Библија (уопштено)

 Свето писмо или Библија дели се на Стари завет и Нови завет. Старозаветне књиге
обухватају време од настанка света све до рођења Исуса Христа, а новозаветне време
након његовог рођења, када се описује и тадашња политичка, економска и духовна
ситуација. Библија долази из умањенице грчке речи хе библос, што значи свезак или
књига, а множина те речи гласи библиа, што Библију дефинише као књиге.
Библија је писана у раздобљу од 10. века пре Христа до 1. века после Христа.
 Имала је више аутора за које се сматра да су били само средство преко којих је Бог
записивао законе за своје вернике. Зато је Библија, као скуп религиозних свезака, света
књига за Јевереје и Хришћане, за сваког на свој начин.
 Јевреји дословно тумаче Библију и у њој траже дубљи смисао речи, као темељ за
њихове проповеди. Ипак, у данашње време прихватају и неке научне чињенице, нпр.
оне које су добијене археолошким проналасцима, те прилагођавају своја тумачења.
Тиме се приближавају хришћанском тумачењу Свете књиге.
 Хришћани, с друге стране, имају неколико начина не које тумаче Свето Писмо.
Тумачење Библије започело је почетком 2. века. Тада се она алегоријски тумачила од
стране припадника александријске школе. Библију је дословно тумачила антиохијска
школа, а сколсатика из средњег века развила је неколико тумачења. У њих се убраја и
алегоријско и дословно, затим морално и мистично.
 При тумачењу Библије католици се држе Црквених доктрина, док протестанти
приликом тумачења више користе субјективност.
 У Библији проналазимо историјске записе и књижевна дела, те записе о животима
древног Египта и целе Месопотамије. Ипак, Библија није само то. Многи мисле да
садржава записану Божју реч. Она је уз све то у споменик човечанства, писац историје и
темељ Европске културе.
 Иако можемо пронаћи Библију написану на многим језицима, сматра се да она нема
преводе, него преписе књига.
 Док је за Хришћане цела Библија света, Јевреји сматрају да су свете само књиге које
су писане на арамејском и хебрејском језику у раздобљу до Христовог рођења. Те
књиге називамо протоканонским књигама или књигама првих начела тј. закона јер оне
садрже прва Божја начела.
 Књиге Старог завета писане на грчком језику називају се деутероканонским књигама,
пошто деутер на грчком значи други. Такве књиге су 1. и 2. књига о Макабејцима,
Тобија, Књига Сирахова, Књига о Јудити, Књига Мудрости, делови Барухове,
Даниелове и Естерине књиге, те Јеремијино писмо. Ове књиге део су само католичког
канона.
 Стари завет садржи 46 књига које су подељене у пет целина и то Петокњижје,
Историјске књиге, Псалме, Мудросне књиге и Пророчке књиге.
 Петокњижје: стварање света,живот првих људи, живот до потопа и потоп, постанак
Израелаца, излазак из Египта;
  Историјске књиге: израелски народ, књига о судијама, књига о краљевима, књига о
Рути, књига Јездрина и књига Естерина;
 Мудросне: књига о Јову, Давидови псалми, Соломонове приче, Песма над песмама;
 Пророчке књиге: Божије опомене, долазак Месије;
 Нови завет обухвата 27 књига: четири јеванђеља, Дела апостолска, 21 посланица и
Откровење (Апокалипса).
 Описан живот Исуса Христа од стране његових ученика (апостола).
 „Христос“ – изасланик; „хришћанин“ – изабраник.
 Законска књига: јеванђеља по Луки, Матеју, Марку и Јовану. Реч јеванђеље значи
„добра вест“. Матејево је најједноставније, Лука је своје наменио грцима, Јованово је
теолошко дело.
 Описују се Исусова дела (заснована на реалности али и чуда). Причу о његовом животу
можемо поделити на пет делова:
1. Рођење
2. Крштење
3. Учење и деловање („Беседа на гори“, „Прича о блудном сину“...)
4. Страдање
5. Васкрсење
 Поучне књиге
 Пророчке књиге
 Апокалипса

 Признати библијски текстови – канони, апокрифи – нису канонизовани;

 Превод на мађарски – Гашпар Карољи
 Ћирило и Методије – први словенски превод
 Вук Караџић, Ђура Даничић...

 Библија је и данас најпродаванија књига свих времена.

Стварање света
Први дан створена је светлост;

Други дан Бог је створио свод небески и небо

Трећи дан  трава, дрвеће које рађа плод.

Четврти дан  Сунце, месец , звезде.

Пети дан рибе, птице...

Шести дан створио је Бог стоку и ситне животиње и звери земаљске, по врстама њиховим.

На крају рече Бог: "Да начинимо човека по лику и подобију Нашем, који ће бити господар од
риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу
по земљи." Пресвета Тројица, Бог наш, створио је човека од праха земаљског, и удахнуо у њега
дух живота. Прво је Бог створио Адама, па му је онда створио жену, "човечицу", Еву, да му
буде помоћник на путу ка вечном циљу њиховог живота и живота свих створења. Човек и
човечанство постају тако тајанствена слика у којој се огледа Света Тројица: Људи су створени
да се узајамно воле и испуне несебичном божанском Љубављу.

Потоп
 Мит о великом потопу се налази у предањима многих народа, између осталог у
сумерском Епу о Гилгамешу, грчком Деукалиону и јеврејском предању о Нојевој
барци, индијском спису Махабхарата, библији.
 Нојев потоп је по јудејско-хришћанском учењу сачуваном у Старом завету „послан
Богом на грешну земљу и потопио грешни род људски да би се спасло само осам душа
смештених у ковчегу (лађи)“.
 У време око 3246. године п. н. е по библијским изворима: Вода је лила пет месеци и
покрила брда за 15 лаката. После тога вода је почела опадати, и у 18. дан седмог
месеца ковчег се зауставио на планини Арарат.Тек после три месеца појавила се
површина планинских висова, и након 40 дана Ноје је пустио голуба да сазна у којем је
стању вода – три пута, који је најзад донео маслинову гранчицу (данас симбол мира),
што је Ноју био знак да може изаћи са њудима и животињама (свака врста је била
заступљена), а то се догодило 601. године Нојевог живота, на дан нове године, а у 27.
дан другога месеца. Ноје је изашао са својима домаћим и принео жртву
благодарности. У знак завета између Бога и земље Бог је дао на небу дугу (Постање
6,8) Сведочанства која потврђују овај догађај и његов значај налазе се код Мт 24,37;
Лк 17,27; 1 Пт 3,20; 2 Пт 3,6.
 Легенда о Потопу, једна је од најстаријих легенди и сходно томе заузима посебно
место библијским књигама.
 Налази се у оквиру Старог завета, а конкретно је у питању Прва књига Мојсијева,
односно Књига постања. У овом делу Библије, фокус је на стварању света, на Богу као
творцу свега живог, људској судбини и пореклу, као и на човековом односу наспрам
Добра и Зла. Књига Постања у другом делу говори о Божјим праоцима, изабраном
народу, Израелцима и најзад о првим људима које је Бог спасао и са којим почиње
спасавање читавог света.
 Легенда о Потопу прича је о човеку под именом Ноје, поштеном и неисквареном бићу,
који живи у свету осуђеном на пропаст. Тај свет је дубоко заглибио у грех, након што су
се људи довољно размножили на земљи. Бог није могао да посматра како све што је
створио се међусобно уништава, те је донео одлуку да пошаље потоп како би уништио
све живо на земљи.
 Давид и Голијат

 У време владавине краља Саула Израелци су се бранили од војске Филистејаца. Давид,

доносећи храну за своју старију браћу која су се борила на страни Саула, чуо је за
Филистејског борца, дивовског Голијата. Голијат је изазивао Израелце да му покажу
свог најбољег јунака како би видели ко је бољи у борби један на један, односно чији је
Бог јачи, израелски или филистејски. Уплашени Голијатове висине и снаге, нико од
Израелаца није хтео да пристане на двобој. Давид је, жудећи да брани име Божје,
тврдио браћи да би могао поразити Голијата. Када је Саул чуо за ово, иако неверујући,
пустио је Давида да изврши своју намеру. Давид је поразио Голијата једним хицем из
своје праћке погодивши га у чело. Слављен међу Израелцима, Давид је пошао Саулу
носивши му главу Голијата на што га овај упита чији је син, а Давид му одврати "Ја сам
син Јесеја из Витлејема". Тиме ће почети и бројни сукоби између краља Саула и
Давида као новог претендента на престо, до коначне Саулове погибије у борби с
Филистејцима и Давидовог доласка на власт.

Песма над песмама

 Песма над песмама се традиционално сврстава у мудросну књижевност заједно са

Књигом о Јову, Причама Соломоновим и Књигом проповедниковом.
 Сачувана је у хебрејској Библији и Старом завету и ставља се међу Списе. Читала се за
време Пасхе. Била је повод бројних проучавања и тумачења кроз векове.
 Песма над песмама или Песма Соломонова представља збирку љубавних песама.
Постоји могућност да је на почетку била и збирка вереничких или сватовских песама.
Иако се на самом почетку, у првом стиху прве главе, „Песма над песмама“ доводи у везу
са Соломоном, краљем Израела (968. п. н. е. - 928. п. н. е.), он није њен аутор. Одлике
хебрејског језика, са утицајима арамејског, датирају Песму између 4. и 3. века п. н. е.
Приписивање њеног ауторства Соломону данас има само симболичан значај, будући да је
јеврејски краљ био познат не само по свом неимарству него и бројним браковима и
раскошном љубавном животу.
Највећи део „Песме над песмама“ је у форми дијалога између двоје љубавника,
младожење и невесте, при чему кћери јерусалимске служе као погодан литерарни оквир.
Осам песама повезано је у јединствену целину коју чине:
 Наслов и пролог
 Прва песма
 Друга песма
 Трећа песма
 Четврта песма
  Пета песма
 Епилог: Химна љубави
 Додаци
 На основу језика, стила и композиције може се закључити да је све песме, осим
каснијих додатака, написао један аутор.
Тумачења:

 Алегоријско тумачење. Означава љубав Бога према народу Израела.

 Дословно тумачење. Похвала људској љубави.

 У хебрејизму је преовладала историјско-теолошка алегорија по којој Песма описује

љубав, или завет, између Бога и изабраног народа Израела, при чему се Израел
представља као божанска невеста.
 У хришћанском тумачењу Песма над песмама симболизује спој и мистично венчање
Исуса Христа са Црквом. Касније се она тумачила као слика односа између Христа и
поједине душе или Светога Духа и Марије.