Kolokvijumski rad

moj život u inostranstvu

"Nisu svi rođeni za Holivud ili Silikonsku dolinu"

Marko Smiljić, Amerika
"Talentovani evropski košarkaš sreću traži u NBA ligi, glumac u Holivudu, kuvar u Los Anđelesu,
tehnološki genije u Silikonskoj dolini, najbolji srednjoškolci na Harvardu, Kolumbiji, i drugim
prestižnim američkim univerzitetima.
Ali ne dolaze samo talentovani i najbolji. Amerika kao magnet privlači milione emigranata iz
skoro svake države na planeti. Svaki dan nesrećnici gube živote u reci Rio Grande u pokušaju da
se dočepaju „obećane zemlje”."
Ljudi su u potrazi za bolim životom pa gde god to bilo, mnogi i ne biraju. Međutim u tom silnom
neiskustvu i brzopletosti da se samo ode što pre ni ne shvataju težinu, odgovoronost, i taj jednostavno
drugačiji život i kulturu između ostalog.
Igrom slučaja i ja sam živela pune dve godine u inostranstvu i znam koji je trud i rad prilagoditi se na
nešto meni tada potpuno drugačije i novo, iako danas kada pričam o tome mogu da kažem da je iskustvo
bilo korisno i meni vrlo zanimljivo i uzbudljivo, ali mogu potvrditi rečenicu koji mnogi koji odu preko
pričaju a to je " Nigde nije kao kod kuće". To je živa istina.
Iskustvo ovog mladića/čoveka je čini mi se donekle slično mom. Kada odeš negde prosto si primoran da
se ponašaš u skladu sa navikama i običajima građana tog mesta, bar u javnosti. Kad si u Rimu budi
Rimljanin kako glasi latinska poslovica. Moram se složiti da jeste mnogo lakše otici mlad u punoj snazi i
eto da kažemo u želji za promenom i boljim sutra, ako uopšte čovek uspe da se prilagodi, lakše će se
prilagoditi u svojim najboljim godinama.
Kako kaže, prva žrtva radi savladavanja jezika sredine jeste distanciranje od zemljaka, domaće hrane,
muzike, veselja na koje smo navikli a koje se jako razlikuje "preko bare", debate o " Zvezdi" i "Partizanu",
međutim jezik kojim se priča u svetu ( engleski jezik) ovde ne priča veliki broj ljudi, a bez engleskog jezika
nema ni tog posla koji će otvoriti nova vrata i platiti sve račune.
Amerika je zemlja velikih mogućnosti ali i zemlja zamki. Jedna pogrešna odluka i može te dovesti do ivice
egzistencije, može srušiti sve tvoje snove.

Kako kaže Amerikanci imaju možda malo drugačije prioritete i nekada i bolje tretiraju životinje nego
ljude. Razlikuju se i u ponašanju prema ljudima, na ulici, ophođenju prema službenim licima, komšijama
itd.
Nisu svi rođeni za preko, nisu svi rođeni da budu glumci ili pevači, profesori.. Treba pronaći sebe i pratiti
svoje snove i jedino na svojim pogreškama možeš zapravo i shvatiti kojim putem treba da ideš i za šta si
stvoren. Ja bih rekla "Dream big" gde god da ste, i nikada nećete moći biti na dnu, vaše želje, snovi i
mogućnosti će vas voditi kroz život.

Sine je l‘ bi se ti mogao vratiti da živiš ovde

Luka Tomić, Vilminton, Delaver SAD

Imam par prijatelja koji su se rodili u inostranstvu, za njih to nije inostranstvio već njihov dom.
Oni su tamo odrasli, prva iskustva, tamo su išli u školu itd. Mogu da razumem taj osećaj gde ti
vidiš svoj dom tamo gde si zapravo odrastao iako je tvoje poreklo odnekud drugde, tvoj život je
počeo negde drugde i to je sve što ti znas u tom trenutku svog života. Uglavnom roditelji koji su
otisli u inostranstvo su učili svoju decu našim običajima, našem jeziku dok su u kući, međutim
kada izađu na ulicu oni se stapaju sa većinom i rade sve drugačije, pa čak i jezik kojim pričaju.
Neretko se dešava da se baš ti isti ljudi vrate u svoju rodnu zemlju, a da im deca ostanu po
inostranstvu, pa čak i negde drugde od zemlje njihovog rođenja, odu da studiraju širom sveta.
Isto kao i roditelji Luke, tako su se i roditelji moje drugarice isto iz Amerike vratili u Srbiju nakon
završene radne karijere i odlaska u penziju. Po njihovoj tački gledišta mnogo će bolje živeti u
Srbiji sa američkom/kanadskom penzijom nego tamo. Međutim iako su se oni vratili, kao i moja
drugarica, Luka je ostao tamo, što je donekle i razumljivo, iako je možda teško razumeti, njihov
dom, prijatelji i sve ostalo je tamo. Roditelji bi voleli da njihova deca budu blizu njih gde god da
su, međutim to nije uvek slučaj, deca idu svojim putem što je i normlano. Ipak tu ima srpske krvi
i kada god dođu u posetu svojoj zemlji porekla taj osećaj je nekako nezamenljiv. Pogotovo
običaji naših roditelja, sta su oni najbolje pripremali, uglavnom je tada majka u pitanju, kako su
nas mazili i pazili, to ćemo uvek pamtiti gde god da smo. To dosadno pitanje "Kada ćeš doći
kući?; Gde ideš?; Sa kim ideš? itd." , na kraju krajeva to će ipak nedostajati, ta njihova roditeljska
dosada. Nekada im i treba reći nešto što žele da čuju da bi bili srećniji jer život brzo prolazi i
nekada ne izgovoriš uvek sve što si hteo jer misliš ima vremena.
"Sve je njeno samo ja sam ničiji"
Predrag Rudović

"Nije vreme za ljubav. Moram jako dugo da budem sam. Moram da se opet družim sa samoćom.
Ne želim ništa što bi moglo da ublaži bol, ni piće, ni prijatelje, ni druge žene."

Koliko god imao problema na poslu, fakultetu, sa roditeljima, društvom.. Nikada te ništa neće
boleti kako slomljeno srce, nikada ni jednu samoću nećeš pamtiti kao tu. To je jednostavno
drugačije, posebno. Budi u tebi nešto što i ne možeš opisati rečima, taj neki čudan osećaj. Tada
ti je možda najlakše da odustaneš od svega, da sve samo pustiš i prepustiš se životu koji teče
pored tebe dok ti nepomično stojis u mestu. Misliš se kako ti je dosta svega, tuđih problema
kojima te prijatelji i poznanici obasipaju, a tebi nije ni do čega. Ostavljaš sve svoje probleme
Gospodu da ih rešava jer ne vidiš rešenje ti sam. U glavi ti je " Ako mi ovaj put Gospod Bog ne
pomogne, onda više nema rešenja", viša sila ili u šta god da verujete.
Najteže možda pada to prisećanje na stvari koje ste zajedno radili, mesta gde ste bili, pesme
koje ste slušali, pa čak i one najgluplje situacije kojih ima najviše, svega se prisećaš i sve te boli.
Osećaš da više ne pripadaš nikome da si sasvim sam i sve te boli.

Neko taj bol rešava u piću, sa novim ljudima, u beskonačnim izlascima, međutim ne i Predrag.
On ne želi ništa od toga. Ostalo mu je samo srce koje nije ničije i kuca u prazno, kome treba
vremena da se oporavi i zaceli rane jer sada još uvek nije vreme nove ljubavi.

"Vaš Bog je ovde zabranjen"

D.J

"Postoji samo jedan Bog, Alah!"

"Šok. Šok za nas. Šok za njih. Sudar dva sveta. Dobrodošli u Saudijsku Arabiju. Pazite. Šta
govorite. Jedete. U kog Boga verujete. Gde se krećete. Sa kim."

Ovaj tekst za mene je previše strog, ako bih se tako mogla izraziti. Imala sam prilike da budem u
kontaktu sa ljudima muslimanske vere, gde nije bilo toliko striktno. Međutim to jeste bilo van
njihove zemlje gde su oni morali da se prilagođavaju ljudima katoličke vere, ali ni između sebe
taj odnos nije bio toliko striktan. Hoću reći da se ne treba voditi predrasudama i ne treba nikoga
omalovažavati i misliti ništa loše pre nego sto zaista upoznaš tu osobu koje god nacionalnosti
bili.
Imala sam prilike da radim sa ljudima sa različitih strana sveta - Indija, Filipini, Libija, Rusija,
Engleska itd. svi su oni bili jako drugačiji od mene, pa čak i Rusi. Međutim svako od njih ima
svoje običaje koje treba poštovati odakle god da si, naročito ako si na "njihovoj teritoriji".
Ovde se priča o Islamu koji jeste rigorozan za naše pojmove i dosta ljudi ne može to da shvati ni
prihvati. Međutim nije istina da gde god da odeš da će svaki Musliman zaustaviti sve u tom
momentu jer mora da se pomoli 5 puta dnevno, to ne rade svi iako im to Kuran nalaže. Sve dok
svako ima pravo na svoje mišljenje i dok tu postoji poštovanje po meni je i ono što je novo i
drugačije lepo.
Istina jeste da će dosta ljudi po aerodromima zagledati druge ljude jer nose hidžab ili jer nose
svoju narodnu nošnju, međutim ljudi će se okretati kad vide devojke koje nose kratke suknje,
devojke koje su provokativno obučene. Tako da to nije ništa čudno.

Istina jeste da u mnoge muslimanske zemlje ne možete lako a možda čak i nikako ući. Oni imaju
običaje koji se u većini slučaja striktno poštuju a to je ne pijenje alkohola, ne jedenje svinjetine, i
poštovanje njihovog najvećeg posta Ramazana (Ramadan).
Skoro mesec dana oni od zore do zalaska sunca ne jedu i ne piju jer tako pročišćavaju svoj
organizam od svega lošeg. Ono sa čime se isto ne slažem jeste da kada je njihov post u toku vi
ne smete da pijete i jedete ispred njih. Na mnogim poslovnim sastancima gde se nalazi jedan
Musliman, neće se svi pridržavati toga, međutim ako to ne radite onda zaista iskazujete veliko
poštovanje prema njima što je jako lepo i za pohvalu.
Većina njih je po principu ne diraj me - ne diram te.
Istina jeste da ako ste u njihovoj zemlji nije red da ne poštujete pravila bar u javnosti.

I dan danas postoje mesta gde je zaista sve jako stirktno i gde žene ne smeju stati pored
muškarca, gde se brakovi ugovaraju, gde devojke su isključivo majkei domaćice, ali ja onda ne
bih preporučila osobi koja sa tim ne može da se nosi da ide tamo. To jeste zaista drugačije od
nas i retko ko može to prihvatiti kao novi stil života.

"Londonska pravila za dođoše"

Nataša Jevtović, Pariz

"Svi su potvrdili da se u Londonu previše radi i da ne ostaje dovoljno vremena za privatni život."

Nikad nisam bila u Londonu, ali imam prijatelje koji su odatle i koji su mi ispričali svoje doživljaje
Londona. Uglavnom svi oni iako su njihove bake i deke jos imigrirali u Englesku davnih godina
većina njih nije uspela da se zadrži u centru Londona jer je preskup. Tu malo ko i živi. Preveliki
računi za rentu a vrlo nizak kvalitet, naravno uvek možeš naći prelepe stanove i kuće, ali to i
košta, malo ko može priuštiti.
Istina jeste da je veliki fokus na radu i dosta ljudi radi od jutra do mraka i na to im se i svede
život. Onda kada ugrabe priliku da otputuju negde u tih par slobodnih dana i to je sve od
odmora koji imaju.
Živela sam na Malti koja je bila britanska kolonija dugi niz godina, i dosta stvari je slično kao i u
Britaniji. Pa tako i vožnja sa leve strane. U početku je bilo teško prilagoditi se, samo da pređeš
ulicu kamoli nešto više, ali čovek se da naučiti.
Ova priča jeste o tome kako je teško imigrirati bilo gde, a pogotovo u London. Promena klime
koja je specifična kod njih, promena vožnje, ljudi, njihov specifičan akcenat..
Dosta stvari može da krene naopako a to nimalo nije lako kada ste stranac, nemate skoro
nikakvih beneficija i uglavnom sve ide na duplo teži način, morate da se trudite mnogo više.
Hrana je mnogim ljudima problem. Tako živeći i obilazeći razne zemlje, shvatila sam da je razlika
u hrani velika. Ništa nije istog ukusa. Paradajz je svugde imao drugačiji ukus recimo, generalno
svo povrće, to verovatno zavisi od toga gde je zemlja pozicionirana. Amerika eto vazi za zemlju
brze hrane, sa velikim porcijama, sa dosta gojaznih ljudi, ali po priči ljudi ni london nije bolji sto
se tiče hrane, hrana je mnogo kaloričnija nego kod kuće.

Zaključak bi bio da gde god da se ode prilagođavanje je glavni faktor i najteži, nije za svakoga da
živi preko, ne može svako da se snađe, nekome je mnogo teško, neko se snađe odmah ali ne
može se ništa znati dok se ne proba, dok se sami ne uverite i sami ne steknete sliku i priliku.
Lepo je čuti tuđa iskustva, lepe i manje lepe momente, ali to nikada neće moći da dočara tu
vizuelizaciju kao sopstvene oči i um. Smatram da je dom jedan i da je tu najlepse, ali da nije
pogrešno otići ako tu gde jeste niste najsrećniji, pa vas možda put vrati nazad u rodni kraj, a
možda i nađete ljubav i sreću negde preko u svetu.