ШТА БИ СЕ ДОГОДИЛО ДА ЈЕ БЕЧ ПАО ПОД ОПСАДОМ

ОСМАНЛИЈА 1529. ГОДИНЕ?

Шта би се догодило да је Беч пао под опсадом Османлија 1529. године?

 Османилјска војска под вођством султана Сулејмана Величанственог опсиједала је
град Беч од 27. септембра до 14. октобра 1529. године. Султанова војска која је бројала
око 120 000 војника није успјела да заузме град којег је бранио Никлас гроф Залмски са
око 20 000 бранилаца. И тако се прва осада Беча од стране Османлија завршила поразом.

Да је османско царство заузело Беч 1529. године историја Европе би вјероватно била
много другачија. Беч у турским рукама би послужио као одлична полазна тачка ка даљем
ширењу у Европу. Град је опасан снажним утврђењем и могао би да издржи дугогодишњу
опсаду.
Из Беча временом би се почео ширити и османски утицај на околину. Дошло би до
промјене вјерске и етничке структуре становништва. Аустријска, германска кухиња, била
би проширена бројним јелима са истока. Тако да би Аустријанци данас поред бечке
шницле и кобасице, као традиционална јела, јели бечку сарму и пите. А у дезерту би
своје мјесто наравно пронашла и баклава. Наравно становниство не би одмах престало
говорити Њемачки језик али би временом у њега ушле чисте или покварене турске ријечи.

Из Беча оманлије би могле кренути на Италију која је била исцрпљена дугогодишњим

ратовањем. И сам Рим је био заузет и опљачкан 1527. године. А папа Климент VII остао је
немоћан. Међутим и поред тога градови у Италији били су добро утврђени и османлије би
се нашле у низу опсада. Још горе по њих је то што су се у Италији сукобљавали интереси
Светог римског царства и Француске. Што би изазвало евентуални сукоб са једном или
обе стране.

Осим у Италију они су могли да напредује дубље у централну европу. Свето римско
царство је било уздрмано Лутеровом реформацијом а ратови у Италији су смањили
њихове ресурсе. Да ствар буде гора Њемачки сељачки устанак из 1525. године нањео је
огромну штету њеној привреди. Сељаци су претрпљели огроман покољи и њихови услови
су се погоршали. Они би напредовање османлија моги и да виде као ослобођење од
тираније својих феудалних господара. Тако да би та сарадња лако могла довести до
пропасти Светог римског царства.

Европа се налазила у вјерском врењу а долазак ислама би могао да постане алтернатива

тадашњој католичкој религији. Становништво је било незадовољно корупцијом и
похлепношћу католичке цркве. Док се владарима није свиђала папска свјетовна власт и
њено мијешање у унутрашње ствари њихових земаља. Предност ислама је била у томе
што је владар могао да буде и вјерски поглавар. Што је њима ишло на руку.

Са друге стране османлије су биле у добрим односима са Француском. Тако да би могли

искористити те везе за заједнички напад на Свето римско царство. Франсоа I био је велики
противник Карла V и урадио би сведа смањи његов утицај у Европи. Борба на два фронта
могла би довести до пораза Хазбуроваца у централној европи и довела би до османског
ширења.
Раније наведени развоји догађаја се вјероватно не би остварили из простих разлога што је
кроз историју моћ Османског царства често преувеличавана. Што на крају опсада из 1529.
године потврђује. Наиме Османско царство је брзо напредовало и освајало земље које су
биле ослабљене или се налазиле у грађанском рату. Међутим и тај напредак је у тим
условима био спор и трајао годинама. Османлије у централноје европи би наишли на
тешког противника као што је Карло V цар Светог Римског царства. Карло V, иако је био
заузет реформацијом, ратовима у Италији и против Француске, и даље је био најмоћниј
владар у Европи. Заузимање Беча од стране османлија би највјероватније преусмјерило
његову пажњу на јужног сусједа.

Османлије би се нашли у јако незгодном положају јер би њихово освајање Беча у

стварности помогло свим њиховим непријатељима. Карло V би искористио спољну
пријетњу да уједини своје поданике и смири вјерске страсти у својој држави. Папа
Климент VII би најезду ислама могао да искористи да поврати нешто од свог утицаја који
је прилично стагнирао након лоших перформанси Свете лиге и пада Рима 1527. године.
Он би могао да буде покретач новог великог крсташког рата који би угрозио територије
Османског царства у европском дијелу. И тиме би се повећао његов ауторитет као
духовног лидера али би као компромис морао признават свјетовну власт хришћанских
владара. Француска која је од раније сарађивала са Османским царством, како би са два
правца угрожавала Хазбурговце, те односе морала да прекине. Франсоа I би, као
католички владар, ипак био приморан да се бори ротив невјерника који су почели да
угрожаваја централну европу. У супротном би његов положај био угрожен јер су
реформација и неуспјели ратови у Италији створали нервозу у самој Француској. Тако да
би папи и хришћанским владарима упала кашика у мед а не обрнуто.

Сам Беч је био моћна и неосвојива тврђава коју би османлије са лакоћом могли да бране.
Међутим она би се налазила на самом рубу Османског царства. И правила би огромне
проблеме османској логистики. Јер би снадбијевање на тако великој даљини захтјевало
јако много људства, транспортних средстава и залиха. Такође путна линија је пролазила
кроз многе територије са већинским хришћанским становништвом и захтијевала би
велики број војника само за њено обезбјеђивање. Хришћанска војска не би имала великих
проблема са логистиком. Њихова војска не би ни морала напасти сам град јер би га могли
јако лако опсјести. Сам Карло V би био у стању сам да се бори против Османског царства.
Јер су терен и близина сукоба ишле у његову корист а посједовао је огромну армију. Тако
да би се коначни исход свакако завршио негативно по Османско царство.