Старац Порфирије био је један од најсавременијих светих отаца овога века.

Богом
надахнути старац о коме ћемо говорити имао је у себи духа прозорљивости. Промисао
Божији био је у непосредном контакту са старцем пуне две деценије. Инсистирао је на
потребе пастирске одговорности, будућности и ревности за духовни препород српског
народа. Иако физички никада није посетио Србију нити је имао прилике да изучава српске
прилике и неприлике, савршено прецизно познавао, разумевао и описивао духовно стање
нашег народа. Издалека је, благодаћу Божијом, видео да српски народ, подсвесно, гаји
само још једну наду, наду у своју Цркву (водио је бригу о постојању Српске Цркве).
Знао је да је српски народ на неки начин, а посебно у духовном погледу, измучен,
ојађен, изранављен. Чак је предвидео и рат у Србији. „Он је младим свештеницима,
монасима, монахињама, теолозима, ревносним у вери хришћанима саветовао: „Радите
непрестано и неуморно, јурите и стижите свуда, свима проповедајте Христа и за Цркву
Његову, не жалите своју младост... Све дајте за Христа и Цркву Његову! Она треба да
расте а ми да се смањујемо смиреношћу...“ “1
Он је био жива икона живога Христа. Речи љубави и поуке упућивао је свима, а
посебно нама, припадницима српског народа. Његово чисто срце било је испуњено
свечовечанском љубављу. Он ни по ком основу није правио разлике међу народима. Све је
волео једнако: са истом љубављу, преданошћу и жаром борио се за наш, српски народ и за
остале православне народе, као што се моли и за сопствени грчки народ. Српском народу
је посвећивао нарочиту молитвену пажњу. Предвидео је избијање ратног сукоба на
простору наше отаџбине.
На самом почетку ове књиге говори се о његовом рођењу и житију. Крштено име
му је било Евангелос. Имао је јаку жељу да оде у манастир на Светој гори. По ступању у
манастир његов подвиг био је тежак, мукотрпан али њему радостан. Био је преиспуњен
љубављу Христовом и никада није жалио труда и подвига. Могао је све да предвиди, и
добро и лоше. Чак је имао и велики предосећај, могао је да распозна мирисе појединих
врста цвећа на велику удаљеност. Уз помоћ благодати Божије, био је у стању да
истовремено види прошлост, садашњост и будућност. Због своје тешке болести Плеуратис
бива принуђен да напусти манастир.
Архиепископ Синајски Порфирије III рукоположио га је у свештеномонаха 1927.
године и дао му је име Порфирије. Свакодневно је примао на исповест велики број
верника; дешавало се, понекад, да исповести слуша сатима без прекида. 1978. године
постаје архимандрит. У току његовог живота и боравка по манастирима задесиле су га
разне тешке болести које је он са великим мукама и смиреношћу поднео. Умро је 1999.
године са великом побожношћу и са страхопоштовањем и вером у загробни живот и
Васкрсење Христово. Али његов дух је ту, међу нама и његове речи остају да нас усмере
ка правом путу. „Најважнија особина старца Порфирија, током читавог његовог
овоземаљског живота, било је његово крајње смирење. У корак са њим ишла је и старчева
послушност, пламена љубав“.2
У свом опроштајном писму јасно исказује своју љубав према грешноме свету, он
нам даје пример својим животом, у нади да се свако од нас покаје. Његове поуке и
разноразне беседе снимали су на магнетофону. Говорио је: „Живот без Христа није

1
Старац Порфирије, Подвижник Љубави, Нови Сад 2003.г. стр.10
2
Исто, стр.35

1
живот“. „Треба да имаш Христа у себи да би видео духовним очима“. „Подвижници који
су познавали Христа, нису хтели да напусте своју пећину – желели су да буду тамо где су
осетили да је Христос са њима“.3
Био је духовни и телесни лекар. Многима је помогао у оздрављењу од чак
неизлечивих болести. Чак је унапред предвиђао људске тегобе и грехе.
У овој књизи, о животу блаженог Порфирија пишу многи српски епископи који су
га лично познавали: Иринеј, Амфилохије, Атанасије и други монаси и свештеномонаси.
Старац нам је показао да тамо где се може видети и осетити благодат Светога Духа,
тамо је Црква. Код старца Порфирија су по предању долазили многи људи са разним
болестима и проблемима које им је он са лакоћом решавао.
Он нам је открио стварност живота у Цркви и показао нам да се светост стиче уз
помоћ благодати Божије, али и човековим личним подвигом. „Ако се, дакле, присетимо да
једини циљ нашег живота, разлог због којег постојимо, јесте да доспемо до посвећења
Светим Духом и до Обожења, онда ћемо схватити колико треба да је у нама живо сећање
на старца Порфирија“.4
Он је био једна о најблиставијих појава Православља у наше време. Његова
особина била је крајње смиреноумље. Имао је на уму само један исход: спасење људи и
славу Божију. „Отац Порфирије доспео је до високог ступња врлине. Допсео је дотле јер је
задржао велику чистоту у свом животу. Доспео је дотле јер је био врло смирен. Доспео је
дотле јер је био врло послушан“.5 Колико ли је само људи Бог избавио посредством старца
Порфирија! Како је то велики благослов у наше време! Чак је старац позивао телефоном
несретне и болесне људе и лечио их, без њиховог позива. Он је могао да предвиди:
промену годишњих доба, годишњи круг и положај звезда, природу животиња и нарави
дивљих звери, струјања ветрова и људске помисли, разноликост биља и моћи корења. Још
од младалачког доба старац је поседовао благодатни дар Светога Духа. Даром провиђења
видео је тела и душе, видео је болести, видео је сагрешења, врлине, проблеме, психолошка
стања. Од њега се ништа није могло сакрити.
Подвизавао се више од седамдесет година. Од најранијег детињства па до дубоке
старости непрекидно се подвизавао и борио се и за добробит своје духовне деце. Зато га је
Бог наградио толико бројним и толико богатим благодатним даровима, као што су, између
осталих, дар прозорљивости, предвиђања, прорицања и, пре свега, његова чудотворна
молитва.
Порфирије је непрекидно прослављао Бога. Благодатни дарови били су плод бола и
трпљења. Наиме, старац је имао све могуће болести. Никада се, међутим, није молио да
Бог учини да му буде добро. Много је патио, имао је многе болести, али никад није
тражио од Бога да га ослободи неких болести.
Старац Порфирије је изговарао речи спасења и пружио спокој душама на
једноставан начин. Седећи на стењу или голој земљи откривао нам је тјане и истине вере и
духовног живота. „Отац Порфирије је отишао на небо пролазећи кроз небеске двери,
односно кроз Свету Гору. И оданде нас благосиља. А ми својим срцима чувамо свето
сећање на њега као драгоцену успомену. Умирује се наша душа сећајући се призора

3
Исто, стр. 45.
4
Исто, стр. 68.
5
Исто, стр. 93.

2
кротког и смиреног сићушног старчића са црном вуненом скуфијом кога је Бог обдарио да
у овим последњим временима укрепљује душе савремених хришћана“.6
Старац Порфирије је поседовао многе благодатне дарове. Имао је, на пример, дар
блискости, дар бдења... Није спавао ноћима јер их је користио за молитву за све људе, а
пре свега за оне који су боловали д тешких болести. Можемо уочити да се кроз његове
речи и проповед о Христу, садржала сва суштина везана за догматику. Живот старца
Порфирија представља још један доказ да наша православна вера јесте истинска вера.
Многи људи који су живи сведоци дела његовог, описују његов живот и чуда која је
чинио. Заиста су то била велика чуда у овом веку. Био је духовни и телесни лекар.
Говорио је да душа која је заљубљена у Христа увек је радосна и срећна, ма шта да
јој се догоди, било какве напоре и жртве да је кошта њен божански Ерос.
Код старца се увек могло уочити осећање на меру. Могла се, такође, уочити веома
обазрива, православна, уравнотежена путања која никад није нагињала ни левим ни
десним ђавољим искушењима. У његовом животу могло се схватити значење речи „бити
православан, значи увек ићи по ужету“.
Старац је увек био спреман да прискочи у помоћ и да утеши сваку душу растројену
грехом која би, као у какву луку, прибегла у његову монашку келију. Увек је био у стању
приправности не само да пружи душевну утеху него да се и сам жртвује за сваког
напаћеног и ојађеног човека. Његова помоћ није била привремена и површна, него
најдубља и суштинска.
Иако је био болешљив старац је, заправо, био неустрашив. Никад се није бојао ни
злочиначких дела човекових, ни дивљих звери, ни патњи које болести доносе са собом, ни
старачких невоља, ни од претње смрти, нити од било чега страшног, зато што је себе у
потпуности поверио заштити љубави Свесилнога Бога.
Старац је увек користио најефикасније педагошко средство да би поучио или
психолошки подржао неко своје духовно дете. Много је волео манастирска братства, а
поготово сестринства. Због тога је често предузимао путовања у манастире. „Умносрдачну
молитву поседује само онај ко је стекао благодат Божију. Без благодати Божије нема ни
умносрдачне молитве“.7
Старац је рекао: „Не можемо се молити Богу имајући на уму одређени циљ. Не
можемо Богу рећи: “Излечи га, па ће ти он приступити“. Не приличи људима да наређују
Богу поступке. Ми треба да се молимо, а Бог зна да ли ће нас услишити или не. Благодат
Божија долази кроз смирење и молитву“.
„Старац је човек унутрашњег мира и уз којега се могу спасити хиљаде људи. Њему
је, као плод молитве и самоодрицања, дат Дух Свети, дар расуђивања или (дар)
расуђивања који му омогућује да чита тајне људских срца; тако он одговара не само на
питања која му други постављају, него и на питања – често далеко темељнија – за која
нису ни помишљали да их поставе. Заједно са даром расуђивања, он поседује и дар
духовног исцељења – поседује моћ да обнови људске душе, а често и њихова тела. Ово
духовно исцељење он не доноси само својим утешним речима него и својим ћутањем, па и
самим својим присуством. Ма како савет био важан, далеко је важнија њихова
посредничка молитва. Своју (духовну) децу чини целовитом тако што се непрестано моли

6
Исто, стр. 163.
7
Исто, стр. 533.

3
за њих, поистовећује се са њима, прихвата њихове радости и жалости као своје сопствене,
узима на своја плећа терет њихове кривице или узнемирености. Нико не може бити старац
ако се неуморно моли за друге“.8
Неопходно је истаћи да ова књига не представља покушај да се састави биографија
старца Порфирија – тај посао припада другима. Она искључиво садржи попис неких
нарочитих сведочанстава и искустава што су нам понудила поједина браћа и сестре у
Христу који су имали велики благослов да познају старца Порфирија.

8
Сузе за свет, Београд, 2000.г. стр.288.