О БЛАЖЕНСТВИМА

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ИЗ НИСЕ

I
А кад Он виде народ многи, попе се на гору, и седе, и приступише му ученици његови. И
отворивши уста своја, учаше их говорећи: Блажени сиромашни духом, јер њихово је
царство небеско (Мт 5:1–3).

Ко је међу окупљенима такав, да би могао да буде ученик Логоса и да се заједно с Њим

са земље, од мисли ниских и ништавних, успне на духовну гору узвишеног созерцања?
Она (гора) је избегла сваку сенку уздигнутих брежуљака злобе и са свих страна је
обасјана лучама истините светлости, у чистој ведрини истине. Са њеног врха може да
се види све, што је за оне, затворене у долини, невидљиво. А шта се погледу открива са
ове висине, какви су то призори и колико су многобројни, описује сам Бог Логос,
блаженима називајући оне који су с Њим узашли на гору, и као да прстом указује –
овде на Царство небеско, тамо на наслеђе вишње земље, па онда на милост, правду,
утеху, задобијање сродства са Богом сваке твари и на плод прогона, управо онај којим
се постаје сажитељ Божији и на све друго што, осим тога, по указивању Логосовог
прста одозго, са горе, може да види онај што у нади упире поглед са те узвишене
осматрачнице.

И док се Господ успиње на гору, послушајмо шта узвикује Исаија: Ходите да идемо на
гору Господњу (Ис. 2; 3). Ако смо слаби због греха, онда, како нас поучава пророштво,
укрепимо клонуле руке и колена изнемогла (Ис. 35; 3). Ако будемо на врху, пронаћи
ћемо Оног Који исцељује сваку болест и сваку рану (Мт. 4; 23), и Који узима наше
немоћи и носи наше болести (Мт. 8; 17). Стога пожуримо и ми да се попнемо, да бисмо
са Исаијом стали на врх наде и са узвишења видели она блага на која Логос указује
онима, што су следили до ове висине. Нека и нама Бог Логос развеже уста и нека нас
научи ономе, чије слушање значи блаженство. Нека почетак нашег разматрања буде
почетак онога, што је речено у учењу.

Блажени су, каже, сиромашни духом, јер њихово је Царство небеско. Ако неки
златољубац наиђе на натпис који показује да се ту чува ризница, али да место, које у
себи крије ту ризницу, онима који желе да га стекну задаје много зноја и труда, зар ће
бити исувише слаб да уложи тај напор и зар ће занемарити добит, и хоће ли му се то,
што се неће присилити на усрдан труд, учинити слађим од богатства? Не, неће бити
тако. Напротив, он ће позвати све своје пријатеље и са свих страна, колико је то могуће,
прикупити помоћ за то дело, и уз мноштво руку учиниће скривено богатство својим
сопственим. Ето, браћо, и та ризница, на коју нам указује Писмо, по својој нејасноћи за
нас представља скривено богатство. Због тога и ми, љубитељи чистог злата, користимо
помоћ многих који нам садејствују својим молитвама да бисмо за себе открили то
богатство и свима ту ризницу подједнако поделили, а да га ипак сви добију у целости.
Подела врлине је таква, да се дели свакоме ко се за њу надмеће и да свима припада сва,

1
нимало се не смањујући због оних који саучествују у подели. Приликом поделе земног
богатства, онај који за себе узме више од оних што су подједнако поделили, чини
неправду јер, увећавајући свој удео, неминовно умањује удео саучесника. Духовно
богатство, међутим, слично је сунцу, јер се дели свима који га гледају и за свакога
остаје цело. Дакле, будући да се сваки нада подједнакој добити од труда, тражимо да
сви покажу молитвено садејство.

Претпостављам да се превасходно мора створити појам о самом блаженству и о томе

шта је оно. Блаженство је, како ја расуђујем, сажетак свега о чему размишљамо као о
добру које није лишено ничега што је сагласно са добром жељом. Појам блаженства
постаће нам ближи уколико га упоредимо са оним што му је противно. Обележје
блаженства је непрестана радост без сенке, која происходи из врлине. Противно
блаженству је стање несреће. Због тога је несрећа мучење у горким и невољним
страдањима. Расположења оних који се налазе у једном од ова стања представљају
супротности. Онај, који се назива блаженим, може да се весели и радује ономе, што му
се понуди за насладу, док је несрећник жалостан и огорчен оним што има. Због тога је
уистину свеблажено само Божанство, јер, ма како да Га замишљамо, блаженство ће
бити онај чисти живот, оно неизрециво и непојмљиво добро, неописива лепота, сама
(апсолутна) благодат, премудрост и сила, светлост истинита, извор сваког добра, власт
која све превазилази; једино достојно љубави, свагда истоветно, непрестана радост,
вечно весеље о којем, чак и ако неко каже све, неће, по достојанству, још увек ништа
рећи. Разум не може да појми Суштог, па и ако успемо да о Њему створимо узвишенију
представу, онда то, што смо замислили, не може да се изрази никаквим речима. Будући
да је Онај који је створио човека, створио (ово биће) по свом образу (1. Мојс. 1; 27),
онда ће по причасности истинском блаженству на другом месту блажено бити оно што
је тако именовано (као образ Божији). Као што, у погледу телесне лепоте, лепота
прволика у живом и уистину постојећем лицу има превасходство у односу на њено
подобије изображено на слици, тако се и људска природа, будући образ највишег
блаженства, и сама одликује том узвишеном лепотом када у самој себи показује
изображење блажених црта. Међутим, како је греховна нечистота обезличила
(унаказила) лепоту лика (тј. образа), дошао је Онај Који нас је умио својом сопственом
водом, водом живом и која тече у живот вечни (Јн. 4; 14), да би се, када уклонимо
греховну ругобу, у нама опет обновио блажени лик. И као што ће у уметности
живописања онај опитан рећи неопитном да је прекрасно лице састављено од таквих и
таквих телесних дело ва, да има такву ко су и о кругле о чи, и о цр тане о бр ве, и о блик
образа и све остале појединости које чине лепоту, тако и Онај Који живопише нашу
душу по подобију јединог Блаженог све, што служи блаженству, по реду изображава
речју и као прво говори: Блажени сиромашни духом, јер њихово је Царство небеско.

Какве ћемо користи имати од овог великог дара ако нам није јасан смисао који се
садржи у овим речима? И у случају лекарског умећа многи скупоцени лекови, до којих
се тешко долази, остају неупотребљиви и бескорисни за болеснике, уколико од умећа
не научимо чему погодује сваки од њих. Шта дакле значи осиромашити духом, чиме се
задобија право да постанемо поседници Царства небеског? Из Писма смо дознали за
две врсте богатства: једно је пожељно, а друго осуђено. Пожељно је богатство у
врлинама, а осуђује се вештаствено и земно богатство, јер је оно прво наслеђе душе, а
друго може да послужи само за обману чувстава. Због тога Господ забрањује да се оно
сабира, јер се за њега спрема да га прождеру мољци и да лопови поткопају зидине (Мт.
6; 19). Напротив, Он заповеда да се уложи труд на богатству узвишених ризница, које
не дотиче сила трулежности. Након што је говорио о мољцу и крађи, Господ је указао

2
на пљачкаша душевних ризница. Према томе, ако се сиромаштво супротставља
богатству, онда се, наравно, у складу с тим мора прихватити да и сиромаштво бива
двојако: једно се одбацује, а друго назива блаженим. Због тога онај који је осиромашио
у целомудрености или у скупоценом наслеђу – праведности, мудрости или
разборитости, или се, можда, показује као сиромашан, некористољубив и убог у односу
на неку другу многовредну драгоценост, пати од сиромаштва и јадан је због
некористољубља према оном, што је за човека скупоцено. Међутим, ко је добровољно
осиромашио од свега порочног, и у своје ризнице не полаже ниједну ђаволску
драгоценост него пламти духом и кроз то сабира у своју ризницу сиромаштво у рђавим
делима, тај, према указивању Логоса, пребива у блаженом сиромаштву, чији је плод
небеско Царство.

Вратимо се поново на творење ризнице, и немојмо престајати да речју, која прониче у

дубину, разоткривамо скривено. Господ каже: Блажени сиромашни духом. На неки
начин, и раније, и сада, и опет ће бити речено да је врхунац врлинског живота
уподобљење Божанству. Људи су, међутим, савршено неспособни да подражавају
Бестрасно и Чисто, јер је потпуно немогуће да се острашћени живот уподоби природи
која у себи не допушта никакву страст. Према томе, ако је једини блажени Бог, како га
именује и апостол (1. Тим. 6; 15), и ако је за људе учешће у блаженству могуће једино
кроз уподобљење Богу, онда је то подржавање крајње тешко. Отуда следи да је
блаженство недоступно људском животу. И у Божанству, међутим, постоји нешто што
се, као могуће, нуди за подражавање онима који то желе. Шта је то заправо? Како се
мени чини, то је управо сиромаштво духа. Писмо тако назива добровољно
смиреноумље. У оном примеру апостол показује сиромаштво Божије и каже: Богат
будући, нас ради осиромаши, да се Његовим сиромаштвом ви обогатите (2. Кор. 8; 9).
Дакле, уколико све остало, што се односи на природу Божанства, далеко превазилази
меру природе човечије, и ако је смирење нешто што нам је сродно и срасло са нама
који по земљи корачамо, који смо начињени од земље и у земљу се враћамо, онда ћеш
се ти, уподобивши се Богу у ономе што је за тебе природно и могуће, сам обући у тај
блажени лик (образ). И нека нико не сматра да је напредовање у смиреноумљу лако и
да се може задобити без труда. Напротив, то је дело теже од сваког, ма ког врлинског
подвига. Зашто? Када је заспао човек који је у себе примио добро семе, непријатељ
нашег живота укоренио је у њега најважнији од њему противних засада – коров
гордости. Чим је он самога себе свргнуо на земљу, самим тим је и несрећни људски род
повукао за собом у свеопшти пад. За нашу природу не постоји још једно такво зло, као
што је она болест коју изазива гордост. Према томе, будући да је страст надмености
урођена готово свакоме ко припада људском роду, Господ управо отуда и започиње
блаженства. Као да из наших навика искорењује гордост, сличну неком првородном
злу, Он нам саветује да се уподобимо Оном, Који је добровољно осиромашио и Који је
уистину блажен, да бисмо Му се ми, у чему год можемо и колико год можемо,
уподобили добровољним сиромаштвом, а себе и заједницу привели блаженству. Зато
нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу… Који је Себе понизио узевши
обличје слуге (Филипљ. 2; 5–7). Постоји ли веће осиромашење него да Бог узме
обличје слуге? Има ли већег смирења, него да Свецар постане заједничар наше убоге
природе? Цар над царевима и Господар над господарима Својом вољом се обукао у
обличје слуге. Судија васељене постаје поданик (овоземаљских) владара. Господ твари
борави у пећини. За Свеобухватног нема места у гостионици, него Га шаљу у шталу за
бесловесне животиње. Чисти и Васцели прима на себе скверну човечије природе, а
заједно са њом и све наше сиромаштво, долазећи чак до окушања смрти. Увиђате ли
меру добровољног сиромаштва? Живот окуша смрт; Судију изводе у судницу; Господ

3
живота свега постојећег бива осуђен од судије; Цар васцеле надземаљске силе не скида
са Себе руке извршилаца казне. У том обрасцу, каже апостол, гледај меру
смиреноумља.

Чини ми се да неће бити лоше да брижљиво размотримо безумље страсти

разметљивости да бисмо, када с великом ревношћу и лакоћом узнапредујемо у
смиреноумљу, успели и у задобијању блаженства. Искусни лекари најпре уклањају
узрок, а затим лако напредују у исцелењу болести. Тако ћемо и ми, смиривши
разметљивост разумом, пут смиреноумља учинити лакшим. Чиме ће се најбоље
доказати испразност разметљивости? Чиме другим, ако не расуђивањем о томе шта је
природа? Онај, ко гледа на себе а не на оно што га окружује, нема основе да падне у
такву страст. Шта је, дакле, човек? Украситељ наш, који је људску племенитост
припремио за узвишеност, родослов природе изводи из блата. Отуда потиче и твоје
благородство, и твоја знаменитост, гордељивче, и ти си у сродству са опекама! Ако је
за тебе пожељно да се у вези с твојим рођењем говори о оном блиском и непосредном,
кажем ти да идеш даље. Не говори о томе, не размећи се, да не откријеш срамоту оца
својега и своје мајке, како каже Закон (3. Мојс. 18; 7). Не оглашавај (речима) пред
свима оно што је достојно заборава и дубоког ћутања! Зар не црвениш након тога ти,
земни кумиру, који ћеш ускоро бити прах? Хоћеш ли се, као мехур, још дуго надимати
и бити преиспуњен гордошћу, хоћеш ли се ширити у својој разметљивости и узносити
мисли испразним умовањем? Зар не видиш обе границе људског живота (зар не видиш)
како он почиње и како се завршава? Ти се надимаш због младости и имаш у виду зрело
доба, усхићујеш се лепотом и тиме, што су ти руке испуњене силом која их покреће,
што су ти ноге лагане и што скачу, што ти увојке разноси ветар и што твоје образе
уоквирују нежне маље, што носиш одећу пурпурне боје и разнобојне свилене тканине,
проткане призорима битака, сцена из лова или неких догађаја? Или, можда, гледаш на
црну и блиставу обућу, дивећи се брижљиво прошивеним шавовима? Све то гледаш, а
самога себе не видиш? Ја ћу ти, као у огледалу, показати ко си и какав си ти. Зар тајну
наше природе ниси видео на гробљу? Зар ниси видео хрпе костију које леже једна
преко друге, или огољене лобање, које са својим упалим очима представљају страшан
и одвратан призор? Зар ниси видео усне искежених зуба и остале удове, као
раскомадане? Ако си их видео, онда си видео самога себе. Где су обележја твог
садашњег процвата? Где је блиставост образа? Где је свежина усана? Где је
величанствена лепота очију, које су блистале испод покрова обрва? Где је онај прав
нос, који се налазио између облих образа? Где је коса која је падала по врату? Где су
увојци, који су се обавијали око слепоочница? Где су руке, које су испуштале стреле из
лукова? Где су ноге, које су поскакивале као коњи? Где је пурпурна одежда, свила,
плашт, појас, обућа, коњ и брзина његовог трка, све оно, чиме се данас надима твоја
разметљивост? Кажи ми где је у ономе, што је овде (на гробљу) остало, све то, чиме се
ти то лико поно сиш и о чему имаш тако висо ко мишљење? Који је сан то лико
непостојан? Које су варке сличне томе? Која је сенка толико слаба и неопипљива, као
то сновиђење младости, које се у истом тренутку и појави и нестане? То ћемо упитати
оне, који су због незрелости безумни у младости. Шта да кажемо о онима који су већ
зрели? Мада су у савршеном (најбољем) добу, одликују се непостојаним понашањем и
у њима нараста болест гордости. Име такве болести је надменост понашања. Као
изговор за гордост њима најчешће служи старешинство и власт која је с њим повезана.
Ако је поседују, пате због ње, или се тек за њу припремају. Често се догађа да више и
нису на власти, али да причама о њој поново побуђују болест. И где ћеш наћи реч, која
ће проникнути у њихове уши, затворене за глас проповедника? Ко ће такве људе
убедити да се ни по чему не разликују од оних, који се показују у позориштима? Наиме,

4
ови (глумци) носе личину (маску), имају вешто израђену пурпурну и позлаћену одећу и
свечано седе у кочијама. Међутим, никаква болест гордости не улази у њих услед
таквих украса. Какво су мишљење имали о себи пре изласка на позорницу, такво
расположење задржавају у души и током представе. А кад сиђу с кочије и скину
пурпурну одежду, не јадикују због тога. Они, међутим, који се на позорници свог
живота горде својом старешинском влашћу, не размишљају о ономе што је било
непосредно пре и што ће бити убрзо након тога. Као мехурови који се шире и надимају,
тако се и они размећу када гласници громко објављују њихово име, стављајући на себе
туђу маску и мењајући природан израз лица за претећи и страшан. Они настоје да им и
глас звучи страшније, тако да онима, који га слушају, личи на зверски. Они не остају у
границама које су постављене за човека, него присвајају Божију свемоћ и Божију власт.
Бивају убеђени да су тобоже они господари живота и смрти, јер међу онима, којима
суде, некима дају ослобађајућу пресуду а друге осуђују на смрт, и при том не обраћају
пажњу на то, ко је уистину Господар људског живота, Који одређује и почетак и крај
људском постојању? Нека знају да је за поништење њиховог славољубља довољно
само једно, и да су многе од старешина, у време док су вршили своју власт, видели
отргнуте са својих старешинских седишта и положене у гроб, где је гласнике заменио
плач. Како, дакле, господар туђег живота може да буде онај, који није господар ни
свога (живота)? Међутим, ако гледајући на Онога Који је нас ради добровољно
осиромашио и он постане сиромашан духом, и ако му пред очима буде била једнакост
наше природе, онда јединородне с њим неће срамотити никаквим тужним призором
привидног испољавања власти. Онда ће и он уистину бити блажен, јер је привремено
смирење заменио за Небеско царство.

Не одбаци, брате, ни другу лекцију о сиромаштву, јер служи задобијању небеског

богатства. Господ каже: Продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на
небу (Мт. 19; 21). Чини ми се да такво сиромаштво није далеко од блаженог. Ето, ми
смо оставили све и за Тобом пошли. Шта ће, дакле, нама бити, упитао је ученик
Владику (Мт. 19; 27). И какав је одговор добио на то? Блажени сиромашни духом, јер
њихово је царство небеско. Хоћеш ли да разумеш, ко је сиромашан духом? Духом је
осиромашио онај, који је телесно изобиље заменио за душевно богатство, који је земно
богатство одбацио од себе као неко бреме, ко је постао лаган и ваздушаст и може да се
попне горе, заједно са Богом, као што каже апостол, који је био узнесен на облаку (в. 1.
Сол. 4; 17). Злато је тешко наслеђе, као што је тешко и свако вештаство које се жели
као богатство. Врлина је, међутим, нека лака ствар која нас узноси горе. Тежина и
лакоћа су међусобно супротне. Због тога нико не може постати лаган, ако се приковао
за тежину вештаства.

Ако, дакле, треба да се уздигнемо ка горњем, осиромашимо у ономе што вуче на доле.
На који начин? На то указује Псалмопојац: Просу, даде убогима, правда његова остаје
у векове векова (Пс. 111; 9). Ко заједничари са сиромашнима, тај се придружио Ономе
Који је нас ради осиромашио. Господ је осиромашио да се ни ти не би бојао
сиромаштва. Онај, Који је нас ради осиромашио, царује над васцелом творевином. Ако
и ти осиромашиш заједно са Осиромашеним, знај да ћеш и са Царем заједно царевати.
Блажени сиромашни духом, јер њихово је Царство небеско, којег нека се сви ми
удостојимо у Христу Исусу Господу нашем, и Њему нека је слава и сила у векове
векова! Амин.

5
 II
Блажени кротки, јер ће наследити земљу (Мт 5:5).

Они, који се успињу по некој лествици, најпре ступају на први степеник, а затим на
онај изнад њега; други, опет, води на трећи, а трећи на следећи, да би тај, следећи,
одвео на онај који је изнад њега. На тај начин, онај који узлази са степеника на којем
стоји, увек ступа на следећи и тако стиже до самог врха свог успона. Шта имам у виду
кад овако започињем беседу? Чини ми се да је и низ блаженстава распоређен слично
степеницима, што чини да се с једног блаженства лако пређе на друго. Онај, ко је
разумевањем дошао до првог блаженства, по некој нужној доследности мисли
прихвата оно, што за њим следи.

Слушалац ће можда рећи да, ако следимо распоред степеника, не можемо после
Царства небеског наследити земљу. Напротив, ако би требало да беседа следи природу
ствари, било би доследно да се земља помене пре неба, јер се са ње и узносимо ка небу.
Међутим, уколико се донекле окрилимо овом речју (изреком) и станемо на сами гребен
небеског свода, тамо ћемо видети небеску земљу, приуготовљену као наслеђе оних
који врлински живе. Тако нам се неће чинити да постоји погрешка у поретку
блаженстава, према којем нам је у обећањима Божијим најпре поменуто небо, па тек
онда земља. Што се тиче телесног чувства, видљиво небо је у свему сродно само са
собом. Иако се, по просторном растојању, чини да је високо, видљиво небо је ниже од
духовне суштине, до које мисао не може да се узнесе а да пре тога умом не заобиђе оно
чега се дотиче чувство. Ако се вишње наслеђе назива земљом, немој да се чудиш томе,
јер Логос снисходи до нашег слуха, и снисходи услед тога да бисмо се ми могли узнети
до Њега. Због тога нам Он божанствене тајне преноси нама познатим речима,
користећи при том управо оне речи које су уобичајене у људском животу. И у
претходном обећању је оно неизрециво блаженство назвао царством. Зар је тим
именовањем хтео да укаже на било шта, слично ономе што се дешава у доњем
(земаљском) царству, на пример, на круне које бљеште сјајем драгог камења, на
пурпурне одежде, на предворја и засторе, на узвишене престоле, на устројене редове
копљоноша и на све оно, што на позорницу живота износе они, који се труде да још
више уздигну величину власти? Међутим, како је у односу на овај живот назив царства
нешто велико и готово најжељеније од свега, Логос је тај назив и употребио да би
означио најузвишенија блага. Кад би људи поседовали нешто више од царства, Логос
би сигурно тим називом окрилио душу слушалаца да пожеле неизрецива богатства.
Уосталом, није ни било могуће да се она блага, која превазилазе људско знање и
чувствовање, открију људима под њиховим правим називима. Што око не виде и ухо
не чу и што у срце људско не дође, речено је (1. Кор. 2; 9).

Нека стога сличност именовања не одвуче опет твоје разумевање са небеса на доњу
земљу. Ако си се од првог блаженства узвисио умом и узашао до небеске наде, онда
своје мудрољубље распростри до оне земље која није заједничко наслеђе него припада
само онима, који се због кроткости сматрају достојнима тог обећања. Чини ми се да је
на њу (ту земљу) мислио и велики Давид, за којег Писмо сведочи да је био најкроткији
и најнезлобивији од свих људи који су тада живели у свету. Будући руковођен духом
прозорљивости и поседујући оно чему се по вери надамо, он је рекао: Верујем да ћу
видети добра Господња у земљи живих (Пс. 26; 13). Не сматрам да је пророк мислио на
земљу која у себе враћа све смртно и у себе прима све што је од ње рођено. Напротив,

6
он је знао за земљу живих у коју не ступа смрт, у коју нису утабане стазе грешника,
која није примила трагове порока, коју сејачи корова нису испресецали плугом
лукавства, која не рађа коров и трње него је на њој вода упокојења и житородно место,
и извор који се дели на четири тока, и виноград који обрађује Бог сваког створења, и
све оно о чему се у загонеткама говори у богонадахнутом учењу. Ако уистину ту
земљу разумемо као узвишену и изнад небеса, као земљу на којој је насељен Град Цара
великог (в. Пс. 47; 3), преславне ствари говорићемо о њој (Пс. 96; 3), како каже пророк.
У то м случају, нећ емо бити у пр аву ако поредак блаженстава сматрамо чудним. У
противном, не би, како ја мислим, било вероватно да је ова благословена земља
дарована уздању оних који ће, према речима апостола, у ваздуху бити узнесени на
облацима, у сусрет Господу, и који ће на тај начин стално бити с Господом. Каква је
још доња земља потребна онима, који се надају преузвишеном животу? Бићемо…
узнесени на облацима у сретење Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом
бити (1. Сол. 4; 17).

Погледајмо, међутим, за коју је врлину као награда одређено наслеђивање оне земље.
Речено је: Блажени кротки, јер ће наследити земљу. Шта је кроткост? Због чега је
Логос велича? Према мом мишљењу, не би требало подједнако сматрати за врлину све,
што се чини с кроткошћу, особито уколико се том речју подразумева само спорост и
неодлучност. Кад су у питању трке, спор није бољи од брзог. И у борби прса у прса
онај, који се тешко креће, не узима венац од свог противника. Ако трчимо према циљу
због награде небеског призвања (Филипљ. 3; 14), Павле саветује да повећамо брзину и
каже: Трчите да је добијете (1. Кор. 9; 24). И он сам је увек убрзаним кретањем ишао
напред, препуштајући забораву оно што је остало иза. Окретан је био и у тучи. Запажао
је спремност противника за борбу, чврсто иступао напред с оружјем у рукама и њиме
ударао најважније делове противника. Да ли би желео да знаш Павлову вештину у
борби? Погледај ране оног који се с њим борио; погледај његове натечене очи, погледај
на трагове рана код побеђеног. Несумњиво да ти је познат противник који се с њим
борио уз помоћ тела и којем је он начинио модрице, изгребао га ноктима уздржања,
удове му умртвио глађу, жеђу и хладноћом и положио на њега ране Господње; он га
побеђује остављајући га у трку иза себе да му не би помрачио поглед ако би
(противник) истрчао напред. Дакле, ако је Павле био брз и покретан у подвизима, тако
је и Давид, нападајући на непријатеље, раширио кораке (Пс. 17; 37). По својој
покретљивости, женик из Песме над песмама уподобљује се срни која скаче преко гора
(Песма 2; 8). Могло би се указати на мноштво сличних примера, из којих се може
видети да се брзина у кретању претпоставља спорости. Због чега, дакле, Логос велича
кроткост у виду напретка? Кад каже да ће кротки наследити земљу, Он, несумњиво,
мисли на о ну земљу на ко јо ј р ађају пр екрасни плодови, украшену дрветом живота и
орошену изворима духовних дарова, на којој узраста истинска винова лоза чији је
Виноградар, као што чујемо, Отац Господњи (Јн. 15; 1).

Чини се да Логос мудрољубиво казује о нечему, сличном следећем: постоји много

погодности за порок, и природа је веома склона рђавоме. Замислимо тешка тела, која
су потпуно непокретна на врху. Међутим, уколико их неко низ стрмину одгурне с
висине, стреме доле таквом брзином да ова превазилази меру и увећавају то стремљење
сопственом тежином. Ако је, дакле, брзина у стремљењу ка пороку штетна, онда ће се
достојно блаженим назвати оно, што јој је противно. То је управо спорост, навика да се
буде спор и непокретан у таквим поривима природе. Огањ има својство да се увек
креће ка врху и непокретан је у односу на противно усмерење. Тако и врлина, будући
да се бр зо кр ећ е ка вишњем и го р њем, никада не напушта сво ју бр зину и пр отивно

7
стремљење сматра недозвољеним. Будући да наша природа изобилује журбом ка
рђавом, онда је спорост за рђава дела достојна да се назове блаженом. У том случају,
неделање служи као доказ кретања ка вишњем.

Биће боље уколико ово учење објаснимо примерима преузетим из самог живота. Свако
кретање воље је двојако јер она, услед своје слободе, стреми ка оном што јој се чини
бољим: овде ка целомудрености, а тамо ка разврату. Међутим, оно што је појединачно
речено о врлини и пороку, разуми и у односу на целину. Људско понашање се
непрестано дели на супротна усмерења: тако се раздражљивости супротставља благост
(мекоћа) нарави, разметљивости – скромност, мржњи – благонаклоност,
непријатељству – обиље љубави и смирено расположење. Будући да је човечији живот
вештаствен, да страст потиче од вештаства и да свака страст има брз и незадржив
порив ка свом испуњењу (јер је вештаство тешко и стреми доле), Господ не назива
блаженима оне који живе потпуно изван утицаја страсти (јер је у вештаственом животу
немогуће у потпуности успети у невештаственом и бестрасном живљењу), него
кроткост именује као могућу границу врлине у човековом животу, говорећи да је
кроткост довољна за блаженство. Људској природи није својствено савршено
бестрашће, и зато праведни Законодавац не заповеда оно што природа не прихвата.
Таква заповест била би подобна пресељењу онога што живи у води у ваздух и, обрнуто,
онога што живи у ваздуху – у воду. Напротив, закон треба да буде применљив у складу
са силом која је природна и свакоме својствена. Због тога ово блаженство и налаже
умереност и кроткост, а не савршено бестрашће. Ово друго је изван природе, док у
првом напредује врлина. Ако би ово блаженство претпостављало непокретност ка
жељи, онда би било бескорисно и у животу ничему не би служило. Ко би од оних, који
су сједињени са тело м и кр вљу, мо гао то да до стигне? Не о суђује се о нај, ко ји је
случајно нешто пожелео, него онај, који с предумишљајем привлачи к себи страст. До
сличног стремљења долази, често и противно нашој вољи, услед слабости сједињене с
нашом природом. Међутим, врлинско је дело не бити, слично потоку, привучен
стремљењима страсти него се одважно супротставити таквој склоности и одбити
страст разумом.

Због тога се блажени не препуштају страственим кретањима душе, него их уздржавају

разумом. Они који, као неком уздом, помислима заустављају пориве, не допуштају
души да буде разуларена. Слично овоме, боље би било рећи да кроткост, достојну да се
назове блаженом, свако може да види у поређењу са страшћу раздражљивости. Чим
нека реч, дело или очекивање непријатности подстакне ову болест, крв прокључа у
срцу и душа бива спремна да се освети. И као што у бајкама неки напици мењају нашу
природу у бесловесни, животињски лик, тако се и тада човек услед раздражљивости
претвара у вепра, пса, пантера или неку сличну звер. Његове очи наливају се крвљу,
коса бива накострешена, глас суров, а речи заједљиве. Језик се скамени од страсти,
усне постају непомичне и неспособне да говоре, и нису у стању да задрже пену која се
у њима ствара услед страсти, него је одмах избацују напоље. Такве су руке, такве су
ноге, такво је читаво тело, и сваки део тела одговара страсти. Напротив, могуће је да се
разумом укроти ова болест, што се изражава и спокојним изгледом и тихом гласом,
слично неком лекару који лечи махните. Ако упоредиш једног са другим, зар нећеш и
сам рећи да је мрска и одбојна ова звер, али да је достојан да се назове блаженим
кротки, којега ни злоба ближњег није приморала да изгуби своју лепоту?

Логос нам након смиреноумља налаже кроткост. Природно је да ово двоје буду једно
уз друго и стање смиреноумља је, на неки начин, мајка кроткости. Ако се у понашању

8
искорени разметљивост, онда неће бити времена да се роди страст раздражљивости, јер
су узрок такве болести увреда и срамоћење. Срамоћење се не дотиче оних, који су се
научили смиреноумљу. Ако су нечије помисли чисте од људских саблазни, он види и
ништавило наше природе, која је и њему дата у удео. Он зна какав је њен почетак и
каквом крају тежи краткоћа и пролазност овдашњег живота. Он види и нечистоту
сједињену с телом, и убогост природе, која никад не би била у стању да одржи саму
себе уколико њене недостатке не би допуњавало мноштво бесловесних. Поврх свега,
он види патње, жалости, несреће и разноврсне болести којима је подложан људски
живот и од којих нико по природи није изузет и слободан. Онај, ко то брижљиво
размотри чистим оком душе, неће негодовати због недостатка у указивању почасти
(њему). Напротив, почаст коју му указују ближњи сматраће за обману, јер у нашој
природи нема ничега, што би могло да стане у низ ствари, достојних поштовања, осим
наше душе за коју, међутим, почаст није ништа од онога што се тражи у овом свету.
Разметање богатством, гордост због порекла, маштање о слави или замишљање власти
над другима, на шта се и ограничавају људске почасти, представља срамоту и прекор
за душу и разборит човек неће се сагласити да било чим од тога оскрнави чистоту душе.
Понашати се на тај начин не значи ништа друго него укоренити се у смиреноумљу, а
кад оно узнапредује, раздражљивост неће имати чак ни приступ ка души. Када пак
нема раздражљивости, напредује тих и миран живот (1. Тим. 2; 2). Он и није ништа
друго него кроткост, чији је крај блаженство и наслеђивање небеске земље у Христу
Исусу Господу нашем. Њему нека је сила и слава у векове! Амин.

III
Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт 5:4).

Још увек се нисмо узнели до самог врха горе, и још увек се мисаоно налазимо у њеном
подножју. Иако смо прошли преко два брежуљка, блаженствима узнети до блаженог
сиромаштва и блажене кроткости, која је изнад њега, беседа нас даље узноси ка још
већим узвишењима, и показује нам оно, које је треће међу блаженствима, и према
којем, како говори апостол, треба пожурити одбацивши свако бреме и гр ех ко ји нас
лако заводи (в. Јевр. 12; 1). Тако ћемо лагано и хитро стати на врх и приближити душу
најчистијој светлости истине. Шта, дакле, значи, блажени који плачу, јер ће се утешити?

Наравно да ће се насмејати и наругати онај, који у виду има овај свет, када се каже да
се након живота блаженима називају они које су исцрпеле свакојаке несреће и да се,
према томе, јаднима морају назвати они, који живе у безбрижности и благостању. На
тај начин ће појачати смех и набројати разне несреће, износећи на увид рђаве
последице удовиштва, горко стање сиромаштва, губитке, бродоломе, заробљавање
током рата, неправедне судске одлуке, прогоне из отаxбине, губитак богатства, несреће
услед болести као што су осакаћеност, одузимање удова и све врсте телесних повреда,
и описаће својим речима још неку несрећу тела и душе која се у овом животу догађа
људима. Тиме ће, према његовом мишљењу, бити достојна подсмеха изрека, која
блаженима назива оне који плачу. Ми ћемо се, међутим, не обраћајући много пажње на
оне који имају тесан и узан поглед на божанствене мисли, потрудити да размотримо
богатство које се крије у дубини изреке, да би се и на тај начин разјаснило колика је
разлика између земног и телесног разумевања и разумевања узвишеног и небеског.

9
На први поглед, блаженим се може назвати плач због преступа и грехова, сагласно са
учењем ап. Павла, који каже да постоји жалост по свету и жалост по Богу, и да жалост
по Богу доноси покајање на спасење (2. Кор. 2; 10). И заиста, није недостојно да се
назове блаженим оно стање душе која оплакује свој порочни живот. У телесним
болестима често се дешава да услед повреде неки део тела престане да дејствује, а знак
(тог недејствовања) је обамрлост. Ако се неком лекарском вештином телу поново врати
чувствовање, онда се и болесник и они око њега радују и самом чувствовању бола, јер
он показује да ће се болест преобратити у здравље. Исто тако, када неки, према речима
апостола, отупевши предају себе (Еф. 4; 19) животу у греху, на неки начин постају
мртви и парализовани за врлински живот и нимало не осећају шта чине. Ако их
дотакне нека исцељујућа реч, под којом подразумевам строге претње будућим судом,
страх до дубине прониче у срце и по њему, скамењеном од страсти сластољубља,
слично неком оштром и горком леку шири страх од пакла, од неугасивог огња, од црва
који не умире, од шкргута зуба, од непрестаног плача и од таме најкрајње. То ће га
приморати да осети какав живот води а болно осећање, које се створи у његовој души,
учиниће да буде достојан да се назове блаженим.

Претпоставимо да у предложеном погледу на учењу о блаженству ни та мисао неће

бити бескорисна за врлински живот, јер се грех на неки начин умножава у људској
природи, док је покајнички плач као неки лек за исцелење од њега. Мени се, међутим,
чини, да ова изрека означава нешто што има дубљи смисао од овога што је речено, што
ме приморава да под тим разумем и нешто друго. Ако би ова изрека указивала само на
покајање након сагрешења, било би доследније да се блаженима назову они који
оплакују (тј. повремено плачу над својим сагрешењима), а не они који стално плачу.
Ако као поређење узмемо болест, онда блаженима називамо оне који су се излечили а
не оне који се стално лече, јер дуготрајност лечења указује и на неукротивост болести.
Постоји и други разлог због којег ми се чини да се не би требало ограничити само на ту
мисао, као да се тим речима блаженима називају само они, који плачу због грехова.
Пронаћи ћемо многе који су беспрекорно живели и који су се, према речима Самог
Бога Логоса, одликовали сваким добрим делом. Какво користољубље налазимо код
Јована? Какво идолопоклонство видимо код Илије? Какво је веће или мање
прегрешење у њиховом животу познато историји? Шта дакле? Зар ова изрека оставља
изван блаженства оне, који се нису најпре разболели и којима тај лек није ни потребан,
при чему мислим на покајнички плач? Зар неће бити бесмислено ако такве будемо
сматрали недостојнима блаженства само зато, што нису сагрешили, и што се од греха
нису лечили плачем? Зар у том случају сагрешење неће имати предност у односу на
живот ван греха, ако је једино покајницима дат удео у благодати Утешитеља, јер је
речено: Блажени који плачу, јер ће се утешити? Због тога ћемо, следећи колико год је
то могуће Онога што води ка висинама (Авак. 3; 19), још једном потражити смисао
који се овде садржи, како бисмо дознали каквом је плачу приуготовљена утеха Духа
Светога.

Размотримо најпре шта у човековом животу значи плач, и одакле долази до њега?
Свима је јасно да је плач потиштено расположење душе, које се појављује приликом
губитка нечега што она љуби. Таквом стању нема места код оних, који живе у
благостању. На пример, човек који добро напредује у животу, којем сва дела иду као
по речном току, којег весели супруга и радују деца, а својим делима поткрепљују браћа,
који ужива почаст на народним скуповима, а од власти уважавање, страшан за
противнике и поштован од потчињених, љубазан према пријатељима, изобилује
богатством, живи за своје задовољство, безбрижан и доброг здравља, има све што се у

10
овом свету сматра за драгоцено. Такав човек живи у весељу и наслађује се свим што
поседује. Међутим, уколико у његовом благостању дође до преокрета и он услед неких
околности буде или растављен од оних које највише љуби, или изгуби иметак, или му
се догоди нека телесна повреда, тада ће лишавање изазвати расположење противно
весељу, које називамо плачем. Овим смо створили истински појам о њему, јер је плач
неко тужно осећање губитка онога, што нас радује. Ако смо појмили људски плач, нека
нам оно што је очигледно послужи као путоказ за оно, што нам је непознато, и нека се
разјасни да се блаженим назива онај плач, за којим следи утеха.

Ако, дакле, овде плач изазива губљење блага какво неко поседује, и, такође, ако нико
неће плакати због онога што жели да изгуби, требало би да најпре упознамо само
добро и да видимо шта је у суштини оно, а затим да створимо појам (представу) о
људском животу. Тиме ће се постићи и напредак у блаженом плачу. Узмимо као
пр имер о не што живе у тами. Један се у тами и р о дио , а други је навикнут да се
наслађује спољашњом светлошћу, иако је сада насилно затворен. Таква несрећа неће
подједнако дејствовати на обојицу. Знајући шта је изгубио, један лишавање светлости
сматра тешким губитком. Други, пак, који никад није упознао такву благодат,
безбрижно ће живети у мраку, расуђујући да није лишен ниједног блага (добра). Због
тога ће жеља једног да се поново наслађује светлошћу водити ка сваком напору и
труду да поново види оно, чега је насилно лишен. Други ће, међутим, остарити живећи
у тами и не знајући за нешто боље. Тако је и у расуђивању о ономе, о чему говоримо.
Онај, који је видео истинско благо и затим разумео ништавило људске природе, он,
наравно, душу сматра несрећном и плаче зато што се у садашњем животу не користимо
оним благом. Зато ми се чини да ова изрека не назива блаженом жалост него познање
блага, услед чега човек пати; јер, у овом животу, нема онога за чим трага.

Стога треба истражити да ли је уистину нешто она светлост којом се ова тамна пећина
људске природе не озарује у садашњем животу? Или је то можда жеља да се стреми
нечему чега нема и што је недостижно? Да ли је наш разум такав, да следи за природом
онога, за чим трага? Да ли је значење именица и изрека такво, да може да нам пренесе
достојну представу о узвишеној светлости? Како да именујем невидљиво? Како да
замислим невештаствено? Како да покажем оно, што нема обличја? Како да појмим
оно, што нема ни величину, ни количину, ни својства, ни обрисе, што се не налази ни
на месту, ни у времену, што је изван сваког ограничења и сваке одређене представе?
Чије је дело – живот свега онога што замишљамо као добро? На шта мислимо сваким
узвишеним појмом и именовањем као што је Божанство, царство, сила, вечнобиће,
непропадљивост, радост, радовање и све узвишено, о чему можемо да мислимо и што
можемо да искажемо? Како је и при каквим помислима могуће, да такво благо (добро)
постане доступно зрењу, да се може и созерцавати и остати невидљиво? Да ли је свим
суштаствима подарило биће (постојање), док је само било свагдапостојеће, и није
имало потребу за призивањем у биће (постојање)?

Да не бисмо узалудно замарали своје умове распростирањем до граница безграничног,

прекратимо испитивање о природи преузвишених блага (добара), будући да ништа од
онога, што је томе слично, не можемо појмити. Из својих испитивања извући ћемо
једну корист јер се, услед саме немогућности да се види тражено, у нас утиснуо неки
појам о величини траженог. У оној мери, у којој верујемо да је благо (добро) по својој
природи изнад нашег знања, у тој (мери) се и појачава наш плач због блага од којег смо
разлучени. Ми, људи, били смо некад причасници овог блага. Оно, о чему данас знамо
само у загонеткама, било је некад у човеку: и непропадљивост, и блаженство, и

11
самовлашће и непотчињеност, и безбрижност, и богомислије, што значи да смо на то
благо гледали чистим разумевањем, без икаквог застора (прекривала). Све ово даје нам
у неколико изрека могућност да у загонеткама разумемо постање света, говорећи да је
човек створен по образу Божијем, да је живео у рају и да се наслађивао тамошњим
растињем, чији су плодови живот, знање и сл. Ако смо све то поседовали, како онда да
не уздишемо због несреће која је затим уследила? Високо је унижено; саздано по
образу Божијем, постало је земно; оно што је предодређено за цара, постало је роб; оно
што је створено за бесмртност постало је смртно; оно што је обитавало у рајском
насељу пресељено је у болесну земљу и земљу напора; оно што је одгајено у
бестрашћу, заменило ју је за острашћен и краткотрајан живот; оно што је било
слободно сад је потчињено многобројном и великом злу, да се наши мучитељи не могу
ни набројати. Свака наша страст, када нас надвлада, постаје господар поробљеног.
Слично неком тиранину, она заузима душу а као слуге које јој угађају користи наше
помисли. Тако раздражљивост, гнев, страх, стрепња, дрскост, стања патње и насладе,
мржња, свадљивост, нечовечност, суровост, завист, ласкавост, злопамћење,
безосећајност и све страсти које дејствују против нас чине списак мучитеља и тирана
који су, као свог заробљеника, својој власти потчинили душу. Ако пак неко наброји и
невоље које се догађају телу, које су неразлучиве од наше природе, онда ћемо изливати
далеко обилније сузе, јер уместо блага гледамо на патње и уместо на благостање на
несрећу.

Због тога Онај, Који блаженим назива плач, тајинствено поучава душу да окреће
поглед ка истинском благу и да се не погружава у прелести овог живота. Као што је
немогуће да онај, који брижљиво проникне у дела, проживи живот без суза, тако је
немогуће да и онај, који је дубоко огрезао у животне насладе, мисли да је несрећан.
Нешто слично овоме може се видети и код бесловесних. Иако је жаљења достојно
устројство њихове природе (има ли нечег жалоснијег од лишености разума?), они
немају никакво осећање о својој несрећи, тако да проводе живот чак и у неком
задовољству. Међутим, уколико би имали било какав појам о дару разума, онда свој
несрећни и бесмислени живот не би проводили у задовољству. Тако и људи, који
немају никаквог знања о благу (добру) којег је лишена наша природа, садашњи живот
проводе у задовољству. Ко се наслађује садашњим, неће ни трагати за нечим бољим, а
ко не тражи, неће ни наћи оно, што налазе једино они који траже.

Логос, дакле, блаженим назива плач, али не зато што је он такав сам по себи, него због
онога што из њега происходи. Чак и повезаност речи показује да је за оне који плачу
блажен и сам плач, јер и само то доводи до утехе. Господ је рекао: Блажени који плачу,
и није се зауставио на тој изреци него је додао: јер ће се утешити. Чини ми се да је то
разумео и велики Мојсеј (или, боље речено, Логос је то кроз њега устројио), који је у
тајинственим обредима пасхе заповедио Јеврејима да једу бесквасни хлеб и горко зеље.
Том загонетком омогућио нам је да познамо да причасници оног тајинственог празника
не можемо постати другачије, него што ћемо суровом и бесквасном животу
добровољно присајединити и горко зеље овога века. Чак је и велики Давид, који је
поседовао највишу меру људског благостања – мислим на царство – обилно обдарио
свој живот горким зељем, уздишући и горко оплакујући дуговечност свог боравка у
телу, говорећи: Авај мени, јер се боравак мој продужи (Пс. 119; 5). На другом месту,
гледајући красоту насеља Божијих, каже да се топи од жеље, признавши да би радије
да се тамо придружи последњима, него да буде први у садашњем (в. Пс. 83).

12
Ако пак неко жели да боље схвати силу оног плача који се назива блаженим, нека
размисли о повести о Лазару и богаташу, у којој нам се разјашњава ово учење. Авраам
говори богаташу: Сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар
зла; сад се он теши, а ти се мучиш (Лк. 16; 25). Тако је и требало да буде након што нас
је безумље или, боље речено, злоумље отуђило од благог Божијег старања. Кад нам је
Бог заповедио да се наслађујемо благом са којим није помешано зло, ми смо, услед
презасићености, својевољно окусили непослушност речи Божијој. Најзад, људској
природи предстоји да услед тога окуси и једно и друго, односно да има удео и у
жалосном и у радосном. Будући да постоје два века, тако је и живот, саобразно са оба
века, двојак. Слично томе, двојака је и радост: једно је радост у овом, а друго радост у
будућем веку. Удео наслађивања истинским благом очекује нас у вечном животу, а
служењем патњама испунићемо овај кратки и привремени живот. Ако се у овом
животу лишимо нечег угодног, нећемо то сматрати губитком, јер ћемо за ово
лишавање бити награђени много бољим. Дакле, ако блажено у бесконачне векове
поседује безграничну и постојану радост, док људска природа нужно мора да окуси и
оно противно, зар онда није јасно шта се подразумевало изреком: Блажени који плачу
сада? Они ће се тешити у бесконачне векове. Као утеха ће послужити учешће
Утешитеља, јер је дејствовање Духа дар утехе, које нека се удостојимо и ми благодаћу
Господа нашег Исуса Христа. Њему нека је слава у векове векова! Амин.

IV
Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити (Мт 5:6).

Они који су вични у лекарском умећу, кажу да се онима, који имају болестан желудац
и слаб апетит, услед сакупљања неких рђавих сокова у горњем делу желуца, увек чини
да им је желудац пун и да су сити. Услед слабљења природног нагона, у време те
привидне ситости осећају одвратност према корисној храни. Међутим, ако се на њих
примени неки поступак лекарске вештине, онда ће очишћење неким исцељујућим
напитком онога што се накупило у желудачној шупљини учинити да више ништа
страно не узнемирава природу, и вратиће им се нагон за корисним и хранљивим јелом.
Као обележје оздрављења прихвата се то, што се храна више не узима принудно, него
као пожељна и привлачна.

Шта значи овакав почетак? Беседа нас руководи ка вишем степену лествице
блаженства и, према речима Пророка, полаже добра усхођења у срцу нашем (Пс. 83; 6).
Доследно узлазећи, након успона које смо већ начинили, указује се нов, четврти успон,
говорећи: Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити. Мислим да је добро ако,
избавивши душу од губитка апетита и од засићења, колико год је могуће побудимо у
самима себи ту блажену глад и жеђ. Човек не може да буде снажан без довољно хране,
силе која га укрепљује, нити може да се њоме насити или нахрани, ако нема апетита.
Дакле, ако је сила (снага) неко животно благо, она се одржава довољном ситошћу.
Пошто је окушамо услед апетита за храном, онда је овај апетит у живима нешто
достојно да се назове блаженим, јер служи као почетак и узрок наше снаге. Међутим, у
разликовању ове чувствене хране догађа нам се да не желимо сви иста јела и жеље
оних, који је окушају, често се деле по врстама јела: једноме прија слатко, а другога
привлачи горко и љуто; једноме се допада слано, а другоме кисело. Често се догађа да
немају сви апетит према корисној храни, јер има оних који, услед склоности ка некој
страсти, потхрањују ту своју болест оним јелима, каква јој по својим својствима

13
одговарају. Међутим, ако неко буде наклоњен корисним јелима, онда ће вероватно
живети наслађујући се здрављем., јер ће храна очувати његово телесно благостање.
Тако и у погледу душевне хране нису сви склони једном истом. Једни желе славу или
богатство, или неко световно чувење. Други се непрестано брину о доброј трпези. Неки
жудно прождиру завист као да је нека отровна храна, а има и неких чија се жеља
побуђује природно лепим. Природно лепо је свагда и за све оно, што се не одабира ни
због чега другог него је само по себи пожељно, свагда је истоветно и никада не губи
привлачност да се њиме насићујемо. Због тога Логос не велича оне који су једноставно
гладни, него оне чија је жеља наклоњена истинској правди.

Према томе, шта је правда? Ово се, мислим, најпре мора разоткрити речју да би се, кад
се пројави њена лепота, у нама побудила жеља за лепотом видљивог. Немогуће је да
пожелимо нешто што нисмо видели. Напротив, када се расуђује о нечему што је нама
непознато, наша природа остаје неделатна и непокретна, уколико посредством слуха
или вида не створи неки појам о жељеном. Стога неки, који истражују овоме слично,
кажу да је правда очување правила да се свакоме да једнако и по достојанству. На
пример, ако је неко потпуни господар над поделом новца, онда се онај, који у виду има
једнакост и даје сразмерно са потребама, назива праведним. Ако неко, ко је добио
власт да суди, не изриче пресуду на основу наклоности или непријатељства него само
судећи по својствима дела, и ако кажњава достојно тога, ако својом пресудом ослобађа
оне који не подлежу одговорности а о осталим, спорним делима ствара суд на основу
истине, онда се и он назива праведним. И они који поданицима налажу порез
сразмерно њиховим могућностима, и господари куће, и градске старешине, и цареви
народа – ако сваки од њих управља потчињенима, али не тако да влада покренут
неразумним побудама, него да по правди суди онима који су му потчињени, и да
одлуке усклађује с понашањем потчињеног, онда они, који правду одређују као
очување наведеног правила, све што је овоме слично означавају именом правде.
Међутим, имајући у виду узвишеност божанског законодавства, сматрам да се овде
подразумева нешто више од онога, што смо поменули. Наиме, спасоносна реч изговара
се за цео људски род уопште. С друге стране, не може сваки човек бити међу
именованима, јер само неколицина има царску, старешинску и судску власт, или пак
власт да дели новац. Велика већина потчињена је старешинству и надзору других. Како
ће се онда неко сагласити да је управо то она правда која се подједнако нуди целом
људском роду? Ако је, према мишљењу спољашњих мудраца, циљ правде управљање,
онда тамо, где постоји преимућство (предност) нема једнакости. Дати појам о правди
не може се прихватити као истинит, јер се он истог часа разобличује неједнакошћу у
животу. Каква је дакле, правда која се на све распростире, и коју, као општу, треба да
жели свако ко има у виду еванђелску трпезу, без обзира да ли је богат или сиромашан,
да ли је роб или господар, да ли је племенитог рода или купљени роб, будући да
никаква спољашња околност не увеличава и не умањује појам правде? Ако она може да
се налази само код онога који је влашћу или неким другим преимућством изнад
осталих, како ће онда бити праведан Лазар, бачен пред богаташева врата, који нема
никакво средство којим би изразио такву правду: ни старешинство, ни власт, ни дом,
ни трпезу, нити било какво друго житејско средство ко јим би и на делу мо гао да
изврши такву правду? Ако је правда могућа само оном који влада или, уопште, има
нешто под својим надзором, онда је онај, који то не поседује, несумњиво изнад
могућности да твори правду. Зашто бива удостојен спокојства човек који не поседује
оно чиме се, према речима многих, одликује правда? Према томе, требало би да
тражимо ону правду којом ћемо се наслађивати, ако за њом будемо чезнули, јер је
речено: Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити.

14
Будући да постоје многа вештаства која људска природа жели да окуси, потребно нам
је много знања да бисмо у таквим јелима разликовали отровно од хранљивог и да оно,
што се према мишљењу душе прихвата као храна, не би уместо живота изазвало смрт и
уништење. Међутим, можда неће бити неправовремено да појам о овоме разјаснимо
нечим другим, о чему се говори у Еванђељу. Онај Који је ступио у заједницу с нама у
свему али без греха (Јевр. 4; 12), и присајединио се нашој слабости, глад није сматрао
за грех и није одбио да Својим сопственим опитом упозна ову слабост, него је Себи
дозволио ту природну побуду ка жељи за храном. Пошто је четрдесет дана постио,
напослетку огладне (Мт. 4; 2). Тако је, када је хтео, давао природи времена да учини
своје. Међутим, чим је дознао да се у Њему појавила слабост глади, изумитељ
искушења саветовао Му је да ту жељу задовољи камењем, односно да жељу за
природном храном обрати ка неприродној, јер каже: реци да камење ово постану
хлебови (Мт. 4; 3). За какву је неправду било криво земљоделство? Због чега су крива
семена, да се осуђује и храна која од њих потиче? Зашто се осуђује премудрост
Створитељева као да, хранећи човечанство семенима, не храни га на одговарајући
начин? Ако се камен сада показује као погоднији за храну, то значи да је Божија
премудрост погрешила у дужном промишљању о људском животу. Реци да камење ово
постану хлебови. Он то и до данас говори онима, које искушава њихова сопствена
жеља. Говорећи тако, оне који га гледају најчешће убеђује да себи припреме храну од
камења. Када жеља изађе из нужних граница потребе, шта је то онда друго, ако не
ђавољи савет, који тада забрањује храну из семена и побуђује жељу за неприродним?
Они који нуде да се из камења једу хлебови чине то из користољубља, јер од неправде
припремају себи раскошну и богату трпезу. За њих је чак и вечера својеврсна
свечаност, лукаво смишљена да би задивила све оне, који прелазе границе неопходног
за живот. Шта заједничко са природном потребом има вештаство сребра, које се не
користи за храну, него се износи у виду тешког и масивног прибора? Шта је осећање
глади? Зар то није жеља да се испуни недостатак у нужном? Будући да се снага
изгубила, недостатак се допуњује одговарајућим додавањем. Природа жели хлеб, или
нешто друго, погодно за јело. Зар удовољава нужди онај, који уместо хлеба до уста
приноси злато? Дакле, када уместо оног што је погодно за храну, неко тражи и
вештаство које се не употребљава као храна, онда се он непосредно брине о камењу,
јер се природа брине за једно а он за друго. Као неким упозоравајућим гласом, природа
осећањем глади само што не говори да јој је потребно јело, јер је потребно да телу
врати изгубљену снагу. Ти, међутим, не слушаш природу и не дајеш јој оно, што јој је
потребно. Напротив, ти се бринеш да се на твом столу нађе што веће бреме сребра.
Позиваш коваче тог вештаства и радознало се распитујеш о историји изображења
(представа) која су у њега урезана, да би ти они посредством уметности тачно пренели
страсти и обичаје и да би ти упознао јарост неког војника кад подиже мач да би заклао,
и страдање рањеног који, смртно погођен, изгледа као да ће заплакати, и сцене из лова,
и свирепост звери, и све оно што ти сујетни људи истанчано изображавају на
приборима за јело. Природи треба храна, а ти измишљаш троношце, ведра, кратере,
амфоре и хиљаду других ствари које немају ничег заједничког са нужном потребом.
Зар у томе што чиниш не чујеш онога који ти отворено саветује да поглед управиш на
камење? Ту камену храну прате одвратни призори и страствена наслађивања слуха и
они, што храну припремају с циљем распламсавања раскалашности, отварају у себи
пут за многа зла. Усмеривши твој поглед на камење, он ти управо то и предлаже
уместо законите употребе хлеба.

Онај, Који је надвладао искушење, није из природе протерао глад као узрочника зла,
него је уклонио само непотребну бригу, која се по савету противника присајединила

15
потреби. Природи је препустио да се брине о себи, не излазећи из својих (природних)
граница. Они, који очишћују вино, не просипају га и не кажу да је неупотребљиво због
пене која се појавила у њему. Напротив, након што у грлић посуде издвоје оно што је
сувишно, користе вино које је на тај начин постало чисто. Тако и Логос, размотривши
и разабравши шта је природи страно, није одбацио глад која служи одржању нашег
живота, него ју је очистио од сувишних додатака и одбацио их, рекавши да човек не
живи само о хлебу, него и о речи Божијој. Према томе, ако је огладнео Исус, онда је
достојно да се гладовање назове блаженим, уколико га и ми упражњавамо
подражавајући Њега. Према томе, ако смо дознали чега је био гладан Господ, онда смо
дознали и силу блаженства о којем је овде реч. Каква је то храна, које се Исус није
застидео да је пожели? Након беседе са Самарјанком, Он се обраћа ученицима: Јело је
моје да вршим вољу Онога, који Ме је послао (Јн. 4; 24). Очигледна је воља Оца, Који
хо ћ е да се сви људи спасу и да до ђу у по знање истине (1 . Тим. 2; 4 ). Дакле, ало Он
жели да се спасемо и ако је брига о нама Његова храна, отуда дознајемо на шта треба
употребити такво расположење душе. На шта, дакле? Бићемо гладни свога спасења и
жедни воље Божије, која жели да се спасемо.

Из овог блаженства смо управо дознали како ћемо узнапредовати у таквом гладовању.
Онај, који је пожелео правду Божију, нашао је уистину оно, што је достојно жеље, и
његовој жељи није удовољено на само један од оних начина, којима се жеља испуњава.
Причасност правди није пожелео само као глад, јер би заустављање на тој једној
склоности значило тек половину савршенства. Он је ово благо назвао и пићем, да би се
пламеност и ватреност жеље доказала и самим осећањем жеђи. Наиме, у тренуцима
жеђи осећамо нешто суво и распламсало и са задовољством користимо пиће, као нешто
што нас исцељује кад смо у таквом положају. Иако је побуда ка узимању хране и пића
исте врсте, склоност према једном или другом је различита. Због тога Логос блаженима
назива оне који трпе и једно и друго, односно и глад и жеђ за правдом. Жељенога је
довољно, да би дејствовало сагласно и са једном и са другом жељом, да би постало
чврста храна за гладне и пиће за оне, који су жеђу привукли благодат. Блажени гладни
и жедни правде, јер ће се наситити.

Зар је само жеља за правдом названа блаженом? Зар Логос неће назвати блаженим
онога, ко буде имао сличну склоност ка целомудрености, мудрости, разборитости или
неком другом виду врлине? Можда оно што је речено има и неки други смисао, сличан
следећем: правда је једно од онога што се подразумева под именом врлине.
Божанствено Писмо, по свом обичају, помињући појединачно тиме често обухвата и
целину као, на пример, када се природа Божија објашњава неким именима. Тако и
пророштво говори у име Божије: Ја сам Господ (Ис. 42; 8), Име је моје довека, и
спомен мој из колена у колено (2. Мојс. 3; 15). На другом месту каже: Ја сам Онај који
јесте (2. Мојс. 3; 14), а код другог пророка: јер сам милостив, каже Господ (Јер. 3; 12).
Писмо је знало да именује Бога тим, и хиљадама других имена, која означавају
узвишеност и велелепност. То поуздано дознајемо одатле што, када изговоримо једно,
било које од тих имена, тим једним се ћутке изговара и читав низ осталих (имена). Ако
Га именујемо као Господа, то не значи да Му не припадају и друга имена. Напротив, у
том једном имену назива се и свим осталим (именима). Отуда дознајемо да
богонадахнуто Писмо именовањем појединости често обухвата целину. Због тога и
овде, када блажено гладнима нуди правду, тим називом означава сваки вид врлине, јер
су подједнако достојни да се блаженима назову и они, који су гладни разборитости,
одважности, целомудрености или нечега другог што се садржи у појму врлине.
Немогуће је да један вид врлине сам по себи буде савршена врлина, независно од

16
њених осталих видова. Ма шта да замислимо као добро, оно нужно мора имати и своју
супротност. Тако је целомудрености супротан разврат, а разборитости безумље. Тако и
све остало, што се узима с боље стране, подразумева да постоји и оно што му је
противно. Према томе, ако се у правди не садржи и све остало, онда ни остало не може
да буде добро. Нико неће рећи да је правда неразумна, дрска или развратна или да
поседује било шта друго, што се запажа у пороку. Ако појам правде није сједињен са
рђавим, онда он, наравно, собом обухвата све што је добро, а добро је све што
представља врлину. Због тога се под овом правдом подразумева свака врлина. Логос је
оне, који су ње гладни и жедни, назвао блаженима и обећао им испуњење жеље.

Речено је: Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити. Чини ми се да оно, што
је речено има и неки такав смисао: оно, што се у животу задобија ради задовољства,
служи за засићење оних, који су то задобили. Напротив, брига о задовољствима је, како
то Премудрост негде загонетно каже, дубока јама (Прем. Сол. 23; 27), која се
непрестано брижљиво пуни а ипак остаје непопуњена. То је бескористан труд, јер увек
нешто долива у јаму жеља и додаје наслади, али жељу не доводи до засићења. Да ли је
неко спознао границу среброљубља, задобивши оно, што задобијају среброљупци? Да
ли се неко примирио од махнитости славољубља, након што је добио оно, што је желео?
Ко је сластољубље заситио слушањем, гледањем или махнитошћу и помамом утробе?
Да ли је неко од ове насладе стекао неку добит? Зар свака врста задовољства (насладе)
које се осећа телом није истовремено и нешто што се приближава и нешто што се
удаљује, и само на кратко остаје уз оне што су га дотакли? Отуда од Господа дознајемо
ово узвишено учење, које каже да је једино чврста и постојана ревност на врлини, која
се укоренила у нама. Онај, који је узнапредовао у нечему узвишеном, на пример у
целомудрености, скромности, побожности или у неком другом, узвишеном и
еванђелском учењу, тај приликом сваког успеха неће доживети узгредну и непостојану,
него непоколебиву радост која ће трајати и остати у њему током читавог живота.
Зашто? Зато што се све то увек може учинити дејственим (делатним) и што током
читавог живота неће бити времена за засићење добрим делањем. И целомудреност, и
чистота, и неспотицање у сваком добру, и немање заједнице са злом, увек могу постати
дејствени (делатни) ако се у виду има врлина, док дејственост (делатност) увек прати
радост. Код оних, који су се предали неразумним пожудама, не долази увек до насладе.
Жудњу за јелом прекида ситост, а задовољство оног што пије гаси се истовремено када
и жеђ. Тако је и свему осталом потребно неко време и временски размак, да би се
поново побудила жеља оног што се наслађује, ослабљена задовољењем и засићењем.
Међутим, задобијање врлине, у ономе, у којем се чврсто укоренила, не мери се ни
временом, нити се ограничава ситошћу. Они, који живе у врлини, увек поседују чисто,
живо и снажно осећање сопственог блага. Због тога онима, који су гладни врлине,
Логос обећава задовољење глади, и то такво задовољење код којег ће ситост само
распламсати, а не угасити жељу.

Онај, који је пожелео врлину, добро ће учинити са својим иметком, а у себи ће видети
то, што је пожелео. Зато је блажен онај ко је гладан целомудрености, јер се преиспунио
чистотом. Засићење њоме не доводи, као што сам рекао, до одвратности, него до
појачања жеље. Жеља и засићење овде нарастају у подједнакој мери. Када се пожели
врлина, за њом следи задобијање жељеног, док задобијено благо уноси у душу
непрестано весеље. Својство овога блага је да ономе, који се њиме користи, не доноси
задовољство само у садашњости, него га весели у сва времена. Онога, ко је
узнапредовао (у врлини) весели и сећање на праведно проведен живот, и сам живот у
садашњости ако се он живи врлински, и очекивање награде које се не очекује ни од

17
чега другог него опет од те исте врлине, јер је она дело напредних и бива награда за
напредак.

Ако би требало да се дотакнемо и неке одважне беседе, чини ми се да под именом

врлине правде Господ онима, који желе да слушају, нуди Самога Себе, Који нам
постаде премудрост од Бога, и праведност, и освећење, и избављење (1. Кор. 1; 30), а
такође и хлеб који силази с небеса (Јн. 6; 50) и вода жива (Јн. 4; 10). Жеђ за њом Давид
исповеда у неком од псалама, откривајући Богу ово, блаженства достојно, страдање
душе, када каже: Жедна је душа моја за Богом живим; када ћу доћи и јавити се лицу
Божијем (Пс. 41; 2). Чини ми се да је он, силом Духа преднаучен овим величанственим
поукама Господњим, себи приписао и испуњење такве жеље: Ја ћу се у правди јавити
лицу Твоме, наситићу се када угледам славу твоју (Пс. 16; 15). Тако је, дакле, према
мојем расуђивању, истинска врлина добро без примеса рђавог, добро под којим се
подразумева сваки појам који чини мисао о најбољем, а то је Сам Бог Логос, чија слава
покри небеса (Авак. 3; 3). И сасвим је праведно што су блаженима названи гладни ове
Божије правде. Они, који су уистину окусили Господа, као што каже Псалам (33; 9), то
јест, који су у себе примили Бога, бивају испуњени оним, чега су били гладни и жедни,
према обећању Онога Који је рекао: Отац и Ја… њему ћемо доћи, и у њему ћемо се
настанити (Јн. 14; 21, 23), очигледно онда, када се тамо већ настани Свети Дух. Чини
ми се да је и велики Павле, окусивши неизрециве рајске плодове, био и испуњен оним,
што је окусио, и свагда тога гладан. Наиме, он исповеда да је испуњен жељеним,
говорећи: Живи у мени Христос (Гал. 2; 20), док, будући гладан, стремим за оним што
је преда мном и(Филипљ. 3; 13), и каже: не као да то већ постигох, или се већ усаврших,
него стремим не бих ли то достигао (Филипљ. 3; 13, 12). Нека нам буде допуштено да
кажемо нешто само као претпоставку и чега нема у природи. Ако се од чувствене хране,
која се узима за јело, ништа не би избацивало као вишак и ако би она у целини била
искоришћена за телесни раст, онда би тела била огромна, јер би њихову величину
увећавала свакодневна храна. Тако се ни она правда, а с њом и свака врлина, будући да
се окуша као духовна храна, ниуколико не избацује, него се они, који су јој причасни,
од ње свакодневно увећавају, јер она својим уношењем непрестано увећава њихову
величину.

Ако смо разумели блажену глад, избљујмо сво обиље порока, да бисмо били гладни
правде Божије, и она нека се испуни у Христу Исусу, Богу нашем. Њему нека је слава у
векове векова! Амин.

V
Блажени милостиви, јер ће бити помиловани (Мт 5:7).

Јаков је у неком виђењу видео лествицу која се од земље распростирала ка небеској

висини. Можда је тада био научен нечему сличном, чему нас сада поучавају
блаженства. Патријарху је тамо у виду лествице изображен врлински живот, да би и он
сам, а и они којима то буде предао, разумео да се никако другачије не може узвисити
ка Богу осим гледајући у горње и непрестано жудећи за небеским. Због тога није ни
желео да се заустави на ономе што је већ постигао, него је сматрао да ће за њега бити
губитак, уколико се не дотакне онога, што је узвишеније. Тако нас и овде висина
блаженстава, једног испред другог, припрема да се приближимо самом Богу, уистину
блаженом и утврђеном у сваком блаженству.

18
Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. Из многих места божанственог Писма
познато је да свети људи милостивим називају Бога. Тако Га Давид назива у
псалмопојањима, Јона у свом пророштву, а велики Мојсеј на многим местима свог
Закона. Ако се, дакле, Бог назива милостивим, зар онда Логос не позива и тебе да
постанеш бог, јер ћеш се украсити својством Божанства? Зар човек неће бити блажен
већ само и због тога, што ће постати и назвати се онако, како се за Своја дела именује
Бог?

Шта је, дакле, милост, и у чему се састоји њено делање? Зашто ће блажени заузврат
примити оно што дају, јер је речено да ће бити помиловани? Непосредни смисао ове
изреке призива човека на узајамну љубав и састрадање (самилост, саосећајност), јер
услед неједнакости и несличности житејских дела не живе сви у подједнаким
околностима, нити по достојанству, нити по телесној грађи, нити по свему осталом.
Као што суровост и зверство за свој извор, на неки начин, имају мржњу, тако и милост
происходи из љубави. Милост је мајка благонаклоности, залог љубави, савез сваког
пријатељског расположења. Поред ове сигурне подршке, може ли се измислити нешто
поузданије у овом животу?

Покушајмо, међутим, да умом проникнемо и иза застора. Блажени милосрдни, јер ће

бити помиловани. Из тих речи може се дознати и неко узвишеније учење, односно, да
је Онај, Који је човека створио по Свом образу, у њега положио зачетке сваког добра:
добро не улази у нас споља, него потиче од наше воље и ми, као из неке ризнице, из
своје природе узимамо благо (добро). Услед тога долазим и до супротне мисли,
односно, да склоност ка рђавом такође не потиче споља, услед неке присилне
нужности, него да се заједно са пристанком на зло појављује и само зло. Зло своје биће
добија онда, кад га ми изаберемо. Само по себи, у својој сопственој самосталности,
изван слободне воље, зло нигде не може да опстане. Отуда се јасно открива самовласна
и слободна сила, коју је Господ у човечијој природи устројио ради тога да би од наше
слободне воље зависило све, и добро и зло. Божанствени суд, који ће следити праведну
и непоткупљиву пресуду, саобразно са нашом слободном вољом свакоме човеку даје
оно, што је сам за себе стекао. Као што чиста огледала показују лица онаквима, каква
су, тако ће се и праведни Божији суд уподобити нашим склоностима. И какво је оно,
што је у нашој вољи, таква ће нам бити и награда. Приђите, благословени (Мт. 25; 31)
и Идите од мене, проклети (Мт. 25; 41). Зар нека спољашња нужност одређује да они
што стоје с десне стране, у удео добију сладост, а они са леве – неумољив глас? Зар они
први нису добили милост за оно, што су чинили? А зар они други нису тиме, што су
били немилостиви према ближњем, учинили да Божанство према њима буде сурово?
Тиме, што нису помиловали сиромаха испред својих врата саме себе су лишили
милости и, кад им је требало помиловање, нису били помиловани. То се није догодило
зато, што је једна кап нанела штету великом извору, него зато што са суровошћу није
сједињена ниједна кап милосрђа.

Разумимо, браћо, слово Господње, које нам у тако мало речи даје тако велику поуку о
будућности. Постанимо милостиви, да бисмо тиме постали блажени у Христу Исусу,
Господу нашем. Њему нека је слава у векове векова! Амин.

VI
Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт 5:8).

19
Оно, што је природно да осете они, који са неког врха гледају на пространо море,
осетио је и мој ум, када је, као са врха неке горе, од ове изреке Господње раширио свој
поглед ка неизрецивој дубини мисли. У многим приморским местима може да се види
полуусечена планина са приобалним делом, која се од подножја до врха распростире
по правој линији, док се њен горњи крај, приклонивши се висини, надвио над безданом.
Оно, што се природно дешава ономе, који стојећи на великој висини гледа на море у
дубини, тако и мени сада кружи душа, доведена у недоумицу овом великом изреком
Господњом.

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. Бог се појављује пред очима оних, који су
очистили срце. Међутим, како каже велики Јован, Бога нико није видео никад (Јн. 1;
18). То потврђује и Павле својим узвишеним разумевањем, када каже: Кога нико од
људи није видео нити може видети (1. Тим. 6; 16). То је глатки и незасечени камен,
који у себи не показује никаквог трага усхођења мисли. За Њега је и Мојсеј тврдио да
је ономе, који намерава да пренесе учење о Богу, Он недоступан, јер наш разум никако
не може да Му се приближи услед одлучног одбијања сваке могућности да га појмимо.
Мојсеј каже да је немогуће да видимо лице Господње и да останемо живи (в. 2. Мојс.
33; 20). Међутим, виђење Бога значи живот вечни, док ови стубови, Павле, Јован и
Мојсеј тврде да је то немогуће. Видиш ли кружење, које привлачи душу у дубину онога,
што је изречено? Ако је Бог живот, онда онај, ко не види Њега, неће видети ни живот.
А да је немогуће видети Бога, о томе сведоче богоносни пророци и апостоли. На шта се
онда ослањају људске наде? Господ, међутим, укрепљује посрнулу наду, као што је
поступио и са Петром, кад је запретила опасност да потоне и када га је поново
поставио на чврсту воду, која не тоне под притиском ноге. Према томе, ако се према
нама пружа рука Логоса, онда ће и оне, који не стоје чврсто у созерцању, поставити на
чврсту мисао, и ми ћемо се без страха и чврсто придржавати Логоса Који нас руководи,
јер је речено: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.

Ово обећање је такво, да превазилази сваку границу блаженства. Да ли ће неко, после

таквог блага, пожелети било шта друго, када у томе, што је видео, има све? Наиме,
према употреби која је уобичајена у Писму, видети значи исто што и имати: Видећеш
добра Јерусалимова (Пс. 127; 5), што у Писму значи: наћи ћеш. Према томе, онај који
гледа Бога, има све што се подразумева под благом: вечну непропадљивост,
бесконачни живот, бесмртно блаженство, бесконачно царство, непрекидно весеље,
истинску светлост, духовну и слатку храну, недоступну славу, бескрајно радовање и
свако благо. Због тога је толико важно оно, што се овим блаженством нуди нашем
надању.

Будући да је за виђење Господа неопходно поседовати чистоту срца, моја мисао поново
поново бива немоћна: да ли је та чистота срца нешто, што је за нас немогуће, и што
превазилази нашу природу? Ако се на овај начин може видети Бог, а ако Мојсеј и
Павле нису видели Бога, и тврде да га нити они сами, нити било ко други, не могу
видети, онда је, како се чини, оно што нам доноси изрека о блаженству нешто немогуће.
Дакле, каква нам је корист од познања како да видимо Бога, кад за то виђење нема
могућности? Зар Господ заповеда оно, што је изван наше природе, и што величином
заповести надвисује меру човечијих снага? Не. Он не заповеда онима, који немају перје
да постану птице, нити онима, које је настанио на копну, да живе у води. Ако је за све
остале закон саобразан снагама оних којима је дат, онда ни оно, на шта се указује у
блаженству, није безнадежно. Ни Јован, ни Павле, ни Мојсеј, нити још неко сличан
њима нису били лишени овог узвишеног блаженства, тј. гледања Бога. Није га био

20
лишен онај, који је рекао: Чека ме венац правде, који ће ми дати Господ, праведни
Судија (2. Тим. 4; 8), нити онај, који је лежао на грудима Исусовим, нити пак онај, који
је чуо глас: Знам те по имену (2. Мојс. 33; 17).

Како је дакле могуће да говоре истину они што, сагласно са Павлом, кажу да је виђење
Бога немогуће и да им при том не противуречи реч Божија, која каже да ће чисти срцем
видети Бога? Чини ми се да предложено морамо размотрити по одређеном поретку, и
да ће бити добро ако на почетку изложимо кратко расуђивање о овоме. Природа
Божија, сама по себи, по својој суштини, налази се изнад сваког мишљења. Људима
није откривена никаква могућност да појме непојмљиво, нити је измишљен било какав
начин да схвате несхватљиво. Због тога велики апостол и каже да су путеви Господњи
неиспитани (Рим. 11; 3), означавајући тиме да на онај пут, који води ка познању Божије
суштине, не могу да се уздигну ни људске помисли. Онај, међутим, Који је изнад сваке
природе, Који је невидљив и неописив, бива, у другом погледу, и видљив и појмљив.
Начина за то поимање има много. На основу премудрости, коју видимо у васељени,
можемо, у загонеткама, да видимо Онога, Који је све премудрошћу створио. Ако
расуђујемо о узроку нашег живота и о томе, да Бог стварању човека није приступио
услед нужности него услед Свог благовољења, онда ћемо и на тај начин моћи да
видимо Бога, односно да појмимо Његову доброту а не суштину. Тако и све остало,
што нас води ка поимању бољег и узвишенијег, слично овоме, називамо поимањем
Бога, јер нам свака узвишена мисао предочава Бога. И моћ, и чистота, и
непроменљивост, и несједињење са супротним, и све томе слично урезује у душу
представу о неком узвишеном и божанственом појму. Из онога што је речено открива
се да је Господ истинит у Свом обећању да ће чисти срцем видети Бога. С друге стране,
не лаже ни Павле, када својим речима тврди да нико није и не може да види Бога, јер
Онај, Који је невидљив по природи, бива видљив по дејствима.

Смисао оног, што је изречено о овом блаженству, не ограничава се на то да се на

основу неког дејства, може нешто закључити о ономе, који дејствује. И мудрима овога
века је доступно да, на основу устројства света, задобију неко познање о узвишеној
премудрости и сили. Чини ми се да величина блаженства саветује нешто друго ономе,
ко је способан да ово прими и да види жељено. Ову мисао објаснићу примерима. За
човечији живот здравље представља неко благо. Међутим, није довољно само да знамо
за здравље, него је потребно и да га имамо. Због тога ћемо тако разумети и ову изреку.
Господ не каже да је блаженство знати нешто о Богу, него имати у себи Бога. Блажени
чисти срцем, јер ће Бога видети, али не као неки призор, који ће се појавити пред
онима што су очистили душевно око. Узвишеност ове изреке представља нам оно исто,
што је Логос рекао на другом месту: Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17; 12).
Отуда можемо да научимо да, очистивши срце од сваке твари и сваког страсног
расположења, у својој сопственој лепоти можемо да видимо образ природе Божије. И
мени се чини, да је у овој краткој изреци, Логос дао следећи савет: "Сви ви, људи, ако
имате жељу да видите истинско благо, не падајте у безнађе када чујете да је Божија
велелепност узвишенија од небеса и да је слава Божија неизрецива, лепота неописива, а
природа необухватна, јер, ето, не можете да видите жељено. Ти поседујеш меру
поимања Бога, Који те тако створио да је у твојој природи остварио то благо. Он је у
твоју природу утиснуо подобије блага Своје сопствене природе. Порок је, међутим,
учинио то благо бескорисним и замаглио боголике црте. Ако ревносним животом
опереш нечистоту која је пала по твом срцу, у теби ће поново заблистати боголика
лепота." Када са унутрашњег човека, којег Господ назива срцем, буде очишћена рђа
нечистоте, која се на његовом лику (образу) појавила услед рђаве љубави, он ће поново

21
добити подобије прволика (праобраза) и биће добро јер је и оно, што је подобно добру,
несумњиво добро. Дакле, онај ко види себе, видеће и жељено. На тај начин, онај који је
чист срцем, постаје блажен јер, гледајући сопствену чистоту, у том образу (лику) види
и праобраз (прволик).

Несумњиво је, дакле, да након очишћења срца човек постаје блажен. Међутим,
чишћење срца од оног, што га је оскрнавило, равно је усхођењу на небеса. Хоће ли се
наћи нека Јаковљева лествица или нека огњена кочија, која ће га, као пророка Илију,
вазнети на небо? Начин, на који се може очистити срце, може се упознати из готово
сваког еванђелског учења. Поделивши пороке на две врсте, на оне који се виде на делу
и на оне, који се извршавају у мислима, Господ прву врсту, тј. неправду на делу,
кажњава по Старом Завету. Због тога је у Својим заповестима сваком, од забрањених
дела, супротставио и посебан лек. Он најпре исцељује страст гнева, затим страст
сластољубља, искорењујући из срца пожуду прељубништва. Господ исправља све по
реду, установљујући закон против сваког вида порока. Открићеш да, са сваком
заповешћу, реч из дубине срца одстрањује рђаво корење и тиме га очишћује од трња,
које је у њему нарасло. Ако је, по твом мишљењу, ревност на добру тешка, онда га
упореди с противним животом. Уколико не мислиш о садашњем, него о ном што ће
бити после, видећеш колико је тежи порок. Оном, ко је слушао о геени, неће бити
тешко да се удаљи од грешних наслада. Напротив, биће му довољан и страх, који је
овладао помислима, да од себе удаљи страст.

Дознавши, дакле, како се у нама образују порок и врлински живот, и да нам је, према
слободној вољи, дата власт и над једним и над другим, клонићемо се ђаволског лика и
одбацићемо то мрско оличење, прихватајући образ Божији. Постанимо чисти срцем да
бисмо били блажени чим се у нама чистим животом покаже образ Божији, у Христу
Исусу, Богу нашем. Њему нека је сила и слава у векове векова. Амин.

VII
Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати (Мт 5:9).

У свештеној скинији састанка, коју је Законодавац устројио Израиљцима по обрасцу

који му је Бог показао на гори, свето и свештено било је све, што се садржавало унутар
ње, као и сваки део појединачно. Сам унутрашњи део био је недодирљив и недоступан,
и називао се светиња над светињама. Мислим да ово, наглашено изражајно именовање,
показује да част овог дела није била истоветна са чашћу осталих делова, него да је
онолико, колико се освештано и свето разликовало од оног у општој употреби и
нечистог, и овај неприступачни део био светији и чистији од светиње која га је
окруживала. Због тога претпостављам да је све, што нам је речено на овој гори
блаженства а што је приуготовио Логос Божији, такво да је свештено и свето, али да је
оно, што се сада нуди нашем погледу, у истинском смислу светилиште и светиња над
светињама. Ако не постоји веће благо од виђења Бога, онда постати син Божији значи
бити изнад сваког благостања. Која ће реч бити у стању да у потпуности обухвати дар
таквог обећања? Ма шта да неко представи у свом уму, оно што је представљено је
несумњиво веће од представе. Ако оно, што се износи овом блаженством, назовемо
благом, драгоценим или узвишеним, онда је оно, што тиме означавамо, далеко
узвишеније од овог именовања. Успех је виши од жеље, дар је виши од наде, а
благодат је виша од природе.

22
Шта је човек у поређењу с природом Божијом? Од ког ћу светитеља позајмити речи, да
бих изразио ништавност човекову? Према речи Авраамовој, он је прах и пепео (1. Мојс.
18; 27); према речи Исаијиној – трава, а према речи Давидовој није чак ни трава, него
обличје траве, јер Исаија каже: Свако тело је трава (Ис. 40; 6), док Давид каже: јер ће се
као трава брзо осушити (Пс. 36; 2). Проповедник каже да је он "таштина", а Павле да је
јадан (1. Кор. 15; 19), јер је у изрекама, којима је именовао себе, оплакивао читаво
човечанство. Дакле, шта је човек, а шта је Бог? Како да било шта кажем о Ономе, што
не могу нити да видим, нити да чујем, нити да обухватим срцем? Каквим речима да
изобразим Његову природу? Какво ћу подобије овог блага наћи међу нама познатим
благом? Какве изреке да измислим да бих означио неизрецивог и неизговорљивог?
Чујем да Свето Писмо приповеда о преузвишеној Природи, али шта то значи у
поређењу са самом том Природом? Толико је већ изговорено речи, а ипак не
обухватају оно што означавају. Међу онима који удишу ваздух, неки узимају више а
неки мање, при чему ни онај, који га узима много, не може васцелу стихију (васцели
елемент) да прими, него од целине прима у себе онолико, колико може. Тако су и
богословски појмови, које су нам Светим Духом изложили богоносни људи, за нашу
меру разумевања велики и узвишени и превазилазе сваку величину, али не досежу до
величине истине. У Писму је речено: Ко је измерио воду прегрштима својим, и небеса
премерио пеђу (Ис. 40; 12). Видиш ли како је узвишена мисао онога, који описује
неизрециву моћ? Шта то, међутим, значи, у поређењу са уистину Суштим? Пророчка
реч је тим узвишеним изразима показала само део божанственог делања. О самој сили,
од које исходи та делатност, да и не помињем природу од које је сила, ништа не говори
и није ни намеравала да говори. Напротив томе, дотиче се речи онога који изображава
Божанство и као да у име Божије изговара следеће: С ким ћете Ме изједначити (Ис. 46;
5), каже Господ. Исти савет даје и проповедник, говорећи својим сопственим речима:
Срце твоје да не буде брзо да изговори што пред Богом, јер је Бог на небу а ти си на
земљи (Књ. Проп. 5; 2). Мислим да је тим растојањем међу стихијама хтео да покаже у
којој мери природа Божија превазилази земне помисли.

То Суштаство, толико моћно и велико да се не може ни видети, ни чути, нити мислима

појмити, присваја ништавног међу тварима – човека – тај пепео, ту траву, ту таштину.
Њега за сина прихвата Бог васцеле творевине. Шта би могло бити достојно, да
заблагодари за такву милост? Где је таква реч, где је таква мисао, где је ток мисли,
којим би се прославило ово преизобиље милости? Човек излази ван граница своје
природе, од смртног постаје бесмртан, од брзо пропадљивог стално постојећи, од
једнодневног вечан, једног речју, од човека постаје бог. Будући да се удостојио да
постане син Божији, несумњиво је да ће у себи имати достојанство очево, поставши
наследник свих очевих блага. Каква великодушност богатог Владике! Како широка
рука! Колико дарова неизрецивих ризница! Природу обешчашћену грехом готово да
изједначује са Самим Собом! Ако људима дарује особине тога, што је Он Сам по
природи, шта се онда, ако не нека равноправност, наговештава тим сродством?

Таква је награда. А какав је подвиг? Речено је: ако будеш миротворац, овенчаће те
благодат усиновљења. Мени се чини да је и дело, за које је обећана ова награда,
својеврсни нови дар. Шта је за људе мирног живота слађе, него него да се још у овом
свету наслађују жељеним (миром)? Ма о каквој пријатности да говориш, да би она
била пријатна потребан је мир. Чак и ако бисмо имали све, што се цени у овом свету –
богатство, здравље, жену, децу, дом, рођаке, послугу, пријатеље, ако бисмо одлазили у
лов, на купање, на места за борбе и телесне вежбе ако бисмо уживали у свему, што је
измислило сластољубље – каква нам је корист од тога ако не буде тог блага – мира – и

23
ако наслађивање свим тим стварима прекине рат? Због тога је мир и сам пријатан за
оне који се њиме наслађују, као што и наслађује све, што се цени у овом свету. Ако у
време мира по својој људској природи трпимо неку несрећу, онда то зло, разблажено
миром, постаје лакше за страдалнике. Истина, када прети рат, постајемо неосетљиви за
те несрећне случајеве, јер свеопшта невоља превазилази оне појединачне (невоље).
Исцелитељи телесних патњи кажу да, уколико у једном телу истовремено постоје две
болести, онда се осећа она јача док се она мања притаји, потиснута нарастањем већег
бола. Тако и ратне недаће доводе до тога да сваки поједини човек постаје неосетљив за
своје сопствене несреће. Ако, дакле, душа, погођена ратним несрећама, отврдне чак и
за осећање своје сопствене недаће, како ће онда осећати оно што је пријатно? Зар ће
тамо, где су оружје, копља, наоштрено гвожђе, гласне трубе, штитови, сукоби, борбе,
бекства, прогони, уздаси, земља натопљена крвљу, погажени мртваци, беспомоћни
рањеници и све остало, што се у рату може видети и чути, неко наћи времена да мисли
на весеље? Да би од тебе одвратио ратне недаће, Онај Који те награђује даје ти два
дара: као један дар служи награда, а као други сам подвиг. Преизобиље Божијег
човекољубља може се видети и отуда, што добром наградом не награђује за труд и зној,
него за задовољство, а могло би се рећи и за радост. Међу оним што весели најважнији
је мир и пожељно је свакоме да га има у тој мери да се њиме не користи једино он сам,
него да га, услед његовог обиља, подари и онима, који га немају. Наиме, речено је:
Блажени миротворци, а миротворци су они, који мир дарују другима. Нико, међутим,
не може другоме да пренесе оно, што ни он сам нема. Због тога је пожељно да се
најпре ти сам испуниш благом мира, а затим и да тим наслеђем удостојиш оне, који га
немају.

Блажени миротворци. Писмо нам овом кратком изреком нуди исцелење од многих
болести, и у тој општој и свеобухватној изреци садржи мноштво појединости. Шта је,
дакле, мир? Ништа друго него осећање љубави према саплеменику (ближњем). Шта је
противно љубави? Мржња, гнев, раздражљивост, завист, злопамћење, лицемерје, ратне
несреће. Видиш ли колико и каквих болести спречава ова једна изрека? Мир се
подједнако противи свему што смо набројали, а својим присуством уништава и само
зло. Као што са повратком здравља ишчезава болест и као што са појавом светлости
нестаје тама, тако и са појавом мира ишчезавају све страсти, које побуђује противно
(миру). А какво је благо мир, сматрам да није потребно описивати речима. Расуди и
сам, какав је живот оних који узајамно сумњиче и ненавиде једни друге? Њихови
сусрети су непријатни, уста затворена, погледи окренути у страну, и све им је одвратно
у односу на оног другог. Из тог разлога, као што миомирис испуњава ваздух који га
окружује, и Господу је угодно да ти изобилно умножи благодат мира, да би твој живот
био исцелење за туђу болест.

Колико је велико то благо, дознаћеш ако набројимо несреће које потичу од страсти,
рођених у души услед рђаве воље. Ко ће долично описати страсно кретање гнева? Која
ће реч изобразити недоличност те болести? Запази да они, обузети гневом, имају
нападе сличне нападима ђавоиманих. Упореди страдања која потичу од демона и
страдања која потичу од гнева, и просуди каква је разлика међу њима. Очи ђавоиманих
су подливене крвљу и извраћене, њихов језик неразговетно говори и изговор је груб,
глас продоран и испрекидан, и то је заједничко и раздражљивости и демону. Глава се
потреса, руке се необуздано крећу, читаво тело дрхти, ноге нису на једном месту.
Сличним речима описали смо две болести. Разлика је само у томе што је једно зло
својевољно, а друго погађа човека противно његовој вољи. Колико је достојнија
сажаљења тежња ка својевољном излагању несрећи, него страдање које је противно

24
човековој вољи!? Достојан је почасти онај, ко човека избави од неке непријатности.
Међутим, зар онога, који душу ослободи од те опасне болести (гнева, раздражљивости),
не би требало сматрати доброчинитељем? Наиме, колико је душа превасходнија од
тела, толико је и онај, који исцели душу, достојнији поштовања него онај, који је
исцелио тело.

Нека нико не помисли да је неугодност изазвана раздражљивошћу гора од рђавих дела

која се чине услед ненависти (мржње). Чини ми се да су страсти као завист и лицемерје
горе од оне коју сам управо поменуо. Више се плашимо оних паса који нас лавежом не
упозоре на своју раздражљивост, него нас, претварајући се да су мирни и кротки,
неочекивано пресрећу. Такве су и страсти зависти и лицемерја у људима, код којих се
унутра, у дубини срца, скривено и као огањ распламсава мржња. Споља носе личину
(маску) пријатељства, слично огњу прикривеном сламом. И док сажиже све што је
унутра, пламен се споља не види него се, уместо њега, само шири дим који се унутра
силно згушњава. На тај начин и завист, слично огњу, изнутра изједа срце. Иако услед
стида прикривају болест, она се не може сасвим сакрити. Уколико се ономе, којем
завиди, догоди нека несрећа онда завидљивац показује своју болест и претвара патњу
унесрећеног у своју радост и ликовање. Код завидљиваца често запажамо оне исте
знакове који код безнадежно болесних указују на блиску смрт: суве очи упале између
раширених капака, надвијене обрве, кости које се назиру на месту плећа. А шта је
узрок болети? То, што брат, рођак или сусед живе весело! Како необична неправедност!
Приписивати кривицу некоме што није несрећан, због чијег благостања он јадикује!
Сматрати увредом не то, што је претрпео неко зло од другога, него што други, ничим
га не увредивши, живи како жели! Шта је с тобом, несрећниче? Зашто копниш и
горким оком гледаш на благостање ближњег? За шта можеш да га оптужиш? Зато што
је лепог тела? Или зато, што има дар беседништва? Или зато, што је племенитијег рода?
Зато што се, ступивши на старешинско место, показао достојан поштовања? Зато што
има много новца? Зато што је познат по добрим делима? Зашто при таквом
расположењу своју болест прикриваш лицемерјем? Зашто услед своје притворности
стављаш маску пријатељства? Зашто га поздрављаш почасним поздравима и желиш да
буде весео и здрав, док у души гајиш сасвим супротна осећања? Такав је био и Каин,
разгневљен Божијом благонаклоношћу према Авељу. Завист га изнутра наговара на
убиство, а лицемерје постаје извршитељ зле намере. Узима пријатељски и дружељубив
изглед и одводи Авеља у поље, далеко од родитељске заштите, и ту своју завист
испољава убиством. Зар онај, који такву болест искорењује из људског живота,
повезујући једноплеменике благонаклоношћу и миром и уводећи пријатељску
сагласност међу људе, не поседује уистину божанску моћ да у људском роду
искорењује рђаво и да на његово место уводи добро? Онај, ко то дарује људском роду,
подражава истинитог Бога.

Уколико верујемо да је Божанство просто, несложено и неописиво, онда и људска

природа услед таквог миротворења постаје туђа сложености из двојног (противног).
Она се враћа добру, постаје проста, неописива и готово у истинском смислу
јединствена, јер је у њој једно исто и видљиво са тајним и скривено са видљивим. Она
је тада уистину достојна да се назове блаженом, и такви се у истинском смислу
називају синовима Божијим, који су постали блажени по обећању Господа нашег Исуса
Христа. Њему нека је слава у векове векова! Амин.

25
 VIII
Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско (Мт 5:10).

Поредак узвишеног предавања лекција узводи садашње разматрање изреке на осми

степен. Сматрам, међутим, да ће бити најбоље ако најпре објасним шта код пророка
значи тајна осмог, а такође и очишћење и закон о обрезању. Оно се вршило у осми дан
и могуће је да овај број има везе са осмим блаженством. Као неки врх свих
блаженстава, оно чини сам крај доброг усхођења. И тамо пророк загонетно назива
осмим дан васкрсења. Очишћење указује на повратак оскрнављеног човека природној
чистоти, док обрезање, како се тумачи, јесте скидање са себе мртвих кожа у које смо се
обукли кад смо са себе свукли живот. Овде осмо блаженство у себи садржи
препорађање на небесима оних, који су пали у ропство, а затим поново били призвани
у Царство.

Господ каже: Блажени прогнани Мене ради јер њихово је Царство небеско. То је крај
подвига по Богу, награда за труд, плата за проливени зној – удостојити се царства на
небесима! Нада у добар удео не кружи око непостојаног и променљивог, јер је
превртљивом и променљивом место на земљи. Од онога, што је на небу, не знамо
ништа што не би свагда било такво какво јесте. Напротив, тамо све у поретку и
доследности извршава свој ток. Видиш ли, дакле, преизобиље дара? Именујући
небеско царство, Господ показује непроменљивост и свагдашњу истоветност дара који
је понуђен нашем надању.

У о но ме што је р ечено налазим једну тешко ћу: зашто је Госпо д рекао да ће и

сиромашни духом, и прогоњени Њега ради, имати исту награду? Ако су награде
једнаке, зар онда не би требало да и подвизи буду једнаки? Осим тога, када је десне
одвојио од левих и призвао их у Небеско царство, говорио је о састрадању и узајамној
љубави, не помињући духовно сиромаштво и прогоњеност Њега ради. Чини нам се, на
први поглед, да је једно другом сасвим неслично. Шта је заједничко томе и делима
састрадалне (саосећајне) љубави? Да ли је неко нахранио гладног, или обукао нагог,
или примио под кров путника, или показао могућу услугу заточеноме? Шта је
заједничко томе, и духовном сиромаштву и прогону? Ови први исцељују несреће
других док овим другим, сиромашним и прогоњеним, и самима треба исцелитељ.
Међутим, крај је једнак за све, јер Господ подједнако узводи на небо и сиромашног
духом, и прогоњеног, и онога, ко је био милосрдан према ближњем. Шта ћемо рећи на
то? То, да је све узајамно повезано и да се све приклања и садејствује једном циљу.
Сиромаштво није далеко од прогонства, као што ни љубави према сиромашнима није
страно сиромаштво.

Није лако, а можда је и немогуће, да добру, видљивом у овом животу, претпоставимо

невидљиво благо. Човеку није лако да одлучи да буде протеран из свог дома, или
раздвојен од супруге и деце, од браће, родитеља и вршњака, од свега што је у животу
пријатно, ако Сам Господ не садејствује у томе. Душа посредством телесних чувстава
на неки начин бива привезана за житејске угодности. Посредством очију наслађује се
разнобојношћу вештаства, посредством слуха постаје склона ономе, што угодно
дејствује на слух, итд. Душу која је, као клиновима, прикована за житејске сладости,
лако ће уловити прогонитељи уколико јој запрете лишавањем имања, или губитком
нечег другог, пожељног у овом животу. Она ће се без противљења предати власти и

26
прогонитељу. Међутим, када, према речима апостола, реч жива и делотворна и оштрија
од сваког двосеклог мача (Јевр. 4; 12) проникне у оног, који је уистину примио веру и
покида везе навике, тада верујући, као неко бреме привезано за душу, збацује с рамена
световна задовољства и излази на поприште подвига, користећи помоћ
Подвигоположника Христа. Душа више не гледа на оно што је оставила иза, већ гледа
на оно чему стреми. Не гледа на сласти, које су иза ње, него на понуђена блага. Не
јадикује због губитка земног, него се радује задобијању небеског. Због тога радо
прихвата сваки вид мучења, као узрок и садејство будуће радости. Радосно прихвата
огањ, јер је очишћује од вештаства; прихвата и мач, јер пресеца везе ума с
вештаственим и телесним. Онај којег непријатељ прогони и који притиче Богу
прихвата несреће које се догађају као нешто, што служи гашењу дејствовања страсти.
Пошто је грех дошао кроз насладу, несумњиво је да ће противним бити протеран. Због
тога се они, које прогоне Господа ради и измишљају неподношљива мучења, исцељују
од болести сластољубља. Тако је Павле примио крст, Јаков мач, Стефан камен, док је
блаженом Петру копљем прободена глава. Сви подвижници вере, који су за њима
дошли, трпели су разна мучења, звери, хладноћу, пробијање главе клиновима, вађење
очију, одсецање прстију, кидање телесних удова… Све то и слично томе свети су, као
очишћење од греха, подносили с радошћу, да ни трага од сластољубља не би остало у
срцу након што је болно и мучно осећање избрисало све отиске сластољубља са
њихових душа.

Не жалостите се, браћо, ако вас протерају из земног. Онај, ко се одавде пресели, тамо
ће се настанити у небеским царским ложницама. Приликом стварања, две стихије (два
елемента) су додељене разумној природи: земља и небо. Земља је место где обитавају
они, што су живот примили посредством тела, а небо је место где обитавају бестелесни.
Збо г то га је нужно да и ми негде живимо. Ако не будемо пр о ер т ани са земље,
несумњиво је да ћемо на земљи и живети. Ако се пак удаљимо одатле, преселићемо се
на небо. Видиш ли куда те води ово блаженство? На ово је мислио апостол, говорећи:
Свако карање, докле траје, не чини се да је радост него жалост, али после даје мирни
плод праведности (Јевр. 12; 11).

Пожурићемо да стигнемо. Шта ћемо задобити? Какву почаст? Какав венац? Ма шта да
замислиш, то није ништа друго него Сам Господ. Не јадикујмо ако нас прогоне. Боље
речено, радујмо се, јер ако нас прогоне од онога што је на земљи драгоцено, ми бивамо
гоњени ка небеском благу, према обећању Господњем да су блажени прогнани Њега
ради, јер је њихово царство небеско, по благодати Господа нашег Исуса Христа. Њему
слава у векове векова. Амин.

27