Етрурски градови и етрурски савез

Етрурци у Италији нису основали државу, већ су етрурски градови били

самосталне политичке јединице. Етрурски савез је представљао највиши
облик јединства и обухватао је 12 градова. Савез је окупљен око светилишта
Волтумне.
Најстарије уређење градова је било монархијског типа (сваки град је имао
свог вођу). Каснија титула краља била је лаухте-војсковођа, управљао је
судством и религијом. Ова титула је касније задржана за свештеника који је
наслиједио религијску функцију краља. Дроуна-још један термин који је
означавао власт, сродан терминима ,,архе“(Атина) и ,,тиранос“(Лидија).
Римљани су империјум-појам врховне власти преузели од Етрураца.
Симболи власти монарха били су снопови прућа и сјекира, које су Римљани
примили преко града Ветулоније. Двосјекла сјекира је, иначе, припадала
раном наоружању, а као симбол власти први пут се јавља у минојској
цивилизацији. У 6. вијеку јачање аристократије ослабило је краљевску власт,
па је монархија замијењена републиком. У већини етрурских градова на
власти је аристократија. У 3. вијеку познате титуле за високе положаје у граду
су зилат, ману-свештеничка функција, пуртне-сродан грчком ,,притани“.
Етрурски градови се дијеле на сјеверне и јужне, а границу међу њима чине
Ћиминске планине. Обални појас сјеверне области сматран је нездравим, са
тешким ваздухом и болесном климом. Најважнији и најзначајнији етрурски
градови били су: Тарквинији, Цере, Веји,Фалериј, Вулци ( јужна група ),
Руселе, Ветулонија, Популонија, Волатере, Клузијум, Перузија и Арецијум
(сјеверна група ).

Заједничке особине етрурских градова:

Насеља су се обично налазила на узвишењима и била су опасана бедемима.
Уочавају се трагови из бронзаног и гвозденог доба (Виланова култура), а
самим тим и континуитет у насељавању. Они градови ближе мору су
посједовали своје луке. Већина их је била повезана са источним
Медитераном, што се види се види по увезеним производима из Мале Азије
и Грчке. Једно од основних обиљежја Виланова културе је спаљивање

1
покојника, што се потискује досељавањем Етрураца који уносе сахрањивање
инхумацијом. Сваки град је посједовао свој храм, а некрополе су се обично
налазиле ван насеља. Најбогатији градови су имали своје ризнице у
Делфима. Од Грка преузимају писмо (преко грчке колоније Киме), а новац
почињу да кују такође по античком узору од 5. вијека. Што се тиче
сахрањивања, као што је наведено, доминира инхумација, а гробнице су
врло разноврсне: гробови кружне основе оивичене каменом, тумули са
једном или више соба у које се улазило преко предсобља и које су биле
опремљене као куће са креветима и столицама, гробови у облику бунара,
Франсоа гробови-названи по научнику који их је открио. Гробни прилози су
најразноврснији у гробницама које су припадале вишим друштвеним
слојевима. Ту се могу убројати: керамички предмети (домаћи и
импортовани-грчке вазе из 7.вијека), бронзане и керамичке маске покојника
су ријетке, слоновача, оружје, позлаћене фибуле. У гробницама у стијени или
у онима са једном или више просторија налазе се фреске на којима се види
оријентални и грчки утицај. Мотиви на њима приказују свакодневни живот,
али и свијет мита и религије (плес, музика, спортске игре, лов, трке кола,
подземни свијет и митска бића). Трговина и занатство су врло развијени
(трговина на Апенинском полуострву и источном Медитерану. Од занатских
производа начешћи су: бронзани производи, керамички и производи од
теракоте, златарство. Етрурске градове је повезивало заједничко поријекло,
језик и култура. Код заједничког светилишта Волтумне (код града Волсинија)
су се сваке године окупљали и одржавали свечане игре и спортска
такмичења којима је предсједавао свештеник што указује на њихов
религијски карактер. Сакупљање Етрураца код светилишта Волтумне Тит
Ливије назива ,,Сабор Етрураца“. Првобитно је овај савез чинило 12
магистрата градова (аристократе по поријеклу), а касније су били укључени и
други представници градова (прваци). У почетку је на челу савеза био краљ
(лукумо,рекс), а од 5. вијека свештеник (магистрат Етрураца). Етрурски савез,
као и латински, је прво имао религијски карактер. Затим је добијао понекад
карактер политичког удруживања неких градова које није било трајно, нити
је икада имало заједничке институције. Синоними за овај савез у литератури
су: Етрурска лига, 12 етрурских градова, цијела Етрурија. Заједничке
2
политичке акције савеза су биле ријетке, а ако би дошло до опасности скуп су
сазивале поједине чланице или поједини пријатељски народи (Самнити). Ако
би се сви сложили за учешће у некој војној акцији, највиша власт (фасци-
снопови прућа са 12 сјекира) би се предавала једном изабраном вођи који је
био и главнокомандујући. Било је и ратова међу етрурским градовима.