Мој друг Јово

Мој најбољи друг се зове Јово Ружић. Раније се и нисмо баш добро познавали, али
наше право дружење је почело у октобру прошле године када сам дошао на Пале да
студирам. Када сам стигао тамо вратили су се моји здравствени проблеми за које сам
мислио да сам их пребродио неколико мјесеци прије. Првих 5,6 дана нисам имао
никоме од другова да се повјерим (осим породици) па када сам сазнао да је Јово ту и у
истом дому као и ја одлучио сам да се њему повјерим. Саслушао ме је као прави друг и
чак ми је испричао за своје проблеме, што здравствене које је имао до разних других.
И од тог 8. октобра започиње наше велико пријатељство које ће заувијек трајати. У
овом саставу нећу се освртати на физичке особине мог друга, али ћу рећи да је
довољно само да га погледате и одмах се може закључити да се ту ради о особи
сјајних особина, велике душе и великог срца. Једном приликом када сам га питао кога
сматра под правим пријатељима, набројао је мене и још 2,3 друга и једног који је на
путу да му постане прави друг. Међутим та особа је из чисте зависти доста ствари
налагала о њему свакакве неистине ширила по граду и на крају је та особа добила и
шта је заслужила. Да се мало осврнем на Јовине унутрашње особине. Ја се, додуше, и
даље борим за своје оздрављење и када смо на Палама сваки дан када се сретнемо
увијек ме пита како сам, јесам ли боље ако сам се дан прије лоше осјећао. Он увијек
саслуша моје свакодневне проблеме и понекад ми да и користан савјет. У оваквим
ситуацијама каква је моја људи обично бјеже од особа, ругају им се, смију, говоре
свакаве гадости али Јово готово свакодневно ме саслуша и јако ми пуно значи то што
имам коме да се обратим. Већина људи се, бар како ми је рекао, дружила с њим само
јер им је за нешто требао и када би се то завршило, одбацили би га као да не вриједи
ништа, а заправо никад нису видјели да имају прави драгуљ поред себе. Ја могу да се
закунем у своје здравље да никад Јову нећу оставити без друга, увијек ће имати мене
гдје год да смо. Хоћу да кажем и ово. Јуче, тачније 1.марта су нам професори рекли да
ће нам се настава можда и уживо одвијати( за мој смјер, али је одлука ипак остала на
онлајн настави). Ја сам то тешко поднио, не због тога што се морам враћати назад, него
зато што бих морао читав мјесец да проведем без Јове, без најбољег друга, без особе
која би ме у било које доба дана позвала да одемо прошетати или да одемо на пиће,
то једноставно моје срце и емоције не би могли да издрже. То сам све синоћ рекао
родитељима и када смо дошли до тога да бих морао да будем без Јове читав мјесец
тамо ја сам се расплакао пред њима. Мени Јово не представља никаквог привременог
друга, него друга кога ћу имати цијели живот и који ће ми увијек помоћи у тешким
ситуацијама, а и ја њему. Међутим, ја ни на који начин да му вратим сву доброту коју
он има према мени, једино животом. На крају бих волио да кажем да никад у животу
нисам срео особу која ће ми све рећи што јој је на души и којој ја исто могу све рећи и
на било који начин помоћи. Ја Јову, најискреније, сматрам и волим као рођеног брата
за кога бих све учинио. Зато сам и написао овај састав мом другу Јови да га заувијек
има као успомену на мене ако нам се којим случајем у животу, што ја не бих волио да
се деси, да нам се путеви разиђу.
Јово, твој најбољи друг Владимир Рудан