Edvina Foks

Zvuci muzike odjekivali su kroz noć dok je Melisa išla širokim

bulevarom okružena igračima i veselim stanovnicima Memfisa. Grad je
uvek tako živ i bučan u to doba godine, u doba maskenbala i karnevala i
mada je provela u tom gradu dvadeset i tri godine, morala je da prizna
da se nije navikla još uvek na tu gužvu i galamu.
Bila je pozvana na jedan privatni Prijem kod svojih prijatelja i
maskira se u odeću Svete Bernadete. Ali ko zna da li će uspeti da se
probije kroz tu gužvu, pomislila je dok je gomila nosila u sasvim
drugom pravcu.
- Molim vas, pustite me da prođem. - govorila je neprekidno,
pokušavajući da izađe iz gomile ali, bilo je sve uzalud.
- Da li želite da pođete u tom pravcu? - upitao je jedan simpatični
mladić, pokazujući na sasvim drugu stranu.
- Molim vas... moram da se izvučem iz ove gužve... - rekla je
zbunjeno.
U tom trenutku tri momka napravili su kordon oko nje i za
nekoliko trenutaka oni su bili već u jednoj sporednoj ulici. Momci su se
smeškali, skinuli svoje nojevim perjem ukrašene šešire i naklonili se.
- Tri trubadura stoje vam na raspolaganju - rekli su svi u glas.
- Bili ste veoma ljubazni, draga gospodo - Melisa je uzvratila
osmeh.
- Kuda želite da idete?
Melisa je pokazala prema bolnici.
- Dozvolite da vas pratimo. Melisa nije bila sigurna da može da ima
poverenje u ta tri mladića.
Ali, pošto je želela prvo da poseti svoju drugaricu Dafne, u bolnici,
znala je da će se nasmejati kada vidi u čijem je društvu stigla. A Dafne
se nije smejala već nekoliko nedelja.
Mladići su je poveli veselo, ali, već nakon nekoliko koraka Melisa je
primetila da idu u pogrešnom pravcu.
- Nismo krenuli dobrim putem - uzviknula je dok je bučna muzika
odjekivala svuda oko njih.
- Idemo prečicom - odgovorio je jedan mladić i nasmejao se glasno.
 Bilo joj je jasno da su se mladići šalili na njen račun i da joj neće
pomoći da stigne do bolnice. Odlučila je da se odvoji od njih i kada joj se
ukazala prilika, potrčala je preko ulice i nakon nekoliko blokova zastala
je da bi se odmorila. Srce joj je kucalo uznemireno i disala je s naporom.
- Da li ste povređeni?
Melisa je podigla glavu. Tople, smeđe oči posmatrale su je
ispitivački. Njeno srce prestalo je da kuca za trenutak. Ispred nje stajao
je najšarmantniji i najprivlačniji čovek koga je videla u svom životu.
Njegove ruke dotakle su njena ramena.
- Ne osećate se dobro? - njegov dubok i mek glas bio je kao
najnežnija i najlepša muzika za njene uši. Nije mogla da mu odgovori i
odmahnula je glavom.
- Šta vam se dogodilo? Bledi ste! - primetio je posmatrajući je sve
vreme ispitivački.
- Ništa... Umorila sam se probijajući se kroz gužvu.
Uspela je konačno da odgovori mada je osetila još uvek da joj srce
kuca luđačkom snagom.
Njegove ruke bile su još uvek na njenim ramenima. - Da li ste vi
bolničarka? - raspitivao se nežno.
Melisa je uspela konačno da se nasmeši. - Zar ne vidite da sam
Sveta Bernadeta?
Tada je neznanac dotakao nežno za obraze. - Da li smo se već sreli?
- Ne - odgovorila je Melisa odmah, mada je htela da mu kaže da ga
je videla već u svojim snovima. Sanjala je, maštala je o svom princu i
izgledao je baš kao taj čovek koji stoji ispred nje, tako blizu a ipak tako
nestvarno.
Da mu je rekla da ga je već videla u svojoj mašti, on bi joj se smejao.
Naravno, ko se ne bi nasmejao.
Njegove oči posmatrale su je ispitivački kao da žele da zapamte
svaku crtu njenog lica, tražeći nešto neodređeno i tajanstveno.
- Vaše lice... - prošaptao je. - Podsećate me na neki portret, na
nekoga koga sam već jednom sreo.
- Niko nije napravio moj portret - prošaptala je Melisa zanesena i
opčinjena iznenadnom i neočekivanom situacijom. U jednom trenutku
učinilo joj se da sanja. Ali, udaljeni zvuci saksofona podsećali su je gde
se nalazi i da je sve to stvarnost što se događa oko nje.
 U tom trenutku tri trubadura prošli su pored njih šaleći se i
dozivajući je.
- Da li ste pobegli od njih? - pitao je nepoznati čovek, gledajući za
mladićima koji su već otišli.
- Da.
- Znači ja sam vas spasao? Ona je klimnula glavom.
- Svaki heroj zaslužuje nagradu. Melisa ga je pogledala pravo u oči.
- Šta ste želeli time da kažete? - njen glas je bio nesiguran.
- Ovo - odgovorio je nepoznati čovek, nagnuo se prema njoj i
poljubio je nežno.
Njegove tople usne bile su meke i nežne, a u isto vreme požudne i
duboke kao što je najdublje more.
U svojoj podsvesti Melisa je znala da bi trebalo da ga odgurne, da
se odmakne od njega, ali, u tom trenutku osećanja su nadvladala njen
razum i zaneseno ponela je u svet mašte i snova.
Nije znala koliko je dugo bila u njegovom zagrljaju, koliko dugo je
uživala u najlepšem poljupcu u svom životu, ali, u jednom trenutku
veseli, karnevalski talas prošao je pored njih i poneo ih sa sobom.
Izvesno vreme oni su se držali za ruke, ali, kako je talas postajao
sve veći i bučniji, oni su se razdvojili i izgubili se.
Melisa je videla izvesno vreme svog princa iz bajke kako pokušava
da dođe do nje, kako pruža ruke prema njoj. Ali, uskoro je nestalo
njegovo lice i svi njeni pokušaji da ga pronađe ponovo su bili uzaludni.
- Oči ti ponovo sijaju nekim čudnim sjajem - nasmešila se Dafne
Oldam dok je posmatrala nežno svoju prijateljicu, koja joj je došla u
posetu.
Melisa se nasmešila, ali, bio je to gorak osmeh i usne joj zadrhtaše
neznatno. - Učinilo ti se samo - odgovorila je.
Dafne se namrštila malo, ali nije odgovorila ništa. Međutim, po
njenom pogledu mogla je da vidi da joj ne veruje ni najmanje.
Kada bi Melisa bila iskrena prema sebi, prepoznala bi tračak istine
u rečima svoje prijateljice. Svaka poseta bolnici podsetila bi je na jedan
susret koji nije mogla da zaboravi. Prošlo je već nekoliko meseci, Dafne
treba da izađe uskoro iz bolnice, a bolno sećanje na čoveka koga je srela
slučajno, uzriemiravalo ju je sve više.
 Često je odlazila u taj kraj grada, obilazila ulice i parkove,
posmatrala ljude, tražeći njegovo lice. Ali, nije ga videla ni jednom. U
nekim trenucima činilo joj se da je sanjala, iako su njene usne mogle da
osećaju još i sada njegov topao dah, njegov nežan poljubac. - Nije nikom
govorila o tom susretu. Želela je nekoliko puta da se poveri svojoj
prijateljici Dafne, ali, nije mogla da pronađe odgovarajuće reči kojima bi
mogla da opiše tu situaciju.
Nije mogla da shvati kako je ta slučajna epizoda ostavila tako
snažan utisak na nju. Lik tog nepoznatog čoveka proganjao je već
mesecima. Možda u životu svake žene postoji neki čovek koji ispunjava
njenu maštu, njene snove.
- Uskoro će Nova godina - prekinula je Dafne njene misli. - Čini mi
se da će me pustiti da izađem iz bolnice već sutra.
Melisa se trgla. - Divno! - odgovorila je. - A kako je godina brzo
prošla!
- Zašto plačeš?- upitala je Melisa svoju prijateljicu kada je stigla
kući, u dvosoban apartman koji je delila s njom.
Dafne je odmahnula glavom. - Ne plačem. Nešto mi je upalo u oko.
- A zašto ti je nos crven?
- Možda sam se prehladila - odgovorila je Dafne i krenula ka svojoj
sobi.
Melisa je bila sigurna da se prepirala ponovo s Alanom. Moraće da
razgovara sa svojim bratom, pomislila je. U poslednje vreme postaje
nepodnošljiv i zadirkuje Dafne sve vreme. Zamera joj što potiče iz
bogate porodice i što kupuje skupu garderobu. Moraće da povede o
tome više računa, zaključila je i obratila se svojoj prijateljici koja je
stajala oklevajući na pragu svoje sobe.
- Da li bi htela da pojedeš nešto? - upitala je.
- Nisam gladna. Osim toga, želela bih da odem da posetim svoje
roditelje.
Melisa se nasmešila. - Znači, ideš na večeru? Ne zaboravi da
doneseš kolače.
Dafne se okrenula ka njoj i morala je da se nasmeje. - Naravno, kao
i uvek.
Kada je Dafne otišla, Melisa je pripremila nekoliko sendviča i sela u
svoju omiljenu fotelju. Uključila je televizor i u tom trenutku neko je
zazvonio na ulaznim vratima.
 Melisa je ustala i otvorila vrata. Bio je to njen brat Alan.
- Izvoli, uđi - pozvala ga je.
- Pretpostavljam da nema više šta da se jede - rekao je i pogledao
njene sendviče.
- Pa, nisi u restoranu, zar ne?
- Znam. Gde je bogata naslednica?
- Misliš na Dafne?
Alan je klimnuo glavom. - Naravno.
Melisa nije volela Alanove zajedljive primedbe na račun njene
prijateljice, ali, osetila je da nije vreme da o tome razgovara sa svojim
bratom.
- Otišla je kod svojih roditelja na večeru - odgovorila je.
Alan je napravio čudnu grimasu.
- Zaboga, Alane! Zar moraš da je zadirkuješ sve vreme? - uzviknula
je Melisa ljutito. - Znaš da je ona veoma osetljiva i da pati posle svake
vaše prepirke.
Alan je slegao ramenima. - Ja se samo šalim - odgovorio je. - Dafne
to zna.
- Nisam sigurna u to. Plakala je i večeras i znam veoma dobro da je
to zbog tvojih glupih šala.
Alan se nagnuo prema njoj. - Zar je Dafne plakala? Pa, ja sam se
samo šalio.
Tada je Alan seo na sofu, uzeo neki časopis i prelistavao ga.
Njegovo lice bilo je ozbiljno, čak i namršteno.
- Jedan dečak mi je umro na rukama - rekao je i uzdahnuo duboko i
s tugom. - Njegovo stanje bilo je kritično već nekoliko dana, ali duboko
u sebi verovao sam da će se izvući. Nisam mogao da učinim ništa.
Medicina je bila bespomoćna u tom slučaju. Zaboga! Šta sam mogao da
uradim?!
Melisa je znala da Alan ne očekuje nikakav odgovor, niti reči utehe.
U takvim situacijama bilo je dovoljno da ga sluša i da dozvoli da svoje
veliko očajanje i tugu podeli s njom. Njen brat bio je mlad doktor, ali,
završio je specijalizaciju i postao veoma poznat pedijatar. Međutim,
smrt svakog deteta odnosila je deo njega, deo njegovih osećanja. Možda
nije trebalo da specijalizira pedijatriju, razmišljala je Melisa dok je
posmatrala njegovo tužno lice.
 Alan je prešao nervozno rukama po kosi i podigao glavu. - Sutra
radim ceo dan - rekao joj je. - Reci mami da ću stići na ručak kasnije.
- Da li želiš da pojedeš nešto? - ponudila ga je Melisa.
Njen brat je pogledao na sat i odmahnuo glavom. - Nemam
vremena - odgovorio je. - Treba već da pođem.
Zašto je došao, pitala se Melisa kada je Alan otišao. U poslednje
vreme dolazio je če u njihov apartman mada je njegov stan bio na
drugom kraju grada. Možda Alana i njenu drugaricu vezuje neko
osećanje mada se prepiru sve vreme kada su zajedno. Osećala je
instinktivno da se između njih dvoje nešto događa, mada nije bila
sigurna šta je to u pitanju.
- Melisa - pozvala je njena majka iz kuhinje. - Da li bi želela da mi
pomogneš?
- Naravno, mama - odgovorila je Melisa i požurila da pomogne
majci oko ručka.
Nakon izvesnog vremena stigao je i Alan crven u licu i zadihan.
- Nadam se da nisam zakasnio - rekao je kada je ušao u kuhinju,
- Stigao si u pravi čas - odgovorila je Melisa. - Pomozi mami oko
ručka dok ja postavim sto.
- Ne, draga moja sestrice. Ja ću postaviti sto, a tebi je mesto u
kuhinji.
Kada je Alan izašao iz kuhinje, njena majka okrenula se prema njoj.
- Melisa, da li se osećaš dobro u poslednje vreme? - upitala je
zabrinutim tonom.
Ona se iznenadila. - Zašto? Osećam se izvanredno.
Kora Hačer je podigla značajno svoje obrve. - Izgledaš mi ipak
čudno - rekla je nakon nekoliko trenutaka razmišljanja. - Tako je
izgledala tvoja tetka Lora pre nego što se udala. Reci mi, Melisa, da li si
zaljubljena?
Ona je oklevala nekoliko trenutaka, razmišljajući kako da objasni
svojoj majci da razmišlja sve vreme o čoveku koga uopšte ne poznaje i
koga je srela samo jednom. Ne, srela ga je ona više puta, ona ga sreće
skoro svaki dan, ali, samo u njenim mislima, u snovima i danju i noću.
- Ne, nisam zaljubljena - odgovorila je konačno i trudila se da njena
majka ne primeti zbunjenost na njenom licu.
 - Da li je on oženjen? - raspitivala se Kora Hačer i tada odmahnula
glavom. - Ako je tako, raskini tu vezu što pre. Nadam se da razumeš šta
želim da ti kažem?
- Da - prošaputala je ona jedva čujnim glasom, izbegavajući majčin
pogled. Jer, po svemu sudeći, njen čovek iz snova je sigurno oženjen.
Sutradan je Alan došao u njenu kancelariju. Melisa je bila
iznenađena, jer njen brat nije dolazio često u putničku agenciju gde je
ona radila. Jednostavno, nije voleo veliku gužvu koja je bila oko njenog
stola, s obzirom da je radila na rezervacijama godišnjih odmora i
inostranih putovanja. Njen posao bio je dinamičan, a često i zamoran.
Bilo je već pred kraj radnog vremena i ona je pretpostavljala da je
njen brat došao po nju s obzirom da je njen apartman bio dosta udaljen
od radnog mesta.
- Zdravo! - pozdravila ga je veselo.
- Drago mi je što si došao po mene. Alanove usne razvukle su se u
osmeh, ali, uozbiljio se brzo. - Hajde, pođimo - rekao je umornim
glasom.
- Možda bi mogla da nam pripremiš nešto za jelo. Nisam jeo od
juče.
- Ni ja - priznala je Melisa i spremila brzo svoje stvari sa stola.
Kada su ušli u apartman ona je požurila u kuhinju i otvorila
frižider.
- Dafne se verila.
Melisa je zastala za trenutak i tada odmahnula glavom. - Molim?
Zar mi to tek sada kažeš? - rekla je i vratila se brzo u dnevnu sobu. Njen
brat je stajao pored prozora i gledao zamišljeno visoke topole ispred
kuće.
- Ja... ne verujem... - prošaptalaje Melisa s nevericom.
- Istina je - potvrdio je Alan. - Čuo sam iz pouzdanih izvora.
- S kim se verila?
- S nekim svojim daljim rođakom, bogatašem - nastavio je Alan
istim tonom. - Dobila je prsten s dijamantom velikim kao fudbalska
lopta. Mora da joj je teško da radi s tom rukom.
- Ne budi zajedljiv - opomenula ga je sestra i tada odmahnula
ponovo glavom - Ne mogu da verujem. Dafne mi nije rekla ništa. Čak mi
nije rekla ni da je zaljubljena. Ne, to je nemoguće!
 - Šta je nemoguće?! - uzviknula je Dafne veselo i ušla u stan u tom
trenutku.
Melisa je pogledala ispitivački, ali, nije odgovorila ništa. Posmatrala
je netremice, očekujući svakoga trenutka da čuje novost.
- Šta kažete da svi odemo negde na večeru - predložila je Dafne.
- Ja moram da idem - odgovorio je Alan namrgođeno i pošao ka
vratima.
- Čekaj - zaustavila ga je Dafne.
- Želela bih da vas upoznam sa svojim verenikom. Melisa, Alane...
ovo je moj verenik, Sedrik Oldam.
Melisa je pogledala iznenađeno svog brata a zatim čoveka koji je u
tom trenutku ušao u dnevnu sobu. Njeno srce prestalo je da kuca u tom
času. Ispred nje stajao je baš onaj čovek iz njenih snova.
Trudila se svim snagama da niko ne primeti njenu zbunjenost, a
posebno taj nepoznati čovek koji je drugi put ušao u njen život.
Naravno, on se više i ne seća trenutne zanesenosti za vreme karnevala i
male epizode iz svog bogatog života.
- Čestitam vam - rekla je konačno kada je uspela da se sabere od
iznenadnog šoka. - To je veliko iznenađenje za mene.
Dafne je zagrlila svoju drugaricu i poljubila je nežno. - Moram da
priznam da je bilo veliko iznenađenje i za nas - nasmešila joj se. - Sed i
ja želeli bismo da i vi pođete večeras sa nama.
- Ne - odgovorili su Melisa i Alan istovremeno.
- Umorna sam - dodala je Melisa.
- Imam još posla u bolnici - pravdao se Alan.
Tada im se Sedrik obratio prvi put. - Ali, mi insistiramo da pođete i
vi na večeru.
Brat i sestra pogledali su se značajno.
- Pa... možda nekom dragom prilikom - pokušao je Alan da izbegne
neprijatnu situaciju.
- Vi ste brat i sestra, zar ne? - Sedrikov glas je bio čudan, čak i
arogantan.
- Kako znate? - Alan je upitao istim tonom. Neprijatna i zategnuta
atmosfera vladala je u sobi.
- Pa, to se vidi - nasmešila se Dafne. - Toliko ličite jedno na drugo
da niko ne bi mogao da kaže da niste brat i sestra.
 - A to bih mogao i ja da kažem - dodao je Alan zajedljivim tonom. -
Vi ste u nekoj rodbinskoj vezi, zar ne? Zar je dozvoljen brak između
rođaka?
- Mi smo dalji rođaci - objasnila je Dafne odmah i pogledala nežno
svog verenika. Melisa je osetila da joj je srce zakucalo snažnije.
Ljubomora? Da li je to osećanje ljubomore, pitala se dok je uzaludno
pokušavala da smiri svoje uznemireno srce.
- Hajde, pođimo kod Maksa - predložila je Dafne i pogledala ponovo
svog verenika. - Kada si rekao da ćemo biti tamo, dragi?
- Zar mislite da idete u taj ekskluzivni restoran?! - iznenadila se
Melisa. - Tada morate da imate rezervaciju nekoliko dana unapred.
- Sedrik je Maksov prijatelj - nasmešila se Dafne ponovo.
- Trebalo je da znam - prošaputao je Alan jedva čujnim glasom.
Melisa je zatvorila oči za trenutak. To osećanje ljubomore bilo je
toliko snažno da je jedva uspevala da se savlada da ne zaplače gorko.
Ali, ona nema pravo da se oseća tako. Taj čovek... Sedrik Oldam je čovek
iz njene mašte, nestvaran, nerealan. Trenutak zanesenosti za vreme
karnevala trebalo je da bude zaboravljen već odavno. Dafne je njena
prijateljica, njena najbolja prijateljica sa kojom deli zajednički stan više
od tri godine. Ona zaslužuje da bude srećna. Tada je podigla odlučno
glavu i nasmešila se svojoj prijateljici. - Alanu i meni biće drago da
delimo večeras vašu sreću.
- Naravno - dodao je Alan neveselo i pogledao značajno svoju
sestru. Nije želela da se raspravlja s njom i morao je da pristane na
zajednički izlazak.
- Hajde, idemo da se osvežimo - predložila je Dafne i uhvatila
Melisu za ruku.
- I? Šta misliš o njemu? - upitala je Dafne tiho kada su ušle u
kupatilo. - Zar nije fantastičan? Mislim da sam najsrećnija devojka na
svetu. Naravno, nećemo se venčati odmah. Mislim da ćemo čekati
mesec dana, ili možda i dva. Divan je Sedrik, zar ne?
Melisa je uspela da joj uzvrati osmeh. - Da, divan je - složila se i ni
sama nije znala kako je uspela da izgovori te reči.
Dafne je pogledala značajno svoju prijateljicu. - Melisa? Da li se
osećaš dobro? Čini mi se da ćeš zaplakati svakoga trenutka.
 Ona je klimnula glavom. - Možda - složila se i usiljen osmeh zaigra
na njenim lepim usnama. - Ne dešava se svaki dan da izgubim svoju
najbolju prijateljicu.
- Ali, ti me nećeš izgubiti. - Melisa je dotakla hladne pločice u
kupatilu. - Ali... vi ćete se venčati, zar ne?
- Da, ali, rekla sam ti da se nećemo venčati odmah. Nismo odredili
tačan datum.
Melisa se pogledala u ogledalu. Primetila je da su joj obrazi veoma
bledi i našminkala se. Ali, ni šminka nije uspela da sakrije tužan pogled
njena dva plava oka.
- Da li si spremna? - upitala je Dafne. - Umirem od gladi.
Melisa je uspela da joj se nasmeši i pošla je za svojom prijateljicom,
pitajući se kako će provesti veče.
Kada su stigli u restoran, Maks, vlasnik tog ekskluzivnog objekta,
pozdravio ih je i odveo do rezervisanog stola.
Kada su poručili večeru, ostali su sami i nema tišina nadvila se nad
njihov sto. Nisu ličili uopšte na ljude koji proslavljaju neki veseli
događaj. Dafne je pokušala nekoliko puta da započne razgovor, ali, svi
pokušaji su bili bezuspešni.
Melisa je posmatrala krišom svog čoveka iz snova. Zapamtila je
svaku njegovu crtu lica, svaki njegov pokret i dubok i nežan pogled
njegovih bademastih očiju. Njegov glas bio je topao i mek i kao da je
milovao kada je govorio.
Posle večere, Dafne je insistirala da se prošetaju kroz južni Memfis
i da slušaju izvornu muziku, koja može da se čuje samo u tom delu
grada.
Nakon sat vremena oni su se vratili u apartman.
- Skuvaću kafu - predložila je Dafne i krenula u kuhinju.
- Sutra me očekuje naporan dan - rekao je Alan zlovoljno. - Moram
da se vratim kući, jer je već kasno.
- Hajde, Alane - pozvala ga je Dafne ljubazno. - Kafa će biti brzo
gotova.
Alan se namrštio, ali, nije mogao da je odbije. - Pa, dobro ako toliko
insistiraš.
 - Ne proslavljam svaki dan svoju veridbu - nasmejala se Dafne
veselo. - I da li si primetio, Alane, da se večeras nismo prepirali? To je
veoma čudno, zar ne?
Alan je uspeo da joj se nasmeši.
- Da, čudno je - složio se i seo u fotelju.
Pili su kafu u nemoj tišini. Tada je Sedrik pogledao Melisu.
- Da li vas dve radite zajedno? - upitao je dok su njegove oči
počivale radoznalo na njenom licu.
To je bilo prvo direktno pitanje koje joj je uputio tokom večeri i
ona se zbunila u potpunosti.
- Ja? - prošaptala je jedva čujnim glasom, misleći da neće moći ni to
da kaže.
Sedrik je klimnuo glavom. - Da. Da li vas dve radite u bolnici
Dalburg?
- Ne, ja radim u jednoj putničkoj agenciji - uspela je da mu
odgovori.
- I veoma je aktivan član jedne dobrovoljne organizacije koja radi
na očuvanju i održavanju prirodnog bogatstva naše okoline - dodala je
Dafne ponosno.
- Zaista? - Sedrik joj se nasmešio ljubazno dok je Melisa osetila
kako joj srce kuca brže. - Mislio sam da je organizacija „Gloub“ samo za
stare usamljene dame.
- Ne, nije - rekla je Melisa i prinela šoljicu svojim usnama koje su
zadrhtale blago.
- Jedno vreme ona je želela da postane biolog - rekla je Dafne.
- I šta vas je sprečilo u tome?
- Ja - odgovorio je Alan. - Naši roditelji nisu mogli da nas školuju
zajedno. Ja sam već bio na studijama i Melisa se povukla u moju korist.
- Nije baš tako - ispravila ga je sestra. - Da sam toliko želela mogla
sam da nastavim studije kasnije. Ko zna, možda ću se vratiti svojim
studijama jednog dana.
Tada je Alan pogledao na svoj sat.
- Veče je bilo... - zbunio se malo tražeći odgovorajuće reči - veoma
interesantno. Drago mi je što smo se upoznali i želim vam... mnogo
sreće.
 Melisa je izašla sa svojim bratom i obećala da će ga pozvati
sledećeg dana.
- Ne znam na kom ću odeljenju biti - odgovorio je Alan umornim
tonom.
- Biće bolje da te ja pozovem kada završim jutarnju vizitu.
Melisa je klimnula glavom, poljubila ga u obraz i gledala za njim sve
dok njegov stari „linkoln“ nije izašao iz njene ulice.
Kada se vratila u dnevnu sobu, Dafne i Sedrik su razgovarali veselo.
Melisa je sela na svoje mesto. - Vi se poznajete dugo, zar ne?
- Sedrik i ja se poznajemo od detinjstva - nasmešila se Dafne.
- Ali, nismo se videli dugo - dodao je Sedrik i stavio šoljicu na sto. -
Mislim da je vreme da pođem i ja.
Dafne je ustala, uhvatila svog verenika ispod ruke i krenula s njim
ka izlazu.
Kada su bili već na pragu Sedrik Oldam se okrenuo. Njegov pogled
bio je čudan, a i osmeh na usnama neobičan.
- Laku noć, gospođice Hačer - rekao je. - Nadam se da ćemo se
videti uskoro.
Njegove reči odjekivale su još dugo u njenim ušima sve dok prvi
jutarnji zraci nisu doneli tako očekivani san.
- Ali, moraš da pođeš s nama - insistirala je Dafne. - Znaš da bih se
osećala veoma neugodno bez tebe.
- Dafne... ne znam - odgovorila je Melisa neodlučno i ostavila
časopis koji je upravo prelistavala na sto.
- Osećam se neprijatno u prisustvu nepoznatih ljudi! - nastavila je
njena prijateljica. - Osećala bih se mnogo bolje i sigurnije s tobom. Ne
volim takve vrste zabave.
- Zašto ideš na zabavu?
- Sed je rekao da moramo da idemo. Sigurna sam da ni on ne uživa
u tome, ali, njegov ugled i položaj u društvu zahtevaju da prisustvuje
ponekad takvim zabavama.
Melisa je uzdahnula duboko.
- Jasno mi je da vas dvoje morate da idete, ali ja nisam pozvana na
tu zabavu.
- Sed je rekao da morate i ti i Alan poći s nama.
 Melisa je razmišljala. Volelaje zabave i da upoznaje nove ljude.
Sada joj se pruža izvanredna prilika da upozna ljude iz džet-seta i,
naravno, bilo bi besmisleno da odbije tako primamljiv poziv.
- U redu! - složila se konačno. - Ali, sumnjam da će Alan pristati da
pođe s nama. Znaš da on ne voli takve zabave i da...
- Alan je moja briga - prekinula je njena prijateljica i odmahnula
rukom.
- Mislim da ću uspeti da ga ubedim, samo mi ti obećaj da ćeš poći s
nama.
- Treba mi nova haljina - rekla je Melisa zamišljenim tonom i
razmišljala odmah o tome kako da uštedi novac da bi mogla da se
pojavi na takvoj zabavi u adekvatnoj haljini.
- Mogu da ti pozajmim neku haljinu - predložila je Dafne odmah.
Melisa se nasmejala glasno. – Niža si od mene oko deset santimetara.
I Dafne se nasmejala glasno. - Čula sam da su mini suknje ponovo u
modi.
Njihov smeh odjekivao je kroz sobu i davno se već nisu smejali
tako glasno i veselo.
- Ne mari - rekla je Melisa nakon izvesnog vremena. - Izaći ću u
grad još danas i kupicu materijal za haljinu.
Znaš da sam vešta i mogu da napravim izuzetan večernji model.
Dafne je pogledala iznenađeno. - Ali, da li ćeš imati vremena da je
sašiješ?
- Trudiću se da nađem vremena za to - nasmešila se Melisa i bila je
srećna u tom trenutku što je njena majka insistirala da nauči da šije.
Kora Hačer bila je izvanredna domaćica i trudila se da svoje znanje
prenese na kćerku. Još toga popodneva Melisa je izašla u grad. Pronašla
je brzo svetloplavu svilu u jednoj radnji blizu svog apartmana i požurila
je kući da počne sa poslom. Bila je veoma nestrpljiva da vidi kako će
uspeti da napravi koktel-haljinu. Imala je već iskustva u tome, ali nije
šila nikada tako skup materijal kao što je bila ta svetloplava svila.
Kada je stigla kući Dafne je već otišla. Ostavila je poruku na kojoj je
pisalo da se neće vratiti kući do večere.
Melisa je raširila materijal na kuhinjski sto i upravo htela da iskroji
model kada je neko zazvonio na vratima. U prvom trenutku pomislila je
da se deca iz susedstva šale s njom, jer to su često radila, ali, kada je
zvono zazvonilo ponovo ustala je i otišla da vidi ko je tako nestrpljiv.
 - Sedrik! - uzviknula je iznenađeno kada je otvorila vrata.
- Da li je Dafne kod kuće?
- Ne, nije ali, uđite - pozvala ga je Melisa, jer u tom trenutku nije
znala šta da radi.
Kada je Sedrik ušao u dnevnu sobu okrenuo se ka njoj i njihovi
pogledi su se sreli. Melisa je osetila kako joj srce kuca uznemireno kao
da je želelo da iskoči iz njenog tela. Bila je sigurna da se Sedrik setio tog
trenutka ko je ona. Osećala je to instinktivno, jer je u njegovom pogledu
pronašla onu nežnost i mekoću kao i one večeri kada su se sreli prvi
put.
Melisa je progovorila prva. - Ne znam gde je Dafne, ali, poručila je
da će se vratiti do večere. A ja... ja upravo radim u kuhinji.
Sedrik je pošao za njom. - Da li je Dafne spomenula zabavu?
Melisa je klimnula glavom.
- Doći ćete, zar ne?
Melisa se nasmešila. - Ako uspem da sašijem haljinu - rekla je i
pokazala na materijal koji je stajao na stolu. Mada je njen glas bio miran
i staložen, njena osećanja bila su uzburkana i uznemirena. Njen čovek iz
snova stajao je sasvim blizu nje. Trebalo je samo da ispruži ruku i da ga
dotakne. Koliko je sanjarila o tome! Koliko je želela da oseti ponovo
njegovu blizinu, da oseti njegove tople usne na svom obrazu.
- Izvolite, sedite - obratila mu se nakon nekoliko trenutaka
oklevanja. –Da li želite da vam skuvam kafu?
On je odmahnuo glavom. - Ne, hvala - odgovorio je i prešao prstima
po svetloplavoj svili. Njegov pogled bio je zamišljen kao da je udaljen
nekoliko hiljada milja.
- Zašto ne kupite haljinu? - upitao je -.
Blag osmeh zaigra na njenim usnama. Sigurno je njemu čudno to
što ona šije haljinu kad je on bogat i može da kupi sve što pože .
- Šijem sve haljine za sebe - odgovorila je jednostavno, jer nije
želela da raspravlja s njim o ekonomici.
- Da li ste sašili i tu bluzu? - upitao je, ispružio ruku ka njoj i
dotakao nežno njenu žutu bluzu.
Melisa je zadrhtala blago. Njegovi prsti ostavili su vreo trag na
njenoj ruei koju je slučajno dotakao i pitala se kako je moguće da jedan
čovek ostavlja tako snažan utisak na njene misli i na njeno telo.
 - Da, i to sam sašila sama - prošaputala je zbunjeno.
- Lepa je.
- Hvala - odgovorila je.
- Sledeće nedelje nameravam da priredim zabavu uoči Nove
godine. Biće mi drago ako dođete vi i vaš brat.
Njeno srce je kucalo već uznemireno. Naravno da je želela da vidi
gde Sedrik živi. - Ne znam da li će Alan moći da dođe - rekla je
bojažljivim tonom i postidela se svojih misli.
- Ali, vi ćete doći, zar ne?
- Biće mi drago - odgovorila je Melisa, jer je znala da nije mogla da
postupi drugačije.
Sedrik je klimnuo glavom. - Dobro! - rekao je i krenuo ka izlazu. -
Sada moram da idem.
- Reći ću Dafne da ste bili. Da li želite da vas pozove telefonom kada
se vrati?
- Ne, ona i ja videćemo se kasnije. Do viđenja, Melisa!
- Do viđenja, Sedriče! - prošaptala je jedva čujnim glasom. Kada je
zatvorila vrata za njim, naslonila se na njih i pokrila lice rukama. Ne bi
smela da osećato čudno uzbuđenje, to ludilo želje i čežnje. Sedrik
Oldam je verenik njene najbolje prijateljice. Njen čovek iz snova
pripada drugoj ženi. Zaboga! Kakva igra slučajnosti!
Melisa je sedela za šivaćom mašinom kada se Dafne vratila
nekoliko časova kasnije.
- Vratila sam se - rekla je veselim glasom i stavila tašnu na sto.
- Gde si bila?
- Da posetim jednu prijateljicu.
- Sedrik je bio tu - rekla je Melisa ne podigavši glavu.
- Zaista? - iznenadila se Dafne.
- Da li je rekao šta želi?
Ona je odmahnula glavom. - Ne, nije rekao, a nije ni ostavio poruku
- Melisa je odgovorila mirnim glasom, ali njeni prsti podrhtavali su
blago i morala je da prekine posao za trenutak.
- Dopada ti se Sedrik, zar ne?
 - Da - rekla je nonšalantno, a, osetila je da je njena prijateljica
posmatra zainteresovano. Pocrvenela je toga trenutka i pitala se da li je
to Dafne primetila.
- Drago mi je - rekla je Dafne nakon duge pauze. - Volela bih kada
biste vas dvoje...
Tada je prekinula naglo i dodala: - Ne mari...
Te reči odjekivale su u njenim ušima još dugo i nije znala šta je
želela time da kaže ali, morala je da prizna da se plašila da je pita i da se
plaši razgovora i dalje o njemu.
Sledećeg popodneva Melisa je bila ponovo sama. Dafne joj je
telefonirala da će se vratiti kasnije i da ne brine. Umesto ručka pojela je
dve jabuke i upravo htela da otvori šivaću mašinu kada je zvono na
vratima zazvonilo.
- Potpišite tu - rekao joj je dostavljač, pružajući parče hartije.
- Molim? - Melisa je bila iznenađena.
- Ja sam dostavljač - objasnio joj je čovek. - Doneo sam vam paket i
molim vas da potpišete dostavnicu.
- O, da - Melisa je klimnula glavom i pomislila da je Dafne poručila
nešto i da joj je zaboravila da kaže. Potpisala je dostavnicu, uzela paket i
otišla u sobu. Pogledala je luksuzno uvijenu kutiju. Mora da je Dafne
naručila neku haljinu iz butika „Helen Saks“.
Otišla je u sobu svoje prijateljice i stavila kutiju na krevet. Primetila
je tek tada da je adresa glasila na njeno ime.
Iznenadila se, uzela kutiju i proverila ponovo. Da, nije pogrešila. Na
kutiji je stajalo njeno ime ispisano srebrnim slovima.
Njen dah zastao je od iznenađenja kada je otkrila koje poslao paket.
Bio je to Sedrik Oldam. Otvorila je brzo poklopac.
U sjajnom celofanu stajala je jedna divna svetloplava, večernja
haljina. Melisa nije videla nikada tako lepu i elegantnu haljinu. Izvadila
je iz kutije i suze su zasjale u njenim očima. Haljina je bila fantastična.
Iznenada, srce joj se steglo od bola. Savila je pažljivo haljinu i
vratila je u kutiju. Šta misli Sedrik Oldam? Da neće biti dovoljno
reprezentativna ako šije sama haljinu? Sledeći svoj instinkt učinila je to
što je morala. Pronašla je broj telefona njegove kancelarije i raspitala se
o adresi. Tada je uzela kutiju i izašla na ulicu. Nije zastala sve dok nije
stigla ispred jedne visoke zgrade.
 Vrata na kojima je stajalo ime Sedrika Oldama bila su zatvorena, ali
to nije obeshrabrilo. Zakucala je na susedna vrata i obratila se
sekretarici.
- Želela bih da razgovaram sa gospodinom Oldamom.
Sedokosa gospođa podigla je glavu i nasmešila joj se. - Žao mi je,
ali, kancelarija je zatvorena.
Melisa je postala ljuta. - Nisam vas pitala za kancelariju, nego za
gospodina Oldama.
Njen glas bio je oštar i ljutit i vrata koja su spajala dve kancelarije
otvoriše se naglo.
- Da ima nekih problema, gospođo Bredel?
- Rekla sam da...
- Melisa! - uzviknuo je Sedrik iznenađeno, ali, ipak s nekom dozom
nežnosti. Tada je primetio kutiju u njenoj ruci. - Da li ima nekih
problema?
- Da, ima problema - odgovorila je Melisa i ušla bez poziva u
njegovu kancelariju.
- Da li ću vam biti potrebna i dalje? - upitala je gospođa Bredel
diskretno.
- Ne, hvala vam, gospođo Bredel. Videćemo se ujutru - odgovorio je
Sedrik i zatvorio vrata.
Kada su ostali sami Melisa se okrenula njemu i pogledala ga ljutito.
- Gospodine Oldame, mislim da biste morali da znate odmah na početku
da ja nisam Pepeljuga. Ne bih želela da...
- Da li to treba da znači da vam se haljina ne sviđa? - prekinuo je
Sedrik nežnim tonom.
Melisa je mislila da će zaplakati od gneva. Kako je taj čovek mogao
da ostane tako hladan i smiren dok se njeno telo treslo od uzbuđenja?
- Ako vam se ne dopada što ću doći na prijem u haljini koju sama
šijem, tada ne želim uopšte da prisustvujem bilo kakvom prijemu gde
ste i vi - rekla mu je u jednom dahu. On je posmatrao iznenađeno.
- Osim toga, nisam vaša siromašna rođaka - dodala je i tada
odahnula konačno.
- A zašto pomišljate na tako nešto?
 - Zato što to liči na tako nešto - odgovorila je i krenula ka vratima.
Tada se okrenula prema njemu i dodala ljutito: - Do viđenja, gospodine
Oldame.
Izašla je iz njegove kancelarije i zalupila vrata za sobom. Nije
zastala sve do svoje kuće. Išla je brzo i odlučno baš kao što je i došla.
Kada je stigla kući Dafne je dočekala veselo.
- Da li je haljina stigla? - upitala je. Zaboga! I Dafne zna za haljinu!
- Haljina?
Njena prijateljica klimnula je glavom. - Da, Sedrik i ja bili smo u
kupovini juče posle podne. Videli smo jednu haljinu i zaključili da bi ti
pristajala izvanredno.
- A zašto ste mislili da mi je potrebna haljina? - upitala je Melisa, jer
u tom trenutku nije znala šta da kaže.
Dafne joj se nasmešila. - Pa, zar ne nameravaš da šiješ haljinu za
zabavu? Sed je rekao da radiš mnogo i da ne bi trebalo da provodiš
svoje noći nad šivaćom mašinom.
Njene lepe, plave oči otvoriše se širom. Grlo joj se steglo i nije znala
šta da kaže.
- Sed je veoma pažljiv čovek - nastavila je Dafne. - Sada vidiš zašto
čovek mora da ga voli. Iznenađena sam što haljina još nije stigla. Sed je
naglasio posebno da želi da bude isporučena još danas.
- Haljina je stigla.
- Stigla je? - Dafne je postala uzbuđena i gledala je oko sebe. - Zašto
nisi rekla odmah da je haljina isporučena? Da li ti se dopada? Bićeš
fantastična u njoj!
Kada joj Melisa nije odgovorila, Dafne se namrštila.
- Zar nešto nije u redu? Izgledaš čudno. Čini mi se da ćeš zaplakati
svakog trenutka.
- I hoću - odgovorila je Melisa, zarila je lice u ruke i zaplakala
gorko.
Bilo joj je još teže, jer se Dafne nasmejala.
- Očekivala sam zahvalnost - rekla joj je kroz šalu. - A ne suze. Ti ne
places često.
- Ja... mislila sam da... - mucala je Melisa dok su se suze slivale niz
njene obraze. - Mislila sam da ne želite da dođem u haljini koju sama
šijem. Mislila sam... da...
 - Šta si mislila? - upitala je prijateljica i zagrlila je nežno.
- Nisam znala da si toliko luckasta.
- Nije to sve - nastavila je Melisa istim tonom. - Ja sam... vratila sam
haljinu Sedriku u kancelariju. Bila sam ljuta... i neprijatna...
Dafne je pogledala iznenađeno. - Melisa! Kako si mogla da uradiš
tako nešto?
Melisa je slegla ramenima. - Ne znam! - uzdahnula je duboko.
- Bila sam ubeđena da ti i Sedrik ne želite da dođem u haljini koju
sama šijem.
- Kako si mogla da pomisliš tako nešto? Osim toga, znaš da mi se
dopada sve što ti sama sašiješ.
- Znam - uzdahnula je Melisa tužno.
- Mogu da zamislim kako je Sedrik reagovao kada si mu vratila
haljinu. A šta ćeš sada da uradiš?
- Ne znam - odgovorila je Melisa zamišljenim glasom. - Mislim da ću
otići u svoju sobu svaki put kada dođe po tebe.
- A šta će biti sa zabavom? Ostalo je još samo dva dana.
- Ne mogu da idem sa vama, to je jasno, zar ne?
- Ali, moraš da dođeš, Melisa - insistirala je Dafne. - Alan je rekao da
će ići ako dođeš i ti. A potrebni ste mi oboje. Sve bi propalo ako ne
pođeš.
- Zar je Alan pristao da dođe? - Melisa nije mogla da veruje svojim
ušima. Znala je dobro da njen brat ne voli ljude iz džet-seta i da
izbegava svaki susret s njima.
- Da, pristao je! Ali, moram da priznam da nije bilo lako ubediti ga
da pođe.
- Mogu da zamislim.
- Melisa, molim te - nastavila je Dafne da je ubeđuje. - Tvoje
prisustvo bi mi mnogo značilo. Učini mi to i obećavam da te neću moliti
nikada više za bilo kakvu uslugu.
Dafne je bila ozbiljna. Bilo je očigledno da joj je mnogo stalo do tog
prijema, a ona nije mogla da shvati o čemu se radi. U slučaju da pođe na
tu zabavu, moraće da se izvini Sedriku, razmišljala je. A to će morati da
učini pre zabave. Zaboga! Trebalo je da sačeka Dafne, a ne da odlučuje
sama šta da uradi s tom prokletom haljinom.
 Morala je da pretpostavi da je i Dafne učestvovala u kupovini te
haljine.
- Pa? Da li si se predomislila? - upitala je Dafne ljubazno.
- Poći ću na zabavu, ali, prvo bih morala da razgovaram sa
Sedrikom. Želela bih da mu objasnim da je došlo do nesporazuma.
Dafne je odahnula s olakšanjem. - Hvala ti, ali, ne objašnjavaj mu
ništa. Izvini se samo što si bila gruba prema njemu - savetovala je njena
prijateljica.
Melisa je uklonila kosu sa čela i shvatila da je njena prijateljica u
pravu. Ne treba da mu objašnjava ništa. Dafne je u pravu i poznaje ga
mnogo bolje nego ona. Srce joj se steglo bolno i pri samoj pomisli na to.
- Otići ću u njegovu kancelariju sutra ujutru - rekla je zamišljenim
tonom.
- Neće ti biti žao - nasmešila joj se Dafne. - Neće ti biti žao uopšte.
Melisa nije mogla da spava te noći. Ujutru kada se pogledala u
ogledalu primetila je tamne kolutove oko očiju i tup i bezizražajan
pogled. Nije joj bilo lako da potisne svoj ponos i da se izvini čoveku
koga je toliko volela. Zaboga! Zašto razmišlja ponovo o tome?
- Srećno! - pozdravila je Dafne, kada je Melisa odlazila.
Naravno sreća joj je bila potrebna, razmišljala je sve vreme i činilo
joj se da se nije našla nikada u tako neprijatnoj situaciji kao sada.
Gospođa Bredel je sedela za svojim stolom kada je Melisa ušla u
kancelariju.
- Dobro jutro!
Gospođa Bredel je bila iskusna sekretarica i umela je da sakrije
iznenađenje zbog njenog ponovnog dolaska.
- Da li bih mogla da razgovaram sa gospodinom Oldamom za
trenutak?
- Da li imate zakazan sastanak?
- Ne - odgovorila je Melisa hladno.
- Gospodin Oldam neće biti u kancelariji pre podne.
- A da li će se vratiti?
- Rekao je da će doći posle podne - obavestila je gospođa Bredel.
- Da li bih mogla da zakažem sastanak s njim?
 - Žao mi je, ali, gospodin Oldam je zauzet tokom celog dana. Ima
već zakazane sastanke. Ali, ako želite mogu da mu prenesem vašu
poruku.
- Hvala vam - rekla je Melisa, uzela hartiju i napisala da bi volela da
razgovara s njim što pre. Tada je savila hartiju i pružila je gospođi
Bredel.
- Potrudiću se da poruka stigne do gospodina Oldama još danas -
rekla je uz blag osmeh.
Melisa nije sumnjala da će predati Sedriku poruku, ali, sumnjala je
da će se Sedrik javiti. Ako joj se ne javi, moraće da ode na zabavu i da se
suoči s njim tamo. A to bi joj bilo veoma, veoma neprijatno.
Sedrik Oldam se nije javljao tokom celog dana, a ni sledećeg. Bilo je
već kasno popodne kada je Alan stigao u njihov apartman.
- Izgledaš izvanredno - primetio je. I pogledao značajno svoju
sestru. - Čak bih mogao da kažem i fantastično.
Melisa mu se nasmešila. - Da li si iskren?
- Naravno. A dopada mi se i tvoja nova frizura - dodao je Alan.
Te večeri Melisa je podigla svoju bujnu kosu i zakačila je šnalama.
Učinilo joj se da tako izgleda dostojanstvenije i ozbiljnije.
- Kada će biti spremna naša bogata naslednica? - upitao je Alan i
pokazao na Dafninu sobu.
- Biće spremna svakoga trenutka.
Alan je dotakao svoju tamnu kravatu i namestio je. - Pitam se zašto
sam pristao na tu glupost.
Njegova sestra mu se nasmešila. - I ja se pitam?!
Alan je slegao ramenima. - Dafne je insistirala da pođem. Ne znam
zašto je toliko želela da pođemo i nas dvoje. Mislim da je zaslužila da
budemo pažljivi prema njoj, a posebno ja jer sam je toliko zadirkivao.
- Šta misliš o Oldamu?
Alan se zamislio malo. - Trudim se da ne razmišljam o njemu -
rekao je iskreno.
Toga trenutka vrata su se otvorila i Dafne im se pridružila.
Izgledala je zanosno u svojoj dugoj, crnoj haljini. Alan je posmatrao
zapanjeno.
- Dafne... - prošaptao je jedva čujnim glasom. - Izgledaš zanosno.
 Dafne je sijala od sreće. - Ne budite šokirani. Niste me videli nikada
u večernjoj haljini.
Melisa se pitala da li je Alan ikada pogledao njenu prijateljicu kao
što muškarac posmatra ženu.
U tom trenutku zvono se oglasilo na ulaznim vratima. Svi su
pogledali u tom pravcu. Melisa je osetila da je iznenada postala veoma
uznemirena. Dva dana je očekivala trenutak da se nađe sa Sedrikom, a
sada je poželela da pobegne što dalje od njega.
Dafne je pošla da otvori vrata dok je Alan pratio svaki njen pokret.
Bio je toliko iznenađen zbog njenog zanosnog izgleda da je posmatrao
sve vreme.
Sedrik Oldam je ušao u sobu. Melisa je primetila da se njegov
pogled zaustavio na njoj. Blag osmeh zaigra na njegovim usnama.
- Izgledate izuzetno lepo, gospođice Hačer - rekao je zvonkim,
nežnim glasom.
Melisa je zadrhtala blago. - Hvala - odgovorila je. - Trebalo je da
obučem drugu haljinu, ali, vraćena je greškom.
- Hajde da popijemo nešto pre odlaska - predložila je Dafne
pokušavajući da da veseli ton toj pomalo neprijatnoj situaciji.
Kada su popili čašu viskija, krenuli su na zabavu. Melisa je sedela
sa Alanom na zadnjem sedištu i naslonila je glavu na naslon. Alkohol joj
je pomogao da se opusti i nadala se da će uspeti da preživi zabavu u
društvu bogatih ljudi.
Alan je bio sve vreme pored nje i znala je da se oseća veoma
neprijatno dok su se upoznavali s ljudima koji nisu pripadali njihovom
krugu prijatelja. Alan je bio uvek povučeniji od nje i teže je sklapao
prijateljstva.
Posle zakuske ljudi su se grupisali i razgovarali veselo i bučno.
Melisa je išla iz jedne prostorije u drugu, posmatrajući veselo društvo i
primetila iznenada da je ostala sama. Mora da je Alan pronašao
konačno nekoga s kim može da razgovara, pomislila je i primetila
staklena vrata koja su vodila na terasu. U prostoriji je bilo zagušljivo i
ona je odlučila da izađe na svež vazduh.
Noć je bila svetla. Hiljade zvezda obasjavalo je tamu koja se pružala
svuda iznad nje. Naslonila se na ogradu balkona i posmatrala
zamišljeno svetlucavu igru zvezda.
 - Dobio sam poruku da želite da razgovarate sa mnom - njene misli
prekinuo je topao i nežan glas.
Melisa je osetila da joj je srce zakucalo u tom času. - Da - odgovorila
je, trudeći se da joj glas bude miran i sabran.
Sedrik je zastao pored nje. Ona je mogla da oseti zanosan miris
njegovog losiona i zadrhtala je još jače.
- Ja... - rekla je oklevajući. - Trebalo bi da vam se izvinim što sam
bila gruba i neprijatna pre dva dana. Nisam shvatila odmah o čemu se
radi. U stvari, trebalo je da vam zahvalim što ste bili tako pažljivi prema
meni.
Prošla je čitava večnost pre nego što je on odgovorio. - Da li si
očekivala da ću tražiti nagradu za svoju uslugu, Sveta Bernadeto?
Melisa se okrenula ka njemu i njene plave oči otvoriše se širom od
iznenađenja. - Vi... ti se sećaš?
Proveli su nekoliko nezaboravnih trenutaka pre mnogo meseci.
Ona je razmišljala o njemu sve vreme, ona je sanjala o njemu, čeznula
za njim, a sada on stoji tu pored nje i podseća je na te trenutke.
- Zar si mogla da pomisliš da sam zaboravio?
Melisa se okrenula naglo na drugu stranu. Zaboga! Šta se to
događa? Ona mora da pobegne, mora da ode što pre. Ne sme da dozvoli
da razmišljaju o trenucima koji su prošli već davno. Sedrik Oldam je
verenik njene prijateljice.
- Odlazio sam u bolnicu svaki dan - nastavio je Sedrik tihim,
zanosnim glasom. - Mislio sam da si bolničarka.
I ona ga je tražila mesecima, razmišljala je grčevito, pokušavajući
da zaboravi svoju očajničku potragu za čovekom iz njenih snova. On je
bio stranac za nju, ali, ipak tako blizak i drag.
- Uzela sam uniformu od Dafne te večeri - pokušala je da objasni
glasom koji je podrhtavao. Stajala je neodlučno nekoliko trenutaka i
tada rekla:
- Trebalo bi da se vratim. Možda me Alan traži.
- Melisa!
On je izgovorio njeno ime tako nežno da ona nije bila sigurna da li
je uopšte oslovio.
- Da?
 Melisa se nije okrenula ka njemu, ali, osetila je njegov užaren
pogled na svom telu.
- Ništa - rekao je nakon male pauze.
- Zabavljaj se lepo večeras. Nesigurnim koracima i potpuno
zbunjena ona se vratila u sobu. Sela je u ugao i posmatrala zvanice
odsutnim i zamišljenim pogledom. - Znači, uživaš dok gledaš kako se
bogataši zabavljaju? - ironičan glas njenog brata podsetio je na
stvarnost.
- Ko ne bi uživao na takvoj zabavi - rekla je i nasmešila se usiljeno.
Alan je seo pored nje. - Moram da ti priznam iskreno da ti ljudi nisu
tako loši - primetio je zamišljenim tonom.
- Očigledno je da ne znaju ko smo. Ona ga je pogledala ljutito. - A
zašto misliš da nas ne bi cenili i poštovali kada bi saznali da nismo
bogati kao oni?
Alan je odmahnuo glavom. - Dafne me je upoznala s nekim njenim
prijateljima i svi su bili simpatični i ljubazni prema meni.
- Verujem da ćeš uskoro igrati golf s njenim ocem - nasmešila se
Melisa.
- Sumnjam.
- Zašto si protiv Oldamovih? Dafne je izvanredan drug, zar ne?
- Dafne je izuzetak - dodao je Alan.
- Ali, upravo si mi priznao da si se upoznao, s divnim ljudima -
podsetila ga je sestra.
Alan je odmahnuo rukom. - Ali, to je bio kratak susret sa njima.
Melisa je ustala i pogledala svog brata. - Mislim da imaš velikih
problema, dragi brate.
Alan se namrštio. - Znam - odgovorio je, ustao je i on i otišao u
drugu prostoriju.
- Znači, tu si! - uzviknula je Dafne i prišla joj sa Sedrikom. - Tražimo
te svuda.
- Da li je vreme da pođemo? - upitala je Melisa, znajući da bi joj bilo
mnogo prijatnije da je kod kuće, sama u svojoj sobi.
- Ne... ne treba da idemo. Ali, hteli smo da budemo sigurni da si još
tu i da te nije ukrao neki zgodan mladić.
- Mene? - nasmejala se Melisa.
- Zašto da ne? - dodao je Sedrik. - Večeras izgledaš zanosno.
 - Zašto si pocrvenela, Melisa? - našalila se njena prijateljica. - Zaista
izgledaš zanosno.
U tom trenutku pridružio im se Alan i rekao nešto šapatom Dafne,
Sedrik je iskoristio priliku i nagnuo se prema Melisi.
- Samo Sveta Bernadeta bi mogla da izgleda zanosnije - rekao je
tiho.
Neko čudno uzbuđenje obuzelo je celo njeno telo, ali u isto vreme
pitala se kako je moguće da joj se obraća tako prisno u društvu svoje
verenice. Trenuci zanosa prošli su već davno i bilo bi najbolje za oboje
da ih zaborave u potpunosti.
Sutradan, Melisa se probudila rano. Imala je mnogo posla u
kancelariji i obećala je svom šefu da će doći ranije da bi stigla da uradi
sve rezervacije koje su stajale na njenom stolu.
Međutim, bez obzira koliko se trudila da radi nije mogla da se
angažuje u tolikoj meri kao ranije. Njene misli bile su opterećene, bila je
uznemirena, a ponekad i veoma nervozna. Trudila se da sakrije svoju
unutrašnju borbu, svoje očajanje i nemoć. Ponekad je uspevala u tome,
ali, ponekad bi svi primetili da se nešto čudno događa s njom.
I toga jutra mislila je na Sedrika Oldama. Dok su bili na prijemu
primetila je da je njegove smeđe oči prate svuda. Primetila je da je
posmatra ispitivački i da je bio uvek tamo gde i ona.
A toga jutra shvatila je još nešto. Njena osećanja prema njemu
postala su još jača, još dublja.
Ustala je brzo, istuširala se i otišla u svoju kancelariju. Tamo nije
imala vremena da razmišlja o svojim osećanjima i o Sedriku Oldamu,
jer su telefoni zvonili sve vreme tražeći odgovarajuće rezervacije i
informacije. Kada je završila svoj posao sa strankama, otišla je u drugu
prostoriju da sredi dokumentaciju, ali, njena koleginica Bridžet, pozvala
je nakon deset minuta.
- Gospodin Oldam želi da razgovara s tobom - rekla je kroz
poluotvorena vrata.
Ni sama nije znala kako je izašla iz prostorije i prešla u svoju
kancelariju, ali, osetila je da joj noge podrhtavaju sve vreme.
- Zdravo, Melisa - pozdravio je Sedrik koji je sedeo u fotelji ispred
njenog radnog stola.
- Sedriče... - njen glas bio je tih i nesiguran. - Izvoli?
 Njegove usne razvukle su se u blag osmeh. - Mislio sam da bi mogla
da mi daš neke ideje kako da provedemo medeni mesec.
- Naravno - odgovorila je Melisa sa smeškom na licu, ali, srce joj je
podrhtavalo bolno. - Kuda želite da idete?
- A šta bi ti predložila?
- Dafne je govorila nešto o Maldivima. Znam da je pričala o tome da
je bila tamo jednom prilikom i, da bi volela da poseti ponovo taj raj na
zemlji.
Sedrik je odmahnuo glavom. - Želeo bih neko mirnije mesto.
Melisa je prelistavala neke prospekte. - Možda... možda biste mogli
da pođete na neko krstarenje - predložila je. - Karipsko more...
Mediteran... možda Kanadska zapadna obala...
Sedrik je odmahnuo ponovo glavom. - A gde bi ti odabrala da pođeš
na medeni mesec?
Melisa se trudila da ne obraća pažnju na njegovu poslednju
primedbu i ponašala se kao da razgovara sa strankom, sve vreme, a ne
sa čovekom koji je uznemirio ceo njen život. - Mogu da ti dam nekoliko
prospekata, pa odaberite zajedno šta želite. Verujem da će Dafne
prihvatiti bilo koje putovanje.
Sedrik je uzeo prospekte, ali, njegov pogled počivao je na njenom
licu. - Nisi odgovorila na moje pitanje - rekao je dubokim, nežnim
glasom. - Da li želiš da te pitam ponovo?
Melisa je odmahnula polako glavom.
- Ne, nije potrebno, jer ja ne bih želela da idem na medeni mesec -
rekla je.
- Ne bih želela da odem iz najlepšeg grada na svetu. Želela bih da
ostanem tu sa svojim suprugom. Možda... možda bismo mogli da
putujemo kasnije.
Njihovi pogledi su se sreli za trenutak i Melisa je uzdahnula
duboko. - Ali, ja nisam Dafne i trebalo bi da se dogovoriš s njom o
svemu.
Tada je Bridžet ustala i povukla roletne na vratima. Sedrik je to
primetio. - Da li zatvarate kancelariju?
Melisa je klimnula glavom. - Subotom smo otvoreni samo pre
podne - rekla je s nekim iznenadnim olakšanjem. Bilo joj je veoma
neprijatno u Sedrikovom društvu i želela je da ga se oslobodi što pre.
 - Hajde da razgovaramo za vreme ručka - predložio je Sedrik.
- Ne, to zaista nije potrebno - odgovorila je odmah. - Žavršićemo
naš razgovor za nekoliko trenutaka i Bridžet će nas sačekati.
- Ali, ja želim da razgovaram o još nekim stvarima - nasmešio joj se
Sedrik. - A to može da traje i nekoliko sati.
- Možda bi mogao da se vratiš sledeće nedelje.
- Sada je pogodnije za razgovor. Zar ti je tako teško da prihvatiš
nešto od mene? Zar ne možeš da prihvatiš ni jedan poziv za ručak? -
njegove oči milovale su njenolice i ona je poželela da pobegne što pre i
što dalje od njega. Nije mogla da izdrži više njegov prodoran pogled i
njegovo prisustvo koje je uznemiravalo sve više.
- Hajde, pođimo na ručak da bismo mogli da razgovaramo o svemu
- insistirao je Sedrik i nagnuo se prema njoj.
- U redu - složila se Melisa ljuta na njega, a još više na sebe.
- Ali, mogu da ostanem samo sat vremena.
Blag osmeh zaigra na Sedrikovim usnama. - Kako želiš - rekao je,
ustao i poveo je do svog luksuznog „pontijaka“.
Sedrik je vozio prema otmenom delu grada. - Rezervisao sam sto u
„Zinku“
- rekao je uz blag osmeh.
Melisa ga je pogledala iznenađeno.
- U „Zinku“? Da li je taj restoran baš toliko dobar kao što se priča?
- Imaćeš priliku da oceniš i sama - odgovorio je Sedrik uz blag i
nežan osmeh.
Kada su seli za sto konobar je doneo odmah veliki meni sa
francuskim jelima.
- Šta bi želela da pojedeš? - upitao je Sedrik.
Melisa je prelistavala meni i smeškala se neodlučna. - Ne znam -
rekla je. - Izgleda da je svako jelo privlačno. Ali s obzirom da ne
razumem francuski, mislim da bi bilo bolje kada bi ti poručio jelo.
Sedrik joj je uzvratio osmehom. - Naravno, biće mi drago!
Sedrik je razgovarao sa konobarom na francuskom jeziku, a Melisa
nije znala šta je poručio. Međutim, saznala je uskoro. Na pomoćnom
stolu našlo se uskoro svega i svačega i njene oči otvoriše se širom od
iznenađenja.
 - I to je sve za nas? - upitala je s nevericom. - Ja... ne znam da li
mogu da pojedem deseti deo od svega toga.
- Trebalo bi da jedeš - primetio je Sedrik. - Čini mi se da si suviše
tanka.
- Znači, imaš primedbu na moju liniju? - nasmešila mu se Melisa,
osećajući se opuštenom i smirenom. Međutim, njena opuštenost nije
trajala dugo.
Jelo je bilo izvanredno, belo vino izuzetno, a njoj je bilo tako lepo u
njegovom društvu. Međutim, u jednom trenutku shvatila je da ne bi
smela da uživa toliko u društvu verenika svoje najbolje prijateljice.
- Nešto nije u redu? - upitao je Sedrik kada je primetio njen
zabrinut pogled.
Ona je odmahnula glavom izbegavajući njegov pogled koji je bio
prodoran i koji je mogao da primeti njenu tugu i bol.
- Da li bi želela da pojedeš neki kolač?
- Ne hvala, ne bih mogla da jedem više - odgovorila je iskreno, a
osim toga, nije volela slatkiše. - Ja... bilo je divno. Jelo je bilo izuzetno,
ali...
- Melisa...
Ona je podigla glavu i iznenada odlučila da mu kaže to što je želela
još ranije. - Dozvoli mi da završim. Ja... ne bih želela da povredim
osećanja moje najbolje prijateljice. Molim te, nema potrebe da me
pozivaš na... zabave i ručkove.
- Ali, danas mi je rođendan i želeo sam taj dan da provedem s
tobom.
Njeno srce steglo se od bola dok su njegove reči odjekivale još uvek
u njenim ušima. On je želeo da provede dan s njom. Zaboga! Šta to treba
da znači?
- Srećan rođendan! - prošaptala je jedva čujnim glasoim.
- Hvala.
Tada su ustali i Sedrik je uhvatio za ruku. Izašli su na ulicu.
- Da li želiš da te povezem kući? - upitao je nežnim tonom.
Ona je odmahnula glavom. - Trebalo bi da odem u agenciju „Globo“.
Obećala sam da ću završiti neke poslove.
Sedrik se namrštio. - Koliko znam, zgrada te agencije nalazi se u
ozloglašenom predgrađu. Nije prijatno...
 Melisa je odmahnula rukom. - Nema potrebe da se brineš, jer
odlazim tamo tri puta nedeljno i nije mi se dogodilo ništa do sada. Do
viđenja, Sedrik - rekla je i požurila niz ulicu, osećajući instinktivno kako
je njegove oči prate sve dok nije ušla u sporednu ulicu. Išla je brzim
koracima, udaljavala se od njega sve više, ali, pitala se da li će moći da
pobegne od njega dovoljno daleko.
Klark Haton je bio već u kancelariji kada je ona ušla. Izgledala je
umorno i on je pogledao iznenađeno.
- Šta se dogodilo? Izgledaš kao da si izašla iz pakla? - našalio se s
njom.
Melisa je sela na svoje mesto. - Upravo tako - odgovorila je dok je
pregledavala pisma koja su stigla toga dana. - Da li imamo neke nove
zahteve?
- Zasada ništa - odgovorio je Klark i nastavio da kuca.
Klark Haton je bio mladi entuzijasta baš kao i ona. Radio je u jednoj
preduzimačkoj firmi, ali, svoje slobodno vreme provodio je u toj
dobrotvornoj organizaciji za zaštitu čovekove sredine i prirodnog
bogatstva. Investirao je nekoliko poduhvata što se tiče obnove parkova
i gradskog zelenila. Mada je bio veliki radnik, bio je i dobar i odan
prijatelj.
Melisa nije radila mnogo. Nije mogla. Sve vreme je razmišljala o
Sedriku i njegovom rođendanu. Želela je da mu pokloni nešto, ali nije
znala šta. Razmišljala je dugo i tada se setila. Knjiga! Pa, naravno, bilo bi
dobro kada bi pronašla istoriju Memfisa sa slikama i drevnim
legendama. Videla je jednom tu knjigu u antikvarnici, ali, nije znala da li
bi mogla da je pronađe ponovo.
Završila je svoj posao i obećala Klarku da će doći i sledeće nedelje i
da će tada ostati duže.
Odlučila je da se vrati peške u grad i da uz put potraži knjigu za
Sedrika. Raspitivala se u nekoliko antikvarnica i već kada je izgubila
svaku nadu da će naći knjigu, pronašla je u jednoj maloj, neuglednoj
antikvarnici u sporednoj ulici.
Držala je knjigu na grudima dok je išla kući. Znala je da joj ne priliči
da poklanja Sedriku poklone za rođendan, ali, taj poklon treba da
predstavlja malu zahvalnost za sve što je učinio za nju.
Stigla je kući, ali, Dafne još nije bila tamo. Znala je da bi trebalo da
izmisli neko opravdanje, ili, izgovor za taj poklon, ali, nije znala kako da
objasni svoju želju da pokloni nešto njenom vereniku.
 Bilo je već šest sati, a Dafne se nije vratila još uvek. Melisa je
napravila nekoliko sendviča i sela u svoju fotelju.
Možda je Sedrik otišao po nju u bolnicu, pa su izašli na večeru,
razmišljala je i dalje. Možda je i bolje što je sama, zaključila je i naslonila
glavu na naslon.
Neko je zazvonio na vratima i ona se trgla. Možda je Alan, pomislila
je i potrčala da otvori vrata.
- Sedrik! - uzviknula je iznenađeno kada je otvorila vrata.
- Da li je Dafne spremna? - upitao je sa smeškom na licu. -
Dogovorili smo se da večeramo sa mojom majkom.
- Ona nije kod kuće - odgovorila je Melisa iznenađeno. - Nije se
vratila iz bolnice. Ako želiš, mogu da proverim zašto se zadržala tako
dugo.
- Nema potrebe - nasmešio joj se Sedrik. - Stigao sam ranije.
- Sačekaću je.
- Izvoli, sedi - pozvala ga je Melisa.
- Ako ste se dogovorili verujem da će stići brzo.
Melisa je stajala neodlučno ispred njega i osetila da joj srce kuca
uznemireno. - Da li želiš da skuvam kafu?
- upitala je tražeći izgovor da izađe iz sobe i da ne bude u njegovoj
blizini.
- Kafa bi mi prijala dok čekam - odgovorio je Sedrik i nasmešio joj
se ljubazno.
Melisa je odahnula s olakšanjem i otišla u kuhinju. Stavila je čajnik
na štednjak i stajala zamišljeno ispred prozora naslonivši obraze na
hladno staklo.
- Melisa? - Sedrik je bio sasvim blizu nje i mogla je da oseti njegov
topao dah na svojoj kosi. - Šta je to?
I da se nije okrenula znala je da Sedrik drži u ruci knjigu koju je ona
kupila za njega.
- To je istorija Memfisa - odgovorila je tihim tonom. - Pronašla sam
je slučajno u jednoj antikvarnici.
- Na toj knjizi stajala je jedna karta koja je adresovana na moje ime.
Ona se okrenula ka njemu. - Da, ja sam...htela sam da ti je poklonim
za rođendan - odgovorila je zbunjenim tonom. - Mislila sam da će ti se
dopasti knjiga i da...
 Sedrik se nasmešio blago i otvorio kartu. - Sedriku sa zahvalnošću,
Melisa - čitao je naglas i tada je pogledao značajno. - Šta si time želela
da kažeš?
- Htela sam da ti zahvalim što si tako ljubazan prema meni -
odgovorila je Melisa tihim tonom. - Htela sam da ti zahvalim što si mi
kupio haljinu... što si me pozvao na ručak i...
- I što smo se sreli na karnevalu, zar ne?
Melisa je znala da je pocrvenela snažno. Trudila se uzalud da
obuzda svoje srce koje je kucalo sve jače i sve snažnije. Mislila je da će
zaplakati svakoga časa.
I tada se dogodilo nešto što nije očekivala, ali, o čemu je sanjala već
mesecima. Sedrik joj je prišao i zagrlio je nežno. Ona se nije opirala.
Pošla je u njegov zagrljaj instinktivno, vođena ogromnom željom i
velikom čežnjom.
- Melisa - prošaptao je Sedrik i dotakao nežno svojim usnama njene
užarene obraze. Ljubio je polako i nežno dok se ona privijala sve bliže
ka njemu, osećajući da i njegovo telo podrhtava baš kao i njeno.
Trenuci sreće, ljubavi i želje obuzeli su je u potpunosti. Sve je
prestalo da postoji za nju, ostali su samo oni, Sedrik i ona u zagrljaju
koji je značio sve za nju.
Tada su se njegove usne spustile na njene i vreme je krenulo
unazad, zaustavivši se jedne karnevalske večeri kada je prvi put osetila
slast njegovog poljupca.
- Draga moja Sveta Bernadeto - prošaputao je Sedrik čežnjivo. -
Tvoj poljubac je slađi nego što sam mislio.
Ona je podigla glavu i pogledala ga pravo u oči. Suze su zamaglile
njen pogled. - Toga sam se i plašila - odgovorila je jedva čujnim glasom.
Suze su kliznule niz njene obraze i on ih je uklonio svojim
poljupcima. - Nisam smeo da dozvolim da dođe do toga - rekao je
šapatom.
Ona je odmahnula glavom. - Sve je to moja krivica - odgovorila je
Melisa, jer je znala da mora da prihvati deo krivice zbog svega što se
dogodilo između njih dvoje.
- Ja... neću dozvoliti više nikada da se dogodi tako nešto.
Iznenada, osetila je užasnu grizu savesti i pocrvenela je od stida.
Kako je mogla da dozvoli da je Sedrik poljubi, pomislila je s očajanjem.
Kako da pogleda mirno svojoj prijateljici u oči?
 Tada se Sedrik odmakao od nje i nasmešio nežno. - Hvala ti što si
mi poklonila knjigu. Čuvaću je večno.
- Melisa? Gde si? - Dafnin glas odjeknuo je iznenada kroz apartman
i oni su se trgli.
Sedrik se sabrao prvi i izašao iz kuliinje da bi ostavio Melisi više
vremena da se sabere.
- Zaboga, Sedrik! - uzviknula je Dafne iznenađeno. - Ti si već stigao?
Žao mi je što sam zakasnila, ali, toliko toga želim da ti ispričam.
Melisa je zarila lice u ruke, naslonila se na kuhinjski sto i zaplakala
gorko. Nije se osećala nikada tako očajno u svom životu, Nije osećala
nikada tako veliku grizu savesti, takav stid i tako ogromnu ljubav.
- Da li ti je dobro? - upitao je Sedrik kada se vratio nakon nekoliko
trenutaka.
- Dobro mi je - uspela je da mu odgovori i odmahnula je rukom. -
Idi, molim te. Ne želim da me Dafne vidi.
- Odvešću je iz apartmana kada se presvuče - obećao je Sedrik i
pomilovao je nežno po ruci. - Nisam mislio da će se dogoditi tako nešto,
niti sam to želeo.
- Znam - rekla je i podigla glavu. - Idi, molim te.
- Razgovaraćemo sutra.
- Ne! - uzviknula je očajnim glasom. Nije želela da razgovara više sa
Sedrikom i nije želela da ga vidi više nikada. Ona mora da ga izbegava,
mora da nauči da živi bez njega. To je jedino rešenje u toj bezizlaznoj
situaciji.
Sedrik je otišao i u tom trenutku Dafne je izašla iz kupatila.
- Da li sam brza? - njen veseli glas odjeknuo je bolno u ušima njene
prijateljice.
- Kao i uvek - odgovorio je Sedrik nekim čudnim tonom i Melisa se
nadala da Dafne neće ništa primetiti. Ali, prevarila se.
- Sedriče, zar se ne osećaš dobro? - upitala ga je. - Bled si i izgledaš
nekako čudno.
- Ne, dobro mi je.
- Možda bismo mogli da otkažemo večeru - predložila je Dafne.
- Nema potrebe a i ne želim da razočaram majku.
- Sede? Nešto se ipak dogodilo - insistirala je njena prijateljica.
- Ne, hajdemo!
 - Želela bih da razgovaram sa Melisom.
- Razgovaraćeš s njom kada se vratiš - odgovorio je Sedrik. -
Moramo da idemo, jer ne želim da nas majka čeka tako dugo.
Vrata su se zatvorila i Melisa je ostala konačno sama. Sela je na
stolicu i plakala dugo, dugo. Otišla je rano u krevet, ali nije mogla da
spava sve do zore. Posmatrala je nemo senke koje su se poigravale na
belim zidovima sve dok prvi jutarnji zraci nisu provirili kroz njen
prozor. Tada je zatvorila oči i stiglo je konačno olakšanje.
Sledećili nekoliko dana Melisa je izbegavala svoju prijateljicu i
trudila se da bude zauzeta sve vreme. Ali, bez obzira šta je radila,
razmišljala je sve vreme o Dafne i Sedriku.
Jednog jutra Dafne je ušla u kuhinju u trenutku kada je Melisa
nasula sebi čašu soka.
- Dobro jutro - pozdravila je Melisa svoju prijateljicu i nasmešila joj
se.
- Zdravo - odgovorila je Dafne veselo. - Nisam te videla već danima
moram da priznam da si mi mnogo nedostajala.
Melisa je zadrhtala blago ali je uspela da joj se nasmeši ponovo.
- Nedostajala si mi mnogo - nastavila je Dafne i nasula i sebi čašu
soka.
- Mnogo radiš, draga moja. Mršava si, ne jedeš a sada se baviš
aktivno tim dobrovoljnim radom. To je previše, Melisa.
- Posla uvek ima u ovo doba godine - odgovorila je Melisa i trudila
se da izbegne Dafnin pogled.
- Znam, ali, nadam se da ćeš se odmoriti do subote kada je prijem u
Sedrikovoj kući. Predložio je da noć provedemo kod njega.
- Da provedemo kod njega? - ponovila je Melisa njene reči
iznenađeno. Već je zaboravila da je obećala Sedriku da će doći na
njegov prijem a osim toga, odlučila je čvrsto da izbegava njegovo
društvo.
- Bilo bi dobro da ostanemo kod njega - nastavila je Dafne
oduševljeno. - Nećemo morati da se vraćamo kasno u noć i...
- Dafne - prekinula je Melisa. - Razmišljala sam o tome i mislim da
ne bi trebalo da idem na tu zabavu.
- Melisa! - uzviknula je Dafne ljutito. - Obećala si. Osim toga, znaš
veoma dobro da ne bih mogla da idem bez tebe.
 Melisa joj se nasmešila gorko.
- Ali, moraćeš da se navikneš da ideš s njim na prijeme - podsetila
je.
- Neću moći da te pratim sve vreme.
I... i mislim da ti neću biti potrebna ovoga puta.
Dafne je posmatrala netremice. - Zar si poludela?! Ja... ja ne mogu
da idem bez tebe!
Dafne je bila odlučna i sledećih nekoliko dana ponavljala je sve
vreme da ona ne želi da ide na prijem bez svoje drugarice. Melisa nije
imala drugog izbora, morala je konačno da pristane da pođe s njom kod
Sedrika na prijem.
- Neće ti biti, žao, videćeš! - obećala je Dafne dok je posmatrala
zahvalno svoju drugaricu koja joj je upravo obećala da će ipak poći s
njom.
- Da li bi želela da pođeš sa mnom na jedno predavanje? - upitao je
Klark kada je stigla u kancelariju na svoj uobičajeni rad u
dobrotvornom društvu.
Melisa ga je pogledala iznenađeno. - Naravno - odgovorila je
spremno. - A kakvo je to predavanje?
- O zaštiti nacionalnih parkova - odgovorio je Klark.
- A gde će se održati predavanje?
- U našim prostorijama. Završiće se kasno, ali, ne brini, poći ću s
tobom do autobuske stanice.
Melisa je morala da se nasmeje. - Zar misliš da se plašim noću da
sama idem kući?
- Ko zna šta se sve može dogoditi jednoj devojci koja ide noću sama
- primetio je Klark i dodao. - I to tako zgodnoj devojci kao što si ti.
Oboje su se nasmejali glasno i prionuli na posao. Oko sedam sati
stigao je profesor Loris sa biološke katedre i zainteresovani građani
koji su došli u velikom broju.
Predavanje je bilo veoma interesantno. Profesor Loris je ilustrovao
svoje pretpostavke filmovima i slajdovima i bilo je već deset sati kada
su ona i Klark zaključali ogradu firme.
- Kako ti se dopao gospodin Loris? - raspitivao se Klark dok su išli
prema autobuskoj stanici.
 - Izvanredan je - odgovorila je Melisa oduševljeno. - Žao mi je što
nisam nastavila studije biologije. Ali, ko zna. Možda ću jednog dana otići
na fakultet.
- Došao sam u društvo tek pre dva meseca - pričao je Klark. -
Prema tome, ne mogu da kažem određeno s obzirom da nisam radio
nikada taj posao. Nisam voleo nikada biologiju, ali, moram da priznam
da mi se sve više dopada.
Tada su stigli na autobusku stanicu i nastavili da razgovaraju. Klark
je bio izuzetno zabavan mladić, veoma inteligentan i umeo je da vodi
razgovor o svakoj temi.
Melisa se osećala prijatno u njegovom društvu i nadala se da
autobus neće stići uskoro, jer nije želela da prekine razgovor s njim!
Ali, u jednom trenutku srce joj je stalo za trenutak. Poznati
„pontijak“ zastao je uz veliku škripu kočnica baš ispred njili. Vrata su se
otvorila naglo i Sedrik se našao pored njili.
- Šta radite tu tako kasno?! - njegov grub glas odjeknuo je kroz
tamu.
Klark je bio zbunjen. - Molim? - upitao je i nagnuo se prema njemu.
Ne obraćajući pažnju na njega on je prišao Melisi i ulivatio je za ruku. -
Tražio sam te sve vreme - rekao je ljutitim tonom.
- Zašto? Zašto se brineš gde sam i s kim sam? - upitala ga je istim
tonom.
- Ipak se brinem!
- Da li ima nekih problema? - upitao je Klark i prišao im bliže,
posmatrajući sumnjičavo Sedrika.
- Ne, nema uopšte problema - odgovorila je Melisa i nasmešila mu
se.
- Dafne je zabrinuta - nastavio je Sedrik. - Sada predlažem da uđeš
u kola i da se vratimo kući što pre.
Ona ga je gledala netremice.
- Da li si me, čula? - upitao je Sedrik, ali, sada već mnogo blažim
glasom. U tom trenutku pogledao je Klarka i ispružio ruku prema
njemu.
- Izvinite, ja sam Sedrik Oldam. A sada moramo da idemo.
 - A ja sam Klark Haton - nasmešio mu se Klark ljubazno. - Melisa i
ja radimo zajedno u dobrotvornom društvu, a večeras smo imali jedno
veoma interesantno predavanje.
Tada je Sedrik postao mnogo ljubazniji. - Melisa se nije vratila kući
i njena prijateljica, moja verenica, zabrinula se mnogo. Zamolila me je
da je potražim. Mislio sam da je tu, ali, učinilo mi se da ima nekih
problema.
- Nisam želeo da je pustim da čeka sama autobus - pravdao se
Klark. - Mislio sam da je tako sigurnije.
- Pođimo - rekao je Sedrik i uhvatio je ponovo za ruku. - Do viđenja,
Klark!
- Do viđenja!
- Videćemo se u petak - rekla je Melisa pre nego što je sela u kola.
Sedrik je uključio motor i krenuo naglo kao što je i došao. Nije
razgovarao izvesno vreme, ali, nije mogao da izdrži dugo i obratio joj
se.
- Zašto me izbegavaš u poslednje vreme?
- Ne, ne izbegavam te - odgovorila je Melisa šapatom. - Ali, imam
mnogo posla i... i mislim da nemamo o čemu da razgovaramo.
- Melisa... - obratio joj se neobično nežnim tonom i ona je morala da
ga pogleda.
Njegove tamne, duboke oči bile su zanosne dok su mu usne
podrhtavale blago.
- Doći ćeš na moju zabavu, zar ne? Njihovi pogledi su se sreli. I
mada je želela da mu kaže da će doći samo zato što je Dafne toliko
molila da pođe s njom, nije mogla da kaže ništa. Njen pogled rekao je
sve.
- Biće nam teško izvesno vreme, Melisa - nije bila sigurna šta je
želeo da kaže time, ali, nije ga ni pitala.
- Znači, doći ćeš sigurno? - upitao je ponovo kao da je želeo da bude
siguran da će i ona biti na njegovoj zabavi.
Ona je klimnula polako glavom.
- Da, doći ću - rekla je jedva čujnim glasom.
- Obuci haljinu koju sam ti poklonio.
Ona ga je pogledala iznenađeno.
- Ali... ja sam... vratila sam ti tu haljinu.
 Sedrik se nasmešio blago. - A ja sam vratio Dafne i rekao da ti uruči
tu haljinu uz naše obostrane pozdrave.
Tada je nastala nema tišina i nisu razgovarali sve dok Sedrik nije
parkirao kola ispred njene zgrade. Kada je isključio motor, okrenuo se
ka njoj i pogledao je nežno.
- Sanjao sam da si pošla u moj zagrljaj u toj haljini - rekao je glasom
koji je uzbuđivao i uznemiravao.
Melisa je zadrlitala blago i u tom trenutku poželela da mu kaže da
je to najlepši san. Ali, njen razum nadvladao je njena osećanja,
nasmešila mu se samo i izašla brzo iz kola.
- Kuća je divna, zar ne? - prošaptala je Dafne zadivljeno.
Melisa nije mogla da pronađe prave reči kojima bi opisala kuću u
kojoj se upravo nalazila. Zgrada je bila visoka i stajala je na obali
Misisipija u gustom parku visokih topola. Sve sobe koje je videla,
uključujući tu i njihovu sobu, odisale su luksuzom, istančanim ukusom i
neizmernim bogatstvom. Čak ni na filmovima nije videla takvu raskoš.
- Sed je sagradio tu kuću sam - objašnjavala je Dafne. - Ne, ne
mislim da je radio na njoj, ali, bio je tu svaki dan dok se gradila.
Nadgledao je svaku gredu kako se stavlja na mesto i zna svaku ciglu
kako stoji. Trajalo je to mesecima.
- Mogu da pretpostavim - uzdahnula je Melisa i gledala zadivljeno
oko sebe. Nije samo kuća bila lepa, svaki deo nameštaja bio je
izvanredan, zavese skupocene, a vredne slike čuvenih slikara krasile su
svaki zid.
- Mislim da bismo morale da se spremamo - nasmešila se Dafne
kada je čula nežnu muziku koja se uvlačila u njihovu sobu na prvom
spratu.
Nakon nekoliko trenutaka bila je iznenađena još više. Dafne i Alan
prišli su im i pozdravili veselo. Alan je bio veoma elegantan. Nije ga
videla nikada u fraku i pitala se gde ga je nabavio.
Sedrik ih je odveo do trpezarijskog stola i zamolio ih da sednu.
- Melisa, izgledaš izvanredno - prošaputala je Dafne dok je prolazila
pored nje. - Čak i Alan kaže da ne može da veruje da si mu sestra.
Melisa se nasmešila i pogledala svog brata za trenutak. - To bih i ja
mogla da kažem za njega. Zaboga! Gde je nabavio taj frak?
- Kupio ga je.
 - Kupio? - Melisa je podigla iznenađeno svoje tanke obrve. - Kako si
uspela da ga nagovoriš da se obuče tako svečano?
- Radi se o taktici - Dafne joj je uzvratila osmeh dok su joj oči
zasjale tajanstveno.
Melisa je bila zbunjena u potpunosti. Dafne je uspela da nagovori
Alana da pođe s njom na zabavu, uspela je da ga ubedi da se obuče
svečano i nije ljuta što je ona sve vreme pored njenog verenika. Bilo je
nečeg veoma čudnog u svemu tome, ali nije mogla da shvati šta je to.
- Nisam znala da ćeš i ti doći na zabavu - rekla je Melisa svom bratu
kasnije.
On joj se nasmešio. - Došao sam zato što me je Dafne zamolila.
- Da, želela sam da i on bude tu - primetila je Dafne kada je čula
njihov razgovor.
- Znači. Oboje smo došli zbog tebe - dodala je Melisa uz blag osmeh.
Melisa je zadrhtala blago kada je izvadila dugu, večernju haljinu od
svetloplave svile.
Nakon pola sata bile su spremne. Dafne je otišla prva pravdajući se
da mora da obavi neki posao, a kada se nije vratila za deset minuta,
Melisa je odlučila da siđe sama do balske sale.
Haljina joj je pristajala izvanredno i poslednji pogled u ogledalu
govorio je o tome.
Izašla je iz sobe nesigurnim koracima, a kada je pogledala niz
stepenice iznenadila se, jer je Sedrik stajao na kraju stepeništa i kao da
je čekao baš nju.
Srce joj je kucalo sve jače dok je silazila polako niz stepenice, držeći
se čvrsto za ogradu da ne bi pala.
Kada je stigla do njega, Sedrik je ispružio ruku prema njoj i rekao: -
Divna si večeras!
Njegove reči bile su tako nežne i blage da mu je ona zahvalila
divnim osmehom.
Sedrik je poveo do balske sale i uz put je upoznavao sa svojim
prijateljima i poslovnim partnerima. Bila je pored njega sve vreme i u
jednom trenutku upitala:
- Gde je Dafne? Trebalo bi da je ona pored tebe, a ne ja.
- Dafne je sa Alanom u drugoj prostoriji.
 Melisa ga je pogledala iznenađeno. - Sa Alanom? - upitala je s
nevericom. Nije znala da je i njen brat tu. U stvari, nije ga videla
nekoliko dana, a kada su razgovarali telefonom, on joj nije rekao da će
poći na tu zabavu.
Dafne je klimnula glavom. - Da, znam da ste došli zbog mene i zato
vas mnogo volim.
- Da li bi želela da igramo? - upitao je Alan i ispružio ruku prema
Dafne.
Melisa ih je posmatrala zbunjeno. Bila je toliko zbunjena da ni
sama nije znala kako se našla u Sedrikovom zagrljaju na podijumu za
igru.
Po taktu tihe i nežne muzike njihova tela su se njihala blago dok je
ona osećala sve više kako je Sedrik privlači sebi, kako je drži sve jače u
svom zagrljaju.
Nije mogla da izdrži dugo, a da ne upita Sedrika: - Zar ti ne smeta
što je Dafne sve vreme sa Alanom?
Sedrik je pogledao za trenutak. - Ne, ne smeta mi uopšte. A zašto bi
mi smetalo?
- Ona je tvoja verenica - odgovorila je Melisa i slivatila tek tada da
Sedrik i Dafne nisu progovorili te večeri ni jednu reč.
Njegovo lice postalo je zamišljeno. - Ona... ona nosi samo moj
prsten.
- I stalo ti je do nje, zar ne?
Nakon izvesnog vremena on je odgovorio: - Da, draga mi je. Bili
smo uvek veoma bliski.
Kada je muzika za igru prestala da svira Sedrik i Melisa krenuli su
ka baru da se osveže. Uz put ih je sreo jedan stari Sedrikov prijatelj.
Dok su njih dvojica razgovarali Melisa je izašla neprimetno na terasu.
Želela je da razmisli o svemu i da sabere svoje misli. Sve je bilo tako
neobično da je skoro pomislila da sanja.
Terasa je bila puna cveća i mirisala zanosno. Gvozdene stepenice
vodile su dole do bašte. Melisa je krenula u baštu i nasmešila se kada je
iza jednog drveta primetila ljubavni par kako se grle i ljube strasno.
Okrenula se i htela da pođe u drugi kraj bašte, ali, iznenada zastala
je zapanjeno. Tamo u mraku stajali su Dafne i Alan. Oni su bili taj
ljubavni par.
 Melisa se probudila sa prvim jutarnjim zracima. Ustala je iz kreveta
i prišla prozoru. Dafne je spavala još uvek i neki čudan i nežan osmeh
lebdeo joj je na usnama.
Sinoć je htela da razgovara s njom i da konačno raščisti tu
neobičnu igru u četvoro, ali, ona je bila tako srećna i pričala sve vreme
o uspešnoj zabavi, da nije imala hrabrosti da joj pokvari raspoloženje.
Ne treba da vodi brigu o tome šta se događa između njenog brata i
njene prijateljice, ali, mora da vodi računa o sebi i svojim osećanjima,
zaključila je.
Možda bi bilo najbolje da se izvuče neprimetno iz kuće i da se vrati
u grad, pomislila je u jednom trenutku i sa smeškom na usnama
zaključila da je to jedino pravilno rešenje u datom trenutku.
Njen kofer bio je već spakovan i ona se obukla brzo. Izašla je
polako iz sobe i silazila nečujno niz stepenice, pitajući se da li će uspeti
da pronađe izlazna vrata.
- Šta radiš?
Jedan oštar i odlučan glas zaustavio je u trenutku kada je sišla niz
stepenice. Krv joj se sledila u žilama od straha. Okrenula se i stajala oči
u oči sa Sedrikom.
- Sedriče?! Uplašio si me!
- Šta si nameravala da uradiš? - Ja... odlazim.
- Veoma je nepristojno da odeš, a da se ne pozdraviš sa
domaćinom. Da li mogu da znam zašto odlaziš tako tajanstveno?
- Mislila sam... da bi bilo dobro da ti i Dafne ostanete sami - rekla je
pomalo nesigurnim tonom. - Možda želite da razgovarate.
On je posmatrao ispitivački. Njegove smeđe oči bile su još tamnije
u polu-mračnom holu.
- I? Kako si mislila da se vratiš? Da ideš peške do grada? - upitao je i
blag osmeh zaigra na njegovim usnama.
- Upravo tako.
- Ali, grad je nekoliko milja udaljen.
- Zato sam ustala ranije.
Sedrik je posmatrao s nevericom kao da nije mogao da razume
zašto je želela da ode neprimetno. - Nije mi jasno zašto ti je bilo toliko
bitno da odeš?
 Ona je slegla ramenima. - Znam da nije lepo da se ode iz kuće, a da
se ne javi, i vidim da sam pogrešila. Međutim, ostavila sam poruku i tebi
i Dafne da znate da sam otišla.
- I šta si napisala u poruci?
- Da... da mi je bilo lepo na zabavi i da se nisam nikada tako lepo
osećala kao u haljini koju ste mi poklonili.
Sedrik se zamislio. - Bila si lepa... ali, jednom prilikom bila si još
lepša - rekao je tihim, nežnim tonom.
Melisa je bila sigurna da Sedrik želi da je podseti na karnevalsku
noć kada su se sreli i kada su se poljubili prvi put. Znači, ni on ne može
da zaboravi taj susret, pomislila je i srce joj zaigra radosno.
- Da li želiš da popiješ kafu? - upitao je Sedrik iznenada.
Ona je klimnula glavom. U tom trenutku nije želela da ode.
Sedrik je odveo na terasu i rekao joj da sedne. - Ali, ostani tu! - šalio
se.
- Vraćam se brzo sa kafom. Sedrik se vratio brzo sa kafom koja je
mirisala zanosno. Primetio je da se njen pogled zaustavio na knjizi koja
je stajala na stolu.
- Knjiga je divna - rekao je i pružio joj šoljicukafe. - Gde si je
pronašla?
- Znala sam već dugo da ta knjiga postoji - objasnila mu je. - Ali,
tražila sam je dugo i pronašla slučajno u jednoj antikvarnici.
- Knjiga mi je vrlo draga, jer mi je poklonila jedna izuzetna osoba.
Melisa je odmahnula glavom. - Neka ne bude to razlog što voliš
knjigu - rekla je zamišljenim tonom. - Knjiga sama po sebi predstavlja
pravo bogatstvo. Kada budeš čitao tu knjigu posle deset ili dvadeset
godina, ona će biti još uvek interesantna i zanimljiva. Ali, sumnjam da
ćeš se setiti mene i da nećeš ni znati kako sam izgledala.
Sedrik je odmahnuo glavom. - To se neće dogoditi. Tvoj lik nosiću u
svom srcu do kraja života.
On je rekao te reči takvim intenzitetom da je ona zadrhtala celim
telom. Ni u snu nije mogla da pomisli da će čuti te reči koje su je
ispunjavale neizmernom srećom, ali, i tugom u isto vreme.
- Da li možemo da zaboravimo tu noć kada smo se sreli prvi put? -
upitao je Sedrik tiho i nagnuo se prema njoj.
- Ne - odgovorila je iskreno. - Neću zaboraviti nikada tu noć.
 - Ni ja - dodao je Sedrik i njegov pogled postao je zamagljen.
Tada je nastala neka čudna zategnutost među njima. Melisa je
sanjarila o njemu mesecima, njegov lik bio je sve vreme pred njenim
očima i razmišljala je o njemu kao o čoveku iz snova. Međutim, u
poslednjih nekoliko dana shvatila je da je Sedrik Oldam stvarna ličnost,
inteligentan, šarmantan, velikodušan, zanosan. On je oličenje muškarca
s kim bi želela da živi do kraja života. A to saznanje dovodilo je do
ludila.
- Sada bih zaista morala da pođem - rekla je konačno i stavila
šoljicu na sto.
- Molim te, ostani - zamolio je ljubazno. - Sedi još malo pored mene.
Na ovoj terasi sam sedeo danima i noćima i razmišljao o tebi. Nada me
nije napuštala da ćeš mi se pridružiti jednoga dana.
On će pripadati njenoj prijateljici tokom celog života, pomislila je, a
danas želi da bude samo njen.
- U redu, ostaću još malo - složila se.
- Kada poželiš, vratiću te u grad kolima.
Ona je klimnula glavom i naslonila se na naslon stolice. - Ovde je
tako tiho i mirno - rekla je i uzdahnula duboko. - Kad bih zatvorila oči
mislim da bih zaspala toga trenutka.
- Spavaj - rekao je jedva čujnim glasom.
Ali, Melisa nije želela da spava, želela je da uživa u svakom
trenutku koji provodi s njim. - Ne - ona je odmahnula glavom. - Neću da
spavam. Pričaj mi o sebi.
On joj se nasmešio. - Ne bih želeo da ti dosađujem.
- Da mi dosađuješ? Ne, meni nikada nije dosadno u tvom prisustvu.
Sedrik joj se nasmešio. - U redu, ako želiš. Ali, nasloni glavu i
zatvori oči. Moja priča počinje od mog detinjstva koje je bilo lepo i
srećno. Živeo sam u porodici gde smo se svi voleli.
Kao što joj je rekao, Melisa je naslonila glavu i zatvorila oči. - I moji
roditelji su se voleli, a i brat i ja.
- Ali, pošto sam odrastao u jednoj idealnoj porodici, - nastavio je
Sedrik - bilo mi je mnogo teže kasnije. Kada je došlo vreme da
razmišljam o porodici, nisam mogao da pronađem devojku koja bi bila
po mom ukusu. Pred mojim očima bio je idealan brak mojih roditelja i,
naravno, sanjao sam i ja o takvom braku. - Tada je Sedrik zastao malo i
uzdahnuo duboko. Njegov pogled odlutao je preko visokih krošnji
drveća. - U mom životu prošle su devojke i bogate i siromašne, ali, čini
mi se da me ni jedna nije volela zbog mene, nego zbog novca i
bogatstva. Želeo sam da sretnem devojku koja bi podelila sa mnom sve
životne radosti i tugu. Koja bi bila lepa i fizički, a i duhovno.
- Dafne je takva - odgovorila je Melisa zamišljenim tonom. Tada joj
je bilo jasno zašto Sedrik želi da se oženi s njenom prijateljicom. Dafne
je lepa devojka, odana, dobar drug i veoma inteligentna. Osim toga,
njeni roditelji su bogati i naravno finansijski problemi neće ih mučiti
nikada.
- Da, Dafne je takva - ponovio je Sedrik, ali, bilo je nečeg čudnog u
njegovom glasu i Melisa je otvorila oči.
Okrenula je glavu prema njemu i pogledala ga. Pitala se da li Sedrik
zna da su se Dafne i Alan poljubili. Ako je stvorio sliku idealne žene u
svojoj mašti i preneo je na ličnost njene prijateljice, tada bi takvo
saznanje razorilo sve njegove ideale i ko zna kada bi ponovo uspeo da
uspostavi normalan kontakt s nekom devojkom. Međutim, možda bi
bilo bolje kada bi ona razgovarala sa svojim bratom o svemu tome,
razmišljala je. Mora da učini nešto, ne sme da dozvoli da se time razori
sreća ljudi koji su uključeni u to.
Melisa je osetila da joj se srce steglo od bola pri samoj pomisli da
povredi osećanja čoveka koga bezgranično voli i mislila je da bi bilo
bolje da promene temu razgovora. - Dafne mi je pričala da si sam gradio
kuću - rekla je zainteresovanim glasom.
Njegove usne razvukle su se u širok osmeh. - Da, radovi su počeli
ovoga proleća.
- Znači, živiš samo nekoliko meseci u kući?
- Da. U februaru mesecu sreo sam devojku, jednu izuzetnu devojku
koju bih mogao da volim celog života. Njen lik bio mi je pred očima dok
sam gradio ovu kuću.
Melisa je osetila da joj je srce zakucalo snažnije.
- Ali, bila je moja samo nekoliko trenutaka - nastavio je Sedrik
značajnim tonom. - Tada sam je izgubio. Tražio sam tu devojku celog
svog života, a kada sam je našao, izgubio sam je ponovo u roku od
nekoliko trenutaka. Tražio sam je danima, mesecima. Lutao sam
ulicama grada, obilazio parkove, bolnice, predstavništva... Ko zna šta
sam sve radio da bih je našao. Mislio sam da je bolničarka. Platio sam
privatnog detektiva da je pronađe, ali, bilo je sve uzalud.
 Melisa je zatvorila oči za trenutak. Želela je da potisne suze koje su
ovlažile krajeve njenih očiju, ali, nije mogla. Dve tople suze kliznuše
neprimetno niz njene obraze.
- Bio sam skoro poludeo od tuge - pričao je Sedrik i dalje
zamišljenim glasom - ali, njen lik bio je pred mojim očima i danju i noću
i pomogao mi je da preživim najteže trenutke u svom životu. Njen lik
dao mi je snagu da gradim kuću, da radim bez prestanka. Svaka
prostorija izgrađena je zbog nje i za nju.
Tada je naslonio glavu na naslon i zatvorio oči. Njegovo lice bilo je
namršteno kao da je preživljavao ponovo sve užasne trenutke kroz koje
je prošao.
Nema tišina nadvila se nad njih. Oboje su bili zamišljeni sve dok ih
Dafne nije pronašla.
- A, tu ste - rekla je veselim glasom kada je provirila na terasu.
- Pitala sam se gde ste nestali.
Oni su otvorili oči i pogledali je iznenađeno. Međutim, Dafne nije
primetila njihovu zbunjenost, jer je prišla ogradi i podigla visoko ruke.
- Zar nije divno jutro? - primetila je razdragano. - Očekuje nas
ponovo jedan prekrasan dan.
- Koliko ima sati? - upitala je Melisa, posmatrajući svoju prijateljicu.
- Petnaest do osam - odgovorio je Sedrik.
Melisa je slivatila da je provela skoro dva sata sa Sedrikom na
terasi. Nije ni primetila kako je vreme brzo prošlo. Šteta što je vreme
tako proletelo, ali, pamtiće ga uvek.
- Ako nemate ništa protiv, - rekla je Dafne veselim glasom - ja bih
otišla u bolnicu. Želela bih da posetim jednog izuzetnog pacijenta.
Pacijenta, ili, Alana, pomislila je Melisa s gorčinom. Njen brat je
rekao da će danas raditi ceo dan. Melisa se okrenula prema Sedriku,
očekujući njegovu reakciju. Naravno, on će reći nešto, sprečiće je da
ode. Dafne je njegova verenica i treba da ostane pored njega.
- U redu je - odgovorio je Sedrik konačno. - U stvari, i ja sam želeo
da odem u grad. Dan je lep i treba ga podeliti s najlepšim gradom na
svetu. Nadam se da nemaš ništa protiv da pođem s tobom u grad,
Melisa.
Ona je bila zbunjena u potpunosti. Zaboga! Kako se ti verenici
ponašaju?! Kao da jedva čekaju da ne budu zajedno.
 - U redu - složila se Melisa mada je morala da prizna da joj je bilo
veoma neprijatno što je to rekla u prisustvu svoje prijateljice.
Dafne se spremila brzo i oni su krenuli u grad. Ostavili su Dafne
ispred bolnice, i ona je otišla u zgradu brzim koracima, a da se nije ni
okrenula. Suviše, je nestrpljva da sretne Alana, pomislila je Melisa
zabrinuto. Šta će se sve još dogoditi do kraja, pitala se i odmahnula
glavom.
- Zar nešto nije u redu? - upitao je Sedrik, primetivši njen zabrinut
pogled.
Melisa se okrenula prema njemu. Gledala ga je pravo u oči i morala
je da mu prizna šta misli.
- Mislim da Dafne želi da vidi Alana - rekla je pomalo oklevajući,
očekujući Sedrikovu reakciju svakog trenutka.
- I ja mislim.
Melisa se trgla. - I? Zar se ne uzbuđuješ zbog toga? - njene lepe
plave oči bile su širom otvorene.
Sedrik joj se nasmešio mirno. - A da li bi trebalo da me to
uzbuđuje?
- Da - odgovorila je Melisa odlučno. Nije mogla da veruje da je
Sedrik tako ravnodušan.
- Da, trebalo bi da si veoma, veoma ljut zbog toga.
On joj se nasmešio. - Ali, ja nisam ljut. A sada mi reci, gde bi volela
da doručkuješ? Kod Potera?
Melisa je osetila da se uhvatila u sopstvenu zamku. Bila je potpuno
zbunjena i nije mogla da shvati kako se ljudi ponašaju.
- Ja... ja to ne razumem - odmahivala je glavom s nevericom. -
Trebalo bi da si ljubomoran zato što su Dafne i Alan zajedno.
Sedrik je ispružio ruku prema njoj i dotakao je nežno. - Doći će
vreme kada ćeš razumeti sve - rekao je mirnim, staloženim tonom.
Melisa je posmatrala krišom Sedrika dok je vozio. Nije mogla da
shvati njegove reči, niti je njegovo ponašanje bilo logično. Mislila je da
je dosta inteligentna, ali u poslednje vreme počela je da sumnja u to.
Doručak kod Potera bio je izvanredan, uostalom kao i svi ručkovi i
večere koje je Sedrik organizovao. Posle doručka izašli su na ulicu i s
rukom u ruci krenuli prema reci. Radnje su bile zatvorene, a ulice puste.
 - Jutros sam pročitao prva dva poglavlja o nastanku grada i knjiga
mi se zaista dopada.
Melisa mu se nasmešila i uhvatila ga ispod ruke. - Znači, trebalo je
da dobiješ rođendanski poklon, pa da tek tada saznaš nešto više iz
istorije svog grada?
Sedrik joj je uzvratio osmeh i zagrlio je nežno. Šetali su se gradom i
uživali u svakom trenutku koji provode zajedno. Posetili su nedeljni
vašar i hranili golubove, sedeli su u parku, razgledali izloge. Melisa se
nije osećala nikada tako lepo. Uskoro će se Dafne udati za Sedrika i
pripadaće njoj celog života, pomislila je. Ali, danas je on njen, samo njen
i želi da iskoristi to vreme što bolje i što potpunije.
Međutim, vreme je proletelo brzo i Melisa je osetila da se završio
njen najlepši dan u životu.
- Bilo mi je lepo s tobom - rekao je Sedrik dok su stajali pored
njegovih kola. - Ti si devojka sa kojom bih mogao da idem na
najreprezentativnije balove, a u isto vreme i na obalu reke na pecanje
sa zavrnutim nogavicama na pantalonama.
- Ja nisam Tom Sojer - nasmejala se ona.
- Ne, nisi - Sedrik joj je uzvratio osmeh. - Ti si moja Sveta
Bernadeta, žena koja me je proganjala u mislima u poslednjili nekoliko
meseci.
- Snovi nestaju kada se sukobe sa realnošću - odgovorila je Melisa
zamišljenim tonom.
- Ovoga puta to nije slučaj - Sedrikov glas bio je ozbiljan. - Čovek se
ponekad razočara kada shvati da su njegovi snovi nešto sasvim drugo
nego što je realnost, ali, ja ne sumnjam u svoje snove, u tebe, u nas.
- Ni ja... - promucala je.
- Ni ja - dodao je Sedrik i pogledao je značajno.
Ako je tako, zašto Dafne i dalje nosi tvoj prsten, htela je da mu kaže,
ali, reči su zamrle na njenim usnama. Kako može da je posmatra tako
nežno, s mnogo osećanja, a da u isto vreme želi da se oženi s drugom
devojkom? Zaboga! To je neshvatljivo! To je mimo svake logike!
Sedrik je uzeo njen kofer i hteo da pođe s njom. Međutim, ona je
odmahnula rukom.
- Mogu i sama - rekla mu je.
- Ne, želim da pođem s tobom - odgovorio je Sedrik.
 Kada su stigli ispred vrata Melisa je otvorila tašnu i potražila ključ.
Međutim, primetila je da su joj ruke toliko podrhtavale, da izvesno
vreme nije mogla da otključa vrata. Nije bila sigurna da li je Sedrik to
primetio, ali, osetila je da je posmatra sve vreme i bilo joj je veoma
neprijatno.
Ušli su u stan i Sedrik je stavio njen kofer na pod. Ona se okrenula
prema njemu, ali, nije smela da ga pogleda pravo u oči.
- Hvala ti za sve što si učinio za mene - rekla je tihim tonom.
Sedrikove oči zasjaše čudno. - Zašto mi zahvaljuješ? - njegov glas
bio je dubok i promukao. - Ja treba da tebi zahvalim što sam te
pronašao konačno.
Tada joj je prišao sasvim blizu i zagrlio je nežno. - Ne, ne reci sada
ništa - šaputao je tiho. - Budi ljuta na mene kasnije. Jer ovo... ovo je
moralo da se dogodi.
Njegove ruke povukle su je ka svom telu dok su mu usne klizile po
njenoj kosi, obrazima tražeći njene usne.
U prvom trenutku Melisa je htela da se odmakne od njega, da mu
ne dozvoli da je zagrli, ali želja je bila suviše jaka, ljubav suviše šlepa da
bi mogla da se odrekne takvog zadovoljstva.
Uprkos velikoj borbi koja se vodila u njenom srcu osećanja su
pobedila i ona je podigla ruke i zagrlila ga nežno oko vrata.
Njihove usne spojile su se u dug i strastan poljubac. Njihove vlažne
i vrele usne upijale su dah sreće, zaboravljajući na stvarnost, na sve
prepreke koje stoje između njih.
Iznenada, Sedrik je prestao da je ljubi, uhvatio je nežno za obraze i
pogledao je blago. - Melisa... - njegov šapat milovao je njeno lice i ona
nije mogla da izdrži više i zaplakala je.
Sedrik je ljubio njene suze, ljubio joj lice i oči. - Ne plači, draga -
šaputao je. - Molim te, ne plači...
Međutim, njegova nežnost pojačavala je njenu bol sve do granice
ludila. Tada se Melisa trgla i odmakla naglo od njega.
- Ne... - rekla je nekim čudnim, nestvarnim glasom. - Rekla sam da
se to ne sme dogoditi nikada više.
Okrenula se naglo na drugu stranu i zarila lice u svoje ruke.
Sedrik joj je prišao i dotakao je nežno po ramenima. - Melisa, slušaj
me - rekao joj je tiho.
 Ona je odmahnula glavom. - Ne, ne želim da te slušam - odgovorila
je. - I zašto da te slušam? Ti si veren sa mojom najboljom prijateljicom.
Naša osećanja nisu ispravna, Sedrik. Nisu ispravna sve dok... sve dok
Dafne nosi tvoj prsten. Bilo bi bolje da se ne viđamo više. Da se ne
vidimo dok... dok nam ne bude jasno šta želimo.
Bilo je nesigurnosti u njenom glasu, a i logičnosti. Sedrik se složio s
njom.
- U pravu si, Melisa - rekao je nakon izvesnog razmišljanja. - Treba
da raščistim neke stvari.
Ona se okrenula ka njemu i podigla je glavu. - Molim te, Sedriče,
obećaj mi da se nećemo videti sve dok ne budeš siguran šta želiš. Ja... ja
to ne mogu više da podnesem. Kada ustanem ujutru i pogledam se u
ogledalu hoću da imam mirnu savest, ne želim da mrzim samu sebe.
Sedrik je razmišljao nekoliko trenutaka. - Melisa, draga... zaslužila
si mnogo bolje i mnogo više od ovoga - rekao je zamišljenim tonom. -
Međutim, jednog dana ćeš možda razumeti, ljubavi moja.
- A ja te molim da me ne dotakneš i da ne učiniš prvi korak da me
vidiš sve dok Dafne nosi tvoj prsten. Nije poštena naša igra, Sedriče.
Tada je sagla glavu i dve suze kliznuše niz njene obraze.
- Melisa, ja ne želim da se rastanemo tako - obratio joj se Sedrik
nežnim tonom.
Ona je odmahnula glavom. - Biće sve u redu.
Sedrik je stajao oklevajući ispred nje. - Moraću da sredim sve to.
Moraću... uskoro - šaputao je glasom koji je mnogo obećavao.
I tada je Sedrik otišao. Vrata su se zatvorila za njim i ona je ostala
sama. Odahnula je s olakšanjem. Jer veliko je olakšanje kada on nije tu,
zaključila je i počela polako da rasprema svoj kofer.
Sedrik je zamolio da mu veruje, da ima poverenje u njega,
razmišljala je i dalje, jer je bilo nemoguće da ne razmišlja o njemu i
njegovim rečima. On je voli, bila je sigurna u to. On je ne bi tražio
mesecima, niti bi gradio kuću da nije osećao veliku privrženost prema
njoj. Niti bi mogao da je ljubi i grli tako nežno da nije ljubav u pitanju.
Ali, šta je s njenom prijateljicom, upitala se u jednom trenutku. Mora da
ga i ona voli, jer inače ne bi pristala da se veri sa njim i da se uda za
njega. Ali, ona epizoda u Sedrikovoj bašti govorila je da tu nešto nije u
redu. Dame se vezivala za Alana sve više, čak su se grlili i ljubili tako
strasno kao da su smrtno zaljubljeni jedno u drugo. Zaboga! Šta se
događa oko nje?! U kakvom je to začaranom krugu i da li će moći ikada
da izađe iz tog zastrašujućeg lavirinta.
U tom trenutku vrata su se otvorila i Dafne je ušla u sobu. Melisa se
nadala da neće primetiti njen užasan bol na licu. Ali, prevarila se. Dafne
je posmatrala iznenađeno nekoliko trenutaka i tada je upitala:
- Zar nešto nije u redu?
Melisa je uspela da joj se nasmeši. - Ne, sve je u redu, samo sam
malo umorna - odgovorila je i zaključila da je bila uverljiva, jer joj je
Dafne uzvratila osmeh.
- Sedrik i ja smo se našli pred bolnicom i otišli na večeru - rekla je
Dafne, podigla kosu dok je verenički prsten zasjao na njenoj ruci.
Melisa je osetila da joj je srce prestalo da kuca za trenutak. Dafne i
Sedrik večerali su zajedno, znači, imali su priliku da razgovaraju,
razmišljala je grčevito. Dafne nosi još uvek njegov prsten. Prema tome,
Sedrik je doneo svoju odluku.
Sledećih nekoliko dana Melisa je radila po ceo dan samo da ne bi
mislila na Sedrika i na užasnu situaciju u kojoj se našla. Radila je
trudeći se da unese u svoj posao celo svoje biće, svu svoju energiju.
Klark Haton pozvao je ponovo da prisustvuju jednom predavanju,
što je ona prihvatila s velikim oduševljenjem. Nije želela da se vrati u
svoj apartman tako rano s obzirom da su završili brzo posao.
Na predavanju je sedela pored Klarka i pitala se zašto se nije
zaljubila u jednog tako pametnog, ljubaznog i šarmantnog mladića kao
što je on. Klark je zaista bio oličenje idealnog muškarca. Osim toga,
primetila je da je Klark zainteresovan za nju, ali, možda je bio suviše
stidljiv, ili je pak shvatio da se ona nalazi u jednoj komplikovanoj
situaciji, i nije želeo da joj priđe.
Posle predavanja vratili su se u praznu kancelariju i Melisa je bila
toliko zamišljena da nije čula šta joj je Klark rekao.
- Zar me nisi čula? - nasmešio joj se vragolasto. - U poslednje vreme
toliko si zamišljena da pomišljam da si se zaljubila. - Melisa mu je
uzvratila osmehom. - Izvini, nisam te slušala - priznala je iskreno.
- Pitao sam te, da li ti se dopalo predavanje? - ponovio je Klark i
tada dodao ozbiljnim tonom: - Doktora Hejsa sam pronašao sam i Meo
da te iznenadim, kao i sve naše istomišljenike.
 - Izvanredan je - odgovorila je Melisa i divila se Klarkovoj velikoj
energiji i umešnosti u svom poslu. - Ali, moram da kažem da si bio
izvanredan u uvodnoj reči.
Klark se nasmešio stidljivo. - Trudio sam se...
Melisa je spakovala svoju tašnu i stavila je na rame.
- Da li želiš društvo do autobuske stanice? - upitao je dok je
zaključavao kancelariju.
- Došla sam kolima - odgovorila je Melisa i toga trenutka bilo joj je
žao što se ne vraća kući autobusom.
On je odmahnuo rukom i nasmešio se. - Drugom prilikom - rekao je
i kao da mu je glas bio tužan u tom trenutku. - Laku noć, Melisa.
- Laku noć, Klark!
- Zabrinuta si u poslednje vreme - primetio je Klark sledeće nedelje
dok su sedeli u kancelariji i radili. - Da li bi želela da razgovaramo o
tome?
Zar se tuga i bol ogledaju na njenom licu, pitala se Melisa i podigla
glavu. Klarkove crne oči po smatrale su je ispitivački. Imao je lepe oči.
Kako to ranije nije primetila?
- Hvala, ali, sada ne bih želela da razgovaramo o tome - nasmešila
mu se Melisa, ali, njen osmeh bio je hladan.
Kada su završili posao Klark je ipak otpratio do kola.
- Volim da znam da si na sigurnom mestu - nasmešio joj se dok je
posmatrao kako otključava kola.
- Vreme je postalo hladno u poslednjih nekoliko dana - rekla je
Melisa zamišljenim glasom.
- Plašiš se da ti ne postavim ponovo isto pitanje - nasmešio se
Klark.
- Koje pitanje?
- Zašto si toliko zamišljena?
- Da, izbegavam to pitanje - odgovorila je Melisa i otvorila vrata na
kolima.
- Kada budeš spremna reci mi, slušaču te sa zadovoljstvom.
Melisa mu se nasmešila ljubazno. - Hvala ti, Klark. Zapamtiću to.
Prijalo joj je njegovo društvo i osećala se tako smirenom i
sigurnom nakon nekoliko rečenica koje su izmenili. Želela je da bude
još malo pored njega.
 - Klark, - obratila mu se - pričaj mi o sebi.
On je pogledao iznenađeno. - Ne bih želeo da te zadržavam zbog
moje priče - izvinjavao se mada se moglo primetiti da i on želi da ostane
s njom što duže. - Čini mi se da znaš ceo moj život.
- Naša organizacija treba da ima više takvih ljudi kao što si ti.
Klark je podigao upitno svoje obrve.
- A kakav sam ja?
- Odan, umešan, pažljiv... - tada se Melisa nasmešila. - I... jednom
rečju, divan.
- Hvala - nasmešio se Klark i mahnuo joj rukom. - Ali, ja nisam
dozvolio da beskućnici spavaju u holu ispred naše kancelariie.
Melisa se nasmejala. Setila se da je jednom klošaru dozvolila da
prenoći u holu jedne večeri kada je odlazila iz kancelarije. Klark je tada
otišao ranije kući, a ona je ostala do kasno u noć. U tom delu grada bilo
je mnogo beskućnika, a ona to nije znala sve dok nije postalo hladno i
dok oni nisu krenuli u potragu za krovom nad glavom.
- Šta se dogodilo? - upitala ga je sa smeškom na usnama. Klark je
slegao ramenima. - Šta je moglo da se dogodi? Došao je ponovo i ko zna
koliko dugo spavao tamo. I... da li si mu dala novac?
Melisa je oklevala nekoliko trenutaka i tada priznala. - Da, dala sam
mu.
- Ali, mi oboje znamo veoma dobro kako je potrošio taj novac.
- A šta si ti uradio? I ti si mu dao novac, zar ne? Sumnjam da si
mogao da ga odbiješ.
Klark je odmahnuo glavom. - Ne, ja sam ga odveo na večeru.
Melisa je morala da se nasmeje. Mogla je da zamisli kako su bili
dobar par. Klark u odelu i sa kravatom, a klošar prljav, neugledan i
pijan.
- Tužne su te priče - uzdahnula je nakon nekoliko trenutaka i
odmahnula glavom.
- Stupio sam u kontakt s jednim mojim prijateljem koji radi u domu
za stare ljude - rekao je Klark zamišljenim glasom. - Obećao je da će se
postarati za našeg štićenika.
Naravno, trebalo je da zna da Klark nikada ne ostavlja svoj posao
dok ga ne obavi do kraja, razmišljala je Melisa. Mada to nije uopšte
njegov posao.
 - Pa, videćemo se sledeće nedelje - uzdahnula je i prišla bliže
kolima.
- Možda ćemo tada imati vremena da popijemo kafu.
- A možda bismo mogli i da večeramo - dodao je Klark.
Melisa je klimnula glavom i sela u kola. Uključila je motor i
mahnula mu je rukom kada je krenula.
Parkirala je kola ispred zgrade. U tom trenutku nije imala želju da
uđe u stan. Kako je to tužno, pomislila je. Nema želju da uđe u svoju
kuću.
Dafne je upravo čitala jednu knjigu kada je ona ušla u dnevnu sobu.
Primetila je odmah da su joj oči crvene od suza, ali, nije joj rekla ništa, a
Melisa nije želela da insistira.
- Nadam se da je nešto ostalo za večeru - nasmešila joj se dok je
prolazila pored nje.
- Ništa nisam spremila za večeru - odgovorila je Dafne. - U stvari,
mislim da ću se razboleti. Imam užasne bolove u stomaku.
Melisa je znala o čemu je reč. Njih dve su bile nekada najbolje
prijateljice, delile su i zlo i dobro, a sada već danima izbegavaju susrete
i ne razgovaraju uopšte.
- Mislim da bi mi prijalo kada bih legla u kadu sa toplom vodom.
Melisa je klimnula glavom znajući da Dafne želi da izbegne bilo
kakav razgovor s njom i da je to bio odličan izgovor da izađe iz sobe.
Dok se Dafne kupala, Melisa je pripremala večeru za sebe. Uključila
je radio i slušala tihu prijatnu muziku. Odlučila je da pripremi sendviče
i za svoju prijateljicu, jer je znala da je ona gladna.
Kada je Dafne izašla iz kupatila Melisa je stavila dve tacne na sto.
- Večera je servirana - rekla je. Dafne je pogledala sendviče, a zatim
nasmešila se neznatno svojoj prijateljici. - Žao mi je što si se trudila, ali,
zaista ne mogu da jedem.
Melisa je uzdalinula duboko i pogledala svoju prijateljicu. - Koliko
dugo ćemo igrati tu igru? Treba da razgovaramo, Dafne.
- Ne, ne želim da razgovaramo - odgovorila je Dafne tužnim glasom.
- Molim te, samo ne večeras.
Zvono na ulaznim vratima je zazvonilo i Dafne se trgla.
- Ne želim da vidim nikoga - rekla je i otišla brzo u svoju sobu.
 Melisa je ustala polako i krenula ka vratima. Ako je Sedrik, reći će
mu da je Dafne bolesna, razmišljala je, i neće ga pozvati uopšte da uđe u
stan.
- Zravo. Da li sam stigao na večeru? - upitao je Alan umornim
glasom.
U toj situaciji Melisa je bila veoma srećna što vidi svog brata, mada
je bila ljuta i na njega.
- Ostalo je nešto - odgovorila je i pošla za njim u sobu.
- Da li je Dafne tu? - upitao je i pogledao oko sebe.
Melisa je primetila da je užasno umoran kao da nije spavao
danima.
- Ne, otišla je u svoju sobu. Čini mi se da se ne oseća dobro.
Alan je posmatrao vrata koja su vodila u njenu sobu.
- Izvoli, posluži se - pozvala ga je Melisa i pokazala na sendviče. -
Čini mi se da nisi jeo danima.
- Nisam - priznao je njen brat, seo je i počeo da jede. - Mi smo se
posvađali.
- Ko?
- Dafne i ja.
- Zašto?
- Rekao sam joj užasne stvari - priznao je Alan tužnim glasom. - Ne
znam šta mi je bilo. Vikao sam sve vreme, vređao je. Možda je smešno,
ali, čini mi se kao da to nisam bio ja. Kao da je to neko drugi radio, a ja
stajao po strani, posmatrajući celu situaciju.
- Da li ste se posvađali zbog nečeg važnog? - raspitivala se njegova
sestra. On je klimnuo glavom. - Da, ali, to se odnosi samo na mene i nju.
- Ti si zaljubljen u nju, zar ne? - upitala je Melisa značajnim tonom.
Alan je pogledao iznenađeno i tada napravio neku čudnu grimasu. -
Ja? Zaljubljen u nju?
- Ali, očigledno je da ti je stalo do nje.
- Kao i do nekoga koga ne poznajem uopšte - odgovorio je hladno. -
Dobila je to što je toliko želela, novac! Pogledaj, za koga se udaje! Nije
dovoljno što je ona bogata, to bogatstvo mora da uveća još više.
Melisa je odmahnula glavom.
 - Znaš veoma dobro da se Dafne ne udaje zbog novca - rekla mu je
oštrim tonom. Bez obzira na nesporazume između nje i njene
prijateljice, Melisa nije želela da se Dafnina veza sa Sedrikom protumači
kao brak iz interesa.
- Da li je mi uopšte poznajemo dovoljno? - Alanov glas bio je oštar i
grub. - Da li ti je rekla tačan datum njihovog venčanja?
Melisa je osetila da joj je srce zakucalo jače. - Ne, nije mi rekla -
odgovorila je, sagla je glavu i primetila da su joj ruke zadrhtale blago.
- Možda će objaviti datum venčanja negde u proleće.
- Možda...
- Pa, sve što mogu da kažem to je da to dvoje zaslužuju jedno drugo
- rekao je i odgurnuo tanjir sa sendvičima. - Nisam više gladan.
Melisa je ustala i pogledala na sto. Njihovi tanjiri bili su još puni. -
Ni ja nisam gladna - dodala je.
Tada je Alan pogledao ponovo na vrata koja su vodila u Dafninu
spavaću sobu.
- Reći ću joj da si bio - rekla je njegova sestra i za trenutak joj se
učinilo da je Alan uopšte ne sluša.
- Ne - prošaptao je nakon duge pauze. - Možda je bolje ako se ništa
ne govori. Laku noć, sestro!
Kada je Alan otišao, Melisa je zatvorila vrata i naslonila se na njih.
Suze očajanja ovlažiše njene obraze. Zar nije dovoljno to što ona pati?
Zar moraju svi da pate? Svi, koje je najviše volela na svetu.
- Za tebe - rekla je Bridžet i ispružila slušalicu prema njoj.
- Hvala - odgovorila je Melisa i preuzela vezu. - Izvolite?
- Melisa, ovde Klark. Nadam se da ti ne smeta što te zovem u
kancelariji.
- Ne uopšte - odgovorila je Melisa ljubaznim tonom.
- Slušaj... - Klark je oklevao nekoliko trenutaka. - Govorila si nešto
da bismo mogli da popijemo kafu, a ja sam rekao da bismo mogli i da
večeramo.
Da ga ruje dobro poznavala, Melisa bi se nasmejala zbog tako
čudnog uvoda. Ali, imala je priliku da ga upozna i da shvati da je u
pojedinim trenucima veoma stidljiv čovek.
- Da, sećam se.
- Da li bi... da li bi mogli da odemo na večeru u sredu?
 Melisa nije morala da razmišlja. Bila je sama, a njegovo društvo joj
je godilo. - Slažem se - složila se odmah.
- Odlično!!! - odgovorio je Klark oduševljeno. - Možemo da idemo u
sredu... ili, bi ti petak više odgovarao?
- Odgovara mi sreda - rekla je Melisa. Mada je znala da prema
Klarku ne bi mogla nikada da oseća to što oseća prema Sedriku. Ali,
Klark je čovek koji pripada stvarnosti a ne čovek iz snova.
- Znači, videćemo se u sredu.
- Da. Zdravo, Klark! - rekla je Melisa i spustila slušalicu.
Taj kratak razgovor sa Klarkom pomogao joj je da završi sve
poslove sa lakoćom, mada davno već nije imala toliko posla u
kancelariji kao toga dana.
Bila je umorna, ali, zadovoljna kada je stigla kući te večeri, Dafne je
bila u kuhinji.
- Kako se osećaš danas?
Dafne je slegla ramenima. - Bolje.
- Bila si kod kuće ceo dan?
- Da - odgovorila je Dafne, otišla je u dnevnu sobu i sela na sofu.
- Alan je došao sinoć. Rekao je da ste se vas dvoje posvađali -
primetila je Melisa, posmatrajući ispitivački svoju prijateljicu.
- To je sve što znamo kada smo zajedno.
- Ne znam šta ti je rekao, ali, bilo mu je kasnije žao zbog toga.
Dafne je pokušala da se nasmeši, ali nije uspela. - Znam da on to
nije mislio da mi kaže. Umoran je i iscrpljen u poslednje vreme. Mislim
da on preteruje sa poslom.
I Melisa je mislila tako. U poslednjih nekoliko dana nije ga viđala,
ali, kada ga je videla sinoć, mora da prizna da je izgledao veoma loše.
- Mislim da ne jede uopšte - nastavila je Dafne zamišljenim glasom.
- On je veoma, veoma dobar doktor, Melisa. Ja sam bolničarka i znam
kako doktori rade. Alan je izuzetak među njima. Pre nekoliko dana
želela sam da razgovaram s njim, ali, nisam ga našla na njegovom
odeljenju. Bio je na hirurgiji. I da li znaš šta je radio? Nosio je na
rukama celu noć jedno dete koje je umiralo. Nije mogao da se pomiri sa
činjenicom da je tu medicina bespomoćna. Alan je divan doktor,
izuzetan čovek!
 I on te toliko voli, htela je Melisa da kaže svojoj prijateljici, ali,
odlučila je ipak da to ona treba sama da shvati.
- Juče je svoj gnev iskalio na meni - nastavila je Dafne. - Bio je
umoran i iscrpljen i kada me je video, počeo je da viče na mene zbog
beznačajnih stvari.
- Ali, ti danas nisi otišla na posao - podsetila je Melisa svoju
prijateljicu. Dafne je odmahnula glavom. - Shvatila sam na vreme da nas
dvoje ne treba da se viđamo izvesno vreme.
- To nije loša ideja - složila se Melisa, nadajući se da će vreme
učiniti svoje i da će kasnije shvatiti šta žele.
- Hvala ti - nasmešila joj se konačno Dafne. - Sada se osećam mnogo
bolje.
- Da li želiš da razgovaram s njim? - predložila je Melisa iskrenim
tonom. Dafne je odmahnula glavom. - Ne, mislim da je bolje da mi to
raščistimo.
Toga trenutka zvono je zazvonilo, dve prijateljice pogledale su se
značajno.
- Ja ne očekujem nikog - rekla je Dafne i ustala naglo. - Uostalom,
bolje je da nestanem. Ni Melisa nije očekivala Sedrika. Reči su joj
zamrle na usnama kada ga je videla i stajala je nemo na pragu, pitajući
se šta da radi.
- Da li je Dafne spremna? - upitao je konačno Sedrik. Melisa ga je
posmatrala zapanjeno. - Spremna? - ponovila je s nevericom.
- Da. Dogovorili smo se da odemo u operu večeras.
- Izvoli, uđi - pozvala ga je Melisa. - Reći ću joj da si tu.
- Sedrik je stigao - obavestila je svoju prijateljicu i zakucala na
Dafnina vrata.
- Sed? Zaboga! Zaboravila sam u potpunosti - rekla je Dafne i izašla
iz svoje sobe. - Sede, žao mi je, zaista mi je veoma žao što sam
zaboravila na naš dogovor.
- Da li si bolesna? - upitao je Sedrik, posmatrajući ispitivački bledo
lice svoje verenice.
- Sada mi je bolje.
- Dafne može da se spremi veoma brzo - rekla je Melisa,
pokušavajući da spasi situaciju. Dafne je odmahnula glavom. - Treba sat
vremena da se spremim - odgovorila je. - Postoji samo jedno rešenje.
Pođi ti, Melisa.
.Sedrik je pogledao prema Melisi i njihovi pogledi su se sreli.
- Ja... ne mogu - odgovorila je jedva čujnim glasom.
- Zašto? - upitali su je Dafne i Sedrik istovremeno.
- Ja... - Melisa se zbunila i pokušavala da pronađe prave reči
izvinjenja. - Htela bih da ispečem kolače za dobrotvornu priredbu koja
će se održati u subotu.
- Ali, imaš vremena do subote - rekla je Dafne.
- Ja... ne želim da idem - dodala je Melisa sada već odlučnim tonom.
Dafne je uzdahnula duboko. - Znači, ja moram da se spremim brzo
da karte za operu ne bi propale - rekla je i otišla žurnim koracima u
svoju sobu.
- Kako si? - upitao je Sedrik kada su ostali sami.
- Dobro - odgovorila je Melisa i posmatrala šare na tepihu,
povlačeći nervozno nogu po njima.
Tada je podigla glavu i pogledala ga za trenutak. - Izvini, trebalo bi
da pečem kolače.
Ali, Sedrik je pošao za njom u kuhinju. - Da li bih mogao da dobijem
šolju čaja dok čekam Dafne?
Bez reči Melisa je stavila čajnik na štednjak.
- Želeo sam da razgovaram s tobom o...
Ona se okrenula naglo ka njemu.
- Obećao si, Sedriče!
- Veruj mi da nije lako razgovarati sa Dafne - pokušao je da joj
objasni.
- Međutim, nisam u situaciji da ti objasnim sve pojedinosti. Zasada
još ne mogu da...
Melisa je odmahnula nestrpljivo rukama. - Rekli smo da nećemo
razgovarati o tome izvesno vreme.
- Zar ne možeš da mi veruješ?
Melisa je želela da se okrene ka njemu i da mu kaže da ne može da
mu veruje sve dok Dafne nosi njegov verenički prsten. Ali, nije mogla da
kaže ni jednu reč. Bol u njenom srcu bio je suviše jak.
- Melisa... Molim te, pogledaj me.
 - Sedrikove reči bile su tihe i molećive. - Hajdemo na večeru sutra.
Obećavam da te neću dotaći. Odluči kuda želiš da ideš, kada i koliko
dugo želiš da ostaneš. Sve po tvojoj odluci.
- Ne - ona je odmahivala glavom.
- Ne mogu.
- Melisa - on joj je prišao bliže. Njeno telo zadrhtalo je snažno. – Ne
govori tako... - prošaptala je uznemirenim glasom kada je osetila njegov
topao dah na svojoj kosi. - Shvatila sam da su tvoja osećanja mnogo jača
prema Dafne nego prema meni. Pokušavam da to shvatim i razumem
na najbolji način.
On je ispružio ruku i dotakao je nežno. - Budi strpljiva, draga -
rekao je nekim čudnim glasom. - Shvatićeš sve veoma uskoro.
- Prestani! - uzviknula je sada već ljutito. - Govoriš u zagonetkama
sve vreme, a takav način razgovora mrzela sam uvek. Znam samo da
smo svi četvoro...
- Mislim da će mi ova haljina odgovarati - rekla je Dafne toga
trenutka i prekinula njihov razgovor. Na sebi je imala lepu, belu svilenu
haljinu koja joj je pristajala izvanredno.
U tom trenutku osećanje ljubomore uvuklo se u srce Melise.
- Izgledaš izvanredno - primetio je Sedrik i nasmešio joj se
ljubazno.
- Hvala. - Dafne mu je uzvratila osmehom i tada pogledala svoju
prijateljicu. - Neću se zadržati dugo.
- Ne brini za mene - prošaptala je Melisa. - Želim da odem u krevet
ranije jer sam jako umorna.
Sastanak sa Klarkom sledeće nedelje bio je jedina svetla tačka u
njenom životu u poslednjih nekoliko nedelja. Jedino u njegovom
društvu osećala se opuštenom i donekle srećnom.
- Da li ćeš mi ispričati šta se događa s tobom? - upitao je Klark
ljubazno posle večere.
Melisa je pila kafu i smeškala se samo.
Klark je odmahnuo rukom. - U redu, neću da insistiram - odgovorio
je. - Kada budeš htela ti ćeš mi pričati, zar ne?
Ona je klimnula glavom. - Hvala ti. A sada mi reci kakvo si mi
iznenađenje spremio.
Klark je pogledao značajno. - Zar ne možeš da pogodiš?
 Melisa mu se smeškala i odmahivala glavom. - Ne!
- Pa, pripremi se - rekao je Klark značajnim glasom. - Dobili smo
odobrenje od grada da obalu Misisipija preuredimo u nacionalni park.
Melisa ga je posmatrala netremice. Da li joj je zastao za trenutak, a
tada je upitala šapatom: - A sredstva?
- I to nam je obezbeđeno - nasmešio se Klark.
- Kako je to divno! - uzviknula je Melisa oduševljeno. - Naša
organizacija bori se za to već godinama. Naravno, najzaslužniji za to si
ti, Klark.
- Ti si prva koja je to saznala.
- Drago mi je. A ugovor? Da li ćemo dobiti i ugovor o tome?
- Svakako - rekao je i ispružio ruku prema njoj. - Melisa, tako je
lepo kada čovek ima s kim da podeli sreću. A s tobom je lako deliti sve.
Ti si izuzetna žena.
Melisa se osećala neprijatno uvek kada su je ljudi hvalili, ali, ovoga
puta morala je da prizna da joj je prijalo da čuje takve reči.
Klark je držao ruku na njenom ramenu kada su izašli na ulicu i dok
su se vraćali u kancelariju. Raspremili su sto i zapisali svoje obaveze za
sledeći dan.
- Bilo je prijatno, Klark - nasmešila mu se Melisa dok su odlazili
prema njenim kolima.
- I meni je bilo lepo - priznao je Klark, zagrlio je iznenada i poljubio
nežno.
Poljubac je bio nežan i lep, ali, nije bio kao Sedrikov, razmišljala je
Melisa. Kada je Sedrik poljubi pokrene u njoj sva osećanja, njeno telo se
izgubi, njen razum prestaje toga trenutka. Nije mogla, a da ne
upoređuje ta dva čoveka sve vreme. Čak i kada se vraćala kući povlačila
je paralele između dva čoveka koji su igrali značajnu ulogu u njenom
životu. Ipak jedna strana je bila jača, mnogo jača.
Stanje bio otključan kada je stigla. Stavila je tašnu na sto u holu,
skinula jaknu i ušla u dnevnu sobu.
Sedrik je stajao ispred nje i posmatrao je ljutito.
- Bilo je već vreme da se vratiš - njegove oči sevale su od gneva. Ona
je stajala nemo izvesno vreme, a tada odgovorila istim tonom:
- Nemaš nikakvo pravo da razgovaraš sa mnom na takav način, Sedriče.
 - Imam pravo! - njegov glas odjeknuo je kroz sobu. -
Pretpostavljam da se poigravaš sa mnom, ali, to nije poštena igra. Kada
ja izađem sa Dafne ti zakažeš sastanak sa Klarkom. Zar to nije tvoja
igra, Melisa?
Melisa je stajala nemo ispred njega. Nije mogla da shvati da Sedrik
može da bude tako nepravičan. Zaboga, ona je slobodna devojka! Ona
ima pravo da izađe na večeru sa svojim prijateljem. Ona ima pravo na
sreću, na ljubav...
- I kada sledeći put odlučiš da poljubiš Klarka, izaberi neko intimno
mesto zato. Mislio sam da si mnogo opreznija, Melisa.
- Kako se usuđuješ?! Kako se usuđuješ da mi govoriš tako?
Melisa je postala iznenada veoma ljutita i gnevna. Njene plave oči
postale su tamne i mutne dok joj je telo drhtalo snažno.
- A šta si očekivala? Kako da razgovaram s tobom? - Sedrik je
prešao nervozno prstima po svojoj razbarušenoj kosi.
- Šta sam očekivala? Očekivala sam mnogo više. Ali, budi siguran da
nisam očekivala da ćeš me špijunirati i vređati.
Sedrik joj nije rekao ništa. Posmatrao je još nekoliko trenutaka i
tada je bez reči prošao pored nje, izašao iz stana i zalupio vrata za
sobom.
Stajala je na sredini sobe i nije znala šta da misli. Bila je ljutita,
uznemirena i razočarana.
Zvono je zazvonilo na vratima i ona se okrenula. Ali, ostala je u
sobi, jer nije želela da otvori vrata. Znala je da se Sedrik vratio i da želi
da razgovara s njom. Ali, ona nije želela da ga vidi. Nije želela da ga vidi
nikada više!
- Otvori vrata! - čula je Sedrikov nestrpljiv glas. Vrata su bila
automatska i zaključala se kada ih je Sedrik zalupio za sobom.
- Ne! - odgovorila je ona odlučno.
- Molim te, Melisa... - njegov glas postao je tiši i nežniji.
- Ne, i ne!
- Dobro, znači želiš da razgovaramo kroz zatvorena vrata i da
skrenemo pažnju svih suseda. Molim te... Želim da ti se izvinim.
Sedrik je pokušao na svaki način da se vrati u stan.
Melisa je prišla polako vratima. Bila je ljuta na sebe što je popustila
i što je otključala vrata. - Imaš minut vremena - rekla je.
 - Poludeo sam kada sam video da te je Klark poljubio - Sedrikov
glas je bio uzbuđen još uvek, ali, njegove oči gledale su je nežno. -
Melisa, molim te obećaj mi da ga nećeš videti nikada više. Ne mogu da
podnesem pomisao da te drugi muškarac ljubi i grli.
- Da li je to trebalo da bude tvoje izvinjenje? - upitala je ironično. -
Ali, prevarili ste se gospodine Oldaine, ja nisam igračka u tuđim
rukama, svoje odluke donosim samostalno jer sam slobodna i
nezavisna devojka.
Sedrikov pogled postao je ljutit.
- Mogu da zagorčam tvoj život - rekao je pretećim glasom.
- Već si mi ga zagorčao. Molim te, ostavi me na miru. Ne želim da te
vidim nikada više! Da li si me razumeo dobro, Sedriče Oldam?!
Melisa je zalupila vrata i zaključala ih. Sedrik je stajao i molio je
izvesno vreme da ga pusti unutra, ali, ona je ovoga puta bila odlučna.
Znala je da nisu u stanju da razgovaraju normalno i da zaista ne bi
trebalo da se vide izvesno vreme.
Restoran je bio skoro pun kada je Melisa ušla i jedva pronašla
slobodan sto. Samo što je sela primetila je Alana na ulaznim vratima.
Mahnula mu je rukom i on je primetio.
- Moram da priznam da je to veliko iznenađenje za mene -
nasmešila se Melisa svom bratu. - Ne pamtim kada smo zajedno ručali u
poslednje vreme.
- Ni ja se ne sećam - odgovorio je Alan, uzeo meni i poručio jelo.
Ručak im je stigao veoma brzo.
- To je ekspresni ručak - nasmešila se Melisa, posmatrajući njihova
dva tanjira.
- Nemamo mnogo vremena.
Alan je ostao isti, pomislila je Melisa. Uvek je u žurbi i za jelo ima
najmanje vremena.
- Ti si me pozvao na ručak - podsetila ga je njegova sestra. -
Zapamti to.
Alan joj se nasmešio blago. - Pamtim. Možda... možda će izgledati
glupo... ali, obećaj mi da se nećeš smejati.
- Ne, neću - obećala je Melisa mada su joj se usne već razvukle u
blag osmeh.
 - Želeo bih da prisustvuješ zabavi koja se organizuje u našoj
bolnici.
- Ja?
- Naravno. - Alan je klimnuo glavom.
Melisa je u poslednjih nekohko nedelja prisustvovala na više
zabava nego u svom celom životu, ali pošto je njen brat pozvao, osećala
se obaveznim da prihvati njegov poziv.
- U redu je. Slobodna sam - složila se nakon male pauze.
- Nisi baš oduševljena pozivom - primetio je Alan i pogledao je
značajno.
- Zabave mi postaju dosadne - priznala je. - Bio si u pravu kada si
govorio da svaka zabava liči jedna na drugu.
Kada su popili kafu Melisa je podigla glavu i pogledala značajno
svog brata. - Da li će Dafne i Sedrik biti na toj zabavi?
Alan se trgao. - Sumnjam da će doći. A zašto bi došli? U našoj
bolnici nema balske prostorije, ljudi nisu iz visokog društva, a hrana je
sasvim jednostavna. Da li možeš da zamisliš naše bogataše kako sede
na metalnim stolicama i jedu iz papirnih tacni? Ne, Dafne je navikla na
lepše, bogatije zabave.
Melisa je htela da mu kaže nešto, htela je da ga podseti da Dafne
nije takva i da i ona radi u toj bolnici, ali, predomislila se i nije mu ništa
rekla.
- Nadam se da ti je Dafne rekla.
- Šta? - Melisa ga je pogledala upitno.
- Dala je otkaz u bolnici. - Melisa je bila toliko iznenađena da na
nekoliko trenutaka nije znala šta da kaže. Nije mogla ni da pretpostavi
da bi njena prijateljica mogla da da otkaz bez obzira što će se uskoro
udati.
- Ne... - prošaptala je konačno i njene lepe plave oči otvoriše se
širom. - Kako?... Kako je mogla da da otkaz? Voli svoj posao iznad svega,
a osim toga, ona je najbolja bolničarka na vašem odeljenju.
- Mislim da je to učinila zato što će se uskoro udati - rekao je Alan
zamišljenim tonom. - Pored svog bogatstva ne treba da radi ni jedan
dan u svom životu.
Melisa je posmatrala svog brata zamišljeno. U tom trenutku bilo joj
je žao što toliko pati, a patio je sigurno. Nije više razmišljala o svojim
ljubavnim jadima, razmišljala je o bratu i pitala se zašto se sudbina tako
gorko poigrala sa njima. Znala je, bila je sigurna da voli Dafne baš kao
što i ona voli Sedrika.
Odmahnula je glavom kao da je želela da se oslobodi teških misli i
nasmešila se. - Hajde da ne razgovaramo više o Dafne i Sedriku -
predložila je. - Pričajmo o nečem veselijem.
Alanove usne razvukle su se u gorak osmeh. - U pravu si, sestro -
složio se. - Znači, dolaziš sa mnom na zabavu, zar ne? - Ona je klimnula
glavom. - Rekla sam ti da nisam zauzeta i da ću doći.
- Hvala ti - njegove ruke dotakle su njene.
- Ali, to je, moj poklon, brate dragi - nasmejala se Melisa. - Odavno
ti nisam ništa pokloriila.
- A ja ti poklanjam besplatan ručak - nasmejao se i Alan i otišli su iz
restorana veseliji nego što su došli.
- Alan mi je rekao da si dala otkaz u bolnici - rekla je Melisa kada se
srela sa svojom prijateljicom te večeri.
- Da. - Dafne je klimnula glavom i nastavila da prelistava časopis,
koji je držala u ruci.
- Pretpostavljam da si to uradila zbog venčanja.
- Zbog venčanja? - Dafne je pogledala tužno i tada odmahnula
glavom. - Ne. Podnela sam molbu u nekoliko bolnica.
- Znači, nastavićeš da radiš i pošle udaje, zar ne? - raspitivala se
Melisa, jer nije mogla da shvati o čemu se radi.
Dafne je bila zamišljena i njoj se učinilo da je uopšte nije čula.
- Dafne? Šta se dogodilo? - upitala je njena prijateljica.
- Molim?
- Pitala sam te da li ćeš raditi i posle venčanja.
- Verovatno!
Melisa je shvatila da se nešto značajno dogodilo, ali, da Dafne još ne
želi da govori o tome i prestala je da se raspituje dalje. Sela je pored nje
na sofu i uzela jedan časopis. Počela je da čita jedan članak, ali, nije
znala uopšte o čemu se radi.
U subotu Melisa je obukla svetlo-plavu haljinu koju je sama sašila.
Pristajala joj je izvanredno i osećala se ponosnom što je tako vesta.
Napravila je novu frizuru, našminkala se, ali, morala je da prizna da joj
se nije išlo uopšte na tu zabavu. Međutim, obećala je Alanu i nije želela
da ga razočara.
- Izlaziš? - upitala je Dafne kada je izašla iz svoje sobe. - Nisi mi
rekla ništa.
- Izlazim - odgovorila je Melisa kratko. - Vratiću se kasnije. Nemoj
da me čekaš.
- Ne, neću. Sed i ja imamo posebne planove - odgovorila je Dafne i
rekla joj je još nešto, ali, Melisa je nije čula, jer je već izašla iz stana.
Alan joj je rekao da će se sresti u bolnici i da će je on tamo čekati.
Bilo je očigledno da je želeo da izbegne susret sa Dafne.
Kada je ušla u salu potražila je pogledom Alana. Nije ga našla
odmah i pridružila se jednoj veseloj družini.
- Pretpostavljam da ste čuli da je Dafne dala otkaz - rekla je Delma
Naston koju je Melisa poznavala. - Šteta, to je velika šteta za nas. Da li se
slažete sa mnom, gospođice Hačer?
Melisa je klimnula glavom.. - Da, šteta je, jer je Dafne izuzetan
radnik.
- Ponekad poželim da istučem to dvoje - nastavila je Delma šaljivim
tonom. - Vaš brat ume ponekad da bude veoma tvrdoglav.
- Ne treba da mi govorite o tome - nasmešila se Melisa. - Poznajem
ga veoma dobro.
- Znate, - obratila joj se Delma i prišla malo bliže - mislila sam da će
se oni venčati.
Melisa je bila zbunjena u potpunosti. - Ko?
- Dafne i vaš brat - nastavila je Delma poverljivim tonom. - Kada je
Dafne bila u bolnici, Alan je sve vreme bio pored nje. Lečio je i negovao
kao najbolja bolničarka. Niko nije bio više iznenađen od mene kada sam
čula da se verila sa drugjm čovekom.
- Delma... Šta ste mislili kada ste rekli da je Alan bio pored nje i
lečio je? - raspitivala se Melisa. To je bilo davno, razmišljala je. Bilo je to
u doba karnevala, tada kada je ona srela Sedrika.
- Dolazili ste i vi u bolnicu - podsetila je njena sagovornica. - Videli
ste kako je Dafne bila u teškoj situaciji. Samo je Alan mogao da joj priđe.
Samo je u njega imala poverenje. Videla sam da je ponekad i hranio.
Davao joj kašiku po kašiku supe, jer nije želela da jede. Čak joj je i čitao
pre spavanja i sedeo pored nje tokom cele noći.
 Melisa je slušala s nevericom Delminu priču. - Zar je Alan to radio?
- Da. Ni mi nismo verovali, ali, bilo je tako - uzdahnula je Delma i
pogledala oko sebe. - Kada već govorimo o njima, pogledajte ko je
došao.
Svi su se okrenuli prema vratima, a Melisa je mislila da sanja.
Sedrik i Dafne ušli su u salu toga trenutka.
- Izvinite, želim da razgovaram s jednom osobom - rekla je Delma i
otišla iz njihovog društva. S obzirom da Melisa nije paznavala nikoga,
potražila je pogledom Alana i odahnula s olakšanjem kada je primetila
da je i on traži. Pored njega će biti sigurna, pomislila je i požurila prema
njemu.
- Da li si video koje stigao? - upitala je šapatom svog brata i
uhvatila ga ispod ruke.
Alan je pogledao prema Dafne, a u tom trenutku Melisa je primetila
nežan odsjaj u njegovim očima, Dafne je izgledala zanosno i morala je
da prizna da je bila najelegantnija devojka u sali. Osim toga, ona i Sedrik
bili su izvanredan par. Oni pripadaju jedno drugom, pomislila je s
gorčinom. Bogati su, lepi i pripadaju istom svetu.
- Iznenađen sam što je došla - priznao je Alan i pogledao ih je
ponovo. - Ali, ona ima pravo da bude tu baš kao i ja.
- Naravno - složila se Melisa. - Idem u kuhinju da vidim da li treba
da pomognem oko posluženja. Nadam se da ti neće biti neprijatno da
budeš sam.
Alan je odmahnuo glavom. - Ne, ni najmanje - odgovorio je i u tom
trenutku zaustavio jednog svog prijatelja i oni su počeli da razgovaraju.
Melisa je pošla ka kuhinji, izbegavajući da sretne Sedrika i Dafne.
Odahnula je s olakšanjem kada je uspela da uđe u kuhinju neprimetno.
Delma Naston bila je tamo i stavljala sendviče na tanjire.
- Da li mogu da pomognem? - upitala je Melisa ljubazno.
Delma joj se nasmešila. - Naravno. Odnesite te tanjire na sto.
Melisa je morala da se vrati u salu. U tom trenutku najavili su da će
muzika da svira za igru i da dame biraju prvi ples. Instinktivno Melisa je
pogledala prema Dafne. Ona je šapnula ne što Sedriku, a zatim laganim i
sigurnim koracima krenula preko sale.
Melisa je stajala i posmatrala svoju prijateljicu. Nije mogla ni da
sanja šta će uraditi, a da li joj je zastao od iznenađenja kada je primetila
da Dafne ide prema Alanu.
 Šta će se dogoditi ako Alan ne želi da igra s njom, pitala se Melisa i
srce joj je zakucalo sa strahom. Bila je udaljena od njih tako da je oni
nisu videli, ali, ipak dovoljno blizu da bi mogla da čuje njihov razgovor.
- Da li smem da te zamolim za igru? - upitala je Dafne nežnim
tonom.
- Mislio sam da to muškarci rade - odgovorio je Alan oštro.- A
koliko znam ja te nisam zamolio za igru.
- Zar nisi čuo da dame biraju?
- A šta je sa Rokfelerom? - upitao je Alan i pokazao glavom prema
Sedriku.
Dafne mu se nasmešila najlepšim osmehom na svetu. - Ja sam došla
tebe da zamolim za igru. Nemoj da me odbiješ, Alane, molim te, ne
večeras. Za nekoliko dana otići ću iz bolnice i ko zna možda se nećemo
više nikada videti.
Bilo je izvesne tuge u njenom glasu i Melisa je osetila da joj se srce
steglo od tuge. Znala je, bila je sigurna da Alan neće moći da odbije
takvu molbu.
Alan je ispružio ruke prema njoj i uzeo je u svoj zagrljaj. U tom
trenutku njegovo lice zasjalo je od sreće. Melisa je bila sigurna da je
velika ljubav u pitanju. Nasmešila se i ona za trenutak, ali, osmeh joj se
sledio na licu. Dafne će se udati za Sedrika, pomislila je s tugom.
Tada je stavila tanjire na sto i stajala po strani posmatrajući svog
brata i Dafne.
- Da li bih mogao da ti se izvinim? Melisa je mislila da će se
onesvesti istoga trenutka. Okrenula se i gledala iznenađeno Sedrika koji
joj se smeškao.
- Ti... Ti si povredio moja osećanja - rekla mu je nakon duge pauze.
On je klimnuo glavom. - Znam, ljubavi moja - odgovorio je Sedrik
nežno.
- Ali, poludeo sam kada sam video da te je Klark poljubio. Bio sam
očajan. Ni sam nisam znao kako sam stigao do tvog stana.
- Ovde... ovde postaje zagušljivo - primetila je Melisa i disala s
mukom.
Bez reči Sedrik je uhvatio za ruke i izveo na terasu. Napolju je bilo
sveže i on je skinuo svoj sako. Stavio je nežno na njena ramena i za
trenutak zadržao ruke.
 Melisa je osetila da joj je užasno toplo kao da vatra gori u njoj u
ćelom njenom telu.
- Da li možeš da mi oprostiš?
- Sedriče... - prošaptala je u tom trenutku, jer nije znala šta da mu
kaže. Ona mu je oprostila već davno, pomislila je s tugom. Kako da mu
ne oprosti kada ga toliko voli?
- Da li treba da kleknem i da molim za oproštaj? - nasmešio se
Sedrik i zagrlio je nežno.
Suze su zasjale u njenim očima.
- Ne - odgovorila je šapatom. - To nije potrebno...
- Hvala - odgovorio je i pomilovao je nežno po obrazima.
Stajali su nemo i nepomično nekoliko trenutaka, uživajući u tom
nežnom intimnom zagrljaju. A kada joj se Sedrik obratio, njegov glas
ličio je na šapat vetra i ona je morala da mu se približi još više da bi ga
čula.
- Kada sam te prvi put sreo tvoje oči sijale su kao dva plava safira, a
žuti mesec poigravao se u tvojoj kosi.
Ona se nasmešila malo. - Zar si uvek tako poetski raspoložen?
- Ne - njegove usne zadrhtaše blago i okrenuo se ka njoj. Njegove
oči posmatrale su njene usne. - Melisa... molim te, dozvoli da te
poljubim.
Melisa je zadrhtala celim telom. Naravno, nije mogla da odbije
njegovu molbu. - Samo još jednom - prošaptala je. - Poslednji put.
On je zagrlio jače i privukao je sebi. U početku njegov poljubac bio
je nežan i jedva je dodirivao njene usne, ali već u sledećem trenutku
ljubio je strasno i željno, ljubio je tako kako je ona očekivala. Pamtiće
taj poljubac celog života, pomislila je i bilo joj je žao kada je Sedrik
podigao glavu.
- Znao sam da će se to dogoditi, draga moja Sveta Bernadeto -
šaputao je tiho i usnama dodirivao njenu kosu, njene obraze... - Kada si
nestala, kada si se izgubila, znao sam da se izgubio i deo mene. Odnela
si sa sobom moje srce, ljubavi moja.
- I ti moje - dodala je Melisa iskreno.
- Mislio sam da ću poludeti - šaputao je Sedrik i dalje. - Bila si tako
blizu mene, a ja te ipak nisam mogao da nađem.
- Ali, našao si me, zar ne? On je pogledao tužno.
 - Ali, kasno - dodala je Melisa s tugom u glasu.
- Melisa... ja...
- Pssst... ne govori ništa - rekla je Melisa i stavila prste na njegove
usne. - Večeras ne reci više ništa. Shvatila sam i prihvatila činjenice
kakve jesu. U početku, mislila sam da neću moći da izdržim taj užasan
bol. Ali, sada znam, sigurna sam da mogu da izdržim sve.
- Toliko toga želim da ti objasnim, ali, zasada još ne mogu - rekao je
Sedrik zamišljenim glasom.
- Znam - odgovorila je Melisa i uzdahnula s tugom. - Shvatila sam
da ja nisam žena za tebe. Tvoj položaj zahteva ženu koja je navikla da se
kreće u takvom društvu, koja zna kako treba da se ponaša u pojedinim
trenucima. Ponosna sam što nosim ime Hačerovih, ponosna sam na
moje roditelje, ali znam da nisam žena za tebe.
On je zagrlio jače. – Da li to zaista misliš? - upitao je iznenađeno.
- Da - odgovorila je Melisa spremno. - Čini mi se da sam se pomirila
s tom istinom.
- Da li zaista misliš da bi trebalo da se oženim sa Dafne? - njegove
reči bile su uznemirene dok su mu oči posmatrale ispitivački njeno lice
kao da je želeo da otkrije istinitost njenih reči.
Nakon duge pauze ona je klimnula glavom i prošaputala: - Da,
ubeđena sam u to.
Njihovi pogledi su se sreli za trenutak, a tada je Melisa sagla glavu.
- Treba da se vratim - rekla je mirnim tonom. - Do viđenja, Sedrik.
Vratila mu je sako i krenula ka vratima. On je ispružio ruke ka njoj
kao da je želeo da je zadrži, ali, ona je bila već kod vrata.
Melisa je provela nedelju kod svojih roditelja. Vratila se kući kasno,
kada je već mislila da je Dafne otišla da spava. Dok je ležala na svom
krevetu i posmatrala tamne senke na zidovima svoje sobe, shvatila je
da se oprostila konačno od Sedrika. Rekla mu je sve što j e imala, a i on
joj je kazao sve što se kazati može.
Sledećeg dana nakon posla Melisa je odlučila da ode u bolnicu i da
razgovara sa svojim bratom. Nameravala je da se preseli kod njega
izvesno vreme dok ne nađe neki odgovarajući stan s obzirom da će
Dafne otići, a ona neće moći da plaća tako veliki apartman.
Delma Naston koja je radila i sa Alanom i sa Dafne bila je na
prijemnom odeljenju kada je ona ušla u zgradu. - Dobar dan -
pozdravila je Melisa ljubazno. - Pretpostavljam da znate gde je Alan.
 Delma joj je uzvratila osmeh. - Ovoga puta znam gde je. Upravo je
otišao u kantinu da popije kafu.
- Izvanredno - odgovorila je Melisa. - Razgovaraćemo kasnije.
Melisa je požurila u kantinu. Ali, dok je prolazila hodnikom, jedna
vrata bila su otvorena i prepoznala je glasove. Dafne i Alan su
razgovarali. Nije mogla da izdrži, a da ne zastane i prisluškuje.
- Možeš da ideš ako želiš - rekao je Alan. - Neću te moliti nikada.
Nadam se da si svesna toga.
- Nisam došla zbog toga - odgovorila je Dafne. - Još uvek si
uzbuđen zbog Vojtove devojčice, zar ne? - Alan nije odgovorio ništa.
- Ali, znaš veoma dobro da se nije moglo učiniti ništa.
- Znam! - uzviknuo je Alan oštro.
- A nisi zaboravio ni malog dečaka. On boluje od tumora. - Dafne je
govorila smireno i tako nežno kao da je govorila o najobičnijim
stvarima. Tada je nastala mala pauza.
- Slušaj, Dafne - rekao je Alan konačno. - Znam šta pokušavaš da
kažeš, ali, veruj mi da nećeš uspeti.
- Alan... - Dafnin glas bio je kao šapat. - Ponekad si tako slep.
- Možda zato što me proganja misao da sam mogao da učinim nešto
više, a ja to nisam uradio.
- Alane, hoćeš li mi konačno reći šta te toliko muči?
- Tomi umire - odgovorio je Alan kratko i s bolom u glasu.
- Svi znamo da mu ne možemo pomoći. Smrt pobeđuje u takvim
slučajevima.
Melisa nije mogla da izdrži više. Nije mogla da sluša takve
razgovore. Okrenula se naglo i krenula ka izlazu. Alan će imati velikih
problema ako nastavi i dalje tako da saoseća sa svojim pacijentima,
razmišljala je. Ako je toliko osećajan nije smeo da se bavi takvom
profesijom.
Bilo je još rano kada je izašla iz bolnice. Odlučila je da ode u
dobrotvorno društvo da vidi da li ima nekog posla.
Bila je zamišljena kada je izašla iz kola. Dok je gledala u oba pravca
prelazeći ulicu, videla je Sedrikov ,,pontijak“ i zadrhtala celim telom.
Ispred kancelarije nije bilo nikoga. Znači, Sedrik je ušao u
kancelariju i sada razgovara sa Klarkom.
 - Da li je sve u redu? - upitala je Melisa kada je ušla u kancelariju.
Pogledala je oko sebe iznenađeno. Nije videla Sedrika, a Klark je sedeo
za svojim stolom i prelistavao neki časopis.
- A što ne bi sve bilo u redu? - Klark je podigao značajno svoje
obrve.
- Pa, to ćeš mi ti reći. Videla sam kola Sedrika Oldama na parkingu.
- O, da... - rekao je Klark i nasmešio se. - I ti si zabrinuta zbog toga?
- Ne. - ona je odmahnula glavom.
- Ili... ko zna...
- Pozvao sam tvog prijatelja da se upozna s našim ljudima i našim
projektima - rekao je Klark smešeći se sve vreme.
- Mog prijatelja?
- Oboje ste veoma nevešti da sakrijete svoja osećanja - odgovorio je
Klark značajnim tonom. - Da, draga moja prijateljice, on je tvoj prijatelj!
Melisa je bilo toliko iznenađena da nije znala šta da mu odgovori.
Uostalom, nikakav odgovor nije bio potreban.
- Da li bi htela da popiješ šolju kafe?
- upitao je Klark nakon izvesnog vremena.
Ona je klimnula glavom. - Kafa bi mi prijala - rekla je i nasmešila se.
Klark je ustao i nasuo šolju kafe koja je bila još topla. Očigledno je
da je skuvao kafu Sedriku.
- Razgovarali smo dugo - rekao je kada je seo ponovo za svoj sto.
- I?
Telefon je zazvonio pre nego što je Klark mogao da odgovori.
Nakon kratkog razgovora Klark je zabeležio neke podatke i nije još bio
gotov kada mu se Melisa obratila: - Pa?
On je pogledao iznenađeno i zbunjeno. Bilo je očigledno da nije
pratio tok razgovora.
- I, šta ste razgovarali? - Melisa ga je podsetila.
- Znači, opet smo se vratili na tvog prijatelja - nasmejao se Klark.
Melisa je odmahnula glavom. - Interesuje me zašto je došao?
- Rekao sam ti da sam gaja pozvao - rekao je Klark i pogledao
značajno svoju prijateljicu. - Da li si zaljubljena u njega?
 Ona nije znala šta da mu odgovori u prvom trenutku. Ali, znala je
da istinu ne može da sakrije od Klarka. – Da - odgovorila je nakon duge
pauze. - A da li me je spomenuo?
- Nije rekao ništa direktno, ali, raspitivao se za moje namere -
smeškao joj se Klark.
- Znači, raspitivao se... - ponovila je Melisa i nije znala da li da se
raduje, ili da bude tužna.
- Raspitivao se o još nekim stvarima - nastavio je Klark.
- O čemu?
Klark se zamislio malo i tada odgovorio: - Pa... o našoj organizaciji,
o našim planovima i poslovima, o... o svemu se raspitivao a ja sam mu
dao nekoliko naših brošura. Melisa... on je veoma dobar čovek.
Melisa se poigravala nervozno svojim prstima. - Znam - odgovorila
je zamišljeno.
- Mislim da je veoma zabrinut što radiš tako mnogo - nastavio je
Klark.
- Ne dopada mu se što treba da radiš do kasno u noć i što se
ponekad sama vraćaš kući.
Melisa ga je pogledala. - Ne treba da se brine, jer me ti otpratiš
uvek do autobuske stanice ili do mojih kola.
- To ga i brine - odgovorio je Klark kroz šalu. - Melisa, mislim da je
Oldam zaljubljen u tebe.
Klarkove reči odjekivale su u njenim ušima i nakon nekoliko sati
kada se vratila u apartman. Sedrik je bio zabrinut za njenu sigurnost,
razmišljala je i srce joj je kucalo veselo. On je zaljubljen u nju, brine se o
njoj, ali, šta dalje? To je sve. On će se uskoro oženiti sa drugom
devojkom.
Dafne je sedela na sofi i gledala televizor kada je ona ušla u dnevnu
sobu.
- Zdravo - pozdravila je. - Kako je bilo na poslu?
Melisa je pogledala. Učinilo joj se da je Dafne neobično gleda i da su
joj oči mutne i tamne. Mislila je da je to zbog toga što je vodila
neprijatan razgovor sa Alanom. Želela je da je pita kako se taj razgovor
završio, ali, tada bi otkrila da je čula deo razgovora, ili, bi je podsetila na
neprijatnost, koju ona verovatno želi da zaboravi što pre.
 - Bilo je... sve je bilo u redu - odgovorila joj je konačno. Dafne je
samo klimnula glavom.
Melisa joj je prišla bliže. Izgledala je neobično čudno i nije mogla da
izdrži, a da je ne upita: - Dafne? Da li se osećaš dobro?
Ona je odmahnula polako glavom.
- Imam ponovo strašne stomačne bolove.
- Da li imaš temperaturu? - Ne.
Tada se Melisa setila da je Dafne već danima veoma bleda i da se
žali na stomačne tegobe. Mora da je bolesna, pomislila je i zabrinula se.
- Pozvaću Alana - rekla je i krenula ka stolu gde je stajao telefon.
- Ne! - uzviknula je Dafne odmah i odmahnula rukom. - Nije to
ništa. Ne treba da ga zoveš zbog sitnice.
- Zbog sitnice? Danima se ne osećaš dobro, a ti kažeš da su to
sitnice.
Dafne je pogledala molećivo. - Molim te, Melisa, ne želim da ga
pozoveš. Sutra ću se osećati već mnogo bolje.
Melisa je oklevala nekoliko trenutaka, tada je slegnula ramenima i
otišla u kuhinju. Nasula je čašu mleka.
- Da li želiš i ti čašu mleka? - upitala je svoju prijateljicu.
- Ne, hvala. Umoma sam. Mislim da bi bilo najbolje da odem u svoju
sobu i legnem. Sutra će mi biti mnogo bolje. Sigurna sam u to.
Melisa je posmatrala zabrinuto, ali, nadala se da će se ujutru njena
prijateljica zaista osećati mnogo bolje.
Kada se probudila sledećeg dana Dafne je obavestila da je uzela
bolovanje. Melisa je posmatrala svoju prijateljicu zabrinuto.
- Umorna sam - rekla joj je Dafne i pokušala da joj se nasmeši. - Nije
to ništa ozbiljno.
Melisa je otišla na posao, ali, pozvala je nekoliko puta da čuje kako
se Dafne oseća.
- Sada mi je dobro - odgovorila je njena prijateljica. - Možda bi mi
bilo i bolje da ne moram da ustajem svakih pola sata da odgovaram na
tvoj telefonski poziv.
Melisa je morala da se nasmeje. - Neću te više zvati - rekla je. -
Trudiću se da me ne zanima kako se osećaš.
- Tada bih ti bila veoma zahvalna.
 - Da li bi želela da ti donesem nešto za večeru? - raspitivala se
Melisa.
- Ne, hvala - odgovorila je Dafne. - I sama pomisao na hranu dovodi
me do ludila.
Negde oko podne Alan je došao u njenu agenciju. Ona se iznenadila
zbog toga. Upravo je završavala jedan telefonski poziv kada je ušao u
njenu kancelariju.
- Čudno je što si došao - primetila je ona, ostavljajući slušalicu na
aparat. - Mora da nemaš danas mnogo posla. A to se dešava veoma
retko, zar ne?
- Došao sam da te povedem na ručak, a ti mi držiš celo predavanje -
nasmešio joj se brat.
Ona je odmahnula glavom. - Ne, dragi brate, nećemo se igrati više
mačke i miša. Došao si da se raspituješ za Dafne. Reci mi, zar nisam u
pravu?
Alan se trgao i podigao značajno svoje obrve. - Znači, od sada
igramo otvorenu igru.
- Čini mi se da je prehlađena. Uštedela sam ti novac za ručak, zar
ne?
- Ipak sam odlučio da te izvedem na ručak. Hajde, pođimo!
- A da li me ti pitaš o mojoj želji? Možda ja ne želim da ručam, ili
sam se upravo vratila iz restorana... - Melisa se smeškala, ali, ipak uzela
svoju tašnu.
- Tako nešto se ne bi sigurno dogodilo - odgovorio je Alan. - Ti se
ne bi setila nikada da odeš u restoran i da ručaš.
- A možda me je neko pozvao - insistirala je Melisa i dalje. - Zar o
tome nisi razmišljao?
Alan je pogledao upitno. - Pa? Da li želiš da pođeš na ručak sa
mnom, draga sestrice?
- Sa zadovoljstvom - odgovorila je Melisa, uzela svoju tašnu i njih
dvoje su izašli iz kancelarije.
Seli su da ručaju u obližnji restoran, ali, dok su razgovarali nisu
više spominjali Dafne.
- Šta misliš kada bi dobio podstanara? - upitala je Melisa svog brata
u jednom trenutku.
- Da li je taj podstanar muškarac ili žena?
 - Možda će te iznenaditi, ali, žena je - Alan je prestao da jede za
trenutak. - Moram da ti kažem da sam jako zainteresovan za to.
- Nećeš biti tako zainteresovan kada saznaš koje u pitanju -
nasmešila mu se Melisa.
- Ko?
Melisa je postala ozbiljna. - Pa... s obzirom da ću ostati sama i da
neću moći da plaćam kiriju za tako veliki apartman, moraću da
pronađem neki skromniji stan. Ali, u međuvremenu, mislila sam da se
preselim kod tebe.
Njen brat se zamislio malo. - Pa, ako kuvaš, pereš, spremaš stan,
mislim da ću moći da te trpim nekoliko dana.
- Samo nekoliko dana? Mislila sam da ostanem kod tebe najmanje
godinu dana - šalila se Melisa.
- Tako dugo nećeš moći da ostaneš.
- Velikodušan si.
Alan je ispružio ruku preko stola i dotakao je nežno po ruci, - Reci
samo kada želiš da se seliš - rekao je ozbiljnim tonom. - Doći ću da ti
pomognem.
- Hvala.
- Braća su za to, zar ne?
Sedrikova kola bila su parkirana ispred apartmana kada je Melisa
izašla iz autobusa te večeri. U jednom trenutku pomislila je da sačeka
napolju dok on ode, ali, nije bila sigurna kada je došao i koliko dugo
namerava da ostane. Možda će morati da ostane na ulici celu noć.
Odlučila je ipak da uđe u stan. Skupila je svu svoju hrabrost i htela
da otvori vrata. Ali, vrata su bila zaključana. Čudno je, pomislila je. Kada
je Dafne kod kuće ona ne zaključava nikada vrata. Dok je tražila u tašni
ključeve, mogla je da čuje jasan razgovor koji se vodio u holu njenog
apartmana.
- Ovo užasno stanje treba da prestane što pre - govorio je Sedrik
uzbuđenim tonom. - To ne može da se izdrži više. Mislim da ću poludeti
ako moram da živim tako i dalje.
- Da, znam - odgovorila je Dafne. - Slažem se s tobom. Ni ja ne mogu
da izdržim više.
- Znači još samo tri dana.
- Da, do petka.
 Tada je razgovor prestao, jer su oni verovatno otišli u dnevnu sobu.
Melisa je pronašla ključeve i ušla u stan s velikom bukom.
- Stigla sam! - uzviknula je Melisa i ušla u dnevnu sobu.
Primetila je da je Sedrik pogledao ispitivački, ali uspela je da
ostane mirna i sabrana.
Dafne je sedela na sofi, a Sedrik stajao pored nje. Ćutali su i kao da
su bili zbunjeni. Nije želela da potencira još više njihovu zbunjenost i uz
izvinjenje otišla je brzo u kupatilo.
Tuširala se polako, želeći namerno da odugovlači vreme, jer nije
htela da sretne ponovo Sedrika kada izađe iz kupatila.
Prošlo je pola sata kada se Melisa vratila u dnevnu sobu. Dafne je
sedela u istom položaju kao i kada je došla u stan. Bila je veoma bleda.
- Ne osećaš se dobro?
Ona je odmahnula glavom. - Stanje mi se ne popravlja uopšte -
rekla je tihim glasom. - Čini mi se da je sve gore.
- Da li bih mogla da ti pomognem? Dafne je naslonila glavu na
jastuk i zatvorila oči. - Ne, ne možeš da mi pomogneš uopšte. Ovo je
najgora prehlada u mom životu.
- Da li si sigurna da je prehlada? Dafne je otvorila polako oči. -
Pa,bolničarka sam, zar ne?
- Da, razumem, vaše veličanstvo! - nasmešila se Melisa i naklonila
uz dramatičan pokret. – Da li biste želeli da vam pripremim nešto za
jelo?
- Ne.
- A da vam donesem nešto hladno da popijete?
Dafne je klimnula glavom. - Da, to bi mi prijalo.
Pile su hladno mleko i gledale televizor. Međutim, Melisa je
posmatrala krišom svoju prijateljicu, pitajući se kada će se njeno stanje
popraviti i da li ima nekih promena na njenom licu. Ali, kada je
primetila da je Dafne imala nekoliko bolnih stomačnih napada, ustala je
bez reči i prišla telefonu. Pozvala je svog brata.
- Alan, da li bi mogao da dođeš odmah? - upitala je uznemirenim
tonom.
- Šta je? Šta se dogodilo? - i njegov glas je bio uzbuđen.
- Dafne je bolesna - odgovorila je tiho da je njena prijateljica ne bi
čula.
 - Ona govori sve vreme da je prehlađena, ali, nisam sigurna da je to
u pitanju. Ima stomačne bolove, i to veoma jake.
Alan nije oklevao. - Dolazim odmah!
Nakon deset minuta on je bio već kod njih. - Gde je pacijent? -
upitao je ulazeći u sobu.
U tom trenutku Dafne je otvorila oči. Bila je zbunjena nekoliko
trenutaka, a tada pogleda prekorno svoju prijateljicu. - Melisa? Ti si
zvala Alana, zar ne?
- Da, ja sam ga pozvala - odgovorila je mirnim glasom. - Bez obzira
što nisi dozvolila da ga pozovem, mislila sam ipak da ta tvoja bolest nije
tako naivna kao što ti misliš.
Njene oči ovlažiše se od suza. - Melisa, nije trebalo da ga pozoveš.
Radi se ipak o prehladi.
- Dozvolite da ja ocenim o čemu se radi - rekao je Alan ozbiljnim
glasom i otvorio svoju tašnu. Izvadio je stetoskop, seo na ivicu sofe i
počeo da je pregledava.
Melisa je stajala pored njih.
- Da li mogu da pomognem? - upitala je posmatrajući zabrinuto
svoju prijateljicu.
- Pozovi Seda - odgovorila je Dafne.
- Sigurna sam da neće preterivati kao vi i da će se složiti da sam
prehlađena.
Alan je zastao za trenutak kao da je želeo da joj kaže nešto, ali,
predomislio se u poslednjem trenutku i nastavio da osluškuje rad
njenog srca.
- Molim te, Melisa... učini što sam ti rekla. - Dafne je pogledala
molećivo. Melisa je uzdahnula duboko i prišla telefonu.
- Sedrik Oldam na telefonu. Izvolite? - Melisa je osetila da joj je srce
zakucalo snažnije ali, uspela je da mu se obrati mirnim tonom.
- Zdravo, Sedriče - rekla mu je. - Melisa ovde.
- Melisa?
- Alan je tu, Dafne se ne oseća dobro i mislim... mislim da je nešto
ozbiljnije u pitanju. Želela je da zna da li bi mogao da dođeš.
- Naravno da mogu - odgovorio je Sedrik. - Dolazim za deset
minuta.
Kao što je rekao, Sedrik je stigao veoma brzo.
 - Šta je sa njom? Izgledala je dobro danas posle podne - obratio se
Alanu koji je još uvek sedeo na ivici sofe.
- Voleo bih da je odnesem u bolnicu da napravimo nekoliko testova
- rekao je zabrinutim glasom.
- Ne! - Dafne je bila uznemirena - Nema potrebe da idem u bolnicu
kada dobro znamo da imam stomačni grip -.
- I možda zapaljenje pluća - dodao je Alan.
- Alan je lekar i on najbolje zna šta treba da se uradi - primetio je
Sedrik i nagnuo se prema njoj.
Dafne je pogledala Alana. – Da li zaista misliš da imam zapaljenje
pluća?
- Nisam siguran i zbog toga bih želeo da te pregledam u bolnici gde
bih mogao da izvršim neke testove.
- A zašto si toliko zabrinut za moje zdravlje? - upitala je Dafne i
pogledala ga prekorno. - Nakon jučerašnje...
- Nakon svega toga, - prekinuo je Alan brzo - shvatio sam da si bila
u pravu i da bi trebalo da ti se izvinim... Draga, da li možeš da prihvatiš
moje izvinjenje? Znam, u pravu si, ali, bio sam umoran i iscrpljen i
nisam znao šta govorim. Da li možeš da zaboraviš taj nesporazum?
Dafne je klimnula glavom i nasmešila mu se neznatno. - Naravno da
mogu.
Njihovi pogledi su se sreli i bili su nežni, neizmerno nežni. Melisa
se pitala kako će Sedrik da reaguje.
- A ako bi trebalo... ako bi trebalo da se operišem, - rekla je Dafne
glasom koji je podrhtavao - da li bi prihvatio da budeš glavni kirurg na
mojoj operaciji?
Alan je sagnuo glavu. - Ne!
- Ali, ja imam poverenje samo u tebe.
- Rekao sam da ne bih - odgovorio je Alan odlučno.
- Umesto što se prepirete bilo bi bolje da vidimo šta treba
dapreduzmemo - primetila je Melisa. - Čini mi se da govorite o
beznačajnim stvarima. Ako Dafne ima zapaljenje pluća neće je operisati,
nego će je lečiti, koliko se ja razumem u medicinu.
- Ima smisla - dodao je Sedrik i prišao Alanu. - Reci nam, Alane,
zašto ne bi želeo da operišeš Dafne?
 Melisa se okrenula prema Sedriku. Šta je želeo time da kaže, pitala
se i u jednom trenutku bilo joj je žao što je pozvala Sedrika u stan.
Uostalom, on nema tu šta da traži. Ako Alan kaže da treba da povede
Dafne u bolnicu, onda je to tako, a svi dalji razgovori postaju
nepotrebni.
- Ja sam odabiram svoje pacijente - rekao je Alan odmerenim
glasom.
- Ali, zar ti Dafne nije pacijent? - podsetio je Sedrik. - Zar nisi došao
kada su ti javili da se ne oseća dobro?
Alan je ustao i pogledao Dafne, ne obraćajući pažnju na Sedrika. -
Da li bi želela da se presvučeš? - Ona je odmahnula glavom. - Ne, jer ne
želim da idem nigde.
- Ti testovi su veoma važni - odgovorio je Alan. - Ti moraš da pođeš
u bolnicu.
Dafne je ponovo odmahnula glavom.
- Rekla sam da ne želim da idem u bolnicu.
- Zar ne možeš da me shvatiš? Alan je bio sada već ljut i izgledao je
kao da će je povesti u bolnicu i protiv njene volje. - Ti testovi su veoma
važni i ne želim da rizikujem ništa. Moraš da pođeš!
- Zašto se ne složite? - nasmešio se Sedrik. - Dafne će poći u
bolnicu, ako ti Alane, pristaneš da budeš njen hirurg.
Alan je prešao nervozno prstima po svojoj kosi. - Ja... ne mogu.
Rekao sam da to ne mogu da prihvatim.
- Zašto? - ponovio je Sedrik.
- Zato što... zato što nije preporučljivo da ti pacijent bude osoba do
koje... do koje ti je tako mnogo stalo.
Dafne se osmehnula blago. - Ali tebi nije stalo do mene. Ako nešto i
osećaš prema meni, to je sigurno mržnja.
Alanovo lice postalo je izuzetno bledo. - Da te mrzim? - ponovio je
njene reči s nevericom. - Kako možeš da pomisliš da mogu da te mrzim?
U pravu si, prepirali smo se dosta i većinom sam ja bio uzrok tim našim
prepirkama, ali, da te mrzim, to nikako! Kako mogu da te mrzim kada te
toliko volim?!
Nastala je nema tišina u sobi.
- Ti me voliš? - upitala je Dafne uzbuđenim tonom.
 Alan je klimnuo glavom. - Da, volim te! - I dozvolio si da prođem
kroz pakao muka i patnji?! Kako si mogao da učiniš tako nešto?! Zašto
mi nisi rekao odmah da me voliš?
Alan je pogledao tužnim očima. - Kako da ti kažem da te volim kada
si verena sa drugim čovekom?
Melisa je bila zapanjena. Nije mogla da veruje svojim ušima. Mislila
je da sanja. Pogledala je Sedrika i očekivala buru negodovanja i gneva.
Ali, on je stajao mirno i posmatrao celu situaciju, kao da ga to baš ni
malo ne zanima.
- A zašto mi nisi rekao da me voliš pre nego što sam se verila sa
drugim čovekom? - upitala je Dafne, i kao da joj je već bilo mnogo bolje,
kao da je bolest prestala toga trenutka.
- A šta sam mogao da ti ponudim? - primetio je Alan tužnim
glasom. - Znao sam da ćeš jednog dana sresti čoveka koji može da ti
pruži sve, sve što si i imala u životu.
- A ti upoređuješ ljubav i sreću sa novcem? - njen glas bio je
izuzetno nežan. - Ne, to se ne može uporediti. Dozvoli, Alane, da ti
kažem šta ti možeš da mi pružiš. Ti možeš da mi pružiš sve što mi je
potrebno u životu. Možeš da mi pružiš ljubav, sreću, zadovoljstvo. Ti... ti
možeš da mi pružiš prijateljstvo, razumevanje i odanost. Zar te stvari
nisu najveće bogatstvo na svetu? I... i ako sada odeš od mene veruj mi
da ti to neću oprostiti nikada u životu.
- Ja nemam nameru da odem - rekao je Alan. - Ali, ne mogu ni da te
zamolim da se udaš za mene dok nosiš verenički prsten koji si dobila od
drugog čoveka.
- Odlično - odgovorila je Dafne mirno i skinula Sedrikov verenički
prsten sa ruke. Ispružila je ruku prema Sedriku i predala mu prsten. -
Hvala ti, Sede!
Sedrik joj je prišao, nagnuo se prema njoj i poljubio je nežno u
obraze. - Želim ti mnogo sreće, Dafne.
Brat i sestra posmatrali su tu scenu zapanjeno. Nisu znali o čemu
se radi. Tada se Dafne okrenula polako prema Alanu. - Sada - uzdahnula
je uzbuđeno. – Da li možeš sada da me zamoliš da se udam za tebe?
Alan je bio još uvek suviše iznenađen da bi mogao da kaže bilo šta.
- Zar si se već predomislio? - nasmešila mu se Dafne.
 Alan se trgao. - Ne, nisam se predomislio - rekao je. - Ali, prvo treba
da vidimo šta će biti s tobom. Hajde, pođimo u bolnicu. Želim da budem
siguran.
- Presvući ću se brzo - odgovorila je Dafne, ustala i otišla u svoju
sobu.
Melisa i Alan gledali su iznenađeno za njom. Zatim su se okrenuli
prema Sedriku. Međutim, on je stajao po strani i nije reagovao uopšte.
Kada se Dafne vratila, uhvatila je Alana ispod ruke i okrenula se
prema svojoj drugarici i bivšem vereniku. - Vratićemo se brzo. Nadam
se da vam nećemo mnogo nedostajati.
- Nemojte se žuriti - nasmešio im se Sedrik. - I ako nešto nije u
redu, pozovite nas telefonom.
Kada su izašli i zatvorili vrata za sobom Sedrik se okrenuo konačno
prema Melisi. - I, kao što smo se dogovorili, neću te uznemiravati sve
dok Dafne nosi moj verenički prsten - rekao je značajnim tonom. - Ali,
koliko znam, Dafne mi je vratila prsten.
Njene usne razvukoše se polako u nežan osmeh. - Da, u pravu si.
Ona više ne nosi tvoj prsten.
- Hajde da se oslobodimo konačno te prepreke - predložio je i oni
su otišli u kuhinju. Sedrik je bacio verenički prsten u korpu za otpatke.
Melisa je bila iznenađena. Nije mislila da će Sedrik baciti tako
skupocen prsten.
- Zašto? Kako si mogao da baciš tako veliki dijamant? - upitala ga je
iznenađeno.
Sedrik joj se nasmešio. - Dijamant je lažan kao i naša veridba. -
Kako?
Njegove ruke zagrlile su je nežno i privukle sebi.- Tražio sam te
dugo, a na kraju izgubio svaku nadu da ću te naći - pričao je Sedrik. - Ali,
nisam mogao da prestanem da razmišljam o tebi.
Njegove ruke milovale su je nežno po vratu i ramenima dok je
Melisa podrhtavala od sreće. Osećala se prvi put srećnom, kompletno
srećnom pored Sedrika. Njena sreća bila je beskrajna i bez prepreke.
- Sreo sam Dafne na jednom prijemu - nastavio je Sedrik. - Nismo
se videli godinama i bilo nam je drago što smo ponovo zajedno. Kada
smo bili mladi bili smo veoma bliski i dobri drugovi. Pričala mi je da je
zaljubljena u Alana, ali, da joj on ne prilazi zbog ponosa bez obzira što je
bila sigurna da je i on zaljubljen u nju. Osim toga, on ima neke čudne
predrasude o bogatstvu.
- Da - složila se Melisa. - Čudan je ponekad. Ali, proći će sve to i on
će se navići.
Sedrik je klimnuo glavom. - Siguran sam u to. Kada mi je Dafne sve
ispričala, ja sam joj predložio da ne bi bilo loše da Alan dobije
suparnika. Možda će tada priznati da je voli.
- Moj brat je veoma tvrdoglav - nasmešila se Melisa i shvatila
donekle šta se sve događalo oko nje.
- Da, tvrdoglav je - složio se Sedrik. - Tada sam predložio Dafne da
se verimo. Naravno, to smo sve izmislili da bismo mu pružili priliku da
se bori, da konačno prizna šta oseća. Mislili smo, ako je zaista voli, tada
će učiniti prvi korak.
- Ali, skoro da je izgubio bitku - smejala se Melisa i naslonila glavu
na Sedrikovo rame.
- Ali, grešili smo - nastavio je Sedrik. - Alan je toliko voleo Dafne da
je hteo da žrtvuje svoju ljubav zbog njene sreće. Jer on je mislio sve
vreme da je Dafne srećna i da se udaje za mene zato što me voli i zato
što sam i ja bogat. I tada... tada sam sreo tebe pod veoma čudnim
okolnostima, zar ne?
Melisa je klimnula glavom. - Sreli smo se igrom sudbine.
- Da, sudbina nas je spojila ponovo. Ali, u tim trenucima moja
veridba postala je prava nesreća za mene - pričao je Sedrik zamišljenim
glasom. - Bio sam očajan, nisam znao šta da radim. Pokušao sam da
razgovaram sa Alanom, ali, i on je bio očajan i nisam mogao ništa da
učinim. Situacija je postala i tužna i komična. Patili smo svi četvoro.
Zaboga! Koliko smo samo patili?!
Melisa je podigla glavu i pogledala ga nežno. - Ali, zašto mi nisi
objasnio? - upitala ga je.
- Draga moja, da nisi Alanova sestra, mogao sam i da ti objasnim
situaciju - odgovorio je Sedrik. - Ali, bio sam uhvaćen u zamku, upleten
u neobičnu situaciju. Pronašao sam konačno ženu svog života, ali,
nisam mogao da joj pružim ništa. Nisam mogao čak ni da je dohvatim, a
bila mi je nadomak ruke.
Ona je naslonila ponovo glavu na njegova ramena. - Volim te,
Sedriče, volim te od našeg prvog susreta. Kada si me poljubio, znala
sam da ćeš mi mnogo značiti u životu.
 - Sada sam naučio dobro da te ne pustim iz zagrljaja nikada više -
nasmešio joj se Sedrik i dotakao usnama njeno čelo. - Ja sam tvoj,
Melisa, za čitav život. Znao sam... znao sam da ćeš me čekati i da ćeš me
razumeti. Ali, imao sam krizu kada sam pomislio da ćeš se zaljubiti u
Klarka Hatona. A što je bilo još gore od toga, nisam smeo da učinim
ništa.
Melisa ga je pogledala nežno.
- Znači, i ti si imao suparnika, zar ne? Da li si zbog toga požurio da
raskineš veridbu?
- I, radi se samo o jakoj prehladi, kao što sam rekla - nasmešila se
Dafne dok su svi četvoro sedeli u dnevnoj sobi i pili kafu.
- Ali, bilo je tu i nečeg drugog - dodao je Alan ozbiljnim glasom.
- Nešto ozbiljno? - raspitivala se Melisa.
Alan je odmahivao glavom. - Bilo je sumnjivo, ali, moram da
priznam da ćemo morati da izvršimo još neke testove nakon nedelju
dana.
- Radi se o psihičkom stresu - objasnila je Dafne. - Nije ni čudo što
je Alan bio zabrinut. Prošla sam kroz takve psihičke torture da je pravo
čudo što sam još pored vas.
- Malo si preterala - nasmešio joj se Sedrik. - Jer svi četvoro
preživeli smo veoma teške dane.
- I to sve zbog njega - dodala je Melisa i pokazala prstom na svog
brata. - Zbog toga što je toliko tvrdoglav. Bio je takav kao mali, ali,
nadam se da će se popraviti.
- I ja se nadam - nasmejala se Dafne.
- Osećala sam se užasno - smeškala se Melisa i pogledala svoju
prijateljicu. - Mislim da je najteže kada je čovek opterećen krivicom.
Nisam znala šta se događa između tebe i Sedrika, ali u pojedinim
trenucima sumnjala sam da je sve u redu.
- I ti si osećala krivicu?! - uzviknuo je Alan. - A šta misliš kako sam
se ja osećao kada sam poljubio tuđu verenicu?
Sedrik joj se nasmešio. - Možda... - odgovorio je zagonetno. - Ali,
siguran sam da sam te voleo, voleo... Zaboga, toliko voleo! - I ja sam
tebe volela...
Sedrik se nagnuo prema njoj i njihove usne spojile su se u dug i
nežan poljubac. Nije to bio poljubac strasti, bio je to poljubac
neizmerne nežnosti, sreće i razumevanja.
 - Volim te, Sveta Bernadeto - prošaputao je Sedrik kada se
odmakao malo od nje.
- I ja te volim, Sedriče Oldame. Ti ćeš ostati uvek čovek mojih
snova.
On je pogledao upitno. - A zašto iz snova? Zar naša ljubav nije
stvarna?
Ona je klimnula glavom. - Stvarna je - složila se. - Ali, ja sam te
volela još mnogo pre nego što smo se sreli na karnevalu.
- Kako? - Sedrik je podigao značajno svoje obrve.
- Kada si mi prišao prvi put, prepoznala sam te - smeškala se Melisa
srećno i zadovoljno. - Prepoznala sam čoveka o kome sam maštala,
koga sam videla u svojim snovima. Čak sam prepoznala i tvoj poljubac i
prepoznala bih ga među hiljadama drugih poljubaca.
- To već ne dozvoljavam - rekao je Sedrik odlučnim glasom. - Ako
sam tvoj čovek iz snova, tada treba da ostanem takav do kraja života.
- Do kraja - prošaptala je Melisa i njene usne zadrhtaše od čežnje. -
Poljubi me, Sedrik.
- Mora da si se osećao isto kao i mi - nasmešio se Sedrik. - Zar
nisam u pravu?
Tada je zagrlio Melisu koja mu je uzvratila najlepši osmeh na svetu.
- Znaš, Oldame... - obratio mu se Alan veselim tonom. - Sada kada
sam siguran da ćeš se venčati sa mojom sestrom, počinjem da
razmišljam o tome da ti nisi tako loš čovek kao što sam mislio kada sam
te upoznao.
Svi su se nasmejali glasno.
- Vidiš, rekla sam da će se promeniti - primetila je Melisa i
nasmešila se svojoj prijateljici.
- To je ohrabrujuće - dodala je Dafne i poljubila nežno Alana.
- Da li želite da popijemo nešto i da poželimo srećan početak novog
života? - predložio je Sedrik i pogledao Dafne. - Da li si pripremila
nešto?
Dafne je klimnula glavom i ustala. - Ostavila sam flašu šampanjca.
Melisa je pogledala iznenađeno. - Gde?
- U frižideru - nasmejala se Dafne i otišla brzo u kuhinju. Vratila se
sa četiri čaše i flašom šampanjca.
 - Zar ne bi bilo lepo kada bismo se zajedno venčali? - predložio je
Sedrik.
- Ali, uskoro - dodao je Alan, nasuo šampanjac u čaše, ustao i
podigao ruku. - Za naš zajednički početak. Za početak našeg novog
života.
- Za našu ljubav - ponovili su svi četvoro uglas dok su im lica bila
ozarena od sreće i velike ljubavi. Sve dotadašnje razlike i prepreke bile
su izbrisane iz njihovog sećanja, a čvrsta vera u budućnost obećavala je
da će ljubav trajati večno.

Kraj