Život počinje kada naučimo da slušamo svoje

srce
Predrag Damnjanović (41) se oduvek, kako kaže, vodio težnjom da želi samo jedan običan
život, verovatno zato što je njegov život bio sve – samo ne uobičajen.

Želeo je neku „zlatnu sredinu“, a uspeo je mnogo više, i dokaz nisu njegove reči, već dela. Za
sebe ne želi da kaže da je specifičan u nekom pozitivnom smislu, jer bi se osećao nelagodno, a
opet, ako bi rekao da je specifičan zbog svog fizičkog hendikepa, to bi, navodi, bilo bespotrebno
potcenjivanje samog sebe. Objektivno zdravstveno stanje po dijagnozi „Spastična cerebralna
paraliza, uzrokovana gušenjem na rođenju“

Ko je Peca?

Smatram sebe sasvim običnim čovekom. Iako se s tim opisom verovatno niko neće složiti, jer
sam po mnogim pitanjima specifičan ili drugačiji, ovo da sam sasvim običan čovek je ono kako
se ja osećam. Oduvek sam se vodio težnjom da u životu želim samo jedan uobičajan život…
verovatno upravo zato što je moj život bio sve samo ne uobičajan…

Dovesti ga na meru normalnog uobičajnog života smatram uspehom. Zlatna sredina.

Kada bih napisao da sam specifičan u nekom pozitivnom smislu, osećao bih se nelagodno, bez
neke lažne skromnosti zaista ne volim hvalospev o sebi. A opet, ako bih napisao da sam
specifičan zbog nekog svog fizičkog hendikepa, to bi onda bilo bespotrebno potcenjivanje sebe.
Mislim da ljudi nisu svesni koliko su sredina i umerenost zapravo vredni.

Objektivno zdravstveno stanje po dijagnozama tj. papirima

Spastična cerebralna paraliza, uzrokovana gušenjem na rođenju. Ili da prevedem na prostiji

jezik – usled gušenja na rođenju su mi stradali nervi, što za posledicu ima spazam i malo
otežanu kontrolu finih pokreta. Slabiju ravnotežu imam, hodam uz pomoć štaka. Malo
otežano pričam, mada to dosta zavisi od toga koliko se osećam opuštenim pred nekim – pa na
primer sa ukućanima pričam uobičajno, a kad pričam sa nekim novim ume trema da me drmne
pa pričam dosta lošije nego inače 😀
Od ostalih stvari koji se tiču snalaženja sa prstima – uglavnom nađem neko rešenje za sve, pa
uspešno zaobiđem hendikep. Pišem kao svraka, ali koga briga za to 😀
Punu čašu vode bih verovatno prosuo, ali tu su slamčice.

Nije baš da mogu sve što i ostali, ali se ni ne susrećem često sa nečim za šta sam uskraćen.
Realno životno stanje ako batalimo papire, kako izgleda život sa nekim objektivnim
ograničenjima?

Mislim da smem da kažem da sada vodim sasvim uobičajan život. Nije bio ni malo lak put do
toga, ali sam eto uspeo da dođem do nečega što mogu nazvati uobičajnim životom. Sreća ili
snalažljivost… verovatno oba.

Pre dvadesetak godina sam ipak bio samo mamin i tatin sin, delio sobu sa bratom, i fizički
zavisio od toga hoću li sa roditeljima izaći u šetnju. Bez sopstvenih prihoda. Dvadeset godina
kasnije mislim da mogu reći da sam zadovoljan postignutim, imam svoju firmu već punih 17
godina i ona posluje sa preko 400 kompanija, imam uobičajan društveni život, volim da se
družim i često se družim, preselio sam se iz Niša u Beograd, ne živim više sa roditeljima već sa
svojom devojkom, ne osećam se ničim ograničenim.

Istina, dosta toga ne bih mogao da nije mog posla (čitaj: novca), ali baš zato moj stav o novcu je
da je novac samo sredstvo koje mi omogućava normalan život – i ništa više od toga.

Što se tiče posla, jedini ograničavajući faktor koji sam imao je kada sam klijente moje firme
morao da zamolim za email komunikaciju umesto da me pozovu telefonom (pošto malo otežano
govorim). Ali, začudili biste se kada bih vam rekao koliko je ljudi bilo spremno da ispoštuju to, i
koliko je njih bilo spremno da se prilagode takvim (mojim malim) preprekama – kao da su oni
sami hteli time da pokažu da ne postoji nikakva razlika niti prepreka. Na tome ću im biti zauvek
zahvalan, naročito zato što znam da im je “kuckanje” sa mnom oduzelo više vremena nego
telefonski poziv. No, već dve godine nisam sam u firmi, tako da ni taj mali problem više ne
postoji, kolega uskoči kada naiđe telefonski poziv.

Veliku većinu ograničenja koju imam usled hendikepa sam uspeo da zaobiđem, sredim,
organizujem, na ovaj ili onaj način. Zapravo, što duže razmišljam o svom životu, sve više mislim
da sam, bez obzira na fizički hendikep, imao i ogromnu vasionsku sreću da se snađem u ovom
životu.

Posao

Sreća ili sudbina, ne znam (verovatno oba), ali činjenica je da sam rođen u eri kompjutera, i
činjenica je da sam imao sreću da kompjuter u svojoj kući imam još od kraja osamdesetih
(tada sam imao 5-6 godina, ćale je nabavio neki računar zbog svog posla). Nekoliko puta sam
uspeo kompletan disk da mu obrišem, dok još nisam naučio slova 😀

Nije mogao da juri za loptom, pa se dohvatio kompjutera

Pošto nisam mogao da jurcam za loptom kao moji drugari, uglavnom sam provodio vreme
čačkajući kompjuter. Sa deset godina (1993.) sam počeo da učim neko osnovno
programiranje, hteo sam da pravim igrice sam sebi pošto ih moj tadašnji kompjuter nije
imao. Prvi sajt sam napravio već 1999., sajt je sadržao uputstva kako da se ljudi zaštite od
kompjuterskih virusa. Te godine nije bilo ni dvadeset sajtova na srpskom jeziku, može se
reći da sam imao sreću i čast da budem među onima koji su stvarali domaći web.
Posle sam od tog sajta napravio MyCity forum (forumi su tada bili ono što su društvene mreže
sada), a par godina kasnije sam napravio i pretraživač svih domaćih vesti (Vesti.rs). Bile su to
godine kada sam registrovao firmu i zarađivao tako što sam firmama naplaćivao reklamiranje
(putem banera) na svojim sajtovima.

No, negde oko 2011. internet polako ali sigurno kreće radikalno da se menja, došli su veliki
igrači poput Facebook-a. Domaćim sajtovima su prihodi od marketinga krenuli da se tope jer su
se firme sve manje oglašavale preko domaćih sajtova i sve više novca usmeravale na Facebook i
Google oglašavanje.

Tada sam opet u životu imao čudan splet srećnih okolnosti. Naime, par godina pre tog
“sunovrata” domaćeg weba nisam mogao da nađem dovoljno kvalitetan server (hosting) koji bi
hostovao moje (ne tako male) sajtove, te sam bio prinuđen da sam zakupim svoj server i
naučim kako da ga održavam. U početku sam samo svoje sajtove hostovao, no, onda su me
prijatelji pitali da i njihove sajtove hostujem, a onda su prijatelji počeli da me preporučuju svojim
prijateljima, a njima sam već počeo da naplaćujem tu uslugu.

Potpuno neplanirano se razvijala ta priča sa serverima. Trinaest godina kasnije to je zapravo

i glavni posao moje firme. Ljudi cene što su serveri stabilni, bezbedni i brzi, i sami dolaze,
mi kao hosting firma nikada ni dinara nismo uložili u oglašavanje. U hosting industriji
konkurencija uglavnom juri profit i stavlja kvantitet ispred kvaliteta, a mi smo se opredelili za
suprotno. Time sam ujedno i napravio neki balans u svom životu, nemamo desetine hiljada
klijenata (pa kolega i ja nismo rastrgnuti na deset hiljada strana, te možemo svakom klijentu
kvalitetno da se posvetimo), a opet imam dovoljno da živim od posla i da ne budem rob tog istog
posla.

Samostalni život, i odluka o njemu

Kad pogledam unazad, nekako mi deluje da sam, baš zato što mi je oduvek bila potrebna pomoć
drugih, kroz ceo svoj život nekako težio ka tome da što više smanjim tu zavisnost od drugih,
odnosno, da budem samostalan. Sa 21 godina sam prešao da živim u drugoj kući (10km udaljenu
od prve), napravio sam tu neku malu i makar prividnu odvojenost od roditelja. Dolazili su
roditelji svakodnevno (i uvek su bili moja ogromna podrška u životu, zajedno sa mojim bratom),
a u toj kući je sa mnom bila i baka, no, izgleda da sam bar na neki način hteo da imam osećaj
samostalnosti. Jedan od razloga zašto sam to uradio je verovatno ta moja unutrašnja želja da
pobegnem od osećaja da sam samo nečiji sin. To je neka moja unutrašnja težnja da stvorim sebe
kao čoveka.

Izgleda da je prosečan čovek često ujuljkan u svoj život, sve mu je pristupačno, i on nema
taj borilački duh koji mu neće dati mira dok ne postigne ono što mu je životno važno.
Ja u startu nisam imao povoljne okolnosti ni za šta, ali verovatno je upravo to stvorilo kod
mene tu neophodnost da se borim za sebe.

Drugi su imali izbore.

Moj jedini izbor je bio ili da uspem (kao samostalan čovek) ili da propadnem. Ja dakle nisam
ni imao izbora.
Ljubav

Koliko god da smo svi mi prošli kroz različita ljubavna iskustva, mislim da nikada nismo
dovoljno dostojni da govorimo o tome šta je Ljubav. Život me je uvek demantovao kad god sam
mislio da mogu da definišem Ljubav, kad god sam mislio da znam šta je Ljubav, i da umem da
“rukujem” osećanjima. Vremenom sam shvatio da svi mi celog života učimo šta je Ljubav. I
učićemo dok smo živi.

Namerno pišem Ljubav sa velikim slovom Lj, jer je to nešto mnogo veće od naših života,
satkani smo od nje.

Mislim da Ljubav egzistira izvan sveta kakav mi vidimo… i ako nam ona nekad donese bol,
to je zato što nešto što je izvan svih ovozemaljskih zakona pokušavamo da “ukalupimo” u
naše živote koji su ograničeni našim stavovima, shvatanjima, mogućnostima. Tada se
Ljubav bukvalno slama, lomi i boli, jer pokušavamo nešto što je bezgranično i predivno da
uklopimo u neke naše životne okvire. Čini mi se da sam kroz celu svoju mladost vodio bitku oko
toga da (onoj koju volim) objasnim da između srca i životnih okvira treba birati srce. A opet…
uspeo sam i na suprotnoj strani da se nađem… i da činim ono protiv čega sam se celog života
borio… da biram svoje životne okvire umesto srca… i pogađate… to je nešto što nikada neću
oprostiti sebi.

Kad god sam išao protiv srca – gorko sam se pokajao. Nikad se nemojte kladiti protiv svog
srca. Izgubićete uvek.

Gotovo uvek (osim u par izuzetaka) sam slušao svoje srce, čak i kada je bilo potpuno izvesno da
ću doživeti brodolom. Ali se zbog toga se ne kajem… baš zato što znam da sam izabrao put svog
srca i svojih istinskih osećanja. Sledio sam sebe jer je ta ljubav imala prava na život, bez obzira
na cenu. Nije svim ljubavima suđeno da se ostvare, kolike god da su velike u našoj duši i srcu.

Kao čovek ograničenih fizičkih mogućnosti, puno puta se naravno desilo da me devojke u većoj
ili manjoj meri ne prihvate zbog toga. I to je nešto što me je jako dugo mučilo… i to je nešto sa
čime se svako sa fizičkim hendikepom suočava. Zapravo sam i živeo u ubeđenju da ja nikad
neću imati devojku. Bilo je, kao što rekoh, i par teških ljubavnih brodoloma. Tada sam verovatno
dotakao i najdublje ponore u životu. Roneći tako po dubinama duše, sa godinama sam naučio
da se oslonim prvenstveno na sebe… Roneći po dubinama duše, tada sam, nesvestan toga,
zapravo polagao moje najdublje korene. Upravo to korenje mi je omogućilo kasnije da prerastem
sve te ponore, i vinem se dušom u visine. To korenje je zapravo vera u sebe. Spoznaja sebe kao
čoveka koji i pored hendikepa ima mnogo drugih kvaliteta.

Čudno je to, ali iz najdubljih ponora je nastao temelj koji mi je kasnije postao oslonac za
sve. Mislim da se to dešava kada sam spoznamo sebe na nekom dubljem nivou, i kada
prihvatimo svoju nesavršenost. Kada sam shvatio da zapravo ne moram ništa. Kada sam
skinuo sa sebe sva očekivanja i moranja. Kada sam se rasteretio svega, i prepustio sve
životu. U tom času potpunog smiraja počela je i Ljubav prema sebi, Ljubav prema životu.
Mislim da sam se tada po drugi put rodio.
Izgleda da je najveći problem bio u tome što sam se sve vreme trudio da prekrijem svoje fizička
ograničenja, stidio sam ih se, i sve vreme sam se trudio da budem kao neko ko nema ta fizička
ograničenja, što naravno nisam uspevao. A sve što je trebalo uraditi je prihvatiti sebe kao
nesavršenog, i biti sam sa sobom OK što se toga tiče (ne stideti se fizičkih ograničenja), a u isto
vreme i zavoleti sebe i svoje vrline. Biti svestan svojih vrednosti. Kada se taj preokret desio u
mojoj glavi – onda su doslovce moja fizička ograničenja pala u senku. Postala su manje bitna.
Najpre meni. A potom i devojkama.

I moj savet za sve ljude sa fizičkim ograničenjima bi bio upravo taj – poradite na ljubavi
prema sebi, izgradite se kao čovek, duhovno, emotivno, i onda će vaša fizička ograničenja
biti samo manje bitan detalj, u senci svega onoga što predstavljate vi kao čovek.

Ljubav iako imate fizička ograničenja?

Apsolutno moguće. Moja Vesna je doktor medicine, i nije osoba sa posebnim potrebama, tako da
evo ja prvi mogu da potvrdim da fizička ograničenja nisu prepreka ako se dve duše sretnu,
zavole, i poklope na svim drugim poljima.

Samo nemojte nikad misliti da sve znate o ljubavi i emocijama, jer će vas život uvek
demantovati 😉

Vremenom naučiš da ljubav nije zaljubljenost, niti sva ona velika očekivanja, htenja i snovi
koje svako od nas ima bar jednom u životu. Ljubav je mnogo bliža nekim jednostavnijim
stvarima, za koje u jednom periodu života shvatiš da znače sve. Ruka u ruci. Zagrljaj i toplina.
Brižnost hoće li onom koga volimo biti dobro. Neko ko je bio i ostao pored tebe celog života.
Ako bi me neko sada pitao šta je ljubav, rekao bih mu da je to ljubav.

Hobiji i interesovanja

Huh, iskreno, posle napornog dana na poslu, najviše što me opušta je da sa Vesnom obilazim i
upoznajem Beograd, ili sednem na terasi, gledam zvezde, i prosto uživam u miru i tišini.
Pošto sam iz Niša, Beograd je nešto novo za mene, i zaista uživam u obilasku svih lepih mesta
koje ovaj grad ima.

Trudim se da živim, ali zaista živim. Istina je da puno radim, ali se stvarno trudim da ostavim
vreme i za život, pa makar to bila i šetnja po kraju.

Baš sam juče sa dva drugara (kolege, sistem administratori) otišao 30km od Beograda, proveli
ceo dan napolje, družili se, vratili se. To mi je baš napunilo baterije.

Do pre par godina mi je bilo nezamislivo da tako odem sam (bez da sa mnom ide neko kao
pratilac), uvek sam se plašio kako ću ovo, kako ću ono… zapravo ja lično nisam stvarao prilike
da se tako družim, verovatno sputan strahovima da nešto neću moći.
Izgleda da sam konačno shvatio da se ipak sve može ako želiš. Prijatelji su uvek tu da mi dodaju
štake, pomognu oko trivijalnih stvari… nije bio problem u hendikepu već u glavi koja se uvek
bojala kako ću ovo, kako ću ono…
Što se manje plašim da nešto ne bih mogao, to zapravo sve više uživam u životu.
Nemam dakle nikakav specifičan hobi, moj hobi je nekako sam život, sve ono što se odvija van
posla i van obaveza… jednostavno ta neka unutrašnja sreća postojanja, trenuci koje podelite sa
prirodom i sa drugima. Ja to nazivam Životom. I učim se da svaki trenutak života “udišem”
punim srcem.

Poruka iz srca o suštinskim vrednostima

Prvo, ne bih voleo da sve ovo što sam ovde rekao bude shvaćeno kao motivacioni tekst. To što
sam ja i pored invaliditeta uspeo da postignem da imam uobičajan život – uspeo sam malo
zahvaljujući sreći, malo zahvaljujući svojoj snalažljivosti. Sve je to super, ali ja ne mogu (niti
treba!) da vam kažem “budite srećni, mislite pozitivno, volite život” i ćiribu-ćiriba vaš život
krene u pozitivnom smeru. To tako ne ide. Šta god da ja kažem, i čiji god motivacioni tekst da
pročitate, to vas neće pokrenuti (ako ste u životu zastali). Zapravo… mislim da je velika zabluda
da život treba samo u pozitivnom smeru da se kreće. Mislim da je to zabluda.
To “očekivanje” od života je upravo ono što ljude čini nesrećnim i anksioznim.
Život katkad ide i stranputicom. I to je skroz OK. Ja sam recimo doživeo neku vrstu “buđenja”
baš u periodu života kada sam doživeo svoje najdublje ponore. Da nisam dotakao to svoje dno,
ne bih danas bio ovo što jesam sada. Život zapravo treba samo pustiti. Pustiti da ide svojim
tokom. Treba se naravno boriti za svoje bolje sutra, ali ne primati previše ka srcu i ako
krene nizbrdo. Nikad život nije samo sreća, niti samo tuga.

Provešće vas život i kroz blato i kroz sunce, i kroz suze i kroz smeh, i to je nešto što ne možete
da birate. Ono što možete da birate je hoćete li sebi na grbaču natovariti očekivanja (a samim tim
i neminovna razočarenja), ili ćete prosto živeti – i u dobru i u zlu. Život je nešto mnogo šire od
putovanja od tačke A (rođenja) do tačke B (nekog našeg zacrtanog cilja).
Život je zapravo putovanje.. život je iskustvo… koje nas oblikuje kao vajar kada oblikuje
svoje umetničko delo.
Kako će na kraju izgledati to remek delo… zavisi verovatno od svega po malo… od Boga… od
sreće… od vas… od drugih. Ko bi bio Peca da sam kojim slučajem rođen u nekom zabačenom
selu… da roditelji nisu mogli da mi obezbede kompjuter… i da sam prvi put dodirnuo tastaturu
sa 36 godina umesto sa 6? Jedna okolnost drugačija… i sve se menja…. nema mene ovakvog…
Sve vreme mislimo da mi oblikujemo život, a na kraju shvatimo da i on oblikuje nas.
Životne okolnosti i životni događaji utiču na to kakva ličnost postajemo. Kad god bi mi se desilo
nešto loše, zagrlio bih to celom dušom… Životni porazi su uvek stvarali od mene čoveka
kakav do tada nisam bio i činili da gledam na život onako kako nisam pre toga.

Život prolazi kroz nas, kroz naše kosti, dušu, srce, i mi sa svakim ožiljkom i sa svakim
osmehom osećamo dublje ovaj život. Menjamo se, vidimo dalje i dublje.

Možda nam život oblikuje dušu za nešto što nama iz sadašnje perspektive nije vidljivo, a što u
nekom kasnijem momentu dobije potpuni smisao. Možda ćemo drugima biti potrebni takvi
kakve nas život načini.
Možda smo životu potrebni takvi, za nešto što je veće i od života. Često možemo da čujemo ono
“treba biti zahvalan životu”, ali ljudi pređu preko te rečenice letimično, doživljavaju je kao neku
besmislenu mantru, ne shvate je na pravi način. A zapravo, ceo život se svodi na to.
Šta je ono na šta zaista možete da se oslonite u životu?

Može li iko ili išta da mi garantuje da se neće desiti da večeras bezbrižno legnem na miru, a da se
sutra neću probuditi uznemiren i u potpunom rasulu bez svega što trenutno čini moj život?

Ko može garantovati sutra?

Život je zaista nešto mnogo šire od svih naših poimanja. To je zapravo možda jedina stvar nad
kojom nemate nikakvu kontrolu, i uvek ćete se zeznuti ako mislite da imate kontrolu nad
tokom svog života. Mislim da tek kada shvatmo da nemamo ništa, i da sve može nestati u
tren oka… dolazimo do konačne sume svega… a to ima samo jedan odgovor.
Jedino u šta zaista možemo biti sigurni je da smo svakog dana pružili sve što smo mogli
sebi i drugima.
I otud ta zahvalnost prema životu. Zahvalni smo što imamo šta da pružimo. Život je poklon.
Često smatramo da imamo svo vreme ovoga sveta… a zapravo ne znamo imamo li ga. Možda
tek kada shvatimo da imamo ograničeno vreme na ovoj planeti, možda tek tada počinjemo da
živimo život punim srcem. Punim srcem Ljubavi prema životu, prema bližnjima, prema sebi.

I možda zapravo tek tada naučimo da slušamo svoje srce.

Naučimo da ne propuštamo ono za šta srce oseća da je ispravno.

Bio vaš dan loš ili dobar… bili vi tužni ili srećni… nikada nećete pogrešiti ako nekome pokažete
koliko vam znači.

Život nam je dao priliku da pružamo.

Ja sam mu zahvalan na tome što mi je omogućio da pružim Ljubav.

—
Izvor: eklinika.telegraf.rs
Autor intervjua: Marijana M. Rajić
Foto: Privatna arhiva