1.

Свето Писмо као део Божијег откривења

Створивши свет и човека, Бог се није повукао и препустио човека самом себи, већ је
саопштио људима основне истине о себи, свету и човеку. То откривење Бога људима,
назива се Божије Откривење. Откривење може бити двојако, природно и натприродно.
Под природним откривењем, разумемо оне истине о Богу, које је Бог открио људима
кроз природу. Међутим, ум Божији је ограничен и знање о Богу би било делимично и
несавршено.
Под натприродним откривењем, разумемо оне истине о Богу, које је сам Бог открио
људима, на особит, нама натприродан начин, Духом Светим, преко пророка, апостола и
Сина свога.
Људи никад својим умом не би могли доћи до савршених истина о Богу, те се због тога
назива натприродно откривење.
Како настаје Свето Писмо? Натприродно Божије откривење дуго времена није
записивано, већ се преносило са колена на колено. Предпоставља се да су Адам и Ева
говорили својим потомцима о искуству који су имали из директног општења са Богом.
Знатно касније, те истине биле су записиване од одабраних људи, надахнутим Духом
Светим.
Свето Предање је неодвојиво од Светог Писма. Оно је ,као и Свето Писмо, божанског
порекла и има исту важност.

2. Свето Писмо као књига и њени називи

Свето Писмо, у материјалног погледу, представља књигу, тј. збирку књига, које су
настајале у дугом временском периоду. Свето Писмо чине две велике збирке:
Стари Завет, књиге које су написане пре Исуса Христа, књиге у којима се говори о
стварању света и човека, о историји изабраног народа Божијег, о закону, пророцима, о
настанку храма, као и о припреми за долазак Месије, и
Нови Завет, књиге које су написане после Исуса Христа, књиге које говоре о Његовом
рођењу, крштењу, детињству, о Његовој науци и чудима, о страдању, васкрсењу,
вазнесењу, о Силаску Духа Светога, о Његовим ученицима и њиховом делу, и о визији о
последњим времена и о страшном суду.
Стари и Нови завет чине Свето Писмо, а о њиховом међусобном односу, најбоље сведоче
речи блаженог Августина: „Нови Завет се у Старом скрива, а Стари Завет се у Новом
открива.“
Називи Светог Писма, како у јеврејском, тако и у грчком, потичу од материјала за писање.
У јеврејском, то је „сефер“, односно глачање, што упућује на припремање пергамента.
Неки пак сматрају да тај глагол треба довести у везу са асирским глаголом „шапару“ који
значи слати (писмо). У грчком језику, то је „и библос“, реч која је означавала папирусну
трску. Деминутив, „то библион“ постао је термин за књигу уопште. Тај термин се веома
рано користио међу оцима ране цркве као што су, Св. Климент Римски, Ориген, Св. Јован
Златоусти... Тако, Свето Писмо добија назив Библија.

3. Појам и подела Увода у Светог Писма као науке

Проучавање Светог Писма је основа за студирање теологије, а најважнији део представља

тумачење (егзегеза). Да бисмо добро тумачили Свето Писмо, потребна је и добра
припрема. Као што историчар користи резултате помоћних историјских наука, тако и
библичар користи исто. Најважнија помоћна наука јесте увод у Свето Писмо (исагогика),
који је некад обухватао све науке (библијска историја, географија, филофогија), но оне се
данас посебно изучавају.
Проучавање и тумачење Светог Писма је веома узвишено,али и опасно уколико се криво
тумачи, о чему говори још и апостол Петар. Тек кад упознамо уводне проблеме, онда
можемо боље разумети Свето Писмо, како у целини, тако и у деловима.

Увод се може поделити на општи и посебан увод.

Општи увод бави се следећим областима: 1. историјом текста, 2. инспирацијом Светог
Писма, 3. историјом канона, 4. историјом превода и 5. историјом и теоријом тумачења.
Посебан увод обрађује сваку књигу посебно: 1. назив, 2. писац, 3. време и место писања,
4. аутентичност текста, 5. подела и циљ писања књиге.

4. Историјски преглед развоја увода у Свето Писмо

1. Патристички период:
Основне одлике патристичке херменеутике (ерминевтике) у контексту Увода:
а) детаљно бављење текстуалном критиком (варијантама текста) и пажљиво читање;
б) фокус на интертекстуалност – повезаност библијских цитата.
Одлике патристичке херменеутике (ерминевтике) у контексту Увода:
1) методолошко објашњење речи, где се ретке или теже речи у лексиколошком,
етимолошком или семантичком смислу појашњавају (hapax legomena).
2) Објашњење ствари, при чему се користе извори из свих области знања како би се
појаснило значење ствари, ситуација, месних датости и историјских околности.
3) Реторичко испитивање - антиципација савремене жанровске критике.
 У првим вековима хришћанства, тумачи Светог писма се нису систематски бавили
уводним питањима, те се најчешће расправљало о каноничности књига Светог Писма.
Уводна питања, на пример питање ауторства појединих књига, разматрана су
апологетски у дијалогу са јеретицима и многобошцима, те је тако епикурејац Келс
тврдио да Потокњижје није написао само Мојсије, већ да је то дело више аутора, а
Птоломеј, сходно своме схватању света, сматрао да један део Потокњижја потиче од
Димијурга, други од Мосјија, а трећи од стараца.
Једно од најстаријих дела са уводном проблематиком је несачувани спис Мелитона
Сардског – „Кључ“, у коме се расправља о броју светих књига. Ориген се у својим
делима бави уводним питањима и посебно је значајан његов трактат „О начелима“.
Сиријски монах Адријан је написао „Увод у Божија писма“, дело које било веома
цењено у то време. Епифаније Кипарски у свом делу „О мерама и утегама“ пише о
преводима Старог Завета и географији Палестине. Такође, треба поменути и блаженог
Јеронима и његово дело „О славним људима“ у којем говори о постанку, ауторитету и
стилу светих књига, као и блаженог Августина, који се такође бави уводним питањима
у својим делима „О хришћанском учењу“ и „О божијој држави“.

2. Средњи век: Ни у средњем веку није било систематског проучавања уводних питања.
Но, ипак треба поменути дело „О наставничком образовању“ које је написао Хуго од
Светог Виктора, као и Тому Аквинског, који је саставио кратак приручник
ерминевтичких правила, а бавио се и питањем надахнусти Светог Писма.
3. Филолошки период: У време хуманизма и ренесансе, јавља се велико интересовање
за класичне језике. Од 14. века оснивају се катедре оријенталних језика у Болоњи,
Паризу, Риму и другим универзитетским центрима. Са друге стране, реформација
ставља Библију у центар истраживања. Осим Лурерових и Меланхтонових проучавања,
треба истаћи дело Карлштрата „О канонским списима“ у коме се виде зачеци
модерног проучавања Старог завета. Вредно је помена и дело Лудовика Капеле „Света
Критика“ , где аутор текст Старог Завета проучава научно-филолошки и долази до
закључка да пунтакција јеврејског језика није изворна, а да ни консонантски текст није
очуван без грешке.
16. век би се с правом могао назвати веком библијског текста. Филолошки резултати
каснијих векова засновали су се на поставкама овог периода. Сви радови филолошког
периода проучавања представљају такозвану нижу критику, која се бави рестаурацијом
текста Светог Писма. Такозвана виша критика, бави се питањем ауторства, временом
постанка и изворима поједних књига Светог Писма.

4. Критички период:
Главни задатак више критике: време настанка текста, питање ауторства и извори
књига.
Успон природних наука и утицај на тумачење Библије - схватање да је на Библију
могуће применити рационалне научне методе, те добити објективне закључке о
 пореклу и смислу текста. Тако, Библија се посматра као и свака друга профана
књижевност уз одбацивање религијског ауторитета - схватања енглеских деиста из 17.
века, и рационализма француских енциклопедиста из 18. века. Томас Хобс у делу
„Левијатан“ поставља захтев да време постанка библијских списа треба да се одреди
независно до традиције на основу проучавања самих књига. Он не сматра да је
Мојсије писац Петокњижја. Барух Спиноза такође сумња у то. Он у свом делу
„Теолошко-политички трактат“ износи аргументе који су неки исправни и данас опште
прихваћени. Такође, сматра да део од књиге Постања до Друге књиге о Царевима,
представља целину чији је аутор Јездра.
Оснивач модерног увода је Ришар Симон. Његов историјско-критички метод у делу
„Критичка историја Старог Завета“ био је бурно осуђен. Ришар Симон расправља о
постанку и изворности не само поједних књига, већ и њихових делова, док у тумчењу
даје предност литерарно-историсјком смислу у односу на алегоричко-мистички. И
поред велике критике, његов метод је током 18. века доста прихваћен.
5. Библијски рационализам: Код протестанстких истраживача у 18. веку подутицајем
деизма и рационализма, јавља се дух библијског рацонализма, који се касније
претворио у прерани критицизам и скептицизам. Зачетник тог правца био је Јохан
Саломон Землер. Он је поставио захтев да се Свето Писмо проучава према истим
критичким начелима као и све друге књиге. Богонадахнутост је одбацио, а говорио је и
да су многе књиге млађе него што се у то време сматрало.
Повод развитку такозване више критике, дао је Жак Астрик својим делом
„Претпоставке“. Проучавајући Петокњижје на јеврејском језику, приметио да се у
појединим деловима Бог назива Јахве, а понекад Елохим. Он је закључио да је та
разлика настала због тога што је Мојсије или неко од писаца користио различите
изворе. Његово мишљење није одмах прихваћено, али касније његова теорија је
постала основ модерног проучавања Светог Писма.
6. Историјска метода: Де Вете се сматра утемељивачем историјско-критичке методе
проучавања Светог Писма. Циљ према којем је он усмерио своје напоре, био је
схватање библијских догађаја у њиховом правом историјском оквиру. Историјска
метода, како је сматрао Де Вете и његови наследници, спаја литерарну и историјску
критику. Литерарна критика тражи текстуалне границе, проучава садржај с аспекта
језика, композиција и порекла... Историјска критика, покушава да одреди историјске
догађаје у Светом Писму. Жели да реконструише живот библијских писаца, њихове
идеје и животну средину, служећи се помоћним наукама, као што су филологија,
археологија и географија.
7. Модерна критичка школа: У другој половини 19. века, либерални правац добија нов
полет и израста у такозвану модерну критичку школу. Оснивачем ове школе може се
сматрати Граф. Но, најистакнутији, најпопуларнији и с друге стране, највише осуђивани
представник овог правца био је Јулијус Велхаузен. Писао је јасно и популарно. Многи
су га осуђивали, а многи су га јавно осуђивали, а кришом прихватали његове поставке.
Велхаузен је готово пророчки написао да га Римокатоличка црква сада осуђује, али да
 ће за 50 година наћи, мање-више духовит начин да прихвати његове ставове. Те је
тако и било 1942. године, када је дата могућност за прихватање многих раније
осуђиваних мишљења, од стране папе Пија 12ог.
8. Увод код православних: Нама блиске православне земље у 19. и 20. веку потресају
ратови против Турака и унутрашњи немири. Отуда су уводна питања слабије
разматрана, јер су за та проучавања потребни археолошки и филолошки резултати за
чији развој тада није било услова. Отуда се сви православни библичари користе
резултатима католика и протестаната.
Код Руса најзначајнији је Јунгеров, код Бугара Иван Марковски, код Грка Велес, а код
Срба се проблемима увода бавио Тихон Радовановић чије су лекције у малом броју
сачуване, затим епископ бачки Иринеј Ћирић, Душан Глумац, Милош Ердељан, као и
др Емилијан Чарнић.

5. Потреба и задатак текстуалне критике

Под библијским текстом, подразумева се облик у којем су дошли до нас библијски списи у
виду рукописа, или у виду штампаног издања. Првобитни текст старозаветних писаца не
можемо да знамо, јер су се сви аутографи изгубили, те је зато један од задатака библијске
науке да изда текст који је најприближнији оригиналу.

Црква учи да су оригинали старозаветних књига написани без грешке. То уверење се

заснива на учењу да о богонадахнутости Светог Писма. Међутим, поставља се питање да
ли је данашњи текст Светог Писма исти као и оригинал, или је претрпео неке промене?
Црквени оци су имали различита мишљења. Тако на пример, Св. Јован Златоусти и Св.
Атанасије Велики су говори да је текст претрпео промене, док су Ориген и блажени
Јероним говорили да је текст дошао „неповређен“.

Међутим, колико ми поштовали Свето Писмо, не можемо рећи да је текст, какав ми данас
имамо, истоветан оригиналу. На првом месту, аутографи су били писани на трошном
материјалу, те се текст морао стално преписивати, и тад се управо јавља највише
грешака: 1. погрешно прочитан текст при преписивању,
2. погрешно написана реч при диктирању и
3. промена азбуке.

Испитивањем старих текстова бавили су се пре свега Јездра и књижевици, затим танаити
и талмудисти, и напослетку масорети.
Поставља се питање, да ли текст старозаветних књига толико искварио да нам више не
представља сигуран извор Божијег откривења ? Управо је то још један од задатака
библијске науке, да утврди колико је текст Светог Писма остао неискварен, и са друге
стране, колико се грешака појавило.

Помоћне науке текстуалне критике - текстуални критицизам обухвата више дисциплина

(палеографија, кодикологија, папирологија, филологија, стилистика, итд), како би се на
основу што већег броја увида проценила текстуално-критичка вредност одређеног
документа, односно варијанте. Примена рaчунарске технологије како би се са већим
степеном сигурности одредио стил појединог аутора, генеалошки однос рукописа, први
слој текста палимпсеста итд.

6. Историја јеврејског језика

Језици западно од реке Ганга, деле се на две велике групе: индоевропску и семитску.
Семитски језици, у које спада и јеврејски језик, простирали су се у пределима Асирије,
Масопотамије, Сирије, Ханана, Арабије и Етиопије.

Назив јеврејског језика долази од именице „иврим“, како су се називали Јевреји.

Поједини мисле да та реч долази од праоца Евера, док други пак сматрају да та реч има
географско значење, јер „евер“ значи преко (Еуфрата), одакле се Аврам доселио. Трећи
пак сматрају да је назив дошао од глагола „авар“ који значи селити се, те би тако
означавао номадски народ.

Писмо старих Јевреја, сматра се да је било феничко писмо, које се још назива и
старохананско или старојеврејско. Највероватније су и тим писмом били написани
најстарији јеврејски списи, тј. књиге Старог Завета који су настали пре вавилонског
ропства.
Феничко писмо усавршавали су Асирци, тако да се из њега развија арамејско писмо или,
које се по облику слова још назива и квадратно писмо. То писмо било је распрострањено
по читавом вавилонском царству. Сматра се да је за време Јездре и књижевника започето
преписивање са феничког, на асирско писмо. Асирско писмо се употребљавало и за време
Исуса Христа. То потврђују речи из Матејевог јеванђеља где Исус говори о јоти, као
најмањем слову. Најстарији фрагмент Библије који је писан квадратним писмом јесу
делови Декалога, који потичу из 2. века пре Христа.
Историја јеврејског језика: Књиге Старог Завета, настајале су у дужем временском
периоду, од 13. до 2. века пре Христа. У тако дугом временском периоду, промена у
језику је сигурно постојала, те се тако може говорити о 3 периода јеврејског језика: старо
доба (1300.-1000.), златно доба (1000.-586.) и ново доба(период после ропства). Тада,
јеврејски језик поприма многе арамеизме и коначно престаје да буде жив језик, а
замењује га арамајески.
Арамејски језик, по Библији потиче од Арама, потомка Симова. Назива се још и сирски
или јеврејски, а блажени Јероним га назива халдејским. Био је међународни дипломатски
језик, којим су се служили вавилонски и персијски владари, те су тај језик Јевреји примили
за време вавилонског ропства. Јеврејски језик је једва ко знао, до само школовани и
учени људи. Чак се и за време Исуса Христа говорило арамејским језиком, а сматра се да
је и један део Матејевог јеванђеља написан на арамејском.
Јеврејски језик Старог Завета, иако обухвата велики временски период, претрптео је
веома мале промене, а главни разлог томе је што су Јевреји писали само консонанте, без
вокала. Промене и када су настајале, настајале су у изговору вокала. Јеврејски језик ипак
није никад сасвим ишчезао, то је био језик синагоге и рабина. Како се не би заборавио,
чак су и деца у синагога учила поједине молитве и зачала из Светог Писма напамет.
Коначно, 18. и 19. век после Христа, постају право просветитељско доба за Јевреје. Током
тих година, ствара се нов језик, синтезом рабинског и средњевековног јеврејског језика, а
са библијским језиком као темељом. Оснивањем самосталне израелске државе 1947.
године, званични и говорни језик постаје новојеврејски језик.
Најстарији споменици јеврејског језика су: 1. Синајски натпис, 2. Мешин стуб, 3. Саркофаг
Хирама из Библоса, 4. Плочице пронађене у Гезеру, 5. Самарјанска острака, 6. Језекијин
натпис, 7. Плочице из Сихема и Лахиша. Сви споменици датирају из периода од 12. до 7.
века пре Христа.

7. Материјали за писање
Чврсти материјали:
1. Најстарији јеврејски текстови уклесивали су се у камен и тај начин писања трајао је до
12.-11. века пре Христа.
2. Краће изреке урезивале су се у металне плочице, златне или бакрене, а понекад и на
дрвеним дашчицама.
3. Веома распрострањено, како у Месопотамији, тако и Палестини, било је писање по
непеченој глини, која се касније сушила на ватри или сунцу. Као таква, могла је да се
чува дуг низ година, што археолшка налазишта и потврђују.
4. Керамичке плоче или остракони.

Текстови на тврдим материјалима били су трајни, могли су трајати хиљадама година, али
ипак писање по њима, није било практично.
Меки материјали:
1. Папирус је био најраспрострањенији материјал у старом веку, јер је био јефтин.
Египћани су га користили још у трећем миленијуму. Изван Египта, производио се у
Библосу, а у Палестини око Меромског језера.
Папирус је биљка, најсличнија трсци. Њена влакна су се ређала уздужно, а затим
попречно, те се то све лепило и глачало. Листови су се настављали и тако се добијао
свитак који је био дугачак између 20 и 40 метара. Текст који је био написан на свитку,
читао се тако што се један штапић свитка одмотавао, а други намотавао. Текст је био
писан мастилом(туш) и зашиљеном трском, и увек је био писан са једне стране папируса,
ређе и са друге. Лоша страна папируса је што је био крт материјал, па се често морало
преписивати.
2. Пергамент, за разлику од папируса, био је много трајнији материјал, али и знатно
скупљи. Свој назив је добио по малоазијском граду Пергамону, где је усавршено
прављење пергамента. Пергамент је заправо била препарина кожа козе, овце или
магарца, који је добијан тако што се са коже скидала сва длака, потом кожа бива
потапана у млеко и на крају, глачана каменом, те је постајала танка као папирус.
У почетку, пергамнет се савијао у свитак, но у 2. веку после Христа, сви листови су се
пресавијали нљ пола, те се тако добио облик књиге. Пошто је био скуп материјал,
штедело се доста на њему, тако се често дешавало да један стари текст буде саструган са
коже и буде написан други. Такви текстови називају се палимпсести.
3. Хартија је имала свој дуг развој, од 8. до 14. века. када је преовладала њена употреба.
Пергамент се тада још увек користио, али само за свечане прилике.

Начин писања и преписивања је био различит. Често су писци имали своје писаре, те су
тако постајали брзописци који су употребљавали општеприхваћене скраћенице.
Постојали су и краснописци, који су текст лепо писали и разрешавали скраћенице
брзописаца. На послетку, постојали су исправљачи, који су контролисали текст.

8. Чување првобитног текста и подела текста

У чувању старозаветног текста постоје 3 периода:

Први период је од постанка изворног текста до сабора у Јамнији. Оригинални текстови су
писани без деобе на реченице и без интерпункције. Јеврејско предање казује да је
Мојсије написао закон „као једну реченицу“. У том раздобљу могло је доћи до самих
промена у изворном тексту, као и грешке које су се дешавале при преписивању.
У првом периоду, на чувању текста, радили су „соферими“ (књижевници), од којих је
најпознатији био Јездра. Они су се бавили изучавањем књига, а касније чувањем и
разјашњењем текста. Редиговали су консонантски текст, преписивали и склањали
истрошене текстове у такозване генизе, гробља светих књига.
Други период обухвата период од сабора у Јамнији па до 8. века, односно појаве
масорета. Наследници књижевника, називали су се „танаити“(учитељи). Били су
сконцентрисани у Галилеји и Вавилону, а главну пажњу посвећивали су тумачењу Светог
Писма, за шта су постављали нарочита правила, која су имала велики углед.
Та правила допунили су талмудисти од 5. века. Они су дали строга правила како да се чита
и разуме текст и како да се преписује. Преписивачи су морали да приступе са светим
страхом, да га са највећом пажњом врше и да не мењају ни једно слово у тексту.
Трећи период обухвата рад масорета (масора=предање) од 8. до 10. века. Масорети су
наставили и проширили рад својих претходника, књижевника и учитеља. Велики значај
масорета је у вокализацији текста. Текст је првобитно писан само консонантима и
постојала је опасност погрешног читања. Зато су масорети тачкама и цртама испод или
изнад консонаната означили вокале. Осим вокализације, значајне су и примедбе и
разјашњења текста. Пошто је писан изнад, испод и са стране текста, овај материјал се
назива „масора маргиналис“.
Она може бити: „мала масора“- кратке белешке међу редовима или са стране текста,
„велика масора“-опширније примедбе и „масора бројева“- даје податке о броју редова,
речи и слова у тексту.
Подела текста: Због лакшег сналажења у тексту, и лакше богослужбене употребе, врло
рано је старозаветни текст подељен у веће и мање одељкле. У петокњижју се ти одељци
називају „параше“, а у пророчким књигама „хафтаре“(отпуштање).
Подела на главе потиче из латинског рукописа Вулгате, од париског професора Стефана
Лангтона 1206. године, док је кардинал Хуго словима означио стихове. У штампаним
издањима, деобу на главе, први пут налазимо у првој рабинској Библији у штампарији
Данијела Бомберга у Венецији 1516/17. године.
Данашња подела на главе и стихове означену бројевима спроводи Сантес Пагнинус 1528.
за Стари Завет, а Роберт Стефан 1551-1555. за Нови Завет.

9. Рукописи и штампана издања јеврејског језика

1.Рукописи и фрагменти предмасоретске традиције: Кумрански списи састоје се од око

900 докумената (међу њима Правилник заједнице, Храмовни свитак, Пешер Авакума
итд.), укључујући и текстова из Хебрејске Библије (200 списа, међу којима су књига
пророка Исаије, Псалтир и Књига поновљених закона) који су откривени између 1947. и
1956. у 11 пећина у околини Кумрана у близини древног насеља Хирбет Кумран, на
северозападној обали Мртвог мора.
Текстови су од великог историјског и религијског значења пошто садрже једине познате
преживеле копије библијских докумената насталих у периоду од 150. године пре Христа
до 70. године после Христа.

2. Рукописи масоретске традиције: Данашња штампана издања заснивају се на

рукописима масоретксе редакције, који су дали устаљени текст, такозвану ограду Светог
Писма. За тај устаљени текст јемчи око 3600 јеврејских кодекса, који се чувају у познатим
европским билиотекама и музејима, у Лондону, Паризу, Парми, Петровград...
Међу најстарије кодексе масоретског текста, спадају:
а)Пророчки кодекс Каирске синагоге – пунктирао га је Моше бен Ашер 895. године.
Представља најстарији јеврејски кодекс који садржи све пророчке књиге.
б) Алепо кодекс – кодекс сефардске синагоге у Алепу. Консонантски текст исписао
Шеломо бен Буја, а пунктирао је Ахарон бен Моше бен Ашер почетком 10. века. Данас се
чува у Јерусалиму.
в) Лењинградски кодекс - Написао га је 1008. године Шемуел бен Јакоб управљајући се
према Ахарону бен Мошеу бен Ашеру. Овај примерак је послужио као подлога трећем
издању Рудолфа Китела Biblia Hebraica Stuttgartensia 1937. Године.
3. Штампана издања на основу масоретске традиције: Штампана издања Библије јављају
се тридесетак година после Гутенберговог открића штампарије. Најстарији штампани део
Библије је Псалтир из Болоње из 1477/78. године са коментаром Давида Кимхија. Прва
комплетна Библија на јеврејском језику појавила се у Сонцину (Италија) 1488. г. у издању
Абрахама бен Хајима. До краја 15. века појавило се око 40 издања делимичног или
комплетног јеврејског текста Библије. Значајан рад је рад Даниела Бомберга, хришћанина
из Белгије који је штампао јеврејске књиге и текстове (штампао прву Bibliа Rabbinicа-у,
Вавилонски и палестински Талмуд).

10.Богонадахнутост – инспирација Светог Писма

Израз инспирација у Светом писму не постоји, али апостол Павле у посланици Тимотеју,
употребљава термин - од Бога надахнуто. Латниски глагол „инспиро“ би се могао превести
са удахнути, одакле долази термин инспирација=надахнуће, односно богонадахнутост,
када је реч о Светом Писму.
Идеја о богонадахнутости је доста стара, чак су је и пророци често истицали – „рече
Господ, дође ми реч Господња“... Пре Христа, Јевреји су веровали у инспирацију. Филон
говори да су писци књига Старог Завета пророковали зато што су били надахнути,
инспирисани од стране Бога, те као Његови органи саопштавали свету дела Божија. Јосиф
Флавије говори да су старозаватне књиге заиста Богом инспирисане. Александријски
Јевреји су свим старозаветним списима придавали исту инспирисаност, те су чак и
преводиоце Септуагинте сматрали инспирисаним. Православна црква чврсто верује у
богонадахнутост светих списа, чија се догма градила преко старозаватеног предања,
сведочења апостола и најранијих светих отаца. Када свете књиге не би биле
богонадахнуте, изгубиле би своју важност и биле би исте као и књиге паганских религија.
Иако је незахвално давати дефиниције, за богонадахнутост би се могло рећи да је оно
ванредно, непосредно, натприродно и харизматично дејство Духа Светога на писце, којим
се писци уздижу и освећују за писање божанских истина користећи притом своја знања и
способности.
1. Богонадахнутост је ванредна, јер је то периодично дејство Духа Светога на писце,
они нису стално били у том стању,
2. Богонадахнутост је непосредна, јер је то директно дејство Духа Светога, а не неки
морални утицај,
3. Богонадахнутост је натприродна, јер надмашује природне људске способности,
4. Богонадахнутост је харизматична, јер је то незаслужени дар Божији.
Тако је Свето писмо богочовечанска књига. Бог, односно Дух Свети је први аутор, док су
богонадахнути писци суделовали у стварању књига Светог писма. Божанска страна је у
саджају светих списа, и истинима које Бог открива човеку. Човечанска страна је у писању
светих списа, тј. у форми у којој се Божија воља преноси људима да је они разумеју.
Инспирација у Старом завету: Стари Завет не спомиње изричито надахнутост писца, али
то на много места наговештава и предпоставља („рече Господ, овако вели Господ...“).
Међутим , ако нема израза инспирација, постоји „поседнутост Јахвеовим Духом“. Јахвеов
Дух је тајанствена сила која снажно улази у историју изабраног народа. Он делује на
поједине људе, преображава их и даје им снагу да обављају изванредну улогу у
политичкој и духовној истори јеврејског народа (судије и пророци).
Инспирација у Новом завету: Сличан појам Духа Господњег оног у Старом завету,
срећемо и у Новом Завету, нарочито код јеванђелиста Луке, који описује више особа које
су испуњене или покретане Духом светим - Захарија, Јелисавета, Симеон, Марија.
Јеванђелист Лука наглашава да је Исус, као Месија, носилац Духа Светога.
Мишљење Светих отаца: Свети Климент Римски наводећи пророка Јеремију, не каже:
„тако говори пророк Јеремија“, него „јер говори Дух Свети“. Свети Теофил Антиохијски
каже за Мојсија, да је Бог по њему говорио као по свом оруђу. Свети Иринеј Лионски
говори за Свето Писмо да је оно савршено, јер је изречено од речи Божије и њеног Духа.
Ориген сматра да је Библија написана Божијим Духом. Свети Амвросије Милански тврди
да су надахнути писци писали што им је Дух говорио. Блажени Августин каже за Свето
писмо да је Божији рукопис и писмо неба.

11.Погрешна схватања богонадахнутости –Инспирације

Као што су настајала погрешна учења о богочовечанској личности Господа Исуса Христа,
тако су настајале и заблуде у погледу Светог писма. Једни су истицали Бога као јединог
аутора, док су други истицали писца, односно човека.
Недовољна (умањена) схватања надахнућа:
1. Постојало је мишљење да је Бог неке књиге, које су људи својим силама написали,
накнадно одобрио. Ту не може бити речи о Богу као аутору, као што ни читалац
неке књиге коју сасвим прихвата, ни најмање није аутор те књиге.
2. Друго погрешно мишљење се састојало у томе што се сматрало да је Дух Свети
само чувао писца да не падне у заблуду. То би у суштини била само спољна
присутност, или помагање. Ни по овом учењу аутор Светог Писма није Бог, као што
ни учитељ није аутор учениковог задатка, зато што га је, с времена на време,
опомињао да не погреши.
3. Већина умерених протестаната схвата инспирацију као морални Божији подстицај,
који би покренуо писца, а затим би писац својим снагама и знањем завршио књигу.
4. Учење модернисте Лоазија који каже да је Бог аутор Светог Писма као што је у
принципу Бог градитељ цркве Светог Петра у Риму, или Нотр-Дама у Паризу.
5. Неки протестанти схватају инспирацију као неко природно стање библијских
писаца или утицај Светог Писма на побуђивање верских осећања читалаца. Друго
сасвим постоји, али ту се онда мешају 2 ствари: узрок писања и последице
написаног.

Претерано схватање инспирације: Схватање да је суделовање библијског писца било

сведено само на механичко писање, назива се буквална инспирација. Овакво схватање
заступао је Тертулијан. И други црквени оци употребљавају термине по којим би
библијски писци били „оруђа“ или „инструменти“ преко којих је Бог говорио. Постоји
могућност да су се црквени писци неопрезно изразили, желећи да јаче поуче о божанској
природи Светог Писма. Но, то не треба схватити као погрешна учења, јер су то често биле
беседничке и књижевничке стилске фигуре.
Буквалну инспирацију су погрешно прихватили први протестанти Лутер, Меланхтон и
други. Они су учили да је Дух Свети диктирао писцима и да према томе, у Библији нема
догматских, моралних, хронолошких и топографских грешака. Овим учењем се потпуно
искључује људски део у настајању Светог Писма. Међутим, ми имамо доказе у самим
библијским књигама да је Дух Свети дозвољавао светим писцима да употребе знања која
су имали по природи, или су их стекли својим трудом, те их богонадахнутост није
ослободила сопственог труда приликом схватања и одређивања извештаја који се налази
у богонадахнутом тексту. На више места у Светом Писму се излажу догађаји где су писци
очевици, па није било потребе да им Дух Свети то описује.

Важан доказ против хипотезе да је Дух Свети диктирао посцима је различитост стила
писања појединих књига. Колико се само разликује теологија код Јована у односу на
остале јеванђелисте, а опет колико се сви они разликују у односу на теологију апостола
Павла. Да је Дух Свети диктирао писцима светих књига, стил писања би био исти.

12.Опсег инспирације и непогрешивост Светог Писма

По једнодушном мишљењу светих отаца, инспирација се протеже на све књиге Светог

Писма. Међутим, у новом веку код римокатолика и протестаната, јављају се мишљења да
у светим списима има делова који нису писани под надахнућем Духа Светога, него да су то
лична мишљења писаца. Холден, париски професор, говорио је да се инспирација
протеже само на битна учења, док је Ленорман говорио да се инспирација односи само
на питање вере и морала, а да остали делови представљају чисто људски производ.
Међутим, цепање Светог Писма на надахнуте и ненадахнуте делове, било би бескрајно и
нејединствено.
У материјалном смислу, Свето Писмо је књига, па се може упоредити са оним, са чим је
формалном смислу најсродније, са композицијом књижевних дела. Писац има извесну
инспирацију за своје дело. Најважнију своју мисао обично изражава у кулминацији свог
дела, описи и дијалози стварају атмосферу, психолошски обликује ликове... зар писац није
био инспирисан и док је писао важне или досадне делове? Писац не треба да каже оно
што мисли у једној реченици. Може се само рећи да ни једно књижевно дело није
подједнако интересанто у свим деловима, али важност тих делова остаје.
У Светом Писму, писац је инспирисан у сваком делу књиге, али је тачно да сви делови
Светог писма не делују подједнако на душу читаоца. Свакако су месијанкса места важнија
од пребројавања јеврејске страже, али то не значи да овим другим деловима треба
оспорити надахнутост. Библијски писци су и дубоке божанске истине приказивали
литерарном формом, са много стилских фигура. Псалмопојац се изражавао поетски кроз
религиозну поезију, проповедник философски... Сви су они били надахнути Духом Светим,
али су садржај објаве изражавали на различите начине. Неки аутори сматрају да се може
говорити о степенима инспирације. Наиме, по њима, степен инспирације расте од
патријараха, преко Мојсија, пророка и после силаска Светог Духа, а највиши степен
инспирације био би код јеванђелиста и апостола.
Непогрешивост Светог писма: Поставља се питање, ако је цело Свето Писмо
богонадахнуто, како је могуће постојање грешака и нетачности ? Нетачности заиста има,
историјских, географских, биолошких... Да би се дошло до решења, пре свега треба
отлконити грешке које су дошле као плод преписивања и превођења. Затим, треба
проучити да ли неки спорни подаци нису приказани уметнички, стилским фигурама.
Остали случајеви су предмет спора и недоумице због неразумевања природе инспирације
и само Светог Писма. Као што је сам Спаситељ имао „непорочне слабости“ људске
природе, тако и Свето Писмо има слабости који проистичу из слабости људског начина
говора. Често речи нису довољне да се опише суштина ствари, те су писци користили
стилске фигуре и књижевне врсте које су далеке садашњем читаоцу. Зато Свето писмо не
треба читати кроз призму савремене геологије, астрономије, или неке друге науке, него се
треба удубљивати у религиозни смисао текста. Такође, треба имати у виду да су узвишене
истине божанског откривења прилагођење схватању тадашњих људи. Када говоре о
Божанској сили и слави, праве поређења са земаљским мерилима, говорећи на пример о
Богу, као цару на трону са силним војскама. Дакле, много је већи проблем у неспремности
читаоца да правилно схвати суштину инспирације и самог текста, него проблема у Светом
Писму. Најчешћи неспоразуми долазе приликом буквалних тумачења текстова, јер само
Свето Писмо првенствено износи истине спасења, вере и морала, док су историјски
подаци више служили само као литерарна форма.

13.Појам и настанак старозаветног канона

Појам: Грчка реч „канон“ води порекло од асирске речи „кану“. Та реч је означавала штап
од трске који је био стандардизована зидарска мера. Временом, канон добија значење
правила, норме. Тако је код Аристотела канон, правило морала, а у ликовној уметности,
канон представља пропорције тела. Апостол Павле канон употребљава као правило вере,
док од 3. века канон означава правило дисциплине. Од 4. века, канон означава збирку
богонадахнутих књига. Тај термин су користили помесни сабори с краја 4. века, а помиње
га и Лаодикијски сабор 360. године, те се дакле, под канонон у библијској науци
подразумева збирка богонадахнутих књига које је Црква признала.
Свето Писмо је божанска, људска и црквена књига. Свакако да каноничност не чини књигу
надахнутом, нити јој додаје нову светост или већу вредност. Примање у канон је само
озваничење, знак да је Црква књигу препознала.
Постанак канона: збирка канонских књига Старог Завета настајала је постепено. Први
велики писац и сакупљач старијих текстова је Мојсије. Каснији писци су придодавали
своје списе и тако је збирка расла. Поред Мојсија, као великог писца и сакупљача, помињу
се још и Исус Навин, цар Соломон, цар Давид... Систематски рад на чувању и сакупљању
светих списа спроводио је и цар Језекија. Такође, велики пророци Исаија и Јеремија са
својим ученицима написали су и сачували опширне пророчке говоре. Велико дело је
учинио и књижевник Јездра. Поред тога што је сакупљао свете списе, био је велики писац
и верски обновитељ.
Због свог препознатљивог рада, за Јездру се сматрало да је он закључио канон светих
списа. Међутим, библијским истраживањима, испоставило се као нетачно и то због више
аргумената:
1. Поједине књиге потичу из времена после Јездре,
2. Самарјани су одвајају од Јевреја у периоду инеђу 430. и 330. године и признају само
Петокњижје. Да је какон био утврђен још за време Јездре, прихватили би цео канон,
3. Исус син Сирахов (180.год) ставља своју књигу заједно са канонским,
4. Превод седамдесеторице (250-100.године) садржи књиге којих нема у јеврејском
канону,
5. На сабору у Јамнији се расправљало о каноничности појединих списа.
Јеврејски канон светих списа се дели на 3 дела: тора (закон), невим (пророци) и кетувим
(писци). Не зна се када је настала подела на ова 3 дела. О овој подели, говори књига
Макавејска, унук Исуса сина Сирахова, па и апостол Лука.
Број појединачних књига је 39, али када се неке књиге споје, добија се 24. Међутим, Јосиф
Флавије је спојио још Књигу о Рути са Књигом о судијама, а Плач Јеремијин са Књигом
пророка Јеремије, и тако добија број 22, да би број јеврејских књига довео у везу са
јеврејеском азбуком.

Александријски и палестински закон: У новоподигнутој Александрији постала је јака

јеврејска заједница, која је у верском погледу била у вези са Јеврејима из Палестине. За
потребе александријских Јевреја, извршен је превод светих књига на грчки језик –
Септуагинта, у периоду од 250. до 100. године пре Христа.
У том преводу су се нашле и поједине књиге које се касније неће наћи у јеврејском канону
(Књига Варухова, књига о Товији, књига о Јудити, 1. и 2. Макавејска, премудрости
Соломонове и премудрости Исуса сина Сирахова). Тако је дошло да александријски
Јевреји имају шири канон, а палестински ужи. Могуће је да су палестински сузили
фарисеји, који су спорне књиге избацивали, говорећи да је време пророка прошло.

Књига Варухова, се по сведочанству апостолских правила користила код Јевреја за

читање за празник Помирења.
Књига о Товији и књига о Јудити, сведочи блажени Јероним, да се користила код Јевреја
у мидрашима на арамејском и јеврејском језику.
1.Макавејска, о њој сведоче Ориген и блажени Јероним, да се читала на празник
Посвећења храма.
Књиге премудрости Соломонове и 2. Макавејска, биле су књиге писане на грчком језику,
а Епифаније сведочи да су Јевреји расправљали о њима, а неки пак да су наводили као
свети текст.
 14.Старозаветни канон у Цркви од 1-8. века

1. Христос и апостоли: Износећи своју јеванђелску поруку, Христос се више пута позива
на старозаветне списе, придајући им велики значај у ауторитет. Често позивање на
старозаветне књиге срећемо код јеванђелиста и апостола. Христос се у својим
навођењима служио арамејским и јеврејским, а новозаветни писци су се више
служили грчким преводом Седамдесеторице. Коришћењем збирке књига из превода
Седамдесеторице, новозаветни писци су посредно признавали и ауторитет тог
превода.
2. Канон Старог завета у прва три века: Ни Јевреји, а ни апостоли нису имали званично
учење о канону. Шире схватање канона било је заступљено у литургичкој и
омилитичкој пракси цркве, док се у теолошким расправама налазило схватање о
обавезности јеврејског ужег канона. У првим вековима, све више се употребљава
Септуагинта (шири канон), зато многи писци првог периода наводе и девтероканонске
књиге, на првом месту апостолски оци и дела из њиховог периода: Свети Климент
Римски, Свети Поликарп Смирнски, Дидахи, Варнавина посланица и Пастир Јермин,
затим афрички и источни оци и учитељи: Тертулија, Кипријан Картагински, Дионисије
Александријски, Методије Олимпијски и Ориген, и на послетку западни оци: Свети
Јустин, Свети Иринеј Лионкси, Свети Иполит Римски. Дакле, у прва три века види се
велико поштовање превода Седамдесеторице. Црква у том периоду није донела
изричите одлуке у погледу опсега канонских књига.
3. Канон од 4. до 8. века (мишљење светих отаца): у 4. и 5. веку, већина црквених
писаца употребљава шири канон. На истоку су то Свети Василије Велики, Свети Јован
Златоусти, Свети Григорије Ниски.. а на западу су то Амвросије Милански, блажени
Августин, Лав Велики...
Међутим, било је и оних који су били за ужи канон. На првом месту је то Свети Атанасије
Велики који набраја 22 књиге Старога Завета, а за дефтероканонске књиге каже да су
остављене од отаца које могу да се читају придошлима као корисне, али не и као
канонске. На истоку, за ужи канон залагали су се и Свети Григорије Богослов, Епифаније
Кипарски, Свети Кирило Јерусалимски, док су то на западу: Руфин који је прихватио канон
Светог Атанасија Великог и Блажени Јероним.
Међу каснијим великим ауторитетима треба истаћи Јована Дамаскина који у свом делу
набраја 22 књиге Старог Завета, док за дефтероканонске књиге каже да су прелепе и
корисне, али да се не могу наћи у истом кругу са канонским књигама.
4. Канон од 4. до 8. века (кодекси и сабори): Шири канон се налази у најстаријим и
најугледнијим кодексима, као што су Ватикански, Синајски, Александријски и у
Јефремовом рескриптусу. Схватања о ширем канону налазе се и у први каталозима
канона на западу. Потврду о ширем канону, налазимо и у писмима рисмких епископа,
 те тако папа Инокентије први у писму бискупу Ексуперију 409. године наводи шири
канон.
Најмеродавније би биле саборске одлуке, но ни једна општеобавезна одлука не постоји.
У 85. апостолском правилу наводе се књиге Старог Завета које треба да буду поштоване.
То су књиге јеврејског канона, али без Плача Јеремијиног. Но даље у канону се наводе и
књиге Макавејске, као и књига Исуса сина Сирахова, те је став овог апостолског правила
доста оспораван. Православни канонисти, Зонара, Аристин и Валсамон, сматрају да се у
правилу не набраја канон, већ се говори о књигама које треба поштовати, било оне
канонске или не.
Гледиште о ужем канону налази се у правилима помесног Лаодикијског сабора (између
343. и 381. године). У 60. правилу стоји да се смеју читати књиге Старог Завета и набрајају
се онако како стоје у јеврејском канону.
Три северноафричка сабора имају друкчија схватања и признају шири канон.
Први помесни сабор одржан је у Хипону 393. године. То је један од великих сабора, на
ком је председавао Аурелије, као и хипонски свештеник Августин. У 36. правилу се
набрајају све књиге Старог Завета као канонске.
Два картагинкса сабора из 397. и 419. године доносе исти закључак као и претходни
сабор. На сабору из 419. године је Аурелије поново председавао. У 24. правилу набрајају
се књиге које се смеју читати у цркви. На крају сабора, као и на Хипонском, речено је да
коначно решење треба да потврди римска црква, која је глава Запада.
Пето-шести васељенски сабор који је одражан 691. и 692. године, није донео прецизну,
већ крајње уопштену одлуку о канонским књигама, а то је да се потврђују сви помесни
сабори и сва мишљења светих отаца.

15.Римокатоличко и протестантско схватање канона

Римокатоличко учење о канону: На Тридентском сабору који је био 1546. године, међу
првим питањима решавано је и питање канона. 8. априла 1546. године проглашена је
одлука о прихватању ширег канона. Значајно је да се у том попису не прави никаква
разлика између првоканонских и другоканонских књига, нити појединих делова књига.
Протестанско учење о канону: Мартин Лутер је одбацио Свето предање и прогласио
Свето Писмо извором вере. Прихватао је само првоканонске књиге, а другоканонске је
назвао апокрифима, које ипак препоручује за читање. Ово схватање је касније усвојено у
службеном вероисповедању протестната на сабору у Дортрехту 1618. године.
Код англиканаца се у 19. веку водила расправа по питању канона, тј. да ли се издања
Библије треба штампати са или без дефтероканонских књига. Донета је одлука да се
штампа без. Но и поред те одлуке, постоје они који се не слажу са тим мишљењем.
 16.Канон код православних

У 17. веку било је бурних расправа по питању канона. Наиме, два православна теолога,
Митрофан Критопулос, касније патријарх александријски, и Кирило Лукарис, касније
патријарх цариградски, пошто су се школовали на западу у протестантској средини,
прихвалити су ужи канон и објавили га у својим књигама. Протестантско учење се огледа у
томе, што се дефтероканонске књиге називају апокрифима. Те књиге су изазвале буру
негодовања, па је због тог учења одржано више помесних сабора.
И у Русији се од 17. века, под протестантским утицајем, јављају иста мишљења, најпре код
Теофана Прокоповича, док је касније то мишљење преовладало код руских теолога, као
што су митрополит Филарет и митрополит Макарије. Међутим, било је и великих руских
богослова који су прихватили девтероканонске књиге, Свети Димитрије Ростовски,
Антоније Храповицки...
Дела митрополита Филарета и митрополита Макарија, утицала су и на румунксе
богослове као и на највећег бугарског старозаветника Марковског.
То схватање је усвојила и мањина грчких теолога, док већина грчких теолога прихвата
шири канон.
Код старијих српских библиста, који су били под руским утицајем, владало је мишљење о
ужем канону (епископ Тихон Радовановић и еписком Иларион Зеремски), док су новији
библисти заступали шири канон (Душан Глумац и Милош Ердељан).

17.Старозаветни апокрифи

Поред канонских и девтероканонских књига које су нам сачуване, помињу се и неке књиге
у Старом Завету које су изгубљене. (Књига о ратовима Господњим, 3000 прича
Соломонових, 1005 песама Соломонових...) О овим изгубљеним књигама мишљења су
различита. По једнима ове књиге су изгубљене, јер нису писане по Божијој инспирацији, а
по другима, изгубљене су зато што нису биле унесене у зборник светих јеврејских књига.
Но, постоји и треће мишљење, да су књиге биле богонадахнуте, али да су имале само
приврему сврху, те кад су неприлике нестале, није више било потребе да се те књиге
чувају.

Поред канонских, девтероканонских и изгубљених књига Старог Завета, постоје још једне,
а то су апокрифне књиге.
Реч „апокрифос“ значи скривен. Код многобожачких народа, апокрифи су означавали
књиге тајног садржаја, насупрот оним књигама које су биле свима упућене. Код хришћана,
почев од 3. века, апокрифи добијају више значења. На првом месту, то су књиге који се
лажно приписују писцима чије име књига носи, затим књиге којима Црква не признаје
каноничност и напослетку, јеретичке књиге пуне заблуда.
Данас, постоји разлика у терминологији. Православни списе деле на канонске,
девтероканонске и апокрифе (непризнате и осуђене), док протестанти девтероканонске
књиге називају апокрифима, а апокрифе називају псеудоепиграфима. По свом садржају,
неки апокрифи не садрже никаква јеретичка учења. Ови списи, настајали су већином у
тешким временима њихове историје, када се пророчка делатност скоро изгубила, а
политичка ситуација била веома тешка.

Старозаветни апокрифи се по садржају могу поделити на: законско-историјске, поуче и

пророчне.

1. Законско-историјски апокрифи:
-Књига јубилеја, или мало Постање како се још назива: Први хришћански писци су је
спомињали, међутим текст књиге је изгубљен. Оригинал је писан на јеверјском језику, а
делове изворног текста налазимо у Кумрану, где је вероватно и настао, око 100 године
пре Христа. У књизи се апокалиптичким стилом говори о Божијем отркивењу Мојсију на
Синају и о историји света од стварања до давања закона. То време је подељено на 49
периода од по 49 година, па с обзиром на празник Јубилеја, који се славио сваких 7х7
година, отуда и име књизи. Такође, придодаје се и важност Левијевом племену,
суботњем одомору, јелима и обрезању. Говори се и о животу после смрти, но не спомиње
се васкрсење, већ бесмртност душе.
-Трећа Јездрина књига је у преводу Седамдесеторице означена као Прва Јездрина те су је
зато и неки сматрали као канонском. Садржај књиге представља заправо компилацију
Књига Дневника, Јездре и Немије, те се износи историја Јерусалимског храма од цара
Јосије до Јездре (7-5. век пре Христа). Говори се и о Зоровавељу, коме је цар Дарија
допустио да гради храм у Јерусалиму. Сам текст књиге је сачуван на грчком језику, али
сматра се да је оригинал написан на јеврејско-арамесјком језику.
-Трећа књига Макавејска, говори нам заправо о догађајима који су се збили пре
Макавеја. Описују се прогони Јевреја за време Птоломеја 4. Филопатора (221-205. пре
Христа). Цар је наредио да се велики број Јевреја изведе у хиподром, како би их изгазиле
велике животиње, због тога што нису желели да принесу жртве идолима. Међутим, народ
Бог спасава, а краљ се каје и организује гозбу за све Јевреје и враћа им њихову имовину.
-Четврта књига Макавејска, назива се тако у Синајском и Александријском кодексу, док
се у великом броју рукописа ова књига назива „О господарењу разума“, што се показује
приликом мучења старца Елеазара и седморице браће Макавеја. Писац и време настанка
нису познати. Верује се да је написана пре пада Јерусалима, како би подигла морал
Јевреја пред римском најездом.
-Вазнесење Исајино, састоји се из више целина: „Мучеништво Исаије“ где се говори да је
пророк Исаија преструган за време цара Манасије, „Хришћанска апокалипса“ у којој се
говори о оваплоћењу, муци, смрти и васкрсењу Месије, о проповеди апостола и доласку
Антихриста, и „Виђење Исаијино“ у коме се описује Исајијин пут кроз седам небеса.
Писац је изгледа неки хришћанин са почетка 2. века који пише на основу старог јеврејског
предања.
-Соломоново завештање, књига у којој се говори како је Соломон, док је градио храм,
помоћу прстена који му је дао архангел Михаило, на које је била урезана петокрака,
свезао демона Орнију. Касније је изгубио ту моћ, због слабости према женама. Књига је
настала у 3. веку, а писац се служио старим списом из 1. века.
-Књиге о Адаму су различити списи из различитих времена: Живот Адама и Еве, Приче о
Адаму и Еви, Борба Адама и Еве са сатаном, Адамово завештање...
2. Поучни апокрифи:
-Завештање 12 патријарха, је књига која је првобитно била написана јеврејским језиком.
Пре него што се изгубила, неки јудеохришћанин ју је превео на грчки, мало је допунивши,
почетком 2. века. У спису се излажу последње речи Јаковљевих синова, који по узору на
свог оца и они остављају благослов својим синовима.
-Псалми Соломови, којих има 18, написани су у периоду од 63. до 48. године пре Христа, у
време Помпејевог освајања Палестине. Оригинали су писани на јеврејском, а сачувани су
само преводи. Псалми говоре о пустошењу римске војске и слични су по књижевној врсти
као и канонски псалми. Изражавају велику приврженост Закону и велику наду у Месију,
који ће доћи и успоставити јеврејско царство.
-Соломонове оде, којих има 42, славе Христа кога називају „Реч“ и „Божија мудрост“. Не
садрже ништа против хрићанског учења, али садрже гностичке елементе. Написана је у 2.
веку на грчком језику.

3. Пророчки апокрифи:
-Енохова књига, иако су црквени пицси знали за ову књигу, текст није сачуван. Тек у 18-19.
веку, открило се да је текст био написан на етиопском језику. Књига представља скуп
различите грађе из различитих времена, те обухватају период од 400. до 160. године пре
Христа. Садржи 108 глава, и говори о паду анђела, о суду који ће извршити Син Човечији
над анђелима, о историји света од Адама до Месије... Дакле, књига нам даје теологију,
есхатологију и месијанксу науку, непосредно пред долазак Исуса Христа.
-Четврта Јездрина књига, говори нам како Јездра прима 7 виђења. Прве три визије
односиле су се на судбину јеврејског народа, четврта се односило на славу града
Јерусалима, пето виђење јесте орао (Рим) који својим крилима прекрива целу земљу,
шесто виђење Јездра види како Месија скупља расејане Јевреје и седмо виђење јесте
диктирање петорици писара светог текста који је уништен у опсади града. Књига је
настала у 1. веку на семитско језику, а сврха њеног писања је буђење месијанске наде.
-Сибилина пророчанства, потичу из времана 2. века пре Христа до 3. века после Христа. У
тексту има много многобожачких, јеврејских и хришћанских елемената. Излаже се
историја од потопа до доласка Месије.

Остали апокрифи су: Мојсијеве вазнесење, Аврамова апокалипса, Евино јеванђеље...

18.Грчки преводи: Септуагинта

Потреба за преводом оригиналног старозаветног текста била је велика. После

Навуходоносоровог разорења Јерусалима 586. године пре Христа, већина јеврејског
народа, како простог тако и школованог, одведено је у ропство. Ту су Јевреји брзо
примали арамејски језик, док су јеврејски знали само учени људи. Друга група исељеника,
отишла је у Египат, где су настале две највеће колоније: Елефантина и Александрија.
После Александра Македонског, грчки језик су прихватили и Јевреји у Египту. Да не би
заборавили своје свете списе, Јевреји преводе на арамејски, односно на грчки језик.
Први и најбољи превод светих списа на грчки језик јесте александријски превод. Историју
превода нам излаже Аристеј, официр египатског цара Птоломеја 2. Филаделфа (3.век пре
Христа), у виду писма које Аристеј упућује свом брату Филократу. Наиме, у њему каже да
је цар, подстакнут својим библиотекаром Димитријем Фалером, желео да обогати своју
библиотеку преводом јеврејских светих списа. У Јерусалим је послао представнике
Аристеја и Андреју јудесјком првосвештенику Елеазару, молећи га да му пошаље учене
људе (од сваког племена по 6) и Закон. Да би молба успела, цар ослобађа 120 хиљада
јеврејских поклона, те шаље дивне поклоне првосвештенику и дар јерусалимском храму.
Првосвештеник Елеазар шаље 72 старца и Закон, које Птоломеј прима и поставља им 72
одговора, и добија 72 задовољавајућа одговора.
Царски библиотекар Димитрије Фалер, одвео је преводиоце на острво Фарос и у току од
72 дана, преводиоци су извршили превод Петокњижја. Када је превод био готов, позвани
су Јевреји из Александрије, а кад су чули, замолили су да се и остали списи преведу.
О овом спису је говорио и философ Филон који говори да су старци били иснспирисани и
да су употрбили исте изразе иако су били раздвојени. Свети Јустин мученик говори да су
72 преводиоца била затворена у 72 ћелије и да за време превода нису били у додиру, па
ипак, употребили су исте изразе. Вавилонкси Талмуд говори да су преводиоици радили у
72 ћелије и да је превод био истоветан, а Јерусалимски Талмуд пак говори да је превод
извршило 5 учених људи, од којих је сваки превео по једну књигу Петокњижја.

Особине превода: Различит однос према ориганалу, различит стил и квалитет превода,
непобитно сведоче да је превод настао у дугом временском периоду и од разних
преводиоца (250-100. пре Христа). Најбоље је преведено Петокњижје, док су остале књиге
слабије преведен, те је Црква за поједине књиге узимала Теодотионов превод (књига
прорка Данила). У преводу на појединим местима се избегавају антропоморфизми („рука
божија-моћ Божија“), док се поједина лична имена преводе по етимолошком значењу
(„Зои-Живана“). Неки новији истраживачи тврде да је превод урађен на основу јеврејског
текста који је био транскрибован грчким словима, но ипак, ову тезу већина библиста не
сматра довољно аргументованом.
Значај александријског превода је огроман. С обзиром да преводиоци нису имали
никаквих стручних помагала као што су граматике, речници или лексикони, и на велике
разлике између јеврејског и грчког језика, ово је прва прави потпуни превод који спада
међу најмонументалнија дела тог времена. Иако је прво био намењен египатским
Јеврејима, овај превод прихватају и јелинистичке синагоге у Палестини, Дамаску, Ефесу...
Овај превод је у многоме олакшао хришћанску мисију међу незнабошцима. Колики је био
углед овог превода, говори то да су поједини оци сматрали овај превод богонадахнутим,
но свакако је то мишљење претерано. Услед велике употребе, превод се морао стално
преписивати, те су тако настајале грешке и разлике које су квариле текст, те је због тога,
превод опадао у очима Јевреја. Чак су увели и дан жалости, повезујући га са даном кад је
начињено златно теле и због тога се код Јевреја јављају други преводи на грчки језик.

19.Грчки преводи: Аквила, Симах, Теодотион

(Блажени Јероним: „Аквила преводи ропски и дословно, Симах по
смислу, а Теодотион као стари-као седамдесеторица“.)

1. Аквилин превод: Аквила је био родом из Синопе. Прво је из незнабоштва прешао у

хришћанство, а касније постао јеврејски прозелит. Епифаније Кипарски сведочи да је
био рођак цара Хадријана.
Превод је настао око 130. године и његова главна карактеристика био је ропски однос
који је имао према оригиналу. Преводи сваку „честицу“ и синтатички се држи оригинала.
Овај превод представља чисто механичку транспозицију јеврејских речи, игноришући у
потпуности дух грчког језика. Педантост је била још једна одлика овог текста, а њу су
признавали Ориген и блажени Јероним. Но и поред свега тога, овај превод је код Јевреја
уживао велики углед, и вековима се употребљаао у синагогама.
2. Теодотионов превод: Теодотион је по сведочанству Иринеја Лионског био јеврејски
прозелит из Ефеса, а по Епифанију, био је родом из Понта и ученик Маркионов, па је
касније пришао Јеврејима. Његов превод се појавио око 180. године, и представља
више рецензију Александријског превода. Поред њега, служио се и неким старијим
грчким преводом, чије трагове видимо у цитатима Новог Завета и других списа из 1.
века. Веома је веродостојан и тачан, те није буквалан као Аквилин превод.
3. Симахов превод: Симах је, по Епифанију, био евионит. Његов превод се појавио око
200. године. Био изврстан познавалац јеврејског језика и Светог Писма, а такође и
класичног грчког језика. Био је и одличан стилист, тако да се његов превод одликује
класичном чистоћом и отменошћу грчке фразеологије. Доста је слободно преводио, па
се његов превод нашао као узор многима, међу којима је и блажени Јероним који га је
користио за превођење на латински језик.
 20.Хришћанске рецензије текста: Оригенова Хексапла, Лукијанова и
Исихијева

1. Оригенова хексапла: Хришћанска црква није себи стварала нов превод Старог завета
на грчки језик, већ се задовољавла преводом Септуагинте. Временом, услед непажње
или незнања преписивача, те услед тежње да се језик Старог завета прилагоди
народном говору... јављају се бројне разлике у тексту. Тог великог посла, око
исправљања и стварања новог превода прихватио се Ориген, један од највећих
хришћанских научника. Да би утврдио однос грчих превода, Ориген у уздужним
ступцима даје текст Аквиле, Симаха, Септуагинте и Теодотиона, стварајући такозвану
Тертаплу. Касније, да би рашчистио однос између јеврејског оригинала и Септуагинте,
он тертапли додаје још два ступца, јеврејски консонатски текст и грчку транскрипцију
јеврејског текста, те тако настаје Хексапла. Она је ишла следећим редом: јеврејски
консонантски текст, грчка транскрипција истог, затим Аквила, Симах, Септуагинта и
Теодотион. На основу паралелних текстова, Ориген је желео да у ступцу Септуагинте,
што више приближи јеврејском тексту. Грешке је исправљао, затим обележавао оно
што је сувишно или оно што недостаје код Септуагинте, те је то радио на следећи
начин: оно што се није налазило код Септуагинте, а налазило се у јеврејском тексту,
допуњавао је из Теодотионог, или Аквилиног превода, а ако се нешто налазило код
Септуагинте, а није било у јеврејском тексту, обележавао је посебним знацима у тексту
Септуагинте (знаци, обел и метабел).
Ово дело је Оригена коштало пуно труда и трошка. Приликом преписивања, користио
је 7 брзописаца и 7 краснописаца, и све то је радио 12 година. Дело је морало имати
3000 страница великог формата. Иако је Ориген имао најбоље намере, каснији тумачи,
са научне методе су ипак имали замерку. Ориген је тако створио рецензију текста
Септуагинте, а не критичко издање, те се зато каснији бројни преписи петог ступца
разликују од текста Септуагинте и називају хексаплирана рецензија Септуагинте.
Оригенова хексапла нам није сачувана. Приликом селидбе из Александрије у Кесарију
Палестинску, своје дело је оставио у тамошњу познату библиотеку. Јевсевије
Кесаријски је издао хексаплирану Септуагинту у 10 примерака, који су били поручени
од цара Константина Великог, а које је он поделио најугледнијим грчким црквама.
Оригеново дело је нестало 621. године, после арапског разорења Кесарије. Сачувани
су само делови написани на пергаменту који је у 10. веку био покривен другим
текстом. Тај фрагмент, открио је кардинал Меркати у Амвросијанској библиотеци у
Милану 1897. године.
2. Лукијанова реценија: Лукијан је био презвитер и оснивач антиохијске катихетске
школе. Страдао је мученички 312. године у Никомидији, где је и нађена његова
рецензија. Често су је цитарали Свети Јован Златоусти и Теодорит Кирски. При
рецензији је користио стару верзију Септуагинте. Лукијанови критички знаци су се
 разликовали од Оригенових по томе што су поред себе имали наведено Лукијаново
име. Његова рецензија је била основ каснијих превода. Сматра се да су је користили
Филоксен, творац сиријског превода, као и Свети Ћирило и Методије при стварању
словенског превода.
3. Исихијева рецензија: Исихије је био савременик Лукијанов. Био је еписком у Египту,
где је 311. године мученички страдао за време цара Максимилијана. Кирило
Александријски ју је радо употребљавао у својим делима. За разлику од Лукијанове
рецензије, која садржи дублете, Исихије их је избацивао. Иако је користио исти основ
као Ориген, ова рецензија је уживала велики углед, чак и већи од Оригенове хексапле.

21.Рукописи и штампана издања Септуагинте

Рукописе Седамдесеторице делимо по облику - на свитке и кодексе, по материјалу – на

папирусе и пергаменте, и по писму – на мајускуле и минускуле. Пошто је текст
Септуагинте био веома распрострањен, сачувано нам је преко 1800 примерака овог
превода, но мало је комплетних.

Најстарији фрагменти:
1. У књижари Џона Рајланда у Манчестеру, налазе се мали остаци папирусног свитка
писаног око средине 2. века пре Христа. То су фрагмети који садрже делове књиге
Поновљених закона, који су нађени у издвојеним деловима папирусне масе којом је
била обложена мумија. Уједно, представља и најстарији делић Септуагинте.
2. Енглез Честер Бети је 1930. године у каирским и фајумским антикварницама купио
бројне папирусне листове грчког превода. Највероватније је да су ови рукописи
нађени у рушевинама неког старог хришћанског храма. Нађено је 12 рукописа који
потичу из периода од 2. до 4. века после Христа, а од тога, 7 садрже делове
старозаветног текста.

Најстарији кодекси:
1. Ватикански кодекс, који потиче из Египта, с почетком 4. века. Предпоставља се да је
део од 50 Јевсевијевих кодекса, или да је пак припадао Светом Атанасију
Александријском. Садржи готово цео Стари Завет, који је у 15. веку попуњено помоћу
других кодекса, а од 1475. године, чува се у Ватикану.
2. Синајски кодекс, настао највероватније у Кесарији Палестинској у 4. веку. Пронађен је
1844. године у манастиру Свете Катарине на Синају. Открио га је Тишендорф у једној
корпи са одбаченим папирима који су служили за потпалу ватре, док је 1859. године
 сакупио цео кодекс. У новије време, велика улога у сакупљању кодекса, преписује се
руском архимадриту Порфирију. Нови завет је сачуван у потпуности, док делови Старог
завета изостају. Кодекс се налазио у Лајпцигу, а касније у Лењинграду до 28. децембра
1933. године, када је продат британском музеју у Лондону.
3. Александријски кодекс, настао је у Александрији у другој половини 5. века и
представља самостални тексст у хексаплираној преради. Садржи готово цели Стари
завет, а књига пророка Данила је додата из Теодотионовог превода. Почев од 11. века,
налазио се у библиотеци Александријске патријаршије. С почетка 17. веку, Кирило
Лукарис га је однео у Цариград, а 1628. године поклонио енглеском краљу Чарлсу
Првом. Краљ Џорџ Други га је 1753. године поклонио британском музеју.
4. Палимпсест Јефрема Сирца, потиче из Египта из 5. века. Преко избледелог библијског
текста у 12. веку, исписано је 38 трактата Јефрема Сирца у грчком преводу. Тишендорф
је помоћу хемијских реаганса учинио читљивим библијски текст. Сачувани су поједини
делови Старог Завета. У 16. веку овај кодекс је донет у Фиренцу, одакле га је однела
Катарина Медечи у Париз, где се чува у националној библиотеци.

22.Арамејски таргуми

У 6. и 5. веку пре Христа, арамејски језик је постао званични језик већег дела вавилонског,
а касније и персијског царства. У исто време, проширио се и као народни језик, па постаје
говорни језик Јевреја и у Палестини, те је јеврејски језик заборавља. На молитвеним
скуповима у синагогама, читао се одељак Старог завета на јеврејском, али се одмах
преводио на арамејски језик. Тај превод је био слободан, те није имао циљ да замени
оригинални текст, већ само да га учини разумљивим. Временом се појављује жеља да се
овај превод запише, те тако и настају арамесјки таргуми („таргум-превод“). У ризници
старокаирске синагоге су сачувани остаци 7 различитих таргума Петокњижја из 7-9- века.
Због мноштва различитих превода, јавила се жеља да се сви они сакупе, редигују и
прогласе обавезним. Имамо више њих:
Таргум Онкелоса, чији назив се преписују Аквили, који је преводио на грчки језик. Превод
је настао у Палестини између 1. и 2. века од стране непознатог аутора, а до нас је дошла
вавилонкса рецензија из 5. века. Имао је доста сличности са Аквилиним преводом због
буквалног превођења. Код Јевреја је уживао велики углед.
Таргум јерусалимски први, раније се погрешно називао таргум Јонатонов. То је потпуни
таргум Петокњижја, и више је коментар него превод. Свој коначни облик добио је тек у 7.
веку, иако су поједини делови старији од Онкелосовог таргума. Постоји и таргум
јерусалимски други, који је настао у 2. веку али се временом искварио.
Таргум пророка, који се преписује раби Јонатану. Настао је у 1. веку и више је коментар
него превод.
Таргуми поучних књига, представљају дела различитих писаца и називају се још и таргум
Јова, таргум Псалама, таргум Дневника... Садржај није уједначен, већ се смењују преводи
и препричавања.

23.Сиријски преводи

Пешито, обичан или једноставан у овом случају, превод. Превод је настао у 2. веку,
вероватно у јудеохришћанској заједници у Едеси, као дело више преводилаца. Главне
карактеристике превода су јасноћа и верност према оригиналу као и чињеница да се у
њему фаворизује молитва и вера и да је присутан смањен ентузијазам у погледу жртви и
других ритуалних радњи. Поставља се јаз између Бога и света, што се постиже употребом
израза анђео уместо Бога. Свети Јефрем Сирац сведочи да је у његово време овај превод
био у општој употреби у сиријској Цркви, називајући га „наш превод“. Ранији подаци
сведоче да су овај превод користили Ориген и Мелитон Сардски.
Сиро-Хексапла, Епископ Павле Телски (око 600-650) почетком 7. века, превео је
старозаветни текст, користећи LXX. Превод садржи Аристархове дијакритичке знаке и
делове Аквиле, Симаха и Теодотиона па подсећа на Хексаплу, те отуда и носи то име.
Филоксенов превод, настао је у 6. веку, када је монофизитски епископ Филоксен наложио
хор-епископу Поликарпу да преведе делове или цео Стари завет са превода
седамдесеторице (Лукијанове рецензије). Овај превод користили су јаковити, који су
одбацивали Пешито.

24.Старолатински преводи

Преводи пре блаженог Јеронима, раније су се називали „итала“, а сада „ветус латина“.
Тих превода или реценцзија је било заиста много. У хришћанским општинама већих
римских градова у употреби је био грчки текст Светога Писма. Међутим, у удаљеним
местима, као што су на пример Северна Африка или Северна Италија... осетила се већ у 2.
веку потреба за преводом Светог Писма на народни, латински језик. Разликују се два
превода, афрички и европски. Прво сведочанство о преводу на латински језик имамо у
„Делима скилитанских мученика“ (180. година после Христа). У 3. веку је и у Италији и у
Африци постојао потпун превод Светог писма. Једна од главних карактеристика латинског
превода је употреба народног, а не класичног језика. Преводило се са грчког језика и то
веома ропски, тако да поједине речи нису ни преводили, већ су само транскрибовали.
Сачувано је око 50ак кодекса, међу којима је најважнији кодекс Бобио из 5. века који се
чува у Торинту.
Слично тексту седамдесеторице, током времена је и старолатински превод показивао
велику разноликост. Блажени Јероним се жали, говорећи да сваки појединац за свој рачун
додаје или избацује оно што му се свиди. Да би стао томе на пут, папа Дамас 383. године
поверава блаженом Јерониму ревизију старолатинског превода према грчком тексту.
Одмах је ревидирао Нови завет и поправио Псалтир, који је исте године ушао у
богослужбену употребу. После смрти папе Дамаса, блажени Јероним одлази на исток где
према Оригеновој Хексапли поново ревидира Псалтир. На исти начин је ревидирао и
остале књиге Старога Завета, но тај рад је нечијом преваром пропао за још време
Јеронимовог живота.

25.Вулгата

Од много већег значаја, него сама поправка старолатиснког превода, био је превод
блаженог Јеронима са јеврејског на латински језик. Блажени Јероним је од 386. године
усавршио знање јеврејског језика код покрштеног Јеврејина, Никодима. Преводио је 25
година, од 390. до 405. године. Не зна се кад је превео девтероканонске књиге. Како он
сам каже, поједине књиге је преводио за дан, а неке за ноћ. За све време превођења,
блажени Јероним је провео у пећини у Витлејему. При превођењу, трудио се да преводи
што слободније, а никако буквално, тј. ропски. Поред превода Седамдесеторице,
користио је и Аквилин, Симахов, Теодотионов превод, па чак и рабинску егзегезу. Језик
овог превода је народни говорни језик. Касније се овај превод назвао Вулагата, што као и
Пешито, значи раширен или опште познат.
Особине превода: Блажени Јероним, није увек верно следио јеврејски текст, већ је често
давао предност смислу. Тако је дугачке реченице скраћивао, непотребна понављања
избацивао, а када је било потребе, у текст је уносио и додатке. Иако је језик овог превода
био народни, блажени Јероним је пазио на лепоту латиснког језика. Употребљавао је
доста јеврејских и грчких речи које су се биле одомаћиле код латинских народа.
Историја Вулгате: Савременици блаженог Јеронима различито су прихватили превод, на
пример Јован Касијан га је назвао исправљачем превода, док је свештеник Софоније са
његовог превода превео Псалме и Пророке. Такође, наишао је и на тешке осуде. Један од
разлога је био тај, јер је нарушавао ауторитет „надахнуте“ Септуагинте. Највећи
заговорник против новог латинског превода, био је свештеник Руфин, иначе бивши
пријатељ блаженог Јеронима. У почетку, чак је и блажени Августин био противник новог
превода, те је молио Јеронима да престане са превођењем истог. Међутим, он је
променио своје мишљење, те је касније радо користио његов превод у својим делима. У
5. веку је још увек био више у употреби старолатински превод, док се у 6. веку подједнако
употребљавају. У 7. и 8. веку, више је био у употреби превод блаженог Јеронима у односу
на старолатински превод, док је у 9. веку, Вулгата била у потпуности прихваћена. Но,
временом се текст Вуглате кварио услед преписивања и мешања са старим преводом, те
је још у 6. веку било настојања да се текст исправи од грешака. Но, с почетка 9. века, Карло
Велики је наложио опату Алкуину да прочисти Вулгату, што је он и учинио на Божић 801.
године. Та исправка је прозвана Библијом Карла Великог. На Тридентском сабору 1546.
године, донет је декрет којим се Вулгата проглашава аутентичним преводом.
Фрагменти и кодекси: Сачувано је око 8000 рукописа и преко 30000 фрагмената Вулгате
из периода од 6. до 13. века. Најчешће се деле на три фамилије, према крајевима одакле
потичу. То су: италијанкса, шпанска и острвска.

26.Превод на старословенски језик

Превод на старословенски језик извршила су света браћа Ћирило и Методије. Непосредни
повод за тај рад била је молба кнеза Растислава из Моравске, који је 862. године од цара
Михаила Трећег из Цариграда тражио учитеље и служитеље „на рођеном им словенском
језику“. За тај рад изабрана су управо света браћа. Ћирило је најпре саставио словенксу
азбуку, такозвану глагољицу, док је ћирилицу, друго словенско писмо, највероватније
саставио Свети Климент Охридски у 10. веку. Словенски језик, на који су света браћа
превели свете књиге, био је говорни језик македонских Словена, али су језичке разлике
међу Словенима тада биле мале. Са преводом појединих списа, Света браћа су отпочела
још пре поласка у Моравску. Најпре су преведени делови који се читају на
богослужењима, тј. Јеванђеље и Апостол из Новог Завета, односно Псалтир из Старог
Завета.
Најпознатији слависти тврде да су преводиоци одлично познавали дух словенског језика.
Дуго се веровало да је превод вршен са Лукијанове рецензије, али има и мишљења да је
превод извршен са Исихијеве рецензије. Током времена се и словенски превод Библије
кварио, па је са разних страна долазило до поправке текста. Међу значајнијим
рецензијама су свакако оне из 14. које се преписује трновском патријарху Јевтимију, а
касније и руском митрополиту Кипријану. Значајан је такође и труд архиепископа
новгорадског Генадија око сакупљања књига Светога Писма на словенском језику у једну
збирку. Како би успео у својој намери, Генадије се обраћа доминиканском монаху
Венијамину, који је познавао словенски и латински језик и које је са Вулгате превео
поједине књиге које су недостајале. На овај начин, архиепископ Генадије је успео да 1499.
године скупи кодекс свих књига Светог Писма на словенском језику.
Почев од друге половине 16. века, почиње штампање Светог Писма. Кнез Константин
Константинович Острошки је 1575. године добавио један препис Генадијеве Библије и
1581. године у Острогу (Украјина) штампа прву словенску Библију, која се назива
Острошка Библија. Како Генадијева и Острошка Библија нису били на задовољавајаћем
нивоу, текст се и даље исправљао. Исправку је захтевао и Петар Велики 1712. године, али
тај посао је уродио плодом тек за време царице Јелисавете, када је 1751. године
штампана Јелисаветинска Библија.

27.Преводи на српски језик

Србима је словенски превод Библије био разумљив и зато се српски преводи појављују
релативно касно. Треба споменути да је прво српско Јеванђеље штампано 1537. године у
Рујанском манастиру, а Мардаријево у Београду 1552. године и у Мркшиној цркви 1562.
године. Иако штампани тада, народу је деценијама унапред било и даље разумљиво.
Гаврило Стефановић Венцловић (1680–1749) био је јеромонах, иконописац, проповедник
и преводилац који је у својим бројним проповедима оставио преведену на народни језик
скоро целу Библију. Био је путујући проповедник, те је тако препричавао и бројне
библијске приче.
О истовременим и конкурентским превода Новога завета Атанасија Стојковића и Вука
Караџића много је писано. Старији стручњаци су тврдили да је Стојковић плагирао Вука,
док пак новији истраживачи сматрају да су то два самостална превода.
Први преводилац извесних књига Старог Завета на српски језик био је епископ бачки
Платон Атанацковић. Превео је велики број књига Старог завета. Преводио је са
црквенословенског језика, а правопис му је био предвуковски.
Заслуга за превод свих књига Старог Завета припада Ђури Даничићу. Он је још пре
епископа Платона превео Псалтир, али Британско друштво није прихватило понуду за
штампање. Ипак, 1864. године у Бечу се штампа Псалтир Давидов, а 1867. године у
Београду цело Свето Писмо Старог и Новог Завета (заједно са Вуковим преводом).
Даничић је превео Стари Завет са латинског превода јеврејског Светог Писма. Језик и стил
превода су истоветни са Вуковим. Као и Вуков превод и Даничићев превод је више дело
лингвисте него теолога. Лепота језика, чини овај превод важним преводилачким делом.
Ипак, по мишљењу стручњака, век једног превода је двадесетак година, тако да сада има
доста архаизама. Даничићева Библија није коришћена на литургијама, нити су из ње
коришћени цитати у теолошким и књижевним текстовима, где је и даље примат имала
верзија на црквенословенском. Била је предмет и многих критика Цркве, пошто је била
дело филолога који нису имали адекватно теолошко ни библистичко образовање, a имали
су подршку римокатоличких и протестантских кругова.
Лујо (Алојзије) Бакотић био је познат и под псеудонимом Далматикус. Био је Србин
католик и правник по занимању. Превео је целу Библију (1933) са латинског користећи се
свим приступачним библијским текстовима. У културолошком смислу, овде је битна
одлука да се библијски текст штампа на латиници и да се уведе западна верзија избора
речи и изговора. Рецепција превода је била вишеструка: последњих година, Бакотићев
превод користили су баптисти у Србији и Јеховини сведоци.
До 2010. године девтероканонске књиге нису ни биле доступне на савременом српском
језику, а њихов „дискутабилан“ статус је остајао на снази. То је трајало све до превода
девтероканонских књигаод стране владике Атанасија и митрополита Амфилохија 2011.
године које су обједињене са Даничићевим преводима у циљу свеобухватног српског
превода са благословом Светог Архијерејског Синода СПЦ.

28.Кратак преглед историје тумачења Светог Писма

Библијска ерминевтика је наука која нам излаже историју и теорију тумачења Светог
Писма. Назив потиче од грчког глагола „ерминевин“ што значи говорити, преводити или
разјаснити. Врло рано се осетила потреба за исправним тумачењем Светог Писма, јер
постоје нејасна места и места за која је потребна предспрема. Задатак ерминевтике је да
на основу дугогодишњег искуства систематски изнесе правила за тумачење Светог Писма.
Поставља се питање, која је разлика између ерминевтике и егзегезе. Те две речи заправо
представљају синониме, ерминевтика би била наука која утврђује правила по којим се
врши егзегеза. Значи, ерминевтика и егзегеза се односе једна према другој као теорија и
пракса.
Тумачење у Старом завету: Нарочито се осетила потреба за тумачењем светих књига у
време ропства Јевреја у Вавилону у 6. веку и после повратка у Јудеју. Тумачили су их
свештеници и књижевници. Осим усменог тумачења, примећујемо и у самој збирци
светих књига да млађе књиге понекад тумаче старије, те се тако нека правила
ерминевтике показују у самом Светом писму.
Тумачење у Новом Завету - Христова тумачења: Почетке практичне хришћанске
ерминевтике налазимо у Спаситељевим тумачењима Старог Завета, као и у студијама
јеванђелиста и апостола. Међу многим питањима у новозаветним књигама, два су
најважнија: Христова личност и однос Старог и Новог Завета. Христос почиње своју
проповед читањем одломка из књиге пророка Исаије: „сад се ово Писмо испуни у ушима
вашим“. Више пута Христос објашњава ученицима, народу и фарисејима суштину своје
личности, које се углавном заснива на књигама Старог Завета. Такође, потврђује своје
порекло од Давида, али доказује да је Он Давиду и Господ. Основни принцип Христовог
односа према Старом Завету је да Спаситељ не укида законе и пророке, већ их допуњује
својим учењем, које се најбоље огледа на Христовој беседи на гори, која може да се
упореди са високом зградом, која се подиже на том темељу.
Тумачење јеванђелиста Матеја: Да би се блага вест Христовог учења ширила, многи
новозаветни списи били су упућени многобожачким народима и градовима. Међутим,
јеванђеље по Матеју, упућено је палестинским Јеврејима. Главна идеја Матејевог
јеванђеља је да се баш старозаветним књигама објасни Христова личност. Зато је
Матејево јеванђеље најбогатије местима из Старог Завета. За чињеницу што се у теологији
јавља појам „месијанкса места“ у Староме Завету, најзаслужнији је управо јеванђелист
Матеј. Он је нарочити труд уложио да у догађајима Христовог живота нађе наговештаје у
Старом Завету. Тако је највероватније, Матеј утицао на апостола Павла и на прве свете
оце, да пажљиво траже у Старом Завеу наговештаје Христове личности и новозаветних
догађаја.
Апостолска тумачења: У Делима апостолским налазимо неколико говора (говор апостола
Петра приликом силаска Духа Светога, говор ђакона Стефана...) који представљају
обрасце ерминевтичких правила. За развој и утврђивање ерминевтичких правила,
значајна су бројна тумачења апостола Павла у његовим посланицама. Он је сјединио
јеврејску традицију тумачења са новим јеванђелским откривењима, што се најбоље види
приликом тумачења личности Аврамове као духовног оца свих хришћана.
Јеванђелски и апостолски начин тумачења, постаће основа за каснија тумачења светих
отаца, што заједно представља материјал на коме се заснима ерминевтика као наука!

1. Тумачење светих отаца, рани период:

У прва три века хришћанства, хришћански писци су често тумачили Свето писмо из
апологетских разлога. У расправама са Јеврејима, многобошцима и јеретицима, први
хришћански писци били су принуђени да користе методе и јелинске алегорије и јеврејског
буквализма и ту настаје главни проблем тумачења Светог писма, наћи средњи пут између
буквалног и алегорисјког тумачења. Неки писци претерују у преносном тумачењу Светог
писма, те тако Климент Римски у својој посланици Коринћанима тумачи да црвена врпца
коју је Рава из Јерихона везала на свој прозор, представља Христову крв.
Карактеристично је учење Ириније Лионског, који иде средњим путем, одбацивајући
претерани буквализам и претерану алегорију, који истиче важну чињеницу, да се само
унутар Цркве налази правилно библијско тумачење.

Александријска школа: Александрија је била велики трговачки, културни и верски центар

старог века, мето где су се спојиле јеврејска теологија и грчка философија. Прву
хришћанску школу „Дидаскалион“, основао је Пантен око 180. године. Главна
карактеристика ове школе јесте спој Платоновог идеализма и јеврејске алегорије. Зато се
алегорисјки систем тумачења развио до крајњих граница, посебно у првом периоду
школе.
Један од највећих представника, био је Свети Климент Александријски. Он је сматрао да
су у заблуди они који признају само буквални смисао, те да такви никад неће дубље
схватити смисао верске истине. Ориген је још више развио алегорију. Био је веома учен,
вредан и плодан писац. Систематизовао је алегорисјке ерминевтичке принципе у свом
делу „О начелима“; у Светом писму види троструки смисао: телесни, душевни и духовни.
Он је сматрао да увек треба тражити духовни смисао, а буквални напустити, јер из
дословног смисла произилазе немогуће и апсурдне ствари које нису достојне Бога.
Оригеновим путем су ишли Дионисије Александријски, Григорије Тавматург, а нарочито
Јевсевије Кесаријски.
Најпознатији представници млађе александријске школе били су Свети Атанасије Велики
који је текстове са историјском садржином тумачио дословно, док је само поједине књиге
тумачио алегоријски, затим Дидим Слепи који је био слеп од своје пете године, али је низ
година био управник александријске школе и написао је доста егзегетских дела, те је
назван и „чудом библијске науке“ и Свети Кирило Александријски који је протумачио
скоро све књиге Светог писма, па су га назвали „светло александријске школе“.

Антиохијска школа: Појавила се око 280. године, а основали су је презвитери Доротеј и

мученик Лукијан. Ова школа је следила Аристотелову дијалектику и реализам, те се отуда
развила велика богословска школа која је у тумачењу заступала више буквални,
историјски смисао Светог писма. Насупрот алегорији александријске школе, која понекад
занемарују буквално значење, представници антиохијске школе стављају „теорију“ на
буквални смисао и теже да проникну дубље у истину. Антиохијци су пазили да „теорија“
не изврне историју, јер то не би више била „теорија“ већ алегорија.
Један од најплоднијих тумача антиохијске школе био је Свети Јован Златоусти. Основни
његов принцип је да у Светом Писму има садржаја који има дословни смисао, затим који
има алегоријски смисао и најзад, помешани и један и други смисао.
Веома познат, био је и Теодор Мопсуестијски, који је протумачио цело Свето Писмо. Но,
сва његова дела су уништена, јер је био осуђен на Петом Васељенском сабору због
порицања каноничности појединих старозаветних књига.
У 5. веку, Антиохијци постају помирљивији према алегоријском тумачењу. Један од
најпознатих тумача тог времена, био је Теодорит Кирски, који је говорио да за тумачење
Светог писма потребно божанско озарење, ишао је средњим путем, избегавајући сваку
претераност буквализма и алегорије.

Западни оци: У погледу библијских студија, у време светих отаца, западне цркве су доста
заостајале за источним. Главни разлог за то лежи у непознавању грчког језика.
Први велики тумач, био је Иполит Римски, кога су у погледу духа и образовања поредили
са Оригеном. Држао се дословног смисла, али је користио и умерену алегорију.
Тертулијан и Кипријан Картагински, нису писали праве коментаре Светог писма, већ су
апологетски објашњавали библијске текстове.
Амвросије Милански признаје дословни смисао, али радо тражи дубљи смисао и
показају интерес за символику бројева, биљака, животиња...(пасхално јагње-праслика
Христа)
Блажени Јероним је својом оштроумношћу, образовањем и познавањем језика
превазишао све своје савременике. Назван је највећим тумачем Светог писма.
Блажени Августин није познавао јеврејски језик, а грчки осредње. Његова вредност се
састоји у објашњавању догматских места у Светом Писму. Вешто је спајао александријску
и антиохијску методу, прво се задржава на дословном смислу, а потом тражи тајанствени.

2. Средњи век, рани период:

После златног доба светих отаца 4. и 5. века, долази до застоја од 6. века. Тумачи мање
дају оригинална дела, већ сакупљају у објашњавају раније писце и тада настају збирке
„катене“. Оне су врло важне зато што су нам у њима сачувана многа важна тумачења
светих отаца чија су дела изгубљена.
Доба схоластике: Схоластика свој врхунац достиже у 13. веку. Највише су у употреби
паралелна места. Долази до удаљавања од размишљања светих отаца. Постепено се
теологија одваја од Светог Писма као самостална наука. Напушта се молитвено
проучавање у црквеној заједници, тако да се вера претвара у религијску философију.
Најпознатији представник схоластике, био је Тома Аквински којиј није имао потребно
знање библијских језика и историје, али је имао доста интересантних идеја. Држао се
дословног смисла, мада признаје и духовни смисао. У свом делу „Сума теологије“ говори
о Старом завету као о припреми за савршенство, да је он савршен за своје време, али не
за свагда.
Тумачење Светог писма у средњевековној Србији: Српски средњевековни писци имали
су исти став према Светом писму као и свети оци, који су са подједнаким поштовањем и
љубављу цитирали и Стари и Нови завет. У црквеном песништву слике из Старог завета су
честе, уметничке лепе. И у хришћанском живопису и иконопису, представе из Старог
завета зауозимају видно место. Све то говори да је у црквеним сазнању раног и
средњевеконог хришћанства Стари завет имао исти ауторитет као и Нови завет.
На таквим схватањима развија се и српска православна мисао. Однос српских
средњевековних писаца према Светом писму најбоље се огледа у житијима, која су била
најомиљенија књижевна форма. Од 75 књига Старог и Новог завета, наши писци су
употребили у својим делима 60, што значи скоро све књиге Светог Писма. Већина наших
писаца цитира Стари завет, док само једино Свети Сава више цитира Нови завет.
Често цитати нису дословце наведени. То долази пре свега отуда, што су цитирани по
богослужбеним књигама, у којима има одступања од оригинала. Често се изостављала
нека реч, а још чешће се додавала нека нова. Понеки писци су и препричавали текст
Светог писма. Српски средњевековни писци, сваку личност или догађај који описују,
одмах подкрепљују одговарајућим цитатом из Светог писма, јер за њих, Свето писмо није
представљало књигу схоластичке теологије, већ сам живот.
3.Ерминевтика у новијој српској теологији:
Стање у Србији је тешко због турске окупације, воде се борбе за ослобођење. Библистика
није на завидном нивоу, те важни помак за њу јесте превод Светог Писма на српски језик
у 19. веку. Но, Свето писмо није било доступно свима, користило се само у литургијско-
богослужбеном контексту. Богословски факултет у Србији није постојао, те свршени
богословци одлазе на Духовне Академије у Русију (Кијев, Москва, Петроград), Аустро-
Угарску (Черновци, Беч), Швајцарску (Берн) и Немачку.
Стање на западу је у суштој супротности, долази до цветање библистике – настаје обиље
егзегетских коментара, бројна помагала (лексикони, речници). Наступа доминација
историјско-критичке методе (фокусира се на историјски контекст настанка текста – аутор,
место и време настанка и његовог преношења, питања композиције, жанра итд). Иако је
дошло до продора историјског критицизма у руско академско богословље на другој
страни је стојао „апологетски приступ“ насупрот протестантском рационализму.
Међу првима који се бавио старозаветном проблематиком био је епископ Иринеј Ћирић
(1884-1955). Своје образовање стекао је у новосадској гимназији, а касније и у московској
Духовној академини 1906. године, и на послетку на филозофском факултету у Бечу 1910.
године. Био је наставник Старог завета и Старозаветне археологије у Сремским
Карловцима. Његова метода је историјско-критичка метода, која је доминанта кроз читав
његов живот. Бавио се темама као што су библијско казивање о постанку света и
проблемима ауторства Пентатеуха. Највеће заслуге се приписују њему зато што је широм
отворио врата академске старозаветне библистике код Срба, фундирајући развој
библијског богословља као академске дисциплине и пре оснивања факултета.
Епископ др Тихон Радовановић (1891-1951) је своје образовање стекао у београдској
богословији, а основне студије је завршио у Атини. Био је доцент на катедри за Свето
писмо у новооснованом факултету од 1924. године. Темама којима се бавио, биле су
богонадахнутост Светог Писма, увод у књиге старозаветних пророка, Мојсије и критика,
месијанизам у Старом Завету, преводи Старог Завета, стварање у Библији и у природним
наукама. Што се тиче метода, није тако отворен према историјско - критичкој методи као
епископ Иринеј Ћирић, већ је имао апологетски став према историјском критицизму.
Такође, бавио се и проблемима ауторства Пентатеуха, користећи радове римокатоличких
апологета. Био је оптуживан да подржава дарвинизам, да су пророци за њега само
„сањари“ и екстатичари и да монотеизам почиње тек са Мојсијем, но Свети Архијерејски
Синод одбацује оптужбе као неосноване.
Професор др Душан Глумац (1899-1980) је своје образовање стекао у карловачкој
богословији, а основне студије је завршио на богословском факултету у Београду. Поред
тога, завршио је и филозофски факултет у Берлину и Лајпцигу. Био је асистент, па доцент
за Стари Завет и Библијску археологију на београдском богословком факултету, као и
декан касније два пута истог факултета. Велики допринос дао је српској библистици тако
што је издао два значајна уџбеника: Граматика јеврејског језика и Библијска архелогија,
који се и данас користе. Теме које је обрађивао тицале су се Талмуда, јудаистике, псалама
и пророштва. Због потпуне доминације историјско – критичке методе, имао је негативну
реакцију код неких потоњих теолога.
Проф. др Милош Ердељан (1907-1986) своје образовање стекао на основним и
докторским студијама у Београду. Био је доцент за Стари Завет од 1947 и два пута декан
ПБФ-а. Надовезао се на радове епускопа Иринеја и професора Глумца - доминантност
историјско-критичке методе. Није пуно написао, најзначајније дело у контексту рецепције
је „Посебан увод у Свето Писмо Старог Завета“ (које се као уџбеник и данас користи).
Оптуживан је да је протестант, а његова теологија неправославна, па је добио надимак
„Велхаузеновац“.

Епископ др Николај Велимировић (1881-1956) је своје образовање стекао у Богословији у

Београду, затим се школовао у Берну, Оскфорду и Женеви. Веома је значајан његов
допринос старозаветној библистици – дело „Рат и Библија“, које је имало широку
рецепцију.
Ава Јустин Поповић (1894-1979) је своје образовање стекао у Богословији у Београду,
затим на Оксфорду, а докторирао је у Атини. Био је доцент на катедри за систематско
богословље 1935. године. Због последица Првог и Другог светског рата, као и
комунистичког прогона, потпуно је одбацивао историјско-критичке методе и самим тим
отклон од наслеђа епископа Иринеја Ћирића, Глумца, Ердељана..
Епископ др Атанасије Јевтић, рођен је 1937. године и своје образовање је стакао у
Београду, Атини и Паризу. Свој допринос старозаветној библистици дао је преводом
Псалтира са коментаром, преводом Књиге постања са коментаром и преводом
Макавејских књига. Следио је свог учитеља, Аву Јустина – одбацивао је историјско -
критичку методу.
Епископ др Амфилохије Радовић, рођен је 1938. године, а своје образовање је стекао у
Београду, Берну, Атини и Риму. Био је доцент на катедри за систематско богослове за
предмет Дидактика. Допринос старозаветној библистици дао је „Историјским пресеком
тумачења Старог Завета“ и преводом девтероканонских књига. Следи Аву Јустина и
против је апсолутне доминације историјско-критичке методе.
Веома значајни су још и протођакон Радомир Ракић, професор др Драган Милин и
професор др Илија Томић.

Утицај историјских околности на (старозаветну) библистику: сви после епископа Иринеја

Ћирића нису могли у Русију због револуције, и ту су се везе покидале. Након тога
приметан је одлазак наших људи на запад (епископ Тихон, професор Глумац и професор
Ердељан), као и у Грчку и Италију (епископ Амфилохије и епископ Атанасије) и касније
доста на запад (професор Милин и професор Томић). Такође, комунистички прогон и
тешко материјално стање наставника (Ердељан није много писао), као и историјске
катастрофе Европе (Први и Други светски рат и револуције) и утицај на Аву Јустина –
разочарење Европом, повратак изворима...
Велики помак се догодио у 20. веку у односу на 19. век - фундирање старозаветне
библистике као академске дисциплине, као и настајање кључних дела у овој области, а и
огромног корпуса студија и чланака. 20. век представља век тражења савремене
православне методе тумачења Св. Писма.
Методе српских старозаветника: однос према егзегетској методи у српској библистици
зависио је од више фактора: од места студирања, општих теолошких стремљења у
православној теологији, личних афинитета и историјских околности егзегета. Тако
разликујемо два пола српске старозаветне библистике у 20. веку. Са једне стране
историјско - критичка метода код епископа Иринија Ћирића, епископа Тихона, професора
Глумца, професора Ердељана, професора Милина, професора Томића – предност
фундирање библијског богословља као академске и универзитетске дисциплине и чување
од екстремних позиција метода. Једина мана била је ограничена рецепција чак и у
академским круговима. Са друге стране: ава Јустин, владика Николај, епископ Атанасије и
епископ Амфилохије - потпуно или делимично одбијање историјског критицизма;
фундирање аскетско-монашког приступа Св. Писму и наглашавање патристичке егзегезе.
Предност ове методе је широка рецепција библијског богословља, јасан утицај на живот
Цркве, док је мана била кретање ван строгих узуса академске библистике, недостатност
строго традиционалног приступа и затвореност за нове приступе тексту.
Поуке старозаветне библистике 20. века за 21. век: Српска православна црква баштини
обе методе од својих учитеља и отаца, како аскетско-монашку и патристичку егзегезу (ава
Јустин, владика Николај, епископ Атанасије, епископ Амфилохије), тако и историјско-
критичку (епископ Иринеј Ћирић, епископ Тихон, професор Глумац, професор Ердељан,
професор Милин, професор Томић), те ни једну од ових метода не треба негирати и
запоставити, већ радити на њиховој синтези.