УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ

ВЕЖБА

Предмет : Увод у Нови Завет

Тема : Прва посланица Јованова

МЕНТОР КАНДИДАТ

др Драгутиновић Д. Предраг Бранислав Јесић, 10/136

Београд

2011.

1
Назив
Без обзира на то да ли је аутор ове посланице заиста апостол Јован или не,
Посланица прва апостола Јована се кроз историју цркве углавном њему приписивала и
називала његовим именом . Али било је и других назива. Каравидопулос наводи да се овај
новозаветни спис код Августина ( +430.) назива, сасвим интересантно, „Посланица
Парћанима“. Од тог времена многи рукописи Вулгате после 9. Века следе Августинов
назив.
Како се ова појава објашњава ?
Историјски посматрано, могуће је да је ово апостолско писмо било упућено хришћанима у
Партији и Вавилону мада је далеко извесније да је овај назив дошао као последица
погрешног преписивања са грчког на латински где је преписивач речи „Ιωαννου του
παρθενου“ које се налазе у наслову , и преводе се као „Јована девственика“ , променио у
ад Партхос , што указује на хришћане у Партији.

Аутор
Познато је данас да један број новозаветних канонских списа није дело оних
апостола чије име носе у називу. На пример, зна се да „Посланица Јеврејима апостола
Павла“ није дело самог апостола Павла већ, највероватније другог хришћанског писца.
Тако се и , кад су неки други новозаветни списи у питању , не може са сигурношћу
тврдити ко им је аутор.
Кад је Прва посланица апостола Јована у питању, она се у хришћанској традицији одувек
везивала за апостола Јована Богослова, као што се истом апостолу приписује и једно од
четири еванђеља заједно са још две посланице и Откровењем . И у проучавању ове
посланице увек се гледају и поменута три списа јер је утврђено да су у блиској вези, врло
су сродни и вероватно им је аутор исти.
Први црквени писац који помиње, цитирајући неки део ове Јованове посланице је
Поликарп Смирнски. Јевсевије Кесаријски каже да је и Папије Јерапољски знао за ову
посланицу а вероватно ју је познавао и Јустин. Да је аутор ове посланице апостол Јован
сведоче Иринеј, Ориген, Климент и Дионисије Александријски а Јероним је писао како је
Прва Јованова прихваћена свуда.
С обзиром на то да су поменути црквени ауторитети прихватали Јована као аутора овог
дела остаје мало сумње у другачију могућност. Ипак, било је и других мишљења. Нека
таква мишљења су настала као резултат једне Папијеве изјаве који у својим „Тумачењима
пророштава Господњих“ помиње постојање двојице Јована; првог , једног од
дванаесторице апостола и другог којег назива „старијим“ ( презвитером) који је
хришћанин друге генерације. Неки научници ,списе који носе Јованово име , приписују
овом другом Јовану.
Постоји и мишљење да се и велике сличности Прве Јованове и Јовановог еванђеља,
као и неоспорне разлике ова два списа, могу објаснити тиме да је посланица настала као
дело неког Јовановог блиског ученика. Познато је да је постојала пракса да први аутор ( у
овом случају апостол Јован) уместо да сам пише писмо пажљиво изради нацрт писма и да
га повери неком свом блиском ученику на разраду. Тај писац с обзиром да добро познаје
богословље свог учитеља и изразе које он користи, пише посланицу али такође, не лишава

2
дело и свог личног утицаја којим се и објашњавају разлике између Еванђеља по Јовану и
његове Прве посланице. У овом случају би посланица била дело блиске сарадње учитеља
и ученика.
Још једно , врло могуће, решење кад је у питању ауторство не само ове посланице
него и свих јовановских списа, је прихватање постојања „јовановске школе“. То не би била
школа у академском смислу већ скуп хришћанских богослова специфичног
( јовановског) теолошког израза. Другим речима, нема једног аутора него више њих.

Време и место настанка

Најкраће и најједноставније би било рећи да је Прва посланица Јованова настала у

Ефесу у последњој деценији првог века. И ови подаци су нешто у чему се већина научника
слаже. Оно о чему постоје различита мишљења је редослед настајања Јованових списа
( прве посланице и еванђеља без преостале две посланице) тј. да ли је Прва посланица
претходила еванђељу или је било обрнуто. Већина истраживача сматра да се посланица
надовезује на еванђеље , тежећи да га актуализује у новим околностима. Аргументи за
овакво мишљење су: а) заповест љубави се смешта у црквени контекст; б) историзација
дуализма тама-светлост; в) наглашавање футуристичке есхатологије која је одлика
најмлађег слоја у генези Еванђеља по Јовану. Са друге стране, они који верују да је Прва
Јованова посланица претходила еванђељу, наводе следеће разлоге: а) упосланици се
никада не цитира еванђеље; б) раздор унутар јовановске заједнице који се помиње у
посланици за еванђеље је прошлост; в) у посланици се Христос поистовећује са
Параклитом. Разликовање Христа и Параклита се развило касније, тек у еванђељу.
Харингтон у свом „Уводу у Нови Завет“ каже да је вероватна претпоставка да је посланица
настала пре еванђеља тј. пре него што је еванђеље добило свој коначни облик, пошто је
настајало у слојевима.

Књижевна врста

Ово дело сврстано је у посланице мада му недостају неки елементи писма који су
уобичајени за грчко- римски свет времена у коме је настала, као и за остале новозаветне
посланице ( сем Посланице Јеврејима ). Прва Јованова посланица почиње нагло, без
уводне формуле и поздрава. Изостаје и представљање аутора, не наводе се примаоци а
нема ни завршног поздрава. Одсуство ових најважнијих посланичких делова оставља
могућност да се ово дело може сматрати неком омилијом која је намењена целој цркви или
енцикликом упућеној хришћанима римске провинције Азије. Такође постоје предлози да
се ово дело може назвати трактатом, манифестом , службеном посланицом итд.
Ипак, пажљивијим проучавањем видимо одлике писма; овај документ је упућен
одређеном лицу или некој групи људи а настао је са одређеним разлогом. Аутор се
адресатима обраћа са „браћо“ , „дјецо“, „љубљени“ , познато му је њихово духовно и
морално стање и осећа одговорност за њих. Прилично је сигурно да се обраћа одређеној

3
групи читалаца који би могли бити чланови више хришћанских заједница. То је и разлог
што се ова посланица назива енциклијска ( циркуларна).

Циљ писања и садржај Прве посланице апостола Јована

Углавном се као сврха писања ове посланице наводи деловање лажних учитеља,
јеретика у јовановским заједницама којима се Јован својим списом супротставља. Ови
јеретици су највероватније докети, који су поричући истинско оваплоћење Логоса, на крају
негирали и могућност целокупног, (и телесног и душевног) човековог спасења. Ове лажне
учитеље аутор назива „антихристима“ и наводи критеријум на основу којег се разликује
јеретик од хришћанина са здравом вером : „ сваки дух који признаје да је Исус Христос у
тијелу дошао, од Бога је, а сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао,
није од Бога; и то је дух Антихриста“ (4, 2-3).
Кад је у питању књижевни садржај овог новозаветног списа, они који су се бавили
њиме наводе да га је тешко анализирати. Разлог за то је што писац прелази са једне теме на
другу па се поново враћа на прву, привидно је понављајући и додајући неки нови елемент
и испитујући га из другог угла. Овај спирални и циклични начин размишљања среће се и у
Еванђељу по Јовану.
Почиње се кратким уводом ( 1, 1-4) који подсећа на увод поменутог еванђеља. Ту из
перспективе директног сведока пише хришћанима како би и они имали „заједницу“ са
Оцем и Сином.
Теме које би се могле уочити су : питање греха, питање теолошког идентитета Исуса
Христа и питање љубави.
Препознатљивост греха је карактеристична за веру, а њогово игнорисање је исто
што и одрицање спаситељске димензије Христове смрти ( 1,5-2,2). За човека који се налази
у заједници са богом немогуће је грешити ( 3, 4-10). Помиње се и „грех који је на смрт“1 и
„грех који није на смрт“.
Друга тема је питање теолошког идентитета Исуса Христа. Исус није дошао само
водом ( крштење ), већ водом и крвљу ( смрт). Оваплоћење и смрт Исуса Христа изграђују
Његов теолошки идентитет, тако што је он „Син“ кроз кога се приступа Богу (1Јн 5, 5-12).
Трећа тема је љубав. Љубав према ближњем је реалност живота у Духу. Љубав
према Богу пројављује се на пољу односа према „браћи“. Овде једино није потпуно јасно
да ли се љубав односи само на „браћу“ хришћане или је универзална тј. односи се на све
људе. Љубав према Богу, уколико није праћена љубављу према брату, лажна је , не постоји
у ствари. Док се љубав према Богу , такође изражава испуњавањем Његових заповести.
И на крају би требало поменути једну појаву из Прве посланице Јована апостола.
То је проблем назван Comma Johanneum. Он се тиче стихова 7 - 8 из 5. главе. Тај део гласи
овако : „ Јер је троје што свједочи на небу: Отац, Логос (Ријеч), и Свети Дух; и ова
тројица су једно. И троје је што свједочи на земљи: дух, и вода, и крв; и ово троје су
уједно.“ Ова два стиха се не прихватају као саставни део посланице. Не постоје ни у
једном грчком рукопису, не спомиње се ни код Отаца иако је било прилике да се ове речи о
Светој Тројици итекако користе у време богословских спорова . Верује се да је овај
1
Овај први грех Каравидопулос везује за јеретичко, докетско учење о Христу које је и
било повод за настанак ове посланице.
4
додатак настао у Северној Африци , одакле се пренео у Шпанију и тако ушао у текст
Вулгате у 9. веку. Претпоставља се да је постојао у неком латинском рукопису ове
посланице негде са стране, као белешка, и да је каснијим преписивањем ушао у састав
текста.

Литература:

Каравидопулос Јоанис, Увод у Нови Завет, Боград-Шибеник, 2005.

Драгутиновић Предраг, Увод у Нови Завет – Основи новозаветне науке I, Београд, 2010.
Харингтон Вилфрид, Увод у Нови Завјет – Спомен испуњења, Загреб 1993.
Дрејн Џон, Увођење у Нови Завет, 2004
Нови Завјет Господа нашег Исуса Христа, Издање Светог архијерејског синода СПЦ,
Београд 1997.