Helen Hart

Bez daha
S engleskog prevele
Jasna Radojković
Indira Funduk

www.balkandownload.org
Ovu knjigu o mlađoj sestri Stilovih posvećujem
svojoj mlađoj sestri, Luizi Bečer Štab.
Sisi i Fleksi zauvek!
Sa sestrama Bečer je lako!
 Prolog

Ja sam čovek koji u dućanu stoji ispred police sa novinama, lica

zagnjurenog u Sports llustrejtid... i posmatra vas krajičkom oka.
Ja sam čovek u teretani sa peškirom oko vrata, koji izbegava da
pogleda bilo koga u oči, dok neumorno okreće pedale trenažnog
bicikla... i posmatra vas krajičkom oka.
Ja sam čovek na ulici koji zastaje ispred prodavnice antikviteta
da bi se kroz izlog divio kolekciji sličica sa bejzbol igračima. Gleda u
odraz u staklu... i posmatra vas krajičkom oka.
Ovde sam.
I posmatram.
 1.

Mardžori

Drago mi je što ovo radim. Ona je moja najbolja drugarica.

Ponavljam ovu mantru dok čistim preostale glavice zelene salate
za cezar salatu. I ponovo, dok pasiram krompir, dodajem cedar,
kiselu pavlaku i iseckanu slaninu. I ponovo, dok smesom pažljivo
punim izdubljene polovine krompira, koje zatim stavljam u rernu. I
ponovo dok solim i biberom posipam odrezak, pripremajući ga za
grilovanje.
Volim da kuvam. Ma koliko da sam pokušavala da se uklopim u
život na ranču, čija četvrtina pripada meni, na kraju sam morala to
sebi da priznam. Moja braća drže ranč. Džo uživa da se bavi stokom.
Tajson je zadužen za voćnjake. Vinogradi bujaju pod Rajanovom
veštom rukom, a vina koja pravi istinsko su remekdelo.
Na ranču nisam bila potrebna. Planirala sam da odem u Pariz na
kurs kulinarstva, ali ostala sam zbog svoje najbolje prijateljice Džejd
Roberts Stil, koja je odnedavno i moja snaja. Prema rečima moje
druge snaje, doktorke Melani Karmajkl Stil, Džejd ima hyperemesis
gravidarum, što je naučno ime za jutarnje mučnine - one od kojih
pate trudnice.
Verujte, to nije nimalo zabavno.
Uz sve to, Džejd i Tajson su upravo usvojili dva dečaka od sedam
i deset godina, a njihova domaćica, Felisija, uzela je produženo
odsustvo da bi pomogla svojoj bolesnoj majci. Sad sklopite sve to, i
šta dobijate?
 Tetku Mardž, koja pristiže u pomoć.
Drago mi je što mogu da im pomognem. Stvarno jeste.
Džejd je najbolja prijateljica koju bi svaka žena mogla poželeti, i
koja mi se našla u nevolji više puta nego što mogu da se setim. A
Tajson mi je brat - brat koji je prošao kroz pakao, i to najviše mojom
krivicom.
Nije to tvoja krivica, sestrice. Niko ne krivi tebe.
Reči sve trojice braće odzvanjaju mi u ušima.
Znam da su u pravu. Nisam ja kriva što sam začeta. Nisam ja
kriva što sam se rodila. To nije bila moja odluka.
Ipak, činjenica je da Tajson ne bi bio otet da se ja nisam rodila.
Ne bi bio premlaćivan, mučen, i još gore od toga, kad mu je bilo samo
deset godina.
Ugrizla sam se za donju usnu i otvorila frižider. Hladan vazduh
mi je prijao. Kad bi me ophrvale mračne misli, svežina iz frižidera mi
je pomagala da se vratim u stvarnost.
Melani mi je predložila da stavim gumicu oko ručnog zgloba.
Trebalo je samo da je povučem i pustim da me zaboli svaki put kad u
mislima nabasam na mračne staze prošlosti. Problem je u tome što
su me te misli pohodile toliko često da bih završila s natečenim i
krvavim zglobom, koji me je još uvek pomalo boleo na dodir.
Pošto provodim puno vremena u kuhinji, Melani je predložila da
pokušam sa naletima hladnog vazduha. Pomagalo je.
Doduše, malo.
Bar nisam morala da se samopovređujem.
Glasno sam se nasmejala.
Samopovređivanje.
Mel je - samo je ja tako zovem - znala za moju užasnu tajnu. Kad
sam joj rekla šta je u pitanju, silno se izvinjavala zbog predloga sa
gumicom. Tražila sam joj da mi se zakune da nikom neće reći, a
pošto je po profesiji psihoterapeut, znala sam da me neće izdati.
Čak ni Džejd ne zna za to... a pred njom nemam tajni.
Osim jedne.
I tako, Mel mi je ponudila besplatne terapije, hipnozu, ceo svoj
arsenal znanja ne bi li mi pomogla da se izborim sa teškim
bremenom porodične prošlosti, ali još nisam spremna za to.
Ne još.
Ne, sve dok je potrebno da budem jaka za Džejd i nađem joj se u
nevolji.
Ne smem da se slomim. Džejd je uvek bila tu za mene, i ja sam
sada tu za nju.
- Hej, tetka Mardž!
Đoni, jedan od dvojice mojih bratanaca, uleteo je u kuhinju. On
je preslatko stvorenjce plave kose i zelenih očiju, toliko različit od nas
Stilovih. Mi svi imamo tamnu kosu i tamne oči. Naravno, i on je sada
Stil. To jest, biće, čim se okonča proces usvajanja, što bi trebalo da se
dogodi u narednih mesec dana. Doni je pričljiviji od svog starijeg
brata, Dejla. Da bi zaštitio mlađeg brata, siroti Dejl je podneo najveći
teret zlostavljanja, i morao je da se izbori sa mnogo unutrašnjih
demona. Obojica su morala.
Deni uvek uspeva da mi izmami osmeh. Uprkos tome što je
mesecima bio zatvoren i zverski zlostavljan, veseo je dečačić. Makar
tako izgleda.
- Ćao, šećeru.
- Gladan sam.
- Večera će biti spremna za pola sata.
- Gde mi je tata?
- Stići će uskoro,
 - A gospođica Džejd?
Đoni je veoma brzo počeo da zove Tajsona “tata”. Odrastao je
bez oca. Međutim, teže mu je bilo da počne da oslovljava Mardž sa
“mama”. Seri Robertson, Dejlova i Donijeva biološka majka, počinila
je samoubistvo kad su joj sinovi oteti, iako im to još nismo rekli.
Tajson i Džejd su im kazali da je poginula u saobraćajnoj nesreći.
- Otišla je da prilegne.
- Jel’ opet povraćala?
- Nažalost, jeste.
- Od bebe u stomaku joj je jako muka.
- Tako je.
- Možda treba da izvadimo bebu napolje?
- Ne, ne smemo to da uradimo.
- Ali, ako joj je od nje zlo...
Sela sam za kuhinjski sto i privukla Denija u krilo, ljubeći mu
mirišljavu glavicu. - Tvoj tata i ona se jako raduju bebi. Iako joj je od
bebe loše, čuvaće je u stomaku dok ne dođe vreme da se rodi, pa ćete
Dejl i ti imati batu ili seku.
- Nadam se da će biti bata - rekao je Deni, smešeći se. - A šta bi ti
volela da bude, tetka Mardž?
- Svejedno mi je. Samo nek je zdravo.
- Može i tako - Doni je skočio na noge. —Jel´ mogu da dobijem
čašu vode?
- Naravno. - Ustala sam i dohvatila mu čašu iz kredenca.
Napunio ju je vodom. - Idem da se igram sa kucama. - Izleteo je
kroz staklena vrata na trem, gde su Rodžer, Bo i Bjuti dremali.
Ali ne zadugo. Doni je štence probudio u tren oka, i uskoro su se
veselo igrali s njim. Mališa je pucao od energije.
 Uzdahnula sam. Za mene je dobro što sam ovde. Zbog sve ove
gungule nemam vremena da utonem u crne misli.
Osim što sam im se sad ponovo vratila.
Otišla sam do frižidera, ali pre nego što sam ga otvorila začula
sam kucanje na ulaznim vratima.
Brzo Sam krpom obrisala ruke, požurila kroz kuhinju i
predsoblje i provirila kroz špijunku.
Srce mi je poskočilo.
Brajs Simpson.
Brajs je najbolji drug mog brata, Džoa. Poznajem ga još od malih
nogu, ali su njih dvojica trinaest godina stariji od mene, i za mene je
on oduvek bio samo Džoov drug... sve dok me zamalo nije poljubio
kad sam jednom prilikom čuvala njegovog malog sina Henrija.
Otišli smo zajedno da proverimo usnulu bebu, i oboje smo se
smešili malom uspavanom biću u kolevci. Zatim smo se okrenuli
jedno ka drugome. Srce mi je pomahnitalo dok se naginjao ka meni,
žareći me pogledom. Podigla sam lice, željno iščekujući dodir
njegovih usana.
Prilazili smo jedno drugom sve bliže...
I još bliže...
Da li sam ja ustuknula? Ili je to bio on? Nisam mogla da se
setim. Otad se toliko toga dogodilo, a nisam videla ni Henrija ni
njega još od Rajanovog i Rubinog venčanja pre nekoliko meseci.
Međutim, znala sam jedno: Brajs Simpson za mene nije više bio
samo Džoov najbolji drug. Sada je visok, mišićav muškarac kose boje
peska i plavih očiju, zbog kojih mi srce uvek zatreperi.
Mnogo puta sam zamišljala taj poljubac koji se umalo dogodio.
Mnogo puta sam priželjkivala da se nismo zaustavili.
Naježila sam se,
Želela sam da vidim Brajsa.
Ludački.
Otvorila sam vrata.
 2.

Brajs

- Zdravo, Brajse.
Mardžori Stil.
Dođavola.
Sećam se kad se rodila. Sećam se bebe ružičastog lica, slatke
devojčice, nezgrapne tinejdžerke.
Sećam se zanosne osamnaestogodišnjakinje koja odlazi na
koledž,
Sećam se da sam govorio sebi da više nije maloletnica.
Sećam se da sam onda pomislio kako bi me najbolji drug u top
stavio i zbog same pomisli na nju.
Ta misao nije ništa u poređenju sa onim na šta sad pomišljam.
Građena kao manekenka, bila je visoka gotovo metar i
osamdeset i topio sam se od samog pogleda njenih tamnosmeđih
očiju.
Osim toga, sjajno se slaže sa mojim sinom, što je veliki plus.
Dođavola, stvarno.
Želim je.
Međutim, totalno sam zbrakan. Nisam u stanju ni da se brinem
o svom sinu. On sad živi sa mojom majkom i, mada i ja živim sa
njima, teško da od mene u poslednje vreme imaju bilo kakve koristi.
Hvala bogu na mojoj mami. I hvala bogu na Henriju. On je spasao
moju majku kad je saznala istinu o mom ocu.
Henri joj je dao snage da ne poludi.
Dao bi snage i meni, ali pošto se mama brine o njemu - potrebno
joj je da se brine o njemu - imam slobodu da se prepustim svom jadu
i čemeru.
Mardžori me je pogledala u čudu širom otvorenim božanstvenim
smeđim očima. - Otkud ti?
Ah da, još nisam progovorio. Nakašljao sam se. - Da li je Tajs tu?
- Trebalo bi da stigne svakog trenutka. Hoćeš li da uđeš?
- Da, naravno. - Zakoračio sam u predsoblje. - Otišao sam prvo
do Džoa, ali tamo nema nikoga.
- Melani i on su otišli u grad na večeru.
- Oh - ponovo sam se nakašljao.
- I mi ćemo uskoro da večeramo. Spremam biftek u sosu od
bibera i nadeveni krompir. Puno sam napravila. Hoćeš da nam se
pridružiš?
Stomak mi je zakrčao u pravi čas.
Mardžori se nasmešila. - Jel’ to znači da hoćeš?
- Ne mogu. Moram da razgovaram s Tajsonom. Važno je.
- Tajs radi ceo dan. Garantujem ti da neće biti raspoložen za
razgovor dok se ne najede. Dođi! - Krenula je ka kuhinji velike
rančerske kuće.
Nisam imao izbora no da pođem za njom. U poslednje vreme
nisam imao apetit, ali moram priznati da sam ogladneo kad sam
osetio miris bifteka.
Sto je već bio postavljen, sa staklenom vazom punom žutog
cveća na sredini. Sklonila je vazu na komodu.
 - Ovo samo smeta dok jedemo, ali volim cveće na stolu dok
kuvam.
- Kakvo je to cveće?
- Ljiljani. Azijski ljiljani. Omiljeni su mi ovi bledožuti, ali Džena
ih retko dobija.
- Džena?
- Cvećarka u gradu. - Bila je zaokupljena postavljanjem još
jednog pribora za jelo. - Ubijam se od kuvanja ovih dana. Džejd skoro
ništa ne jede, ali zato Tajson i dečaci brišu sve pred sobom ko
mećava.
- Kako je Džejd?
- Stalno joj je muka, sirotici. Sad se odmara, ali inače se ne
predaje. Svaki dan je sa dečacima, a ja se staram da ipak nešto
pojede. Naređenje lekara.
- Ne kopčam kako to ide. Melani uopšte nije imala mučnine.
- Žene očigledno različito podnose trudnoću. Mel je imala sreće.
Usput, jesi li čuo radosnu vest?
- Koju vest?
- Melani je dobila rezultate amniocenteze. Sve je u redu, nosi
dečaka.
Osmehnuo sam se. Džo se brinuo zbog amniocenteze. Melani
ima četrdeset godina, a u tom dobu trudnoća može da bude rizična. -
Zašto mi Džo nije javio?
- Saznali su tek danas posle podne. Zato su otišli na večeru, da
proslave.
- To su zaista sjajne vesti!
- Znam. Mnogo sam srećna zbog njih. Samo bih volela da se
Džejd oseća bolje.
- Da. Raduje me što ja nikad neću morati da prolazim kroz to.
 - Vi muškarci nemate pojma koliko ste srećni - narugala se.
Zamalo da joj odgovorim istim tonom, ali sam se uzdržao. U
poslednje vreme teško da imam sreće. Saznanje da ti je otac
psihopata i silovatelj dece obično tako utiče na čoveka.
- Gde je Henri? - upitala je Mardžori.
- Kod kuće sa mojom majkom.
- Mogao bi ponekad da ga dovedeš. Nedostaje mi.
- Uz svu ovu gužvu u kući? - nasmejao sam se na silu. - Kako je
to moguće?
- Zato što je presladak i zato što ga obožavam - odgovorila je
ozbiljnim tonom.
- U poslednje vreme ga uglavnom ostavljam sa mamom - rekao
sam. - Njoj to prija. Odvlači joj misli od... drugih stvari.
- Ah, da. Mogu da zamislim.
- Kako je vaša mama?
- Isto.
Dafni Stil je bila u duševnoj bolnici u Grand Džankšenu, gde su
je Mardžori i njena braća nedavno premestili iz Kalifornije, nakon što
je opasnost prošla.
Duga je to priča. Ona živi u svom zamišljenom svetu u kom je
Mardžori još uvek beba po imenu Anđela.
Nisam znao šta da kažem. Dafnini izgledi nisu obećavali. Na
kraju sam samo rekao: “Ovde odlično miriše”.
- Uskoro će biti gotovo. Odvojiću malo za Džejd, i stajaću joj nad
glavom dok sve ne pojede. Osećaj se kao kod kuće. Tajs će stići
svakog časa. - Spretno je napunila tanjir.
Protiv volje sam se zablenuo u Mardžorinu savršenu zadnjicu
dok je izlazila iz kuhinje. Nisam mogao da se uzdržim.
Šta sad?
 Ustao sam i prišao staklenim vratima koja su vodila na drveni
trem. Mlađi dečak, Doni, trčao je po dvorištu, u pratnji dva šteneta
zlatnog retrivera i Tajsonovog preslatkog mešanca Rodžera. Imajuči
u vidu okolnosti, sjajno se oporavlja. Sedmogodišnjaci očigledno
prevladavaju traume mnogo lakše nego tridesetosmogodišnjaci.
Odmahnuo sam glavom. Kako smem da poredim svoje neprilike
s Donijevim? Prošao je kroz isti pakao kao i Tajson - seksualno i
fizičko zlostavljanje u detinjstvu. A ja? Ja sam tek u srednjim
godinama otkrio da mi je otac perverzni manijak.
Uprkos svojim gnusnim delima, moj otac nikad nije podigao
ruku na majku. Umesto toga, iživljavao se na bratu mog najboljeg
druga, Tajsonu Stilu. Još je gori bio prema mom rođaku, Luku
Vokeru. Moj otac je, zajedno sa svoja dva drugara manijaka, ubio
Luka nakon zlostavljanja.
Ponekad sam se pitao kako Tajson i Džo uopšte mogu da me
pogledaju. Nisam siguran da bih mogao da oprostim da je bilo
obrnuto. Činjenica je da ja nisam ništa zgrešio. Baš ništa, A oni me
nisu krivili za zlodela koja je počinio moj otac.
Ali zar nije trebalo bar da naslutim?
Moj otac je bio ugledni javni pravobranilac. Upravo je on
poželeo dobrodošlicu Tajsonu kada se vratio u Snou Krik, kao ratni
heroj iz Iraka. Čovek koji ga je silovao dok je još bio dečak.
Stresao sam se. U poslednje vreme mi se to često dešava.
Stilovi nisu ništa zameriali ni mojoj majci ni meni. Ali ja jesam.
Kako smo mogli da ne znamo? Kako je moguće da nismo ništa
primetili? Kako je moguće da smo tolike godine živeli sa psihopatom
a da nismo bili svesni toga?
Čisto zlo.
To je bio moj otac.
Čisto zlo.
Ponekad bih bio prestravljen do srži.
 Plašio sam se da sam isti kao on.
- Brajse?
Trgao sam se i okrenuo.
Tajson Stil je stajao u kuhinji, tršave kovrdžave kose i lica
išibanog vetrom.
- Zdravo, Tajsone.
- Triput te dozivam. Gde si odlutao?
- Samo sam se zagledao u Donija i kučiće.
- Da, neverovatan je. Toliko energije u tako malom biću.
- Da li se ikad plašiš da će se slomiti? - Istog momenta sam
požalio što sam to izgovorio. Naravno da se plaši. Svi se plašimo.
- Brinem se. Ali ima najbolju moguću terapiju sa Melani dvaput
nedeljno, a jednom mesečno ga vodimo u Denver kod dečjeg
psihologa. Trenutno nam je Dejl veći problem. Terapeutima je teško
da ga navedu na razgovor. Doni makar priča o tome šta mu se
dogodilo. A sve ono što držiš u sebi mnogo više izjeda, veruje mi. Na
sopstvenoj koži sam to osetio.
Klimnuo sam glavom. Šta da kažem? Svi znamo Tajsonovu
priču... i ulogu mog oca u njoj.
- Pa, šta ima novo? - upitao je Tajson.
Nakašljao sam se. - Išao sam prvo do Džoa, ali nisam ih zatekao.
- On i Melani su izašli.
- Čuo sam. Sjajna vest, to o bebi.
- Jeste. Džejd je veoma mlada, hvala bogu, pa ne mora da radi
amniocentezu. Trudnoća je ionako iscrpljuje.
- Jaka je ona.
- Jeste. Oboje mnogo želimo bebu. Možeš li da zamisliš da sam
ja otac troje dece?! Nikad nisam mislio da ću poželeti da imam decu,
ali sve se promenilo kad sam upoznao Džejd.
Klimnuo sam glavom. Opet nisam znao šta da kažem. Oduvek
sam želeo decu. I imam dete - divnog sina kog obožavam. Ali sad
stalno brinem. Moj genetski materijal nije baš sjajan.
Mogu samo da se nadam da Henri nije nasledio ništa od
mentalnog sklopa mog oca. Ali više neću da rizikujem. Neću imati još
dece i rizikovati da neko od njih nasledi izopačeni mozak mog oca.
Tajson se nakašljao. - Sve u redu? Kako su ti mama i Henri?
- Svi smo dobro.
Ma, da. Dobro smo. Lagao sam ko pas. Bar je Henri dobro. Tek
je napunio godinu dana, i još je previše mali da bi znao s kakvim smo
se užasima suočili. Sreća u nesreći.
- U čemu je onda problem?
Duboko sam udahnuo, skupljajući ono malo snage što mi je
ostalo. - Stvarno mi je neprijatno što moram ovo da te pitam, ali
očajan sam. Treba mi posao, Tajsone.
- Zar nisi...?
Odmahnuo sam glavom. Po zanimanju sam finansijski
analitičar, i znao sam unapred šta će me pitati.
- Nisam. Trenutno nisam u stanju da sedim u kancelariji. Želim
da budem na otvorenom, da radim fizički posao.
- Stvarno? S tvojim kvalifikacijama lako možemo da ti nađemo
kancelarijski posao. Da iskoristimo tvoje moždane vijuge.
Opet sam odmahnuo glavom, ovaj put odlučnije.
- Najveći deo imovine mog oca je zaplenjen, pa mi je posao
neophodan. Ali ne, Tajse, molim te. Želeo bih samo da budem
ispomoć - u vinogradu, voćnjaku ili oko stoke. Bilo šta, svejedno mi
je. Samo me uposli. Potreban mi je naporan fizički rad, nakon kojeg
ću biti previše umoran da mislim o bilo čemu.
- Ako je do novca...
 - Ne dolazi u obzir. Želim sam da zaradim za život.
- Znaš da bismo sve učinili za tebe. Ti i Džo ste prijatelji celog
života.
- Znam, iako to ne zaslužujem.
- Pazi, sad zvučiš kao pokvarena ploča, Brajse. Niko od nas ne
krivi...
Podigao sam ruku da ga zaustavim. Sve sam to čuo i ranije. U
pravu je. Znam da stalno ponavljam jedno isto. - Dođavola, Tajsone,
želim da radim. Potreban mi je posao. Moram da osetim da činim
nešto za svoju majku i sina. Znam da me ne krivite, i veoma sam vam
zahvalan, ali ja ne prestajem da krivim sebe.
- Ti nisi ni za šta kriv.
- Znam da nisam, ali trebalo je bar da vidim kakav je moj otac.
Trebalo je ranije da primetim.
- Imao si samo trinaest godina kad me je oteo, Brajse.
Pažnju mi je privukla neka tačkica na zidu. Bar sam se pravio da
je tako. - Dobro. Možda nisam mogao da sprečim to što se tebi
dogodilo, ali kasnije, kad sam odrastao, trebalo je da primetim...
- Nahranila sam je!
Trgnuo me je Mardžorin glas.
Ušla je u kuhinju. - Džejd je sve pojela, iako je na kraju malo
pozelenela. Nadam se da se neće ispovraćati.
Tajson se nasmešio. - Dobro je. Idem da vidim kako je. Jel’ ceo
dan u krevetu?
- Uglavnom - odgovorila je Marđžori. - Sad joj je malo bolje.
Klimnuo je glavom pa izašao iz kuhinje a da se nismo dogovorili
za posao za koji sam došao da ga molim.
I ostavio me samog u društvu najlepše žene koju sam ikad video.
- Spreman za večeru? - upitala me je.
 - Hmmm... naravno. Gde da sednem?
- Gde god želiš. - Spustila je činiju sa salatom na sto i otvorila
vrata. - Doni! Večera!
Dečačić je utrčao u kuću. - Crkavam od gladi!
- Odlično - razbarušila mu je kosu. - Idi po brata. Tata je u
spavaćoj sobi s mamom. Reci i njemu da dođe da jede.
Istrčao je iz kuhinje.
Nasmejala se. - To dete nikad ne hoda. Samo trči. Pravi je
medenjak!
- Klinac je super.
- Da znaš da jeste. - Mardž počela da gricka usnu. - Jednostavno
ne mogu...
Prišao sam joj i spustio joj ruke na ramena. Pod dlanovima sam
osetio toplinu njenog tela i, mada mi je svaka pomisao na seks bila
daleka, osetio sam stezanje u preponama. - Znam. Strašno je kroz šta
je sve prošao. Kao i njegov brat. I Tajs.
Klimnula je glavom, bez reči, očiju punih suza.
- Ajde, nemoj da plačeš. Sad je sve u redu.
Otrla je suze i klimnula glavom. - Moram da budem snažna zbog
njih. Zbog svih njih.
Snaga. Ova žena je izuzetno snažna. Mnogo snažnija od mene.
Želeo sam deo njene snage.
Bila mi je potrebna.
Ona mi je bila potrebna.
Bez razmišljanja sam se nagnuo i spustio usne na njene.
 3.

Mardžori

Meke. Tako meke.

Pitala sam se kakav je ukus Brajsovih usana još od onda kad smo
se zamalo poljubili.
Sada znam. Njegove divne pune usne su baršunaste, najmekše
koje su me ikad dodirnule. Razdvojila sam usne.
Da li sam previše navaljivala? Možda je samo želeo da...
Gurnuo mi je jezik u usta.
Ipak nisam previše navaljivala.
Spremno sam dočekala njegov vreo i nemiran jezik. Poljubio me
je nežno, iako sam osetila strast koja je ključala u njemu. Nežno je
zastenjao, a mene je preplavila vrelina.
Ipak sam se brzo odmakla, jer je svakog časa neko mogao da
naiđe.
Brajs je pocrveneo. - Jebiga. Izvini.
- Ne. Nemoj... Nego... Samo što nisu došli na veče...
Doni je uleteo u kuhinju u pratnji Dejla, starijeg brata. - Stiže i
tata - rekao je.
Progutala sam pljuvačku. Dečaci neće ništa primetiti, ali
Tajson...
- Zdravo, momci - rekao je Brajs - izgleda da ću i ja večerati s
vama.
 - Super! - rekao je Doni. - Hoćeš li nas opet terati da jedemo
salatu, tetka Mardž?
Nasmešila sam se, pokušavajući da se priberem, bez mnogo
uspeha. Mogla sam da mislim jedino na taj poljubac i na to koliko
sam čeznula da ga nastavim.
- Naravno da hoću. To je cezar salata, nju volite.
- Jel´ nema inćuna?
- Ovoga puta sam je napravila bez inćuna. Dejle, jesi li ti gladan?
Dejl je klimnuo glavom. Kao i obično, nije mnogo pričao. Makar
je jeo, i skoro da je povratio težinu koju je izgubio dok je bio zatočen.
Dečaci su se smestili za sto kad je Tajson ušao.
- Džejd se oseča bolje - rekao je. - Mrzim što joj je toliko muka.
- Da li su lekari rekli da je sve u redu? - upitao je Brajs.
- Jesu. U pitanju su samo jake jutarnje mučnine. Proći će za
otprilike mesec dana. Stvarno ne volim što je ostavljam samu po ceo
dan, ali posao na farmi ne može da čeka. Svi smo izgubili mnogo
vremena zbog slučaja, pa je ovde sad potpuna ludnica. Imam sreće
što si ti tu, sestrice.
- Sve bih učinila za nju - odgovorila sam. - I za tebe.
- Znam, Nikad nećemo moći da ti se odužimo. Kad se Džejd
oporavi, moći ćeš da ostvariš svoje planove i odeš u Pariz.
Brajs je zastao u pola pokreta dok je ustima prinosio viljušku
punu salate. - Pariz?
- Ma samo sam maštala... - rekla sam.
- Nije samo maštanje - nadovezao se Tajson. - Ideš na kurs u
Kordon blu, dok Džo, Rajan i ja vodimo računa o farmi. Pazićemo i
tvoj deo. Vreme je da počneš da radiš ono što ti leži. Ima da postaneš
vrhunski kuvar.
- Pariz? - ponovio je Brajs.
 - Zašto da ne? - zapitao je Tajs. - Taj kurs je pohađala i Džulija
Čajld1. Jednog dana bićeš poznata kao ona.
- Pariz? - i treći put će Brajs.
- Ne čuješ dobro? - zadirkivao ga je Tajson.
Nasmejao se na silu. - Pariz je sjajna ideja. Ima da ih rasturiš,
Mardž.
- Ništa još nije sigurno - uzvratila sam.
- Đavola nije. - Tajson je uzeo zalogaj salate.
Doni i Dejl nisu rekli ništa, zauzeti trpanjem hrane u usta. Srce
mi se steglo. Još uvek su se plašili da će im neko oteti hranu.
Još od Rajanovog i Rubinog venčanja braća su me nagovarala da
se ozbiljnije posvetim kuvanju. Pohađala sam nekoliko kurseva u
Grand Džankšenu i stvarno uživala u tome, ali sad sam osećala da mi
je mesto uz porodicu. Toliko toga se obrušilo na sve njih. Želela
sam... morala sam... da im se nađem.
A onda, tu je i Brajs...
Bože, baš bih volela da dovršim onaj poljubac.
Mator je on za tebe.
Glasovi braće odzvanjali su mi u ušima.
Tajson je deset godina stariji od Džejd. Brajs je nepune tri
godine stariji od Tajsona, što znači da je trinaest godina stariji od
mene. Da li bi mi stvarno gunđali zbog tričave tri godine?
Vratila sam se u realnost. Posle samo jednog kratkog poljupca
počela sam da zamišljam sebe pred oltarom. Ako ćemo iskreno,
nisam žurila da se udam, iako su se tokom prošle godine sva moja
braća poženila.
Pre svega moram da raščistim probleme u glavi.
Otac me je napustio kad mi je bilo osamnaest. Tad sam mislila
da je umro, ali se ispostavilo da je lažirao sopstvenu smrt čim su mu
deca postala punoletna.
A onda, tu je i majka...
Oduvek su mi govorili da se ubila dok sam još bila beba. Nisam
je ni upamtila. Onda se ispostavilo da živi u zamišljenom svetu u kom
sam ja još uvek beba, a Tajson i Džona dečaci. U njenom svetu Rajan
ne postoji... pošto on nije njen biološki sin.
On je sin mog oca i žene koja ga je progonila, Vendi Madigan.
Ceo moj život je jedna velika zbrka.
Uz to, ko zna koliko “ludih” gena imam. I moja braća su
nasledila te gene, Rajan verovatno više od ostalih. Njegova biološka
majka je bila pravi psihopata.
Džo i Tajs su začeli decu, a Melani nas je ubedila da su verovatno
svi “normalni”, ako se dosad nisu pojavili nikakvi simptomi.
Pa ipak... nije mi svejedno.
Jako volim decu. Za ovo kratko vreme i Dejl i Doni su mi se
uvukli pod kožu, a Brajsov sin, Henri, bio je preslatka majušna kopija
svog oca.
Nedostaje mi.
Nisam ga videla još od Rajanovog i Rubinog venčanja. Brajsa
sam srela nekoliko puta, ali uvek bez Henrija. Ne znam zašto je tako.
- Zar ne, Mardž?
Trgla sam se na zvuk Tajsovog glasa. - Molim?
- Zar nisi čula o čemu pričamo?
- Izvinjavam se - promrmljala sam.
- Nema veze - odgovorio je. - Upravo sam rekao Brajsu kako bi
nam dobro došla njegova stručnost, ali nam on uporno nudi mišiće
umesto mozga.
- Jel’? - pojma nisam imala o čemu priča.
 Brajs je jeo salatu.
Da bih izbegla razgovor, ustala sam i počela da skupljam prazne
sudove od salate, a zatim na sto iznela meso, krompir i grašak, kao i
korpicu s hlebom za Donija i Dejla. Obojica su zgrabila po krišku.
Nisu bili nimalo probirljivi.
- Da li možemo o tome da porazgovaramo kasnije? - tiho je
upitao Brajs.
- Naravno - odgovorio je Tajson. - Posle večere.
Poslužila sam hranu. Tajson je prvo sipao dečacima, a zatim su
se i ostali poslužili. Brajs je sipao veoma malo, što me je iznenadilo.
Bio je krupan skoro kao Džo, koji je bio viši i mišićaviji od oba moja
brata, visok metar i devedeset.
Očigledno ga je nešto mučilo.
Potisnula sam uzdah. Naravno da ga je nešto mučilo. I on je
prošao kroz pakao, zajedno sa svima nama. I njegov otac je bio lud,
kao i Rubin. Kao i Rajanova majka.
Da se ne bi suočio sa posledicama svojih zločina, Brajsov otac se
ubio, i to pred Džoovim očima.
Da li ćemo ikad moći da budemo normalni nakon svega što smo
doživeli?
Uspevala sam da preguram veći deo dana, zauzeta obavezama
oko Džejd i dečaka, i kuvanjem za svoju napaćenu porodicu.
Ako ništa drugo, bar su moja braća bila dobro. Uprkos svemu što
nas je snašlo, našli su ljubav i zasnovali porodice.
Srećna sam zbog njih.
Zaista jesam.
Samo ne mogu da zamislim da bi tako nešto moglo i meni da se
dogodi, sigurno ne u bližoj budućnosti.
Dečaci su završili sa jelom i ustali od stola. Tajson, Brajs i ja smo
završili obrok u neprijatnoj tišini.
 Koji god da je razlog Brajsove posete Tajsonu, očigledno nisu
želeli da pričaju o tome preda mnom.
Ne mogu da im zamerim. Brajs i ja nemamo dodirnih tačaka.
Ako ne računamo kratki poljubac koji sam žudela da nastavim.
Međutim, dok sam ga posmatrala kako žvaće u tišini, nisam
mogla da nazrem ni trunku žudnje u njegovim očima.
 4.

Brajs

Mardžori je raščistila sto i otišla da obiđe Džejd.

Tajson me je pogledao. - Hajdemo u dnevnu sobu da popijemo
piće.
Piće. Dobro bi mi došlo. Ali ne u dnevnoj sobi gde neko može da
me čuje. - - Da li bi ti smetalo da odemo u tvoju radnu sobu?
- Ne bi - odgovorio je. - A što tamo?
- Da bismo bili sami.
- Ali nema nikoga osim... Oh.
Mardžori. Tajson verovatno nema pojma zašto nisam želeo da
Mardžori vidi moju slabost, a ja sasvim sigurno nemam nameru da
mu otkrijem koliko me privlači njegova mlađa sestra. Verovatno bi
poželeo da me odalami. Znam da bi.
- Doneću nam piće. Može burbon?
Klimnuo sam glavom. Radije pijem pivo, ali nemam ništa ni
protiv dobrog burbona.
Uzeo sam piće koje mi je natočio, a onda smo produžili do radne
sobe.
- Sedi. - Pokazao je na kožnu fotelju, a sam se smestio za sto.
- Da li bi, molim te, seo ovde sa mnom? - znao sam da je to
čudan zahtev, s obzirom na to da sam došao da tražim posao od
njega, ali želeo sam da popričamo kao prijatelji, na ravnoj nozi. Znao
sam da će početi da me ispituje, a nisam želeo da mu se poveravam
kao potencijalnom gazdi.
- Nema problema, druže. - Seo je u fotelju preko puta mene. -
Šta se, dođavola, dešava?
Odakle da počnem?
- Znaš i sam da ne možemo da vratimo život na staro - započeo
sam. - Ne bih sad da zalazim u detalje.
- Nema ni potrebe - nadovezao se. - Sve mi je savršeno poznato.
Auh! Osećao sam se kao kreten. Tajson je prošao najgore od svih
nas. Svestan sam toga, ali povremeno smetnem to s uma, opterećen
svojom nevoljom. U neprilici sam otpio gutljaj burbona, koji mi je
glatko skliznuo niz grlo. Blago pečenje mi je prijalo. I te kako.
- Preći ću na stvar - progovorio je Tajson. - Džo, Rajan i ja smo
već razgovarali o tome da te uključimo u posao, i planirali smo da
popričamo s tobom, ali nikako da stignemo.
Savladao sam se da se ne trgnem. Već su pričali o meni? -
Razumem. Žao mi je što se Džejd desilo sve to. Brinuli ste se zbog
Džejd i zbog Melanine amniocenteze. Srećom, sve je u redu.
- A tek meni? To me razbija. Ali ona i beba su dobro i zdravo, a
to je najvažnije.
Klimnuo sam glavom.
- Onda smo svi bili kao na iglama, dok smo čekali rezultate
amniocenteze. Hvala bogu, sve je kako treba.
Ponovo klimnuh glavom.
- Zao mi je što je potrajalo, ali sva trojica imamo isto mišljenje.
Iako Rajan i Džo nisu ovde, znam da se ne bi bunili da ti kažem o
čemu smo pričali, posebno s obzirom na to da si došao da pitaš za
posao. Zeleli bismo da se pridružiš ranču Stilovih, ali ne kao
ispomoć, Brajse. Ti si stručnjak, a nama je upravo to potrebno.
- Lepo od tebe.
 To je zaista bilo lepo, ali ne i istinito. Nisam bio potreban braći
Stil. Vodili su prvoklasan multimilionski posao, koji je cvetao uprkos
svim traumama kroz koje su prošli. Verovatno žele da me zaposle iz
sažaljenja. Sažaljevaju me zbog onoga što je moj otac učinio, a zatim
ostavio mene i majku švorc.
- Značiš nam mnogo više nego običan fizički radnik, Brajse -
nastavio je. - Želimo da ti damo poslovnu ponudu koja uključuje
deobu profita.
Nesvesno sam razrogačio oči, Deobu profita? Čak i mali
procenat bi značio više novca nego što sam ikad video. Koliko god da
sam želeo da budem fizički radnik - da se izmorim i ne razmišljam -
imao sam dužnost prema svom sinu.
Nakašljao sam se. - To je veoma velikodušno od vas. Šta tačno
imaš na umu?
- Ne želim da zalazim u detalje bez Džoa i Rajana, ali budi
siguran da je reč o ponudi koja se ne odbija. - Nasmešio se i otpio
gutljaj burbona.
- Dobro, onda. Saslušaću vas. Ali iskreno, Tajse, sve što zaista
želim jeste težak fizički posao za poštenu platu. Moram da
pomognem majci i da izdržavam sina. Ne želim da mi ostane
vremena za...
- Za šta?
- Za razmišljanje, čoveče. Hoću da se iscrpim toliko da se na
kraju dana samo srušim u krevet. Siguran sam da znaš kako se
osećam.
Klimnuo je glavom. - Razumem. Šta misliš, zašto sam ja otišao u
vojsku? Otišao u Irak? Bežao sam, Brajse. Bežao od gomile sranja sa
kojom nisam želeo da se suočim. Ali ne možeš doveka da bežiš. Pre ili
kasnije prošlost te sustigne.
- Znaš - rekoh ozbiljno - ne želim da nas stavljam u isti koš. Moja
muka se ne može porediti sa paklom kroz koji si ti prošao.
 - Nemoj - odgovorio je. - Ne potcenjuj svoje neprilike.
Ispostavilo se da je tvoj otac zver od čoveka, a ti moraš da živiš s tim,
kao što i ja živim sa svojim demonima. Ali ne dozvoljavam da me
ophrvaju. I ti moraš tako. Nisi ti odgovoran za zlodela svog oca.
- Ali mene niko nije povredio.
- Jeste, i te kako. Možda ne onako kako su mene povredili, ali i ti
prolaziš kroz pakao. Prihvati to, čoveče. Tek tad ćeš moći da se suočiš
s tim.
Zavrteo sam glavom, tiho se kikoćući. - Stvarno si faca. Bogami,
jesi.
- Ma, daj. Običan sam čovek. Neću da robijem svojoj prošlosti,
da mi život zavisi od mog oca. Kao što ni tvoj život ne treba da zavisi
od tvog oca.
Osmehnuh se. - Melani je očigledno sjajan psihoterapeut.
- Zaista jeste. Još je bolja snaja. Sjajna je.
- Možda ću da porazgovaram s njom.
- Rado će ti pomoći. Ako ti je neprijatno da razgovaraš sa njom,
može da ti preporuči nekog drugog.
Terapija. Malo smo skrenuli s teme, i bilo mi je neprijatno.
Tajson Stil je heroj za sve nas, dok sam ja slabić koji se prepustio
samosažaljenju.
Jaka mustra.
Ustao sam, sručivši ostatak burbona. - U redu. Vi ste, momci,
stvarno velikodušni. Pričaćemo. Javite mi kad vam odgovara da se
nađemo. Sad bih morao da krenem.
- Već ideš? A da popijemo još po jednu? Da se ispričamo.
O čemu da se ispričamo? Poslednjih meseci život mi se sveo na
prežvakavanje zlodela mog oca. Dođavola, nisam bio u stanju ni da
budem dobar otac Herniju. Stalno sam se tešio mišlju da se povlačim
namerno, zbog majke, jer je njoj potrebno da se brine u Henriju. Sve
je to istina, ali ne i jedini razlog za moje ponašanje.
Osećao sam se nedostojnim uloge oca. Šta ako poludim i
postanem kao on?
Nikad ne bih svog mališu doveo u opasnost.
Prođoh prstima kroz kosu.
- Drugi put. Javite mi se kad budete hteli da se nađemo. -
Spustio sam čašu na sto pa izašao iz radne sobe.
Dok sam prolazio pored kuhinje, video sam Mardž okrenutu
leđima kako puni mašinu za sudove. Kosa joj je u talasima padala
gotovo do savršeno oblikovane zadnjice. Duge, fino oblikovane noge
ocrtavale su se u uskim farmerkama... Kako bih želeo da ih osetim
oko vrata, dok uranjam u nju.
Dođavola. Bolje da bežim odavde.
Nisam u stanju da započnem vezu, a nije ni ona.
Mogli bismo da se kresnemo, ali instinktivno sam sam znao da
Mardžori Stil nije devojka za jednu noć. Osim toga, Džo mi je
prijatelj više od trideset godina. Nisam želeo da ugrozim to
prijateljstvo time što ću povaliti njegovu mlađu sestru.
Posegnuo sam za kvakom...
- Brajse! - čuli su se koraci iza mojih leđa.
Okrenuo sam se. Mardžorine krupne smeđe oči zurile su u
mene. Tako predivne. I to telo. I te ruke. Osmehnuo sam se. Na
rukama je imala gumene rukavice, one dugačke žute kakve je moja
mama koristila za čišćenje kupatila kad sam bio dete.
- Šta je smešno?
- Izvini. Gumene rukavice.
- Juče sam uradila manikir. - Malo je ustuknula. - Dođavola. Baš
zvučim kao naslednica Stilovog ranča, zar ne?
 - I moja mama ponekad ide na manikir, a sigurno nije bogata
naslednica.
- To sam naučila kad sam počela da se bavim kuvanjem. Rad u
kuhinji je smrt za ruke, pa sam se navikla da nosim rukavice. Vrućina
mi je u njima i znojim se, ali su mi zato ruke nežne kao svila. -
Nakrivila je glavu. - Ne znam zašto ti ovo uopšte pričam.
- Ne moraš ništa da mi objašnjavaš. Kapiram. Samo je...
- Samo je... šta?
- Mardžori Stil nosi gumene rukavice. To je totalno neverovatno.
Otpuhnula je. - To mi zvuči kao uvreda.
- Daleko od toga. Toliko si lepa i glamurozna, da su mi gumene
rukavice nespojive s tobom.
Zagrcnula se. - Misliš da sam lepa i glamurozna?
- Pa imam oči, zar ne?
Opustila se i polako svukla rukavice. Dođavola. Opet sam osetio
komešanje u preponama. Samo je skidala gumene rukavice, ali je to
izvela kao da na sceni izvodi striptiz.
Sad kad ih je otkrila, video sam da su joj ruke nežne, dugih
prstiju, sa crvenim noktima. Klasično i savršeno.
Dugi prsti koji bi lako mogli da obuhvate moju pulsirajuću
muškost...
Dođavola.
Porumenela je. Da li je naslutila o čemu razmišljam? Ne. To je
bila reakcija na moj komentar o tome kako je lepa i glamurozna.
Nakašljao sam se. - Moram da idem.
- Jesi li se ispričao s Tajsonom?
Da li je znala šta njena braća planiraju? Naravno da je znala.
Četvrtina ranča pripada njoj.
 - Jesam - promrmljao sam.
- Nadam se da ćeš razmotriti ponudu, Brajse. Potreban si nam.
I Tajson je to rekao, ali to je bila laž. Nisam potreban Stilovima.
Ali sam potreban majci i sinu.
- Još ne znam šta mi tačno nudite. Tajs je rekao da bi sačekao da
se sva trojica okupe pa onda da popričamo.
Ona razvuče rukavice koje je još uvek držala u rukama. - Veruj
mi. Nećeš moći da odbiješ. - Ponovila je isto ono što mi je Tajson
rekao. - Bilo bi lepo...
- Šta bi bilo lepo?
- Bilo bi lepo da te češće viđamo. - U neprilici je rastezala
rukavice. - Samo to.
Klimnuo sam glavom. Nisam imao šta da odgovorim.
Donja usna joj je malo zadrhtala. Neznatno, ali kao da mi
poručuje Poljubi me. Poljubi me.
Pokušao sam da se uzdržim. Stvarno sam pokušao.
Bezuspešno.
Moje usne su krenule u susret njenim.
 5.

Mardžori

Tajson je bio tu negde. Dečaci su bili pozadi u dvorištu.

Svakog časa je neko mogao da bane i zatekne nas kako se
ljubimo pred ulaznim vratima.
Nisam davala ni pet para za to.
Žmarci su mi prolazili kroz svaki delić tela dok je Brajs jezikom
prodirao u moja usta. Imao je ukus vanile, hrasta, i pomalo
karamele. Tajsonov burbon. Naravno.
Nisam ljubitelj burbona, ali pomešan sa ukusom Brajsa, imao je
ukus ambrozije. Eliksir kojeg nisam mogla da se zasitim.
Zastenjala sam kad je Brajs produbio poljubac. Nije stvar u
burbonu. Ne. Stvar je u Brajsu. U ukusu njegovih usana, njegovom
mirisu i pritisku čvrstih usana na mojima... Samo Brajs. I ja. Brajs i
ja.
Nije čudo što sam čeznula da dovršim onaj prethodni poljubac.
Ovo je bilo čisto blaženstvo.
Odjednom sam se pripbrala i naglo se odvojila od njega. Njegove
plave oči su me iznenađeno pogledale, ali ništa nisam rekla. Zgrabila
sam ga za ruku, brzo se osvrnula oko sebe, i povukla ga iz predsoblja,
niz hodnik, u svoju spavaću sobu. Tiho sam zatvorila vrata za nama, i
zaključala ih.
- Mardž...
 Ućutkala sam ga spustivši mu prst na usne. - Šššš... - Onda sam
mu obavila ruke oko vrata i privukla ga sebi, dok su se naše usne
ponovo spojile u divljoj želji.
Bila sam spremna da preuzmem inicijativu, ali nije bilo potrebe.
Nabio mi je jezik do grla i počeo strastveno da me ljubi. Željno sam
odgovorila sa podjednakim entuzijazmom, dok su se naši jezici
sudarali u pomamnom plesu.
Toliko dugo maštam o ovome. Predugo.
Dok sam posmatrala kako moja braća pronalaze pravu ljubav.
Ljubav?
Zašto sad mislim o ljubavi?
Ovo je samo poljubac sa čovekom koji me veoma privlači, sa
čovekom kojeg poznajem još od...
O, bože...
Prestani. Moraš da prestaneš.
Ne želim da prestanem.
Nisam ni morala. Brajs se povukao, prekidajući poljubac.
Zurio mi je u oči svojim tamnoplavim, zamagljenim od želje.
Dodirnula sam mu obraz, dok su mi njegove grube čekinje golicale
dlan. Savršeno.
Uhvatio me je za ručni zglob i nežno odmakao ruku. - Nemoj -
izgovorio je.
Ugrizla sam se za usnu. Reč “izvini” bila mi je navrh jezika, ali
nisam mogla da je izgovorim. Jednostavno. Nije mi bilo žao. Ni
najmanje.
Konačno sam progovorila: - Zašto?
Bez reči se okrenuo od mene.
A, ne. Neću mu dozvoliti da se povuče. Zgrabila sam ga za ruku i
naterala da se okrene i suoči sa mojim pogledom.
 - I ti si želeo ovaj poljubac isto koliko i ja, Brajse. Reci mi zašto si
prestao?
- U tvojoj smo spavaćoj sobi, zaboga!
- Pa?
- Mardž, sećam se ove sobe kad je bila okrečena u ružičasto i
žuto, sa naslikanim jednorozima.
Da li je moguće da se seća toga? Prekrečila sam sobu previše od
deset godina, a plišanih igračaka sam se oslobodila i ranije. Prigušila
sam kikot. - Pa... šta s tim?
- Bila si mala devojčica. Imala si samo pet godina kad smo Džo i
ja završili srednju školu.
- Pa?
- Zar moram sve da ti crtam?
- Ne tretiraj me kao idiota, Brajse. Više nemam pet godina. Ušla
sam u dvadeset šestu. Nemam jednoroge na zidu od svoje dvanaeste.
Pogledaj oko sebe. Zidovi su beli, sa portretima čuvenih majstora
kuhinje. Odrasla sam. Odrasla žena koja je savršeno u stanju da
odluči koga želi da poljubi. I, samo da dodam, i ti si uzvratio
poljubac.
- Ne poričem.
- Rekao si da sam lepa i glamurozna. Misliš da sam privlačna.
- Samo slepcu ne bi bila privlačna.
Odlično. Sad već napredujemo, jedino što želim od njega jeste
poljubac. Nasmešila sam se.
- Ali tvoja braća... - zaustio je.
- Moja braća te vole, Brajse. Sva trojica.
- Možda. Ali to ne znači da žele da se ljubakam sa njihovom
mlađom sestrom.
 Ponovo sam se osmehnula, nadajući se da izgledam zavodljivo. -
Možda ćeš se iznenaditi, ali ja zapravo ne tražim odobrenje od braće
pre nego što poljubim nekoga.
- Na Jamajci im se nije dopalo kad sam...
- Kad si šta?
- Kad sam pomenuo da si privlačna. Izgledali su spremni da me
premlate.
Sručila sam se na krevet. - Oni su zaštitnički nastrojeni prema
meni. To je razumljivo. Ali ti jesi uzvratio poljubac, Brajse, pa mi
bolje reci o čemu je ovde zapravo reč.
Ushodao se po sobi, ruku zavučenih u džepove. - Upravo je o
tome reč. Kao i o mnogo čemu drugom.
- Nisam ti tražila da se obavežeš do kraja života, već samo da me
poljubiš. Oboje smo uživali. Ili možda grešim? - skamenila sam se.
Šta ako mi kaže da sam pogrešno protumačila njegovo ponašanje?
- Ne grešiš.
Hvala bogu. Laknulo mi je. - U čemu je onda problem? I ako
ponovo kažeš da je to zbog ružičastih i žutih jednoroga ili zbog moje
braće, zviznuću te po nosu.
Nasmejao se. Bože, zanosan je kad se smeje. Ima jamicu na
levom obrazu. Samo jednu. Savršeno nesavršenstvo.
- Nema sumnje da su jednorozi i tvoja braća deo problema, ali
postoje drugi, važniji razlozi. - Provukao je prste kroz koju boje
peska. - Ti zaslužuješ bolje, Mardžori.
- Stvarno? Ti si Džoov najbolji drug, malo je tako dobrih ljudi
kao što si ti. Moja braća te vole.
- Ne mislim na to. Nisam u najboljem stanju. Ne mogu da ti
pružim ono što zaslužuješ.
Ako on nije u najbolje stanju, šta ja da kažem? Nisam tražila
dugu vezu. - Samo želim poljubac.
 Njegov pogled je žario. - Šta ako ne budem mogao da se
zaustavim posle poljupca?
Bradavice su mi se ukrutile, pritiskajući mi grudnjak. - Pa šta
ako ne možeš? Šta ako ja ne budem mogla? Oboje smo odrasli.
- Ti nisi neko s kim mogu da se kresnem tek tako.
- Ali šta ako meni to ne smeta?
U tom momentu sam jedino želela da osetim dodir njegovih
usana po celom telu, želela sam da mi gricka bradavice, da jezikom
prodre u moje najskrivenije dubine.
- Meni smeta, a trenutno nisam u stanju da pružim više od toga
ni tebi, ni bilo kom drugom.
Zinula sam. Kao da mi je zario nož u srce. Želeo me je. To je bilo
očigledno. Isto koliko i ja njega, ako ne i više.
Ali ne voli me. Ne može da me voli. A nije spreman na vezu za
jednu noć sa sestrom svog najboljeg druga.
Razumela sam ga.
Ne volim ni ja njega, mada nikada pre njega nisam doživela tako
snažna osećanja. Ipak, ovo je bio samo početak nečega što bi moglo
da se razvije među nama.
Samo što je on upravo rekao da među nama nikada neće biti
ičega. Nema početka. Samo seks.
Znam da zaslužujem više od toga. AH savladana svojim
demonima, ni ja nisam spremna za nešto više.
Znam samo da izgaram od želje da osetim te usne na svojim
bradavicama.
Skinula sam majicu preko glave.
- Mardž...
Nisam obraćala pažnju. Brzo sam otkopčala grudnjak i bacila ga
preko naslona stolice. Zatim sam nežno prstima prešla preko
nabreklih bradavica. Zaječala sam. - Molim te. Molim te, Brajse.
- Jebote. Šta mi to radiš?
- Želim te. - Nežno sam uštinula jednu, i osetila munju požude
među nogama.
- Prelepa si.
Molim te. Bilo mi je navrh jezika. Ali već sam dovoljno molila.
On mora da načini sledeći potez. Šta ako se okrene i ode? Umrla bih
od sramote. Morala sam da se nadam da se to neće desiti.
I nije.
Prišao mi je i nežno prešao prstima preko mojih bradavice.
Zadržala sam dah.
- Neću moći da se zaustavim - rekao je promuklim glasom.
- Niko ti to i ne traži. - Ustala sam i počela da mu raskopčavam
košulju.
- Dođavola. Nek ide sve dođavola! - rekao je.
- Nema potrebe - otkopčala sam sledeće dugme. Koža mu je bila
vrela pod mojim dodirom.
- Mardžori..,
- Šššš... - otkopčavši i poslednje dugme, raširila sam mu košulju,
koja je otkrivala preplanule, muževne grudi, poprskane maljama boje
peska. Pritisnula sam svoje grudi uz njegovu vrelu kožu, dok mi je
telo drhtalo od želje. Bez razmišljanja sam počela da mu ljubim vrat i
udahnula da osetim njegov miris - miris Brajsa.
- O, bože, Mardžori... Ooo... - ječao mi je u kosu, zabacujući mi
glavu, pre nego što mi je usne pritisnuo svojima.
 6.

Brajs

Nisam smeo da budem u ovoj sobi, ni da ljubim ovu ženu. Da

osećam dodir njenih bujnih grudi na sebi.
Nikako nisam smeo.
Ali, dođavola, nisam se ovako dobro osećao još od...
Ne mogu da se setim otkad.
Usne su joj bile ukusne i slatke, a jezik joj je bio mek pod mojim.
Moram da je imam. Želim da istražim svaki kutak njenih usta, svaki
centimetar tog gipkog tela. Želeo sam da se zagnjurim u njenu
vrelinu, pobegnem iz samoga sebe i utopim se u njoj.
Možda ću ispunjavajući nju ublažiti sopstveni osećaj praznine.
Penis mi je nabrekao u farmerkama, tvrđi nego ikad. Nisam imao
seks skoro dve godine. Još od Henrijeve majke, a i to je bio seks za
jednu noć koji se pretvorio u venčanje na brzinu. Frenki je bila toples
plesačica u Las Vegasu, vatrena riđokosa zanosnih oblina. Nisam pri
sebi imao kondom, ali me je uverila da uzima pilule, i odlično smo se
zabavili... dok se nekoliko nedelja kasnije nije pojavila trudna na
mojim vratima. Nekoliko meseci posle Henrijevog rođenja, uhvatio
sam je na delu s dostavljačem pice – kao u najgorem porno-filmu.
Razveli smo se, a ona nije ni pokušala da dobije starateljstvo nad
bebom. Potpisala je da se odriče svih roditeljskih prava.
Henri je najbolje što mi se ikad dogodilo, ali ta usputna veza sa
njegovom majkom mi ništa ne znači. Nimalo mi ne nedostaje. Veoma
volim svog sina, ali kad si samohrani otac bebe, nemaš mnogo
vremena za izlaske ili seks, posebno nakon svega što sam saznao o
svom ocu.
Nisam u stanju da pružim više od ovoga, koliko god to želim.
Problem je tome što... iz dubine duše čeznem da Mardžori
pružim mnogo više.
Sve one misli koje su mi se rojile u glavi sad su se razbežale,
dozvolivši mi da se prepustim osećanjima. Čistim, iskonskim
nagonima.
Nisam mogao da se setim da sam ikad ikoga ovoliko želeo.
Ostao sam bez daha. Toliko, da sam na silu morao da prekinem
poljubac i uhvatim vazduha.
Odmakao sam se, dok mi je ud pulsirao u farmerkama. Zurila je
u mene, poluspuštenih kapaka. Rumena, usana crvenih i natečenih
od poljupca. O bože, njene grudi... Savršene. Zaobljene i čvrste, ni
prevelike ni premale, s bradavicama poput čvrstih smećkastih
bobica. Vitka, uskog struka koji se blago širi u zaobljene kukove,
dugih nogu još uvek zarobljenih u uskim farmerkama.
Video sam je u bikiniju. Znao sam kako izgleda ispod odeće.
Zato sam želeo da strgnem sve sa nje i zagnjurim u to božanstveno
telo.
- Zašto si stao? - nežno je dodirnula usne.
Morao sam da dođem do daha ne deluje kao dobar odgovor.
- Morao sam da dodem do daha - ipak sam rekao.
Izvila je usne u smešak. - Oh. - Krenula je ponovo ka meni.
Podigao sam ruku. - Čekaj.
- Mora da se šališ! Nećemo valjda da prolazimo kroz celu priču iz
početka?! - Pokazala je oko sebe. - Vidi, nema jednoroga. Ovo je soba
zrele žene. Nema male devojčice.
- Tajson je kod kuće.
 - Pa šta? On ne zalazi u moju sobu. Poštuje moju privatnost.
- Zar ne treba da... obiđeš Džejd? Ili dečake?
- Sam si rekao da je Tajson kod kuće. Ja brinem o njima preko
dana, dok je Tajson na poslu. Sad je on tu. Džejd je njegova žena.
Dečaci su njegova deca. Sad ih on pazi. - Obuhvatila je grudi rukama
i uzdigla ih ka meni, nudeći mi ih.
Zamalo sam eksplodirao u farmerkama.
- Šta ćemo ako Tajson vidi da mi je auto još uvek parkiran
napolju? Zapitaće se gde sam. A onda će videti da su tvoja vrata
zatvorena...
Zarežala je, zgrabila majicu i počela da je navlači preko glave. -
Znaš šta, Brajse? Samo idi. Odlazi!
Najzad glas razuma. Ali postojao je problem. Nisam želeo da
odem. Nimalo ne želim da odem.
Ali otići ću, zato što je to ispravno. Zato što ne mogu da joj
pružim šta zaslužuje. Brzo sam zakopčao košulju, izbegavajući da je
pogledam.
Nakon toga sam izašao.
 7.

Mardžori

Otišao je, ostavljajući me napaljenjju nego što sam ikad bila,

tako vlažnu, tako prokleto spremnu.
Ponovo sam zaključala vrata, zbacila sa sebe japanke, farmerke i
gaćice. Zatim sam legla na krevet i raširila noge.
Retko se samozadovoljavam, ali sad sam tako naložena. I užasno
ljuta.
Nije mi dugo trebalo.

*
Sledećeg jutra, pošto sam nahranila dečake i odvela ih u školu,
sedela sam u Tajsovoj i Džejdinoj spavaćoj sobi i razgovarala sa
svojom najboljom drugaricom.
- I nemoj da mi govoriš da je suviše star za mene - rekla sam,
nakon što sam istresla sve što sam imala o Brajsu. - On je samo tri
godine stariji od Tajsona.
Džejd je ustala i istuširala se, ali je još uvek bila u bademantilu i
papučama. - Nisam ni mislila to da kažem, Mardž.
- I ja njega privlačim. Priznao je.
- Naravno da ga privlačiš. Očigledno nije problem u tome.
 - Kaže da je to zbog moje braće, ali ne verujem mu.
- Oni jesu veoma zaštitnički nastrojeni kad si ti u pitanju.
- Isto tako kaže da je to zbog mojih godina. Seća se kad sam
imala ružičaste i žute jednoroge u sobi.
- Jednoroge? - Džejd se nasmejala. - Ma nemoj da pričaš!
Džejd i ja smo se upoznale tek na koledžu, tako da nije znala
kakva sam bila kao mala. - Kakvu si ti sobu imala kad si bila dete?
- Pa, četiri zida i ono najosnovnije. Komoda, krevet, i radni sto iz
Vojske spasa. Poneki poster koji bih kupila na dvorišnim
rasprodajama.
Odmahnula sam glavom. - Žao mi je, Džejd.
- Nema veze.
Srce mi se steglo. Iako je bila ćerka supermodela Bruk Bejli,
nakon što ju je majka napustila, Džejd je živela skromno sa ocem, od
njegove plate građevinskog radnika. Bruk je pre nekoliko meseci
doživela užasnu saobraćajnu nesreću, i sad živi u Snou Kriku, u
kućici za koju zakup plaćaju Tajson i Džejd. Bruk i Džejd su se
pomirile, uprkos tome što je Bruk napustila svoju ćerku kad je bila
mala.
- Samo me zvekni preko usta svaki put kad počnem da se
ponašam kao “sirota mala bogatašica”, jel’ važi? Obećavaš?
Džejd se ponovo nasmejala. - Znaš i sama da to uvek uradim.
- Treba li ti nešto? Keks? Voda?
Odmahnula je glavom. - Danas mi je malo bolje. Nadajmo se da
će potrajati. - Ustala je i zbacila bademantil, pa posegnula u ormar za
farmerkama. - Brajs trenutno ima mnogo problema, Mardž. Daj mu
malo vremena.
Brajs ima problema. Imam ih i ja. Kakve to veze ima?
Džejd je nastavila: - Pokušaj da upoznaš nekog drugog u
međuvremenu. Da li je bilo nekog zanimljivog na kursu kulinarstva?
 - Ne baš.
- Onda izađi malo iz kuće. Idi do grada. Kreni ponovo u teretanu.
Bilo šta.
- Potrebna sam vam ovde.
Džejd se nasmešila - Preživećemo bez tebe nekoliko sati dnevno.
Moraš i ti da imaš život.
- Ali dečaci...
- Dečaci su u školi veći deo dana, a i ja sam tu. I dalje sam im
majka, iako povraćam non-stop...
Uzdahnula sam, svesna istine. - Ne želim da upoznam nekog
drugog, Džejd. Želim Brajsa. Znam da nisam normalna. Nezaposlen,
otac mu je bio psihopata, majka stara i bolesna. Ima dete s drugom
ženom. Ne može biti gore, zar ne?
- Tajson i njegova braća će rešiti problem nezaposlenosti. Ili će
bar pokušati. Ali ostali problemi neće nestati,
- Ne želim da Henri nestane. Presladak je i mnogo ga volim. Ali
brinem se za njega. Brajs, izgleda, ne ovo dogodilo, nikad nisam
videla Brajsa bez Henrija. A sad? Sad ih više nikad ne viđam zajedno.
- Znam. Razgovarala sam o tome sa Tajsom, Brajs kaže da je za
njegovu mamu dobro da se fokusira na Henrija. Ali na šta se Brajs
fokusira? To je jedan od glavnih razloga što su momci rešili da mu
ponude posao na farmi. I nije reč ni o kakvoj milostinji. Kažu da je
Brajs savršen za to što njima treba.
- Misliš da će prihvatiti?
- Ne znam. Tajson kaže da je popričao s njim o tome sinoć posle
večere, ali Brajs uporno želi da radi kao fizikalac. Tajson ga donekle
razume, da želi da se izmori toliko da ni o čemu ne razmišlja.
- Tajson to može da shvati bolje nego iko drugi.
- Upravo tako. Međutim, oni žele da mu ponude više od toga.
Stalni posao i deobu profita.
 - Nisam imala pojma o tome. Mada, od koledža im govorim da
hoću da budem samo poslovni partner iz senke. I volela bih da viđam
Brajsa svaki dan. Doduše, meni nisu ništa rekli o toj ponudi.
- Sigurna sam da bi pitali i tebe, pre nego što iznesu ponudu
Brajsu.
- Možda. Zapravo nije ni važno. Verujem da čine ono što je
najbolje za ranč, i da vode računa i o mojim interesima. Iskreno,
Džejd, pre nego što je sve otišlo dođavola, mislila sam da ih pitam da
otkupe moj deo, tako da mogu da se odselim i posvetim se
kulinarstvu.
- Užasno bi mi nedostajala, ali zašto da ne? Tajson stalno govori
kako bi trebalo da odeš na kurs u Kordon blu. Ako ne želiš da odeš
tako daleko od nas, šta misliš o kulinarskoj akademiji u Denveru?
Toliko si talentovana, Mardž. Mogla bi jednog dana da postaneš
čuveni kuvar.
- Sad ne mogu da odem. Ne želim da propustim rođenje vaše
bebe. A i potrebna sam vam ovde.
- Mi volimo što si sa nama, i zaista nam mnogo pomažeš, ali
preživećemo i bez tebe. Moraš da živiš svoj život. Uskoro puniš
dvadeset šest godina. Treba da slediš svoje snove. Jeste da si
nasledila veliki ranč, ali ti nisi za život na ranču.
- Stani malo, i ja ovde radim podjednako naporno kao i moja
braća. Moj otac je bio svestan toga.
- Shvatam. Znaš sve o vođenju farme, ali to nije ono što želiš da
radiš. Nikad ti to nije bio san. Što se tiče momaka - njima je ovo
mesto u krvi, u genima. Ali s tobom je drugačije.
To nisam mogla da poreknem. - U pravu si. Ipak, ovo je moj
dom.
Nasmešila se. - Dom je tamo gde ti je srce. Možda tvoje srce
zasad pripada tvojoj braći i meni, ali neće doveka biti tako.
 - Razmisliću o tome - rekla sam - ali zasad nikud ne idem. Ne
dok ne vidim to malecno biće. Nećeš me se osloboditi još nekoliko
meseci.
- Meni ne smeta. - Stegla me je za ruku. - Drago mi je što ne
moram kroz sve ovo da prolazim bez svoje najbolje drugarice. Možeš
li da poveruješ? Imaš dva bratanca, a uskoro ćeš imati još dva.
- Pa, jedno bi moglo da bude bratanica - odgovorila sam, tapšući
je po još uvek ravnom stomaku. - Još ne znamo šta se tu krije.
- Znam, ali imam osećaj da je dečak. Videćemo. Bitno mi je samo
da bude zdravo i srećno. I da nikad ne mora da prođe kroz pakao
kroz koji su prošli njegov otac i braća.
- Neće morati - nasmešila sam se. - Krajnje je vreme da se se
ovoj porodici osmehne sreća.
Džejd je ustala. - Izvinjavam se. - Prekrila je usta rukom i
odjurila u kupatilo.
Jadnica, ponovo joj je muka.
Nikud ja ne idem.

*
Postavljala sam sto za večeru kad je ušao Tajson, u prljavim
farmerkama i pohabanoj košulji.
- Šta ti se desilo?
- Ništa, samo sam odlučio da danas pomognem momcima u
polju. Prija povremeno.
Zanimljivo. To je upravo ono što i Brajs želi. Tajson se sjajno
opravio, ali i njega još uvek s vremena na vreme progoni prošlost.
Nije ni čudo. Dva meseca je kao desetogodišnjak bio izgladnjivan,
prebijan i silovan.
 Trudila sam se da ne mislim o tome šta je moj brat preturio
preko glave. Sad su Džejd i on usvojili Robertsonove dečake, koji su
prošli kroz iste patnje, tako da nisam mogla da ne mislim. Zapravo,
sve to mi je neprestano opsedalo misli, te sam se trudila da dečacima
pružim što više nežnosti i divila se snazi svog brata.
- Večera je gotova, idi da se dovedeš u red. Ja ću da pozovem
dečake, a onda ću da odnesem večeru Džejd.
- Ne moraš. - Džejd je ušla u kuhinju, obučena, ali i dalje malo
bleda. - Večeras ću i ja da večeram s porodicom.
- Zdravo, plavooka! - Tajson je spustio usne na njene.
Džejd se nasmešila. - Prljav si kao prase.
- Srediću se očas posla. Samo da se na brzinu istuširam. -
Ponovo ju je poljubio i uputio se ka spavaćoj sobi.
Džejd je sela na svoje mesto. - Uf, ponovo mi je muka.
- Vrati se u sobu. Ja ću se za sve postarati.
- Neću. Potrebna sam dečacima. Treba im majka, i moram da
budem ovde. I Tajsonu sam potrebna. A i tebi.
- Moraš da se odmaraš zbog bebe.
- Lekari su rekli da je sve u redu. Obećavam da ću se vratiti u
krevet odmah posle večere. Žene rađaju decu hiljadama godina.
Nisam bolesna. - Isplazila mi se. - Iako ponekad tako izgledam.
- Kako god hoćeš. - Spustila sam salatu na sto.
Dečaci su utrčali.
- I ti češ s nama večerati, Džejd? - upitao je Doni.
- Hoću, dušo. Nedostajalo mi je tvoje slatko lice.
Još uvek je nije zvao mama. Džejd je izgledala malo razočarano,
ali se svejedno nasmešila. Odlučila je da pusti da se stvari odvijaju
svojim tokom.
Namrštila sam se.
 Svojim tokom...
Da li sam suviše požurivala Brajsa?
Želeo me je sinoć. Njegova velika želja je bila veoma vidljiva.
Ali Brajsa je mnogo toga mučilo - što sam odlično razumela.
Mnogo puta sam se pitala da li ću poludeti, baš kao moja majka.
Možda je genetski, iako je Melani tvrdila da bi se simptomi dosad
ispoljili.
Brajs se plašio, i to s razlogom.
Otac mu je bio psihopata, verovatno gori i od Rubinog oca.
Tom Simpson je živeo dvostrukim životom - posvećeni muž i
otac, gradonačelnik i javni pravobranilac danju. Psihotičini pedofil i
silovatelj noću.
Kao u noćnoj mori.
Mora da Brajs ima košmare kad god...
- Mardž!
Okrenula sam se. Džejd se presamitila preko stolice. Pojurila
sam ka njoj. - Šta je bilo?
- Ne znam. Molim te, idi po Tajsona.
 8.

Brajs

Dao sam znak barmenu u bifeu u Grand Džankšenu. - Još jedan,

moliću.
Gurnuo je ka meni čašu jeftinog burbona. Zaustavila se tačno
preda mnom. Tip je znao svoj posao.
Brzo sam je iskapio, piće mi je skliznulo niz grlo, žareći ga, sve
dok se nije pretvorilo u tihi plamen u mom stomaku.
Džo mi je rekao za ovo mesto. Nabasao je na njega jedne noći
kad je bio u velikim problemima, i tu dobio stvarno dobre savete od
nekog matorca. Meni savet nije trebao, tragao sam za zaboravom.
Stilovi su se urotili i rešili da od mene naprave neku vrstu počasnog
pobratima. Trebalo bi da budem polaskan. Oduševljen.
Ali ja to nisam želeo. Tražio sam samo običan, naporan, fizički
posao.
Pokazao sam barmenu da hoću još jedno. Čaša je opet niz šank
pronašla put do mene, dok se zlaćana tečnost presijavala u njoj.
Podigao sam pogled sa pića. Na kraju šanka je sedeo još jedan
muškarac mojih godina, i još nekoliko neznanaca za stolovima.
Konobarica je zapisivala porudžbine. Imala je platinastoplavu kosu i
poduži izrastak. Lice joj je bilo simpatično, ali istrošeno, a telo...
Nosila je ružičastu tesnu majicu i mini-suknju od teksasa, sa visokim
potpeticama. Pitao sam se da li radi i kao striptizeta. Noge su joj bile
mišićave i lako bi njima mogla da klizi niz šipku. Ni grudi nisu joj
nisu bile loše.
 Pogledi su nam se susreli. Oči su joj bile tamno-plave.
Nasmešio sam se i nazdravio joj.
Okrenula se nazad ka mušteriji.
Dobro.
Toliko o tome.
Rekao sam Mardžori Stil da od mene može da dobije samo seks
za jednu noć. Sinoć mi je bio potreban i poslednji atom snage da
napustim njenu spavaću sobu. Jedna od najtežih odluka u mom
životu.
A sada me je otkačila istrošena konobarica.
Tako mi i treba.
Brzo sam iskapio i treći burbon.
Kad sam spustio pogled, video sam da mi je konobarica ćušnula
presavijenu salvetu pre nego što je šmugnula u drugu prostoriju.
Završavam u sedam.
Ispod toga je bila nažvrljana adresa u Rouzvejlu, ozloglašenom
kraju Grand Džankšena. Otprilike petnaest minuta vožnje od bara.
Pogledao sam na sat. Petnaest do sedam. Mahnuo sam
barmenu. Još jedno piće, pa krećem.

*
- Kako se zoveš, kauboju?
Piljio sam u ženu u mini-suknji od džinsa. Nisam imao pojma
kako me je nagovorila na ovo. Ostavio sam kola kod bara i uzeo taksi.
Nisam se osećao pijano, ali nakon četiri pića znam da ne bih prošao
alko-test.
 - Jesi li gluv? - upitala je.
Pročistio sam grlo. - Bob.
- Stvarno? Ja sam Alis.2 - Zakikotala se. - Nema šanse da se
zoveš Bob. Ne izgledaš kao Bob.
- Ja jesam Bob, ali ti definitivno nisi Alis - spustio sam pogled na
pločicu sa imenom prikačenu na bluzu, - Hajdi.
- U redu. Igraćemo po tvome. Uđi, Bobe.
Ušao sam u skromnu garsonjeru. Pogled mi se zaustavio na
uredno nameštenom bračnom krevetu u uglu.
Tu ću se kresnuti s ovom ženom.
Osetio sam pomeranje u preponama.
- Hoćeš li nešto da popiješ, Bobe?
- Naravno. Burbon, ako imaš.
- Imam. Lično ga ne volim, ali pazim da ga imam pri ruci. - Ušla
je u čajnu kuhinju i izvukla flašu iz kredenca.
- Šta ćeš ti? - zapitao sam.
- Ja ne pijem.
- Stvarno? A radiš u baru.
- Upravo zato ne pijem. Doduše, ponekad smotam džoint.
Hoćeš?
Odmahnuo sam glavom. - Nikad nisam uživao u tome.
Dodala mi je birbon koji je držala u maloj tegli za turšiju.
Simpatično. - Jel’ ti neće smetati da ja malo povučem? Pomaže mi da
se opustim. Da se ufuram u fazon.
- Oh... naravno. Nema problema.
Izvukla je crnu teglu iz frižidera i lulu iz fioke. - Raskomoti se.
Ponovo sam pogledao krevet. Oboje smo znali zašto sam ovde.
Ako sednem na njega, sve će ići mnogo brže.
 Međutim, nisam mogao to da uradim. Seo sam na dvosed na
drugom kraju sobe i spustio piće na stočić.
- Čekaj - progovorila je. - Dodaću ti podmetač.
Klimnuo sam glavom. Lepo. Mali stan, ali se ona trudi oko njega.
Zategnut krevet. Podmetači.
Postavila je podmetač i sela pored mene. Izvukla je malo trave iz
tegle i stavila je u lulu, pa je upalila.
Zadržavao sam dah koliko sam mogao. Ne podnosim miris trave.
Ovaj miris bio je nešto između mirisa pečenih papričica i plavog sira.
Volim miris papričica, miris plavog sira mrzim.
Ali ja sam došao radi seksa na brzka, prema tome, ako joj
nekoliko dimova pomaže da se opusti, nemam ništa protiv. Izdržaću.
Dim iz njene lule dizao se iznad naših glava.
- Pa, u kom si fazonu, Bobe? - upitala je.
- Samo želim da se zabavim. A ti?
- Isto. - Udahnula je, zadržavajući dim u plućima nekoliko
sekundi.
- Koliko imaš godina? - upitao sam.
- Zar je važno? Glavno je da sam punoletna.
Maloletna sigurno nije. - Samo sam se pitao.
- Trideset tri. A ti?
- Trideset osam.
Klimnula je glavom, uvukavši još jedan dim.
- Jesi li se udavala?
- Dvaput. Obojica su bili barabe. Zbog poslednjeg sam umalo
završila u bolnici. Morala sam da tražim zabranu prilaska.
Sranje. U šta sam se uvalio?
- A ti? - upitala je.
 - Jednom.
- Jel’ imaš dece?
- Jedno. A ti?
- Ne. Ne mogu da imam decu. Loši jajnici.
Nisam baš želeo sve to da čujem, ali makar ne moram da se
plašim da će zatrudneti. Mada nisam baš ni mnogo mario. Ovaj put
nema šanse da preskočim kondom.
Spustila je lulu, istresla pepeo u keramički tanjirić i ugasila žar.
Odlično. Miris je počeo da bledi.
- Pazi ovako - rekla je. - Popušiću ti za dvadeset pet dolara.
Jebanje je pedeset, analni seks sedamdeset pet.
U čuđenju izvih obrve. Kurva? Ne mogu da verujem.
Ustao sam. - Nisam baš to planirao, ti izgledam kao prostitutka?
Biće bolje da ne odgovorim na ovo pitanje.
- Zar misliš da bi te ijedna kurva koja drži do sebe pustila u stan
pre nego što joj pokažeš novac? Čoveče! Trebalo je da vidiš kakvu si
facu složio.
- Uh...
- Usput, ne upražnjavam analni seks, pa ako ti je to palo na
pamet, možeš odmah da zaboraviš.
To mi nije bilo u planu, ali sam i dalje stajao. - Mislim da sam se
predomislio, Hajdi.
- Bobe, želim seks s tobom. Zar ne umeš da prihvatiš šalu?
Imao sam u sebi četiri burbona i bio sam naložen na drugu ženu,
Hteo sam samo seks. Nisam planirao da se upuštam u diskusiju.
Ustala je pa spustila dlan na izbočinu na mojim farmerkama. -
Jesi li siguran da želiš da ideš?
 Nisam bio siguran. Znao sam samo da je ona bedna zamena za
Mardžori Stil.
Ali bolje išta nego ništa, a ova je očigledno raspoložena.
Zakoračio sam ka krevetu. - Dolaziš?
 9.

Mardžori

- Tajsone! - lupala sam na vrata spavaće sobe. Čula sam tuš u

pozadini. Zgrabila sam kvaku, uletela u sobu, pa počela da lupam na
vrata kupatila. - Tajsone!
Voda je prestala da teče, Tajson se pojavio navratima, umotan u
peškir oko kukova. - Šta je bilo?
- Džejd. U kuhinji je. Ima bolove.
- Sranje! - zgrabio je bademantil i krenuo za mnom ka kuhinji.
Džejd je i dalje bila presamićena.
- Beba? Šta ti je? Govori! - Tajson je kleknuo kraj nje.
- Ne znam. Boli me.
Tajson ju je podigao u naručje. - Idemo u bolnicu.
To je podrazumevalo put do Grand Džankšena. Brže je da je
Tajson odveze nego da zovemo hitnu pomoć.
- Idem i ja - rekla sam.
- Moraš da ostaneš sa dečacima - odgovorio je Tajson. - Pozovi
Džejdinog lekara i reci mu da dođe u bolnicu.
- Tajsone, beba... - Džejd je progutala suze.
- S njom je sve u redu - odgovorio joj je. - Nemoj odmah da
očajavaš.
- Tajse, ne možeš u bademantilu da je vodiš u bolnicu.
 - Đavola ne mogu.
- Spusti je na kauč u dnevnoj sobi, pa idi da se presvučeš. Ja ću
ostati s njom.
- Dobro. - Nežno je spustio Džejd na sofu, a zatim odjurio da se
obuče.
- Da li krvariš? - zapitala sam je.
- Ne... ne znam.
- Daj da proverim.
- Dečaci...
- Poslala sam ih napolje. Jel’ možeš da sedneš?
Potvrdila je.
- A da ustaneš?
Ponovo je klimnula glavom, pa sam joj dodala papirnu
maramicu i odvratila pogled.
- Mardž!
Okrenula sam se ka njoj. Maramica je bila bela.
Isprskana crvenim.
- Tajsone! - vrisnula sam. - Požuri!
Nakon nekoliko sekundi, pojavio se obučen, dok mu je sa kose i
dalje kapala voda.
- Ona krvari, Tajse! Morate da požurite.
- Dođavola! - požurio je k njoj. - Jesi li pozvala lekara?
- Nisam. Sad ću.
- Ne želim da izgubim bebu - cvilela je Džejd.
- Nećeš, plavooka. Ne, ako se ja pitam. - Ponovo ju je uzeo u
naručje i pohitao ka ulaznim vratima.
 - Javi mi čim nešto saznate - viknula sam zatvarajući vrata za
njima.
Srce mi je udaralo kao ludo dok sam okretala broj Džejdinog
ginekologa i govorila joj šta se dogodilo.
Nemoguće da se ovo dešava. Tajson i Džejd su već toliko toga
preturili preko glave.
Nisam smela ni da mislim o tome.
Sela sam na kauč i duboko udahnula. Pa izdahnula. I ponovo.
Smiri se, Mardž, smiri se.
Ustala sam nakon nekoliko minuta. Trebalo je da dam dečacima
da jedu.

*
Prošlo je već dva sata otkako su otišli.
Još nikakvih vesti. Prisilila sam sebe da ne telefoniram Tajsonu.
Sad mora da se posveti Džejd. Nisam još zvala ni Džoa ni Rajana. Ne
dok ne saznam šta se događa.
Okupala sam dečake i smestila ih u krevet. Tajson i Džejd su im
prvo dali zasebne sobe, ali to nije funkcionisalo. Morali su da budu
zajedno. Razdvojićemo ih kad budu stariji.
Vreme za spavanje im je u pola devet, a oni se uvek bune kad
treba da idu na spavanje. Večeras nisam imala snage za njih. Videla
sam da je svetlo u sobi i dalje upaljeno, čula sam Donija kako čavrlja i
Dejla kako mu kratko odgovara, ali nisam ih dirala.
Bila sam suviše zabrinuta za Džejd.
Očajnički mi je trebalo da porazgovaram sa nekim, ali u ovakvim
okolnostima uvek sam se obraćala Džejd.
 Uzdržavala sam se da ne pozovem Džoa i Rajana. Nema svrhe da
se i oni brinu, posebno sad kad so Džo i Melani čuli dobre vesti o
svojoj bebi.
Premetala sam telefon u rukama.
Nema još devet. Još je rano. Nije suviše kasno da telefoniram
Brajsu.
Želela sam da mu čujem glas. Znala sam da će me on umiriti. Ali
on me je napustio.
Uzdahnula sam. Nema veze. Potreban mi je, a znam da sam i ja
njemu potrebna, iako neće da prizna.
Prst mi je lebdeo nad telefonom.
 10.

Brajs

Poljubac sa Hajdi bio je kao da ljubim pepeljaru punu nakiselog

pepela marihuane.
Prekinuo sam poljubac. Ne moram da je ljubim. Mogu da
zatvorim oči i prepustim se seksu, dok zamišljam da je ona Mardžori
Stil.
Trgao sam se kad mi je zazvonio mobilni u džepu.
- Ignoriši ga, dušo - promuklo je prošaputala Hajdi. Odmakao
sam se, dok mi je srce i dalje ubrzano udaralo. - Izvini, možda je moj
sin. - Izvukao sam telefon.
Sranje.
Mardžori Stil.
Zašto me zove? Javio sam se. - Halo?
- Brajse?
- Ja sam.
- Mardžori je. Izvini što ti smetam, ali moram s nekim da
razgovaram.
- Sve u redu?
- Nije - zajecala je. - Tajson je upravo odveo Džejd u bolnicu.
Ima krvarenje i grčeve. Otišli su pre dva sata, i još se ne javljaju. Ja
sam morala da ostanem kući.
- Jesi li javila Džou? Ili Rajanu?
 S druge strane čula se tišina. A onda: - Nisam. Nisam htela da se
brinu.
- Dolazim. Moraš da im javiš.
- U redu - rekla je tiho.
Pogledao sam na sat. - Stižem za pola sata. Javi mi ako nešto
saznaš, važi?
- Važi - rekla je prigušeno. - Hvala ti, Brajse.
- Sve bih učinio za tebe. Za sve vas - izgovorio sam.
- Vidimo se uskoro. - Prekinuo sam vezu i gurnuo telefon nazad
u džep.
- Šta je bilo? - upitala je Hajdi.
- Moram da idem. Hitan slučaj. - Ovo me je sasvim otreznilo. -
Dođavola!
- Šta je?
- Kola su mi još kod bara.
- Hoćeš da te ja odvezem?
- Ako ti nije teško. Izvini.
- Nema problema. Ali duguješ mi. - Počastila me je osmehom
koji je očigedno smatrala nestašno zavodljivim.
Meni je bio pomalo odbojan.
Tokom kratke vožnje nismo mnogo pričali.
Kad se nagnula da me poljubi pre nego što sam izašao iz kola,
okrenuo sam glavu, te su joj usne dotakle samo moj obraz.
Očajnički sam se nadao da su Džejd i beba dobro, ali sam takođe
bio zahvalan Mardž što mi je telefonirala. Sprečila me je da ne
načinim veliku grešku.
Žurno sam izašao iz Hajdinog auta, uskočio u svoj, i odvezao se.
 *
Mardž je otvorila vrata i pre nego što sam pokucao. Uvukla me je
unutra i pala mi u naručje.
Poljubio sam je u teme, duboko udahnuvši miris njene kose.
Mirisala je na kokos. - Sve če biti u redu. Odmakla se. - Još nema
nikakvih vesti.
- Jesi li telefonirala braći?
- Rajan se nije javio na telefon, a Džoa... jednostavno nisam
mogla da zovem.
Uzdahnuo sam. - Moramo da im javimo.
- Pozvačemo ih kad budemo saznali kakvo je stanje. Ne želim da
ih opterećujem.
- Oni su vaša porodica, Mardž. Tajson im je brat.
- Znam, znam. Ali...
- Nema tu ali. Pozvačemo ih.
Uzdahnula je i klimnula glavom, ali smo oboje odskočili kad joj
je u tom trenutku zazvonio telefon u džepu. Pogledala je u ekran. - To
je Tajson.
- Hoćeš da se ja javim?
Klimnula je glavom.
Uzeo sam telefon. - Zdravo, Tajse, Brajs je.
- Gde je Mardž?
- Ovde je, ali je uznemirena. Kako je Džejd?
- Beba je dobro, zasad. Čuje se srčani rritam na ultrazvuku, i
priključili su je na monitor. Grčevi su prestali, ali još uvek malo
krvari. Zadržaće je preko noći na posmatranju.
 - U redu.
Mardž me je povukla za rukav. - Šta kaže?
Podigao sam ruku da je ućutkam, da bih mogao da čujem
Tajsona.
- Kažu da su mala krvarenja tokom trudnoće uobičajena - rekao
je - kao i grčevi. Međutim, zbog njenih intenzivnih jutarnjih mučnina
hoće malo da je pripaze.
- Dobro je.
- Pravo da ti kažem, Brajse, u životu se nisam ovoliko uplašio.
- Jesi li javio braći?
- Nisam. Mislio sam da će Mardž.
- Nije ni ona. Nije htela da ih plaši.
- Nema potrebe. Zasad su svi oprezno optimistični. Nema
potrebe da ih zabrinjavamo.
- Tajsone...
- Dobro, de. Pozvaču ih. Reci Mardž da neću dolaziti kući do
sutra.
- Važi.
- Hvala ti što si joj se našao. Džejd joj je najbolja drugarica i
sigurno je premrla od straha. Kako su dečaci?
- Mislim da su u krevetu. Hoćeš da pričaš sa Mardž?
- Hoću. Daj mi je na telefon.
Dodao sam telefon Mardžori. - Zasad su Džejd i beba dobro. Tajs
hoće da priča s tobom.
Klimnula je glavom i malo se opustila. - Tajse? Ugrizla se za
usnu i slušala nekoliko minuta šta Tajson govori, samo mrmljajući “u
redu”, s vremena na vreme. Na kraju je rekla: “Hoću. Javi mi ako
bude nekih promena. U bilo koje doba.” Pa zastala. “Važi. Ćao.”
 - Da li ti je sad bolje? - upitao sam je.
Uzdahnula je. - Malo. Ne volim što su je zadržali u bolnici.
- Za nju je sad tamo najbezbednije.
- Znam - usne su joj zadrhtale, a oči se napunile suzama.
- Dođi - privukao sam je u topao zagrljaj.
Dodir njenog tela mi je neverovatno prijao, i istog trena mi se
digao. Dođavola. Sad joj zaista nije potreban napaljenko. Treba joj
uteha.
To ću joj i pružiti. Poveo sam je kroz predsoblje do dnevne sobe,
gde sam joj pomogao da se smesti na sofu, pa seo pored nje. - Dečaci
spavaju?
- Da. Proverila sam ih pre nego što si došao. Pogled mi se
zaustavio na mini-baru. - Treba li ti nešto? Voda? Neko piće?
Odmahnula je glavom. - Samo sedi malo sa mnom.
- Naravno.
Privila se uz mene, a ja sam je bez razmišljanja uzeo u zagrljaj.
Osećao sam da joj je mesto baš tu, u mom naručju.
Bio sam skroz napaljen, ali mi nije palo na pamet da bilo šta
pokušam. Samo sam želeo da je grlim, utešim, pustim je da se osloni
na mene. Da budem snažan za nju. Što je potpuni paradoks, pošto
nemam trunke snage ni za samog sebe, kao ni za svoju majku i sina.
Svi oni zaslužuju bolje.
Uznemirio sam se. Bolje da odem. Ja sam poslednje što joj treba.
Pa ipak, ona je pozvala mene, a ne svoju braću. Ponovo sam je
poljubio u teme.
Baš sam napaljen. Zašto sam uopšte pokušao da utolim požudu
sa nekom drugom? Mogao sam da se krešem sa Hajdi čitavu večnost,
moja čežnja za Mardž ne bi bila ništa manja. Želim je još otkako sam
video kako je sjajna sa Henrijem. Tačno, izgledala je kao supermodel
na Jamajci, božanstvenog tela upakovanog u minijaturni ružičasti
bikini. Ne mogu pobeći od činjenice da je izuzetno atraktivna, i da me
privlači fizički.
Ali fizički me je privlačilo mnogo žena.
Mardžori Stil je drukčija.
Mardžori Stil je bolja.
Mardžori Stil zaslužuje najbolje.
A to, nažalost, nisam ja.
Ali sada sam joj potreban, i držaču je u naručju koliko god da
treba. A onda ću otići.
 11.

Mardžori

Ušuškana u pregibu Brajsove mišićave ruke, udahnula sam

duboko. Mirisao je tako muževno. Pravi snažni muškarac. Baš onako
kako treba.
I dalje me je peklo to što me je onako otkačio, ali večeras je
odmah došao kad sam ga pozvala. Neću opet da mu se bacam pred
noge. Ovoga puta ću da sačekam da on potraži mene. Mada svaki
atom u meni vrišti od želje za njegovim poljupcima i dodirima.
Cekaću.
U ovom trenutku sam savršeno zadovoljna da me drži u naručju.
Da bude pored mene.
Zažmurila sam i ponovo duboko udahnula. Još jednom me je
poljubio u teme, kao što bi otac poljubio ćerku.
To je tako slatko i utešno.
Nasmešila sam se kad me je uzeo moju ruku, prepleo prste sa
mojima, i palcem počeo da mi gladi dlan. Osećaj je bio divan. Brajs
ima tako snažne ruke. Predivne ruke - preplanule, s lepo oblikovanim
noktima, i dugim jakim prstima.
Dugi, jaki prsti...
Uzdrhtala sam.
Nema šanse, izdržaću. Neću ništa da počinjem, neka on učini
prvi korak. Nikad nisam bila napadna.
 Ali podići ću pogled ka njegovim dubokim plavim očima. Ne
mogu da se uzdržim, moram da vidim šta ću pročitati u njima.
Malo sam se povukla i podigla glavu. Zurio je u mene tim očima
boje safira. Nos mu je savršeno prav, s ponekom pegicom, jagodice
visoke, a brada plavkasta, oštra, čekinjasta. Usne... pune, čvrste, još
rumenije nego...
Trgla sam se.
Brajsove usne su divne, tamnocrvene, ali večeras... protrljala
sam mu donju usnu, a zatim pogledala u palac.
Crveni karmin.
- Mardžori...
- Prilično sam sigurna da ne voliš da se preoblačiš u žensko,
Brajse.
- Naravno da ne.
- Onda se pitam u čemu sam te večeras prekinula.
Nije dužan da mi išta objašnjava samo zato što smo se poljubili
pre manje od dvadeset četiri sata. Progutala sam nelagodu. Ne
polažem nikakva prava na Brajsa Simpsona. Pa ipak, osećala sam se
kao da me je prevario.
- Nisi me prekinula ni u čemu.
- Imaš tragove karmina.
Malo je pocrveneo, ali nije se pravdao.
Nisam više ništa pitala, iako je sve u meni vrištalo Kako si
mogao? Kako si samo mogao?!
Ne tiče me se. Nimalo.
Izvukla sam se iz njegovog zagrljaja.
- Mardž...
 - Sve je u redu - otresla sam se. - Nema veze. Sigurno si samo
hteo da dohvatiš grožđanu mast, ali si slučajno uzeo mamin karmin.
Svakome može da se desi. - Pokušala sam da zvučim smireno, ali mi
je glas bio odsečan.
- To nije karmin moje majke.
Ma idi. A baš sam mislila da jeste.
- Ona mi ništa ne znači...
Odmahnula sam glavom, zaustavivši ga u pola rečenice. -
Stvarno me ne zanima.
- Ništa se nije dogodilo.
Želela sam da ga obaspem pitanjima, ali sam se uzdržala. Ne tiče
me se.
Obesila sam vilicu, glumeći zaprepašćenje. - Zaista? Očigledno
se dogodio poljubac. Možda to tebi ne znači ništa, ali meni znači.
- Nemam ništa s njom. Zaboga, odmah sam odjurio kad si me
pozvala.
- Znači, prekinula sam te? Izvini što sam ti upropastila veče.
- Nisi ništa prekinula - prošao je prstima kroz kosu. - Sranje.
Ovo sve izgleda pogrešno. Ja sam pogrešan.
- Odrasla sam uz trojicu braće, Brajse. Znam kakvi su muškarci.
Niko se ne zaustavlja samo na poljupcu.
- Šta? - odmahnuo je glavom i namrštio se. - Tvoja braća su
pristojni momci, kao i ja. Nikad ne bismo prisilili...
- Nisam na to mislila.
- E pa, upravo si tako zvučala.
Baš sam uprskala, posebno s obzirom na to kakav je bui Brajsov
otac. On jeste prisiljavao muškarce, žene i decu, čak i mog rođenog
brata. Nisam smela tako da se izrazim. Zvučala sam kao razmaženo
derište. Mala razmažena naslednica.
 Ponavljaj ovo sebi, Mardi. Ne poseduješ Brajsa Simpsona. Ne
poseduješ Brajsa Simpsona. Ima pravo da ljubi koga god hoće. Ima
pravo da ljubi...
Brajs je ustao. - Moram da idem.
Sranje. Ovo ni u kom slučaju nisam želela. Primakla sam mu se.
- Nemoj, molim te. Ne želim noćas da budem sama u ovoj kućerini.
- Tu su i dečaci.
- Znaš na šta mislim. Oni spavaju, a ja sam sama sa svojim
mislima...
- Ne treba da brineš zbog Džejd. Tajs je rekao da će sve biti u
redu.
- Ali šta ako...
- Mardž, prestani. - Uzdrhtao je. Jedva primetno, ali sam
opazila. Da nije bio sa drugom ženom do pre pet minuta, pomislila
bih da me želi.
- Zar ne možeš da ostaneš? Ovde ima - nakašljala sam se -
mnogo mesta, kao što znaš.
- Moram da idem kući. Henriju.
- On je s tvojom mamom. Uz to...
- Šta?
Šta me briga, oboje smo na to mislili... - Uz to, zar ionako nisi
planirao da provedeš noć sa onom nakarminisanom?
Naglo me je privukao sebi. - Hoćeš da znaš šta je predstavljala
nakarminisana? - Zgrabio me je za kosu i povukao mi glavu unazad,
terajući me da ga pogledam u oči. - Zamenu. Bednu zamenu za onu
koju zaista želim.
Srce mi je pomahnitalo. - Ko je ta koju želiš?
- Znaš ti vrlo dobro.
Zatvorila sam oči, iščekujući poljubac.
 Ništa se nije dogodilo.
Otvorila sam oči i susrela se s njegovim izmučenim pogledom.
Nisam mogla da se uzdržim. Spustila sam mu ruku na obraz i
nežno ga pogladila.
- Dođavola, Mardžori - rekao je grubo.
- Uzmi je, onda. Uzmi onu koju želiš, Brajse.
 12.

Brajs

Uzmi je, onda. Uzmi onu koju želiš, Brajse.

Da sam jači, ne bi me opijao njen slatki miris.
Da sam jači, njene vrele usne ne bi palile vatru u meni.
Da sam jači, ne bi me stavljale na slatke muke njene bradavice
koje su se nazirale kroz usku majicu.
Da sam jači, postupio bih ispravno.
Da sam jači...
Da sam...
Zgrabio sam je za bradu i privukao u divljački poljubac.
Odmah je odgovorila, njen meki jezik spremno je susreo moj.
Imala je ukus slatkog crnog vina s nagoveštajem mente, koji je
zagolicao sva moja čula.
Zbog ovoga ću završiti u paklu. Sto posto.
Trebalo je da me ta misao zaustavi. Trebalo je da prekinem
poljubac i izletim napolje.
Ali nisam.
Sad više ništa ne može da me zaustavi.
Sad više nema natrag. Dođavola s posledicama! Gutali smo
jedno drugo usnama, dodirom sam istraživao finu liniju njenog
nežnog vrata, klizeći prstom niz rame i mišicu, nežno joj zadižući
rukav. Klizio sam joj niz ruku, dok nam se prsti nisu isprepleli.
Zastenjao sam.
Bio je to rajski osećaj.
Nerado sam prekinuo poljubac i duboko udahnuo.
Ponovo sam ostao bez daha.
Tako Mardž deuje na mene.
Nastavio sam usnama da joj klizim niz obraz, prateći liniju
vilice, krivinu vrata...
Noćas ću usnama ispitati svaki centimetar Mardžinog tela. Bio
sam tvrd kao kamen, i nesvesno sam počeo da se trljam o nju, želeći
što snažnije da je osetim.
- Brajse.
Samo nežni uzdah, tihi šapat u noći.
Ponovo sam zastenjao, i počeo da joj sisam vrat, ne mareći da li
ću ostaviti trag.
U stvari, želea sam da je obeiežim. Da je obeležim kao zauvek
svoju.
- Tetka Mardž?
Odvojio sam usne od njenog vrata i podigao pogled. Doni je
stajao na vrhu niskog stepeništa.
Mardž se brzo okrenula ka dečaku. - Hej, dušo. Zašto si ustao?
- Ružno sam sanjao.
Tajson i Džo su mi rekli da dečaci imaju košmare., naročito Dejl,
mada se to sve ređe događalo.
Mardžori se istog trena izvukla iz mog zagrljaja. Deni nije
pokazivao da je video šta smo radili. Uhvatila je mališu za ruku. -
Hajde da popiješ malo vode. Onda ću ti pročitati priču. Može?
 Klimnuo je glavom i poslušno krenuo sa njom.
Duboko sam udahnuo, bezuspešno pokušavajući da savladam
bolnu erekciju. Bilo mi je žao Denija, ali sam bio zahvalan što nas je
prekinuo. Još nije kasno da se povučem.
Kao da mi je pročitala misli, Mardž me je pogledala preko
ramena i izvila obrve. - Raskomoti se. Nemoj da ti padne na pamet
da odeš.
Spustio sam se na sofu. Šta sad?
Idi. Treba da odeš.
Međutim, ostao sam da sedim na sofi. Malo mi se vrtelo u glavi, i
to ne od pića koje sam popio ranije te večeri. Alkohol je davno
isparilo.
Ne. To je maslo Mardžori Stil.
Ta žena me izluđuje. Vrti me oko malog prsta. A ja u tome
uživam.
Ona je sestra tvog najboljeg druga.
Mlađa je od tebe trinaest godina.
Sećaš se kad se rodila.
Ružičasti i žuti jednorozi.
Saberi se, Brajse Simpsone.
Ne smeš da se upuštaš u vezu ni sa kim, naročito s njom.
Previše ti znači.
Nemoj da je povrediš.
Tumbao sam iste misli u glavi, tražio razloge da se ne spetljam s
Mardžori Stil. Nekoliko sam čak izmislio na licu mesta.
Ipak sam i dalje ostao prilepljen za prokletu sofu.
Uzdahnuo sam. Neću otići.
Ne želim da odem.
 - Briga me i za posledice! - naglas sam izgovorio.
Ustao sam, popeo se stepenicama pa ušao u kuhinju. Sipao sam
čašu vode, pa u jednom dahu iskapio čašu. Naslonio sam se na
kuhinjski pult.
Ja nisam kao moj otac.
Svi muškarci, žene i deca koje je zlostavljao... a mene Tom
Simpson nikad nije dodirnuo na taj način. Niti je maltretirao moju
majku, bar koliko ja znam. Siguran sam da bi mi dosad rekla da jeste.
Za divno čudo, nekako sam se izvukao. Stvarno sam imao sreće.
Ipak, daleko od toga da sam se osećao kao srećnik.
Čvrsto sam resio da ne potonem u samosažaljenje. Nema razloga
da žalim sebe. Meni se ništa nije desilo. Ništa. Tajson Stil je bio
žrtva. Taj dečkić koga Mardž u ovom trenutku teši, i on je prošao
kroz sve to.
A ja?
Ništa.
Jeste. Imao sam sreće.
Bože, koliko je sve ovo strašno.
Kao da sam se ukopao u zemlju. Nikuda ja ne idem, rekao sam
sebi, iako sam znao da bi trebalo. Previše mozgaš, Brajse.
Ma, ne seri.
Samo to i radim otkad su zlodela mog oca izašla na videlo.
Vreme ja prestanem da prestanem da razbijam glavu.
Uzmi ono što ti Mardžori Stil nudi.
Za promenu, prepusti se osećanjima, umesto da razmišljaš.
Naglas sam se nasmejao. Da li je moguće da sam pre samo
nekoliko sati hteo da kresnem konobaricu koja puši travu? Da li sam
stvarno pomislio da neko kao što je Hajdi može da potisne Mardžori
Stil iz mojih misli? Ili da ublaži žudnju za njom?
Ponekad sam tako glup.
Nasmešio sam se kad je Mardž prošla pored kuhinje i zaputila se
ka stepenicama koje vode do dnevne sobe. Podbočila se. - Ne mogu
da verujem! - izgovorila je naglas.
Mislila je da sam otišao. Nasmejao sam se u sebi.
Nakašljao sam se.
Poskočila je i okrenula se ka kuhinji.
- Je li sve u redu sa Donijem? - upitao sam.
Potvrdila je, prilazeći mi. - Dobro je da košmar nije imao veze sa
preživljenim traumama. Zabrinut je za Džejd i bebu. - Obavila mi je
ruke oko vrata. - Drago mi je što nisi pobegao.
- Verovatno je trebalo da pobegnem. Ne znam šta smeraš sa
mnom, curo.
- Prestani da se ponašaš prema meni kao da sam mala. Oboje
znamo da sam odrasla.
Zaustio sam da odgovorim, ali mi je ona spustila prst na usne.
- Ako ponovo spomeneš jednoroge, mogao bi da dobiješ koleno
u jaja.
Morao sam da se nasmejem, U stvari, prasnuo sam u smeh.
Osećao sam se dobro u ovoj kući. Osećao sam se dobro pored
Mardžori Stil.
Ne pamtim kad sam se ovako dobro osećao. Spustio sam usne na
njene.
 13.

Mardžori

Oh, te božanstvene čvrste i muževne usne.

Ljubila sam se nebrojeno puta, ali Brajs Simpson je nešto drugo.
Nisam verovala da će zaista sačekati da smestim Donija u krevet.
Bila sam ubeđena da će odmagliti, kao sinoć.
Ali ovoga puta je ostao. I sad me ljubi.
Milovali smo se usnama, jezici su nam se preplitali, a meni su
kolena klecala. Nisam se plašila da ću pasti. Brajs me je držao u
čvrstom zagrljaju dok smo istraživali jedno drugo u divljoj pomami.
Želela sam da ostanem u njegovom zagrljaju i zauvek ga ljubim.
Sve dok ne izbrišem svako sećanje na onu nakarminisanu.
Naglo je prekinuo poljubac.
Pogledala sam ga začuđeno i susrela se s njegovim pogledom.
- Šta ako se Doni ponovo probudi?
- Onda ću ga ponovo uspavati. Već nas je video kako se ljubimo.
Poznaje te. Nema frke.
- Samo...
- Da li ti to ponovo tražiš izgovor?
- Ne. Da. Dođavola, ne znam. - Nesigurno se udaljio od mene. -
Došao sam zato što si me pozvala. Bila si uznemirena. Nisam mislio...
- Nisi mislio da ćemo završiti vaćareći se na kuhinjskom pultu?
 Zasmejao sam se. “Vaćareći se” je zvučalo tako klinački. Kao da
smo se vaćarili na zadnjem sedištu auta. Zelela sam mnogo više od
“vaćarenja” sa Brajsom.
- Zapravo, pretpostavljao sam da ćemo upravo ovako završiti -
rekao je. - Baš zato nije trebalo da dođem.
- Ali došao si.
- Zato što si bila uznemirena,. Mardž. Nisam došao da te
iskoristim.
- O čemu pričaš? Iskorišćavam ja tebe.
- Ti si Džoova mlađa sestra.
- Da, znam - prevrnula sam očima. - I sećaš se ružičastih i žutih
jednoroga na mom zidu. Sve smo to već prošli, Brajse. Stvarno zvučiš
ko pokvarena ploča.
- Ti ne razumeš. Nije samo to... U poslednje vreme sam totalno
zbrkan.
- Razumem ja to vrlo dobro. I ja sam prošla kroz isti pakao.
- Tvoj otac je možda napravio neke greške u životu, ali nije
počinio grozote kao moj otac.
Ostala sam bez odgovora. Oboje smo znali kakve je grozote radio
Brajsov otac, ne samo mom bratu već i mnogim drugim ljudima.
Na kraju sam mu rekla: - Ti nisi kao tvoj otac, Brajse.
Znam to. Stvarno znam.
- Ne zvučiš ubedljivo.
- U poslednje vreme se raspadam. Nisam u stanju da bilo kojoj
ženi pružim celoga sebe.
Razumela sam ga bolje nego što je mogao da pretpostavi. I ja
sam se raspadala. - Brajse, ne tražim ti da se obavežeš.
- Ne razumeš. Ti si Džoova mlađa sestra.
 - I ... ponovo pokvarena ploča!
- Hoću da kažem... S tobom... ne mogu da imam samo seks. Ne
bi bilo u redu.
- Pa onda nemoj da imaš samo seks.
- Nemam snage ni za šta više, Mardž. Voleo bih da je drugačije.
Ali nije. Možda ću zauvek ostati ovakav.
- Ako moja braća mogu da se izbore sa ovim, onda možeš i ti.
- Tvoja braća su najhrabriji ljudi koje znam.
- A ti misliš da nisi kao oni?
Brajs se uzvrteo po kuhinji. Gusta svetloplava kosa bila mu je
sva u talasima. - Nadam se da jesam. Kamo sreće da sam kao oni.
- Da li me smatraš privlačnom?
Prigušeno se nasmejao. - Valjda vidiš i sama.
- Znaš šta? Hajde da se večeras pretvaramo da smo neko drugi.
Nismo Brajs i Mardž, već samo dve zalutale duše koje su se sudarile u
noći.
Zagledao se u mene, odmeravajući me od glave do pete.
Bradavice su mi se ukrutile.
- Da li ti to možeš?
- Mogu. Pitanje je da li ti možeš da prestaneš da u meni gledaš
devojćicu koja je nekad na zidu imala žute jednoroge.
- Bože, toliko te želim.
- Onda me uzmi. Uzmi sve što ti nudim. Samo večeras. Bez
imena. Samo dvoje bezimenih ljudi koji žele jedno drugo.
Prišao mi je i privukao me sebi. Usne su mu u trenu bile ponovo
na mojima, ovoga puta strasnije nego pre. Gurnuo mi je jezik
duboko, istražujući svaki kutak, dok sam mu spremno uzvraćala.
Koža mi se naježila, a zapaljena strela zabola mi se tačno u centar.
Međunožje mi je gorelo. Očvrsle bradavice su čeznule za njegovim
dodirom. Celo telo mi je žudelo za njim.
Poljubac je potrajao.
Dok su nam usne i dalje bile spojene, krenula sam unazad,
vodeći ga niz hodnik ka mojoj sobi. Preuzeo je vođstvo, otvorio vrata
i ugurao me u sobu, tiho zatvorivši vrata.
I dalje smo se ljubili.
Konačno sam se odmakla i duboko udahnula. Zagledala sam se u
Brajsove duboke plave oči, i ustuknula od tuge i bola koje sam spazila
u njima, Kada bih mogla da ih rasteram makar na jednu noć... Istina
je, želela sam ovo iz svojih razloga, i želela sam mnogo više od samo
jedne noći. Želela sam da mu olakšam bol, da izbrišem sve što ga je
ikad povredilo. Spustila sam mu dlan na obraz.
- Brajse...
- Pssst. - Okrenuo je glavu i poljubio me u dlan. - Bez imena,
sećaš se?
U redu. Bez imena. Sama sam tako rekla. Glup predlog, zato što
sam sada više od svega na svetu želela da ga čujem kako izgovara
moje ime, kako kaže da me želi, mene, Mardžori.
Sama sam kriva.
Bez imena.
Večeras ću svoje telo dati ovom čoveku.
Sutra ću se pozabaviti posledicama.
 14.

Brajs

Nema ružičastih zidova. Nema jednoroga. Nema postera hrane i

velikih majstora kuhinje. Ovo je soba predivne nepoznate žene koja
me je pozvala unutra - u svoju sobu i svoje telo.
Neznanka ima crnu dugu kosu, tople oči boje čokolade i tamne
rumene usne. Savršeno oblikovanih grudi, uskih bokova i dugih
vitkih nogu, koje zamišljam na svojim ramenima dok gutam ono što
je među njima.
Neznanka me posmatra, prislonila mi je ruku na obraz, a njene
oči... da li samo umišljam?... Ili su te predivne tople oči zaista
osenčene tugom?
Prestani!
Mi smo samo dva stranca koji pomažu jedno drugom u teškim
trenucima. I ništa više.
Pružio sam ruku i počeo da je mazim po obrazu. Koža joj je bila
topla pod mojim prstima. Kažiprstom sam joj prešao preko vilice.
Preko otečenih usana, koje je skupila i poljubila mi jagodicu prsta.
Da li da joj se prepustim, da me vodi?
Prestani. Zaustavi se.
Ja ću preuzeti vođstvo. U seksu uvek ja vodim. Zadigao sam joj
crvenu majicu preko glave. Ispod nje je imala beli čipkani grudnjak,
kroz koji su provirivale čvrste bradavice. Stipnuo sam jednu, na šta
se njeno kratko disanje pretvorilo u jecanje.
 - Skini grudnjak - rekao sam dubokim glasom.
Pokorila se, otkopčala ga i pustila da joj s ramena sklizne na pod.
Grudi su joj bile bujne, savršeno oblikovane, sa ukrućenim
smećkastim bradavicama. Već sam ih video...
Zaustavi se.
Sada smo stranci. Sve ovo je novo za mene.
Privukao sam je sebi i ponovo počeo da je ljubim, istovremeno
joj otkopčavajući farmerke, da bih zatim zavukao ruku u potrazi za
rajskim mestom među njenim nogama. Zastenjao sam. Bože, tako je
vlažna. Vlažna i vrela. U preponama mi je nabreklo, još uvek sam bio
sputan u farmerkama i boksericama. Drugom rukom poveo sam joj
dlan ka izbočini.
Prekinuo sam poljubac i nežno je odgurnuo unazad, dok nije
dodirnula krevet. Kad je sela, munjevito sam je oslobodio japanki,
farmerki i gaćica... Bože, kako je seksi... Duboko sam udahnuo. Već
sam osećao njen slatki miris, opijajuć i zavodljiv. Bila je obrijana, a
njena slatka breskvica mamila me je da je zagrizem.
- Skini se i ti, molim te - prošaptala je.
Zastao sam, u slatkim mukama. S jedne strane, želeo sam da
osetim njeno nago telo uz svoje. S druge, želeo sam da ostanem
obučen i zadržim kontrolu dok istražujem svaki kutak njenog tela,
pre nego što na kraju oslobodim svoju nabreklu muškost i zaronim u
nju.
Samokontrola je precenjena. Prislonio sam joj usne na uho i
nežno ga gricnuo, pre nego što sam promrmljao: - Otkopčaj me,
dušo.
Opet se povinovala mojoj želji, raskopčavajući mi kaiš i
povlačeći patent-zatvarač na farmerkama. Svukla ih je preko kukova
i zagledala se u moj ponos koji se digao, preteći da probije crne
bokserice. Brzo sam sa sebe zbacio ostatak odeće. Netremice je
pratila svaki moj pokret. Dopalo joj se ono što vidi.
 Fino.
Dohvatio sam kondom iz džepa farmerki pre nego što sam ih
bacio na pod. Stajao sam pred njom sa veličanstvenom erekcijom, a
ona je raširila noge, izazivajući me. Nisam mogao da skinem pogled s
njenog međunožja. Morao sam da je probam.
Pao sam na kolena, razapet između protivrečnih osećanja. Želeo
sam samo da piljim u nju, da zapamtim lepotu njene intime. A
sledećeg trenutka sam žudeo da bez odlaganja utonem u nju.
Gledao sam je.
Cista lepota. Cista i blistava, veličanstvena lepota.
Kad sam se nagledao, lagano sam jezikom polako kliznuo niz
njen procep. Zavalila se na krevet, ječeći. Imala je božanski ukus
meda, mošusa i jabuka. Povukao sam je za butine, mi nije stavila
noge oko vrata, baš onako kako sam bezbroj puta zamišljao.
Prestani. Zaustavi se.
Samo stranci. Nisam maštao o njoj. Mi smo samo stranci. Nikad
se nismo sreli.
Ponovo sam zaronio u njene dubine, šišajući je i ljubeći je.
- Oh, da... - ječala je. - Kako je dobro.
Nastavio sam da je gutam. Nisam mogao da je se zasitim. Mamio
me je njen miris, ukus, pulsirabhe pod mojim jezikom. Tiho je
uzdisala, mrmljala je reči koje nisam razaznavao, ali sam ih razumeo.
Malo sam se odmakao, zadirkujući je sitnim ugrizima po
bedrima blago orošenim znojem.
Bila je na ivici. Želela je da se vine na krilima vrhunca, a to sam
želeo i ja. Da je dovedem do eksplozivnog orgazma, ali ne i da se tu
zaustavim. Želeo sam da ta predivna nepoznata žena svršava ponovo
i ponovo.
- Molim te - zaječala je.
 Snažno sam joj sisao klitoris, a zatim sam se jezikom zario koliko
god sam mogao u njenu vlažnu, pulsirajući pećinu.
- Oh, bože! - njena breskvica grčila se oko mene, darivajući me
slatkim sokovima.
Uživao sam u njenom vrhuncu, gosteći se sočnim nektarom, a
kada sam osetio nadolazeći orgazam, gurnuo sam dva prsta u nju.
- Tako je, dušo, svrši! Hoću da te vinem u visine.
Nastavio sam sve dok se nije izvila kukovima, trljajući se o moje
lice.
- Dođi. Želim da te osetim u sebi - zaječala je.
Međutim, još nisam poklonio dužnu pažnju njenim predivnim
grudima. Želeo sam usnama i prstima da istražim svaki delić njenog
tela, ali nisam mogao da joj se ne pokorim. Zderao sam celofan sa
kondoma i vesto ga navukao na svoju nabreklu muškost. Zatim sam
se izdigao nad njom i konačno se zario u njene vlažne pulsirajuće
dubine.
Dome, slatki dome.
Uprkos kondomu koji se isprečio među nama, znao sam da sam
stigao kući.
Kod neznanke.
Osim što nije bila neznanka.
Prestani!
Pokušao sam da ne mislim o tome.
Ona je neznanka.
Neznanka.
Neznanka.
To nije sestra tvog najboljeg druga. Nije najlepša žena koju si
ikad video. Nije ona koja može da ispuni duboku prazninu u tebi.
 Samo prelepa, podatna neznanka.
Bez imena.
Samo dva stranca u noći.
Ništa više.
Malo sam se povukao, a zatim opet zario duboko u vrelinu
predivne neznanke. Stezala se oko mene, mamila me, terajući me da
je želim sve više.
Sve dok...
- Ah, bože... Brajse!
 15.

Mardžori

- Dođavola! - zastenjao je. - Ne mogu... Ne mogu da se

zaustavim.
- Ja to i ne želim. - Poljubila sam ga u vrat, slankast od znoja. -
Tako je dobro. Nemoj da staješ.
Bio je tako velik, tako prodoran, celu me je ispunjavao, kao
nijedan muškarac pre njega.
- Mi smo... samo stranci... - dahtao je.
Stranci. Tako je. Nisam sad mogla da mislim o tome; dok se
iznova i iznova zarivao u mene.
Ne, nismo mi stranci. Ovo je Brajs Simpson, čovek koga želim
više nego išta. Neću da se izvinjavam što sam ga oslovila imenom.
Proganjaju ga duhovi prošlosti. Svi ih mi imamo.
- Nemoj da staješ - rekla sam. - Molim te, ne zaustavlja se...
Brajse.
Začuo se zvuk iz dubine njegovog grla. Ne uzdah ili jecaj, to je
bilo više životinjsko... režanje. Režanje besne zveri..
Pojačao je ritam, zarivajući se u mene snažno i brzo, svaki put
iznova osvajajući moje najskrivenije dubine. Celo telo mi se zgrčilo i
zadrhtalo dok sam doživljavala još jedan vrhunac. Svetlaci su mi
zaigrali pred očima, dok sam se grčila od užitka.
Uzdržala sam se da ne zavrištim. Soba dečaka nije pored moje,
ali ipak moram da budem oprezna.
 - Zašto? - zarežao je. - Zašto?
- Šta zašto? - upitala sam zadihano.
- Zašto... - zario se - ne možemo... - zario se - da budemo... -
zario se - stran... jebote!
Zario se u mene do kraja. Bila sam toliko nadražena da sam
osetila svaki trzaj njegove veličanstvene muškosti, dok je doživljavao
vrhunac.
Ležali smo tako, oznojenih i ispreplitanih tela, dok se konačno
nije otkotrljao s mene, pokrivši oči rukom.
- Dođavola - progovorio je.
Da li to znači da je bilo dobro ili loše? Imam osećaj da u tome
ima pomalo od oboje.
Okrenula sam se ka njemu, oslonivši glavu na ruku. Lice mu je
bilo orošeno znojem, a plave oči skrivene. Nežno sam mu pomerila
ruku.
- Pogledaj me, Brajse.
Oči su mu ostale sklopljene.
- Pogledaj me, dođavola.
Polako je otvorio oči. - Žao mi je.
- Zbog čega?
Samo je odmahnuo glavom.
- Hej - poljubila sam ga u oznojeno čelo. - Opusti se. Samo
noćas. Ne misli ni o čemu. - Pomerila sam mu ruku, i ugnezdila mu
se u naručju. - Opusti se.

*
 U sedam sati oglasio se alarm na telefonu.
Već sam bila budna. U poslednje vreme ne spavam dobro, iako
sam u Brajsovom naručju spavala bolje nego mesecima unazad.
Trgao se iza sna, i širom otvorio oči pokušavajući da se pribere.
- To je samo alarm - ustala sam. - Moram da spremim dečake za
školu. Nemoj da ustaješ.
- Koliko je sati?
- Sedam.
- Sranje.
- Šta je?
- Imam sastanak u devet.
- Gde?
- Ovde. Sa tvojom braćom.
- Tajson je još u bolnici sa Džejd. Sigurno će odložiti sastanak. -
Puls mi se ubrzao na pomen Džejdinog imena. Brzo sam proverila
telefon. Nije bilo poziva ni propuštenih poruka.
Laknulo mi je. Dobro je. Dobra vest je što nema vesti,
- Moram da idem - rekao je Brajs ustajući. - Šta ako me dečaci
vide?
- Pa šta? Ti si porodični prijatelj. Poznaju te. Nema problema.
Preleteo je pogledom po sobi. - Da... valjda si u pravu.
Obukla sam bademantil i svezala ga u struku. Zatim sam prišla
još uvek nagom Brajsu i spustila mu ruku na rame. - Hej, opusti se.
Sve je u redu.
Spustio je glavu, izbegavajući da me pogleda u oči. - Ovo... bilo
je... bilo je divno. Bilo je neverovatno.
- Drago mi je što tako misliš. I ja sam uživala.
- Ali, Mardžori...
Nasmešila sam se. - Oslovio si me po imenu.
- Znam.
- Nijednom ga nisi izgovorio dok smo vodili ljubav.
- Zato što smo se pretvarali da smo stranci. I to nije bilo...
- Nije bilo šta? Vođenje ljubavi? Samo seks?
I dalje nije hteo da me pogleda. - Tako je. Samo seks.
 16.

Brajs

Konačno sam podigao pogled. Zurila je u mene, blago

razmaknutih usana. Nisam imao pojma o čemu razmišlja.
Znam samo da sam ispao najgori pokvarenjak. Svinja. Govno od
čoveka. Krelac.
Poševio sam se sa mlađom sestrom najboljeg druga.
Dođavola, uživao sam u svakom trenutku. Ako ne odem iz ovih
stopa, ponovo ću to uraditi. Čak i ovako, uvijena u debeli bademantil
i zamršene kose, Mardžori Stil je najlepša žena koju sam ikad video.
Osećam kako mi se napola digao, a sudeći po njenom pogledu ni
njoj to nije promaklo.
Mardžori se nakašljala. - Kako hoćeš. Moram da se postaram za
dečake - obula je papuče i izašla.
Odahnuo sam s olakšanjem. Nisam želeo da ode, ali da nije
otišla, strgao bih bademantil s nje i bacio je na krevet.
Prokletstvo!
Ona je sjajna - baš kao što sam zamišljao, i više od toga. Bila je
skrojena baš po mojoj meri, i reagovala je na svaki moj dodir. Od
njenih poljubaca ponovo sam se osećao kao napaljeni tinejdžer.
Osim što je ona bila beba kad sam ja bio tinejdžer...
Da, to me i dalje donekle muči, ali pravi problem je u meni.
Samo u meni.
 Moj život je jedna velika zbrka, a Mardžori Stil zaslužuje mnogo
više od toga.
Bez obzira na sve, digao mi se čim sam pomislio na nju.
Uzdahnuo sam, pokupio odeću s poda i uredno je odložio na stolicu,
pre nego što sam otišao u kupatilo da se istuširam,
I to hladnom vodom.

*
Obukao sam odeću koju sam nosio i prošle večeri. Nije važno.
Samo me je Mardžori videla u njoj. Poslao sam poruku Džou da
vidim da li dogovor za sastanak i dalje važi. Odgovorio je da se ništa
ne menja, i da se čuo sa Tajsonom koji je rekao da je Džejd dobro, i
da održimo sastanak bez njega. Bilo mi je čudno što se Mardžori još
nije vratila u sobu. Konačno sam u pola devet tiho otvorio vrata
njene sobe i kliznuo u hodnik.
Dečaka nije bilo u vidokrugu. Kao ni Mardž. Možda ih je odvezla
u školu. Setio sam se kako su Džo i njegova braća uživali u vožnji
školskim autobusom.
Ne mogu zauvek da je izbegavam, a nemam ni vremena da odem
kući da se presvučem pre sastanka u devet.
Ali šta će Džo i Rajan pomisliti kad dođu i zateknu me ovde?
Poskočio sam kad sam čuo šum na ulaznim vratima. Izašao sam
iz kuhinje i zatekao Mardžori, koja se očigledno upravo vratila...
Odakle? Ne bi mogla tako brzo da se vrati da je odvezla dečake do
škole. Na sebi je imala flanelsku jaknu i donji deo trenerke, a na
nogama stare patike.
Skinula je jaknu i okačila je o čiviluk u predsoblju.
- Još si ovde? - rekla je ne gledajući me.
 - Da. Treba da se nađem ovde s tvojom braćom u devet. Zar si
zaboravila?
- Rekao mi je Tajson - odgovorila je. - Džejd ćebiti dobro, i po
podne će je dovesti kući.
- Da, čuo sam. Džo i Rajan su odlučili da porazgovaraju sa
mnom bez Tajsona.
- Spremiću vam doručak.
- Oni su verovatno već jeli.
Neveselo se osmehnula. - Veruj mi. Poznajem svoju braću. Oni
su kao vreće bez dna. Sigurno će doručkovati. Jesi li za kafu? - ušla je
u kuhinju.
Gurnuo sam ruke u džepove farmerki, šarajući nogom po
prostirci na ulazu.
Opet se nasmešila. - Kapiram. Želiš da izađeš i sediš u kolima, pa
da se vratiš pošto Džo i Rajan stignu, da ne bi izgledalo kao da si bio
ovde cele noći - izgovorila je sarkastičnim i malo uvređenim tonom.
Nakašljao sam se. - Ne, nisam to mislio.
- Piše ti na čelu, Brajse. Znaš i sam da će primetiti tvoj auto čim
se dovezu zar ne?
Zaustio sam da odgovorim, ali ona me je ućutkala.
- Nemoj ni da počinješ. Samo sedi za sto i pusti me da ti sipam
šolju kafe. Da li ti je uopšte palo na pamet da si, recimo, mogao da
stigneš pre njih? Možda si toliko uzbuđen zbog njihovog predloga, da
si malo poranio...
I dalje sam ćutao, samo sam seo za sto kao što mi je naložila.
Nakon nekoliko sekundi, spustila je solju vrele kafe preda me.
- Idem časkom da se istuširam. Kad stignu, samo im reci da si
sam ušao. Ja ću im reći da namerno nisam zaključala vrata. Jesi li
razumeo?
Klimnuo sam glavom, osećajući se kao najveći krelac na svetu.
 - I reci im da ću spremiti doručak kad završim.
Ponovo sam klimnuo, a zatim ostao da sedim, pijuckajući kafu
koja mi je pekla jezik, čekajući dvojicu braće Stil da se pojave. Znao
sam da će, čim me pogledaju, znati da sam spavao sa njihovom
mlađom sestrom.
Napravio sam kardinalnu grešku.
Međutim, ma koliko se trudio, nisam mogao da nateram sebe da
osetim kajanje. Iako sam bio svestan da ne mogu da pružim
Mardžori ono što zaslužuje, jedva sam čekao da je ponovo odvučem u
krevet.
To znači samo jedno. Iako mi je posao preko potreban, moraću
da odbijem ponudu Stilovih. Ne smem da budem u njenoj blizini.
Naša želja je suviše jaka. Neču bili u slanju da joj se oduprem, tako
da mi je jedini izbor da je se klonim.
I hi budem daleko, što dalje od nje.
Podigao sam pogled kad su se otvorila vrata. Nekoliko trenutaka
kasnije u kuhinju je ušao Džona Stil, moj najbolji prijatelj.
- Brajse, poranio si. To ne liči na tebe - nasmejao se.
Nikad nisam bio poznat po preteranoj tačnosti.
- Samo sam nestrpljiv da čujem šta vi, momci, imate da kažete.
- Mislio sam da ti je Tajson sve rekao.
- Jeste deo. - Pročistio sam grlo. - Ali sam i dalje radoznao da
čujem detalje.
Džo se nasmešio. - Nadamo se da ćeš nam se pridružiti. Rajan će
stići svakog časa. Ima li još kafe?
- Ne znam. Mardžori me je poslužila, a onda otišla da se istušira.
Rekla je da će nam spremiti doručak kad završi.
- Odlično, crkavam od gladi. To će nam biti drugi doručak, kao
da smo Hobiti. Doručkovao sam još u pola šest. Kako se ti držiš?
 Tačno u metu. Sav sam zbrkan. Toliko sbrkan da sam sinoć
iskoristio tvoju mlađu sestru. I to u sobi u kojoj su nekad jednorozi
ukrašavali zidove.
Ne mogu baš to da mu kažem.
- Dobro sam.
- Kako ti je mama?
- Isto. Srećom, imamo Henrija. Ona je uglavnom na sebe
preuzela brigu o njemu. - Uzdahnuo sam. - Moram priznati da mi
nedostaje.
- Ti si mu otac. Preuzmi staranje na sebe.
- Njoj je sad potrebno da se brine o nekome. A on je obožava.
- Obožava i tebe. Nemoj da prestaneš da mu budeš otac samo
zato što baki treba nešto da joj odvuče misli.
Klimnuo sam glavom. Šta sam drugo mogao? Nisam želeo da
priznam Džou da sam sada samo ljuštura, i da nisam sposoban za
ulogu oca. Šta ako se pretvorim u svog oca? Ne smem ni da pomislim
na to. Nikad ne bih povredio svog sina. Radije bih ga napustio.
- Ovo zasad dobro funkcioniše. Trudim se najbolje što mogu.
- Čuo sam da si pitao Tajsona da radiš kao ispomoć na farmi.
- Jesam.
- A on ti je rekao šta smo planirali.
- Jeste.
- Razumem te, Brajse. Želiš da se izmoriš toliko da zaboraviš sve
što se desilo. Ali znaš i sam da to tako ne ide, druže. I sam sam
prošao kroz sve to.
- Ne želim da te uvredim, ali tvoj otac nije bio psihopata.
- Možda nije, ali jeste bio loš otac.
- Molim te - brecnuo sam se. - Ti i ja ne možemo da se poredimo.
 - I ne upoređujem nas. Ali, razmisli. Treba da budeš zahvalan na
onome što imaš. Snažan si i zdrav, imaš lepo i zdravo dete. Kakvi god
bili gresi tvog oca, bio je tu kad ti je bio potreban, i nikad te nije
zlostavljao.
- I zbog toga treba da se osećam bolje? - Ustao sam. - Zaboga,
Džo. Mani me toga.
- Hej, sedi! Nisam mislio da se mešam. Niko bolje od mene ne
zna kakvu krivicu oseća onaj koji nije bio zlostavljan.
Potvrdio sam. Džo je u pravu. Morila ga je užasna krivica zato
što je pustio Tajsona samog onog kobnog dana, kad je nabasao na
mog ludog oca i njegova dva podjednako luda ortaka.
- Luk, Džo. I sva druga deca čija imena nikad nećemo saznati.
Kolin Mors. Moj otac ih je sve uništio. Zašto je poštedeo mene?
- Ne znam. Želeo bih da mogu da ti odgovorim. Moramo da
živimo sa svojim teretom. Tako je kako je.
- I zato treba da mislim kako sam imao sreće?
Džo je popio malo kafe i razmislio. A onda je rekao: - Ne znam. I
ja se često tako osećam. Ne osećam se kao neko ko je imao sreće.
- Ni ja.
- Trebalo mi je vremena, ali sam naučio da mislim pozitivno.
Tajson me ne krivi za ono što mu se dogodilo. Nikad me nije krivio. A
ni tebe niko ne krivi za zlodela tvog oca.
- Ali, kako da se izborim sa osećajem krivice?
- Moraš da se pomiriš sa samim sobom - nasmešio se. - I ljubav
prave žene može da pomogne.
Ljubav prave žene...
Mardžori. Ona je prava. Ali najbolja žena na svetu zaslužuje
kompletnu ličnost. A ja to nisam.
- Ti si imao mnogo sreće. Našao si onu pravu, uz to, posao joj je
da pomaže ljudima koji se bore s unutrašnjim demonima.
 Nasmejao se. - Misliš da sam se oženio Melani da bih imao svog
ličnog terapeuta?
- Ne. Nisam tako mislio. Izvini.
- U redu je. Ne poričem da sa Melani Jesam imao mnogo sreće.
Ali oženio sam se njome zato što je volim svim srcem i dušom. Ne
zbog njenog talenta i stručnosti, niti zbog pameti. Ni zbog njenog
fantastičnog tela i lepote. Jednostavno, samo smo se zaljubili jedno u
drugo. I ništa više.
- Nisam spreman za vezu - rekao sam.
- To je u redu. Guraj polako, dan po dan. Ako treba,
porazgovaraj s Melani. Može i da ti preporuči nekog drugog, ako ti je
neugodno da o problemima razgovaraš sa ženom svog najboljeg
druga. Ali moraš nešto da učiniš, Brajse. Ne smeš da kreneš
stranputicom.
Uzdahnuo sam. - Zašto bih krenuo stranputicom?
- Ma hajde. Ti i ja nikad nismo morali da odmeravamo reči.
Nećemo ni sad da počnemo.
Potvrdio sam. - Istina.
- Sećaš li se mog venčanja na Jamajci? Tada si bio odlično
raspoložen.
- U blizini je bila nudistička plaža, i svašta se dešavalo - iskreno
sam odgovorio. - Sve se obrušilo na mene tek posle mesec dana.
Mislim da sam tad još bio utrnuo, razumeš?
- Da, kapiram. Kroz sve to sam i sam prošao, kao što sam ti već
rekao. Ne zaboravi da imaš sina. Sve i da nemaš, treba da živiš zbog
sebe. Da živiš.
- Toliki drugi ne žive, i to sve zbog mog oca.
- To ne mogu da poreknem. Ali ti si živ, Brajse, hteo ti to ili ne.
Zaustio sam da odgovorim, mada nisam znao šta bih rekao. Na
sreću, prekinuo nas je Rajan Stil, koji je upao u kuhinju. - Hej, jesam
li zakasnio?
- Mi smo poranili.
Nakon nekoliko trenutaka, stigla je i Mardž, duga kosa i dalje joj
je padala u mokrim uvojcima. Bila je bosonoga, u uskim farmerkama
i uskoj majici.
Zaustavio sam dah. U njenoj blizini uvek ostanem bez vazduha.
Pogledala je u braću i nasmejala se. - Da, da, znam. Gladni ste.
Začas ću vam spremiti jaja, tost i kanadsku slaninu.
- Baš si zlatna - rekao je Rajan.
- Nemoj to da smetneš s uma. Imate sreće što volim da kuvam.
- A mi to veoma cenimo - Rajan će pomirljivo.
Rajan Stil je oduvek bio pitom i ljubazan, s večitim osmehom na
licu. Nedavno smo saznali da je on zapravo polubrat Stilovih. Pa
ipak, i dalje je ostao vedar, kao da se ništa nije dogodilo.
Naravno, i on se nedavno zaljubio. U Rubi Li, bivšu detektivku,
ćerku čoveka koji je po izopačenosti mogao da se meri sa mojim
ocem.
Odjednom sam shvatio. Svi Stilovi, uključujući i Mardž, prošli su
kroz sve što i ja, pa i dalje normalno žive i ne dozvoljavaju sebi da se
prepuste samosažaljenju.
Svi su bolji od mene.
Još jedan razlog da odbijem njihovu ponudu.
Odmerio sam Mardžorinu savršenu zadnjicu. Ako ništa drugo,
zbog nje moram da odbijem ponudu.
Moram da se držim podalje od nje. Da pobegnem, pre nego što
je povredim.
Njena braća mi to nikad ne bi oprostila.
Ni ja ne bih oprostio sebi.
 17.

Mardžori

Dok sam spremala doručak, osećala sam Brajsov pogled na sebi,

od čega su mi žmarci prolazili celim telom.
Možda umišljam. Možda on ne deli moja osećanja.
Znam da ne želi da moja braća saznaju šta se među nama
dogodilo. Razumem ga. Ni ja to nisam želela. Bar ne još, dok je sve
novo i sveže. Zasad ne želim to da podelim ni sa Džejd, neka bude
moja slatka tajna.
Ali Brajs je naglasio da je to bilo samo za jednu noć. Na meni je
da pokušam da ga nateram da promeni mišljenje, ali kako to da
uradim? Već sam mu jasno stavila do znanja šta želim, iako inače
nisam tako otvorena. Mada, nikad dosad nikoga nisam ovoliko želela.
Ako ćemo iskreno, privlačio me još otkad sam bila tinejdžerka.
Uvek se muvao u blizini, zgodni plavooki i plavokosi Džoov najbolji
drug, totalna suprotnost mojoj tamnokosoj i tamnookoj braći.
Ispržila sam jaja i bacila slaninu na vatru. Servirala sam hranu
na tri tanjira, dodala tost i krenula da skuvam još jedan bokal kafe.
Momci su bili zauzeti razgovorom. Uglavnom su govorili Džo i
Rajan, ali povremeno sam mogla da čujem Brajsove upadice, U
mislima sam ponovo odlutala u prošlost. Nekad je Brajs bio ljubazan
i veseo, skoro kao Rajan. Sećam se njegovog razdraganog smeha, dok
sam odrastala. Bio je odlično društvo za Džoa, koji je uvek bio
povučen. Bila sam suviše mala da bih se sećala, ali kažu da je nekad i
Džo bio tako otvoren i vedar, sve do Tajsonove otmice. Brajs je
mnogo pomogao da se Džo iščupa iz depresije. Naravno, za otmicu su
znali samo članovi porodice, svi osim mene. Da li se Džo poverio
Brajsu? Ne znam. Veoma su bliski, kao i Džejd i ja. Ja sam sa Džejd
pričala o svemu, ali možda su muška prijateljstva drugačija.
Zamerala sam braći što mi sve do prošle godine nisu rekli za
Tajsonovu otmicu. Znam da su pokušavali da me zaštite, ali trebalo
je da shvate da sam čvršća nego što misle.
Otad osećam krivicu. Tajsonovu otmicu je ugovorila Rajanova
biološka majka koja je bila opsednuta mojim ocem, kada je čula da je
moja mama trudna sa mnom.
Da nije bilo mene, moja braća ne bi prolazila kroz sav taj pakao.
Objektivno, znam da nisam kriva, ali na početku sam mislila
drukčije. Nekoliko razgovora sa Džejd i Mardž pomogli su mi da
uvidim istinu, ali i dalje sam osećala povremene navale griže savesti.
Znam da ih se nikad neću sasvim osloboditi.
Možda treba da ispričam Brajsu o svojoj griži savesti? Ako
budem imala prilike. Ne deluje mi da želi da ima bilo šta sa mnom.
Pa ipak, nekad je bio tako pun života. Čak i ako je znao za
Tajsonovu traumu, nije znao za zločine svog oca.
Okrenula sam se i nasmešila na silu. - Sve je spremno. - Spustila
sam tanjire pred Džoa i Brajsa.
Rajan me je upitno pogledao.
- Imam samo dve ruke, Rajane. Pričekaj - donela sam i njemu
tanjir.
- Samo se šalim, seko. Ali zašto ova dva tikvana imaju bolji
tretman nego ja?
- Bili su mi bliže - odgovorila sam nateravši sebe da se
osmehnem. - Skuvala sam još kafe.
Džo je podigao solju. - Hoću ja.
 Brajs je ustao. - Ja ću poslužiti kafu. Siguran sam da Mardž ima
preča posla, nego da nas hrani.
Rajan se nasmejao. - Mora da se šališ! Pa ona obožava da hrani
ljude.
- Tako je - rekla sam, sa usiljenim osmehom. Naravno, znam da
me brat zavitlava, ali sam se od njegovih reči žacnula. - Hvala ti,
Brajse. Imam preča posla. - Žurno sam napustila kuhinju.
Ako ćemo pravo, nisam imala bogzna kakvog posla, ali sam
ugrabila priliku da pobegnem. Sad kad je Felisija na odsustvu, ja sam
zadužena i za rublje, ali to sam sve završila još pre dva dana. Ostale
poslove u kući obavljala je kućna pomoćnica koja je dolazila dvaput
nedeljno.
Pošto je Džejd još uvek u bolnici, a dečaci su u školi, slobodna
sam. Bila sam u iskušenju da se negde sakrijem, i uz dobru knjigu
zaboravim na Brajsa Simpsona, ali sam odlučila da umesto toga
odem do grada. Poslušaću Džejdin savet i krenuću ponovo u
teretanu. Nisam se ugojila, ali mišići su mi se pomalo opustili.
Rajanova žena, Rubi, dala mi je nekoliko smernica kako da vežbam.
Ona je savršeno građena, oblikovanog i mišićavog tela, ali i dalje
izgleda veoma ženstveno. Možda ću je pozvati da vidim da li hoće da
mi se pridruži. Napustila je policiju kad nisu pristali da joj daju
odsustvo kako bi krenula u poteru za ocem, i sada se nosi mišlju da
otvori privatnu detektivsku agenciju. U međuvremenu pomaže
Rajanu u vinariji.
Pozvala sam je na mobilni, a ona mi je poslala poruku da će celo
prepodne biti zauzeta na sastanku. Znači, ništa od toga.
Idem onda sama. Dohvatila sam torbu sa opremom i izašla.

*
 Zaboga, zar sam ovoliko izašla iz forme?! Bila sam potpuno
iscrpljena nakon samo pola sata na trenažeru. Na brzinu sam se
istuširala, pa kupila smuti u kafeu pored teretane. Smestila sam se za
stočić i proverila telefon, upinjući se da ne mislim na Brajsa.
Nije mi baš polazilo za rukom, sve dok...
- Mardžori.
Poznati glas. Podigla sam pogled. Ispred mene je stajao Kolin
Mors, Džejdin bivši verenik, kojeg poznajem još od koledža.
Zbunila sam se. Nisam znala šta bih mu rekla.
- Smem li da ti se pridružim? - upitao je.
- Svakako. Sedi. - Izbegavala sam njegov pogled.
I njega je oteo, mučio i seksualno zlostavljao Brajsov otac, Tom
Simpson. Džo ga je Izbavio, ali je Kolinov otac, umesto da bude
zahvalan, podigao optužnicu protiv Džoa, tvrdeći da je Kolin
spreman da ga identifikuje kao svog tamničara.
Džo nije naseo, i sve se smirilo.
Kolin nije zaslužio sve što ga je snašlo, ali i dalje sam bila ljuta
na njega što je pokušao da svali krivicu na mog brata. Osim toga,
ponizio je Džejd pred oltarom. Međutim, nisam mogla da ga
odbijem.
I tako je seo pored mene.
- Otkud ti u Snou Kriku? - zapitala sam. Ovo je poslednje mesto
na svetu gde bih očekivala da ga sretnem.
- Kako je Džejd? - oglušio se o moje pitanje.
- Dobro je. - Ne znam da li je čuo da je u drugom stanju. U
svakom slučaju, ne tiče ga se.
Uzdahnuo je. - Znaš li koliko puta sam razmišljao o tome kako bi
mi život bio jednostavniji da se nisam uplašio na dan venčanja?
 Sad već nisam mogla da se uzdržim. - Slušaj, Koline. Iskreno mi
je žao zbog svega kroz šta si prošao, ali nikad ti neću oprostiti što si
onako ponizio moju najbolju drugaricu.
- Nimalo se nisi promenila - rekao je. - Bez dlake na jeziku, kao i
uvek.
- Naročito kad neko povredi osećanja onih do kojih mi je stalo.
- Nekad smo bili prijatelji.
- Žao mi je, ali Džejd mi je preča od tebe.
Goreću u paklu. Možda samo želi da popriča s nekim. Ja svakako
nisam prava osoba za to, ali mogla bih da budem malo ljubaznija.
Možda da mu predložim da potraži pomoć. Ali prvo moram da
saznam otkud on ovde.
- Otkud ti ovde, Koline?
Nije odmah odgovorio. Otpio je malo smutija.
- Pokušavam da pomognem sebi, da tako kažem - konačno je
progovorio.
- Na šta misliš?
- Moram da povratim kontrolu nad svojim životom i suočim se
sa mestom gde su me oteli.
- Kakva korist od toga?
- Ne znam ni sam. Bila je to ideja mog oca.
Njegovog oca? One bitange koja je pokušala da izvuče novac od
mog brata? Super.
- Da li si razmišljao o tome da potražiš profesionalnu pomoć?
- Kako to misliš?
- Da se obratiš terapeutu, Koline.
Otfrknuo je. - Moj otac kaže da je to samo za kukavice. Za
slabiće.
 Pa, tvoj otac je totalni krelac. Zamalo da mu to kažem u lice.
- Dakle, on smatra da treba da pomogneš sam sebi i suočiš se sa
prošlošću.
- Da - nakašljao se. - Tako nekako.
- Drugim rečima, da pređeš preko svega, zar ne?
Klimnuo je glavom.
- Koline - rekla sam - šta tačno tvoj otac misli o onom danu kad
si naleteo na Džejd?
- Rekao mi je da sam kukavica.
Užas.
- Da li je to istina?
- Pa... jeste.
- Dovodiš me u nepriliku - rekla sam mu. - Nema opravdanja za
sve što si uradio Džejd, ali tvoj otac je kreten.
Oćutao je.
- Žao mi je ako sam bila suviše direktna. - Ali nimalo se se
kajem.
- U redu je.
Prevrnula sam očima. - Slušaj me. Treba da potražiš pomoć. Ne
zato što si slab, nego zato što si jak.
- Džoova žena je psihijatar, jel’ tako beše?
- Jeste, ali nisam sigurna da je ona pravi izbor.
- Zašto da ne? Čuo sam da je ona najbolja.
- Jeste, ali zaboravljaš da je tvoj otac pokušao da prikači Džou
tvoju otmicu. Bojim se da imamo mali sukob interesa.
Zurio je u čašu. - Zapravo, želeo bih da porazgovaram sa Džejd.
Da li bi mogla da nas povežeš?
 - Znači, to je pravi razlog tvog dolaska.
- Jedan od razloga. Nisam bio siguran da treba da se vidim s
njom, ali ovaj susret sa tobom je prst sudbine.
Odmahnula sam glavom.- Veruj mi, Koline, nema tu nikakve
sudbine. Uostalom, otkad ti veruješ u sudbinu?
- Otkad mi je Tom Simpson uništio život. Pogledi na život se
malo promene kad se čovek suoči sa smrću.
- To nema nikakve logike. Ako veruješ u sudbinu, onda smatraš i
da je ti je bilo suđeno da te otmu.
- Ne, naravno. I, molim te, govori malo tiše.
Ljudi u kafeu su se osvrtali ka nama. Kolin je odrastao i u
novinama je bilo objavljeno njegovo puno ime. Svi u Snou Kriku koji
su prepoznali Kolina, znali su da je njihov nekad poštovani
gradonačelnik, Tom Simpson, izvršio nasilje nad njim.
- Izvini. - Jeste mi bilo žao. Nije zaslužio takvu vrstu “slave”.
- Onda, možeš li to da organizuješ?
- Šta? Tvoj susret sa Džejd? - odmahnula sam glavom. - Nema
šanse.
- Molim te.
- Ona je udata. Za Tajsona.
- Znam. On me je prvi premlatio.
A, ne. Neću nasesti na to. - A ti si onda podneo tužbu i smestio
ga u zatvor. Da ti nije na pamet palo da porediš mog brata s Tomom
Simpsonom - prosiktala sam.
- Zašto da ne? Zar nisi zabrinuta zbog Džejd?
Dakle, stvarno. Pokušala sam da se smirim kako ne bih rekla
nešto zbog čega ću posle zažaliti.
- Prestani da spominješ mog brata, ili je ovaj razgovor gotov.
- Ja samo...
- Prekini.
Uzdahnuo je. - U redu. Hoćeš li da me povežeš sa Džejd ili ne?
- Neću - odgovorila sam.
Vrata kafiea su se otvorila.
- Hej, Mardž, otkud ti ovde?
Tajson.
Ovo neće na dobro da izađe.
 18.

Brajs

Nakašljao sam se. - Vaša ponuda je izuzetno velikodušna.

Stvarno jeste. Ponudili su mi mesto finansijskog direktora
korporacije, sa veoma dobrom platom i odličnim povlasticama, kao i
dva odsto profita.
- Ti si dušu dao za taj posao. Ni u koga drugog nemamo
poverenja kao u tebe - rekao je Džo.
Klimnuo sam glavom, sa knedlom u grlu. Zakleo sam se sebi da
ću ih odbiti i da ću se držati podalje od Mardžori Stil. Međutim, ovo
je suviše dobra ponuda da je ne bih razmotrio. Moram da mislim na
svog sina. Zbog njega moram da je prihvatim, inače ću ispasti
sebično đubre. Moj otac je počinio samoubistvo, tako da nismo mogli
da naplatimo njegovo životno osiguranje. Uz to, prethodno je skoro
potpuno ispraznio bankovni račun koji je delio s mojom majkom, a
FBI je konfiskovao sredstva sa njegovih drugih računa.
Sedeli smo u Tajsonovoj radnoj sobi. On i Džejd se još nisu
vratili iz bolnice, ali poslao je poruku da stiže. Džo je sedeo za velikim
stolom od mahagonija, a Rajan u udobnoj kožnoj fotelji pored mene.
- Želeli bismo da počneš takoreći odmah - rekao je Rajan. -
Možemo da te sačekamo dve nedelje, da pozavršavaš započete
poslove.
Kakve nezavršene poslove? Nigde ne radim. Pre samo dva dana
došao sam da molim Tajsona za posao koji mi je preko potreban.
Ostao sam bez novca. Majka i ja smo potpuno švorc.
 Nervozno sam kršio prste. - Moram malo da razmislim.
- Nemaš šta da razmišljaš - usprotivio mi se Džo.
- Samo...
- Poznajemo se celog života - rekao je. - Šta nam prećutkuješ?
- Izaći ću ako želite da porazgovarate nasamo - ponudio je
Rajan.
- Ne, sve je u redu - odgovorio sam. - Samo moram da
razmislim.
Džo se namrštio i prostrelio me pogledom. Za trenutak sam
pomislio da će me ponovo pitati šta to krijem, ali se u zadnjem času
predomislio.
- Svi smo morali da se suočimo sa činjenicom da naši roditelji
nisu ono što smo mislili da jesu - progovorio je Rajan. - Ili čak da i
nisu naši roditelji... Melani me je ubedila da bi se dosad već pokazalo
da sam nasledio ludilo svoje majke. Isto važi i za tebe. Ti nisi kao tvoj
otac.
Klimnuo sam glavom, bez reči. Rajanova majka bila je grozna
žena. Međutim, nije bila pedofil i silovatelj. Te dve reči su me
proganjale.
- Da ne mislimo da si ti idealan kandidat, ne bismo ti ni nudili
posao - rekao je Džo. - To nema nikakve veze s tim što si mi najbolji
drug.
- Stvarno? - upitao sam.
- Samo utoliko što znam da mogu da imam poverenja u tebe -
odgovorio je. - Da je u pitanju neko drugi, morali bismo prvo da ga
proverimo.
Ponovo sam oćutao.
- Slušaj - umešao se Rajan - jasno mi je šta te muči. Da li ti misliš
da sam ja kriv za zločine moje majke?
 - Naravno da ne mislim - rekao sam. - Ali tebe nije odgajala tvoja
majka.
- A, tako - progovorio je Džo. - Tvoj otac je vaspitao i mene.
- Tebe je vaspitao Bred Stil.
- On je ispao totalni kreten...
Zaustio sam, ali me je zaustavio pokretom ruke.
- Ne upoređujem se s tobom. Znam da je tvoj otac bio mnogo
gori. Ali poznavao sam ga skoro podjednako dobro kao ti. Zaboga,
znaš i sam da nas je obojicu vodio na izlete vikendom! Utkao je na
moje vaspitanje, kao što je moj otac uticao na tvoje. Obojica su
odigrala važnu ulogu u našem životu, ali nijedan od nas nije
odgovoran za njihove postupke, Brajse. Nisi glup. Znaš sve ovo i sam.
Tačno, znam i sam.
Objektivno, Džo je potpuno u pravu.
Samo što ja u poslednje vreme ne mogu da razmišljam
objektivno.
Ustao sam i nakašljao se. - Hvala vam na poverenju. Moram
prvo da porazgovaram sa majkom, ali najverovatnije ću prihvatiti
vašu ponudu.
Džo je ustao, obišao oko stola i čvrsto me zagrlio.
- Pa to je sjajno, druže! Svi se mnogo radujemo što si tako
odlučio.
- Još nisam odlučio - rekao sam.
- Da, da, znam... - Odmakao se, sa širokim osmehom na usnama.
- Spremićemo ugovor.
Hteo sam da mu kažem da sačeka sa ugovorom, da još nisam
odlučio, ali sam se uzdržao. Moram ovo da uradim zbog svog sina.
Rajan me je potapšao po leđima. - Hoćeš da sačekaš Tajsona?
Samo što nije.
 Odmahnuo sam glavom. - Imam neke obaveze, ali zahvalite
Tajsonu u moje ime. Bićemo u kontaktu.
Pokupio sam se i otišao.

*
- Gde je Henri? - upitao sam majku čim sam ušao u našu
skromnu kuću u centru Snou Krika.
- Stavila sam ga da odspava - odgovorila je. - Međutim, bunio se.
Uskoro više neće hteti da spava danju.
Ušao sam u dečju sobu i poljubio čelo svog usnulog sina,
zagladivši mu plavu kosicu. Uskoro će doći vreme za prvo šišanje.
Toliko toga sam propustio otkako je istina o mom ocu isplivala
na videlo. Zakleo sam se da je sa tim gotovo.
Naravno, ako prihvatim posao kod Stilovih, biću dosta zauzet,
što je dobro. Mami je i dalje potrebno da se brine o unuku, a ja
moram da zaradim za život. Ako prihvatim ponudu, imaću odličnu
platu.
- Pa to je sjajno! - rekla je mama, kad sam joj ispričao detalje.
- Ako budemo želeli, možemo i da se preselimo na ranč -
saopštio sam joj. - Ponudili su nam gostinsku kuću. - Mardž bi bila
veoma blizu. Doduše, ranč je ogroman. I dalje bih mogao da je se
klonim,
- Ovo je naš dom - rukom je pokazala mama.
- Jeste. Ali za nju nas vezuje toliko bolnih uspomena.
Uzdahnula je. - Pokušavam da se usredsredim na one dobre.
Bilo je i takvih.
- Istina - priznao sam. - A za sve to vreme tata je vodio dvostruki
život.
 - Ne mogu da prestanem da mislim o tome - glas joj je zadrhtao.
- Nešto sam razmišljao. Mogli bismo da damo kuću u najam.
Tim novcem bismo za kratko vreme mogli da isplatimo hipoteku.
- Ko bi želeo ovde da živi? Čak i kad bismo pokušali da je
prodamo, ko bi je kupio? Ceo grad zna šta je tvoj otac uradio.
Bila je u pravu.
Mama izgleda kao da je u poslednjih nekoliko meseci ostarila pet
godina, a i meni je kosa počela da sedi od brige. Još gore, kad god se
pogledam u ogledalu, vidim mlađu verziju svog oca. Da stvari nisu
takve kakve jesu, to bi bilo dobro. Moj otac je bio veoma privlačan
muškarac. Ali sada, u odrazu vidim samo čudovište kakvo je on bio.
Zato se klonim ogledala.
- Dobro, mama. Ostaćemo u gradu,
- S druge strane - počela je - ne bi mi smetalo da se odselim. Za
ovu kuću me veže previše uspomena.
- Znam. - Bože, tačno znam kako joj je.
- Možda bi trebalo da se preselimo na ranč. Mada, nije moguće
da ti tek tako daju kuću.
- To je deo povlastica koje mi nude ako prihvatim posao. Ne bi
mi je dali u vlasništvo, nego bi mi od plate odbijali neku razumnu
cenu za najam.
- Jesi li siguran da nam ne nude milostinju?
- Jesam. U početku sam se i sam to pitao, ali stvarno im je
potreban finansijski direktor, a ja imam potrebno znanje.
- Već imaju finansijskog direktora.
- On ide u penziju.
- Šta ćemo sa svojom kućom, kad već ne možemo ni da je
prodamo ni da je iznajmimo... - lutala je pogledom po sobi.
 - Pokušaćemo da je iznajmimo. Ako ne bude išlo, probaćemo da
je prodamo. Ako nam ni to ne uspe, onda ćemo da je ostavimo
praznu.
- A skitnice?
- U našem malom gradu? - odmahnuo sam glavom. - Mislim da
ne moramo da se brinemo zbog njih. Osim toga, pre ili kasnije neko
će se doseliti u Snou Krik i trebaće mu smeštaj, a neće znati ništa o
našoj porodičnoj istoriji.
- Iz tvojih usta u božje uši - prekrstila se mama. - Uradi kako
misliš da treba, Brajse. Hvala ti što misliš i na mene.
- To se podrazumeva, mama. Potrebni smo jedno drugom. Nikad
te ne bih ostavio na cedilu.
- Ne želim da ti budem na teretu. Još si mlad. Treba da...
Ućutkao sam je. - Henri i ti ste moja porodica. Ne treba mi niko
drugi. Pomirio sam se s tim. Osim toga, imam trideset osam godina.
Suviše sam star da zasnivam porodicu.
- Ne pričaj gluposti, Brajse. Znam da si se poslednjih meseci
posvetio brizi o Henriju i meni, ali ja nisam dete, nego tvoja majka.
Stvarno cenim sav tvoj trud, ali umem sama da se staram o sebi.
Lepo od nje što to kaže, ali saznanje da je više od četrdeset
godina živela sa psihopatom uzelo je danak. Moja majka je snažna
žena, ali ne mogu da je pustim da živi sama,
- Ti ćeš uvek ostati sa mnom i Henrijem - rekao sam.
- Ne, ako ćeš zbog toga da žrtvuješ svoj život. To ne dolazi u
obzir. - Zasuzila je. - Nikad to ne bih mogla da dozvolim. Posle svega
što smo pregrmeli. Zaslužuješ da budeš srećan.
- Ko kaže da nisam srećan? - usiljeno sam se osmehnuo.
- Na licu ti piše. Moraš da kreneš napred, Brajse.
- Zbog toga sam i odlučio da prihvatim posao kod Stilovih.
 - Time ćeš samo zaraditi nešto novca i skrenuti sebi misli. Ne
možeš zauvek da bežiš.
- Vidim da ti terapija pomaže.
- Ovo nisu reči mog terapeuta. Ovo su reči majke.
- Ne želim da se upuštam u vezu, Henri i ti ste jedina porodica
koja mi je potrebna. Veruj mi. Zar ne misliš da bih dosad već nekoga
našao, da je to bilo ono što želim,
- Ne mora da znači. Samo još nisi naišao na onu pravu.
Nisam mogao a da se ne nasmejem. Nema svrhe da se
raspravljam sa majkom. - Slušaj, ovo je sve što mi trenutno treba.
Moram da stvorim dom za svog sina. I za svoju majku.
- Ti nisi odgovoran za mene, Brajse, već samo za Henrija.
Telefon mi je zazvonio pre nego što sam stigao da joj se
usprotivim.
 19.

Mardžori

- Sranje - promrmljala sam sebi u bradu. Zatim sam se

nasmešila. - Otkud ti ovde?
- Džejd je želela smuti pre nego što krenemo kući, pa sam... -
ugledao je Kolina. - Otkud ti ovde?
Kolin kao da se smanjio u stolici. Da li je moguće da je ozbiljno
želeo da mu ugovorim susret sa Džejd, a nije u stanju da pogleda
njenog muža u oči?!
Pa ipak, moram da budem malo popustljivija prema njemu.
Njegov poslednji susret sa Tajsonom nije se završio dobro po njega.
- Odgovaraj kad te pitam! - bio je uporan Tajson.
- Došao sam na smuti.
- S mojom sestrom?
- Ovo je slobodna zemlja - rekao je. - Slučajno smo se sreli.
Nekad smo bili prijatelji.
- Tajsone... - uskočila sam, izbegavajući njegov pogled. Znao je
šta se Kolinu dogodilo. Trebalo bi da ima razumevanja za njega više
nego iko drugi.
Hvala bogu, izgleda da je shvatio. - Idem po smuti za Džejd -
otišao je do kase.
- Da li i dalje želiš da ti ugovorim susret sa Džejd? - podsmešljivo
sam upitala kad Tajson više nije mogao da nas čuje.
 - Ovaj... da.
- Moj brat te strelja pogledom - rekla sam. - Ne zaboravi šta si
uradio njegovoj ženi. - Iskreno, to je delovalo nevažno u poređenju sa
onim šta su obojica doživela. Pa ipak, nisam mogla da podnesem
čoveka koji je sedeo sa mnom. Žao mi ga je, ali ne mogu da ga
smislim.
- Džejd je odrasla. Može sama da odluči sa kim želi da razgovara.
Ili možda dopušta ovoj životinji da je kontroliše?
Sad sam već bila ljuta. Ovo je previše. - Slušaj, znam da si prošao
kroz pakao, ali Tajson mi je brat. Prestani da ga vređaš, ako želiš da ti
pomognem. On se prema Džejd ponaša kao prema princezi, mnogo
bolje nego što si ti ikada činio.
- Čisto sumnjam.
- Je li’? On se jeste pojavio na svom venčanju.
Ovo mu je zapušilo usta.
Ustao je i pružio mi vizitkartu. - Možeš da me dobiješ na ovaj
broj. Molim te, reci Džejd da stvarno moram da razgovaram s njom. -
Nakon toga je otišao.
Tajson se vratio sa smutijem u ruci. - Hvala bogu da je otišao.
Nisam odgovorila. Bila sam rastrzana protivrečnim osećanjima.
Kolin je, bez sumnje, drkadžija, ali niko nije zaslužio specijalni
tretman Toma Simpsona.
- Hoćeš li da te povezem kući? - upitao je.
- Došla sam kolima. Kako je Džejd? Nisam htela da pitam pred
Kolinom. Ne znam da li je čuo da je trudna.
- Dobro je. I dalje ima mučnine, ali to nije nikakva novost.
- Šta je doktor rekao o grčevima i krvarenju?
- Izgleda da je to dosta uobičajeno za prvo tromesečje, ali moram
odmah da je odvedem u bolnicu ako se bude ponovilo. Zapravo,
rekao je da mora da dolazi na pregled svake nedelje, a ne jednom
mesečno.
- Ja ću moći da je vozim do Grand Džankšena.
- Ne dolazi u obzir. Vodiću je sam - odgovorio je.
Klimnula sam glavom.
- Uradili su i ultrazvuk. Beba je dobro, normalno se razvija,
dobri su i otkucaji srca. Zasad je sve u redu.
- Hvala bogu.
- Slažem se. Pogledaj kroz šta je sve Džejd prošla u trudnoći, za
razliku od Melani, koja nema nikakvih problema. Da smo izgubili
bebu...
- Nemoj ni da pomišljaš na to - prekinula sam ga. - Sve je dobro.
- Tako je. Još je mlada. Imamo vremena za decu. Pa ipak...
- Znam - ustala sam. - Da li mogu da vidim Džejd?
- Ako želiš. Zar ne ideš kući?
- Treba da obavim još neke sitnice.
- U redu. Hajde, onda. Ona je u kolima.
Otišli smo do kola parkiranih iza ugla. Džejd je sedela na mestu
suvozača. Osmehnula se kad me je spazila. Tajson je ušao i pokrenuo
motor, a Džejd je spustila prozor.
- Ćao! Kako si?
- Možeš li da poveruješ da me pomisao na smuti ne tera na
povraćanje? - uzela je plastičnu čašu od Tajsona. - Pao mi je kamen
sa srca.
- I nama - rekla sam.
- Možda je ovo dobro - nastavila je. - Mislim da su mučnine malo
popustile.
Pogledala sam je sumnjičavo.
 - Pokušavam da mislim pozitivno.
- Tako sam i mislila - odgovorila sam. - Moram da obavim nešto
u gradu, vidimo se kad dođem kući, važi? Osim ako sam ti potrebna...
- Ne budi šašava! Tvoj brat me ne ispušta iz vida. Biće sve u
redu. Jedva čekam da stignem kući i vidim dečake...
- U školi su - podsetila sam je.
- Oh, tačno. Mozak mi ne radi - nasmejala se.
- Mogu da ih pokupim usput, ako hoćeš.
- Neka ih. Doći će kad se završi nastava. Samo sam preosetljiva.
Nasmešila sam se. - Imaš opravdanje za to.
Tajson je nestrpljivo zaturirao motor.
- Mislim da je ovo znak da treba da vas pustim da krenete -
poljubila sam Džejd u obraz. - Vidimo se ubrzo.
Zapravo nisam imala posla u gradu, trebalo je samo da kupim
mleko za telo. Za to mi nije trebalo više od pet minuta.
Osvrnula sam se oko sebe. Stajala sam u centru Snou Krika, koji
je na prvi pogled delovao kao fini miran gradić u Koloradu, ali je krio
strašnu istinu o davnim i skorašnjim događajima. Iza ugla je
teretana, pored nje kafe, a odmah niz ulicu...
Brajs Simpson.
Kuća Simpsonovih.
Treba mi manje od pet minuta do tamo, Brajs je verovatno kod
kuće, ako se nije zadržao na sastanku sa Džoom i Rajanom. Pogledala
sam na sat. Prošlo je jedan. Sigurno je dosad stigao kući.
Vukla me je želja da ga vidim. Međutim, on mi je jasno stavio do
znanja da ne želi da se upušta u vezu.
Imam dvadeset pet godina. Ne moram da žurim da se udam. Još
imam vremena za decu. Osim toga, imam dva bratanca, a uskoro ću
imati još dvoje. Ne smeta mi da budem samo tetka, bez stvarne
odgovornosti.
Da li mi je dovoljna samo seksualna veza? Čak i ako jeste, da li bi
Brajs pristao na to? Verovatno bi me zasuo gomilom gluposti u stilu:
“Ne mogu da spavam sa sestrom svog najboljeg druga”.
Nesvesno sam dodirnula usne. Još sam osećala ukus njegovih
strasnih poljubaca, tragove njegovih usana na svom telu, još sam ga
osećala u sebi, dok me je ispunjavao do kraja.
Zakoračila sam ka njegovoj kući. Bilo bi tako lako otići tamo,
pokucati na vrata, ponovo zaviriti u te blistave modroplave oči i
pročitati želju u njima.
Sigurna sam da me želi. Nema šanse da je ono sinoć bilo
jednostrano.
Duboko sam uzdahnula i pošla.
 20.

Brajs

Nepoznat broj. Javio sam se.

- Halo?
- Da li je to Brajs Simpson?
- Ja sam. A ko ste vi?
- Ted Mors, gospodine Simpson.
Mors. Bogati bankar, otac Kolina Morsa, poslednje žrtve moga
oca.
Nakašljao sam se. - Šta mogu da učinim za vas?
- Mogli biste da se sastanete sa mnom. Imam informacije koje bi
vas mogle zanimati.
- Zašto mi ne kažete preko telefona?
- U pitanju je osetljiva tema.
- Kakve to veze ima? Uveravam vas da niko ne prisluškuje.
- Otkud znate? FBI verovatno nadzire svakoga ko je bio u bilo
kakvoj vezi sa Matijasom, Vejdom, Madiganom ili vašim ocem.
Odmakao sam telefon od uha, i zagledao se u ekran. Da li me
prisluškuju? Da li je moguće prisluškivanje mobilnog telefona? Ne
znam. Mors me verovatno zavlači, ali ne smem da rizikujem.
Prislonio sam telefon uz uho. - Ne verujem.
 - Verujte mi, federalci uvek slušaju. Neću da pričam preko
telefona.
- Pa, ako stvarno slušaju, sad znaju da imate informacije.
Tišina.
Da Ii ovaj tip misli da sam glup?
- Ovaj razgovor je završen - rekao sam i prekinuo vezu.
Znam da sam reagovao nezrelo, ali imam dovoljno briga i bez
njega. Pod jedan, federalci nemaju nijedan razlog da me prisluškuju.
Moj otac je mrtav i kremiran. Pod dva, slučaj je zaključen. Svi
zlikovci su mrtvi, a lanac trgovine ljudima je presečen. Žene i deca su
izbavljeni i vraćeni kući.
Kraj.
- Jebi se - rekao sam naglas, pa vratio telefon u džep.
Neko je pokucao na vrata. Vratio sam se u dnevnu sobu, baš kad
je majka otvorila.
- Mardžori! Baš mi je drago što te vidim. Uđi.
- Hvala vam, gospođo Simpson - ušla je.
- Molim te, zovi me Evelin. Otkud ti?
- Bila sam u gradu, pa sam pomislila da svratim i vidim kako ste.
- Guramo polako, isto kao vi.
Mardž je potvrdila. - Kako su Brajs i Henri?
- Brajs je dobro - progovorio sam ulazeći u sobu. - A Henri
spava.
Malo je pocrvenela. - Zdravo!
- Čemu dugujemo ovo zadovoljstvo? - upitao sam je.
Sranje! Zaista, Brajse, jesi li morao baš to da kažeš?
Otkad se izražavaš kao neki jebeni aristokrata?
 - Bila sam u teretani - odgovorila je. - Pa sam pomislila da vas
obiđem.
- Svi smo dobro - procedio sam.
- Želiš li da vidiš Henrija? - upitala je mama. - Dosad se sigurno
probudio, mora da je gladan.
- Baš bih volela da ga vidim, ako vam ne smeta.
- Nikako. Dođi u dečju sobu.
Mardž je sa mamom otišla niz hodnik, a ja sam se ogledao oko
sebe. Naša skromna kućica potpuna je suprotnost ranču Stilovih,
Tajson i Džejd žive u najvećoj kući na imanju, onoj u kojoj su Stilovi
odrasli. Džo je odavno sagradio sebi kuću, a Rajan je živeo u
gostinskoj kući - onoj u koju ćemo se mi useliti, ako budem prihvatio
ponudu - sve dok se nije oženio Rubi. Tada su se preselili u
sopstvenu kuću na imanju.
Nisam se stideo svog doma. Samo me je bilo sramota što sa
trideset osam godina još nisam stekao svoju kuću.
Mardžori Stil, naslednica četvrtine bogatstva Stilovih, navikla je
da ima sve, a ja zaista nemam šta da joj ponudim.
Razlog više da se ne upuštam u vezu s njom.
Mogao bih da prihvatim njihovu ponudu i uselim se u gostinsku
kuću sa mamom i Henrijem. Mada, tada bih bio previše blizu
Mardžori,
Prokletstvo!
Zaputio sam se ka Henrijevoj sobi.
- Tako je porastao! - cičala je Mardžori, dok je mama podizala
nasmejanog Henrija iz kolevke. - Vidim da i dalje ima divnu narav.
- On je najnasmejanija beba na svetu - odgovorila je mama. -
Brajs je bio zahtevno dete. Imao je grčeve i stalno je kenjkao. Ali ovaj
mališa je pravi anđelak.
 - Zdravo, šećeru - obratila se Mardž Henriju. - Da li me se sećaš?
Pričuvala sam te nekoliko puta.
Henri ju je nagradio balavim osmehom.
- Pogledaj kako si porastao! - uzviknula je. - Ooo, dobio si i
zubić! Ti si jedan medenjak! - Okrenula se ka mami. - Mnogo je
sladak.
- I mnogo liči na Brajsa. I on je bio tako tršav, sa krupnim
plavim okicama. Baš kao i Tom - uzdahnula je.
Mardžori se malo zbunila, ali ništa nije rekla.
- Mama... - zaustio sam.
- Nema svrhe da poričemo - nastavila je. - Nemojte da vam bude
neprijatno, ali, Brajse, ti si pljunuti otac. Negde imam Tomovu sliku
kad je bio beba. Kad poređam slike sve trojice jednu kraj druge,
izgledaju kao identične trojke.
- Genetika je čudo - rekla je Mardž. - Pogledajte samo mog tatu i
Džoa a, bogami i Tajsona, mada Džo najviše liči na tatu. Upravo smo
saznali da Melani nosi dečaka, pa se pitam da li će i beba ličiti na njih
ili će biti plavokosa i zelenooka na mamu.
- Dečak! Dečaci su najbolji, je li tako, Henri? - upitala ga je
mama, ljubeći ga. - Kako je Melani?
- Odlično. Trudnoća protiče bez ikakvih problema, što je pravo
čudo u njenim godinama.
- Četrdeset i nisu neke godine - rekla je mama. - Šta bih ja dala
da se vratim u te godine...
- Slažem se, a Melani izgleda deset godina mlađe, ali lekari su
rekli da su to pozne godine za trudnoću. Ovo je Džou i njoj verovatno
poslednja šansa da dobiju dete.
- Stvarno je divno što sve protiče bez problema. A kako je Džejd?
- Ne tako dobro, ali drži se.
 - I meni je stalno bilo muka dok sam nosila Brajsa. Ali sve se to
zaboravi kad se beba rodi.
- Kako je Džejd sada? - umešao sam se. Nisam više mogao da
ćutim i zurim u njih troje kao oduzet.
- Dobro je - odgovorila je Mardž. - Malopre sam je videla. Tajson
je stao da uzme smuti.
- Zar nešto nije bilo u redu? - zapitala je mama.
- Nisi joj ispričao? - obratila mi se Mardž.
- Nisam hteo da brineš, mama. - Na brzinu sam joj ispričao šta
se dogodilo, a onda se setio zašto nisam ništa spomenuo dosad.
Trudio sam se da ne mislim na Mardžori, a Džejd je njena
najbolja drugarica. Kad bih pričao o Džejd, mislio bih na Mardž.
Istina je da mi je Mardž neprestano u glavi, ali moram makar da
pokušam da prestanem da mislim stalno na nju.
- Baš mi je drago što je sve u redu sa bebom i Džejd - nadovezala
se mama. - Moram da nahranim Henrija. Zašto ne ostaneš na ručku,
Mardž? Mislila sam da napravim sendviče sa slaninom, zelenom
salatom i paradajzom i avokadom.
Mardžori je malo ustuknula. Da li da se umešam? Da li ću ispasti
magarac ako oćutim?
- Da, pridruži nam se, molim te - progovorio sam, trudeći se da
ne zvučim suviše željno. Odlično mi je pošlo za rukom, jer sam te reči
rekao jednoličnim tonom, kao da ih je izgovorio robot.
- Upravo sam popila smuti - odgovorila je. - Nisam gladna, ali
hvala vam na ponudi.
- Nema problema. Pretpostavljam da je sendvič sa slaninom
suviše prost za vrhunsku kuvaricu poput tebe nasmejala se mama.
- Mora da se šalite. Obožavam sendvič sa slaninom.
- Naravno da se šalim, dušo. Znaš da si ovde uvek dobrodošla; i
ti i tvoja braća.
 Ponovo sam osetio da treba da se uključim u razgovor. - To se
podrazumeva.
Mardžori mi je uputila osmeh koji nisam uspeo da protumačim.
- Znam da treba da nahranite mališu - rekla je. - Idem ja.
Sigurno sam potrebna kući da pomognem Džejd.
Ali potrebna si i nama ovde.
Te reči su mi bile navrh jezika, i jedva sam uspeo da ih
progutam.
Nisam spreman da se suočim sa istinom koju nose, niti ću ikad
biti.
 21.

Mardžori

Kakva greška! Pokupila sam se na brzinu i napustila kuću

Simpsonovih. Što dalje od Brajsa i njegovog hladnog držanja.
Stvarno me je uznemirilo njegovo ponašanje prema meni.
Na neki način, uplašila sam se i za njegovog sina. Nadam se da je
u stanju da Henriju pruži malo više ljubavi i nežnosti nego što je
pokazao prema meni.
Glasno sam frknula dok sam ulazila u auto. Ljubav? Nema tu
nikakve ljubavi između Brajsa i mene. Možda ja gajim neka osećanja
prema njemu, ali očigledno je da nisu uzvraćena, niti će ikada biti.
Moram da se pomirim s tim. Sad je Henri mnogo važniji. Malom
je potreban otac, a ja ću pokušati da se klonim Brajsa koliko god
mogu. Naravno, ako prihvati ponudu moje braće i useli se u
gostinsku kuću, to neće biti lako izvodljivo.
Ali daću sve od sebe, za Henrijevo dobro.
Moram da požurim kući i pobrinem se za Džejd. Usput ću
pokupiti dečake iz škole. Malo je rano, ali glupo je da ih ostavim da
idu autobusom, kad sam ja već u gradu. Osim toga, sigurno su
nestrpljivi da vide svoju mamu.

*
 Povezla sam dečake i vratila se na ranč. Doni je utrčao u kuću da
vidi Džejd. Dejl je, tih kao i uvek, hodao pored mene.
- Kako je bilo u školi? - upitala sam ga.
- Važi - odgovorio je.
Dejl je u petom razredu, a Doni u drugom. Resili smo da nikom
ne otkrivamo njihovu prošlost i sve užase koje su đoživeli. FBI je
imao dovoljno dokaza da sve umešane, one koji su preživeli, stave iza
rešetaka, i nije bilo potrebe da i dečake uvlačimo u istragu. Umesto
toga, postarali smo se da im obezbedimo svu pomoć potrebnu da se
izbore sa traumom. Nismo želeli da prođu kao Tajson - naš otac je
potpuno potisnuo sve što se dogodilo i njemu i ostaloj braći, i niko im
nije pružio pomoć sve dok nisu odrasli. Tada su sva trojica pronašla i
ljubav svog života, i to je bilo najbolja terapija.
Međutim, Brajs Simpson je svetlosnim godinama daleko od
ljubavi i zaceljenja. Znam šta moram da uradim. Treba da poslušam
Džejd i vratim se svom životu. Ali ne još, ne dok se ne bude porodila i
beba ne navrši nekoliko meseci. Osim u slučaju da se Felisija vrati
ranije sa odsustva.
Dakle, predstoji mi celibat još nekoliko meseci. Ubeđivala sam
sebe da to neće predstavljati problem.
- Hoćeš da ti spremim užinu? - upitala sam Dejla.
Potvrdio je. - Napraviću je sam.
- Važi, dušo. - Mislim da je najbolje da ne gnjavim Dejla previše.
Najmirniji je kad je sam, a Melani me je uverila da je to sasvim
normalno. Treba da ga pustimo da nam se sam otvori kad oseti da je
spreman.
Džejd je sedela u krevetu, a razdragani Doni je sedeo kraj nje i
ćeretao o događajima iz škole.
- Ćao, Mardž - rekla je. - Hvala ti što si dovela dečake kući.
Upravo sam saopštila Doniju uzbudljive novosti.
- Kakve novosti?
 - Baš kad smo stigli kući, Tajsonu su javili da će papirologija oko
usvajanja biti gotova iduće nedelje. Svi treba da se pojavimo pred
sudijom u Grand Džankšenu, a želimo da i ti pođeš s nama.
- Zbog čega?
- Ti ćeš da budeš kuma dečacima, naravno!
- A šta je to “kuma”? - upitao je Doni.
- Kuma je osoba koja te voli isto tako puno kao tata i ja - zagrlila
ga je Džejd.
Nasmejala sam se. - A kuma takođe da je najbolje poklone.
- Pa onda ću ja da imam tri mame?
- Može i tako da se kaže - rekla je Džejd. - Imaš mamu na nebu,
imaš mene i tetku Mardž.
- Pa to je sjajno! Idem da kažem Dejlu! - skočio je s kreveta,
- On užina u kuhinji - rekla sam mu. Nakon što je Doni izašao,
okrenula sam se ka Džejd. - Veoma sam počastvovana. Zaista.
- Niko drugi nije dolazio u obzir. Takođe, ti ćeš da budeš i bebina
kuma.
Preplavio me je talas sreće.
Džejd je nastavila: - Ako uspem da iznesem trudnoću.
- Hej - potapšala sam je po ruci. - Otkud sad to? Tajson kaže da
je sve u redu, i da je sve što se događa normalno.
- Znam. Ipak se plašim. Bolje rečeno, potpuno sam
prestravljena.
Zagrlila sam je i pokušala da smislim nešto utešno; jedino što
sam uspela da izgovorim bilo je: “Ti si najhrabrija žena koju znam.
Izguraćeš ti ovo i podarićeš nam predivnu prinovu.”
Zakikotala se u neverici. - Hrabra? Ja? Mene su ponizili pred
oltarom i uspela sam da se izborim s tim. To je sve. Melani. Rubi.
One su hrabre.
 Morala sam da se složim s tim. Moje druge dve snaje su prošle
kroz pakao. Melani je bila oteta i ostavljena da umre u zaključanoj
garaži, da se uguši od izduvnih gasova iz automobila, a Rubi je
preživela napad svog oca i starala se sama o sebi od svoje petnaeste
godine. Obe su neverovatne! Ali takva je i moja najbolja drugarica.
- Ne možeš sebe da porediš s njima.
- Mogu i hoću. Pogledaj samo Melani. Ima četrdeset godina i ne
oseća trudnoću. Ja sam u savršenim godinama za reprodukciju, a
opet, stalno me nešto muči. Ništa ne umem da uradim kako treba.
Odmakla sam se i pogledala je pravo u oči. - Otkud sad to,
Džejd?
- Ne znam. U stvari, znam. Dok smo se vraćali iz bolnice pričala
sam s mamom, htela sam da joj javim šta se dogodilo, i ona mi je
rekla kako je lako podnosila trudnoću.
Nisam baš luda za Džejdinom majkom. Nekad je bila
supermodel, a po mom mišljenju, Bruk predstavlja oličenje
samoživosti i sebičnosti. Sad bih je rado ošamarila da je tu.
- Pod jedan, Bruk je bila mlađa od tebe kad je ostala u drugom
stanju. Pod dva, koga je uopšte briga za to? Ti nisi Bruk Bejli. Danas
sam baš razgovarala sa Evelin Simpson i ona je rekla da je imala
mučnine sve vreme dok je nosila Brajsa. Mislim da je tad bila baš
tvojih godina.
- Mislim da je bila nešto mlađa.
- Vidiš? Stvarno mi je žao što se ovako zlopatiš, ali iznećeš
trudnoću i bićeš majka troje predivne dece.
- Onda sam završila. Nema šanse da ponovo prolazim kroz sve
ovo, Mardž. Troje je dovoljno.
- Možda ćeš promeniti mišljenje kad uzmeš bebu u naručje.
- Ne znam. Nadam se da u trudnoći nećeš proći kao ja.
- Zasad ne moramo da brinemo o tome. To se neće dogoditi u
skorijoj budućnosti. - Nikada, preciznije rečeno.
 - Kako je s Brajsom?
- Grozno. Videla sam ga danas, i bio je hladan kao led prema
meni.
- Daj mu malo vremena.
- Vremena?
- Da. Prošao je kroz toliko toga. Još nije spreman.
- Kako nije spreman? Spavala sam s njim! - ispalila sam kao iz
topa.
Džejd je razrogačila oči. - Opa! Kad?
- Noćas.
- Dok sam ja bila u bolnici?
Potvrdila sam.
- I?
- Bilo je neverovatno - rekla sam prisećajući se. - Mislim, bila
sam sa muškarcima i pre njega, ali nikad nisam iskusila ništa ni
približno ovome.
- To je fenomenalno!
- Baš i nije. Jutros nije mogao da dočeka da pobegne. Morao je
da ostane, zbog sastanka sa Džoom i Rajanom. Ustala sam da
nahranim dečake i spremim ih za školu, a onda sam se sklonila. Nije
mogao ni da me pogleda, Džejd. Osećala sam se kao govno.
- Ali... za vreme?
- Misliš za vreme seksa?
- Za vreme vođenja ljubavi.
Osećala sam se kao da vodimo ljubav, dok je trajalo, ali nisam
htela da dozvolim sebi da se uljuljkam u tu zamisao, ma kako
primamljiva bila. Pogotovo kad je onako pobegao. - Bio je pažljiv,
divan, strastven, ljubavnik kakav se samo poželeti može.
 - Opala!
- Da li je to sve što imaš da kažeš?
- Samo sam iznenađena - odgovorila je. - Mislim, ne zato što je
seks bio dobar, nego zato što je podvio rep nakon toga. Koliko ga
poznajem, on je osećajan momak.
- Jeste - saglasila sam se. - Ili je bio takav. Prilično je podsećao
na Rajana. Uvek nasmejan i spreman na šalu. Izgleda da je ta strana
njegove ličnosti nestala zauvek.
- Nakon što je doznao istinu o svom ocu, pretpostavljam.
- Da, naravno. Dobro, mogu da ga razumem, ali mislila sam... -
zastala sam. Šta sam mislila? Ako ćemo pravo, nisam nimalo
razmišljala. Oboje smo se prepustili hormonima.
- Šta si mislila?
- Ma ni o čemu. Možda sam se samo zatekla na pravom mestu u
pravo vreme. Bila sam se zainatila da mu pokažem da nisam više
mala devojčica sa jednorozima na zidovima sobe.
- Rekla bih da si uspela.
- To sam i ja mislila.
- Ne bih rekla da je problem u jednorozima - rekla je Džejd.
- Nego u čemu?
- U samom Brajsu. Možda ne želi da ti natovari celu porodicu na
vrat.
- Ali ja Henrija obožavam.
- Znam, a zna i on. Ali tu je i njegova majka. Ona potpuno zavisi
od njega i Henrija.
- Meni to ne smeta.
- To sad kažeš... - Odmahnula je glavom. - Tajson je bio divan
dok je moja mama živela s nama, ali znam da mu je išla na živce.
 - Evelin nije ista kao Bruk. Zapravo, ona je potpuna suprotnost.
- U pravu si.
Odjednom sam se zapitala da li je Tajson pomenuo Kolina pred
Džejd. Pitaću ga, pre nego što ispričam Džejd kako sam naletela na
njega u kafeu. Ne želim da je uznemiravam kad je ionako
izbezumljena od brige zbog bebe.
Doni se vratio, vukući Dejla za sobom. Iskoristila sam to da
odem. Moram da porazgovaram sa Tajsonom.
 22.

Brajs

Pridružio sam se Henriju i majci za stolom i rekao joj da idem

malo da se prošetam kako bih razmislio o ponudi Stilovih.
U stvari, samo sam hteo malo da budem sam. Između sanjarenja
o Mardžori, razmišljao sam o pozivu Teda Morsa. Kog đavola je on
hteo? Ako je naumio da mi iskamči pare, na pogrešna je vrata kucao.
Ja sam švorc. Stilovi su puni kao brod, a ni oni ni ja ništa ne
dugujemo Morsovima.
Ja nisam odgovoran za zlodela svog oca.
Ipak, nije mi bilo svejedno.
Tedov sin je doživeo nezamislive stvari od strane mog oca.
Da sam imao i približno para kao Stilovi, razmislio bih o tome da
Kolinu dam nešto. Ali njegovom ocu? Malo sutra. Pokušao je da
smesti mom najboljem prijatelju zločine mog oca. Od mene će dobiti
šipak.
Hodao sam gledajući u izloge na glavnoj ulici. Zaustavio sam se
ispred cvećare. U izlogu je stajao buket žutih ljiljana kakve sam video
na stolu u Mardžorinoj kuhinji. Stajao sam tako, silno želeći da joj
kupim cveće. Savladao sam tu želju i zavukao ruke u džepove.
Nemam ja novca da ga trošim na skupo cveće, kao ni snage da
započinjem emotivnu vezu - naročito s Mardžori Stil, koja zaslužuje
sve najbolje na svetu.
Dok sam tako tumarao, nabasao sam na studio za tetoviranje.
Cesto sam pomišljao da uradim neku tetovažu. Samo, nikad ne bih
uradio feniksa. Možda zmaja. Ili orla. Onako rasejan, uhvatio sam se
za kvaku i ušao.
- Ćao - pozdravila me devojka sa onim šiljcima od kose na glavi, i
s milion pirsinga. - Izvoli?
- Samo razmišljam. Jel’ imate neke kataloge?
Pokazala mi je na sto na kome je bilo nekoliko debelih albuma. -
Gledajte do mile volje.
Seo sam, odabrao najdeblji i stavio ga u krilo. Prelistavao sam ga
na brzinu, tražeći neku sliku koja bi mi privukla pažnju.
Pojavila se jedna.
Nije ono što sam hteo, već feniks kakvog je Rubin otac imao na
podlaktici, isti onaj feniks koji je mučio i spasao Tajsona dok je bio u
zatočeništvu. Teodor Matijas se istetovirao pre mnogo godina,
koristeći ime Majlo Sančez.
Brzo sam okrenuo stranu. Nisam mogao da poreknem da je slika
prelepa, ali Stilovima i meni značila je mnogo više od lepe slike. Bila
je simbol zlog čoveka, čoveka koga smo svi hteli da zaboravimo.
Možda to s tetoviranjem i nije tako dobra zamisao. Nisam imao
pojma šta tražim. Ljudi su verovatno dolazili sa određenom
predstavom šta žele da istetoviraju, za razliku od mene.
Kad bih samo mogao da nađem nešto što bi jednostavno
precrtalo mog oca.
Što bi ga poništilo...
Nervozno sam sklopio album. Ovo je tako glupo. Dozlaboga
glupo. Tetoviranje nije neki magični štapić koji je mogao da mi sredi
život.
Možda je vreme da porazgovaram s nekim. Da stvarno
porazgovaram s nekim. Vratio sam album na sto i krenuo napolje.
Dok sam otvarao vrata, naleteh na poznato lice.
Lice koje mi je poznato samo “zahvaljujući” mom ocu.
 Kolin Mors.
Kosa mu je porasla, nakon što ga je moj otac obrijao na nularicu.
Nakašljao sam se.
– Jel´ mogu da prođem?
Kolin je pognuo glavu kao da će me propustiti, ali se nije mrdao
s mesta.
To mi baš nije trebalo. Još jedan podsetnik na to koliko ličim na
psihopatu koji me je napravio.
Šta da radim? Da pobegnem? Ili da mu se javim? Da mu kažem
da mi je žao što mu je moj otac priredio pakao?
Ništa od toga mi se nije činilo ispravnim. Ovog nedužnog
momka, koji još nije prevalio tridesetu, tako su surovo maltretirali,
da nisam mogao ni da zamislim.
A maltretirao ga je moj otac.
Nije rekao ništa, samo se skamenio, vrata su i dalje bila širom
otvorena dok je piljio u mene. Da li zna da me je njegov otac zvao?
Da li je možda znao zašto me je pozvao? Hteo sam sve to da ga pitam,
ali nisam mogao ni da beknem.
- Hej! - uzviknula je devojka iza pulta. - Možete li da zatvorite
vrata? Ulazi hladnoća.
Vreme je, zapravo, bilo lepo za početak februara, ali je Hejli,
kako joj je pisalo na pločici, nosila kratku crnu majicu na bretele,
nesumnjivo kako bi se šepurila sa svoja tri pirsinga u pupku.
Napravio sam korak unazad i pustio Kolina da prođe. - Izvinite -
obratio sam se Hejli. A onda sam, pošto sam se osećao glupo što se
pravim da ga ne poznajem, upitao Kolina: - Po tetovažu, a?
On klimnu glavom.
- Ti si Kolin? - upitala ga je Hejli.
On ponovo klimnu glavom.
 - Uđi. Trevor te čeka. Još si nevin, a?
Okrenuo sam glavu i zablenuo se u Hejli.
- Aha - odgovorio je Kolin.
- Nevin? - nisam mogao da se uzdržim.
- Da, nevin. Ovo mu je prvo tetoviranje - objasnila mi je Hejli.
- A-haa - i ja sam klimnuo glavom. - Pa onda sam i ja nevin.
- Jeste našli nešto što vam se dopalo?
- Pa, ne baš. Ništa mi posebno nije zapalo za oko.
- Dobro, samo vi razmislite - rekla mi je , a onda se obratila
Kolinu: - Ajde za mnom.
Trebalo bi da odem. Trebalo bi odmah da izađem na ta vrata. Ali
nisam mogao. Jednostavno nisam mogao da se pokrenem.
Zanimalo me je šta će Kolin istetovirati. I gde. I zašto se tetovira
ovde, u Snou Kriku, gradu u kom je živeo njegov silovatelj.
Kad je Kolin nestao u zadnjoj prostoriji, Hejli se vratila. - Još ste
ovde?
- Aha.
U čudu je izvila obrvu. - A... zašto, moliću?
- Radoznao sam.
- Šta vas zanima?
- Zanima me šta će Kolin da istetovira.
- Vi ste mu prijatelj? Pitam, zato što vam se uopšte nije obratio.
- Pa, nije mi baš prijatelj. Više poznanik.
- Zašto vas onda zanima njegova tetovaža?
Nisam imao baš puno para, ali sam izvadio iz novčanika
dvadeset dolara i gurnuo novčanicu ka Hejli. - Samo mi recite šta
tetovira.
 Uzela je novac i strpala ispod majice. - Naravno. Nemamo
ugovor o poverljivosti s klijentima, ili tako nešto. Niste morali da mi
platite.
Jebiga. Ali nisam joj tražio da mi vrati pare. - I?
- To je nešto što je sam smislio. Prilično umetnički, zapravo. -
Ona izvadi parče hartije i dade mi je .
Zamalo se nisam zagrcnuo.
Bila je to lobanja. Lobanja kojoj je nedostajala leva strana. Sva
crna, osim očiju zmije koja je gmizala iz šupljine. Viđao sam slične
slike, ali zmija je obično imala crvene oči.
Ne i ova.
Ova je imala plave oči.
Kao moj otac.
Kao ja.
Ispod nje je crnim slovima bilo nešto ispisano.
Spasi se.
 23.

Mardžori

Zatekla sam Tajsona u njegovoj radnoj sobi, dok je telefonirao.

Pokretom mi je pokazao da uđem. Ušla sam i sela za sto. Stolica je još
bila topla.
Da li je u njoj danas sedeo Brajs?
Moguće, ali to što je stolica topla nema nikakve veze s tim. Prošli
su sati otkako je on otišao. Bože, baš sam smešna.
Tajson je završio razgovor. - Jel’ Džejd dobro?
Klimnula sam glavom. - Momci su s njom, tako da sam je
ostavila. Moram nešto da te pitam.
- Šta?
- Jesi li joj rekao za Kolina?
- Nisam. A ti?
- Ne. Htela sam prvo tebe da pitam.
- Dobro si uradila. Neću da je sad išta uznemirava. Još uvek je
izbezumljena od mogućnosti da izgubi bebu. - Uzdahnuo je. - Iskreno
da ti kažem, i ja sam.
- Ma nećete izgubiti bebu.
- To ne može niko da nam jamči, osim toga, imala je problema.
- Znam. Ne pomaže ni to što joj je Bruk tu pred nosom, i govori
joj kako je lako podnela trudnoću.
 Tajson prođe prstima kroz kosu. - Glupa kučka! Izvini. Znam da
mi je tašta, ali nek se nosi.
- Stvarno je gadna - složila sam se. - Džejd se stvarno trudi da
uspostavi dobar odnos s njom, ali Bruk nema pojma šta znači biti
roditelj.
- Pričaj mi nešto o tome - rekao je nervozno. - Ja ću se pobrinuti
za Bruk.
- Tajsone...
- Zaboga, Mardž, Neću joj ništa uraditi. Džejd je rešila da bude
dobra s njom, i ja to podržavam. Ali bolje bi joj bilo da se posveti
svojoj ćerki, jednom u životu.
- Potpuno se slažem s tobom, Taj se.
- Rešiću ja to.
- U međuvremenu moram nešto da ti kažem. Kolin hoće da
razgovara sa Džejd. Hoće da ja sredim da se vide.
- Aha, kako da ne. Ništa od toga.
- Pretpostavljala sam da ćeš to reći. Očigledno je zbog toga došao
u Snou Krik.
- Pa može da pozove.
- Izgleda da hoće da je vidi.
- Ionako nema njen broj - nastavio je Tajson. - Tako će i da
ostane.
- Tajse, od svih lju...
- Stani. Ne sviđa mi se Kolin Mors, ali shvatam. Ja sam jedini
koji zaista shvata, pored mojih sinova. - Trgao se. - Bože.
- Tajse, nemoj.
- U redu je. Ne vredi da bežim. Melani mi je objasnila da tako
mora. Ali Kolin i Džejd imaju priču, koja se završila tako što joj je
srce bilo slomljeno i što je doživela poniženje. Bolje mu je da je se
kloni.
- Složila bih se s tobom.
- A zašto se tebi obratio?
- Mislim da nije to planirao. Sreli smo se u kafeu. I...
- I šta?
- Pa, nekad smo se družili, Tajse. Bio je veren mojom najboljom
drugaricom. Mislila sam da je dobar momak. Znam ga još sa prve
godine koledža. I ja sam bila iznenađena kao Džejd kad se nije
pojavio na njihovom venčanju. To nije ličilo na njega.
- E pa, meni je drago što se nije pojavio. Inače se Džejd i ja ne
bismo upoznali.
- I meni je drago. Ti i Džejd ste kao stvoreni jedno za drugo.
Ipak...
- Slušaj. Uplašio se. Nije on prvi koji je ispao kreten na dan svog
venčanja. I sada je - baš sada - našao da se kaje. Dođavola, pokajao se
još kad se pojavio ovde i kad sam mu zatvorio oko.
Nakašljala sam se. - Ne treba baš da se hvališ time.
- Možda, ali ne kajem se. Zaslužio je to zato što je povredio
Džejd.
- Nisi ti to zbog toga uradio, Tajse.
Zacerekao se. - U pravu si. Uradio sam to iz ljubomore. Ne
razmišljajući. Zbog toga sam dobio iz tejzera i završio iza brave.
- Vala jesi.
- Zašto mi govoriš sve to? Misliš da bi Džejd trebalo da razgovara
s Kolinom?
- Iskreno, ne znam. Samo znam da je Kolin svojevremeno bio
dobar momak, a da je sad, posle svega što je prošao...
 - To što je prošao kroz pakao ne znači da je zaslužio samilost.
Meni se niko nikad nije smilovao.
- Tajsone, niko nije znao. Nisi ni tražio samilost.
- Nisam. Da li ti je palo na pamet da možda ni on ne traži da ga
neko žali?
Počešala sam se po glavi, - Nije. Stvarno nisam o tome
razmišljala.
- Da li ti je palo na pamet da on možda krivi Džejd zbog onog što
mu se dogodilo? Da nije ušla u vezu sa mnom, ništa od ovog se ne bi
desilo.
Sada sam se već osećala glupo. - Pa... nije.
- Ne krivi sebe. Ali veruj mi kad ti kažem. Kad čovek prolazi kroz
nešto strašno, stalno se pita ’šta bi bilo da...’ Mene je to godinama
proganjalo.
- Žao mi je , Tajse.
- Nemoj da ti bude žao.
- Ali ti sve to gledaš iz drugačije perspektive, koju ja ne mogu da
dosegnem,
- Drago mi je da ne možeš, sestrice.
Klimnula sam glavom, grizući se za usnu. – Misliš da Kolin gleda
na Džejd kao na nekog iz svog nekadašnjeg života, života koji bi voleo
da vrati?
- Pa, tako nekako. Ne znam. Nagađam. Ali to ima smisla, zar ne?
Nisam mogla da poreknem. - Znači, umesto da ga pustimo da se
vidi sa Džejd, koja je deo njegovog nekadašnjeg života, bolje mu je da
se suoči sa sadašnjim životom.
- Tako je. I to mu govori neko ko se decenij ama nije bavio
sopstvenim sranjima. To je mnogo dugo, baš dugo.
 Klimnula sam glavom. Ništa nisam imala da dodam na to. Siroti
Tajson sam je propatio, bez ičije pomoći, veći deo svog života, a ja
ništa nisam znala sve do pre nekoliko meseci.
Onda je nastavio: - Ne želim da se iko igra Džfejdinim
emocijama, a upravo to bi se desilo kad bi se videla s njim. To i Bruk
radi. A ja ću tome stati ukraj. Džejd ima dovoljno svojih problema.
Ponovo sam klimnula glavom. - Shvatam i slažem se s tobom.
Kolin se neće videti sa Džejd.
- Niti će razgovarati s njom.
- Tako je. Imam njegov broj - rekla sam i izvadila njegovu
vizitkartu koju mi je dao u kafeu.
- Daj mi to. Blokiraću ga na Džejdinom telefonu, u slučaju da
ima njen broj!
Dadoh mu vizitkartu.
Bila je to ispravna odluka. Zbog Džejd.
Međutim, prošla me je neka jeza niz kičmu. Kolin neće nestati.
Svašta će se tu još dešavati.
Ovo nije gotovo.
 24.

Brajs

Prelistao sam onu knjižurinu, čekajući da me neka slika obori s

nogu, i evo, upravo se to dogodilo.
Sa Kolinovim crtežom.
To je tetovaža koju sam hteo.
Zar to nije bolesno? Taj crtež je nesumnjivo rezultat patnje koju
je moj otac naneo njegovom autoru. Zašto me, kog đavola, baš ta
slika toliko privlači?
- Sam je ovo nacrtao?
- Tako kaže - Hejli je slegnula ramenima. - Ovde ne
proveravamo autorska prava. Ako neko hoće da mu stavimo logo
koka-kole, dobiće logo koka-kole.
- Šta, neko je stvarno hteo da mu se istetovira logo koka-kole?
- Naravno. Mi ne postavljamo pitanja. Samo uradimo,
- Koliko košta jedna tetovaža?
- Zavisi. Najmanja je obično oko trista.
Jesam li ja to dobro čuo? - Dolara?
- Ne. Trista krompira - odgovorila je i prevrnula očima. - Dolara,
naravno. Gospode.
Ako je tako, onda ništa od tetoviranja. Bar ne danas. Mama i ja
moramo da pazimo na svaku paru dok ne počnem da zarađujem.
 Kad već pominjem zaradu, šta sam drugo mogao nego da
prihvatim ponudu Stilovih. Da sam drugačije uradio, ispao bih
sebičan. Samo moram da se klonim Mardžori.
Ako ona bude u glavnoj kući, a ja u gostinskoj, to neće biti
nimalo lako.
Izvadio sam telefon iz džepa i pozvao Džoa.

*
Nisam baš planirao da okončam dan na večeri, i to u najboljem
restoranu u Grand Džankšenu, ali mama je insistirala da odem.
Trebalo mi je da malo izađem, kazala je, i proslavim što sam
prihvatio ponudu Stilovih i što ću moći da obezbedim bolji život
svom sinu.
Melani je sva pucala od zdravlja i energije, ružičastih obraza i
plave, guste kose do ramena, koja se presijavala. Upravo je ušla u
opslednje tromesečje trudnoće. Halapljivo je zagrizla poveći komad
prvoklasnih rebaraca.
- Ne mogu da je stignem - smejao se Džo.
- Ma, daj, molim te - rekla je kad je progutala zalogaj. - Kad
budem jela kao ti, imaću sto pedeset kila.
- Ja ne vidim da si išta dobila na težini - rekao sam iskreno. -
Osim što imaš stomak, naravno.
- Ha! - prasnula je. - Samo uraem da sakrijem. Idem pravo u
teretanu sa Rubi, čim se beba rodi.
- Izgledaš savršeno kao uvek - dodao je Džo, s ljubavlju gledajući
svoju ženu.
Ljubav. Bože, toliko su bili zaljubljeni da je to već bilo neprijatno
gledati.
 Bio sam zaista srećan zbog njih, ali nije mi baš lako da gledam
braću Stil, koji su neviđeni papučari, posebno dok otkidam na
njihovu sestru,
- Pretpostavljamo da možeš da počneš iduće nedelje - rekao je
Džo. Tako ćeš imati nekoliko dana da se smestiš.
- Čekaj malo - umešao sam se. - Treba mi vremena da preselim
sve na ranč.
- Ne brini za to. Zvaćemo firmu za selidbe. Ti i Evelin ne morate
ni prstom da mrdnete.
Uzeo sam viljušku i počeo da čačkam krompir-pire u tanjiru. -
Ali moramo da se spakujemo.
- Oni će to uraditi.
- Ma mogu ja...
- Da, da, da. Znam da možeš. Ali nama će biti drago da ti
pomognemo. Smatraj to završenim, važi?
Uzdahnuo sam. - Slušaj. Nije da se žalim, ali vi mi, brate, mnogo
olakšavate. Pomalo se osećam kao socijalni slučaj.
Na to je Džo odmahnuo glavom, a u očima mu se videlo da... kao
da sam ga uvredio. - Niko od nas ne misli to. Daj, već smo pričali o
tome.
- Znam, ali...
- Nema tu nikakvo ’ali’. Prihvatio si ponudu. Potreban si nam, i
ako već možemo da ti olakšamo svu tu promenu, što da to i ne
uradimo.
Taman sam hteo da kažem nešto, kad mi je zazvonio telefon.
Pogledao sam da vidim ko je. Sranje. Opet Ted Mors.
- Jel’ moraš da se javiš? - upitao me Džo.
- Ma neću se javiti. Ted Mors.
- Kolinov ćale? - namrštio se Džo. - Đubre.
 - Džona - opomenula ga je Melani. - Pripazi na rečnik. Ovo je
otmeno mesto.
- Izvini. Ali znaš dobro šta mislim o toj barabi.
- Džona!
- U pravu je - uskočio sam. - Tip je pokušao da mu smesti.
- Razumem - rekla je. - Slažem se s vama. Kad vam kažem.
- Šta hoće, koji moj?
Melani je ovog puta samo zakolutala očima, očigledno umorna
od pridika o izražavanju u prilično tihom restoranu.
- Pozvao me jutros. Kaže da ima informaciju za mene i da hoće
da se vidimo.
- Šta si mu ti rekao?
- Koje crno viđanje, dođavola. Izvini, Melani.
- U redu je. Odustajem - odbrusila mi je .
- Rekao sam mu da mi kaže preko telefona, ali je nabacio da nas
FBI možda prisluškuje.
- FBI? Nema šta da pričaš s njim.
- To sam mu i ja rekao i prekinuo vezu.
Džo je počeo da vrti glavom. - Hoće da ti iznudi lovu. Zinulo mu
dupe.
- Pa što onda zove mene? Ja sam švorc.
- Možda je načuo za našu ponudu?
- Gde je mogao da čuje?
- Nemam pojma, ali mislim da ću pozvati detektivsku agenciju,
Mils i Džonson, da nam provere kuće, za svaki slučaj. Jesu skupi, ali
zato vrede. Mogu da provere i tvoju kuću.
- Ne moraju. Pogotovo ako se selimo.
 - A što se ne vidiš s njim? - upala je Melani.
- Zato što samo traži pare - odgovorio joj je Džo.
- Najverovatnije si u pravu - nastavila je - ali šta ako stvarno ima
neku informaciju? Mogao je pare da traži i preko telefona, jel’ tako?
- Dobro si to rekla - rekao sam - a sigurno zna da slabo stojim s
parama, - ja se, bogami, ne dam upecati - rekao je Džo. - Nešto mu je
na umu.
- Ako jeste - nadovezala se Melani - zar ne misliš da je bolje da
saznamo tačno šta mu je na umu? Možete ti i Brajs zajedno da se
vidite s njim. Ponesi Rouzi.
Tu sam se nasmejao. Rouzi je bio Džoov pištolj, koji je gotovo
stalno nosio sa sobom, privezan za gležanj.
- Nije ti loša ideja - rekao sam. - Prvo sam hteo da ga ignorišem,
ali moram priznati da me kopka šta ima da mi kaže.
- Ja mu ne verujem - kazao je Džo.
- Znam to. I to sa dobrim razlogom - otpio sam gutljaj burbona. -
Ni ja mu ne verujem, ali ako je u pravu, i ako FBI i dalje motri na sve
nas, moramo da saznamo zašto.
- Ma, blefira - bio je siguran Džo.
- Pa ajde da ga pitamo - predložio sam.
Pre nego što je Džo stigao bilo šta da kaže, odjednom se stvorio
konobar da nas pita da li ćemo uzeti nešto slatko i kafu. Kad smo
naručili, rekao sam: - Izvinićete me za trenutak. Idem u hol da ga
pozovem. Videću da li mogu da izvučem nešto iz njega.
- Jesi siguran?
- Aha. Tvoja slatka ženica me ubedila - nasrne šio sam se i ustao.
Kad sam pronašao dovoljno tihi ćošak u holu, pozvao sam ga.
- Ted ovde.
- Brajs Simpson ovde - rekao sam kratko.
 - Šta je, predomislio si se?
- Jesam. Reci mi gde i kad se vidimo.
- Prvo da razjasnimo nešto. Razgovaraću jedino sa tobom i samo
s tobom. Ne dovoditi mi obezbeđenje sa sobom.
Bio sam pomalo uvređen. Mislio je da nisam dovoljno snažan?
Mogao sam lako da ga oduvam. - Obezbeđenje? Misliš na Stilove?
- Oni su životinje.
- Džona Stil je životinja koja bi te mogla prijaviti zbog iznude -
podsetio sam ga.
- Misliš da ga se plašim? Imam najboljeg advokata u svom poslu.
- A misliš da Stilovi nemaju? - ovaj tip je nenormalan. Možda je
težak nekoliko miliona dolara, ali Stilovi su milijarderi.
Ostao je bez odgovora.
- Bogat si čovek. Zašto si mislio da ne bi bilo loše da probaš da
ucenjuješ Stilove, pojma nemam.
- Povredili su mi sina.
- Tajson mu je dao samo jednu vaspitnu.
- Zato što je pokušao da vidi svoju verenicu.
- Misliš bivšu verenicu - podsetio sam ga. U grlu mi je stajala
knedla. To nije ništa u poređenju sa onim što mu je moj otac učinio.
Ali nisam mu to rekao. Nisam mogao. Ipak, to je istina. Teška istina.
- Znaš šta ja mislim, Tede? - rekao sam. - Mislim da mene kriviš
za ono što je moj otac učinio Kolinu. To još i mogu da razumem,
pošto sam i sam otac. Pa zašto mi onda pomažeš? Zašto hoćeš da mi
kažeš tu neku informaciju? Tu nešto mnogo smrdi.
Cutao je nekoliko sekundi, a onda je rekao: - Nije još sve gotovo.
Federalci mi postavljaju pitanja. Postavljaju mi pitanja zato što neću
da im dozvolim da pričaju s mojim sinom.
 - Tvoj sin je odrastao čovek. Ne možeš ti odlučivati o tome s kim
će on da razgovara.
- Dosad sam ih držao podalje, ali upad na ostrvo nije prošao
najuspešnije. Moj sin nije bezbedan. Ti nisi bezbedan, Simpsone. A
nisu ni Stilovi.
 25.

Mardžori

Džejd se osećala bolje, pa sam se, pošto sam odvezla momke do

škole, odvezla do Grand Džankšena da vidim majku. Silno sam se
trudila da odem do centra jednom nedeljno, ali kako sam bila
potrebna Džejd i dečacima, to mi nije uvek polazilo za rukom.
Majka mi je izgledala prelepo kao i uvek, budući da nije imala
bore, a u kosi tek poneku sedu vlas. Takođe, kao i uvek, nosala je
okolo lutku bebe, koja je bila strašno realistički urađena - lutku za
koju je bila ubeđena da sam ja.
- Ćao, mama - rekla sam što sam radosnije mogla.
- Pssst - utišavala me, ljuljajući lutku. - Moram da uspavam
Anđelu.
Klimnula sam glavom. Šta li je onda mislila ko sam ja kad sam
joj se obratila s mam? Nisam imala pojma, ali to nikad nije
spominjala. Otkako su Dejl i Doni ušli u naš život, za nju su postali
mali Džo i Tajson. Rajan više nije postojao u njenoj u glavi, pošto nije
bio plod njene utrobe. Rajan je došao jednom da je vidi. Napokon,
bila mu je majka tokom prvih sedam godina njegovog života.
Posle te jedne posete, više nikad nije išao da je vidi.
To mu je bilo suviše bolno.
Bilo je bolno za sve nas. Donedavno smo svi mislili da je mrtva.
Dafni Stil je položila lutku u kolevku koja je stajala pored njenog
kreveta. Onda se okrenula ka meni. - Otkud ti ovde?
 - Htela sam samo da vidim kako si.
- Kao i obično. Dečaci su ponovo u kampu. Nedostaju mi.
Njeni lekari su nam rekli da je najbolje da igramo svoje uloge. -
Da - rekla sam. - I meni nedostaju.
- Ali je Bred navratio.
Ukočila sam se, kako se ne bih trgnula. Nisam htela da je
prepadnem. Nije spominjala mog oca još otkako je umro, pre
nekoliko meseci. - Je li?
- Jeste, navratio je. Tako lepo od njega. Uglavnom je u kampu sa
dečacima. Baš je dobar otac.
Imala bih da dodam nekoliko zamerki na tu tvrdnju, ali ne rekoh
ništa. Bred Stil nije bio baš primer dobrog oca, mada je ostao sa
nama dok nisam napunila osamnaest. Krio je od nas svoje tajne.
Velike tajne, računajući i onu da su on i naša majka oboje bili živi.
Takođe, nije bio za to da se Tajsonu pomogne posle njegove otmice.
Nikad mu neću oprostiti. A moja majka? Nije ona bila kriva što
je poludela. Poludela je zbog mog oca i onoga što je radio.
- Kada ti je bio otac? - upitala sam je.
- Mislim baš juče. Promenio se.
- Kako?
- Kosa mu je posedela, još malo pa skroz. Ali znaš, i on stari. Svi
mi starimo - nasmešila se i nagla glavu.
Dok sam tako gledala svoju majku, bilo je kao da gledam sebe za
trideset i kusur godina. Ja sam jedina ličila na nju. Džo i Tajson su
više ličili na oca, a Rajan, naravno, nije imao genetske veze s njom.
Ona poče ponovo da priča. - Čini mi se i kao da se smanjio. Znaš,
svi se mi smanjujemo s godinama, zar nije tako?
- Koliko se smanjio?
- Ne znam. Gledala sam ga u visini očiju.
 Čudno. Otac je bio najmanje petnaest, dvadeset centimetara viši
od nje. Svašta bih je pitala, ali nisam želela da je zbunjujem.
- Jesi sigurna da je to bio tata?
- Naravno. Ko bi drugi mogao biti?
Stvarno, ko bi drugi mogao biti? Pitaću sestru posle. - Jel’ bi
htela da ti čitam malo?
Često smo provodile vreme tako što bih joj ja čitala. Zivela je u
svom malom svetu, tako da nije ništa shvatala šta joj pričam o Džou,
Tajsonu i sebi, ili šta se dešava kod nas. Nije znala ni da su se oženili i
da obojica čekaju prinove.
- To bi bilo lepo - odgovorila je. - Hajde danas da čitamo
Ostinovu.
Majka je volela Džejn Ostin i Čarlsa Dikensa. Već sam joj
pročitala Emu i Velika očekivanja. Trenutno sam joj čitala Olivera
Tvista i Gordost i predrasudu. Čudno kako se uvek sećala koju
knjigu smo čitale.
Uzela sam knjigu sa stola, sela sam i otvorila je.
Pre nego što sam stigla da pročitam prvu reč, ušla je sestra. -
Vreme je za lek, gospođo Stil.
- Jel’ to ne može da sačeka? Ova predivna dama je baš krenula
da mi čita, a ja budem pospana posle pilula.
- Pa, mogla bih da vas pustim još petnaest minuta - sestra se
osmehnula.
- Čekajte - zaustavila sam je. - Mogu li da porazgovaram s vama
na trenutak? - upitala sam i glavom pokazala na hodnik.
- Naravno, gospođice Stil.
- Izvini, majko. Odmah se vraćam - krenula sam za sestrom u
hodnik.
- Da li je juče dolazio neki čovek u posetu mojoj majci? - upitala
sam sestru.
 - Žao mi je. Juče nisam radila. Ali možete da proverite u knjizi
poseta kad budete odlazili.
- Super. Hvala - upravo ću to i učiniti.

*
- Želela bih da vidim ko je sve posećivao moju majku prošle
nedelje - rekla sam službeniku na šalteru, nakon što se sestra vratila
da da mojoj majci lekove.
- Ime?
- Njeno? Dafni Stil.
- U redu - rekao je i dohvatio fasciklu. - Hm... čini se da je njena
poslednja poseta bila Mardžori Stil prošle nedelje.
- To sam ja.
- To vam je sve.
- Ona kaže da ju je juče posetio neki muškarac.
- Nemoguće. Svako ko dođe u posetu mora da se upiše.
Počela sam da dobujem prstima po pultu i da grizem donju
usnu. Majka je lako mogla da pogreši. Bila je mentalno bolesna i
živela u nekoj svojoj stvarnosti. Umislila je da joj je bio neki
muškarac u poseti.
Ipak, nešto mi nije dalo mira. Ako je već izmislila tog čoveka, zar
ne bi smislila nekoga koga je poznavala? Kaže da je to bio moj otac,
ali isto tako kaže da nije ličio na sebe.
- Možete li mi reći ko je pazio juče? - upitala sam. - Sestra sa
kojom sam malopre razgovarala kaže da juče nije radila.
- Hm... naravno - otvorio je drugi ekran na kompjuteru. - Lori je
bila jutros, a Bari je bio u popodnevnoj. Meri En je bila noćna smena,
ali mi ne dozvoljavamo posete noću.
- Da li ikako mogu da stupim u vezu sa Lori ili sa Barijem?
- Ne mogu da vam dajem njihove podatke. Žao mi je .
Iskrivila sam usne. - Dobro. A kada će ponovo biti na poslu?
- Lori je sada tu. Upravo je stigla.
- Odlično. Mogu li da je vidim?
- Sad ću je pozvati. Vi sačekajte u holu.
- Važi. Hvala.
Sela sam u malu čekaonicu. Posle nekoliko minuta, pojavila se
bucmasta sredovečna žena.
- Ja sam Lori. Vi ste gospođica Stil?
Ustala sam i pružilajoj ruku. - Zovite me Mardžori. Hvala što ste
došli, Čujem da ste juče radili, i da ste pazili na moju majku?
- Jesam. Gospođa Stil ne pravi nikakve probleme.
- Drago mi je . Ali imam nešto da vas pitam. Upravo sam bila
kod nje, i ona kaže da ju je juče posetio neki muškarac. Sedokosi
muškarac. Da li vam je to poznato?
- Nije dok sam ja bila u smeni, gospoja.
Stvarno mrzim kada mi se neko stariji - u stvari, bilo ko - obrati
sa “gospoja”. - Ona kaže da je to bio moj otac, ali moj otac je
preminuo. I imao je tek poneku sedu.
- Ne bih da vas zabrinjavam, gospojice Stil, ali ona je to
verovatno umislila.
- Sasvim je moguče, ali zar ga ne bi videla, da se tako izrazim,
onakvog kakvog ga je zapamtila? Čak je rekla i da se malo smanjio.
Kako to tumačite?
- Njoj nije dobro, gospoja.
 Da, da, da. Znam sve to. I moram da imam na umu da je u Dejlu
i Doniju videla malog Džoa i Tajsona, uprkos činjenici da dečaci
imaju zelene oči i plavu kosu. Ipak, nešto mi je tu smetalo. - Da li
znate kad Bari dolazi?
- Ja gledam samo u svoj raspored. Možete da pitate na šalteru.
- Dobro. Hvala vam na vašem vremenu, Lori.
- Nema problema - osmehnula mi se i izašla iz čekaonice.
Pošto sam saznala da Bari radi sutra po podne, otišla sam. Džejd
i momci me sigurno čekaju.
Trgnula sam se kad mi je stigla poruka od Tajsona. Dođi kući.
Moramo da razgovaramo.
 26.

Brajs

Skupio sam se u stolici poput gimnazijalca koji se krije od

profesorke. Mardžori je na putu ovamo, da se pridruži iznenadnom
sastanku u glavnoj kući na ranču. Džo. Tajson, Rajan i ja smo sedeli u
Tajsonovoj radnoj sobi i pričali o mom telefonskom razgovoru s
Tedom Morsom. Prekinuo je vezu posle zloslutne izjave da niko od
nas nije bezbedan.
- Blefira - rekao je Rajan.
- I ja to mislim - kazao sam - ali ipak treba da proverimo. Imam
sina. Tajse, ti imaš dvoje dece, a još ti i Džo očekujete prinove. Deca
se ne smeju naći u opasnosti.
- Tako je - složio se Džo.
Negodovao sam kad su rekli da će i Mardžori učestvovati u
razgovoru. Mlada je ona za te stvari, a već joj je svega bilo preko
glave. Zašto je sekirati još više? Međutim, na kraju su me nadglasali.
Na kraju krajeva, ona im je sestra. Njima sestra, a meni nije ništa.
Lagao sam samog sebe.
To mi je postalo još jasnije kad je tiho pokucala na vrata i ušla
tek kad ju je Tajson pozvao rekavši “uđi, sestrice”.
Ušla je u sobu, onako prirodno lepa, kao i uvek. Duga crna kosa
bila joj je podignuta u konjski rep, a na sebi je imala uske farmerke,
kratke kaubojske čizme i svetlozeleni top sa čipkanim bretelama.
Čoveče, kako su joj bila lepa ramena i ruke u toj majičici. A tek
poprsje...
 Od samog pogleda na nju mi se digao.
Ušla je hladnokrvno unutra. - Malo se osećam kao višak ovde,
među vama muškima.
- Nešto se sprema.
- Pričaj mi malo o tome. Jutros sam bila kod mame u poseti.
- Kako je? - upitao je Džo.
- Isto - odgovorila je Mardžori. - Ali tvrdi da joj je juče dolazio
neki muškarac. Tip sa sedom kosom, za koga kaže da je tata.
- Sa sedom kosom? - iznenadio se Tajson.
- Da. A i bio je nešto niži.
- Znamo da to nije bio tata - upao je Rajan. - On je mrtav. Svi
smo videli.
- Možda je to samo umislila? - pitao se Tajson.
- Moguće - odgovorila je Mardž. - Ali, ako je to u pitanju, zar ga
ne bi videla onakvog kakvog ga je videla poslednji put?
- Ti, znači, misliš da je neko stvarno bio kod nje?
- Nema podataka o tome da je iko bio. Proverila sam. Ali neko je
sigurno bio, neko koga je opisala, čak i ako misli da je bio tata. Znaš i
sam kako misli za dečake da ste vas dvojica - ona pokaza glavom na
Tajsona i Džoa - iako su plavokosi.
- Dobro - nadovezao se Rajan. - Ovo postaje sve zapetljanije. -
Potom joj je ispričao za telefonski razgovor koji sam sinoć imao sa
Tedom Morsom.
Pogledala nas je u čudu, a videlo sa da je čak malo prebledela. -
Opa! - bilo je sve što je rekla.
- Svi znamo da je Ted Mors pohlepan - rekao je Tajson. - I
šupčina. Reći će bilo šta samo da dobije neku kintu.
- Išla sam u školu sa Kolinom - počela je Mardžori. - Morsovima
pare ne trebaju.
 - To ne znači da ne bi želeli da imaju još - kazao je Džo. - Neki
ljudi stalno pokušavaju da na lak način dođu do još para. Nagledao
sam se toga otkako sam preuzeo ranč. Pored toga, kopile je spremno
i na iznudu, što znam iz ličnog iskustva. Loš je kao čovek.
- Znam to - Mardžori je klimnula glavom. - Ali Kolin nije. Ili
makar nije bio.
- Dobar čovek obično ne ostavlja mladu za oltarom - nadovezao
se Džo.
- To je tačno - rekla je. - I pokajao se zbog toga, što me tera da se
zapitam da li...
- Dođavola - prekide je Tajson. - Da li Ted ima vez i sa tim?
- Upravo to - kazala je.
- Pa onda treba da mu budem zahvalan - pokušao je Tajson da se
našali. - Da se Džejd udala za Kolina, sad ne bi bila sa mnom.
- To su samo pretpostavke - rekla je Mardž. - Možda uopšte
nisam u pravu. Rekao mi je da mu je otac rekao da je kukavica kad je
pobegao s venčanja.
- Ali ipak je moguće, zar nije? - rekao je Džo. - Da Ted stoji iza
toga na neki način?
- Jeste - složila se. - Možda je i moguće. A Kolin želi da se vidi sa
Džejd.
- Ne znam šta da kažem, Tajse - rekao je Džo zamišljeno. -
Možda bi Džejd trebalo da porazgovara s njim?
- Sada, kad ima problema sa trudnoćom? Teško bi me ubedio u
to i da je savršenog zdravlja.
- Šta ako njegov otac ima veze s tim što se ovaj nije pojavio na
venčanju? Možda hoće to da joj objasni?
- Džo se počeša po bradi. - Možda zna nešto o tome šta njegov
otac smera,
- Nema šanse - odbrusio je Tajson. - Ma, nema šanse.
 Na to se Mardžori pobunila. - Poznajem Džejd mnogo duže nego
ti, Tajse, i ti kao da joj ne veruješ. A ona je izuzetno jaka. Neće
dozvoliti da je Kolin poremeti. Neće uraditi ništa što bi njenu
trudnoću dovelo u opasnost.
- Ne moraš da mi govoriš koliko je jaka moja žena - odbrusio joj
je Tajson.
- Pa onda ga pusti da porazgovara s njom - dodao je Rajan.
- Jebi se, Raj - brecnuo se Tajson dok je ustajao. - Kad bi Teodor
Matijas ustao iz groba i hteo da priča s tvojom ženom, da li bi ti
pristao?
- Oladi, burazeru - javio se Džo.
- Kao prvo, taj psiho je priredio Rubi mnogo gore stvari nego što
je ostaviti nekog pred oltarom - objasnio je Rajan. - Te dve situacije
nimalo nisu slične. Veruj mi kad ti kažem. Ako bi Rubi htela da
razgovara sa svojim ocem, ja joj ne bih branio.
- Misliš da treba da pustim da Džejd odluči? - upitao je Tajson
nesigurno.
U tom trenutku je Mardžori ustala i suočila se sa svojim
srednjim bratom. - Da li ti uopšte čuješ sebe šta govoriš, Tajse?
Naravno da Džejd treba da odluči. Džejd ti je žena, a ne dete. Na njoj
je da odluči.
Tajson je pogledao u mene. - Šta ti misliš?
Nađoh se u nebranom grožđu. - Ja nisam član vaše porodice.
Moje mišljenje nije bitno.
- Čekajte, bre - upala je Mardž. - Jedina osoba čije je mišljenje
ovde bitno jeste Džejd. Gospode!
- Vidi, ti si nam kao brat od prvog dana - upao je Džo. Pored
toga, Ted Mors se tebi obratio. Naravno da imaš pravo glasa.
- Jel’ vi uopšte čujete šta ja govorim? - pobesnela je Mardž.
 Bože, bila je prelepa kad se naljuti. Sva se zajapurila. Šake su joj
bile stisnute u pesnice.
Pred očima mi se pojavila slika od sinoć. Usne i obrazi su joj i
onda bili ovako rumeni. A telo...
- Pa, Brajse? - čuo sam Džoov glas.
- Mardžori je u pravu.
- Hvala ti. Bar neko u ovoj sobi ima mozga - rekla je, ali se nije
udostojila da me pogleda.
- Kad bi tvoja žena bila usred komplikovane trudnoće... - počeo
je Tajson.
- Ja nemam ženu - prekinuo sam ga.
- Ali kad bi je imao, i ti bi se postavio zaštitnički, kao ja.
- Dobro, možda. Ali, ona je ličnost za sebe, a dosad nismo čuli
šta misli o svemu.
- Ona čak ni ne zna šta se dešava - objasnila je Mardž. U početku
sam se slagala sa tobom, Tajse. Bolje je ne izazivati sudbinu kad je
reč o Džejdinoj trudnoći. Međutim, ako se Ted Mors nameračio na
nešto, možda Kolin zna o čemu se radi. On je trenutno ranjiv i
bespomoćan, a posebno će biti osetljiv u njenoj blizini. Možda nešto
saznamo.
- Ali...
- Jaka je ona, Tajsone - bila je uporna Mardžori.
- Znam.
- A svima nam je jasno da osećaš potrebu da je zaštitiš - dodao je
Džo. - Raj i ja bismo isto tako reagovali zbog svojih žena, pa jel’ nije
tako?
- Naravno - složio se Rajan.
- Gospode. Dobro - popustio je Tajson. - Ali to zavisi od nje. Ako
ona kaže ne, odgovor je ne.
 - Pa naravno - rekao je Rajan. - Niko je neće siliti ni na šta.
- Mislim da će hteti da se vidi s njim - kazala je Mardž. -
Poznajem je. Posebno ako joj ispričamo celu priču.
- Neću da se sekira - rekao je Tajson.
- Ona je...
Sad je Tajson prekinuo Mardžori. - Da, znam da je jaka.
Razgovaraću s njom.
Malo sam se trgao kad mi je telefon u džepu zazvonio. Moja
majka. - Izvinite. Moram da se javim.
- Izašao sam iz sobe i javio se.
- Kaži, mama.
- Zlato, upravo je dolazio Ted Mors.
Osetio sam navalu adrenalina. Nisam mislio da Ted Mors može
biti opasan po nekoga, ali sam morao pod hitno da sklonim majku i
sina iz te kuće. - Šta je hteo?
- Tražio je tebe. Rekao je da mora da porazgovara s tobom o
nečemu važnom. Kazala sam mu da će morati da navrati drugi put.
Henri je plakao, a ja nisam znala šta da radim.
- I otišao je posle toga?
- Jeste. Izvinio se što smeta i rekao da mu se javiš.
- Dobro si uradila, mama. Ne brini ništa. Samo zaključaj i više ne
otvaraj vrata. Brzo ću doći.
- U redu je. Završavaj ti svoje poslove. Nije izgledalo kao da preti
ili tako nešto.
- Sigurna si?
- Jesam. Sve je u redu.
- Dobro. Zvrcnuću te ako ovo potraje. Ćao, mama.
- Vratio sam se u Tajsonovu radnu sobu.
 27.

Mardžori

- Mi o vuku...
Zadrhtala sam. I to samo zbog toga što je ušao u sobu. Dođavola.
- Kolin? - upitao je Tajson.
- Ne. Ted. Bio je kod mene kući pre nekoliko minuta. Keva ga je
otkačila.
- Samo je banuo na vrata? - upitao je Džo.
- Da. - Brajs je gurnuo telefon nazad u džep. - I to mi se nimalo
ne sviđa. Selimo se čim sve bude spakovano, možda i pre toga. Ted i
ja se sinoć nismo dogovorili da se vidimo. Samo je rekao da ćemo biti
u kontaktu, što je za njega značilo da mi se pojavi na vrata iznebuha i
prepadne mi majku. Trebalo bi da idem.
- Baš ima petlju - Džoove reči bile su više kao režanje.
- Da znaš - složio sam se, tek da kažem nešto.
- Ako nas federalci stvarno prate, zašto bi Mors to znao, a mi ne?
- upitao je Džo. I što bi dolazio kod tebe, ako već zna da ga prate? Ma
blefira.
- I ja to mislim - rekao je Brajs.
- Pa šta ćemo onda prvo? - upitala sam. - Da Džejd porazgovara
sa Kolinom, ili da se Brajs vidi sa Tedom?
- A što ne bi obe stvari istovremeno? - zapitao se Džo. - Možda
ćemo na taj način dobiti najviše informacija, i ako nam ispričaju
različite priče, znaćemo da Ted laže.
- Ili Kolin - rekao je Tajson.
Kolin je za Tajsona bio obična bitanga zbog onog što je uradio
Džejd. Za Džoa, Ted je bio zlikovac koji je pokušao da ga ucenjuje.
- Više se može verovati Kolinu - rekla sam.
- Misliš? - upitao je Brajs. - Zato što je Kolin preživeo pakao i
verovatno krivi sve nas zbog toga. Na kraju, to mu je uradio moj otac
i da Džejd nije srela Tajsona, Kolin sad ne bi ni bio ovde.
- I gde je tu tvoja krivica? - pitala sam ga.
- Pa nigde. Ali on je žrtva, i mora da nađe krivca - objasnio je
Brajs.
- Onda je zaboravio da sam ga ja spasio - rekao je Džo.
To je bilo tačno. Džo je spasio Kolina od kandži Toma Simpsona.
Kolin je bio na ivici da umre i verovatno bi umro da nije bilo Džoa.
- Svima nam je žao zbog onog što mu je moj otac priredio - rekao
je Brajs. - Mora da bude svestan toga.
- Tako je, objektivno - upao je Tajson.
- Objektivno?
- Recimo samo da shvatam kako mu je - uzdahnuo je Tajson.
Naravno da je Tajson razumeo. Bio je u nezavidnom položaju.
Kolin je povredio Džejd, tako da je želeo da ga mrzi. Pa ipak su bili na
neki način srodne duše, jer su obojica doživeli brutalnosti od Toma
Simpsona.
- Ja ću porazgovarati sa Džejd - rekla sam.
- Idem s tobom - Tajson je ustao.
- A ja ću pozvati starijeg Morsa i dogovoriti viđenje s njim -
nadovezao se Brajs.
- I ja ću s tobom - rekao je Džo.
 - Možda neće hteti da se vidi s tobom - natuknuo je Brajs.
- Zato mu nećemo ni reći - nasmejao se Džo. - Neću da ideš sam.
- Džo, umem da vodim računa o sebi.
- Misliš da se o tome ovde radi? Ti si u fazonu u se i u svoje
kljuse već trideset i kusur godina.
- Pa šta je onda u pitanju?
- Zato što će te preveslati, Brajse. Iskoristiće tvog oca protiv tebe.
Neću dozvoliti da dođe do toga. Pored toga, on i ja imamo
neraščišćene račune.
Rekla sam “idem ja”, a Tajson je krenuo za mnom da
razgovaramo sa Džejd.
Bila je u spavaćoj sobi, lepo obučena i dugo nije izgledala tako
dobro, tako da mi je bilo baš drago da je vidim takvu. Prvo je ušao
Tajson, a ja za njim.
- Ćao, plavojko.
Sva se ozarila. - Ćao i tebi.
- Mardž i ja moramo da razgovaramo s tobom.
- Jel´ sve u redu?
- Jeste, u redu je. Ali... Sranje. Ti joj reci. Još uvek nisam siguran
da je ovo dobra ideja.
Potanko sam joj prenela ono što Ted priča i rekla da sam srela
Kolina u kafeu. - Ako ti porazgovaraš s njim, možda otkriješ šta se
dešava.
- Važi, biće mi drago da odradim svoj deo - pristala je.
- I ja ću biti s tobom - rekao je Tajson.
- Tajse - umešala sam se. - Možda neće biti potpuno iskren ako ti
buljiš u njega.
 - Treba da zna da ću preneti mužu sve što budemo pričali -
predložila je Džejd.
- Tako je - rekla sam - samo, biće otvoreniji ako pričate nasamo.
- Ovaj... nisam sigurna da želim da budem nasamo s njim.
- A da ja budem s tobom? Mene se ne plaši kao što se plaši
Tajsona. Nekad smo se družili.
- Ne - rekao je Tajson odlučno. - Idem ja, ili neće ni razgovarati s
njim.
Frknula sam. - Tajse, prestani bar na trenutak da izigravaš
muškarčinu i razmisli šta je najbolje u ovim okolnostima.
- Menije važno šta je najbolje za moju ženu i moje dete.
- To razumem.
Uto je uskočila Džejd. - Mardž je u pravu, Tajsone. U tebi će
videti pretnju.
- Ja i jesam pretnja.
- Dobro - nasmešila se Džejd. - Izaći ću ja na kraj s Kolinom. Bili
smo zajedno sedam godina. Znam ga u dušu.
- I ja ću biti tamo da joj čuvam leđa - rekla sam.
- Ma biću ja dobro - rekla je Džejd. - Kolin ne može da utiče na
mene. Ne otkako sam srela tebe.
- Mrzim to što si bila s njim mnogo duže nego što se ti i ja
znamo.
- Pa? Vreme s tobom znači mi hiljadu puta više nego ono s njim.
Na neki način, on me doveo do tebe. U stvari sam mu dužna.
Tajson se mangupski nasmešio. - Tu imaš pravo. Da je došao na
venčanje, ti i ja se ne bismo sreli. A dugujemo mu šipak.
- Dugujemo mu sve - bila je uporna Džejd, nežno ga gledajući. -
Ne mogu da zamislim život bez tebe. Ti si ljubav mog života, Tajse.
On to nikad nije bio.
 Krenula sam prema vratima. Ovo postaje bljutavo. Džejd mi se
poverila da ona i Tajson nisu mogli da vode ljubav najmanje mesec
dana nakon što je krvarenje prestalo, ali ipak... - Izvinite me. Recite
mi kad budete hteli da zovem Kolina, Džejd.
Prošla sam pored garniture za sedenje i zatvorila vrata za
sobom.
I krenula pravo u čvrsti zagrljaj Brajsa Simpsona.
 28.

Brajs

Ruke su mi kao same od sebe obu jmile Mardžori i ja sam je

zagrlio.
Ali brzo sam se povukao. - Izvini - promrmljao sam.
- Nema problema. Gde si se zaputio?
- Samo da se pozdravim sa Tajsonom i vidim kako je Džejd.
- A sa mnom nisi nameravao da se pozdraviš? - pitala sam ga.
- Ovaj...
- Znao si da sam unutra s njima, zar ne?
- Da. Mislim... Jebi ga. - Postalo mi je vruće i neprijatno. Ovo je
smejurija. Imao sam trideset osam, a ne šesnaest godina.
Sklonila mi se s puta, pokazujući rukom na Tajsonova vrata. -
Samo izvoli, ali počeli su da cvrkuću kad sam odlazila, tako da sam te
upozorila.
Odšetala je laganim korakom niz hodnik u kuhinju.
Pa, uspela je da me odgovori od toga da se pozdravljam sa
Tajsonom.
Džo i Rajan su već otišli. Zašto sam se opet zadržao kod njih? Da
se pozdravim sa Tajsonom? Koja budalaština. Nas dvojica nismo ni
bili tako bliski.
Ostao sam kako bih još jednom video Mardžori Stil.
 Dođavola, baš sam se uvalio.
I opet dođavola, moram da se trgnem.
Braća Stil nisu imali pojma da bih rado kresnuo njihovu mlađu
sestru. Mardžori im to ne bi prijavila. Znao sam to nekako
instinktivno.
A bogami ni ja. Sva trojica su bili izuzetno zaštitnički nastrojeni
prema njoj.
Dođavola. Dođavola. Dođavola.
Stajala je pored otvorenog frižidera i razgleda šta ima unutra.
Kako je uspevala da izgleda tako seksi dok radi neke sasvim
obične stvari? Ne razmišljajući, zakoračio sam prema njoj i nežno je
pogladio po konjskom repu. Kosa joj bila tako svilenkasta. Tako
mekana.
Okrenula se u sekundi.
Spustio sam ruku.
Izvini. Reč mi je zastala u grlu.
Iz jednog dobrog razloga.
Nije mi nimalo bilo krivo da bih joj se izvinjavao.
Pogled mi je pao na njene grudi. Bradavice su joj bile ukrućene i
videle se ispod pamučne majice. Da li od hladnoće koja je dopirala iz
frižidera ili zbog mene?
- Šta želiš, Brajse - upitala je.
- Ovo - zgrabio sam je i pritisnuo joj svoje usne na njene.
Ostale su joj čvrsto pripijene, kao da su zašivene. Krenuo sam
jezikom po njima, grickajući joj pune usne. Onda sam prešao na uvo.
- Otvori ih za mene - prošaputao sam. - Kad te molim.
- Ne m...
 Iskoristio sam priliku kad je otvorila usta i ugurao joj jezik.
Uzvratila je, kao što sam znao da hoće, i njen svilenkasti jezik počeo
je živahno da se igra oko moga. A onda je prestao da se igra.
Ovo je sad bilo ozbiljno. Ozbiljan poljubac. Poljubac koji bi
mogao da odvede do negde - do mesta na kome sam očajnički želeo
da budem... ali isto tako očajnički i da ne budem.
Već mi se digao u farmerkama. Pritisnuo sam je uz vrata od
frižidera i naslonio se na nju, ljubeći je snažnije.
Prsti su joj šetali po mojim ramenima, po vratu i onda mi je lice
uhvatila rukama. To mi nikad ranije nije uradila nijedna žena. Bilo je
neverovatno slatko i seksi, u isto vreme.
Potom mi je prošla prstima kroz kosu, a glava mi se sva naježila
od te nežne masaže. Ljubili smo se, i ljubili smo se, i ljubili...
Tup.
Tup.
Tup.
Nepogrešivi topot kaubojskih čizama. Odgurnula me je, brišući
usne. Nekoliko sekundi kasnije, Tajson je ušao u kuhinju.
Nije mogao da ne vidi naše naduvene usne i zajapurena lica. Da
ne spominjem izbočinu u mojim farmerkama. Okrenuo sam se tako
da ne može da me vidi.
Ako je i primetio nešto, nije odreagovao.
- Idem da pokupim klince na stanici - rekla je Mardžori.
- Hvala ti - odgovorio joj je Tajson. - Znaš šta? Pusti mene da ja
odem po njih danas. Retko sam po podne kod kuće. Biće to lepo
iznenađenje za njih.
- Hm... dobro - rekla je, izbegavajući njegov pogled.
- Šta se ovde dešava? - ipak je upitao.
 - Ništa - odgovorio sam. - U stvari, baš sam krenuo. Drago mi je
što sam te video. - Brzo sam izleteo iz kuhinje.
Do sto đavola.
Zašto nisam mogao da je ostavim na miru? Ili zašto ona meni
nije rekla da se gubim?
Ovo će bogami biti problem. Veliki problem.
Izašao sam iz kuće i na brzinu proverio kako je mama. Ona i
Henri su bili dobro. Onda sam ušao u automobil. Vozio sam očev
mustang. Bio je star samo godinu dana. Otac ga je kupio neposredno
pre nego što će umreti. Da imam para, mogao bih da zakažem
ostavinsku raspravu. Papiri su bili zaključani u fioci.
Uvek je otac baratao sa računima, a moja majka, starog kova,
nikad nije pitala odakle je dolazio i na šta je novac odlazio.
Ni ja ga to nikad nisam pitao.
Kako sam mogao da budem tako naivan da ne vidim kakav je u
stvari bio?
Mogao bih da prodam ovaj automobil. Ozbiljno sam razmišljao o
tome. Ali bio je potpuno nov, divne tamnozelene boje i s
kompletnom dodatnom opremom.
A platio ga je...
Tako je, prodajem ga sigurno. Bio sam iznenađen da ga federalci
nisu konfiskovali, ali nisu mogli da dokažu da je kupljen prljavim
novcem.
Možda i nije bio, ali nisam hteo da rizikujem.
Pa zašto sam ga onda zadržao toliko dugo?
Ne samo zato što mi se sviđao. Bez po muke sam mogao da ga
prodam i kupim drugi po svom izboru. Neki jeftiniji. Ili bih mogao da
popravim svoju staru šklopociju.
Da li je moguće da hoću da sačuvam nešto od svog oca? Od
čoveka koji je vodio Džoa i mene na kampovanje i na pecanje?
Čoveka koji me je naučio... kako biti čovek?
Jer, jeste me tome naučio. Bio mi je dobar otac, i moram nekako
da pomirim tu činjenicu sa onim što sam otkrio o njemu da je radio
nevinim ljudima.
Uključujući Kolina Morsa.
Uključujući Tajsona.
Uzdahnuo sam.
Nisam znao zašto sam uradio pola od onoga što sam radio ovih
dana.
U retrovizoru sam posmatrao kako Tajson ulazi u svoj auto i
odlazi da pokupi dečake na autobuskoj stanici. Neće se dugo zadržati.
Uključio sam motor i pogledao unazad...
Blago sam se trgao kad su se otvorila suvozačeva vrata.
Mardžori Stil je ušla i sela pored mene. - Zdravo.
- Šta to radiš?
- Lep auto.
- Očev je.
- Znam.
Nije me valjda prepala da bismo pričali o kolima? Taman sam
hteo da joj odgovorim, ali kao da sam zanemeo. Ništa nisam rekao.
- Šta radiš, Brajse? - pitala je.
- Idem da prodam auto - odgovorio sam.
- Nisam te to pitala - zavrtela je glavom u neverici. - Pitam te, šta
radiš?
- Hteo sam da krenem. - Izvini, moram da...
- Dosta je bilo prenemaganja. Znaš na šta mislim - usne su joj
još uvek bile rumene i naduvene od ljubljenja. Pogled joj je bio
ozbiljan.
 Sranje.
Htela je da razgovara.
Treba se čuvati kad se žensko namerači da razgovara. To nikad
ne izađe na dobro.
- To je bio samo poljubac, Mardžori.
- Jel’ stvarno hoćeš tako da se igramo? - zavrtela je glavom. -
Trebalo je da znam.
- Da li sve mora da znači nešto krupno? Da li o svemu mora da
se razgovara? - frknuo sam. - Žene.
- Žene? Zezaš me? Igraš na tu kartu? Umeš ti to.
Bila je u pravu. Umeo sam. Majka me je naučila da da poštujem i
uvažavam žene.
I moj otac ju je podržavao u tome.
Čoveče. Imao je dve različite ličnosti u sebi. Da nije možda patio
od poremećaja višestruke ličnosti? Verovatno nije. Samo je bio gadan
psihopata. Poznato je da su psihopate dobre u prikrivanju svoje
prave ličnosti. Moj otac je bio majstor u tome.
- Žao mi je - rekao sam Mardž. - Iskreno.
I najiskrenije mi je bilo krivo.
Prešla je prstom po mojoj ruci. Samo taj mali dodir bio je
dovoljan da se ukrutim i osetim prijatnu napetost.
Osim što to nije bilo dobro. Ne za nas. Ne sada.
- Slušaj mc - rekla je ozbiljnim tonom. - Ne počinji sa mnom
nešto što ne možeš da završiš.
Crvene usne su joj zadrhtale. Potreba da je dodirnem, poljubim,
da je uzmem odmah ovde, u očevim kolima, potpuno me savladala.
Penis mi je pulsirao, žudeći da se oslobodi napetosti.
Već sam joj rekao da nemam šta da joj ponudim. Ništa da...
 Završi šta si započeo, sine.
Dođavola! Moj sjebani otac mi je davao dobre savete. Dobre
očinske savete. I baš taj sad da mi padne na pamet!
Uzeću ono što sam želeo, za čim sam čeznuo.
I ići ću do kraja.
Jednom zasvagda.
 29.

Mardžori

- Ne mogu ti pružiti ništa više od onog danas - rekao mi je Brajs.

- Voleo bih da mogu. Nemaš pojma koliko bih voleo da mogu.
- U redu - rekla sam, ne mareći da li će nešto među nama trajati
duže od trideset sekundi, dokle god osećam potrebu da ga poljubim
ponovo. - Ali nemoj me ljubiti ako to ne želiš.
Pogled njegovih plavih oćiju je smekšao. - Svaki put sam to
želeo. - Dodirnuo mi je obraz. Od njegovog dodira sam se naježila.
- Ja ne mogu da ti budem pojas za spašavanje, Brajse, koliko god
to želela.
- Znam. Šta misliš, zašto pokušavam da se sklonim? Ti
zaslužuješ bolje, a meni trenutno treba samo pojas za spasavanje.
- Ali to verovatno ne uključuje preseljenje u gostinsku kuću i
posao kod moje braće.
Nije znao šta da mi kaže na to.
- Jesi li video gostinsku kuću? - upitala sam vragolasto.
- Jednom ili dvaput, dok je Rajan živeo u njoj. Ali nisam ga često
posećivao.
- Hoćeš da ti je pokažem?
- Sada?
- Žuriš nekud?
Ponovo je ostao bez reći.
 - Pali mašinu - rekla sam. - Odvešćemo se do tamo.
Uzdahnuo je i poslušao. - U redu.
Posle nekoliko minuta smo se parkirali ispred gostinske kuće. -
Hajde - rekla sam, otvarajući vrata od auta. - Još uvek je kompletno
nameštena. Rajan i Rubi su kupili sve novo kad su se iselili.
Da, kompletno nameštena. Znači, i spavaća soba je tu.
Nije da sam baš razmišljala o...
Otključala sam vrata i ušla. Brajs se držao na bezbednoj distanci
iza mene. Čoveče. Sve je pokušavao samo da mi se odupre. Trebalo je
da ga pustim na miru, da ga pustim da se bavi svojim problemima.
Bila sam fina kao osoba. Dobar čovek.
Ali želela sam ovog čoveka.
Čak i sada, bila sam sva nabubrila dole, samo od njegovog
prisustva.
Kuća je bila besprekorno čista. Nakon što su se Rajan i Rubi
iselili, sve je bilo izglancano, i posteljina u svim krevetima
promenjena.
Bilo je nekako sterilno.
Ja bih morala tu da unesem malo nereda.
Ali neću da budem napadna. Brajs će morati da napravi prvi
korak.
- Tu smo - rekla sam, pokazujući na levu stranu. - Dnevna so...
Brzinom svetlosti me je pribio uza zid u hodniku i zapušio mi
usta poljupcem.
Prvi. Korak. Napravljen.
Uzvratila sam mu poljubac i počela strasno da ga ljubim. Bože,
njegovi poljupci. Ljubila sam se toliko puta, ali Brajs je to nekako
drugačije radio, terao me da izgubim pamet,
 Pomamno smo se ljubili i uskoro sam ostala bez daha, ali nisam
mogla da se nateram da prekinem. Disala sam kroz nos koliko sam
mogla dok smo i dalje vodili ljubav usnama. Kad je konačno on
prekinuo poljubac, oboje smo duboko udahnuli. Onda me je povukao
za konjski rep, oslobodivši mi vrat.
Vlažnim usnama je krenuo da me ljubi po osetljivoj koži vrata i
poprsju. - Prelepa si - promrmljao je.
Zažmurila sam, predajući se trenutku i našoj uzajamnoj strasti.
- Želim da poljubim svaki delić tvog tela - rekao je, usana
priljubljenih uz moj vrat.
- Da - dahtala sam. - Molim te.
- Spavaća soba - promumlao je.
Nisam želela da se mrdam, nisam želela da skine usne sa mene,
ali sam se prisilila, radujući se onome što me čeka. Zgrabila sam ga
za ruku i gotovo odvukla niz hodnik do glavne spavaće sobe.
Bila je velika i prozračna, a na zidu naspram vrata stajao je
ogroman francuski krevet s muževnim smeđim prekrivačem.
Pogledao je u čudu. - Bože.
- Šta je? - upitala sam, gotovo bez daha.
- Krevet.
- Da, to je krevet.
- Ne mogu...
- U čemu je problem?
Očekivala sam izlizane izgovore. Ja zaslužujem bolje. Ružičasti
jednorozi. Moja braća.
Umesto toga, rekao je: - Nemam kondom.
I to je to? - Pijem pilule. I zdrava sam.
 Uzdahnuo je zatvorivši oči. - I ja sam zdrav. Proverio sam posle
razvoda. Hvala bogu.
Privukao me k sebi i skinuo gumicu sa repa. Kosa mi se rasula
niz leđa i po ramenima. - Volim tvoju kosu. Volim svaki deo tebe.
Savršena si.
Pokušala sam da ne obraćam pažnju na reč “volim”. Nije me
voleo. Samo sam ga užasno privlačila, kao i on mene, I ja sam volela
svaki deo njegovog tela, od predivne pepeljastoplave kose do
mišićavih listova i neverovatno lepih stopala.
Naravno, na sebi je imao farmerke.
Zelela sam da ih skine i otkrije prelepe noge.
- I ti si savršeno građen - rekla sam. - Skini se da te vidim.
Osmeh mu je izvio usne. - Ja ovde naređujem, draga.
Naježila sam se od njegovog promuklog glasa i zapovedničkog
tona. Nisam volela da se pokoravam. Daleko od toga. Ali želela sam
ovog čoveka, i ako je on želeo da se skinem, pokoriću se.
Ali ima da ga izludim dok se budem skidala.
Zavrtela sam glavom, tako da mi se kosa još više rasula. Onda
sam se nagla, nudeći mu pogled na moju zadnjicu dok sam
odvezivala pertle. Sporo.
Njegovo prigušeno stenjanje bila mi je nagrada.
Zamisli. Ako ovako reaguje samo na izuvanje...
Sutnula sam patike na pod i počela, isto onako sporo, da skidam
sokne.
- Jebote - rekao je dubokim glasom. - Čak su ti i stopala
savršena.
Oduvek sam mrzela svoja stopala. Drugi prst mi je bio malo duži
od palca. Zato što sam bila visoka, nosila sam cipele broj četrdeset.
Ali na noktima sam imala vatreno crveni lak, a zbog redovnog
odlaska kod pedikira, stopalo mi je stvarno bilo mekano i nežno.
Osmehnula sam se.
Prijali su mi njegovi komplimenti.
Nastavila sam lagano da ga mučim. Zadigla sam čipkani top
preko stomaka, zastavši na trenutak pre nego što sam ga podigla
preko grudi. Pustila sam da prođe nekoliko sekundi i tek onda ga
skinula i bacila na pod. Na sebi sam imala bledoružičasti grudnjak.
Nisam bila baš obdarena kao Džejd, ali ni moje nisu loše. Bradavice
su mi se ukrutile i trljale su se o čipku na brushalteru.
- Razbijaš me - rekao je Brajs zatvorivši oči i uzdahnuvši.
Ja sam se nasmešila. - Pa rekao si mi da se skinem. Samo slušam
naređenja, dušo.
- Dođavola - otvorio je oči. - Da li imaš predstavu koliko si
predivna? I šta radiš muškarcima? Šta meni radiš?
Primakla sam se malo i smelo mu stavila ruku na izbočinu na
farmerkama. - Ponešto vidim i sama.
- Jebem ti - procedio je kroz stisnute zube.
- Nadam se da hoćeš - izazivala sam ga.
Zakoračila sam unazad i skinula grudnjak. Progutao je vazduh
kad su mi se grudi oslobodile. Uhvatila sam ih u ruke i palčevima
klizila po ukrućenim bradavicama. Osetila sam trnce u međunožju.
- U, jebem ti - rekao je opet.
Izazovno sam promešala grudima, a onda otkopčala farmerke.
Nosila sam uske, koje su naglašavale moje duge i vitke noge, ali njih
nije bilo lako skinuti na seksi način. Pokušavala sam što sam najbolje
mogla, spuštajući ih centimetar po centimetar, kao da skidam
čarape. Onda sam ostala gotovo gola, imala sam samo još
bledoružićaste pamučne gaćice. Mrzela sam tange. Užasno su
neudobne.
- Ti si nešto najseksepilnije što sam video.
 Jedan nula za pamuk. Tange? Kakve tange!
Bila sam strašno napaljena. I vlažna. Lagano sam spustila gaćice
preko kukova a onda su same skliznule na pod. Iskoračiča sam iz
njih, pa sela na krevet, blago raširivši noge.
- Ti si na redu - zadirkivala sam ga.
Međutim, Brajs je imao nešto drugo na umu.
Zakoračio je ka meni, pao na kolena i raširio mi noge.
- Moram da te probam. Odmah. - Usnama mi je uhvatio nabrekli
klitoris.
Ostala sam bez daha i bezmalo svršila na sam dodir njegovih
usana. Kružio je jezikom, šišajući mi usmine - bilo je tako dobro - a
onda mi je malo podigao zadnjicu i liznuo mi anus.
Ponovo sam jedva disala. Nisam to očekivala, i nisam bila
sigurna šta da mislim o tome, ali nisam imala vremena da
razmišljam, jer je Brajs nastavio. Drhtala sam i sva se tresla dok me
lizao. Kad mi je jezikom ponovo dotakao klitoris, nisam mogla da se
uzdržim.
- Brajse! Svršiću!
Zastenjao je, a ja sam osetila vibracije. Orgazam mi je zahvatio
svaki delić tela. Svaku poru, svaku ćeliju, svaki sićušni molekul.
- Bože moj, tako si uska.
Zgrabila sam ga za glavu, uplela mu prste u svilenkastu kosu i
nabijala se na njega.
Orgazam se nastavio, i sa svakim grčem, telo mi je bivalo sve
vrelije.
Kad sam konačno počela da se opuštam, izvadio je prst i podigao
glavu, još uvek na kolenima, i pogledao me pravo u oči. - Nameravam
da probam svaki tvoj milimetar, Mardžori Stil. Svaki tvoj delić. -
Onda mi je pritisnuo usne svojima.
 Bradavice su mi bridele te sam se naslonila na njega, trljajući ih
o njegovu košulju i uživajući u strasnom poljupcu. Kad se odvojio da
udahne, počela sam usnama da prelazim preko njegovog obraza, dok
mi je njegova kratka, oštra brada grebuckala osetljivu kožu.
Prešao je na moj vrat, ljubeći ga i šišajući, a onda me, konačno,
uhvatio za nabrekle dojke, spustio glavu i stavio bradavicu u usta.
U početku je samo blago klizio usnama po njoj, blago je sisao, a
ja sam htela da izludim jer sam čekala da postane grublji. Izvila sam
se i nabijala mu dojku u usta.
- Tako je meka - rekao je. - Kao somot.
U tom trenutku nisu bile nimalo mekane. Ipak sam se
nasmešila. Mislio je na moju kožu. Naravno da mi je meka i nežna,
kad se negujem i mackam.
Krenuo je jezikom oko ukrućene bradavice, a ja sam ga, bez
razmišljanja, zgrabila za glavu i ponudila mu drugu bradavicu.
Nasmešio se lica zagnjurenog u moju dojku pa počeo da mi sisa
bradavicu.
Duboko sam disala. Kao da me je pogodila munja i napunila
strujom; bila sam spremna za drugi orgazam, samo zato što me je
ljubio po telu.
Čudesno. Želela sam više. Morala sam da dobijem više.
- Ima da probam svaki tvoj delić - ponovo je rekao i zastenjao. -
Svaki. Najmanji. Delić.
Otvorila sam usta kako bih mu rekla da bude spreman da ću i ja
njemu učiniti isto, ali on mi je zubima zgrabio bradavicu, te sam
mogla samo da jauknem.
Drugu bradavicu mi je uštinuo sa dva prsta i ja sam se ponovo
izvila, vapeći za još.
Onda mi je spustio ruku između nogu i počeo da mi draži
klitoris.
 Ponovo sam duboko uzdahnula.
- Mmm, sviđa ti se ovo? - upitao me je i dalje mi trljajući klitoris.
Kad me ponovo gricnuo za bradavicu, potpuno sam se izgubila.
Orgazam me je pogodio kao talas plime. Nikad nisam bila od onih
koje doživljavaju višestruke orgazme. Ali sa Brajsom Simpsonom?
Ovo mi je bio već drugi, a on se još nije ni skinuo.
- Bože, ubijaš me - dahtala sam žmureći. Isprekidane slike su mi
se smenjivale pred očima, dok mi je čitavo telo drhtalo od orgazma.
- Samo svršavaj, mila - rekao je s glavom na mojim grudima. -
Tek smo počeli.
 30.

Brajs

Telo joj je bilo tako podatno, a ona uska i privlačna. Stavio sam
još jedan prst unutra, i osetio kako se grči dok je svršavala.
Jebote. Toliko sam se palio na nju.
U stvari, bila je prelepa i spolja i unutra.
Ovo je žena za kojom bih mogao da odlepim. Ali stvarno da
odlepim.
A to je značilo da ovo mora da prestane. Odmah. Dođavola.
Dođavola. Dođavola.
Stisnuo sam zube.
Ako uradim to, ako dozvolim da se dogodi...
Da li će jednom biti dovoljno? Mogu li da se zadovoljim i odem, i
da nikad više ne budem s njom? Živeću u ovoj kući, spavaću u ovoj
sobi.
Proganjaće me sećanja.
Moramo da promenimo sobu. Da odemo bilo kud. U drugu sobu.
Ne mogu to da radim ovde, u ovoj sobi. Nikad je ne bih preboleo da
moram da spavam ovde svaku noć.
Kad je orgazam prošao a ona se opustila na krevetu, sva
obamrla, iskoristio sam priliku. Uzeo sam je u naručje i izneo iz sobe.
U trenu je otvorila oči. - Šta je bilo? Kuda idemo?
- Negde gde ima krevet - procedio sam.
 - Ali... ovde imamo krevet.
Nisam joj odgovorio, samo sam je odneo u drugu sobu. Pokušao
sam da ne mislim na to da će moja majka možda koristiti ovu sobu.
Ili Henri.
Nije bilo vreme za takve misli. Položio sam Mardžori na krevet, a
ona me je još uvek gledala čudeći se.
- Ne razum...
Legao sam pored nje, još uvek obučen, i zapušio joj usta
poljupcem. Nisam očekivao da shvati moj način razmišljanja. Ni
samog sebe nisam najbolje razumeo. Zato sam je samo ljubio. I
ljubio. I još više ljubio, upijajući njen miris.
Prelazio sam prstima preko njenih grudi, niz stomak, sve do
Venerinog brega i usmina, koje su još uvek bile vlažne.
- Skini se, Brajse. Molim te. Hoću da te osetim.
Bio sam u iskušenju da se skinem, samo da se zna.
Ali, ako bih se skinuo, previše bih se uzbudio, a još nisam hteo
da se ovo završi. Hteo sam da produžim uživanje, da što više
odugovlačim i oboje nas dovedem do ivice ludila.
- Ne još - rekao sam grubo.
- Molim te... - prošaputala je.
- Ne još - rekao sam naređivačkim tonom.
- Proklet bio - rekla je tiho.
Morao sam da se nasmejem. Voleo sam da budem glavni u
krevetu. Baš sam to voleo. Mardžori Stil nije od onih koje se lako
pokoravaju. Zapravo, bila je sva borbena. Da sam imao vremena,
mogao sam da je naučim koliko može da uživa u pokoravanju. Mogao
sam da je naučim svemu o poslušnosti za vreme seksa i koliko bi nam
to oboma donelo zadovoljstva.
Ali taj luksuz mi nije bio suđen.
 Imali smo samo ovaj trenutak. Samo ovaj sadašnji trenutak.
Uzeću je ovakvu kakva je. Napokon, zašto kvariti kad je već sve
bilo tako blizu savršenstva?
Nisam morao da je teram da se potčini, jer sam već znao koliko
je savršena. Koža joj je bila čista i mlečna, smeđe oči tople i
očaravajuće, a trepavice guste i crne. Imala je visoke jagodice,
ružičaste obraze, a brada joj je imala linije taman kakve treba.
Vrat joj je bio dug i nežan, a grudi isto taman kako treba. Smeđe
bradavice su joj štrčale i preklinjale su da ih čovek sisa i gricka.
Stomak joj je bio zaokrugljen, a uski kukovi produžavali su se u duge,
vitke i lepo oblikovane noge.
Nokti na nogama i rukama bili su joj lakirani u svetlocrvenu
boju.
Strašno seksi.
Ne samo da je bila strahovito seksi, Mardžori Stil je bila i
prelepa.
Nežno sam joj klizio prstima po jagodici, pa niz vilicu i vrat,
preko grudi, niz stomak do čvrstih bedara i zaustavio se na
ružičastom ožiljku koji je kvario to savršenstvo.
Sva je treperila pod mojim dodirom, a trudio sam se da budem
što nežniji. - Molim te, Brajse.
Kasnije ču je pitati odakle joj ožiljak. - Šta me moliš?
- Skini se.
- Ne dok te ne opipam celu i probam svaki tvoj delić.
- Ali, Brajse! - Mašila se za prekrivao, sva napeta. - Nimalo nije
pošteno.
- Ko je rekao da moram da budem pošteno? - izazivao sam je. -
Volim kad si mi prepuštena na milost i nemilost.
- Platićeš mi za ovo - procedila je kroz stisnute zube.
 - Jedva čekam. - Kad bi prstima i usna dodirnula svaki deo mog
tela, potpuno bih se predao uživanju.
Utisnuo bih zauvek u pamćenje svaki sekund, i znao bih da sam
doživeo savršenstvo.
Ponovo sam se vratio njenom licu i spustio usne na njene. Ona
ih je razdvojila i mada sam bio u iskušenju da uronim jezikom,
uzdržao sam se. Sada ću usnama preći tamo gde sam je mazio
prstima.
Sitnim poljupcima sam joj ljubio čelo, obraze, kapke. Njene
guste trepavice su me golicale po usnama. Onda sam joj ljubio uvo i
gricnuo usnu resicu. Protresla se poda mnom. Zastenjala je kad sam
joj gurnuo jezik u uvo.
- Brajse... Gospode.
Onda sam prešao na drugo uvo, dražeći je, potom ponovo ljubio
usne, pa se spustio niz vrat. Grickao sam joj i lizao osetljivu kožu, dok
se ona sva izvijala poda mnom, stenjući i uzdišući.
- Tako si meka, Mardžori. - Ljubio sam joj i lizao grudi. - Celu
bih te polizao. Ovo je prava gozba.
Ne samo da mi je prijao pogled na nju i dodir njene kože nego su
me palili i njeni uzdasi i teško disanje. Imala je neki svoj miris, topao,
omamljujuć i umirujuć. Kao sveže pečene jabuke začinjene
mošusom. Koža joj je bila glatka poput satena, a tek njen ukus... Kao
pita od jabuka, s primesom citrusa i mošusa. Nije bilo ničeg
ukusnijeg na celom svetu.
Krenuo sam naniže, namerno izbegavajući bradavice, kako bih je
još više uzbudio. Sva se ukočila, a ukrućene bradavice su joj štrcale i
tako me mamile da sam zamalo poklekao. Ali ostao sam čvrst i
nastavio naniže, ljubeći joj bedra, zapahnut njenim mošusnim
mirisom. Jezikom sam prešao preko ožiljka na desnoj butini.
Nekoliko sekundi je bila sva ukočena, a onda je zadrhtala i tiho
zaječala.
 Kad sam stigao do nožnih prstiju, počela je da se migolji.
Ignorisao sam njen nemi protest i poljubio joj svaki prst na nozi.
- Okreni se - rekao sam grubo. - Moram celu da te izljubim.
- Razbijaš me - rekla je tiho, ali me je poslušala i okrenula se na
stomak.
Ljubio sam joj stopala, pa krenuo uz nogu, sve do unutrašnje
strane kolena. Zakikotala se kao da je to golica, a ja sam je onda
jezikom zagolicao još više. nastavio sam uz bedra, do božanstvene
guze. Bila je jedra taman koliko treba. Počeo sam da je grickam.
Onda sam joj lagano razmaknuo guzove. Njen slatki mali anus bio je
naboran i ružičast. Prešao sam jezikom preko njega, a on se zategao.
Nije se ni mrdnula. Da li je imala iskustvo u analnom seksu? Voleo
sam ovakve igrice, ali nikad nisam ušao u ženski anus.
Dođavola. Želeo sam da ga stavim u malo usko dupence
Mardžori Stil. Dotle nisam išao ni sa jednom ženom. Da li je ona to
radila pre mene? Da li bi nam oboma ovo bio prvi put?
Nikad neću saznati.
Bilo bi previše da se nadam tome.
Nastavio sam da je štipkam za guzu, da je ljubim, ližem i
grickam. Pozadina joj je bila pravo umetničko delo.
Konačno sam se naterao da se odvojim od njene zadnjice i
krenuo usnama duž savršenih leđa. Kosa joj je padala po leđima
poput vela. Sklonio sam joj kosu i ogolio svilenkasti vrat. Ljubio sam
je po nežnoj koži, a onda sam joj šapnuo na uvo - Ti si nešto najlepše
što sam ikad video. Svaki deo tebe.
Nasmešila se, ali ništa nije rekla. Nežno sam je okrenuo na leđa.
Ukazale su se uzdignute grudi i ukrućene bradavice. Prešao sam
prstima preko njih. Trgnula se, teško dišući, i otvorila oči.
- Kad ćeš već jednom da se skineš, Brajse? Molim te. Daj da te
dodirnem.
 Oklevao sam. Ako ostanem obučen, moći ću da se uzdržim. Da
njeno savršenstvo ostavim netaknutu. Uostalom, dodirnuo sam i
osetio svaki centimetar njenog veličanstvenog tela. Ljubio sam njene
prelepe usne.
Ako sada odem, manje ću osećati grizu savesti.
Ma nek ide dođavola, krivica me već celog izjedala. Što da ne
uzmem ono što mi nudi? Osećaj krivice će ionako biti tu.
Treba da kažem nešto. Da joj stavim do znanja da je ovo samo
jednom i nikad više, za njeno dobro.
Izustih: - Mardž...
Prekinula me je stavivši mi dva prsta na usta. - Stani. Ne govori
ništa. Samo vodi ljubav sa mnom, Brajse. Molim te.
 31.

Mardžori

Razmišljao je da ode. Videla sam to u napetosti koja je isijavala

iz njega, i po pogledu u kom sam pročitala da mu je teško od te
pomisli.
Nema šanse.
Nema šanse da ga pustim da ode. Ne dok mu ne uzvratim
uživanje koje je on meni pružio. Odjednom mi na um pade ožiljak
koji sam imala na butini.
Ne. Neće mi uništiti ovaj trenutak.
- Mardžori...
- Molim te - rekla sam kao iz topa.
Uzdahnuo je. - Želim ovo više nego što sam ikad išta želeo.
- Pa onda uradi to. I ja to želim. Skini se, Brajse. Daj da te
dodirnem.
Konačno je ustao i počeo da se skida. Prvo košulju. Išlo je
presporo. Otkopčavao je svako dugme tako kao da su mu se prsti
lepili za dugmad. Napokon ju je raskopčao do kraja a ja sam se
zagledala u njegova preplanula i mišićava prsa i stomak. Bradavice su
mu bile boje bronze, prelepe. Liznula sam donju usnu, dok mi je
voda curila na usta od želje da ga probam. Spustio je košulju preko
širokih ramena i bacio je na pod.
Ustala sam. Nisam mogla da se obuzdam. Morala sam da
dodirnem tu prekrasnu kožu. Prešla sam prstima preko njegovih
ramena, zategnutih i čvrstih. Onda preko grudi, igrajući se njegovim
bradavicama, koje su se ukrutile pod mojim dodirom. Nisam mogla
da sakrijem blagi osmeh.
Da. Delovala sam na njega isto kao što je on delovao na mene.
Nastavila sam niže i ispipala pločice na njegovom stomaku. Bio
je tako predivno muževan i savršen.
Zatim sam krenula lagano preko svetloplavih dlačica koje su
vodile do...
Uhvatila sam ga za kopču na kaišu.
Stavio je ruku preko moje, zaustavljajući me.
- Pusti, ja ću - rekla sam. - Molim te.
Sklonio je ruku i naglas kratko udahnuo. - Važi.
Ponovo sam se osmehnula dok sam mu otkopčavala kaiš i
rajsferšlus na farmerkama. Videla mu se erekcija u svetlozelenim
boksericama. Liznula sam usne i brzo povukla nadole farmerke i
bokserice.
Ud mu je bio uperen ka meni, vrh mu se sijao.
Kad sam ga liznula, duboko je uzdahnuo. - Jebote.
- Nisi valjda mislio da ću te pustiti da odeš, a da ne osetiš ono što
si ti meni radio? - zadirkivala sam ga.
Stavila sam glavić u usta i nežno ga usisala.
Ponovo težak uzdah.
Osetila sam ukus soli i ukus muškarca.
I htela sam još.
I još.
Ispustila sam ga iz usta i počela da ga ljubim naniže. Glasno je
zastenjao.
- Uh, jebem ti!
 Brajs je, bogami, bio baš obdaren. Već sam znala kako izgleda
kad je u meni. Sad sam želela da ga osetim u ustima.
Promeškoljila sam se. Bila sam vlažna i spremna.
Malo sam podigla glavu, a onda je spustila gotovo do kraja. Baš
je bio ogroman.
- Jebote, Mardž, nemoj.
Uhvatila sam ga rukom kako bih mogla što više da ga uvuče m i
počela brže da sisam.
- Ubićeš me - zastenjao je.
Nije me briga. Kad završim, više se neće sećati ružičastih i žutih
jednoroga. Neće mu više pasti na pamet.
- Ne mogu dahtao je. - Ne mogu.
Možeš, Brajse. I te kako možeš.
- Ne želim. Da bude još gotovo.
Ni ja to nisam želela. Više sam želela da ga osetim u sebi nego da
mi svrši u usta. Želela sam da se spojimo.
Pustila sam ga, ustala i odgurala dok nije seo na krevet. Brzo je
izuo čizme i skinuo čarape pa svukao bokserice i farmerke. Kad je
ostao obnažen, morala sam da se oduprem želji da uživam u pogledu
na njega. Gurnula sam ga da legne i opkoračila ga.
Polako sam se nabila na njega.
Bože. Cela sam bila ispunjena. Sedela sam tako jedan trenutak, i
uživala u tome kako me je ispunio, kako je popunio moju prazninu.
Zatvorio je oči. - Tako si uska.
Nagnula sam se i jezikom mu otvorila usta. Ljubili smo se
duboko dok je prodirao u mene. Pronašli smo savršen zajednički
ritam i ljubili se dok smo vodili ljubav.
Bilo je tako dobro. Ništa nije bilo kao ovo ~ ovo istinsko
spajanje. Morala sam da prekinem poljubac kako bih udahnula
vazduh. Uhvatio me je za grudi i stisnuo ukrućene bradavice.
- Molim te. Svršiću. Svršimo zajedno.
Uzdahnula sam i dodirnula nabubreli klitoris. U sekundi su
počeli da me zapljuskuju talasi zadovoljstva.
- Tako, dušo. Samo tako - podigao je kukove i počeo jače i
snažnije da ponire u mene. - Gotov sam. Gotov sam!
Svršili smo zajedno u veličanstvenom skladu.
Bila sam potpuno malaksala i legla sam mu na grudi.
- Predivno - prošaputao je.
- Više nego predivno - dodala sam.
Ležali smo tako nekoliko trenutaka, i dalje spojeni, dok se nisam
skotrljala pored njega i ušuškala glavu na njegovom ramenu.
Bio je napet, kao da će ustati svakog trenutka.
- Nemoj - rekla sam. - Ostani još malo.
- Ali...
- Molim te.
- Dobro - popustio je i zagrlio me čvršče.
Zatvorila sam oči, udišući miris seksa koji je lebdeo oko nas.
Ako će ovo biti sve što ću ikad imati s njim, uživaću u svakoj
sekundi.
 32.

Brajs

Otvorio sam oči u mraku.

Mardžori je još uvek spavala pored mene, dok sam je držao u
naručju. Sunce je očigledno zašlo. Koliko sam već dugo ovde?
Poljubio sam je u kosu i izvukao ruku ispod nje.
Ustao sam, uzeo farmerke i izvadio telefon iz džepa.
Već je ponoć? Spavali smo satima. Majka me nije zvala, niti je
slala poruke, što je bio dobar znak. Znači, ona i Henri su dobro.
Pogledao sam Mardžorino sneno telo i zavrteo glavom.
Spavao sam, i baš sam se dobro naspavao - nisam tako dobro
spavao otkad se sve ovo s mojim ocem desilo. Nisam imao košmare,
nisam se preznojio, nisam imao nesanicu.
Samo sam spavao. Kao beba.
A to mi je stvarno bilo potrebno.
Sigurno smo zaspali negde oko pet, jer je sunce još sijalo.
Coveče, spavali smo sedam sati!
Fantazija.
Oči su mi se navikle na mrak u sobi i počeo sam da je
posmatram. Bila je lepa i dok spava i izgledala je tako nevino.
Mardžori Stil je bila daleko od nevinog. Vodila je ljubav vesto i
iskusno. Više me neće podsećati na onu malu devojčicu. Jok, bogami.
Nema više ružičastih i žutih jednoroga. Neću više u njoj videti bebu
koja puzi za mnom i za Džoom dok smo bili tinejdžeri.
Hvala bogu.
Međutim, i dalje mislim da zaslužuje bolje od onoga što sam ja
mogao da joj ponudim.
Dovoljno mi je bilo da pomislim na nju pa da mi se digne. A sad
je bila tu. Pored mene. Tehnički gledano, ovo bi moglo da se računa
kao taj jedan put. Mogao bih nežno da je probudim i da joj ga još
jednom stavim.
Izgledala je tako mirno i opušteno. Kako mogu da je budim
samo da bih joj ga uvalio? To bi bilo baš sebično.
Kad malo bolje razmislim, celo ovo veče je bilo izraz krajnje
sebičnosti. Spavao sam s njom, znajući da se to više nikad neće
ponoviti, da nikad neću moći da imam vezu s njom. Spavao sam s
njom, a trebalo je da budem kod kuće, sa majkom i sinom, budući da
se Ted Mors pojavio na našim vratima. Brzo sam poslao mami
poruku, izvinjavajući se što joj se javljam tako kasno. Laknulo mi je
kad mi je uzvratila da je kod kuće sve u redu.
Seo sam na krevet i počeo rukom da klizim preko uspavanog
Mardžorinog tela. Promeškoljila se, otvorivši jedno oko.
- Brajse?
- Izvini. Nisam hteo da te probudim.
Uspravila se u krevetu. - Koliko je sati?
- Prošla je ponoć.
- Oh, bože - skočila je iz kreveta. - Dečaci. Tajson. Džejd. Večera.
Sranje!
- Verovatno su jeli bez tebe - rekao sam.
- Ali ja im spremam večeru. To mi je posao dok je Felisija
odsutna. Bar bi trebalo da bude... Sranje. Gde mi je telefon? - Upalila
je svetlo.
 Oboje smo počeli da žmirkamo na svetlu. Krenula je da pretura
po odeći na podu, dok nije napipala telefon.
- Tri poruke od Tajsona. Raspituje se za večeru.
- Siguran sam da je shvatio da ti je nešto iskrslo. Odrastao je
čovek.
- Šta da mu kažem? Kako sam mogla da budem tako sebična?
- Ti živiš za brata i njegovu porodicu. Ti si najnesebičnija osoba
na planeti. To svi znaju.
- Ali klinci. Džejd. Oni računaju na mene.
- Pa nisi zaposlena kao sluškinja. Oni su od tebe napravili
služavku.
- Ali...
Prišao sam joj je i obujmio je rukama. - U redu je.
Naslonila se na mene. Kako je ova divna žena mogla na trenutak
da pomisli za sebe da je sebična? Ja sam bio sebičan. Uzeo sam sve
što mi je pružila, znajući dobro da ne mogu da joj uzvratim. Ponovo
sam je poljubio u teme.
A onda mi je ona spustila ruku na ukrućeni penis.
- Mardž...
- Izvini - pustila ga je. - Osećam se kao govno u ovom trenutku,
pustila sam brata i ostale da se snalaze kako znaju i umeju, ali tebi se
digao. I ja tebe želim - rekla je i kleknula na kolena.
- Bože - stisnuo sam zube.
Stavila ga je u usta pomerajući glavu napred-nazad. Onda se
sklonila. - Eto, opet. Opet sam samoživa.
Dođavola i ta samoživost. Bio sam spreman da kažem bilo šta,
da uradim bilo šta, samo da ga opet stavi u usta.
E, to je prava sebičnost.
 Pomogao sam joj da ustane i počeo da je ljubim.
Uzvratila mi je poljubac, a ja sam je gurnuo uza zid. Ljubila me
je strasno i pomamno, priljubljena uz mene.
Rukom sam potražio prekidač i ugasio svetlo, ne prekidajući
poljubac, želeći je neutaživom glađu.
Više ni na šta nisam mislio kad sam je podigao uza zid i nasadio
na svoj ud tvrd kao kamen. Drhtao sam dok sam ulazio u nju.
Zaječala je, ne odvajajući usne od mojih. Prekinuli bismo
poljubac tek toliko da udahnemo, a onda bismo nastavili da se
ljubimo kao u bunilu.
Nabijao sam je na zid, sve jače. I opet i opet i opet.
Samo nekoliko trenutaka kasnije, kad sam se ispraznio u njoj,
shvatio sam istinu koja mi se ukazala pred očima.
Nikad je se neću zasititi. Koliko god da radimo ovo, uvek ću
želeti još.
Nikad se neću umoriti od ovog savršenstva, od njenih slatkih
uzdaha, strasnih poljubaca, svilenkastih prstiju na mojoj koži.
Nikad se neću umoriti od njenog mirisa, ružičaste puti, punih
rumenih usana.
A to je značilo samo jedno.
Ovo ne sme više nikad, nikad da se ponovi, Ziveću na ranču,
viđaću je, ali ću morati da joj se oduprem. Ne smem više nikad da se
nađem nasamo s njom.
Nikad.
A sada?
Sad sam morao da krenem.
 33.

Mardžori

A nešto kao “bilo mi je lepo”? Brajs je pokupio svoju odeću i

počeo da se oblači. Uzdahnula sam. Bio je u pravu. Preterali smo.
Ostavila sam svoju porodicu na cedilu zbog valjanja po krevetu - i to
fantastičnog, ali ipak. Ne smem da dozvolim da se to ponovi.
Onda sam i ja počela da se oblačim. Bez reči, izašli smo iz sobe,
niz hodnik i izašli napolje do Brajsovih kola. Bez reči me je na brzinu
prevezao do glavne kuće. Bez reči se zaustavio i ostavio motor u leru.
Nagnula sam se ka njemu, ali on je bio hladan kao stena. Nema
oproštajnog poljupca? Nema “hvala ti na lepoj večeri”? Ništa nema?
- Laku noć - rekla sam blago. - I...
I šta? Bila sam spremna da mu kažem “hvala ti”, ali onda
pomislih, zašto bih mu zahvaljivala? Nisam morala da zahvaljujem
muškarcu na seksu, kao što ni on nije morao meni da zahvaljuje.
Oboje smo hteli ovo. Da smo delili zahvalnice, trebalo bi onda oboje
to da uradimo.
- ... vidimo se - završila sam rečenicu.
Samo je klimnuo glavom, bez osmeha. - Da. Vidimo se.
Zatvorila sam vrata što sam tiše mogla. Sumnjala sam da iko
može da čuje, ali nisam htela da rizikujem da probudim nekoga.
Vidimo se.
Zvučalo je kao pozdravljanje dvoje gimnazijalaca, od kojih je
jedan odličan iz fizičkog, a drugo je štreber, koji su se povatali ispod
tribina na školskom igralištu, ali su se pravili kao da ništa nije bilo.
Šta ja sebi sve neću dozvoliti?
Okrenula sam se da mu prebacim kako se ponaša, ali on je već
krenuo.
Uzdahnula sam. Drugi put.
Ušla sam u kuću na prstima i otišla pravo u svoju sobu.
Bila sam na ivici suza. Ali se nisam dala.
Namestila sam buđenje na telefonu. Moram da ustanem rano,
kako bih pozavršavala sve što imam. Moram da im se nađem.

*
Tajson je ustao prvi. Dok sam se tuširala, sve vreme sam
smišljala šta da mu kažem gde sam se izgubila prošlu noć, ali sam na
kraju ipak odlučila samo da mu se izvinim što nisam bila tu i da mu
ništa ne objašnjavam. Bila sam odrasla žena, i sigurno nisam morala
da polažem račune bratu kuda idem i šta radim.
Prihvatio je to stisnutih usana. - Važno je da si ti dobro.
- Dobro sam - odgovorila sam što sam nonšalantnije mogla. -
Morala sam samo nešto da završim. Trebalo je da vam se javim.
- Tačno, trebalo je. Brinuli smo se.
Ništa nisam rekla. Imao je pravo. - Šta ti imaš u planu danas? -
upitala sam ga.
- Imam neke sastanke. Nas trojica moramo da vidimo sa
finansijskom službom da se ubrza Brajsovo preuzimanje.
Klimnula sam glavom, trudeći se da se ne vidi koliko sam
napeta. Baš je morao da ga spomene.
- A ti? - pitao me.
 - Ništa naročito. Kao i obično.
- Zar ne treba da zoveš Kolina?
- Kolina? - Jao, jeste. - Da, izvini. Zaboravila sam. Pozvaću ga i
dogovoriću se kad da se vidi sa Džejd.
- Dobro. I dalje mi se ne sviđa što ja neću biti prisutan.
- Biće sve u redu. Ja ću biti s njima. Paziću na Džejd, - Pazila
sam na nju mnogo pre nego što je Tajson ušao u njen život, ali ništa
ne rekoh.
Klimnuo je glavom, pa popio poslednji gutljaj kafe pre nego što
je spustio šolju na pult i ustao. - Moram da obiđem radnike u polju
pre nego što krenem na sastanke. Idem da poljubim momke i da se
javim Džejd.
- Važi. Dolazim za sekund da se pobrinem za momke.
Ponovo je klimnuo glavom, izlazeći iz kuhinje.
Uf! Ovo nije bilo prijatno, ali izgleda da je prihvatio to što nisam
htela ništa da mu objašnjavam gde sam bila prethodne večeri. Nisam
oka sklopila otkako sam se vratila, ali sam se dobro osećala jer sam
sedam sati odspavala u Brajsovom naručju.
Divnih sedam sati. Iako ih se ne sećam, jer sam spavala, ali sam
se osećala čudno svezom jutros, i fizički i mentalno. Emocionalno?
Ne baš.
Nedostajao mi je Brajs. Da smo se bar lepše rastali.
Međutim, danas sam morala da mislim na druge stvari, počev od
svoja dva bratanca.
Probudila sam ih i pozvala da dođu u kuhinju da doručkuju.. Čak
je i Doni bio tih jutros. Nebo je bilo sivo, što je neobično za jutro u
Koloradu, i valjda je to uticalo na njih.
Sat vremena kasnije, ispratila sam ih do stanice školskog
autobusa i vratila se. Otišla sam da proverim kako je Džejd.
Već je bila ustala i istuširala sa. Bio je to dobar znak.
 - Jel’ ti malo bolje? - upitala sam.
- Malo manje mi je muka. Verovala ili ne, to je jako dobro.
Toliko su me iscrpljivale mučnine, da “malo bolje” u stvari znači
mnogo dobro.
- Jesi li za doručak?
- Da znaš da jesam. Možda samo kajganu i tost bez ičega.
- Hoćeš ovde da ti donesem?
- Ne. Doći ću u kuhinju.
Čudno da me ništa nije pitala za sinoć.
Ali pitaće. Znam ja Džejd.
Kad je sela za sto i kad sam stavila doručak ispred nje, počela je
sa pitanjima.
- I, hoćeš li mi reći ili nećeš?
- Šta da ti kažem?
- Kao ne znaš? - rekla je sarkastično. - Dobar pokušaj.
- Odrasla sam žena i...
- Kapiram. To si rekla Tajsonu. Preneo mi je. Ali to ne pali kod
mene. Otkad ti kriješ stvari od mene, Mardž?
- Stvarno mi je žao ako ste se zabrinuli.
- Znam da umeš da vodiš računa o sebi, ali Tajs se zabrinuo.
Mislim, posle svega što smo prošli.
- Znam. Izvini - ponovila sam.
- Očigledno je da si dobro, tako da... pričaj.
Počela sam da brbljam kao navijena, nadajući se da govorim
koliko-toliko povezano. Zadržavala sam suze koje su pretile da će
grunuti. Za mene je biti jak značilo ne plakati. Odrasla sam pored tri
brata, i plakanje je bilo samo za devojčice. Dobro, ja sam bila
devojčica, devojčica koja je nekad volela ružičaste i žute jednoroge,
ali uvek sam se klela da ću biti jaka kao što su bila moja braća.
Do dan-danas.
Džejd me nije prekidala, samo je klimnula glavom nekoliko puta.
Konačno, prestadoh da pričam.
Nisam imala više šta da kažem.
- Samo je otišao - rekla sam. - Kazao je samo “vidimo se”.
- Čini se da si ti to prva rekla.
- Pa, jesam. Šta sam još mogla da kažem. Nije valjda trebalo da
mu zahvaljujem.
Ćutala sam. “Bilo mi je lepo” zvučalo mi je tako neutralno i
bledo. Nije nama bilo samo “lepo”. Tako smo strasno i predano vodili
ljubav, što se ne dešava tako često. Bilo je mnogo više od običnog
“bilo mi je lepo”.
Bar sam ja tako to doživela.
- Ako želiš nešto više s njim, reci mu - navaljivala je Džejd.
- Kao što si ti rekla Tajsonu?
- To je bilo drugo. On mi je na samom početku rekao da neće
moći da me zavoli. Ja sam to prihvatila.
- Pa nije bas mnogo drugačije. Brajs je u suštini rekao isto. I,
koliko se ja sećam, ti si jurila za Tajsonom, šta god da je on govorio.
- I opet smo bili zajedno - rekla je Džejd.
- Pa i Brajs i ja smo bili ponovo zajedno - kazala sam. - Ovo nam
je bio drugi put, posle onoga kad mi je rekao da se to više neće
ponoviti.
- Onda prihvati to. Prihvati da, za sada, možeš s njim da imaš
samo seks. Možda će se to kod njega pretvoriti u nešto više. Kod
Tajsona jeste.
 - A šta ako ne bude hteo? - upitala sam, gotovo cvileći. Mrzela
sam žene koje se prenemažu.
- Ja mislim da će hteti,
- Ali šta ako ne bude hteo? Neću da mu se naturam. Ne mogu da
mu se bacam pod noge više nego što već jesam. Nisam navikla da
budem navalentna - nasmejala sam se - bar dok se konačno ne
nađemo u krevetu.
- Ako ne bude hteo, nikom ništa. To je što je, Mardž. Nije on
jedini na svetu.
- Kako to misliš nije jedini?
- Pa, lepo - zavrtela je glavom. - Pogledaj oko sebe.
- U Snou Kriku jeste jedini.
- Da li me zezaš? Pa na ranču imaš stotine muškaraca!
- Da, sve matorci od pedeset godina koji su tu otkad sam se
rodila. Da l’ si normalna?
- Nemaju svi pedeset. Ima ih i mladih i zgodnih, Mardž. Sa
božanstvenim mišićavim telima od rada. A pogledaj malo i one koji
rade u marketingu. Ili onog novog što ga je Rajan zaposlio da radi u
vinariji. Mnogo dobro izgleda.
- Čekaj, zar ti nisi udata za mog brata?
- Pa šta, jel’ to znači da nemam oči? Muškarci ne postaju manje
privlačni samo zato što si u braku. Pored toga, osećam se toliko loše
da mi na pamet ne pada da ih merkam.
Tu sam morala da se nasmejem. - Ti nikad nisi bila od onih što
očijukaju.
- Možda nisam. Ali nisam ni šlepa ni nesposobna da primetim
lepog muškarca. Na ranču ih ima koliko hoćeš.
- E, jedva da si izašla iz sobe u poslednjih nekoliko meseci.
 - Tačno, Ali nisam sve vreme u drugom stanju. Ovde sam gotovo
godinu dana.
- Ma, daj, ne zezaj. Otkako si došla, gledaš samo u Tajsona.
- Dobro, provalila si me. U pravu si. Ali ovde ima mnogo zgodnih
momaka i ti samo treba da izabereš.
- Jao, šta da radim?
- Pa izaberi nekog. Izađi s njim.
- Ma ko će hteti da izađe sa mnom?
- Sa lepom naslednicom ranča? Ko ne bi hteo! Nasmejala sam se.
Sastanak. Sudar. Nisam bila na sudaru poodavno. Sa Brajsom,
odmah u krevet. Kakvi sastanci. Nismo imali prilike ni da uživamo
kao par.
U stvari, nedostajalo mi je zabavljanje. Zelela sam da se
zabavljam s nekim.
Problem je bio u tome što sam želela da se zabavljam sa
Brajsom.
Taman sam zaustila da joj to kažem, ali me prekinuo telefon.
Poruka. Od Tajsona.
Kad ćete ti i Džejd da se vidite s Kolinom?
 34.

Brajs

Majka me nije pitala gde sam bio sinoć. Spremila je doručak

meni i Henriju, smešeći se.
Sad se više smejala, hvala nebesima. Kad smo saznali istinu o
ocu, pala je u depresiju. Moj sinčić ju je izvukao. Ova beba od godinu
dana uspela je u onom što ja, kao njen sin, nisam mogao. Zato sam se
malo sklonio i pustio nju da se bavi malim Henrijem. Njoj je bio
potrebniji nego meni.
Mada, nedostajao mi je . Uvek bi se nasmešio i rekao “da da” kad
god bih ga uzeo i igrao se s njim, ali takvih trenutaka bilo je sve
manje. Više sam bio van kuće, a i kad sam bio tu, bio sam psihički
odsutan. Hranjenje, menjanje pelena, svakodnevna briga, sve je to
palo na moju majku, kojoj to, međutim, nimalo nije smetalo.
Ni meni ne bi smetalo, naravno.
Stalno sam ponavljao sebi da je ovo najbolje za moju majku, zato
što joj je Henri pomogao da izađe iz depresije. I stalno sam ponavljao
sebi da je to najbolje i za Henrija, jer ja nisam bio u stanju da budem
u ulozi oca u ovom trenutku.
Nisam se zavaravao.
Ali nisam bio potpuno iskren prema njoj.
Nedostajao mi je sin, ponekad toliko da me je fizički bolelo.
Postao je deo mene i kad nisam bio s njim, kao da mi je nedostajao
deo tela. Samo što to nije bilo ni izbliza kao gubitak koji sam osećao.
 Nisam bio ono što je Henriju trebalo. Bio sam potpuno sjeban, i
poslednje što sam želeo bilo je da i svog sina pretvorim u gubitnika.
Kucanje na vratima prenulo me je iz razmišljanja. - Ja ću! -
doviknuo sam majci.
Napolju je, ispred kuće, stajao kamion, a pored njega su stajala
trojica u smeđim uniformama. - Izvolite, šta vam treba?
- Firma Montgomeri za selidbe. Zar nas ne očekujete?
Da li smo ih očekivali? - Ne. Izvinite. Nismo se još spremili za
pakovanje.
- Zato smo mi ovde. Samo vi radite svoje, a mi ćemo umesto vas
sve spakovati. Mada, moraće neko da bude tu, da nam kaže šta
nosite, a šta ćete u skladište.
Uto se pojavila majka na vratima, brišući ruke o kuhinjsku krpu.
- Zdravo, ja sam Evelin. Ovo je moj sin. Izvini, zlato. Zvali su juče dok
si bio... napolju.
- A-ha. - U poslednje vreme sam stvarno odsutan, odlutam
mislima i pojma nemam šta se dešava. - Hoćeš li biti kod kuće danas?
- Naravno. Gde bih mogla da budem? I Henri i ja.
Osetio sam kamen u stomaku. Stvarno. Ona je ovde, vodi računa
o mom sinu, dok sam ja svugde, samo ne ovde. - Izvolite... uđite -
držao sam vrata dok sva trojica nisu ušla.
- Pokazaću vam odakle da počnete - majka ih je uvela u kuću.
I eto, spremao sam se da napustim jedini dom za koji sam znao.
Ziveo sam sam povremeno - dok sam bio na koledžu i jedno vreme
dok sam radio u Denveru - ali samo u Snou Kriku sam se osećao kao
kod kuće.
Pa i sada zapravo nisam napuštao Snou Krik, samo sam se selio
iz grada kako bih živeo na obližnjem ranču. U potpuno opremljenoj
kući, sa četiri spavaće sobe i bazenom i džakuzijem iza nje.
 - Mama - rekao sam - jeste da je gostinska kuća skroz
opremljena, ali ja bih poneo svoj krevet.
Ni sam ne znam zašto sam to rekao. Imao sam krevet za jednu
osobu, za tinejdžera praktično, a tamo u kući je glavna spavaća soba
imala onaj luksuzni ogroman krevet. Baš sam bio glup. Bilo bi glupo i
ostaviti ga u skladištu, kad je najbolje bilo da ga prodam, ili da ga,
jednostavno, bacim.
- Nema veze - rekao sam kad se okrenula i pogledala me. - Bolji
je onaj krevet tamo.
- Sve je bolje od tvog starog dušeka. Na njemu smo spavali ta... -
nije završila rečenicu, nego je brzo pobegla.
Taj krevet su stavili u moju sobu kad su ona i otac kupili veliki
bračni.
Osvrtao sam se po kući. Još nismo odlučili da Ii ćemo je
prodavati ili izdavati. U svakom slučaju, teško će ići i jedno i drugo.
Ko bi želeo da kupi ili iznajmi kuću u kojoj je živeo silovatelj dece?
Možda nećemo moći da se ratosiljamo kuće, ali bismo makar
mogli da se rešimo svega što je moj otac dodirivao. Da li bi nas to
pročistilo od njegovog zla?
Da li sam uopšte hteo da se operem od svega toga?
Zato što je to bila bolna, teška istina.
On mi je bio otac, i bio je dobar kao otac, ali se ispostavilo da je
bio zapravo samo otelotvorenje đavola.
Pa šta sam onda bio ja?
Mladunče đavola?
Mladunče đavola koje je imalo samo lepe uspomene na oca,
gotovo ceo njegov život?
Moj otac zlostavljao je muškarce, žene i decu. Silovao ih. Mučio.
A onda bi došao kući i provodio vreme sa mnom. Čitao mi. Pomagao
mi da savladam razlomke. Vodio me na kampovanje i pecanje sa
Džoom. Naučio me kako da udaram lopticu u bejzbolu. Pokazao mi
kako da bacim savršenu spiralu. Naučio kako da pucam iz pištolja.
Naučio me je da budem čovek.
Prošla me je neka jeza.
Kakav sam ja čovek ako mi je on bio nadahnuće, uzor?
Moj otac?
Jeste, hteo sam da očistim ovu kuću - svoj život - od svega što je
on dotakao.
Ali i nisam hteo.
Zato što, ma koliko da je stvarno bio loš čovek, toliko je bio i
dobar otac.
Bilo je nemoguće pomiriti te dve činjenice, i upravo zato sam bio
tako zlovoljan.
- Red im da spakuju samo moje lične stvari iz sobe - rekao sam
majci. - Krevet i ostalo možemo da spalimo, što se mene tiče. Sve što
je on dodirivao može da se spali - rekao sam i izašao iz kuće.

*
Sat kasnije, stigao sam u kafe u Grand Džankšenu gde sam se
dogovorio da se vidim sa Tedom Morsom. Već je bio tamo i sedeo u
separeu. Hostesa mi je pokazala gde sedi.
Prišao sam mu i nakašljao se. - Ja sam Brajs Simpson.
Ustao je. - Gospodine Simpson. Ja sam Ted Mors.
- Ispružio je ruku, ali nisam hteo da se rukujem s njim.
- Molim vas, sedite.
 Gušio sam potrebu da mu se izvinim za ono što je moj otac
uradio njegovom sinu. Ja nisam odgovoran za grebe svog oca - bila
je mantra koju sam stalno pokušavao da imam na umu i da se njome
rukovodim, ali u većini slučajeva bezuspešno.
Zavladala je neprijatna tišina, koja je trajala nekoliko sekundi, a
činilo se da traje satima. On me je pozvao da se nađemo, i ja sam
pristao kako bih prikupio informacije za Stilove. Ništa nisam mogao
da mu kažem osim izvinjenja, ali kao da mi je maca pojela jezik.
Nisam hteo da započnem razgovor tako što ću samog sebe dovesti u
nezgodan položaj. Zbog Stilovih sam morao da zadržim čvrst stav.
Ted je konačno progovorio, ali nas je u tom trenutku konobarica
prekinula, sredovečna žena sa prosedom kosom. - Dobro jutro -
obratila mi se. - Šta želite?
- Samo kafu - odgovorio sam. Ako budem jeo pred Tedom
Morsom, mogao bih da se se ispovraćam.
- Stiže.
Opet sam ostao sam, oči u oči sa čovekom čijeg je sina uništio
moj otac. Nisam mu ništa dugovao, posebno pošto je pokušao da
uceni mog najboljeg prijatelja. Pa ipak, izjedao me osećaj krivice.
Ponovo sam se nakašljao. - Pa, gospodine Mors, o čemu ste želeli
da razgovaramo?
- Zovi me Ted. Ja ću tebe zvati Brajs.
- U redu - rekao sam, iako nisam shvatao u čemu je poenta.
Nismo bili prijatelji. Nismo bili ni kolege. Nismo ništa bili, zapravo.
- Već sam ti rekao da FBI još uvek radi na slučaju. Klimnuo sam
glavom. Nisam mogao da znam da li govori istinu, ali ću ga saslušati.
Obećao sam Stilovima.
- Ono što možda ne znaš jeste da su identifikovali još dve osobe
upletene u slučaj.
- I šta ja imam s tim?
- Zato što si ti, Brajse, jedna od njih.
 35.

Mardžori

- Tajson želi da zna kad se sastajemo sa Kolinom - rekla sam

Džejd.
- Dobro pitanje. Pa kad se sastajemo?
- Još ne znam. - Poslala sam Tajsonu poruku. - Evo sad ću da ga
pozovem.
- Zdravo, Mardž - rekao je Kolin kad se javio.
- Zdravo. Džejd je pristala da razgovara s tobom.
- Jel’? Jel’ morala da traži dozvolu od neandertalca?
- Moraću da prekinem ako nastaviš tako da govoriš o mom
bratu.
Dobro. Razumem. Izvini - rekao je, ali uopšte nije zvučao kao da
mu je stvarno žao. - Pa kad ćemo?
- Kad god kažeš. Samo da znaš, i ja dolazim s njom.
- Nismo se tako dogovorili.
- Nemamo šta da se dogovaramo, Koline. Ako nećeš da ja budem
tu, onda će doći Tajson. Biraj.
Cutao je nekoliko trenutaka. - U redu. Po podne?
- Mora da bude pre tri sata. Dečaci se vraćaju iz škole oko pola
četiri.
 - Ja sam još uvek u Snou Kriku. Jel’ može onda u dva u onom
kafeu?
- Sačekaj - okrenula sam se ka Džejd, i stavila ruku na telefon. -
Jesi raspoložena da odemo do grada. U dva u kafeu?
- Može. Danas mi je dobro.
- U redu - rekla sam u telefon. - Vidimo se onda.
Džejd se ugrizla za donju usnu. - Ne znam... kako da se osećam.
- Nema da razmišljaš o tome.
- Mislim, baš me je gadno ponizio, ali sada... sada on prolazi
kroz probleme, i to strašne probleme. Sad ono što mi je uradio
izgleda tako sitno i malo, u poređenju s njegovim problemima.
Kapiraš?
- Kapiram. Ali to što je on prošao kroz pakao, ne potire ono što
je tebi uradio. Imaj to na umu.
Klimnula je glavom. - Znam.
- Jel’ bi htela da svratimo negde pre nego što se vidimo s njim? -
upitala sam je. - Ako hoćeš, možemo da odemo u grad malo ranije.
Da vidimo da li Kendi ima nešto novo u pedikirskom salonu?
- Znaš šta? - ustala je. - Istuširala sam se i obučena sam. Što da
gubimo vreme? Hajdemo.

*
Taman kad smo uronile noge u toplu mirišljavu vodu u salonu,
obema su nam stigle poruke na telefon.
Džejd je rekla uplašeno. - Škola. Nešto nije u redu sa Dejlom.
I ja sam dobila istu poruku. - Verovatno su poslali i Tajsonu. -
Izvadila sam noge iz vode. - Izvinite. Moramo da idemo. Dobro je što
smo već u gradu.
Džejd je sva u panici pozvala školu dok sam ja bri-‘ sala noge i
obuvala cipele. Desetogodišnji Dejl je u školi progovarao samo kad ga
neko nešto pita. Ako je škola zvala, znači da je bilo nešto jako važno.
- Odveli su ga kod doktorke Robin - prenela mi je Džejd kad je
završila razgovor. - Nisu mogli ništa više da mi kažu.
Srećom, ordinacija je bila samo dva bloka udaljena od salona. To
su pozitivne strane malih gradova. Krenule smo peške.
- Tamo je, pozadi - rekla nam je sestra na šalteru čim smo ušle.
Džejd i ja požurismo do ordinacije, u kojoj je dr Robin Šefer
pregledala Dejla.
- Dušo! - povikala je Džejd. - Jesi dobro?
- Imao je hiperventilaciju. To vam je kad dođe do ubrzanog
disanja - objasnila nam je dr Robin. - Smirila sam ga, ali zamalo je
pao u nesvest u školi.
Dejl je ćutao.
Dr Robin je bila Džoova školska drugarica. Znala sam je ceo
život. Nasledila je tatu u ordinaciji kad je on otišao u penziju.
- Dejle - rekla je - jedini način da otkrijemo šta ti je, jeste da nam
kažeš kako se osećaš.
Ćutanje.
Džejd ga uze za ruku. - Molim te, dušo. Ovde smo da ti
pomognemo. Tetka Mardž i ja smo ovde, i doktorka je tu.
Odmahnuo je glavom.
- Molim te, zlato - pokušala sam. - Hoćemo da ti pomognemo.
- Video sam jednog čiku - prošaputao je krotko.
- Gde? - pitala je Džejd.
- Dok sam bio na igralištu.
 - Jesi li ga prepoznao?
Klimnuo je glavom.
- Ko je to bio?
Ćutanje.
Progutala sam pljuvačku. Ovo ne miriše na dobro, Federalci su
zatvorili krug krijumčarenja ljudi, no da li su uhapsili sve? Prema
rečima Teda Morsa, još uvek su radili na istrazi.
Da nije možda neko iz Dejlove prošlosti došao u Snou Krik?
I zašto? Zašto bi dolazio ovde? Zašto bi dolazio negde gde neko
može da ga prepozna?
- Neću mu dati?
- Šta mu nećeš dati?
- Da povredi Donija. Neću mu dati da mi povredi brata.
Nešto mi bi teško na srcu, dok su Džejd oči bile pune suza. Pre
izvesnog vremena smo saznali da je Dejl preuzeo teret zlostavljanja
na sebe, kako bi poštedeo mlađeg brata. Čak su se dogovorili da
počine samoubistvo, a Doniju je to zamalo uspelo.
- Dejle, loše čike su uhapšene - rekla je Džejd. - Da ti se možda
nije učinilo? Možda si video nekoga drugog ko liči na nekoga koga se
sećaš?
Odmahnuo je glavom.
- Jesi li siguran?
- Džejd... - prekinula sam je.
Shvatila je. - Izvini, dušo. Samo hoću da te zaštitim. Neću da se
plašiš. Tata i ja nećemo dozvoliti da te iko povredi. To ti obećavam.
Bilo je to teško obećanje, ali će ga ona i Tajson sigurno ispuniti
po svaku cenu.
- Da li je neko pozvao policiju? - pitala sam.
 Robin je slegla ramenima. - Ne znam. Iz škole ništa nisu rekli.
- Ja ću pozvati.
- Mardž - zaustavila me je Džejd - možda nije spreman da
razgovara sa policijom.
- Moraš da pokušaš, Dejle - rekla sam. - Ako misliš da taj čovek
možda želi da te povredi, ili tvog brata, policija mora to da zna. - Brzo
sam pozvala. - Sad će doći.
Dejl preblede.
- Moraš da probaš da razgovaraš sa policijom, dušo - rekla mu je
Džejd, držeći ga za ruku.
Dečak je klimnuo glavom.
Pogledala sam na sat. Imamo još sat vremena do sastanka sa
Kolinom. Biće dovoljno vremena da Dejl kaže policiji šta ima. Ali šta
posle toga? Da li se vraća u školu? Ako se ne vraća, nas dve ćemo
morati da ostanemo s njim.
Nema veze. Dejl je bio važniji. Kolin će morati da čeka.
 36.

Brajs

- Zato što si ti, Brajse, jedan od njih.

Ostao sam smiren, bar spolja. Ali sam osećao kako mi se stomak
grči. Nema šanse da ovaj moron to primeti.
Bio sam nevin. Potpuno nevin.
- Stvarno? A ko je drugi?
Tedovo lice ostalo je i dalje bezizrazno. - Džona Stil.
Džo. Moj najbolji drug, Džo. Džo, kome je ovaj idiot već pokušao
da smesti i da ga ucenjuje zbog onog što je moj otac uradio Kolinu.
Stomak mi se i dalje grčio, dok sam držao bes pod kontrolom.
Bio sam rešen da ostanem hladan. Nisam imao razloga da verujem
šta mi ovaj kreten priča.
- Zašto bi istraživali nas dvojicu? Mi smo nevini.
- Verujem da jeste - rekao je Ted.
- Nema tu šta da se veruje ili ne veruje. To je činjenica, jebote. -
Smiri se, Brajse. Smiri se.
Džo je trebalo da postane otac. Da li je on znao išta o ovome?
Stilovi su svuda imali veze. Ako je Džo predmet federalne istrage,
nemoguće da ne zna za to.
- Samo pokušavam da te upozorim - odgovorio je Ted.
- Pretpostavljam da tražiš nešto za ovu informaciju?
 Podsmešljivo se nasmejao i pogledao ulevo. – Kad bih tražio
nešto zauzvrat, otišao bih pravo kod Stilovih, lično.
Kako da ne. Pravo kod Džoa, koga je već probao da ucenjuje.
Nisam se upecao. Ali još nisam hteo to da mu kažem.
- Pametno - rekao sam. - Zato što dobro znaš da ja nemam pare.
- Nije tačno. Imaš kuću.
- Kuću koju niko neće da kupi, zbog onog što je moj otac uradio.
- Možda je tako. - Otpio je gutljaj kafe. - Ovde sam samo kao
dobri Samarićanin, da ti kažem šta se dešava.
- A kako si ti saznao?
- Lako. Federalci su pričali sa mnom. Sa mnom i sa mojim
sinom. Postavili su nam puno pitanja u vezi sa vama dvojicom.
Ja nisam odgovoran za grehe svog oca.
Moja mantra.
Koliko god morao sebe da ubeđujem da je to tačno, sad mi Ted
Mors govori suprotno. Zašto bi se inače bilo ko raspitivao za Džoa i
mene?
- Dobri Samarićanin? - ponovio sam.
- Da.
Blefiraš.
To sam pomislio, ali nisam izgovorio.
- Kažeš da su pričali i sa Kolinom? - pitao sam ga.
Klimnuo je glavom.
Uto konobarica donese moju kafu. Nisam je odmah uzeo. Da
sam bilo šta stavio u usta, verovatno bih povratio. Zato što nije bilo
lako zadržati normalan ton, dok je u meni sve ključalo od besa.
- Šta su vas pitali?
 - To ne smem da ti kažem. Ionako rizikujem što ti i ovoliko
govorim.
- Razumem - rekao sam, iako ništa nisam razumeo.
- Ne veruješ mi - usledila je njegova izjava.
Sad sam ja srknuo kafu i pustio da mi sklizne niz grlo. Da ga
malo držim u neizvesnosti. - Zašto bih ti verovao?
- Pa koje zadnje misli bih mogao da imam?
- To ne znam. Možda imaš nekog - napravio sam u vazduhu gest
koji je značio navodnike - prijatelja u FBI, nekoga ko bi mogao da
zakopa ovu istragu. Za određenu cenu.
- Da sam hteo pare, otišao bih pravo do Stilovih. Čekaj. Već sam
to rekao.
- Pa onda, koji moj hoćeš, Morse? Jer, onako kako ja to vidim,
federalci mogu da mi pretresu ceo život, da prevrnu svaki kamen, i
neće naći nikakav dokaz da smo ili ja ili Džo upleteni u trgovinu
ljudima. Ništa ne bi našli, pod milim bogom.
- Ne bih da te vređam, Brajse - rekao je - ali mnogo si naivan.
Neverovatno naivan.
Zglobovi na ruci kojom sam držao solju pobeleli su koliko sam je
snažno stisnuo. Sve mi je teže padalo da ostanem hladne glave.
- A ti si neverovatno providan.
- Kako to misliš? - iznenadio se. - Zar ne znaš istoriju Džone
Stila?
- Vrlo dobro znam njegovu istoriju. On mi je najbolji drug
gotovo ceo život.
- Onda verovatno znaš da je potplatio zatvorske stražare da
pretuku Larija Vejda.
Progutao sam pljuvačku, zadržavajući hladan izraz lica. To
nisam znao. Ali poznavao sam Džoa, i stvarno jeste bio nagao. Lan
Vejd je bio polubrat njegove majke, i jedan od onih koji su
maltretirali i silovali Džoovog brata. Da li sam mogao da ga zamislim
kako plaća da se prebije neko?
Jesam, mogao sam.
- Džo ne bi uradio tako nešto. - Prijala mi je ova laž. Stvarno mi
je prijala. Braniču Džoa svojim životom, ako treba.
- Uveravam te da jeste. Vidiš? Ima nešto što ne znaš o najboljem
drugu.
- Misliš da su zatvorski stražari pojam vrline? Ako je Vejd
pretučen u zatvoru, verovatno je to zaslužio, a čak i da nije, modrice
od batina nisu ništa u poređenju sa onim što je godinama radio
nedužnoj deci. Džo nije naručio nikakve batine, a čak i da jeste, Vejd
je dobio šta je zaslužio. Kao i ja, dobro znaš za šta su sposobni ti
ljudi.
Ova poslednja rečenica je bila jeftin trik. Tedovog sina je moj
otac brutalno maltretirao. To nikad ne zaboravljam. Ali u ovom
trenutku, pokušavao je da uvuče Džoa i mene, tako da sam morao
obojicu da nas branim.
- Džona Stil je tempirana bomba - rekao je Mors ravnodušno. -
Ti si mu najbolji drug i sin Toma Simpsona. Zašto te ne bi istraživali?
- Pa, prvo, zato što sam nevin.
- Jesi li? Šta se dešavalo za vreme onih kampovanja na koja je
tvoj otac vodio tebe i Džoa, a?
Kampovanje? Kojima smo se Džo i ja radovali više nego ičemu?
Išli smo u potragu za hranom, pecali, lovili. Uvek smo išli samo nas
trojica. Niko drugi nije mogao znati...
Oh, bože.
Gotovo da sam zaboravio.
Samo jednom nismo bili sami.
Samo jednom.
 Ustao sam i bacio nekoliko dolara na sto da platim svoju kafu. -
Sastanak je završen.
Brzo sam izašao na vrata, i kad sam se dovoljno udaljio, pozvao
sam Džoa i ostavio mu glasovnu poruku.
- Moramo da razgovaramo. Odmah.
 37.

Mardžori

Džins, sivi duks i crna kapa.

To je sve što je Dejl mogao da kaže policajcu o čoveku koji ga je
preplašio. Policajac je hteo da razgovara sa još nekom decom koja su
se u to vreme nalazila na igralištu, ali je direktor to zabranio dok
roditelji ne daju dozvolu.
Ko je mogao da ga krivi zbog toga? Više informacija nećemo
dobiti. Dejl nije hteo da se vraća u školu, tako da sam poslala poruku
Kolinu i otkazala viđanje. Džejd i ja smo otišle po Donija ranije i
vratile se na rane.
Dejl je bio ćutljiv tokom popodneva, mada to samo po sebi nije
bilo neobično. Džejd i ja smo mu objasnile da može da priča s kojom
hoće od nas dve, ili sa Tajsonom, kad bude osetio da je spreman. U
međuvremenu, povukao se u svoju sobu.
Doni je izašao napolje da se igra sa psima.
Džejd je ponovo osećala mučninu, tako da sam joj napravila
solju čaja od mente i odnela joj u dnevnu sobu.
- Hvala ti - promrmljala je dok je uzimala vrelu šolju.
- Jesi li dobro? - sela sam pored nje na kauč.
Popila je gutljaj čaja. - Ma kakvi dobro. Pokušavala sam da se
ponašam normalno zbog Dejla, ali sam se u stvari živa prepala. Šta
ako je stvarno video nekoga koga je prepoznao?
- U Snou Kriku?
 - Tom Simpson je živeo decenijama u Snou Kriku, i Lari Vejd
isto. To su dvojica. Nije nelogično da ih u gradu ima još.
- Ili je logično da ih nema. Snou Krik je bio njihov drugi život.
- Moram da se vratim na posao - izjavila je. - Prekinuču
bolovanje.
- Džejd...
- Ja sam gradski pravobranilac, zaboga. Potrebna sam ovom
gradu, posebno sada.
- Potrebna si svojim sinovima - usprotivila sam joj se. - Naročito
sada. Sama si izabrala ko će da te menja. Znaš da je kvalifikovana za
taj posao.
- Da, ali ovo je se ne dotiče lično.
- Tim bolje - rekla sam. - Znaš to i sama. Kao pravobranilac, ni ti
ne bi trebalo da budeš lično uključena.
- Lari je bio gotov onog dana kad mi je dao da radim na
Tajsonovom slučaju.
- Lari se poneo nemoralno.
- Tačno. - Uzdahnula je i otpila još čaja. - Osećam se kao da bi
trebalo da uradim nešto, posebno ako je Dejl u pravu i ako se
naokolo vrzma još jedan psihopata.
- Tehnički, ti si i dalje gradski pravobranilac, samo na
trudničkom odsustvu. Još uvek imaš pristup svoj dokumentaciji, zar
ne?
- Tehnički, da, ali ne mogu da pristupim serveru odavde. -
Zavrtela je glavom. - To je bila moja ideja. Nakon što sam otkrila da
su Vendi i ostali hakovali mnogobrojnu dokumentaciju, naložila sam
da se instalira supermoćni bezbednosni sistem. Na šta li sam mislila?
- Samo si htela da radiš svoj posao. Možeš da odeš do kancelarije
i pretražiš dokumentaciju. Naročito sada kad ti je bolje.
- Da, ali ne želim da se mešam Meri u posao.
 - Pa ti si joj šef. Kako to misliš nećeš da joj se mešaš u posao?
- Ne znam - duboko je uzdahnula. - Samo znam da se osećam
užasno beskorisno.
- Beskorisno? - to je bio Tajson koji je upravo ušao u sobu. -
Plavojko, prestani tako da govoriš. Kako je Dejl? Došao sam što sam
pre mogao.
- U svojoj sobi je - rekla je Džejd. - Nešto ga je jako uplašilo. I ja
se plašim, Tajsone.
- Neću dozvoliti da se nešto desi bilo kome od vas - rekao je. - To
moraš da znaš.
Nasmešila mu se. - Znam. Ipak...
Ipak... slagala sam se s njom. I ja sam pokušavala da se hrabro
držim zbog nje, ali i sam bila potpuno prestravljena.
Tajson je poljubi u usta. - Jesi čula šta sam ti rekao? Idem da
porazgovaram sa Dejlom.
- Brat ti jeste jak - obratila mi se - ali ni on nije nepobediv.
- Misliš da on to ne zna? Preživeo je maltretiranje i zlostavljanje.
Ako iko zna da nije nepobediv, to je Tajson.
- Tada je bio dete. Kasnije je otišao u rat i želeo je da bude
ubijen, ali se vratio.
- To ga ne čini nepobedivim.
- Znam to. Samo kažem da on misli da jeste. - Onda je ispila još
jedan gutljaj i ostavila solju na kraj stola. - Učiniće sve da zaštiti
mene i dečake, a ako se njemu išta desi...
- Ništa mu se neće desiti - trudila sam se da mi glas bude miran i
samouveren.
Ali nisam bila ubeđena.
- Tamo sad razgovara sa svojim sinom - nastavila je Džejd - i
kladim se da će, kad izađe iz sobe, krenuti u poteru za tim zlikovcem.
Pazi šta sam ti rekla.
Nisam imala petlju da joj se suprotstavim.
Džejd je bila u pravu. Tajson će otići po Džoa i Rajana, i njih
trojica će ga izvući iz rupe ili će poginuti tražeći ga.
Ovo drugo je mučilo i mene i Džejd.
Sakrila sam strah. - Pa, ako je tip neko iz Dejlove prošlosti, mora
biti uhvaćen. Kako ne bi nikog više mogao da povredi.
- Naravno. Samo sam mislila...
Nije morala da završi rečenicu. Shvatila sam. Mislila je ono što
smo svi mislili. Da je FBI pretražio sve okolo, da su zlikovci mrtvi i da
je ovaj košmar konačno gotov.
A sada smo morali da se suočimo sa činjenicom da možda i nije.
Onda je ušao Doni u kuću i napravila sam mu užinu. Tajson je
još uvek razgovarao sa Dejlom. Zadržao se sigurno pola sata, kad je
konačno izašao iz sobe. Razbarušio je Doniju kosu i osmehnuo mu
se, a kad je mališan ponovo otišao da se igra, uozbiljio se.
- Moram da razgovaram sa Džoom i Rajanom.
Džejd i ja razmenismo zabrinute poglede.
Opet. Idemo iz početka.
 38.

Brajs

Sedeo sam u Džoovoj kancelariji - ne u radnoj sobi u kući, nego

u kancelariji u upravnoj zgradi na ranču. Ja sam tako hteo. Hteo sam
da budemo sami. Nije reč o tome da nas Melani ne bi ostavila da
pričamo nasamo, ali nisam hteo da rizikujem da nas neko prekida.
Čak sam uspeo Džoa da ubedim da pusti sekretaricu i pomoćnika
ranije kući.
Oči su mu bile na pola koplja i videlo se da je zabrinut kad smo
konačno seli - sami - u njegovoj kancelariji.
Čak ni tada nisam mogao potpuno da se opustim, jer sam se
pitao da li mu je kancelarija ozvučena. Još uvek nisam bio siguran da
li je Ted Mors bio iskren sa mnom. Možda se poigravao nama,
pokušavajući da izvuče novac. Nisam imao pojma. Ali u ovom
trenutku, pošto sam se prisetio nečega što mi je izbledelo u sećanju,
nisam hteo da rizikujem.
- O čemu se radi, Brajse? - pitao me je. - Unosiš mi nervozu.
Nije bio baš lep prizor gledati Džoa kad je nervozan. Bio je
impulsivan i imao je kratak fitilj. Video sam ga mnogo puta u takvom
stanju, a bio mi je koristan ako je smiren.
- Možemo li da izađemo? - pitao sam ga.
- Molim? Upravo si me naterao da pustim ljude ranije kući, kako
bismo mogli nasamo da razgovaramo. Trenutno, nema boljeg mesta
od ovog na celom ranču.
 Više nisam mogao da kažem, ne ovde. Sav sam bio napet, a u
meni je svaki živac igrao, kao da su nas gledale hiljade očiju i hiljade
ušiju slušale. Sigurno sam umislio, ali nisam hteo da rizikujem,
uzimajući u obzir ono o čemu smo morali da razgovaramo.
- Moram da se prošetam - nakašljao sam se u ruku, kako bih se
oslobodio knedle koja mi je stajala u grlu. - Odmah.
- Jebote, šta...
- Molim te - rekao sam tiho, gledajući prema vratima.
Džo nemo ustade, i činilo se da je shvatio. Odahnuo sam s
olakšanjem. Izašli smo zajedno iz kancelarije.
- Gde sad? - upitao me.
- Napolje. Lepo je vreme. Ima sunca.
Klimnuo je glavom pa smo izašli iz zgrade. Kad smo bili na
stotinak metara od zgrade, okrenuo se ka meni i pogledao me
ozbiljno. - Reci mi šta se dešava. Smesta.
- Video sam se sa Tedom Morsom.
- Jeli?
- Ne znam šta smera, Džo, ali tvrdi da federalci istražuju nas
dvojicu.
- Tebe i mene?
Da. Ne znam da li je to tačno. Ili federalci izvode nešto, ili Ted, a
ne bi me iznenadilo da on nešto mulja, ali je pomenuo kampovanja
na koja smo ti i ja išli s mojim ocem.
Džo se zajapurio. To je to, kratak fitilj.
- Džo...
- Sranje. - Uhvatio se za kosu. - Sranje, sranje, sranje.
- Znam. Sećaš se?
- Da li je pomenuo onaj put?
 - Iskreno, zaboravio sam. Kad to beše? Gotovo pre trideset
godina? Tada nismo mogli imati više od osam ili devet godina.
- Sranje.
- Rekao sam mu da smo uvek išli sami sa ćaletom, I da smo
uvek...
- Osim jednom - dodao je Džo.
- Kaže da mi prisluškuju telefon i da mi je kuća ozvučena. Zato
sam hteo da izađemo iz zgrade. Nije ništa rekao za tvoju kancelariju,
tako da sam prvo pomislio da smo tamo bezbedni. Mislim, imaš
najbolje obezbeđenje i sve to. Ali reč je o federalcima.
- Mogu biti samo oni, ako Mors govori istinu.
- Tako je. Ali otkud on zna za kampovanje?
- Ubij me ako znam. - Počeo je da se šetka okolo.
- Da li još neko zna? Tvoja braća?
- Nikad nikom nisam rekao. Verovao sam tvom tati. I kao i ti,
zaboravio sam sve dosad. Trudio sam da zaboravim to, kao nešto
nebitno, kapiraš?
- Da. Ništa se nije desilo. Porodica je nastavila normalno da živi.
Mislim, pretpostavljam da jeste. Dođavola, ne mogu čak ni da se
setim njegovog imena. A ti?
- Džastin. Ili Dastin?
Tako je. - Džastin. U pravu si. Džastin... kako mu je beše
prezime?
- Ne sećam se. Ali navrh mi je jezika.
Ponovo sam počeo sav da treperim. Džastin se tek bio doselio u
grad. Nije bio ništa posebno, ali iz nekog razloga nikad se nije
uklopio. Nije se mnogo družio. Bio je tih i uvek sam, i...
- Čija je uopšte ono bila ideja?
 - Moja - odgovorio sam, premećući misli. - Pitao sam oca da li
možemo da ga povedemo.
- Dođavola. Misliš li da je tvoj otac...?
- Ne znam - sad sam se ja ushodao. - Bojim se i da pomislim na
to.
- Čoveče, moramo da mislimo o tome. Moramo.
- Bez obzira na to da li jeste ili nije, to nema nikakve veze sa
nama - rekao sam. - Imali smo devet godina. Nevini smo.
- Mors blefira - ustanovio je Džo. - Sigurno blefira. Otkud on zna
bilo šta?
- Ne znam. Novca sigurno ima. Ne kao vi, ali dovoljno da iskopa
ako postoji nešto. Možda je upravo to uradio.
- Ne misli valjda ozbiljno da može da krene na nas? - rekao je
Džo. - Kao što si i sam rekao, nije bogat kao mi.
- Ali ja nisam.
- Ali valjda zna da ti mi čuvamo leđa.
- Zašto bi on to znao?
- Saznaće, ako bilo šta pokuša.
- Ja ne mogu...
- I nemoj - prekinuo me je. - Ti si naš brat. Uvek si bio. Šta god
da ti treba, tu smo. Uvek.
Već sam se osećao kao da iskorišćavam Stilove time što sam
prihvatio njihovu velikodušnu ponudu. Jedino me teši to što sam
svestan da sam stručan i da ću valjano obavljati posao. - Hvala ti,
čoveče.
- Samo da znaš. - Zavukao je ruke u džep. - Moram da popričam
sa Morsom.
- Idem s tobom.
 - Bolje da idem sam.
Dođavola, ne. Ako Džo ode sam, može da se desi da uradi nešto
nepromišljeno i glupo. Jednom je već bio blizu da ga odalami. Sa
dobrim razlogom, ali ipak... Džo i ja smo baš bili tandem. Jedan
drugog smo sprečavali u glupostima.
- Idem s tobom. Meni se obratio. Ja sam već u priči.
- Dobro, ajde. - Pokazao mi je burmu. - Ali i Rouzi ide s nama.
Klimnuo sam glavom. - Nije problem. I ja ću nešto poneti. - Ako
sam ja tamo, Džo neće preći granicu. Ali nisam imao ništa protiv toga
da malo zaplaši Morsija, a otkako sam saznao istinu o ocu, nosio sam
sa sobom skriveno oružje.
- Baš čudno - rekao sam. - Moj ćale nas je naučio kako da
pucamo iz pištolja.
Taman je hteo nešto da kaže, ali ga je prekinulo telefon. Izvadio
ga je iz džepa. - Poruka od Tajsona. Hoće da razgovaramo. Trebalo bi
da odem do njega. Hajde sa mnom. Moramo da im kažemo...
Pogledao sam ga začuđeno. - Ne, Džo. Ne još.
- Imaš pravo - rekao je. - Ovo smo čuvali između nas dvojice
trideset godina. Još nekoliko dana, ne pravi nikakvu razliku. Prvo
ćemo se videti sa Morsom.
Klimnuo sam glavom. - Nameravao si da angažuješ detektiva da
mi pretraži kuću i vidi da li ima bubica. Moramo to da uradimo sa
svim zgradama na tvom imanju, pre nego što kažemo bilo šta o tome.
- Pametno - složio se Džo. - Hajdemo.
 39.

Mardžori

Treba spremiti večeru za desetoro na brzinu. To nije problem

ako živite na ranču. Ješćemo hamburgere. Džejd je imala manje
mučnina i pomogla mi je da sve spremim.
Melani je stigla pre Džoa. Jednostavno sam morala da joj se
nasmešim dok sam je grlila. Toliko je zračila, koža joj je sijala, ušla je
u zadnji trimestar. Očigledno joj je trudnoća prijala i dobro ju je
podnosila.
Zbog čega mi je bilo još više krivo zbog Džejd.
Rekla bih da je Melani imala blagi osećaj krivice kad je sa Džejd,
ali dobro je to krila. Njih dve nisu bile nešto naročito bliske. Melani
je bila mnogo bliža sa mojom drugom snajom, Rubi Li Stil, koja se
pojavila malo posle nje. Jedna drugoj su bile deveruše na venčanju.
Sele su i počele da ćaskaju, tako da smo se Džejd i ja vratile poslu u
kuhinji,
Džejd je uzdahnula. - Pokušavam da se radujem zbog Melani.
Stvarno pokušavam.
- Znam da je teško - odgovorila sam.
- Nastojim da se usredsredim na činjenicu da mi je beba dobro.
Samo je to važno.
- Tako je. I biće sve gotovo za manje od šest meseci.
- Ona će se poroditi pre mene.
 - Hoće, ali ovo joj je možda jedina šansa, zbog njenih godina.
Zapamti to. Ti si mlada. Ti možeš još da rađaš.
- Posle ovoga? - odmahnula je glavom. Nisam sigurna da bih
mogla još jednom da prolazim kroz ovo. Pored toga, moramo da
brinemo i o naša dva dečaka. Ne mogu na toliko strana. I sada? Sve
ovo sa Dejlom? Bojim se, Mardž.
- Sve će se srediti - rekla sam, nadajući se da delujem ubedljivo.
Isto sam se plašila koliko i ona.
Iznela sam tacnu sa mesom napolje na terasu da ga Tajson stavi
na roštilj. Bacila sam pogled okolo. Svi su bili tu.
Svi, osim Džoa i Brajsa.
Džo je poslao poruku Tajsonu da je sa Brajsom i da dolazi i on.
Kad god bih se prisetila večeri s njim, zadrhtala bih. Čak i sada.
Zelela sam da ga vidim.
A i nisam želela da ga vidim.
Okrenula sam se i...
- Oh! - otelo mi se, a kolena su počela da mi klecaju.
Brajs me je uhvatio za ruku. - Izvini. Nisam hteo da te uplašim.
Nisam bila toliko uplašena koliko... napeta kao struna. Sama
blizina njegovog tela bila je dovoljna da osetim žmarce, koji su joj
klizili niz kičmu i završavali se u mom međunožju.
- Gde je Džo? - upitala sam.
- Tu je - odgovorio mi je. - Džejd nas je poslala pravo ovde.
- Moram da se vratim u kuhinju - rekla sam drhtavim glasom.
Još uvek me je držao za ruku.
- Mogu li? - rekla sam i izvukla ruku.
- Naravno. Izvini - pocrveneo je.
 Okrenula sam se i otrčala do kuhinje. Džejd je upravo mešala
salatu. Počela sam da sečem paradajz i luk, od koga su mi krenule
suze.
Baš to nisam želela.
Džo se popeo uz stepenice iz dnevnog boravka, noseći dva
martinija. - Zdravo, sestrice - mlako mi se javio i izašao.
Uh. Činilo se da mu nisu sve koze na broju, kao da je u mislima
bio negde drugde.
1 mene su morile razne misli, ali sam ih potisnula, i nastavila da
pripremam začine za hamburgere. Kad sam završila, zgrabila sam
poslužavnik, izašla napolje i stavila ga na sto.
Tajson je završavao prvu turu hamburgera, a Rajan je otvorio
nekoliko boca svog crnog vina.
- Ajde, uzimajte - javio se Tajson.
Prvi je bio Doni, naravno. Klinac je voleo da jede. Potražila sam
pogledom Dejla. Bio je celo popodne napolju. Ušla sam u kuću i
otišla do njihove sobe. Vrata su bila otvorena. Tiho sam pokucala i
ušla. - Dejle?
- Da? - ležao je na svom krevetu, zadubljen u knjigu.
- Večera je gotova.
- Nisam mnogo gladan.
- Tata je spremio hamburgere - rekla sam. - Najbolje u kraju.
Nije mi ništa odgovorio.
- Tu su ti stričevi i strine. Hoće da te vide.
- Oni nisu moji pravi stričevi i prave strine - rekao je mrzovoljno.
Digla sam obrve čudeći se. Ovo je bilo nešto novo. Iako Dejl nije
prihvatio svoju novu porodicu tako brzo kao Doni, počeo je da se
prilagođava. Otkud sad ovo?
- Naravno da jesu. A iduće nedelje idemo u sud...
 - To je sve nebitno. Moja prava mama je mrtva. A moj pravi
tata... Nikad ga nisam imao.
- Dejle...
- Ostavi me. Neću da večeram.
Uzdahnula sam. - Znam da si imao težak dan, Dejle. Žao mi je. -
Tiho sam izašla iz sobe, ostavljajući vrata kao što su bila. Poslaću
Tajsona da izvidi o čemu se radi. Tajson je jedini umeo da mu priđe.
Ili možda Mel. Ona je radila s njim.
Ponovo sam uzdahnula. Nisam znala šta, kog đavola, da uradim.
Najbolje je da pozovem Tajsona, Bio je napolju kod roštilja, a koje
bio s njim? Brajs.
Naravno.
Dodirnula sam Tajsona po ruci. - Dejl je u svojoj sobi.
Uznemiren je.
Tajson klimnu glavom. - Idem da vidim. Možeš li ti da se
pobrineš za meso?
- Naravno, mada nisam kuvar.
- Mardž može da ti pomogne. Ona ti sve zna.
Super. Ma koliko volela da kuvam, nikad nisam pomislila da će
se to okrenuti protiv mene. Ali opet, Tajson nije znao šta se desilo
između Brajsa i mene. Džejd je morala da mi obeća da nikom neće
reći. - Da, svakako. Pomoći ću mu.
- Šta da radim? - upitao me je Brajs kad je Tajson ušao u kuću.
- Znaš šta. Ne moraš da budeš ovde. Ja ću završiti sa roštiljem.
Mogla bih zatvorenih očiju da ispečem meso na roštilju.
- Zamolio me je da ja to uradim, i tako će biti - odgovorio mi je
gotovo kao automat.
Dobro, ajde. - Lako je. Samo paziš na meso. Kad vidiš da ivice
postaju smeđe, okreneš ga.
 - A onda?
- Onda čekaš da bude pečeno.
- Šta ti to znači?
Spojila sam srednji prst i palac. - Za srednje pečeno, izgleda
ovako. Pritisni hamburger spatulom.
- Molim?
- Ne znam kako drugačije da ti objasnim. Uvežbaćeš. Za drugu
stranu treba samo oko tri minuta. Daj ja ću da pečem meso.
- Jok.
Kako je tvrdoglav! Dok mi nije sinulo. Možda hoće da priča sa
mnom. Da bude sa mnom.
Problem je bio u tome što nisam znala šta da kažem. Dok ne
ugledah Džoa samog, koji je izgledao... nekako čudno dok je pijuckao
martini. Na stolu ispred njega je stajala prazna čaša. On je to slistio
oba martinija? Mislila sam da drugi nosi Brajsu,
- Šta se dešava sa Džoom? - upitala sam Brajsa.
- Ništa - odgovorio je, opet kratko, telegrafski.
- Otkad on pre večere pije dva pića?
Brajs se nakašljao, pre nego što mi je kratko odgovorio. -
Moraćeš to njega da pitaš.
- Pitam tebe. Ti si bio s njim danas. Nisu mu sve koze na broju. -
U stvari, ni Brajs nije bio sav svoj. Nisam mogla to da kažem sa
sigurnošću. Bio je enigma otkako mu je otac umro.
- Sve je u redu s njim. I sa mnom je sve u redu.
- Nisam pitala za tebe.
Otpuhnuo je i bacio pogled na roštilj, pipkajući meso ivicom
spatule. Iz mesa iscuri crveni sok.
 - Ne tako - upozorila sam ga. - Biće previše suvo. Treba da bude
sočno.
- Ali rekla si...
- Rekla sam ti pritisneš ravnom stranom spatule da osetiš meso.
A ne da ga bušiš.
- U redu. Ti preuzmi. - Ponovo je otpuhnuo dodajući mi spatulu.
Onda je krenuo ka Džou.
 40.

Brajs

- Tvoja sestra je počela da zapitkuje.

Džo završi svoje drugo piće. - Šta pita?
- Kaže da nisi sav svoj - rekao sam tiho. - Što znači da obojica
moramo da počnemo da glumimo.
- Kako to, nisam sav svoj?
- Ne znam. Tvoja je sestra. Posebno je pomenula dva pića.
- A to?
- To je sve što imaš da kažeš?
- Pa šta bi hteo da kažem? Puna mi je glava. Obojici.
- To je tačno, ali ako ćemo ovo da zadržimo za sebe dok ne
dobijemo više informacija, moraćemo da glumimo kao da se ništa ne
događa.
- Misliš, moram da budem opušten? Kako, jebote, da budem
opušten kad mi dođe da isprepucam tog Teda Morsa?
- Daj, Džo - rekao sam. - I ja sam se sledio, ali, koliko znamo, ova
terasa se nekako prisluškuje. Zato o’ladi malo.
- Govnar.
- Znam. Idi razgovaraj sa Rajanom ili s nekim drugim. Ja idem
unutra da popijem nešto.
 Vratio sam se nazad i prošao pored Mardžori, koja je sklanjala
ispečeno meso sa roštilja. Sigurno je savršeno pečeno. Dobro je što je
ona nastavila. Ja bih ih verovatno pretvorio u stavljenu kožu. Stigao
sam do bara i nasuo sebi malo Tajsonovog burbona pič strit. Pravo
piće. Otpio sam gutljaj i malo ga zadržao u ustima, pre nego što sam
ga progutao. Onda sam krenuo stepenicama gore i naleteo na
Tajsona, koji se vraćao iz Dejlove sobe.
- ‘Oće li izaći? - pitao sam ga.
- Ne još, ali je dobro. Samo je malo uplašen.
- Zašto?
- Pa ti ne znaš? Video je nekog čoveka na igralištu koji mu je ličio
na nekoga iz vremena kad je bio otet.
Srce mi je sišlo u pete, ali sam uzeo gutljaj burbona kako bih
sakrio iznenađenost. - Je li?
- Verovatno nije ništa. I ja sam posle... onog što mi se dogodilo,
viđao sve i svašta. Ali on se uplašio, i sad izlaze druge stvari na
videlo.
- Šta, na primer?
- Oseća kao da nije od Stilovih. Već da nam je brat.
- Uh, bre.
- Znam. Razuverio sam ga i rekao mu da je dragoceni član ove
porodice i da ga svi volimo. Dobar je on, samo mu treba da malo
bude sam. Potpuno ga razumem. I ja sam bio njegovih godina kad...
Nije završio rečenicu. Nije ni morao. Obojica smo znali šta je
mislio.
- Šta piješ - pič strit? - pokazao je glavom na piće.
- Jedan i jedini. Hoćeš i ti?
- Može.
Vratili smo se do bara i nasuo sam Tajsonu dva prsta. - Još?
 - Ne. Samo malo, kao aperitiv. A šta ti radiš ovde? Zar nisi bio
zadužen za roštilj?
- Prepustio sam Mardž. Mislim da je bolje da ne isprobavamo
moju kuhinju.
Tajson se nasmejao pa smo se vratili gore i izašli na terasu. Svi
su već sedeli za velikim stolom, pa smo i mi seli. Natrpao sam u tanjir
sve priloge i tek onda sam se zapitao kako ću to sve da savladam.
Džo je još uvek bio ćutljiv. To i nije mnogo neobično za njega,
mada je malo pričljiviji kad je s porodicom. Pogledi su nam se sreli, i
ja sam mu pokazao da živne, kad se odjednom setih nečega.
Video sam Džoa takvog, jednog jutra dok smo stajali na nasipu
pored reke,
Pre trideset godina.

*
- Tata, možemo li Džo i ja da pozovemo jednog drugara na
kampovanje?
Moj otac podiže jednu obrvu. - Drugara? Zar nismo uvek
govorili da su ovi izleti samo za nas?
- Ali pustio si Džoa da ide s nama.
- Džo ti je najbolji drug. On ti je kao brat. Sam to uvek govoriš.
- Da.
- A sad imaš novog druga?
- Imam puno drugova, tata. Džo je samo moj najbolji drug.
- Sine, koga želiš da pozoveš?
- Džastina. On je nov u školi.
 - A što hoćeš da ga pozoveš?
- Tukli su ga Tejlor i ostale bitange. Džo i ja smo morali da ga
izbavimo.
- Znaš da ne želim da se tučeš.
- Nismo se tukli. Džo i ja smo najveći u trećem razredu, pa smo
rekli Tejloru da ćemo mu glavu razbiti ako još jednom pipne
Džastina.
Otac se nasmešio, ali je brzo vratio strog izraz lica. - Bilo bi
bolje da Džastin nauči sam da se brani. Ti i Džo nećete biti uvek tu
da ga odbranite.
- Mi nismo ni bili tamo. Tek smo kasnije saznali. Onda smo
Tejloru rekli da ga ostavi na miru.
- Moram da razmislim, Brajse.
- Ali molim te! - Već sam rekao Džastinu da može da ide s
nama, pa sam sad morao da ubedim oca da pristane.
- Rekao sam da ću razmisliti. Sutra ću ti reći.

*
Dobro sam se sećao Tejlora Džounsa i njegove siledžijske bande.
Ostali kao da su bili bezimeni. U ono vreme sam ih znao poimence,
ali Tejlor, njihov vođa, sve ih je zasenio. Oni su bili samo snagatori.
Devetogodišnji snagatori. Morao sam da se nasmejem. Mene nisu
dirali jer sam bio Džoov najbolji drug, a niko nije smeo da se
usprotivi Stilovima. Naravno, pomoglo je i to što smo bili najkrupniji
u razredu.
Rekli smo Tejloru da ćemo mu glavu polomiti ako još jednom
pipne Džastina.
 Da mu razbijem glavu? Gde sam, sa devet godina, mogao da
čujem taj izraz? Ne iz video-igrica, kao što današnja deca mogu da
čuju svašta. Na filmu? Moguće,
Ili iz razgovora koji sam jednom čuo...
Dođavola. Sećanje mi je bilo zakopano negde u mozgu, i
pokušavalo je da izbije na površinu. Bio sam mali, tako mali, a te reči
sam čuo od...
Dođavola.
Moj otac je popustio sutradan i dopustio da nam se Džastin
pridruži. To je bio jedini put da je još neko dete bilo sa nama na
izletu. Počeli smo da idemo na izlete kad smo se Džo i ja upoznali u
prvom razredu, i nastavili smo i za vreme gimnazije, dok nismo
obojica otišli na koledž.
Moj otac nas je naučio kako da pucamo iz pištolja i iz puške,
pokazao nam kako se prate tragovi životinja i kako se love, naučio
nas da pecamo.
Naučio nas je kako da budemo muškarci.
Shvatili smo vrednost teškog rada i napretka od Džoovog oca,
Bredforda Stila. Mnoga leta sam proveo tako što sam pomagao na
njihovom ranču, i zarađivao više nego što sam ja dobijao za džeparac,
a usput sam i razvijao mišiće.
Ali stvari koje bi svi dečaci trebalo da nauče od muških figura u
svom životu? Kako da se odbraniš i kako da živiš od zemlje?
To smo naučili od Toma Simpsona.
Mog oca. Od čoveka od koga sam nasledio polovinu gena.
Moja ideja je bila da povedemo Džastina. Džo i ja smo se sažalili
na njega, hteli smo da doživi nešto zabavno, pošto su ga u školi
kinjili. Kampovanje i pecanje sa mojim ćaletom bili su glavni
događaji nedelje za mene i Džoa. Na izlete smo obično išli vikendom
a pored toga i dvaput godišnje na duže putovanje, u proleće i u jesen.
 Mogli smo da uradimo nešto lepo za nekog. Uostalom, mama me
tome naučila.
I tako smo poveli pridošlicu, uplašenog klinca, koji je dušu dao
za maltretiranje. Klinca koji je bio savršen plen za siledžije.
Mada ja to tada nisam znao, najveći siledžija u Snou Kriku bio je
moj otac.
 41.

Mardžori

Brajs je seo tačno naspram mene i izbegavao moj pogled. To sam

i mogla da očekujem. Čudno mi je bilo što je držao Džoa na oku, koji
se i dalje ponašao neobično.
Tajson i Džejd su isto bili ćutljivi, ali to se i dalo očekivati posle
zbrke sa Dejlom. Ali su makar bili “normalni”. Ćutljivi, ali ništa nije
bilo čudno kod njih.
Posmatrala sam Brajsa i svog najstarijeg brata.
Nešto se tu dešavalo.
Da smo bar Džejd i ja uspele da popričamo sa Kolinom, možda
bismo više znale. Brajs je trebalo da razgovara sa Tedom Morsom
danas, i ako je razgovarao, šta god da se dešavalo s njim i sa Džoom,
sigurno je imalo veze s tim.
Brajs jedva da je dotakao meso, a Džo, iako je jeo, nije ni u koga
gledao, i kratko je odgovarao ako bi ga neko nešto pitao. Melani i
Rubi su sedele jedna do druge i vodile živ razgovor, toliko da Melani
izgleda nije ni primetila da joj se muž čudno ponaša. To nije ličilo na
nju.
Rajan se, kao i obično, smejao i pričao sa svakim ko je bio voljan
da ga sluša. Sedeo je pored Donija i zabavljao ga.
Tako da sam na kraju sedela ćutke i jela svoj hamburger.
Osećala sam se kao devojčica koja je morala da sedi sama za
vreme ručka, dok su je svi drugi gledali.
 Ali zapravo, niko nije obraćao pažnju na mene.
Kad sam završila s jelom, počela sam da raspremam sto dok su
drugi dovršavali jelo.
Niko nije primetio.
Ušla sam unutra da odnesem sudove. Za desert smo imali
sladoled, i svako je mogao sam da se posluži kad je hteo. Za večeras
sam završila smenu. Otišla sam u svoju sobu da se malo opustim.
Ionako niko neće primetiti da me nema.
Sve dok me nije prenulo kucanje na vratima.
- Da? Uđi.
Trgla sam se kad sam videla Brajsa. - Hej - rekla sam.
- Idem - rekao je. - Samo sam hteo da ti zahvalim na večeri.
- Ideš? A ja sam mislila da ćeš ostati da razgovaraš sa momcima
o onome što se Dejlu desilo danas.
- Razmišljao sam o tome, ali nije moje da se mešam.
- Kako nije? I ti si uključen u to kao i svi mi.
- Ne podsećaj me - poćešao se po bradi. - Pa i ti si. Što nisi tamo,
s njima?
- Sve sam već čula. Da budem iskrena, moram malo da se
odmorim od svega. Imala sam težak dan.
- Znam i žao mi je. Kako je prošao razgovor sa Kolinom?
- Nismo se videli. Poklopilo se sa Dejlom, tako da smo otkazali
viđanje.
- A-ha - gledao je odsutno po sobi, kao da pokušava da se
fokusira na nešto, ali ne zna na šta.
- Iskreno - nastavila sam - sa ovim što se desilo sa Dejlom, nisam
sigurna da je dobro za Džejd da razgovara sa Kolinom.
- Možda si u pravu.
 Podigla sam jednu obrvu. Nisam očekivala takav odgovor od
Brajsa. Donedavno se svim srcem trudio da dobije informacije od
Morsovih. - Misliš?
- Da. Nisam siguran da mogu da nam pruže bilo kakve vredne
informacije.
- To je tačno. Pričao si sa Tedom danas? Kako je prošlo?
- Samo hoće da nam iznudi pare - odgovorio je. - Ne zna on
ništa.
- Hm. To je, valjda, dobro? Ne trebaju nam novi problemi u
ovom trenutku. Sada, kad je Dejl uzrujan, a Džejd ima problema sa
trudnoćom.
- Da - nakašljao se.
Šta sad? Nije izgledalo kao da će da krene. Htela sam da budem
s njim, ali ništa nisam mogla da uradim kad su svi bili u kući. - Pa...
dobro onda... nema na čemu.
- Nema na čemu?
- Pa došao si da mi se zahvališ na večeri. Sećaš se?
- A. Da - pocrveneo je.
Dođavola, baš je dobro izgledao. Poželela sam da ga uhvatim za
lice, i da osetim kako me grebe ta njegova brada. Da poljubim te
čvrste usne, da dodirnem ta razbacana ramena.
I dalje nije mrdao.
Ugrizla sam se za usnu. - Onda... laku noć.
Niti je išta rekao, niti se pomerio.
- Brajse?
Okrenuo se ka meni i pogledao me u oči, dok su se njegove plave
oči caklile. Ponovo sam se ugrizla za usnu.
- Imaš nešto da kažeš?
 - Šta hoćeš da ti kažem? Razjasnili smo to da između nas ničega
ne može biti.
- Da.
- Znači, nema šta da se kaže.
Prišao mi je i uzeo me za ruku. - Ali ima.
Progutala sam pljuvačku. - Šta?
- Hoću da zapamtiš. Hoću da sve zapamtiš. Kako si se osećala
dok smo se ljubili, dok smo se milovali. Kako si se osećala, Mardžori,
kad sam te grlio.
Ponovo sam progutala pljuvačku. - Ne olakšavaš mi - rekla sam.
- Dođavola - privukao me je sebi, gledajući me pravo u oči, dok
mu je pogled bio užaren. - Ne želim da ti olakšam. Želim da ti bude
teško. Kao što je meni teško.
Treći put progutah pljuvačku. - Teško mi je .
- Jeste? - od njegovog ognjenog pogleda sva sam gorela. - Teško
ti je?
Klimnula sam glavom.
- Jer, kako ja to vidim, mogu da odem iz ove kuće, iz ovog grada,
iz ove države, i ti bi nastavila kao da se ništa nije desilo između nas.
Kao da nismo dvaput strastveno vodili ljubav. Dva puta, dušo. Kao da
je bio zemljotres.
- Kako možeš... - zaustavila sam se, savladavajući emocije pre
nego što me izdaju. - Kako možeš tako da govoriš?
- Pustila si me da odem.
- Ti si otišao svojevoljno, Brajse. Da li stvarno misliš da mogu da
utičem na bilo šta što ti radiš? Jasno sam ti stavila do znanja da
počinjem da se zaljubljujem u tebe i...
Snažno mi je pritisnuo usne svojim. Pokušala sam da se
uzdržim, stvarno jesam, ali su mi se usne same otvorile i predale mu
se.
Kao uvek.
Osećanja su mi se kovitlala u stomaku, osećanja koja sam
pokušavala da potisnem, kako ne bih poludela. Brajs me je i želeo i
nije, ali ovaj poljubac... Ovaj strasni poljubac, od kog srce ubrzano
lupa... Svaki naš poljubac bio je magičan, ali od ovog mi se sve vrtelo,
i bilo mi je i hladno i toplo istovremeno. Strast i pohota su me celu
obuzeli, dole sam bila sva nabubrela i vlažna i tako blizu orgazma.
Počela sam da stenjem dok smo se ljubili, podižući nogu kako
bih što bolje osetila njegovu erekciju.
A onda...
Iznenada je ustuknuo. - Ne mogu.
Ništa nisam rekla. Nisam bila u stanju da progovorim. Samo
sam ostala tako dahćući. Kad sam došla do daha, obrisala sam usne. -
Dobro - rekla sam.
- Dobro?
- Pa šta treba da radim, Brajse? Da navalim na tebe, samo da bi
mi ti opet rekao da nema ništa od nas? Da gustim da me kresneš,
kako bi opet mogao da odeš? Žao mi je , ali postaje već dosadno.
Nadala sam se da je poverovao u laž. Kad bi me još jednom
ovako poljubio, pustila bih ga da mi radi šta god hoće.
- Ja... ti...
- Završi rečenicu - rekla sam.
Klimnuo je glavom. - Treba da idem.
- Da, treba.
Nije se micao.
- Znaš šta. Idemo oboje. Idemo da vidimo šta mi rade braća, šta
pričaju. - Brzo sam se pogledala u ogledalo, popravila kosu i izašla iz
sobe.
 42.

Brajs

Krenuo sam za njom.

Počela je da se zaljubljuje u mene.
Nije ni morala da mi prizna.
Odjednom sam se osetio i ushićeno i slomljeno. Ja sam se
odavno zaljubio u nju, kad sam video kakva je sa Henrijem. Samo
nisam bio u stanju da to priznam sebi. Sve to oko “čuvanja deteta”
me je savladalo, i onda, kad sam saznao za oca...
Zasluživala je bolje.
Mardžorina braća su sedela u Tajsonovoj radnoj sobi. Pokucali
smo pre nego što smo ušli.
- Zdravo - javio mi se Džo. - Mislili smo da si otišao.
- Krenuo sam, a onda sam naleteo na Mardž i ona je predložila
da vam se pridružimo.
- Odlično - rekao je Tajson. - I mislili smo da ćete doći.
- Pričamo od onog što se desilo Dejlu - objasnio je Rajan. - Kako
da otkrijemo ko je taj tip koji ga je uplašio.
Klimnuo sam glavom i seo u jednu od kožnih fotelja. Mardž je
sela pored mene.
- Zvaćemo Milsa i Džonsona - nastavio je Rajan.
- Čini se da su u stanju da iskopaju šta god ti treba.
 Ponovo sam klimnuo glavom. Trevor Mils i Džoni Džonson su
bili glavni u rešavanju Tajsonove otmice, kao dobro plaćeni privatni
detektivi. A pozvala ih je policija. Džo je ranije predložio da ih pozove
da provere da li je moja kuća pod nadzorom.
Uh, sranje...
Pogledao sam u Džoa. Namerno je izbegavao da me pogleda.
Shvatio sam i zašto. Poslednje što nam je trebalo bilo je da Mils i
Džonson počnu da njuškaju okolo. Ako bi otkrili ono što je Ted
navodno otkrio, Džo i ja bismo morali da odgovaramo na mnoga
pitanja,
A odgovori na ta pitanja bi mogli da nam naškode.
Bili smo nevini. Znali smo to obojica. Za ime boga, bili smo
klinci.
Ali više nismo imali devet godina, i čuvali smo tajnu trideset
godina - tajnu koja je davno mogla da raskrinka mog oca i spase
mnoge, uključujući Tajsona Stila, od fizičkog, seksualnog i psihičkog
mučenja.
Kako smo to zaboravili? Kako je otac postigao da to zaboravimo?
- Pa može i policija da istraži - rekao sam. - Zašto trošiti pare na
privatne detektive?
- To sam i ja rekao - kazao je Džo, konačno me pogledavši u oči. -
Moja braća neće ni da čuju za to.
- Slažem se sa Tajsom i Rajem - rekla je Mardž. - Zašto
prepuštati policiji da ga pronađe, kad znamo da su ovo najbolji
detektivi u okolini?
- Puno je to novca - nastavio sam, znajući da džabe pričam.
Stilovi nisu pitali koliko šta košta.
- Ne daješ ti pare, druže - rekao je Rajan. - Pusti nas da mislimo
o tome.
 Nisam više imao šta da kažem. Znao sam da bih izgubio bitku.
Džo je nastavio da ćuti, stisnutih usana. I on je to znao. Mils i
Džonson će rešavati ovaj slučaj, i to što pre. Ako bi nastavio da im se
suprotstavlja, njegova braća bi počela da sumnjaju nešto.
To nismo smeli da dozvolimo. Ne još. Ne dok tačno ne saznamo
o čemu se radi.
Nakašljao sam se. - Jesi li razmišljao o tome da proveriš da nisu
ovde možda postavljene bubice?
- Bubice? - iznenadio se Tajson. - Zašto?
- Rekao sam ti zašto. Zato što mi je Ted Mors rekao da je
federalna istraga još uvek otvorena.
- Zašto bi nas prisluškivali? - upitao je Rajan. - Mi smo žrtve. I
naš otac je mrtav.
- Znate šta - upao je Džo - slažem se sa Brajsom. Opreznosti
nikad dovoljno. Naročito posle svega što se desilo. Došli su i do
Felisije, sećate se?
- Da - odgovorio je Rajan. - Ali sva ona tri tipa su mrtva.
- Ali ako je istraga još u toku - rekao sam - možda ih ima još. I
ako Dejl stvarno misli da je video nekoga koga je prepoznao, možda
se okolo muva još neko. Napokon, vi ste ih pohvatali. Možda tu još
nije sve raščišćeno.
Džo je neprimetno klimnuo glavom ka meni, ali ništa nije rekao.
On i ja smo umeli da se sporazumevamo pogledima. Nije hteo glasno
da stane iza onoga što govorim. Bilo bi suviše očigledno. Ali se slagao
sa mnom.
- Zapravo - upala je Mardžori. - Mislim da je Brajs u pravu. Ako
angažujete Milsa i Džonsona, ne bi bilo loše da provere sve naše
zgrade i kuće, da vide da li ima bubica.
- Nervozna si zbog nečega, sekice? - upitao je Rajan.
- Pa... jesam. Dejl je prestravljen, a zbog toga smo se i Džejd i ja
uplašile. Moramo pre svega da zaštitimo te dečake.
 - To si dobro rekla - složio se Tajson. - U pravu si, Brajse. Sve
ćemo proveriti.
Uzdržao sam se da ne odahnem u znak olakšanja. Džo me još
jednom pogledao, u stilu “dobro si to uradio”.
Ali nije bila sve moja zasluga. Mardžori me podržala. Ako je
njihova sestrica bila preplašena, braća Stil će reagovati.
Nikad neće znati koliko je pomogla meni i Džou. Morali smo da
saznamo da li je bilo gde postavljena oprema za prisluškivanje. Već
smo razgovarali o tome da se proveri moja kuća i automobili. Kuća
nije bila veliki problem. Mama, Henri i ja se zvanično selimo za
nekoliko dana. Ali naši automobili? Moraju ih dobro pročešljati.
Mils i Džonson su najbolji za taj posao. Ipak, jedno je sigurno...
Kad provere svaki kutak, počeće ponovo da kopaju po našoj
prošlosti. Sav sam se stresao od pomisli šta bi mogli pronaći. Detalje
koje ni Džo ni ja nikad nismo saznali.
Moraću da popričam sa Džoom i porazmislim o tome kasnije.
Slušao sam na pola uveta pošto se razgovor vratio na Dejlovog
progonitelja. Više sam bio fokusiran na ženu koja je sedela do mene, i
koju sam želeo da odvučem u krevet i vodim ljubav s njom dok oboje
ne padnemo iznureni.
Ali... neće moći. Melani, Rubi i Džejd sedele su u dnevnoj sobi,
čavrljale i pijuckale bezalkoholno vino... Naravno, tu su bile i
rmpalije od njihove braće.
Misli mi prekide vibriranje telefona u džepu. Odmah sam
pogledao ko je.
Poruka od majke.
Dođi kući. Moramo da razgovaramo.

*
 - Šta je bilo? Jel’ Henri dobro? - uzbiknuo sam dok sam ulazio
kuću.
Pokušao sam da zovem majku dok sam se vozio kući kao
manijak, ali nije odgovarala.
- Henri je dobro - rekla je, očigledno na ivici nerava.
- Hvala bogu - uzdahnuo sam od olakšanja. - Pa šta se onda
dešava? Zašto se nisi javljala na telefon?
- Nisam čula da zvoni - rekla je bacivši pogled na svoj telefon
koji je stajao na stolu, a onda ga je uzela. - Izvini. Mora da sam ga
isključila.
- Ne možeš da isključuješ telefon nakon što mi pošalješ poruku,
mama. - Rukom sam joj pokazao da ćuti kad je otvorila usta, u želji
da se pravda. - Šta se dešava?
- Henrijeva majka. U Denveru je. I želi da ga vidi.
Kao da me neko šutnuo u stomak. Fransin Frenki Stouks,
dugonoga plesačica sa silikonima i ubistvenim osmehom. Moj
prelepi sin rezultat je jedne pijane noći s njom. Odrekla se
roditeljskog prava i ja sam postao jedini Henrijev staratelj.
Obećala je da će se držati podalje od njega i ostaviti nas na miru.
- Jesi li joj rekla da ne može da ga vidi?
- Naravno da nisam. Ona mu je majka.
- Majka koja ga se odrekla. On je sad samo moj sin. Njen više
nije.
- Ti si jedini staratelj - odgovorila mi je. - Da li traži suviše ako
želi da ga vidi?
- Tačno tako.
- Ne razumeš. Nisi majka.
- Otkad ti toliko saosećaš s Henrijevom majkom? Kakva to žena
odustaje od svog sina?
 Uzdahnula je. - Ne znam. Iskreno, ni meni nije drago što se
pojavila, ali zvučala je očajno.
Očajno? To mi se ne sviđa. Nema šanse da priđe mom sinu.
- Koji joj je broj? Pozvaću je i reći kako stvari stoje .
Mama pokaza na telefon. - U telefonu mi je.
- Nisi zapisala njen broj?
- Pa... nisam se setila. Pored svega što se dešava, i još se pakujem
čitav dan.
- To treba da završe ovi momci.
- Moram da pazim šta rade sa osetljivim stvarima. Trupkaju
ovde kao da je kuća njihova, i ostavljaju prljavštinu i pesak po
tepisima. - Zavrtela je glavom. - Ne volim to. Ne volim da mi se
stranci muvaju po kući.
Majka je bila oprezna s nepoznatim ljudima još od očeve smrti.
Još uvek nije mogla da se pomiri s tim kakav je bio, i ja sam je
potpuno razumeo. I šta sam uradio? Umesto da dođem pravo kući
nakon što je Ted Mors dolazio, ja sam se glupirao s Mardžori Stil. Šta
me je spopalo?
- Mama, u redu je. Pozvaću Frenki i rešiti sve.
- Ona je njegova majka, Brajse.
- Da, jeste. Ali, možeš li da gledaš malo s druge strane? Šta ako
se zaljubi u Henrija i poželi da nam ga uzme?
Majka se gotovo zagrcnula, stavivši ruku na usta. - Ali ona se već
odrekla svojih prava!
- Misliš li da to ima neke veze? Ona je njegova biološka majka.
Za sud je bitnija majka od oca. Ako odluči da nešto pokrene -
progutao sam knedlu, sama pomisao na to me ubijala - izgubićemo
ga.
- Ne. Samo to ne - sklopila je ruke.
 - Baš tako. Neću dozvoliti da se to desi. Ona nema nikakva
prava, tako da joj ne moramo dozvoliti da ga vidi.
- Izvini, Brajse. Nisam pri sebi u zadnje vreme. Ne znam šta mi
je.
Nisam ništa rekao, samo sam je zagrlio na brzinu. Dobro sam
znao šta je u pitanju. Moj otac. Sociopata. Oboje smo se borili da
prihvatimo istinu o njemu. Dohvatio sam njen telefon i okrenuo
zadnji broj. Nema šanse da se ta ludača približi mom sinu.
 43.

Mardžori

Braća su još uvek bila u radnoj sobi, ali sam ja otišla čim je Brajs
onako naglo izleteo. Nisam imala pojma u čemu je problem i
pokušavala sam da ne mislim na to.
Ipak, brinula sam. Možda se nisam dovoljno potrudila. Ili sam,
što je verovatnije, brinula bez obzira na sve, uprkos tome što sam
znala da je bolje da sve oteram dođavola.
Bilo je blizu devet sati uveče kada je odjeknulo zvono na vratima.
Srce mi je poskočilo. Brajs se vratio! Ali ne zato da mene vidi,
međutim, telo mi je samo reagovalo. Moje snaje su još uvek sedele u
dnevnoj sobi. Pošto sam bila bliža vratima, krenula sam kroz hodnik
i otvorila, a da prethodno nisam pogledala u špijunku.
Nasmešila sam se radosno, i...
Onda mi je osmeh nestao sa lica.
To nije bio Brajs Simpson.
Ispred vrata je stajao Kolin Mors.
Kolin Mors mi se pojavio na vratima... dok su mi sva tri brata
bila tu. To nije bilo pametno s njegove strane.
- Zdravo, Mardž - rekao je.
- Šta ćeš ti ovde, Koline?
- Pošto si mi otkazala današnje viđenje, zabrinuo sam se. Je li
sve u redu sa Džejd?
 - Jeste.
- Ostavila si me bez objašnjenja.
- Rekla sam ti da je nešto iskrslo i da ne možemo da stignemo.
To je bilo dovoljno.
- Mogu li da uđem?
- Mislim da to nije dobra...
- Ko je to, sestrice?
Okrenula sam se kad sam čula Tajsonov glas. Uostalom, ovo je i
njegova kuća.
Zaustila sam da kažem nešto, ali pre nego što sam uspela...
- Šta hoćeš, Morse? - upitao je Tajson, ne baš prijatnim tonom.
Kolin malo ustuknu. Pokušao je to da sakrije, ali je bilo
očigledno da mu je neprijatno u Tajsonovoj blizini. Tajson ga je
jednom isprepucao.
- Tajse... - preklinjala sam ga pogledom. Tajson je najbolje znao
kroz šta je Kolin prošao.
- Samo sam hteo da vidim da li je Džejd dobro - rekao je Kolin,
izbegavajući Tajsonov pogled.
- Kasno je.
- Znam, ali trebalo je da se vidimo danas. Bio sam zabrinut.
- Ona je dobro, i siguran sam da ti je moja sestra to već rekla.
Zvaće te da se dogovorite za novi sastanak.
- Uđi, Koline - rekla je Džejd iza mojih leđa. - Možemo i sada da
razgovaramo.
Tajsonu se zgrčiše mišići na licu. - Kasno je, plavojko.
- Znam, ali dobro se osećam i želim da obavim taj razgovor sa
Kolinom, stvarno.
Kolin oprezno zakorači u kuću.
 - Dobro - rekao je Tajson. - Pridružiću vam se.
- Dogovorili smo se da ćemo Mardž i ja pričati s njim - podsetila
ga je Džejd.
- Zato što sam ja bio zauzet u to vreme - odgovorio joj je Tajson.
- Ali sada imam vremena na pretek.
- Možda drugi put - umešao se Kolin, dok su mu usne neznatno
podrhtavale. - U pravu si. Kasno je.
- Već si nas prekinuo - odbrusio mu je Tajson. - Ako Džejd želi
da priča s tobom, tako će i da bude.
- Zajedno sa Mardž - naglasila je Džejd. - Ti još nisi završio
razgovor s braćom?
- Tako je, razrađujemo neke stvari - rekao je i nežno joj dodirnuo
obraz. - U redu. Ali, seko, ne ostavljaj ih ni za sekund nasamo.
- Neću.
Moj brat nije imao pojma koliko sam bila iskrena. Živo me je
zanimalo šta Kolin ima da kaže, a i ja sam imala štošta da ga pitam.
Melani i Rubi su sedele u dnevnoj sobi, pa sam povela Kolina u
primaću sobu, koju smo retko koristili. Bila je zabačena i tiha i tamo
nisu mogli da nas čuju iz Tajsonove radne ili iz dnevne sobe. Mada
mi to nije bilo bitno. Ionako ću im kasnije sve preneti. Ali Kolinu je
bilo potrebno da se oseća bezbednim.
Ušao je u sobu nesigurnim korakom, i kao da mu je bilo
nelagodno što mora da sedne na sofu presvučenu svilenim brokatom
boje starog zlata. Kad je Džejd sela, seo je pored nje na suprotni kraj
sofe.
- Hoćeš li nešto? - upitala sam Džejd.
- Možda čaj od nane - odgovorila mi je.
- Jesi li i ti za čaj? - obratila sam se Kolinu.
- Ne. Meni samo vodu.
 - Važi. Nema priče dok se ne vratim.
Brzo sam pripremila čaj za Džejd i vratila se. Kolin je sedeo
ukroćeno na kauču, nem. Očigledno su me ozbiljno shvatili kad sam
rekla da nema priče, mada nisam mislila na neobavezni razgovor.
Sela sam u stolicu najbližu Džejd, Razmišljala sam da li da
sednem na kauč između nje i Kolina, ali to mi se učinilo nekako...
čudno. Želela sam da zaštitim Džejd, ali sam osećala da bih to bolje
mogla ako sednem do nje, odakle obe imamo pogled na Kolina, Da
bude dva na jedan.
Čekala sam nekoliko sekundi da neko od njih dvoje progovori,
ali niko ništa.
- Dobro, zašto si došao, Koline? - rekla sam kako bih razbila led.
- Rekao sam ti. Brinuo sam za Džejd.
Sad sam čekala da Džejd odgovori. Pošto je ćutala, rekla sam -
Pitam te za pravi razlog.
- To jeste pravi...
- Koline, nismo sisali vesla - gledala sam ga direktno u oči. - Nisi
došao u kuću bivše i njenog muža, koji je, uzgred, grdosija, samo da
bi video da li je ona dobro. Da ne pominjem da je devet uveče.
On otvori usta, ali ne reče ništa. Izraz lica mu je ponovo postao
normalan, opet je bio lepuškast, sa naglašenim jagodicama, lice mu
više nije bilo upalo od izgladnjivanja i mučenja koje mu je priređivao
Tom Simpson. Jedino što je imao nekoliko ožiljaka na obrvi i jedan
na vilici, koji će vremenom izbledeti.
Odeća je skrivala ostale ožiljke. Džo nam je detaljno ispričao
kako ga je pronašao - golog i obrijanog, bio je sama kost i koža, sa
modricama i poderotinama. Nosio je duge rukave, što je imalo smisla
u februaru, ali ova zima je bila baš blaga. Ja sam nosila majice s
kratkim rukavima po kući.
Džejd se ugrizla za donju usnu, što sam i ja često radila. Onda
mu je položila svoju ruku na njegovu. Zamalo ne poskočili od
iznenađenja.
- Razumem šta si preturio preko glave, i jako mi je žao.
- Ne krivim tebe - odgovorio je Kolin.
Ton mu je bio nekako... dvosmislen? Da li je lagao? To nisam
znala.
- Tvoj otac je krivi - rekla sam, malo grublje. - Iako te je moj brat
spasio.
Kolin pocrvene... i opet ne reče ništa, samo se igrao levim
rukavom košulje.
- Moraš da nam ga skineš s grbače - nastavila sam. - U ovom
trenutku imamo dosta sranja.
- Mardž... - započe Džejd.
- U pravu sam, i ti to znaš - odbrusila sam. - Trudna si. Melani je
trudna. Ne trebaju vam nova sranja. Nikome od nas. Svi smo ovde
žrtve, svako na svoj način, i niko od nas nije odgovoran za ono što ti
se desilo, Koline.
- Samo sam rekao da ne...
- Rekao si da ne kriviš Džejd. A šta je sa Tajsonom? Sa Džoom?
Šta sa tim što je tvoj otac pokušao da mu učini?
- Ja sam to presekao.
- Pa i trebalo je. Ali njemu je još uvek nešto na pameti, a ti ćeš
nam reći šta je to.
 44.

Brajs

- Molim te, Brajse - oglasila se Frenki preko telefona.

- Želim samo da ga vidim.
- Ne - rekao sam treći put. - Ništa od toga. Odrekla si se
roditeljskih prava, i ja ti ništa ne dugujem.
- Znam. Samo sam pomislila, pošto sam već u gradu...
- Loše si mislila. Nemaš pojma šta mi se dešava, i uznemirila si
mi majku. Ne mogu to da dozvolim. Henri je dobro. Srećan je i zdrav.
Moraćeš da mi veruješ na reč.
- Ali ja...
- Ovaj razgovor je završen, Frenki. I ne zovi više - tako snažno
sam pritisnuo dugme za prekid veze da mi je majčin telefon ispao iz
ruke i pao na pod.
Da nisam možda bio previše grub? Ali nisam mogao da se
nateram da brinem o tome. Toliko toga mi je prolazilo kroz glavu.
Moj sin. Moja majka. Stilovi. Moj novi posao. Ted Mors.
I Mardžori.
Iznad svega i iznad svih - Mardžori Stil.
Moram da je izbacim iz misli.
Bilo je dovoljno da pomislim na nju pa da se uzbudim, uprkos
neprijatnom razgovoru koji sam malopre vodio. Uprkos tome što je
moja majka kršila prste na metar od mene.
 - To je završeno - rekao sam joj. - Ako ponovo bude zvala, ne
javljaj se.
Klimnula je glavom i otišla u Henrijevu sobu, valjda da vidi kako
je.
Otkako mi je otac umro, majka mi je prepuštala najvažnije
odluke. Dok je otac bio živ, on je odlučivao svemu. Ali moraće da
nauči sama da se bori. Da li će uspeti u tome ako živi sa mnom na
ranču Stilovih? Niti sam znao, niti sam hteo da nagađam. Za sada,
bila mi je potrebna njena pomoć oko Henrija, a i njih dvoje su bili
potrebni jedno drugom. Uvek ću biti uz nju, ali morala je da se
osamostali i da se ne oslanja u svemu na mene.
Pogledao sam malo uokolo. Ostao je samo nameštaj. Većina
sitnica koje kuću čine domom - fotografije i slike na zidovima, knjige
sa polica, kolekcija malih anđela iznad kamina - sve je bilo
spakovano i verovatno u kamionu koji je vozio ka ranču.
Nastavio sam ka kuhinji da uzmem čašu vode, kad mi pogled
privuče jedna uramljena slika. Bila je na podu u ćošku u hodniku.
Staklo je bilo napuklo, a fotografija izgrebana.
S maminog i tatinog venčanja.
Ostala je istom mestu posle očeve smrti. Mnogo puta sam
razmišljao da je bacim, ali o tome nisam mogao ja da odlučujem. Ja
se nisam ni rodio kad je ta slika nastala. Na majci je bilo da odluči šta
će s njom da radi, a ona je nije dirala.
Ostale fotografije koje su stajale na tom mestu u hodniku -
nekoliko mojih slika kao bebe, jedna Henrijeva i dve porodične slike
- nisu bile tu, jer su verovatno bile spakovane.
Ali ova...
Sagnuo sam se i dohvatio je. Uvek sam se čudio koliko ličim na
oca. Na ovoj slici s venčanja, bio je mlad, plavokos, plavook i zgodan.
Izgledao je stvarno srećno. I normalno.
 Majka je sijala od sreće u venčanici, dok joj se kosa presijavala
na ramenima. Bila je prelepa. Još uvek je bila lepa, svetlosmeđih
očiju i sede kose.
Međutim, mnogo je ostarila tokom prošle godine.
Svi smo ostarili.
Ponovo sam pogledao oca na slici.
Da li je već onda bio bolestan? Šta ga je nateralo da postane
takav?
Zahvaljujući istrazi Stilovih i informacijama koje su izašle na
svetlost dana kad je uhapšen, saznao sam da ga pokreću novac i moć,
i da to datira još iz njegovih gimnazijskih dana. Da li je već činio
zlodela i pre nego što se oženio mojom majkom? To bi Džo trebalo da
zna. Stilovi mi nisu rekli sve što su otkrili, na moju ličnu molbu.
Morao sam da sačuvam zdrav razum.
Ako sam stvarno hteo da budem siguran da neću postati kao on,
morao sam da znam sve što se moglo znati o njemu - šta je sve radio i
zašto.
Kako dobar čovek postane zao? Stvarno, kako? Ili on nikad i nije
bio dobar čovek?
Držeći fotografiju u ruci krenuo sam ka dečjoj sobi. Majka je
stajala pored kolevke i posmatrala Henrija kako spava.
- Mama?
Okrenula se. - Liči na tebe kad si bio beba.
- Vidiš, to nisam znao - osmehnuo sam se. - Baš je lep.
- I ti si bio. Bio si prelep. Isto kao... - pogled joj je postao
melanholičan.
...tvoj otac.
Te dve reči nije izgovorila.
 Celog života su mi govorili koliko ličim na oca. Čak mi je i
njegova majka - moja baka, neka joj je laka zemlja - to govorila i,
kako sam rastao, uvek to ponavljala. Nje nema više od deset godina
sada. Hvala bogu da nikad nije saznala kakav joj je sin zapravo.
Pročistio sam grlo i pokazao joj sliku sa venčanja. - Našao sam
ovo na podu u hodniku.
- Oh - rekla je kratko i zgrabila fotografiju iz moje ruke. - Mora
da su je ovi momci ispustili.
- Mama...
- Sigurno su je... Ma, ne vredi. Znaš i sam da sam je ja polomila.
- Pretpostavljao sam.
- Znaš li ti koliko je teško gledati ovu sliku, koja je za mene uvek
predstavljala podsetnik na jedan od najsrećnijih dana u mom životu?
- Jedan od najsrećnijih dana? - začudio sam se.
- Najsrećniji mi je bio kad si se ti rodio, Brajse.
Odjednom me je zapljusnula ljubav prema majci. -
Razumem. Iako ga ja nisam doneo na svet, dan kad se Henri
rodio bio mi je najsrećniji dan u životu.
- Tako ti je to s decom. Mnogo si mi značio. Pokušavali smo, ali
bog nam nije podario još dece. - Onda je zavrtela glavom. - Nekad
sam volela da gledam ovu fotografiju. Da se podsetim koliko smo tvoj
otac i ja tada bili srećni, i zaista smo bili srećni. Makar ja jesam. Uvek
sam mislila da je i tvoj otac bio. Ali sad kad je pogledam, gadi mi se.
Sve je bila laž.
- Zašto si ostavila sliku na podu, mama?
- Tamo sam je bacila.
- Što je nisi izbacila iz kuće?
- Ne znam. Htela sam. Bila sam spremna da je podignem i
zavrljačim u najbliži kontejner.
 - Ali...?
- Umesto toga, ostavila sam je tu, na podu. - Blago je slegla
ramenima. - Ne znam zašto. Možda još nisam bila spremna da je
bacim.
- Nisi bila spremna? Tata je mrtav.
- Nisam bila spremna da se oslobodim uspomene na ono što
smo imali. - Uzdahnula je. - Ili, bolje rečeno, što sam ja imala.
Nemam pojma kako je on doživljavao naš brak. Mislila sam da ga
dobro poznajem, a sada... Bio je pažljiv suprug i otac koji je nestao i
počinio strašne stvari.
- Znam. Sećam se svih tih njegovih službenih putovanja dok sam
bio mlad.
- Tada je bio advokat, a pre toga gradonačelnik. Imao je poznate
klijente. Bilo je logično da putuje zbog posla. Nikad ništa nisam
posumnjala. Kako sam mogla da budem tako naivna?
- Oboje smo bili naivni.
- Ti si bio dete, Brajse. To ne važi za tebe.
- Mama, nisam dete poslednjih dvadeset godina. I za mene važi.
- Ne radi to sebi - rekla mi je.
- I ja bih tebi mogao to isto da kažem. - Uzeo sam sliku od nje. -
Šta hoćeš da uradim s njom?
Gledala je u plafon sigurno ceo minut, naizgled izgubljena u
mislima. Onda me je pogledala. - Baci ram i to polomljeno staklo.
Sliku zadrži. Sakrij je negde u neku knjigu. Znam da je glupo, ali iako
ne želim da je gledam, ne mogu ni da je bacim.
- Shvatam. - Stao sam pored kolevke, sagao se i poljubio svog
uspavanog sina u malo čelo. - Pobrinuću se za sliku, a onda idem
malo napolje.
- U ovo doba?
- Da. Moram do Džoa. Moram nešto da ga pitam.
- Dobro. Volim te, dušo.
Poljubio sam je u obraz. - I ja tebe volim, mama.
 45.

Mardžori

Kolin je spuštene glave zurio sebi u krilo nekoliko sekundi, koje

su izgledale kao sati. Činilo se da ga Džejd sažaljeva, a ja sam znala
da bi i ja trebalo da ga žalim. Prošao je kroz pakao, ali to se dogodilo i
mom bratu. Svi smo na neki način bili prisiljeni da spoznamo zlo, a
njegovo vreme za priču je isticalo. Nisam znala koliko dugo će mu
Tajson dozvoliti da bude ovde. Mogao je da uleti u sobu u svakom
trenutku i da ga istera iz kuće, a ovaj ne bi imao prava ni da pisne.
Ipak, čekala sam da Džejd napravi prvi korak,
I čekala sam.
A onda više nisam mogla da se obuzdam.
- Slušamo te, Koline - rekla sam.
Ponovo je počeo da petlja s rukavima.
- Šta nije u redu? - upitala je Džejd.
- Imam tetovažu na ruci. Svrbi me.
- Šta si istetovirao? - blago se nagla ka njemu.
- Imam zavoj. Ali... ništa naročito.
Dobro. Ima tetovažu? Koga zabole? - Slušamo te - ponovila sam.
Konačno me je pogledao. - Da li bi mi poverovala kad bih ti
rekao da nemam pojma šta smera moj otac?
- Ni najmanje. Džejd?
 - Ne znam - odgovorila je. - Možda.
- Džejd, bili smo sedam godina zajedno - rekao je. - Poznaješ me.
- Kolin kojeg ja poznajem bio mi je odan. On ne bi pobegao i
ostavio me pred oltarom. Imaš li predstavu koliko je to bilo
ponižavajuće?
- Ti ne znaš sve - rekao je, opet spuštenog pogleda.
- Lažeš - rekla sam.
- Ne lažem.
- Oborio si pogled. To je klasičan dokaz da lažeš. Otišao si zato
što si bio sebičan. Ako si se premišljao, mogao si o tome da
porazgovaraš sa Džejd. Zaboga, mogao si da joj kažeš dan ranije i da
je poštediš sramote. Mogli ste zajedno da otkažete venčanje, da
izgleda kao da je to vaša zajednička odluka. Napustio si je, Koline.
- Mardž... - Džejd je ispreplela prste.
- Izvini. Znam da je na kraju sve ispalo kako treba. Ti i Tajson
pripadate jedno drugom, ali to ne znači da ima opravdanja za ono što
je Kolin uradio.
Ovog puta me je Kolin pogledao u oči. - Ti ne znaš sve - ponovio
je.
- Stvarno? Onda mi ti kaži. I kad smo već kod toga, možeš da
nam otkriješ i šta to smera tvoj otac.
- On mi ne polaže račune.
- Jesi li znao da pokušava da tvoju otmicu prikači Džou?
- Ne u to vreme. Nisam.
- Da li si se iznenadio kad si saznao?
- Hoćeš iskreno? - ponovo je spustio pogled, vrteći glavom. -
Nisam.
Obratila sam se Džejd. - Ti si poznavala Teda Morsa. Kakav je
kao čovek?
 - Meni se svideo. Ljubazan. Uvek je bio prijatan, ali nikad
previše blizak. Iako sam mislila da je čudno, Koline, Što si čekao da
se verimo kako bi me zvao kod sebe da se upoznam s tvojim
roditeljima.
- Da, i meni je to uvek bilo čudno - složila sam se.
- Nisi poznavala moje roditelje - rekao je. - Ja jesam. - I?
- Da li je to sad važno?
- Pa, možda jeste - rekla sam. - Šta je s tvojim roditeljima? S
tvojim ocem?
- Tvoja majka je uvek izgledala odsutno - prokomentarisala je
Džejd. - Distancirana od tvog oca, od tebe. Od svega.
- Ona je klasična supruga-trofej - odgovorio je Kolin. - Botoks i
sve to. Okretala je glavu kad se moj otac švalerisao, ili kad je sklapao
problematične poslovne dogovore.
- Znači, priznaješ da se bavi sumnjivim poslovima - izjavila sam.
- Da li te to stvarno iznenađuje, posle onog što je pokušao da
smesti tvom bratu? - Kolin me je još jednom pogledao direktno u oči.
- Šta li je samo mislio? - upitala sam. - Ti znaš koliko novca
imamo? Kako je mogao pomisliti da će se izvući s tim? Da smesti
Džou, koji te je, da ponovim, spasao?
- Da sam znao šta namerava, mogao sam nešto da učinim. On
nema obraza, što bi trebalo i sama da znaš. Video je gde ima para i
pokušao da dođe do njih. Prosto i jednostavno.
- Je li? - upitala sam. - Stvarno, samo to?
- Ja mislim da je tako - i dalje me je gledao u oči.
Morala sam da mu verujem. Gledao me je u oči dok je to
izgovarao. Nekoliko minuta nisam ništa govorila, dok sam
premotavala njegove reči.
- Reci mi onda, Koline. Kažeš da ne znam sve. Zašto si me
ostavio na dan našeg venčanja?
 - Zašto je to sada bitno? - pitao je.
- Meni je bitno. Rekao si mi da se plašiš. Da si se paralisao od
straha. Međutim, bili smo zajedno sedam godina. Možda sam ti tada
poverovala, ali sad mi više to nema smisla.
- Voleo sam te, Džejd. Još uvek te volim.
- Ona je zauzeta žena - odbrusila sam grubo. - I nosi dete mog
brata.
- Nisam došao da je vratim - rekao je. - Zaboga, Mardžori.
- Pa zašto si onda došao?
Nakašljao se. - Da kažem da mi je žao.
- E pa, malo si zakasnio.
- Ne razumeš - kazao je. - Žao mi je zbog onog što sam uradio.
Zbog onog što sam dozvolio da se dogodi - ponovo se nakašljao. - I
zbog onoga što će se desiti.
 46.

Brajs

Poslao sam Džou poruku. Pristao je da napusti sastanak s

braćom i da se nađemo u birtiji u Grand Džanksenu, gde nas niko
neće videti. Već je sedeo za šankom, pio martini i pričao s nekim
starijim čovekom kad sam stigao. Brzo sam preleteo pogledom po
baru. Hajdi nije bila tu, bogu hvala.
- Hej - rekao sam.
- Zdravo, Brajse - odgovorio je podigavši čašu u znak pozdrava. -
Da te upoznam s Majkom. Majk, ovo je moj najbolji i najstariji
prijatelj, Brajs Simpson.
- Zdravo, Brajse - obratio mi se Majk. - Prijatelj braće Stil je i
moj prijatelj.
- Drago mi je. Kako znate Stilove?
- Putevi nam se često ukrštaju - rekao je i spustio praznu čašu na
pult i ustao. - Već odavno je trebalo da budem u krevetu.
Jednostavno, mrzim da se vraćam u praznu kuću otkako mi je žena
umrla. Vidimo se.
Obratio sam se Džou. - Nije valjda otišao zbog mene.
- Ma, ne. Dobar je on. Jednom mi je pomogao. Pomogao je i
Tajsonu i Rajanu, isto, koliko ja znam. On ti je nešto kao anđeo
čuvar, uvek je tu kad nam treba.
- Pa mogao je da ostane. I meni bi sada dobrodošao jedan anđeo
čuvar. - Ukratko sam mu ispričao za Frenki.
 - Pa ona se odrekla prava na Henrija - prokomentarisao je Džo. -
Nema šta da brineš. Ako i pokuša nešto, mi ti čuvamo leđa.
- Znam - pozvao sam barmena i naručio burbon.
- Nećeš pivo? - začudio se Džo.
- Moram jednom da odrastem.
- Pa... šta ima? - upitao je Džo. - Ako zanemarimo nedavne
neprijatnosti.
Otpio sam gutljaj kad mi je piće stiglo. - Ovo baš peče.
- Ovde su se specijalizovali za žestinu - Džo se nasmejao,
podigavši čašu s martinijem. - Ponekad je čoveku potrebna dobra
žestina. Podseća te da život može biti... pa... žestok.
Klimnuo sam glavom. Znao sam tačno na šta misli. Naši
razgovori u poslednje vreme nisu bili baš fini, - Moram da znam
istinu, Džo. O mom ocu, o tome šta je radio i kada.
- Nikad te to nije zanimalo, zašto te sada zanima?
- Mama danas samo što nije pocepala svoju sliku s venčanja, i
zbog toga razmišljam o njemu. Na toj slici izgleda tako srećan. Tako
nevin. Tako normalan. Zato sada moram da znam. Kada je postao
takav? Ili je oduvek bio takav?
- Nisam siguran kad se to desilo - rekao je Džo. - Sve što znam
jeste da su tvoj otac, Matijas, i Vejd prošli kroz ozbiljnu obuku -
izgovarajući tu reč napravio je znake navodnika u vazduhu - kako bi
se bavili trgovinom ljudima. Za tu obuku su bili dobro plaćeni.
- Obuku? Kakvu obuku? - još jedan gutljaj opći mi je pekao grlo.
- Jesi siguran da želiš da znaš?
Jesam li? Još jedan gutljaj, i opet vatra u grlu. - Da. Zato sam
ovde.
- Kroz obuku su doživeli sve ono što su drugima radili.
- Šta? - zanemeo sam. Šta? Šta? Šta?
 - Sigurno ne želiš da ulazim u detalje.
Samo sam sedeo otvorenih usta.
- Izvini, burazeru. Sam si tražio.
- Znači, mog oca...
- Mučili su ga. Silovali. Tukli. Bog će ga znati šta su mu još radili.
Verovatno su ga i izgladnjivali, ali to je bilo ono najblaže.
- Kad je to bilo?
- Ko što sam rekao, nisam baš siguran, ali mogu da saznam ako
hoćeš.
Da li sam to hteo? Da li je prolazio kroz to kad se ženio mojom
majkom? Kad sam se ja rodio? Kad je vodio mene i Džoa na
kampovanje?
I zašto? Zašto bi, kog đavola, ikome dozvolio da mu to radi?
- Zašto? - tiho sam upitao.
- Zbog novca - Džo je kratko odgovorio. - Jedino to je moglo biti
u pitanju. Obojica su dobili milione.
- Da li su znali u šta su se uvalili?
Odmahnuo je glavom. - Nemam pojma. Verovatno nisu, inače ne
bi to radili. Ili bi možda i radili. Novac je za njih trojicu bio jedino u
šta su verovali.
- Bio je plaćen kako bi postao čudovište - rekao sam, više sebi
nego Džou.
- Tako ispada.
- Onda, možda...
- Šta možda?
- Ne znam. Možda nije oduvek bio psihopata. Možda je bio
normalan čovek.
 Džoov pogled je bio ozbiljan. - Siguran sam da bi voleo da
veruješ u to, i ja bih voleo da je tako, zbog tebe. Ipak, razmisli malo,
Ako bi tebi neko ponudio nekoliko miliona dolara da te muče i siluju,
kako bi ti to mogao drugima da radiš, da li bi pristao?
- Naravno da ne!
- Eto ti odgovora. Oni su već bili bolesni. I to ozbiljno.
Jedna slika bila mi je utisnuta u pamćenje.
Džastinovo obamrlo telo izbačeno na obalu reke, gde smo pecali.
Tražili smo ga celo jutro, kad smo se probudili i videli da ga nema u
šatoru.
Moj otac držao mu je prste na vratu i rekao nam da je mrtav.
Onda ga je odneo u najbližu policijsku stanicu. Džo i ja smo ostali u
kampu.
Sami.
Sa devet godina.
Ništa strašno. Znali smo gde smo i šta treba da radimo. Umeli
smo da upalimo vatru, kako da pronađemo nešto za jelo, kako da se
brinemo o sebi. Pored toga, bili smo u izolovanom području i, mada
su se pume povremeno pojavljivale, u Koloradu nije bilo grizlija.
Obojica smo umeli da pucamo iz puške.
Sa devet godina.
Moj otac nas je svemu tome naučio.
On nas je takođe upozorio, kad se vratio kasnije tog dana, da
nikome ne pričamo šta smo videli. - Bilo bi to bolno za sve - objasnio
nam je. - Ako čujem da je bilo ko od vas dvojice zucnuo, ima da ga
isprebijam. Ovo se, jednostavno, nije desilo.
Ovo se, jednostavno, nije desilo.
Posle nekog vremena, poverovao sam u to. Zaboravio sam
potpuno na to, a očigledno je i Džo zaboravio.
 Kako? Bili smo mali, ali smo ipak umeli razmišljamo. Sedam se
drugih stvari iz tog vremena. Kako je moj otac bio siguran da smo
zaboravili svaki detalj?
- Žao mi je , Brajse - kazao je Džo u tom trenutku.
Vratio sam se u stvarnost. - Zbog čega?
- Što tvoj otac nije bio bolji čovek.
Klimnuo sam glavom. Džo je bio tu kad se moj otac ubio. U
stvari, moj otac je bio spreman da ubije mog najboljeg prijatelja.
- I meni je žao, zbog onoga što je tebi priredio.
- Bilo pa prošlo, druže.
Ponovo sam klimnuo glavom, mada mi nije bilo jasno kako je
Džo mogao tako lako da oprosti takve stvari. Možda je to imalo veze s
Melani i njihovom nerođenom bebom. Ljubav i novi život mogu da
promene čovekov pogled na svet.
- Ali moramo da porazgovaramo o tome šta se desilo pre trideset
godina.
Još jednom sam klimnuo glavom. - O Džastinu - rekao sam tiho.
- Ted Mors nekako zna. Ili zna nešto drugo, ali ne znam šta bi to
moglo biti. Gotovo dva dana preturam po glavi, pokušavajući da se
setim još nečega što smo možda zaboravili.
- I ja isto - rekao sam. - Sećam se samo Džastina. Kako smo tako
dugo mogli to da prepustimo zaboravu?
- Tvoj ćale nam je rekao da zaboravimo. Rekao nam je da ga ne
pominjemo u školi, zato što bi se svi rastužili. Kazao nam je da ćemo
nagrabusiti ako ga ika pomenemo.
- I mi smo mu poverovali - rekao sam. - Zašto smo mu verovali?
- Pa imali smo samo devet godina - Džo je otpio još jedan gutljaj
martinija. - Imali smo samo devet godina, Brajse.
 - Zašto je sve tako maglovito? Nema smisla - prošao sam prstima
kroz kosu. - Moj otac ga je ubio. Moj otac je ubio Džastina. - Nakon
što mu je uradio sam bog zna šta, mada to nisam mogao glasno da
izgovorim.
- I onda ga, bez sumnje, bacio u reku.
Otpio sam još malo burbona koji mi je žario grlo. - Sigurno je
pozvao policiju, jel’ tako?
- Ne znam, čoveče, Reč je o tvom ocu.
Toga sam bio vrlo svestan. - Ali Džastinovi roditelji...
- Takvi se uvek izvuku - rekao je Džo. - Ništa ne treba da nas
iznenađuje.
Moj najbolji drug je bio u pravu.
- Sve ovo vreme nisam ni pomislio na njega - kazao sam. - Čak i
sada se svega sećam kao u nekom snu. Ali šta bi to Mors mogao da
zna o nama?
- Nemam predstavu.
- Imali smo devet godina. Bili smo nevini. Ne znam šta misli da
će postići. Kaže da ne traži pare, ali šta onda hoće?
- Od mene neće dobiti ništa - rekao je Džo. - Ni cent, pogotovo
pošto je pokušao mene da okrivi kad sam mu spasao sina.
- Sećaš li se kako se Džastin preziva? - upitao sam ga. - Navrh mi
je jezika, ali ne mogu da se setim.
Džo odmahnu glavom. - Možda bismo mogli da ga pronađemo.
Išao je u školu u Snou Kriku. Valjda imaju te podatke.
- Kako da dođemo do njih?
- Džejd je gradski pravobranilac. Ona ima pristup.
- Školskoj arhivi? Osnovne škole?
- Pretpostavljam. A ako nema, Mils i Džonson mogu da saznaju.
 - To znači da moramo da kažemo ili Džejd ili ovoj dvojici zašto
nam je potrebna ta informacija - razmišljao sam naglas.
- To ne smemo - Džo uzdahnu. - Bojim se da će ionako saznati.
To znači da moramo sami.
Popio sam burbon naiskap. - Valjda je tako.
Kad bismo otkrili kako se Džastin prezivao, mogli bismo da
pronađemo njegovu porodicu i saznamo da li im se nedavno obraćao
Ted Mors, ili neko drugi. Ili...
Ili da upadamo u strašnu zamku.
 47.

Mardžori

Pogledala sam u na Kolina, dok je u meni sve ključalo. - Šta

pričaš?
Džejd se promeškoljila, vrteći palčeve. - Šta će se desiti? Šta to
znači, Koline?
- To je sve što mogu da kažem.
- Ama, čoveče, ne možeš tek tako da nam uđeš u kuću, kažeš
tako nešto i samo odeš - rekla sam, dok su mi obrazi goreli od besa. -
Nije fer, Koline. Uopšte nije fer.
Džejd ustade, a lice joj je bilo još bleđe nego malopre. - Nije mi
dobro. Oh, sranje! - uzviknula je i izletela iz sobe.
- Eto šta si uradio. - Stegla sam pesnice. - Sad će Tajson da uleti,
sav mahnit, i kad mu kažem šta si rekao, pazi se.
Na te reči on ustade, - Moram da idem.
Ustala sam i ja, blokirajući mu izlaz. - Razmisli još jednom.
Braća su mi tu, niz hodnik. Sva trojica. Čuće me ako budem vikala.
- Nemaš pojma kroz šta sam prošao - rekao je.
- Možda nemam. Zaista nam je žao zbog onoga što ti je Tom
Simpson učinio. Ali to ti ne da je pravo da...
Prekinuo me je podigavši ruku. - Ne mogu više ništa da kažem.
Moj otac će...
- Šta će? Šta će tvoj otac uraditi?
 - Recimo da će napraviti neko zlo ako ga odam.
- Ali kažeš da ne znaš šta smera.
- Pa i ne znam. Ali osećam. Stvarno ne znam šta, Mardž. Moraš
da mi veruješ.
- Pa zašto si onda došao?
- Već sam ti rekao. Da kažem Džejd da mi je žao. Zbog... svega.
Tu sam ga konačno pustila da prođe. - Odlazi. Gubi se odavde.
Baš ti hvala.
Nakon što je otišao, otišla sam u kupatilo da proverim kako je
Džejd. Bila je smirena i uveravala me da je dobro, tako da sam
krenula ka Tajsonovoj radnoj sobi. Vrata su bila otvorena dok su
Tajson i Rajan razgovarali.
- Gde je Džo? - pitala sam ih.
- Dobio je poruku od Brajsa pre jedno sat vremena i otišao -
odgovorio mi je Rajan.
Na pomen Brajsovog imena prošli su me žmarci. - Jel’ sve u
redu?
- Nije ništa rekao - kazao je Rajan. - Kako je bilo sa Kolinom?
Sve sam im ispričala. - Džejd se toliko uznemirila da je morala
da izađe iz sobe. Eno je u kupatilu.
Tajson je skočio. - Idem da vidim kako je.
- Sad je dobro. Malopre sam bila kod nje.
Ipak je otišao.
Onda je i Rajan ustao. - Treba da idem. Kasno je.
- Rubi je još uvek tamo sa Mel.
- Nije otišla sa Džoom?
- Mislim da nije. Jel´ znaš možda šta je Brajs hteo? - upitala
sam, pokušavajući da zvučim nezainteresovano.
 - Nemam pojma. Idem po Melani. Laku noć, sestrice.
- Laku noć.
I tako sam ostala sama u Tajsonovoj radnoj sobi. Kud li su Džo i
Brajs otišli? Da li je sve u redu s Brajsom? Počelo je da mi se prevrće
u stomaku i osetila sam blagu mučninu kako mi se penje.
Bila sam zabrinuta.
Stvarno sam se zabrinula.
Ni Džo ni Brajs se nisu ponašali uobičajeno, a sad me poremetila
i ova tajanstvena Kolinova izjava. Nešto se spremalo, i ima da
otkrijem šta je u pitanju. Izvadila sam telefon iz džepa. Mogla bih da
pošaljem Džou poruku.
Da, to bi bilo logično. Džo mi je brat.
Međutim, prsti su odlučili drukčije. Pritisnula sam Brajsov broj.
Moram da razgovaram s tobom.

*
Nervozno sam čekala, grickajući usnu i škrgućući zubima, u
gostinskoj kući iza glavne kuće. Brajs mi je odgovorio porukom posle
nekoliko minuta. Napisao je da ne može da priča, ali da ćemo se
videti čim se izvuče. Da li je još uvek bio sa Džoom? To nije
pomenuo, a ja nisam mogla da nagađam.
U meni je sve kuvalo.
Trebalo bi da su nedaće iza nas, boga mu.
Sipala sam hladnu vodu i popila. Čak je i kuhinja u gostinskoj
kući bila potpuno opremljena, Brajs i njegova majka nisu morali
ništa da donose. Brajs se sigurno još nije vratio, te sam izašla na
trem, koji je takođe bio potpuno opremljen, sa sve džakuzijem. Ova
februarska noć bila je blaga. Zujanje motora me je navelo da priđem
bliže i podignem poklopac. Zapahnula me topla para i osetih oštar
miris bromida.
Brajsa još uvek nema.
Gde li je, dođavola? Vratila sam se u kuću, u spavaću sobu da
uzmem peškir. Umesto peškira, ugledala sam mekani beli
bademantil koji je sigurno bio Rubin. Skinula sam se i ogrnula
bademantil.
Topla voda će me opustiti.
Prošao je više od sat vremena od Brajsove poruke. Nije mi
odgovorio na poslednju poruku. Možda neće doći? Verovatno. Nema
veze, prijaće mi topla kupka. Ionako ne dolazi, ali šta i ako dođe?
Neće videti ništa što već nije video.
Nasula sam još jednu čašu vode, i ponovo izašla na trem. U
daljini se videla blaga svetlost iz glavne kuće. Zahvaljujući drvenoj
ogradi oko džakuzija, niko nije mogao da me vidi, mada nisam
mnogo ni marila i ako me vidi. Usred krize koja se pomaljala,
zaslužila sam da se malo opustim. Istina, mogla sam i u svom
kupatilu da legnem u kadu, ili da odem u mnogo veći džakuzi u
glavnoj kući. Ali sada sam ovde i čekam Brajsa.
I drago mi je što će me zateći golu, ako se pojavi.
Zakoračih u vodu. Para se oko mene dizala poput magle. Sela
sam u vodu do ramena. Zatvorila sam oči i duboko udahnula.
Onda mi je na pamet palo nešto zbog čega sam se zakikotala. A
šta ako se malo poigram sobom, kao u nekom ljubavnom romanu? I
onda me junak zatekne u toj igri i preuzme stvar? Toliko puta sam to
pročitala. Uhvatila sam se za grudi i palčevima dodirnula bradavice.
Ponovo sam se zakikotala.
Ali nisam mogla.
Popila sam vodu iz čaše i proverila telefon, koji sam stavila
pored kade. Provela sam u vodi gotovo petnaest minuta, i već sam se
pregrejala. Bilo je vreme da izađem iz kade.
 Iskoračila sam napolje i osetila svež vazduh. Stavila sam
bademantil preko ramena.
Onda sam se okrenula...
Zamalo da se zagrcnem. Brajs je stajao na vratima koja su vodila
u kuću. Zaključala sam prednja vrata, ali on je izgleda imao ključeve
od kuće. Očekivala sam da će mi poslati poruku ako bude hteo da
dođe, i već sam se pomirila s tim da neće doći, kad... evo njega.
- Zdravo - reče.
- Zdravo. Mislila sam da nećeš doći.
- Izvini. Nisam mogao Džou da kažem gde idem.
- Zašto nisi?
- Pa... - zastao je nekoliko sekundi. - Ne znam. Jednostavno,
nisam mogao. Počeo bi da mi postavlja pitanja, zanimalo bi ga zašto
si htela da me vidiš,
- A da li ti znaš zašto sam htela da te vidim?
- Iz istog razloga zbog koga ja hoću da vidim tebe, nadam se. -
Onda me je zgrabio i privukao sebi.
- Brajse..
- Ne govori ništa. Samo me poljubi. Molim te - njegove usne
spustiše se na moje.
Stvarno nisam ovo planirala. Ljubljenje sa Brajsom mi je stalno
bilo tu negde u glavi, ali stvarno sam htela da razgovaram s njim...
O...
Misli su mi se u momentu raspršile. Nije bitno. Ništa nije bitno.
Sve što je bilo važno jeste Brajs i njegov poljubac.
Dok smo se ljubili, u meni se budila želja, sve dok nisam osetila
kako mi klitoris pulsira. Svaki delić mi se ukrutio ispod mekanog
bademantila. Naročito bradavice.
 Brajs je počeo divlje da kruži jezikom. Jednim jedinim pokretom
mogao je da zbaci bademantil sa mene. Čeznula sam da to uradi,
molila sam ga u sebi da to uradi. Umesto toga, odvukao me je kroz
vrata i ušli smo u kuću.
Uhvatio me za ruku i stavio je na svoj ud.
- Vidi šta mi radiš.
Lagano sam ga stisnula, a on je zastenjao. Pre nego što sam
stigla da kažem bilo šta, uzeo me u naručje i odneo niz hodnik u
sporednu spavaću sobu, u kojoj smo ranije vodili ljubav.
Konačno mi je skinuo bademantil i položio na krevet. - Tako si
lepa, Mardžori. Nikad nisam video lepšu ženu.
Blago sam uzdahnula. Nisam ovo očekivala, ali sigurno ga neću
prekidati. Možemo i kasnije da razgovaramo, mada sam zaboravila o
čemu sam htela da razgovaram.
Vrh konjskog repa mi je bio mokar, a telo mi je isijavalo toplotu
nakupljenu u toploj vodi. Nisam bila u svom najboljem izdanju, ali
njemu to, čini se, nije smetalo.
- Nisam znala da dolaziš - rekla sam.
- Rekao sam ti da ću doći.
- Ali prošlo je skoro dva sata.
- Znam. Izvini. Džo i ja...
Morila su me pitanja. Mnoga pitanja. Ali ne sada. Ne sada dok
ležim naga u krevetu sa Brajsom Simpsonom, koji me guta
pogledom.
Sve može da sačeka.
- U redu je. Dođi. Molim te. Uzmi me, Brajse.
Njegove plave oči su plamtele. - Dođavola. Izluđuješ me. Toliko
te želim. Mislim da ništa u životu nisam tako želeo.
- Evo me, tu sam - rekla sam. - I tvoja sam.
 48.

Brajs

Njena lepota oduzimala mi je dah. Duboke i zamagljene tamne

oči, bujne grudi, bradavice ukrućene i čvrste. I ružičasta koža koja se
presijava.
Sočna. Bujna. Izazovna.
Bila je sve to i još mnogo više.
Savladale su me emocije, osećanja sa kojima nisam još bio
spreman da se suočim. Ova žena mi je bila sve, a ja je nisam
zasluživao.
Odagnao sam ove misli iz glave. Bila je ovde. Ja sam bio ovde.
Sama mi se nudila. Bez ikakvih obaveza - bar je tako izgledalo.
Ja nisam mogao ništa da joj obećam. Ne sada, a možda i nikada.
Zakleo sam se da ću se kloniti nje, ali mogao sam da joj se posvetim
narednih nekoliko sati.
Toliko mi je bio tvrd da sam morao da se nađem u njoj. Nakon
što malo utolim glad, voleću je do jutra. Zadovoljiću je na svaki
mogući način.
Ali u ovom trenutku...
Skinuo sam se što sam brže mogao i legao priljubivši se uz nju.
Poljubio sam joj mekanu kožu na ramenu i prislonio ud između
njenih guzova.
- Molim te - rekla je tiho.
Prodro sam u njenu vlažnu vrelinu.
 - Oh, to... - rekla je, a njen hrapavi glas treperio mi je u ušima.
Obavila se oko mene u savršenom seksualnom zagrljaju. Za
trenutak je sve ostalo - prošlost, laži, neprilike koje smo Džo i ja
morali da rešimo - jednostavno nestalo i ja sam se izgubio u njenoj
toplini.
Kad bih bar mogao zauvek da ostanem tu, u njenom podatnom
zagrljaju, bio bih potpun. Potpun i srećan.
Pustio sam da mi te prijatne misli kolaju glavom u kojoj je
vladala zbrka, i počeo sam brzim tempom da prodirem u nju. Njeno
stenjanje bilo je moja nagrada.
- Neću moći dugo da izdržim - dahtao sam joj u uvo.
- U redu je - odgovorila je. - Hoću da ti bude lepo.
Njena nesebičnost me je potpuno razoružala. Još jednom sam
prodro i eksplodirao u njoj. Talasi zadovoljstva su mi zapljuskivali
čitavo telo, zgrabio sam je za kukove pokušavajući da prodrem što
dublje, želeo sam da traje što duže, što duže, što duže...
- Mmm - promrmljala je.
- Nadoknadiću ti ovo - rekao sam joj u uvo.
- U redu je - rekla je ponovo.
- Nije pošteno. Daj mi minut i doživećeš nešto što nikad nisi.
Nasmešila se. Nisam mogao da joj vidim lice, ali sam osetio da
se smeši. Toliko sam je već dobro poznavao, da sam znao kako joj
telo reaguje. Bože, kako da se odreknem ovakve žene?
O tome ćeš kasnije razmišljati.
Duboko sam udahnuo i osetio miris kokosa u Mardžinoj kosi.
Skinuo sam joj gumicu sa konjskog repa i raspustio joj kosu. Bila je
prelepa.
Ljubio sam je po licu, vratu, ramenima i iskliznuo iz nje. Bilo je
dovoljno da budem pored ove žene, da je ljubim, da udišem miris
njene kose pomešan sa našim mirisima posle seksa...
 Koliko god sam želeo da je uznesem do novog zadovoljstva, deo
mene želeo je da ostanem ovako da ležim, samo da budem pored nje i
zamišljam, makar samo na trenutak, da je ovo moj normalni život.
Moj svakodnevni život.
Da sam makar bio vredan toga.
Koliko ja nisam bio vredan toga, toliko je ona bila. Zasluživala je
mnogo više od toga da se praznim u njoj.
Vreme je da joj pokažem šta je pravo uživanje.
Malo sam se pomerio, položio je i smestio joj se među noge,
podigavši joj kukove toliko da su joj kolena bila uz moja ramena i
zaronio u njeno slatko središte.
- Oh! - uzdrhtala je.
Bila je potpuno spremna.
 49.

Mardžori

Usne su mu bile tako tople, i onda...

- Svršavam! - počela sam da svršavam tako iznenada da sam i
sama bila iznenađena. Bilo je dovoljno samo da ga stavi i kad je ušao
sa dva prsta, celo telo je počelo da mi drhti od užitka.
Brajse, Brajse, Brajse. Volim te, Brajse. Volim te.
Međutim, ove reči sam mogla da izgovorim jedino u sebi, ma
koliko žudela da ih kažem čoveku čija mi je glava bila među nogama.
Znala sam da se zaljubljujem u njega, ali kad nekom usred orgazma
izjaviš ljubav, pitanje je koliko je to osećanje stvarno.
Ja sam, ipak, osećala da jeste.
Volim te.
Volim te.
Volim te.
Letela sam sve više i više, u jedan, pa u još jedan klimaks. Brajs
mi je rukom prešao preko stomaka, do grudi i prstima uvrtao
bradavice. Počela sam da se trzam, kao da su mu prsti bili električne
hvataljke kroz koje mi je propuštao struju u već naelektrisano telo.
Volim te.
Volim te.
Volim te.
- Jebote, Mardžori, kako si zavodljiva - rekao je.
 Kao po komandi, još jednom sam se vinula u visine, dok su
zapljuskivali talasi zadovoljstva, šireći se oko mene, dok sam ja
gorela.
Moje neme izjave ljubavi ponavljale su se dok mi je telo
podrhtavalo pod naletim zadovoljstva.
Podigao je glavu.
I posmatrao me.
- Prelepa si. Divna si - ponovo je zaronio lice u moje međunožje.
Zapljusnula me je strast, tako duboka da je morala biti odmah
zadovoljena.
Još uvek sam svršavala kad se odvojio od mene, poljubio me i
polako prodro u mene.
Nastavio je da me ljubi dok je opet svršavao. Nastavio je da me
ljubi, zadržavši se u meni nekoliko bezvremenih trenutaka.
Bila sam zaljubljena u Brajsa Simpsona.
Potpuno i beznadežno zaljubljena.
 50.

Brajs

Dugo sam posmatrao usnulu Mardžori gutajući suze koje su

pretile da provale iz mene, a onda sam je pokrio.
Volim te.
Da li je htela da izgovori to naglas? Iako sam želeo da joj
uzvratim na isti način, uzdržao sam se.
Nisam mogao da idem tako daleko. Ne još. Ne dok...
Ne dok se ne oslobodim demona koji su me proganjali...
uključujući dugo zakopanu tajnu iz Džoove i moje prošlosti, koja nam
je sada predstavljala pretnju.
Morao sam da nastavim dalje, da joj objasnim da ne možemo
nikad biti zajedno. Obukao sam se tiho, i otišao do stola u kuhinji.
Tamo sam pronašao svesku i olovku, i napisao joj poruku.
Poruku koja će boleti i reči koje nisam mislio, ali sam morao
tako. Ona je morala da nastavi dalje, a ja sam morao da joj
pomognem u tome. Vratio sam se u sobu u kome je moj divni anđeo
još uvek spavao. Lagano sam je poljubio u obraz. Promeškoljila se, ali
se nije probudila.
Hteo sam ovakvu da je zapamtim - nežnu, nevinu i prelepu.
Prelepu.
Izvini, rekao sam u sebi. Izvini što ne mogu da budem ono što
zaslužuješ.
Još jedan poljubac u čelo.
 Onda sam spustio papir na noćni stočić pored nje. Izašao sam iz
sobe.
Iz gostinske kuće.
Iz života Mardžori Stil.
 51.

Mardžori

Poruka je bila grozna.

Reči su bile surove.
Čak je i taj list papira bio grub i surov.
Brajs Simpson je bio bezosećajan.
Zaljubila sam se u bezosećajnog čoveka.
Tašna mi je bila na stolici u drugom delu sobe. Još uvek naga
posle strasne noći, ustala sam i zgrabila je. U unutrašnjem džepu u
tašni držala sam nešto, iako sam obećala Mel da ću to baciti.
To mi je bio podsetnik.
To mi je bila sigurnost.
Sada mi je bio potreban.
Prestani.
Mogla sam da izađem malo na vazduh, ne bi li mi oterao ružne
misli iz glave.
Da, to bi bilo lakše.
Mnogo lakše nego...
Polako sam otkopčala rajsferšlus na džepu i izvukla oštro sečivo
brijača. Sela sam na krevet i pogledala u ožiljak na butini. Još uvek je
bio crven, ali je bio zalečen. Da ga nisam dirala, na kraju bi pobeleo i
postepeno izbledeo tokom godina .
Lagano sam spustila oštricu na nogu.
 Epilog

Izglancao sam nož. Očistio pušku. Ne prestajući da motrim na

vas krajičkom oka.
I da pamtim.
Platićete.
Svi ćete platiti.
 Zahvalnost

Čitaoci su mi od samog početka tražili priču o Mardžori, tako da

sam se baš potrudila. Nadam se da knjiga ispunjava i prevazilazi vaša
očekivanja. Brinula sam kako ću je napisati, ali, kad sam jednom
počela, reči su same navirale. Još od knjige Žudnja nisam toliko
uživala u smišljanju priče. Svidelo mi se da se ponovo vratim
Stilovima i sad sam tek na početku. Čitaćete još o Mardž i Brajsu u
knjizi Grabljivac (Ravenous), koja uskoro izlazi!
Kao i uvek, nijedna knjiga nije nikad rezultat samo autora.
Ogromnu zahvalnost dugujem sledećim osobama, čiji su napori i
vera omogućili da ova knjiga ugleda svetlost dana, a to su Dženifer
Beker, Odri Bobek, Dejna Bridžiz, Hejli Bird, Ivon Elis, Džesi Kenč,
Robin Li, Džon Mak, Amber Maksvel, Dejv Makinerni, Mišel
Hamner Mur, Keli Džo Nida, Dženi Rarden, Krisi Sanders, Skot
Sanders, Selina Samers, Kurt Vašon i Meredit Vajld.
 Beleška o autoru

Strast za pisanom reči bestseler autorke listova Njuork tajms,

USA Tudej i Vol sirit džurnal, Helen Hart, počela je sa knjigama koje
joj je majka čitala pred spavanje. Prvu priču napisala je u šestoj
godini i od tada ne prestaje da piše. Pored toga što je nagrađivani
autor savremenih i istorijskih ljubavnih i erotskih romana, ona je
majka, nosilac crnog pojasa u tekvondu, stručnjak za jezik,
poznavalac crnog vina i obožava sladoled ”ben i džeri”. Piše u svom
domu u Koloradu, gde živi sa porodicom. Helen voli da čuje mišljenje
čitalaca.

Za više informacija, pratite Helen Hart na

www.helenhardt.com
 Notes

[←1]Američka kuvarica, autorka i televizijska ličnost. Ameriku je

upoznala s veštinama francuske kuhinje kroz svoju knjigu
Ovladavanje veštinom francuske kuhinje, kao i kroz brojne
televizijske programe. (Prim. prev.)
[←2] Alis i Bob su egzemplikativna imena u nekim oblastima, na
primer u kriptografiji i fizici. (Prim. prev.)