Zara Alvarez - Neprolazni Zanos

Sanjalica & Bela Dona
1
Naslov originala
Zarah Alvares
TIMELESS RAPTURE
Ljubavni vikend roman

Vanredni broj 752
2
I
- Hoćemo li danas i nas dvojica u berbu sa radnicima? -
upitao je Ferni tog subotnjeg jutra, za doručkom. - Posao je u
punom jeku, grejpfrut će početi da stiže tek za koji dan, ali
pomorandže i klementine ne mogu da čekaju!
Markos Ljorente pogledao je preko stola u svog
šesnaestogodišnjeg sina, i osmehnuo se krajičkom usana. Visok i
crn dečko koji je nasledio lepotu svoje pokojne majke, nije postao
razmažen kako je Markos strahovao. Godine su prolazile a on se
pretvarao u ozbiljnog, vrednog i odgovornog momka i Markos je
video da njegovi očinski napori da mu usadi pozitivne osobine
nisu bili uzaludni. Bio je beskrajno ponosan na njega ali se,
upravo iz vaspitnih razloga, trudio da to ne pokazuje previše
često. Uglavnom se uzdržavao od pohvala, i sve dobro što bi Ferni
uradio primao je kao nešto što se podrazumeva.
- U pravu si, klementine su potpuno zrele i ne mogu da
čekaju, a i pomorandže su tu negde. Danas i sutra treba svojski
zapeti, a po svoj prilici moraćemo da postavimo rasvetu, i da ih
beremo i u toku noći - rekao je. - Postaćeš dobar plantažer, jednog
dana... Pridruži se ljudima u berbi odmah posle doručka, ali
nemoj da preteruješ. Ne mislim da treba da lenčariš, i da budeš
nešto naročito povlašćen u odnosu na radnike, naprotiv, treba da
im pomogneš jer sada kada je sezona berbe u jeku svaki par ruku
je dobrodošao. Ali nemoj ni da precenjuješ sebe, i da izvodiš
udarničke podvige. Radi koliko možeš, dođi kući da se odmoriš,
pa kasnije ponovo izađi u voćnjak, jesmo li se dogovorili?
- Pa, ja nisam lenština, ali nisam baš ni manijak koji će da
radi do onesvešćivanja - Ferni se nasmejao. Bio je veoma
šarmantan, i ljudi su bili slabi na njegov mangupski osmeh, kojim
je uvek uspevao da dobije ono što želi. - Ipak idem u berbu, da me
ne bi grizla savest. Ne želim da svi oni ljudi koji tamo rade,
zajedno sa svojim ženama i decom koja su mlađa od mene, misle
kako sam „svilenko“, i razmaženi gazdin sin. A ti? Zar nećeš u
berbu?
3
- Nažalost, mislim da ću stići tek posle ručka. Moram u

Kordobu, na aerodrom. Imam jednu neprijatnu obavezu, koju ne
mogu da izbegnem.
- Neprijatnu obavezu? - Fernijeve blistave tamne oči
pogledaše ga upitno.
- Da... Trebalo je ranije da te obavestim o tome a ne da čekam
poslednji trenutak, ali znaš i sam da sam ovih dana imao posla
preko glave, jedva smo se i viđali, i nisam stigao da razgovaram sa
tobom... Prošlog meseca javio mi se advokat Silva, sa vestima koje
me baš nisu obradovale. Radi se u tvom dedi! Mom ocu.
Markosov otac a Fernijev deda, koji se takođe zvao Fernando
Ljorente, najveći deo svog života proveo je na rodnoj zemlji, na
velikoj plantaži citrusa u severozapadnoj Andaluziji, na granici sa
brdovitom Estramadurom. Bio je srcem i dušom vezan za svoju
zemlju, ponosio se time što je plantažer i potomak starih
zemljoposednika, i tu ljubav prema zemlji uspeo je da prenese na
Markosa, baš kao što se Markos sada trudio da je prenese na
dedinog imenjaka, šesnaestogodišnjeg Fernanda koga su svi zvali
Ferni. Gospodin Silva iz Sevilje bio je već decenij ama porodični
advokat Ljorenteovih.
- Radi se o dedi? - ponovio je Ferni iznenađeno. Bio je bistar,
pronicljiv momak, čitao je puno i, za svoje godine, začuđujuće
dobro se razumeo u mnoge stvari.
- Ali deda je umro pre tri godine, a njegov testament bio je
potpuno jasan. Nije ni moglo biti nikakvih nedoumica u vezi sa
tim kome će pripasti dedina imovina, jer ti si njegov jedini sin i
naslednik - rekao je. - Zašto te je advokat Silva sada zvao? Zar to
nije odavno svršena stvar?
- Što se tiče zemlje i ostale dedine imovine, da. To nije
sporno, i Silva me i nije zvao zbog toga. Ali... Tvoj deda, očigledno,
nije mogao da napusti ovaj svet tek tako, a da nas ponovo ne
podseti na sebe. Osim zemlje, kuće i novca, ostavio nam je u
nasledstvo još nešto, o čemu ja do pre mesec dana nisam imao
pojma - Markos se kiselo osmehnuo. - Prosto ne znam odakle da
počnem, kao što ni stari gospodin Silva nije znao odakle da počne
4
kada je meni saopštavao te vesti... Tvoj deda je u mladosti služio u

kraljevskoj mornarici, to ti je poznato?
- Naravno. To je tradicija Ljorenteovih - rekao je Ferni
ponosno. - I ti si bio u Španskoj kraljevskoj mornarici... I ja ću
uskoro u mornaricu, takođe.
- Odlično! Neću te odvraćati od te ideje. Samo ću ti dati
očinski savet... Nemoj previše da se „ložiš“ na vojnička
prijateljstva. Budi dobar sa svima, ali se ni za koga ne vezuj
previše. Tvoj deda je tamo stekao prijatelja za čitav život, sa kojim
je i kasnije nastavio da se viđa... A sada, posle više od pedeset
godina, ispostavilo se da je time sebi navukao nevolju na vrat!
- Kako mrtav čovek može sebi da navuče nevolju na vrat? I to,
nečim što je bilo pre pedeset godina?
- Pa i nije je navukao sebi, nego meni... Nama - Markos je
zlovoljno slegao ramenima. - Taj tip sa kojim se tvoj deda toliko
sprijateljio u vojsci, zvao se Hoakin Bealdi i bio je iz Madrida.
Mladi intelektualac. Mislim, tada je bio mlad, kad je služio u
mornarici. Kasnije je postao čuveni novinar i pozorišni kritičar,
tako nekako - on odmahnu rukom jer to čime se tačno dotični
gospodin Bealdi bavio za njega uopšte i nije bilo važno. Kritičari,
novinari, sve je to ista fela zanesenjaka. U svakom slučaju, taj
čovek natovario mu je bedu na vrat.
- Ali, znam! Deda je stalno pričao o njemu, kako se ne bih
sećao - uzviknu njegov šesnaestogodišnji sin koji je i inače
pokazivao sklonost da se oduševljava svime što dolazi iz glavnog
grada, makar to bila i najordinarnija glupost. Sama reč Madrid na
njega je imala magično dejstvo.
- Pokazivao nam je njegovo ime u novinama - nastavio je
Ferni da se priseća. - Odlazio je i u Madrid da ga poseti. A jednom
je i taj gospodin Bealdi bio ovde kod nas, zar ne? Sećam ga se kao
kroz maglu, jer sam tada bio veoma mali...
- Da, dolazio je. Deda ga je jednom pozvao, jer je hteo da mu
uzvrati za gostoprimstvo koje je gospodin Bealdi njemu pružao...
Ali ćemo sada mi morati da platimo ceh za tu gostoljubivost, dragi
moj! - Markos je zavrteo glavom, i zlovoljno bacio pogled na sat.
Trebalo je da bude na aerodromu u Kordobi pre dvanaest sati, ali
5
još uvek je imao dovoljno vremena da Ferniju ispriča čitavu priču,

pre nego što krene.
- Elem, taj famozni gospodin Bealdi pre par meseci preselio
se na onaj svet. Za sobom je ostavio testament. On se nije ženio,
nije imao dece, i jedina rođaka mu je njegova nećaka, izvesna
Viana Bealdi, ćerka njegovog rođenog brata. Ta Viana jeste i
naslednik njegove imovine. Međutim, Hoakin je u testamentu
postavio određene uslove, i ona će dobiti to što joj pripada samo
ukoliko te uslove ispuni. E, u uslovima i jeste problem! Da bi
dobila nasledstvo, Viana Bealdi je dužna da provede godinu dana
ovde kod nas, na plantaži, da živi ovako kako mi živimo, i da
pritom obavlja sve uobičajene poslove, zajedno sa nama.
- Hej...?! Kako to misliš? - uzviknu Ferni zbunjeno. - Zvuči kao
iz nekog filma!
- Aha... - složi se Markos, bezvoljno otpijajući gutljaj kafe. -
Jedna potvrda više da svi ti koji nešto piskaraju za novine moraju
da budu maštoviti. Stari Bealdi nije oskudevao u mašti, očigledno.
Jedino što ga, izgleda, nije bilo briga kakve će posledice nedužni
ljudi morati da snose zbog njegovog viška maštovitosti.
- Stvarno, pa to je besmislica! Kako je uopšte mogao da
postavi takav uslov, ne pitajući nas? Kako je mogao da nam uvali
tu potpuno nepoznatu ženu, bez naše saglasnosti?
- Nije nam je uvalio bez saglasnosti. Sklopio je dogovor sa
tvojim pokojnim dedom, i deda je napismeno potvrdio da će
posle smrti Hoakina Bealdija na svojoj plantaži pružiti
gostoprimstvo Viani Bealdi, u trajanju od godinu dana. A u
slučaju da on umre pre Hoakina, to na šta se pismeno obavezao
ispuniće umesto njega njegov naslednik. Taj naslednik sam ja... -
Markos je nezadovoljno iskrivio lice. - Nema mi druge, nego da
gospođici Bealdi budem domaćin, punih godinu dana! I tako sada
idem u Kordobu na aerodrom, da je dočekam.
- Stvarno ludost! Baš sam iznenađen... Ali, podnećemo je
nekako, valjda? Nadam se da nije neka aždaja? Uzgred, zašto je
čekaš na aerodromu u Kordobi, a ne na aerodromu u Sevilji?
- Zato što je dotična gospođica kupila avionsku kartu od
Madrida do Kordobe, misleći da je to najbliži aerodrom. Ne
6
poznaje ovaj deo Andaluzije niti se trudila da sazna gde tačno

dolazi. Verovatno jedva čeka da izdrži tih godinu dana
kažnjeničkog boravka na plantaži a onda... Znaš ono, „uzmi lovu i
beži“ - prezrivo se nasmejao. - Osećam da je u pitanju uobražena,
razmažena devojka, od čijih hirova ćemo izludeti!
- Pa, ona sigurno nije devojka, već sredovečna žena. Ako je
Hoakin Bealdi bio dedin vršnjak i imao sedamdeset pet-šest
godina, a ta žena je ćerka njegovog brata, onda njoj mora da je
preko četrdeset!
- Ne, već mnogo manje. Uskoro puni dvadeset šest. Advokat
Silva mi je objasnio... Otac Viane Bealdi, Hoakinov brat, bio je
desetak godina mlađi od njega, a uz to se i oženio dosta kasno, i
kad je postao otac već je imao preko četrdeset.
- Znači, mlada je - konstatovao je Ferni. - Pa, to mi se u
svakom slučaju više sviđa, nego da je matora!
- Daću ja tebi sviđanje! - u šali, Markos ga ovlaš povuče za
uvo. - Kreći na posao, momče! I nemoj mnogo da razmišljaš o
Viani Bealdi. Bilo da im je dvadeset ili četrdeset, te iz Madrida su
sve iste... Siguran sam da je prokleto razmažena, i da je već
unapred besna što će morati godinu dana da živi na plantaži.
Ništa joj neće biti po volji, i na sve će gledati s visine. Imaćemo mi
mnogo problema sa njom!
***
I to ozbiljnih problema. Biće pravo čudo ako ta devojka

provede na plantaži i dvanaest dana, a kamoli dvanaest meseci.
Markos nije želeo da otkriva detalje Ferniju, ali ono što je uspeo
da sazna o Viani Bealdi nije delovalo ni malo ohrabrujuće.
Osim uslova da provede jednu godinu na plantaži, obavljajući
sve tekuće poslove, u testamentu Hoakina Bealdija postojalo je
još jedno ograničenje koje je nametnuo svojoj nećaki. Viana je na
nasledstvo morala da pričeka još pune dve godine, odnosno dok
ne napuni dvadeset osam. Njen stric, dakle, nije imao poverenja u
nju, i u to kako će ona rukovati novcem. Markosu je već to
izgledalo sumnjivo.
7
- Ta mala je problematična, zar ne? - upitao je advokata Silvu.

- Čim se Bealdi toliko ustručavao da joj da pare u ruke, mora da sa
njom nešto nije kako valja. Da nije mentalno zaostala, dovraga? Ili
nešto slično tome? Samo bi mi još to falilo, da na plantaži imam
takvu osobu... Prokletstvo, gospodine Silva, ne pada mi na pamet
da prihvatim obavezu, ako je tako! Ja nisam defektolog, nego
odgajivač citrusnog voća!
- Zašto praviš paniku bez potrebe i polaziš od najgorih
pretpostavki, Markose? Nisi ni video tu devojku, a već naričeš kao
prorok Jeremija nad Jerusalimom... Ne poznajem većeg pesimistu
od tebe!
- Nisam ja pesimista, gospodine Silva, mene je samo životno
iskustvo naučilo da uvek budem spreman na najgore - ispravio ga
je Markos rezignirano. - Priznaćete da me život baš nije štedeo.
Rastao sam bez majke, a kad sam se oženio, supruga mi je umrla,
ostavljajući za sobom Fernija koji tek što je bio izašao iz pelena.
Jedno siroto dete koje odrasta na plantaži, prepušteno brizi
dvojice muškaraca, pomislite samo? A već i sam rad na zemlji
nauči čoveka da uvek bude pripravan za najgore, jer priroda je
ćudljiva, i sve ono nad čim ste godinu dana prolivali znoj, može da
odnese oluja i grad, za samo jednu noć... Iskustvo me je naučilo da
budem sumnjičav i oprezan, to je sve. Zdrav razum mi govori da
ta Viana Bealdi ne može biti zrela i ozbiljna osoba, ako je njen
ujak oklevao da joj poveri u ruke svoju imovinu.
- Ona je novinar, i piše za neki poznati modni časopis -
saopštio je Silva. - Što znači da je inteligentna i obrazovana. Osobe
sa posebnim potrebama se ne bave tim poslom, Markose!
- Onda je narkoman, možda? Sve te face iz sveta umetnosti i
novinarstva se drogiraju, gospodine Silva! Nekad je tako bilo
samo u Americi, a sada je i kod nas. Evropa se strašno iskvarila
pod uticajem Amerike... Gde je velika lova, visoko društvo,
otmene navike, tu je i kokain! Svi šmrču!
- Onda joj uradi test pre nego što je primiš u kuću, pa joj
otkaži gostoprimstvo, ako utvrdiš da je zavisnik - progunđa stari
advokat iznervirano. - Stvarno si pravo gunđalo. Tvoj pokojni otac
bio je fleksibilniji i imao je modernije nazore od tebe! Ti imaš
8
trideset devet, još uvek si mlad čovek, a veći si namćor i zakeralo

od nekog osamdesetogodišnjeg starca!
- Preterujete, gospodine Silva. Neću je voditi na testiranje na
drogu, naravno. Ali nisam optimista, to je tačno. Siguran sam da
mi je moj pokojni otac, time što je pristao da ukaže gostoprimstvo
nećaki Hoakina Bealdija, natovario veliku bedu na vrat!
Zaokupljen svojim crnim prognozama, Markos je potpuno
zaboravio da pita advokata kako Viana Bealdi uopšte izgleda. I
sada je išao u Kordobu, da je sačeka na aerodromu, a nije znao po
čemu će je prepoznati. Dok se približavao aerodromu, Alba ga je
pozvala telefonom.
- Koga to ideš da sačekaš? Ferni mi je objašnjavao, ali ga ni-
sam baš najbolje razumela. Rekao mi je da dolazi neka devojka iz
Madrida, koja će godinu dana živeti kod vas, na plantaži, ali meni
sve to zvuči prilično neverovatno, pomislila sam da je Ferni
možda nešto pobrkao... - Alba se sumnjičavo nasmejala. - O čemu
se zapravo radi, dragi?
- Zapravo o tome što ti je Ferni i rekao. Ništa on nije pobrkao.
Stvarno nam je zapala neprijatna obaveza da godinu dana
budemo domaćini nekoj curi iz Madrida... - procedio je mučenički,
a onda počeo da joj objašnjava sve iz početka.
Ali Alba Rejes nije bila Markosov najbolji drug koji bi ga
razumeo i sa njim podelio nezadovoljstvo zbog dolaska nezvane
gošće, već Markosova devojka. I kao takva umesto razumevanja
je, sasvim prirodno, pokazala ljubomoru.
- Nimalo mi se ne dopada što će neka nepoznata devojka
godinu dana živeti pod tvojim krovom! - rekla je. - To nije ni malo
bezbedno za tebe... A nije bezopasno ni za Fernija, on je sada u
pubertetu i hormoni mu rade kao ludi. I sad odjednom neka
šmizla iz Madrida, koja će se godinu dana muvati tu, u njegovoj
blizini... I u tvojoj blizini! Kako izgleda? Da li je lepa? Uostalom,
čak i da nije, sigurno je negovana i nalickana, i oblači se izazovno.
Znam ja, te iz Madrida su sve takve. Dokone su, i misle samo na
krpice, šminku i frizure. I, naravno, na seks! Odmah će da baci oko
na tebe, mogu da se kladim!
9
- Trebalo bi da bude ćorava, pa da na mene baci oko -

procedio je Markos zlovoljno jer mu, pored svega što ga je već
snašlo, nije trebala još i Albina ljubomora. - Ja sam samo jedan
običan plantažer. Zemljoradnik iz okoline Tarsisa, oznojen i sa
žuljevitim rukama. Neobrazovan i zapušten. Ne verujem da bi
gospođica iz prestonice mogla da baci oko na čoveka koji uveče,
kad završi sa poljskim radovima, ulazi u kupatilo znojav, sa
prašinom u svakoj pori i sa prljavštinom ispod noktiju.
Ironija na tuđ i na sopstveni račun bila je njegov uobičajeni
način izražavanja pa je, u sklopu te ironije, imao i običaj da uma-
njuje vlastitu vrednost. Ali zato je Alba i previše dobro znala
koliko on u stvari vredi.
- Da, ali kada izađeš iz kupatila, situacija se iz osnova menja -
rekla je suvo. - Gradske devojke vole muškarce iz seoskog miljea,
Markose. Privlači ih sirova i neobuzdana snaga čiste prirode... To
je ono što mene brine!
- Nemaš razloga za brigu, draga - umirivao ju je on, čvrstim
glasom. - Nisam ja uspaljeni balavac. Vrlo dobro znaš šta sam sve
prošao u životu. Sada, posle svega, nisu mi potrebne nikakve
avanture, već mir i sigurnost. To sam našao u tebi, i ni za šta na
svetu te ne bih menjao.
10
II
Viana je sedela na prednjem sedištu otvorenog džipa i trudila
se da ne gleda ni levo ni desno, već pravo ispred sebe. Ali mada je
vozilo bilo novo i snažno, i sa odličnim amortizerima, kad su sa
auto-puta skrenuli na lokalni, a sa lokalnog na put prema imanju
Ljorenteovih, vožnja je počela da liči na surfovanje po talasima
okeana. Jer to nije ni bio put, nego staza od nabijenog tucanika,
prava kao strela, bez krivina, ali zato sa neverovatnim
uzbrdicama i nizbrdicama. Srebrnasti džip je poskakivao, a
Vianina glava je neprestano klimala gore-dole.
- Kakav je ovo put, za ime sveta?! - zakukala je najzad. -
Mislim da sam već iščašila vrat! Bolje me vodi u ambulantu,
umesto na plantažu. Ukoliko u ovom kraju uopšte postoji
ambulanta...
- Zauzela si loš položaj, zato se tako klimaš. Ukočila si se kao
drvena lutka. Opusti se i izbaci karlicu unapred, leđa nasloni na
sedište, a glavu okreni malo ulevo, prema meni. To je najudobniji
položaj, i najmanje ćeš poskakivati - pouči je on. - Ne bi nam se
isplatilo da zaista moram da te vozim kod lekara, po ovako
vrelom danu, u otvorenom automobilu. Bolnica u Tarsisu
udaljena je oko trideset kilometara, a bolnica u Kali otprilike isto
toliko, s tim što Kala ne pripada našem okrugu nego drugom, pa
moraš odmah da platiš svaku lekarsku uslugu, a onda ti socijalno
osiguranje to refundira...
- Komplikovano. Zar ne postoji nikakav lekar na udaljenosti
manjoj od trideset kilometara? - začudila se.
- Ne! - glasio je kratak, odsečan odgovor.
- Pa, šta radite kad nekom pozli, ili kada se neko povredi na
toj vašoj plantaži? Dok stigne do tog Tarsisa ili te Kale, čovek
može i da umre! - dok je to govorila njen pogled se i nehotice
usmerio ulevo, prema Markosu, ali izraz njegovog lica potpuno ju
je zapanjio. Do tada je bio samo zlovoljan ali normalan a sada je,
najednom, postao neverovatno surov, i ukočen od gneva... Ili neke
emocije srodne gnevu i, u svakom slučaju, užasno negativne.
11
- Apsolutno si u pravu, događa se da bolesna osoba umre pre

nego što stigne do najbližeg lekara - procedio je. - Ovde je ljudski
život jeftina stvar. A sad umukni, i prestani da malerišeš! Da nisi
progovorila više ni reč do kuće, jasno?
Šokirana i sigurna da ima posla sa luđakom, Viana nije
izustila čak ni to „jasno“ koje se od nje očekivalo. Stisla je usne i
uprkos njegovom savetu da okrene glavu na levo, prema njemu,
ponovo počela da gleda pravo. Uostalom, njegovo lice je već
videla, i nije imala na njemu da otkrije ništa novo. Zastrašujući i
surovi izraz koji se na njemu ukazao maločas više joj nije bio nov,
iako joj je još uvek uterivao strah u kosti. Ali kada je par minuta
kasnije džip naglo zaokrenuo, pa se i ona zanela na tu stranu,
ponovo mu je videla lice, i na njemu više nije bilo one surove
grimase, sada je opet izgledalo neraspoloženo ali mirno, kao i pre.
Uplašio ju je maločas, ali ako se to ostavi po strani, bio je
manje nepodnošljiv nego što je očekivala. Krajnji zapad
Andaluzije, duž portugalske granice, bio je ruralni, zemljoradnički
kraj, i Viana se unapred pomirila sa tim da če narednih godinu
dana morati da provede među priprostim seljacima, koji govore
sa smešnim akcentom, mumlajući i razvlačeći svaku reč. Ali
Markos Ljorente nije govorio tako, nego sasvim normalno. Njegov
akcenat bio je jedva osetan, i čak bi delovao i simpatično, da mu
pritom lice nije bilo tako zlovoljno, a oči tako hladne.
Viana je od prvog trenutka osećala da nije dobrodošla. Ali
zapravo se nije ni nadala da če je potomci stričevog prijatelja iz
vojske, Fernanda Ljorentea, dočekati raširenih ruku, kao da im je
najrođeniji rod.
- Markose, ja potpuno razumem da me ti i tvoja porodica
niste očekivali, i da moj dolazak za vas predstavlja teret - rekla je,
dok su se približavali njegovoj kući, vozeči se širokom stazom
prosečenom kroz voćnjake. - Ovo gostovanje je i meni, kao i vama,
nametnuto protiv volje. Ali, nadam se da će ga obe strane nekako
izdržati. Ja ću se potruditi da budem što neprimetnija, i da ni na
koji način svojim prisustvom ne remetim vaše navike...
- Baš sam mislio da ti dam taj savet, ali ti si bistra devojka,
izgleda, pa si me preduhitrila. Potrudi se da budeš upravo takva
kao što si rekla, i da se uklopiš. Jer, ako ovde budeš insistirala na
12
životnom stilu koji si upražnjavala u Madridu, neće biti dobro. Ja

nisam naročito fleksibilan tip, tek da znaš. Zadrt sam, držim do
svojih principa, a nemam baš ni čelične živce. Nerviraćeš me
pomalo kao što ću sigurno i ja tebe, dva smo nespojiva sveta, i to
je neminovno. Ali budeš li me nervirala mnogo, zamoliću te da
spakuješ svoje kofere i da se čistiš odavde... A to bi ti nanelo
veliku štetu, zar ne? - upitao je, sležući ramenima. - Ako ne
ispuniš uslove koje ti je tvoj stric postavio u testamentu, nećeš
dobiti nasledstvo, a ti to sigurno ne želiš. Prema tome, potrudi se
da živiš prema pravilima koja su ovde na snazi. To je jedini način
da ovde preživiš godinu dana... I da dobiješ svoje pare! - dovršio
je, sa nekim naročitim prezirom.
Na to je morala da reaguje. Osetila je njegove reči kao uvredu
koja je upućena direktno na njen račun i, jednostavno, nije mogla
da ućuti.
- Zar misliš da je meni stalo samo do para?
- Zar nije?
- Pa, vidiš, nije! Rasla sam bez roditelja. Moj otac od rane
mladosti patio je od ishemije miokarda, što je stručan naziv za
neishranjenost srčanog mišića. Imao je četrdeset tri godine kad
mu se dogodio taj kobni infarkt, koji nije preživeo. Ja sam tada
bila beba, a moja majka, koja me uopšte nije želela, zaključila je
da nije u stanju da me odgaja sama. I tako me je, kao veknu hleba,
donela i ostavila stricu Hoakinu, a ona je otputovala... Prokrstarila
je Evropu uzduž i popreko i stigla do Švedske, gde se skrasila, kraj
nekog prebogatog proizvođača nameštaja. Za dvadeset četiri
godine, koliko je od tada prošlo, nije se previše raspitivala za
moje zdravlje. Redovno mi je slala novogodišnje poklone iz
Švedske, to je sve. Plišane irvase, lepe vunene džempere sa
skandinavskom šarom, i tome slične, živopisne stvarčice. Stric
Hoakin zamenjivao mi je roditelje. Verovao ili ne, volela sam ga
kao oca, i moja ljubav prema njemu ne bi bila ništa manja, čak i
da mi nije ostavio nikakvo nasledstvo! - napomenula je oštro. -
Uostalom, ko kaže da ću ja ispuniti uslove koje mije on postavio?
Postoje velike šanse da ih ne ispunim. Sigurna sam da na plantaži
neću izdržati ni ceo mesec, a kamoli celu godinu. Šanse da
ostanem bez tih para su devet na prema jedan!
13
- I nećeš žaliti za nasledstvom, ako ne ispuniš uslove?

- Ne previše. Novac je, ipak, samo novac. Bez njega je teško,
ali se ipak može. Postoje druge stvari, bez kojih je mnogo teže.
- „Vidi ti nju... - promrmljao je Markos sebi u bradu. - Na
osnovu toga kako izgledaš, i na osnovu toga što znam o tebi,
nikada ne bih rekao da si takva idealistkinja!
- A kako to ja izgledam? - Viana se nervozno uzvrpoljila na
sedištu. - I, šta znaš o meni? Zar si angažovao detektive, da ti daju
pun uvid u moju biografiju?
Kako izgleda? Nije morao ponovo da je pogleda, da bi se
podsetio. Slika koja mu se ukazala pred očima kad ju je dočekao
na aerodormu, bila je previše upečatljiva. Izgledala je kao „trendi“
devojka iz velikog grada koja, i kad pokušava da se obuče sportski
i neupadljivo, privlači pažnju sa trideset metara udaljenosti.
Nosila je tamno crvene kombinezon-pantalone sa bretelama, bele
patike i malu, belu „šanel“ tašnicu prebačenu preko ramena koju
je, ušavši u kola, nehajno bacila na zadnje sedište. Sve što je imala
na sebi delovalo je skupo i, nekako, vanserijski. Ali njeno lice
ostavilo je na Markosa manje odbojan utisak nego što je očekivao.
Možda je bila pomalo blazirana ali, ipak, nije ličila na porcelansku
lutku. Mislio je da sve te madridske cure imaju lica ispijena od
anoreksije i neprestanih noćnih izlazaka, ali rumeni obrazi Viane
Bealdi delovali su zdravo, a njene krupne crne oči gledale su ga
možda previše drsko i samouvereno ali, u svakom slučaju, bistro i
trezveno. I njena gusta i sjajna tamno smeđa kosa, koja je na
svetlu delovala bakarno, takođe je odavala utisak zdravlja.
„Mora da na njenu negu troši čitavo bogatstvo...“, zaključio je
s neodobravanjem. Pravo je čudo kako te velegradske žene
neštedmice bacaju novac na sve što bi eventualno moglo da do-
prinese njihovoj lepoti. Zaokupljen tim zaključcima, zaboravio je
da odgovori na njeno pitanje.
- Treba li ćutanje da protumačim kao potvrdan odgovor? -
promrmljala je Viana. - Čačkao si po mojoj biografiji, zar ne?
- Ne. Nije mi uopšte palo na pamet, zašto bih to radio? Znam
samo da si novinarka nekog modnog časopisa, to je sve. Više od
toga me i ne zanima. Uostalom... - crv radoznalosti se pokrenuo u
14
njemu, i Markos nije odoleo. - Ti sama najbolje znaš ima li u tvojoj

biografiji nečega što može da se „iščačka“ i što se jednom
konzervativnom provincijalcu kakav sam ja ne bi dopalo!
- Moja biografija je potpuno čista, i ja se njom ponosim! -
odseče ona ljutito. - U njoj nema apsolutno ničega što bih poželela
da izbrišem. Ali, šta je podobno a šta nepodobno za tvoje
puritanske kriterijume, to je već drugo pitanje! Uostalom, briga
me. Nisam ovde došla da kod tebe polažem ispit iz moralne
podobnosti!
***
Sasula mu je to u lice i istog trenutka pomislila kako je
verovatno bila previše neprijatna. Ali, sam je to tražio. Izražavao
se direktno, grubo i drsko, uopšte se i ne trudeći da izigrava
ljubaznog domaćina. Ali, za svojih gotovo četrdeset godina, i s
obzirom na ovu prokletu zabit u kojoj živi, uopšte nije izgledao
tako loše! Nije bio đilkoš sa plantaže, zadriglog vrata, velikog
trbuha i zdepastih ruku, već sjajno građen, snažan, ali bez viška.
Njegova kosa boje lešnika bila je ponegde izbledela od sunca i
ošišana veoma kratko, verovatno da mu ne bi smetala dok obavlja
razne fizičke poslove. Iako je izraz njegovog lica bio svakakav
samo ne prijateljski, Viana ipak nije mogla da kaže da crte tog lica
nisu privlačne. Baš kao i njegove tamnosmeđe oči. Gledale su je
hladno, ali u njima je bilo nečeg što može da privuče...
Ne nju, naravno. Ali ženama iz okoline se verovatno dopadao,
njihovi kriterijumi nisu bih naročito visoki. Staviše, pomislila je
podrugljivo, on u ovom kraju mora da je bio prava premija. Bio je
zemljoposednik, a ne zemljoradnik. Otuda izvesni maniri, koji
ublažavaju njegovu ruralnu neotesanost. Oženjen je i ima već
velikog sina, tako joj je rekao advokat njenog strica koji je
kontaktirao njegovog porodičnog advokata. Ali pre nego što se
oženio, udavače iz okoline mora da su se lomile oko njega...
Zato se i jeste oženio tako mlad, zaključila je Viana.
Verovatno ga je zgrabila najzgodnija cura u tom kraju, i brže-bolje
ga odvela pred oltar, jer nije htela da rizikuje da ispusti tako
dobru priliku. Čovek ima trideset devet godina, i sina od šesnaest!
15
Zaista se prerano oženio. I mora da je veoma frustriran zbog toga.

Nije imao vremena da se iživi. Otuda možda i ova njegova
konstantna zlovolja, koju ne uspeva da sakrije? Možda to ne
dolazi od njegovog lošeg karaktera, nego od frustracije? Ona je
rezonovala prema svojim, gradskim merilima, ali bila je sigurna
da su ta merila univerzalna i da se mogu primeniti i ovde, na
usamljenoj plantaži.
Drugo iznenađenje očekivalo ju je kada se na vidiku ukazala
kuća, bela dvospratnica sa zasvođenim terasama koje su se
pružale celom dužinom prvog sprata, lepša i veća nego što je ona
mislila. Bio je to stil arhitekture karakterističan za kuće bogatih
zemljoposednika sredinom devetnaestog veka, i ta stara
građevina jasno je svedočila da Ljorenteovi nisu bili skorojevći,
već stara i bogata porodica. Markos je zaobišao glavni ulaz
zavijajući pozadi, u dvorište koje nije bilo dostupno pogledima sa
pročelja. Ona radoznalo poče da se obazire oko sebe. Između
krošnji niskog ukrasnog drveća, rascvetalih bugenvilija i
hibiskusa sa krupnim crvenim cvetovima, blještala je ažurno
plava površina bazena.
- Oh, pa vi imate i bazen! - uzviknula je spontano. - Divno!
Obožavam plivanje. U Madridu, u zgradi u kojoj živim postoji
zatvoreni bazen, i koristim ga bar tri-četiri puta nedeljno.
- Uobičajeno za ovaj kraj. Leta su vrela tako da ovde i oni koji
nisu naročito bogati imaju otvorene bazene u dvorištima. Ali retki
imaju bazene koji se greju, kao ovaj naš, i mogu da se koriste i
kada je napolju osamnaest, dvadeset stepeni. A i zimska bašta
koja je ovde odmah pored bazena se takođe dobro greje, tako da
obično u nju uđemo posle kupanja.
- Fantastično! Praktično, možete da koristite bazen tokom
najvećeg dela godine? Kakva uživancija!
- Slažem se, ali ne nadaj se da ćeš za tu „uživanciju“ imati
previše vremena! - opomenu je on, sa zluradim osmehom. - Seti
se šta stoji u testamentu tvog strica. Nisi ovde došla da se
provodiš, nego da živiš i obavljaš sve uobičajene poslove na
plantaži!
16
- Jedva si dočekao da me podsetiš na taj deo u testamentu... -

promrmlja ona nezadovoljno. - Vidim da me smatraš
razmaženom i da si se u startu naoštrio da me naučiš pameti, zar
ne? Teraćeš me da radim u tvojoj kući kao služavka, a na tvom
imanju kao nadničar?
- Nipošto. Za tvoju informaciju, porodica Ljorente
svojevremeno je bila među prvima u celoj Andaluziji koje su
povećale nadnice radnicima i dozvolile im da se sindikalno
organizuju. Moji preci bili su humani i napredni ljudi, i ja se time
ponosim. Niko te ovde neće pretvoriti ni u služavku ni u
nadničarku na poljima. Ali, ako u testamentu tvog strica stoji da
treba da radiš uobičajene poslove na plantaži, onda ćeš ih i raditi.
Živećeš onako kako mi živimo, odmaraćeš se onda kada se mi
odmaramo. Mislim da je to fer. Hoću da igram prema pravilima,
onoliko koliko je do mene. Treba poštovati poslednju volju
mrtvog čoveka. Mislim, tvog pokojnog strica...
- Nikada u životu ga nisi video, a hoćeš da ispoštuješ njegovu
poslednju volju? Hm... Pa, lepo! Imaš visoka moralna načela.
- Grešiš, video sam tvog strica. Jednom je bio ovde, u poseti
mom ocu. Ne bih sada jasno mogao da se setim njegovog lica, ali,
ipak ga jesam video.
- I čvrsto si rešen da igraš po njegovim pravilima? Moraću da
upoznam život na plantaži, sa svim njegovim dobrim i lošim
stranama... Da li ću pritom stanovati u kućici za poslugu? - upita
ona sarkastično, mahnuvši rukom prema manjoj zgradi u dubini
dvorišta, za koju je pretpostavljala da joj je upravo to namena.
- Naravno da nećeš. Stanovaćeš u našoj kući. Velika je, i nećeš
morati da me srećeš previše često, ako je to ono što te muči.
Pravo na privatnost će ti biti zagarantovano... - Markos Ljorente
pogledao ju je ispod oka i, po prvi put, krajičak njegovih stisnutih
usana razvukao se u osmeh. - Pod uslovom da ispunjavaš
predviđene obaveze!
17
III
Mirabela Mendez rodila se u kući Ljorenteovih, i čitav život

provela u njoj. Njen otac bio je nadzornik još kod Markosovog
dede, starog gospodina Ljorentea, a njena majka je u domu
Ljorenteovih obavljala funkciju domaćice i nadzornice ostale
posluge. Mirabela, koju su svi oduvek zvali Mimi, u mladosti je
bila veoma privlačna, udala se sa osamnaest godina i otišla u
Sevilju, a kada joj je posle dvadeset godina braka muž umro,
budući da nije imala dece, odlučila je da se vrati na plantažu na
kojoj se i rodila. Mesto domaćice čekalo ju je upražnjeno. I sada
se, eto, navršavalo već dvadeset pet godina kako je tu. Poznavala
je svaki pedalj na imanju Ljorenteovih, a naročito svaki kutak u
kući, tako da je većinu tekućih poslova mogla da obavlja i
žmureći.
Trenutno, budući da su joj naočare bile slomljene, žmureći ili
otvorenih očiju izlazilo je na isto, jer Mimi bez svojih stakala nije
videla ništa. Ali perfektan guščiji paprikaš sa testeninom ona je
umela da skuva i vezanih očiju. Kada je iznela u trpezariju činiju
sa jelom koje se pušilo, Markos i Ferni već su sedeli za stolom.
- Vas dvojica...! - ona nezadovoljno započe svoju tiradu. -
Znate li da je već treći dan kako sve kućne poslove obavljam bez
naočara? Kad su se slomile, Markose, obećao si da ćeš ih odmah
odneti u Sevilju kod optičara, da se promene stakla! - podsetila ga
je. - Ja svakako neću umreti bez tih naočara, ali budem li sipala
šećer u paprikaš a so u sirup za „čupavce“, sam ćeš biti kriv!
- Žao mi je Mimi, u svoj ovoj frci koja je nastala zbog dolaska
gospođice Bealdi, potpuno sam zaboravio na tvoje naočare...
Trebalo je da me podsetiš. Uostalom, mislim da optičar neće moći
da uradi ništa. Treba da pođemo u Sevilju, kod oftalmologa, da ti
proveri dioptriju, i da kupiš nove naočare.
- Zašto nove, kad mogu da popravim stare? - progunđa
štedljiva domaćica. - Ne pada mi na pamet da razbacujem novac!
- O tome ne treba ni da razmišljaš, novac je moja briga -
osmehnu se Markos, naginjući se nad činiju sa jelom, jer je posle
18
čitavog dana provedenog na plantaži bio gladan kao vuk. -

Uzgred, da li to što si pomenula čupavce u sirupu znači da ćemo
ih dobiti posle večere, ili sam se samo uzalud ponadao?
- Oh, ti čuveni čupavci sa šerbetom, koje niko na svetu ne
pravi bolje od Mimi! - sa vrata se, neočekivano, začuo svima
dobro poznati ženski glas, i Alba Rejes ušla je u trpezariju. -
Izgleda da stižem u pravom trenutku! - ona priđe Markosu,
spuštajući poljubac na njegov obraz, i drugom rukom pogladi
Fernija po kosi, što je na licu tinejdžera samo izazvalo besnu
grimasu.
Ferni nije imao ništa protiv toga što njegov otac ima devojku,
prijateljicu, ili šta je Alba već bila, ali beskrajno ga je nerviralo što
ga ta devojka svaki put pomiluje po glavi, kao da je štene.
- Zdravo, dušo. Nismo te očekivali, ali u svakom slučaju, divno
je što si došla - oglasi se Markos. - Sedi, i pridruži nam se. Ne
znam hoćemo li dobiti kuglice sa šerbetom, ali ujedno sam
siguran, paprikaš je fenomenalan.
- Nadam se da se niko ne ljuti što sam upala ovako, bez
poziva? - upita Alba, opušteno zauzimajući mesto za stolom, kao
da je kod svoje kuće. Ali njen pogled je radoznalo i sa primesom
nezadovoljstva lutao okolo. - Priznaću, bila sam nestrpljiva da
vidim vašu gošću iz Madrida. Ali, gde je ona?
- Pojma nemam - izjavi Ferni, sležući ramenima. - Znam da je
stigla, i da je dobila najbolju gostinsku sobu na spratu, u istočnom
krilu kuće, ali ja još uvek nisam imao čast da je vidim!
- Ja sam je videla na trenutak, kad ju je Markos uvodio u
kuću, i kad sam joj pokazivala njenu sobu... - započe Mimi. - Ali,
pošto nemam naočare, to je kao da je i nisam videla. Ne vidim ni
prst pred okom, Alba! Pitajte me samo kako se mučim, dok sve
kućne poslove obavljam ovako, pipajući! Naočare su mi onomad
ispale na pod u kuhinji i razbile se u paramparčad, a ovaj vrli
gospodin ovde obećao je da će ih odneti u Sevilju da se poprave. I
meni ništa drugo ne preostaje nego da bespomoćna čekam kada
će se on smilovati da ispuni svoje obećanje...
- Ja ću ih odneti na popravku, ako on nema vremena, samo
prestani da jadikuješ, Mimi! - uzviknu Ferni nestrpljivo.
19
Markos, koji je sa više strana bio prozivan, ćutao je, potpuno

zaokupljen sadržajem svog tanjira, i kao da nije imao nameru čak
ni da prokomentariše dolazak Viane Bealdi, i njeno zagonetno
odsustvo. Povremena ćutljivost bila je njegova karakterna
osobina, ali Albina uporna radoznalost nije znala za prepreke.
- Dakle? Gde je ta devojka iz Madrida koja je danas stigla u
vašu kuću? - upita ona, prodorno gledajući u Markosa. - Nadala
sam se da čuje videti...
- I mi smo se nadali, najpre da će nam se pridružiti za
ručkom, zatim da će nam se pridružiti za večerom, ali izgleda da
su naše nade uzaludne - odgovori Markos najzad, sa
podrugljivom ravnodušnošću. - Otkako ju je Mimi odvela u njenu
sobu, gospođica Bealdi više nije promolila nos iz nje. Pojma
nemam šta radi, tamo gore. Pretpostavljam da spava... Ali me čudi
kako je do sada glad nije probudila, i naterala je da siđe.
- Možda se stidi? - upita Mimi.
- Ne verujem - reče Markos, po drugi put sipajući u svoj tanjir
i nastavljajući da jede sa zdravim apetitom čoveka koji se bavi
napornim fizičkim poslom. - Ne deluje mi naročito stidljivo...
- Oh... - Alba je progutala knedlu. Iako još uvek nije videla tu
zagonetnu Vianu Bealdi, nešto u Markosovom glasu i izrazu lica
navodilo ju je na zaključak da ta devojka nije ni malo bezopasna.
- Stvarno je čudno što čitav dan ne izlazi iz sobe -
konstatovala je Mimi zabrinuto. - Markose, a da devojci nije
pozlilo? Od leta avionom, promene klime, ili tako nečega...?
Možda ipak treba da se popneš gore, i proveriš da li je sa njom
sve u redu. Ona je gošća u našoj kući, i ako joj se nešto dogodi, mi
ćemo biti odgovorni!
- Ne verujem da joj je pozlilo. Očekivao sam ubledelo i
ispijeno velegradsko lice i iznenadio sam se videvši da je ta cura
zdrava, rumena, i dovoljno jaka da iščupa rep bilo kom konju iz
naše ergele. Kladim se da se oseća savršeno dobro, ali je
razmažena lenjivica, koja je u stanju da spava dvadeset sati, od
dvadeset i četiri! - Markos bez milosti osu paljubu po pridošlici a
onda, sebi u bradu, dodade: - Doduše, nikad se ne zna šta se krije
iza nečijeg zdravog, rumenog lica...
20
***
Jedan trenutak, Viana je neodlučno zastala na vratima velike,

osvetljene trpezarije sa finim nameštajem od mahagonija i
blještavo belim damastom i tananim porcelanskim posuđem na
stolu. Markos Ljorente možda je imao dovoljno novca da svoj dom
uredi kao civilizovani pripadnik više klase, ali maniri i način
izražavanja civilizovanog čoveka nisu se mogli kupiti nikakvim
novcem. Govorio je o njoj, sa ne baš mnogo takta, i ona u prvi mah
požele da se okrene i ode, pre nego što iko od prisutnih primeti
njeno prisustvo. Nikada ranije nije joj se dogodilo da naiđe baš u
trenutku kad neko govori o njoj, i to sa očiglednim
neprijateljstvom, nepoverenjem i prezirom. Ali, s obzirom na to
da će po krovom Ljorenteovih morati da provede dugih godinu
dana, nije imalo smisla bežati već na prvom koraku.
- Dobro veče! - oglasi se ona hrabro, ulazeći u trpezariju.
Očekivala je da će Markos Ljorente bar nekim gestom pokazati da
mu je neprijatno što je rđavo govorio o njoj, ali njegovo lice ostalo
je potpuno mirno.
- Lupus in fabula - reče on, kao da ga je zatekla kako je hvali,
a ne kako je naziva razmaženom lenjivicom. - Upravo smo se
pitali gde ste vi čitav dan, gospođice Bealdi!
Tokom vožnje od aerodroma do plantaže, bio je sa njom na
„ti“ i obraćao joj se neposredno kao da se već odavno poznaju, a
sada je, neobjašnjivo, počeo da je oslovljava zvanično.
Ili se objašnjenje možda krilo u liku plavokose mlade žene
koja je sedela tu za stolom, pored njega? Budući da je preko
stričevog advokata već imala informaciju da je Markos Ljorente
oženjen i da ima sina, Viana je, sasvim logično, pretpostavila da je
ta zgodnjikava ali pomalo zapuštena plavuša njegova supruga, a
da mu je crnpurasti tinejdžer sin. Odmah je zapazila da dečak tek
pomalo liči na oca, a da od majčinog fizičkog izgleda nije nasledio
baš ništa. Ali mnogo više od te, zabavljala ju je pomisao da su
muškarci, većinom, samo smešne, nespretne kukavice, i ništa
više. U to se upravo uverila na primeru svog domaćina. Danas,
kad su bili nasamo, obraćao joj se ne naročito prijateljski, ali
21
spontano. A sada, u prisustvu svoje žene, zauzeo je svetačko

držanje i udrvenio se kao da je progutao motku...
„Gospođice Bealdi“! Nije nego! Ah, nije bila u situaciji da
komentariše tu komičnu promenu u njegovom ponašanju.
- Prespavala sam dan - rekla je. - To ste pogodili. Bila sam
potpuno iscrpljena, verovatno zbog nagle promene klime. Ali što
se ostalog tiče, veoma mnogo grešite, gospodine Ljorente! Nikada
u životu nije mi se dogodilo da prespavam dvadeset sati u
kontinuitetu. Sve i da zaista jesam razmažena lenjivica kakvom
ste me vi upravo proglasili, ne bih mogla sebi da priuštim taj
luksuz... U Madridu ljudi moraju veoma mnogo da rade da bi
živeli, znate? Šta god vi mislili, nigde na svetu svežnjevi novčanica
ne padaju sa neba!
Markosu Ljorenteu, očigledno, nije bilo baš pravo što mu je
očitala bukvicu. A njegovoj domaćici, krupnoj starijoj ženi
urednog izgleda, kao da se dopala Vianina britkost. Mašući
glavom kao da odobrava, gledala je u nju, sa prijateljskim
osmehom. Dečak, Markosov sin, takođe se jedva uzdržavao da se
ne nasmeje. Samo su lica gospodina i gospođe Ljorente bila
ozbiljna.
- Možda sam bio previše oštar, priznajem. Žao mi je ako sam
vas uvredio - promrmlja Markos. - Mimi ste danas već upoznali.
Ovaj mladi gospodin preko puta mene je moj sin, Ferni, a ova
šarmantna dama pored mene je Alba...
Odlučujući da bar pokuša da uspostavi prijateljske odnose sa
porodicom, Viana je sa osmehom pružila ruku najpre plavuši,
potom dečaku.
- Gospođo Ljorente... Ferni... Ja sam Viana Bealdi. Drago mi je
što sam vas upoznala i unapred vam se izvinjavam što ću vam,
iako to ni vi ni ja nismo želeli, u narednim mesecima biti na
teretu...
- Dobrodošla, Viana! - odvratio je Ferni veselo. - Niko ovde ne
misli da ćeš nam biti na teretu. Kuća je dovoljno velika, i u njoj
ima dovoljno mesta za sve. Samo će ti trebati malo vremena da se
privikneš na život na plantaži. Ali, nismo mi tako divlji kao što
možda izgledamo...
22
Za razliku od njegove srdačne dobrodošlice, plavuša nije

progovorila ni reč, samo je svoj ukočeni pogled prenela sa
Vianinog lica na Markosovo.
- Mislim... Mislim da bi trebalo da joj kažeš! - procedila je,
nekim čudnim tonom, koji je, primetila je Viana, bio sasvim u
skladu sa Markosovim čudnim izrazom lica.
Izgleda da nešto nije bilo u redu. Da li je ona napravila neka-
kav gaf? Pokušala je da se seti nije li rekla nešto pogrešno...
- Hoćeš li da joj kažeš, pobogu?! - insistirala je Alba, gotovo
histerično.
- Reći ću joj, dođavola! Ne vidim čemu toliko nestrpljenje,
naravno da ću joj reći - procedio je muškarac. Kada se okrenuo
Viani, njegova inače čvrsta četvrtasta vilica imala je tvrđi izraz
nego ikada pre toga.
- Da li se nešto dogodilo? - upitala je ona zbunjeno.
- Ništa toliko strašno, zapravo. Napravili ste jednu malu
grešku, koja je za trenutak izazvala pometnju - već sledećeg
trenutka, Markos je bio nešto opušteniji. - Alba nije moja supruga.
Ja sam udovac. Moja žena i Fernijeva majka, Belen, umrla je pre
jedanaest godina.
- Oh... Shvatam. Žao mi je, zaista nisam imala pojma. Advokat
mog strica rekao mi je da ste oženjeni, i da imate sina. Sve vreme
sam bila u uverenju da je tako... - rekla je Viana i zaćutala,
smatrajući da je to sasvim dovoljno, i da bi bilo neukusno da ga
zasipa novim, suvišnim izrazima saosećanja. Izgleda da je i on
mislio isto, u njegovom pogledu pročitala je da je zadovoljan što
je razgovor na tu temu okončan.
- Sedite, i jedite sa nama - rekao je, pokazujući joj slobodno
mesto za stolom. - Za večeru imamo paprikaš, ništa naročito, ali
naša Mimi je čarobnica u kuhinji, i od najprostijeg jela uspeva da
napravi specijalitet.
- Sipajte, samo sipajte, dete moje! - ohrabri je Mimi, čije
okruglo lice je blistalo dok je Markos zdušno hvalio njenu
kulinarsku veštinu. - Baš me zanima hoće li vam se dopasti. Jeste
U nekada probali guščiji paprikaš? U našem kraju se mešaju
uticaji dve kuhinje, Estramadure i Andaluzije. Ovaj paprikaš je
23
tradicionalno jelo u Estremaduri, gde se inače jače jede nego u

primorju. A mi ovde naporno radimo i jedemo jaku hranu.
- Guščiji paprikaš? Nisam imala prilike... Oh, pa ovo je
neverovanto ukusno! - uzviknula je Viana, posle prvog zalogaja.
Već posle drugog, iako još uvek nije imala nikakvih primedbi na
izvanredan ukus, shvatila je da je jelo mnogo jače, masnije i
začinjenije nego što je očekivala, i da Mimi, po svoj prilici, uvek
tako kuva. Preostajalo joj je jedino da počne da se privikava na
njenu kuhinju... I na ostala pravila života na plantaži.
- Koje je vaše uobičajeno vreme ustajanja? - upitala je.
- Kad sunce izlazi - reče Markos. - A to je, u ovo doba godine,
prilično rano. Uplašio sam vas, zar ne? Tada se ja budim, ali vi
nećete morati da ustajete u svitanje. Biće sasvim dovoljno da na
nogama budete oko sedam. Mi doručkujemo oko pola osam, već u
osam izlazimo na plantažu. Kad smo već kod toga... - po gledom je
preleteo preko njene bele, lanene košulje i pantalona stegnutih u
struku širokim crvenim kaišem od lakovane kože koji je išao u
kompletu sa crvenim lakovanim baletankama. - Čini mi se da će,
dok ste ovde, najveći deo vaše garderobe ostati da leži u koferima.
Za rad na plantaži potrebno vam je nekoliko starih majica, i
nekoliko pari starih trenerki, ili bermuda. - Ali...
- Gospođica Bealdi u svojoj garderobi, očigledno, nema ništa
staro! - zaključila je Alba, gledajući je s visine, onim pogledom
kojim ljudi navikli da rade obično odmeravaju lezileboviće i
neradnike. Vianini obrazi planuli su u ljutnji, ali shvatila je da bi
bilo previše drsko kad bi na taj komentar odgovorila onako kako
je želela.
- To ćemo lako rešiti! - Ferni je priskočio, da je izvuče iz
neprilike. - Imam pun ormar odeće od prošle godine, koja mi je
sada mala. Mislim da će Viana bez problema upasti u tu veličinu.
24
IV
Sledećeg jutra, tačno u sedam, Mimi je bez kucanja
umarširala u Vianinu sobu, sa čitavom hrpom muških majica,
košulja, bermuda i trenerki.
- Evo, Ferni vam šalje svoje blago koje je neupotrebljivo,
pošto ga je u međuvremenu za deset centimetara prerastao...
Sigurna sam da će vama odgovarati. Jedino ne znam kako ćete se
snaći u berbi voća - ona zavrte glavom, gledajući devojku sa
saosećajnim osmehom. - Nemojte se ljutiti što zabadam nos u
tuđa posla, ali Markos mi je ispričao sve o tom testamentu vašeg
strica. Kakav glup uslov! Da provedete godinu dana na plantaži,
radeći pritom sve tekuće poslove. Stari ljudi ponekad umeju da
budu užasno mušičavi!
- Da, moj pokojni stric imao je svoje bubice. Pretpostavljam
da je iza svega stajala dobra namera. Želeo je da naučim da život
nije lak, i da iziskuje ozbiljan rad - Viana je načinila kiselu
grimasu i uzela jednu majicu i bermude, prislanjajući ih uz sebe. -
Mislim da će mi Fernijeva odeća potpuno odgovarati.
- Neka je vašem stricu laka zemlja, o pokojnicima treba govo-
riti samo najbolje, ali mislim da bi vas uvalio u manju nevolju da
vas je poslao da sa mnom obavljate kućne i kuhinjske poslove,
umesto da berete voće. Vi ste nežni, i niste navikli na tako težak
rad! - zaključila je Mimi zagledajući devojčinu vitku siluetu i
negovane ruke, sa izlivenim noktima. - Ne znate kako je to kad
sunce upeče, kičma vas zaboli, a trnje vam izranjavi ruke... Nećete
vi to izdržati!
- Moje je da pokušam - Viana je slegla ramenima, dok su
silazile u prizemlje. Na njeno iznenađenje, za stolom u trpezariji
je sedeo samo Ferni. Jedino velika, prazna šolja od kafe i
pepeljara sa nekoliko opušaka svedočile su da je i Markos bio tu,
kao i presavijene novine i miris duvana koji se još uvek osećao u
vazduhu.
- Moj otac je ranoranilac, on je već davno otišao - obavesti je
Ferni. - Kako si spavala?
25
- Misliš, jesam li uopšte mogla da zaspim, budući da sam

prespavala čitav dan? Začudo, jesam - ona sede za sto i posluži se
kafom, s neodobravanjem gledajući ogromnu količinu hrane na
stolu. - Da li vi ovde uvek spremate toliko jela da biste mogli da
nahranite čitav garnizon? Ko će sve ovo da pojede?
- „VI! - odbrusi domaćica. - Rad na plantaži troši čoveka.
Preporučujem vam da se dobro najedete sada, a ja ću vam
spakovati užinu. Neophodno je, da biste se uopšte održali na
nogama.
- Ona jede kao neka manekenka, u to sam siguran. Neće
pojesti ni četvrtinu od porcije koju si joj ti odredila, Mimi -
zaključi Ferni smejući se.
- To ćemo još videti - progunđa Mimi. - Kad oseti šta je težak
fizički rad, zaboraviće da je ikada u životu jela male porcije i
brojala kalorije. Videću vas večeras, draga devojko, kad mi se
pojavite za stolom, umorni i izgladneli!
- Umorna će svakako biti - zaključi Ferni i pogleda je
saosećajno - Viana, taj tvoj stric zaista nije imao takta, kad te je
poslao ovamo. Sve u svemu, znaš li šta ja mislim? Neka ti je bog
na pomoći, i biće pravo čudo ako posle celog dana rada na
plantaži sutra uopšte uspeš da ustaneš iz kreveta!
***
Bila je sigurna da je Ferni poslednja osoba u ovoj kući koja

želi da je obeshrabri. Sva njegova upozorenja bila su
dobronamerna. Dok su se vozili kamionetom kroz voćnjak, Viana
je bila sigurna da je on ipak preterao u svojim lošim prognozama.
Njoj je, još uvek, sve izgledalo kao idila iz turističkih prospekata.
Nebo je bilo plavo, zelene krošnje nizale su se u neverovatno
pravilnim i urednim špalirima, a plodovi su visili sa drveća, kao u
raju.
- Je li ovo grejpfrut? - upitala je radoznalo.
- Da... Mi sada idemo na potpuno drugi kraj plantaže, gde se
nalaze klementine, kojima je sada pravi trenutak za branje. Posle
26
njih pristižu razne vrste pomorandži, jedne za drugom, Valansija,

Navel i druge sorte, a grejpfrut dozreva najkasnije, zato što je
najkrupniji i treba mu najviše vremena.
- Grejpfrut mi baš nije omiljeno voće - priznala je. - Ali lepo
izgleda na granama. Nikad ranijega nisam videla na drveću.
- To je žuti, ali sada dolazimo do crvenog, koji mnogo lepše
izgleda, naročito kad je sasvim zreo. A i mnogo je ukusniji, bar
meni. Inače se ne gaji mnogo u Španiji, naša plantaža je jedna od
retkih na kojima uspeva, zato što je taj deo u kotlini koja ima
specifične klimatske uslove - objasnio je Ferni ponosno.
Bio je u pravu, crveni grejpfrut izgledao je na granama
mnogo primamljivije. Još uvek nije bio zreo, i boja se samo
mestimično probijala kroz sjajnu, zelenu koru, tipičnu za citrusno
voće. Najneobičnije od svega bilo je što su se na drveću,
istovremeno sa plodovima, mogli videti i sitni beličasti cvetovi u
obliku malih trubica.
- Možemo li da stanemo za trenutak, Ferni? Volela bih da ga
vidim izbliza! - zatražila je, i izašli su napolje. Prišli su jednom
špaliru, i on je počeo da joj objašnjava da tokom godine imaju
dve, ponekad čak i tri berbe, i da otuda na drveću istovremeno
postoje i cvetovi i plodovi. Dok je pričao, čuli su kako se stazom
iza njih približava nekakvo vozilo, ali zaokupljeni razgovorom,
nisu obratili pažnju na to.
- Pre nekih trideset godina, kada je deda odlučio da
najednom delu plantaže počne da uzgaja grejpfrut, to je bila
dosta rizična investicija... To je ćudljiva voćka, drugačija od ostalih
citrusa. I u idealnim klimatskim uslovima, na nekom tipu
zemljišta jednostavno neće da rađa. Deda je rizikovao, jer moglo
se desiti da pripremi zemljište, kupi i posadi sadnice, čeka
godinama da dovoljno dorastu da bi rađale, a onda se ispostavi da
su potpuno jalove. To bi bila skupa promašena investicija. Ali,
ispostavilo se da je napravio pun pogodak. U stvari, grejpfrut nam
sada donosi veće prihode nego sve ostale vrste voća zajedno. Tata
ozbiljno razmišlja o tome da kupi nešto zemlje u susedstvu, i da
tu otvori fabriku za preradu voća.
27
- Misliš, za proizvodnju sokova? Hm, pa to zvuči fantastično!

Imaš fabriku sokova, maltene u svojoj kući! Čitave cisterne! -
zakikotala se Viana kao ushićeno dete, zamišljajući sve to. - Možeš
da se tuširaš sokovima? Baš ludo!
- Pulpa nije jedino što se koristi za industrijsku preradu -
nastavio je Ferni da objašnjava. - Već nekoliko godina, izvozimo
cvet i koru u Francusku.
- Cvet i koru? Ali... Šta se radi sa tim?
- Koristi se u proizvodnji parfema, sapuna i sličnih stvari,
zbog visokog sadržaja eteričnih ulja. Grejpftrut je čest sastojak
parfema i losiona, naročito muških, jer ima taj gorkast miris.
Zanimljivo, zar ne?
- Veoma zanimljivo! - iza njihovih leđa začuo se Markosov
podrugljivi glas. Uopšte nisu primetili kada je zaustavio džip,
izašao iz vozila i prišao im. - Pitao sam se zbog čega kasnite i
krenuo u potragu za vama, misleći da se možda nešto dogodilo, a
vi ovde ćaskate o sokovima i parfemima! Umesto da ste već
odavno u berbi...
- Zašto se ljutiš, kao da kasnimo ko zna koliko? Stali smo
ovde samo na trenutak, želeo sam da pokažem Viani kako izgleda
drveće grejpfruta - Ferni je spremno preuzeo odgovornost na
sebe, ne dozvoljavajući da njegov otac bez razloga napadne gošću.
- A onda sam počeo da joj pričam o tome kako se deda odvažio da
zasadi ovu plantažu. Ja sam kriv, malo sam se previše raspričao,
ali to nije razlog da se ljutiš...
- Svoj čas iz voćarstva moraćeš da odložiš za neku drugu
priliku. A sada, sedi u kamionet i idi na izlaznu rampu - uputi ga
Markos suvo. - Ljudi su krenuli sa berbom čim je svanulo, tako da
je sada merenje voća već počelo. Neko pouzdan treba da se nađe
tamo, neću da dozvolim da nas onaj podli Estremadurac
potkrada, kao prošle godine!
- Trebalo je da ga otpustiš. Fizički je neizvodljivo da mu neko
stoji nad glavom i nadgleda ga prilikom svakog merenja - reče
Ferni, bezvoljno polazeći prema kamionetu. - Ali, kako će Viana
da ode do dole? Daleko je, a, osim toga, mogla bi i da izgubi
orijentaciju...
28
- Gospođica Bealdi ne bi trebalo da bude tvoja briga, ja ću je

odvesti. Hajdete! - pozva je on grubo, i ona doskakuta za njim do
džipa, kad joj njegov pogled pun neodobravanja okrznu butine.
- Ko vam je samo dao ideju da u berbu krenete u tim vrućim
pantalonicama? - protisnuo je smrknuto. Pitanje je bilo toliko
glupo da nije znala treba li da pobesni, ili da se nasmeje.
- Ovo nisu vruće pantalonice! - njene oči su sevnule, ljutito i
podrugljivo. - Vruće pantalonice su deo ženske garderobe,
gospodine Ljorente. Ovo su bermude, i pripadaju vašem sinu.
Mimi je bila toliko ljubazna da mi jutros donese čitavu gomilu
odeće koja je Ferniju mala, a ja mogu da je nosim kad radim.
- Devedeset posto ljudi koji rade kao berači na mojoj plantaži
su Estramadurci koji se spuštaju u Andaluziju iz planina, u
potrazi za poslom - reče on, prelazeći preko njenih napomena.
- Muškarci prepuni hormona, samci, koji po godinu i više
nisu videli svoje žene, devojke i verenice. Za njih su čak i bermude
previše vruće!
- Dopiru mi skoro do kolena, dovraga! - iritirana, Viana je
ispružila noge. - Ovo su jedne sasvim pristojne bermude, vidite?!
- Vidim, nema potrebe da mi dodatno skrećete pažnju -
Markos je okrenuo glavu prema njoj, i par smeđih očiju skliznuo
je preko njene figure. - Niste me u potpunosti razumeli. Možda to
zaista jesu pristojne bermude, ali na vama su i previše vruće. Na
vama, shvatate?
- Mislim da počinjem da shvatam... - obrazi su joj se prelili
rumenilom, osetila je, i bila je beskrajno ljuta na sebe zbog toga.
- Ako je to bio kompliment koji se odnosi na moj izgled, mogu
da primetim da ste ga prilično nezgrapno formulisali... Mogli ste
malo elegantnije da se izrazite!
U stvari uopšte nije nameravala to da kaže. Ali u trenutku
kad joj se pogled zaustavio na njegovom oštrom profilu i snažnim
podlakticama koje su ležale na volanu džipa, te reči su joj, nekako,
same sletele se usana. Nije joj padalo na pamet da flertuje sa
njim, iz najmanje stotinu razloga, od kojih je prisustvo one žene
sinoć, Albe Rejes, bio samo jedan. Bilo joj je jasno da je Markos
Ljorente zauzet, ali čak i da je bio slobodan, budući da još mnogo
29
vremena treba da provede pod njegovim krovom, nije smela da

dozvoli sebi ni najmanju lakomislenost i morala je da održi
distancu. Ipak... Priznala je sebi da joj prija što se on povoljno
izrazio o njenom izgledu. Makar to bila i izjava da su pantalone na
njoj previše „vruće“...
Ali umesto da uspostave od samog početka nestabilno
primirje između nje i njenog mrgodnog domaćina, njene reči su
ga samo još više izvele iz takta.
- Ne, gospođice Bealdi, to nije bio kompliment! - odseče on
grubo. - Samo najobičnije upozorenje, u cilju vaše lične
bezbednosti. Ili bi vam, možda, prijalo da neki od mojih radnika
Estremaduraca počne da vam se udvara? Ako se ja izražavam
nezgrapno i sirovo, možete tek misliti kako izgleda njihovo
udvaranje?
- Ja... To svakako ne bih volela da doživim! - Viana je još više
pocrvenela.
- Onda se potrudite da sledeći put obučete nešto što zaista
dopire do kolena!
- U redu, ako je neophodno... Ali mislim da ste malo preterali!
Osim toga, zar vi za svoje radnike ne predstavljate baš nikakav
autoritet? Trebalo bi da ih opomenete da sam ja vaša gošća, i da
očekujete od njih da se ponašaju pristojno. Dolazeći ovamo,
nisam računala da će mi bezbednost na bilo koji način biti
ugrožena. Mislila sam da dolazim u Andaluziju a ne na Divlji
zapad... - dovršila je, gunđajući.
- Pa, vidite, ni zapad Andaluzije nije baš najpitomiji... - reče
on, sa ciničnom grimasom na licu. - Momci iz planinskih sela, koji
se spuštaju iz svog krša da bi radili na plantažama, ne razlikuju se
mnogo od američkih kauboja iz starih filmova. Doterana devojka
iz Madrida kao vi, za njih je ravna čudu. Kako vreme odmiče, sve
mi je jasnije da će vam biti prokleto teško da izdržite ovde. Ali,
ako želite svoje nasledstvo, moraćete da stisnete zube i stoički
podnesete sve što vas zadesi! Žao mi je što ne mogu da vam
kažem ništa utešno!
- Sve i kad biste mogli, vi to namerno ne biste rekli, zar ne?
Ubeđeni ste da sam zaslužila ovu kaznu koju mi je moj stric
30
zaveštao u testamentu... - zaslepljena od besa i nekog

neobjašnjivog razočarenja koje ju je preplavilo, Viana uopšte nije
primetila da su već odavno zašli među špalire niskog drveća sa
malim, oblim, jarko narandžastim plodovima klementina. Tek kad
se džip sa naglim trzajem zaustavio, shvatila je da su stigli na
odredište. Ali pre toga, umalo nije udarila čelom o šoferšajbnu.
- Mogli biste da popravite amortizere, na tom svom šporetu
od auta! - napomenula je prezrivo. - A mogli biste i da mu
ugradite klimu, sunce peče kroz staklo kao u sred leta!
- Rashladni uređaj? U šporet? - Markos se bezobrazno
iscerio. - Savet koji ste mi upravo dali je krajnje nelogičan.
Uostalom, temperatura u džipu je rajska, u odnosu na onu kojoj
ćete biti izloženi ostatak dana. Izvolite, gospođice Bealdi. Kao što
vidite, berba klementina je u jeku. Zasučite rukave, i dajte joj svoj
skromni doprinos. Ne očekujem da se satirete od posla i radite
rame uz rame sa beračima, ali ne bi trebalo ni da presedite dan u
hladovini, skrštenih ruku...
- O, ne brinite, sigurno neću sedeti skrštenih ruku! Nisam
ovde došla da džabe jedem vaš hleb. To je ono što vas plaši, zar
ne? Nije mi promaklo kako ste pobesneli na samu pomisao da vas
tamo nekakav Estremadurac potkrada prilikom merenja voća...
Pa, ja vas svakako neću potkradati. A potrudiću se i da vam ne
budem na teretu. Imam nameru da pošteno zaradim svaki zalogaj
koji pojedem za vašim stolom... A obračun za utrošenu toplu vodu
i sijalicu koja gori u moj sobi ćete mi, verujem, ispostaviti?
Na njenu gnevno izgovorenu tiradu, Markos je morao da se
nasmeje.
- Imate vraški oštar jezik, svaka čast! Pa, da, vi ste
novinarka... Mislite da sam nekakav paranoični škrtac, koji
sirotim radnicima guli kožu sa leđa? Nisam! Ali pretpostavljam da
ni vi, da ste vlasnica ove plantaže, ne biste iz godine u godinu
mirno gle dali kako vas nadzornik koga i te kako dobro plaćate,
potkrada na vaše oči, kao da ste totalna budala?
- To su vaše stvari, uopšte nije trebalo da komentarišem... -
promrmlja Viana, shvativši da je preterala sa drskošću.
31
- Verovatno sam daleko od idealnog, ali nemojte o meni imati

gore mišljenje nego što zaslužujem. Nisam ja nikakvo neotesano
čudovište, nego normalan čovek. Ali, znate za onaj prirodni
zakon, svaka životinja se prilagođava svom staništu, a čovek
sredini. Grubi uslovi života stvaraju grube ljude a kad je stalno
među radnicima, čovek zaboravi na džentlmenske manire. To je
slučaj i sa mnom - Markosov glas bio je ozbiljan, a kada se
okrenula i pogledala ga, iznenadio ju je izraz njegovog lica. Na
njemu nije bilo ni traga od onog uobičajenog cinizma. Gledao ju
je, kao da mu je nadasve važno da mu ona veruje.
Tada se, kao kroz maglu, prisetila onoga što joj je njen stric,
Hoakin Bealdi, nekada davno pričao o svom prijatelju Fernandu
Ljorenteu, dedi malog Fernija, i o njegovom sinu Markosu. Pričao
je da su Ljorenteovi bogata i ugledna porodica ali su
konzervativni, kao i svi provincijalci. A takođe je pominjao i da je
sin njegovog prijatelja Fernanda, Markos, doživeo neku ličnu
tragediju... Gubitak supruge, vrlo brzo posle venčanja, ili tako
nešto, Viana dobar deo priče nije upamtila.
- Nisam ni mislila da ste čudovište, zaista nisam, vi ste sami
upotrebili taj izraz, a ja o vama nisam stekla loše mišljenje -
uzvratila mu je pogled za trenutak, nastojeći da ga razuveri. -
Uostalom, nisam ovde da procenjujem vas kao ličnost, nego da
radim. Bar da pokušam... Gledam okolo, i pitam se odakle da
počnem.
- Od ovoga - on joj pruži pregršt pletenih, plastičnih džakova,
nešto većih i jačih od onih u kojima su se po radnjama prodavale
pomorandže i mandarine. - Od ovoga, i od prvog slobodnog
špalira... A to je ovaj ovde - uhvatio ju je za ruku, i poveo prema
jednom redu drveća. - Jednostavno, berete voćke i stavljate ih u
džak, a između svakog reda ide red zaštitne hartije. Pritom je
jedino važno da vodite računa da slučajno neka prezrela ili već
trula ne dospe unutra, sa ispravnim plodovima. Kad ne možete da
dohvatite neku granu, popnete se na merdevine... U
međuvremenu ću poslati nekoga da vam ih donese.
- Zar nije jednostavnije da se popnem na drvo? Nisam tako
nespretna kao što mislite, i imam iskustva u veranju po drveću...
32
- Nije valjda? - pogledao ju je ispod oka, ponovo spreman da

joj se naruga. - Gde ste li samo imali prilike da ovladate tom
veštinom?
- Ne verujete mi?
- Odrash ste u centru Madrida, zar ne?
- Ali ne i pod staklenim zvonom! Išla sam na letnje kampove
u prirodi. Redovno. Svake godine! U prirodi ima drveća, znate? U
dvorištu moje osnovne škole takođe ga je bilo, i peh smo se na
njega, za vreme odmora, iako su nas nastavnici zbog toga
kažnjavali.
- Hm... Hoćete da kažete da ste bili hrabri?
- Ne naročito. Samo naviknuta na penjanje. I stričeva kuća, u
kojoj sam odrasla, imala je veliko dvorište.
- Oho! Pokojni gospodin Bealdi bio je buržuj? Onda razumem
zašto ste se upustili u ovu Odiseju... Nasledstvo koje vam je
ostavio sigurno je vredno truda! Sada kad to znam, neću vas
štedeti! Puno radno vreme na plantaži, svakog radnog dana, pod
svim vremenskim uslovima! - pretio joj je u šali ali, svejedno,
njegova šala bila je maliciozna. Viana se pitala imaju li uopšte
svrhe njeni pokušaji da ga odobrovolji i sa njim uspostavi
koliko-toliko prijateljski odnos.
- Moj stric nije bio naročito imućan, a to što mi je ostavio
daleko je od astronomske sume kakvu vi zamišljate. On je samo
imao sreću da, u samom centru Madrida, ima stan u jednoj zgradi
koja ima malo, zadnje dvorište, a u tom dvorištu nekoliko grmova
ruža i jedno, jedino drvo. Pošto je u pitanju trešnja, naučila sam
da se penjem na nju još kao sasvim mala devojčica.
- Malo dvorište sa starom trešnjom, u samom centru grada,
nedaleko od novinske četvrti. Idilično, zaista... Uostalom, ja sam
provincijalac, i ništa ne znam o osobenostima Madrida. Bio sam
tamo svega nekoliko puta u životu. Recite mi samo jedno, zanima
me, kao čoveka koji se bavi voćarstvom... Da li je ta famozna
trešnja rađala, u betonu i smogu?
- Najnormalnije. Nije valjda da mislite da voće može da
uspeva samo kod vas, u prirodi? Kad se samo ne biste ponašali
prema meni tako arogantno, možda bih vas i pozvala u Madrid,
33
kad se moj boravak ovde završi, da vam uzvratim gostoprimstvo.

Tada biste imali priliku da vidite i trešnju...
- Ali, pošto sam arogantan, neću imati čast da budem pozvan
u tu posetu? - nasmeja se on. Pogled koji joj je uputio bio je nešto
mekši nego do tada. Kroz Vianinu glavu proletelo je kako ona sve
vreme podsvesno flertuje sa njim, iako to zapravo ne želi da čini...
I kako je on sada, možda takođe nesvesno, počeo da joj uzvraća.
Onda se setila njegove prijateljice Albe. Niko joj nije rekao da su
ta žena i Markos Ljorente u bliskim, intimnim odnosima, ali ona
je u to bila sigurna. A flert sa zauzetim muškarcem, čija ljubavnica
se nalazi tu u blizini, zaista joj nije bio potreban.
- Bolje da se pozabavim vašim klementinama, nego
nostalgijom za starom trešnjom na koju sam se pentrala kao dete
- uzela je jedan plastični džak, bacivši ostatak na travu pored
sebe, i okrenula se prema drvetu.
- Nostalgija... Ko bi rekao da devojku kao što ste vi uopšte
može da muči nostalgija? - začula je njegov komentar iza svojih
leđa. Ali kada je smislila šta da mu odgovori i okrenula se, on je
već otišao.
34
V
U želji da zaista radi tog dana, rame uz rame sa ostalima,
toliko se preforsirala da se popodne, kada su završili posao za taj
dan i krenuli kući na ručak, jedva držala na nogama. Ferni, koji ju
je vozio svojim kamionetom, bio je veoma zabrinut.
- Nekoliko puta sam te opominjao da malo usporiš, i da na
svakih četrdesetak minuta napraviš pauzu, ali ti me nisi slušala.
Htela si da se dokažeš, zar ne?
- Samo sam videla da svi oko mene rade, i nisam htela da
jedino ja lenčarim i izigravam gradsku gospođicu kojoj je sve
teško...
- Ma, to je želja za dokazivanjem. Znam, zato što sam i sam
hiljadu puta do sada radio stvari na svoju štetu, jer mi je bilo stalo
da se potvrdim kao ličnost. Koliko vidim i ti si, takođe, tvrdoglava
i ponosna. Ali bojim se da ćeš uskoro platiti cenu te svoje
tvrdoglavosti!
- Uskoro... - ona prigušeno zastenja, pokušavajući da zauzme
što je moguće udobniji položaj na sedištu, ali kako god bi se
namestila, osećala je prilično jak bol u leđima i ramenima, a noge
su joj bile teže od olova. - Oh, mislim da je to „uskoro“ već počelo!
- priznala je. - Sve me boli!
- Ne želim da te plašim, ali taj bol još uvek nije ništa, prema
onom koji ćeš tek osetiti noćas i sutra, kad ti se mišići ohlade. Ako
si se ikada bavila nekim sportom, znaš da preforsiran mišić
počinje istinski da boli tek kada krene da se hladi.
- Uh, to mi je već poznato... - stisla je zube. - Nije valjda da će
mi se sada to dogoditi?
- Bilo bi dobro da odmah popiješ udarnu dozu nečega protiv
bolova. Samo još kad bih znao da li mi to uopšte imamo u kući.
tata ne veruje ni u lekare ni u lekove, tako da je naša kućna
apoteka prilično siromašna. U najboljem slučaju, imamo teglicu
C-vitamina, kutiju aspirina i alkohol i jod, za slučaj da se neko
poseče. Jesi li ti ponela sa sobom nešto protiv bolova?
35
Ona samo odmahnu glavom. Iz trenutka u trenutak osećala

se sve iscrpljenijom. Čim su stigli, Ferni je požurio u kuhinju i
potražio kutiju sa lekovima u ormariću, ali rezultat je bio
poražavajući, tu nije bilo čak ni aspirina.
- Mimi, imaš li ti kojim slučajem nešto protiv bolova? - upitao
je kada je domaćica ušla u kuhinju. - Viana je danas na plantaži
radila kao luda, i sada je, naravno, sve boli...
- Ne nešto, nego mnogo toga. U mojim godinama, naprosto ne
smeš da ostaneš bez gomile različitih lekova. Odoh da ih
donesem. Ništa ne brinite... - njene velike crne oči dobacile su
devojci umirujući, saosećajan pogled. - Naći ćemo već nešto od
čega će vam biti bolje.
Vratila se brzo, i donela dve bočice sa pilulama, i nekakvu
mast protiv bolova u mišićima.
- Samo se vi dobro namažite ovim gdegod vas boli, i uzmite
jednu crvenu i jednu belu pilulu odmah, a onda, na svakih šest
sati, još po jednu. Ujutru ćete biti kao novi!
- Mislite da smem da kombinujem te dve vrste lekova? Ništa
mi se neće dogoditi?
- Ja ih stalno uzimam zajedno, i nikada mi se ništa nije
dogodilo. Lekar mi je tu kombinaciju prepisao protiv reume, i
uvek mi pomaže. A ono što leći reumu, leči i upalu mišića,
sigurno!
- Mislim da možeš to da popiješ bez straha - rekao je Ferni
kada su izašli iz kuhinje. - Mimi ima iskustva sa tim stvarima,
sigurno će ti biti bolje.
Viana je odmah popila prve dve tablete, a onda je otišla gore,
istuširala se toplom vodom i od glave do pete namazala mašću sa
mirisom mentola. Zatim se sručila na krevet, sa osećajem da nije
u stanju da pomakne čak ni mali prst na ruci, ali već posle pola
sata osetila je da joj je bolje. Štaviše, osećala se dovoljno ornom
da stavi malo šminke na lice, presvuče se i siđe dole, baš u
pravom trenutku, jer je za porodicu Ljorente bilo vreme za ručak.
- Vidim da vam se apetit popravio - primetio je Markos. -
Sinoć ste se žalili da su Mimina jela previše masna i jaka, ali sada
36
vam je valjda jasno da je takva hrana neophodna svakome ko se

bavi celodnevnim fizičkim radom.
Te večeri bio je nešto prijatelj skije raspoložen prema njoj,
nije mrštio nos i uzdržavao se od ironije i podrugljivih opaski, ali
kada je Mimi na kraju ručka donela dezert i kafu, Viana je bila već
toliko pospana da je jedva bila u stanju da komunicira sa
ostalima.
- Sada je vreme za siestu, da se malo odmorimo posle jela, a
kasnije možemo da se okupamo u bazenu - Markos je pogledao u
nju i osmeh mu je bljesnuo u očima, jer se setio njenog ushićenja
bazenom kada ga je prvi put videla, i svog ni malo blagonaklonog
komentara. - Sve troje. Viana, pritom mislim i na tebe. Danas si
zaista zaslužila rekreaciju.
Nije joj promaklo da joj se, prvi put posle nekog vremena,
ponovo obratio neformalno, i oslovio je imenom. To je svakako
bio ohrabrujući korak napred u popravljanju njihovih
međusobnih odnosa, ali za zajedničko opuštanje u bazenu nije
imala snage.
- Mislim da mi je san mnogo potrebniji od rekreacije - rekla
je, ustajući od stola. - Odoh u krevet, oči mi se sklapaju.
- Pa ona se zaista pošteno umorila danas - čula je Markosov
komentar, dok je izlazila iz trpezarije.
***
Zaspala je tog popodneva čim je spustila glavu na jastuk, a

kada je došla sebi, već je uveliko bio dan. Bolovi koje je osećala u
leđima i mišićima bili su kao rukom odneseni, ali joj je zato u
glavi bilo mutno. Još neko vreme je ležala, poluotvorenih očiju ali
bezmalo ošamućena, a onda se s mukom pridigla. Ovo je bilo
gore, mnogo gore od mamurluka posle najtežeg pijanstva. Iako je
kroz prozore sijalo sunce, njene oči sve su videle kao kroz
izmaglicu.
Prokletstvo! Mora da se predozirala onim pilulama. Mimi joj
je rekla da deluju protiv svih vrsta bolova, ali nije napomenula da
37
uspavljuju. Kad je napipala svoj telefon koji joj je stajao na

noćnom stočiću, videlaje da je dvanaest sati. Podne?! Nemoguće
da je spavala punih sedamnaest sati, bez prekida! To joj se nikada
u životu nije dogodilo. Nije imala drugo objašnjenje, osim da
lekovi, od kojih je juče uzela još jednu dozu pre nego što je legla,
kao propratnu pojavu imaju pojačanu pospanost. Bila je besna na
sebe što, pre nego što je poslušala Mimin stručni lekarski savet,
nije pročitala prospekt sa uputstvom. I, šta sada? Ustala je i prišla
prozoru. Nebo je imalo tirkizno plavu boju, a sunce je već bilo
visoko odskočilo, što je značilo da se njen sat nije pokvario, već
da je zaista podne. Markos je svakako ustao u ranu zoru, a i Ferni
je, sigurno, već odavno otišao na plantažu. A ona se ovde
izležava... I sada će onaj namćor, naravno, imati novi razlog da joj
očita bukvicu.
Slegla je ramenima. Zašto li uopšte prekoreva sebe?
Jednostavno nije bila u stanju da se probudi ranije, a i da jeste,
teško da bi bila sposobna da još jedan dan provede u berbi
klementina. Bile su sitne i trebala je čitava večnost da se napuni
jedan džak, a pritom ih je trebalo i razdvajati mekim papirom...
Bilo je sasvim jasno da će je fizički posao, na kakav nije navikla,
slomiti. Nije valjda da sada strahuje od podrugljivih komentara
Markosa Ljorentea? Ona je ovde da bi pokušala da ispuni
nemogući zahtev svog ekscentričnog strica, ali Markosa, svakako,
niko nije ovlastio da bude njen supervizor u tome. ,,U stvari, posle
onog udarničkog rada juče, jutros sam zaslužila doručak u
krevetu...“, zevajući, vratila se u postelju, i baš dok je zamišljala
kako bi bilo divno kad čitav dan uopšte ne bi morala da ustane, na
vrata je pokucala Mimi i ušla, donoseći joj doručak i kafu na
velikom poslužavniku.
- Vi ste pravi anđeo! - uzviknu Viana. - Kao da mi čitate misli...
- Nisam vidovita, samo iz iskustva znam da pilule koje sam
vam dala izazivaju užasnu pospanost. A takođe mogu i da
pretpostavim da ste potpuno grogi, pošto ste ceo prethodni dan
proveli na plantaži. Za nekoga ko nije navikao, berba voća je
vraški težak posao. Kako se sada osećate? Sigurna sam da ste
gladni...
38
- Nemam nikakve bolove ali mislim da su mi vaše pilule

izazvale priličnu usporenost u glavi. Još uvek sam malo
ošamućena ali to ne znači da nisam gladna, i da mi kafa neće
prijati.
- Mislim da danas nipošto ne bi trebalo da izlazite u polje.
Biće najpametnije da ostanete u krevetu.
- Da li je... Da li je to rekao gospodin Ljorente?
- On nije rekao ništa, ali ja kažem da danas niste sposobni za
rad, a svako ko ima iole ljudskog saosećanja, morao bi da se složi
sa tim! - odseče starija žena.
- Hm... Da li ga gospodin Ljorente ima? - promrmlja Viana,
više za sebe, Mimi je imala dovoljno dobre uši da čuje to pitanje.
- Čujte... - započe ona, pomalo snebivljivo. - Na to nije imao ko
da vas upozori pre nego što ste stigli ovamo, ali sada koristim
priliku da ja to učinim... Gospodin Ljorente ponekad zaista ume
da se ponaša kao da je od kamena, ali u suštini, nije ni tako grub
ni tako bezosećajan kao što izgleda. Preživeo je veliku ličnu
tragediju, i nije čudo što mu je posle toga srce postalo kameno.
Njegova supruga Belen umrla je pre jedanaest godina.
Ferni je tada bio još sasvim mali dečak. Markos se od tada
mnogo promenio.
- Da, u međuvremenu sam saznala da je udovac. Šta se
dogodilo sa njegovom suprugom? Je li bila bolesna, ili je u pitanju
nekakav nesrećan slučaj?
- Belen je izgleda godinama imala dijabetes, a ni sama nije
slutila da ga ima. Jednog dana je, iz čista mira, dobila insulinski
šok, pozlilo joj je, ali niko od nas nije umeo da prepozna
simptome. Bilo je strašno... - Mimino lice se smračilo, pred
talasom tužnih uspomena. - Dok su je Markos i njegov otac vozili
kod lekara, pala je u dijabetičarsku komu, i nisu uspeli da je
izvuku. Nikada neću zaboraviti to užasno veče. Najbliži lekar ovde
je doktor u ambulanti u selu Herestes, petnaestak kilometara od
nas koji ima svoju privatnu ordinaciju. Tu je tada radio jedan stari
lekar opšte prakse ali sa ogromnim znanjem i iskustvom, i po
mom mišljenju, znao je o medicini mnogo više nego svi oni
primarijusi po klinikama. Ali Markos je bio očajan i uspaničen, i
39
nije znao sme li da se osloni na tog starog doktora. Svakako da je

nešto vremena nepovratno izgubljeno dok se premišljao da li da
vozi Belen kod njega, ili u Tarsis, ili da se zaputi u neku bolnicu u
Sevilji iako je to najudaljenije, ili da pođe u Kalu koja ima bolju
bolnicu nego Tarsis ali pripada drugom okrugu... Ali, ko se ne bi
dvoumio, u sličnoj situaciji? Iako je postupio najbolje što je
mogao, i odvezao je u selo Herestes, kod tog najbližeg doktora,
mislim da Markos i danas oseća krivicu što nije bio brzi i
odlučniji.
- Žalosna priča, zaista. Ja mislim da u takvim stvarima ipak
odlučuje sudbina i da niko ne treba sebe da smatra krivim -
primetila je Viana.
- Da, ali kako ubediti Markosa u to? On je neverovatno
odgovoran, porodica mu je uvek bila sve na svetu, upravo zato što
je rastao samo uz oca, jer mu je majka rano umrla. A neizmerno je
voleo Belen. Da samo znate kako su bili divan par, i kako su bili
srećni... - Mimi je odmahnula glavom i nadlanicom brzo obrisala
suzu koja joj se iskrala. - Ta nesreća koju je preživeo promenila je
Markosa, od tada je počeo da suzbija u sebi osećanja, pa se
ponekad ponaša kao da ih i nema. Ali, nije tako, verujte!
- Verujem... - reče ona samo, zadržavajući za sebe komentar
kako bi se, ipak, osećala neuporedivo bolje pod ovim krovom
kada bi se njen domaćin prema njoj ponašao samo malo
ljubaznije.
***
Mimi je otišla, savetujući joj da do kraja dana ne ustaje iz

kreveta, a Viana je, ubrzo posle doručka, ponovo utonula u san.
Probudila se negde pred ručak, osećala se sasvim dobro, one
ošamućenosti u glavi je potpuno nestalo, i odlučila je da ipak ne
posluša Mimin savet, već da izađe napolje. Smatrala je da malo
svežeg vazduha može samo da joj koristi. Najpre je izvirila na
terasu. Dan je bio sunčan, ali ni iz daleka onako paklen kao juče.
Bazen u dvorištu, čija je azurna površina izazovno blještala na
suncu, svaki put kad bi ga pogledala izazvao bi njen čežljivi
40
uzdah. Sme li se usuditi da se okupa, bar na kratko?

Pretpostavljala je da će je Mimi silno prekorevati, ako je samo
vidi, ali ona se osećala dovoljno dobro, brzo je obukla kupaći
kostim i, stavivši kačket na glavu za svaki slučaj, sišla u prizemlje.
Čula je Markosovu domaćicu kako u kuhinji čangrlja posuđem,
zauzeta pripremanjem ručka. Ona prođe kroz dnevnu sobu, pa
preko velike terase i, neopažena, stiže do bazena. Nije se usudila
da naglo skoči u vodu, spustila se lagano i oprezno pokvasila, ali
se zato posle toga isplivala sa zadovoljstvom kakvo odavno nije
osetila. Bilo je mnogo lepše plivati ovde, pod vedrim plavim
nebom i u vodi koja se grejala iznutra tako da se bazen mogao
koristiti skoro u svako doba godine, nego u zatvorenom bazenu
koji je postojao u sklopu fitnes-centra u koji je odlazila u
Madridu, i gde od prirode nije bilo ni traga.
Kada je izašla iz vode bilo je veoma hladno, umotala se u
bade-mantil i utrčala u staklenu baštu pored bazena. Iako joj
izlazak na hladan vazduh nije prijao, plivanje u toploj vodi jeste, i
osećala je prijatnu iscrpljenost i lakoću u telu. Tamnocrvena bila
je njena omiljena boja, a bikini koji je nosila bio je upravo u toj
nijansi i, uprkos samokritičnosti, znala je da joj dobro stoji.
Prostrla je veliki peškir na ležaljku u staklenoj bašti koja je
gledala na bezen. Bila je ponela sa sobom čašu soka i knjigu i
ostavila ih u stakleniku. Ali kada je legla na ležaljku, umesto da
čita, prepustila se svojim mislima, shvatila je da su one samo
naizgled mirne, a u stvari iskričave i treperave, baš kao voda u
bazenu, koja je blještala na suncu i mreškala se na laganom
povetarcu koji je napolju duvao. Nešto joj je nedostajalo. Možda,
kad bi onaj neprijatni ali privlačni čovek bio tu pored nje...
Najednom, postalo joj je jasno da ona to razmišlja o Markosu
Ljorenteu, i priželjkuje njegovo prisustvo! Uprkos tome što je bio
toliko arogantan prema njoj, koristio svaku priliku da joj se
naruga i, očigledno, ozbiljno nameravao da je natera da punom
parom radi na plantaži. Uprkos tome što je bio mračan,
nekomunikativan i pun ironije. Uprkos... Pa, najzad, i uprkos tome
što je bio zauzet. Alba Rejes nije bila tek susetka ili stara
porodična prijateljica koja je one večeri slučajno naišla, već
41
njegova ljubavnica, Viana je i dalje bila sigurna u tu svoju

pretpostavku. Oh, kad samo ne bi postojala ta Alba!
Kad ne bi postojala Alba, šta...? Ništa, naravno. Ljutito se
obrecnula na sebe, opominjući se da je ona pre tri dana stigla
ovamo iz Madrida. Iz Madrida gde je rođena i provela čitav život,
gde je imala uspešnu karijeru i dinamičan društveni život. Imala
je i veze sa muškarcima koji su po obrazovanju, društvenom
statusu, kulturi, svemu, bili za pet klasa iznad Markosa Ljorentea.
Mogla je da bira. I ponovo će to moći, kad se ova gnjavaža koju joj
je njen pokojni stric priredio završi, i kad se vrati kući. Pa, makar
to trajalo i svih godinu dana kao što je bilo predviđeno, ona će,
pobogu, moći da se uzdrži. Neće valjda dozvoliti da zbog dosade,
usamljenosti, ili naprosto zbog blizine koja čini svoje, padne u
zagrljaj jednom sirovom odgajivaču južnog voća koji u životu nije
ni prošao pored nekog univerziteta, a kamoli studirao, i, mogla je
da se kladi, nikada nije nogom kročio u neki muzej ili pozorište.
Ona, i jedan takav tip? Gluposti!
Ali u toj gluposti bilo je nečeg neodoljivo primamljivog. To je
bilo poslednje što je pomislila pre nego što će zadremati u
ležaljci. Kada se prenula, shvatila je da je njena popodnevna
dremka pored bazena prilično dugo trajala. Predugo! Iako se
staklenik grejao, ona je obukla frotitski mantil na mokro telo,
preko kupaćeg kostima, i sada je osećala grozničavost, kao da se
prehladila.
Brzo je ušla u kuću, pitajući se jesu li Markos i Ferni već stigli
sa plantaže. U dnevnoj sobi nije bilo nikoga ali je zato na stolu u
trpezariji stajao samo jedan tanjir i pribor za jelo koji je,
očigledno, čekao nju.To je značilo da su Markos i Ferni u
međuvremenu već završili sa ručkom. Ona je bila veoma gladna
ali, naravno, nije mogla da sedne za sto u kupaćem kostimu,
morala je da ode gore i obuče se. Popela se na sprat, kad su joj
pažnju privukli prigušeni ali oštri glasovi koji su se čuli iz njene
sobe.
42
***
- Ma, prestanite već jednom da njuškate po stvarima te

devojke, kao Šerlok Holms! Kako ne shvatate da se samo
glupirate? Ništa nećete naći! - Mimi je ljutito gunđala na nekoga, a
taj neko bio je Markos.
- Kladim se da hoću... - promrmljao je tvrdoglavo. - Od prvog
trenutka sam znao da ćemo sa tom devojkom navući neku nevolju
u kuću, i, bio sam u pravu! Još i pre nego što sam je video, bio sam
spreman da potpišem da sa njom nešto nije u redu. Novinarka
madridskog modnog časopisa... Visoko društvo. Krem naše
prestonice. Bogati i razuzdani. Valjda čovek i ne može da pripada
takvom svetu, a da ostane normalan. Alkohol, seksualne
perverzije, droga, ako nije jedno, onda je drugo... Puni su poroka!
- Ova devojka nije! U to sam sigurna! Sve ste vi to uvrteli sebi
uglavu. Ona deluje čestito, normalno i zdravo. Kako devojka sa
tako zdravom bojom lica, sveža kao ruža, može da bude
narkomanka?
- Sveza kao ruža? Ha... Ne znaš ti, Mimi. Ne deluju sve vrste
droge na isti način. Heroin uništava, amfitamini pomućuju mozak,
ali oni koji šmrču kokain, ti obično izgledaju zdravi ko dren. Ma,
naći ću to što tražim, ne zvao se ja Markos Ljorente, pa ćeš onda
videti da sam bio u pravu!
- Gluposti! Vi samo umišljate! Razumem da vam je Ferni sve
na svetu i da želite da ga sačuvate od svega rđavog, ali malo ste
preterali u svojoj očinskoj brizi. Ovo što radite bilo bi smešno, da
nije žalosno! Preturate po devojčinim stvarima, prekopavate njen
donji veš, podvlačite se pod krevet... Jer verujete da ćete negde
naći drogu. Trebalo bi da vas bude sram od samog sebe, odrastao
ste čovek!
- Odrastao čovek, i jedini roditelj maloletnog sina, koji je sada
u najosetljivijim godinama. Ferni je povodljiva ličnost, rastao je
bez majke i čezne za ženskom osobom koja bi mu bila bliska...
Njega je ta Viana Bealdi osvojila na prvi pogled, potpuno je
impresioniran njom, gleda je kao nekakvu princezu, i, kako je
naivan i zaslepljen, ako bi je samo dva puta video nadrogiranu,
43
zaključio bi da je to fenomenalna stvar, pa bi treći put i on

probao... E, to neću da dozvolim! Roditelji su sami krivi kad im
deca postanu narkomani, zato što ništa ne primećuju... Ali, ja
primećujem! To jest, ja hoću da predupredim stvar, da je sasečem
u samom korenu, pre nego što uopšte dođe do toga da bilo šta
primetim, jer kad se primeti, onda bude već prekasno!
- Sram vas bilo! - prasnu Mimi ozlojeđeno. - Ustajte odatle!
Nećete valjda okrenuti i krevet i šifonjer naopako, zato što mislite
da je ispod njih skladište kokaina?
Narkomanija, poguban uticaj na Fernija, poroci madridskog
krem-društva, skladište kokaina... Viana, kojoj u prvi mah ništa
nije bilo jasno, najzad je shvatila. Markos je sumnjao da se ona
drogira, i sada je vršio pretres njene sobe, ne bi h nešto našao.
- Spavala je od sedam uveče do sutradan u podne, a i najveći
deo današnjeg dana, takođe... To je od droge!
- Zato ste pomislili da se drogira? Zato što je spavala! E, pa,
zaključak vam je bio pogrešan, ispali ste budala, i ja ću vas smesta
u to uveriti! - povika starija žena trijumfalno. - Spavala je, zato što
je juče popodne, i sinoć, uzela veću dozu lekova protiv bolova,
koje izazivaju pospanost. Te lekove sam joj dala ja, a za sve ste
odgovorni lično vi, jer ste je juče kao gonič robova terali da radi, i
kad se vratila kući, sirota devojka se jedva držala na nogama.
- Spavala je od pilula koje si joj ti dala... Misliš... - Markosov
glas poprimio je nesiguran prizvuk. - Misliš da je od toga?
- Znam da je od toga, jer me je lekar upozorio da ti lekovi
uspavljuju. Ja nikada ne uzimam duplu dozu, pa mi se to nije
desilo, ali ona je uzela, zbog toga je spavala toliko. A i da nije...
Svakako od iscrpljenosti ne bi mogla da ustane iz kreveta. Trebalo
bi da imate više obzira prema njoj. Nije navikla na tako težak
fizički rad.
***
- Pa... Ispada da sam ja višestruki krivac, koji je najpre

naterao krhku devojku na ropski rad, a onda je nevinu optužio -
44
procedi zlovoljno Markos kome je, očigledno, bilo užasno teško

da prizna svoju grešku. - Dobro... Verovatno si ti u pravu. Ubuduće
ću pokušati da budem uviđavniji.
- Za početak, potrudite se da dovedete sobu u red, pre nego
što se ona vrati. Ja imam previše posla, i ne pada mi na pamet da
raščišćavam haos koji ste vi ovde napravili! - odbrusi Mimi i
otvori vrata sobe, tako naglo da Viana nije stigla da se povuče sa
njih.
- Eto! - uzviknu ona. - Viana je sve čula! Čuli ste, zar ne? Ja
sam vas branila, dok vas je on napadao. Ah, ne primajte njegove
reči k srcu... - dodade nešto tiše, obraćajući se devojci. - Rekla sam
vam već da je on često grub samo na jeziku, i sigurna sam da ni
sada nije imao nameru da vas uvredi. On je samo u strahu za
Fernija, i u svemu vidi opasnost. Uostalom, zašto se ja izvinjavam,
umesto njega? Neka to sam učini! - dovrši, žurno odlazeći niz
stepenice svojim pomalo gegajućim hodom.
Povređena, ali možda više od toga začuđena Markosovom
optužbom, Viana se osvrte po sobi koja je, zaista, posle
Markosovog pretresa bila u priličnom neredu. On je gledao u nju,
pogledom krivca.
- Mimi je sve već rekla umesto mene... - procedio je najzad. -
Dugujem ti izvinjenje. Ali, šta sam drugo mogao da pomislim, kad
si onoliko dugo spavala, osim da... Možda uzimaš nekakve
narkotike.
- Pokušaću da sve to prihvatim kao grešku, i da se ne vređam
previše - promrmljala je tiho.
- Ipak... Ja te jesam uvredio. Žao mi je. Priznajem, ponekad
sam i previše sumnjičav i podozriv prema ljudima, znam da mi je
to jedna od loših osobina.
- Ne bih rekla da si takav prema svima. Samo prema onima
koji dolaze iz velegrada, zar ne? - upitala je, sa pomalo tužnim
osmehom. Dobro je znala da nema ni jedan razlog da se oseća
toliko razočaranom, a ipak, istinski ju je povredio taj neprestani
animozitet koji je pokazivao prema njoj. - Počeo si da me prezireš
još i pre nego što sam sletela na aerodrom... Izgleda da me zaista
smatraš veoma lošom osobom.
45
- Ne mislim da si loša, Viana - činilo se da njegovo žaljenje iz

trenutka u trenutak raste. - Samo, mislim da nisi za ovo mesto.
Njegove reči zazvonile su joj u ušima, kao upozorenje da
treba da ode.
- Možda si u pravu. Nije trebalo da dolazim. Umesto što sam
se nepromišljeno upustila u ovu odiseju, trebalo je da odustanem
od nasledstva. Ne bi mi palo na pamet da na sudu pokušavam da
oborim stričev testament, to mi deluje kao vređanje pokojnika, a
ja sam tog starog čoveka veoma volela, iako je u poslednje vreme
imao čudne ideje. Ali, trebalo je da ostavim da njegov stan u kome
sam odrasla pripadne državi, jer on drugih naslednika nema... -
najednom, reči su joj zastale u grlu, jer je bila na ivici da zaplače, i
ni samoj joj nije bilo jasno zbog čega tako emotivno reaguje. Ali, u
njoj kao da se najednom skupilo sve. Iako se uvek trudila da bude
optimista i na život gleda sa njegove najlepše strane, sada je ipak
osećala da je posle stričeve smrti praktično ostala potpuno sama i
prepuštena sebi. Njen svet se, definitivno, nalazio u Madridu. Ali
tamo u stvari nije bilo ni jednog živog bića kome bi ona pripadala,
i koje bi pripadalo njoj. Zato joj valjda i nije bilo teško da ostavi
sve i dođe ovamo.
- Jasno mi je da sam ovde samo nezvana gošća - najednom
umorna od svega, sela je na ivicu kreveta. - Nisam ni očekivala da
će me iko dočekati kao člana svoje porodice. Ali, nisam se nadala
ni da će moje prisustvo biti toliko nepoželjno. Treba da odem,
zaista. I uradiću to već sutra. Od tebe očekujem samo da mi
obezbediš prevoz do aerodroma. Možeš li to da mi učiniš? Najzad,
uopšte ne moram da te deranžiram. Ferni može da me odveze,
sigurna sam da za njega to ne bi bio toliki teret kao za tebe. On
ima vozačku dozvolu, zar ne?
- Čekaj, Viana... - Markos je prišao, saginjući se prema njoj. Po
prvi put, osmeh koji joj je uputio bio je blag, a ne podrugljiv. -
Možda su odnosi između nas od prvog časa bili zategnuti, možda
se ja zaista nisam poneo kao idealan domaćin, ali, nismo valjda
dotle došli? Ja... Nisam mislio da treba da odeš. Zaista to nisam
mislio, kunem se!
Osetila je da joj je srce zatreperilo od tog novog načina na
koji joj se obraćao, i od novog pogleda kojim ju je gledao, ali to je
46
pripisala svom opštem emotivnom uzbuđenju. Možda oni lekovi,

osim pospanosti, izazivaju i preosetljivost?
- Možda zaista nisi, ali dovoljno sam realna da i sama vidim
kako ovde nemam šta da tražim. Hajde da se ne lažemo, Markose.
Tebe moje prisustvo iritira, ne želiš ga... I s obzirom da ga nisi
tražio, nego ti je igrom slučaja nametnuto, imaš i pravo da ga ne
želiš. Nisi dužan da trpiš uljeza u svojoj kući!
Iako su joj oči bile suve, suze su joj sve vreme stajale u grlu, i
on je to osetio. Seo je pored nje, i uhvatio je za ruku.
- Uljeza? Ne, Viana, zaboga... Mislim da zaista nema mesta za
tako teške reči. Ti si ovde gošća koju, doduše, nisam očekivao, ali
to ne znači da te smatram uljezom!
- Ah, koješta! Nećeš mi valjda reći da ti moje prisustvo prija?
- Znam da mi posle svega nećeš verovati, ali, prija mi! Da
nema Fernija i njegove energije i vedrine, ovo bi bila jedna
prilično sumorna kuća. U njoj već dugo nema ženskog prisustva, a
tamo gde nema prisustva žena, nema ni topline.
- Imaš Mimi i sobaricu koja joj pomaže, a kažeš da u tvojoj
kući nema ženskog prisustva?
- Ali to je posluga. Nisam mislio na to... Čudno je... - do tada su
se oboje trudili da ne gledaju jedno u drugo, a onda je on
pogledao u nju upravo u trenutku kada se ona okrenula ka njemu,
i oči su im se srele. Istina je da svoje upoznavanje nisu započeli
kao prijatelji, ali sada je bilo detinjasto i smešno ne izdržati to
susretanje pogleda do kraja i, ako je moguće, popraviti stvari
među njima. Markos se osmehnuo, očigledno želeći da prekine
neprijateljstvo, i ona mu je uzvratila osmeh.
***
Oh, ovako je bilo već mnogo bolje! Bilo je lakše nalaziti se

pod istim krovom sa njim, kada se on ponaša kao ljudsko biće
koje ima osećanja, a ne kao neosetljivi mizantrop. Laknulo joj je...
Ali to olakšanje trajalo je samo trenutak, a onda ga je zamenila
napetost. Sedeli su na istom krevetu, sasvim blizu jedno drugom,
47
i ona nije mogla da bude opuštena i indiferentna. Naročito ne

sada, kad nije gledao kroz nju kao ranije, već pravo u njene oči. U
tom pogledu više nije bilo odbojnosti i prezira. Bilo je nečeg
drugog, što Viana nije umela tačno da definiše, ali to nešto nije je
ostavljalo ravnodušnom.
- Čudno... - ponovio je. - U stvari, fascinantno je, kako vi žene,
kad se negde nađete, sve obavijate svojim dahom. U kući se ništa
nije promenilo otkako si ti tu, a opet je sve drugačije. Tebi će ovo
delovati kao neiskrena fraza, posle svega što se dogodilo, ali veruj
mi da nije ni fraza, ni neiskreno... Mislim da na svakom mestu gde
se živi treba da postoji ravnoteža muške i ženske energije, jer
samo tada sve dolazi u harmoniju. Ovde je najednom počela da se
oseća ta ženska energija koje dugo nije bilo, i ona deluje pozitivno
i na mene, i na Fernija, i na celu kuću.
Htela je da ga podseti kako je još maločas sumnjao da je ona
ogrezla narkomanka koja će pogubno uticati na njegovog sina, ali
se uzdržala. Nije želela da upropasti prvi lep trenutak koji se
dogodio među njima.
- Pa, hvala ako tako misliš - umesto kritike, uputila mu je još
jedan osmeh. - Baš si to lepo rekao... Nisam imala pojma da si
tako rečit. Mislila sam da si samo čovek koji se bavi uzgajanjem
voća, i nema običaj da misli i govori ni o čemu drugom osim o
tome.
Njegov pogled se iz trenutka u trenutak menjao. Sada je u
njemu ponovo bljesnula muška superiornost, ali bez ranije
arogancije.
- Mislila si da sam zatucani plantažer, koji ne ume čestito ni
da se potpiše! - zavrteo je glavom. - To je ono što si ti mislila, lepa
madridska gospođice. Ne možeš me ubediti da nije. Ali, iako na
prvi pogled možda ostavljam takav utisak, ja se ipak ne uklapam
u tvoja očekivanja. Bolji sam, bar za par nijansi... Pročitam i ja
poneku knjigu uveče kad sa polja dođem kući, znaš?
- Markose, ja zaista ni u jednom trenutku nisam pomislila to
što si ti rekao! - uzviknula je iskreno. - Zaista nisam. A ako si
stekao utisak da jesam, i da tebe, ili bilo koga ili bilo šta ovde
48
gledam sa nipodaštavanjem... Onda i ja tebi dugujem izvinjenje, a

ne samo ti meni.
- Ne! To nije isto. Ja sam na tvoj račun izrekao mnogo goru
optužbu, i ti si je čula. Možda je sada i tebi i meni smešno to što
sam o tebi pomislio, ali svejedno... Ja sam taj koji duguje
izvinjenje. Još jednom... Oprosti mi - približio joj se i položio ruke
na njena ramena. - Žao mi je ako si trpela zbog mojih pogrešnih
pretpostavki, i nabeđenih uverenja. Ferni i Mimi su već one prve
večeri izjavili da si ti divna devojka, i ja... Mislim da su bili u
pravu. Oprosti mi, „Viana. Želeo bih da ostaneš ovde, da taj podvig
koji je tvoj stric za tebe smislio obaviš do kraja, i da odnosi
između nas ubuduće budu mnogo bolji.
- Oprošteno ti je, ne treba više da se izvinjavaš. I ja bih želela
da ubuduće budemo prijatelji.
- Oprošteno? Sigurno? - sa njenih ramena, Markosove ruke
podigle su se do njenog lica, i nežno ga obuhvatile. Usne su im već
bile previše blizu da bi se lako moglo izbeći ono što je moglo da se
dogodi... I dogodilo se. Poljubio ju je, veoma oprezno, ali iako je
prijateljstvo među njima bilo sklopljeno na rečima, to nije bio tek
prijateljski poljubac. Previše jaka privlačnost zastrujala je između
njihovih usana i njihovih tela koja su se spontano sama približila i
našla se u zagrljaju. Bilo je lepo, mnogo lepše nego što su oboje
mogli i da sanjaju, i podjednako su uživali u toj sekundi
muško-ženske čarolije, koja je trajala.
Duže nego što bi trebalo. Kao da im je u isti mah postalo
jasno da su otišli predaleko, odvojili su se jedno od drugog.
Nikada ranije, Viana zbog poljupca sa nekim muškarcem nije
osećala stid, ali ovoga puta jeste. Možda zato što je on bio
drugačiji, neuporedivo konzervativniji i patrijarhalniji od drugih
koje je poznavala. Hoće li je on sada, pošto mu je tako bez
oklevanja uzvratila poljubac, smatrati lakomislenom?
- Markose... Ovo nije trebalo da se desi... - rekla je, hvatajući
dah koji joj je žar njegovih južnjačkih usana oduzeo.
- Ja sam kriv, ja sam započeo. Žao mi je... Ako čoveku može da
bude žao zbog nečega u čemu je zaista uživao - pogledao ju je
nežno ali odlučno, spreman da stvari ponovo uzme pod kontrolu.
49
- Divno je ljubiti te, ali u pravu si, ovo nije trebalo da se desi, i...
Neće se ponoviti, obećavam. Idem sada - brzo je ustao sa njenog
kreveta, i nehotice zgazio na gomilu ilustrovanih magazina,
razbacanih po podu. Onda se setio da je to nered koji je on
napravio.
- Poslaću sobaricu da ovo dovede u red - rekao je, podižući
časopise, i letimično ih pogledao. - „Glamur“... Da lije ovo modni
magazin za koji ti pišeš?
- Jeste.
- Mogu li da pogledam?
- Ali, to je ženski magazin. Moda, kozmetika, nema ničega što
bi te zanimalo.
- Pa, i neću čitati ništa drugo osim tvojih članaka. Ne
razumem se previše u novinarski stil ali svejdno, voleo bih da
vidim kako pišeš.
50
VI
Ali, taj poljubac bio je zaista andaluzijski vreo! Dan pre toga
se preforsirala radeći na plantaži, tog popodneva je nazebla jer je
zaspala mokra posle kupanja u bazenu i sve vreme ju je tresla
blaga groznica, a Markosove usne su je prvo dovele do tačke
ključanja, a onda je groznica postala još jača...
Uveče za večerom, i te noći, i sutradan, Viana naprosto nije
mogla da ostane spokojna u njegovom prisustvu. Iako se trudila
da ne misli na ono što se među njima dogodilo, ipak se sećala, a
činilo joj se da jednostavno nije moguće ni da je on tu kratku ali
toliko uzbudljivu epizodu izbrisao iz svog sećanja. Izbegavao je da
sretne njen pogled a kad bi do toga ipak došlo delovao je
zbunjeno, i to je potvrđivalo da se seća. No, nije morala dugo da
se pita kako posle poljupca ponovo uspostaviti distancu i
ponašati se kao da se to nikada nije dogodilo. Markos se potrudio,
i umesto nje. Posle par dana shvatila je da je on sistematski
izbegava, gotovo da se uopšte i nisu viđali osim za stolom tokom
ručka i večere.
Viana je još pamtila ono što joj je rekao kada je stigla, da je
kuća velika a on prezauzet poslovima, tako da se neće viđati
previše često. Da, kuća je zaista bila dovoljno velika da on gotovo
da i ne mora da se sreće sa njom ako to ne želi, a bilo je očito da
ne želi. Ipak, u njegovoj blizini ili daleko od njega, dani su
prolazili. Na njegovo insistiranje, sada je odlazila na plantažu u
uobičajeno vreme, ujutru, ali se vraćala ranije od njega i Fernija.
On joj je neprestano govorio da ne preteruje, da to shvati kao
rekreaciju a ne kao posao, i da joj se nikada više ne dogodi da se
preforsira kao onog prvog dana. Tako je već bilo mnogo lakše, i
imala je dosta slobodnog vremena. Obično bi se odmorila pre
nego što Ferni i on stignu na ručak, a popodne je do mile volje
mogla da surfuje po internetu, i da, kao da je kod kuće, piše
tekstove za „Glamur“, koje je slala elektronskom poštom. Kad nije
radila ili čitala, Ferni je bio tu da joj pravi društvo. Dok se Markos
trudio da zadrži distancu, njegov sin i Viana iz dana u dan
postajali su sve bolji prijatelji. Zajedno su plivali, igrali se sa Dulsi
51
i Rokom, parom zlatnih retrivera, ili kao najljući protivnici igrali

tenis, mada nijedno ni drugo u tome nisu bili naročito dobri.
Jednog dana zajedno su otišh u Sevilju da podignu nove naočare
za Mimi, i tom prilikom Ferni je upoznao Vlanu sa nekolicinom
školskih drugova i drugarica.
- Zaljubljen si u onu slatku smeđokosu, Sofi, zar ne? A i ona u
tebe, sigurna sam - rekla je posle toga. - Je li ti devojka, ili je sve
još uvek na nivou simpatije?
- Reći ću ti, ali uz napomenu da moj otac ne zna ništa o
tome... Da, Sofi mije devojka. Od skora... - Fernijevo lice je
zablistale - Zabavljamo se od kraja ove školske godine.
- Divno. Ali, ne razumem, zbog čega ne želiš da tvoj otac zna
da imaš devojku? Nije valjda da ti on to zabranjuje?
- Ma, ne. Tata je sjajan i zapravo mi ništa ne zabranjuje.
Svakako ću mu reći, samo mi je potrebno malo vremena. Malo
sam nesiguran, znaš... Ne znam hoće li se njemu Sofi dopasti.
- Zašto mu se ne bi dopala?
- U stvari nema razloga ali... Možda, po teoriji reciprociteta.
Meni se ne dopada Alba, koja je neka vrsta njegove devojke, pa
nije isključeno da ni njemu moja devojka neće biti simpatična.
Alba. Alba Rejes, koja je „neka vrsta Markosove devojke“.
Viana je umirala od želje da sazna šta je Ferni u stvari mislio pod
tim što je rekao.
- Neka vrsta devojke... - promrmljala je, tobože
nezainteresovano. - Zašto kažeš „neka vrsta“?
- Zato što mislim da je on sa njom silom prilika, u nedostatku
neke druge, bolje. Mislim da je ne voli dovoljno da bi se njom
oženio. Ili se bar nadam da je tako.
***
Iako narednih dana i dalje nije viđala Markosa osim za

stolom u trpezariji, Viana nije prestajala da misli o onome što je
Ferni rekao, da on Albu Rejes zapravo ne voli, i da je sa njom u
nedostatku neke druge. U nju se, neprimetno i lupeški, uvlačila
52
pomisao da to onda znači da Markos svojoj plavokosoj prijateljici

ne duguje neku naročitu vernost i da, štaviše, možda i priželjkuje
da je prevari. Znala je da njena nova smatranja ohrabrena
Fernijevim rečima nisu ni malo poštena, ali nije mogla da im se
odupre. Makar i samo za stolom, na bezbednoj udaljenosti,
njegovo prisustvo ju je uznemiravalo. Vodili su razgovore o sva-
kodnevnim ili opštim stvarima, jer je u Fernijevom prisustvu
jedino tako i bilo moguće razgovarati, ali Viani nisu ni bili
potrebni njegovi verbalni izlivi. Bilo je dovoljno što je tu, zgodan i
snažan, sa svojom preplanulom kožom i privlačnim licem koje je
istovremeno zračilo snagom i ulivalo sigurnost. Za nepunih
mesec dana, koliko je već boravila na plantaži, njeno mišljenje o
njemu se potpuno promenilo. On je bio ljubazan i pun obzira
prema njoj, taktičan, vedar, uvek spreman da učestvuje u njenim i
Fernijevim zavitlavanjima za stolom, ili da se šali sa Mimi. Trudio
se, očigledno, da održi tu novu, bolju sliku u njenim očima.
Ponekad samo, uhvatila bi ga zamišljenog, njegov pogled govorio
je da mu misli blude.
Jedno vreme, Viana se zavaravala da se on možda priseća
onog poljupca, i da žali što je sve što je moglo da započne među
njima moralo biti sasečeno u korenu. A onda je on, sve češće,
posle večere sedao u onaj svoj džip sa lošim amortizerima i
odlazio nekuda, a vraćao se kasno uveče. Ponekad je stizao kući
posle ponoći, a ponekad uopšte ne bi ni ostajao na večeri, već bi
izlazio ranije. Bila je sigurna da odlazi kod svoje ljubavnice, iliti,
rečeno Fernijevim jezikom, „nazovidevojke“. Kuda bi drugde?
Počela je najpre da se podsmeva samoj sebi, a onda da
zapada u samosažaljenje. Kako je bila glupa kad je, primećujući
da on bludi pogledom, verovala da razmišlja o njoj, a on je mislio
o tome kako će se te ili naredne večeri naći sa Albom! Otrežnjena
tim saznanjem, naredila je sebi da prema njemu postane
ravnodušna. Ili, ako to već nije moguće, da se barem ponaša kao
da je potpuno ravnodušna. Da mu se osmehuje hladnije nego pre,
da tokom obeda više razgovara sa Fernijem a manje sa njim, i da
mu više ne dozvoli da uhvati njene oči na svom licu, telu ili
rukama.
53
VII
Te večeri, bio je ponedeljak i dan uoči njenog rođendana, bila
je naročito neraspoložena. Možda upravo zato što joj je sutra
rođendan. Prvi put u životu dočekivala ga je sama, pod tuđim
krovom, a niko oko nje nije ni znao da joj je rođendan. Dvoumila
se da li da to potpuno prećuti, ili da ipak sutra, umesto da ide na
plantažu, ostane kod kuće, napravi rođendansku tortu, i onda im
kaže. Dugo je ležala budna u krevetu, i veoma rastužena što će je
sutra prijatelji samo zvati telefonom da joj čestitaju, nikoga od
njih neće biti oko nje... A Markos neće ni znati da joj je rođendan.
Onda je, od spolja, začula zvuk njegovog džipa pred kućom.
Mora da je već bilo veoma kasno. Upalila je stonu lampu i videla
da je pet minuta do ponoći. Pet minuta do novog dana, koji je svih
prethodnih godina, čitavog života, bio njen slavljenički, a sada će
biti samo dan kao i svaki drugi. Na kraju krajeva, to ne bi trebalo
da joj bude toliko značajno. Trebalo je da prestane da misli, i da
pokuša da zaspi. Ali umesto toga ostavila je lampu uključenu i
uzela knjigu. Još uvek ju je držala u rukama neotvorenu, kada se
začulo kucanje na vratima. To je mogao biti samo Markos, niko
drugi. Ona prigušena uznemirenost koju je osećala svaki put u
njegovom prisustvu, obuzela ju je sada mnogo jače. Šta joj donosi
njegov dolazak u ovo doba?
- Budna sam! - oglasila se, i on je ušao. Nosio je sa sobom one
stare brojeve „Glamura“, koje je uzeo kada je poslednji put bio u
njenoj sobi. Eto, šta joj njegova neočekivana ponoćna poseta
donosi. Magazine koje je hteo da joj vrati, i ništa drugo.
- Doneo si mi časopse? - pitanjem je pokušala da preduhitri
svaki tračak nekakve druge nade u sebi. Markos je stajao pred
njom, u crnim farmerkama i crvenoj košulji, i izgledao je
nepodnošljivo dobro. Samo pitanje koje mu je postavila bilo je
razumno i realno. Želje koje je njegova pojava potpalila u njenom
srcu bile su nerazumne i nerealne. Kako se samo sredi i lepo
obuče, kad odlazi kod Albe! Zajedno sa njim, u sobu je ušao i
miris njegove oštre toaletne vode, sa nekom dubokom mirisnom
notom koja je delovala tako seksi... Tako seksi, da ona samo
54
priguši uzdah u grudima. Čime li je ta Alba zaslužila da joj bude

dodeljeno ono što ona, Viana Bealdi, ne može da ima?
- Da, ovaj... Video sam iz dvorišta da kod tebe još gori svetlo,
pa sam zaključio da bih mogao da ti vratim tvoje časopise. Preko
dana me pritisnu obaveze, pa uvek zaboravim - objasnio je.
- Svejedno... U stvari uopšte nisi morao ni da ih vraćaš, ali
potpuno je u redu što si ih sada doneo. Pa, jesi li stigao išta od
toga da pročitaš?
- Nisam imao vremena da sve detaljno pregledam, ali ono što
sam pročitao bilo mi je dovoljno.
- Dovoljno, za šta? - začudila se.
- Dovoljno... Da još jednom opomenem sebe kako stvari stoje,
Viana. To nikako ne bih smeo da smetnem s uma.
- Zar ti se ne čini da se izražavaš pomalo zagonetno? Kakve
stvari? Šta ne smeš da smetneš s uma? I, kakve to veze uopšte ima
sa „Glamurom“?
- I te kakve. Pročitao sam sve tekstove koje si ti pisala, i oni
su mi otkrili mnogo o tebi. Ali u stvari, sve to sam znao i pre
čitanja. Tekstovi su me samo podsetili. Pogledaj samo - otvorio je
jedan broj magazina, i okrenuo nekoliko stranica. - Lepa,
našminkana lica, skupa odeća poznatih dizajnera... Moda,
kozmetika, nakit... Koja mesta za izlaske nikako ne treba
propustiti... Trendi destinacije za letovanje, širom sveta...
- Da, pa šta s tim? To ne uređujem ja. Ja samo pišem kulturnu
rubriku. Filmovi, pozorište, knjige, izložbe.
- Znam. Čitao sam. Dobro to radiš. Ali, mogla bi da pišeš i o
svemu ostalom što sam pobrojao. Jer ti si deo tog sveta. Ti mu
pripadaš. Izgledaš dovoljno dobro da te slikaju za jednu od ovih
glamuroznih stranica, a tako se i oblačiš... Negovana, urbana, uvek
u trendu... To si ti. Devojka iz Madrida. I ja... Nijednog trenutka ne
bih smeo da zaboravim ko si... A ko sam, pritom, ja...
Govorio je pomalo čudno i usporeno, kao da je zaplitao
jezikom, i Viani sinu u glavi da je verovatno popio malo više, inače
mu nikada ne bi palo na pamet da dođe u njenu sobu u ponoć i
održi joj ovu tiradu.
55
- Ja nisam ništa od toga što si izredao - rekla je. - Ne volim da

sam zapuštena, i znači mi to kad se lepo obučem, ali... Mogu i bez
toga, kao što si u proteklih mesec dana mogao da vidiš. Kad sam
to negovana, urbana i u trendu? Kad u Fernijevim majicama i
trenerkama berem pomorandže?
- Trudiš se, da... Trudiš se da se prilagodiš, ali i tada ostaješ to
što jesi. Nažalost, ni ja ne mogu da budem ništa drugo, nego
upravo ovo što jesam. I zato... Dogod si ovde, ne smem da
dozvolim sebi da me zanos ponese.
- Zanos? - sada je bila gotovo sigurna da je pijan, ali od
njegovog pijanog trabunjanja srce joj je igralo.
- Ti si moj zanos - priznao je, mršteći se. - Što se i moglo
očekivati. Potpuno je prirodno. Lepa, mlada, devojka iz Madrida,
sva blistava, dolazi na usamljenu plantažu u ovoj zabiti...
Usamljeni vlasnik plantaže, sirov tip koji je jedva par puta u
životu bio u tom Madridu, slučajno je udovac... A uz to je i samo
ljudsko biće. Jedan slab muškarac. On se, naravno, odmah zagleda
u tu zanosnu osobu koja mu je zakoračila u život... Ali, to je
klasična priča o žapcu i princezi. Ta u koju se zaljubio ne pripada
njegovom svetu niti će mu ikada pripadati... I zato, on mora da
ima nadljudsku samokontrolu, i da se drži podalje od nje.
Može biti da je zvučao pomalo smešno dok je zaplitao
jezikom pričajući joj svoju verziju bajke, ali ona nije primećivala
da je smešan. Gledala ga je, i činilo joj se da nikada bolje nije
izgledao nego noćas, u tim dobro krojenim farmerkama i crvenoj
košulji. Vrat mu je bio previše snažan da bi mogao da zakopča
prvo dugme na njoj, a nemarno podvrnuti rukavi otkrivali su
njegove mišićave i preplanule podlaktice. Oh, kad bi samo...
Kad samo ne bi postojala ta Alba u njegovom životu! On je
njoj govorio o samokontroli, a ona je bila na ivici toga da se
zaboravi, i učini prvi korak na putu ka ludosti. Trebalo je da mu
kaže kako joj se spava, i on bi otišao. Ali, nije to mogla. A naročito
nije mogla da ga pusti da ode uveren u pogrešno.
- Imam par ispravki, Markose - započela je. - Ja nisam
nikakva princeza, već samo jedna obična novinarka ženskog
56
časopisa. Ti, za ime sveta, nisi nikakav „žabac“ i, ako baš hoćeš da
znaš, ja mislim... Mislim da izgledaš odlično.
- Misliš? - žmirnuo je prema njoj svojim lepim kestenjastim
očima. - Zaista misliš?
- Zaista. Ali takođe mislim i da nisi ni najmanje slab... A
mislim i da nisi baš tako usamljen. U stvari, znam da nisi. I to je
razlog zbog kog bi trebalo da se držimo podalje jedno od drugog.
Alba je razlog, a ne to što ja ne pripadam tvom svetu - naglasila je.
- Ne! Jedini razlog je to drugo što si rekla, a ne Alba.
- Markose, ja ništa nisam pokušavala da saznam, jednostavno
sam one večeri kad se pojavila osetila da ste vas dvoje u vezi, a
onda mi je i Ferni, u slučajnom razgovoru, to potvrdio... Godinama
ste zajedno, skoro svako veče provodiš kod nje, očigledno je da si
zauzet. To bi trebalo da bude dovoljan razlog da se nas dvoje
držimo na distanci, kao i do sada.
- Nas dvoje. Ti i ja - prišao je njenom krevetu, ostavljajući
magazine na noćni stočić. - Govoriš u množini... Da li to znači da si
i ti, bar jednom, poželela da tu distancu prekoračimo? I ti, a ne
samo ja?
Bez reči je mahnula glavom. Još uvek se trudila da bude
razumna i da bude fer, ali on je stajao tu, kraj njenog kreveta, a
ona je ležala pod pokrivačem, gotovo bez ičega na sebi. Njegov
miris koji je osećala postao je još intenzivniji kada joj se približio,
a sjaj kojim je za nju zračilo njegovo lice, još topliji. Nije bilo ni
malo lako pokoriti se razumu.
- Odgovori mi, Viana. Jesi li bar poželela da je prekoračimo,
bez obzira na sve što nas deli, ili nisi? Želim to da znam, važno mi
je - insistirao je.
Ona obori glavu.
- Ako se još uvek sećaš onoga što se prošli put dogodilo u
ovoj sobi, onda znaš odgovor - rekla je. - Nisi samo ti ljubio mene,
nego i ja tebe.
- Znači... - sa sjajem u očima i treperenjem u glasu, nadneo se
nad njom. - Želiš me ponekad? Bar ponekad? Da... Nisam čovek za
tebe, daleko sam ispod tvog nivoa, ali blizu smo, viđamo se
svakoga dana, i...
57
- Markose, ovo ipak nije u redu! - prenula se, shvativši da ono

što je priželjkivala a što nije bilo ni malo pametno, može da počne
da se događa svakog trenutka. - Ti si u vezi sa tom ženom, sa njom
si svake večeri, a ja sam se uvukla ovde kao nekakav uljez... Ne
želim to da budem! Ne znam koliko ti Alba znači, i koliko ti značiš
njoj, ali, u svakom slučaju, ne bih volela da se meni ikada dogodi
išta slično. Da budem sa nekim godinama, a da onda upadne,
nezvana i nepoželjna, nekakva „padobranka“ ko zna od kuda, i
preotme mi muškarca vazdušnim desantom. Prema tome, neću
da ja...
- Sad ja imam par ispravki, lepotice - ne pitajući je da li mu
dozvoljava, seo je na rub njene postelje. - U poslednje vreme,
uopšte ne provodim večeri kod Albe... Nego u jednom baru u
blizini. Sedim tamo i kad mi je dosadno, i razglabam o glupostima
sa pripitim farmerima iz okoline, samo zato da ne bih ostajao
ovde, gde mi je iskušenje tako blizu. Nije ni malo dobro za mene
što to radim, jer primećujem da sam počeo da pijem i kad mi se
uopšte ne pije, i nipošto ne bih želeo da mi to preraste u naviku...
- Ah, tako! Sediš u baru i piješ, iz večeri u veče... Da, oseća se
u vazduhu - potvrdila je. Mirisu njegove kolonjske vode, kada joj
je prišao blizu, pridružio se i miris alkohola. - Ali, to ništa ne
menja. Ti si ipak u vezi sa drugom ženom.
- Koju nisam video mesec dana. Priznaću ti... Alba je poludela
od ljubomore čim te je ugledala, i par dana posle tvog dolaska
imali smo veoma neprijatnu scenu zbog toga. Zahtevala je da ti
otkažem gostoprimstvo, a ja sam to odbio. Onda je ona otputovala
kod svoje majke u Kordobu i još uvek je tamo, a ne čujemo se
telefonom baš često.
- Šta pokušavaš da mi kažeš? Da je otišla zbog mene, i da sam
ja vinovnik zahlađenja u vašim odnosima? Nemoguće, Markose!
Nećeš me naterati da se osećam krivom, zbog samo jednog
poljupca, to je...
- Uopšte nije otišla zbog tebe, ona radi u školi, i tokom
raspusta uvek odlazi kod majke. Možda je sada samo ubrzala svoj
odlazak, jer je bila ljuta na mene.
58
- Ni to ništa ne menja. Vas dvoje ste još uvek u vezi, i

napraviti bilo kakvu nepromišljenost u njenom odsustvu bilo bi...
- Tipično muško pokvarenjaštvo, zar ne? - osmehnuo se,
pogađajući šta je mislila. - Ah, vidiš... Ja se ne bih osećao kao
pokvarenjak, ni kao krivac. Maločas si rekla da ne znaš koliko mi
Alba znači. Pa, znači mi veoma malo.
- Veoma malo, a sa njom si godinama?
- Mnogo puta smo za to vreme prekidali, počinjali pa opet
prekidali, jer jednostavno nismo jedno za drugo. Nikada ne bih
ušao u tu vezu, da je ona nije inicirala, i bila veoma uporna u
tome. Uradio sam to jer sam bio sam, a u mojoj blizini nije bilo
nikoga ko bi... Nije se pojavljivala prava osoba, i ja sam prihvatio
onu za koju sam znao da nije prava, eto, to je. Sa njom sam, a sve
vreme znam da ne želim zauvek da ostanem sa njom. Misliš da
moji motivi u startu nisu bili fer? Ali, Viana, ti ne znaš... Ne znaš
kako je kad izgubiš voljenu osobu, pa najpre strahovito patiš, a
onda, kad vreme ublaži tu patnju, usamljen si i nesrećan,
potreban ti je neko, a tog nekog, koga bi istinski poželeo, nema.
Onda slegneš ramenima, i prihvatiš ono što ti se nudi.
Znala je da je iskren. Mogla je da ga razume mnogo bolje
nego što je on mislio.
- Grešiš ako misliš da ne znam kako je kad si usamljen, i imaš
potrebu za nekim, a tog pravog nekog jednostavno nema, ne
postoji tu oko tebe, i ne pojavljuje se. Zaboravljaš da sam odrasla
bez roditelja i da me je odgajio stric. Voleo me je, bio je veoma
brižan, ali... To nije isto. A i kasnije, kad sam odrasla... Ne,
Markose, osećaj samoće o kome govoriš nije mi stran. Nekome ko
živi na plantaži i nema suseda na par kilometara unaokolo to
možda zvuči neverovatno, ali nigde ne možeš biti toliko sam, kao
u velikom gradu.
- Nisi imala nikakvu ozbiljnu vezu, pre nego što si došla
ovamo?
- Da sam je imala, zar bih došla? Poslala bih stričev testament
dovraga, pustila da onaj stan koji mi je toliko drag uzme država, i
ostala bih sa onim koga volim.
59
- Znači, takvog nije bilo? Nije ga bilo, u onolikom Madridu? Za

takvu devojku kao što si ti? - zavrteo je glavom skeptično, ali na
licu mu se pojavio zadovoljan osmeh. - Pa... Čuj, onda jedan
priprosti plantažer možda nije tako loše rešenje za tebe, u
nedostatku boljeg? Zaboravi Albu, Viana. Za tebe, ja sam
slobodan. Samo ako me imalo želiš...
- Zar sam nisi rekao da smo dva nespojiva sveta, i da je to
razlog što moraš da zadržiš samokontrolu?
- Ja tako govorim, i samom sebi, ali u stvari to ne mislim.
Hoću da izgubim samokontrolu. Želim to, makar i na svoju štetu -
nagnuo se do nje, sasvim nisko, i dodirnuo joj usne. - Poljubi me,
Viana.
- Stani! Ja... - pokušala je da odbije, ali nije imala snage da to
odbijanje izvede iole uverljivo. Umesto da ispruži ruke i udalji ga
od sebe, nepomično je ležala, i samo malčice okrenula glavu u
stranu. Ali ako su samo htele, njegove usne nisu mogle da
promaše.
- Ne želiš? Rekla si da poželiš, makar i samo ponekad...
- Poželim. Ali to ne znači da to treba i da uradim.
- Onda ću ja poljubiti tebe. Uostalom, zato sam i čekao da
prođe ponoć, pa da dođem.
- Da bi me poljubio... Kad prođe ponoć? - osmehnula se
upitno, zaboravljajući na svoju rešenost da ga odbije.
- Da bih te poljubio za rođendan, kad prođe ponoć - tik iznad
njenih usana, miris njegove kože i parfema mešao se sa njegovim
dahom, ali to joj ni najmanje nije smetalo.
- O! Kako si saznao da mije rođendan?
- Bio sam vrlo detaljan i vrlo indiskretan u onoj svojoj potrazi
za narkoticima, onda. Ispreturao sam ti ormar, fioke, pa i
novčanik, u kome držiš ličnu kartu. Hm... Ne ljutiš se?
- U stvari, ne. Nemam ovde nikakav tajni dnevnik. Niti bilo
šta čega bi trebalo da se stidim.
- Onda u to nisam bio siguran, ali sada znam. Da si ti divna u
svakom pogledu, i da nemaš čega da se stidiš. To svi misle. Mimi,
Ferni, ja... Mimi je odmah rekla da si dobra osoba, i da ti se to vidi
60
u očima. Samo, ja vidim mnogo više. Vidim... - jednu ruku je nežno

položio na njen obraz. Druga, koja je potražila oblinu njenog
bedra, bila je isto tako nežna, ali mnogo opasnija za nju. - Da
možeš da zaboraviš na nepodudaranje svetova, i da me voliš,
makar jednu noć, kao da smo jedno.
Da je smišljeno tražio reči od kojih će joj srce zaigrati a sva
osećanja jurnuti prema njemu, brišući glasove razuma i
nepremostive razlike, ne bi odabrao bolje od ovoga što je izustio
tako spontano i iskreno.
- Mogu... - jedva je promucala, shvatajući da u tom času nije
ona Viana Bealdi koja samouvereno probija svoj put u svetu
pisanih medija, već samo jedna sama žena koja čitavim bićem
čezne za malo ljubavi.
- Onda, srećan ti rođendan. Poklon ćeš dobiti sutra - spustio
se na krevet pored nje, i povukao je u svoj zagrljaj.
***
Otkrivala je svakim centimetrom svoje kože kako njegove

snažne ruke umeju da budu nežne, i kakvu nepojmljivu vatru u
njoj mogu da raspale usne koje je do tada uglavnom gledala
suzdržano stisnute. Na njoj nije bilo mnogo odeće koju je trebalo
skinuti, tako da mu je jedino preostalo da se pobrine za svoju.
Želela je da ona to učini ali se uplašila da će je zbog toga smatrati
previše navalentnom, pa mu je prepustila da to učini sam, samo
lagano, radoznalo milujući delove njegovog tela koji bi joj se
otkrili, najpre grudi i njegova široka ramena, pa mišićavi stomak,
tako topao i čvrst... Dalje od toga, takođe je želela, ali je oklevala,
ispitujući granice njegovog konzervativizma. Ali kad se, potpuno
nag, spustio tik uz nju i privio je u sebe, roneći prstima u njenu
kosu, i usnama u njene usne, sva opreznost ju je napustila. Ruke
su joj same krenule da lutaju po njegovom telu onako kako ih je
instinkt vodio, i osećala je, po njegovom pogledu i otežalom dahu,
koliko neizmerno uživa u tome.
- Ne smeta što sav mirišem na alkohol... - promrmljao je,
spremajući se da ponovo počne da je ljubi.
61
- Ššš... - naredila mu je da ćuti, i svoje usne zaposli na mnogo

bolji način. - Ništa mi ne smeta.
Ljubio ju je dugo, predano i žestoko, ponirući jezikom
duboko u unutrašnjost njenih usana, spremno rastvorenih,
pokrenutih prema samoj srži njegovog bića, i toliko željnih
spajanja. Prsti su mu za to vreme ispitivali oblinu njenih grudi, i
svaki taj, i najovlašniji dodir, žario je poput koprive koja, umesto
bola, izaziva trnce zadovoljstva. Dok je duboko disala, njene grudi
same su se podavale njegovim rukama, a onda podatno dočekale i
njegove tople, vlažne usne.
- Tako si divna da se bojim da ćeš nestati - rekao je, podižući
glavu prema njoj. - Kao ponoćna čarolija...
Osetila je njegovu zebnju, ali mnogo važnija bila joj je
njegova strast. Znala je da je on smatra nadmoćnom, u svakom
pogledu, ali nije to želela. Nije se tako osećala. Dok ju je ljubio, i
dok je gladno milovala njegovo telo, osećala je samo njegovu
snagu koja ju je opijala.
- Ponoć je prošla, Markose. A ja sam ovde, sa tobom -
okrenula se na bok, obgrlila ga i počela da ga ljubi, od levog
ramena, prema grudima. Njegovi duboki, strastveni uzdasi pratili
su kretanje njenih usana. Onda ju je zaustavio. Položio ju je
leđima na krevet i nadneo se nad nju, nestrpljivo, spreman da je
ima do kraja. Čitavo telo mu je plamtelo, spajajući se sa njenim
plamenom, od koga joj je bubnjalo u slepoočnicama. Oboje su
zastenjali, dok su se spajali. Ako su njih dvoje i bili dva sveta,
njihova tela bila su kao stvorena jedno za drugo.
- Ovo je najlepši rođendan koji sam ikada imala - rekla je, dok
je ležala, sa glavom na njegovom još uvek oznojenom i toplom
ramenu.
- Prija mi što to kažeš, ali ti ne verujem. Siguran sam da si to
rekla samo zbog mene... I da su ti svi rodjendani pre ovog bili
bolji. Sad ležiš ovde, u krevetu sa mnom, u kući na usamljenoj
plantaži, a prošle i prethodnih godina, bile su to lude madridske
žurke. Klubovi, diskoteke, šampanjac...
- Ti si lud, ako zaista misliš da mi je tada bilo lepše nego
noćas. Da li je za tebe ovo sada bilo tek nešto malo bolje od
62
žurke? Ili bi ti na žurci bilo bolje? Da li je vođenje ljubavi isto tako

uzgredno i beznačajno kao i bilo koja druga zabava?
- Za mene nije - pomerio se, odmičući se od nje, i Viana je
gledala kako se na njegovo lice vraća onaj poznati,
prezrivo-sumnjičavi izraz.
- Ali misliš da za mene jeste? - zavrtela je glavom, u nemoćnoj
ljutnji. - Markose, meni je sa tobom bilo divno. Kad sam rekla da
ne pamtim lepši rođendan od ovog, bila sam iskrena.
Ćutao je, kao da je nije čuo. Ili je bilo potrebno hiljadu godina
da njene reči dopru do njegovih tvrdih ušiju. Onda se ponovo
okrenuo, i pogledao je.
- Zaista?
- Zaista. Ja nemam razloga da te lažem - ponovo se pripila uz
njega. - A sada ti meni nešto odgovori. Pošto si se u
međuvremenu potpuno otreznio, želim da znam... Da li je ono što
si mi govorio o zanosu bilo ozbiljno?
- Kad sam rekao da si ti moj zanos?
- Da. Je li ti to tek onako izletelo u pijanoj rečitosti, ili...
- Bio sam pripit, Viana, ali to mi je samo dalo malo više
hrabrosti da ti kažem istinu. Jesam... Ozbiljno sam mislio to o
zanosu. Bio sam siguran da, posle gubitka Belen, posle svega kroz
šta sam prošao, ništa ni nalik zaljubljenosti ne može da mi se desi
ali eto, desilo se. Potpuno sam zanesen tobom. Znam da kasnije ili
pre moraš da odeš, jer ne pripadaš ovde. Znam da nas razdvaja
bezbroj različitosti, i da ja tebi nikada ne bih mogao da značim
ono što bi ti mogla da značiš meni. Ipak... Noćas sam odlučio da
između bezbednosti i zanosa zbog kod ću jednom žaliti, izaberem
zanos. Kad odeš, sve će se raspršiti kao mehur od sapunice, ali,
neka... Neka bar bude lepo dok traje.
- I previše toga znaš, Markose. Ali, da li je sve baš tako?
Možda grešiš? - podigla se, sela na ivicu kreveta, i navukla
spavaćicu.
- Kuda ćeš sada? Stani! - uhvatio ju je za ruku. - Najpre mi
objasni šta si mislila.
- Ne, žedna sam, a verujem da si i ti. Odoh do kuhinje, da
donesem hmunadu.
63
- Čekaj, ja ću doneti nešto bolje od limunade.
***
Vratio se sa šampanjcem, i spustio poslužavnik na krevet.

Otvorio je bocu dok je ona držala čaše, i pritom su se prilično
dobro istuširali, i isprskali posteljinu.
- Nisam baš vešt, kao što vidiš... Sa pivskim konzervama
imam iskustva, ali ne mogu da se setim kada sam poslednji put
otvarao šampanjac...
- Ne piješ ga ni za Novu Godinu?
- Ne. Ne volim ga.
- Ali, zašto si ga sada otvorio? Samo zbog mene?
- Hteo sam da ti priredim delić tvog uobičajenog,
rođendanskog ugođaja koji si imala u Madridu.
- Ko ti je rekao da sam tamo za svoj rođendan pila
šampanjac? - nasmejala se. - To si sam uvrteo u glavu. Kao i lude
diskoteke, glamurozne žurke, klubove zatvorenog tipa, i bog zna
šta još sve ne... Uvek sam slavila rođendan u malom krugu ljudi...
Ili bi me moj stari stric, tradicionalno, izveo na rođendansku
večeru, jer je to radio i kada sam bila mala. Pamtim to kao lepu
uspomenu ali, kao što vidiš, nisam za svoje rođendane imala tako
lude provode kao što ti misliš. I, tek da znaš za ubuduće... Ne
volim šampanjac.
- Zaista? Pa, stvarno sam omašio... Ni ti ni ja ga ne volimo, a
otvorili smo ga, i pokvasili sve oko sebe. Odoh da donesem nešto
drugo.
- Ma, nema potrebe - povukla ga je nazad na krevet. - Ostavi...
Meni će i šampanjac poslužiti svrsi.
- Svrsi?
- Moram malo da popijem - ponovo se naslonila na njega, i
duboko uzdahnula. - Kad me uhvati, možda će mi biti lakše da ti
nešto kažem, Markose.
- Nešto neprijatno? - trgao se.
64
- Hm... Ne znam. Kako se uzme. U svakom slučaju, nešto

neočekivano.
- Viana... - naterao ju je da ga pogleda. - Ti odlaziš, zar ne? Ne
možeš više da izdržiš ovde, i odlaziš, to si htela da mi kažeš?
Molim te, nemoj da oklevaš, to je za mene samo mučenje. Ako si
odlučila da odeš, reci mi to odmah!
- Ne. Ne želim da odem. Ponekad požehm... - zamišljeno se
osmehnula. - Da je moj stric imao još ekscentričnije i luđe ideje, i
da mi je postavio uslov da... Ostanem ovde duže. Možda zauvek.
- Zauvek? Ovde? Ti? Ti to ne bi mogla.
- A ako bih mogla? Da li bi me primio?
- Nikada te ne bih pustio da se vratiš u Madrid, da sam ja taj
koji bira. Volim te, Viana.
- I ja tebe volim, dragi. Želim da mi veruješ. Srećna sam ovde,
i ostaću sa tobom - približila mu je usne. - Naravno, ako ti... Ako
me primaš.
U njegovim očima, neverica se mešala sa srećom.
- Samo ostani... Obećavam ti da će ti svi rođendani biti ovakvi
- rekao je.
KRAJ
65

Zara Alvarez - Neprolazni Zanos

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Zara Alvarez - Neprolazni Zanos

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Sanjalica & Bela Dona

Ljubavni vikend roman

- Nažalost, mislim da ću stići tek posle ručka. Moram u

kada je meni saopštavao te vesti... Tvoj deda je u mladosti služio u

još uvek je imao dovoljno vremena da Ferniju ispriča čitavu priču,

poznaje ovaj deo Andaluzije niti se trudila da sazna gde tačno

I to ozbiljnih problema. Biće pravo čudo ako ta devojka

- Ta mala je problematična, zar ne? - upitao je advokata Silvu.

trideset devet, još uvek si mlad čovek, a veći si namćor i zakeralo

- Trebalo bi da bude ćorava, pa da na mene baci oko -

- Apsolutno si u pravu, događa se da bolesna osoba umre pre

životnom stilu koji si upražnjavala u Madridu, neće biti dobro. Ja

- I nećeš žaliti za nasledstvom, ako ne ispuniš uslove?

njemu, i Markos nije odoleo. - Ti sama najbolje znaš ima li u tvojoj

Zaista se prerano oženio. I mora da je veoma frustriran zbog toga.

- Jedva si dočekao da me podsetiš na taj deo u testamentu... -

Mirabela Mendez rodila se u kući Ljorenteovih, i čitav život

čitavog dana provedenog na plantaži bio gladan kao vuk. -

Markos, koji je sa više strana bio prozivan, ćutao je, potpuno

Jedan trenutak, Viana je neodlučno zastala na vratima velike,

spontano. A sada, u prisustvu svoje žene, zauzeo je svetačko

Za razliku od njegove srdačne dobrodošlice, plavuša nije

tradicionalno jelo u Estremaduri, gde se inače jače jede nego u

- Misliš, jesam li uopšte mogla da zaspim, budući da sam

Bila je sigurna da je Ferni poslednja osoba u ovoj kući koja

njih pristižu razne vrste pomorandži, jedne za drugom, Valansija,

- Misliš, za proizvodnju sokova? Hm, pa to zvuči fantastično!

- Gospođica Bealdi ne bi trebalo da bude tvoja briga, ja ću je

vremena treba da provede pod njegovim krovom, nije smela da

zaveštao u testamentu... - zaslepljena od besa i nekog

- Verovatno sam daleko od idealnog, ali nemojte o meni imati

- Nije valjda? - pogledao ju je ispod oka, ponovo spreman da

kad se moj boravak ovde završi, da vam uzvratim gostoprimstvo.

Ona samo odmahnu glavom. Iz trenutka u trenutak osećala

vam je valjda jasno da je takva hrana neophodna svakome ko se

Zaspala je tog popodneva čim je spustila glavu na jastuk, a

uspavljuju. Kad je napipala svoj telefon koji joj je stajao na

- Nemam nikakve bolove ali mislim da su mi vaše pilule

nije znao sme li da se osloni na tog starog doktora. Svakako da je

Mimi je otišla, savetujući joj da do kraja dana ne ustaje iz

uzdah. Sme li se usuditi da se okupa, bar na kratko?

njegova ljubavnica, Viana je i dalje bila sigurna u tu svoju

- Ma, prestanite već jednom da njuškate po stvarima te

zaključio bi da je to fenomenalna stvar, pa bi treći put i on

- Pa... Ispada da sam ja višestruki krivac, koji je najpre

procedi zlovoljno Markos kome je, očigledno, bilo užasno teško

- Ne mislim da si loša, Viana - činilo se da njegovo žaljenje iz

pripisala svom opštem emotivnom uzbuđenju. Možda oni lekovi,

Oh, ovako je bilo već mnogo bolje! Bilo je lakše nalaziti se

i ona nije mogla da bude opuštena i indiferentna. Naročito ne

gledam sa nipodaštavanjem... Onda i ja tebi dugujem izvinjenje, a

i Rokom, parom zlatnih retrivera, ili kao najljući protivnici igrali

Iako narednih dana i dalje nije viđala Markosa osim za

pomisao da to onda znači da Markos svojoj plavokosoj prijateljici

priguši uzdah u grudima. Čime li je ta Alba zaslužila da joj bude

- Ja nisam ništa od toga što si izredao - rekla je. - Ne volim da

- Markose, ovo ipak nije u redu! - prenula se, shvativši da ono

- Ni to ništa ne menja. Vas dvoje ste još uvek u vezi, i

- Znači, takvog nije bilo? Nije ga bilo, u onolikom Madridu? Za

u očima. Samo, ja vidim mnogo više. Vidim... - jednu ruku je nežno

Otkrivala je svakim centimetrom svoje kože kako njegove

- Ššš... - naredila mu je da ćuti, i svoje usne zaposli na mnogo

žurke? Ili bi ti na žurci bilo bolje? Da li je vođenje ljubavi isto tako