2starac Pajsije Svetogorac - Čuvajte Dušu! (Duh Božji I Duh Ovog Svijeta)

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu
DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA
Prvo poglavlje
SVETSKO OBRAZOVANjE I ZNANjE
Oštrouman čovek je očišćen čovek

Znanje bez božanskog prosvetljenja je propast
Nauka treba da se razvija duhovnim životom
Duh Sveti ne silazi mehanički
Osveštajmo znanje
"Znanje nadima" (1. Kor. 8,1)
Radimo ispravno na svojoj pameti
Drugo poglavlje
RACIONALIZAM NAŠEG VREMENA
Razum [logika] u duhovnom životu

Svetska logika muči čoveka
Logika ovoga sveta kvari duhovna čula
"Ne sudite po izgledu" (Jn. 7, 24)
Treće poglavlje
NOVA POKOLjENjA
Nestade duha žrtvovanja

Nerazumna ljubav čini decu nesposobnom
Poredak mračnih sila
"Ne dirajte decu!"
Mladi treba da prođu ispit čistote
Istinita ljubav rađa kod mladih saznanje
Četvrto poglavlje
BESTIDNOST I NEDOSTATAK POŠTOVANjA
Drskost proteruje pobožnost
1
Poštovanje starijih
Počinju da sude i Bogu
Bestidnost izgoni blagodat Božiju
"Poštuj oca i mater svoju"
Jaz među generacijama
Peto poglavlje
UNUTRAŠNjI BESPOREDAK I SPOLjAŠNjI RAZVOJ
Jadnici ovoga sveta oblače se onako kakvi su u duši

Danas ne može da se razlikuje muškarac od žene
Ljudi su žedni jednostavnosti
"Žena da ne nosi muško odelo, niti čovek da se oblači u ženske haljine"
Ulepšavanje (doterivanje): prljanje ikone Božije

ČUVAJTE DUŠU!
DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA - SVETSKO OBRAZOVANjE I ZNANjE
Oštrouman čovek je očišćen čovek
Kada čovek ne izoštrava svoj um Bogom, nego ga izoštrava zlobom, prima u sebe đavola.
Bolje bi mu bilo da je izgubio pamet, jer bi tako barem imao olakšanje na dan Suda.
- Starče, razlikuje li se prostota (neznalaštvo) od lukavstva?
- Da, kao lisica od šakala. Šakal, kada nešto vidi, on to i poželi, i žurno ide da to uzme.
Lisica će, pak, prvo primeniti lukavstvo, a potom će otići da uzme ono što je htela.
- Može li neko, starče, da lukavost smatra za oštroumlje?
- Da, može, ali ako ispita samoga sebe, shvatiće šta je lukavstvo a šta je oštroumlje. Ima i
spisak, pomoću koga to može da razume. Koji su darovi Duha Svetoga? Ljubav, radost,
mir, itd. Da li je ono što ima u sebi, ima sa tim veze? Ako nema, onda je to nešto satansko,
onda je njegova pamet iskvarena, ima obeležja "pokvarenjaka".
2
Pametan i oštrouman čovek je onaj koji se pročistio, koji je očišćen od strasti. Onaj ko je
osveštao svoj um, taj je zaista mudar. A ako mu um nije očišćen, oštroumlje mu uopšte ne
koristi. Pogledajte novinare, političare - pametni su. Ali mnogi od njih, zbog toga što
nemaju osvećeni um, kada govore pametne stvari, govore i bezumnosti. Od prevelike
pameti govore velike bezumnosti! Ako čovek ne usavršava svoj um, đavo ga iskoristi. Ako
korisno ne upotrebi svoj um u pravcu činjenja dobra, đavo ga iskoristi za zlo.
- Ako, dakle, čovek ne usavršava svoj um, time đavolu otvara mogućnosti?
- Ako ga ne usavršava, sve te mogućnosti se same otvaraju. Ako čovek ne dela duhovno,
postaje nepostojan u dobru, i on sam, a ne đavo, čini zlo. Tako je neko, na primer,
pametan, ali ne dela umom svojim već lenjstvuje. A ako ne koristi svoj um, kakve koristi
ima od toga što je pametan?
- Može li neko oštrouman pravilno da sudi, ako njime vladaju strasti?
- Kao prvo, treba paziti da se ne veruje sopstvenom umu, jer, ako je čovek duhovan pa
veruje svom umu - prelastiće se, a ako je od ovoga sveta - poludeće. Ne treba da veruje
svojoj pomisli. Treba da pita, da se savetuje, da osveštava svoju mudrost. I uopšte, čovek
treba da osveštava sve što ima. Ako je mudrost osveštana, ona pomaže pri svakom
rasuđivanju. Ako je neko mudar, ali njegova mudrost nije osveštana, on ne može duhovno
da rasuđuje. Neko može, zbog svoje prirodne prostote, da nekog varalicu smatra za
svetitelja, i da neki bezobrazluk smatra za blagočestivost. Kada se, pak, mudar osvešta,
postaje veoma razborit.
- Starče, kako se oštroumlje osveštava?
- Da bi se čovek osveštao, ne treba da od lukavog (= đavola) primi poruke, niti da razmišlja

lukavo, već da sve čini sa dobrotom i prostodušnošću. Tako dolazi duhovna jasnoća,
božansko prosvetljenje, i tada čovek sagledava srca ljudi, i ne donosi ljudske zaključke.
- Starče, da li je rasuđivanje povezano sa znanjem?
- Rasuđivanje dolazi od božanskog prosvetljenja. Neko može da čita Oce, da pravilno zna
određene stvari, da se podvizava i da se moli. Rasuđivanje, međutim, dolazi od božanskog
prosvetljenja, i to je sasvim druga stvar.
- Da li je svet, starče, nekada bi bolji?
- Nije bio bolji, ali su ljudi nekada imali prbstodušnost i dobru pomisao. Danas ljudi na sve
gledaju sa lukavstvom, jer sve mere razumom. Evropski duh je doneo mnogo zla. Taj duh
je ono što sakati ljude. Ljudi bi danas bili u mnogo boljem duhovnom stanju, jer su
školovaniji i mogli bi da se sporazumeju. Međutim, naučili su ih ateizmu, i svemu
satanskom, tako su ih onesposobili da ne mogu da se sporazumeju. Nekada, nisi mogao
da se sa nekim razumeš, ako nije bio blagočestiv,[1] jer tada nije bio ni obrazovan. Sećam
3
se, jedan kaluđer se jednom prilikom, Kada je čuo da se na Liturgiji Pređeosvećenih
darova pominje "Grigorije, Papa rimski"[2], sablaznio. 'Nisam to očekivao', reče, 'zar ste
postali papisti?' i pobegao je iz Crkve, jer je pomislio da pominju rimskog Papu! Vidiš li šta
čini neznanje! Neznanje je strašna stvar. Najgore zlo čine oni koji u isto vreme imaju u sebi
i blagočestivosti i onoga što je škodljivo. Takvi, bez da ispitaju stvari, stvaraju probleme.
NAPOMENE:
1. Grčka reč ----- obično se na srpski preovid kao blagočestivo i blagočestije. Bukvalno
znači dobro poštovati tako da kod Otaca često ima značenje kao pravo-slavlje,
ispravno poštovanje Boga. Videti Sv. Jovan Damaskin Besede, prev ep. Atanasije,
Trebinje 2002. str. 90, napomena 6. (prim. prev).
2. Prepodobni Grigorije Dvojeslov, Papa Rimski (540 - 604), je Svetitelj naše Crkve.
Njegov spomen se proslavlja 12. marta.

ČUVAJTE DUŠU!
Znanje bez božanskog prosvetljenja je propast
Ako se ljudi u brzini svoga razmišljanja na trenutak zaustave, njihov um će se ne samo

odmoriti, nego će im se i božanska blagodat lako približiti. Znanje bez prosvetljenja je
propast. Ako se neko trudi na duhovnom planu, ako se podvizava, tada ga Bog i
prosvetljava. Tada on ima božansko prosvetljenje, božanska iskustva, i nema svoje
sopstvene misli, pa zato i vidi daleko. Onaj ko je kratkovid, izbliza dobro vidi stvari, ali na
daljinu ne vidi. A onaj ko nije kratkovid, videće malo dalje, ali i ovo još ništa ne govori. Jer
telesnih očiju je jedan par, a duhovnih ima mnogo.
Oni koji su udaljeni od Hrista, lišeni su božanskog prosvetljenja, jer odbacuju sunce kao
nešto bezumno, i odlaze tamo gde sunca nema. Kao posledica toga javlja se duhovna
prehlada i bolest. Ako se čovek ne osvešta, akO ne dođe božansko prosvetljenje, ako je
ostalo znanje i ispravno to često viđam to je onda samo racionalizam i ništa više od toga.
4
Ako nedostaje božansko prosvetljenje, i ono što će ljudi reći, i ono što će napisati, neće im
pomoći. Pogledajte kako Psaltir, koji je ispisan božanskim prosvetljenjem, ima veliku
dubinu! Sakupi, ako želiš, sve teologe i sve filologe, i videćeš da jedan psalam sa takvom
dubinom ne mogu da sastave! David je bio nepismen, ali možeš jasno da vidiš kako ga je
vodio Duh Božji. '
I Crkva je danas u teskobi, jer nedostaje božansko prosvetljenje, i svako radi kako hoće.
Ulaze i ljudski elementi od kojih nastaju strasti koje kasnije koristi đavo. Zbog toga ne bi
trebalo da vlast traže ljudi kojima vladaju njihove strasti.
- Dakle, ljudi treba neprestano da traže božansko prosvetljenje?
Da, jer drugačije, rešenja do kojih dolaze nastaju dejstvom razuma. Tako se kasnije stvaraju
smutnje. Skupštine, paraskupštine... A zlo je u tome što nisu prethodno došlo do
samopoznanja. Jer samopoznanje vredi više no sva znanja ovoga sveta. Kada čovek
smireno pozna sebe, biva priznat i od ljudi. Kad bi neki prznali sebe, uvideli bi svu svoju
rugobu i uopšte više ne bi progovorili..
Jednom prilikom mi neko reče. "Nema ni jednog pravoslavnog da predstavlja pravoslavlje

van njega samog, na skupovima, itd". I tako je govorio, govorio, govorio, prekorevajući.
"Prorok Ilija", rekoh mu, "kada ga Bog upita: šta tražiš Ilija na Horivu, on odgovori:
ostadoh sam. Tada mu Bog reče: "Sedam hiljada ima onih koji nisu preklonili kolena pred
Vaalom". Sedam hiljada ljudi bilo je verno Bogu, a prorok Ilija reče: "Ostah sam!" I ti tako
prekorevaš, iako postoje toliki verni! ...Ko je naš Pantokrator (= Svedržitelj)? Da li je On
Svedržitelj u građevini koja ima oštećenja od zemljotresa, i mi razmišljamo šta da radimo
da je spasemo da ne padne, pa zovemo arheologe da je podupru?" "Ali tamo u Americi
nema nikoga", reče mi. "Ali ja sam upoznao toliko vernih iz Amerike", rekoh mu. "Da, ali
katolici deluju lukavo". "Ali katolici sami", rekoh, "napuštaju papizam i prelaze u
pravoslavlje. Dobro, kada je Patrijarh Dimitrije išao u Ameriku, zar ti isti katolici nisu
vikali: "Patrijarh je istiniti hrišćanin, a papa je trgovac"? Zar nisu to katolici govorili sa
gnevom? Zašto onda govoriš o tome da katolici žele da prevare Pravoslavne, da ih
promene, itd? Gde je Bog? Zar đavo može uspeti?"
Na žalost, zapadni racionalizam je uticao i na istočne pravoslavne predstojatelje, i tako su

oni samo telesno u Istočnoj Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj, dok su u stvari celim svojim
bićem na Zapadu i gledaju na njega kao na vladaoca sveta. Ako se na Zapad pogleda
duhovno, svetlošću Istoka, svetlošću Hristovom, tada će se videti duhovni zalazak
Zapada, koji malo po malo gubi svetlost mislenog Sunca, Hrista, i koji napreduje ka
dubokom mraku. Skupljaju se i saboruju[1] i dogovaraju se o stvarima o kojima ne treba
raspravljati, o kojima ni Sveti Oci nisu raspravljali toliko vremena, Sve je ovo Od lukavoga,
Kako bi vernima dotužilo i kako bi se sablaznili, i kako bi ih gurnuli - jedne u jeres a druge
u raskol, i kako bi time đavo zaradio. O, o... muče i usložnjavaju život Ovi ljudi!
5
I odakle sve ovo? Niko se ne bavi duhovnim delanjem, nego umišlja da je duhovan čovek i
govori bezumnosti. Jedno dete sa prirodnom čistotom uma i sa malim znanjem koje ima,
reći će ti ispravne stvari. Nasuprot tome, neko sa velikim obrazovanjem, sa umom
zamućenim demonskim uticajem koji je primio, govori ti najveće bezbožnosti.
Onaj ko stalno izoštrava svoj um znanjem, a Živi udaljeno od Boga, na koncu razdvaja svoj
um na dva dela. Jedan deo će malo po malo sam propasti, a drugim ljudi pribegavaju
potpuno ljudskim rešenjima. Ljudsko znanje, kada se osveštava, postaje božansko i tada je
od pomoći. Drugačije je sa ljudskim sučeljavanjima, razumom, logikom ovoga sveta.
Služiti se samo umom je kao koristiti lepak za gvožđe. A magnet privlači metale, i ovaj
prianja, ali se ne lepi.
To je današnji svet. Na sve stvari se gleda suvom logikom. Ova logika vodi u propast. Zar
nije rečeno da "znanje nadima" (1 Kor. 8, 2). Ako nema božanskog prosvetljenja, znanje
ničemu ne koristi, nego donosi propast.
NAPOMENE:
1. Starac ovde ne misli na sve sabore, već na one na kojima se razmatraju teme koje su
već razrešene u Crkvi od strane Svetih Otaca, i o kojima više nema potrebe da se
raspravlja.

ČUVAJTE DUŠU!
Nauka treba da se razvija duhovnim životom
Svako zlo potiče od razuma, onda kada se razum stalno zabavlja jedino naukom i kada je
sasvim odvojen od Boga. Zbog toga ovakvi ljudi i ne nalaze svoj unutrašnji mir i
ravnotežu. Nasuprot ovome, kada se um kreće oko Boga, ljudi koriste i nauku za staranje
o svojoj unutrašnjosti, i za dobro sveta, jer je tada um osveštan.
- Dakle, starče, nauka nije od pomoći čoveku?
6
- Nauka mnogo pomaže, ali i mnogo zamućuje. Upoznao sam duše velike umne bistrine,
iako nisu preterano učeni. Oni koji su svoj um prvo zamutili naukom, pa ga blagodaću
Božijom razbistrili, tada, svakako imaju više alata za svoj posao. Ali ako pak nisu osveštali
svoj alat - ako nisu osveštali znanje - mogu da ga koriste jedino za svetska, ali ne i za
duhovna dela. No oni svoj um brzo osvećuju, ako u njega uđe dobra ustreptalost. Oni koji
se posvete unutrašnjem obrazovanju, obrazovanju duše, i koji koriste i spoljašnje
obrazovanje za unutrašnje, oni se brzo duhovno preobražavaju. Ako se duhovno vežbaju,
tada su u stanju da mnogima pomognu, jer ih oslobađaju straha od muka, i vode ih
rajskom blaženstvu. Ovi ljudi Božji, mogu u mnogim slučajevima da imaju malo škole, ali
da mnogo pomažu, jer imaju mnogo blagodati iako nemaju mnogo papira (= diploma).
Svet je ispunjen grehom i potrebno mu je mnogo molitve i iskustva. Novčanice su ispisane
mnogim slovima, ali njihova vrednost zavisi od toga kakvo pokriće ima onaj ko ju je izdao.
Tako je potrebno mnogo se truditi i kada je u pitanju "rudnik" duše.
Sećam se jednog starčića u manastiru Esfigmenu, koji je bio toliko prost (= neobrazovan)
da je i za Vaznesenje mislio da je kakav svetac. On načini jednu metaniju i reče: "Svetitelju
Božji, zastupi nas"! Jednom jedan brat beše bolestan, a on nije imao šta da mu da da
pojede. Silazio je penjao se uz stepenice, pa otvori prozor koji gleda na more, ispruži ruke
prema moru i reče: "Sveti Vaznesenje, daj mi jednu ribicu za brata". I odmah - o, čuda -
jedna vrlo velika riba iskoči iz mora pravo u njegove ruke. Oni koji su to posmatrali, bili su
zaprepašćeni. On ih pogleda i samo se nasmeja; kao da im govori: "Šta ste čudno videli?"
Mi imamo znanje, znamo kada se koji svetitelj proslavlja, kako je neki, drugi mučenički
postradao. Znamo kada je praznik Vaznesenja, gde se ono i kako dogodilo, međutim ne
možemo ni jednu takvu ribu da dobijemo! To je ta čudesnost duhovnog života, koju oni,
koji logiku traže samo u sebi samima, a ne u Bogu, ne mogu da razumeju, jer imaju jedino
znanje ovoga sveta, koje je sjedinjeno sa duhovnim bolestima ovoga sveta, a Duha Svetoga
nemaju.

ČUVAJTE DUŠU!
Duh Sveti ne silazi mehanički
7
Reč koja je delo samo razuma ne menja duše, jer je telesna. Reč Božija, koja se rađa od
Duha Svetoga, ima božanske energije i menja duše. Duh Sveti ne silazi na neki mehanički
način - zbog toga bogoslovlje nema nikakva posla sa nekim čisto naučnim duhom. Duh
Sveti Sam silazi, kada u čoveku naiđe na odgovarajuće pretpostavke. A duhovna
pretpostavka je da ukloni rđu sa svog duhovnog provodnika, da bude dobar provodnik,
da primi struju duhovnog prosvetljenja, i da tako postane duhovni naučnik, bogoslov. Kad
kažem "bogoslov" mislim na one bogoslove koji bogoslovlje žive i čija diploma jedino ima
vrednost. Ne mislim na one koji imaju samo papir bez ikakvog pokrića, i čija je diploma
nalik novcu neke nepostojeće zemlje.
Um se često godinama zamara, kako bi naučio jedan ili dva strana jezika. U naše vreme
mnogi ljudi znaju strane jezike, ali ovi jezici nemaju nikakve veze sa jezicima Svete
Pedesetnice, jer živimo u velikom Vavilonu. Veliko je zlo kada se bogoslovljem bavimo
samo pomoću našeg razuma, i kada naš razum predstavljamo kao prisustvo Duha
Svetoga. Ovo se naziva "mozgologija" (gukefaAdzôuih) koja rađa Vavilon, dok u
bogoslovlju postoje mnogi jezici, mnogi darovi (= harizme), ali su svi jezici u saglasnosti,
jer je jedan Gospodar njihov, Duh Sveti Pedesetnice, a jezici su ognjeni.
- Starče, zar ne govori tropar da Duh Sveti "sve pruža..."?[1]
- Da, pruža, ali tamo gde je prisutan. A ako nije prisutan, kako da pruža? Vrednija je jedna
reč iskusnog i smirenog čoveka, koja sa bolom izlazi iz dubine njegovog srca, nego mnoge
reči mudrog spoljašnjeg čoveka, koje, spretnošću jezika izlaze brzo, i od koga duša nema
koristi, jer je takav jezik telesan i nije ognjeni jezik Svete Pedesetnice.
NAPOMENE:
1. Stihira na Praznik Pedesetnice.

ČUVAJTE DUŠU!
Osveštajmo znanje
8
Dobro je znanje, dobro je i obrazovanje, ali ako nisu osveštani, štetni su i vode u propast.
Dođoše jednom u Kolibu, neki studenti natovareni knjigama i rekoše mi: "Došli smo,
starče, da razgovaramo o Starom Zavetu. Zar Bog ne dopušta znanje?" "Koje znanje?" -
rekoh im. "Ono koje se stiče umom?" "Da", rekoše. "To znanje, rekoh im, može te odvesti
do meseca, ali te neće odvesti Bogu". Dobre su sposobnosti koje poseduje naš mozak i koje
mogu čoveka da podignu do meseca, sa velikim troškovima goriva itd... Ali, od ovoga su
bolje duhovne sile, koje čoveka uspinju do Boga, što i jeste njegovo predodređenje. Ove
sile uzdižu čoveka do Boga sa malo goriva, sa jednim naprstkom. Jednom sam jednog
Amerikanca koji je došao u Kolibu, upitao: "Kako ste vi uznapredovali, pošto ste tako
veliki narod?" "Išli smo na mesec" odgovori mi. "Koliko je daleko?", upitah ga. "Recimo,
pet stotina hiljada kilometara", reče. "Koliko ste stotina miliona potrošili da biste išli na
mesec'?' "Od 1950-te do sada potrošili smo ogromne količine dolara". "A do Boga, jeste li
došli?", upitah ga. "Koliko daleko je Bog?" "Bog je, reče mi, veoma daleko". "Mi, rekoh mu,
sa jednim naprstkom (tj. sa beznačajnim materijalnim troškovima prim. prev.) idemo do
Boga!"
Prirodno znanje nam pomaže da steknemo duhovno znanje. Ako, međutim, čovek ostane
samo pri prirodnom znanju, ostaje pri onome što je prirodno i ne uspinje se ka Nebeskom.
Ostaje dakle, u zemaljskom raju, sazdanom između Tigra i Eufrata[1] i raduje se
prirodnim lepotama i životinjama, ali se ne uspinje nebeskom Raju, da se raduje sa
Anđelima i sa Svetima. Da bismo se uspeli u nebeski Raj, neophodna je vera u
Domoupravitelja Raja, neophodno je da Ga ljubimo, da poznamo svoju grešnost, da se
smirimo, da Ga poznamo i da sa Njim molitveno govorimo, da Ga proslavljamo i kada
nam pomaže i kada nas kuša.
- Starče, da li je nekome ko nalazi spokojstvo u metanijama, u postu, u podvigu, potrebno da

izučava i dogmatiku, teologiju, itd?
- Kada neko ima elementarno obrazovanje, bavljenje time mu može pomoći. On, Međutim,
ne teži tome da stekne znanje, da se pokaže mudar ili da govori mudrosti, nego da sebi
pomogne: Ako neko nastoji da osvešta ono što mu je dao Bog, dolazi blagodat i
prosvetljuje ga. A unutar toga može biti i dogmatike i teologije, jer takav živi tajne Božije.
A neki drugi može da bude prostodušan, i da ne želi da nauči nešto više, nego se
zadovoljava onim što mu je Bog dao.
- Ako smo u manastiru (tj. ako smo se zamonašili - prim. prev.), a još uvek želimo znanje ovoga
sveta, šta to znači?
- Znači da nemamo znanje. "Poznajete istinu i istina će vas osloboditi" (Jn. 8,22). Kada se
čovek smirava i prosvetljuje, tada se osveštava i um njegov, kao i njegove razumske sile,
dok je, pre nego što se osvešta, delatnost njegovog uma telesna. Ako je neko sebeljubiv, i
9
ako se, dok je još nepismen, upusti u tumačenje dogmata, Otkrivenja, Otaca itd, pomračuje
se, i napokon se gubi u bezverju. Takvoga napušta blagodat Božija, jer je uznapredovao u
egoizmu. Vidite, smirenje u svemu pomaže, ono daje snagu. Najpametnija stvar koju ću
pomisliti, najmudrije rešenje koje ću pronaći, jesu najveća bezumlja, ako se u njima nalazi i
egoizam, dok je smirenje stvarna mudrost. Zbog toga treba da se borimo usrdno i sa
mnogo smirenja. Drugačije, znanje umesto da koristi, ima sasvim suprotne posledice. Um
se tada pomračuje, i onda se izgovaraju bogohulstva, jer je egoizam uznapredovao. On
[egoizam] upravlja tada umnim silama. Ako tako, neko ko je obrazovan, pokuša da
izučava dogmate, postoji opasnost od štete, Isto je i ako neko ko je neupućen, pokuša da se
udubljuje u duh Otaca, bez da je u odgovarajućem duhovnom stanju. Jer, da je bio imalo
duhovan, ne.bi to činio. Rekao bi: "Ako mi je nešto potrebno, Bog će to prosvetliti (=
razjasniti). Da ispunim ono što sam razumeo. Toga je toliko mnogo!"
- Dakle, starče, kada neko pogrešno tumači Jevanđelje, to je zato što nema smirenja i
blagočestivosti?
- Da, jer kada nedostaje smirenje, tumačenje koje daje, jeste tumačenje uma, razuma, i ono
ostaje bez božanskog prosvetljenja,
- Ako, dakle, ne razume nešto, bolje je da čovek to ostavi za kasnije?
- Da, da kaže: "Ovde je nešto dobro rečeno, ali ja to ne razumem". I ja sam tako radio. Kada
sam bio mlad i kada sam čitao Jevanđelje, ako nešto nisam mogao da razumem, nisam
pokušavao da to rastumačim. Razmišljao sam: "Ovde je nešto dobro rečeno, ali ja to ne
razumem". I kasnije sam video, da kada mi je to što nisam razumeo zatrebalo - cak - i
došlo je tumačenje. Ali ja opet rekoh: "Da pitam, i neko će mi objasniti kako se ovo
tumači". I bilo je tačno onako, kako sam i razumeo. Jer je drskost da neko pokuša da
tumači Jevanđelje kad ga ne razume. Zbog toga, kada izučavate Jevanđelje, nemojte ga
tumačiti razumom, već promislite. dobro, dok ne dođe božansko prosvetljenje
rasuđivanja, i samo će se rastumačiti.
- Može li čovek, kada dođe u odgovarajuće duhovno stanje, da razume i nešto dublje?
- Ne dublje. Jedan božanski smisao u sebi sadrži mnoštvo božanskih smislova. Neke čovek
može da razume sada a neke kasnije. Neko može da čita - da čita, da sazna mnogo, a da
uopšte ne može da uđe u smisao Jevanđelja. Neko, pak, može da ne čita mnogo, ali da ima
smirenje, podvižnički duh, pa da ga Bog prosvetli i on spoznaje smisao. Onaj ko želi da
čita mnogo, može to da želi zbog častoljublja ili da bi stekao pohvale. Taj je kao neko ko
gleda borbu i ne gleda kako se treba boriti, da bi mogao nešto da nauči, da bi bio borac,
nego samo gleda na sat bojeći se da neće stići da vidi sledeću borbu, pa još jednu, a sam
nikada ne pokušava da se bori, ne postaje borac, nego ostaje gledalac.
10
- Starče, za nekoga ko je obrazovan često kažu: "Ovaj je čovek dobrodeteljan (vrlinski)"[2]. Da li je
uvek tako?
- Kada kažemo: "ovaj čovek je dobrodeteljan", mislimo na onoga ko je duhovno

dobrodeteljan, ko je duhovno zreo. Primetio sam da postoje neznalice koje su veoma
gorde, i neznalice koje su smirene. Postoje i obrazovani koji su veoma gordi, i obrazovani
koji su smireni. Dakle, unutrašnja dobrodetelj je sva dubina. Zbog toga sveti Vasilije Veliki
kaže: "Najvažnije je da imaš uzvišenu misao[3] i smirenu pomisao". Onaj ko ima takvu
misao, ako i ima malo gordosti, nekako se opravdava. Ali onaj ko nema takvu misao, ako
ima gordosti, sasvim je bez opravdanja. Sva dubina je u našem staranju o nama samima, u
našoj unutrašnjoj dobrodetelji. Ako je neko dobrodeteljan, on je i obrazovan, i ima smirenu
misao, Ovo je najveće dobro. Za nekoga, pak, ko nema veliko obrazovanje, veoma je štetno
ako o sebi ima visoko mišljenje.
NAPOMENE:
1. Prema Biblijskoj pripovesti, Edemski vrt u kome su bili praroditelji se tu nalazio

(prim. prev).
2. Reč khŠlbrupcEUos, ne može se doslovno prevesti. Ona ima značenje: obrađen,

negovan, itd. Osnovno značenje je poljoprivredno - obrađivanje zemlje, ali ima i
preneseno značenje.
3. Tj. važno je misliti o uzvišenim stvarima, o Bogu, itd (prim. prev).

ČUVAJTE DUŠU!
"Znanje nadima" (1. Kor. 8, 1)
Spoljašnje obrazovanje u mnogim slučajevima škodi, jer u čoveku podstiče visoko

mišljenje o sebi samom. Ovo visoko mišljenje predstavlja zapreku koja sprečava blagodat
Božiju da se približi. S druge strane, kada čovek odbaci takvu, lažnu, ideju o sebi samome,
11
tada nas Dobri i Bogati Otac obogaćuje svojim božanskim i prosvetljenim idejama. Kada,
međutim, napaćeni čovek ima visoko mišljenje o sebi, i kada tu ideju drži u svome mozgu,
on nastavlja da bude samo mozak, samo telesno, i ne poznaje blagodat Božiju, blagodat
Duha Svetoga. Kod mnogog znanja, dakle, postoji strah da će glava biti napumpana
/znanjem/, a da će time u stvari biti prazna, to jest, puna vazduha, pa je tako neprestano u
opasnosti da se rasprsne (da završi u shizofreniji), ili da bude gordošću raskomadana.
Zbog toga znanje treba da sleduje strahu Božijem, i da bude sjedinjeno sa delanjem, kako
bi postojala ravnoteža. Znanje, samo po sebi, šteti.
Kada uđe egoizam i govorim samo zato, da bi mi se divili kako lepo razmišljam, tada
počinju da deluju duhovni zakoni da bih došao sebi. Ako se ovo stalno događa, onda
počinje da smeta. Kada u oko upadne nekakva trunčica ona malo smeta. Ali, ako stalno
upada, ona stvara veliki nadražaj. Na isti način se u ovom slučaju stvara duhovni
nadražaj. Ako je neki čovek pametan i zbog toga neko delo vrši sa lakoćom, treba da se
pred Bogom pokloni, i da Mu blagodari danju i noću što mu je dao pamet, koju može da
koristi a da se ne umara. A ako ovoga nema, onda neka ne blagodari!
- Ako, međutim, ima mišljenje da mu ništa ne polazi za rukom?
- Onda ga "pokvarenjak" iskušava sa suprotne strane. Upitaše kamilu: "Da li ti se više

dopada put naviše ili naniže?" Ona reče: "Zašto, zar nema više ravnog puta?" .
Bolje je onima koji nemaju razuma. Nama je dat razum, da bi nam bilo bolje, ali šta mi
činimo? Za to ćemo morati da položimo račun. Kako je to uredio Bog! Oni koji nemaju
razum su radosni, a i u drugom životu biće im bolje. A ovi koji imaju razum, imaju mnogo
muka.
- Starče, da li će u budućem životu, oni koji su sada zaostali u razvoju imati dobru moć mišljenja?
Da li će im ona i tada nedostajati!
- Sve u svemu, i mnogo pameti biće ništa i malo pameti biće ništa. Jer ono što je Nebesko,
to je nadumno. Sveti na Nebu neće biti u boljem položaju u pogledu znanja o Bogu, od
onih koji su u ovom životu bili ometeni u razvoju. Možda će ovim drugima Pravedni Bog
dati i nešto više, jer su ovde živeli lišeni mnogo čega.

ČUVAJTE DUŠU!
12
Radimo ispravno na svojoj pameti
- Zašto, međutim, stalno govore da je obrazovanje dobra osnova za monaštvo!
- Vidi da ti kažem. Neko ko je obrazovan može da uzme da čita neki Otački tekst, i sa malo
truda da ga razume, i da tako brzo napreduje. A neko ko je neobrazovan, ako nema
blagočestivosti, teško će napredovati. Neobrazovani treba da se trudi da stekne iskustvo i
božansku pomoć, i da u okviru toga shvati ono što čita. Sa druge strane, onaj ko je
obrazovan, ako se samo malo potrudi, dobro će napredovati. On treba da dela na svojoj
pameti, a ne da se uhvati samo za sozercanje, na štetu pameti. Svakako nisam rekao da
treba da želi da pameću pozna tajne Božije,
- Dakle, starče, treba koristiti svoju pamet u borbi protiv strasti?
- Ne samo to, nego i šire. Vidi sva dobročinstva Božija, sav svemir, slavoslovi Boga i
blagodari mu. Vidiš, prvo je Avram tražio Boga, a potom je Bog tražio Avrama.
- Kako, dakle?
- Otac Avramov, bio je idolopoklonik, poštovao je idole. Avram vide svemir, i zapita se
zašto se poštuju bezdušni idoli, i njegova pamet stade da dela: "Nije moguće da su ovi
idoli, da su ova drva, bogovi, i da su oni stvorili sav svet. Ko je načinio nebo, zvezde,
sunce, itd.? Treba da pronađem istinitog Boga, u Njega da verujem i Njemu da se
poklonim". Tada se Bog otkri njemu i reče mu. "Iziđi iz zemlje svoje i od rođaka svojih"
(Post. 12,1). I Avram otide u Hevron, i postade ljubljeno čedo Božije. Obrazovani, ako i nije
mnogo pobožan, lako može da razume, i sa malo smirenja i malo borbe napredovaće. Evo
mog primera, dok sam bio u vojnoj službi veze. Kada su me tamo postavili, bilo je
nekoliko engleskih šifrovanih znakova. Oni koji su bili obrazovani i koji su znali engleski,
odmah su ih popamtili, a nama ostalima bilo je teško. Ali i u pogledu onoga što smo učili,
drugi su to razumeli, jer su znali razne stvari, a nama je opet bilo teško.
Svi treba da znaju dobročinstva Božija. Svako Treba da razume šta mu je dato. zašto nam
je, inače, Bog dao pamet? Da ispitujemo, da izučavamo, da sledujemo sebi samima, itd?
Bog nije čoveku dao pamet, zato da bi pronašao kako da sa jednog mesta brže pređe na
drugo, već zbog nečega što je mnogo važnije: da poznamo kako da krenemo putem nateg
naznačenja, kako da priđemo Bogu, kako da uđemo u zemlju istinitu, u Raj.
Kakva je dobročinstva učinio Bog Izrailjskom narodu! Kakve znake! Kakva dela! Kada je,
međutim, Mojsije, sa tablicama deset Božjih zapovesti, zakasnio da siđe sa gore Sinaja,
13
narod već beše, dao svoje zlato, da se napravi zlatno tele, da mu se poklone (vidi Iz. 32,16).
U naše vreme nema ni jednog čoveka sa... telećim umom. Zbog toga za onoga ko je
obrazovan, nema opravdanja ako ne razume šta je ispravno. Bog je dao čoveku pamet, da
bi čovek pronašao svoga Tvorca. Evropljanima se pamet pomutila. Oni pate od smućenosti
i padaju sa litice, jer su izbacili Boga iz svog života.
Ima i onih, koji, iako su dobili sve predispozicije - pamet, inteligenciju, itd, samo da bi
napredovali, ipak ne paze šta im govoriš. Ako im daš samo neki nagoveštaj, oni kažu
"razumeo sam", i odmah žure da to ispune. Na Svetu Goru dolaze pametni momci. Oni
izgledaju kao da odmah uhvate smisao onoga što im govoriš, ali uhvate vazduh jer ne
paze. Dok drugi, sa manje pameti, paze, savesno čekaju da čuju sve do kraja što im se
govori i u njima ostaje ono što čuju. Drugi razumeju mnogo. Odavde i odande uzimaju,
pune se znanjem a ne čine ništa. Obezvređuju pamet koju im je Bog dao, zaglupljuju se.
Imaju u sebi gordosti, i ne dozvoljavaju da ih oseni božanska blagodat. A oni koji nisu
mnogo pametni, veoma su smireni. Kažu. "Nisam razumeo", i ponovo pitaju: "Kako si to
rekao?" i pokušavaju da to ispune. Takvi su ispunjeni radošću i napreduju. Smireni čovek
obično ima veliku želju da uči, a egoista, pošto nema smirenje ne želi da pita, pa ni ne zna.
Arsenije Veliki[1] je bio najobrazovaniji u čitavoj vizantijskoj imperiji. Teodosije Veliki ga je
držao kao učitelja svoje dece, Arkadija i Onorija. Kada je, pak, Arsenije kao monah otišao u
pustinju on sede pokraj avve Makarija, koji je bio nepismen, i reče: "Ni azbuku njegovu ne
znam"!
- Starče, kako se postiže, da stvari ne istražujemo samo pameću?
- Pamet treba pravilno da radi. Da radi na veličanju Boga, da radi kako bi Boga pronašao, a
ne da sebe gradi bogom. Oni koji imaju pameti treba da budu duhovno napredni. Jedan
pogled da bace, razumeju. Kada neko radi na svojoj pameti, on može da pomogne
drugima, a može i da ga muči. Imam pred očima ono što se događa među laicima. Znao
sam jednog dečačića koji je ostao siroče, zajedno sa troje svoje braće, a njihova majka se
preudala. Siročići nisu imali ljubavi ni od majke ni od svog očuha. Taj jadničak, kada je
odrastao, postade trgovac. Jednom prilikom ču da je neko umro i za sobom ostavio troje
siročadi. Sažali se na siročiće, ode toj ženi i reče: "Želiš li da se uzmemo i da živimo kao
brat i sestra, i da othranimo ovu decu"? I ona se složi. Sada žive duhovnim životom, čitaju
sinaksar, Dobrotoljublje, idu u manastire, imaju duhovnika. Ovaj čovek je ispravno
razmišljao i u skladu sa tim i činio, i zadobio je blagodat Božiju. Inače, mogao je
"pokvarenjak" da mu kaže: "Sada ćeš da mučiš tu decu, kao što su nekad tebe mučili". Ovaj
čovek, međutim, nije hteo da potraži zadovoljenje u zlu nego u dobru.
Jedni, dakle svoju pamet koriste za postizanje dobrih dela, a drugi za propast. Tu je i
"pokvarenjak" da im smesti.
Vidimo to i u pripovesti o Avelju i Kajinu (vidi: Post. 4, 215). Da nije možda Bog
drugačijim načinio Avelja a drugačijim Kajina? Avelj je međutim, na ispravan način
14
upotrebljavao pamet koju mu je Bog dao. Razmišljao je: "Bog mi je dao sve. Zar da mu ne
dam jedno jagnje?" I uze i zakla najbolje jagnje. Kajin uze žito sa plevom, i sve to zajedno
ponudi Bogu na žrtvu. Jedan je Bogu prineo najbolje jagnje, a drugi nekorisnu plevu.
Dobro, ako ne želiš da ponudiš jagnje, uzmi i samo malo čistog žita. Kajin je na žalost,
uzeo žito sa plevom i to spalio. Šta je prineo jedan, a šta drugi? I Bog prihvati žrtvu
Aveljevu. A Kajin tada postade ljubomoran i ubi Avelja. Bog uze Avelja u Raj, a Kajin, kao
divlja zver, otide u šumu. Bog je svakako dao slobodu, ali je Avelj tu slobodu pravilno
iskoristio.
NAPOMENE:
1. Upitaše starci avvu Arsenija: "Zašto ne promeniš vodu kod palmovih grančica jer se
oseća?"A on im odgovori: "Umesto aromata i miomirisa kojih sam se nauživao u
svetu, treba da uživam u ovome mirisu." O avvi Arseniju, izreka br. 18, str. 61
Starečnik, Novi Sad 2000.

ČUVAJTE DUŠU!
DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA - RACIONALIZAM NAŠEG VREMENA
Razum (logika) u duhovnom životu
- Starče, kakva je uloga razuma u duhovnom životu?
- Kog razuma? Ovoga sveta? Taj razum[1] nema nikakve uloge u duhovnom životu.
Anđeli, Svetitelji ulaze kroz prozor, a ti ih gledaš. Razgovaraš sa njima, i oni odlaze... Ako
ovo pokušaš da ispitaš i objasniš logički, razumom, to ne ide. U naše vreme kada su znanja
veoma uznapredovala, poverenje samo u razum je na žalost, uklonilo veru iz temelja, i
ispunilo duše pitanjima i sumnjama. Zbog toga smo lišeni čuda, jer se čudo događa ali ono
se ne objašnjava razumom (= logikom). Nasuprot tome, vera u Boga privlači božansku sile
15
nadole, i postavlja na glavu sve ljudske logičke zaključke. Čini čuda, vaskrsava mrtve i
ostavlja nauku otvorenih usta. Sve vezano za duhovni život spolja izgleda naopako. Ko ne
obrne svoj svetski način mišljenja, i ko ne postane duhovan čovek, nemoguće mu je da
pozna tajne Božije koje nam se javljaju kao čudne. Onaj ko misli da može da pozna tajne
Božije spoljašnjim izučavanjem, liči na nekog bezumnika koji pokušava da vidi Raj
pomoću teleskopa.
Razum čini mnoga zla kada neko pomoću njega pokuša da izuči ono što je božansko, da
tako shvati tajne, čuda. Katolici su sa razumom došli dotle da hemijski ispituju Sveto
Pričešće, da bi videli da li je ono stvarno Telo i Krv Hristova. Sveti su, međutim, verom
koju imaju, uvek videli Telo i Krv u svetoj Čaši, Još malo pa će doći dotle da Svetitelje
stave pod rendgen da vide u čemu se sastoji njihova svetost! Odbacili su Duha Svetoga, a
ubacili su svoj razum i sada se služe belom magijom. Jednom katoliku, koji je imao dobru
nameru - jadnik se zaplakao - rekoh: "Jedna od najvažnijih razlika među nama je ovo: vi se
oslanjate na mozak, a mi na veru. Vi ste razvili racionalizam i uopšte ljudska dostignuća.
Svojim razumom ograničavate božansku silu, jer ste božansku blagodat ostavili po strani.
Vi u osveštanu vodicu stavljate konzervans da se ne pokvari. Mi u ono što se pokvarilo
stavljamo osveštanu vodicu, da bi postalo dobro. Verujemo u blagodat koja osveštava, i
osveštanu vodicu čuvamo po dvadeset i po pedeset godina i ona se uopšte ne kvari".
- Da li to znači, starče, da logika, racionalizam, dolazi pre Boga?
- Možda ne dolazi logika nego gordost? U suštini, ovakva logika je pre iskvarena nego
ispravna. Gordost je oštećenje razuma. Razum koji je egoističan je gnezdo demona. Kada
se ovakva logika pretoči u naša dela, predajemo se đavolu.
- A kada, starče, neko ko je duhovan treba da se suprotstavi iskušenju, zar tu razum nema nikakvu
ulogu?
- Tada, čovek treba da čini ono što je u njegovoj moći, a ono što nije neka ostavi Bogu. Neki
pokušavaju da sve postignu samo svojim razumom. Takvi su, na primer oni koji pokušaju
da dostignu umnu molitvu razumom. Stežu glavu da bi se skoncentrisali, i posle ih boli
glava. Ako se ja suprotstavljam onome čemu treba da se suprotstavljam svakoga dana, zar
misliš da bih to mogao, tek tako, sam da činim? Nego, ono što kao čovek mogu, to činim, a
ostalo ću ostaviti Bogu. "Bog će, kažem, dati, ukazaće na ono što treba da bude". Mnogi
počinju: "Kako će ići ovaj posao, i šta će biti s ovim ili sa onim", i tako ih i zbog sitnica boli
glava. Kada neko pokuša da stvari uredi samo logikom, tada mu se sve pomuti. Trebalo bi
da Boga postavi ispred svakog svog dela. Da ne čini ništa, bez poverenja u Boga, jer se
kasnije njegov razum bori i umara, a duša se loše oseća.
- Starče, rekli ste da ne dolazite u stanje napetosti. Kako se to postiže?
16
- Ne, ne dolazim, jer se stvarima ne suprotstavljam razumom. Ako mene zaboli glava,
zaboleće me od prehlade ili od niskog pritiska. Tome imam da se suprotstavim! Svakoga
dana mi dolaze ljudi sa svojim problemima, sa svojim bolovima. Mislim na one koji su
prošli kroz različite probleme, kroz bolesti itd. I ako nekome bude bolje, neće da kaže da
mu je dobro, pa da se i ja poradujem malo, nego i dalje mislim da mu nije dobro.
- Kako može monah da pravilno dovede u red svoju pomisao, a da se ne umori od razmišljanja?
- Treba da je dovede u red uz pomoć duhovne, a ne svetske logike. Treba da okrene

dugme na duhovnu talasnu dužinu. Da razmišlja duhovno i da mu je nastrojenje
duhovno. Čak ni za mirjanina, koji je duhovni čovek, svetska logika ne treba da ima
nikakvog značaja. Svetska logika, zdrav razum, treba da ima značaja za nekog dobrog
čoveka koji nije vernik.
- Na šta mislite, starče, kada kažete duhovno nastrojenje?
- Duhovno nastrojenje je kada se raduješ sasvim suprotnim stvarima od onih kojima se

raduju svetski ljudi. Da se raduješ, na primer, kada na tebe ne obraćaju pažnju. Jedino
stremljenjima, sasvim suprotnim od svetskih, pokrenućemo se ka prostoru duhovnosti.
Hoćeš novac?. Daj i novčanik. Hoćeš presto? Posadi se na klupicu.
- Koliki procenat logike imamo mi, starče?
- Vama treba povaditi sve šrafove i točkiće. Treba da se molim da vas zadesi potpuni zastoj
"logičkog mehanizma" zbog ljubavi, a to je onda božansko ludilo, jer su u suprotnom u
mnogo boljem stanju oni koji odlaze Lembeti,[2] nego oni hrišćani koji poseduju hladni
racionalizam, to jest logiku gordosti.
NAPOMENE:
1. Kada starac ovde govori o razumu, on ne misli na dar (blagoslov) kojim je Bog
počastvovao čoveka, već na racionalizam, koji je, kako on sam kaže "iskvaren" i koji
odvaja od vere u Boga, koji odriče Božije promišljanje i odbacuje čuda.
2. Psihijatrijska klinika u Solunu.

ČUVAJTE DUŠU!
17
Svetska logika muči čoveka
- Starče, osećam da je moje srce kao kamen. Šta da radim sa svojom otvrdlošću srca?
- Nije tvoje srce otvrdlo, nego... imaš srce u mozgu! Celo tvoje srce stislo se u mozgu i sada
ti radi samo mozak. Ima, međutim, još vremena, tvoje srce još može da se vrati na svoje
mesto.
- Ali, kako, starče?
- Svakoga dana pročitaj jedan kanon iz Bogorodična.[1] To je najbolji lek za tebe kako bi ti
proradilo srce. Imaš ti srce, ali ga je prekrila tvoja preterana logička razumnost. Ponela si
evropejski tipik, evropejski način razmišljanja. Trudiš se po tipiku da u svemu budeš
ispravna i tačna. Da si nekakav službenik u Evropi, bila bi svima za ugled. Sve tačno na
vreme, radiš kako valja. Bila bi zaista primerna. Kad bi svu tu doslednost preustrojila ka
duhovnosti, napravila bi ogromne duhovne skokove: brzo bi stigla do raja. Ali, vidiš, taj
evropski hladno-razumski duh ide na mesec, a ne prema Bogu. Sada se ponašaš kao da si
negde u službi. U duhovnom životu, međutim, stvari stoje sasvim drugačije. Tu je
neophodna je prostodušna jednostavnost. Budi jednostavna i prostodušna i imaćeš
uzdanja u Boga.
- A kako, starče, da steknem takvu prostodušnost?
- Otvoriću ti glavu i staviću u nju mozak... iz starih vremena! Pronikni u prostodušnost i

detinju jednostavnost koju susrećeš u Starečniku, pa da poznaš šta je duhovna nauka, koja
uzvisuje i odmara dušu i onda ne boli glava. Logika muči čoveka. Na primer, kažem: "To
treba da bude ovako", pa to uradim, jer tako treba da bude. Ne radim to, znači, od srca,
nego zato što mi to diktira logika. Logika kaže, ali i ljubaznost nalaže: "Treba da ustupim
svoje mesto." Međutim, to ne kaže srce. Sasvim je druga stvar kada mi poskoči srce, pa iz
ljubavi ustupim svoje mesto. Tada osećam radost.
U našem delovanju ne treba da gledamo na sebe. Ne treba da gledamo kako sebi da

udovoljimo. To sprečava dolazak blagodati Božije. Uvek treba da gledamo kako da
pružimo spokoj drugome.
18
- Stvarni spokoj rađa se iz spokojstva drugog čoveka. Bog tada počiva u čoveku i čovek
tada prestaje da bude čovek, obožuje se. Inače, radi samo mozak i onda je sve samo
telesno, ljudski.
Svetska logika umara mozak i oslabljuje telesnu snagu, ograničava srce, dok je duhovna
logika za srce blagotvorna. Mozak, ako se ispravno koristi, može da pokrene srce i da
bude od pomoći. Kada um siđe u srce i kada sa srcem zajedno dela, svako delo koje činimo
nije više samo delo razuma. I logika je blagodatni dar. Ali samo ako je osveštamo.
- Ja, starče, nemam srce?
- Imaš srce, ali umesto da ono radi, tvoj mozak ga ućutkava. Pokušaj da ostvariš logiku
srca, logiku vere, ljubav.
- Kako da to postignem?
- Prvi korak - da prošetaš Solunom bosa, da kažu da si poludela, kako bi ti pamet otišla!!!
Ti, dušo blagoslovena, sve uzimaš sa matematičkom tačnošću. Jesi li ti astronom? Prestani
da razmišljaš racionalistički, da bi mogla da radiš na samoj sebi.
- Starče, šta da čitam i izučavam, šta će mi pomoći da se oslobodim logike ovoga sveta?
- Pre svega treba da čitaš Starečnik, Filotejevu Istoriju, Evergetinos... Dakle, ne knjige pune
sozercanja, nego one koje govore o. delanju, da bi jednostavnim otačkim duhom
svetiteljstva odagnala logiku ovoga sveta. Nakon toga treba da čitaš avvu Isaka, ali da ga
ne shvatiš kao filosofa, nego kao onoga ko je od Boga prosvetljen.
NAPOMENE:
1. Bogorodičan - Teotokario je zbirka od 62 himnička kanona Presvete Bogorodice.

Objavio ih je Sveti Nikodim Svetogorac (1760), koji je s mnogo truda sabrao te
kanone iz rukopisa koji se nalaze na Svetoj Gori.

ČUVAJTE DUŠU!
19
Logika ovoga sveta kvari duhovna čula
Sveti Oci su sve sagledavali duhovnim, božanskim očima. Svetootački spisi su pisani
Duhom Božjim, i Duhom Božjim su svoja tumačenja dali Sveti Oci. Danas često nedostaje
Duha Božijeg, da bi se razumeli spisi Otaca. Sve se gleda očima ovoga sveta, i ništa se dalje
od toga ne vidi. Ljudi nemaju onu širinu koju daju vera i ljubav. Arsenije Veliki[1] je
stavljao palmine izdanke u vodu i nije je menjao, a voda je lepo mirisala. A otkud mi da
razumemo šta je izviralo u toj ustajaloj vodi! "Ma ne razumem ovo", kažu ti. Ne zaustavlja
se da vidi ima li tu još nešto, nego smatra nemogućim zato što ne razume!
Kada se umeša logika, ništa ne može da se razume - ni Jevanđelje ni Sveti Oci. Duhovno
čulo se kvari, i Jevanđelje i Oci postaju čoveku nekorisni, tako da on dolazi do toga da
kaže: "Tolike godine se ljudi nepravedno pate podvizavanjem, postom, itd!" Ovo je
bogohuljenje. Dođe jednoga dana jedan monah u Kolibu automobilom. "Čedo moje, rekoh
mu, šta će tebi automobil? Ne ide to!" "Zašto starče", reče mi, "zar ne piše u Jevanđelju:
"primiće sto puta onoliko i naslediće život večni" (Mt. 19, 29)? Ovo "primiće sto puta
onoliko", kaže se za ono što čovek treba da ima. Ali, na monaha se odnosi ono što kaže
Apostol Pavle da su: "kao onikoji ništa nemaju a sve poseduju" (2. Kor; 6,10). Monah,
dakle, nema ništa, ali može da raspolaže tuđim vrednostima, zato što mu veruju radi
njegovih vrlina. Mi monasi ne treba da imamo!" Vidite kako se uz pomoć logike može doći
do pogrešnih tumačenja? Imajte uvek na umu da, ako se čovek ne posveti (= očisti od
greha), ako ne dođe božansko prosvetljenje, svako tumačenje koje će dati biće uvek
smutno.
Upitaše me jednom: "Zbog čega Presveta /Bogorodica/ nije učinila čudo na Tinu, i Italijani
razvališe brodić "Eli" na dan njenog spomena?" A Presveta je tako učinila još veće čudo.
Uništavanje brodića "Eli" izazvalo je srdžbu Grka. Grci su shvatili da Italijani ništa ne
poštuju i razljutili su se, i zatim su ih proterali vičući "napolje"; Da nije tako bilo, Grci bi
rekli: "I ovi /Italijani/ su religiozni, oni su naši prijatelji". Ne bi razumeli bezbožnost
Italijana. A sada dolaze ovi sa svojom logikom i govore: "Zašto Presveta nije učinila čudo?"
I šta da im kažeš?
A drugi pitaju: "Zar su u Vavilonu, kada su u peć bacili trojicu mladića^ zaista merili
vatru, i izmerili da je bila četrdeset devet lakata?" Pa kada je vatra isprva bila sedam
metara visoka, dodali su još materijala za loženje da bude sedmostruko veća. Zar sedam
puta sedam ne daje četrdeset devet? Razmišljaš na taj način o vatri? Ovde vidiš jedan
racionalizam, jednu bezumnu logiku, koja je na koncu odvojena od stvarnosti. Neki od
današnjih teologa zamajavaju se i ovakvim pitanjima. Tako, na primer, pitaju: "Da li su se
demoni koji su pali u more sa krdom svinja udavili ili preživeli? (up. Mt. 8, 32)" A suština
je u tome što su otišli od čoveka. Šta se tebe tiče šta je bilo? Bolje pazi da demoni tebe ne
posednu, i nemoj se brinuti o tome gde se sada nalaze oni demoni.
20
Starče, neki pokušavaju da usaglase Jevanđelje sa ljudskom logikom. Tumače Jevanđelje logikom
ovoga sveta pa ne mogu sa tim da izađu na kraj.
- Jevanđelje i logika ovoga sveta ne mogu da se usklade. U Jevanđelju je ljubav. U logici

ovoga sveta je interes. Jevanđelje kaže: "ako te ko potera jednu milju, idi sa njim dve ( up. Mt.
5, 41)". Gde je tu logika? To je skoro ludost! Zbog toga oni koji pokušavaju da Jevanđelje
usklade sa logikom ovoga sveta: čine jedno ružno zamešateljstvo. Postoje, primera radi,
različite grupe koje se bave filantropskim radom. Oni, tako saznaju da je neko postradao,
da je osiromašio i da mu je potreban novac. "Pomoći ćemo mu, ali da se prvo uverimo da li
mu je novac zaista neophodan". I onda odu dvojica - trojica da ga posete, da se uvere da li
mu je pomoć zaista potrebna. I ako, pretpostavimo, vide da ima nekoliko fotelja u sobama,
kažu: "E, pa on ima toliko fotelja u tim sobama! Pošto ima toliko nameštaja, pomoć mu nije
potrebna". I ne daju mu pomoć. Oni, međutim, ne razumeju da je taj čovek gladan. Jer,
kada neko osiromaši, to ne znači da se istog časa promeni i njegova odeća. Otkud znaš da
taj nameštaj nema od ranije, a još niko do sada nije došao da ga kupi? A može biti, da mu
je to poklonio neko ko je saznao sa siromaštvo njegove porodice. Takvi dobrotvori se kriju
iza logike i čine smutnje, a Jevanđelje ostaje van njihovog života. Ljudi gledaju na stvari
spoljašnje, i zato sve pogrešno tumače.
NAPOMENE:
1. Upitaše neki avvu Arsenija: "Zašto ne promeniš vodu, kad je ustajala?" A on

odgovori: "Umesto da mirišem ono što dolazi od sveta, treba da podnosim ovaj
miris" (Vidi Starečnik, Avva Arsenije, 18, str. 6 - na grčkom);

ČUVAJTE DUŠU!
"Ne sudite po izgledu" (Jn. 7, 24)
21
- Starče, logiku, ljudski sud i ljudsku pravdu koje imam, osećam kao zapreku za napredak u
duhovnom životu?
- To zaista i jeste prepreka za duhovni napredak, jer tada odlazi blagodat Božija. Čovek
tada ostaje bez pomoći Božije, padne i razbije nos. Ljudski sud i ljudska pravda su, po
pravilu, nepravedni. Pravda Božija jeste ljubav, dugotrpljenje, blagost. Bakterija koja
izaziva tvoju duhovnu bolest je to što stvari istražuješ ljudskom logikom. Delotvoran lek
su dobre pomisli. Kada čovek razmišljajući skreće udesno, ima dakle, dobre pomisli, a
raste i zapremina njegovog srca. Stoga, ako mnogo koristiš razum, neophodno je da dobro
paziš na svoje pomisli, jer i zaključci do kojih se svojim logičkim zaključivanjem dolazi
jesu ljudski a ne duhovni i osveštani.
- Starče, zašto tako često padam u osuđivanje?
- U tebi je Pravo koje studiraš, i zato osuđuješ. Mnogo puta određene studije ili neko
zanimanje, na izvestan način stvaraju neku vrstu suve logike. Logika je česta bolest
intelektualaca. Ona im je u srži. Iako imaš srca, logika ide mnogo ispred tvog srca.
Ima mnogo onih koji imaju veliku moć umovanja i sude sa egoizmom: nikome ne daju za
pravo. Zahtevaju od drugih savršenstvo, ali ne i od sebe. Osećaju se spokojnim sa svojim
slabostima, a druge osuđuju. Zaista je to veoma čudno! Spolja su uobličeni, napravili su
jednog spoljašnjeg čoveka punog licemerja i u sebi nemaju ni traga od prostodušnosti. To i
jeste razlika između evropskog i jelinskog duha. Kada kažem "jelinskog" mislim na duh
Pravoslavlja. Kod Evropljanina nikad ne možeš da shvatiš kada možeš, a kada ne možeš
da mu se približiš. Uvek kaže "dobro došli" sa lažljivim osmehom. Dok Jelina možeš da
razumeš. Radostan je? To i pokazuje. Smrknut je, nije mu pravo? I to pokazuje, pa se ti
prema tome ravnaš.
- U čemu se sastoji krivica onoga ko izuzetno brzo sudi o ljudima, događajima i situacijama?
- Samo se kreće u sferi logike, služi se samo svojim mozgom i to je onda rezultat. Dobro bi
bilo da onima, koji imaju previše mozga, Bog malo "popusti ventile". Koliko im se mozak
više isprazni, toliko više blagodati ispunjava čoveka. Kada kažem mozak, mislim na
ljudsko suđenje, na egoizam, na samouverenost. U onom momentu, međutim, kada neko
shvati da ne sudi ispravno i kada kaže: "Sudim na način ovoga sveta, moj sud nema
božanskog prosvetljenja i stoga ću pogrešiti. Zato ne treba da ga koristim" - tada ga Bog
prosvetljuje i tada može ispravno da rasuđuje.
Kušač onesposobljava pametne ljude tako što im nametne da "sude po izgledu". Kada
čovek u sebi ima ovosvetske elemente, on sudi ljudski i čini zlodelo. Čovek treba da se
udalji od tog ljudskog elementa, da bi njegov sud postao božanski, Sud ovoga sveta je
pogrešan sud. Kolike samo nepravde bivaju! Koliko često čovek biva nepravedno kažnjen!
22
Jednom prilikom za Vaskrs nakon Svete Vaskršnje Liturgije, sedosmo malo u jednu kolibu
da pojedemo po komad sira i jaje. Pored mene je sedeo jedan monah koji je bio vodič
mazgi, i koji je donosio drva. Gledam ga, odvaja na stranu ono što mu je ponuđeno. "Jedi",
rekoh mu. "Dobro, dobro, ješću", reče mi. Gledam ga posle, opet ne jede. "Jedi", opet mu
kažem, "danas je Vaskrs." "Blagoslovi starče", reče mi, "ja, kad se pričešćujem, ne jedem do
dva popodne". Od prethodnog dana posti (tj. ne jede - prim. prev.), a ješće tek popodne!
Vidiš šta on čini radi blagočestivosti? A drugi mogu da ga smatraju običnim
mazgovodcem.
Čovek je tajna! I ako te primoravaju da sudiš, razmišljaj: "Da li je ovaj sud božanski, ili je
pun pristrasnosti?" Da li je to nesebično ili puno samovolje? Nemojte imati poverenja u
sebe niti u svoj sud. U tom sudu ima mnogo egoizma. Mene su postavili da sudim o jednoj
stvari, i iako to nisam hteo, primorali su me. I uprkos tome što obično sudim nesebično i
nepristrasno, kada odem da se pomolim, ne osećam, kako da kažem, onu sladost koju
osetim u drugim prilikama. Ne zato što me zbog nečega peče savest, nego zato što sam
sudio kao čovek. Tim gore, ukoliko je sud pogrešan, ili sadrži u sebi ljudska, opravdanja,
ili merila! Suđenje je izuzetno ozbiljna stvar. Sud pripada Bogu. To je strašno! I nije važno,
ako onaj ko sudi ima i dobru nameru. Važno je šta je u njegovom sudu.
Potrebno je mnogo rasuđivanja. Svi mi, po prirodi, imamo malo rasuđivanja, ali na žalost,
mnogi od nas ga ne primenjuju na sebi samima, nego na bližnjima svojim. (kako ne bi...
rasudili o sebi,, to jest kako sebi ne bi sebe otkrili). Tako ono malo rasuđivanja što imamo,
prljamo suđenjem i osuđivanjem i zahtevom da se drugi poprave, dok bi u stvari to
trebalo da zahtevamo samo od sebe, pošto ne uzimamo dovoljno učešća u duhovnoj borbi
i u odsecanju sopstvenih strasti, kako bi se duša naša oslobodila i kako bi uzletela na
Nebesa.

ČUVAJTE DUŠU!
DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA - NOVA POKOLjENjA
Nestade duha žrtvovanja
23
Mnogi ljudi danas nisu okusili radost žrtvovanja i ne ljube trud. Preovlađuju lenjost,
udovoljavanje sebi i velika želja za udobnošću. Nestalo je usrdnosti i žrtvovanja. Uspehom
smatraju kada nešto postignu bez truda, bez marljivosti. Ne raduju se, kad im nešto nije
po volji, kada im ne odgovara. S druge strane, kad bi stvari sagledavali duhovno, trebalo
bi da se raduju onda kada moraju da se trude, jer im to daje priliku za borbu.
Svi sada, i mali i veliki, gledaju kako da nešto postignu sa lakoćom. Duhovni ljudi gledaju
kako da dođu do osvećenja sa što manje truda. Mirjani, pak, kako da zgrnu što više novca,
a da ne rade. Mladi, kako da prođu ispit, bez učenja, kako da dobiju diplomu, a da ne
izlaze iz kafića. I ako bi bilo moguće, da telefoniraju iz kafića, i da im daju diplome! Da,
dotle je došlo! Mnogi mladići dolaze u Kolibu i kažu mi: "Pomoli se da prođem ispit." Ne
uče, a kažu: "Bog može da mi pomogne" "Uči", kažem mu, "i pomoli se". "Zašto", kaže,
"Bog ne može da mi pomogne?" Da Bog, dakle, blagoslovi njegovu lenjost? To ne ide. Ako
uči, ali mu ne ide, onda će mu Bog pomoći.
Ima mladih koji imaju teškoće sa pamćenjem ili sa razumevanjem, ali koji pokušavaju da
to savladaju. Ovima će Bog pomoći da postanu mudri.
Srećom da postoje ispiti. Jedan mali sa Halkidike je polagao prijemne ispite na tri fakulteta
i na svima je prošao.[1] Na jednom je bio prvi, na drugom drugi, ali je on više voleo da
nađe posao i da tako olakša svom ocu koji je radio u rudniku. Tako nije otišao da studira
nego se odmah prihvatio teškog posla. Ova duša je za mene lek. Zbog takve omladine bih
umro, postao bih zbog njih zemlja. Na mnoge mlade je, međutim, uticao duh ovoga sveta
tako da zbog toga trpe štetu. Naučili su da se zanimaju samo za sebe same, i uopšte ne
misle na svoje bližnje nego samo na sebe. I što im više pomažeš, sve više nepodopština
prave.
Gledam danas neku neblagodarnu decu, jedno osuđuju, drugo im. je teško, i srce njihovo
niti se umara niti uopšte stari. Da postanu monasi,teško im je, da se ožene plaše se. Dolaze,
i opet dolaze na Svetu Goru... "O, teško je biti monah, kažu. Stalno treba da ustaješ u
ponoć! Nije to jedan ili dva dana!... ". Vraćaju se onda u svet. "Šta da radim u ovom
društvu, s kim ću se uplesti ako se oženim? To je bezveze", kažu, i opet dolaze na Svetu
Goru. Malo ostanu, i kažu "teško je...".
Mladi danas liče na nove mašine kad im se zamrzne ulje. Treba da im se zagreje ulje, da bi
mašina krenula, drugačije ne ide. U Kolibu dolazi jadna omladina - i to ne jedan ili dvojica
- i pitaju me: "Šta da radim, oče? Kako da utrošim vreme? Dosadno mi je". "Nađi posao,
sine". "Imam para", kaže mi. "Što da radim?" "Apostol Pavle kaže da "ko neće da radi neka
i ne jede" (2 Sol 3,10). Treba da radiš, da bi jeo, ako i imaš para. Rad pomaže ljudima da
rdlede ulje u svojim mašinama. Rad je stvaranje. Rad donosi radost i odgoni stres i
teskobu. Tako, dete, da nađeš neki posao koji će ti se malo dopadati, i da se pokreneš.
Probaj da vidiš!"
24
Vidiš, neki se umaraju, odmaraju se i opet su umorni. Dolazi omladina u Kolibu, sednu i
umore se od sedenja. Ali me vrlo prilježno pitaju: "Šta da za tebe uradimo, šta da ti
donesemo?" Nikad ništa ne tražim. Uveče radim, odem da skupljam drva da zimi naložim
dve peći. Mnogi posetioci sve ostave u neredu, blato, mokre čarape, dam im tanke čarape
koje mi šalju, a one druge bace. Dam im papirne salvete da ih u njih umotaju, a oni ih ne
ponesu. Tri puta sam u svom životu nešto zatražio. Jednom mladiću rekoh: "Želim dve
kutije šibica iz Kareje" - iako sam imao četiri upaljača, ali sam to učinio da ga obradujem.
Otrča radostan, oznoji se da ih donese, ali ga je taj zamor odmorio, jer je osetio radost
žrtvovanja, A drugi je sedeo i od sedenja se umorio. Oni traže da osete radost, ali čovek
treba da se žrtvuje, da bi radost došla. Radost se rađa iz žrtvovanja. Zaista, radost dolazi
od usrdnosti. Tako se i neguje usrdnost, ona je pravo slavlje! Muka čovekova je egoizam,
sebeljublje. To je ono što svakoga hvata.
Jednom dođoše dva oficira na Svetu Goru i rekoše mi: "Želimo da postanemo monasi".
"Zašto" rekoh, "želite da postanete monasi? Otkuda vam je to došlo?" Eto, došli smo ovde
na Svetu Goru u posetu, i onda nešto mislimo da ostanemo, jer možda će biti neki rat".
"'Ajde, nemojte se sramotiti", rekoh. "Možda će da bude nekakav rat! I kako ćete da
napustite vojsku?" "Naći ćemo neki razlog", rekoše mi, Šta će da nađu. Da se prave ludi...
ili tako nešto da nađu. "Ako sa takvim mislima krenete da postanete monasi, od samog
početka neđete imati uspeha", rekoh im. Drugi, pak, kada je po uzrastu bio spreman da se
oženi, da zasnuje porodicu, dođe i kaže mi: "Zašto da se oženim? Zar da stvaram decu i
porodicu u ova teška vremena?" "Dobro, rekoh. A u vreme progona, da li je život stao. Zar
i tada nisu radili, ženili se i udavali? Da se nisi ti zamorio?" "Želim da postanem kaluđer",
reče mi. "Ti si umoran! Kakav ćeš ti trudoljubivi kaluđer da budeš?" Shvatate?Ako neko
pođe da se zamonaši pa razmišlja: "Zašto da ostanem u svetu, da stvaram porodicu,
odgajam decu? Otići ću u manastir, izvršiću neko poslušanje, odgovornosti nemam, a ako
mi nešto kažu sagnuću glavu. Zašto bih pravio kuću? Tamo ću imati svoju keliju, imaću
hranu, itd". Takav neka zna da je od početka osuđen na neuspeh. Izgleda vam čudno?
Postoje i takvi ljudi. Znajte, onaj koje vredan, svuda će da se trudi. Onaj ko je vredan u
staranju za porodicu, i kao monah će biti vredan, a vredan monah, da je zasnovao
porodicu, i tamo bi bio vredan.
Jedan je tako bio u nekom manastiru kao iskušenik, i nije želeo da se zamonaši. "Zašto,
čedo moje, ostaješ ovde?", upitao sam ga, "Zato što me kaluđerska skufija podseća na
šlem." Čuješ li šta kaže? Nije želeo da postane kaluđer, da ne bi nosio kaluđersku skufiju,
Podseća ga na šlem! A kad je nosio šlem? Stvar je u tome što je šlem stavio na glavu
nekoliko puta na nekoj vojnoj vežbi. Šta bi bilo da je trebalo da ode u rat! Podseća ga na
šlem! "Čuješ li? Pa, šta on traži u monaštvu? Kad neko tako počne, kakav će kaluđer da
bude? Možeš li da mi kažeš? Na kraju je postao nekakav jadni kaluđer, i nije nosio veliku
skufiju.
25
Jednom dođoše u kolibu dvojica mladića sa kosom do zemlje. Ja pođem da ih ošišam, a oni
se bune. Ni ja nisam imao mnogo vremena, pa sam ih samo nečim poslužio. Imao sam i
jednu mačku tamo. "Da je ponesem", pita me jedan. "Ponesi" kažem mu. Išli su odatle za
Iviron, oko sat vremena putem, a on nosi mačku u naručju. Poče da pada kiša. Kad su
stigli do manastira, on traži da ga prime u gostoprimnicu sa mačkom. "Ne može", rekoše
mu, i on čitavu noć ostade napolju na kiši. A da mu kažeš da čuva stražu jedan sat, kazaće:
"ne mogu". Ali da celu noć sedi napolju sa mačkom, to može.
Jedan drugi, ode u vojsku pa pobeže. Dođe u kolibu i kaže mi: "Želim da se zamonašim".
"Idi da odslužiš svoj vojni rok!" kažem mu. "U vojsci nije kao kod kuće" kaže mi. "Dobro
da si mi to rekao, dete, da to kažem i drugima!" U međuvremenu su ga njegovi tražili.
Nakon kratkog vremena vratio se rano ujutro. Bila je Tomina nedelja. "Tebe tražim", reče
mi. "Šta hoćeš?", rekoh mu. "Gde ideš u crkvu?" "Nigde", kaže mi. Danas, na Tominu
nedelju, u manastiru je svenoćno bdenije, a ti ne ideš? A hoćeš da budeš monah. Gde si
bio?" "Bio sam u hotelu. Bilo je tiho. U manastiru je buka!" "I šta ćeš sada da radiš?"
"Razmišljam da odem na Sinaj jer želim da živim težim životom", "Sačekaj malo", rekoh
mu. Uđoh unutra i uzeh jednu zemičku koju su mi doneli i dadoh mu. "Uzmi ovu veliku
zemičku, rekoh mu, da živiš težim životom, i idi!" Takvi su mladi danas. Ne znaju šta
traže, a smetnje ne otklanjaju. Gde da se posle žrtvuju?
Sećam se, kada sam služio vojsku, kako si mnogo puta u slučajevima opasnosti mogao da
čuješ: "Gospodine oficiru, da idem ja umesto ovoga. Oženjen je ima decu. Da mu deca ne
ostanu na ulici". Molili su oficire da dođu na mesto drugog, u prvu liniju! Radovali su se
da sami stradaju a da ne bude ubijen drugi, kome bi deca ostala na ulici! Gde će danas
neko da učini takvu žrtvu! Izuzetno retko. Jednom prilikom smo na položaju ostali bez
vode. Oficir vide na karti da u blizini ima vode. Međutim, tamo su bili neprijatelji. "Ovde
u blizini ima vode, ali je veoma opasno. Ko će da ide na napuni čuturu? Ni svetlo ne sme
da se pali". Jedan skoči: "Ja ću da idem, gospodine oficiru", za njim drugi "ja ću", pa treći
"ja ću"! Svi su dakle tražili da idu! A noću, bez svetla, strah je veliki.
"Ne možete svi da idete!" reče oficir. Želim da kažem, kako niko nije mislio na sebe. Nisu
se izvlačili, pa da neko kaže. "Gospodine oficiru, mene boli noga", a drugi "mene boli
glava" ili "umoran sam". Svi smo želeli da idemo, iako je bilo opasno po život.
Danas postoji jedan duh mlakosti - nema muževnosti, nema žrtve. Sve je preokrenuto
današnjom izokrenutom logikom. Vidiš, nekad su rado išli u vojsku, a danas uzimaju
potvrde da su ludi, da ne služe vojsku. Gledaju šta da rade, da ne idu u vojsku. Imali smo
jednog kapetana, bilo mu je dvadeset tri godine, ali je bio junačan! Jednom prilikom ga
pozva telefonom otac, koji je bio rezervni oficir, i reče mu kako razmišlja da se postara da
ovaj ode sa prvih linija i da ode u pozadinu. A kapetan povika: "Sram te bilo oče, da kažeš
tako nešto! Samo trutovi tamo sede". Bio je iskren, častan i hrabar, preko svake mere i uvek
26
je išao prvi. Njegova kabanica je bila izrešetana od metaka, ali nije poginuo. Kada je bio
demobilisan, uzeo je kabanicu kao uspomenu.
NAPOMENE:
1. Nekada su (u Grčkoj) kandidati mogli da polažu prijemne ispite na više od jednog

fakulteta

ČUVAJTE DUŠU!
Nerazumna ljubav čini decu nesposobnom
Gledam ovu današnju decu, naročito ove koji studiraju, i vidim da od svoje kuće imaju
mnogo štete. Iako su to dobra deca, nesposobni su. Ne misle, neosetljivi su. Roditelji su ti
koji ih kvare. Roditelji su prošli kroz teške godine i ne žele da njihova deca oskudevaju, ne
žele da oskudevaju ni u čemu. Ne razvijaju kod dece usrdnost, kako bi bila srećna i kada
oskudevaju. Naravno, to rade sa dobrom pomišlju. Lišavati sebe nečega tako da to deca ne
primete, to je neprimereno. Ali pomoći im da izgrade monašku svest, i da se sama raduju
kada su za nešto uskraćena, to je veoma dobro. Međutim, tom svojom dobrotom, tom
nerazumnom dobrotom, roditelji od njih prave nesposobnjakoviće. Sve im daju u ruke, čak
i vodu, kako bi učili i kako ne bi gubili vreme. Tako i mladići i devojke postaju nesposobni.
Tako ta deca, i onda kada ne uče, žele da sve dobiju na ruke. Zlo počinje. od majki. "Ti dete
moje samo da učiš. Ja ću čarape da ti donesem, noge ću da ti perem. Uzmi kolač, uzmi
kafu"! I deca ne razumeju koliko je umorna majka koja im sve to donosi, jer se sami ne
trude. I onda počinje - tanjir za jednokratnu upotrebu, odelo za jednokratnu upotrebu -
jedu pice, a ne znaju ni da ih stave na papir!... Tako postaju sasvim nesposobni ljudi.
27
Umaraju se od života: Ako im se pertla odveže, kažu: "Mama, veži mi pertle!" Takva deca
da kasnije postanu; vredna? Oni kasnije nisu ni za brak ni za monaštvo.
Zato kažem majkama: "Ne dajte deci da stalno uče. Čitaju, čitaju pa im dotuži. Neka
naprave petnaest minuta ili pola sata pauze, da obave i neki poslić u kući, da se malo
pomuče".
Ove zle navike savremene omladine prenose se i na monaštvo. Tako vidite u manastirima
da ima po sedam pisara, i svi mladi i obrazovani, zajedno sa starijima. Nekada je bio jedan
pisar, a i taj nije imao dva razreda gimnazije, a sam je završavao čitav posao. A sada i da ih
je sedmorica i da vredno rade, ne mogu da savrše ni svoje duhovno poslušanje, nego neko
stariji mora da im pomogne!

ČUVAJTE DUŠU!
Poredak mračnih sila
Današnja nesrećna deca stradaju od različitih teorija. Zbog toga su smućena i ošamućena.
Dete; tako, jedno želi da čini a čini drugo. Želi da ide na jednu stranu, ali ga struja ovog
vremena odnosi na drugu stranu. Velika je propaganda sila tame, koja zavodi onu decu
koja ne misle mnogo. U školama neki učitelji govore: "Da biste uspeli, nemojte poštovati
roditelje, nemojte im se potčinjavati", i tako decu čine nesposobnom. Ta deca kasnije ne
slušaju ni roditelje ni učitelje. I smatraju da je to opravdano, jer misle da tako treba da
rade. A i država to podstiče, i oni koji su na vlasti, i iskorišćavaju ih i oni koji ne mare ni za
otadžbinu, ni za porodicu, ni za bilo šta, ne bi li kako ostvarili svoje planove. E, sve ovo,
malo po malo, pričinjava veliko zlo današnjoj omladini. I to veoma veliko zlo, koje vodi
tome da deca za svog vođu imaju rogatog đavola! Satanizam se mnogo proširio. Čuješ u
nekakvim centrima, čitavu noć pevaju: "satano, mi te obožavamo, ne želimo Hrista. Ti nam
sve daješ". Strašno! Šta vam daje a šta vam uzima, nesrećna deco!
28
Mala deca, razdražena kafom i cigaretama... Kako da vidiš čist pogled, kako da vidiš
blagodat Hristovu na njihovim licima! Imao je pravo jedan arhitekta,kada je, jednoj grupi
mladih koji su išli na Svetu Goru, rekao: "Naše oči su kao oči pokvarene ribe". Došao je na
Svetu Goru sa desetak mladića, od osamnaest do, otprilike, dvadeset pet godina. On se
duhovno preobratio, i posle mu beše žao mladića koji su živeli raspusnim životom.
Jednom prilikom, on im dade karte da idu na Svetu Goru. Pošao sam iz Kolibe i oni me
susretoše na putu. "Sada idem, rekoh im, ali hajde da malo ovde posedimo" I sedosmo.
Tada naiđoše i neka deca iz Atonijade, "Sedite i vi malo ovde", rekoh im. I sedoše. Onda
arhitekta reče ovim koji su bili sa njim: "Primećujete li nešto?" Oni rekoše da ne primećuju.
"Pogledajte malo lica jedni drugima, a posle pogledajte lica ovih drugih mladića. Da vidite
kako njihove oči sijaju, a naše su kao kod pokvarene ribe." I zaista, tada sam i ja primetio,
baš takve su bile: oči pokvarene ribe. Zamućene, izobličene... A oči druge dece su sijale! Jer
deca iz Škole čine metanije, idu na službe. Čovek se poznaje po očima. Zbog toga je i
Hristos rekao: "Svetiljka telu je oko" (Lk. 11, 34). Koliko mladih dolaze na Svetu Goru,
obilaze sve manastire i postaju monasi, ali pored svega - kako bi rekli? - nemaju karamele
u manastirima, ali imaju radost od koje im lice sija: Dok oni; u svetu, pak, imaju sve što
požele, ali jadnici užasno žive.
Do nas sa svih strana dolaze različite struje. Sa istoka nam dolazi hinduizam, i druge
okultne religije, sa severa stiže komunizam, sa zapada gomile teorija, sa juga, iz Afrike,
magija i druge bolesti. Jedan mladić, zahvaćen takvim strujama, dođe jednom u Kolibu.
Shvatio sam da su ga tu dovele molitve njegove Majke. Kada smo malo porazgovarali,
rekoh mu: "Vidi, dete moje, da nađeš duhovnika, da se ispovediš i da te pomaže, i da ti
sada od početka pomogne. Treba da te pomažu, jer si odbacio Hrista". Zaplaka se jadnik.
"Moli se, za mene, oče, reče mi, jer ne mogu ovoga da se oslobodim. Isprali su mi mozak.
Shvatam da su me ovde dovele molitve moje majke". Koliko pomažu majčine molitve!
Onesposobljavaju se jadnici kada ih obrlate, a onda ih hvata strah, teskoba, a onda prelaze
na narkotike itd. Sa jedne nizbrdice na drugu. Neka im Bog pomogne!
- Starče, da li im koristi kada im neko kaže da je to satanska rabota?
- Kako da im ne koristi? Ali to treba učiniti na pravi način.
- Kako takvi mladi mogu da poznaju Hrista?
- Kako da poznaju Hrista, kad, pre nego što su se upoznali sa Pravoslavljem, idu u Indiju
kog gurua, ostanu tamo dve tri godine, omame se magijom, saznaju tamo da u
Pravoslavlju postoji mistika, pa onda dolaze ovde da traže viđenje svetlosti, da traže viša
stanja itd. A kada ih pitaš: "Koliko vremena ima a da se nisi pričestio", kažu: "Ne sećam se,
ako me je majka pričestila kad sam bio mali". "Jesi li se nekad ispovedio?" "Ne interesuje
me ta tema". Šta tu može da se očekuje? Ništa o Pravoslavlju ne znaju.
- Starče, kako im se može pomoći?
29
- Od onog trenutka kad za Crkvu kažu "establišment"[1] kako da im se pomogne? Shvataš
li koliko tako možemo da se sporazumemo? Međutim, oni mladi koji imaju dobro
nastrojenje bivaju pomognuti i prilaze Crkvi.
NAPOMENE:
1. Starac misli na one koji u Crkvenoj strukturi (episkop, prezviteri itd), ne vide
duhovno ustrojstvo Carstva Božijeg, nego samo bezblagodatni "establišment"
(prim. prev).

ČUVAJTE DUŠU!
"Ne dirajte decu!"
- Starče, šta će biti sa decom koja danas odrastaju bez discipline?
- Njima je malo toga olakšano. Roditelji koji ne razumeju značaj discipline ostavljaju deci
na volju, i na kraju od njih stvaraju propalice. Ti kažeš jednu reč, a oni tebi pet
bezobraznih! Takvi mogu da postanu kriminalci. Današnja mladež je sasvim raspuštena.
Sloboda! "Ne dirajte decu!" A deca kažu: "Gde još postoji ovakav režim?" Nastoje stoga.da
se bune, da ne slušaju roditelje, da ne slušaju učitelje, da ne slušaju ništa, da ne čuju
nikoga. Ovo im olakšava njihov cilj. Ako od dece ne stvaraju buntovnike, kako će ta deca
kasnije da unište sve sisteme vrednosti? Vidiš, jadnici su gotovo demonizovani.
Ako se sloboda ne razvija u duhovnom životu, da li će se razviti u životu ovoga sveta?

Čemu im takva sloboda? To je propast. Zato i sa državom ide onako kako ide. Mogu li
današnji ljudi da razvijaju slobodu koja im je data? Sloboda, ako je čovek pravilno ne
upotrebljava je katastrofa. Svetski razvoj sa ovom ogrehovljenom slobodom doneo je
duhovno ropstvo. Duhovna sloboda je duhovno potčinjavanje volji Božijoj. I vidiš,
poslušnost je sloboda, dok je kušač, međutim, iz svoje zlobe predstavlja kao ropstvo i deca
se tome suprotstavljaju, naročito u naše vreme, u kome su zatrovani duhom buntovništva.
A prirodno, umorni su mladi i od raznih ideologija dvadesetog veka, koje na žalost i dalje
30
uništavaju lepotu prirode Božije i Njegovih stvorenja, ispunjavajući ih teskobom i
udaljujući ih od radosti, od Boga.
Znate li šta smo pretrpeli kada smo otpušteni iz vojske? Da se to dogodilo današnjoj
omladini, sve bi ih slomilo. Bila je 1950-ta kada se završio gerilski rat. Mnoge klase vojnika
su bile otpuštene u isto vreme. Neki su u ratu bili četiri i po godine, neki četiri, neki tri i
po. I zamislite, nakon svih tih muka, stigosmo u Larisu, otidosmo u Tranzitni centar, ali je
tamo sve bilo puno. Onda odemo do hotela. Ali ni tamo nisu želeli da nas prime, čak i da
platimo. Kažu ti: "Vojska! Gde ćemo s njima? Usmrdeće nam ćebad!" Bio je mesec mart,
bilo je hladno! Srećom, jedan oficir nas je spasao - da je živ i zdrav! Otišao je i saznao kad
kreću vozovi, kada premeštaju vagone itd. Dogovorio se i smestio nas u vagone! "Noću će
ih, reče, premeštati, ali nemojte da se plašite - tek ujutru će da krenu". Celu noć smo se
klackali. Napokon stigosmo u Solun.:Neki koji su bili odatle otidoše svojim kućama. Mi
ostali odosmo u Tranzitni centar, ali je i tamo sve bilo puno. Odemo u hotele, i tamo ništa!
Molio sam ih u hotelu: "Dajte mi jednu stolicu da sedim unutra i platiću vam duplo nego
što košta soba sa krevetom!" "Ne može!", kažu mi. Možda su se plašili da će neko videti
kako Drže vojnika da sedi na stolici pa da će ih tužiti. I ostalo je samo da odeš napolje, i da
noć provedeš stojeći naslonjen na zid! I mogao si da vidiš po trotoaru su bili jadni vojnici,
pred hotelima, naslonjeni na zidove! Po svim trotoarima bilo je vojnika, kao da su na
paradi! Shvataš? Da su se današnji mladi našli u takvoj situaciji, spalili bi i Larisu i Solun i
celu Tesaliju i Makedoniju! Ovde gde danas nemaju nikakvih teškoća, pogledaj šta rade!
Demonstracije, uništavanja... A ona jadna omladina tada, nije imala nikakvu računicu.
Osećali su svakako izvesnu gorčinu, ali uopšte nisu pomišljali da učine nekakvo zlo, iako
su imali da pretrpe velike nevolje i da budu napolju na hladnoći. Osakaćeni u ratu - kolika
je to žrtva ovih jadnika! - a nakon toga, kao poslednje "hvala", bilo je da spavaju napolju.
Pravim malo poređenje, kakvi su bili mladi nekada a kakvi su sada... Svet se tako izmenio,
a ni pedeset godina nije prošlo.
Današnja mladež je slična junetu koje je vezano na livadi i koje udara nogom, otkine ular,
ruši ogradu i počne da trči, ali se saplete, grozno povredi nogu, da bi ga na kraju zaklale
divlje zveri. Obuzdavanje je od pomoći, kada je dete malo. To se vidi, kada se recimo
uspne na zid i postoji strah da ne pogine. "Ne, ne", vikneš, i malo ga pljesneš. Kasnije ne
misli da tako može da pogine, nego misli da ne dobije batine, pa pazi. Danas nema
kažnjavanja ni u školi, niti u vojsci ima ribanja po kazni. Zato danas mladi daju lekcije
roditeljima i narodu. U vojsci nekad, što je tvrđa bila obuka, to su se bolje pokazivali u
bici.
Mlad čovek ima potrebu da ga neko duhovno vodi, da ga neko savetuje i da ga sluša, kako
bi dospeo u duhovnu sigurnost, bez opasnosti, straha i stranputica. Svaki čovek, tokom
uzrastanja, tokom godina, stiče iskustvo nešto sam, nešto od drugih. Mlad čovek nema još
iskustva. Onaj ko je odrastao koristi ono iskustvo koje je stekao sam i od drugih kako bi
pomogao mlađem, još neiskusnom da ne greši, Onaj ko je mlad, ako to ne sluša, sam na
31
sebi mora da isprobava. S druge strane, ako sluša, imaće od toga koristi. Došli su tako u
Kolibu neki mladići iz jedne hrišćanske organizacije, govoreći sa samopouzdanjem.
"Nemamo potrebe ni za kim. Sami ćemo naći svoj put!" Ko zna? Možda bi, na neki način
na to mogli biti primorani. Kada je došlo vreme da idu, upitaše me kako da dođu do puta,
da bi išli za manastir Iviron. "Kuda da idemo", rekoše. "Dobro, deco, rekoh im, rekoste da
ćete sami naći put. Vama niko nije potreban. Zar niste tako malopre rekli? Najmanji je
problem ako se zagubite sa ovog puta. Malo ćete da se pomučite, neko će naići i reći će
vam: "Ovuda idite". Ali onaj drugi put, onaj put koji vodi gore, Nebesima, kako ćete taj put
naći sami bez putevoditelja?" Jedan od njih reče. "Starac ima pravo".

ČUVAJTE DUŠU!
Mladi treba da prođu ispit čistote
Dođoše danas dve-tri studentkinje i rekoše mi: "Starče, pomolite se da položimo ispit". A ja
im rekoh: "Moliću se da položite ispit čistote. To je mnogo važnije. Sve ostalo dolazi
kasnije". Zar im nisam dobro rekao? Da, velika je to stvar da na licima današnje omladine
vidiš čestitost i čistotu! Veoma je to velika stvar!
Dolaze neke devojke koje su, jadnice, zaista povređene. Žive sa svojim mladićima a da
nisu u braku, i ne razumeju da namere tih momaka nisu časne, i zbog toga bivaju oštećene.
"Šta da radim oče", pitaju me. "Vlasnik kafane se druži sa bekrijom, ali sina ne ženi
njegovom ćerkom. Prekinite tu vezu. Ako vas zaista vole, oženiće vas. A ako vas odbace,
znači da vas nisu ni voleli, i tako ćete uštedeti svoje vreme".
Lukavi iskorišćava mladalačke godine, jer mu kao oružje služi buđenje putenosti, i
pokušava da uništi mlade u ovom teškom periodu kroz koji prolaze. Razum je još nezreo, i
u njemu postoji veliko neiskustvo, a duhovne osnove nema uopšte. Zato mlad čovek, u
ovim kriznim godinama, svagda treba da oseća potrebu za savetima starijih od njega, da
se ne bi okliznuo na slatku strminu svetskih provalija, koje bez prestanka ispunjavaju dušu
teskobom i za večnost je udaljavaju od Boga.
Shvatio sam da jednom normalnom detetu, u doba mladosti, nije lako da postigne takvo
duhovno stanje da ne pravi razliku jer "nema više muško ni žensko" (Gal. 3, 28). Zbog toga
duhovni oci i savetuju da mladići ne žive sa devojkama, ma kako duhovni bili, jer je taj
32
uzrast takav da im ne pomaže. Kušač iskorišćava mladost. Zbog toga je uputnije da mlad
čovek bude i glup za devojke (ili devojka za mladiće) zbog svog duhovnog staranja i
čistote, i da ponese ovaj teški krst. Jer u tom teškom krstu je skrivena sva sila i premudrost
Božija, i mlad čovek je tada jači od Samsona (up. Sud, 15,14 i dalje) i mudriji od Solomona
(up. 1 Sam. 3, 9-12). Bolje je da pazi dok ide, i da se ne osvrće desno i levo, čak ako su u
pitanju i osobe sa kojima je u srodstvu, jer ih navodno prezire i sa njima ne govori, nego da
ga zagledaju i naškode mu, pa još da to bude pogrešno shvaćeno od ljudi naklonjenih
ovozemnostima koji uvek imaju prljave misli. Hiljadu puta je bolje da beži kao divlja
životinja od ljudi nakon Liturgije, kako bi zadržao svoju duhovnu pažnju i da se žurno
udalji nakon službe, nego da sedi i bulji u krzna (ili devojka u kravate) i da se duhovno
razdražuje zbog ogrebotina koje će mu na srcu napraviti neprijatelj.
Istina je da svet na žalost truli, i da ako kroz njega [takav svet] i prođe neka duša koja želi
da očuva čistotu, uprljaće se. S tom razlikom, međutim, što Bog neće tražiti ono isto što je
u stara vremena tražio od hrišćanina koji je hteo da očuva čistotu. Neophodno je ostati
hladnokrvan i da mlad čovek učini sve što može: da se bori, kako bi izbegao uzrok, a naš
Hristos će mu od tog trenutka pa nadalje pomoći. Božanska ljubav, ako se razgori u
njegovoj duši, je toliko plamena da ima moć da sažeže svaku drugu želju i svaku ružnu
predstavu. Kada se zapali ovaj oganj, tada se osećaju božanska zadovoljstva, koja niko ne
može uporediti sa bilo kojim drugim uživanjem. Ko okusi ovu nebesku mannu, na njega
više neće ostavljati nikakav utisak različiti divlji plodovi. Zbog toga treba da čvrsto uhvati
svoj volan, da se prekrsti i da se ne plaši. Nakon male borbe primiće velika nebeska
bogatstva. Jer kada nastupi čas iskušenja potrebna je hrabrost, i Bog čini čuda da bi
pomogao.
Meni je pripovedao starac Avgustin[1]: Kao iskušenik je bio u jednom manastiru u Rusiji,
u svojoj otadžbini. Tamo su skoro svi bili stari, i njega su poslali da kao poslušanje pomaže
u ribolovu nekom čoveku koji je radio u manastiru, jer se manastir izdržavao od ribolova.
Jednoga dana dođe ćerka ovog čoveka, i reče ocu da brzo ide kući radi nekog neizbežnog
posla, a ona ostade tamo da pomaže. Međutim, kušač beše ovladao tom jadnicom, i ona
bez razmišljanja navali na iskušenika grešnim predlozima. U tom momentu zbuni ce
Antonije - to mu je bilo svetovno ime - jer se sve dogodilo iznenada. On se oseni krsnim
znakom i reče. "Hriste moj, bolje je da se udavim nego da zgrešim" i skoči pravo u duboku
reku! Ali Dobri Gospod, gledajući na veliko junaštvo čistog mladića, koji se poneo poput
svetog Martiniana[2] kako bi sačuvao čistotu, zadrža ga iznad vode tako da se nije ni
okvasio! "Kada sam skočio, reče mi, sa glavom na dole, nisam shvatio kako sam se našao
uspravno iznad vode, tako da se ni moje odelo nije pokvasilo!" U tom času osetio je i neki
unutrašnje spokojstvo sa neizrecivom sladošću koja je sasvim uništila svaku grehovnu
pomisao i svaku telesnu razdraženost, koja je ranije nastala zbog nečistih pokreta devojke.
A kada je devojka videla Antonija kako stoji nad vodom, poče, pokajavši se zbog svoga
greha, da plače, potresena ovim velikim čudom.
33
Hristos ne traži velike ctvari, da bi nam pomogao u našoj borbi. Od nas očekuje sitnice.
Jedan mladić mi je pričao kako je išao na Patmos[3] radi poklonjenja, ali mu je iskušenje
postavilo jednu zamku. Dok je išao, jedna turistkinja se raspali i zagrli ga. On je odgurnu i
reče: "Hriste, ja sam ovde došao radi poklonjenja, a ne radi zaljubljivanja". To reče i
pobeže. Uveče u hotelu, u vreme kada se molio, vide Hrista u nestvorenoj svetlosti. Vidite
šta je zadobio samo jednim odgurivanjem? Neko drugi se godinama bori i čini velike
podvige, da bi se kako udostojio nečeg takvog! A ovaj vide Hrista, samo zbog toga što se
usprotivio iskušenju. Naravno da ga je ovo duhovno veoma ukrepilo. Kasnije je nekoliko
puta viđao svetu Markelu, svetog Rafaila, svetog Georgija. Jednom dođe i reče mi: "Pomoli
se oče, da ponovo vidim svetog Georgija. Želim malo utehe, a utehe nemam u ovom
svetu!"
A vidiš u kakvo stanje dolaze drugi mladi! Jednom dođe u Kolibu neki mladić sa svojim
ujakom koji je bio već zašao u godine i reče mi. "Pomoli se za jednu devojku. Nesrećnim
slučajem je slomila kičmu. Njen otac je vozio, i zaspao je za volanom. On je poginuo a
devojka je tako nastradala. Daću ti njenu fotografiju". "Nema potrebe", rekoh. On je,
međutim, insistirao, ja uzmem fotografiju i imam šta da vidim! Devojka leži dole a dvojica
je drže. "Ko su joj ovi" upitah. "Prijatelji" kaže mi. "A ovo šta je? Šta to rade?". "Ništa, kaže,
to su joj prijatelji". "Nemoj pogrešno da razumeš decu", reče mi njegov ujak, "takva je
današnja omladina". "Pomoliću se, rekoh u sebi, ali ne da joj se popravi kičma nego da joj
se popravi um. I njoj i tebi, izgubljeni čoveče". Gde je čestitost? Trebalo je ujak da ga izgrdi.
Duhovna čeda... da ima duhovnika i da se nađe u takvom stanju! Čak i da ima nameru da
se oženi njome nije bilo razloga da bude tako bliska sa dvojicom, a treći da mi pokazuje
fotografiju! I nisu ni pomislili da tako nešto nije u redu, Mene to ne dotiče, ali to nije
ispravno. Kakvu porodicu će stvoriti ovakva omladina? Neka ih Bog prosvetli da dođu k
sebi.
Sa kakvim su odricanjem nekada, devojke čuvale svoju čistotu! Sećam se da su tokom rata
neki seljani bili prinuđeni da u zimu sa svojom stokom odu u brda. Tamo su ostali
odsečeni velikim snežnim nanosima. Muškarci su. od smrznutog drveća napravili
nekakvu krovinjaru da se zaštite od hladnoće. Žene su, pak, bile primorane da se tu
smeste zajedno sa njima, poznatim ljudima iz njihovog sela. Jedna devojka i jedna starica
su bile iz nekog udaljenog sela, i one su bile primorane da budu u jednoj od ovih drvenih
krovinjara. Tu su, na žalost bili i neki bezbožni strašljivci koji nisu mnogo marili što je rat.
Nisu saosećali sa svojim bližnjima koji su ranjavani i ginuli, nego su, kada bi našli zgodnu
priliku, gledali kako da sagreše, jer su se plašili da slučajno ne poginu a da se ne ižive
dovoljno. A trebalo je, makar u vreme opasnosti, da se pokaju. Jedan takav, koji, kao što
rekoh, ni u vreme rata nije mario za pokajanje, već je vrebao priliku da greši, toliko je
ružno uznemiravao devojku, da je ona zbog toga bila primorana da beži. Ona je radije
odabrala da se smrzava, pa čak i da umre napolju na hladnoći, samo da ne izgubi svoju
čednost. Kada je sirota starica videla da je devojka pobegla, pođe i ona za njom da je traži,
34
i nađe je na tridesetak minuta hoda, pod nadstrešnicom crkvice[4] Svetog Preteče Jovana.
Preteča se brinuo za čestitu devojku i doveo ju je u svoju crkvicu, za koju devojka uopšte
nije ni znala da postoji. I šta dalje učini Sveti Preteča! Probudi jednog vojnika[5] iz sna, i
reče mu da ide do njegove crkvice koja je bila u blizini. Ustade, dakle, vojnik i krenu u noć
osvetljenu snegom, i dođe do crkvice za koju je otprilike znao gde se nalazi. I šta vidi!
Jedna starica i jedna devojka, u snegu do kolena, pocrnele i ukočene od hladnoće. Vojnik
odmah otvori crkvicu, i nekako uđoše. Vojnik nije imao ništa da im da osim šala i
rukavica, za koje im reče da ih stavljaju naizmenično. One mu ispričaše o iskušenju koje ih
je snašlo. "Dobro, reče vojnik devojci, kako si se odlučila da pobegneš usred noći, u zimu i
u nepoznatom kraju?" A ona mu odgovori: "Ja sam samo to mogla da uradim, a verovala
sam da će me Hristos izbaviti". Tada vojnik, spontano, sa saosećanjem, a ne prosto da bi ih
utešio, reče: ''Vašim mukama je došao kraj. Sutra ćete biti kod svoje kuće". One se veoma
obradovaše ovim rečima. I zaista, L.O.M.[6] se pokrenuo, put je otvoren, i sledećeg dana
ujutru, tamo je već stigao vojni transport i ove jadnice otidoše svojoj kući. Takvim mladim
Grkinjama koje su zaodenute blagodaću Božijom a ne razgolićene i bez blagodati Božije -
treba se diviti i uznositi pohvale. Nakon ovoga, ona zver[7] - neka mi Bog oprosti - ode i
ispriča komandantu, kako je taj i taj vojnik razvalio vrata crkvice i unutra pustio mazge!
Komandant mu reče: "Ne verujem da je on tako nešto učinio!" I taj napasnik je na koncu
završio u zatvoru.
NAPOMENE:
1. Vidi: Ayiopsizai Patered kš Aušretka, st. 74-75.
2. U Žitiju prepodobnog Martiniana (njegov spomen se proslavlja 13. februara) stoji

da, dok se podvizavao na jednoj steni blizu mora, ugleda jednu devojku koja je
preživela brodolom i približavala mu se plutajući na nekakvom splavu. Ona poče
moliti Svetog da je spase iz mora. Prepodobni je bio primoran da je izvuče iz vode.
Onda se pomoli i sam skoči u more. Ali Božjom Promisli naiđoše delfini, podigoše
ga i ostaviše na obali.
3. Na Patmosu je sveti Jovan Bogoslov zapisao Otkrivenje koje je dobio od Hrista.

Tamo je bio prognan zbog propovedanja hrišćanske vere (prim. prev.).
4. U grčkom stoji eôžkHđstaka, što bukvalno znači "mala crkvica izvan grada ili sela"
(prim. prev).
5. A vojnik je bio sam starac koji ovo pripoveda. Ovo se dogodilo u vreme kada je on
služio vojsku tokom građanskog rata.
6. L. O. M. = Lohos, Opeivcov Metaôpcov. - Četa vojnika opremljena za zimske

planinske uslove i raščišćavanje snežnih nanosa.
35
7. Starac misli na napasnika zbog koga su devojka i starica i morale da pobegnu
(prim. prev).

ČUVAJTE DUŠU!
Istinita ljubav rađa kod mladih saznanje
Starče, oni koji bi želeli da unište društvo, napadaju na temelje, na koren, na decu, kako bi postigli
svoj cilj?
- Neće u tome uspeti. Zlo uništava samo sebe. U Rusiji su bila velika stradanja i vidiš šta se
dogodilo nakon samo tri generacije. Vidiš šta se sada događa! Gospod ne napušta svoje.
Niti će grehe današnje mladeži suditi na isti način kao što je sudio u naše vreme.
- Starče, kako dolazi do toga, da neki mladi koji žive sasvim svetskim životom, po pitanjima vere
daju veoma ispravne odgovore?
- Ovi mladi imaju dobro nastrojenje, ali ne mogu da se obuzdaju i da se približe veri. Zbog
toga daju ispravne odgovore. Želim da kažem, da ako neko hoće da krene nekim putem -
on to želi, ali ne može da krene. Onaj ko ga gleda kako pokušava, treba to da ceni. Takve
ljude Bog neće napustiti, jer nemaju u sebi zlobe. Doći će čas kada će imati snage da krenu
napred.
- Kako se može prići mladima koji su zastranili?
- Ljubavlju. Ako postoji istinita, izvorna (= nepatvorena) ljubav, mladi to odmah primaju i
prilaze. Dolaze mladi, "s koca i konopca"[1] u Kolibu, sa različitim problemima. Primim ih,
počastim ih, pričam im, i uskoro postajemo prijatelji. Otvaraju svoja srca i primaju moju
ljubav. Nekima, zlosrećnicima, toliko je toga uskraćeno! Žedni su ljubavi. Odmah se vidi
36
da nisu osetili ljubav ni od majke ni od oca: ne mogu je se nasititi. Kada sa njima
sastradavaš, kada ih voliš, zaboravljaju na probleme, na narkotike, nestaju i bolesti,
ostavljaju se i bezakonja, i vraćaju se na Svetu Goru kao blagočestivi poklonici. Jer na neki
način su spoznali ljubav Božiju. I vidim da u sebi imaju velikodušnost koja ti slama srce.
Ne primaju ekonomsku pomoć, iako im je neophodna, prihvataju se posla, a u školu idu
uveče. Ti mladi ljudi zaslužuju da im se pomogne. Na novoj železničkoj stanici u Solunu
postoje kuće, gde mnogi mladi, devojke i mladići borave zajedno. U prostoru koji je
dovoljan za troje boravi po njih petnaestoro. Oni potiču iz rasturenih porodica: jedni
kradu, a drugi imaju usrdnosti i ne mogu da kradu. Godinama sam mnogima govorio da
im priđu, da im pomognu. Govorio sam da sagrade nekakav hram, da ih tamo okupljaju.
Sada imaju jednu malu crkvicu, posvećenu Apostolu i đakonu Filipu, zaštitniku
željezničara.
Oduvek sam znao da ako neko od malena ne iskoristi na dobro prilike koje su mu date,
đavo će ih iskoristiti. Zašto kaže poslovica: "gvožđe se kuje dok je vruće"? Kovači, kada
žele da prilepe dva komada gvožđa - ne mislim danas kada imaju aparate za zavarivanje -
stavljaju gvožđe u vatru, a onda sipaju vrelu vodu i boraks preko njega, i čim ga izvade iz
vatre, onako vrelo, još varnice sa njega lete, udare čekićem nekoliko puta i tako ga zalepe.
A ako se ohladi, onda neće da se prilepi. Isto hoću da kažem i za mlade. Kada im se pruži
prilika, ako je ne iskoriste, kasnije će početi da se bave drugima, da sude, da osuđuju,.jer se
blagodat Božija udaljila. Dok, ako imaju božansku revnost i ako paze, napredovaće. Zbog
toga roditelji, koliko mogu, treba da pomognu deci dok su mala. Deca su kar prazne
kutije. Ako se ispune Hristom, svagda će biti blizu Njega. Ako ne, veoma je lako da, kada
odrastu, krenu stranputicom. A ako su kao mali dobili takvu pomoć, ako se kasnije malo i
udalje, ponovo se. vraćaju. Drvo koje se pomaže uljem ne truli. Ako se deca malo pomažu
blagočešćem i strahom Božjim, kasnije nemaju teskobe.
NAPOMENE:
1. Na grčkom taj izraz glasi "orasi od hiljada orahovih stabala".

ČUVAJTE DUŠU!
DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA - BESTIDNOST I NEDOSTATAK POŠTOVANjA
37
Drskost proteruje pobožnost
- Starče, odakle dolazi drskost?
- Iz Pariza[1]... Drskost u obraćanju je bestidnost, i ona daleko izgoni strah Božji, kao dim
koji koristimo da bismo isterali pčele od košnice.
- Starče, kako da se klonim drskosti?
- Smatraj sebe manjom od svih. Za to je potrebno mnogo smirenja. Kao najmlađa, treba da
prema svim svojim sestrama gajiš poštovanje i čestvovanje. Svoju pomisao treba da izlažeš
smireno, ne pokazujući se kao neko ko sve zna. Tada će te Bog obdariti blagodaću i
napredovaćeš. Za poslušnika je drskost njegov najveći neprijatelj, jer to izgoni blagočešće.
Obično za drskošću sledi buntovništvo, a potom sledi neosetljivost i ravnodušnost, u
početku prema malim gresima, na koje se čovek, malo po malo, navikava i na njih počinje
da gleda kao na nešto prirodno (= normalno). Ali, u dubini duše nema spokojstva i umesto
njega ostaje samo teskoba. Čovek čak ne može ni da razume šta mu je, jer mu je srce spolja
zaprljano (=ublatnjavljeno) pa ne oseća koliko je tvrdovrat.[2]
- U kakvom su, starče, odnosu prostodušnost i drskost?
- Jedna je stvar prostodušnost a druga drskost. Prostodušnost u sebi ima i blagočešća i

nečeg detinjeg. Drskost je bezobzirnost.
I u neposrednosti mnogo puta ima bestidnosti. U neposrednosti i u prostodušnosti mnogo

puta se, ukoliko čovek ne pazi, krije mnogo bestidnosti. Kaže neko: "Ja sam po, karakteru
neposredan", ili, ,"ja sam jednostavan" i onda govori bestidno, a da to i ne shvata.
Međutim, drugo je prostodušnost a drugo je bestidnost.
- Starče, šta je duhovna suzdržanost?
- Duhovna suzdržanost je strah Božji, u najboljem smislu. Taj strah, ta suzdržanost, donosi
radost i toči med u srce - duhovni med! Vidiš, jedno malo detence, koje je bojažljivo
poštuje svog oca, suzdržava se i stidi se, i od prevelikog stida ne usuđuje se da pogleda
svog oca. Ako nešto hoće da pita, pocrveni! Da ga staviš među ikone. Drugo dete
razmišlja: "To je moj otac", i bezobzirno istupa napred. A kad nešto želi, zahteva da mu se
da, i udara nogama kao da preti,
U dobroj porodici deca žive slobodno. Postoji poštovanje, ali deca nisu pritešnjena, nema
vojničke discipline. Deca se raduju svom ocu, svojoj majci, i oni se raduju njima. "Ljubav
ne poznaje sram", kaže avva Isak.[3] Postoji smelost, ali u dobrom smislu. U ovakvoj
38
ljubavi postoji čestvovanje i poštovanje, i ona pobeđuje strah. Neko se suzdržava, okleva,
ali se i plaši, jer ne postoji stvarna suzdržanost. Drugi je suzdržan, i ne plaši se, jer ima
istinsku, duhovnu suzdržanost. Kada je neko duhovno suzdržan, oseća radost. Detence,
tako, voli svog oca i svoju majku, sa nekom vrstom smelosti, jer se ne plaši da će ga istući.
Uzima očev šešir, i ako je ovaj oficir, baca ga i raduje se. Ono ima jednostavnost, ali nije
bestidno, Treba da razlikujemo jednostavnost (= prostodušnost) od bestidnosti. Ako nema
poštovanja, suzdržanosti, dospevamo do drskosti. A posle čuješ devojku koja sedi
besposlena, kako govori majci: "Mama, donesi mi čašu vode! Da bude hladna! ... E, nije
hladna. Rekoh ti da mi doneseš hladnu". Tako počinju, a posle govore: "Zašto da se žena
plaši muža?" (up. Ef. 5, 33). U strahu je međutim i poštovanje, a u poštovanju ljubav. Kada
nešto poštujem, onda to i volim, a ono što volim, to i poštujem. Žena treba da poštuje
muža, a muž treba da voli ženu. Ali danas je sve uniženo (= obezvređeno), i porodica se
raspada, jer naopako razumeju Jevanđelje. "Žena treba da sluša", govori muž. Ma ako
nemaš ljubavi, ne možeš ni mačku sebi da potčiniš. Ako nemaš ljubavi, drugi te ne čuje, i
ne možeš ni čašu vode da mu potražiš da ti donese. Kada neko poštuje drugog, samoga
sebe poštuje, ali sebi ne pridaje važnost. U poštovanju drugoga ima usrdnosti. Ali ako
čovek pazi samo na sebe, onda tu nema usrdnosti.
NAPOMENE:
1. Drskost, bestidnost, bezobrazluk i bezobzirnost u govoru i obraćanju, na grčkom se

kaže: tarrloča (parisia), a grad Pariz se kaže: Par1sp (Parisi). Starac je ovde napravio
dosetku, igrajući se rečima, što veoma često čini.
2. Grčka reč sttraRoôHo, ima značenje "tvrdoglavost", "tvrdičluk" ali bi ovde bolje
odgovarao smisao naše reči "tvrdovratost" (prim. prev).
3. Up. Avva Isak Sirijski, Podvižnička slova, Slovo 58, str. 256, grčkog izdanja.

ČUVAJTE DUŠU!
Poštovanje starijih
39
- Starče, često ružno govorim sa starijima. Shvatam da sagrešujem i to ispovedam.
- Kada to razumeš i ispovediš, malo po malo ćeš se smučiti sebi, u dobrom smislu, smirićeš
se, i tada će doći blagodat Božija, a ova ružna navika će nestati.
- Starče, ponekad se šalim i zadirkujem sestre iz ljubavi, ali se plašim bezobrazluka.
- Ne može tako, ti si još mlada! U jednoj porodici, odrasli su ti koji zadirkuju decu i sa
njima se šale, a ne mali sa odraslima. Tako se raduju i mali i veliki. Ne ide da jedno dete
iskušava oca ili majku. Ne ide da jedno dete zadirkuje dedu ili baku. Zamisli da neko dete,
iz čista mira, krene da golica oca po vratu? Drugo je kad odrastao začikava dete, ono se
raduje i zadovoljno je. Tako i odrastao postaje kao dete i zajedno se raduju.
- Starče, kada svoje mišljenje kažem nekom starijem o nečemu za šta mi pomisao kaže da nije
ispravno, a on se tome usprotivi, treba li da se sa njim saglasim?
- Ne, ne treba se saglasiti sa nečim što je zlo. Treba da kažeš ono što je ispravno, ali na lep
način. "Možda to ipak ide ovako? Kažem to kao svoje mišljenje". Ili da kažeš: "Imam
ovakvo mišljenje". Tako se, kao magnetom, privlači blagodat Božija. Ima i onih koji po
navici, a ne iz svrsishodnosti, iznose svoje mišljenje na bezobziran način. U svakom
slučaju, kako bilo da bilo, treba poštovati starije. Ali i stariji, na neki način očekuje
poštovanje. I ako i ima nekih grešaka, ima i svojih dobrih strana, ima iskustva, itd. Ti, kada
te pitaju, kaži svoje mišljenje smireno i sa poštovanjem, i nemoj pri tome u sebi da veruješ
da je baš onako kako ti kažeš, jer drugi može da zna nešto što ti ne.znaš ili o čemu nisi
razmišljala. Kada je neko mlad, onda, kada na primer, čuje raspravu o nekoj stvari, i misli
da je ono što on o tome misli najispravnije, ako vodi računa o sagovorniku, treba da kaže:
"Izgubio sam misao". A ako je sagovornik neko ko je po godinama stariji, treba da kaže:
"Prošla mi je umom jedna bogohulna pomisao". Ako neko kaže i nešto što je tačno, ako to
pri tom nije primereno, to što kaže je drskost.
- Kada govorite o starijima, mislite li na godine ili na duhovni život?
- Uglavnom na godine. Jer, vidiš, onaj ko je uznapredovao u duhovnom životu, poštuje

onoga ko je po godinama stariji od njega.
- Starče, da li je prirodno da čovek više poštuje nekoga ko je mlađi ali je duhovno više napredovao,
od nekoga ko je stariji ali je napredovao manje?
- Ne, ovo nije pravilno postavljeno. Ako je neko stariji, treba ga poštovati makar zbog
godina. Starijeg ćeš poštovati zbog godina, a mlađeg zbog duhovnosti. Kada postoji
poštovanje, tada i mlađi poštuje starijeg i stariji mlađeg. U poštovanju je ljubav. Apostol
40
Pavle kaže: "Podajte svakome što ste dužni: kome porezu - porezu, kome čast čast" (up.
Rim. 13, 7).
- Ako mlađi prigovaraju starijima, da li je to zlo?
- Ovo je tipično za današnju mladež. Ali Pismo nam govori: "Ako ti zgreši brat tvoj idi i
pokaraj ga nasamo" a ne kaže: "Ako ti zgreši otac tvoj" (up.. Mt, 18, 15). Današnja omladina
razmišlja sa protivljenjem, ne shvatajući to. I takav način razmišljanja smatraju prirodnim.
Govore bestidno i kažu ti: "Rekao sam jednostavno". Oni su pod dejstvom duha ovoga
sveta, koji ništa ne poštuje. Nema poštovanja u odnosu mlađih prema starijima, i mladi ne
razumeju kakvo je ovo zlo. Kada mlad čovek bez poštovanja govori starijima, da bi tako
navodno izrazio svoju ličnost, šta očekuješ? Potrebno je mnogo pažnje. Savremeni duh
ovoga sveta, kaže. "Ne slušajte roditelje, ne slušajte učitelje, itd". Zbog toga najmlađa deca
danas postaju gora. Još veću štetu trpe naročito ona deca čiji roditelji ne shvataju koliko zlo
im čine time što im se dive i smatraju ih izuzetnim, kad govore bestidnosti.
Tako su jednom u Kolibu došla dva dečačića od osam - devet godina, zajedno sa svojim
ocem. Uzeo sam ih jednog levom, a drugog desnom rukom. Tamo je bio i jedan moj
poznanik,ikonopisac, dobar dečko i dobar umetnik - za jedan minut može da nacrta
nekoga. "Dionisije, rekoh mu, nacrtaj decu ovako kako sedimo zajedno". "Da vidimo, reče,
da li ću uspeti, pošto su nemirni", Uze list hartije i poče da crta. Kad će jedan od dečaka:
"Da vidimo bre budalo, šta ćeš uraditi!" i to pred drugim ljudima. Mladić se uopšte nije
uznemirio. "Takva su današnja deca, oče", reče mi i nastavi da slika. A meni krv navre u
glavu. A njihov otac sedi, kao da se ništa nije dogodilo! Da tako kaže čoveku od trideset
godina, a on ih slika! Bezobrazluk, nepoštovanje, bezbožnost i još mnogo što šta! ...Strašno!
A posle će neko od takve dece hteti da postane monah. Koliko je truda potrebno da takvo
dete postane dobar monah! Kad majke ne vode računa, uništavaju svoju decu. Majke su tu
najodgovornije. U Rusiji, ako se nešto i promenilo, to je zato što su se majke krišom držale
vere i blagočestivosti i što su na taj način pomagale deci. Dobro je da još uvek ima malo
kvasca među hrišćanskim porodicama inače bismo se skroz iskvarili.
- Mogu li takva deca, starče, kada odrastu, ako žele, kasnije da se promene ili da postanu monasi?
- Ako poveruju da nije dobro ono što su činili, Hristos će im pomoći. To jest, ako u čoveka
uđe dobra uznemirenost, onda prima (blagodat). Ali, ako smatraju da imaju pravo, i
govore igumanu ili igumaniji: "Kakvu diktaturu imamo ovde? Ko je čuo za ovako nešto u
današnje vreme?", kako će se ispraviti? Dospevaju poneki kaluđeri dotle da mi govore
ovakve gluposti.
Malo po malo, poštovanje se sasvim gubi. Dolaze u Kolibu mladi, pa posedaju jedni preko
drugih, a stariji nemaju gde da sednu. Drugima je, opet, iako vide da su panjevi malo
dalje, teško da odu da ih donesu, da bi seli, Ja treba da im donesem. I gledaju me kako ih
vučem' a ne dolaze da ih uzmu. Hoće da piju vode, a neće da odu da sami uzmu. Treba ja
41
da im donosim i po drugi put. Ne, zaista, to ostavlja na mene veliki utisak - tako veliki i
snažni momci - dolaze po njih tridesetoro u društvu, gledaju me kako donosim kutiju
ratluka i bokal vode, kako vadim čaše da ih postavim, nosim i drugu kofu vode da im
ugodim, gledaju kako hramljem i ni da se pomere. Misle da kao kad odu u restoran ili u
hotel pa im dođe konobar, da tako i u Kolibi ima konobara. Pet šest puta sam učinio ovo:
potrudim se, donesem vode i prospem je pred njih. "Da vam ja neprestano i donosim
vode, momci, rekoh im, to vam neće pomoći!".
U gradskom prevozu, gledaš mlade kako sede, a stari stoje: Mladi sede prekrstivši noge, a
odrasli stoje, kako bi ustupili mesto nekom još starijem. Ali mladi se ne daju. "Platio sam,
kaže, za ovo mesto", i nastavlja da sedi ne izvinjavajući se nikome. Kakav je duh nekada
vladao! Žene su sedele sa desne i leve strane ulice, a kada naiđe sveštenik ili neko stariji,
ustajale su, i deca njihova su se ovome učila.
Koliko puta se naljutim! Stariji, ozbiljni ljudi sa zvanjima, razgovaraju, a deca ih

bezobrazno prekidaju u razgovoru da bi pričala gluposti, I to smatraju uspehom. Ja im
dajem glavom znake da prestanu - ništa od toga. Treba da ih posramiš da bi prekinuli,
drugačije ne ide! Nigde u Pateriku (=Otačniku) ne stoji da mladi tako govore. Starečnik
govori: "Reče starac", a ne: "Reče mladić". Nekada mladi nisu govorili pred starijima i bili
su srećni zbog toga. Nisu čak ni sedeli Tamo gde sede odrasli. Imali su suzdržanosti,
strahopoštovanja rumeneli bi kada bi razgovarali sa nekim starijim. A ako je neko dete
ružno govorilo svojim roditeljima, nije smelo da izađe napolje od stida. I na Svetoj Gori,
ako neko nije imao sedu bradu, nije se peo za pevnicu. A danas vidiš (kako poju) i
iskušenici i oni koji još nisu ni iskušenici! ... Na stranu sve to, ali bar da nauče da se
ophode sa poštovanjem i blagočešćem.
Možeš videti i učenika Atoniade, kako se obraća rektoru, koji je i vladika: "Preosvećeni
rektore, da govorimo kao jednaki". Eto dokle se stiglo! Zlo je što ti kaže: "Zašto, šta sam
rekao? Ne shvatam". Ne kaže: "Oprostite, imam li blagoslov da Kažem jednu reč? Može da
bude i besmislica", nego reč po reč kao da to nema nikakvog značenja: "Tvoje mišljenje i
moje mišljenje", shvataš. Ovaj duh je nažalost ušao i u duhovni život monaštva. Čuješ
iskušenike kako govore: "Rekao sam to starcu, a on me ne razume! Ponovio sam sam mu
to nekoliko puta." "Dobro, kako si mu to 'ponovio'?" To je kao da kažeš: "Starac se nije
popravio". "Zašto, kaže, ne mogu da iznesem svoje mišljenje?" Da skočiš u vis od takvih
stvari. I na kraju ti kaže: "Ožalostio si se? Oprosti". Oprostiću mu, ali ne zbog toga što je
rekao, već zbog toga što mi je krv jurnula u glavu!
42
ČUVAJTE DUŠU!
Počinju da sude i Bogu
- Starče, kod novih naraštaja postoji jedno raspoloženje da svemu i svakome sude. Da li je tako bilo i
nekada?
- Ne, nekada nije bilo tako, to je duh ovog vremena, Danas nije dovoljno. što sude o
laicima, što osuđuju političare i crkvene ljude, nego danas sude i Svetiteljima i dolaze do
toga da sude i Bogu. "Bog je, kažu, u tom slučaju trebalo da učini nešto. Nije postupio
ispravno. Bog to nije trebalo da učini!" Čuješ li taj razgovor? "Dete moje, kuda ćeš da
odeš?" "Zašto? Govorim svoje mišljenje", kaže ti, i ne shvata. koliko u tome ima
bestidnosti. Duh ovoga sveta uništio je mnoge dobre stvari. U tako lošem stanju, u
bogohulstvu, zlo napreduje. Sude Boga i uopšte im ne smeta ta pomisao da je to
bogohuljenje. Ima.i onih koji na sve gledaju sa visine, pa ako imaju nešto malo pameti,
počinju: "Ovaj je šaka jada, onaj se. krivi kad hoda, treći radi tako i tako" govore, i niko im
nije dovoljno dobar.
Dođe jednom jedan u Kolibu i kaže mi: "Bog ovo nije trebao tako da učini". "Možeš li ti,
rekoh mu, da jedan kamenčić držiš u vazduhu da lebdi? Ove zvezde koje gledaš, nisu
samo okrugle lopte koje sijaju. One su čvrsta tela koja se okreću i koja se tako drže, a ne
padaju". "Po mom mišljenju, to ne bi trebalo da bude tako", reče. Čuješ li ti ovaj razgovor!
Zar mi da sudimo Bogu? Dođe logika i nestade vere u Boga. I šta god da mu kažeš,
odgovara: "Oprosti, ali rekao sam samo svoje mišljenje. Zar ne mogu da iskažem svoje
mišljenje?" Šta Bog sluša da pričamo! Srećom, te nam to ne uzima za zlo. .
U Starom Zavetu je zapisano kako Bog govori Izrailjcima: "Proterajte Hananejce sasvim iz
zemlje" (up. Pon. zak. 7, 2 itd). Bog je znao zašto je to rekao. Ali neki od njih rekoše. "To
43
baš nije čovekoljubivo. Odbacimo to, nemojmo to učiniti". Međutim, kasnije su zapali u
nemoral, u idolatriju, i svoju decu su žrtvovali idolima, kako što kaže Psalam[1]. Sve što
čini, Bog zna zbog čega čini. Neki bestidno govore: "Šta je trebalo Bogu da napravi pakao?"
Tako počinje suđenje i nakon toga u čoveku nestaje svakog duhovnog stanja, te više nema
nimalo blagodati Božije, da bi shvatio malo dublje, da bi, dakle, shvatio, zbog čega je Bog
tako postupio. To "zašto?" predstavlja suđenje, preuznošenje, egoizam.
- Neki mladi, starče, pitaju: "Zbog čega je bilo potrebno da Hristos bude raspet? Zar nije Bog
mogao da spase svet na drugačiji način?"
- Ovde je spasao [svet] na taj način, a ljudi se uopšte zbog toga ne potresaju, a šta bi tek
bilo da ih je spasao na neki drugi način! Ima i onih koji govore. "Bog uopšte nije stradao.
Sin se žrtvovao". Jedan otac bi, prema mom mišljenju, pre pristao da sam strada nego da
strada njegov sin. Mnogo je bolnije za jednog oca da se žrtvuje njegovo dete, nego da se
žrtvuje on sam. Kad ne razumeju šta je to ljubav, šta možeš da im kažeš?
A jedan drugi mi kaže. "Adam je imao dvoje dece, Avelja i Kajina. Gde je Kajin kasnije
našao sebi ženu?" Ali ako neko pažljivo čita Stari Zavet, videće da je Adam "rodio mnogo
sinova i kćeri" nakon Sita. Kajin (Post, 5, 4) je pobegao u planine nakon ubistva svoga
brata, pa nije znao da je žena koju je uzeo njegova sestra. Tako je Bog to ustrojio, da ljudi
budu iz jednog kolena, da ne bi postojala zloba i zločin. Učinio je to Bog da bi ljudi rekli:
"Od istih smo praroditelja, od Adama i Eve", da bi se tako izbegla ljudska zloba. I uprkos
svemu tome vidiš kakva sve zla postoje danas!
Šta sam sve čuo od takvih nekih koji dolaze u Kolibu! Kažem im: "Boli me glava a nemam
aspirin". Nakon toga odlaze tužni. Ne razumeju zašto sam im rekao da me boli glava, i
govore: "Toliko smo se trudili da dođemo ovde da bi nam on rekao kako ga boli glava!"
Drugi me pitaju: "Da ti donesemo aspirin?"
NAPOMENE:
1. Psalam 105, 37 (prema Septuaginti - prim. prev.): I žrtvovaše sinove svoje i kćeri
svoje demonima
44
ČUVAJTE DUŠU!
Bestidnost izgoni blagodat Božiju
Potrebno je mnogo pažnje. Neuredno i nepažljivo postupanje (= delanje) je prepreka za

božansku blagodat. Nedostatak čestitosti je najveća prepreka za približavanje blagodati
Božije. Koliko su mladi neposlušniji toliko se više udaljavaju od blagodati Božije. Sloboda
ovoga sveta ne proteruje samo blagočestivost, nego i osnovnu ljudsku pristojnost. Došli su
tako, ovde u Kolibu neki mladi, i viču svom ocu: "Ej, tata, imaš li cigare? Popušio sam
moje". Na šta to liči? Čak i da puše, treba da puše krišom. Danas kao da to nije ništa! Kako
da na koncu ne ostanu sasvim bez blagodati Božije? Danas devojke vređaju svoju braću,
zato što su verujuća i to pred roditeljima, koristeći tako prljave reči, a otac ništa na to ne
kaže. Meni se kosa na glavi digla kad sam to čuo. Govorio sam posle sam sa sobom kad
sam ostao sam.
Okruženje koje vlada u svetu i roditelji u svetu uništavaju svoju decu. Svetovno okruženje
mnogo štete nanosi. Malo je mladih koji su sabrani i usrdni. Mnogo je više mladih koji su
besni (= divlji, neobuzdani), a to je zato što se ponašaju bestidno. Mnogi roditelji mi
dovode svoju decu i govore: "Oče, moje dete je đavoimano". A vidim da nije đavoimano -
neka Bog sačuva! Malo je mladih koji su stvarno đavoimani. Mnogo je više onih koji imaju
spoljašnji demonski uticaj. Demon im, dakle, spolja naređuje, nije u njima, ali i spolja on
završava svoj posao. Odakle to potiče? Od bestidnosti. Kada se deca sa bestidnošću
obraćaju starijima, blagodat Božija se udaljuje. A kada se udalji blagodat Božija, dolaze
"pokvarenjaci" i deca postaju divlja i čine bezakonja. S druge strane, deca koja su
blagočestiva, koja imaju poštovanja, koja slušaju svoje roditelje, svoje učitelje, starije, stalno
primaju blagodat Božiju i imaju Njegov blagoslov. Njih pokriva blagodat Božija. Sa
velikim čestvovanjem Boga, sa velikim poštovanjem prema starijima, u dušu dolazi i
velika blagodat Božija, koja je oblagodaćuje, dok je blagodat sasvim ne obasja. Blagodat
Božija ne dolazi na one koji se bune. Ona dolazi na one koji su usrdni, koji su razboriti i
koji se pokazuju blagočestivi. Takvi imaju pogled koji zrači! I što više poštovanja imaju
prema roditeljima, prema starijima uopšte, utoliko više primaju blagodat Božiju.
Onaj, međutim ko počinje: "Ne, ne želim ovo, želim ono drugo", i ko to čini bezobrazno,
takav uskoro postaje bundžija, postaje đavo (jer "đavo" znači klevetnik, ali i protivnik -
45
prim. prev.). Zato je i Denica (= đavo) želeo da svoj tron postavi iznad prestola Božijeg.
Vidite, svi mladi kojima ispunjavaju svaku želju, postaju buntovnici. Ako se ovi mladi ne
pokaju, ako se ne izbave iz talasa zla koji ih dave, i ako nastave da se bestidno ponašaju,
tada - Bože sačuvaj! - nastaje duplo (dvostruko) otpadanje (otuđenost od Boga; prim. prir).
i dolaze u situaciju da i o Bogu govore ružno, i sasvim potpadaju pod vlast zlih duhova.

ČUVAJTE DUŠU!
"Poštuj oca i mater svoju"[1]
Dokle su stigla današnja deca! Ne mogu da podnesu ni jednu reč a kamo li da podnesu po
koji udarac. Nemaju poštovanja, nego su egoisti i nervozni. Zloupotrebljavaju slobodu.
Dete kaže svojim roditeljima: "Prijaviću vas policiji". Nedavno je dete, koje ima petnaest
godina i koje je napravilo veliki prekršaj, kada ga je otac ošamario, napisalo tužbu i tužilo
oca sudu. A otac na suđenju kaže. "Nepravedno mi sudite, jer da ga nisam tada ošamario,
zatvorili bi moje Dete u zatvor. Tada ne biste patili vi, nego bih ja patio". Priđe dečaku,
udari mu dva šamara i reče: "Zbog ova dva šamara me osudite, a ne za onaj. Sada me
stavite u zatvor, jer sam ga ni zbog čega udario",
Želim da kažem, dokle su stigla deca. Na ovaj način danas razmišljaju. Nekada su nas
roditelji grdili, udarali nam šamare, ali nam nije došla nikakva zla pomisao. Primali smo i
batine kao milovanje, a da se i ne suprotstavljamo i da ne ispitujemo da li smo pogrešili
mnogo ili malo. Verovali smo da su i batine za naše dobro. Znali smo da nas roditelji vole i
kada nas miluju i kada nas ljube i kada nas ošamare. Jer i šamar i milovanje i poljubac
roditeljski, sve - kako bi se reklo - je iz ljubavi. Kad roditelji udare svoju decu, srce im
uzdrhti. A dete, kada dobije šamar, zaboli ga obraz. Veći je bol u srcu roditelja, od bola na
obrazu. Majka, šta god da radi deci, bilo da ih kažnjava ili da ih bije ili da ih miluje, sve to
čini iz ljubavi, i sve to dolazi iz istog materinskog srca. Kada, međutim, deca to ne
razumeju i kada govore bestidno; suprotstavljaju se i tvrdoglave, tada izgone iz sebe.
blagodat Božiju, i tada podležu odgovarajućim demonskim uticajima.
46
- Starče, zar ne postoje i loši roditelji?
- Da, ali toj deci, koja imaju takve roditelje, pomoći će Bog. Bog nije nepravedan. Divlje
kruške su pune gorčine i trpkosti. Tu na putu za Kolibu raste divlja šljiva. Od silnih
plodova lišće joj se ne vidi. Lome joj se grane. A gajene, uprkos tome što ih prskaju, uopšte
ne daju plod.
NAPOMENE:
1. Izl. 20,12.

ČUVAJTE DUŠU!
Jaz među generacijama
Svet je postao ludnica. Mala deca odlaze na spavanje u ponoć, iako bi trebalo da legnu sa
zalaskom sunca. Zatvorena su u mnogospratnim zgradama u betonu i uklapaju se u
dnevni raspored odraslih. Šta da rade ta deca, šta da rade njihovi roditelji? Deca dolaze i
kažu mi: "Roditelji nas ne razumeju". Dolaze roditelji i kažu mi: "Deca nas ne razumeju".
Stvorio se jaz između dece i roditelja. Da bi se to prevazišlo, potrebno je da roditelji
sagledaju stvari iz ugla dece i deca iz ugla roditelja. I ako sada deca ne poštuju roditelje i
njihova deca kasnije neće njih da poštuju. Jer ako oni danas ne slušaju i ne poštuju svoje
roditelje, i njih će kasnije mučiti njihova sopstvena deca, jer će delovati duhovni zakoni.
- Starče, neka deca kažu da im je na škodila ljubav roditelja?
- Nemaju pravo. Kada deca imaju u sebi usrdnosti, onda im ne škodi ljubav roditelja. Ako
iskorištavaju njihovu ljubav, propašće. Ako dete ima štete od roditeljske ljubavi, onda je
ono, u suštini, poremećeno. Dok bi trebalo.da blagodari Bogu za svoje roditelje, za ljubav
njihovu, ono se žalosti što mu pokazuju svoju dobrotu, a neka druga deca nemaju
roditelje! Šta reći! Ako neko dete ne vidi svoje roditelje kao svoje dobročinitelje i akr ih ne
voli - tim pre ako roditelji imaju straha Božijeg - kako je moguće da takvo dete poštuje i
47
voli Boga, velikog dobročinitelja i Oca svih ljudi, što je u mladalačkom dobu i inače teže
razumeti?

ČUVAJTE DUŠU!
DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA - UNUTRAŠNjI BESPOREDAK I SPOLjAŠNjI

RAZVOJ
Jadnici ovoga sveta oblače se onako kakvi su u duši
- Starče dajte mi blagoslov (= poslušanje).
- Blagoslovim da činiš duhovni karneval kao sveta Isidora[1] jurodiva, kako bi izgradio
jednu dobru dvoličnost.[2] Vidiš, jadnici ovoga sveta slave svoju svetsku dvoličnost,
oblačeći na sebe ono što je u njima.[3] Nekada su se ljudi maskirali samo jednom godišnje,
na poklade. Danas većina stalno nosi masku.... Nekada si mogao da vidiš maskirane
sedmicu dana, dok traju Poklade. A sada vidiš svakoga dana... Svako se oblači kako mu
pomisao kaže! Ljudi su danas zaista postali čudni. Poludeše! Malo je onih koji su pribrani,
časni, bilo da su u pitanju muškarci, žene ili deca. Žene su, pak posebno grozne. Kada sam
danas išao u grad, video sam jednu sa vrpcom [u kosi] ovoliko širokom, kao zavoj, sa
čizmama do gore i u sasvim kratkoj haljini. Kažu mi: "To je moda!" Druge, opet idu na
ovako tankim štiklama! Ako im se malo iskrene noga s tim, moraće da idu kod ortopeda...
A kakve su frizure, nemoj ni da pitaš! Gledam jednu drugu - neka mi Bog oprosti - kakvo
je to ljudsko biće? Sa nekakvim besnim izrazom lica, sa cigaretom u ustima, puši, a oči joj
crvene! ... Sada kažu da je neko pravilo da ne puše kod kuće kad imaju malu decu.
Međutim, ta jadna deca su se rodila... kao sušene haringe! Ljudi stradaju i od silnih kafa,
prave neke grimase... Otišla je blagodat Božija. Sasvim ih je napustila!
Sećam se, kada sam bio na Sinaju, i tamo je bilo... ma ne pitaj! Koliko me je samo bolelo
kada sam gledao turistkinje koji su dolazili u manastir! Kako je to bilo ružno! Kao da sam
gledao divne vizantijske ikone, bačene na đubre, samo što su se ove same bacile. Jednom
sam video jednu devojku koja je nosila nešto kao felon[4], i rekoh: "Hvala Bogu da neko
nosi nešto pristojno, makar i da liči na felon, ali bar nije kao ove druge". Ali kad se
okrenula,; imam šta da vidim, sve joj je bilo otkopčano!
48
Dokle je svet stigao! ...Poslali su mi sliku jedne neveste (= mlade) da se pomolim za sreću
tog braka. Imala je na sebi neku groznu venčanicu. Takva odeća je nepoštovanje Svete
Tajne, i svetog crkvenog tla. Duhovni ljudi a ne misle! Šta drugi da rade? To kažem zbog
toga, što ako se u manastirima ne drže pravila, gde će ih držati. Danas su ljudi izgubili sva
merila.
Ranije kada je bilo i Hrista radi jurodivih, bilo je manje ludih na svetu. Možda treba da
zamolimo jurodive, da iscele one koji su po prirodi ludi, kako bi se bolje videli oni koji su
ludi Hrista radi? Danas svuda vidiš i čuješ najčudnovatije stvari. Kaže mi jedan - osenio
sam se krstom kada sam čuo - da je danas moderno kod ovih lenjivaca, da pocepaju svoju
odeću, da je iseku pa da posle stave zakrpe. Dobro, normalno je da neki radnik izgleda
tako, ali da tako izgleda neka lenština! ...Taj što mi je to rekao, još je dodao: "Da ti kažem,
starče, nešto još čudnije: moja žena je jednom išla u Omoniju, i tamo je videla kako dete iz
porodice naših prijatelja, ima pantalone iscepane od pozadi. "Dete moje, kaže mu,
pogledaj se od pozadi..." "Ma pusti me, kaže, to je moda"! Jadna ta deca!
- Starče, da li je ispravno to što neki nose na garderobi likove Svetitelja?
- Ako je na bluzi ili na majci, dobro, ne smeta. Bolje je tako, nego da stave đavola. Ali ako je
na pantalonama, onda stvarno ne ide, onda je to bezbožno. Ima i pobožnih koji rade takve
stvari. Eto, kada je Patrijarh Dimitrije išao u Ameriku, neki su pravili majice sa likom
patrijarha i Crkve Svete Sofije.
- To su činili iz blagočestivosti?
- Pa nisu to činili Jevreji, nego hrišćani. Ima i nekih koji čine dobra dela, kao što postoje i
dobri lekari, a i šarlatani!
- Starče, svo ovo bezakonje je pod uticajem stranaca?
- A odakle bi bilo? Zbog toga su u moje vreme govorili: "Ljudi iz Smirne su..." Jer je to bio
primorski grad i dolazilo je tamo mnogo stranaca. Sveti Arsenije je bio veoma strog po
ovom pitanju. Bila je tamo na Farosu neka mlada, koja je nosila nekakvu šarenu smirnsku
maramu.Stalno joj je Sveti ponavljao da je baci i da nosi onakvu kakvu su nosile i ostale
žene. Ali ona ga nije slušala. Jednoga dana, kada je sveti Arsenije vide da ponovo nosi tu
tarenu maramu, reče joj strogo: "Boleštine Francuske na Farosu ne želim. Ako ne poslušaš,
decu koju ćeš roditi, nakon što se krste, otići će kao anđeli a ti nećeš imati kome da se
raduješ". I ni tada nije poslušala, i dvoje dece joj umre. Tek tada dođe sebi, baci onu
maramu, i ode kod svetog Arsenija da traži oproštaj.
- Starče, da li tamna odeća pomaže u duhovnom životu onome ko želi da postane monah?
- Da, tamna odeća mnogo pomaže. Na taj način se čovek udaljava od sveta, dok se
šarenom odećom vezuje za svet. Onaj ko kaže: "Ići ću u manastir i tamo ću nositi crninu.
49
Ići ću u manastir i tamo ću vršiti pravila", takav će i kad ode tamo, činiti crne (= loše,
pogrešne) stvari. Kada je neko u svetu i kada sa radošću čini ono što čine monasi i čezne za
tim, takav se i svetu duhovno raduje, i u monaštvu će napredovati dva po dva i tri po tri
stepenika.
- Starče, često puta, mladi koji su pobožni i koji se oblače blagočestivo imaju mnogo problema sa
odraslima.
- Ako veruju i ako to čine od srca, privešće i odrasle na svoju stranu. Znao sam jednu
devojku koja je nosila crninu i dugačke rukave. Bila je blagočestiva! Kaže joj jednom jedna
moderna starica: "Ne stidiš li se devojko, da nosiš crninu i dugačke rukave?" A ona joj
odgovori: "Pošto ne vidimo vaš primer, onda ćemo mi nositi crninu". Tako ju je stavila na
mesto.
Vidiš, ta žena je nedavno postala udovica a nosila je šareno. Ali šta da kažeš? Moja sestra je
sa dvadeset tri godine ostala udovica, i sve do svoje smrti nije skidala crninu, Ja smatram
blaženim udovice koje nose crninu celog života, i koje žive čistim duhovnim životom, bez
roptanja proslavljajući Boga, dok nesrećnicama smatram one koje nose šarenu odeću i u
skladu sa takvom odećom žive.
NAPOMENE:
1. Sveta Isidora je živela u manastiru Tavenisioti, koga je osnovao Prepodobni

Pahomije, početkom četvrtog veka. "Hrista radi" napravila se ludom (= jurodivom -
prim. prev.) smiravajući se i nipodaštavajući samu sebe. Na glavi je nosila nekakvu
krpu, dok su ostale monahinje nosile kukulj. Nikada nije nosila cipele. Iako je često
dobijala uvrede i batine nikada nije roptala niti je nekoga uvredila. Njena velika
svetost, bi u viđenju otkrivena velikom podvižniku Pitironu, koji poseti manastir, i
pred čitavim sestrinstvom otkri, da je Isidora, koju su svi smatrali ludom, ustvari
duhovna mati.
2. Starac ovde pod "dobrom dvoličnošću" očigledno ima na umu podvig jurodivosti.
U tom podvigu, osoba koja je inače mentalno sasvim zdrava pretvara se (dakle
"dvoliči") pred drugima da je nenormalna, kako bi na takav način uništila u sebi
svaku sujetu i preuznošenje (prim. prev).
3. Starac ima na umu karneval u kome se ljudi prerušavaju, dok su u stvari uvek u
sebi prerušeni - tj. licemerni (prim. prev).
4. Deo odežde sveštenika, koji prekriva gornji deo tela (prim. prev).
50
ČUVAJTE DUŠU!

RAZVOJ
Danas ne može da se razlikuje muškarac od žene
Nekada su, da bi iskušali mudrost Solomonovu, doveli grupu dečaka i devojčica, slično
odevenih, da ih on razdvoji.[1] On ih odvede do jednog vrela i reče im da se umiju.
Razdvojio ih je po načinu na koji su se umivali. Devojčice su pažljivo i suzdržano umivale
oči vodom, dok su dečaci vodu pljuskali po licu pljeskajući se dlanovima.
Danas muškarci tako mnogo oponašaju žene da često puta ne možeš da ih razlikuješ. U
stara vremena si sa pedeset metara mogao da razlikuješ da li je neko muškarac ili žena. A
danas, mnogo puta, ni izbliza ne možeš da razlikuješ ko je šta. Ne shvataš muškarac je? -
žena je? Zbog toga i postoji proroštvo da će doći vreme kada neće moći da se razlikuje da
li je neko muškarac ili žena. Starac Arsenije Spileot, reče jednom mladiću koji je imao kosu
do zemlje: "Dobro, šta si ti? Mladić ili devojka?" Nije mogao da razlikuje. Nekada su ih na
Svetoj Gori šišali. Sada dolaze svakakvi... Ja sam ih šišao makazama kojima sečem vunu
kada pletem brojanice. Koliko njih sam samo ošišao! Šišao sam ih iza crkve. Kad dođu
takvi, kažem im: "Treba mi kose za neke ćelavce da im zalepim... Učinite mi ljubav da vam
malo kose odsečem! Šta da radimo sada? Obećao sam im!"
- I to su prihvatali?
- Važno je na koji način im priđeš. Ne počnem. "Kako je to grozno. Zar se ne stidite? Ne

poštujete ovu svetu zemlju!" Nego im kažem: "Bre momci, vi sa tom kosom ismejavate
svoju muškost. Da vidite nekoga kako po Omoniji šeta sa ženskom tašnom, na šta bi to
ličilo? Zar to ide? "Ajde da odsečemo kosu!" I onda ih šišam. Znate li koliko sam kose
skupio? Ponekad, ako se neko malo buni, i počne da pita "zašto", itd, kažem mu: "Šta
"zašto"? Zar nisam kaluđer? Ja vršim postrig. To je moj posao"! To je način da im to kažeš.
Smeju se i to je to. A posle ih šišam. Ne menjam im imena! Samo sam jednog nazvao
Dostojno jest, jer je u tom času prošla Litija sa ikonom Dostojno jest. Kako su samo roditelji
raduju što ih šišam! Znaš li koliko blagoslova dobijem od roditelja, od majki? Ohoho...
Samo zbog toga da me prosti Bog! ...
51
Sada je opet moda da se šišaju i da pozadi ostavljaju nešto kao pramenove. "Čemu ti to
služi?" pitam ponekad. "To ostavljamo, kaže mi, da nas drugi primete". "Dete, i da platite,
sa toliko problema koje imaju danas neće na vas obraćati pažnju". A vidiš kako mnogi
mladići danas stavljaju minđuše! Koliko minđuša sam tako skinuo!
- Starče, neki nose samo jednu minđušu.
- To su anarhisti koji nose jednu minđušu. Jedna minđuša je simbol anarhije. Ne stavljaju
minđušu zato što su homoseksualci buše uši i stavljaju to, kao znak pobune. Dođe jedan
momčić sa ocem, ovde u Kolibu, dvadeset dve godine, sa dugačkom kosom, bradom i
jednom minđušom u uvu. "To se ne pristoji, rekoh. Mnogi vas pogrešno shvataju. Ja vas ne
osuđujem. Ti koji vas osuđuju ne znaju da ste anarhisti, misle da ste nešto drugo i zato vas
osuđuju". Posle je to skinuo i dao mi. Bilo je od zlata. "Daj to, rekoh, nekom zlataru, i neka
ti od toga napravi krstić".
- Starče, neki stavljaju minđuše i u nos.
- To znači da im je đavo stavio alku u nos, samo se povodac ne vidi... Ima i onih koji oko
vrata imaju zlatne lance, odavde do ovde! Jednog sam dobro isprašio: skinuo sam mu
lance i potom mu rekoh. "To da daš nekom siročetu, ili da daš svojoj majci da da nekom
siromahu". Kad sam mu izneo takvo razmišljanje, reče mi: "Šta da radim"? "Od sad pa
nadalje, rekoh, da nosiš lančić sa krstićem". Muškarci, pa da nose nakit! Nose debele zlatne
lance, od po dva tri reda, što ni princeze ne stavljaju na sebe. Stave to oko vrata, a onda ti
pričaju o svojim problemima. To /što rade/ je problem! Takvo je pravilo! Jednima uzimam,
drugima kažem da ih sami daju. Izgubili su meru. Sasvim, sasvim, sasvim! Neki oko vrata
stavljaju znakove zodijaka. Pitam jednog: "Šta je to? Prvi put to vidim". "To je moj
horoskopski znak", kaže. A ja sam mislio da je ikonica Presvete Bogorodice. "Dobro, rekoh,
jeste li životinje, pa nosite zodijak?"[2] Ludost! Unutrašnje bezakonje (= besporedak) je
provalilo napolje. Treba mnogo da se molimo Bogu da prosvetli omladinu, kako bi se
očuvalo makar malo kvasca.
NAPOMENE:
1. Tj, da prepozna ko je kog pola iako su bili isto odeveni (irim. prev)
2. Horoskopski znaci - zodijak - predstavljeni su uglavnom životinjama (bik, ovan,

lav, jarac, itd). Zodijak, grčki ^coSiov znači bukvalno "od životinje", "životinjski". Tu
je smisao starčevog poigravanja rečima (prim. prev).
52
ČUVAJTE DUŠU!

RAZVOJ
Ljudi su žedni jednostavnosti
Dobro je ako su ljudi žedni jednostavnosti, pa su došli dotle da jednostavnost bude u

modi, ako se i ne osećaju jednostavnim. Dolaze neki na Svetu Goru sa ispranom odećom.
Kažem: "Ovi ne rade na polju, zašto su takvi"? Neko govori seljački po prirodi, i njemu to
stoji. A drugi se trudi da tako govori i to je da ti pripadne muka. Ima i onih koji dolaze sa
svojim kravatama... Iz jedne krajnosti u drugu. Jedan je imao šest-sedam kravata sa sobom.
Jedno jutro kad se spremao, stavio kravatu, obukao sako, itd. "Šta radiš tamo?" pita ga
neko. "Ići ću kod oca Pajsija", kaže. "A, zašto si se tako obukao?" "To sam obukao da mu
tako ukažem poštovanje". E, gde smo stigli!
Uopšte nemaju jednostavnosti, i zbog toga postoji ovo huliganstvo (= divljaštvo). Kada
duhovni ljudi ne žive jednostavnim životom, nego su ukočeni, onda ne pomažu omladini.
Tako mladi danas, nemajući nikakvog uzora, žive razvratno (= kao divljaci). Jer, kada
gledaju uštogljene hrišćane, ljude pridavljene kravatama, ukalupljenje - ne vide tu nikakvu
suprotnost niti protivljenje svetu. Kad bi videli jednostavnost kod duhovnih ljudi, ni sami
ne bi došli u to stanje. Mladi danas prihvataju duh ovoga sveta, poredak ovoga sveta.
"Tako treba da činimo mi hrišćani, tako treba ovo, tako treba ono..." I ne čine to iz sebe,
zbog blagočestivosti, nego zato što "tako treba". A onda i mladi govore: "Šta je ovo? Da idu
u crkvu sa stisnutim vratom ( - zbog kravate - prim. prev.)? Odoh odande!" Odbacuju sve to
i idu naokolo nagi. Idu u drugu krajnost.
Shvataš: sve to čine jer se suprotstavljaju. I kada imaju ideale, nemaju valjane uzore i
vredni su žaljenja. Zbog toga je potrebno da ih neko usmeri ka usrdnosti, da ih dirne
jednostavnim životom. Oni se ljute kada duhovni ljudi i sveštenici pokušavaju da ih
zadrže metodima ovoga sveta. Kada, međutim, nađu ono što je časno, ali i jednostavno i
iskreno, onda se sami zamisle. Jer kada je neko iskren i ne uzima sebe za merilo, onda je
jednostavan i ima smirenje.
Sve to pruža spokojstvo i samom tom čoveku, ali to osećaju i drugi. Svako razume da li sa
njim zaista saosećaš ili licemerstvuješ. Jedan huligan je bolji od jednog licemernog
53
hrišćanina. Zato, ne treba imati licemerni osmeh ljubavi, nego se treba prirodno ponašati -
niti zloba niti licemerstvo, nego ljubav i iskrenost.
Najviše me gane kada je čovek unutra dobro duhovno utemeljen. Kada u sebi ima
poštovanja i istinske ljubavi (prema ljudima - prim. prev), da dela jednostavno a ne po
šablonu, jer tako čovek ostaje samo na onome što je spoljašnje i postaje spoljašnji čovek,
karnevalska maska.
Unutrašnja čistota divne duše istinitog čoveka, ulepšava i njegovu spoljašnjost, i sladost
božanske ljubavi oslađuje i njegov pogled. Unutrašnja lepota duše, osim što ulepšava i
osvećuje čoveka duhovno, čini to i sa njegovom spoljašnjošću, preDaje ga božanskoj
blagodati, ulepšava i osvećuje i ružnu odeću koju nosi blagosloveni čovek Božji. Otac
Tihon je sam, iglom za šivenje džakova, šio skufije od komada tkanine od starih rasa,
pravio ih kao džakčiće i takve ih nosio, ali su prosto odisale blagodaću. Što god staro, ili
rđavo sašiveno da je nosio, to nije izgledalo ružno, jer ga je ulepšavala unutrašnja lepota
njegove duše. Jednom ga je neki posetilac fotografisao Onakvog kakav se zatekao, sa
skufijom kao džakčićem na glavi i u nekakvoj pidžami, kojom ga je ogrnuo jer je video da
se starac smrzava. I sada, svi koji gledaju na fotografiji oca Tihona, misle da je nosio
vladičansku mantiju, Dok je to u stvari bila stara, šarena pidžama. Ljudi su i njegove
dronjke posmatrali sa pobožnošću i uzimali su ih kao blagoslov. Jedan takav blagosloveni
čovek, koji se iznutra izmenio i koji se i spolja osveštao, ima veće dostojanstvo, od svih
onih ljudi koji se samo spolja menjaju (presvlačeći svoju odeću), a u sebi zadržavaju starog
čoveka sa starim gresima.

ČUVAJTE DUŠU!

RAZVOJ
"Žena da ne nosi muško odelo, niti čovek da se oblači u ženske haljine"[1]
- Starče, kako se treba postaviti prema ženama koje u manastir dolaze u pantalonama? Često kažu
da je to mnogo praktičnije, a i da je bolje tako nego da dolaze u kratkim suknjama.
54
- Danas će nositi i kratke pantalone! To je tačno rešeno u Starom Zavetu! "Čovek ne treba
da nosi žensku odeću, niti žena da nosi mušku". To je zakon, a i tako nešto je nepristojno.
Muškaraca koji nose suknje je malo, vrlo malo.
- Žene koje rade na polju (= na njivi), kažu da ne mogu lako da se pokreću, ako ne nose pantalone.
- To, je opravdavanje.
- Starče, majke takođe govore devojčicama da nose pantalone da se ne bi prehladile.
- Nema drugog rešenja? Ne postoje čarape do struka? Ako neko želi, naći će rešenje.
- A kada dođu neki zvaničnici i kada među njima ima nekih žena u pantalonama?
- Objasnite im: "Želite li da vam snishodimo, da pokvarimo poredak i da u manastiru

nastane besporedak?"
- Jednom prilikom je došlo trideset učiteljica u pantalonama i mi smo ih pustili da uđu.
- Loše, to ne ide! Trebalo je da im kažete: "Oprostite, postoji manastirska uredba da ne

dopuštamo da uđu žene u pantalonama". Jer one će posle da odu u neki drugi manastir i
da kažu: "U tom manastiru sy nas pustili da uđemo u pantalonama". Jer vi ste snishodile
da ih ne biste uvredile i pustile ih, a posle će one da uvrede vas. Stavite na vrata tablu sa
onim mestom iz Starog Zaveta. Napravite i pedeset sukanja, da ih na lep način date onima
Koje prvi put dolaze u pantalonama pa ne znaju, ili onima koje imaju kratke suknje.
- Starče, a kada dođe čitava srednja škola, i sve devojke su u pantalonama?
- Počastite ih napolju, ispred kapije. To će ih naterati da se zamisle. Ili, ako se najavljuju

telefonom da će doći, kažite: "Molimo vas da nastavnice i učenice ne nose pantalone". Tako
će razumeti da je potrebno da poštuju mesto na koje idu. Manastir nije parohijska crkva. U
parohiji, sveštenik je dužan da ispravlja žene, da bi shvatile zbog čega ne treba da nose
pantalone, i da se upristoje. Ako nekada dođu kod njega žene koje su iz druge parohije, i
koje nose pantalone, treba da se stara da uredi stvar. Crkva je majka a ne maćeha.
- Starče, mnogi, međutim, kažu: "Eto šta radite, odbijate narod od crkve".
- Ma zašto u Starom Zavetu postoji zapovest od Boga koja zabranjuje ženama da nose
muško odelo itd? Šta još hoće? Ti kaži: "Zašto da žene ne idu u crkvu u pantalonama?
Zašto da se za upravitelje crkve ne izaberu ateisti, kad je Crkva narod?" Tako će dobrobit
Crkve zavisiti od bezbožnika. Načiniće od crkava biblioteke, ostave itd, kada raznesu sve!
"Zašto ovo, zašto ono?" Šta da se kaže?
U manastir ne treba puštati ni golišave turiste da bi se sakupio novac za siromašne, jer je

ovo zamka lukavoga, kako bi monaha udaljio od blagoslova Božjih i kako bi ga
posvetovnjačio. U stvari, stranstvovanje Hrista radi, čini monaha bogatim vrlinama.
55
- Starče, da li ste u Stomiji morali da stavite tablu zbog turista?
- Da, imao sam table. Na manastiru je bila jedna na kojoj je pisalo "Dobro došli!" Niže,
dvadesetak minuta od manastira, stajala je druga tabla na kojoj je pisalo: "Nepristojno
obučeni, neka idu prema Aosu[2] sa strelicom koja je pokazivala prema potoku. A na
drugoj tabli je pisalo: "Pristojno obučeni, neka idu prema Svetom Manastiru", sa strelicom
koja je pokazivala prema manastiru. Zar nisam dobro napisao?
- Šta da radimo starče, kada leti dolaze žene razgolićenih leđa?
- Dajte im nešto da se ogrnu. Tako će shvatiti da je potrebno poštovati mesto na koje su

došle.
NAPOMENE:
1. Žena da ne nosi muško odelo, niti čovek da se oblači u ženske haljine, jer je gadan
pred Gospodom tvojim ko tako čini" (Pon. Zak. 22, 5) Žena, dakle, ne treba da nosi
mušku odeću jer je to Gospodu veoma mrsko.
2. Ispod manastira u Stomi u Konici, nalazi se potok po imenu Aos.

ČUVAJTE DUŠU!

RAZVOJ
Ulepšavanje (doterivanje): prljanje ikone Božije
Kakvog izgubljenog sveta ima danas! Žene danas stavljaju u svoju kosu nekakve smese i
na šta mirišu! Da dobiješ alergiju. Kada vidim ženu iz sveta sa njenom svetskom lepotom i
mirisima, iznutra se žestim. Kažu mi: "Ova je išla u Nemačku da uči za kozmetičarku". Šta
je to kozmetika, pitam. "Kozmetičarke, kažu mi, prave od starica mlade žene". Tada se
setih da sam video jednu stariju ženu sa vodoravnom linijom na čelu. Posle sam pitao
jednog njenog poznanika: "Šta joj se, jadnici, dogodilo?" "A, ništa", kaže mi. "Imala je
56
operaciju zatezanja kože, da bi nestale bore". A ja sam mislio da se povredila pa je imala
hiruršku intervenciju..., Dokle je stigao današnji svet!
- Starče, danas doterivanje ne smatraju grehom.
- Da, to sam shvatio. Video sam jednu dušu, koja je prvo bila kao Anđeo, a kasnije nisam
mogao da je prepoznam kada se ofarbala. "Bog je sve stvorio veoma dobro, rekoh joj, ali je
sa tobom napravio veliku grešku!" "Zašto oče"? - kaže mi. "Nije ti stavio crnilo ispod očiju!
Tu je pogrešio! Dok je druge ljude stvorio dobro, i načinio ih lepima, kod tebe je pogrešio!
Zar ne shvataš? To te poružnjuje! Kao da uzmeš jednu vizantijsku ikonu, pa je odavde i
odande zamažeš bojama, i tako je pokvariš. Da odemo do ikone Božije da stavimo boje? To
je kao da jedan ikonopisac naslika ikonu, a da posle dođe neki koji ne zna da ikonopiše, pa
uzme boje i poružni ikonu. Isto i ti radiš. To je kao da kažeš Bogu: 'Nisi to dobro uradio,
Bože moj. Ja ću to da ispravim!'"
Drugom prilikom dođe jedna sa noktima do ovde, kao u mačke, ofarbanim u crveno, i
kaže mi: "Dete mi je ozbiljno bolesno. Pomoli se oče! I ja sam se molila, ali... " "Kako si se
molila", kažem joj. Ti grebeš Hrista sa ovakvim noktima! Prvo iseci nokte, i dete će biti
dobro. Za zdravlje svoga deteta, bar da isečeš nokte i da se ostaviš farbanja. "Da ih
ofarbam u belo, oče?" Ja sam ti rekao da skineš boju i da isečeš nokte, da učiniš jednu žrtvu
za zdravlje svog deteta. Šta je ovo? Da je hteo, Bog bi te napravio sa crvenim noktima." "Da
ih ofarbam u belo?" Eto ti opet! "Da si dobro i ti i tvoje dete", rekoh u sebi. Decu najviše
razboljeva majka, kad nije obučena pristojno i još pokušava da "obrlati" svoju decu.
Može neko da bude malo ružan, ili da ima neki nedostatak. Zna Bog to i duhovno će mu
pomoći, jer se Bog više stara o duši nego o telu. Svi imamo svoje dobre strane i malo
nedostataka - neke svoje krstiće - ne krst - što nam pomaže u spasenju duše naše.
57

2starac Pajsije Svetogorac - Čuvajte Dušu! (Duh Božji I Duh Ovog Svijeta)

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

2starac Pajsije Svetogorac - Čuvajte Dušu! (Duh Božji I Duh Ovog Svijeta)

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA

Oštrouman čovek je očišćen čovek

Razum [logika] u duhovnom životu

Nestade duha žrtvovanja

Drskost proteruje pobožnost

Jadnici ovoga sveta oblače se onako kakvi su u duši

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA - SVETSKO OBRAZOVANjE I ZNANjE

Oštrouman čovek je očišćen čovek

- Starče, razlikuje li se prostota (neznalaštvo) od lukavstva?

- Može li neko, starče, da lukavost smatra za oštroumlje?

- Može li neko oštrouman pravilno da sudi, ako njime vladaju strasti?

- Starče, kako se oštroumlje osveštava?

- Da bi se čovek osveštao, ne treba da od lukavog (= đavola) primi poruke, niti da razmišlja

- Starče, da li je rasuđivanje povezano sa znanjem?

- Da li je svet, starče, nekada bi bolji?

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA - SVETSKO OBRAZOVANjE I ZNANjE

Znanje bez božanskog prosvetljenja je propast

Ako se ljudi u brzini svoga razmišljanja na trenutak zaustave, njihov um će se ne samo

- Dakle, ljudi treba neprestano da traže božansko prosvetljenje?

Jednom prilikom mi neko reče. "Nema ni jednog pravoslavnog da predstavlja pravoslavlje

Na žalost, zapadni racionalizam je uticao i na istočne pravoslavne predstojatelje, i tako su

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA - SVETSKO OBRAZOVANjE I ZNANjE

Nauka treba da se razvija duhovnim životom

- Dakle, starče, nauka nije od pomoći čoveku?

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA - SVETSKO OBRAZOVANjE I ZNANjE

Duh Sveti ne silazi mehanički

- Starče, zar ne govori tropar da Duh Sveti "sve pruža..."?[1]

1. Stihira na Praznik Pedesetnice.

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA - SVETSKO OBRAZOVANjE I ZNANjE

- Starče, da li je nekome ko nalazi spokojstvo u metanijama, u postu, u podvigu, potrebno da

- Ako, dakle, ne razume nešto, bolje je da čovek to ostavi za kasnije?

- Kada kažemo: "ovaj čovek je dobrodeteljan", mislimo na onoga ko je duhovno

1. Prema Biblijskoj pripovesti, Edemski vrt u kome su bili praroditelji se tu nalazio

2. Reč khŠlbrupcEUos, ne može se doslovno prevesti. Ona ima značenje: obrađen,

3. Tj. važno je misliti o uzvišenim stvarima, o Bogu, itd (prim. prev).

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA - SVETSKO OBRAZOVANjE I ZNANjE

"Znanje nadima" (1. Kor. 8, 1)

Spoljašnje obrazovanje u mnogim slučajevima škodi, jer u čoveku podstiče visoko

- Ako, međutim, ima mišljenje da mu ništa ne polazi za rukom?

- Onda ga "pokvarenjak" iskušava sa suprotne strane. Upitaše kamilu: "Da li ti se više

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA - SVETSKO OBRAZOVANjE I ZNANjE

- Zašto, međutim, stalno govore da je obrazovanje dobra osnova za monaštvo!

- Dakle, starče, treba koristiti svoju pamet u borbi protiv strasti?

- Starče, kako se postiže, da stvari ne istražujemo samo pameću?

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC

DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA - RACIONALIZAM NAŠEG VREMENA

Razum (logika) u duhovnom životu

- Starče, kakva je uloga razuma u duhovnom životu?

- Da li to znači, starče, da logika, racionalizam, dolazi pre Boga?

- Starče, rekli ste da ne dolazite u stanje napetosti. Kako se to postiže?

- Treba da je dovede u red uz pomoć duhovne, a ne svetske logike. Treba da okrene

- Na šta mislite, starče, kada kažete duhovno nastrojenje?

- Duhovno nastrojenje je kada se raduješ sasvim suprotnim stvarima od onih kojima se

- Koliki procenat logike imamo mi, starče?

2. Psihijatrijska klinika u Solunu.