Годо је стигао. И… шта сад?

Ко је Годо? Можда ипак шта је Годо? Као да је битно, битно је да ће доћи. Већ неколико
дана чекам решење својих проблема али и Годоа; или је можда Годо решење свих
мојих проблема? Али заправо који су моји проблеми? Ах да, Годо га нема проблем који
ме мучи већ неколико дана али сваким даном сам све ближи нашем сусрету.
Инстинкт ми говоре да треба да кренем ка литици како бих га што пре упознао. На путу
ка литици схватам разлог мога чекања. На литици као на раскрсници, погледах горе,
само сунце које је било ближе него раније, обасјало је моје већ остарело лице као
никада раније, погледах доле, тамо је био Годо и као да је чекао моју одлуку. Без
размишљања кренух доле, заправо скочих или можда полетeх, нисам сигуран. Напокон
Годо је стајао испред мене. Иза њега била је река. Схватио сам где сам. У реду сада је
Годо ту, сви моји проблеми су решени али шта сад? С обзиром да нисам знао зашто
сам дошао њему упитао сам га све шта ме занимало, опходио се према њему као себи
равном бићу јер то и јесте био само знао је све што ја нисам. Дознао сам да је наш
живот заправо оно што увек и јесте био, динамичан због проблема који нас прате а
онда када нема проблема нема ни живота, остаје нам само чекање. Сазнао сам све
тајне света али ја сам на дну провалије, са̂м.
Ако човек не проговори ни реч више од 14 дана нешто није у реду са њим. Ја и да сам
желео нисам имао са ким. Схватио сам шта је Годо. Можда је би било боље да никад
нисам, можда је требало да он тражи мене, као да је битно више немам проблем
нашао сам Годоа. Сада би требало да будем срећан али и овако ми је добро.
Милан Радомировић IV-3