Друштва Старог века

Под историјским појмом стари век подразумевасе период од настанка писман и првих
цивилизација у IV-III миленијуму пре нове ере до пропасти Западног римског царства 476.
године нове ере. Појам Старог истока подразумева најстарије државе Блиског, Средњег и
Далеког истока. Прве цивилизације настају око великих река на Блиском истоку (Тигар, Еуфрат
и Нил), Индији (Инд и Ганг) и Кини (Хоангхо и Јангцекјанг). Ове цивилизације настају након
епохе неолита када долази до распада родовског друштва. Друштва Старог истока утицала су на
развој култура на тлу Европе, првенствено на простору Старе Грчке, а преко њих и на Стари
Рим, који ће за неколико векова постати главна сила старог света. У овом периоду развијају се
земљорадња и сточарство, друштвена подела рада, занатство, металургија, трговина на већим
раздаљинама као и седалачки начин живота.
Блиски исток је вероватно најстарије подручје изван Африке које су населили људи.
Захваљујући повољним географским и природним условима на подручју тзв. плодног
полумесеца (протеже се у полукругу од Египта, преко Палестине и Месопотамије, до Персијског
залива. Слика 1), веома рано развили су се земљорадња и сточарство. На том простору настају и
прва насеља. Грчка племена насељавају данашњи простор Грчке током другог миленијума п.н.е.
Прва култура, коју је створило грчко племе Ахајци, настаје на југу Грчке. Ахајци су на овом
простору основали више градова-држава међу којима је најпознатији био Микена.

Слика 1 плодни полумесец

Људи крећу да користе системе за наводњавање, чиме се смањује зависност од климе.
Откриће метала и настанак металургије доводи до стварања плуга тако да се интензивно развија
земљорадња са све већим приносима. Захваљујући овоме дошло је до уједињавања насеља и
настанка првих градова.
Ови градови, који су били центри трговине и занатства, подизани су на раскршћима
путева у гушће насељеним областима. Друштва су се богатила стварањем све већег вишка
производа и трговином. Пошто су представљали богате центре, често су били мета напада и
пљачки, па су због тога држали сталну војску и били ограђивани високим зидинама. У овим
градовима државама настала су организована класна друштва са централизованом управом. У
друштву су се јавиле велике разлике у богатству становника, посебно између управљача и
земљорадника. Владар са својим племством, војском и свештеницима убирао је порез тако да је
већи део вишка производа завршавао њима. Тежња за већим богатсвом и моћи код владара
довела је до интензивнијег ратовања него у друштвима првобитне заједнице. Чести ратови
утицали су да јаче заједнице ставе под контолу оне слабије. Постепеним развојем умећа
ратовања и усавршавањем оружја настајала су велика царства попут Египатског, Вавилонског,
Хеитског, Асирског, Персијског, Римског итд. Формирале су се друштвене класе: богати,
сиромашни, потлачени, господари и робови. Овако формирана класна друштва називају се
робовласничким друштвима. Сва друштва старог века била су робовласничка и сва власт била је
у рукама једне личности – владара, изузев Атине која се трудила да изгради политичко уређење
на демократским основама.
Робови су били у власништву владајућег слоја – робовласника. Потицали су од ратних
заробљеника, сиротиње која није могла да врати дугове или су били деца робова. Њихов рад није
био плаћен, а робовласници су могли да располажу са њима по својој вољи као да су ствари,
могли су их продати, поклонити или чак убити без икаквих последица.
Владар (фараон, цар, краљ) био је најважнија личност у државама старог века. Поседовао
је апсолутну валаст и огромно богатство. Сматрало се да је он божји намесник или оличење бога
и посредник између људи и богова. Поседовао је двор на коме је поред његове породице и
рођака боравило племство и чиновници. Све њих су опслужавали робови владара. Племство је
уз владара спадало у највиши сталеж у земљи. Улога племства је била да помажу владару у
управљању државом и учествују у ратовима. Владари су били врховни команданти војске.
Посао војника био је врло важан због сталних ратова, како освајачких, тако и одбрамбених. Због
тога је сваки владар гледао да уз себе има што већу војску. Развој држава подразумевао је и
настанак чиновништва, друштвеног слоја који је уз војску представљао главни ослонац владара.
Чиновници су се бавили сакупљањем пореза, рачунањем приноса на пољима и сличним
пословима. Они су били привилегована и имућна друштвена група.
Како се у старом веку развија религија, значајан положај у друштву имали су свештеници.
Они су били посредници између богова и људи. Највећи број држава старог века развијале су се
као теократије – државе у којима је владала свештеничка каста на челу са владаром, који је често
био врховни свештеник (Египат, Месопотамија, Рим). Осим веровања у многобројна божанства у
старом веку појавила су се и развила прва монотеистичка веровања о постојању само једног бога
који је створио свет и њиме управља, и то најпре међу Јеврејима, а 313. године нове ере
Миланским едиктом хришћанство постаје дозвољена религија у Риму.
Важну улогу у државама старог века имали су трговци који су омогућавали размену
различитих производа и допрему робе из других земаља. Посебан положај имале су и занатлије
које су радиле на изградњи храмова и гробова, израђивали накит, оружје и различите алатке,
осликавали зидове и слично.
Највећи део становништва држава старог века чинили су сељаци, који су обрађивали
земљу и гајили стоку. Од њиховог рада зависила је производња хране, а самим тим и богатство
државе. Сељаци су живели у сеоским општинама и држали мале поседе. Били су оптерећени
бројним дажбинама. Такође, имали су обавезу да раде на изградњи храмова и гробница, на
копању канала , изградњи путева и других капиталних пројекта.
Иако су друштва старог века била неправедна, подељена на робове и слободне људе, и у
њима је мањина на челу са владарем убирала све бенефите створених вишкова док су
најзаслужнији слојеви (сељаци) живели у сиромаштву, извршила су битан утицај на настанак
данашње цивилизације. У овим друштвима настала су прва писма и са њима и прва књижевна
дела (Еп о Гилгамешу), развили су грађевинарство и архитектуру чијим делима се и данас
дивимо (пирамиде у Египту), настала су многа уметничка дела у сликарству и вајарству. Народи
Старог Истока, као и Старе Грчке и Старог Рима су дали велики допринос развоју науке. Они су
поставили темеље математике (посебно геометрије), астрономије, медицине, физике и других.
Геометрију су примењивали у грађевини, посебно при градњи пирамида, а медицину за лечење
људи. Стара Грчка је уз Стари Рим пресудно утицала на развој европске културе, начина
размишљања и организацију друштва до данас.