бити потпуно. Не треба, међутим,
сматрати да онај човек познаје Бога, који само својим умозакључком дође до тога,
да Бог постоји некако и негде. Онај познаје Бога, ко осећа животни дах Божји у
себи и свуда око себе; ко и умом и срцем и душом чувствује величанствено и
страшно присуство јединога истинога Бога како у природи, тако и у животу
људском и у животу свом сопственом.
Зашто Господ наглашава: јединога, истинога Бога? Зато да би одбио од Својих

верних свако многобоштво и свако идолопоклонство, и да би још једном потврдио
речи, које је изрекао кроз Мојсеја: Ја сам Господ Бог твој, и немој имати других
богова осим мене. А зашто наглашава, да је живот вечни и у познању Њега, Исуса
Христа? Зато што се кроз Њега открио Бог у највећој мери, у којој се могао
открити смртним људима, и што само кроз Њега људи долазе до највишег
богопознања, до кога у опште могу доћи у овоме животу. Као што је сам Господ
рекао Јеврејима: кад бисте знали мене, знали бисте и оца мојега (Јов. 8, 19), из чега
је јасно, да се Отац може познати само кроз Сина, Господа Исуса Христа.
Ја тебе прославих на земљи: дело сврших које си ми дао да урадим. Шта значе речи
на земљи? Значе: у телу, и међу људима. Дело, које је Господ свршио у телу међу
људима, јесте дело људскога спасења. До Његове смрти на Крсту то дело се
састојало у животворним речима, никад дотле нечувеним на земљи, и у безбројним
чудесима никад дотле невиђеним међу људима. Но и речи и чудеса Своја Господ је
приписивао Оцу Свом небесном. Да поред послушности научи људе и смирености.
И сад прослави ти мене, оче, у тебе самога славом коју имадох у тебе пре него све
постаде.Шта би на ово могли рећи они, који говоре, да је Христос обичан човек и
створење Божје као и остала створења? Гле, Господ говори о слави, коју је имао у
Оца пре створења света! Једном приликом Господ је рекао за Себе Јеврејима
прежде даже Аврам не бист, аз јесам (Јов. 8, 58), а другом приликом, на питање:
ти кто јеси? Он је одговорио: начаток (8, 25). Да је Он пре Аврама, и да је Он -
почетак, толико је Он изволео рећи неразумним Јеврејима, но да је Он постојао и
био у слави и пре створења света, то им није хтео објавити. Сада, кроз ову молитву,
Он то објављује целоме свету. Зашто тек сада? Зато што Он зна унапред, да ће ова
молитва доћи до слуха људи тек после Његовог славног васкрсења, после кога ће
људима лакше бити веровати и у предвечну славу Његову. Слава Његова равна је
слави Очевој, јер то је слава Јединороднога од Оца (Јов. 1, 14). Није ли сам Господ
посведочио: све што има отац моје је (Јов. 16, 15)? И слава Очева, дакле, слава је
Његова. И у слави, као и у моћи, Он је раван Оцу. Па зашто онда моли Оца да Га
прослави? Он се не моли за прослављање Своје Божанске природе него човечанске.
Његова човечанска природа новост је за створени свет а не Његова божанска
природа. Ону треба обожити и увести у славу божанску, да би се и ми људи могли
приближити тој слави. То је крунисање целога дела Спаситеља света. То је велика
тајна измирења људи с Богом и њиховог благодатног усиновљења кроз славу
Богочовека. Запазите још врло важну околност, да Господ моли Оца, да Га
прослави, пошто је најпре рекао, да је свршио дело, које Му је дато да сврши. Ово је
јасна поука свима нама, да тек онда кад испунимо вољу Божју можемо се надати
награди од Бога. Сетите се пророчанства Христовог, да на крају времена, када дође
син човечји у слави оца својега, тада ће платити свакоме по делима његовим (Мат.
16, 27). Благо праведницима у те дане, јер ће стоструко бити награђени за добра
дела своја, и засијаће као сунце од светлости славе Христове пред престолом
Свевишњега.
Ја јавих име твоје људима које си ми дао; твоји бијаху па си их мени дао, и твоју
реч одржаше. Какво је то име Божје Господ Исус јавио људима? Име Отац. То
име било је подједнако непознато и незнабошцима и Јеврејима. То име је сасвим
ново откровење људима. Старозаветни пророци и праведници знали су Бога под

именом Бога, или Творца, или Господа, или Цара, или Судије, но никако под
именом Оца. Ово име Божје била је вековна тајна за људе. Нико од смртних људи
није могао ни објавити ово интимно име Божје, јер под бременом греховнога мрака
и страха нико од смртних није могао ни осетити очинство свога Створитеља. А оно
што се не може осетити, ако случајно и дође на језик, нема велике цене. Само
рођени од Бога може назвати Бога Оцем; само Га он може као Оца јавити без лажи
ни на срцу ни на језику. Јединородни син који је у наручју очином, он га јави (Јов. 1,
18).
Коме је јавио Господ то преслатко име Отац? Људима, вели, које си ми дао од
света. Неки тумачи мисле, да је Господ нарочито рекао људима од света да се не
би мислило на ангеле, небесне људе, него на обичне земаљске. Но несумњиво је
правилније узети, да је Господ овде мислио на ученике Своје, у ужем и у ширем
смислу. А ово је јасно из доцнијих речи ове молитве, где се вели: не молим пак
само за њих, него и за оне који ме узверују њихове речи ради (ст. 20). Сасвим је
неосновано, међутим, мишљење учитеља предистинације, који у оним речима виде
Божје предодређење једних људи за спасење а других за пропаст.
Твоји бијаху па си их мени дао. То јест: бијаху Твоји као створења и слуге, који су
Тебе познавали само као Творца и Судију, а сада су од Мене научили Твоје слађе и
драже име, и кроз Мене су усиновљени. Дао си их Мени као робове, да би их ја
Теби привео као синове. Они су се показали и достојни ове части, јер твоју реч
одржаше. Човекољубиви Господ овим одаје велику хвалу ученицима Својим пред
Оцем небесним. Па наставља ту хвалу: сад разумеше да је све што си ми дао од
тебе. Јер злобни Јевреји нису хтели то разумети, него су клеветали на Господа, као
да је ђаво у Њему и као да је Његова чудотворна моћ од Велзевула, књаза
ђаволског. Треба се сетити, како је међу старешинама јеврејским била стална
недоумица и препирка око Христа: је ли Он од Бога или није? па ће се онда
разумети, зашто Господ одаје хвалу ученицима, што они разумеше, да је Он од
Бога. Све што си ми дао; то јест: све речи и сва дела.
Јер речи које си дао мени дадох њима; и они примише и познадоше истинито да од
тебе изиђох, и вероваше да си ме ти послао. Под речима треба разумети мудрост и
силу, коју је Господ предао Својима, а не само речи. Дејство те мудрости и силе
ученици су већ опробали за живота Спаситељева, и уверили се, да је то у истини
божанска мудрост и божанска сила.
Ја се за њих молим; не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји.
Шта ово значи, да се Господ не моли за сав свет него само за ученике Своје?
Ученици су добра земља, на коју је небесни Сејач посејао Своје спасоносно семе.
За ону њиву, дакле, што је Сејач сам обделао и посејао, Он се и моли на првом
месту. То Господ чини прво зато, да научи нас, да се молимо Богу са скромношћу и
то само за оно што је најпотребније; а друго зато, што Његово дело носи карактер
више органски него механички. Усред дивљег поља овога света Он је оградио једну
малену њиву, и на њу посејао племенито семе. Кад то семе порасте и плод донесе,
онда ће се њива ширити, и семе ће се даље сејати. Није ли природно, дакле, да се

Трудбеник моли Богу само за ограђену, обделану и посејану њиву а не за цело
дивље поље? Многи сујетни реформатори кроз историју света покушавали су, да
применом својих теорија одједанпут усреће цео човечји род, апелујући одмах на
цело човечанство. Но њихови покушаји брзо су се разбијали у ништа као мехури
на.води, остављајући разочарани свет још у већој жалости. Дело Господа Исуса има
невидљив и незнатан почетак, као зрно горушично под земљом, које лагано расте,
но кад узрасте, никакви га ветрови не могу поколебати. И кад земљотрес дође, он
поруши и највеће куле, механички постројене, али ништа не нашкоди дрвету. -
Уосталом, Господ се није молио Оцу само за ученике, него - као што се доцније
види - и за оне који ме узверују њихове речи ради. Ипак, не за цело дивље поље
света, него само за проширену њиву, на којој ће ученици сејати племенито семе
јеванђеља.
И моје све је твоје, и твоје моје; и ја се прославих у њима. Сем личних својстава
Син је потпуно раван Оцу и Духу Светоме; раван у безвремености и бесмртности,
раван у сили и власти, раван у мудрости и праведности. По личним својствима пак
Отац је нерођен, Син је рођен, а Дух је исходан од Оца. Као Родитељ односи се
Отац према Сину, а као Источник према Духу Светоме. Господарство и власт над
свим створеним, видљивим и невидљивим светом, подједнако и неразделно
припада Оцу као и Сину, и Сину као и Духу Светоме. По јестеству и битности ово
троје је јединство неразделно, а по ипостасима тројство несливено. Отуда, све што
има Отац, има и Син и Дух Свети - и моје све је твоје, и твоје моје. То важи и у
погледу следбеника Христових. Они припадају Оцу као и Сину, као и Духу
Светоме. Зашто Господ малочас говори: твоји бијаху па си их мени дао, а сада пак:
и моје све је твоје, и твоје моје? Зато што их је Он, Посланик Очев, примио од Оца
као сиров материјал, облагородио их и искупио од греха, па их сада, као
облагорођене и искупљене, из љубави поново даје у својину Оцу. Очева својина,
дакле, Његова је својина, а Његова својина Очева. Као што је тешко поделити
љубав два лица, која се љубе, тако је тешко поделити и својину њихову. Још говори
Господ; и ја се прославих у њима. Као Бог прослави се Он пред људима а као Човек
пред Светом Тројицом и ангелима. Чиме се прославља једно дрво ако не плодовима
својим? И Господ не тражи празну славу, но гледа славу Своју у плодовима
Својим, то јест у следбеницима Својим, који следоваше Њему с вером, с добрим
делима, с љубављу и ревношћу. Тражи ли један родитељ неку већу славу него да
буде прослављен у деци својој? И Господу је највећа радост, што се прославио у
деци Својој, у верним Својим.
И више нисам на свету, а они су на свету, а ја идем к теби. Оче свети! сачувај их у
име своје, оне које си ми дао, да буду једно као и ми. Зашто Господ каже, да није
више на свету? Зато што је Његово дело било свршено, и сада је Он очекивао само
да претрпи последње и највеће страдање, и да крвљу Својом невином запечати
свршено дело. Погледајте, с каквом нежношћу моли се Он за ученике Своје! Ни
мајка се не моли тако за своју рођену децу. Оче свети! сачувај их! Он их оставља
као јагањце међу вуковима. Кад не би родитељско око с неба стражило над њима,
заиста би их вуци све поклали. Сачувај их у име своје, тј. као Родитељ, као Отац.
Буди и њима Отац, као што си и Мени, и очинском љубављу чувај их и штити од
злих вукова, и руководи их, да буду једно као и ми. У томе савршеном јединству
показаће се не само свепобедна сила верних него и слава Божја, да - и суштина
Божја. Као што су Отац и Син суштином једно а лицима разно, тако нека буде и
међу вернима: разна и многа лица а битно јединство љубави, воље и ума.
Даље Господ говори: док бијах с њима на свету, ја их чувах у име твоје, то јест:
чувах их као децу у име Оца. Оне које си ми дао сачувах, и, нико од њих не погибе
осим сина погибли, да се збуде писмо. Нико од избраних Господом не погибе осим
Јуде издајника, како је и писано у Светом писму. Но ни Јуда не погибе зато што је
то писано него зато што је био неверан Богу и идолопоклоник сребру. У писму пак
стоји проречено за Јуду: који са мном хлеб једе, подиже пету своју на ме (Пс. 41, 9;
Јов. 13. 18). И још стоји написано: власт његову нека прими други (Пс. 108, 8; Дела
Ап. 1, 20). Оба ова пророчанства збила су се на Јуди. Он је јео хлеб са Господом
Исусом, и подигао је пету своју на Њега. После издајства Јуда се обесио, а његову
апостолску власт примио је Матија. А сад к теби идем, завршује Господ, и ово
говорим на свету, да имају радост моју испуњену у себи. При растанку са Својим
ученицима и са светом, Господ управља ову молитву Оцу небесном. Господ зна, да
пред њим стоји смрт и гроб, но Он то не спомиње бесмртноме Оцу, јер су смрт и
гроб као ништа у очима Божјим. Он говори о повратку Своме Оцу - а сад к теби
идем, у вечну славу, коју имадох у теби пре него свет постаде. Још се Он моли, да
ученици Његови имају радост Његову. Каква је то радост? То је радост, коју има
послушан син, кад изврши вољу оца свога. То је радост миротворца, чији
унутрашњи божански мир не може поколебати све беснило овога света. То је
радост домаћина, који је једну њиву искрчио, узорао и посејао, и који види како
усев расте и напредује, па се весели. То је радост победиоца, који је оборио све
противнике своје и даровао победоносну силу пријатељима Својим, да до краја
времена побеђују. То је, најзад, радост чистога и незлобнога срца - радост, која
значи живот, љубав и моћ. Ту и такву радост, и то у пуноћи желео је Господ Исус
ученицима Својим при растанку са светом.
Ова предсмртна молитва Господа Исуса Христа потпуно је услишана од Оца, и

њени резултати убрзо су се показали. Први мученик за веру Христову, свети
архиђакон Стефан, при мучеништву свом видео је славу Божију и Исуса где стоји
с десне стране Богу (Дела Ап. 7, 55). А видовити апостол Павле пише, да Бог
посади Христа себи с десне стране на небесима, над свима поглаварствима, и
властима, и силама, и господствима, и над сваким именом што се може назвати
не само на овоме свету него и на ономе који иде, и све покори под ноге његове
(Ефес. 1, 20-21). То је што се тиче прослављења Господа Исуса. А што се тиче
духовног јединства следбеника Његових, и то се остварило онако како је Он молио
Оца. Јер се вели у Делима Апостолским, да сви једнодушни бијаху (1, 14). и да у
народа који верова беше једно срце и душа (4, 32).
Но, као што напоменусмо, молитва Христова не односи се само на апостоле -

премда на њих на првом месту - него и на све оне, који су узверовали и узверују у
Господа њихове речи ради! Та молитва односила се, дакле, и на свете Оце Првог
Васељенског Сабора, које данас прослављамо. Сачувај их! молио се Господ Оцу
Своме. И Отац их је сачувао од заблуде Аријевске и Духом Светим надахнуо,
просветио и оснажио, те су веру православну одбранили и утврдили. Но та молитва
односи се и на све нас, који смо се крстили у цркви апостолској, и који смо од
апостола и њихових следбеника узнали за спасоносно име Христа Спаситеља. О,
браћо моја, помислите, да је Господ Исус пре две хиљаде година пред саму смрт
Своју мислио на вас, и молио се Богу за вас! О, нека би вас ова свемоћна молитва
сачувала и очистила од сваког греха, испунила вас радошћу и ујединила срца и
душе ваше! Да сви будете једно у прослављању Оца и Сина и Духа Светога -
Тројице једнобитне и неразделне, којој нека је слава сада и навек, кроза све време и
ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ
Јеванђеље о вазнесењу Господа
Лука 24, 36-53. Зач. 114. Дела Апостолска 1, 3-12.
Кад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле
пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући
ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато.
Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи
студ смрти - о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је
обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предала? Има ли, има ли, такве
ластавице?
Изван круга хришћанске цркве нико вам на ово питање не зна дати никакав
поуздан одговор. Једино црква зна, и то зна поуздано. Она је видела тај рајски
предео, за којим душа наша чезне у мразном сумраку овог битисања на земљи. Она
је видела и ту благословену Ластавицу, која је прва узлетела у тај жељени предео,
просецајући Својим моћним крилима тамну и тешку атмосферу измећу земље и
неба, и отварајући пут јату за Собом. Осим тога црква на земљи зна вам казати и за
безбројна јата ласта, која су следовала оној првој Ластавици и одлетела за њом у
земљу благу, обилну сваким добром, у земљу вечног пролећа.
Ви се досећате, да ја под том спасоносном Ластавицом мислим на вазнесеног

Господа Исуса Христа. Није ли Он сам за Себе казао, да је он почетак, почетак и
пут? И није ли сам рекао Својим апостолима: ја идем да вам приправим место, и
узећу вас к себи (Јов. 14, 2-3)? И није ли им још пре тога рекао: и кад ја будем
подигнут од земље све ћу привући к себи (12, 32)? То што је Он рекао, почело се
испуњавати одмах после неколико недеља, и продужило се испуњавати до дана
данашњега, и испуњаваће се до краја времена. То јест, будући почетак првом
створењу света, Он је постао почетак и другом стварању или благодатном
обновљењу старе твари. Грех је саломио крила Адаму и целом Адамовом
потомству, те су сви отпали од Бога, удаљили се и слепили се с прашином, од које
им је тело било створено. Христос је као Нови Адам, први Човек, Првенац међу
људима, који је с духовним крилима узнео се на небо, ка Престолу вечне славе и
силе, пропутивши тако пут ка небу и отворивши све капије неба Својим духовно
окрилаћеним следбеницима. Као орао што пропућује пут орлићима својим. Као
ластавица што иде напред, указујући јату пут и сламајући тешки отпор ваздуха.
Ко би ми дао крила као у голуба? Одлетео бих и починуо! узвикивао је жалостивно

пророк пре Христа (Пс. 55, 6). Зашто? Он сам објашњава: срце је моје уздрхтало у
мени, и страх смртни спопаде ме. Страх и трепет дође на ме, и гроза подузе ме.
Такво ужасно осећање страха смртнога и језа битисања у пределима овога живота
морало је као тешка мора притискивати сав разумни и поштени свет пре Христа. Ко
би ми дао крила, да одлетим из овог живота? морала се запитати многа благородна
и осетљива душа. Но куда да одлетиш, грешна душо људска? Да ли се још као кроз
сан сећаш оног топлог и светлог предела, из кога си протерана? Гле, капије су за
тобом затворене, и херувим с пламеним мачем постављен је, да ти забрани
приступ. Гле, грех ти је саломио крила, не птичија него божанска, и притиснуо те
тврдо за земљу! Треба неко ко ће те прво ослободити од терета греха, ко ће те
опрати и усправити. Па онда треба ти неко ко ће ти усадити и однеговати нова
крила, да би могла полетети. Па ти треба неко, врло моћан, коме се и херувим с
пламеним мачем уклања с пута, да ти пропути до твоје светле домовине. Па ти,
најзад, треба неко, ко ће умилостивити увређенога Творца, да те поново прими у
пределе бесмртне државе Своје. Тај неко није био познат прехришћанском свету.
Он се јавио као Господ и Спаситељ твој, Исус Христос Син Бога живога. Из
љубави према теби Он је пригнуо небо к земљи и спустио се на земљу, обукао се у
тело, постао сужањ ради тебе сужне, претрпео зној и мраз, поднео глад и жеђ,
открио Своје лице да буде попљувано и предао Своје тело да буде клинцима на
Крст приковано, легао у гроб као мртав, спусто се у ад да разори једну гору
тамницу од овог живота, која је теби била намењена по растанку са телом, - и то
све, да би тебе опрао од блата греховног и усправио те; потом је васкрсао из гроба,
да теби тиме усади крила за летење к небу, и најзад вазнео се на небо, да теби
отвори пут и привуче те у ангелско обиталиште. Ти не мораш сад, дакле, да
уздишеш у страху, трепету и грози као цар Давид, нити да желиш крила као у
голуба, јер се јавио Орао, који је показао и просекао пут. Ти треба само да негујеш
духовна крила, која су ти крштењем дата у име Његово, и да свом силом пожелиш,
да се уздигнеш тамо где се Он уздигао. Он је урадио за твоје спасење деведесет и
девет процената онога што је требало урадити; зар се нећеш ти потрудити да
урадиш онај један преостали процент на твом сопственом спасењу, и то после тога
када ти се тако обилно допусти улазак у вечно царство Господа нашега и Спаса
Исуса Христа (II Петр. 1, 11)?
Вазнесење Господа са земље на небо исто је тако велико изненађење за људе као
што је Његово спуштање с неба на земљу и рођење у телу било изненађење за
ангеле. Уосталом, који догађај у Његовом животу не представља јединствену
новост и јединствено изненађење за свет? Као што су ангели морали с дивљењем
посматрати, како Бог при првом стварању одваја светлост од таме, и воду од суха, и
како уређује звезде по небесном своду, и како подиже из прашине биље и
животиње, и како најзад уобличава човека и даје му живу душу, исто тако сваки од
нас мора, хтео нехтео, с дивљењем посматрати догађаје у животу Спаситељевом,
почев од необичне благовести архангела Гаврила Пресветој Деви у Назарету па све
редом до Његовог моћног вазнесења на Гори Јелеонској. Све на први мах
изненађује, но по сазнању плана домостројства нашега спасења, све нагони разумна
човека на радосно клицање и прослављање моћи, мудрости и човекољубља
Божјега. Не можеш ниједан велики догађај избрисати из живота Христовога, а да
не онаказиш све, као што не можеш живоме човеку одсећи руку или ногу а да га не
онаказиш, или као што не можеш уклонити месец са свода небесног или погасити
један део роја звезданога, а да не нагрдиш стројност и красоту неба. Зато и не
помишљај да кажеш: вазнесење Господа није било потребно! Кад су и неки Јевреји,
поред све своје злобе, морали да признаду и да узвикну све добро чини (Мк. 7, 37)!
како ли тек ти, који си крштен у Његово име, треба да верујеш, да све што је Он
чинио, чинио је добро, смишљено, стројно, премудро? И вазнесење Његово је,
дакле, исто тако добро, смишљено, стројно и премудро као и Његово ваплоћење,
као и крштење, као и преображење, или као васкрсење. Боље је за вас да ја идем,
рекао је Господ Својим ученицима (Јов. 16, 7). Видиш, како Он све устројава и
чини што је за људе боље? Свака његова реч и сваки Његов поступак има за циљ
наше добро. Његово вазнесење је од недогледног добра за све нас. Да није тако, Он
се не би ни вазнео. Но задржимо се најпре на самом догађају вазнесења онако како
га јеванђелист Лука описује у два своја дела, у Јеванђељу и у Делима Апостолским.
Рече Господ Својим ученицима: тако је писано и тако је требало да Христос

пострада и да васкрсне из мртвих трећи дан. Ко је писао? Писао је Дух Свети, од
савета Свете Тројице, а кроз пророке и тајновидце, у закону Мојсијеву, и у
пророцима и у псалмима. Овим књигама Господ даје утолико важности, уколико су
оне предсказање онога што се с Њим збило. Тамо је предсказање, овде испуњење.
Тамо сен и слика, овде живот и стварност. Тада им отвори ум да разумеју Писмо.
Отворити ум равна се чуду васкрсења из гроба. Јер под тешком копреном греха ум
се људски налази као у гробној тами: чита и не разуме, гледа и не види, слуша и не
појима. Ко је више гледао у слова Писма и читао него јерусалимски књижевници,
па ипак - ко је мање видео у прочитаним словима него они? Зашто и њима Господ
није скинуо мрачну копрену с ума, да и они разумеју као и апостоли? Зато што су
ови били вољни, да им се то учини, а они нису. Јер док књижевници и старешине
говораху за Њ: овај човек је грешан и вребаху прилику да Га убију, дотле апостоли
говораху: Господе! коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 68). Само
вољнима Бог отвара ум; само жеднима Он даје воду живота; и открива се само
онима који Га чежњиво траже.
Тако је писано и тако је требало. Да су то писали обични људи по своме људскоме

разуму, не би се Син Божји позивао на њихово писање нити би се журио да га
испуни. Али пророчко писање јесте писање Духа Божјега, и Бог, доследан Себи и
Својим обећањима, послао је Сина Свог Јединородног, да та написана обећања и
испуни. Тако је требало, говори Онај који види сав створени свет с краја у крај, као
што човек гледа лист исписане хартије пред собом. Па кад Видовити вели, да је
тако требало, нису ли смешни слепци, кад говоре, да тако није требало? Требало је,
да Господ Исус у времену пострада, да би се ми у вечности радовали. И требао је
да васкрсне, да би и ми кроз Њега васкрсли у живот вечни.
И да се проповеда покајање у име његово и опроштење греха по свима народима

почевши од Јерусалима. Да није Господ Исус пострадао и умро због наших греха,
ко би од нас знао, да је грех тако преужасан отров? И да није васкрсао, ко би од
нас, сазнавши за ужас греха, имао наде? Онда не би било ни покајање корисно нити
опроштење могуће. Јер покајање одговара страдању за грех, а опроштење
васкрсењу по сили божанској. Покајањем стари човек, окужени грехом, леже у
гроб, а опроштењем рађа се нови човек у нови живот. Ево предивне благовести
свима народима на земљи, почевши од Јерусалима! Оно што је слуга Свевишњега
архангел Гаврил, изговорио Пресветој Деви пророчким речима: он ће спасти људе
своје од греха њихових, то сада потврђује сам Господар, са искуством страдалника
и са правом победника. Но зашто се каже: почевши од Јерусалима? Зато што је у
Јерусалиму принета велика жртва за сав род људски, и што је ту засијала из гроба
светлост васкрсења. У тајанственом смислу пак, - ако Јерусалим представља ум у
човеку - јасно је да од ума треба да почне покајање, смирење и скрушеност, па да се
одатле распростре на целог унутрашњег човека. Гордост ума низвергла је Сатану у
ад; гордост ума одвојила је Адама и Еву од Бога; гордост ума покренула је фарисеје
и књижевнике на убиство Господа. Гордост ума главни је црвињак греха и до дана
данашњега. Чији ум не клекне пред Христом, тога ни колена неће клекнути. Ко је
отпочео смиривати свој ум покајањем, тај је отпочео лечити своју главну рану.
А ви сте сведоци овоме. Чега сведоци? Сведоци страдања Господа, сведоци

Његовог славног васкрсења, сведоци потребе покајања, сведоци истине опроштења
грехова. И апостолу Павлу, кад га је обратио од гонитеља у апостола Свога, Господ
је рекао: јер ти се зато јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео
(Дела Ап. 26, 16). А апостол Петар, у првој својој беседи народу по силаску
Светога Духа вели: овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци (2, 32). Још и
апостол Јован говори; што чусмо што видесмо очима својима, што расмотрисмо и
руке наше опипаше - то јављамо вама (I Јов. 1, 1-3). Апостоли су, дакле, били
лични сведоци живоносне проповеди Христове, Његових чудеса и свих догађаја
живота Његовог на земљи, на чему је засновано наше спасење. Они су били
слушаоци, гледаоци и саучесници Истине. Они су први укрцани у брод спасења од
потопа греховнога, да би продужили друге укрцавати и спасавати. Њихов ум био је
укроћен од гордости и њихово срце очишћено од страсти. То им је и сам Господ
посведочио: ви сте већ очишћени речју, коју вам говорих (Јов. 15, 3).| Не само,
дакле, да су они били сведоци свега спољашњега, што се могло видети, чути,
размотрити и опипати у погледу Слова Божјега него су били сведоци и унутрашњег
препорођаја и обновљења човека покајањем а кроз очишћење греха. Јеванђеље се

збило не само на њихове очи и уши него и унутра у срцу и уму њиховом. Читава
револуција срца и ума одиграла се у њима за три године њиховог учеништва у
Христа. Та револуција састојала се у мучном умирању старога човека у њима и још
мучнијем рађању новога. Колико је самртних мука поднела душа њихова докле они
најзад, обасјани светлошћу и препорођени, нису могли узвикнути; ми знамо да
пређосмо из смрти у живот (Јов. 3, 14)? Колико времена, колико труда, сумње,
страха, агоније, лутања, разматрања и испитивања - докле они нису постали
истински и верни сведоци како телесног страдања, смрти и васкрсења Господа
Исуса, тако и свога сопственог душевног страдања, смрти и васкрсења!
Но ипак у то време апостоли још нису били потпуно духовно очврсли и омужали.
Зато их Господ наставља и руководи као децу, храбрећи их при растанку: нећу вас
оставити сиротне (Јов. 14, 18). Зато се и бави с њима још четрдесет дана после
Свога васкрсења, показујући себе жива многим и истинитим чудима и говорећи о
царству Божијем и зато им, најзад, обећава послати Духа Светога, силу с висине.
И изведе их на поље до Витаније, и подигнувши руке своје благослови их. И кад их

благосиљаше, одступи од њих, и узношаше се на небо. Како величанствен и дирљив
растанак са земљом! Тамо на ивици Горе Јелеонске, на догледу хумке, испод које је
умрли Лазар поново се дигао у овај времени живот, уздигао се васкрсли Господ у
недогледне висине вечнога живота. Уздигао се не до звезда него изнад звезда;
уздигао се не до ангела него изнад ангела, и не до највиших сила небесних него
изнад ових, изнад свих бесмртних војски небесних, изнад свих рајских обиталишта
ангелских и праведничких, далеко, далеко и за херувимске очи, до самога престола
Оца небесног, до у сами тајанствени олтар Свете и Животворне Тројице. Мера те
висине не постоји у створеном свету; можда је њој равна у противном правцу само
дубина, у коју је гордост сурвала Луцифера, одступника од Бога; дубина, у коју је
Луцифер хтео сурвати и род људски. Господ Исус спасао нас је од ове бесконачне
пропасти, и место дубине бездна уздигао нас у божанске висине неба. Уздигао је
нас, велимо, из два разлога: прво, јер се Он уздигао као телесни човек, као што смо
и ми, и друго, јер се уздигао, не Себе ради, него нас ради, да би нама отворио пут
примирења с Богом.
Узносећи се Својим васкрслим телом, које су људи били умртвили и у земљу

зарили, Он је благосиљао рукама, које су људи били клинцима израњавали. О,
благословени Господе, како је превелика милост Твоја! С благословом је почела
историја Твога доласка у свет, с благословом се и завршила. Објављујући Твој
долазак у свет архангел Гаврил је поздравио Пресвету Богоматер речима: радуј се,
благодатна, благословена си ти међу женама! А сада, када се Ти поздрављаш са
онима, који Те примише, Ти шириш пречисте руке Своје и обасипаш их
благословом. О, најблагословенији међу људима! О, благодатни источниче
благослова! Благослови и нас, као што си благословио апостоле Твоје!
И кад гледаху за њим где иде на небо, гле, два човека стадоше пред њима у белим
хаљинама, који рекоше: људи Галилејци! што стојите и гледате на небо? Овај
Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо. Два
човека у белим хаљинама јесу два ангела Божја. Невидљиве војске ангела пратиле
су свога Господара са земље на небо, као што су Га негде допратиле с неба на
земљу при Његовом зачећу у Назарету и рођењу у Витлејему. Двојица од њих при
вазнесењу Господа учинили су себе видљивим за очи људске, по Промислу Божјем,
ради једне испоруке ученицима. Та испорука била је неопходна за оне, који су се
могли осећати остављеним и осамљеним по одласку Спаситеља. Овај Исус који се
од вас узе на небо тако ће доћи. То је испорука Христова преко ове двојице ангела.
Видите ли, колико је човекољубље Господа? Чак и у време Свога узношења на
небо, ка престолу славе Тројединог Бога, Он не мисли о Себи, ни о Својој слави
после понижења, нити о Своме одмору после труднога дела на земљи, него мисли о
Својима, који остају иза Њега на земљи. И ако их је Он лично довољно био и
усаветовао и укрепио, ипак Он им шаље ангеле Своје, да их још више укрепи и
обрадује. И ако им је обећао послати Духа Утешитеља; и ако им је Он лично рекао:
нећу вас оставити сиротне, доћи ћу к вама - ипак Он чини и нешто више, што им
није обећао: Он им показује ангеле небесне, као веснике и слуге Своје, једно да их
тиме увери о моћи Својој, а друго да им и кроз ангелска уста понови обећање, да ће
Он опет к њима доћи. Он све, све чини, само да одбије од њих страх и тугу, и да их
обогати храброшћу и радошћу.
И они му се поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу. Поклонише

се свесилном Господу и душом и телом, у знак поштовања и послушности. Тај
поклон њихов значи: нека буде воља Твоја, свесилни Господе! И вратише се с Горе
Јелеонске у Јерусалим, како им је и наређено. Не вратише се с тугом но с великом
радошћу. Били би тужни, да се Господ на други начин растао са њима. Но Његов
растанак са њима био је новим и величанственим откровење за њих. Он није
ишчезао од њих ма како и незнано куда, но у слави и сили уздигао се на небо. Тиме
су се очигледно обистините пророчке речи Његове о овом догађају, као што су се
пре тога обистиниле и оне о Његовом страдању и васкрсењу. И ум ученика тиме се
отворио, да разумеју оно што је Он рекао: нико се не попе на небо осим који сиђе с
неба, син човечји (Јов. 3, 13); и још оно што је у виду питања рекао ученицима (кад
су се ови саблажњавали од Његових речи о хлебу који сиђе с неба): а ако угледате
сина човечијег да одлази горе где је пре био (6, 62)? и још оно: изиђох од оца и
дођох на свет; и опет остављам свет и идем к оцу (16, 28). Тама од незнања улива
у душу људску страх и недоумицу, а светлост од познања истине улева радост и
ствара снагу и поуздање. У страху и недоумици били су ученици, кад им је Господ
говорио о Својој смрти и васкрсењу. Но кад су га видели васкрсла и жива.
обрадоваше се. У страху и недоумици морали су опет бити ученици, кад им је
Господ говорио о Свом вазнесењу на небо и растанку са њима. Но кад се и то на
њихове очи догодило, како је проречено, они се испунише великом радошћу. Страх
је разбијен, сумња ишчезла, недоумица одлетела, а место свега тога извесност,
прекрасна сунчана извесност, и од извесности снага и радост. Сад су они поуздано
знали, да је њихов Господ и Учитељ с неба сишао, јер се на небо и узнео; и да је од
Оца послат, јер се к Оцу вратио; и да је свемоћан на небу као што је био и на
земљи, јер Га ангели прате и Његову вољу испуњују. С тим поузданим знањем
везана је била сада и поуздана вера, да ће Он опет доћи, и то не ма како него у сили
и слави, као што им је Он више пута говорио, и као што су ангели Његово обећање
поновили. Њима, дакле, сада ништа није остајало него да у свему ревносно изврше
Његове заповести. Он им је заповедио да седе у Јерусалиму и чекају силу с висине.
С великом и потпуно оправданом радошћу, и са исто тако великом вером, да ће та
сила с висине доћи на њих, они се вратише у Јерусалим.
И бијаху једнако у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. То јест непрестано су

ходили у храм јерусалимски, и ту су хвалили и благосиљали Бога. На другом месту
опет каже се: сви једнодушно бијаху једнако на молитви (Дела Ап. 1, 14). После
свега што су видели и сазнали, они нису могли више одвојити ума и срца свога од
Господа, који се удаљио био испред њихових очију, али који је зато остао још
дубље усађен у душе њихове. Са силом и славом Он је обитавао у душама
њиховим, и они су ликујући хвалили и благосиљали Бога. И тако, Он се брже
вратио к њима него што су они очекивали. Није се вратио, да га очи виде, него се
вратио уселивши се у душе њихове. Но није сам Он био усељен у душе њихове
него заједно са Оцем. Јер је Господ рекао за онога ко има љубав к Њему: ја и Отац
к њему ћемо доћи, и у њега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Требало је само још да
и Дух Свети сиђе и настани се у њима, па да они буду савршени људи, у којима је
обновљен образ и подобије тројединог Бога. На то су они имали да чекају у
Јерусалиму. И сачекали су, и дочекали су. И на десет дана доцније сишао је Дух
Свети, сила с висине, на ту прву цркву Христову, да се никад не одвоји од Цркве
Христове уопште до дана данашњега и тја до краја времена. Хвалимо и ми и
благосиљајмо Господа, који нам је вазнесењем Својим отворио ум, да видимо пут и
циљ нашега живота. Хвалимо и благосиљајмо Оца, који на нашу љубав према Сину
одговара Својом љубављу, и усељава се заједно са Сином, у сваког оног који држи
и исповеда заповести Господње. И држимо у уму нашем непрестано Оца и Сина,
хвалећи их и благосиљајући - као апостоли негде у граду јерусалимском - чекајући,
да и на нас сиђе сила с висине, Дух Утешитељ, који још при крштењу на сваког од
нас силази, но који се због греха наших од нас удаљава. Да би се и у нама тако
обновио цео првобитни небесни човек. Да би се тако и ми, као апостоли,
удостојили, да нас благослови прослављени и вазнесени Господ наш Исус Христос,
коме нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и
ДУХОВДАН
Јеванђеље о силаску Духа Светога
Јован 7, 37-52; 8, 12. Зач. 27. Дела Апостолска 2, 1-11. Зач. 3.

Кад се семе посеје, треба да дође на њ сила топлоте и светлости, да учини да расте.
Кад се дрво усади, треба да дође сила ветра, да га учврсти.
Кад домаћин дом сагради, он тражи силу молитве, да му дом освешта.
Господ Исус Христос посејао је најблагородније семе на њиви овога света. Требало
је да сиђе сила Духа Светога, да то семе загреје и осветли, да би успешно расло.
Господ Син усадио је у дивљу њиву смрти дрво живота. Требао је да духне силни
вихор Господа Духа, да дрво живота учврсти.
Превечна Премудрост Божја саздала је била Себи домове од изабраних душа

људских. И Дух силе и светости Божје требао је да сиђе у те домове и освешта их.
Божански Женик изабрао је био Себи Невесту, Цркву чистих душа, и Дух вечне
радости требао је да сиђе, да прстеном веже небо и земљу, и Невесту обуче у
свадбено рухо.
Све како је проречено, онако се и збило. Дух Свети је обећан, и Дух Свети је
сишао. Ко је могао обећати силазак Духа Свемоћнога на земљу осим Онога који је
знао, да ће Га тај Дух послушати и сићи? А према коме је могао Дух Свемоћни
показати такву Своју хитну послушност, ако не према Ономе, према коме је Он
имао савршену љубав?
О, како је савршена љубав увек спремна за савршену послушност! Та савршена

љубав ничим се савршено не може ни изразити него савршеном послушношћу.
Љубав вазда бди са жељом и готовошћу, да послуша свога љубљенога. А од
савршене послушности истиче, као поток меда и млека, савршена радост, која и
чини чар љубави. Отац има савршену љубав према Сину и Духу. Син има савршену
љубав према Оцу и Духу. И Дух има савршену љубав према Оцу и Сину. Због те
савршене љубави Отац је највољнији послушник Сина и Духа, и Син је највољнији
послушник Оца и Духа; и Дух је највољнији послушник Оца и Сина. Савршена
љубав чини Оца савршеним слугом Сина и Духа; и Сина савршеним слугом Оца и
Духа; и Духа савршеним слугом Оца и Сина. Као што се у створеном свету никаква
љубав не може равнати међусобној љубави божанских ипостаси, тако се и никава
послушност не може равнати њиховој међусобној послушности. Дело сврших које
си ми дао... нека буде воља твоја! Не показују ли ове речи савршену послушност
Сина према Оцу? - Оче, ја знадох да ме свагда слушаш рекао је Господ Исус при
васкрсењу Лазара; а доцније једном узвикнуо је: Оче, прослави име своје! тада глас
дође с неба: и прославио сам и опет ћу прославити (Јов. 11, 42; 12, 28). Не показује
ли све ово савршену послушност Оца према Сину? - Утешитеља послаћу к вама ...
да буде с вама вавек. - А кад дође Утешитељ, Дух истине, који од Оца излази, он ће
сведочити за мене (Јов. 16, 7; 14, 16; 15, 26). И заиста, у педесети дан по васкрсењу
Утешитељ Дух истине сишао је на оне, којима је обећан. Не показује ли ово
савршену послушност Духа Светог према Сину?
Оно спасоносно правило, које апостол Павле препоручује свима верним: чашћу
један другога већег чините (Рим. 12, 10) остварено је у савршенству међу
ипостасима Свете Тројице. Свака ипостас труди се, да чашћу учини остале две
ипостаси већим од себе; као што свака опет послушношћу жели да се умали пред
другим двема. И да није овога слаткога и светога напора код сваке божанске
ипостаси да поклони своју част другима двема и да себе умали послушношћу, то би
по бескрајној љубави, коју свака од њих има према свакој, тројство Божанства
утонуло у једну безразличност ипостаси.
По безграничној љубави, дакле, Господа Духа Светога, према Господу Сину, Дух је
с безграничном послушношћу похитао, да испуни жељу Сина, и сишао је у
одређено време на апостоле. Господ Син је знао поуздано, да ће Га Господ Дух
Свети послушати, зато је онако поуздано и обећао Његов силазак на апостоле. А ви
седите у граду јерусалимском док се не обучете у силу с висине, заповедио је
Господ Исус апостолима Својим. Не питајте, откуд је Господ Исус знао унапред, да
ће та сила с висине, или Дух Свети, хтети сићи на ученике Његове. Није само то
Господ знао унапред него и све остало што ће се догодити до краја времена, па и
после краја времена. Али ако дубље уђете особено у овај случај, видећете, да ово
предзнање и предсказање Господа о силаску Духа, предзнање је и предсказање
само утолико уколико се односи на спољашњи догађај тога силаска но не и
уколико се тиче сагласности Духа и Његовог хотења да испуни вољу Сина и сиђе.
Јер пре него што је Господ и приговорио о силаску Духа Он је већ имао усрдни и
драговољни пристанак Духа на то. Управо Дух Свети је и говорио кроз Њега о
Своме силаску. Јер, не каже ли се у Јеванђељу, да Исус беше пун Духа Светога (Лк.
4, 1)? И не признаде ли сам Господ Исус у Назарету, да се на Њему испунило
пророчанство Исајино: Дух је Господњи на мени: зато ме помаза да јавим
јеванђеље сиромасима (4, 18)? Јасно је, дакле, да је Син у беспрекидном општењу
са Духом Светим као и са Оцем - у општењу узајамне љубави, послушности и
радости. Помазање Духом сведочи о живом и стварном присуству Духа у једној
личности. Откуд би, дакле, Помазаник могао нешто говорити о самом том Духу, а
да Дух то не зна? и обећавати неку сарадњу тога истог Духа, а да Дух није с тим
унапред сагласан? А да је Дух Свети био присутан у Господу Исусу као и да је Он
био сагласан са сваком речју, сваким делом и сваким обећањем Исусовим, то
сведочи и данашње јеванђеље.
А у последњи велики дан празника стајаше Исус и викаше говорећи: ако је ко

жедан нека дође к мени и пије. Овде је реч о празнику шатора, који се празновао у
јесен за спомен грађења шатора у пустињи у време јеврејског путовања кроз
пустињу. Тај празник се празновао седмога месеца по јеврејском рачунању, што
одговара нашем септембру, и био је празник великог весеља (III Мојс. 23, 34; V
Мојс. 16, 13 - 14). Седам дана празновао се он, и последњи дан морао је бити
нарочито торжествен, кад се назива великим. Ако је ко жедан, викао је Господ, нека
дође к мени и пије. У безводном Јерусалиму било је тешко напојити многољудну
масу света и обичном, природном водом. Нарочите водоноше вукле су воду за
храмовне судове са извора Силоамског. Шта је побудило Господа да говори о жеђи
и о води? Можда жаљакање народа на жеђ; можда посматрање трудбених
водоноша, који су тегобно вукли воду одоздо из Силоама на брдо Мореју, где је
храм био; а можда и та околност, што је то био последњи дан, те је Господ хтео да
искористи време, да опомене окамењена срца људи на духовну жеђ и да им
предложи духовно пиће. Некада је рекао Господ жени Самарјанци: ко пије од воде
коју ћу му ја дати неће ожеднети до века. И сада Он мисли на ту исту животворну
воду духовну, сада када призива свакога жеднога: нека дође к мени и пије!
Ко у мене верује, као што Писмо рече, из његова тела потећи ће реке воде живе. -
А ово рече за Духа којега после имадоше примити они који верују у име његово; јер
Дух свети још не беше (дат њима), јер Исус још не беше прослављен. Пре свега
Господ опредељује веру у Себе. Он обриче награду само онима који правилно
верују у Њега, а то значи онако као што Писмо рече. Он неће да се у Њега верује
као у једног од пророка. Гле, сви пророци су пророковали о Њему. Нити Он хоће да
Га сматрају за другог Илију или Јована Крститеља. Гле, и Илија и Јован били су
само слуге Божје и претходници Његови. А Он Себе не назива ни слугом Божјом
нити ичијим претходником. Свето писмо говори о Њему као Сину Божјем, рођеном
од Бога Оца у вечности и од пресвете Деве Марије у времену. Кад је апостол Петар
такву веру у Њега исповедио рекавши: ти си Христос, син Бога живога, Он је
такву веру похвалио (Мат. 16, 16). Кад су Га пак главари и књижевници хтели
збунити разним заплетеним питањима, Он је њих збунио и ућуткао наводом из
Светога Писма, да очекивани Месија није само син Давидов него и Син Божји
(Мат. 22, 42 - 45). Он хоће да се у Њега верује и као у врховно откровење Божје, у
којем се сустичу сва остала откровења од почетка до краја. Мимо Њега сујетна је
вера, сујетна нада, немогућа љубав. А да је правилна вера у Њега спасоносна, у то
ће се уверити они који правилно верују. Како ће се уверити? Из њихова тела
потећи ће реке воде живе. Под водом живом овде се разуме Дух Свети, као што
сам јеванђелист објашњава: а ово рече за Духа. Ко верује, дакле, у Сина Божјега,
Дух Божји наставиће у њему, и духовне живоносне реке тећи ће из тела његова. Но
зашто из тела? Зато што је тело у овом животу код светих обиталиште Духа
Светога, као што и апостол говори: или не знате да су телеса ваша црква светога
Духа која живи у вама (I Кор. 6, 19)? Тако говори апостол Павле вернима, на које је
Дух Свети већ био сишао кроз веру у Сина Божјега. Под телом у ужем смислу
разуме се срце човечје, као средиште живота и телесног и духовног. Опет апостол
Павле вели: посла Бог Духа Сина Својега у срца ваша (Гал. 4, 6). И тако, дакле, из
срца као из главног светилишта Духа Светога разлиће се духовне живоносне струје
по целом човеку, телесном и духовном. Последица тога биће, да ће тело у верујућег
постати оруђем духа човечјег, а дух човечји оруђем Духа Светога. Сав човек биће
очишћен и осветљен и оснажен и обесмрћен тим струјама Господа Духа, тако да ће
све његове мисли, и сва љубав, и све делање бити управљено у вечни живот. Струје
његовог живота преливаће се у вечност, и струје вечности преливаће се у његов
живот.
Но у то време када Господ Исус ово говораше Дух Свети још не беше, јер Исус још
не беше прослављен. То јест, Дух Свети још не беше на вернима, а на Исусу беше.
Не беше Дух Свети још отпочео у пуноћи и у свој сили Своје дејство у свету. Јер
Господ Исус још не беше прослављен, тј. још не беше до краја жртвован за род
људски, и још не беше завршио Своје дело као Спаситељ људи. У домостроју
људскога спасења Отац има пуноћу дејства у свету, кад шаље Сина на дело
спасења људског; Син има пуноћу дејства вршећи то дело спасења као Богочовек, а
Дух Свети има пуноћу дејства утврђујући, освећујући и продужујући дело Сина.
Но немој разумети ово, као да кад Отац дејствује, Син и Дух не дејствују; или да
кад Син дејствује, Отац и Дух не дејствују; или да кад Дух дејствује, Отац и Син не
дејствују. Такво злочестиво и лудо схватање нека је далеко до тебе. Јер, гле, док је
још Син био у пуноћи Свога дејства на земљи, дејствовали су заједно са Њим и
Отац и Дух, као што се то показало при крштењу на Јордану, и као што је сам
Господ Исус рекао: Отац мој до сада дела, и ја делам (Јов. 5, 17). И Отац и Син,
дакле, дејствују заједно и истовремено. Исто тако дејствују и Дух Свети заједно и
истовремено са Сином, што се види из обећања Господа Исуса, да ће послати
ученицима Духа Утешитеља но да ће и Он остати с њима у све дане до свршетка
века. Тројично Божанство је једно по суштини и недељиво, но у односу према
створеноме свету Оно изражава Своје дејство час опажљивије кроз ову божанску
ипостас час опажљивије кроз ону. Кад је, дакле, Господ Исус обећавао силазак
Духа Светога на апостоле, Дух Свети је био у Њему, тако да се може рећи, да
колико је то обећање дошло од Господа Сина толико је оно дошло и од самог
Господа Духа Светога.
Размотримо сада, како се то обећање испунило, или како се догодио силазак

Господа Духа Светога, коме ми данас и посвећујемо ово торженствено празновање.
И кад се наврши педесет дана бијаху једнодушно сви апостоли заједно. По

заповести свога Господа апостоли су седели у Јерусалиму и чекали силу с висине,
која ће им указати, шта им даље ваља чинити. Бејаху сви једнодушно и заједно на
молитви, сви као један човек, као једна душа. Садржина душа чини душе људске
различним или сличним; а садржина душа свих апостола у том времену беше једна
и иста: њихове душе беху испуњене прослављањем Бога за оно што је било и
ишчекивањем онога што ће бити.
И уједанпут постаде хука с неба као дување силнога ветра, и напуни сву кућу где
сеђаху. И показаше им се раздељени језици као огњени, и седе по један на сваког од
њих. И напунише се сви Духа Светога. Каква је то хука? Да није хука ангелских
војски? Да није хука крила херувимских, коју је чуо пророк Језекиљ (1, 24)? Каква је
да је, она није од земље него од неба, и није од земаљских ветрова но од силе
небесне. Та хука објављује силазак Цара небесног, Господа Духа Утешитеља. Није
Дух огањ, као што Он није ни голуб. Но Он се јавио на Јордану у виду голуба, а
сада се јавља као огањ; тамо да означи невиност и чистоту Господа Исуса, на кога
је и сишао био, а овде да означи огњену силу и топлоту и светлост, силу која
сагорева грех, топлоту која загрева срца, светлост која просвећује ум. Дух је
бестелесан, и не оваплоћава се ни у каквом телу, али се по потреби јавља у оним
облицима материјалним, који облици најбоље симболизирају значај момента.
Зашто се пак Дух Свети у овом случају јавио у виду раздељених огњених језика,
тако да по један огњени језик седе на сваког појединог од апостола, то је појмљиво
одмах из онога што је следовало - и стадоше говорити другим језицима као што
им Дух даваше да говоре. Ето, дакле, објашњења, зашто се Господ Дух јавио у виду
језика, и то раздељених језика. Да би прво Његово дејство било то, да апостоли
могу говорити другим језицима. Из овога је пак јасно, да је од почетка цркве
Христове спасоносно Јеванђеље намењено било свима народима на земљи, као што
је Господ определио после Свога васкрсења заповедивши апостолима: идите и
научите све народе. Јер пошто Јевреји, као народ изабрани, одбацише Господа и
распеше Га, то победни Господ учини Себи ново избранство од свих народа на
земљи, те се створи нов изабрани народ, не једнога језика него једнога духа, народ
светих или Црква Божја. Како би пак апостоли Христови ишли свима народима и
научили све народе, ако не би знали језике тих народа? Прва моћ, дакле, коју су ови
први мисионари Јеванђеља потребовали, да би могли отпочети своју мисију, била
је моћ разумевања и говора страних језика. Као прости људи они су знали само свој
матерњи језик, јеврејски, и ниједан други. Да су учили многе друге језике обичним
путем и начином, кад би их научили? Ни за цели живот не би научили онолико
колико их је Дух Свети научио у једноме тренутку. Јер погледајте колико је разних
народности с разним језицима било сабрано тада у Јерусалиму: Парћани, и Миђани,
и Еламљани, и они из Месопотамије, и из Јудеје и Кападокије, и из Понта и Азије,
и из Фригије и Памфилије из Мисира и крајева Ливијских, и путници из Рима, и
Крићани и Арапи!
Сваки од њих слушаше где они говоре његовим језиком. И дивљаху се сви и чуђаху.
Видели су пред собом људе просте, простог држања, простог изгледа и одела, и
чули су величање Бога свак на свом матерњем језику. Како да се не диве? И како да
се не чуде? Неки од њих, не знајући како да објасне целу ту ствар, почели су
називати апостоле пијаним. Но тако то често бива: пијаним људима трезан изгледа
пијан, и лудима разуман изгледа луда. Венчани са земљом и опијени земљом - како
су другчије могли и судити о људима, који су били напуњени Духом Светим, и који
су као духоносци говорили оно што им је Дух давао да говоре? Људи рутине не
воле изненађења, и кад изненађења дођу, они их сретају или са гневом или са
подсмехом. Но Дух Свети није као насилан човек, који проваљује и улази у туђ
дом. Он улази тамо, где му се врата дома драговољно отварају и где Га очекују као
најмилијег и најжељенијег госта. Апостоли су Га жељно очекивали, и Он је сишао
на њих и уселио се у њих. Није Он сишао на њих с хуком претње него с хуком
радости.
О, Браћо, како се радује Дух Свети неисказаном радошћу, када нађе чисте и
отворене душе, које чезну за Њим! С хуком радости Он се усељава у њих и дарује
их Својим богатим даровима. Као огањ Он улази у њих, да сагоре и последње
клице греха; као светлост, да их обасја незаходимом небесном светлошћу; као
топлота, да их загреје божанском топлотом љубави, којом се греју бесмртне војске
ангела у царству Божјем. ("Као лампа мада је пуна уља и мада и фитиљ има што
остаје сва тамна ако се огњем не зажеже, тако је и душа угашена и помрачена све
док се не додирне до ње светлост и благодати Светога Духа". Симеон Н. Богослов.
Слово 59). Даром језика обдарио је Он апостоле као првим даром Својим, њима
најпотребнијим у то време. Но доцније Он је, опет према потреби службе
апостолске, изливао у њих и друге дарове: дар чудотворства, дар прорицања, дар
мудрости, дар речитости, дар трпљивости, дар унутрашњег мира, дар извесности
веровања и надања, дар Богољубља и човекољубља. Обилно и радосно Дух Свети
је раздавао те дарове не само апостолима него и њиховим прејемницима и свима
светима у Цркви Христовој до дана данашњега, све према потреби и чистоти
људској. Својим великим делом на земљи Господ Исус је донео велику радост и
Оцу и Духу Светоме. Од првих рајских дана Адамових, Дух Свети није имао те
радости, какву је имао у дан Педесетнице, када Му је од Господа Сина створена
била могућност, да пуномоћ Своје силе дејствује мећу људима. Дејствовао је Он,
истина, беспрекидно и на род човечји у оковима греха од пада Адамова до
васкрслог Христа, али је Његово дејство тада стешњавано и спречавано грехом
људским. Тесним и претесним путем Он је ходио и тада мећу људима долевајући
уља у кандило живота колико да се сасвим не угаси. Он је дејствовао и кроз законе
природне, и кроз законе људске, и кроз пророке и цареве, и кроз уметника и
мудраце, уколико су се ови могли и хтели подати Његовом дејству. Где год је у
прашину земну канула суза чежњивости за правдом Божјом, то је било од топлоте,
којом је Он загрејао срце људско. Где год је синула светла мисао мудраца о
једином бесмртном Богу, то је била Његова искра, убачена у душу људску. Где год
је уметник испевао, или изрезао, или насликао неку бајку живота, која је колико
толико отварала заслепљеном човечанству вид за божанску истину, ту је Он
додиривао Својим животворним дахом дух људски. Где год је витез са вером у
Бога и самопожртвовањем устајао у заштиту потлачене правде и истине, ту је Он
уливао Своје силе у срце људско. Но све је то било без великог замаха и без велике
радости. Све су то биле само мрве, добациване гладним сужњима у тамници. Када
је Господ Исус срушио тамницу греха и смрти, и извео пред Духа Светога дванаест
Својих апостола, као дванаест светлих царских дворова, тада је Господ Дух са
хуком радости и са пуноћом Свога дејства уселио се у њих. Ожалошћени Господ
Дух Свети још од греха Адамова тада је први пут с великим дахом, с великим
замахом и с великом радошћу поново отпочео Своје неограничено дејство силе и
надахнућа у људима.
Или, ради бољег поимања, помозите се оваквим сравњењем. Сунце сија и у зиму и
у пролеће. Но његова светлост и топлота не могу да учине, да ишта у зиму из снега
узрасте. У пролеће пак исто то сунце, са истом светлошћу и топлотом чини, да из
земље ничу и расту сва посејана семена. Кажу научници, да се земља у зиму
нагиње од сунца, да предели снежни даље стоје од сунца, и да примају сунчану
светлост кроз косе а не управне сунчане зраке. У пролеће земља се нагиње ка
сунцу, снежни предели долазе ближе к сунцу, и светлост и топлота сунчана спушта
се кроз управније зраке. Од Адама до Христа душа људска била је као земља у
зимско доба. Дух Свети је светлио и грејао, но због греховне искривљености душе
људске и због њене удаљености од Бога, душа људска стајала је као замрзнута, и из
ње нису могли никакви плодови да ничу и напредују. Господ Исус исправио је
душу људску и приближио је к Богу, очистио је од леда и снега, узорао и посејао
божанско семе по њој. И Дух Свети почео је тада, као сунце у пролеће, да Својом
силом извлачи и показује дивне и слатке плодове по њиви душе људске. Никад
зима не може веровати, каквим све чудесима пролеће кити земљу. Тако ни људи,
нагнути у страну од Духа Светога, живећи душом покривеном ледом и снегом
својих сопствених самообмана, не могу никада веровати, каквим чудесним

даровима украшава Дух Свети оне људе, који се приближише к Њему и стану под
управне зраке Његове божанске светлости и топлоте. А и како би један Ескимос,
који се родио и преживео цео век у леду и снегу, могао веровати путнику из јужних
крајева, када му овај прича о цвећу и дрвећу, о шареним пољима и зеленим
брдима?
Тако ни неки људи из удаљене од Бога земље, залеђене и помрачене грехом, нису
поверовали апостолима, када су им ови почели јављати радосну вест о живоме Богу
на небесима, о Оцу, који призива к Себи све оне који се желе назвати Његовим
синовима; о Сину Божјем, који се јавио у свету као човек, поживео с људима,
пострадао за људе, васкрсао у сили и вазнео се у слави; о Духу Светоме, који је
сишао на њих и обдарио их даровима небесним; о светлој и бесмртној домовини
нашој на небесима, од које нас је само грех одвојио; о чистоти живота, која се
тражи од нас, да би се могли повратити у ту своју небесну домовину и постати
друговима и браћом ангела у вечном животу. Неки су поверовали тој радосној
вести, неки нису поверовали. Из божанских апостола разлевале су се реке воде
живе по свему свету. Неки су пришли и напили се те воде живе, а неки нису.
Апостоли су ходили мећу људима као богови, чинећи чуда, исцељујући сваки
недуг и сваку немоћ и проповедајући покајање и опроштење грехова. Неки су их
примили с радошћу а неки су их одбили с гњевом и подсмехом. Они који су их
примили осетили су и сами заједницу своју са Духом Светим и дејство Духа
Светога у себи. И тако је растао Народ Светих, и Црква Божја ширила се и
утврђивала у свету. Тако је семе никло и плод донело. Тако се дом истине, коме је
Господ Исус камен темељац, освештао Духом Свесветим, распространио на све
четири стране света и врховима својим узвисио до највиших висина небеских.
Празнујући данашњи дан као празник Духа Светога, који је из бескрајне љубави
према Господу Сину са бескрајном радошћу и послушношћу благоизволео
спустити се на земљу и узети у Своје свемоћне руке дело људскога спасења, сетимо
се у песмама благодарности и Пресвете Деве Марије, на коју је Господ Дух Свети
сишао био раније него на апостоле. На апостоле Господ Дух је сишао као на Цркву,
као на једнодушно друштво светих, док је на Богоматер Он сишао као на нарочито
изабрану личност. Дух Свети доћи ће на тебе и сила Свевишњега осениће те,
благовестио је архангел Гаврил Пресветој Деви. И она је силом Духа Светога
родила најбољи плод, од кога мирише небо и земља, и којим се хране сви верни од
почетка до краја. О Пресвета и Пречиста Богомајко, зоро и колевко нашега
спасења, узоре наш у смирењу и послушности, заштитнице и молитвенице наша
пред престолом Божјим, моли се непрестано за нас, заједно са светим апостолима!
О, Царе небесни, Утешитељу, Душе истине, доћи и на нас, и усели се у нас, и

пребивај у нама као сила, светлост и топлота; као живот наш и радост наша! И
очисти нас од сваке скверне, и спаси, Блаже, душе наше! Напуни срца наша
радошћу и грла наша песмом, да Те славимо и величамо са Оцем и Сином -
Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност.
Амин.
БЕСЕДЕ УЗ ВЕЛИКУ НЕДЕЉУ
Беседа на Велики Понедељак
И завиђаху браћа Јосифу...

и продадоше Јосифа Исмаилћанима за двадесет сребрника;
и они одведоше Јосифа у Мисир (1. Мојс. 37).
У данашњим песмама и поукама православна црква истиче краснога Јосифа као

праобраз Спаситеља нашег у страдањима Његовим. Јосиф је страдао због зависти
браће своје. Завидљива браћа продала су Јосифа трговцима за 20 сребрника. Но по
Божјем промислу Јосиф је у ропству постао велики и славан. И као такав он је у
гладне године исхранио браћу своју и спасао њих и жене њихове и децу њихову од
гладне смрти. Тако је он буквално испунио речи Христове: ко тебе каменом ти
њега хлебом, иако те речи тада још нису биле јављене свету. Он је после доселио
браћу своју и оца свога у Мисир, и кроз то определио цео доцнији ток израиљске
историје. Не он, него Бог. Јер Господ чува праведника од свих беда и прославља га
у сва времена.
Потомци оне исте браће, која су Јосифа хтела уништити, припремали су уништење
и Сина Божјега. Завист праотаца према бољем од себе пренела се и на прапотомке.
Један од њих продао је учитеља свога за 30 сребрника. И сви скупа предали су га
незнабошцима на осуду онако како су и праоци њихови предали младога Јосифа
незнабошцима. Сличност је заиста велика, поред све разлике у сразмери. Због те
сличности црква данас спомиње судбу Јосифову. Да покаже свима нама, како је
отров зависти дуготрајан. Како се тај отров преносио с отаца на синове кроз сто
поколења, од Јосифа до Господа Христа. Нису помогле ни све милоште Божије
према том народу кроз хиљаде година. Нису га облагородила ни сва страшна
чудеса Божија кроз сву његову историју. Остале су узалудне све опомене Божје.
Сва викања пророка угушена су у крви. Оци су убијали једне пророке, а синови су
им подизали споменике; синови су опет убијали друге пророке и остављали
унуцима труд око споменика, који су сведочили о њиховим злочинима.
Ја се чудим многим људима нашег времена што пишу књиге против Јевреја, кад
постоји Библија. Сва пера у свету да се поломе пишући оптужбу против овога
народа не могу саставити онакву оптужбу какву нам пружа Библија. Цела Библија
представља језовиту оптужбу племена Израиљева, са изузетком нешто праведника.
А Библија је књига коју нису писали ни Аријевци ни Антисемити, ни Хамити ни
Јафетити, него баш сами чисти Јевреји. Овако говори велики пророк Исаија кога су
они после тестером жива престругали, па му на гробу подигли споменик - овако он
говори и оптужује: Безакоња ваша раставише вас од Бога вашега, и гријеси ваши
заклонише лице његово од вас да не чује. Јер су руке ваше оскврњене крвљу и прсти
ваши безакоњем; усне ваше говоре лаж и језик ваш изриче опачину. Нема никога да
виче за правду нити има кога да се пре за истину; уздају се у ништавило, и говоре
лаж; зачињу невољу и рађају муку. Носе јаја аспидина и ткају паучину; ко поједе
јаје њихово, умре, ако ли га разбије, излази змија. Ноге им трче на зло и брзе су на
проливање крви праве; мисли су им безакоње; на путевима је њиховим пустош
(Иса. 59). Ово није ни пола стране од оне оптужбе која износи близу 1000 страна, и
која се назива Библија. Зашто, дакле, да ми пишемо оптужбу на тај несрећни народ,
кад су је они сами написали, и као зеницу ока чували и очували кроз векове и свету
предали? Није ли и сам Спаситељ рекао Јеврејима: Немојте мислити, да ћу вас ја
тужити Оцу; има ко ће вас тужити - Мојсије (Јов. 5, 45). Мојсеј, и сви пророци, и
сви апостоли - све њихови људи, њихове крви и језика. С тога их нећемо ни ми
тужити и судити, него ћемо са страхом и трепетом данас посматрати недело
њихове зависти према безгрешноме Господу и Спаситељу нашем. Као кад један
лекар расече мртво тело пијанице, па показује његово срце и јетру и бубреге и
мозак, све надувено и разједено од алкохола, тако црква пред нама данас отвара
душу Христових судија и убица, и показује нам ту душу сву разједену и поцрнелу и
иструлелу од зависти. Један само поглед на ту гадну душу испуњава нас крајњом
одвратношћу и утврђује у нама чврсту одлуку да се нећемо никад подавати
зависти. Јер завист није од нашег Створитеља него од нашег непријатеља и
рушитеља. Завист је атмосфера пакла; она је ваздух који демони дишу, храна којом
се хране, пиће којим се поје, отров који испуштају из себе.
Но да се не задржавамо дуго ни у мислима на овој пакленој отровној атмосфери.

Погледали смо на лешеве отроване завишћу, и доста. Не треба се ни мислима
задржавати на злу. Чак опасно је на зло и мислити, јер се ум човечији од тога
раслабљава. Уклони се од зла и сотвори добро. Дигнимо се свим мислима у
поднебље здравља и светлости. То је поднебље у коме је Господ наш Христос. Ту
се удише и издише добра воља. Ту се ум храни позитивном божанском истином, а
срце поји радосном божанском љубављу. Ту се човек радује добру свога ближњега,
и брат се весели напретку свога брата. Ту кад се неко узвиси трудом и паштењем,
стотину руку помажу му да се још више узвиси; а кад неко падне стотине руку
пружају се да га дигну. Ту с песмом један служи многима и многи једноме. Ту свак
постаје велики на тај начин што се труди да друге учини великим. И свак постаје
славан трудећи се да друге прослави. И свак постаје срећан трудећи се да друге
усрећи. И свак бива сит трудећи се да друге нахрани. И свак се испуњује радошћу
трудећи се да друге обрадује. Ту влада здравље и светлост. Ту се човек повраћа у
своје првобитно нормално стање. Он се покорава Богу као Родитељу своме. И све
бива ново и препорођено: и човек и сва твар. И небо се отвара широм и благослов
Божји излива се на људе. У то и такво поднебље хтео је Господ Христос уздићи сав
род човечји из отровне атмосфере зависти, мржње, себичности и братоубиства. И
успео је у томе. Ако ли се рече, да Он није успео да дигне све, то није Његов
неуспех него оних који Му нису хтели пружити руку за своје спасење; који су више
волели таму него светлост и своју несрећу више него своју срећу. Ако није успео са
фарисејима, успео је са апостолима; и ако није успео потпуно са јеврејским
народом, успео је са многим другим народима. Ако није успео са некима, успео је
са многима. Његова војска спасених у царству небеском за две хиљаде година броји
се на милијарде. Ја бих желео свим срцем да и ви сви будете уписани у успех
Христов, и да се сви убројите у војску спасених, заједно са оцима и праоцима
вашим, толико намученим за име Његово. Њему, једином Неодољивом и
Победоносном, слава и хвала у сва времена, и изнад свих времена, на век века.
Амин.
БЕСЕДА НА ВЕЛИКИ УТОРАК
Тада ће царство небеско бити као десет дјевојака (Мат. 25)
Да ли сте икад видели човека на смрт осуђена, који не брине о себи него о онима
који га воде на губилиште? Да ли би могли назвати човеком онога који би ходећи
на вешала пружао журно храну и пиће својим џелатима да они не остану гладни и
жедни, а сам на себе не би ни помислио? Ако би на очи такав човек изгледао човек,
разум би га наш несумњиво познао и прогласио богом. Црква нам показује таквог
човека у данашњим читањима, поукама и песмама. Ко има очи нека отвори, ко има
уши нека отвори, ко има разум нека отвори, ко има срце нека отвори. Тај Човек Бог
јесте сам Господ наш Исус Христос. Он је знао у ове дане, да су га старешине
јеврејске из зависти осудили на смрт. Осуда је донесена у суботу пошто је Господ
васкрсао Лазара из мртвих, и донесена је баш зато што је васкрсао Лазара. Шта
ћемо чинити? говориле су старешине сазнав за васкрсење Лазарево. Човјек овај
чини многа чудеса; ако га оставимо тако сви ће га вјеровати. Од тога дакле дана
договорише се да га убију (Јов. 11, 46). Но Христа то није нимало збунило на послу
нити задржало од посла. Он је продужавао објављивати истину Божију, призивати
к покајању, опомињати на крај свега, предочавати Страшни Суд, лечити ране на
људима, хранити и појити гладне и жедне душе.
У данашњим читањима, поукама и песмама Црква нам предлаже опомену

Христову против гордости. Јуче против зависти, данас против гордости. Ако је
завист отров, гордост је савршена лудост. Зато је Христос и назвао оних других пет
девојака лудим. Тада ће бити царство небеско као десет дјевојака, које узеше
жишке своје и изиђоше на сусрет женику. Пет од њих бијаху мудре а пет луде.
Тада! Тада царство небеско неће више бити као семе које Сејач сеје, па семе расте и
доноси плода. Тада више неће бити времена ни да се сеје ни да се чека. Нити ће
царство небеско тада бити као квасац што се ставља у тесто, па се чека док се све
тесто закваси. Тада више неће бити чекања. Нити ће тада царство небеско бити као
бисер што га трговац тражи. Тада се више не може тражити нити чекати док се
нађе. Нити ће царство небеско бити тада као бацање мреже и ловљење рибе. Јер и
ту се мора чекати. А тада се неће нико ни чекати ни сачекивати. Јер тада ће сунце
помрчати, и мјесец своју свјетлост изгубити, и звјезде с неба попадати, и силе се
небеске покренути. И тада ће проплакати сва племена на земљи, и угледаће Сина
човјечијега гдје иде на облацима небеским са силом и славом великом (Мат. 24). Ето
тада царство небеско не може бити више као у другим причама и сравњењима; него
ће бити као десет девојака које легну спавати, док у по ноћи не буду пробуђене
виком: Се жених грјадет! Под спавањем овде се разумева смрт. Па како број десет
означава пуноћу бројева, то се под десет заспалих девојака могу разумети сви
умрли пре доласка Судије. Сви ће, дакле, бити пробуђени, и мудри и луди. Јер ће
вика бити велика и страхотна: Ево женика гдје иде, излазите му на сусрет!
Ваистину, небивала грмљавина и тресак од страхотне вике и од јеке труба
ангелских! Од те грмљавине и треска и вике и јеке задрхтаће земља, узбуркаће се
мора, срушиће се све зидарије људске у прах и пепео. Но тој вици и јеци неће бити
сврха да збуњује природне стихије и руши дела људска и Божија - не, то је
узгредно и споредно - него је тој вици и јеци сврха да потресе све гробове и
пробуди све мртве у гробовима.
А кад сви мртви устану из гробова, сви ће кренути у сретање женику Христу по
мраку. По најцрњем мраку у истини. Јер нити ће светлити сунце ни месец ни
звезде, како је и речено. У том црном и густом мраку светлиће праведним душама
правда њихова, јеванђелска правда, под којом се разумевају све врлине и сва добра
дела. Кандило њихове душе биће пуно уља, и то кандило светлиће им кад пођу у
сретање Сину Божјем. Такве душе назвао је Господ мудрим. А лудим је назвао оне
душе, које су у животу задобиле само једну врлину, рецимо девичку чистоту, али
су се због те своје једне и једине врлине толико биле погордиле, да су немилостиво
презирале и ружиле остале људе који су могли и имати друге неке врлине али нису
имали ту њихову једину врлину. Заиста је девичка чистота ангелска врлина. Зато се
у нашем честитом народу девојка поштује као неко више биће, а још већма девојка
замонашена и посвећена потпуно Богу на службу, телом и душом. Али ко би се
усудио рећи да дуготрпљивост није ангелска врлина кад се зна колико ангел
хранитељ трпи целог века гледајући како човек греши? Или ко би се осмелио
ставити милост на нижи степен, кад се зна пример милостивог Самарјанина? Или
ко би отворио уста и рекао нешто против смерности и кротости, кад је њих
Спаситељ истакао на прво место у Блаженствима? Па храброст у пожртвовању за
Истину до мученичке смрти? Па врховну царицу свих врлина, љубав - ко би смео
одбацити па надати се спасењу? Није довољно само очистити своју кућу, па је
држати празну и хладну. Очишћену кућу треба и наместити, и напунити и украсити
и окадити и загрејати. У таквој кући може се без стида дочекати висок гост. Није
довољно ни кандило душе наше само очистити да се блиста, него га треба и налити
уљем свих врлина, без иједног изузетка. Такво кандило пали Дух Божји, и оно
светли у тами.
Но оставимо мисли о лудим девојкама. Управимо очи на оне мудре девојке које
кроз мрак оног Страшног Часа иду са својим запаљеним кандилима у сретање
Христу, као што украшене невесте иду у сретање женику своме. Како је диван и
чудесан призор! У мраку васионском, кад се погасе звезде на небесном своду,
засијаће звезде на земљи. Засијаће душе девојака Христових, то јест све праведне
душе Христове од постања света. Васкрснуће им тела, и у васкрсла тела обући ће се
душе њихове; запалиће се као кандила и засветлиће лепше него икад звезде у ноћи.
И биће их више него звезда на небесном своду. И као један невиђени ватромет поћи
ће од земље к небесима у сусрет Цару и Господу своме. А кад се све те мудре душе
пусте у Рај, затвориће се рајска врата, а онима који лутајући по мраку случајно
дођу до тих врата и почну куцати даће се одговор изнутра: Не познајем вас!
Предочавајући све ово Господ наш опоменуо је све нас и заповедио: Стражите!
Никакве речи једног сродника или пријатеља нашег немају такву важност као
Његове предсмртне речи. Те речи ми дуго памтимо и поштујемо као завет.
Стражите! ово је реч нашег најближег Сродника и највећег Пријатеља. Ово су
Христове предсмртне речи, речи заветне. Осуђен на смрт Он није бринуо о себи
него о онима који остају после Њега, дакле и о нама. Ако хоћемо да испунимо
потпуно Његову заповест о стражењу, морамо двојако стражити: прво над својом
сопственом душом, па онда и над душама наших сапутника и рођака у овом
животу. Јер је Он исти рекао и овакву реч: Стражи и утврђуј остале који хоће да
помру (Откров. 3, 2).
Послушајмо, дакле, Спаситеља свога и станимо на стражу прво душе своје, а потом
и душе свога ближњега. Да видимо шта имамо, а шта немамо у души. Да видимо и
прегледамо као што девојка сваки час гледа и прегледа припремљене дарове своје,
и мисли шта још треба да набави, шта да купи, а шта да изатка и извезе и скроји и
сашије и украси. Тако и ми душу своју да гледамо и прегледамо сваки час; да је
богатимо Богом и за Бога. Да би били спремни и готови за онај час, кад се разлегне
вика и јека: Се жених грјадет! Амин.
БЕСЕДА НА ВЕЛИКУ СРЕДУ
Простре блудница косе пред Тебе Господе,

пружи Јуда руке безаконицима;
она да прими опроштај, а овај да прими сребрнике.
Први грех који се показао у ономе свету духовноме јесте завист. Сатанаил је
позавидео величини Створитеља свога, због чега је одбачен и бачен у поноре
паклене таме. Кад је он отпао од Бога, отпало је и име Божје из његовог имена. Јер
име Божје на јеврејском јесте Ил. Као у речи Емануил или Михаил или Гаврил.
Сатанаил је од тада прозват Сатана. Но Сатанаилова завист је била везана са
гордошћу, као то што обично бива. Јер он је помислио - као што сваки отпадник од
Бога и данас помишља - да он може боље и мудрије од Бога управљати овим

Божјим светом.
Први грех који се показао на људском роду у овоме свету јесте опет завист, па
одмах по том гордост. Завидљиви Сатана дошапнуо је Еви, да она и њен муж могу
бити богови само ако погазе заповест Божју. У том тренутку отров зависти према
Створитељу своме кануо је и у душу женину; а са завишћу брзо и други грех,
гордост, то јест луда помисао да заиста и она и њен муж могу постати богови - кроз
грех, кроз грех отпада од Бога Створитеља! Уз ове две накарадне сестре
близнакиње показала се одмах и трећа: уз завист и гордост јавила се и блудња. Па
као што завист и гордост могу бити разноврсне, тако је разноврсна и блудња. Јер
блудња може бити у мислима, у осећајима, у речима, у делима; у духу и у телу. Но
у свима својим врстама блудња значи једно исто, наиме: блуђење са пута који је
Бог указао и бесциљно, и бесмислено лутање по странпутицама, које удаљују
човека од Бога, одузимају му од имена оно ил, име Божје, и увршћују га у мрачну
параду онога злодуха, коме је прво од имена одузето ил - име Божје. Каже се негде,
како је прво Ева "соблудила са змијом" у Рају. Наравно, да се ту не помишља на
блудњу телесну него мисаону, јер је свака блудња у зачетку свом мисаона. А тај
зачетак блудње у мислима брзо се шири после, као рак, по целом бићу човечјем.
Историјски - тај зачетак је од Сатане; те као што су завист и гордост сатански
греси, тако исто и блудња је сатански грех. Уистини блудња је и сада као и од увек
Сатанино једино занимање, цело биће његово. У Јеванђељу названа је та сатанска
блудња лажју. Он је лажа и отац лажи. И код људи свака блудња јесте лаж. Јер
није од Истине, нити ходи путем Истине, нити се стреми ка Истини, него је
бесциљна, бесмислена и бесплодна. И у нашем језику назива се блудњом свако
удаљавање од правога пута и циља. Кад неко сиђе с правога пута или изгуби циљ
свога пута, за њега се каже: заблудео! То јест: упутио се лажним путем ка лажном
циљу. Блудња је лаж, и она долази од оца сваке лажи.
И телесна блудња је лаж. Она је као израз свих блудњи човекових. Савршена
лудост, беспуће и бесциљност. Вршење воље не Божије него Сатанине. Тријумф
себичности и бесловесности. Сушта лаж од оца сваке лажи. У ту лаж обукли су се
Адам и Ева када су по Сатанином рецепту захтели постати богови. Осетили су се
нагим. И били су наги од Истине. И духовни вид им је одузет, онај вид којим су
они дотле гледали једно у другом живу божанску душу. Остале су им само очи
телесне, очи којим су они могли видети само тело једно другог. Земља је гледала
земљу. И земља је само видела земљу. Љуска је посматрала љуску, док је језгро
скривено од обојега. И од тада почели су они рађати децу у телесној похоти, то јест
у блудњи или лажи. Јер нису мислили на циљ свога сједињења, уређеног и
одређеног по разуму Божјем. Нису мислили на децу него на себе, и то не на себе
као живе душе него као телеса. Тако се изродило потомство Адамово у похоти и
блудњи или лажи. Ко је могао спасти род људски од те сулуде блудње осим Онај
који се није родио од похоти ни од воље тјелесне, ни од духа лажи него од Духа
Светога и од Девојке Свете? Ко пак од људи може примити спасење осим онога ко
верује, да је Христос рођен од Духа Светога и Девојке Свете?
У данашњим читањима, поукама и песмама Црква нам показује пример једне жене
грешнице, која је са том вером у Сина Деве Марије примила спасење. Вама је
свима познато како се то догодило. Ја ћу поновити причу укратко: Неки губави
фарисеј позвао је Господа Исуса на ручак. Ту је био и Јуда. Кад су сели за трпезу
наједном уђе у кућу једна жена, позната грешница из града. Донесе стакленицу
скупоценог мира, зађе позади Исуса, распусти своје косе, клече и поче мирисом
прати ноге Господње, мирисом и сузама прати, а косом отирати. Тада се јавише два
господина за реч: губави домаћин и Јуда среброљубац. Губави домаћин
подругљиво рече у себи за Исуса: да је он пророк знао би ко и каква га се жена
дотиче; јер је грјешница. А Јуда опет, ванбрачни син неке друге грешнице према
предању - оваплоћење среброљубне блудње свога рода и сам погружен у
финансијске апетите свога племена - љутито узвикну: зашто се ово миро не
продаде за триста гроша и не даде сиромасима? Тако су се, дакле, против
покајане жене грешнице дигла два љута грешника: један фарисеј сав од греха губав
телом и душом, и један издајник који је за 30 сребрника продао свога Учитеља. Но
од обојице ми добијамо по једно драгоцено сведочанство, од губавца - да грешнике
нико тако не оптужује као грешник, а од издајника - да је миро које је она
грешница левала на ноге Исусове заиста било веома скупоцено. Стајало је триста
гроша, по речима Јудиним. А Јуда је био вешт то проценити! Укоревши обојицу
како ваља Господ се окрете уплаканој жени покајници и благо јој рече: Опраштају
ти се гријеси... Вјера твоја поможе ти; иди с миром (Лука 7, 37; Јов. 12, 4). И
устаде жена изнова рођена, чиста и светла као Ева пре греха; не више грешница но
праведница, и не више жена него девојка, управо девица тек рођена Духом
Господњим. Све њене блудње биле су скинуте с њеног живота као одвратна
дроњава хаљина.
Ево чуда над чудесима! Ево радости, којој се ангели небески радују, а од које пакао
плаче! Кћи Сатанина постаје кћи Божија. Изгубљена овца - нађена. Беспутна -
упућена на пут. Ослепљена гнојем сатанске блудње - прогледала и видела себе као
живу божанску душу. Заблудела у свињски обор - враћена у царски двор Оца свога.
Која сила на земљи може то чудо учинити, тај преврат у човеку произвести? Какав
збир природних и културних сила може ту промену у човеку извршити? Која
школа, и каква мудрост било јелинска или индијска? Нико и ништа, и опет кажем:
нико и ништа осим Њега од Деве Рођенога. Једино Он свесилни Носилац и
Спроводилац вечне небеске силе, могао је то чудо учинити. Он и данас чини таква
чудеса, чудеса препорођаја и преокрета. Нико други осим Он. Приђите му зато сви
ви, грешници и грешнице, слободно с покајањем и сузама. Учините жртву од свога
имања, блудњом стеченога, као она велика покајница. Нека замирише ваша жртва
као драгоцено миро. А свако добро дело у име Његово представља пред Њим
драгоцено миро, и мирише као најмириснији аромат. Не питајте, где ћемо Га наћи,
да му ставимо наше миро, купљено од добитка на блудњи нашој. Не питајте, где је
кућа оног губавог фарисеја, да би нашли Сина Деве Марије. Гле, он није више за
трпезом губавог Симона на земљи, Он је за рајском трпезом Оца Свог на небесима.
Но слободно Му се може и сада прићи; чак и лакше него онда, јер се не мора нико
тискати између губаваца и издајника. Сваки Му може слободно и лако прићи. Ако
хоћеш, можеш прићи икони Његовој у цркви, и принети Му своје сузе и своје миро.
Слободно и храбро, не бој се. И не мисли, да те Он неће погледати и чути због

гадних греха твојих. На против, Он те чека. Он гладни и жедни за твојим
покајањем. Он ће се окренути од небеске трпезе и погледати на тебе. Само принеси
миро у облику ма какве жртве и уз то сузе твоје. И чућеш у срцу слатки глас Његов:
Опраштају ти се гријеси; иди с миром! И мир ће ваистину завладати у немирној
души твојој. Јер ћеш бити нова твар, очишћена и растерећена и препорођена. И
веселићеш се и играти од радости, славећи Христа Бога, вазда слављенога на
небеси и на земљи. Амин.
БЕСЕДА НА ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК
Рече Господ: Који једе моје тијело

и пије моју крв има живот вјечни,
и ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јов. 6, 54).
У данашњи дан поставио је Спаситељ света трпезу која се не диже. У томе је слава
овога дана. Ево има близу 2000 година како је он поставио ту трпезу, и још стоји
постављена; нити се икад дигла нити ће се дићи до скончања времена. Чудеснија
трпеза никада није била постављена од створења света, ни у Рају ни на земљи. Ни у
Рају наши прародитељи нису видели тако чудесну трпезу, још мање потомци
њихови изван Раја. У Рају је било дрво живота, од кога ко би јео имао би живот
вечни. Адаму и Еви није било забрањено јести од тога дрвета, но они ипак нису
јели од њега. Окусили су од забрањеног дрвета, но од дозвољеног дрвета живота од
кога се вечно живи нису окусили. Када су пак згрешили и јели од забрањеног
дрвета познања добра и зла, онда им је Бог забранио јести од дрвета живота, да не
би као грешници вечно живели. То дрво живота усред Раја било је праслика Христа
Господа.
У данашњи дан, браћо, поставио је Спаситељ света трпезу која се не диже. На ту

свету трпезу Своју ставио је јело, које Адам у Рају није јео, и које никад нико од
људи није окусио од Адама до апостола. Поставио је Домаћин трпезу и ставио на
њу право Дрво Живота. Поставио је Христос трпезу и ставио самога Себе за јело и
пиће на трпезу.
О, браћо моја, како је све бескрајно тајанствено и чудесно што Бог твори? Када
Јевреји беху гладни у пустињи викаху на Бога и с ругањем говораху: Може ли Бог
зготовити трпезу у пустињи (Пс. 78)? Али свемоћни Бог разгневи се на народ
неверни, и зготови му заиста трпезу у пустињи. По вољи Свемогућега дуну ветар
од мора и донесе препелице у пустињу. И као прахом засу их месом, и као пијеском
морским птицама крилатим. И пусти ману с неба и нахрани их као хлебом. И
храњаше их тако 40 година у пустињи. Но ипак не марише за Бога својега, нити
осетише љубав Његову, нити запамтише свемоћ Његову. Па када се јави Син Божји
на земљи, када сиђе с небеса као Хлеб Живота, и најави том истом народу да ће он
поставити сада нову трпезу у пустињи људској, они му се наругаше и рекоше: како
може овај дати тијело своје да једемо? Како може? На то им је Христос
одговорио: заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијела сина човечијега и не
пијете крви његове, нећете имати живота у себи. Но заборавни и безбожни
одмахивали су главом и говорили један другом: како може? како може? Може
онако како Бог може! Онако како је нахранио оце ваше у једној пустињи месом и
хлебом, - онако може и сада поставити трпезу у другој пустињи; у пустињи смрти и
духовне суше и моралне блудње. У пустињи где нема ништа зелено осим зеленог
једа зависти ваше; и где нема никакве друге висине осим гробних хумки гордости
ваше; и никаквог пута осим преплетених стаза блудњи ваших - у тој другој
пустињи, страшнијој од оне прве пешчане пустиње под Хоривом, може Он, само
Он поставити чудесну трпезу од тела и крви Своје. Како може? како може? Може
онако како може само небеска љубав, за коју сте ви отврднули срца ваша и
затворили очи ваше.
О, браћо моја, како је неисказано тајанствена и чудесна љубав Божија? Мајке могу
ту љубав донекле разумети. Јер мајка држи постављену трпезу за чедо своје на
прсима својим. Чедо се храни телом и крвљу мајке своје. Чедо сиса млеко матере
своје, а у млеку је крв, у крви је душа, у души је љубав. Нека не даје мајка своје
чедо дојкињама; нека га сама доји. Јер дојкиња ће му давати своју крв - а у крви је
душа - у њеној крви није душа матере него најамнице. И то ће се показати на души
детета, на судби његовој. Мајке, дакле, могу донекле разумети ону тајанствену и
чудесну трпезу на коју је Христос Спаситељ ставио људима за јело Своје тело и
Своју крв.
И сва деца одојена на прсима матера својих могу донекле разумети ону Христову
трпезу љубави. Она су се хранила млеком матера својих, а у млеку је крв, у крви је
душа, а у души је љубав матере - праве матере, а не најамнице. Љубав даје
нарочито својство души, душа даје то исто својство крви, а крв преноси то својство
ономе ко пије крв у виду млека. Зато кад мајка храни дете својом крвљу, она не
храни само тело детиње него и душу детињу. И дете расте у љубави матере своје, и
враћа јој љубав за љубав кроз цео живот. И браћа могу донекле разумети ону
Христову трпезу љубави. Јер су везана крвљу једне исте матере, сједињена
својством душе њене, и загрејана љубављу њеном. Јер је у млеку крв, у крви душа,
у души љубав, у љубави живот.
И обични лекари нашега времена могу донекле разумети ону чудесну Христову
трпезу љубави. Нарочито баш лекари нашега модерног времена, који врше пренос
крви из човека у човека, такозвану трансфузију крви. Нејака крв или болесна крв
једнога човека лечи се уношењем у њ крви здравог човека. На тај начин нејака се
крв појачава, а болесна крв оздрављава. Но ту се мора пазити на расположење
онога лица које даје своју крв болеснику, на душу његову мора се пазити. Ко даје,
треба да даје по љубави, а не по сили или за плату. Зато је најбоље при трансфузији
крви узимати крв сродника или пријатеља, а не најамника. Јер крв никад није сама;
у крви је душа, а у души или љубав или пакост; у љубави је пак живот, а у пакости
отров за душу. Огромна пракса преноса крви у наше модерно време јесте символ
огромне потребе људи нашег времена за крвљу Христовом, то јест за крвљу
најздравијег и најмилијег Пријатеља; Онога који је из љубави ставио своју крв на
трпезу свима који ју желе примити и здрави бити.
Још и сви учени људи нашега времена могу донекле појмити ону чудесну трпезу са
телом и крвљу Христовом у виду освећеног хлеба и вина. Баш учени и вешти људи
успели су да претворе многе ствари из једнога стања у друго стање. Тако се дошло
до млека у виду прашка и до ваздуха у виду течности. Постоји, дакле, прашак који
је на очи прашак, а у ствари је млеко; и постоји течност која је на очи течност, а у
ствари је ваздух. Тако и на трпези Господњој постоји хлеб и вино које је на очи
хлеб и вино, а уствари је тело Христово и крв Христова. Могло би се рећи за сваки
хлеб и за свако вино да су тело и крв човечја, јер треба само да дођу под утицај
стомака па да се у истини претворе у тело и крв човечју. Како да Творац стомака не
би могао учинити оно што стомак учини? Кад је Спаситељ света благословио на
трпези Својој хлеб и вино, и рекао за хлеб: примите, једите, ово је тијело моје,
хлеб је онога часа постао телом Његовим; и кад је рекао за чашу: пијте из ње сви,
ово је крв моја, вино је онога часа постало крвљу Његовом. То се исто догађа и дан
данас када свештеник на светој трпези Господњој благослови хлеб и вино. Не
питај, како то свештеник може учинити? И Мојсије је некада у Мисиру претворио
воду у крв. Уствари, није то Мојсеј учинио силом својом него Бог кроз Мојсеја.
Тако и кроз свештеника Христова Бог Дух Свети дејствује на постављени хлеб и
вино на светој трпези и чини од њих тело и крв Христову.
О, браћо моја, како је све чудесно што Створитељ наш твори! Колико је чудесна
моћ Његова, љубав Његова чини нам се још чудеснија. По тој чудесној љубави
Својој Он је као нежна мајка привио на прси Своје гладне синове човечје да их
нахрани крвљу Својом. По тој чудесној љубави Својој Он је као здрави брат пренео
Своју здраву крв на болесну браћу Своју. И ево кроз 19 векова Он то чини
непрестано, и није Му се досадило; и чиниће до краја времена, и неће Му
дотужити. Напротив, што год су људи гладнији и болеснији и грешнији и
слабокрвнији, то Он с већом журбом и бригом нуди им Своју крв са Своје трпезе
љубави, са свете трпезе Своје, која како се поставила никада се више није ни дигла
ни испразнила.
БЕСЕДА НА ВЕЛИКИ ПЕТАК

Један од војника прободе му ребра копљем,

и одмах изиђе крв и вода (Јов. 19)
Ево дана који је сав ноћ.
Одсуство сунца на небу и одсуство разума и срца на земљи направило је од овога

дана најцрњу и најстрашнију ноћ на точку времена.
Својом језивом тамом и страхотом он и данас страши људе. И дан данас после 19
столећа он уноси узбуђење и трепет у милионе људских душа. Сам собом овај дан
довољна је сведоџба, да Онај коме је он посвећен није обичан човек него Бог. Јер
тако стравичан дан не приличи човеку него Богу.
Нека нико не сравњује смрт нашег знаменитог Балканца Сократа са смрћу Господа
Исуса Христа. Такво сравњење сасвим је неприлично и несразмерно. Истина, и
Сократа је насилна смрт учинила чувеним човеком. Но смрт Христова бескрајно се
разликује од смрти Сократове. Пре свега, против Сократа устали су били само
Грци, и то не сви Грци него једино Атињани. Међутим, против Христа устао је био
цео свет, и то: семитска раса кроз Јевреје, хамитска раса кроз Ирода, јафетитска
кроз Пилата. И поред људи дигао је своју аспидну злобу на Господа и онај отац
лажи који је слагао Еву у Рају. Сав, дакле, земни и подземни свет устао је против
Христа.
Па онда, на Сократу је остала сумња до данашњега дана, да се он морао нешто

огрешити о државу и јавни морал, те да није осуђен сасвим без кривице. Христа су
пак оправдали и сви они - баш сви - који су Га тужили и судили и на крст уздигли.
Оправдао Га је Пилат, главни судија, који је јавно рекао: ја не налазим никакве

кривице на овом човјеку, и који је пред Јеврејима опрао своје руке од крви
Христове.
Оправдао Га је Ирод цар, прво тиме што Га је мирно повратио Пилату не нашавши
кривице на Њему; и још тиме што га је обукао у белу хаљину, у хаљину невиности.
Оправдала је Христа и жена Пилатова, којој се на сну јавила правда страдалног

Господа. Уплашена од тога сна, она је поручила своме мужу кад је овај седео у
суду: немој се ти ништа мијешати у осуду тога праведника, јер сам данас у сну
много пострадала њега ради (Мат. 27, 19).
Оправдао је Спаситеља нашег и свог онај разумни разбојник на крсту кад је

бранећи Њега од неправедне поруге свога друга рекао: зар се ти не бојиш Бога? ми
смо још праведно осуђени по својим дјелима као што смо заслужили, али он
никаква зла није учинио.
И сами демони познали су Исуса и признали Га за Сина Божјега. Као Сину Божјем
демони су Му се молили, да их не изгони из људи. А кад је Он Син Божји - како би
могао учинити неку неправду и заслужити смрт?
Најзад, и Јевреји, као главно демонско оруђе против Христа, оправдали су Га

својим сопственим признањем и сведочанством. И нехотично, и против своје воље,
они су Га оправдали у две своје речи, изречене под крстом Његовим. Прва је реч:
другима поможе, а себи не може помоћи. Дакле, другима поможе, то је важно.
Друга је реч: Он се уздао у Бога, нека му поможе сад. Дакле: Он се уздао у Бога, то
је важно. И тако безумни Жидови, који нису знали ни шта раде ни шта говоре,
посведочили су и потврдили две велике истине о Христу; прво, да је Он другима
помогао; и друго, да се Он уздао у Бога. Уосталом, ко данас на Балкану и у свету
зна дан и датум Сократове смрти? И коме је стало до тога да се сећа тога дана? А
погледајте овај дан Христове смрти; погледајте колики народи светкују овај дан! У
онај први Велики Петак под крстом Господњим стајала је само Његова пресвета
Мати са Јованом апостолом, а у данашњи Велики Петак - особито ове године кад
Га и неправославни светкују заједно са православним хришћанима - стотине
милиона људских бића по васцелој кугли земаљској стоје под крстом Његовим и
духовним очима гледају у Њега, свога Господа и Спаса, како распет виси на крсту.
Не, браћо, моја, не може се смрт Христова мерити ни сравњивати са смрћу ма кога
човека у историји људској. Страхоте Христове осуде; страхоте Његових страдања;
страхоте овог страшног дана губе све мере и сразмере људске. Овај дан приличи
само Богу, никако човеку.
О, како је стравичан овај дан, ако је ово уопште дан, а не ноћ без светлости и са
неба и са земље! Народи су се мучили кроз векове, какво име да даду овом дану.
Помислите само, како су се народи мучили око имена овога дана. Наш народ га је
назвао: Велики Петак. На Југу он се назива: Страшни Петак. Немци га зову:
Жалосни Петак. Французи га називају: Свети Петак. Енглези су га именовали:
Добри Петак. И сва ова имена, појединачно и укупно, одговарају садржини овога
дана.
Чак му одговара и назвање: Добри Петак. Јер ма колико да је овај дан пун греха,
мрака и страха, он је спасоносан дан за род човечји. Безумље људско хтело је
уништити јединог Спасиоца и затворити једина врата спасења људског, али је
свемоћни Бог окренуо смрт на живот, уништење на васкрсење, срам на славу, а на
место једних затворених врата отворио друга. Но о том божанственом преокрету
говориће се прекосутра, на светли дан Васкрсења. А ми застанимо још у мраку овог
дана под крстом милог нам Спаситеља и Господа. Задржимо се поред Мајке
Његове која тихо тугује и поред ученика који скрушено јеца. Посмотримо још шта
се ту догађа.
Један од војника прободе му ребра копљем и одмах изиђе крв и вода. Не прободе
војник ниједног од разбојника, него прободе само Исуса. Јер грешном роду
човечјем није нужна била крв разбојничка - те крви на земљи било је и сувише -
него му је нужна била крв здрава и безгрешна, крв што поправља рђаву крв и рђав
дух. Зашто је речено: крв и вода? Зато што је обоје нужно било роду човечјем.
Ваистину, две ствари су му биле по живот неопходне: чистота и храна. Зато је
Господ на почетку своје мисије прво ушао у воду јорданску и крстио се, а на
свршетку Своје мисије, у јучешњи дан, поставио трпезу крви Своје за храну
људима. Вода и крв - чистота и храна. Шта друго љубав чини него што чисти и
храни? Чиме се занима мајка, око чега се труди, и чему посвећује све време, све
дане и све ноћи? Само чистоти и исхрани чеда свога.
И судије Христове Ирод и Пилат, изразили су и нехотично ову двојну мисију Сина
Божјега - очистити и нахранити. Они су то симболично изразили, мада не од своје
воље, јутром овога Петка када су Господа Христа обукли најпре у белу хаљину, а
потом у црвену. Убелити и нахранити; убелити људе од греха, а потом нахранити
их божанском крвљу - то је био програм Христов, који се обелоданио и на живом и
на мртвом телу Његовом. И у смрти Својој, кроз мртво тело Своје Господ је јавио
свету због чега је дошао у свет. Наиме: дошао је да очисти и нахрани, и кроз то
двоје да обрадује, да одагна жалост и унесе радост. Зато изиђе крв и вода. Јер су
људи били нечисти и гладни! Били су нечисти и гладни још од греха Адамова. Грех
је донео човеку нечистоту и глад. Одкада се човек оделио од Оца свог небесног, он
је залутао и одлутао у далеку земљу, запао у друштво преисподних свиња и постао
овима друг у нечистоти и глади. Како први човек тако и потомство његово. Сама
нечистота и глад!
Ко је могао људе из те далеке земље повратити ка Оцу? Ко их је могао опрати и у

пристојно одело оденути? Ко их је могао нахранити и украсити? Нико од њих
самих. Нико од смртних људи, као што је расуђујући признавао и највећи философ
балкански Платон. Нико осим Бог једини. Нико осим Онај, кога је разјарени чопор
људски на данашњи дан изуједао, попљувао, израњавио и на дрво приковао. Али
Он се није наљутио, као што се лекар не љути на лудаке у лудници. Љубав која Га
је побудила да се спусти у ров избезумљених од прљавштине и глади није Га
остављала ни на крсту. Умирући на крсту Он је слушао урлање и гроктање чопора
под крстом, но није се наљутио. Наљутило се сунце и сакрило свој сјај; наљутила
се земља и затресла се; наљутиле се стене и попуцале - али Он се није наљутио. Он
је умирао за нечисте и изгладнеле, и умирући молио се Оцу небесном: Оче,
опрости им јер не знају шта раде!
Но, да ли ми, браћо, сви знамо шта радимо? Да ли сви они који су крштени и
Христовом крвљу причешћени знају данас шта раде? Да ли нема међу вашим
рођацима и комшијама и таквих, који су приведени до прага небеса, па се поново
вратили назад у земљу далеку, у чопор побеснелих свиња? где се умире без вере и
наде; где се станује у свакој нечистоти, где се гладни отимају о свињско корење, у
далекој земљи где влада губа од зависти, губа од гордости, губа од блудњи и свака
губа. Ако такве сроднике и комшије имате и за њих знате, смилујте се Христа ради,
и повраћајте их Спаситељу, који је и ради њих умро у мукама. Смилујте се на њих
и научите их да се они сами смилују на себе и поврате од лудила. Научите их речју,
покажите им пример делом и животом, и помолите се за њих Оцу небесном са
уздасима и сузама: Оче, опрости им јер не знају шта раде. Благо вама ако
повратите на пут истине једнога од оних за које Христос умре. Ваистину,

примићете плату праведничку у царству Христовом. Но, бринући о другима не
престајте стражити над самим собом. Стражите и непрестано тражите здраву и
лековиту храну која је од Христа. А та храна састоји се из Његових речи, из Његове
љубави и из Његове крви. Јер је кратак век наш на земљи. Као једна надница! Али
ту надницу платиће вечном платом Онај који данас пред нашим духовним очима
виси на крсту. Његово је царство, Његова сила, Његова слава, Његова власт, Његов
суд, на век века. Амин.
"Њива Божја", 1936. г.
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Благо онима, који не видеше, а вероваше (Јован 20, 29).
Зора је рујна руменила врт Јосифа из Ариматеје. Никад она не изгледаше тако мила
и љупка. Љупкост и бајност њена наговештаваше најсјајније сунце које ће тога дана
свет обасјати, најведрији дан погруженој земљи. Све је уранило, да поздрави
освитак тога дана: гора својим шумом, птице песмом, роса блиставошћу, ваздух
веселим треперењем и брујањем, цела природа свечаним изгледом и живошћу, - све
му је носило јутарњу химну. Све је заједно са зором, похитало, чисто, умивено
најчистијом росом и запојено најблаготворнијом свежином, на сусрет новоме дану.
Све радосно и смерно узимаше учешћа у тријумфу небесне победе.
Каква разлика измећу тога дана и два ранија.
У Петак је сунце помрчало, кад су Сина Божјега на крст приковали. Земља је

задрхтала у страху због злочина који се на њој изврши. Народ је бежао безобзирно
с Голготе, да не буде сведок даљих излива гњева небеснога. На Голготи стајаху три
крста, но свет је видео само један на средини. Видео га је и кад је леђима њему
окренут био и кад је далеко од њега био, излазио му је он пред очи непрестано, и у
сну и на јави. Онај који на њему издахну као да непрекидно и звучно довикиваше
застрашеном народу и унезвереним извршиоцима: кад подигнете Сина човечјега,
онда ћете знати, да сам Ја (Јн. 8, 28).
Но још Пилат није дошао себи од чуда, како се нагло, не путем закона него
простом виком и урнебесом заведене масе, оконча страшном трагедијом један
процес занимљив и важан; још у дворовима Ирода и Кајафе није се зауставила
бујица безумног одушевљења због добро изведеног плана, још Јудин дух није ни
приспео у царство мрачних духова, још голготски џелати нису ни крв с руку
спрали, још народ страховаше, поражен оним чудним стицајем догађаја, који се
извршише насиљем људским и гњевом Божјим, - кад муњевито прохуја вест по
Јерусалиму о Ускрснућу Великог Мртваца.
Тај глас, колико радостан за народ толико ужасан за извршиоце грознога злочина, и
ако је се ревносно крио, као ветар прохуја кроз све па и најзабаченије улице и
кутове престоничке. Као што противници Христови не могоше зауставити бурне
народне поздраве кад Исус улазаше у Јерусалим, тако им и сад би сав труд
узалудан око заташкавања и оповргавања пронесене вести. Јерусалим је сав
жуборио: Христос Васкрсе!
Побожне жене донесоше мирисе на гроб Исусов, да га прелију, но како се

зачудише кад ступише у врт Јосифов? Њихови мириси учинише им се и сувише
слаби и непотребни према миомирном и бајном мирису који их из лепога врта
запахну. Очаране том бајношћу оне убрзаше ход гробу драгога им Покојника.
Први зраци сунчеви падоше на празан гроб и открише им славан догађај од тога
јутра. Но оне не вероваше. Тада се јавише и два небеска весника и потврдише им
оно што су им зраци сунца открили, али узалуд. Жалост Мироносица, недоумица и
сумња све је већма расла све док им се сам Исус не јави.
Беше се лепо разданило, када и Петар с Јованом дође у свети врт. Он уђе у
гробницу где лежаше Исус и виде где леже само хаљине. Он се веома зачуди, но ни
празан гроб, ни уверавање његовога друга, кога Исус љубљаше, не могаше га
убедити у истинитост васкрсења.
Он виде, али не поверова.
Врт Ариматејски купаше се већ у изобилној светлости сунца, када и његов

поседник Јосиф дође ка гробу Спаситељеву, да се увери у истину гласа који је чуо
на улици. Виде све, што и Апостоли и жене Мироносице, али неизвесност и његову
душу обузе. И он не верова.
Сумњаху они који су с њима сваки дан ходили и из уста његових науку слушали;
сумњаше Петар и Тома, сумњаше Јосиф, сумњаху они што путу из Емауса чуше
глас, сумњаше Магдалена.
Они су сви гледали празан гроб у коме беше сахрањен њихов учитељ, видели су
престрашене стражаре Пилатове и из њихових уста чули причу о јединственом и
нечувеном догађају; о силаску ангела, пуцању плоче, Васкрсењу Христовом. Сви
су они чули, сазнали и добили доказе из прве руке, али - нису поверовали. Требао
је Исус лично да им се јави, да га дохвате и реч његову чују, да му завуку руку међу
ребра, па тек онда да верују.
Христос им се свим могућим начинима, од њих захтеваним, приказао као у истини

жив, рекао им: "Видите и уверите се, али благо онима који не видеше а вероваше."
***
Двадесет векова лежи пред нама отворен гроб у врту Јосифа Ариматејца. Ми нисмо
као Петар и Јован само тренутно и летимично гроб прегледали, па отишли са
сумњом или вером. Не, него смо сваки бусен земље у врту преврнули и испитали,
сваку стварчицу у њему претресли, сваки жбун опипали и прегледали, призвали и
стражаре и саслушали их, чули и изјаве старешина јудејских и фарисеја, сазнали
тачно све прилике и околности које су пратиле тај чудновати догађај и - на крају
крајева дошли до два различита резултата: једни, задовољни прибраним подацима,
поверовали су у Васкрсење Христово, други незадовољни свуколиким доказима,
остали у супротном мишљењу.
Од ових последњих једни долазе до сумње не трудним испитивањем него просто

зато, што начелно не признају никаква чуда други и ако чине каква испитивања,
чине их са жељом, да их она доведу до одрицања, што, разуме се, и бива. Но на
послетку оставимо ми ове и једне и друге неверне душе, нека још годинама гледају
у отворен гроб, ваљда ће наићи на неку ствар у самоме гробу или пре или после
гроба, која ће изменити и управити како треба њихово мишљење.
Зауставимо се на оним првим којима и ми припадамо. Они признају Христово

ускрснуће зато, што су све испитали, све околности проценили, све узгреднице
промерили и добро прорачунали; признају га, као што га је признао и Тома, дакле,
тек онда пошто су се Христа прихватили и руке своје у ребра Његова ставили.
Али и они, и ако верују, као год и они који одричу немају дела у обећаној награди
коју Христос обећава само онима, који не видеше а вероваше.
Ови који нису видели а поверовали су, прави су наследници небесне награде. Они
су веровали у Ускрс још пре него што се тај славан догађај и десио. Веровали су
још и онда, када је он од Исуса наговештаван и пророкован. Но и они нису
поверовали; из неразумевања или простоте него зато што су се и они уверили;
уверили су се, да је Христос Син Божји и посланик небесни. Од Јордана они су га
узастопце пратили, чули су сваку реч његову и видели свако дело његово. Они су
видели васкрснуће Јаирове кћери и удивљени стајали пред гробом, из кога се лађар,
на Једну моћну реч, дигао. Они су стајали под крстом на Голготи и видели су све
до краја. И њих је страх обузео од таме, која је земљом завладала, кад је Праведник
Дух свој Оцу предао. Али над страхом у души њиховој владала је нада у победу
Истине.
Ето зато су они и поверовали одмах, без икаквих доказа, гласу о чуду у врту
Ариматејском. Зато њихова душа плива у блаженству, зато они и не журе у врт, да
се над празном гробницом увере, не, него трче и траже своје пријатеље и
једномишљенике, грле се с њима и поздрављају једни друге поздравом: Христос
Васкрсе!
Прибрани и весели они тим поздравом ословљавају и своје пренеражене и збуњене

противнике, чудећи се њиховом неверовању, њиховој сумњи у ствар, која је за њих
више него истинита. Противници сумњиво врте главом, траже доказе, и сведоке, и
стављају могућност преваре, - али их убеђени верни у чуду остављају и журе, да са
својима радост поделе, да још кога обрадују чудном вешћу. Они је само у две речи
саопштавају; срце њиово жели да се споји са целим светом. Њих жалости ма какав
знак сумње, они ником не дају доказе, јер их сматрају за излишне, они на ускрснуће
свога Спаситеља гледају као на ствар јасну и разумљиву саму по себи, они у њ
верују као у своје рођено биће: "али им то не каза тело и крв њихова, него Отац
који је на небесима."
Узалуд ћемо ми преметати по врту Ариматејском, узалуд саслушавати цео

Јерусалим и цео кор апостолски, узалуд претресати све архиве и прелиставати све
писмене остатке тога епохалног времена, ипак до искреног, дубоког и постојаног
убеђења у истину Васкрсења Христовог не можемо доћи, ако немамо у себи духа
Божијега. А до овога није тешко доћи. Довољно је пажљиво, разумљиво и без
икакве предрасуде прочитати Јеванђеље. Уместо што узалуд тражимо спољашње
доказе које, где потражимо и наћи ћемо у свакој јеванђелској речи наговештаја и
поткрепљења, узрока и оправдања, великога догађаја.
У великом догађају које описује Јеванђеље, свака Спаситељева реч и свако дело
Његово то су цветови које везује и спаја у један венац дело сопственог ускрснућа.
Кроз сваки од тих цветова да се видети та веза, јер је кроз сваки провучена. Као
што је бесмислено једноме венцу од цвећа одрицати везу, коју човек на први
поглед не би могао да види, тако је бесмислено одрицати ону чудну везу која везује
јеванђелски - божанствени венац.
Старешине јудејске и неправедне судије Христове пронели су лаж, да су ученици

одвалили плочу и однели Исуса, па разгласили "бајку" о васкрсењу. Многи верни
пред овим застане, уозбиљи се, и с мрачном сумњом лаћа се Јеванђеља, да стоти
или хиљадити пут чита одељак о васкрсењу Господа.
Међутим, мене тај глас не колеба и не збуњује. Мени је довољно, да читам

Јеванђеље до осуде над Христом, па да га затворим и опет да могу на основу
прочитанога знати завршну главу. Читањем Христове науке и Његових дела ја из
почетка Јеванђеља већ присуствујем плетењу божанскога венца и није ми потребно
сумњати о спони у њему и надносити се над гроб ариматејски. Довољно је за мене,
да пратим Исуса од Витлејема до Голготе, па да се вратим с уверењем, да мора
доћи Васкрс.
За мене је јасно, да Онај, Који је у Кани претворио воду у вино, Који је ишао по
води као по суху од чије се речи стишавало море а бежали зли духови, по чијој су
се заповести гробови отварали и мртви устајали; - да је Онај имао моћ и силу и над
својом сопственом смрћу. Има их много који веле: "кад бих видео онда бих
веровао". Они то говоре заборављајући да су Фарисеји видели, па опет нису
веровали. Видели су Фарисеји дела Христова, чули науку његову, али, у страху
због своје личне користи и угодности на земљи, нису Му веровали, већ Га гонише и
осудише. - Ко би могао тврдити, да и они који веле: кад би видели, онда би
веровали, не би били у томе прави ни верни потомци Фарисеја? Ко би се могао
заклети, да и кад би видели, не би сумња гризла душу њихову? Кад би видели,
можда би онда тражили доказе о постојању и способности очију својих. Не, не
постоји уистини, да је вера постојанија оних, који траже све да виде и опипају.
Њихова сумња простире се и на њих саме. Они ни својим очима - ни себи - не
верују.
Потребно је запојити се духом Божјим, духом јеванђелским, па бити убеђен у

Васкрс. Благо онима који не видеше, а вероваше. Они су увек више убеђени у
истину од оних који до ње испитивањем дођоше. Благо њима што верују, јер су
спокојни и задовољни. Њих радује пролеће са свима својим милинама, али круна
свију милина то је за њих најсјајнији дан са најруменијом зором, најведријим
небом и најлепшим сунцем; дан који је први пут освануо у врту ариматејском. Они
знају да такав дан у години једном само земљи освиће; зато с радошћу дочекују тај
мили дан, када се душа њихова испуњава миљем, очи подижу смерно к небу са
изразом неисказаног блаженства славе и победе, а уста само усклицавају: Христос
васкрсе!
"Хришћански весник", 1904. г.
О СЛИЧНОСТИ СА ХРИСТОМ
Христос воскресе, драга браћо и децо!
Родио се у пећини, васкрсао у слави, Господ наш преславни. Небо беше отворено и
при рођењу и при васкрсењу Његовом. Небо Божје светло, што дуго ћуташе
затворено грехом Адамовим. И Ангели разговараху са људима. Он је и сишао на
земљу, да отвори људима небо и збратими људе и ангеле. Он, Бог наш и Спаситељ
наш, заогрнут човечијим телом, као порфиром вечни Цар Славе. Он, сама чистота и
смиреност, родио се од пречисте и смерне Деве у пећини, а васкрсао у слави, да и
ми слично Њему, све што почињемо деловати, почињемо са чистотом и
смерношћу, јер то је од Бога указани пут ка вечној слави.
Живео је у радионици, а васкрсао у слави, Учитељ наш премудри. Живео је дуго у

радионици као вредни занатлија, без вике и шума, а васкрсао у слави. Да и ми
будемо вредни и грудољубиви у дужностима својим, на њивама и у радионицама,
кроз цео живот свој, непрестано имајући у виду њиву и радионицу душа наших. Јер
је трудољубље неопходни услов за добијање душевног спасења и вечне славе.
Творио је превелика дела милосрђа и љубави наспрам људи, а васкрсао у слави,

наш нежни Чудотворац љубави. Да и ми показујемо милост наспрам суседа својих
немоћних, и то првенствено милост у мислима мислећи добро о њима, милост у
молитви, молећи се Богу за њих, и милост на делу чинећи им добро од добра које
нам је од Бога. Да будемо слични Господу Христу у милости, као што су деца
слична родитељима својим. Јер без милости нико се никад није прославио пред
Богом и ангелима Божјим светлим. Ако се неко и прославио без милости,
прославио се плачевном славом међу мрачним демонима и слугама њиховим.
Стајао и клечао често на молитви, а васкрсао у слави. Молио се понекад и по целе

ноћи, не за себе него за нас, децу свих времена и свих народа, кротки наш Светац
над Свецима. Да и ми молитвом освештавамо душе и тела, домове и њиве, поља и
радионице, и сву ствар око себе. Да будемо у молитвеној скрушености слични
Њему, који је молитвом као росом небеском заливао своје бесмртно дело спасења
људског. Ко се икад прослави без молитве? Ако се неко без ње и прослави,
прослави се не у царству светлости, и не славом Божјом, него неком другом и
другчијом славом.
Трпео клетве и поруге од људи, а васкрсао у слави. Трпео пљувања пљувача и

шамарања шамарача, одрицања и издајства од стране пријатеља; трпео од глупости
учених, од дугог језика краткоумних и од охолости наших ништавних, трпео и
отрпео све - а васкрсао у слави, дуготрпељиви и свешчедри Искупитељ наш. Да и
ми имамо трпељивост (терпјеније) и да праштамо опадачима и нападачима својим.
На крст био пропет и закован, исмејан у мукама, умртвљен и у земљу погребен, -

али васкрсао у слави, свесилни Створитељ и Бог наш, да се и ми научимо примати
све горчине, које нас у животу стигну или сретну, с неограниченом покорношћу
вољи Божјој, слично Њему праобразу и прототипу нашем, свечовечанском и
пречистом, свагда говорећи као Он: Оче мој, нека буде воља твоја!
Да се обучемо, дакле у чистоту и смерност, у трудољубље, милосрђе, трпељивост

са праштањем, и у покорност вољи Божјој. Ко се не буде обукао у ову златоткану
одећу од седам великих Његових врлина, тај се значи није одржао обучен у Христа,
какав је био при крштењу, те кад буде стао пред Христа на Суду великом у дан
расплате, неће личити на Њега ни по чем, ни по једном шаву ни концу, и као наг и
одвратан биће гурнут и одбачен. Јер свак ко улази у вечни покој, у радост и славу
Христову, и у живовање бесплатно са Њим, мора претходно личити на Њега. Ко
пак не личи на Њега, не може бити Његов нити с Њим.
Многи наши преци, браћо, личили су на Христа. Наша прошлост балканска и

православна показује нам, да на Њега може личити и човек судија и човек сужањ,
тежак и занатлија и слуга и слушкиња и просјак. Сваки човек треба да може
распознати у Њему своје право биће у пуноћи, у красоти и у сили, а Он опет да
може видети бар нешто од Свога у свакоме. Сваки створени од Њега може личити
на Њега. Све службе и сва достојанства нису отворена за све људе, али сличност са
Христом отворена је за све. И читави народи и племена могу личити на Њега.
Ваистину, Балкански народи у прошлости личили су често и много на Христа. И

кад год су у већој мери личили на Њега, бивали су велики и славни, како у слободи
тако и у ропству. У слободи су ваши стари умели личити на Христа по чистоти и
смерности, по трудољубљу и милосрђу, а у ропству, опет по молитвености,
трпељивости, праштању и покорности вољи Божјој.
Тако се вера православна прослављала и тако је она прослављала људе и народе на

Балкану и у временима спољашње слободе и у времена спољашњег робовања,
подједнако силно и узвишено. Од те славе душа се храни, очи сладе и уши зује све
до данас. Све од оних дана када је апостол Павле, обучен у седмонитну одећу
Христову, јављао Јеванђеље Христово, Радосну Вест о Христу по Атини и
Коринту, по Филиби и Солуну, по својој Македонији и Тракији, па до наших дана
Православље се прослављало ликом Балканског Христа, како у појединим свецима
тако и у великим масама народним на овоме знаменитом полуострву. Ако је данас
православним Балканцима зло, и то у слободи, шта да кажемо? Ништа друго него
да су се многи потомци великих предака застидели сличности својих старих са
Христом Бесмртним, па су почели ударати на себе супротне и одватне образине,
према своме смањеном раду, према своме ослабелом виду и слуху, према своме
окраћалом досезању. Неки би од ових и хтели да се радују празнику Христовог
Васкрсења, подражавајући у томе прост народ, али не могу и не умеју да се радују.
Не да им се, зато што нису плакали са Христом на путовањима понижења Његових.
Нико се не може радовати празнику Васкрсења ко се не радује факту (догађају)
Васкрсења. А они који се крштењем уписаше у Христову војску, па се сада
застидеше свога Војсковође, биће избрисани из Књиге живота и отерани у таму
крајњу. Знате ли зашто? Зато што неће ни по чем личити на Онога који за сада још
милује а који ће онда по правди судити. Не познајем вас, рећи ће им Вечни Судија.
Ничега сличног немате ни са мном. Ја познајем своје, и моји познају мене, а ви ко
сте?
О, нека би ваш удео, браћо, био са оним блаженима које Господ изабра и прими. А
блажени су они који личише на Господа. И бише малена огледала, у којима се
огледа Бог. Нико не може бити потпун као Он, али сви можемо личити на Њега.
Треба при том знати, да није важно да ми личимо на Господа Славе по сили и моћи
чудотворној. То је Он задржао у Својој руци, и то Он дарује коме хоће, како хоће, и
када хоће. По величини силе чудотворне нико се неће ни судити ни награђивати на
Страшноме Суду. Али је важно, и врло важно, да ми личимо на Господа по оних
седам великих врлина: по чистоти, по смерности, по трудољубљу, по милосрђу, по
молитвености, по трпљењу и праштању, и по покорности вољи Божјој. У томе није
постављена ни мера ни граница. Ту је отворено непрегледно поље за подражавање,
за надметање. Трку заврших, пише свети славни и свехвални апостол Павле. Сила
чудотворна, моћ прорицања и видовитости, што је од Господа, има за људе кратку
меру и блиску границу, али зар је могуће бити сувише чист и смеран, сувише
трудољубив и милостив, молитвен и трпељив, великодушан и покоран вољи
Божјој? Не. Никад нико од људи није претерао у томе. Не бојте се ни ви, да ћете
прекорачити меру у тим врлинама. Него се трудите, попут светитеља, да будете
слични Ономе који вам је створио лик човечји, трудите се све дотле докле
Христово обличје не постане у вама (Гал. 4, 19). Да будете слични Њему по

чистоти, по смерности, по трудољубљу, по милосрђу, по молитвености, по
трпљењу, по праштању и по покорности вољи Божјој, да би били на крају слични
Њему по васкрсењу. Да би Му били на крају слични по вечној слави, а вечна слава
и вечни живот једно је исто. Нити се може одвојити једно од другога у царству
Христовом. Да будемо, дакле, слични Њему на земљи, да би Му били слични и на
небесима. Да будемо слични Њему овде, да бисмо били распознати онамо. Еда би
тако постали учасници славе Његове вечите, и санаследници царства Његовог на
небесима, заједно с ангелима и светитељима.
Васкрсли Господ нека би вазда био посреди нас као што је био посреди апостола, и
светлио нам примером својим на путу спасења, крепио нас љубављу Бога Оца и
оживљавао силом Духа свог животворног, сада и навек. Амин.
Васкршња посланица, Охрид, 1929. г.

Omi Lije

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Omi Lije

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software

http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.

Јеванђеље архангела Гаврила

Лука, 1, 24-28. Зач. 3.

Сунце се огледа у чистој води, и небо у чистом срцу.

О, јадно срце људско, својино многих незаконитих господара, бисере међу

Силазак Бога међу људе је најнеустрашивије дело Божје љубави, Божјег

О томе говори данашње јеванђеље.

у свету не разочарава људе више од бесплодне жеље, већ задовољене и

А у шести месец послан би ангел Гаврил од Бога у град Галилејски, по имену

Та изабрана девојка била је обручена Јосифу, рођаку своме. Зашто је била

Зашто је човеку име баш Јосиф? Да подсети на дивнога и целомудренога Јосифа,

Велики Гаврил, који је присуствовао стварању човека у почетку времена, и који

Потпун и потпуно задовољавајући одговор. Бог идјеже хошчет побјеждајетсја

Саслушавши објашњење Божјег весника најсмиренија од смирених девојака

Матеј 1, 18-25. Зач. 2.

Ко са послушношћу и смирењем приђе Господу Исусу Христу, тај неће никада

Почетна вежбања регрута за војску Христову јесу вежбања у послушности и

Са послушношћу и смирењем почиње нови свет, нова твар, ново човечанство.

Но када је Адам прекршио послушност и изгубио смиреност - а то двоје увек

Погледајте само како, као на удар магичнога штапа, непослушност и гордост

Погледајте сада Господа Христа и Његову околину. Све сама послушност и

свему ономе, што се дешавало у души послушнога, смиренога и простога човека

А Јосиф муж њезин, будући праведан, и не хотећи је јавно срамотити, намисли је

Јосифовом камен спотицања неким неверним људима, он је одбрана чистоте од

неба није, да људима издаје наредбе без апеловања на људско поимање и

бојажљиво чува од највећег мегдана - мегдана са Сатаном, грехом и смрћу. Треба

Но прекинимо разговор о ономе, чему треба посветити мање разговора а више

Јеванђеље о Небесном Хлебу у слами

Лука 2, 1-20. Зач. 5.

У то време владаше земљом Ћесар Август. Његово јединоначалство на земљи беше

У то време спољашњега мира и унутрашњег очајања родио се Господ Исус

Синовску смиренопослушност показао је Господ Исус уопште тиме што је одлучио

Царствену слободу човека над природом, над Својом телесном и душевном

Да се Он родио у Риму, као син Ћесара Августа, ко би поверовао у Његов пост, у

Отуда је јасно, дакле, да мудрост Божја, показана при рођењу Спаситељевом -

С Маријом испрошеном за њега женом, која беше трудна. Славни јеванђелист

Божје! Ради домостроја спасења људскога Оно обраћа гонитеља Хришћанства

И ако је Јосиф од колена Давидова, а Давид из града Витлејема, ни Давид ни Јосиф,

Јудеја је пуна таквих пештера. Ту су пештере пророчке, пештера Манасијина,

Била ]е ноћ и тишина ноћна. Уморни путници, поданици Ћесареви, одмарали су се

невероватно било, да су се пастири из околине могли њоме служити. Но доцније,

На том месту, дакле, по истинитој традицији, јави се стражећим пастирима ангел

Таква се величанствена слава небесна открила и простодушним пастирима

Но ово јављање ангела донесе и другу новост, дотле непознату људима и

Слава на висини Богу,

међу људима добра воља!

Слава на висини Богу,

међу људима добра воља!

После овога догађаја, јединственог у историји људској и достојног само Господа

Хајдемо до Витлејема, рекоше пастири један другом, да видимо то што се тамо

Да видимо то што се тамо догодило. Пастири не веле: да видимо да ли се тамо то

заједно са Оцем и Духом Светим, Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек,

Јеванђеље о источним звездарима

Матеј 2, 1-12. Зач. 3.

Дубина божанске мудрости није се показала ни дубља ни виша у почетку старога

Но да би јасније блеснула мудрост божанска, показана у склопу и распореду

Но Лука говори о ћесару римском Августу и о пастирима витлејемским, док Матеј

Ко су ти тајанствени звездари са Истока? И како то да баш они дођу и поклоне се

Заборавивши јединога, живога и свемоћнога Бога, Исток је временом пао потпуно

слободно биће, да је за слободу створен и да ходи у сусрет слободи. Из те слутње

Дошавши у Јерусалим звездари су објаснили Ироду и његовим доглавницима

Извештај мудраца јерусалимских двојако је морао прогневити нечовечног Ирода.

Оставивши Ирода и властелинску руљу духовних и моралних просјака око њега,