Од 15. века почиње се са политиком дељења једног тимара међу више спахија.

Ову
политику спроводила је држава како би задржала исти број уписаних тимара, а у исто
време како би повећала број спахија. У 16. веку примећује се да спахије деле своје тимере
са несродницима. Спахије су имале своје тимаре у разним селима. Једно село обично није
био тимар само једног спахије, јер је држава на тај начин желела да спречи претварање
спахија у феудалне господаре какви су постојали у европском феудалном систему. Такође
власници хасова имали су своје поседе у различитима селима из сличног разлога, али и
како би рецимо Беглербег, као власник хаса, могао да нагдгледа сву област за коју је
задужен. Кључна разлика између спахија и западних феудалаца била је та што спахије
нису поседовале земљу, дакле, раја није радила за њих, већ је њима исплаћивала онолико
колико је то било прописано законом, односно, онолико колико би покрило резервисану
плату за спахију. Он је могао да има мали посед и виноград како би могао да прехрањује
своју породицу. Крајем 16. века када спахије нису могле да одговоре на захтеве новог
начина ратоња, бивају скрајнути и замењени новим трупама наоружаним ватреним
оружјем. Спахије су зазете ратовањима, обично издавале земљу и на тај начин узимале
приходе на хасовима. Међутим, ти приходи нису били довољни па је султан наредио да се
нека од тих хас земље да сељацима под тапију.

„Мртва“ земља обично је коришћена од стране суседних села, као резервна земља,
могли су да је користе номади,

Temlik- земља коју султан уступа неком великодостојнику. Разликује се од вакуфа. Ова
земља је штетила општем систему, па је даривање било резервисано само за најужи круг.

У почетку се на овим поседима Темлик и Вакуф сељаци радили за плату, а касније се и

земља на овим поседима претвара у систем где се земља издаје сељаку на тапију.

Маликане- земља која се делила на двојицу иле више спахија, који су делили десетину. У
16. веку ово почиње да се губи

Муката 139-140. стр

Taпу тахрир дефтер, између осталог, служили су и као контрола и инспекција села.
Обавезе сељака спроводиле су се према попису и канунамама све до следећег пописа.
Виногради, воћнаци нису били државно власништво.

У османском систему, земља је била недељива, међутим, могла је да се подели између оца
и сина, када би се син оженио, али након очеве смрти, син мора да преузме и очеву земљу.

Османска администрација препознавала је мезре као резервну земљу села, која је пружала
додатне приходе. 164

171. стр- места која су била уз градове, мезре, показала су се шивописнијим од села, она су
била везана за градове и град се ослањао на њих. Сељаци су могли са тих подручја да се
селе у град

Од средине 16. века примећује се несташица шита у Османском царству. 183. стр

Из Шефкета- стр44. у другој половини 16. века повећао се број становника, што је довело
до смањења доступне земље. Поред тога инфлација је била велика, па је новчани порез
био већи, а приходи са земље нису могли да испрате то повећање.