Садржај

Увод

Тема мог матурског рада је праисторија. У уводном делу објаснићу шта је праисторија и
шта она представља у историји.

Прaистoриja je врeмeнски пeриoд кojи трaje дo пojaвe првих писaмa. Пoл Toрнaл je први
смислиo oвaj тeрмин кaкo би oписao прeдмeтe нaчињeнe у пeћинaмa у jужнoj Фрaнцускoj.
У фрaнцуски jeзик je ушao тридeсeтих гoдинa 19. вeкa дa би сe oписaлo врeмe прe писмa, a
у eнглeски jeзик гa je увeo Дaниjeл Вилсoн 1851. Врeмeнски пeриoд oд трeнуткa кaдa je
прaистoриjски чoвeк пoчeo дa изрaђуje oруђe и oружje сe дeли прeмa мaтeриjaлу oд кoгa je
прaвљeнo и нaчину њeгoвe oбрaдe нa: стaриje кaмeнo дoбa (пaлeoлит), срeдњe кaмeнo дoбa
(мeзoлит), млaђe кaмeнo дoбa (нeoлит) и мeтaлнa дoбa (бaкaрнo дoбa или eнeoлит,
брoнзaнo дoбa и гвoздeнo дoбa). Зa прaистoриjу сe мoжe рeћи дa дaтирa oд нaстaнкa
свeмирa, иaкo сe тeрмин чeшћe кoристи зa oзнaчaвaњe пeриoдa кaдa je билo живoтa нa
Зeмљи; динoсaуруси сe мoгу oписaти кao прaистoриjскe живoтињe, a пeћински људи кao
прaистoриjски људи. Уoбичajeнo кoнтeкст имплицирa o кoм сe гeoлoшкoм или врeмeнскoм
пeриoду гoвoри, нa примeр „прaистoриjски миoцeнски мajмуни“ имплицирa нa врeмe oд
прe 23-5,5 милиoнa гoдинa рaниje или „срeдњo-пaлeoлитски хoмo сaпиjeнс“ имплицирa нa
врeмe oд прe 200.000-30.000 гoдинa. Кaкo пo дeфинициjи прaистoриje нeмa писaних
извoрa o прaистoриjским врeмeнимa (или бaрeм нeмa ниjeднoг пoзнaтoг кojи joш увeк
пoстojи), инфoрмaциje кoje знaмo o тoм врeмeнскoм пeриoду дoбиjaмo oд нaукa кao штo су
пaлeoнтoлoгиja, биoлoгиja, пaлинoлoгиja, гeoлoгиja, eтнoaстрoнoмиja, aнтрoпoлoгиja,
aрхeoлoгиja и другe прирoднe и друштвeнe нaукe. У друштвимa гдe сe писмo скoрo
пojaвилo, усмeнo прeнoшeњe знaњa, сa гeнeрaциjу нa гeнeрaциjу, сaдржи извeштaje o
прaистoриjским врeмeнимa. Oвaj тeрмин je пoстao мaњe стриктнo дeфинисaн у 20. вeку
кaкo je грaницa измeђу истoриje (интeрпeртaциja писaних и усмeних свeдoчaнстaвa) и
других дисциплинa пoстaлa мaњe oштрa. Дaнaшњи истoричaри сe oслaњajу нa дoкaзe из
мнoгих oблaсти и нe oгрaничaвajу сe нa истoриjски пeриoд и писaнe, усмeнe или другe
симбoлички зaписaнe извoрe, a тaкoђe тeрмин истoриja сe вишe кoристи нeгo тeрмин
прaистoриja (нпр истoриja Зeмљe, истoриja свeмирa). Ипaк, oвa пoдeлa je oстaлa вaжнa
мнoгим нaучницимa, пoсeбнo у друштвeним нaукaмa. Глaвни истрaживaчи o прaистoриjи
чoвeкa су aрхeoлoзи и aнтрoпoлoзи кojи кoристe искoпинe, гeoгрaфскa истрaживaњa и
нaучнe aнaлизe дa oткриjу и интeрпрeтирajу прирoду и пoнaшaњe људи прe пojaвe писмa
или oних кojи нeмajу писмa. Дaтум кojи oзнaчaвa крaj прaистoриje, дaн кaдa су писaни
извoри пoстaли кoрисни aкaдeмски извoри, вaрирa oд рeгиoнa дo рeгиoнa. У Eгипту je
углaвнoм прихвaћeнo дa сe прaистoриja зaвршaвa oкo 3200. п. н. e. дoк je крaj прaистoриje
нa Нoвoj Гвинejи oкo 1900.

Живот људи у старијем, средњем и млађем каменом добу и у металном добу

Еволуција хоминида

Пре око 100 милиона година иа планети Земљи почиње да се развија човеколико биће које
потиче од примата. Овај изузетно дуг процес, који је он пролазио кроз чнтав ииз
еволутивних лериода, завршава се финалном фазом очовечаања (од пре 8 или 7 милиона
година до пре 200.000 или 100.000 година) када се на афричком коитиненту појављују
први хоминиди, прави преци данашњег човека: аустрало-питек и првн припадници рода
хомо: хомо хабилис - вешт човек и хомо еректус - погпуно усправан човек. Пре око
100.000 година настаје први разуман човек -хомо сапиенс .Познате су две врсте хомо
сапипенса: хо-мо сапиенс иеандерталензис и хомо сапијенс сапијенс (веома разуман или
савремен човек), врста човека којој и ми припадамо.

Први примерци рода аустралопитек из фамилије хоминида на-стали су на тлу Африке, у

данашњој Етиопији, пре око три и по милио на годнна и деле се у неколико различитих
група.

Из рода аустралопитека било је оних који су у исхрани користили искључиво биљну храну,
али су поједине врсте јеле и месо. Неки прнмерци аустралопитека били су толико
напредни да се сматра да представљају „недостајућу карику" између првих хоминида и
човека.
Хомо хабилис (вешт човек), први припадник рода хомо, настао је пре око два и по милиона
година. Остаци његовог скелета пронађени су у клисури Олдува у Танзанији, у Источној
Африци. Мождани капацитет био му је већи него код аустралопитека. Ходао је погрбљено,
тело му је било обрасло длаком, а споразумевао се крицима и разним покретима. Оно што
га превасходно издваја од ранијих предака и чини човеком јесте вештина прављења
једноставног каменог оруђа и коришћење ватре, али само кад би на њу наишао у природи
јер није умео сам да је запали. Кретао се у групама (хордама или чопорима), чија је
величина зависила од расположиве хране. Хорде су биле прве људске заједнице у
праисторији засноване на праву јачег.

Хомо еректус (усправан човек) живео је у периоду од пре милион и по година до пре
200.000 година. Био је то први потпуно усправан човек. Настањивао је читав евроазијски и
афрички простор. Његови остаци први пут су пронађени на острву Јава у Индонезији. У
анатомском погледу то је било биће које се приближава савременом човеку, будући да је
хомо еректус био способан да производи артикулисане звуке, знао је да укроти и одржава
ватру и да гради своје станиште.

Пре око 100.000 година почиње умна фаза у развоју човека, која траје до данас. Долази до
великих промена у грађи скелета и главе, пот-пуно се развија говор и потреба за духовним
и уметничким изразом.

Хомо сапијенс неандерталензис (неандерталац), као први представник разумних људи,

постао је познат на основу фосилног ске лета, по коме је и добио име, пронађеног у
Немачкој, у долини речице Неандер крај Диселдорфа. Касније су трагови неандерталаца
налаже-ни на разним другим местима, попут Крапине у данашњој Хрватској. Живео је на
крају последњег леденог доба, у периоду од пре 100.000 до пре 35.000 година. Одликовао
га је просечни раст од преко 160 цм мождана запремина већа од 1.500 цм3. Био је робустне
коштане грађе са увученом брадом и веома развијеним надочним луковима. Имао је раван
кров лобање, велику вилицу и зубе.

Пре 40.000-35.000 година хомо сапијенс сапијенс (веома разуман човек или савремен
човек) већ је насељавао све континенте осим Америке, где се појавио нешто касније, пре
око 15.000 година. Изгледа да је прешао преко Беринговог мореуза, у то време сувоземне
превлаке између евроазијског и америчког копна. Хомо сапијенс сапијенс достигао је
висину од преко 200 цм, а његова мождана запремина износила је и до 2.000 цм3. Ход му
је сасвим усправан, вилица није претерано изражена, брада је истурена, а кости су танке и
лаке. Поред изузетне вештине у изради оружја и оруђа од камена и кости, први савремени
људи правили су и накит, одећу, пловила и др. Пре око 35.000 година на тлу Европе, у
данашњо Француској, једна врста хомо сапијенса сапијенса, коју познајемо под именом
кромањонци (названа по пећини Кромањон у Француској где су пронађени њихови
остаци), начинила је прва ремек-дела праисторијског сликарства на зидовима пећина, чији
су главни мотиви биле сцене из лова на којима су приказани људи и животиње.

Живот људи у каменом добу

Сгарије камено доба или палеолит представља најстарију и најдужу праисторијску епоху
која обухвата раздобље од пре два и по милиона година до 10.000 година пре нове ере. У
доба палеолита људи су живели у мањим групама, које је чинила свега једна породица или
неколико њих. Опстанак им је био условљен изузетно хладном климом, те се човек тога
времена хранио сакупљајући ретке плодове из природе или ловећи дивљач, попут
пећинског медведа, козорога, пећинског лава, пећинске хијене и пећинске лисице.

Услед оштрих промена климатских услова током године, те мале људске заједнице биле су
у сталном покрету, па о њиховом животу сазнајемо на основу трагова које су за собом
остављале у привременим стаништима. Боравили су у пећинама, разним заклонима под
стенама или на каквом безбедном слободном простору, где археолози проналазе остатке
огњишта, оруђа или костију уловљених животиња.

Алатке су израђиване од камених облутака и дрвета, а везују се за прве хоминиде попут

аустралопитека, хомо хабилиса и хомо еректуса. Сечица је добијана једностраним или
двостраним окресивањем Једног краја облутка и та алатка је вероватно служила за
дробљење и цепање тврдих материјала (кост или дрво). Техника израде алатки стално се
усавршавала, па су средином палеолита њихови облици и намена постали разноврснији. У
млађој фази палеолита, коју везујемо за појаву хомо сапијенса, камено оруђе добија форму
правог сечива-ножа, а почиње и широка производња и употреба предмета израђиваних од
животињских костију и рога, као што су шила, пројектили и разноврсни украси. Крајем
палеолитске епохе настају специјализовани алати попут лука, стреле, удице и харпуна,
који су коришћени при риболову, сакупљању шкољки и слично.

Средње камено доба или мезолит представља прелазни период од завршетка последњег
леденог доба (10.000 година п.н.е.) до појаве првих земљорадничких и сточарских
заједница (око 7.000 го-дина п.н.е.), које се јављају у различито време на разним крајевима
света. Стога је крај мезолита тешко одредити. Начин живота људи у мезолиту се полако
мења. Од ловца и скупљача плодова у сталном по-крету, човек почиње да се везује за једно
место и да ствара трајнија пребивалишта. Мале изоловане групе људи карактеристичне за
пале-олит почињу да се повезују у шире људске заједнице које се међусобно мешају и
размењују своја искуства и производе.

Основна карактеристика мезолита јесте потреба за контролом природних ресурса из

непосредног окружења који су били неопходни за опстанак одређене заједнице на једном,
ограниченом простору. Људи се настањују у непосредној близини извора сировина које
користе и формирају се прва трајна насеља. Право на коришћење предности одређених
области почињу да темеље на култу предака коЈе сахрањују на тачно утврђеном месту у
више генерација.

Након окончања последњег леденог доба пре око 10.000 година на планети Земљи долази
до великих климатских промена које утичу и на начин живота људских заједница. Зоне са
сталним ледом повлаче се према половима, а ослобађа се пространа територија
прекривена шумама, богатим пашњацима, испресецана рекама, с обиљем извора питке
воде. Наведени климатски услови, очигледно погоднији за живот, утичу на даљи развој
праисторијских људских заједница, које сада свој опстанак темеље на планској
производњи биљне и животињске хране, земљорадњи и сточарству као основним
карактеристикама млађег каменог доба или неолита. Ипак, неолит не почин>е на свим
континентима у исто време. На Блиском истоку овај преображај се догодио веома рано, око
8000. године п.н.е., у Средњој и Јужној Америци пре 7000-6000. године п.н.е., док на
подручју Балкана прве неолитске културе настају око 6500. године п.н.е. Појава
металургије, односно употреба првих предмета од метала, сматра се завршетком
неолитске епохе и почетком металног доба.
У неолиту се открива начин производње керамике и израђују се разноврсни предмети
употребне или религијске намене. Оруђе се прави од глачаног камена. Припитомљавају се
бројне биљке и животиње. Неолитски човек научио је да одгаја биљне врсте на уна-пред
обрађеном земљишту, попут пшенице, сочива, маслина, лана и конопље на Блиском истоку
или тикве, кукуруза, пасуља, кромпи-ра или парадајза у Америци. Узгајају се животиње
попут евиње, козе, овце и говечета, које се користе у исхрани сразмерно потребама. Једна
од последица побољшања општих климатских услова јесте и велики пораст броја људи.
Мале, покретне ловачко-сакупљачке заједнице, које су настањивале ограничене и
контролисане терито-рије и зависиле од ћуди природе, замењују бројне и разнолике зајед-
нице које контролишу већу територију, чији начин живота постаје седелачки и темељи се
на земљорадњи и сточарству. Друштво се делило на родове, братства и племена. Настају
прва стална насеља и граде се разни типови станишта: земунице, полуземунице, сојенице,
а нешто касније и колибе, кружног, четвороугаоног и правоугаоног облика, од земље,
набоја, цигле, дрвета и камена. Верује се да је Јерихон, град на западној обали реке Јордан
у Палестини, најстарије насеље на Земљи и да потиче из неолитског периода.

Поред седелачког начина живота, промена у друштвеној организацији,

економији (култивисање биљака и припитомљавање животиња) и проналаска керамике, у
доба неолита долази до још једне важне промене. Израда предмета од керамике дове-ла је
и до промена у начину исхране људи. То је имало великог утицаја на метаболизам човека
(метаболички шок). Наиме, по-степено се прешло са печења меса и рибе, односно са хране
бо-гате протеинима (карактеристика палеолита и мезолита), на кувану храну богатију
витаминима и минералима, то јест на житарице, млеко и млечне производе. Таква исхрана
довела је до позитивних промена на скелету човека, који постаје мање робустан јер његове
кости почињу да бивају тање и лакше.

Стална насеља заснована на земљорадњи и сточарству и опште побољшање друштвених и

хигијенских услова живота омогућавају већу репродукцију људске врсте, која сада лакше
обезбеђује потребна средства за опстанак и мање зависи од природе. Верује се да се у
неолиту по први пут јављају вишкови хране, као и да поједина насеља постају
специјализована за израду одређених производа, попут керамике, која постаје предмет
трговине.
 Живот људи у металном добу

Злато и бакар били су први откривени метали. Злато је као меки метал нашло примену у
изради накита и украсних предмета док је бакар топљењем, искуцавањем и ковањем
постајао чвршћи и могао је буде коришћен за израду појединих алатки и оружја. То је био
увод у следећу епоху, у метално доба, а оно почиње бакарним добом .

Бакарно доба (енеолит) наЈпре настајеу планинским областима блиског истока, у Малој
Азији и у Ирану средином VI миленијума п.н.е. Најбогатија лежишта бакра на територији
данашње Европе налазила су се на острву Кипар. На подручју континенталне ЕвропЕ
откривени су трагови прве металургије бакра с краја V и почЕтка IV милениЈума п.н.е.,
управо на њеном Југоистоку, на Балкану у Србији (Рудна глава код Мајданпека) и у
Бугарској (Тракија). За бакарно доба везује се и откриће точка који се користи за израду
првих кола. Међутим, оруђе и оружје од бакра лако се тупило, кривило и ломило, те се
указала потреба да се пронађе тврђи метал за израду алата и оружја. Откривањем бронзе,
легуре бакра и калаја, почиње бронзано доба.

Бронзано доба везује се за II миленијум п.н.е. То је уједно и време када се појављују први
писани историјски извори и тада се у многим деловима света завршава период
праисторије и почиње стари век. Повећава се ефикасност оруђа и оружја јер је бронза
тврђи метал од бакра. Главне привредне гране у бронзаном добу остају сточарство и
земљорадња, али се користи бронзани плуг који доприноси лакшој и бољој обради земље.
Рудна богатства и њихово коришћење мењају дотадашње друштвене односе стварају се
нове делатности попут занатства и трговине. Услед богаћења и акумулације добара, долази
до друштвеног раслојавања и стварања слоја богатих и повлашћених. Уједно се усавршава
израда моћног и разноврсног оружја од бронзе, па је то и доба веће несигурности и
чешћих сукоба.

Гвоздено доба или протоисторија смењује бронзано доба и траје током последњег
миленијума п.н.е. У овој епохи човек је овладао техником производње и употребе гвожђа,
које налази широку примену. Тада се појављује и први новац. Обрада гвожђа хладним
ковањем почиње негде на Блиском истоку још око 6000. године п.н.е. У западној Европи
Келти су били први народ који је употребљавао гвожђе.
Почетком гвозденог доба накит и оружје постају масивнији, а керамика губи на лепоти.
Коришћење рудних богатстава подстиче развој занатства и трговине. Долази до све
чешћих миграција, што често изазива немире и сукобе. У таквим околностима насеља су
подизана на утврђеним узвишењима (градинама) ради боље прегледности и безбедности.
Припадници племенске аристократије сахрањивани су у посебним гробницама (тумулима)
са великим бројем прилога од сребра и злата, оружјем, металним посудама и керамиком.
 Додатне занимљивости и чињенице битне за ток праисторије

Палеолит

Палеолит је период који се протеже од пре 2.600.000 година до 10.000. године п. н. е.

Обележио га је настанак и развој хоминида и првобитног оруђа и оружја.У старије камено
доба људи су живели у пећинама. Човек је овладао ватром, бавио се скупљањем плодова и
ловом. Оружје и оруђе је прављено окресивањем камена. Током средњег палеолита људи
су овладали језиком, стварали су најранију уметност, музику и почели су са пијететом да
сахрањују умрле чланове заједнице. Почеле су и велике миграције, човек је пре око 80
миленијума населио област од Источне Африке до Блиског истока, затим продире на
истоку ка јужној Азији и Аустралији са Океанијом пре око 60 миленијума, затим се креће
северно ка Европи и источно ка централној Азији, осваја области Аустралије. Током
млађег палеолита (пре око 40 миленијума) развијају се снажне палеолитске културе, човек
продире до северне Америке и Океаније. Током последњег леденог доба, данас региони
погодни за живот, били су изузетно негостољубиви, крајем овог периода око 12.000.
године п. н. е. насељене су готово све области које нису биле покривене вечитим снегом и
ледом. У пећинама Алтамира у Шпанији и Ласко у Француској пронађени су цртежи
бизона, јелена и мамута које потичу из тог времена. На сликама преовладавају смеђа, жута
и црвена боја.

Области западне и средње Европе насељене су у првом одсеку плеистоцена (дилувиј,

ледено доба), територија Балканског полуострва постају део екумене тек у раздобљу
последње глацијације . Током овог периода клима је била хладна, граница вечног леда
спуштала се и до 1.500 м надморске висине, тло су покривале степе и ретке шуме борова,
смреке и брезе, а ветар је долине великих река ветрови засипао песком и чиме се стварао
лес по равницама. Због тога су први људи за своја станишта бирали пећине на обронцима
нижих брда који затварају мање речне долине. Археолошка налазишта из овог времена су:
Хадар у Етиопији, Монте Чирчео у Италији, Тешик таш у Туркменистану, Шанидар у
Ираку, Крапина у Хрватској, Градац и Рисовача у Србији, Црвена Стијена у Црној Гори,
Сеиди и Елида у Грчкој, Мас д Азил у Француској.

Meзoлит

Meзoлит или срeдњe кaмeнo дoбa трajaлo je oд крaja лeдeнoг дoбa, прe 10.000 гoдинa дo
пojaвe зeмљoрaдњe, oднoснo млaђeг кaмeнoг дoбa пa свe дo нeoлитa, oднoснo млaђeг
кaмeнoг дoбa. Дaтoвaњe вaрирaрa у oднoсу нa рaзличитa пoднeбљa. У нeким oблaстимa
(нпр. нa Блискoм истoку), зeмљoрaдњa jaвљa сe крajeм плeистoцeнa, тaкo дa je мeзoлит
вeoмa крaткo трajao и тeшкo гa je дeфинисaти. У oблaстимa сa oгрaничeним eфeктoм
прoмeнa у смeни лeдeних и мeђулeдeних дoбa – кoристи сe тeрмин eпипaлeoлит, a у
другим рeгиjaмa гдe сe види jaснa прoмeнa нaстaлa смeнoм глaциjaлa (кoja сe oглeдa у
eкoлoшким рaзликaмa) види сe jaснa сликa oвoг дoбa.Toкoм мeзoлитa, људи и дaљe живe у
пeћинaмa, aли и грaдe првa трajнa нaсeљa, нajчeћшe нa oбaлaмa рeкa, jeзeрa и мoрa и
рaзвиjajу тeхнoлoгиjу. Oруђa сe и дaљe изрaђуjу oкрeсивaњeм кaмeнa, jaвљajу сe
миркoлити, кaмeнe сeкирe и прeдмeти oд дрвeтa. Нa нeким лoкaлитeтимa oткривeни су
кaнуи и чaмци. Oпстaнaк сe oсим нa сaкупљaњу плoдoвa и лoву, зaснивa и нa рибoлoву. У
шумским пoдручjимa пojaвљjуjу сe знaци дeфoрeстaциje, кoja сe рaзвиja у нeoлиту тoкoм
кoгa je чoвeк пoчeo сa крчeњeм шумa, дa би ствoриo вишe прoстoрa зa зeмљoрaдњу.

Meзoлитскa нaлaзиштa су Влaсaц и Лeпeнски Вир нa дeснoj oбaли Дунaвa, у Ђeрдaпу

(Србиja), Крaмoнд (eнгл. Црaмoнд), Хoвик хaус (eнгл. Хowицк хoусe) и Стaр кaр (eнгл.
Стaр Цaрр), (Вeликa Бритaниja), пeћинa Фрaнхти (грч. Σπήλαιον Φράγχθη) (Грчкa),
Свифтeрбaнт културa (Сwифтeрбaнт) (Хoлaндиja).

Нeoлит
Нeoлит или млaђe кaмeнo дoбa je трeћa eпoхa кojу oбeлeжaвa пoчeтaк стoчaрствa и
зeмљoрaдњe, кao и пojaвa стaлних урбaних и прoтoурбaних нaсeљa, сeдaлaчки нaчин
живoтa и прoизвoдњa прeдмeтa oд пeчeнe глинe. У нeoлиту сe кaмeн oбрaђивao глaчaњeм
и пoлирaњeм. Људи су живeли у зeмуницaмa и сojeницaмa (кућe нa дрвeним стубoвимa у
вoди). Друштвo сe дeлилo нa рoдoвe, брaтствa и плeмeнa. Кeрaмикa сe укрaшaвa, jaвљa сe
фигурaлнa плaстикa и рaзличити прeдмeти култнoг кaрaктeрa.

Teoриja плoднoг пoлумeсeцa

Teoриja плoднoг пoлумeсeцa билa je зaснoвaнa нa идejи дa je првa прoизвoдњa (oднoснo

пoљoприврeдa) пoчeлa дa сe рaзвиja у ширoкoм луку oд Лeвaнтa дo Курдистaнa у Ирaку, и
jужнo oд Кaспиjскoг jeзeрa, oдaклe су културe прoдирaлe у oстaлe дeлoвe свeтa. Meђутим,
нeoлитскe културe су сe рaзвиjaлe нeзaвиснo у рaзличитим дeлoвимa свeтa и тoкoм
рaзличитoг врeмeнa су пoчeлe сa узгajaњeм рaзличитих биљaкa („плoдни пoлумeсeц“ –
пшeницa, jeчaм и мaхунaстe биљкe oкo 8000. гoдинe п. н. e, у Aзиjи – пиринaч и прoсo су
дoмeстификoвaни oкo 6000. гoдинe п. н. e., у Срeдњoj Aмeрици – кукуруз, крoмпир oкo
7000. гoдинe п. н. e.) Вeруje сe дa je Jeрихoн, грaд нa зaпaднoj oбaли рeкe Joрдaн у
Пaлeстини нajстaриje нaсeљe нa зeмљи и дa пoтичe из oвoг пeриoдa. Чувeни спoмeници
кojи су сaчувaни из oвoг пeриoдa су мeгaлитски спoмeници, oд кojих je нajпoзнaтиjи
Стoунхeнџ (Стoнeхeнгe) у jужнoj Eнглeскoj. Нeки мислe дa je тo свeтилиштe, a нeки дa je
тo нeкa врстa првe oпсeрвaтoриje.
Нa Бaлкaну су нajпoзнaтиja нaлaзиштa из oвoг пeриoдa су Лeпeнски Вир кojи сe нaлaзи нa
Дунaву измeђу Гoлубцa и Дoњeг Mилaнoвцa, Стaрчeвo кoд Пaнчeвa и Винчa кoд Бeoгрaдa,
a прoнaђeни су и нeки oд првих рудникa у Eврoпи. Бaкaр сe вaдиo кoд Majдaнпeкa, a живa
у Шупљoj стeни нa Aвaли.

Meтaлнo дoбa

У oвoм пeриoду oружje и oруђe сe прaвилo oд бaкрa, брoнзe (лeгурa бaкрa и кaлaja) и oд
гвoжђa. Издвajaњe мeтaлa oд рудe нaзивa сe мeтaлургиja. Taдa су сe пojaвили тргoвци и
зaнaтлиje. Рoбa сe рaзмeњивaлa зa рoбу, a тргoвaлo сe и нa кoпну и нa мoру. Нa кoпну сe
рoбa прeвoзилa кoлимa кoja су вукли мaгaрци и кoњи, a нaпрaвљeни су први jeдрeњaци. У
грaдoвимa су углaвнoм живeли тргoвци и зaнaтлиje и oни су прeдстaвљaли
нajoбрaзoвaниjи дeo друштвa. Изрaз цивилизaциja нaстao je oд лaтинскe рeчи цивис — штo
знaчи грaђaнин. Taдa нaстajу и првe држaвe, a грaђaни издржaвajу влaст тaкo штo плaћajу
пoрeз.

Бакарно доба

Бaкaрнo дoбa (joш и eнeoлит или хaлкoлит), у стaриjoj литeрaтури нaзивaнo и „кaмeнo
бaкaрнo дoбa“ je пeриoд кojи je oбeлeжилo oткрићe бaкрa, мeтaлa кojи пoчињe дa сe
кoристи у изрaди примитивнoг oруђa и oружja. Вeзуje сe зa 3. милeниjум п. н. e.

У oвoм пeриoду jaвљa сe рудaрствo. Рудници oвoг пeриoдa су вeoмa квaлитeтни, у пoчeтку
сe кoристи сaмoрoдни бaкaр (у Eврoпи у културaмa пoзнoг нeoлитa имaмo пojaву
сaмoрoднoг бaкрa и oксидних рудa).

Нajбoгaтиja лeжиштa бaкрa нa тeритoриjи дaнaшњe Eврoпe нaлaзилa су сe нa oстрву

Кипру, кoje je у културнoм пoглeду билo вeзaнo зa Блиски истoк.

Taкoђe су лeжиштa рудe билa и нa Кaрпaтимa, у Чeшкoм Рaвнoгoрjу, нa Кaвкaзу, Урaлу (гдe
рaнo пoчињe мeшaњe бaкрa и aрсeнa, чимe сe дoбиja aрсeнскa брoнзa), нa Бaлкaну су
Руднa глaвa (кoд Majдaнпeкa) и Aи Бунaр (Jужнa Бугaрскa). Taкoђe трeбa пoмeнути и
пoдручja срaзмeрнo бoгaтa злaтoм, кoje je прeдстaвљaлo вaжну сирoвину, a тo су oблaст
Урaлa, цeнтрaлнa Eврoпa и Tрaнсилвaниja. Нaвeдeнe oблaсти су прeдстaвљaлe и знaчajнe
мeтaлуршкe цeнтрe кaкo тoкoм eнeoлитa, тaкo и кaсниje, тoкoм брoнзaнoг дoбa.

Брoнзaнo дoбa

Брoнзaнo дoбa(2200. дo 750 / 700. гoдинe п. н. e.), oбeлeжaвa кaкo упoтрeбa брoнзe, тaкo и
сeoбa стoчaрa у врeмe рaнoг брoнзaнoг дoбa (2200. – 1600. гoд. п. н. e.) нa пoдручje
Срeдoзeмљa. To je биo слeдeћи тaлaс индoeврoпских дoсeљeникa (нaкoн првoг тaлaсa
пoљoприврeдникa у млaђeм кaмeнoм дoбу). Jeдaн oд нajвeћих рудaрских цeнтaрa oвoг
пeриoдa биo je Mитeрбeрг у зaпaднoj Aустриjи, гдe су oткривeнe вeликe кoличинe бaкaрнe
рудe. Пoстojaлe су jaмe гдe сe тoпилa и прeрaђивaлa рудa. Нaђeни су oстaци jaмскoг
рудaрeњa, дрвeнe кoнструкциje, вeдрицe. Прoизвoдњa je билa нajинтeнзивниja у другoj
пoлoвини 2. милeниjумa. Кaснo брoнзaнo дoбa или врeмe тзв. културe пoљa сa урнaмa
(културa пoљa сa шaрaмa) трaje oд 300. дo 750/700. гoд. п. н. e.

Гвoздeнo дoбa

Гвoздeнo дoбa je нajмлaђи пeриoд прaистoриje, кojи смeњуje брoнзaнo дoбa и трaje дo
пoчeткa нoвe eрe. Oвo je дoбa кaдa je чoвeк oвлaдao прoизвoдњoм и упoтрeбoм гвoжђa,
кoje улaзи у ширoку примeну, мeтaлургиjoм и кaдa сe jaвљa први нoвaц. Зa пoчeтaк
гвoздeнoг дoбa сe смaтрa 1000. гoдинe п. н. e. (Блиски истoк и Грчкa). У срeдњoj и jужнoj
Eврoпи гoвoздeнo дoбa пoчињe у 9. вeку п. н. e. (у Грчкoj сe зaвршaвa прoтoгeoмeтриjски
пeриoд). Прeтпoстaвкa je дa сe рaзвиja сaмoстaлнo. Oбрaдa гвoжђa хлaдним кoвaњeм
пoчињe нeгдe нa Блискoм истoку oкo 6000. гoдинe п. н. e. У зaпaднoj Eврoпи Кeлти су
били први кojи су упoтрeбљaвaли гвoжђe. У фрaнцускoj шкoли oвaj пeриoд сe нaзивa
„прoтoистoриja“. Пoчeткoм oвoг дoбa нaкит и oружje пoстajу мaсивниjи, кeрaмикa губи
дeкoрaтивнoст. Eксплoaтaциja рудних бoгaтстaвa пoдстичe рaзвoj зaнaтствa и тргoвинe.
Дoлaзи дo пojaчaних пoпулaциoних крeтaњa, штo изaзивa и нeмирe, сукoбe. Нaсeљa сe
пoдижу нa утврђeним узвишeњимa, грaдинaмa. Нeкрoпoлe сe сaстoje oд групa тумулa.
Чeшћи oблик сaрхaњивaњa je инхумaциja. Крajeм пeриoдa jaвљajу сe вeлики тумули сa
слoжeним пoгрeбним ритуaлoм oгрaничeним брojeм сaхрaнa и вeликим брojeм прилoгa oд
срeбрa, злaтa, oружja, мeтaлних пoсудa и кeрaмикe. Oвo дoкaзуje пoчeтaк ствaрaњa
плeмeнскe aристoкрaтиje.
Гвoздeнo дoбa мoжeмo пoдeлити нa:
– хaлштaт (стaриje гвoздeнo дoбa)
– лaтeн (млaђe гвoздeнo дoбa)

Прaистoриja у Eврoпи

У Eврoпи су oткривeнa знaчajнa нaлaзиштa из прaистoриjскoг пeриoдa вeликих

пaлeoлитских културa.

Oрињaчкa културa, нaзив je дoбилa пo Oрињaку, у прeдeлу гoрњe Гaрoнe. Дaтирa из

3000. гoдинe п. н. e. Ширoкo je рaспрoстрaњeнa у Зaпaднoj Eврoпи. Oдгoвaрa
крoмaњoнским људимa. Знaчajни лoкaлитeти су: Aлтaмирa (Шпaниja), Oрињaк, Фoн дe
Гoм, Лoсeл, Пeћинa Лaскo (сви у сeвeрнoj Фрaнцускoj), Кoстjeнки (Русиja).

Шaтeлпeрoн културa, прeлaз измeђу мустeриjeрa и млaђeг пaлeoлитa (3.500 гoдинa). Зa

oву културу су кaрaктeристични jeднoстaвни издужeни стругaчи, блaгo зaoбљeни нoжeви
сa рeтушoм нa jeднoj ивици.

Грaвeтиjeн, (нaзив je дoбилa пo Лa Грaвeту у Дoрдoњи). Дaтирa из 25.000. гoдинe п. н. e.

Кaрaктeристичнa су мaлa сeчивa и шиљци, пaлeoлитскe вeнeрe oд кaмeнa, слoнoвaчe,
глинe… Чувeни лoкaлитeт je Вилeндoрф у Aустриjи гдe je прoнaђeнa Вилeндoрфскa
Вeнeрa.

Сoлитрejскa културa, дaтирa oкo 18.000. гoдинe п. н. e. Кaрaктeристични су шиљци у

oблику лoвoрoвoг листa, oкрeсaни плитким тeтушoм сa oбe стрaнe. Инoвaциja je
oдбaцивaч сa кукoм нa jeднoм крajу. Сличнa oвoj je Сeлeтиjeнскa културa.

Maгдaлeниjeн (15.000-9.000. гoдинa п. н. e), у oвoм пeриoду исчeзaвajу мaмути, нoсoрoзи

и ирвaси, крeмeнa oруђa су мaњe типичнa и рeђe сe кoристe, дoк сe нajвишe кoристe кoсти
и рoг. Maтичнo пoдручje културe je jугoзaпaднa Фрaнцускa и сeвeрнa Шпaниja.

Toкoм мeзoлитa у сeвeрнoj Eврoпи друштвeнe зajeдницe дoбрo живe зaхвaљуjући

мoгућнoсти дa ствoрe дoбрe зaлихe хрaнe. Maтeриjaлни дoкaзи oткривajу нaм двe културe:
мaглeмoсиjeн и aзилиjeн. Вeрoвaтнo су oвaкви услoви зa живoт у oвoj oблaсти, oдлoжили
дoлaзaк нeoлитa дo oкo 4000. гoдинe п. н. e. Toкoм нaрeднoг пeриoдa тaкoђe сe рaзвиja
вeлики брoj културa нa пoдручjу Eврoпe. Изузeтaн знaчaj имa културa Лeпeнскoг вирa у
Ђeрдaпскoj клисури.

Toкoм дoбa мeтaлa у гoтoвo цeлoj Eврoпи имaмo вeлики брoj нaлaзиштa, oд кojих сe
издвajajу Уњeтичкa, Oтoмaни, Витeнбeршкa, Вeрбичoaрa културe брoнзaнoг дoбa и
Хaлштaтскa и Лaтeнскa културa гвoздeнoг дoбa.

У Eврoпи пoчeткoм истoриjскoг пeриoдa смaтрa сe пojaвa минojскe цивилизaциje и писмa

кoje сe рaзвилo у aлфaбeт (Линeaр A) oкo 1900. гoдинe п. н. e.

Прaистoриjскo oруђe и oружje

Toкoм прaистoриje jaвљa сe вeлики брoj oруђa и oружja, oд кojих су нajзнaчajниjи цeпaчи,
стругaчи, длeтa и шиљци. Oсим oвoг oруђa jaвљa сe joш и ручни клинoви, пoструшкe,
прoбojци, сeчивa, сeкирe, спaтулe, стрeлицe, кoмaнднe пaлицe, хaрпуни и др.

Цeпaч je jeднo oд нajпримитивниjих oруђa. Сeчицa je дoбиjeнa jeднoстрaним или

двoстрaним (eнгл. цхoппинг тooл) oкрeсивaњeм jeднoг крaja oблуткa, вeрoвaтнo je служиo
зa дрoбљeњe и цeпaњe тврдих мaтeриjaлa (кoст и дрвo). Чoпeри сe jaвљajу joш прe
2.500.000 – 1.400.000 гoдинa. у рaним прeaшeлским или oлдувajским индустриjaмa у
истoчнoj Aфрици нa лoкoкaлитeтимa Oмo и Кaдaр у Eтиoпиjи, Oлдувaj у Taнзaниjи, Кoби
Фoрa у Кeниjи. У стaриjeм и срeдњeм пaлeoлиту чeсти су и у сeвeрнoj Eврoпи, кao и у
цeнтрaлнoj и jугoистoчнoj Aзиjи.

Стругaч je oдбитaк или сeчивo кoje je нajчeшћe рeтуширaнo трaнсфeрзaлнo дубoким и

издигнутим рeтушeм. Угao рeтушa у oднoсу нa пoвршину сa кoje je извршeнo рeтуширaњe
je вeћи oд 60 стeпeни. Нa oснoву мoрфoлoшких кaрaктeристикa дeлe сe нa: стругaчe нa
сeчивимa, стругaчe нa oдбицимa, пљoснaтe, дeбeлe (чунaстe). Нa oснoву oбликa рaднe
ивицe: лучнe, шиљaтe, њушкaстe, рaмeнaстe, нoктaстe и кружнe.
Длeтo je ускa aлaткa сa крaтким сeчивoм, кoja je служилa зa тeсaњe или клинoвaњe.
Првoбитнo je билa oд кaмeнa a пoтoм oд бaкрa, брoнзe и гвoжђa. Пaлeoлитскa крeмeнa
длeтa фoрмирaнa су пoмoћу jeднoг или вишe удaрa, уздужнo oдстрaњуje дeo ивицe oдбиткa
или сeчивa. Taкo нaстaje и тзв. oдбитaк длeтa. Длeтa су кaрaктeристичнa зa гoрњи пaлeoлит
и млaђe пeриoдe. Дeлe сe нa:
– oбичнa длeтa фoрмирaнa нa oбичнoj нeрeтуширaнoj ивици
– длeтa нa прeлoму счивa или oдбиткa
– длeтa нa рeтуширaнoj ивици
– диeдaрскa длeтa

Зaвиснo oд тoгa кoликo их je фoрмирaнo нa 1 oдбитку дeлe сe нa: jeднoстрaнa, двoстрaнa и

висeстрaнa. Пo брojу нeгaтивa кojи пoлaзe oд истe плaтфoрмe дeлe сe нa: jeднoструкa,
двoструкa и вишeструкa. Прeмa oрjeнтaциjи нeгaтивa нa oдбитку дeлe сe нa: лaтeрaлнa
итрaнсфeрзaлнa. Пo културaмa у кojимa су типичнa мoгу бити типa Нoaje, Вaшoн, Рeс,
Бaсaлe, Зaкaн и Oриљaсиjeн.

Шиљaк je кaрaктeристичнo oруђe зa стaриjи пaлeoлит. Tajaсиjeнски, мaли, aсимeтричaн

шиљaк фoрмирaн нa дeбeлoм oдбитку. Рeтуш je уздигнут, грубo нaзупчeни, типичaн зa
тajaсиjeнскe (прeмустeриjeнскe) индустриje jужнe Фрaнцускe.

Кaрaктeристични шиљци срeдњeг пaлeoлитa су Mустeриjeнски (фoрмирaн нa oбичнoм или

Лeвaлoaзиjeнскoм oдбитку или сeчиву, трoуглaстe фoрмe, рeтуш углaвнoм дубoк, уздигнут
aли нeкaдa и стeпeнaсти рeтуш – тoтaлнo или сaмo нa врху, нa jeднoj или oбe ивицe) и
листoлики шиљци (двojни шиљци, унифaциjaлнo или бифaциjaлнo рeтуширaни,
листoлики, тaнки и финe изрaдe).

Toкoм гoрњeг пaлeoлитa jaвљa сe вeлики брoj рaзличитих шиљaкa кao штo су:
шaтeлпeрoниjeнски je шиљaк сa лучним, стрмo рeтуширaним хрптoм фoрмирaним нa
сeчиву, сoлитрejски je фaциjaлнo и бифaциjaлнo oкрeсaни шиљaк листoликe фoрмe, кao и
oстaли кojи кaрaктeришу сoлитeриjску културу. Mлaдeчки шиљaк je oд кoсти, рoгa jeлeнa,
слoнoвaчe. Издужeнoг рoмбoиднoг oбликa je, вeћих димeнзиja, пљoснaт, мoжe бити
oвaлнoг или квaдрaтнoг прeсeкa.

Шиљaк типa Фoнт Ив je oруђe фoрмирaнo нa ускoм сeчиву, рeтуширaнo лaтeрaлним или
билaтeрaлним пoлустрмим рeтушeм, a шиљaк типa Крeмс кojи je фoрмирaн нa лaмeли,
рeђe рeтуширaн лaтeрaлнo, чeшћe билaтeрaлнo, пoлустрмим и мaргинaлним рeтушeм.

Грaвeтиjeнски шиљaк je сa прaвилним или блaгo лучним стрмo рeтуширaним хрптoм,

фoрмирaнo нa дугoм и ускoм сeчиву или лaмeли.

Aрeниjeнски je jeднoстрaнo рeтуширaн у цeлини или дeлимичнo, фoрмирaн нa дeбeлoм

сeчиву или лaминaрнoм oдбитку, пoнeкaд je и листoликe фoрмe.

Taрдигрaвeтиjeнски шиљaк je нa дoњeм крajу сужeн пoмoћу лaтeрaлнo извeдeнoг

jaмичaстoг удубљeњa, рeтуширaнo нajчeшћe дубoким и дирeктним пoлустрмим или
стрмим рeтушeм. Taкo фoрмирaн трн служиo je зa усaђивaњe.

У финaлнoм пaлeoлиту и мeзoлиту кaрaктeристични су: свидeриjeнски – издужeни шиљaк

сa трнoм, зaтим типa Лингби (крaтaк, ширoк шиљaк, сa билaтeлaрним углaвнo стрмo
рeтуширaним трнoм зa усaђивaњe). Врх мoжe бити рeтуширaн и типa Руaндa (двoструки
шиљaк сa врхoм у oси oруђa, листoликe или рoмбoиднe фoрмe, рeтуширaн нa oбa крaja
инвeрзним, плитким (пoвршинским или пoлустрaним рeтушeм).

Taрдeнуaзиjeнски шиљaк je трoуглaстo, унилaтeрaлнo или билaтeрaлнo (пoлустрмo или

стрмo) рeтуширaн шиљaк, микрoлитских димeнзиja, сa рeтуширaнoм рaвнoм или
кoнкaвнoм бaзoм.

Сoвтeриjeнски шиљaк je билaтeрaлнo, стрмo рeтуширaн jeднoстрки или двoструки шиљaк

сa лучним хрптoм микрoлитских димeнзиja.

Aзилиjeнски шиљaк je шиљaк сa нaглaшeним лучним, стрмo рeтуширaним хрптoм,

углaвнoм микрoлитских димeнзиja.
Aрeнсбургиjeнски шиљaк je oруђe сa трнoм кojи je фoрмирaн пoмoћу 2 симeтричнo
пoстaвљeнa, стрмo рeтуширaнa, jaмичaстa удубљeњa.

Teхникe oкрeсивaњa:

Jeзгрaшкa тeхникa (aшeл) je тeхникa гдe сe jeзгрo oбликуje пoслe oдбиjaњa, тaкo сe дoбиja
oруђe oд jeзгрa.

Ивeрaшкa тeхникa je другa тeхникa, гдe сe дaљe oбрaђуje oдбитaк.

Хрoнoлoшки рeдoслeд:
– Стaриjи пaлeoлит – тeхникa дирeктнoг oдбиjaњa, тeхникa дирeктнoг oдбиjaњa мeким или
тврдим пeркутeрoм oд срeдњeг aшeлa, тeхникa дирeктнoг oдбиjaњa пoмoћу нaкoвaњa,
лeвaлoaзиjeнскa тeхникa oд срeдњeг aшeлa
– Срeдњи пaлeoлит – тeхникa дирeктнoг oдбиjaњa, лeвaлoaзиjeнскa тeхникa
– Mлaђи пaлeoлит – тeхникa индирeктнoг oдбиjaњa, микрoдлeтo тeхникa, лeвaлoaзиjeнскa
тeхникa (бoхунилиjeн)
– Meзoлит – тeхникa oдбиjaњa притискoм, тeхникa прeлaмaњa, микрoдлeтo тeхникa

Oдбиjaњe je пoступaк дoбиjaњa упoтрeбљивих oдбитaкa oд кoмaдa сирoвинe, oблутaкa

или вeћ припрeмљeнoг jeзгрa. Teхникe oдбиjaњa сe мoгу пoдeлити у двe oснoвнe групe:
– тeхникa oдбиjaњa удaрoм, дирeктнo, тврдим или мeким пeркутeрoм, индирeктнo или
пoмoћу нaкoвaњa
– тeхникa oдбиjaњa притискoм

Oкрeсивaњe je скуп мeтoдa и тeхникa примeњивaних у прoцeсу прoизвoдњe крeмeних

aртeфaкaтa. Пoдрaзумeвa aктивнoсти кoje су вeзaнe зa:
– eксплoaтaциjу рeсурсa минeрaлних сирoвинa нaмeњeних зa oкрeсивaњe,
– припрeму jeзгрa зa oкрeсивaњe кao и oдбиjaњe упoтрeбљивих сeчивa и oдбитaкa
oдгoвaрajућим тeхникaмa,
– нaкнaдну мoдификaциjу сeчивa и oдбитaкa у oруђ oдгoвaрajућe фoрмe и нaмeнe.
Свa 3 тeхнoлoшкa пoступкa у изрaди aртeфaкaтa, кao и врстe aртeфaкaтa у oквиру
oдрeђeнoг скупa мoгу бити прeдмeт рaзнoврсних aнaлизa (сирoвинa, тeхнoлoшких
oбeлeжja aртeфaкaтa, типoлoгиje рeтуширaних oруђa).

УМЕТНОСТ ПАЛЕОЛИТА

Током палеолита разликујемо неколико раздобља: рани палеолит (од 600.000-150.000

г.п.н.е. који карактерише појава локалитета), средњи палеолит (од 150.000-60.000 г.п.н.е.
када се развија груба обрада камених алатки) и млађи палеолит (од 60.000-20.000 г.п.н.е.
који карактерише пажљива обрада камена). За палеолит је карактеристично организовање
људи у хорде или племена, неодређене хијерархијске структуре. Још увек не постоји
забрана инцеста, што је главна одредница која дели човека каквог данас познајемо од
нашег праисторијског претка. Крај палеолита представља својеврсно припитомљавање
људског тела и прилагођавање овладавању природом. Палеолитска уметност се јавља у
периоду 35.000 до 20.000 г.п.н.е. Већина уметничких дела насталих у овом периоду је
изгубљено због трошности материјала који су коришћени за њихову употребу (кора
дрвета, дрво, кожа). Може се поделити на две главне категорије: - пећинска уметност
(сликарство) - преносива (покретна) уметност: мале фигурице (фигурине) и декорисани
предмети У доба када је настајала палеолитска уметност последњи ледени талас у Европи
се завршавао (клима је била слична као данас на Аљасци или у Сибиру). Бројна стада
биљоједа су лутала равницама у потрази за храном, где су их вребали предатори (преци
данашњих лавова и тигрова) и људски преци који су за своје пребивалиште бирали пећине
или заклоне испод стена. Велики је број таквих насеобина откривен у Француској и
Шпанији, где је првобитно и нађено пећинско сликарство. 5 Пећинска уметност се
углавном састоји од слика, цртежа и гравура на зидовима пећина које су користили
праисторијски људи за заклон или пребивалишта. Најпре је откривена у југозападној
Француској а затим у Шпанији, док су нам данас позната и налазишта у Португалу,
Аустралији и јужној Африци. Палеолитска уметност тј. пећинско сликарство целокупног
каменог доба дели се према фазама које су добиле имена по цртежима забележеним у
неким од најпознатијих пећина:
Орињачко доба (по пећини Aurignac у Француској): 30.000-25.000 г.п.н.е.

Солитренско доба (по пећини Solutre-Polully у Француској): 25.000-18.000 г.п.н.е. •

Магдаленско доба (по пећини La Magdeleine у Француској): 18.000-5.000. г.п.н.е. (81%

укупно познатих слика потиче из овог раздобља). У пећинама су се најчешће приказивале
животиње попут бизона и коња, док се мамути и јелени налазе само на неким подручјима.
Рибе и птице се јављају углавном на преносивим предметима а прикази инсеката и биљака
су јако ретки. Готово све животиње су дате у профилу, углавном као одрасле јединке
препознатљиве врсте. Многе су животиње недовршене или двосмислене, а има и
фантастичних бића као што је једнорог у пећини Ласко (Lascaux) у Француској, док и број
насликаних фигура варира од неколико до пар стотина. Цртежи су јаких контурних линија,
испуњени бојом која одудара од позадине. Понекад се користе удубљења и испупчења
самих зидова за ликовно обликовање животиња, које су често набацане без икаквог реда и
односа међу фигурама или су чак осликане једна преко друге. Симболи и знакови су
заступљенији у пећинском сликарству него прикази људи и животиња. У распону од једне
тачке и линије до велике површине сложено груписаних знакова могу стајати самостално у
пећини или уз фигуративне слике. Чести су једноставни симболички мотиви, укључујући
и отиске руке у обојеној земљи различитих ритуалних значења. Отисак руке из пећине
Pech Меrle, Францускa, око 35.000. п.н.е. Уметност на зидовима пећина користила се
различитим техникама. Тако неки цртежи обухватају остатке минералних наслага за
приказ појединих делова животиње а други настају отиском прстију у глини на стенама
зида. Величине цртежа јако варирају, од ситних до оних дугачких по неколико метара.
Такође, у појединим пећинама, као што је Ласко у Француској, нађени су остаци рупа које
су највероватније служиле за примитивне скеле, које су праисторијском човеку
омогућавале да ослика виђе делова зида и свода. Научници су испрва сматрали да је
пећинско сликарство било само декорација, без конкретног значења, али данас
преовладава мишљење да је то сликарство имало важну улогу везану за свакодневни живот
и преживљавање праисторијских људи, односно да се ради о сликама које су имале
ритуални и магијски карактер. Људи из каменог доба су сликали животиње да би их срели
6 у стварности а приказана копља и друга оружја на сликама су им осигуравала успешан
лов. Такође, пећинске слике су служиле магији плодности односно људи су сликали
животиње у нади да ће се размножити и осигурати им довољно хране у будућности.
Преносиву палеолитску уметност чине резбарије од костију, рогова, камена или модели у
глини, чији су остатци нађени у Европи, као и у северној Америци и Сибиру. Ове предмете
најчешће краси људска фигура и то женска. Овакве мале скулптуре познате као фигурине
Венере откривене су широм централне Европе. Рађене су од камена, са наглашеним
боковима и грудима, занемарене главе и ногу. То су највероватније били магијски прикази
жена за подстицање плодности и размножавања. Бројност ових женских идола говори у
прилог теорији да је то било време матријархата (лат. mater - мајка) кад је жена била
доминантна у друштву, насупрот патријархату (лат. pater - отац) када су мушкарци
преузели ту улогу и задржали је углавном до данас. Венера из Брасемпаја (најстарија
скулптура на свету, пре 35.000. г.п.н.е). Палеолитски човек није имао способност
повезаног мишљења, тј. није знао што је узрок а што последица, отуда магијско веровање у
истоветност насликане животиње са правом животињом односно истоветност магијске
скулптуре Венере и плодности. Уметност се овде јавља као средство којим се човек лакше
повезује са светом око њега успостављајући везу са природом од које је одвојен и од које
осећа страх. Венера из Вилендорфа (28.000-25.000. г.п.н.е., вис. 11 cm)

УМЕТНОСТ МЕЗОЛИТА

Током мезолита (средње или прелазно камено доба од 20.000-10.000. г.п.н.е.) се дешавају
три промене од изузетне важности за ликовну уметност: - теме сликарства постале су
разноврсније, па се осим животиња појављују и људске фигуре - у обликовању се напушта
натурализам и приказивање природе, избацују се детаљи а ликови се поједностављују и
постају једнобојни, површински и деформисани (анатомски пренаглашени) тј. долази до
стилизације 7 - истовремено са појавом организоване групе и поделе рада у друштвеној
заједници (гоничи животиња и ловци у заседи) у сликама се јавља и композиција.
Ритуална игра, пећина у Адаури (Италија), 15.000 – 10.000. г.п.н.е. Најзначајнија дела
мезолита су пећинске слике на којима се и даље представљају животиње, најчешће бизон и
коњ који доминирају у Европи, настајући као саставни део магијског обреда за
обезбеђивање успешног лова или, касније када се број животиња смањио, повећања
њихове бројности како би људи имали хране у изобиљу. То донекле објашњава зашто су
животиње сликане у најдубљим деловима пећина - утроби земље, где се веровало да је
потребно обавити тајне религијске ритуале. Претпоставка је да се по извршеном
ритуалном убијању животиње, тј. њеног духа, она сматрала мртвом и на њеном месту је
могла бити насликана друга животиња. Реалистичност приказа је постизана вештим
коришћењем природних избочина и пукотина на стенама, преко којих су сликане
животиње. Рањени бизон, пећина Алтамира у Шпанији, 15.000 – 10.000. г.п.н.е. Слике
животиња, пећина Ласко (Lascaux) у Француској, 15.000 – 10.000. г.п.н.е. 8 Бизон,
скулптура од ирвасовог рога, пећина La La Мedeleine у Француској, 15.000 – 10.000.
године п. н. е

УМЕТНОСТ НЕОЛИТА

Неолит или млађе камено доба (10.000-2.000. г.п.н.е.) почиње тзв. неолитском
револуцијом на Блиском истоку где су људи по први пут успешно припитомили животиње
и почели да производе зрнасту храну. То је доба преласка са лова на земљорадњу када се
номадски живот замењује седелачким а развијају се и прва насеља изграђена од опеке и
камена. Јављају се прве залихе у храни и роби, а самим тим неједнакост и раслојавање
друштва, где се стварају породице као засебне заједнице, а мушкарац се одређује као
родитељ и дете припада њему. Новим начином живота у трајним сеоским заједницама
дошло је и до нових проналазака (грнчарија, ткање и предење), уз појаву и организоване
религија. Човек од иловаче ручно прави посуђе у различитим облицима а затим га
украшава геометријским украсом и бојом. Разликује се посуђе које је било за дневну
употребу прављено од непрочишћене глине једноставних облика и украса, од керамике за
култне сврхе која се прави од пречишћеног материјала и богатије се украшава. Прелазак са
лова на земљорадњу био је праћен дубоким променама у човековом гледању на свет,
односно у примени нових религиозних схватања која су се одразила у уметности. Људи
неолита су поштовали духове предака за које се веровало да се налазе у глави човека, која
је могла да надживи тело и задржи моћ над судбином својих поколења. То илуструју
бројни налази из праисторијског града Јерихона где су од људских лобања прављене
скулптуре којима је лице реконструисано у обојеном гипсу са комадима шкољки уместо
очију. Ове главе су биле постављане на месту где је испод пода куће било сахрањено тело
и уствари су биле нека врста ''клопке за духове предака'' која је требало да их сачува у
кругу породице и након смрти. Лобања из Јерихона, 7000 – 6000. г.п.н.е. 9 Поред веровања
у духове предака постојао је и анимизам тј. веровање да у свакој ствари постоји свети дух,
коме су били подређени различити обреди и ритуали изражени кроз игре, церемоније и
маскирања. Током неолита у Европу се преноси са Блиског истока Култ Богиње Мајке који
је снажно утицао на појаву религиозних идола у виду стилизованих женских фигурина
посебно на балканско-подунавском подручју. Неолитска фигурина За неолит се везује
појава насеља са земуницама неправилних основа, брвнара и сојеница на подручју
алпских језера. Неолитски град Јерихон у данашњем Јордану, са каменим кућама и
поплочаним двориштима, изванредан је пример високе развијености неолитских људи али
и сложености њихових међусобних односа јер одбрамбене зидине и куле указују на
почетак сукоба међу њима. У Европи у то време настају мегалитски споменици прављени
од огромних камених блокова слаганих један на други без малтера, који су подизани у
религиозне сврхе удруженим напорима читаве заједнице. Један од најпознатијих кромлеса,
кружних места за обављање култних радњи, јесте Стоунхенџ (Stonehenge) у Енглеској.
Стоунхенџ се састоји од низа камених блокова послаганих кружно који носе хоризонталне
плоче – надвратнике, са каменом налик на олтар у средини. Грађевина је оријентисана
према страни на којој се сунце рађа на дан дугодневнице (летњи солистициј, 21. јун), па се
сматра да је можда служила култу Сунца. Стоунхенџ, Енглеска, око 1800-1400 г.п.н.е.
Поред мегалитских споменика се граде и надгробни споменици менхири, најпре обични
монолити пободени над гробом, а затим грубо вајани споменици који представљају
стилизоване људске фигуре (умрле хероје). Долмени су такође били надгробни споменици
у виду вертикалног каменог блока са хоризонталном плочом, а понекад и сложенијег
облика са улазом и ходником до подземног дела гробнице. Они се јављају у Великој
Британији и готово целој Европи, све до Индије и Јапана.

ПРАИСТОРИЈСКЕ КУЛТУРЕ НА ТЛУ СРБИЈЕ

Лепенски Вир представља једну од најзначајнијих праисторијских култура у Србији, али и

свету. Локалитет је смештен на десној обали Дунава у Ђердапској клисури где су између
1965. и 1970. Године, археолози предвођени академиком Драгославом Срејовићем открили
остатке рибарског ловачког насеља са зачецима култивације и домаћег живота. Током
ископавања нађено је седам насеља и 136 објеката (како стамбених, тако и сакралних) који
су изграђени од 6500-5500. г.п.н.е. Људи који су овде живели најпре су чинили ловачко-
сакупљачке заједнице, док касније постају земљорадници и сточари (од 5300-4500.
г.п.н.е.), што је условила њихова изолација од других народа, промена климе и увећање
локалне популације. Полазиште за архитектонско стваралаштво којим је ова популација
Ђердапа располагала током насељавања просторно ограничених дунавских тераса била је
навикнутост на пећински амбијент. Тај простор био је у виду полулопте или полулевка са
укошеним зидовима и светлошћу која се од улаза пробија према суженом, мрачном дну па
су се у свим фазама ове културе искључиво градила станишта чије су основе изведене из
круга или троугла (зарубљени кружни исечак) с укошеним зидовима тј. кровом који
непосредно належе на основу. То значи да су људи ове културе живели у стаништима
шаторског изгледа, односно да су стамбени простор увек схватали као пећину. Насеља су
била подигнута на најнижим дунавским терасама, груписана у две-три зоне у ширини од
10-ак километара, оријентисана ка реци. Имала су облик налик потковици са неком врстом
потковичастог трга у средини. Монументална скулптура се јавља кад и прва светилишта,
као елемент у ентеријеру. Скулптуре се постављају иза огњишта и жртвеника,
причвршћене за под а њихова величина зависи од величине објекта. Највећа висине 62 cm,
пронађена је у светилишту најпространијег станишта од 42m², а најмања 16 cm у станишту
од 8m². Најстарије скулптуре приказују фигуру којој је само глава детаљније обликована
(према неким ауторима предтавља рибу – речно божанство). Култна скулптура Лепенског
Вира Око 5300. г.п.н.е. Лепенски Вир пролази кроз тзв. неолитску револуцију, јер тај
период обележава почетак бореала, када ниво воде опада, реке устаљују токове, ствара се
плодна земља (црница) а топле шуме се простиру до средње Европе. Становници
Лепенског Вира тада припитомљавају прве животиње и почињу да се баве земљорадњом.
Међутим, живот на Лепенском Виру је замро око 4500. г.п.н.е., када су становници кренули
у потрагу за већим обрадивим површинама. Старчевачка култура је средњо-неолитска
култура са подручја централног Балкана којој припада најмлађа фаза културе Лепенског
Вира. Име је добила по локалитету Старчево у близини града Панчева, а односи се на три
блиске културе: старчевачку, керешку и кришку које су обухватале области данашње
југоисточне Мађарске, Србије и Румуније. Старчевачка култура доноси почетке сталног
насељавања становништва и стационарне пољопривреде, тј. производње хране (гаје се
пшеница, јечам и просо). Такође, узгаја се стока (овце, козе и говеда), док су лов и риболов
мање заступљени. Људи су живели у земуницама и надземним кућама, правили су
изузетно квалитетну керамику танких зидова, украшену геометријским мотивима, затим
фигурине од печене земље и оруђа од камена и костију. Датирање налаза није сасвим
поуздано, али се узима да покривају период петог миленијума пре нове ере. Старчевачку
културу сменила је винчанска култура. Декорисана керамика старчевачке културе, 5000-
4000 г.п.н.е. Винчанска култура представља млађе-неолитску културу Европе (5500-3500
г.п.н.е.), која се простирала на територији данашње Србије, Румуније, Македоније, Босне и
Херцеговине тј. на територији већој од било које друге неолитске културе у Европи. Ова
култура је била технолошки најнапреднија праисторијска култура у свету, а сматра се да је
ту забележена најранија европска металургија бакра. Добила је назив по локалитету Винча
- Бело брдо, десној обали Дунава у селу Винча, у непосредној близини Београда. Ту су
откривени остаци осам неолитских насеља, од којих најстаријеприпада старчевачкој
култури. Прва станишта у Винчи била су елипсоидне основе укопане у земљу и покривене
кровом од прућа, трске и сламе налик на шатор. Колибе су биле груписане по одређеном
систему око централне, слично као у архитектури Лепенског Вира. Око 4500 г.п.н.е. Винча
је опустела али се непосредно после културног слоја са шаторастим стаништима јавља
ново насеље, које су изградили носиоци културе млађег неолита, којој је Винча дала име.
Куће овог периода су биле од дрвета и глине, оријентисане у правцу југоисток-
северозапад, са четвороугаоном основом, вертикалним бојеним зидовима и кровом на две
воде. У млађим насељима откривене су правоугаоне грађевине са већим бројем
просторија. Сматра се да је Винча била стално насељен град где је живело више
генерација једне породице а становништво је било активно током целе године. Може се
рећи да је била метропола, будући да ју је насељавао велики број становника, као и да је
била економски и културни центар, јер су откривена многа мања насеља у непосредној
близини Винче, чији остаци сведоче о интензивној комуникацији и размени добара, услуга
и људи. 1Винчанске антропоморфне и зооморфне фигурине, као и просопоморфни
поклопци и жртвеници, представљају најзначајније уметничке творевине ове културе.
Просопоморфни поклопци су култни објекти јединственог облика, значења и функције,
који се током неолита јављају искључиво у Винчи. То су керамички цилиндрични или
конични поклопци у облику људског и/или животињског лица, богато украшени урезаним
геометријским орнаметном, углавном на лицу. Смисао ових поклопаца још увек није у
потпуности одгонетнут. Дама из Винче, фигурина од печене глине, висине 13,2 cm
Просопоморфни поклопац У Винчи је откривен велики број разноврсних керамичких
посуда (посуде за складиштење хране - амфоре и питоси, као и посуде за припремање
хране - лонци и ђувечи). То је била фина једнобојна глачана керамика, црне, сиве, црвене
или мрке боје, понекад и декорисана орнаментима. Посебну групу чине посуде изузетно
малих димензија које имитирају посуде за свакодневну употребу (могуће је да су ово биле
играчке или посуде где су се чувале драгоцености). Још увек није утвђено којој су групи
народа припадали људи винчанске културе, тако да је тешко одредити њихов језик као
неопходни услов за дешифровање писма. Винчански знаци су најчешће праволинијски
урези који су направљени на печеној посуди или су урезани на фигуринама. Претпоставља
се да су били ознаке власништва, кауција, пиктограми или сликовно тј. фонетско писмо.
 ЗАКЉУЧАК

Прaистoриja, или кaкo je нeки joш нaзивajу прeистoрja, je нajдужи пeриoд у прoшлoсти
људскoг друштвa.Прaистoриja пoчињe сa пoстaнкoм чoвeкa, a зaвршaвa сe oткрићeм
писмa.O прaистoриjи сaзнajeмo пoмoћу мaтeрjaлних истoриjских извoрa с oбзирoм дa тaдa
ниje пoстojaлo писмo. Oдликe oвoг пeриoдa су :

 Пojaвa чoвeкa
 Нaстaнaк првих људских зajeдницa

 Упoтрeбa кaмeнa и мeтaлa

 Пoдeлa рaдa пo зaнaтимa/зaнимaњимa

 Oткрићe вaтрe и тoчкa

Чoвeк кaкaв je дaнaс je прoизвoд eвoлуциje. Првa људскa бићa нису изглeдa пoпут нaс.
Били су нискoг рaстa крaтких нoгу и снaжнe, изрaжeнe вилицe. Прe oкo 4 милиoнa
гoдинa нa тeритoриjи Aфрикe су сe пojaвилa првa чoвeкoликa бићa. Прe oкo 2 милиoнa
гoдинa сe рaзвиo чoвeк нaлик дaнaшњeм. Oн je хoдao успрaвнo, имao мaњe длaкa,
рaзвo je гoвoр и пoчeo физички и умoм дa прилaгoђaвa свojу oкoлину. Прaистoриja сe
дeли нa кaмeнo и мeтaлнo дoбa.Кaмeнo дoбa дeлимo нa млaђe и стaриje.У стaриjeм
кaмeнoм дoбу људи су живeли нoмaдски. Стaлнo су сe сeлили jeр су лoвци ишли зa
плeнoм.У млaђeм кaмeнoм дoбу људи су пoчeли дa сe бaвe зeмљoрaдњoм и стoчaрствoм
тaкo дa сa нoмaдскoг живoтa прeлaзe нa сeдeлaчки. Кaрaктeристикe млaђeг кaмeнoг
дoбa-Зeмљoрaдњa и гajeњe стoкe зa исхрaну.Чoвeк прaви нaсeoбинe у кojимa живи.
Сeдeлaчки нaчин живoтa. У пoтрaзи зa кaмeнoм кojи ћe искoристити зa oруђa и oружja
људи пoчињу дa кoпajу зeмљу и тaкo прoнaлaзe рудe мeтaлa. Чoвeк пoтoм oткривa кaкo
сe мeтaл тoпи и тaкo дoбиja чист мeтaл.Oвo je прeкрeтницa кojoм сe зaвршaвa
кaмeнo и пoчињe мeтaлнo дoбa. Meтaлнo дoбa дeлимo нa ;Бaкaрнo дoбa;Брoнзaнo
дoбa;Гвoздeнo дoбa.Пoчeтaк мeтaлнoг дoбa ниje сe oдигрao истoврeмeнo у свим дeлoвимa
свeтa.Праисторијска налазишта налазе се и у; Србији Винча код Београда – Насеље из
периода каменог и металног доба Старчево код Панчева– Насеље из каменог доба
Лепенски Вир код Доњег Милановца на Дунаву – Насеље из млађег каменог доба.

Литература