Милош Бјелица

Јенавђеље по Марку – Позив на праћење Исуса

Апстракт: У историји хришћанске Цркве, веома дуго је владало уверење да Јеванђеље по

Марку заправо представља неку врсту скраћене, или препричане, верзије Јеванђеља по Матеју
и Луки, а такво уверење је трајало до средине 19. века. Уколико се осврнемо на Патристичка
сведочанства, приметићемо да готово да не постоје никакви коментари и тумачења овог
Јеванђеља, а главни разлог за то јесте што се ово Јеванђеље доживљавало као некакав извод
горепоменутих Јеванђеља. Дакле, тек је средином 19. века утврђено да Јеванђеље по Марку, не
само да временски претходи осталим синоптичким јеванђељима, већ представља и један од
њихових главних извора.1

На почетку, како је наша тема да говоримо о Јеванђељу по Марку,

ипак прије тога треба разјаснити пар чињеница. Именица „ευανγγελιον“ била је
веома заступљена у култу римског цара, тј. увек је гласила у множини „τα
ευαγγελια“, и тицала се неких лепих, радосних, или благих вести везаних за
римског цара. Та блага вест могла је да означава рођење престолонаследника,
ступање на трон римског цезара, победу римског цезара у некоме рату итд. У
Марково време, било је веома заступљено „јеванђеље“ о проглашењу Веспазијана
за цезара: „Тек што је дошао Веспазијан у Александрију, стигоше из Рима радосне
вести. А у Александрију су били дошли посланици из свих крајева васељене да му
пожеле срећу, која је сада била његова.“2 Дакле, видимо да Марко узимма један

1
Уп. Каравидопулос Јоанис, Увод у Нови Завет : уџбеник за богословије и православне гимназије, превела
Лада Јагушт Акад, Београд : Свети Архијерејски Синод СПЦ, 2010. – 85. стр.
2
Драгутиновић Предраг, Увод у Нови завет : основи новозаветне науке, Београд : #Институт за теолошка
истраживања, 2010 (Београд : Гласник). – 152. стр.

1
политички термин тога времена и даје му нови контекст. Марко под појмом
„јеванђеље“ подразумева благу вест о Месији, односно оно шта је тај Месија
учинио (смрт и васкрсење), и шта је проповедао. Он жели да каже да прави цар
није римски цезар који седи на трону, већ је то Васкрсли Христос, и само је Он
достојан клањања. Овај текст веома мало личи, подсећа, на античку биографију,
али он то није зато што недостају важни елементи за античке биографије попут
рођења, детињства, школовања итд. С друге стране, ово Јеванђеље садржи и неке
елементе јудејског биографског предања, у питању су неки елементи који су
карактеристични за живот пророка. Али ово Јеванђеље није ни античка, а ни
јудејска биографија, већ је реч о једном потпуно новом књижевном жанру. Дакле,
Јеванђелист Марко је тај који први пут у историји пише један текст који треба
схватити као Јеванђеље, он заправо формира један у потпуности нови књижевни
жанр. Спомиње пуно име Исуса Христа заједно. Други Јеванђелисти када говоре о
Христу они га ословљавају Исус или Христос, и користе разне христолошке наслове.

Хронолошко првенство Јеванђеља по Марку у односу на остала

јеванђеља

Јеванђеље по Марку је новозавјетни спис које је најређе тумачен и који је

вијековима лежао у сјенци других јеванђеља све до средине 19. вијека . Гледиште
о хронолошкој вези јеванђелисте Марка са осталим јеванђелистима , које је по
предању преовлађавало, почело је да се мијења од средине 19. вијека, када је
познати научник Лахман, изнио једну теорију везану за синоптички проблем
(теорија о два извора) на основу које је покушао да докађе да је Марково
јеванђеље настало хронолошки прво и да су друга двојица синоптичара (Лука и
Матеј) користили као један од основних извора управо Марково јеванђеље.
Јеванђеље по Марку настало је 65 и 70. Године. Зашто се узима 65. година ?

2
Та година се узима из разлога што је апостол Марко био ученик апостола Петра, а
према предању Цркве апостол Петар је страдао 64. године у Риму, те се сматра да
је послије смрти апостола Петра, апостол Марко дошао на идеју да запише своје
Јеванђеље. Даље, 70. година нам говори да Јеванђеље није настало послије 70.
године, зато што из 13. главе, која се назива есхатолошка или мала апокалипса,
може уочити да се није десило разорење Јерусалима. Ова година је врло кључна за
јеврејски народ.
Јеванђеље је написано у Риму. Постоје неке теорије да је настало у Срији и
Палестии, али ова теорија да је настало у Риму је најзаступљенија.
Гледиште Јована Златоуста, да је Јеванђеље написано у Александрији, изгледа
усамљено и нико га више не подржава3.
.

Садржина јеванђеља

У Јеванђељу по Марку као и у осталим јеванђељима не може се наћи

потпуни и на систематичан изложен Христов живопис, него само неке
карактеристичне епизоде из Његовог живота и учења, које имају сврху да укажу да
су се у Христовој личности остварила обећања Божија о спасењу човјечанства 4.
Једна од тих начина је подјела на основу постепеног откривања личности Месије и
тајне Царства Божијег:

- Месијански почеци – дио текста у којем Марко свој текст назива

„Јеванђељем Исуса Христа.“ Овај благовијест почиње у моменту када Јован
Крститељ најављује долазак Христа и када га крштава, и када Бог Отац
изговара да је он „Син Љубљени“; управо тад Христос започиње своју
проповијед „Јеванђеља о Царству Божијем.“
- Месијина чуда и Његов сукоб са представницима старог вјерског поретка;

3
Јоанис Д. Каравидопулос, Увод у Нови Завет I, Београд, 2010, 95.
4
Јоанис Д. Каравидопулос, наведено дјело, 88.

3
 - Стварање новог народа Божијег и откривање тајне Царства Божијег са
параболама и чудима;
- Изгон Месије из Израиља и ображање многобошцима;
- Христов говор којим постепено припрема ученике за своје страдање;
- Улазак у Јерусалим и посљедње поуке прије страдања;
- Страдање и Васкрсење и

Епилог: Јављање васкрслог Христа.

Писац

Питање ауторства је често било довођено у питање. Према Сведочанству

Папија Јерапољског аутор овог Јеванђеља јесте Марко, пратилац и тумач апостола
Петра. Овај „Петров“ Марко, углавном се поистовећује са Јованом Марком из Дела
Апостолских, чија је мајка имала кућу у Јерусалиму. Он је пратио Варнаву и Павла
на првом мисионарском путовању, и постоји мишљење да је помагао Петру и
Павлу у Риму око 60-их година. По учењу отаца, по предању, у тој кући је
највјероватније одржана Христова посљедња вечера са ученицима. Послије
Васкрсења и Вазнесења ученици су ту били окупљени. Ту се десио догађај
Педесетице – силазак Духа Светога. На основу новозавјетних списа које имамо,
закључујемо да је Јован Марко био нећак Варварин и да је био син Марије
хришћанке која је пратила Господа и која се спомиње у јеванђељима. Јован Марко
се спомиње више пута у Светом Писму Новога Завјета:

Јован Марко се спомиње више пута у Светом Писму Новога Завјета:

- Два пута у Дјелима апостолским (у Дап 12. када апостол Павле иде на прво
мисионарско путовање на које је кренуо са Варнавом и његовим нећаком
Јованом Марко);
- Други пут се помиње у Дјелима апостолским гдје се послије мале свађе
иземђу Павла и Варнаве, они се враћају на Кипар, а апосл Павле наставља
своје друго мисионарско путовње и долазио у Европу пролазећи кроз Малу
Азију;

4
 - Апостол Марко спомиње се и у посланици Колошанима 4, 10 – „поздравља
вас Марко, нећак Варварин“;
- У посланици Филимону апостол Павле говори да их поздравља Јован Марко;
- 1, Петр 5;13 – цитати који говоре о Јовану Марку и његовом имену. Јован му
је било јеврејско име, првобитно.

Да је апостол Марко био писац јеванђеља о томе нам свједочи древно

црквено свједочанство. Свети Јустин Мученик и философ у свом дјелу
Дијалог са Трифуном, говори да је Марко записао сјећања Петрова5.

Разна предања о Марку нашла су одјека код црквених писаца, или у старим
латинским рукописима његовог јеванђеља.
Иполит га на примјер, назива „краткопрстим“ (Κατά πασώ αίρεσεων έλεγχος
7, 30), било зато што је имао несразмјерно мале прсте у односу на тијело,
како биљежи кодекс Вулгате Toletanus, било зато што је сам себи одсјекао
један прст када је постао хришћанин, како не би био способан да врши своју
дужност као левит, што је и био, према другом рукопису Вулгате, било
напослијетку, према трећем, овога пута алегоријском тумачењу, због тога
што његово јеванђеље нема ни увод ни епилог6. Свети Јустин Мученик и
Философ у свом дјелу „Дијалог са Трифуном“, говори да је Марко записао
сјећања Петрова.

Христологија Марковог јеванђеља

За разлику од других јеванђелиста који покушавају да Христа прикажу кроз

параболе, кроз приче, кроз Његово учење (поготово јеванђелист Јован, код кога
има доста парабола), код Марка немамо много таквих прича. Марково Јеванђеље
се заснива на томе да прикаже Господа Исуса Христа, Његова путовања и да
прикаже Његова чуда, која су служила томе да покажу и да прикажу Христа као
истинског Месију. Кроз цјело Јеванђеље имамо слику гдје је Господ Исус Христос

5
Јоанис Д. Каравидопулос, наведено дјело, 91.
6
Јоанис Д. Каравидопулос, наведено дјело, 87.

5
онај Који чини чудеса. Важан христолошки појам који Марко користи јесте Месија
(грч. Христос, срп. Помазаник).Користи и друге термине као што су: Син Божији -
нарочито важан христолошки појам који се развија код других јеванђелиста, али и
код Марка је веома важан термин. Због чега? Тај термин се налази у 1. стиху.
Дакле, Марко на самом почетку признаје да је Исус Христос Син Божији, и на
самом крају Јеванђеља Мк 15,39 капетан исповједа да је Он (Христос) Син Божији.
Апостол Марко жели тиме да нагласи да је Господ Исус Христос истински Син који
је дошао у свијет да спасе грешнике. Врло важан термин јесте и Син Човјечији. То
је познати старозавјетни термин, који се употребљавао нарочито у апокалиптичкој
јеврејској књижевности (која је настала између 1. вјека пре Христа, до 1. вјека
после Христа). У апокалиптичким списима Месија се покушава приказати у свјетлу
једног националног лидера, вође, који ће изабрани народ ослободити од
окупатора, од римске војске. Сваки пут када се користи ријеч Месија као Судија
(као онај Који ће судити свијету) употребљава се термин Син Човјечији.

Зашто апостол Марко жели да на тај начин прикаже Месију? Највероватније да је

Марко имао у виду да је апокалиптичка књижевност имала погрешну слику
омесијанизму, о појави Месије и Његовој улози. Марко је желио постепено да
каже да Месија није дошао да изабрани народ ослободи од окупатора, него да
прикаже Његова чуда која су потврда Његовог месијанизма, тј. праве улоге онога
Који је дошао да спасе и искупи свијет од гријеха и смрти, а не од тренутних
политичких ситуација које се налазе у једном народу. Марко је желио да Јевреје
освјести. Та многобожачка заједница којој је упућено Јеванђеље је позвана да буде
учесник Божанског живота. Мк 14,16 – послије Петра, Христа исповједа
првосвештеник, затим римски капетан који исповједа Христа као Сина Божијег,
Месију. То нам говори да је Исус Христос обећани Месија који је кроз цио Стари
Завјет био од пророка наговјештаван, и о коме је пророковано да ће доћи. Мт 16,8
јесте нека врста отвореног краја, али није крај јеванђеља. Та блага вијест јесте дата
и упућена је свим вјерујућим људима, али на читаоцима Јеванђеља остаје да ли ће
прихватити благу вјест која им је дата.

Месијанска тајна

6
 У питању је христолошко-еклисилошка метатеорија која је и дан данас
актуелна. Ради се о разумевању и препознавању Христовог идентитета. Прво ћемо
се осврнути на христолошки аспект ове теорије, сећамо се да смо на самом почетку
овог излагања нагласили да је Христос у самом старту Јеванђеља представљен као
„Син Божији“, док смо у претходном поглављу видели проблеме око тог
непрепознавања. Реч је о томе, да се Христос као „Син Божији“ може препознати
само уколико његово страдање на крсту остане саставни део његовог идентитета.
Дакле, то страдање се не сме занемарити, а с друге стране оно не треба ни да се
посматра само у контексту његовог васкрсења. Ова перспектива смрти и васкрсења
односи се пре свега на термин „Син човечији“, и њу треба повезати и са свим
Христовим чудима, као што су исцељивања болесних, истеривања демнона итд. и
све то на крају треба сагледати као чин епифаније. А што се тиче еклисиолошког
аспекта ове метатеорије, видимо да је Христос често забрањивао људима да
откривају његов идентитет, што се доводи у везу са неразумевањем његовог
идентитета код ученика, да би на крају следило поучавање које почиње од
Петровог препознавања и исповедања вере. Исус их тада поучава о ономе што
јесте и што следи, као што смо у претходном поглављу навели, најаве страдања,
говор о крсту итд.

У новозаветној науци постоје 4. основна елемента ове метатеорије:

1) „И запријети му Исус говорећи: Умукни и изиђи из њега!“7 Дакле, видимо

на основу првог описаног чуда у Марковом јеванђељу, да су демони заправо
препознали његов идентитет, али Христос им забрањује да говоре о томе што су
схватили.

2) Христос забрањује онима који су исцељени да говоре о њему као

исцелитељу, имамо пример приликом исцељења одузетог у 8. глави: „И посла га
7
Мк 1, 25; СВЕТО писмо : Нови завјет Господа нашег Исуса Христа / превод Комисије Светог архијерејског
синода СПЦ. – Београд, 2013. – 81. стр.

7
дому његовом, говорећи: Нити улази у село, нити казуј коме у селу.“8 Међутим, ова
заповест се не поштује баш увек: „А он изишавши поче много проповиједати и
разглашавати шта је било, тако да Исус није могао јавно у град ући, него бијаше
напољу, у пустим мјестима, и долажаху к њему са свију страна.“9

3) „И забрани им да ником не говоре о њему.“10 Христос забрањује својим

ученицима да говоре о његовом идентитету, али интересантно је да је ово
привременог карактера. То је зато што је тек после смрти и васкрсења могуће једно
целовито схватање онога на шта се односе термини „Месија“ и „Син Божији.“

4) Ученици веома често не разумеју Христов теолошки идентитет, имамо

примере на неколико места. Али суштина је да после исцељења слепог, то
неразумевање почиње да се односи на неразумевање смрти и васкрсења.11

Литерарни интегритет

8
Мк 8, 26; СВЕТО писмо : Нови завјет Господа нашег Исуса Христа / превод Комисије Светог архијерејског
синода СПЦ. – Београд, 2013. – 99. стр.
9
Мк 1, 45; СВЕТО писмо : Нови завјет Господа нашег Исуса Христа / превод Комисије Светог архијерејског
синода СПЦ. – Београд, 2013. – 82. стр.
10
Мк 8, 30; СВЕТО писмо : Нови завјет Господа нашег Исуса Христа / превод Комисије Светог архијерејског
синода СПЦ. – Београд, 2013. – 99. стр.
11
Уп. Драгутиновић Предраг, Увод у Нови завет : основи новозаветне науке, Београд : #Институт за
теолошка истраживања, 2010 (Београд : Гласник). – 156. стр.

8
 У новозаветној науци данас, постоји једногласно мишљење да је завршетак
Марковог Јеванђеља секундарни додатак који се може датирати у II век.12 Дакле,
реч је о 16, 9-20. где је описано Васкрсење Христово, јављање апостолима, слање
апостола да проповедају и крштавају, и Вазнесење. Постоји неколико аргумената
да је ово каснији додатак, нпр. овај део недостаје у неким рукописима, попут
Синајског и Ватиканског кодекса, затим разна критичка издања итд. Али кључни
аргумент јесте тај што Матеј и Лука, који веома интезивно користе Марка као извор
за писање својих Јеванђеља, у својим извештајима о Васкрсењу нигде не користе
Марков извештај ни као подлогу за писање. Дакле, њима је Мк 16, 9-20 очигледно
био потпуно непознат. У сваком случају, често се каже да се Марково Јеванђеље
завршава празним гробом, али то и није баш тачно. Гроб јесте празан у смислу што
Христос није у њему, али у гробу се налази непознати младић који мироносицама
саопштава поруку васкрсења. У другим Јеванђељима је ствар другачија: Код Матеја
је тај младић заправо анђељо, који је дошао с неба, одвалио камен од гроба и
седео на њему; Код Луке су у питању два мушкарца; Код Јована су то два анђела.
Али, код Марка је ова особа названа изричито младићем-млада особа. Можемо са
сигурношћу тврдити да Марко то ради намерно и с неким циљем, јер он је већ
неколико пута пре тога говорио о анђелима, тако да је хтео да наведе анђела, то би
и урадио. Многи истраживачи повезују овог младића са оним младићем који се
помиње у 14. глави, који је побегао приликом Христовог заробљавања од римских
војника. Зато што су обојица анонимни, и за обојицу се користи реч младић, и
обојица су били огрнути. Додуше, први је био огрнут платном по голом телу, а
други белом хаљином. Овај младић може да представља архетип новокрштених
хришћана. Катихумени су носили одећу преко голог тела до крстионице, потом су
наги погружавани у воду – симболика Христове смрти, а по изласку из воде
облачили су белу хаљину – симболика Христовог васкрсења. Тако да младић који
бежи може да представља агонију онога ко жели да се крсти и његово суочавање
са тим путем страдања, док онај који седи у гробу са десне стране представља
препознавање дела Божијег, тј. васкрсења Христовог у коме је позван и сам да
учествује. Тако да стих: „Идите и кажите ученицима његовим и Петру да ће пред
вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети, као што вам рече“13 је уствари порука
која је упућена свакоме читаоцу да се врати у Галилеју, односно на почетак ове
приповести, и да се опет сусретне са Христом, али сада у светлу васрксења.

12
Драгутиновић Предраг, Увод у Нови завет : основи новозаветне науке, Београд : #Институт за теолошка
истраживања, 2010 (Београд : Гласник). – 157. стр.
13
Мк 16, 7; СВЕТО писмо : Нови завјет Господа нашег Исуса Христа / превод Комисије Светог архијерејског
синода СПЦ. – Београд, 2013. – 121. стр.

9
Стил и језик

Стил Јеванђеља по Марку је веома једноставан и карактерише га велика

живост,сажетост у излагању али и неке особености непознате у друга два
синоптичкаЈеванђеља. Језик јеванђелисте је говорни језик оног времена. Особине
Марковог језика су: коришћење многобројних плеоназама, употреба арамејских
ријечи и израза онако како их је користио сам Исус и много латинизама.

Закључак

Прво јеванђеље Новога Завјета посебно истиче, не толико учење, колико

личснот и дјело носиоца и оваплотитеља те поруке, Који даје нови живот
човјечанству. Истиче Сина Божијег Који ослобађа људе из заточеништва сила зла и
води их у нови живот. Ова порука може укратко да се изложи овако: Каква код
промјена на боље у људској историји, незамислива је и неостварива уз помоћ
овосвјетских сила и људских читалаца без обраћања Ономе, Који је донио свијету
избављење као слободу и нови живот14. Иако је ово најкраће Јеванђеље у канону
Новог Завета (16. гл), оно у себи крије веома дубоку поруку. Јеванђелист Марко не
жели да изложи Христову науку као што то ради нпр. Јеванђелист Матеј у беседи
на гори, већ жели да нам представи и открије идентитет Сина Божијег. На самом
почетку користи један политички термин дајући му један нови смисао, а то је блага
вест о Спаситељу који је дошао да ослободи сваког човека од суштинског јарма –
од саме смрти, од робовања греха и ђаволу. Марко по први пут у историји формира
нови књижевни жанр, како би нам приближио поруку спасења. То спасење које Он
нуди не подразумева спасење од социјалних и економских окова, већ подразумева
истинско спасење, односно један нови начин постојања који ни смрт не може
угрозити. Дакле, ово Јеванђеље заиста и носи истинску благу и најрадоснију вест, а
то је да је Христос смрћу смрт победио.

14
Јоанис Д. Каравидопулос, наведено дјело, 99, 100.

10