1

knjige.club
 LJUBAVNI VIKEND ROMAN

Naslov originala

Brenda Wilson

IDEALAN MODEL

Broj 2905

2
knjige.club
 Ela Fening uz uzdah odloži i poslednju fotografiju. Nekoliko trenutaka ostala je zagledana
u gomilu već odbačenih pred sobom, a onda žustrim pokretom pripali cigaretu. Tokom svih
ovih godina koje je provela do detalja usavršavajući svoju ulogu, naučila je da kontroliše
sopstvenu impulsivnost: na prvi pogled odavala je utisak opasno mirne žene koja svakoga časa
drži sve konce u svojim rukama, i za koju nema iznenađenja. Tek pokoji nagao pokret, ili
neočekivana, žestoka reakcija odavali su pravu Elu, onu koju nikakva pravila i protokoli na
ovome svetu nisu uspevali da zauzdaju.
Pokušavajući da prikrije nervozu, ona kucnu par puta o sto kao da se time zabavlja,
uživajući u zvuku starog, plemenitog ružinog drveta. Najzad podiže pogled. Njen agent i
sekretarica nestrpljivo su iščekivali bilo kakvu Elinu reakciju. Već su, u stvari,
pretpostavljali kakva će biti.
- Ništa - izjavi ona konačno, tonom kao da izriče presudu. - Ama baš nijedna. Od
gotovo šest stotina fotografija koje sam tokom ova tri meseca pogledala, ni jedna jedina... -
njene ledene, sive oči šetale su od Alise, koja je sve podnosila stoički, navikla već na Elinu
mušičavost, do agenta kome je već postojalo neugodno.
- Neko je ovde, po svoj prilici, lud. Ili ja tražim nemoguće, ili vi nikako ne shvatate kako
to nemoguće treba da izgleda - ona se kiselo osmehnu agentu koji se, u neprilici, premeštao s
noge na nogu.
- Gospodine Kelman, zar vam niko do sada nije rekao da ja uvek tražim nemoguće?
Čovek proguta knedlu. Naravno da su mu rekli. Da zahteva neverovatne stvari i da je
jedina živa veštica u ovom gradu. Ali, do vraga, i on je najbolji reklamni agent Londona. Tako
je razmišljao kad je prihvatao ovaj posao. Nije, međutim, ni slutio koliko će biti teško
zadovoljiti kriterijume jedne ovakve aždaje poput Ele Fening, poznate po tome što satire sve
pred sobom. Usudio se da malo duže zadrži pogled na njoj. Lice joj je bilo izuzetno usko,
koščato, toliko mršavo da su joj obrazi bih upali, a usne stisnute u tanku crtu, ali time je samo
snaga njenog lica još više dolazila do izražaja. Nos joj je bio savršeno prav, a oči neke tamne,
metalnosive boje, istovremeno savršeno mirne i opasne, kao oči hrta. Jedva je naterao sebe
da skine pogled sa nje.
- Rekla sam vam da crnkinje, Kineskinje i tome slične ne dolaze u obzir. A pogledajte ovu!
- mahnula je ispred Kelmanovog nosa jednom od fotografija. - Samo joj minđuša u nosu fali!
Ili ova plavuša... Gospodine Kelman, moj parfem se zove “Divlja”, a ne “Pruska seljanka". A
ovoj curi stavite kanticu u ruke, pa je pošaljite neka muze krave. Blagi Bože, gde li samo
uspevate da iskopate ovakve akrepe?
- Ela... - sažaljivo posmatrajući Kelmana, Alisa pokuša da se umeša, ali joj to nije polazilo
za rukom.
- “Divlja” upamtite! - Ela pokupi preostale fotografije i utrapi ih zbunjenom čoveku.
- Imajte to na umu kad god birate kandidatkinje. I molim vas da mi više ne šaljete
svakakve...

3
knjige.club
 - Gospođo, ja ne mogu da vaskrsnem Avu Gardner! A, ukoliko sam dobro razumeo,
vi zahtevate tako nešto...
- Nemoguće - dopuni ga ona. - Pa, nađete li nemoguće, izvolite, moja su vam vrata
otvorena.
Kelman sleže ramenima. Morao je da prizna da žena poput nje ima pravo da traži nešto
posebno. U toj haljini od crvenog lamea, svaka druga izgledala bi u najmanju ruku
vulgarno. Koščato, možda čak premršavo telo Ele Fening, međutim, nosilo ju je savršeno. Sa
tom mešavinom dečačke nemarnosti i kraljevske otmenosti, izgledala bi podjednako dobro i
u balskoj haljini, i u ritama.
- Alisa, videćemo se sutra - ona klimnu glavom sekretarici. - A vi, gospodine Kelman,
ostanite... Pokušaću da vam objasnim šta mi je potrebno. I sedite, pobogu - žustro je mahnula
rukom ka sofi. - Nećete valjda sve vreme stajati preda mnom? Šta pijete?
- Svejedno - on sleže ramenima. Nije bio raspoložen ni za šta, ali će mu jedno piće
u svakom slučaju dobro doći, da pored ove žene ostane koliko-toliko pribran.
- Vi još uvek stojite? - primetila je, vraćajući se sa dve čaše od livenog stakla, čudnog
oblika. - U redu, možemo i tako... - u glasu joj je zatitrala mala žaoka podsmeha. Oslonila se na
rub ogromnog, izrezbarenog pisaćeg stola i pružila mu času.
- Votka? - bio je začuđen. U Londonu je retko ko pio votku, pogotovu u ovo doba godine.
Te jeseni svet je prosto poludeo za talijanskim vermutima i to se pilo u svim prilikama i svuda.
Ela Fening, međutim, nije se povodila za ukusom ostatka sveta...
- Čitavog života pijem samo votku - promuklo se nasmejala. - Moj... moj bivši muž bio je
Rus. U stvari, on još uvek jeste Rus, ali mi više, hvala dragom Bogu, nije muž.
Bivši muž? Mora da ga je upotrebila i bacila, kao upotrebljenu maramicu. Nije mogao
da zamisli da neko ostavi ovakvu ženu.
- Pored njega sam naučila da pijem votku i da se krstim sa tri prsta - nastavila je. - Prešla
sam u pravoslavnu veru.
Da, to je već negde čuo. Jedina preostala veštica Londona bila je, pričalo se,
izuzetno pobožna žena.
- Religiozni ste? - začudio se.
- Da, izuzetno. Pored ovolikog zla na zemlji, na nebu je valjda preostalo nešto dobra -
izjavi ona lakonski. - Nego, da se mi vratimo poslu. ” Divlja ”. To vam više neću ponavljati -
poturila mu je pod nos uski zglavak svoje ruke i on u nozdrvama oseti divlji, prodoran miris.
- Zaista se pamti - morao je da prizna. - A i ime mu savršeno pristaje.
- Samo vi, izgleda, nikako da ga upamtite - pecnula ga je. - Ništa, daću vam probnu bočicu,
koju ćete uvek imati uz sebe. Kad god vam padne na pamet da mi pošaljete neku meleskinju,
ili hohvudsku plavušu, pomirišite parfem. Valjda ćete onda znati šta tražim. Dakle, za ”Divlju”,
gospodine Kelman! - podigla je svoju čašu i raspalila po njegovoj tako žestoko, da mu je umalo
nije izbila iz ruke. A onda je ispila sadržaj na eks. Kelman se stresao. Votka je zaista bila
prvoklasna. A Ela Fening izgledala je kao neko ko može da pije do besvesti, i da ostane na
nogama.
- Nije mi potrebna klasična lepotica - objasnila je. - Za takvom se okrenete, ali već posle
pet minuta ne možete se setiti njenog savršenog lica. Ja tražim lice koje se ne
zaboravlja, razumete? Ženu koja, i u najekstravagantnijem modelu, Diorovom, Sen
Loranovom, bilo čijem... zasenjuje haljinu koju nosi.
Sa njenog lica, glatkog poput slonovače, kome nije bio potreban ni dašak pudera, Kelman
spusti pogled na dug, divan vrat, i koščati torzo. I ruke su joj bile divne, mršave, ali snažne. Ne

4
knjige.club
samo pogled, i telo joj je kao u hrta, zaključio je. Izluđujući spoj. Izdužene kosti i malo mišića,
ali svaki na svom mestu.
- Gospođo Fening... - tražeći prave reči, zbunjeno je okretao svoju čašu - ako smem da
primetim, to treba da bude žena poput vas. A takvu nije lako naći...
Oduprla se rukama o sto, tako da je mogao da vidi kako se mišići na njima zatežu, i
zabacila glavu, pogledavši ga poluzatvorenih očiju.
- Plaćam vas previše da bih od vas zahtevala lake stvari.
- I zato ste uvereni da je vaše nemoguće uvek moguće? - on se, pod njenim
pogledom, ponovo ispunjen nelagodnošću, premesti s noge na nogu. - Šta ako ne nađete takvu
devojku?
- Vi ćete je naći, Kelmane - bezbrižno se nasmejala. - Makar zemlju zbog toga prekopali.
Zavrteo je glavom.
- Nijednog trenutka vam nije palo na pamet da... da vi sami predstavljate svoj parfem?
To bi mu bila najbolja reklama.
Ela Fening duboko uzdahnu, pogledavši ga kao da je upravo izrekao najveću glupost
ovoga sveta.
- Ni slutila nisam da ostavljam takav utisak - taj njen kiseli osmeh on je već jednom
video. Tako se, izgleda, osmehivala kad je nekome želela da stavi do znanja da je potpuni
diletant koji neke stvari nikada neće razumeti.
- Ni kad mi je bilo dvadeset godina, i kad sam mogla da se obogatim slikajući se, a
ne ovako mukotrpno kao što jesam, nije mi padalo na pamet da mi se lice vuče po
ženskoj štampi. I da me tinejdžerke isecaju i lepe na sveske - nasmejala se još kiselije. -
Pobogu, čoveče, kako vam je tako nešto samo palo na pamet? Jedno ste, međutim, pogodili...
Taj parfem jeste moja autobiografija. Želim da bude i moj najveći uspeh.
U to nije sumnjao. Pogotovu ako zaista pronađe devojku koja će biti dostojna zamena za
nju iz mlađih dana. Sve što Ela Fening dotakne, pretvaralo se u zlato.
Sledećeg trenutka, ukočio se od zaprepašćenja: svemoguća ruka te žene upravo mu se
spustila na rame, kao da će ga istog časa pretvoriti u zlatni kip. Drugom rukom uzela mu je
čašu i odložila je na sto, a onda bezbrižno odšetala do vrata i isključila svetlo. Kao da to čini
stalno, sa svakim ko se nađe u njenoj radnoj sobi. Ne usuđujući se da se pomeri, Kelman je
mogao samo da bez daha iščekuje šta će se dogoditi. A onda se i dogodilo.
Prišla mu je s leđa, tako da je osetio njeno vitko telo poput pijavice, čitavom dužinom
pripijeno uz svoje, obavila ruku oko njega i mirno mu raskopčala košulju, dok je u
njemu počinjalo da ključa. Kada je usnama dotakla njegov vrat, zadrhtao je. Ni slutio nije da
tako tanke, tako tvrde, na prvi pogled beskrvne usne, mogu da deluju kao plamen. Ali, već
sledećeg trenutka je goreo. Njena vatra pretila je da mu čitavo telo sagori, a onaj divlji,
siloviti miris opet mu je zatitrao u nozdrvama, delujući kao droga. Ili je sama Ela tako
delovala, čineći svoje žrtve zavisnim.
Okrenuo se, pošto ga je oslobodila košulje, i pokušao da je dodirne, ali to mu nije
dozvolila. Ovlaš mu je dotakla usne, kao usput, opet ga oprljivši svojim plamenom, i brzo mu
otkopčala pantalone. Bio je već toliko uzbuđen da je mogla da ga uzme istog trenutka, i znao
je da će to učiniti: jednostavno će ga uzeti, kao da je stvar.
Gurnula ga je na meki tepih, u koji je prosto utonuo, i opkoračivši ga, spustila se preko
njega. Bio je zarobljen tim njenim čudesnim telom, a lice, u potpunom mraku, nije mogao da
joj vidi, čak ni da nasluti njen izraz. Dao bi sve na svetu da je to mogao, da, samo na trenutak,

5
knjige.club
vidi kako velika Ela Fening izgleda u trenutku dok se spušta na njega, na trenutak zastaje, dok
svoje telo ne uskladi sa njegovim, a onda se lagano pokreće...
Međutim, ona tako nešto, izgleda, nije dozvoljavala. U mraku, pomislio je, ništa nije onako
strašno kao što bi bilo na svetlu dana. A onda mu se u glavi zamutilo. Dubina u koju ga je
uvlačila, gutala ga je čitavog, ne ostavljajući mesta njegovim mislima. Pokretala se na njemu
tako da mu se činilo da ga žestoki talasi bacaju i razbijaju o stenu, i da mu se deo po deo tela
kida. Nije ni bio svestan da njegovo tiho stenjanje prerasta gotovo u krik. Ela, međutim, jeste.
Njen je mozak, izgleda, radio svakog trenutka: jednostavno mu je gurnula pesnicu u usta i
ubrzala pokrete. Njegov sopstveni krik, sve jači, vraćao mu se natrag u grudi. Ona je bila nema,
čak i u trenutku kad se poslednji put spustila na njega, silovito ga prikleštivši svojim koščatim
kolenima. Par sekundi samo ostala je tako, malo povijene glave, a onda je jednostavno ustala,
ostavljajući ga da dođe sebi.
- Kupatilo je u hodniku, druga vrata levo - dobacila je izlazeći. - Biću gotova za desetak
minuta!
Tek iza zaključanih vrata kupatila, ostavši sama, dopustila je sebi uzdah olakšanja i bacila
kratak pogled u ogledalo, konstatujući da opet ima podočnjake. Nije ni čudo kad je čitavu
prethodnu noć provela prevrćući se u postelji. Ali, sada nije bilo vremena da razmišlja o tome.
Ona povuče zip, sačekavši da haljina ispod koje nije imala ništa, sklizne na pod i zakorači u
kadu, odvrćući slavine do kraja.
- Voda - šapnu za sebe. - Voda, voda sve spira...
Gotovo sve. Brzo je završila sa tuširanjem i uvukla se u ogromni, meki frotirski
ogrtač, indijsko žute boje, zadovoljno udišući njegov miris. “Divlja” se, izgleda, uvukla u svaki
deo njene odeće.
- Ela? - druga vrata kupatila, ona koja su vodila u njenu spavaću sobu, otvoriše se
bez kucanja. Jedna od rokerskih navika Džejmija Hogana. Sve ono što je nju moglo da
dovede do ludila - podizanje nogu na sto, zviždanje u kupatilu, to što pije isključivo pivo i što
se, u proseku, brije na svaka tri dana, to što je posle seksa kao po pravilu bio raspoložen
da komponuje ne ustajući iz kreveta, pa i varvarske upade bez kucanja - objašnjavao je
svojim rokerskim navikama.
Naslonio se na rub kade i dogorelu cigaretu nepogrešivo ubacio u WC šolju. Ignorišući
ga, Ela pusti vodu i krete ka onim vratima što su vodila u hodnik, ali je njegova ruka, koja joj
je priklještila rame, zaustavi, i ona jauknu.
- Hej, oprosti! - videvši da ju je povredio on je, sa izrazom žaljenja, pomilova po leđima.
- Oprosti...
- Ponašaš se kao divljak - opomenu ga ona staloženo. - Molim te...
- To je zato što te volim, znaš - nastavljajući da je miluje, okrenuo je njeno lice sebi i
zagledao joj se u oči.
- Od tvoje ljubavi imam masnice po čitavom telu.
Hvala bogu, čak i kad bi je tako gledao tim svojim nedužnim očima dečkića koji je
pojeo sav šlag, ostavljajući tortu u frižideru, uspevala je da deluje ledeno.
- A - ha... A šta radi onaj tip u tvojoj radnoj sobi?
Videvši da ova ne deluje, Džejmi se prebacio na drugu taktiku.
- Kelman. Pit ili tako nekako - ponovo se uhvativši za kvaku, ona mu dobaci jedan
ravnodušan pogled. - Moj reklamni agent. Čeka da se spremim, dušo, imamo poslovnu
večeru u “Bajronovom salonu”. Hoćeš li da nam praviš društvo?

6
knjige.club
 - Čeka te da se spremiš? - on se sarkastično nasmeja. - Pa on sam izgleda kao da četa
bolničarki ne bi bila dovoljna da ga spremi. Slušaj, Ela - ponovo ju je dohvatio za rame i naterao
da se okrene. - Zanimalo te to ili ne, ja te, na neki način, zaista mnogo volim. Dogodi li se ovo
još jednom, otići ću i više me nikada nećeš videti!
“Na neki način”, zvonilo joj je u ušima dok se oblačila. “Na neki način", gorko se
podsmehnula samoj sebi.
- Gospodine Kelman? - ušla je u radnu sobu kao da se ništa nije dogodilo. Na svu sreću,
i Kelman je izgledao prilično prisebno. - Oprostite što ste me tako dugo čekali... Pozivam vas
na večeru u “Bajronov salon". Tamo će me čekati Efron, fotograf, pretpostavljam da ste čuli za
njega... Možda će nam on nešto pomoći u izboru...
Podigla je ogrtač od samurovine, nemamo prebačen preko stolice, i zvecnula
ključevima automobila. Pit Kelman mogao je samo da krene za njom.
“Bajronov salon", mislila je Ela, pomalo odsutno vozeći duž Sohoa. Ugodni, topli podrum
u Sohou u koji pisci i pesnici, i svi oni koji misle da to jesu, svrate s večeri, na čašicu konjaka.
Ili votke, osmehnula se u sebi. Mesto koje je nekada toliko volela. Gluposti. Sve same gluposti.
Ona energično odmahnu glavom, tako da je Kelman začuđeno pogleda.
- Ah, ništa - uhvatila je njegov pogled.
- Samo sam se malo zamislila. Niste ranije bih u “Bajronovom salonu”?
- Ne - odgovori on kratko. Njeno ponašanje posle svega, zapanjivalo ga je. Možda je
žena poput Ele Fening mogla tako, kao da se ništa nije dogodilo, ali on se, ne znajući kako da
se ponaša, osećao kao poslednja budala.
- Šteta. Prijatno mesto... Ako ikada poželite čokoladni krem, otiđite tamo. Oni prave
najbolji na svetu.
Zašto li samo ona večeras tamo ide? Zbog krema od čokolade? Ili zbog uspomena?
- Kažu - dodade rasejano - kažu da je Bajron mnogo voleo krem od čokolade. Zato ga,
valjda, tako dobro i prave...
- Pazite, pobogu! - na vreme zgrabivši volan, Kelman naglo zaokrete udesno, do samog
trotoara, za dlaku izbegavši automobil koji im je išao u susret. Zaneta svojim mislima, Ela je u
jednom trenutku gotovo sasvim prešla na suprotnu traku kolovoza.
- Hoćete da poginemo! - srce mu je bilo u grlu - Jeste li poludeli? Uvek tako vozite?
- Ne, samo kad sam zamišljena.
Njega je oblio hladan znoj, a ona nije izgledala ni najmanje uzbuđena. Kao da je se uopšte
nije ticalo što je pre tridesetak sekundi mogla da završi u zgužvanoj hrpi stakla i lima. Čak je
uspevala i da bude zajedljiva.
- Zaustavite auto, ja ću voziti - odlučio je.
- Nemam nameru da zbog vaše zamišljenosti odem Bogu na ispovest.
- Zašto? - ona ravnodušno okrete glavu ka njemu - Svi ćemo tamo, pre ili kasnije. Što pre,
to bolje.
Neuračunljiva žena. Puls mu se normalizovao tek kada je, uz jezivu škripu kočnica,
zaustavila auto pred tim svojim “Bajronovim salonom”, koji je spolja izgledao kao
obična rupa. Iza vrata, međutim, i strmih, od starosti uglačanih kamenih stepenica koje su
izgledale kao da vode pravo u pakao, dočekao ih je ugodan enterijer iz tridesetih godina prošlog
veka. Čak i u izboru mesta, morao je da prizna, bila je nepogrešiva. Samo staro drvo moglo je
imati ovako topao, plemenit sjaj, i samo prava biljurna ogledala ovako su blistala. Njen odraz,
doduše, u svakom ogledalu bio je savršen.

7
knjige.club
 - Tužno je kad dođete, posle mnogo godina, u neku kafanu, i vidite da su se i konobari i
gosti promenili - primeti ona. - Više nikoga ovde ne poznajem. A krcato je. Izgleda da ćemo
morati da pričekamo na slobodan sto. Ili hoćete da odemo na neko drugo mesto?
- Ne, ovde je sasvim prijatno - prihvatio je.
- Sačekaćemo.
- Ela? - prišavši s leđa, visoki, sedi gospodin uzviknuo je s takvim iznenađenjem da ona
poskoči, tako da je i Kelman izgubio ravnotežu.
- Bogz! - njene uvek stisnute oči, kao u životinje koja vreba plen, raširiše se od
iznenađenja. - Erik Bogz! - grleno se smejući, bacila se u muškarčev zagrljaj, i njegove
ogromne ručerde ščepaše je tako da se jedva mogla videti.
- Erik Bogz... - ponovila je, ne mogavši da prestane sa smehom.
- Uvek ista - on je uštinu za obraz. Njegovo okruglo lice, obraslo negovanom, sasvim
belom bradom, beše se zarumenelo od zadovoljstva. - Uvek ista Ela! I posle sto
godina, prepoznao bih te, čak i s leđa.
- Oh, Eriče... - protrljala je obraz o njegovo rame - Čini mi se da ću umreti od sreće. Znaš li
koliko godina nisam bila ovde?
- Ma, tebi godine ništa ne mogu. Nije važno koliko dugo nisi bila, važno je da si opet tu -
nije je ispuštao iz zagrljaja.
- Sve se promenilo, zar ne? - ozbiljno ga je pogledala. - Drugi ljudi, drugi razgovori...
- Varaš se - starac je i te kako dobro razumeo skrivena pitanja. - Ne baš sve. Kao i uvek;
nešto novog, nešto starog. Starog je ostalo sasvim dovoljno - po prvi put i on nju pogleda
ozbiljno, bez oduševljenja i pažljivo, kao da želi da proveri koliko se zaista promenila. Šeretski
se nasmejao - Zavisi... koliko ti starog treba.
- Filozof - Ela ga pljesnu po ruci. - Pravi filozof. Šta kažeš hoću li večeras naleteti na još
koje poznato lice?
- Čekaj... - starac nije prestajao da je štipka za obraz i pljeska po leđima. - Čekaj, pamćenje
me izdaje. Mator sam, znaš. Brejdijevi su tu, sad sam baš popio piće sa njima. Još uvek se
koškaju oko sitnica, isti kao i nekada... Pa onda Efron, mislim da sam i njega video...
- Još neko? - trudila se da ne izgleda nervozno, mada bi ga najradije uhvatila, za ramena i
žestoko protresla. Stari lisac, dobro je znao šta ona želi da pita.
- Pa svi mi tu, dušice - teatralno je raširio ruke, pokazujući oko sebe - Svi. Ako ne večeras,
biće tu sutra uveče, prekosutra - namignuo joj je. - Svi smo ovde, samo si nas ti napustila...
- Moj stari prijatelj - objasni ona Kelmanu, izvinjavajući se, pošto se pozdravila sa starcem
- Erik Bogz, možda ste čitali nešto od njega... Dođite, ipak ćemo pokušati da nađemo neko
slobodno mesto - uhvatila ga je pod ruku i povukla ka ulazu u salu, kritički ga osmotrivši u
ogledalu. Sasvim pristojno, zaključila je. Izgleda vrlo pristojno. Za razliku od, na primer,
Džejmija. I još ponekih... Lutala je pogledom po gomili sveta u holu, i po licima onih koji su
već sedeli u sali, pokušavajući da istovremeno vidi i levo i desno, kao što to biva na mestima
na koja se čovek vrati posle mnogo godina, željan da odjednom vidi sve, i da jednim pogledom
obuhvati sve prisutne. A onda joj se šaka, prislonjena uz njegovu, ohladila. Kelman se
zabrinuto okrete, i nehotice upravljajući pogled za njenim očima. Pitao se šta li je to tako
silovito privuklo njenu pažnju.
- Ela? - Čvrsto je stegao njenu hladnu šaku. - Šta je bilo? Nešto nije u redu?
- Ne - nekim šupljim, odsutnim pogledom, još nekoliko trenutaka zurila je u istom pravcu,
a onda se trgla i povukla ga ka ulazu u salu, kao da je pas na uzici. - Ne, ništa, idemo...

8
knjige.club
 Još jednom se okrenula, u hodu, i ne gledajući kuda ide, naletela pravo na visoku priliku
u crnom. Tako grubo da se devojka, koja je i sama, očigledno, bila u žurbi, povila i
izgubila ravnotežu, jedva uspevajući da se pridrži za dovratak.
- Gospođice? - Kelman se istog časa stvori kraj nje, pomažući joj da se uspravi, što izgleda,
nije išlo baš tako lako. Lice joj je bilo iskrivljeno u bolnu grimasu. Besno ga odgurnuvši od
sebe, i skresavši mu u lice nešto od čega ni jednu jedinu reč nije razumeo, ona se uhvati za
članak.
- Stanite, povredili ste nogu! - uhvatio ju je za lakat. - Ne možete tako...
- Do vraga, vidim i sama da sam je povredila... - ona ga ponovo, istom žestinom, odgurnu
od sebe, i sama se uspravi, podižući malu torbicu od crnog lamea, koja joj beše ispala.
- I, pazite kuda idete! - njeno besno lice okrete se ka Eli, a onda, hramajući, požuri kroz
gomilu ka izlazu.
- Zaustavite je, za ime boga! - Ela se tek sada prenu, sva usplahirena. - Šta čekate, trčite
za njom! - gurnula ga je kroz gužvu.
- Kelmane, ne dajte joj da ode! Trčite, čoveče!
Videvši da od njega nema koristi, ona sama projuri kroz gomilu sveta, bezobzirno se
laktajući. Nije smela da dozvoli da devojka ode!
- Gospođice! - viknu ona. - Gospođice! - uspela je da je stigne tek pred samim vratima, i
da je povuče za lakat. - Stanite, molim vas!
- Jeste li poludeli? - devojka je zaprepašćeno pogleda. - Pustite me, strahovito žurim...
- Molim vas, stanite - Ela je nije ispuštala znajući samo da sad, kad ju je konačno našla, ne
sme da je izgubi.
- Moram da razgovaram sa vama...
- Žao mi je, žurim! - ova je grubo strese sa sebe. Po svoj prilici, ni njoj laktanje nije
bilo slabija strana. Ali, Ela je bila odlučna.
- Morate da ostanete! - viknu ona, gotovo preteći. - Hoću da razgovaram sa vama. Nudim
vam posao o kakvom niste ni sanjali...
- Ma, kakav posao, ženo, jeste li vi normalni?! - prosikta devojka ljutito.
- Ostavite me, ili ću zvati obezbeđenje!
- Molim vas! - dosetivši se u poslednjem trenutku, Ela iskopa iz torbice reklamnu karticu
kuće “Fening”, i ćušnu je devojci u ruku.
- Uzmite ovo i što pre mi se javite! Ja vam zaista nudim posao! Nijedna normalna žena na
svetu ne bi odbila da bude maneken kuće ”Fening”!!!
Ali devojka, po svoj prilici, nije bila od tih normalnih. Uletela je u crveni taksi i
zalupila vratima ispred Elinog nosa!
Jedino što joj beše preostalo bilo je da se vrati unutra. Osećala se kao neko koje upravo
izgubio ogromnu sumu novca na kocki. Šta sad da radi? Gde da je traži? E pa, zaista je
maler. Da konačno, posle tri meseca bezuspešnog traganja, nađe devojku kakva joj je potrebna
i da joj ova umalo razbije nos vratima taksija!
- Mislio sam da se nikada više nećete vratiti - dočeka je zajedljivo Kelman. - Izrežirali ste
čitavu scenu kao u akcionom filmu.
- Naručite mi duplu votku - osećajući kako je noge izdaju, sručila se na lepu, plavim
atlasom presvučenu stolicu, gutajući vazduh kao da je upravo protrčala kroz cilj.
- Šta vam je, pobogu? - osetio je želju da je dobro protrese, i vrati u stvarnost. Tupo
je zurila u jednu tačku na stolu, kao da uopšte nije svesna njegovog prisustva.

9
knjige.club
 - Znate li šta vam je rekla? - trže se Ela.
- Jeste li razumeli šta vam je ono rekla kad je pala? Opsovala je na ruskom. Znači da
je Ruskinja... A tako i izgleda, ima nečeg tipično slovenskog na njenom licu. Ako mi se ne javi,
to će nam možda olakšati da je nađemo.
U Londonu ipak nema toliko Rusa da bi bilo nemoguće pronaći je...
- Ja zaista ne razumem o čemu govorite - on odmahnu glavom. Izgleda da je opet bila u
jednoj od svojih neuračunljivih faza, nije imalo nikakvog smisla raspravljati sa njom. -
Molim vas, Ela, prvo se priberite, pa mi onda natenane objasnite o čemu se radi. Šta vam bi
da onako pojurite za onom malom?
- Kelmane - ne čekajući da njeno piće stigne, dograbila je njegovu čašu i otpila dobar
gutljaj - to je ona! To je devojka za kakvom smo tragali...
- Ona! - začuđeno ju je pogledao.
- Govorite gluposti.
- Upravo ona! - potvrdi Ela odlučno.
- Baš takvu sam želela.
- Jedva da ste je i videli i već znate da ste želeli upravo takvu?
Zavalio se u fotelju, previše umoran da bi je slušao kako trabunja. Bio je uveren da je
u pitanju samo trenutni hir, koji će je proći čim joj konobar donese piće.
- Ne gledajte me kao da sam pala s kruške! - obrecnu se ona, i ponovo povuče njegovu
čašu ka sebi. - Valjda ja najbolje znam kakva mije devojka potrebna. A potrebna mi je upravo
ona.
- Ne verujem vam - naručio joj je duplu votku, i uslužno joj pripalio cigaretu, ali je još
uvek nije uzimao za ozbiljno. - Proći će vas to.
- Kelmane, govorim sasvim ozbiljno - duboko je uvukla dim i zakašljala se, ali njene oči
imale su opasno odlučan izraz. - I molim vas da me tako i shvatate.
Do vraga! Ponašala se tako hirovito i nezrelo da je smetnuo s uma s kim razgovara. Pred
njim je bila Ela Fening i naravno da ju je morao shvatiti ozbiljno.
- Gospođo Fening - otpoče on oprezno, nadajući se da će racionalno objašnjenje pomoći -
ja sam najbolji reklamni agent koga ste mogli dobiti. Ponudio sam vam da birate između
vrhunskih svetskih modela, to ste odbili. Obijao sam pragove malih modnih agencija i obilazio
amaterske modne revije, tražeći anonimne devojke - nijedna od njih vam nije odgovarala.
Nudio sam vam Adrijanu Limu, Žizel Bundšen, pa čak i jednu Naomi! - i pored toga što je
odlučio da govori razložno i mirno, pri pomenu svojih pulenki nije mogao, a da ne padne u žar.
- Odbili ste ih! Da ste poželeli Kejt Midlton, i nju bih angažovao. Na sve to, vi se u kafani
sudarite sa jednim žgoljavim derletom koje, kako sami kažete, psuje na ruskom, i saopštavate
mi kako je to devojka iz vaših snova! Neverovatno!
- Nudili ste mi jednu crnkinju s majmunskom bradom - Ela se s mukom uzdržavala da ne
skoči i prospe mu piće u lice - i jednu brazilsku gimnazijalku na kakvu možete naleteti na
svakom uglu. Što se princeza tiče, mogli ste i Saru Ferguson, sa sve pegama i deset kilograma
viška da mi predložite, ne bi me začudilo. Slušajte, Kelmane - ona nervozno lupnu čašom o sto
- nemate vi pojma o stvarima koje radite. Jednostavno, nedostaje vam osećaj. Hvala bogu da
ga ja još uvek posedujem. Hoću ovu devojku ili nijednu drugu!
- I očekujete da je ja nađem? Video sam je jednom u životu, pojma nemam kako izgleda
i očekujete da sada, posle šest stotina devojaka koje sam vam ponudio, iz šešira izvučem baš tu
jednu?

10
knjige.club
 - Odakle ćete je izvući, to je vaša briga - preseče ga ona ledenim pogledom. - Za pare koje
od mene dobijate stvorićete je od Adamovog rebra, ako niste sposobni da je pronađete.
Želim vam laku noć, dragi moj - klimnula je glavom, ustala i okrenula mu leđa, uputivši
se ka izlazu.
Gospode, pa ta žena je zaista veštica. Ne znajući šta bi od muke, posegao je za
svojom čašom, ali Ela Fening mu čak ni piće nije ostavila.

***
Po prvi put u životu bila je slobodna i sama. Po prvi put u životu sama u Londonu, koji joj
je pre nekih šest - sedam godina ostao u turobnom sećanju. Svih pet dana turističkog putovanja
padala je kiša i svih pet dana otac ju je vukao po muzejima i galerijama, pokazivao joj
spomenike koji je uopšte nisu zanimali i terao je da jede sireve od kojih joj je bilo muka. Vodio
je u dosadne posete svojim otmenim prijateljima, a svih pet dana padala je kiša i njoj su noge
otpadale od silnih šetnji. I sada da joj ovako počne! Prvo kofer, koji se na aerodromu izgubio,
odleteo je ko zna kojim avionom i ko zna gde, možda u Španiju, možda u Sibir, i kako to obično
biva, nikada ga neće naći. I u koferu sve njene stvari. Pa onda ovaj uganuti članak i ona luda
žena koja ju je napala u “Bajronovom salonu”. I sva ona ogledala i svetla, i sav onaj lepo
obučen, ekstravagantan i nadmen svet, u kome ona, ipak, nije imala šta da traži. I pored
švajcarskog koledža koji je pohađala. I pored toga što je podjednako dobro poznavala i Luvr, i
Ermitaž. Pa u Londonu je bilo na hiljade takvih kao ona. Ali, oni se među širokim bulevarima,
osvetljenim izlozima i biljumim ogledalima ne osećaju izgubljeno. S mukom se oslanjajući o
povređenu nogu, bacila je na pod svoj ranac, jedino od prtljaga što joj još beše preostalo, i malu
torbicu od štrasa, sela na stepenik i zabila glavu među kolena. Trebalo je da se odmah vrati u
Sankt Peterburg. Tamo se bar, među svim onim bednim svetom koji čeka u redovima,
osećala svojom. Tamo joj je i bilo mesto.
- I nikada više neću doći u London - promrmljala je osvetnički i suze su počele da joj se
slivaju niz lice. A onda je zajecala glasno, nije je više bila briga što sedi na stepeništu,
u haustoru nepoznate zgrade, i što je neko može čuti. Kada se malo smirila i još uvek
otirući suze s lica, podigla pogled - stajao je pred njom. Kao na filmu. Jednostavno je
stajao pred njom i posmatrao je. Šmrknuvši, ona ga odmeri od glave do pete. Bio je srednje
visine, baš onako kako je i mislila, ali nešto stariji nego što je izgledao na fotografijama. Ili
su, možda, fotografije bile bajate. Biće da je to. Još jednom je šmrknula. U Rusiju su uvek
stizale bajate fotografije. Svejedno, to je bio on. Dmitri Oborin. I ona ga je gutala
pogledom. Ma šta se sada dogodilo - mogao je i da je izbaci napolje - znala je da će se čitavog
života sećati tog trenutka.
Kao da se boji da će se to zaista dogoditi ona ga, brže - bolje, još jednom odmeri:
crni somotski sako, tamnosive pantalone i crna košulja, dopola raskopčana. Uvek je nosio crne
košulje. To joj se posebno dopadalo na muškarcima. Izgledali su nekako... seksi. Ili su je samo
podsećali na njega. Najzad je skupila hrabrosti da sa njegove figure pređe i na lice. Oštri nos (i
to joj se dopadalo na muškarcima... ili je samo podsećalo na njega), tamna kosa na glavi,
prošarana sedim vlasima, upali obrazi i one njegove čudesne, ni sive ni zelene oči, koje su
kratkovido žmirkale ka njoj iza metalnog okvira.
- Nisam znala da nosite naočare - promrlja ona malo razočarano. Više joj se dopadao
bez njih. Ali i ovako je bio divan.
- Samo kad čitam - osmehnuo se. - Zašto, zar ti se sa naočarima ne dopadam?
- Skinite ih - reče ona jednostavno. - Sad ništa ne čitate.

11
knjige.club
 - Ali pokušavam bolje da te vidim - sada se zaista od srca nasmejao. - Stavio sam ih, jer ne
verujem svojim očima. Šta tražiš ovde, u ovo doba? I zašto plačeš?
Nekoliko trenutaka razmišljala je šta da mu odgovori.
- U stvari - nemoćno je slegla ramenima. Nije bilo svrhe da laže. - Čekam vas.
Bila je zaista neverovatna, sa tom jednom suzom preostalom na obrazu i još vlažnim očima
koje su, tako uplakane, imale neku prekrasnu, zamućenu boju... Zimskog neba u svitanje. Ili
već tako nekako. Shvativši šta je upravo pomislio, poželeo je da samom sebi odvali šamarčinu.
Da ga nije uhvatila kriza srednjih godina? Hoće to u njegovim godinama. Otkud mu samo ta
pesnićka metafora? Ako se dobro seća, čitavog života bio je prozni pisac.
- Pa, dobro - klimnuo je glavom. - Dočekala si me. Sad mi još reci i zašto plačeš, pa
ćemo nešto da smislimo.
- Ne plačem više - usne su joj se razvukle. Imala je osmeh od uva do uva, ali tek to
je delovalo obezoružavajuće. Bar na njega. - Šta ćemo da smislimo? - Podigla je ka njemu
pogled pun strepnje, najednom sasvim ozbiljna.
- Ovde je hladno, dušo - podigao je njen ranac i torbicu. - Idemo gore, pa ćemo da vidimo.
Stanujem ovde, na poslednjem spratu, znaš.
- Znam - zakolutala je očima. - Zato vas i čekam ovde.
Pridržavajući se za šipku na ogradi, s mukom se uspravila.
- Šta ti je s nogom? - primetio je da hoda, gotovo uopšte se ne oslanjajući na levo stopalo.
Primetio je i da ima prekrasne noge, ali to je zadržao za sebe.
- Ah, izgleda da sam je uganula - odmahnula je rukom. - Večeras, u “Bajronovom salonu”,
neka luda žena prvo je naletela na mene i oborila me, a onda, kao da joj to nije bilo dovoljno,
jurila me je sve do izlaza...
- U “Bajronovom salonu”? Šta si ti tražila tamo? - začudio se.
Iznervirana, ona se okrete i huknu, nakrivivši glavu u stranu. Nije joj bilo jasno da li je on
to zeza, ili mu neke stvari tek treba objašnjavati, jednu po jednu.
- Vas! - odseče. - Tražila sam vas, ali su mi rekli da samo što ste izašli. Onda sam ja
požurila za vama i naletela na onu ludu, koja me je oborila, i... - podigla je nogu, pokazujući mu
svoj natečeni članak.
- Slušaj, ne bi trebalo da u tako kratkoj suknji šetkaš Londonom - poučio ju je ozbiljno.
- Pogotovu ne u ovo doba. I... - dvoumio se da li da joj i to kaže - pogotovu ne sa tako
lepim nogama.
- Nemam ni drugu suknju, ni druge noge - slegla je ramenima i hramajući nastavila uz
stepenište.
Suknja je obična krpa, pomisli on, kamo sreće da ima drugu, ali za noge verovatno i ne
sluti kakvo su blago. Zaustavila se pred vratima njegovog stana, zagledana u
mesinganu pločicu sa imenom.
- Oborin - pročitala je, još ne verujući da se sve to zaista događa.
- Da, ja sam Dmitri Oborin - opet se osmehnuo. Nije to često činio, ali ona mu je,
jednostavno, u svakom trenutku mamila osmeh. - A ti?
- Znam da ste vi Dmitri Oborin - okrenula se, naslonila na vrata i hrabro ga pogledala ravno
u oči. Ništa taj, izgleda, nije razumeo.
- Tim bolje, ali ja još uvek ne znam ko si ti. Bila je sasvim blizu, gotovo da je mogao da
joj oseti dah. Previše blizu. Odmakao se korak unazad i ona oseti kako je razočarenje

12
knjige.club
zapljuskuje, kao talas. Ili je to samo u hodniku bilo previše hladno. Bolje se osećala kad joj je
bio bliži.
- Anja - rekla je. - Ja sam Anja - i pružila mu ruku. Lepu, meku šaku, dugih prstiju. Prijalo
mu je da je drži u svojoj i on je baš zato, brzo ispusti, požurivši da otključa vrata. Upalio je
svetlo i blago je gurnuo unutra. Primetio je kako se osvrće radoznalo, sjajnih očiju, nestrpljiva
da uhvati svaki detalj. Velika, trokrilna staklena vrata vodila su iz predsoblja u njegovu radnu
sobu i ona, ne čekajući, zakorači unutra. Prišla je velikom pisaćem stolu koji je stajao na sredini
sobe, i uključila stonu lampu. Topla svetlost, zasenčena žućkastim abažurom, obasjala je
prostoriju i senke su zaigrale na plafonu i podu. U sobi nije bilo slobodnih zidova. Samo police
krcate knjigama.
- Knjige, naravno - zavrtela se po sobi.
- Knjige i knjige. Nemate slika?
- Zar slike voliš više nego knjige? - podigao je obrvu, glumeći čuđenje, i pokušao da
prikrije osmeh. Bila je fantastična. Divna. Anja.
- Razgovarate sa mnom kao da sam malčice - kratko je zviznula i zavmula šakom -
skrenula, zar ne? Ili, u najboljem slučaju, kao da sam dete od deset godina.
Naslonila se na rukohvat fotelje i oborila glavu. Šta li joj je samo sve ovo trebalo? Pa on u
njoj vidi budalu. A šta drugo i može da vidi, kad se od početka ponašala kao budala?
- Izgledaš mi veoma mlado, Anja - poželeo je da je pomiluje po toj divnoj, tamno-
plavoj kosi, ali odlučio se za sigurnosnu distancu. - Veoma, veoma mlado. Gotovo kao dete.
Oprosti ako sam te uvredio. Odakle ti tako lepo ime?
- Iz Rusije - još uvek je stajala oslonjena na fotelju, oborene glave, kao nadurena devojčica.
Iz Rusije. Mogao je i misliti. Samo Ruskinja je mogla imati tako plavu kosu. Samo je
slovenska žica davala takav osmeh, i takvu, tamnomodru, na trenutke zelenkastu, zamagljenu
boju očiju. U njega se, kao groznica, neprimetno uvlačila nostalgija.
- Ruskinja - klimnuo je glavom. - Moja Ruskinja. Zato si i došla, zar ne? Sedi,
Anja. Nemamo ruskog čaja, za kafu je prekasno... Hoćeš sok?
- Najradije biste me poslužili zaslađenim mlekom, zar ne? - sve joj je bilo jasno. Znala
je da mu je mogla biti ćerka. Tako ju je i gledao. Hvala bogu, normalan čovek. Samo je ona
bila budala. Lolite razne, i slične priče. Pročitala je previše romana sa srećnim krajem. Ovde
će je, izgleda, na kraju Dmitri Oborin kao svaku dobru devojčicu poslati kući pre jutra.
- Besna si na mene, zar ne? - i sam je postojao nervozan. - Nisam rekao da bih te poslužio
mlekom. I nema razloga da sikćeš.
- U redu - pakosno se osmehnula. - Onda ćemo piti votku. Ako vi već niste presisali
u ”Bajronovom salonu” - dodala je još pakosnije.
Više nije mogao da izdrži. Prišao je, uhvatio je za ruku i pogledao je pravo u oči.
- Dobro si čula, dušo. Dmitri Oborin jeste jedan matori alkoholičar. I, uopšte, sve što si o
njemu čula tačno je. Loše. Za dobro, nisam baš siguran. Dobro je verovatno to što sam noćas
sasvim trezan, pa možemo da pijemo zajedno.
- Oprostite - čvrsto je stegla njegovu šaku.
- Nisam nameravala da budem gruba.
- Znam, dušo. Onda... jesmo li još uvek za votku? - pogledao ju je ispod oka, nadajući se
da će se predomisliti, ali ona tvrdoglavo klimnu glavom. Izvadio je iz bifea flašu votke i dve
čaše, i spustio ih na okrugli stočić od morske trske. Anja se namršti.
- Ne, ne to - vratila mu je flašu - Dodajte mi onaj ranac!

13
knjige.club
 Otvorila ga je, izvadila malu bocu od pola litra sa crvenom etiketom i pružila mu je.
- “Stoličnaja”? - iznenađeno je zagledao etiketu. Votku koja se sada ni u Rusiji nije mogla
naći. - Odakle ti to?
- Kao i ime... - zakikotala se. - Kao i ja. Kao i vi.
- Iz Rusije? - tek tada mu se bistrilo u glavi.
- Anja, nije valjda... Pobogu, dete, nije valjda da zaista dolaziš iz Rusije?
- Ne zovite me “dete”! - ljutito mu se unela u lice. - I, odakle bih mogla da dođem? Iz
Pekinga?
- Sedi tu i objasni mi otkud ti i otkud ovde - naredio je. Ko zna šta će sve još do sutra
saznati. Trebalo je da se pripremi za sve vrste iznenađenja.
- Duga priča - otvorila je bocu i nasula piće.
- Bolje da pričamo o slikama...
- U redu, onda - podigao je čašu i pogledao je oči. - Da pijemo u tvoje zdravlje Anja i
da pričamo o slikama.
- Nisam htela da pričamo o slikama. Samo sam se začudila što ih nemate.
- Imam samo tri - objasnio je. - Stan je mali, nema dovoljno mesta za slike.
- Da, greh je držati originale u malom prostom - primeti ona zamišljeno. - Moj otac je...
On je Britanac, samo sam upola Ruskinja... Otac je, posle dedine smrti, morao da proda sve
slike koje smo imali. I jednog El Greka, između ostalog. A ja bih samo El Greka mogla da
držim u stanu. Samo bih njega mogla stalno da gledam, razumete? I Pikasa, možda...
- I koga još? - malo čudno ju je pogledao i Anja mu je, ne razumevajući izraz
njegovih očiju, s podjednakim čuđenjem uzvratila.
- Ne znam. Pola Sezana, možda. Zašto? Odmahnuo je glavom, obuzet nevericom. Dođi
ovamo - uhvatio ju je za ruku i povukao, otvarajući pred njom vrata svoje spavaće sobe. Bez
reči je zurila u Pikasovo platno na zidu, jedno od onih iz “ružičaste faze”.
- A sada, ovamo - gurnuo ju je u drugu prostoriju, nešto između zimske bašte i malog
salona.
El Greko. Jednostavno je sela na pod, ne obraćajući pažnju na svoj povređeni članak,
i zagledala se u sliku.
- Sezana nemam - sada je skupio hrabrost i da je pomiluje po kosi. - To bi zaista
bilo previše.
- Neverovatno - zaključila je, mnogo više u tom trenutku razmišljajući o njegovoj ruci
u svojoj kosi, nego o slikama. - Hoćemo li da se vratimo tamo, na votku, ili ćete je
doneti ovamo?
- Polako s tom votkom. Nemam nameru da te napijem.
- Aha - zabacila je glavu i pogledala ga. Kreten. Zašto se samo koji centimetar ne sagne
nad nju, i poljubi je?
- A ako ja imam nameru da napijem vas?
Nije prestajala da ga iznenađuje.
- Morala bi i te kako da se pomučiš do jutra. I time ništa ne bi postigla. Veruj mi, Dmitri
Oborin u treznom stanju mnogo je bolje rešenje od istog u pijanom.
- To ću proceniti sama - ustala je, opirući se o njega - pošto popijemo onu votku.
Sumnjam da će nam pola litra biti dovoljno, ali pretpostavljala sam da je i vi imate...

14
knjige.club
 - Ti nikako da se okaneš te votke - pošao je za njom, u biblioteku. - Zar si mi samo
to donela iz Rusije? - našalio se.
Njeno lice, međutim, bilo je sasvim ozbiljno. Zastala je nasred sobe i okrenula se ka
njemu. Usta su joj bila suva, toliko suva da nije mogla ni da progovori. Pogotovu ne ono što je
sad nameravala da kaže. Otpila je gutljaj i pročistila grlo. I on natoči sebi još jednu čašu.
Imao je osećaj da će sad da se desi nešto nezgodno, nešto što mu preti od prvog trenutka kad
ju je ugledao kako sedi na stepeništu i plače, u ovoj kratkoj suknji i sa ovakvim
neverovatnim nogama.
- Donela sam vam i sebe - podigla je pogled ka njemu i opet ga spustila.
Sledio se u pola pokreta, sa rukom u vazduhu i sa čašom u ruci. Onda se setio da čašu
spusti na sto. I dalje nije znao šta bi. Bogamu, šta sad da radi? Samo da ona opet ne brizne u
plač. A izgledala je kao da se upravo na to sprema.
- Kako to misliš, Anja? - osetio je grašku znoja na čelu. Lagano se slivala niz slepoočnicu
i klizila niz vrat. Iste takve sitne, nevidljive kapljice golicale su ga po čitavom telu - Kako to
misliš, da si mi donela sebe? - protisnuo je najzad, moleći se Svevišnjem da ga samo poštedi
njenih suza, pa onda neka ga kazni svejedno čime.
- Onako kako vidite.
- Bojim se da te ne razumem, dušo.
Sad je već lagao. Matori podlac. Razumeo ju je, i te kako dobro.
- Ili ne želite da me razumete - ispravila ga je zajedljivo.
- U pravu si - potvrdio je, iznerviran. Na nju, ili na samog sebe, u to već nije bio siguran. -
Ne želim da te razumem. Ne pada mi na pamet da te razumem. Hajde sad, budi dobra i idi kući.
Nemoj pogrešno da me shvatiš, Anja... - umalo nije ispružio ruku, da je pomiluje, ali na vreme
se setio da tek to ne bi smeo da uradi - veoma sam srećan što si noćas bila ovde. Godinama već
nije mi se desilo nešto tako lepo kao što je ovaj tvoj dolazak. Možda... Možda čitavog života
nešto tako lepo nisam doživeo. Ipak, najbolje će biti da ideš. I ti si toga svesna, zar ne?
- Naravno - podigla je svoj ranac i torbicu, i osmehnula mu se, ali to je više ličilo na grč. U
grlu su joj se valjale suze. - I ja sam veoma srećna što sam vas upoznala, Dmitri Oborine - malo
se propevši na prste, žurno mu je obavila obe ruke oko vrata i spustila poljubac na njegove
usne, a onda se, pre nego što je uspeo da reaguje, okrenula i istrčala iz stana. Čuo je njene
korake na stepeništu.
Onaj laki, pomalo nespretni poljubac, kao dašak vetra, još uvek mu je golicao usne. Pokrio
je lice rukama, a onda je shvatio da je ona zaista otišla, u noć, sasvim sama, u nepoznatom
gradu i da, možda, nema kuda da ode. Kao bez glave, istrčao je na balkon i nagnuo se preko
ograde.
- Anja! - viknuo je što ga grlo nosi.
- Anja!
Ali to ju je samo nateralo da potrči niz ulicu. Izjurio je iz stana i stuštio se niz
stepenice, izašavši iz zgrade upravo kad je ona zamicala za ugao. Uspeo je da je stigne tek na
polovini susedne ulice i jedva uspeo da je spreči da mu se otrgne iz ruku.
- Vrati se - zamolio je muklo. Nikada nijednu ženu nije molio da se vrati. Niti se on vraćao.
Nijednoj. Čak ni...
- Vrati se - ponovio je. Gledali su se pod neonskom svetlošću reklame, iznad
izloga. Nikada nijednu ženu nije gledao na taj način. Niti je ijedna njega tako gledala.
- Vratiću se - šapnu ona, ne podižući glavu - ako mi obećaš da me nikada više nećeš pustiti
da odem.

15
knjige.club
 I on joj je obećao.
***
Bio je prvi dan novembra, i još jedan dan kiše u Londonu, te jeseni. Jedne od onih kiša koje
su umele da potraju i po desetak dana. Skidajući pred vratima svoj kišni mantil od crvenog
laka, i otresajući kišobran, Ela se uvuče u kancelariju snuždeno poput pokisle mačke.
- Nije se javljao Kelman - obavesti je Alisa umesto pozdrava, i tek tada podiže pogled
ka njoj. - Dobro jutro, dušo. Divno izgledaš u tom crvenom. Izgleda da je gospodin Sen Loran
i te kako bio u pravu kad je svojevremeno izjavio da si ti jedina dama u ovom gradu koja može
da nosi te njegove papagajske boje...
Obe žene se zakikotaše, Ela, doduše, malo napeto. Ta anegdota sa Sen Loranom i
papagajskim bojama bila je njihova mala šala, koju su već godinama ponavljale, i uvek joj se
iznova smejale.
- Zaista - Alisa s odobravanjem odmeri njenu vitku figuru. - Da li je to Sen Loranova
kreacija?
- Valjda. Pojma nemam čija je. Misliš da sam jutros, po ovoj jezivoj kiši, mogla da
gledam šta oblačim? Bila sam tako pospana da čak ni kafu nisam stigla da popijem - Ela
zevnu, zaklanjajući lice laktom. - I izgleda da sam još uvek.
- Sad ćemo nas dve fino da popijemo kaficu - odluči njena sekretarica velikodušno. -
Ne moraš od jutra da se zatvoriš u svoj kabinet. Ionako...
- Ionako nema nikakvih novosti - dopuni je ona snuždeno. Spustila se na sofu
presvučenu crnom kožom i skeptično zavrtela glavom.
- Nikad mi nećemo pronaći tu devojku. Nikad! Izgleda da ću ipak morati da se zadovoljim
nekom drugom. Ti si i sinoć bila u “Bajronovom salonu”?
- I sinoć. I ništa - Alisa nemoćno raširi svoje već gotovo staračke ruke, naborane
i ispresecane modrim venama, ali zato obilato nakićena prstenjem i tucetima zlatnih grivni koje
su zveckale pri svakom pokretu. - Visim tamo svake večeri, već me smatraju delom kafanskog
inventara. A onaj tvoj prijatelj, onaj pisac, onaj... - ona pucnu prstima, kao da joj je njegovo
ime na vrh jezika, ali nije uspevala da se seti.
- Erik Bogz - dopuni je Ela s osmehom - Šta s njim?
- Taj me već treći put prosi - Alisa prasnu u gromoglasan smeh, koji je pre zvućao kao
klicanje neke od onih velikih morskih ptica. Eli se činilo da bi je po tom smehu mogla
prepoznati u mrklom mraku, među još stotinu ljudi koji se smeju.
- Prosi te? - i ona se zakikota. - Blagi bože... Zašto ne prihvatiš?
- Poučena tvojim iskustvom - ni mrtva! - Alisa žustro zatrese glavom. Tom prilikom
zveckale su njene viseće naušnice. Uvek je nešto na njoj moralo da zvoni. - Tako sam mu
i rekla. Neću da se petljam sa piscima. Uzgred, Ela... - dvoumila se da li da joj to kaže, a
onda odluči da je ipak bolje da ne prećuti - od Bogza sam saznala i da se tvoj bivši muž...
Tvoj muž, ovaj...
- Bivši ili ne, isto je to - s prividnom ravnodušnošću promrmlja Ela. - Šta s njim?
- Kaže da se... Da ga viđaju sa nekom maloletnicom.
- Pa da - činilo se da na Elu novost nije ostavila nikakav poseban utisak. - Događa se to, u
njegovim godinama. Pogotovu muškarcima koji nemaju dece... - s izrazom gađenja na licu,
ona ugasi tek zapaljenu cigaretu. - A ja se jutros jezivo osećam. Ne mogu čak ni da pušim... na
trenutak je zastala, ruke malaksalo položene na pepeljaru, a onda skoči sa stolice kao da ju je
neko bocnuo iglom i grunu na vrata.

16
knjige.club
 - Ela? - prestrašena, Alisa požuri za njom. Zatekla ju je u toaletu, sunovraćenu nad
WC šoljom, kako povraća.
- Ela, mila - promuca ona. - Šta ti je?
- Ništa - promumla ona između dva napada povraćanja, pokretom ruke odlučno je
odbijajući od vrata. - Gubi se odavde Alisa, dobro mi je!
Ali se zato vratila u kancelariju bleda kao isprana krpa, sa podočnjacima do pola obraza i
sručila u najbližu stolicu, nemajući snage čak ni da se otetura do svog kabineta. Alisa ju je
sumnjičavo posmatrala.
- Dušo, smem li da ti postavim jedno pitanje? - usudi se ona.
- Smeš - iako sasvim malaksala, Ela nije izdržala, a da se ne nasmeje. - Ali, odgovoriću ti
i bez pitanja. Da, Alisa, bila sam kod lekara. I... da, Alisa, trudna sam. Imaš li još nešto da me
pitaš?
- Aha - Alisa klimnu glavom, mrtva ozbiljna. - Hoćeš li, ovaj... Hoćeš li zadržati bebu?
I pored sve slabosti, Ela se i po drugi put zakikota.
- Sudeći po tvom izrazu lica mislila sam da ćeš me, u najboljem slučaju, pitati znam
li uopšte čija je beba... Džejmijeva, naravno. O meni pričaju da sam nimfomanka što je,
inače, tačno. Ali beba je Džejmijeva.
- Nisam pitala čija je - preseče je Alisa.
- Nego, hoćeš li je zadržati? Nekoliko trenutaka, Ela ostade zamišljena.
- Nemam pojma - odgovori najzad. - Stvarno nemam pojma. Alisa ju je posmatrala kao da
će je zadaviti golim rukama.
- Pa ti si luda! Totalno luda! Kako, uopšte, možeš da kažeš nešto tako. Nemaš pojma,
kao da je u pitanju sobarica, a ne dete! Naravno da ćeš je zadržati, glupačo! I sad ćeš lepo da
ideš kući i da se što pre spakuješ u krevet. Ako te neko ovde traži, sa zadovoljstvom ću mu reći
da se madam Fening ne oseća dobro, i da danas nije ni dolazila na posao.
- Čuj, ako Kelman dođe sa nečim novim - upozori je ona - reci mu da sam kod kuće, neka
me tamo potraži!
Ali od nekog odmora neće biti ni pomena, Ela, je to shvatila još na uglu ulice, jer čak dotle
su dopirali zvuci jedne od Džejmijevih proba. Zaglušujući, divlji urlici njegove gitare, tužni
krici bas - saksofona i pomahnitalo udaranje bubnjeva. E, pa, samo joj je još to nedostajalo.
Ona zaustavi svoj tamnozeleni ”Alfa - romeo” pred kapijom i bezvoljno se uputi baštenskom
stazom duž živice, do glavnog ulaza.
- Gospodin Džejmi je u podrumu, sa svojim prijateljima - bojažljivo je obavesti služavka.
Ela mučenički uzdahnu. Kao da “gospodin Džejmi" nije bio dovoljno glasan. I ti
njegovi pajtaši. Proklinjala je dan kad mu je dozvolila da podrum njene kuće pretvori u svoj
studio. Da je ta rupa bar bila izolovana kako treba, još bi se i moglo podneti. Ovako, ne da se
u kući i oko nje čuo svaki zvuk, već i njihov smeh i međusobna dobacivanja u pauzama svirke.
Ili su bar oni bih uvereni da je u pitanju svirka.
- Budite ljubazni, Beti, pa pozovite gospodina Džejmija da dođe gore - zamoli ona.
Bacivši kišni mantil na starinski čiviluk u holu, ona se otetura do kuhinje. Uzela je
kivi, narandže, grejp - sve čega je u kući bilo, nasekla na kriške, stavila na tanjir i ponela sa
sobom u spavaću sobu. Vitamini. Gorki i kiseli, ali vitamini. Nije baš bila ljubitelj voća, više
su joj prijale neke konkretnije stvari, ali trebalo je misliti i o tom potencijalnom detetu. Ko zna,
možda će joj ono i biti potrebno. Umorno se oslonivši o jastuk, pritisnula je zvonce i pozvala
služavku, mada su joj kapci već otežali od nekog čudnog umora.

17
knjige.club
 - Ako dođe gospodin Kelman - zamolila je - pošaljite ga ovde. Ne osećam se toliko dobro
da bih mogla da ustanem.
- Treba li vam nešto, gospođo? - devojka zabrinuto priđe postelji. - Hoćete li da pozovem
lekara?
- Ne treba, Beti, hvala. Samo ovo što sam vam rekla.
Tek što je ponovo zatvorila oči, po običaju bez ikakve najave, u sobu ulete Džejmi.
Zbunjeno zastade na vratima, videvši je u krevetu.
- Šta je s tobom, dušo? - ustuknuo je. - Zašto si kod kuće u ovo doba dana?
Dušo! Ona zakoluta očima. Kao da ne zna koliko je to njegovo holivudsko
oslovljavanje iritira. Ravnodušno ga je pogledala.
- Da li te zanima šta je sa mnom, ili zašto sam kod kuće u ovo doba dana? - upitala
je hladno.
- Opet me pogrešno shvataš. Naravno da me, pre svega, zanima šta je s tobom - zaobišao
je postelju i bacio pogled na noćni stočić. - Kakvo je ovo južno voće ovde? - zahvatio je šakom
pola sadržine tanjira i strpao sve to odjednom u usta, i za njega je pojam “južno voće” bio
zaključen.
- Dakle? Šta je s tobom?
- Malo mi je zlo, dušo - preteći ga je pogledala - pa sam, zato, htela da te zamolim da
prestaneš sa onom bukom dole, u podrumu.
- Bukom - složio je nezadovoljnu grimasu. - Naravno da ću prestati. Idem samo da ispratim
momke, i odmah ću se vratiti ovde. Hoću da budem pored tebe - pomilovao ju je po kosi.
- Nema potrebe da ponovo dolaziš, samo ti popij piće s momcima - odbila je, ali kao
i obično, on nije osećao ironiju u njenom glasu.
- Dobro, dušo, odmaraj se.
Ovlaš ju je poljubio u obraz i izašao iz sobe, čak se i ne okrećući. Ela, po treći put,
zatvori oči. Kamo sreće kad bi ih joj Bog za sva vremena sklopio.
“Dobro, dušo, odmaraj se”. I ona je nosila dete tog čoveka i još je i dolazila u iskušenje da
ga rodi! Bio bi to najgori potez u njenom životu. Ovako, mogla je da se teši da je greška samo
to što živi sa Džejmijem Hoganom. Čovek koji je tako bezobzirno...
Trgla se. Iz hodnika je dopirala nekakva prigušena buka i lomnjava, krunisana tupim
udarom, kao da je nekakvo ogromno truplo udarilo o zid. Ne bi se iznenadila da joj se sledećeg
trenutka tavanica srušila na glavu. Odnekud iz kuće začuo se Betin prestrašeni krik.
Ela se uspravi u postelji. Pojma nije imala šta se to događa.
- Džejmi! - pozva ona uplašeno. - Džejmi!
Nije morala da ga doziva treći put. Sledećeg trenutka upao je u njenu sobu, kao da ima
nameru da razbije vrata i sve iza vrata.
- Šta se to dešava? - zaustila je.
Izraz njegovog lica nije obećavao ništa dobro. Iz arkade mu je curila krv. Ukipio se na
sredini sobe i fiksirao je opominjućim pogledom.
- Hoćeš li mi konačno reći šta ti je? - njena mučnina iznenada je prestala. - Šta se to dešava
napolju?
- Desilo se već. Tvoj ljubavnik, Kelman. Pit ili kako se već zvaše - prišao je postelji
i zgrabio je za ramena, jednostavno je izvlačeći napolje, kao da je vreća. - Rekao sam ti da, još
jednom li ga ovde zateknem, ništa neće ostati ni od tebe, ni od njega. Da li je od njega ostalo
nešto, to možeš da proveriš u službi hitne pomoći. A, što se tebe tiče... - ošinuo ju je pogledom

18
knjige.club
punim prezira. Od silnog iznenađenja, Ela jednostavno nije ni reagovala. Još uvek u postelji,
mirno mu je dopuštala da je trese gore - dole.
- Ako se dobro sećam - pribrala se i odgurnula ga od sebe - rekao si da ćeš se, još jednom
li ga ovde vidiš, pokupiti i otići, da se nikada više ne vratiš. Nisi govorio ni o kakvoj tuči...
- E, pa, predomislio sam se - Džejmi je sada bio opasno smiren. - Previše me izaziva
njegova ljigava faca, znaš. Jednostavno sam morao da ga prebijem. Branio sam svoju čast.
I tvoju - dodao je gorko - ako od nje uopšte još ima šta da se brani!
- Džejmi! - jedva je zadržala smeh.
Recitovao je, kao junak neke salonske melodrame “sa pucanjem i preljubama”. Džejmi je
branio njenu čast! Ponekad je zaista bio beskrajno sladak, sa tim svojim predstavama o životu.
Problem je bio u tome što sve to njemu nije bilo nimalo smešno.
- Znači, isprebijao si Kelmana... - mireći se sa sudbinom, ona zavrte glavom. Sada će,
po svoj prilici, izgubiti svog reklamnog agenta, ali on joj ionako nije bio od neke preterane
koristi.
- Isprebijao?! - ponovi on, skoro uvređeno.
- Polomio sam ga, Ela! Rastavio sam ga tako da ga ni konzilijum hirurga-plastičara
neće ponovo sastaviti. Zašto, da ti nije slučajno žao? Slušaj - opet ju je dograbio, ali se
nije usuđivao da je povredi - ako se sledeći put nešto ovako dogodi, ja se neću fizički
obračunavati sa tobom. Nisam od tih muškaraca. Ali, kunem ti se, Ela, ubiću te - uneo joj se u
lice, i ona nikada ranije nije videla takav pogled u njegovim očima. - Zadaviću te golim
rukama!
Pa, dobro, pomisli ona. Samo ti mene zadavi. Jedva je prikrivala osmeh. Doduše, na
Džejmijevoj “rokerskoj” faci mogla se, kad ga čovek pažljivije pogleda, otkriti ta krvoločna
žica. Bio je ono što se, u njegovom žargonu, nazivalo “dobrim frajerom” - sjajno građen, sa
nečim divljim na svom izduženom licu i u tamnim očima, drzak, duhovit, i dovoljno nestalan
da je zainteresuje. Pa, možda i dovoljno lud da je u nastupu agresivnosti zadavi golim
rukama. U poslednje vreme njegova ljubomora na sve i svakoga postajala je nepodnošljiva.
- Sad ti mene saslušaj, dušo - provukla je prste kroz njegovu tamnu, brilijantinom zalizanu
kosu, koja je izazivala uzdahe tinejdžerki, a dečaci su je kopirali. - Preko glave mi je tvojih
divljačkih postupaka. Ovo sa Kelmanom je samo kap u prepunoj čaši, i ja ne nameravam...
- Ne zanima me šta ti nameravaš, a šta ne! - zaurla on. - A šta je bilo sa Kelmanom, to mi
je jasno. Samo te upozoravam: nemoj da još jednom “bude”! Ni sa tim tipom, ni sa bilo kim
drugim!
Potražio je cigarete u džepu svojih farmerka i naslonio se na rub njenog toaletnog
stočića, tako da su se bočice na njemu zatresle. Izgleda da je tek nameravao da otpočne tiradu.
- Ela, ja vrlo dobro znam za sve priče koje o tebi kruže. Znao sam i kad smo počinjali.
Ali tada sam bio strahovito zaljubljen, znaš dodao je, kao da je optužuje. - Mislio sam da
te mogu promeniti...
- Pogrešno si mislio, dušo - prišla je, drsko mu se unoseći u lice. - Onakva sam kakva
jesam. Nijedan muškarac pre tebe nije uspeo da me promeni, zašto bi ti to mogao? Šta misliš da
si? Čarobnjak?
Onakva sam kakvom me je ON stvorio, gorko se ispravila u sebi. Jednom davno, zarekla
se da će je samo ON i izmeniti... A svi drugi, posle njega, bili su samo usputni. Džejmi Hogan,
doduše, stanica na kojoj se najduže zadržala. Bila je to greška od samog početka. Nije smela
da mu dozvoli da je omekša. - Daleko si ti od čarobnjaka.

19
knjige.club
 Mogla je da vidi kako mu se vilica steže, dok mu se šaka, kao da je od čelika, sve jače
obavijala oko njene mišice - Ja sam samo jedan običan roker koga si pokupila na ulici. I koji se
uselio u tvoj fini, namirisani svet. Jesu li ti i to rekli tvoji otmeni prijatelji? Da
izdržavaš najobičnijeg žigola? I da je krajnje vreme da me šutneš tamo odakle sam i došao da
bi me zamenila nekim dostojnijim? Obrazovanim i bogatim? - urlao je. - Ljigavcem, poput
onog tvog nalickanog agenta?
Zurila je u njegovo lice iskrivljeno od besa. Ne, niko joj tako nešto nije rekao. Ali
verovatno su tako pričali, iza njenih leđa. Bilo je to ono od čega je strahovala. Njena
zaslepljenost Džejmijem postala je toliko jaka da je, gubeći se u vezi sa njim, jednostavno
zaboravila na sebe. Na beskrupuloznu i bezosećajnu Elu Fening koja živi isključivo za sebe i
čini isključivo ono što joj je volja, a sa muškarcima postupa kao da su papirnate čaše. Popije i
baci. Prethodno ih, naravno, treba zgužvati. To jedino i zaslužuju.
- Ne, nisu mi rekli - osmehnula se. - Nema ni potrebe da mi kažu. Sve to znam i sama.
- Nisu ti rekli, jer ništa od toga nije istina. Živim u tvojoj kući jer moj jednosoban stan
za ženu tvog statusa nije dovoljan. Uselio sam se ovde sa dva para farmerki i nekoliko
majica, samo to ću i poneti... - pogledao ju je – kad budem odlazio. Dovezao sam se u svom
razlupanom “karavanu”, u njemu ću se i odvesti. Ukratko, Ela, od svog tvog silnog,
namirisanog novca neću uzeti ni jednu jedinu funtu!
- Stvarao? Pa zašto si onda bio sa mnom? Dograbio ju je za kosu, tako da je jeknula od
bola, i naterao je da zabaci glavu, tako da je mogao da motri na svaki izraz njenog lica.
- Rekoh ti da sam bio strahovito zaljubljen u tebe. Još tada sam bio obavešten da si
najpokvarenija žena u ovom gradu, žderačica muškaraca, nimfomanka i ko zna šta još sve ne...
- I jesam - drsko ga je pogledala u oči.
- Možda - lice mu je opet poprimilo onaj izraz opasne mirnoće, koji se Eli ni najmanje nije
dopadao. Nikada se nijednog muškarca nije bojala, ali ovakav Džejmijev izraz, jedan od onih
iz kojih bi se, obično, svašta izrodilo, izazivao je nekakvu čudnu strepnju u njoj. Ponekad je
morala da prizna sebi koliko strahuje da ga ne izgubi. Često je sanjala kako odlazi, baš kao što
je i rekao, sa svoja dva para farmerica, nekoliko majica u staroj putnoj torbi i gitarom. Sanjala
je kako njegov razlupani, crveni “reno-karavan” zamiče niz strmu ulicu, zauvek, i budila se
okupana znojem. Nikada mu to, naravno, nije rekla.
- Možda, ali ćeš morati da zaboraviš sve svoje pređašnje navike - oči su mu neumoljivo
bile prikovane za njeno lice. - Ukoliko nameravaš da me zadržiš... Ako želiš, mogu da odem iz
ovih stopa.
Počinjao je da ucenjuje, dakle. Još pre mesec dana, u ovoj situaciji bez razmišljanja bi mu
rekla da može da pokupi svoje stvari i da joj se gubi ispred očiju. Sada to nije mogla da prevali
preko usana. Njegov stisak postajao je sve jači.
- Pusti me - procedi ona. - To boli.
Pustio ju je tako naglo da se zateturala, i sručila natrag na postelju.
- Ako se dobro sećam, rekao si da nisi od onih koji se sa ženama fizički obračunavaju -
podsmehnula se. - Nemoj mi samo reći da me iz ljubavi ovako protresaš, kao tepih.
- Sa normalnim ženama se i ne obračunavam - nemoćno je spustio ruke. Više ni trunke
snage nije ostalo u njemu. Bila je majstor da iz njega iscedi i poslednju kapljicu. - Ali, ti nisi
žena, ti si veštica.
Zatvorila je oči i okrenula mu leđa, pokušavajući da zaspi. Ali, nije išlo. Njegovo prisustvo
ispunjavalo je čitavu sobu. Čula ga je kako pali novu cigaretu i nervozno seta od prozora do
vrata i natrag.

20
knjige.club
 - Izađi, Džejmi - zamolila je slabim glasom. - Ne osećam se dobro, hoću da se odmorim.
- Oprosti - čula ga je kako prilazi postelji, i osetila njegovu ruku na svom vratu. - Zar ti
je toliko loše? Hoćeš da pozovem lekara?
Zavrtela je glavom, i on je to shvatio kao odobravanje. Seo je na ivicu postelje i usnama
potražio njen vrat, nežno joj odižući kosu. Ona nemoćno uzdahnu. Upravo to smenjivanje
grubosti i nežnosti u njegovom ponašanju bilo je ono što je izluđuje. Čim bi se tako, kao dete
gladno roditeljske ljubavi, privio uz nju, polagala je oružje. A čim bi njegove usne, kao sada,
beskrajno polako i strpljivo, kao da u svakom dodiru beskonačno uživaju, zaplovile niz njen
vrat, duž kičme, obasipajući joj poljupcima prvo leđa, a zatim, deo po deo, i čitavo telo, laka
drhtavica otpočinjala bi negde u njenom stomaku, preteći da se pretvori u groznicu. Nemajući
snage da ga odbije, Ela se prepuštala njegovom milovanju.
- Sad ti je bolje, zar ne? - šapnuo je između dva poljupca i pažljivo je, kao da je lutka od
porculana, okrenuo prema sebi. Prihvatila je njegove usne, tople i pune, koje su
lagano, posednički obuhvatale njene. Usne koje su je, jednostavno, osvajale kad god je
dotaknu. Nijedan muškarac pre Džejmija nije je ljubio tako da izgubi glavu. Sada ju je gubila.
Obavijajući ruke oko njegovog vrata i milujući njegova snažna, široka ramena, ona mu
žestoko uzvrati. Vatreni jezičci harali su telom Džejmija Hogana gde god bi ga ta žena dotakla.
Prokleta da je! Hiljadu puta do sada čvrsto je odlučivao da je ostavi, ali nije imao snage. Bio
je, ko zna kakvim volšebnim silama, kao okovima vezan za nju. Za njene poljupce, koji su
sagorevali sve pred sobom, poput zmijskog žalca, i za njeno prekrasno telo koje se, kao splet
zmija, obavijalo oko njega. Lagano, uvek iznova opčinjen, povukao je naramenice njenog
svilenog bodija i otkrio joj grudi. Male i mišićave, zadivljujuće čvrste za ženu njenih godina. I
zadivljujuće nežne na tom koščatom torzu. Bio je u stanju čitavu večnost da ih ljubi. Uz uzdah,
privukla je njegovu glavu na svoje grudi. Nastavio je, rukama strpljivo prelazeći niz toplu,
skrovitu unutrašnjost njenih dugih butina. Nastavio je da je ljubi sve niže i uživao u njenom
uzbuđenju koje je raslo. Bilo je dovoljno samo da povuče komadić svilene tkanine niz njene
uske bokove, pa da joj se čitavo telo, u iščekivanju, zategne poput strune, hrleći u susret
njegovom.
- Džejmi... - promrmljala je promuklo, gotovo kidajući odeću sa njega.
- Molim, dušo? - vragolasto se osmehnuo, prepuštajući se njenim, uvek gladnim, nemirnim
rukama, koje su želele sve, i odmah.
- Oh, ništa... - spustila mu se na krilo, povijajući se uz njegovo toplo, snažno telo. - Proklet
da si... - odmahnula je glavom. Njegovi prsti zaustavili su se na samom rubu njenog stomaka.
- Hoćeš da prestanem?
- Hoću - zatražila je prkosno i naglo se odmakla od njega. Ali, odvajanje od njegovog tela
je bolelo.
- Zaista hoćeš? - vrhovima prstiju ponovo joj je dotakao grudi, i osetio kako je zadrhtala.
I da je to želela, on ne bi bio u stanju. Bio je ovisnik njenog tela. Svakog trenutka. Elina topla
blizina još uvek mu je kolala žilama. Neće valjda stvarno...
- Neću - zakikotala se i povukla ga ne sebe, tako da je izgubio ravnotežu i sručio se
preko nje, na postelju.
Njene ruke opet su mu zaplovile niz telo. Njeni bokovi pokretali su se pod njim,
prvo lagano, izazivački, pa sve nestrpljivije. Čitavo telo postajalo mu je napeto od uzbuđenja.
Odlučno joj je obuhvatio bokove. Zatvorila je oči i pokrenula se, svesna kako svaki njen
pokret deluje na njega.
- Nećeš? - proverio je još jednom, jedva dolazeći do daha.

21
knjige.club
 Ela odmahnu glavom, još čvršće obavijajući ruke oko njega. Više nije znala šta to neće.
U glavi joj se zamutilo. Podjednakom žestinom, njeno telo odgovaralo je na svaki nalet
njegovog, više se nije kontrolisala. Razbijala se o njega i zarivala nokte u njegov vrat i
napete mišiće njegovih leđa, kao podivljala životinja. U jednom trenutku, pod snažnim
naletom njegovog tela, glava joj je skliznula na pod. Odupirući se rukama, naglo se izvila u
susret njegovom telu. Njegovi pokreti usporili su se upravo u trenutku kad je, na samoj ivici
iza koje je bio ponor, pomislila da od nje više ništa neće ostati, da će joj se telo,
zarobljeno njegovim, raspasti od nekontrolisanog zadovoljstva. Nadnoseći se nad nju, utisnuo
je poljubac u njen vrat, tamo gde su joj damari bili kao pomahnitali, i nastavio da je miluje,
jezikom i usnama, sve dok se onaj ludi grč zadovoljstva nije pretvorio u talase blagih
titraja, koji su nadolazili jedan za drugim. Džejmijev krik zadovoljstva, nadovezan na njen,
bubnjao joj je u ušima. Telo mu se zgrčilo na postelji.
Otvorila je oči, dok joj se u glavi polako bistrilo, i pogledala ga: čitavo telo bilo mu je
orošeno znojem. Vrhovima prstiju otirala je kapljice sa njegovog čela i vrata, ushićena time što
može da ga ispije do krajnjih granica, kao i on nju. Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da
se vrati u normalu, posle doživljenog. Ispružio je ruku i odsutno je pomilovao po leđima. Samo
da sad ne počne onako nervozno, kao što ume, da juri po sobi, kao da traži bog zna šta, pomoli
se Ela u sebi. Obično bi skakao iz postelje u trenucima kad je njegovu blizinu želela više nego
išta na svetu. Obgrlila je kolena rukama i sakrila lice, osluškujući kako on lupa vratima, pušta
vodu u kupatilu, vraća se i opet izlazi. Osetila je suze u grlu, što se vrlo retko događalo.
Samo ne sada, zarila je nokte u sopstvena kolena, pokušavajući da se kontroliše.
Samo sada ne...
Nikada ranije nije je video da plače. I godinama već nije ni plakala. Ela Fening to
jednostavno nije smela sebi da dozvoli.
- Dušo? - savio se nad njom, podigavši joj lice ka sebi. - Šta ti je?
- Ništa - stisla je usne. - Šta bi moglo da bude?
- Ne volim te takvu, znaš... - obuhvativši je jednom rukom oko vrata, drugom ispod kolena,
jednostavno ju je podigao, i spustio natrag na postelju. - Ne volim kad si tužna...
- Nisam tužna, Džejmi - ponovila je tvrdoglavo. - Ostavi me na miru.
- Neću - prešao je prstom preko njenih usana, suvih od groznice koja tek što je uminula.
Onda je položio glavu u njeno krilo i lagano joj razdvojio kolena, usnama ponovo prelazeći niz
njen ravan, zategnut stomak, i spuštajući se još niže. Telo joj je opet omekšavalo pod njegovim
dodirom. Opet je počinjala da se razliva, kao voda, oko njega. Voda u kojoj bi mogao da se
udavi, činilo mu se. I davio se uvek iznova.
- Džejmi - opet bolno prekinuto zadovoljstvo. Odlučno mu je podigla glavu, nateravši ga
da je pogleda u oči. - Ja, ovaj...
Izgledala je pomalo zbunjena. To se retko događalo.
- Juče sam bila kod lekara - otpočela je izokola. - Ne bi valjalo da ti ovo prećutim, ipak se
radi i o tebi... Trudna sam - iskosa ga je pogledala, očekujući reakciju.
- Trudna? - ponovio je tiho. Nekoliko trenutaka nije mu bilo jasno. - Misliš... Stvarno?
- Da, stvarno - Ela zakoluta očima. Opet mu je trebalo objašnjavati, kao detetu. -
Kako drugačije?
- Čuj, dušo... - glave nakrivljene u stranu, žmirkajući je gledao u nju, kao da je merka. Ili
kao da još uvek ne veruje. - Iznenadila si me... Ti znaš da se ja u nekim situacijama... malo
sporije snađem.

22
knjige.club
 - Znam - sarkastično se osmehnula. - Znam da se ti u nekim situacijama malo sporije
snađeš. Ali zato se ja trudim da se snalazim što brže. Nemoj da brineš...
- Zatekla si me prilično nespremnog... - uspravljajući se, položio je glavu na njene grudi,
kao da od nje traži odgovor i zaštitu. - Ali, mislim da... Nikada nisam razmišljao o tome, znaš,
ali mislim da to uopšte nije loša ideja. Čak... divna ideja! - poljubio ju je u obraz, pa u vrh nosa,
pa u drugi obraz. Pravo dete, uzdahnu Ela u sebi. Ponekad je zaista trebalo imati strpljenja sa
njim.
- Šta hoćeš da kažeš time... da bi to bila divna ideja? - upitala je podozrivo.
- To što sam i rekao - Džejmi je iznenađeno pogleda. - Divna ideja. Mislim, divna novost!
- Divna novost - ponovi ona rasejano, odmičući se od njega.
- Kako me to, pobogu, gledaš? - bio je sasvim zbunjen. - Zar nisi maločas rekla da ćemo
imati bebu? - i nehotice, oči su mu zablistale. Do vraga, takvu reakciju nije očekivala. U stvari,
pojma nije imala kakvu reakciju sa Džejmijeve strane može da očekuje. Ni šta ona sama o
svemu tome misli.
- Džejmi... - nervozno je lupkala prstima o drvenu ploču kreveta - to što sam trudna
još uvek ne znači da ćemo imati bebu. Ja...
- Ne znači da ćemo imati bebu?! - zurio je u nju zapanjeno. - A šta onda znači?
Ela uzdahnu. Baš je ponekad bio komplikovan.
- Vidiš, ja... Nisam planirala da imam dete. Nikada u životu mi to nije palo na pamet.
I dalje ju je gledao isto onako. Kao da mu je zarila nož u srce.
- Nisi planirala da imaš dete - ponovio je.
- Nosiš moje dete i tako jednostavno, ne trepnuvši, kažeš mi da ga nisi planirala... A šta si
to planirala?! - besno je skočio sa kreveta.
- Da budeš sa mnom dok ti ne dosadim, pa da me onda šutneš, kao i sve one pre mene,
zar ne? I da nastaviš po starom?
- Slušaj - ustala je, brzo navlačeći sivi, svileni kimono. - Uopšte se nećemo raspravljati
oko ovoga, nemam vremena za takve stvari... Ne želim bebu, da li si razumeo? - pritegla
je pojas i unela mu se u lice. - Nije ni trebalo da ti ovo govorim...
- Zar ne? Nego da ćutiš i da ne trepnuvši ubiješ moje dete... - ošinuo ju je pogledom punim
prezira. - Ko zna koliko si puta već uradila tako nešto... da bi mogla bezbrižno i samoživo da
nastaviš u svom velikom stilu... Da gutaš muškarce i lupaš recke. E, pa, ovoga puta nećeš!
Rekao sam ti da je došlo vreme da raskrstiš sa nekim svojim navikama!
- Ne pada mi na pamet - sablasno mu se osmehnula. - Ukoliko tražiš majku za svoju decu,
Džejmi Hogan, ruke su ti odrešene! Izvoli, potraži je na nekom drugom mestu. Što se mene
tiče, možeš ovoga časa da pokupiš svoju gitaru i par majica, i da se čistiš odavde!
- E, sad slušaj ti mene! - dohvatio ju je za okovratnik negližea, kao da će je u
jednom potezu pocepati - Još jednom li mi kažeš tako nešto, rastaviću te na sastavne delove,
kao što sam maločas učinio sa tvojim ljubavnikom! I, potrudi se da taj Kelman bude poslednji,
inače ne garantujem za svoje postupke - vilica mu se stegla. - Sutra već, razgovaraćeš sa svojim
mužem i tražiti razvod braka. Posle deset godina razdvojenog života, dobićeš ga kao od šale.
A onda ćemo se venčati. Što se abortusa tiče, izbij to sebi iz glave za sva vremena! Rodićeš i
to dete, i još koliko nam ih Bog dodeli, da li si razumela?!
Spustio ju je natrag na krevet i prebacio pokrivač preko nje. - Sad lezi tu dok se ne vratim,
i da se nisi pomakla!
Ležala je i zurila u plafon, pitajući se šta ju je to snašlo. I koja Ela Fening je prava: ona koja
dolazi u iskušenje da i Džejmija i bebu zadrži, ili ona druga, koja o tome i ne razmišlja.

23
knjige.club
 ***
Zatekao ju je u kuhinji kako, uvaljena u prastaru fotelju izgriženu moljcima, koja
već godinama nije služila ničemu, držeći u krilu pisaću mašinu, nabadajući tipke sa dva
prsta, pokušava da prekuca deo njegovog rukopisa.
- Ništa! - besno je izvukla list iz mašine, zgužvala ga i bacila u sudoperu. - Ne
vredi... Izgleda da ti nisam ni od kakve koristi...
Pogledao ju je: u njegovoj staroj pižami, koja je visila na njoj, sa kosom nemamo
skupljenom u rep i sa tim žalostivim izrazom deteta koje samo što ne brizne u plač, izgledala
mu je lepša nego ikada.
- Otkud ti ideja da treba da budeš od koristi? - prišao je i blago je povukao za rep,
igrajući se njenom kosom. Kosom kakvu može imati samo jedna Ruskinja, ponovio je u sebi
po ko zna koji put. Prekrasnom kosom, boje zrele raži. Poželeo je da zarije lice u njen vrat i
tu, u njenoj kosi i baršunastoj koži potraži miris stepe, davno zaboravljen, koji nikada više neće
osetiti, ali to nije smeo da učini.
Odmakao se, spuštajući aktovku na fotelju, i osvrnuo po kuhinji. Ni sam se baš
najbolje nije snalazio među glavicama crnog luka i loncima, ali tek Anja je tu, izgleda, bila
potpuno izgubljena. Prljave lanene krpe bile su razbacane svud unaokolo, a sudopera i sto puni
sudova, među kojima bi se i profesionalna kuvarica teško snašla. Prostorijom se širio miris
nečeg zagorelog. Nije mogao ni da pretpostavi čega. Samo se pomolio u sebi da nije opet u
pitanju jedna od onih njenih maštovitih sir-pekmez kombinacija, kojom je jednom pokušala da
ga iznenadi. Uostalom, svejedno. Pojeo bi i masno ćebe, da ga je ona iznela na sto. Sa
zadovoljstvom je pio slatku kafu koju je ona kuvala, više nalik na čaj, iako je čitavog života
mogao da podnese samo jaku i bez šećera. Ustajao je u doba u koje je ranije odlazio u krevet i
sa njom uživao u jutarnjim šetnjama još uspavanim Londonom, on, koji nije znao kako izgleda
prepodne. Bio je u stanju satima da sluša kako mu ona svojim dubokim, toplim glasom recituje
stihove Marine Cvetajeve i Bloka, na ruskom, i da joj sa oduševljenjem priča o Elijaru, a do
tada je iz dubine duše prezirao pesnike. Nije mu bilo teško da preko noći promeni sve svoje,
godinama ustaljene navike. Po prvi put u životu vraćao se u ovaj stan znajući da ga neko u
njemu čeka, i sve one stvari koje je čitavog života, od onda kada se rastao sa Elom, imao samo
za sebe, sada je opet delio na dva dela. Jednom rečju, od one noći kada ju je ugledao kako sedi
na stepeništu i plače, njegov život se okrenuo naglavce. Što ni u kom slučaju nije moglo doneti
ništa dobro. Ali, ruke su mu bile okovane, i on tu jednostavno ništa nije mogao da učini. Niti
je želeo.
- Pokušala sam da napravim šašlik - nemoćno je raširila ruke, pokazujući na sav onaj krš
oko sebe. - I vidiš šta je od toga ispalo... Upropastim sve čega se dotaknem.
- Nema razloga da gubiš vreme na takve gluposti kao što je kuvanje - rekao je. - Otkud ti
uopšte ideja da treba, kako ti kažeš, da budeš od koristi? Dovoljno je što si tu.
- Govoriš gluposti, Dima - tvrdoglavo je odmahnula glavom. Suze su je pekle u uglovima
očiju. - Dovoljno je što sam tu, a možemo da jedemo i kamenje, zar ne? Oh, kog me
vraga uopšte trpiš... - prišla je i zarila prste u njegove mišice, krijući lice. Kao da od nečega
beži.
Mogao je tek da nasluti da, i pored njegovog prisustva, svaki njen dan otpočinje sa
strepnjom. Kao da se boji da će se probuditi i da ga neće zateći u stanu. Ono od čega je i
on strepeo. Da će, jednog jutra, jednostavno nestati. Čvrsto ju je privio uz sebe, i preko njenih
ramena koja su podrhtavala, pogled mu se zaustavio na buketiću begonija, u konzervi
od ananasa. Na sudoperi, u širokoj flaši, šepurile su se žute gladiole. U njegovoj radnoj sobi,

24
knjige.club
na malom okruglom stočiću stajale su ruže čiji je slatkasti, uzbuđujući miris u talasima
plovio kroz stan. Sve vaze u kući bile su već ispunjene cvećem, a on ga je, svakog dana,
uporno donosio i Anja ga je stavljala u tegle i konzerve, oduševljena. Nikada do tad nijednoj
ženi nije kupio cveće - to mu je uvek delovalo glupo i bezrazložno. Nikada nije sreo ženu
kojoj bi poželeo da kupi cveće. Anja se, međutim, tome radovala, i on ga je donosio.
- Danas nema cveća - opravdao se, usnama brzo dotičući njen glatki obraz, kao da će
se opeći. Za ovih mesec dana, bio je to vrhunac bliskosti među njima. Izuzev onog
jednog, ukradenog poljupca, još prve noći, kad je Anja otišla. Još uvek je mogao da prizove u
sećanje taj bojažljivi, snebivljivi dodir njenih usana. Na ulici, na fakultetu, za vreme
predavanja, u nekim sasvim banalnim, svakodnevnim situacijama hvatao je sebe kako misli na
to.
- Nema veze - osmehnula se, nekako bledunjavo. - Ionako više nemamo u čemu da ga
držimo...
Zavukao je ruku u džep mantila i izvadio papirni fišek s kestenjem. Bila je već
duboka jesen u Londonu, i kestenje se prodavalo na svakom uglu. Kupovao ga je nekada, pre
dvadesetak godina, u danima slatkog siromaštva i svojih književnih početaka, kad je još
bio samo anonimni pisac-disident, izgubljen u velikom svetu.
Gledajući je kako svojim malim, veštim prstima ljušti kestenje sedeći za kuhinjskim
stolom, naspram njega, razmišljao je o tome kako, za svo ovo vreme, u stvari nimalo
nije odmakao od polazne tačke. Osim što je sada u tom velikom svetu predstavljao značajno
ime, i što je imao novac koji nije znao kako da potroši - još uvek je bio izgubljen. Anja je
bila samo mah, kolebljivi zračak u tom njegovom mraku. Mali božji dar koji je pao pred
njega one noći, pravo iz Rusije. Plamičak koji je, ove jeseni, unosio toplinu među njegove
zidove. I nije smeo da dozvoli da se pretvori u vatru. U njegovim godinama bio bi luksuz
sagoreti. A ona bi posle toga mogla da ode, sa onim jednim rancem na leđima, neočekivano
kao što se i pojavila. Da sa sobom odnese svo ono široko, bistro nebo niskih praskozorja u
kome se gubio kad bi se usudio da joj se zagleda u oči. I da za sobom ostavi samo pustoš. A
njemu pustoš nije bila potrebna.
- Treba da kupiš sebi nešto od odeće - prenuo se iz razmišljanja. - Imaš samo onu jednu
kipiću u kojoj si došla i par mojih pidžama, a sve one lepe haljine po izlozima kupuju
napirlitane londonske babe. Sutra idemo u kupovinu - odlučio je.
- Dmitri, ja... - strpala je još jedan kesten u usta i upravila svoj modri, duboki pogled
ka njemu. Ozbiljan pogled. Nije navikao da je vidi ozbiljnu. -... nisam ovde da bih trošila tvoj
novac. Naći ću posao, bilo kakav. Želim sama da zarađujem.
- Nećeš naći posao - zavrteo je glavom. - Od ponedeljka ćeš konačno početi da
posećuješ predavanja. Roditelji su te poslali u London da studiraš, a ne da prekucavaš rukopise
i spremaš šašlik jednom propalom, matorom piscu. I, molim te, prestani da razmišljaš o novcu.
Ionako ne znam na šta bih mogao da ga potrošim. Dok ti nisi došla, bar sam ga utapao u
alkoholu - našalio se.
Osmehnula se, sebi u nedra. Tamo, u Rusiji, o Dmitriju Oborinu pričalo se da je boem i
notorni alkoholičar. Da ne izbija iz kafane. A ona votka koju je ona pre mesec dana donela, još
uvek stoji nepopijena. I bilo kuda da odu - u neki od ekskluzivnih londonskih restorana ili u
jednu od naizgled neuglednih kafanica sa čuvenom francuskom kuhinjom, u poseti nekom od
čuvenih ruskih književnih kružoka u koje ju je uvodio, ili jednostavno, u “Bajronov salon” gde
je ranije svake večeri odlazio bar da se vidi sa prijateljima - imala je utisak da, kao i ona, i jedva
čeka da se vrate kući. Da uz čaj, udobno zavaljeni u one dve prastare fotelje u njegovoj radnoj
sobi, čitaju, razgovaraju, ili jednostavno ćute, svako sa svojim mislima...

25
knjige.club
 Neraskidivo povezanim mislima, činilo joj se ponekad. Samo joj se činilo, naravno. On
je imao svoj svet, i čitav život za sobom, u doba dok se ona još nije ni rodila. Bilo je normalno i
da ima neke samo svoje misli, u koje ona nije imala pristupa. Bilo je, isto tako, normalno da i
ona jednog dana ode. Dovoljno što je one noći načinila ludost i poput skitnice, poput malog ko
zna otkud došlog uljeza, uselila se u njegov život. Nije mogla većito da ostane ovde. A kuda
će to otići, to nije znala. Osećala je kako sve dublje zadire u nešto na šta nije imala prava. Kako
menja njegove navike, raspolaže njegovim vremenom.
- Ko zna na šta misliš... - promrmljao je više za sebe. Prekorno i pomirljivo, u isto
vreme. Ko zna šta se krije u toj njenoj glavici, iza tog slapa kose boje raži.
- Mislim... - rasejano se zagledala u njegove ruke, smireno položene na sto - mislim
kako sam ti sve poremetila. Kako nedeljama već ništa nisi napisao. Kako zapostavljaš svoj
posao, i svoje prijatelje...
Nemo je prihvatio njene reči. Zar da joj prizna kako je ona najlepši dar koji mu je sudbina
poslala? Možda jedini? Da joj kaže kako bi se, da nije nje, vraćao u prazan, hladan stan, kako
bi posle kafanskih viđenja sa svojim prijateljima opet ostajao među ovim zidovima iz kojih
se pružao pogled na čitav London, tuđ i hladan, i iznova se suočavao sa samoćom? Uvek
iznova. Prigušio je uzdah. Posle svih žena i svih kafana, i svih objavljenih knjiga, i svih suludih,
ruskih pijanstava. Uvek se vraćao na to kako je njegov život, u suštini, sasvim promašen. Kako
tih devet knjiga u kožnom povezu i džepna izdanja bestselera što se prodaju kao alva, nisu
život. Samo, promašenost one noći kad se Anja pojavila beše netragom nestala.
Prodorna zvonjava telefona spasila ga je odgovora.
- Još se nisam navikla na ovo sokoćalo - zakikota se ona prigušeno - Zvoni kao školsko
zvonce...
A neću ni imati vremena da se naviknem, dodade u sebi, prikrivajući gorčinu. Da, moraće
da se izgubi odavde, pre nego što na sve počne da se navikava.
- Javi se ti - zamolio je. - Ne volim da me prekidaju dok spremam testo za piroške. I reci
da večeras nisam tu ni za koga, osim za gospođicu Miler...
Nije ga poslušala. Donela je prastari, crni telefon iz njegove radne sobe, i spustila ga
na šporet.
- Ipak se ti javi - žurno izlazeći iz kuhinje, dobacila mu je neki nedefinisan osmeh.
- Izgleda da u Londonu ima još gospođica koje žele da te čuju...
Obrisao je ruke o jednu od onih bezbroj kuhinjskih kipa rasutih svud unaokolo, i bezvoljno
podigao slušalicu. Kamo sreće da nije. Glas sa druge strane žice bio je dubok poput Anjinog,
ali ne i tako mek kao baršun. Promukao i hladan, kao kockice leda koje zveckaju u čaši. I
poznat. I te kako dobro poznat.

***
Još jedan jalov dan. Bar kad je u pitanju potraga za tajanstvenom Ruskinjom. A i ostalo...
Ela Fening je po prvi put u životu imala nekakav osećaj nelagodnosti u stomaku, vrstu strepnje,
možda, a to nije obećavalo ništa dobro. Nervozno trljajući ruke ledene od nervoze, ustala je i
prišla velikom ogledalu na drugom kraju svog kabineta, pokušavajući da vidi sebe očima nekog
drugog. Nekog sa strane, ko je prvi put vidi.
Budalo, bolje priznaj sebi čijim očima, ošinu ona sopstvenu sujetu. Očima onoga ko je
nije video nekih pet-šest godina. Toliko godina da više ni sama nije bila sigurna. Dovoljno
dugo da uoči svaku promenu na njoj, svaku boru na njenom licu. Pomno raširivši oči, unela
se u ogledalo. Pa, bore baš i neće pronaći. Ma koliko se trudio. Poenta je u tome što se on uopšte

26
knjige.club
neće truditi. I što se nikada - nije bilo lako da to prizna sebi, ali bilo je tako - nikada nije
preterano trudio oko nje. Zato ga je, valjda, i ostavila. Zbog njegove preterane zaokupljenosti
alkoholom i pisanjem, sulude kombinacije koja je rezultovala potpunim gubitkom
interesovanja za nju. Da ga je bar malo zanimala, verovatno ne bi sa kraljevskom
ravnodušnošću prelazio preko njenih avantura i veza sa strane koje je, u poslednjim
godinama njihovog paklenog braka sasvim prestala da skriva od očiju javnosti. I od njegovih.
Ali, oči Dmitrija Oborina videle su samo dno čaše i tekstove koji su izlazili iz njegove pisaće
mašine. I što se ona više trudila da izazove njegovu ljubomoru, postajao je sve ravnodušniji.
Nije bilo ljubavi, ma koliko to saznanje bolelo. Najzad se suočila sa činjenicom da u tom braku
nije bilo ljubavi, a gde nema ljubavi nema ni ljubomore. Ili je njegova ljubav, jednostavno, bila
od one vrste koju ona nije razumevala. Ništa nije vredelo. Mogla je, u to doba, da u susednoj
prostoriji pravi orgije, on, zazidan u tvrđavu svoje radne sobe, zazidan u tvrđavu svojih misli,
ne bi reagovao. Da se pojavi sa peruškom na glavi, on ne bi primetio.
Ali zato će ovu crvenu haljinu svakako primetiti, ne bez pakosti, osmehnula se svom liku
u ogledalu, pre nego što će izaći iz kancelarije. Nije mogao da podnese crvenu boju. Valjda zato
što ga je podsećala na komunizam.

***
Crveno kao komunizam! Zastavši pred vratima od zatamnjenog stakla, tek toliko da još
jednom osmotri svoju figuru, iako se čitavog dana vrtela pred ogledalom, Anja je imala
istu asocijaciju. Ako je ekstravagantni Valentinov komplet, plaćen vrtoglavom sumom, od
koje je mogla da živi u Londonu bar šest meseci, uopšte imao dodirnih tačaka sa
komunizmom. Još jednom se ushićeno zavrtevši oko sebe, u šorcu od crvenog lamea i
raskošnim naborima kratkog ogrtača, koji je lepršao oko nje kao da je od svile, ona se glasno
zakikota. Mogla je da zamisli Dmitrijevo iznenađeno lice. Možda za nijansu previše
ekstravagantno, čak i za njen ukus, ali u tome svakako nije izgledala kao “sirota, mala
Ruskinja”. A upravo toga se bojala.
Od sinoć kad je, kopajući po svojoj torbici, sasvim slučajno pronašla reklamnu
karticu kozmetičke kuće “Fening" i zapanjeno shvatila da je ona luda žena, koja ju je pre
mesec dana napala u “Bajronovom salonu", usplahireno joj nudeći nekakav posao, bila Ela
Fening, nikako je nije napuštala suluda pomisao da bi sve to, možda, moglo da bude i
sasvim ozbiljno. Ela Fening. Ona harizmatična žena, zapanjujućeg lica i iste takve snage, koja
je u svojim rukama držala trenutno najmoćniju englesku industriju parfema!
Ponesena nekakvom detinjastom nadom, Anja se još jednom zavrte, kao na ledu.
Mermemi pod ogromnog hola bio je dovoljno uglačan za jednu vratolomnu piruetu...
Možda malo previše uglačan. Izgubivši ravnotežu, poletela je pravo u nečije ruke, koje je
dograbiše svom snagom.
- Hej! - Ela nije mogla da suzbije uzvik oduševljenja. - Blagi bože... - ne ispuštajući
devojku iz ruku, ona se odmače za korak, da je bolje pogleda. Kao da ne veruje svojim očima.
- Pa to si ti! - protisnu ona najzad. - E, sad te ne ispuštam! Sad, kad sam te napokon našla,
nećeš se izvući! Ne vredi da zoveš obezbeđenje, sad si na mom terenu.
Osmehnula se, ne skidajući pogled sa nje. Na dnevnoj svetlosti, sa tom čudnom
kombinacijom aristokratskog, bledog lica i drske odeće, izgledala je još lepše nego one
večeri. Baš onakva kakva joj je bila potrebna. Kao izmišljena. Na prvi pogled već, buduća
zvezda. Anđeo čuvar njene “Divlje". U takvim stvarima, Ela se nikada nije varala.
- Daj, da te pogledam - uhvativši je za podbradak, ona okrete njeno lice iz profila. Dug
vrat kao u labuda, taj malo povijen nos i krupne, tajanstvene oči, zasenčene dugim, zlatastim

27
knjige.club
trepavicama... Kosa kao svila... I gotovo prozirna koža. Upravo savršeno. Sada je već bila
potpuno sigurna da je intuicija nije prevarila, imala je osećaj da je u pitanju jedno od onih lica
za koja se objektiv prosto lepi. Daće Bog da je tako.
- Jesi li fotogenična? - upita ona. Devojka je zbunjeno treptala ka njoj.
- Nemam pojma. Ne volim da se slikam... - ona neodređeno sleže ramenima. - To mi je
dosadno...
- Još bolje - Ela klimnu glavom, kao da je baš takav odgovor očekivala. - Ako ti je dosadno,
na fotografijama ćeš izgledati prirodno. One koje svakog trenutka misle na to da se nalaze pred
kamerom deluju ukočeno kao da su progutale kolac.
- Na fotografijama? - Anja je i dalje treptala. Pa, izgleda da se velika Ela Fening baš i
ne može pohvaliti nekom prisebnošću. Đavo bi ga znao o čemu uopšte govori...
- Oprosti - ona je konačno ispusti iz ruku. - Znam da ti ništa nije jasno, ali toliko si
me iznenadila da još uvek ne mogu da se priberem. Sećaš se da smo se srele u
“Bajronovom salonu”, zar ne?
- Aha - Anja zakoluta očima. - Umalo me niste polomili.
- Dobro, sada si mi vratila milo za drago. I ne znaš koliko je to dobro. Mesec dana
pokušavam da te nađem, a sada si mi uletela pravo u ruke. Hajde, vodim te na jedno mirno
mesto, tamo ću ti sve objasniti.
- Sve... - promrmlja Anja skeptično, smeštajući se na meko, kožom presvučeno sedište
“alfa - romea”. - Ako nastavite da vozite tako suludo, bojim se da nećete stići da mi objasnite
ništa... Možda na onom svetu, ako tamo uopšte ima potrebe za bilo kakvim objašnjenjima. U
raju je sve jasno kao dan.
- Oh, dušo moja - Ela je okrznu sažaljivim pogledom - ja sigurno neću u raj... Ti možda i
hoćeš, mada... - ona načini vratoloman zaokret, za dlaku izbegavši auto koji je izlazio iz male
poprečne ulice i skrete udesno, ne mareći za crveno svetio na semaforu -... mada, sumnjam. U
raj odlaze samo glupi ljudi, a ti ne deluješ tako.
- Stvarno? - Anja, već na ivici živaca, poskoči na sedištu. - A kako delujem? Kao neko ko
bi vrlo rado u pakao? A vi se, izgleda, svojski trudite da me što pre i otpremite tamo... Čujte,
nemam nameru da poginem! Pogotovu ne ovako!
- Svejedno kako, mila moja. Što pre, to bolje - ponovi Ela svoju lakonsku izreku. - Ne
brini, evo stižemo - uz škripu kočnica zaustavila je automobil na nekoliko centimetara od
zida susedne zgrade. - Ovaj transport za nebo smo sigurno propustile.
Ali zato mesto na koje si me dovela izgleda kao sam pakao, zaključi Anja u sebi,
stresavši se. U hladnim enterijerima od stakla i metala podilazili su je žmarci od neprijatnosti.
A o cenama na jednom ovakvom mestu, gde su konobari, nečujno kao senke, klizili između
niskih staklenih stolova, nije smela ni da misli.
- Votku - naruči Ela, još pre nego što je i sela. - Duplu.
S obzirom da je još petnaestak minuta deli od sastanka sa nekim koga će posle
mnogo godina ponovo morati da pogleda u oči, dupla joj je svakako biti potrebna. - I ja ću
votku - zausti Anja hrabro.
- Ti nećeš - odseče brže-bolje Ela. - Njoj donesite đus i veliku čašu vode - okrenula
se konobaru, pa opet devojci. - Ti od ovog trenutka moraš da misliš na ten. Što više tečnosti, to
bolje.
- Čujte... - Anja upravi ka njoj smiren, ali nimalo poslušan pogled. - Rođena sam u Rusiji
i tamo su me naučili da votku pijem kao vodu. Nisam primetila da mom tenu nešto fali. A što se
đusa tiče... - ona iskrivi lice u gadljivu grimasu - to zaboravite.

28
knjige.club
 - Gospode, ti si baš žestoka cura - njena nova poznanica sleže ramenima, kao da bas i nije
mislila tako ozbiljno. - Sve više mi se dopadaš - otvorila je svoju trouglastu, crvenu tašnu i iz
nje izvadila bočicu, dobacivši je Anji preko stola. - Pomiriši ovo!
- Sjajan je - promrmlja ona, ne dižući nos sa zglavka svoje ruke. - Novi?
- Novi - potvrdi Ela. - I da te danas konačno nisam ščepala, umalo da čitav projekat
propadne. Vidiš... Tri meseca sam tražila devojku koja će reklamirati ovaj parfem. Tri
meseca čitav projekat stoji, iako je sve, od dizajna bočice, do reklamne kampanje već
spremno... Nedostajalo mi je samo lice.
- A - ha - Anja ravnodušno klimnu glavom, kao da je sve to i očekivala. - Dok niste
sreli mene?
Ela proguta knedlu, trudeći se da prikrije iznenađenje. Dok su najpoznatiji svetski
fotomodeli pred njom kršili ruke, i preznojavali se od nervoze, ova mala sedela je visoko
uzdignute glave, ravnodušno je posmatrala svojim odsutnim pogledom i mirno pijuckala
votku, kao da nema čime drugim da prekrati vreme. Zaista neobična cura. Ali, zar joj baš takva
i nije bila potrebna? Pa, izgleda da je dobila šta je tražila.
- Tako nekako - potvrdi ona i ispi svoju duplu votku na eks, što je, čak i za Anjine ruske
pojmove bio pravi muški podvig. - Želim da snimiš reklamu za “Divlju”... Tako se
parfem zove. Šta kažeš na to?
- Ništa - devojka sleže ramenima. - Nisam toliko luda da odbijem. Doduše, još nisam
sigurna da sve to mislite ozbiljno...
- Sasvim ozbiljno, mila - Ela položi svoju koščatu šaku na njen uzani, hladni dlan. - Sutra
u pola osam češ doći kod mene, organizovaćemo probno snimanje sa Efronom... Volela bih da
čujem tvoje ime, pre toga.
- Anja Miler - pomalo nesigurno se osmehujući, ona klimnu glavom. Ela jednostavno nije
bila u stanju da odvoji pogled od njenog lica. Nevina, dečja ljupkost na trenutak bi joj zablistala
u očima, a da nije ni bila svesna toga.
- Imaš ime kao filmska zvezda, Anja - pometi ona zadovoljno. - A ja sam bila uverena da
si Ruskinja...
- I jesam. Napola Ruskinja. Kako ste znali? - ovaj osmeh bio je već sasvim pitom.
Izgleda da su polako sklapale primirje.
- Ah... - Ela se zakikota - one večeri, kad smo se sudarile...
- Mislite, one večeri kad mi umalo niste razbili nos?
- U redu, dušo. One večeri kad ti umalo nisam razbila nos, uzvratila si mi jednom tako
lepom, sočnom ruskom psovkom da sam bila sigurna da si Ruskinja...
- Uh... - Anjino bledo lice obli se rumenilom do korena kose. - Oprostite, omakne mi
se ponekad...
- Ne mari, navikla sam. Moj muž je Rus, znaš.
Moj bivši muž, ispravi se u sebi. Onaj koga ću, za nekih pet minuta, htela-ne htela, ponovo
morati da sretnem. Izgleda da dupla votka nije bila dovoljna. Želudac je ponovo počinjao da
joj se grči od nervoze.
- Stvarno? - Anja zatrepta. - Pa, sad bih zaista morala da krenem...
- Pričekaj, ne mogu da te odbacim do kuće, jer u šest imam još jedan sastanak ovde,
ali pozvaću šofera da te odveze...
- Nema potrebe - već je ustala. - Malo ću prošetati, ne stanujem daleko odavde. A napolju
i nije baš tako hladno kao što izgleda...

29
knjige.club
 - Kako hoćeš - sležući ramenima, Ela je još jednom odmeri. - Ipak, savetujem ti da čuvaš te
svoje lepe noge. Ne bih volela da ti se nešto dogodi. Sutra u pola osam, dakle. Potrudi se da
budeš tačna, u ovom poslu to je “pravilo broj jedan”... Nadam se da mi se nećeš opet izgubiti
na mesec dana?
- Ne brinite - kako je vreme odmicalo, Anjin osmeh postajao je sve širi.
Ima pomalo konjske zube, zaključi Ela popustljivo, ali to samo doprinosi njenom šarmu.
I mora da umaže uši kad god jede pekmez. Zamislila se, gledajući za devojkom koja je upravo
zamicala za vrata. To sa ušima i pekmezom bila je jedna od Dmitrijevih duhovitih,
ruskih opaski. I šta je ona, kog vraga, imala da se seća njegovih sitnih peckanja? Posle
petnaest godina zaborave se i mnogo krupnije stvari... A ona nije bila spremna ni za najobičniji,
oficijelni susret u vezi sa razvodom. Još samo par minuta... Ona uspaničeno dograbi čašu
koju je Anja ostavila za sobom, i stresavši se, sasu piće u grlo.

***
Anja pretrča preko pešačkog prelaza i glasno zviždućući, nastavi drugom stranom ulice.
Zastala je na trenutak pred izlogom “Tifanija” i ohrabrujuće se osmehnula svom licu
u ogledalu. Nijedna cena na svetu više joj nije izgledala tako vrtoglavo visoka. Izgleda da
se isplatilo što je jutros sve, do posleđnjeg penija dala za ovo što ima na sebi. I, izgleda da će se
tek isplatiti. Ela Fening je, po svoj prilici, mislila sasvim ozbiljno. To je značilo gomilu novca.
A novac je, u ovom stranom svetu, pružao bar delić sigurnosti. I sve ove lepe stvari iz bleštavo
osvetljenih izloga, pred kojima je zastajala, otvorenih usta.
Ipak, nešto hladno žacnulo ju je u dubini srca. Sve su to gluposti. Ono malo njene
sigurnosti, ono zrnce, nalazilo se u malom stanu Dmitrija Oborina. I jedino što je u
tom trenutku želela bilo je da se nađe tamo, što pre. Prigušujući poznatu zebnju u srcu,
ona požuri ulicom. I opet zastade. Ovoga puta je zaista imala razloga. Na uglu, preko puta,
nalazio se parkiran Dmitrijev automobil. Prišla je i proverila tablice. Njegov, bila je u
pravu. Samo, šta on traži ovde? Oh, ma šta tražio, nije to bila njena stvar. U poslednje vreme
sve češće je morala da podseća sebe kako ona nema pravo na njegov život, na njegovu slobodu.
Slegnuvši ramenima, ona u poslednjem trenutku uskoči u autobus. Više joj nije bilo do šetnje.
Od njenog malopređašnjeg sjajnog raspoloženja više ništa nije ostalo.
Dmitri Oborin osvrnuo se po baru londonskog “Ridženta". Iako nije bilo potrebe. U toj
haljini crvenoj kao vrisak, dala se zapaziti na kilometar. Što joj je oduvek i bio cilj. Da je
svi zapaze! U svakom trenutku, i samo nju. Mogao je u sve na svetu da se opkladi da nije
zaboravila koliko on mrzi crvenu boju. Odabrala ju je namemo. Stara, dobra Ela. Tvrdoglava
kao mazga i otrovna kao kobra. Nije se ni najmanje promenila. Kao figura u muzeju
“Madam Tiso". Kao da su je izlili od voska i postavili za taj sto u uglu da skuplja prašinu. Dok
joj je, sa sasvim drugog kraja sale, prilazio, nijedan mišić na njenom licu nije se pomerio. Ali
se zato on osećao kao pod mikroskopom. Znao je da pažljivo beleži svaki detalj: od
njegove razdrljene, crne košulje, preko jeftine, konfekcijske vetrovke kupljene pre deset
godina, do podočnjaka i upalih obraza.
- Zdravo, Ela - seo je naspram nje. Kao da su se juče videli. Nije bio od onih koji ljube ruke
i ona je to znala.
- Ćao - otpuhnula je dim svoje dugačke, mirišljave cigarete pravo u njegovo lice. - Izgledaš
očajno...
- Ništa neobično za čoveka mojih godina - skinuo je vetrovku i prebacio je preko stolice,
propraćen njenim ubilačkim pogledom. Sve je mogla da mu oprosti, osim nedostatka manira.
- Neobično je to što ti već petnaest godina izgledaš isto...

30
knjige.club
 - Podjednako dobro - ozbiljno je klimnula glavom, kao da se to podrazumeva. I izgledala
je dobro. Vraški.
- To je zbog votke - objasni, otpijajući iz čaše koju konobar tek što je spustio na sto. Pete
ili šeste tog popodneva, više nije bila sigurna.
- Jedna od tvojih navika koje sam zadržala...
- Ja ću kafu - naruči on. Ela ga pogleda razrogačenih očiju.
- Nije valjda da ne piješ?
- Trudim se.
- Bože moj... Svet se okrenuo naopačke. Zato i izgledaš tako loše. Zašto ne pokušaš
sa onim starim indijskim receptom... - podozrivo je iskrivila usne u osmeh. Ili nešto kao
osmeh. - Tamo starac, koji želi da se podmladi preko noći, spava u postelji između dve mlade
devojke...
- Hoćeš da kažeš da ti već ličim na starca?
- Ne nasedaš na provokacije? Hoću da kažem, dušo, kako čitav London bruji o tome da
živiš sa nekakvom maloletnicom - pomno je motrila svaku promenu na njegovom licu. Ali, nije
bilo promena. Dakle, neke stvari još uvek ume da krije kao zmija noge, zaključi
ona nezadovoljno. Tvrd orah. Ništa neće izvući iz njega. I šta je, kog đavola, trebalo da
izvuče? Došla je ovde da sa njim razgovara o razvodu braka, a ne da rovari po njegovom
privatnom životu.
- Punoletna je - nasmeja se on. Dovoljno blago, dovoljno zanesen sopstvenim mislima, da
je to ubode pravo u srce. - Ne postoji mogućnost da me zbog nje oteraju na sud...
Ela je ćutala. Uhvatio je njen hladni, oštri pogled kako klizi nekuda iza njega. Pogled
ruskog hrta, tako je nekad govorio. Nagnut nad šoljom iz koje se pušila kafa, i prijatnim
mirisom mu golicala nozdrve, osetio je da njene oči sada počivaju negde na njegovom potiljku i
iznervirano podigao glavu, gotov da joj pljusne šolju vrele kafe u lice. Šta joj je, kog đavola,
trebalo da ga sad tako gleda? Poznavao je Elu Fening mnogo bolje nego što je mogla i da
pretpostavi. I značenje svakog njenog pogleda. Ovaj je značio opasnost. Kakvu, u to još nije
bio siguran. Ili jeste? Sećao se da je, u doba dok su još bili zajedno, takvim
pogledom proždirala druge muškarce, besna što on na to ne reaguje. Sada je tako gledala njega.
Kao žrtvu. Spremna da ga proguta, kao muholovka. Da ga opet uvuče među svoje zmijske
udove, da ga zarobi tim svojim, još prekrasnim, perverznim telom. Stresao se. Trebalo je
bežati glavom bez obzira.
- Hladno ti je? - podsmehnula se, upijajući ga pogledom, kroz oblak mirišljavog dima.
- Ne, samo mi smetaju te tvoje... otmene cigarete - mahnuo je rukom kao da pokušava da
rastera dim. Da se oslobodi njenih očiju, upornih kao sam đavo. - Još nisi promenila duvan?
- Ni duvan... - kucnula je prstom o sto - ni mnoge druge stvari. Odlika ljudi sa stilom... Zato
ti, valjda, i danas nosiš te svoje razdrljene, crne košulje. Znaš li da sam se prvo u njih zaljubila,
one večeri kad sam te upoznala? Pa onda u te tvoje ruske oči...
- Bila si zaljubljena u mene? - sarkastično se osmehnuo. Ruske oči. Anja je imala
ruske oči, on ne. Njegove su bile samo umorne. Previše umorne za bilo kakve egzibicije. Valjda
će Ela to shvatiti.
- Oh, ne znam - slegla je ramenima i njegov pogled se, i nehotice, zaustavi na njenom
lepom, koščatom dekolteu. - Valjda jesam. Nego, kad si već pomenuo sudove... Pozvala sam
te da razgovaramo o razvodu.
- Razvodu? - ponovio je odsutno.
- Razvodu našeg braka, Oborine - oteže ona s podsmehom. - Tvog i mog.

31
knjige.club
 Gledao ju je. Sa distance od deset godina. Zar je moguće da je on nekada bio oženjen tom
ženom? Da je, u stvari, još uvek oženjen? Nije mu bila ništa bliža od onih savršenih fotografija
Ele Fening, vlasnice poznate industrije parfema koju je, s vremena na vreme, viđao po
časopisima. Blistava i hladna. Sa svojim ekstravagantnim haljinama, opasnim očima i
savršenom frizurom, u kojoj je svaka vlas uvek bila na svom mestu.
- Oprosti - otpio je gutljaj kafe, na trenutak žaleći što, ipak, nije naručio nešto jače. - Toliko
je vremena prošlo da zaboravljam kako još uvek nismo razvedeni. Nikako mi nije jasno zašto
to do sada nismo učinili...
- Nismo imali vremena. Izgleda da smo oboje živeli nekim svojim, suludim tempom. Sad,
kad smo oboje stariji, valjda je vreme da ispravimo neke stare greške - dvosmisleno ga
je pogledala. Opet provocira. A on je već bio na izmaku snage. Nije mogao više da se bori
sa njenim provokacijama.
- Samo jednu - pridigao se na stolici i navukao vetrovku. - A i nju ćemo vrlo lako ispraviti.
Dovoljno je samo da podneseš tužbu za razvod braka. Budi ljubazna pa me obavesti kad ročište
bude zakazano.
Osetila je neodoljivu potrebu da smesti pesnicu u to njegovo nezainteresovano, bezbrižno
lice. “Budi ljubazna pa me obavesti kad ročište bude zakazano...” Pa, biće ljubazna. Razvukla
je usne u osmeh i predusretljivo klimnula glavom. Ume ona da bude i te kako ljubazna.
- Naravno. Imam odličnog advokata, koji će se pobrinuti o svemu. Znaš, kad razmislim,
ko zna zašto je dobro što to nismo učinili pre petnaest godina... Uvek je bolje pustiti stvar
da odleži. Sada možemo da se razvedemo mirno, bez rasprave i ružnih reči. Pa, zbogom,
Oborine - poturila mu je pod nos svoju negovanu ruku i on, đavo bi ga znao zašto, možda u
ime starih vremena, spusti usne na njenu nadlamcu, osećajući kako mu njen neobični
parfem udara u glavu, kao prejaka doza droge.
- Mirišeš vrlo originalno - osmehnuo joj se gotovo prijateljski, na trenutak
zadržavajući njenu ruku među svojima. - Što ti je i posao, uostalom... Pa onda, do skorog
viđenja, Ela.

***
Ovog puta nije ni pokušavala da spremi večeru. Šetala je kroz stan, nervozno lupajući
vratima, fiokama, čašama - svime što je za lupanje moglo da posluži, palila cigaretu
za cigaretom i najzad, kad se on ni do pola deset nije pojavio, potražila spas u onoj
zaboravljenoj boci votke, koja je stajala negde u uglu njegovog dobro snabdevenog mini-bifea.
U petnaest do deset se, konačno začulo okretanje ključa u bravi i ona skoči, brže-bolje gurnuvši
flašu natrag u bife, i dograbi prvu knjigu koja joj se našla pod rukom. Otvorila je i zabila nos u
nju, pretvarajući se da je udubljena u čitanje.
- Anja? - otvorio je vrata i ustuknuo korak unazad, u neverici premeravajući
pogledom suludu crvenu kombinaciju koju je imala na sebi. Njegova radna soba bazdila je na
votku. Nešto nije bilo u redu.
- Šta je s tobom? I šta ovo smrdi u sobi?
- Oh - ona iznenađeno podiže pogled sa knjige i zatrepta. Nevino kao žrtveno jagnje. -
Nisam ni čula kad si ušao... Čitam...
- Stvarno? - prišao je i izvukao joj knjigu iz ruku. Zapljusnuo ga je miris votke, i još nečeg,
što mu je izgledalo prokleto poznato. Nije mogao da se seti čega.
- Da li uvek čitaš knjige naopako? - mahnuo je ispred njenog naizgled savršeno mirnog
lica Hegelovom “Fenomenologijom duha”. - I to tako ozbiljne knjige? I, uvek u kaputu?

32
knjige.club
 - Ne - obrecnula se - samo kad sam nervozna...
- A večeras si nervozna - dopunio je blago, tonom kojim se deci pričaju bajke za laku noć.
- Hoćeš li mi odmah reći zašto, ili ćemo o tome uz po jednu votkicu, a? - provukao je prste
kroz njenu kosu i odmah povukao ruku. Kao da će se opeći. Anja se osmehnu, pomalo gorko.
- Bojiš se da me dotakneš? Pa, votka i nije tako loš predlog... - ustala je i isprečila se pred
njim. - Možda se onda nećeš bojati?
- Sa votkom si, za večeras, završila - odluči on. - Hajde u kuhinju, doneo sam večeru
iz ”Volge”.
Bio je to ruski restoran u starom delu grada, najbolji u Londonu, ali pri pogledu na pitu
s lososom i ražene palačinke, koje je kod kuće tamanila u ogromnim količinama, Anja
oseti samo mučninu. Naslonjena na sudoperu, posmatrala ga je kako vadi tanjire iz
kredenca, neveštim pokretima pokušava da iseče pitu, i preliva palačinke džemom od kupina.
- Čekao sam te do pola šest - objasnio je, postavljajući sto. - Sidorovi su nas očekivali na
večeri, Olga me nedeljama proganja. Otkad sam joj rekao da si iz Sankt Peterburga, ne može
da dočeka da te upozna...
- Stvarno... - bezvoljno je došetala do stola, naslonivši se naspram njega i unela mu se
u lice. - šta si joj rekao? Da si usvojio jednu malu Ruskinju? Ili da sam ti jedne vetrovite noći,
jednostavno, upala u stan, kao što jesam. Ili, možda...
- Ili, možda... šta? - upitao je, tonom za nijansu oštrijim nego što je želeo.
Stajala je tu, u kuhinji, naspram njega, tako blizu da mu se onaj njen čudni, prodorni
parfem, pomešan sa mirisom votke opet uskomešao u stomaku. Tako blizu da je to
njeno”ili možda" visilo u vazduhu između njih, toliko prisutno da se moglo rukom dohvatiti.
I,da je samo imao hrabrosti da ispruži ruku...
- Ili možda, ništa - procedi ona i sroza se na stolicu. Nije se više pretvarala. Izgledala
je snuždeno, kao da su joj sve lađe potonule. Rasejano je okretala svoj komad pite na tanjiru.
- Gde si bila čitav dan, Anja? - upita on tiho, previše svestan ljubomore u sopstvenom
glasu. I ona ju je morala osetiti.
- Oh, svuda - neodređeno se osmehnula. - Čekao si me do šest?
- Do pola šest - namrštio se. Čekao ju je čitav dan. Kao na iglama. Sam đavo zna kuda to
ona ide i šta radi, sama, po Londonu. - U šest sam imao jedan sastanak. Pomalo neugodan...
Istog časa setio se odakle mu je taj njen parfem poznat, Ela je koristila isti. A bio je ubeđen
da ona upotrebljava samo sopstvene, tajne kombinacije mirisa, koje ljubomorno čuva za
privatnu upotrebu. Pripadala je onom tipu žene koje kipte od besa kad se u istoj prostoriji pojavi
druga, u haljini slične boje. Kakva koincidencija... Anja i njegova bivša žena večeras su
mirisale isto, i obe bile od glave do pete u crvenom. Samo što mu Anjina varijanta crvene boje,
iako neuporedivo drskija od Eline, ni najmanje nije smetala. Ela je govorila kako se, u crvenom
oseća najsigurnije. Valjda zato što su se tada pogledi muškaraca kao smola lepili za nju, a ona
se samo tako osećala sigurnom. Anjina crvena delovala je samo veselo. Kad već njeno lice nije
bilo...
- Otkud ti to? - upitao je.
- Kupila sam jutros - nasmejala se, po prvi put od kako je stigao. - Ne znam šta mi je bilo,
mrzim crvenu boju. Podseća me na komunizam...
Njegove oči, međutim, ostale su sasvim ozbiljne. Zurio je u nju. Bilo je prosto zapanjujuće
kako mu čita misli. Kako su im asocijacije istovremene. Nebrojeno puta do sada dogodilo se
da, sasvim spontano, u glas izgovore istu rečenicu. Podsvesti su im se doticale. A to nije bilo
dobro. Ni najmanje.

33
knjige.club
 - Kakav ti je to parfem? - zapita on oštro. Anja ga iznenađeno pogleda. Obično joj se
nije obraćao takvim tonom. Tek sada je shvatila koliko joj onaj njegov blagi, smireni ton kojim
se govori detetu, i koji ju je s početka toliko nervirao, u stvari prija. I koliko je čini sigurnom.
- Postavljaš pitanja kao policijski islednik - primeti ona cinično, brzo obarajući pogled jer
je, odjednom, osetila neodoljivu želju da zaplače. - Ne dopada ti se?
- Ne baš.
Posle Ele Fening, bilo mu je dosta parfema, za čitav život. A Anja mu je sa tim
veštačkim, koncentrovanim vodicama izgledala nespojivo. Nikada nije osetio miris njene kože.
Jednostavno, znao ga je. Oduvek. Miris ražanih polja ovlaženih kišom, miris koji vetar
pronosi stepama u rano proleće, onaj nedefinisani dah nečeg dalekog, što je jednom davno u
Rusiji imao i zauvek izgubio. Nečeg što nikada više neće moći da ima.
Opet je hvatao sebe kako se gubi u frazama iz romantičarske poezije. Iz loše
književnosti. Dmitri Oborin, skeptik, matori alkoholičar i ozbiljan pisac. Onaj koji se čitavog
života kao žive vatre klonio svega što bi moglo da podseća na patetiku. A samo to je bilo
tačno: ova devojka, sa svojih jedva dvadeset godina, sa čitavom sanjanom i nedostižnom
Rusijom koju mu je svojim dubokim očima, kosi, u svom mirisu i glasu donela, sve je ono što
on nikada više neće moći da ima.
- Dima? - zausti Anja tiho, nekim tajanstvenim glasom, kao da želi da mu kaže nešto
posebno lepo i istog časa zamuče. Trenutak pre nego što je izašao iz kuhinje, zalupivši vratima,
mogla je da uhvati izraz njegovog lica, izraz kakav nikad pre, ni na čijem licu nije videla.
Nekontrolisano tresnuvši čelom o ivicu stola ona tiho, prigušeno zajeca.

***
- Jezivo! - brzim koracima zaobišavši svoj ogromni pisaći sto, Ela priđe i uhvati je
za podbradak, odvlačeći je ka prozoru da je pogleda i na svetlu. - Jezivo izgledaš.
I ti, pomisli Anja.
Čak i u toj haljini boje zrele narandže, jednom od onih Sen Loranovih modela koji su te
jeseni harali modnim pistama, Ela je izgledala bleda i nestvarna kao duh. Toliko nestvarna da
se Anja uplaši da će, na njene oči, jednostavno iščeznuti, u vidu oblačića. Više nego jezivo.
Izgledala je bolesno, iako savršeno doterana, kao da je sate i sate provela pred ogledalom.
- Znači li to da ste me upravo najurili? - osmehnu se ona, što je mogla ljubaznije.
- Znači da je noćas trebalo da se ispavaš, a ne da jurcaš po londonskim diskotekama...
Ili šta ja već znam gde... - odseče Ela ljutito.
- Pol će poludeti kad te vidi.
Anjin osmeh postade za nijansu bleđi. Kamo sreće da je noć provela u nekoj diskoteci.
Da se sinoć, posle sastanka sa Elom, uopšte nije vratila u stan. Osećala se kao izduvani balon. A
mora da je tako i izgledala. Jutros jednostavno nije imala hrabrosti da se pogleda u ogledalo.
- Svejedno, sa snimanjem ćete početi sutra, neka te danas samo upozna... - Ela
zalupi fiokom pisaćeg stola i poturi joj pod nos nekakav žućkasti komad hartije sa žigom
kuće ”Fening”. - Sad si naučila i “pravilo broj dva”: najmanje osam sati sna. Svake noći, dušo.
Ne svake treće. Potpiši, pobogu, taj ugovor... Ionako kasnimo...
- Čime? - Anja malinu rukom ispred njenog nosa. - Otiskom prsta?
- Izvoli - ona zakotrlja preko stola svoje platinasto naliv - pero.
Trpajući pero u usta, kao dete zamišljeno nad teškim matematičkim zadatkom, Anja
se pažljivo zadubi u tekst ugovora. Ekskluzivni maneken kuće “Fening”... Trajanje ugovora -

34
knjige.club
dve godine. I gotovo neverovatna suma novca. Cifre su joj se vrtoglavo nizale u glavi. Sa tim
je mogla da kupi stan na Noting Hilu i nekakva suluda kola. I da bezbrižno živi bar dve godine,
koliko ugovor važi. Da uđe kod "Tifanija” i bez razmišljanja odabere ono što joj se dopada. Da
menja haljine kao papirne maramice. Da...
Zavrtela je glavom. Previše fantastično za njen ukus. Odvila je zatvarač i, kao da
se dvoumi, za trenutak zaustavila pero iznad hartije.
- I pet procenata od prodaje parfema - napomenu Ela, kao da želi da je ohrabri. - I svih
ostalih proizvoda koje budeš reklamirala, naravno. Uostalom, tu sve piše...
Nije više bilo smisla po stoti put čitati šta sve u ugovoru piše. Anja spusti pero na hartiju
i zelenim mastilom, odlučno nažvrlja svoj potpis, u donjem desnom uglu. U levom se
već nalazio Elin. A u sredini potpis njenog advokata. I gomila raznih pečata.
- Obećavam ti da ćemo ovo proslaviti. Drugi put. Sada zaista nemamo vremena - Ela je
povuče preko stola i zvonko poljubi u levi, pa u desni, pa opet u levi obraz. - Tri puta. Po ruski.
Idemo sad, ljubimaja.
Ona žurno izgura Anju kroz široka vrata svog kabineta, a sama zastade na pragu.
Ljubimaja. Šuštava ruska reč, od milja. Onako kako je Dmitri Oborin nikad nije nazvao. A ona
je, jednom davno, nepomično ležeći uz njega, i zureći u hladne zvezde kroz prozorcić u
potkrovlju njegovog stana, očajnički želela da joj, bar jednom, tako nešto šapne. Grizući usne,
ne bi li sputala gorak osmeh, ili grč, ona požuri za Anjom ka izlazu, šofer je već čekao i čim su
se obe smestile na meko, udobno zadnje sedište tirkiznoplavog “kadilaka”, krenuo je. Valjda
je to bio “kadilak”. Anja nije bila sigurna. I ranije je, u Sankt Peterburgu, imala prilike da
se vozi u luksuznim automobilima diplomatskog kora - njen otac bio je jedan od visokih
službenika engleske diplomatije u Sovjetskom Savezu - ali u blestavi “američki san” dug
gotovo kao prosečna soba, sedala je prvi put u životu. Samo što je takve stvari, jednostavno,
više nisu uzbuđivale. I Ela i ona ćutale su, uvaljene u meka sedišta, kao pokisle kokoške.
Svaka sa svojim mislima. I nisu ni slutile u kolikoj meri se te misli dodiruju.
- Slušaj - Ela prva prekide mrtvu tišinu dok se auto, posle gotovo sat vožnje,
zaustavljao pred Efronovom vilom, već daleko izvan Londona. - Ne volim da dajem savete ove
vrste, ali osećam se dužnom da ti kažem... Čuvaj se Pola. Ukoliko ti srce ne puca za
jednokratnom avanturom. Ne znam nijednu koja je stala pred njegovu kameru, a da mu pre
toga nije prošla kroz ruke. Ili posle toga, svejedno...
Stisla je njenu mišicu, kao da je upozorava. Anja je ravnodušno dotače tek površinom svog
dubokog, zamišljenog pogleda. Muškarci su bili poslednja stvar na ovom svetu koja ju je u tom
trenutku zanimala. Drugi muškarci.
Bez preteranog interesovanja, razgledala je jednostavnu, stamenu građevinu od
kamena, ogromne prozore i debele zidove. Bila je to jedna od onih ladanjskih kuća, strogih
linija koje su se gradile na imanjima u Engleskoj krajem osamnaestog veka. Zidovi
ponegde behu obrasli mahovinom, a zavojite metalne šipke na prozorima potamnele od
starosti. Ažurni “Kadilak” se već nečujno okrenuo na uglačanom kamenom platou ispred
kuće, i zamicao kroz drvored, a Ela upade unutra bez ikakve najave, kao da ulazi u
sopstveni stan. Sve zajedno, po ovako sumornom, kišovitom novembarskom danu baš i nije
ulivalo mnogo poverenja. Anja s mukom gurnu teška hrastova vrata i zakorači za Elom u
mračan, prostran hol. Šarke na vratima su škripale.
Vetar je zviždao među gredama na visokoj tavanici. Eline potpetice sablasno su odjekivale
o kameni pod.
Zaustavljajući se pred vratima u dnu hodnika, Ela odlučno zalupa. Bez odgovora. Ona
okrete metalnu ručku svoje narandžaste torbice, neverovatnog oblika, i grunu njome o vrata,
kao da će ih izvaliti.

35
knjige.club
 - Gubi se! - najzad se javi dubok, neljubazan glas s druge strane vrata. Anja, koja je
virila iza Elinog ramena, ustuknu korak unazad.
- Otvaraj, Pole! - prošišta Ela. - Imali smo zakazano snimanje za osam sati!
Iz sobe se začu lupnjava i zvuk razbijenog stakla, zatim približavanje nečijih krupnih
koraka, i vrata se najzad otvoriše.
- Sad je devet i petnaest. Svako jutro mi dolaze devojke odozdo, iz sela. Sa stomacima do
zuba. Ili sa već gotovom decom. Tvrde da su moje, i traže alimentaciju. A ja moram da
se čuvam, znaš - Efron se zacereka, propuštajući Elu unutra. Anja zakorači za njom,
radoznala da vidi kako izgleda čovek koji se na takav način šali, i promuklo se zakikota. Ta
vrsta humora joj se dopadala. Eli baš i nije. Bila je ozbiljna poput opatice.
- Šalim se, naravno - obgrlio ju je oko ramena, kao da se izvinjava. - Znaš da ne volim kad
me bude.
Tako je i izgledao. Kao da su ga pravo na jedvite jade izvukli iz postelje. Imao je na
sebi samo izgužvane bokserice sa ružičastim i crvenim cvetovima. Sa njegovih šarenih
gaća, Anjin pogled kliznu naviše. Bila je svesna da predugo zuri u njegov preplanuli, mišićavi
torzo, ali i previše lenja da skrene pogled. Ili joj se to što je videla previše dopadalo.
- Ah, da... - Ela se prohladno nasmeja.
- Znam da ne voliš kad te bude.
Susret njenog sivog, hrtovskog pogleda sa kratkotrajnom varnicom u Efronovim
očima Anja, međutim, nije mogla da vidi.
- Pričekaćete minut da se obučem - izvini se Efron. Obraćao se obema. ali izgledalo je da
Anju i ne primećuje.
Ona se razočarano spusti u ultramodemu fotelju od kože i metala, i osvrte se po
sobi. Kombinacija savremenog nameštaja i prostora čiji je svaki pedalj bio patiniran, na
prvi pogled je delovao zapanjujuće. Ogledalo vlasnika. I Efron je bio zapanjujuća
kombinacija. Tek kad se vratio obučen, bila je dovoljno pribrana da obrati pažnju na njegovo
lice. Oči su mu bile anđeoski plave, kao kod onih beba što reklamiraju kozmetiku za decu.
Plave kao Elin ”kadilak". Ali pogled... Osetila je lako grćenje negde u dubini utrobe... Sve osim
anđeoskog. Švrljao je njenim nogama i zadnjicom, kao da je došla ovde da snima reklamu za
čarape i haltere, a ne za parfem.
- Pa, to je Anja. Kao što vidiš. Samo nemoj da je progutaš, molim te - oglasi se Ela sa svog
mesta otrovnom strelicom. - Imam sa njom suviše velike planove da bih ti je tako lako
prepustila.
- Da... - Izgledalo je da Efron uopšte ne bi udostojio pogleda njeno lice, da nije bio na
to primoran.
- Da... Da - ponovio je klimajući glavom, i samo on je znao na šta pri tom misli. Spustio je
na sto ogroman poslužavnik i još jednom je, uprkos Elinom upozorenju, odmerio kao “dobar
komad ženske".
- Slikaćemo se, naravno, slikaćemo se - promrmlja. - Mogle biste da mi se pridružite, pre
toga - pokretom glave je pokazao na poslužavnik.
- Zakazali smo snimanje, a ne doručak - obrecnu se Ela i prigrabi za sebe jednu od šolja
iz kojih se pušila kafa. - Osim toga, ona mora da pazi na liniju, a ja - umalo da kaže: ”A ja sam
sita svega".
- A ja nisam... - na vreme se ugrizla za jezik.

36
knjige.club
 - Ali ja jesam - ne čekajući da još jednom bude ponuđena, Anja dograbi iz korpice
meki, mirišljavi “brioš” i sa apetitom zagrize pecivo. Par zalogaja bilo je dovoljno da joj se
boja vrati u obraze.
- Kafu ne pipaj - šutnu je Ela ispod stola, iskoristivši priliku kad se Efron za
trenutak izgubio iza jednih od niza vrata. - Kafu da nisi takla. Ne znaš ti Pola, taj bi bio u stanju
i neki afrodizijak da ti saspe u piće, samo da te provede kroz svoju spavaću sobu...
Anja se zakikota.
- Kako si sigurna da ga tebi nije stavio? - upita ona, i ne primećujući kako je spontano
prešla na "ti".
- Zato što sam ja njega, još pre nekih deset godina provela kroz svoju - objasni Ela smireno.
- A taj nije od onih koji se dva puta ustremljuju na isti plen. Hvala bogu, nisam ni ja - dodade
više za sebe.
- Aha... - mirno je grickala svoj, već treći, komad peciva, kao da je upravo takav odgovor i
očekivala. - Zato si me onako ozbiljno upozorila da ga se klonim?
Glupača. Slatka, mala, bistrooka glupača. Ispruživši ruku preko stola, Ela joj
brižljivo zagladi pramen kose koji je neuredno padao na čelo. Bitno je bilo da ona svom oštrom
jeziku pusti na volju, na stranu to što, sa svojih dvadeset godina, sve što čuje prihvata zdravo za
gotovo.
- Verovala ili ne - blago ju je potapšala po obrazu, i sama iznenađena emocijama koje ova
devojka u njoj budi - mene apsolutno ne zanima hoće li olinjali švaler Efron svojoj kolekciji
pridodati još jedan trofej... Samo, ne bih želela da taj trofej budeš ti.
Izgledalo je da je ne čuje. Nije podizala pogled, kao da mazanje butera na zemičku zahteva
beskrajnu koncentraciju.
- Anja? - Ela zabrinuto položi šaku na njenu nadlanicu. - Obećaj mi da nećeš...
Ona tvrdoglavo stisnu usne. Onaj čudan osećaj, izazvan Efronovim pogledom, još uvek
joj se valjao po utrobi. I njegovo gipko, preplanulo telo... I one gladne, nedvosmislene
pohotne oči koje su joj još gorele na bedrima... Do vraga, ništa nije mogla da joj obeća!
- Obećaj mi da nećeš dozvoliti da te povredi - stisak Eline ruke postade jači. - Možda ti
to izgleda nemoguće, ali u tvojim godinama se vrlo lako dogodi.
- Da me povredi? - Anja tek tada shvati na šta je Ela Fening mislila. I oseti neodoljivu
želju da se histerično nasmeje. I da zaplače.
- Oh, za to ne brini... Imuna sam ja na takve povrede!
Odjednom, više joj ništa nije bilo smešno. Samo su suze nezadrživo nadirale, iste one
od sinoć, i ramena joj se zatresoše. Praćena Elinim začuđenim pogledom ona, osećajući da
će se ugušiti, pojuri napolje, sudarivši se pri tom sa ništa manje zbunjenim Efronom.
- Šta joj je, pobogu? - nakašlja se on.
- Izgleda kao da su joj bacili zmiju u nedra...
Ela je zurila negde kroz njega.
- Imuna... - ponovi ona tupo, vrteći glavom u neverici. - Bože moj, pa ona je još
pravo dete... Pravo, pravcato derište - sad se već obraćala njemu.
- Imaj to na umu, Pol - lagano je ustala i prišla mu, kontrolišući svaki pokret i ne skidajući
pogled s njegovog lica. - Možeš samo da je slikaš. I da je proždireš tim svojim švalerskim
očima. Ali, učiniš li joj još nešto osim toga... - oči prikovane za njegove, sad su već jasno
upozoravale - kunem ti se, čitavog života ćeš se kajati.

37
knjige.club
 - Ne razumem o čemu govoriš - odmakao se za korak od nje, skrećući pogled. Te njene oči
zmije koja hipnotiše svoju žrtvu pre nego što će se na nju baciti... Taj sablasni grč u uglovima
njenih tvrdih usana... Taj unedogled protegnuti, opipljivi trenutak u vazduhu... Sve je to, već
jednom, doživeo. Samo u drugačijem kontekstu. Jednom je to bio i izazov. Ovoga puta, samo
upozorenje.
- Razumeš ti - Ela se preteći osmehnu. Za razliku od njega, bila je sasvim prisebna. - I te
kako dobro razumeš!
- Poludela si... - šapnu on promuklo. Bila je sasvim blizu. Posle deset godina duge igre
pogledima i poneke šture, dvosmislene aluzije, opet je bila toliko blizu da je mogao da oseti
njen dah i onaj siloviti naboj između tog gipkog, svemoćnog tela i svog, koje je počinjalo da
podrhtava, kao u groznici. Naglo ju je privukao sebi, presekavši joj dah. I kroz tanku, sklisku
tkaninu osećao ju je podjednako snažno, podjednako vrelo. I znao je da i ona njega, istom
žestinom, oseća. Pripadala je onoj prokletoj, retkoj vrsti žena koje su sve proždirale, sve držale
u svojoj auri, poput magneta, sve uvlačile u sebe, kao ponor.
- Poludela si... - prostenjao je. - Kad misliš da pored tebe... - šake su mu se žarile u vreli,
izvijeni luk njenih leda i glad u njemu već je razdirala, poput sečiva. - Pored tebe... - mrmljao
je, obuzet groznicom - na bilo koju drugu... Pored...
Začepila mu je usta poljupcem. Grizla, rastrzala, kidala, silovito, do krvi, zarivala usne i
zube u njegove, cepajući mu pri tom i mozak, i čitavo telo.
- Prokleta da si - promucao je isprekidano, zarivajući zube u njen vrat, grubo joj rastržući
haljinu, dok su mu svetlaci praskali pred očima, svesti pomračene onom jednom, jedinom
životinjskom glađu kojom je Ela Fening umela da mori kao nijedna druga: da je ima svu, i da
je ima odmah. Ako je nju, uopšte, i jedan muškarac mogao da ima, bilo je poslednje što je
prostrujalo njegovim haotičnim, već sasvim poremećenim mislima. Onda je utonuo u potpuni
mrak: rastrzali su jedno drugo kao dve zveri, lagano i duboko, korak po korak se primičući
zidu.
Uspravila se, kao da se ništa nije dogodilo i podigla svoj ogrtač sa poda, pre nego što je
on uspeo da dođe sebi. Zurio je u nju, ali je nije video. Samo razlivene obrise njenog lica.
- Učinila sam ovo samo zbog male - zakopčala je ogrtač, rukom popravila kosu i sablasno
mu se osmehnula, već spremna da krene. - Da budem sigurna da joj ništa nećeš učiniti. Ovo što
je sad bilo, zaboravi, Efrone. Ali, ako zaboraviš i moje upozorenje...
Uputivši mu još jedan osmeh, lagano je izašla iz sobe. Nadala se da je ovo bilo sasvim
dovoljno. Ona za više od toga nije imala snage. Valjda je bio dovoljno pametan da njenu pretnju
uzme sasvim ozbiljno. Dovoljno pametan da shvati kako ona, samo li poželi, može da ga uništi
jednim potezom.
Samo li me navede da to poželim, ispravila se. Ali, s obzirom na stanje u kakvom ga
je ostavila tamo, u uglu sobe, čisto je sumnjala da će imati snage za tako nešto. Čak i da ostatak
“Feningove" ekipe - šminkera, vizažista, pomoćnih radnika - nije upravo pristizao u crvenom
kamionetu. Mirno je sačekala da istovare reflektore i sav potreban materijal, a zatim uskočila
na prednje sedište.
- Mene ćete odvesti natrag - zamolila je ljubazno. Vozač se trudio da pri krije iznenađenje.
Ni sanjao nije da će jednoga dana u svom kamionetu voziti veliku Elu Fening lično.
Tek ga je žamor u holu prenuo iz potpune odsutnosti. Provukavši prste kroz kosu, on besno
zakopča košulju, shvatajući da mu ruke drhte, što mu se nikada u životu nije dogodilo.
- Prokleta... - promrmljao je nemoćno, sebi u bradu. - Kučka prokleta...

38
knjige.club
 ***
Stisnute vilice, u grču, pustila je da joj se topli, spasonosni mlazevi vode slivaju niz
lice. Niz telo...
- Voda sve spere - šapnula je podrugljivo. Sve. Suze su joj se skupljale negde u
grudima, nije čak mogla ni da zaplače.
- Pa, lepo, Ela - zavrtela je glavom, izlazeći iz kade. - Ovoga puta, ništa neće sprati...
Nikada i nije. Osećala je na sebi sve te pohotne ruke, sve vlažne usne, užarene oči i
oznojena tela, svih onih muškaraca koje je ikada imala. Da ih je bar imala... Ne, nijednog od
njih. Počev od Dmitrija Oborina. Onog koji se uvek zatvarao u svoju prokletu,
neprobojnu tvrđavu, u oklop svoje proklete, ruske duše... Sve dok je nije naterao da ga ostavi.
A onda su samo nastavili da se ređaju. Bez imena, i bez lica. Matora uspaljenica, eto to je bila.
Nedodirljiva Ela Fening. Iz kreveta u krevet, dugih deset godina dok se nije zaustavila na
najnedužnijem od svih, Džejmiju Hoganu... koji je verovao da može da je premeni.
Siromah... Sela je na rub kade i pokrila lice rukama, po prvi put u životu osetivši da joj je telo
slomljeno, bez snage. Njenih četrdeset godina, koje na telu nisu ostavile traga, razdirale su ga
odnekud iznutra.
- Siromah Džejmi... - ponovila je.
Gitara, dve košulje i stari, izlupani “reno-karavan”. “Dušo. Rodićeš i to dete, i svu onu
koju nam Bog bude dao". Poželela je da vrisne. Da vrišti, dok ne popucaju sva ogledala, i svi
zidovi oko nje. Nije njoj Bog podario nikakvo dete. A tek pomisao da u sebi nosi dete deset
godina mlađeg od nje čoveka, koji je i sam u stvari bio dete, i u njoj tražio majku, bila je
neverovatna. Suluda. Izazivala gađenje u njoj. Koga je trebalo da krivi za sve ovo? Oborina, i
njegovu rusku dušu, od koje nikada nije dobila ni delić? Ili onoga gore?
Grozničav, gotovo mahnit pogled zaustavio se na Džejmijevom aparatu za brijanje koji
je stajao na ormariću. Bilo je savršeno jednostavno: izvaditi žilet i leći u kadu punu tople vode.
Sve poslati do đavola. Kompaniju “Fening”, i “Divlju”, i onu malu Ruskinju koju je danas tako
nežno pomilovala po licu, i Džejmija, i neodređeno, zastrašujuće biće u njenoj utrobi, koje se
nikada neće pretvoriti u bebu... I sve muškarce ovoga sveta. I Dmitrija Oborina, proklet da je
dan kad ga je upoznala, i dan kad ga je ostavila. Savršeno jednostavno. I savršeno jeftino, za
jednu Elu Fening. Da, trebalo je, sve poslati do đavola, i ona će to i učiniti, ali ne na taj,
kukavički način.
Vozila je smirenije nego obično. Onda se zaputila ka jednom od onih mirnih, zelenih
delova grada gde su živeli anonimni ljudi, i gde je svaka ulica imala drvored. Nikada ranije nije
bila u takvoj četvrti. Siva kuća sa crvenim krovom, zaklonjena krošnjama divljih kestenova,
ograda od kovanog gvožđa. Pogled joj se zaustavio na mesinganoj pločici: dr Nik Meloni
ginekolog.
- Ginekolog - pročitala je još jednom i žurno se uputila baštenskom stazom, do ulaznih
vrata. Nije valjalo razmišljati. Samo ne razmišljati previše...
Po prvi put u životu čekala je na red. U maloj, svetloj prostoriji, sa jednostavnim
nameštajem u stilu sedamdesetih. Onaj opori, oštri bolnički miris koji joj je oduvek
izazivao grčenje u želucu, mešao se sa mirisom raznobojnih ruža u plitkoj vazi na malom,
okruglom stočiću u uglu. Mahinalno je dohvatila jedan od časopisa koji su tu stajali. I ostale
žene su čitale. Jedna napirlitana, u crveno ofarbana tridesetogodišnjakinja, velikog nosa,
u zelenom mantilu i sa koralnocrvenim ružem, koji se razlivao po uglovima usana... Ela se
i nehotice osmehnu. Ali, crvenokosa joj uzvrati osmeh. Druga je bila plavuša, sasvim
mlada, prozirnog lica i krhkih udova, ali sa stomakom do zuba.

39
knjige.club
 Tako će i Anja, jednog dana, pomisli ona. Ideja da bi Anja, to štrkljasto, drsko,
rusko derište sa usnama od uva do uva i jezikom odavde do večnosti, mogla imati bebu,
izazivala je u njoj čudne, pomešane osećaje. Odbojnosti i nežnosti. U stvari, teško da je mogla
da zamisli svoju Sankt Peterburgšku lepoticu sa zaobljenim trbuhom. Anja je bila suviše
slična njoj.
Ali... Njoj, od pre dvadeset godina.
- Izvolite? - dubok, prijatan glas zvučao je pomalo začuđeno. - Vi ste na redu?
Trgla se. Bila je sama u čekaonici. Visok, prosed muškarac stajao je na vratima ordinacije,
i ona uđe za njim.
- Sedite - pokretom glave pokazao je na stolicu.
Izgledala je pomalo smeteno, kao neko ko nikada ranije nije bio kod lekara. Njene
energične, lepe ruke - malo previše energične za jednu ženu, ali u svakom slučaju, lepe -
nervozno su se lomile u krilu. On sede naspram nje. Bez ijednog od onih uobičajenih pitanja,
čekao je da ona sama otpočne. Pred njim se nalazila odrasla, zrela žena, ne jedna od onih
usplahirenih devojčica prestrašenih mogućnošću da su u drugom stanju, ali u ovom slučaju
imao je osećaj da treba pristupiti sasvim oprezno, sasvim polako. Njeno ćutanje je,
međutim, trajalo predugo. Sedela je, ukočena i tupo zagledana u jednu tačku.
- Gospođo... - nakašljao se i pogledao u karton pred sobom - Gospođo Fening... Oprostite
što vas ovo uopšte pitam... Jeste li ikada pre bili u ordinaciji ginekologa?
- Samo jednom - prenula se, ali lice joj je još uvek imalo pomalo zamišljen izraz. -
Nema potrebe da se izvinjavate... To baš i nije izgledalo kao ginekološki pregled, doktorka
Kesidi je moja bliska prijateljica...
Jedna od retkih, dodade u sebi. Ela Fening nije imala mnogo prijatelja među
ženama. Izvadila je iz torbice par uredno presavijenih papira i pružila mu ih.
- Selena Kesidi? - iznenađeno je pogledao potpis i pečat. Selena Kesidi, koja je važila
za jednog od najboljih ginekologa u čitavoj Evropi, a bez sumnje je to i bila... Na prijem kod nje
mesecima se čekalo. Šta ova žena, koja sebi može da priušti usluge jedne Kesidijeve, uopšte
traži u njegovoj ordinaciji? Ali, nije želeo da zalazi u njene razloge. Nik Meloni bio je prilično
diskretan čovek.
- Kako vidim iz ove dijagnoze - osmehnuo joj se preko stola - vi čekate bebu,
gospođo Fening?
Ela proguta knedlu.
- Ne čekam je - uspela je, ipak, da ostane savršeno mirna. - Želim da prekinem trudnoću.
- To ćete, onda, morati da učinite na nekom drugom mestu - i Nik Meloni uspeo je da
ostane, bar donekle, smiren. S mukom, doduše.
- Ja ne radim takve stvari.
Malo je nedostajalo da ustane, i sam joj otvori vrata. U sličnim prilikama obično bi to
i uradio. Nije bio psihijatar, i nije želeo da ijednu od svih tih žena ubeđuje kako, ipak, treba da
rode to dete. Još manje je želeo da dozvoli da neka od njih njega ubedi u suprotno.
- Zašto želite da se rešite deteta? - pitanje je prosto izletelo iz njega. - Dovoljno ste
odrasli... I dovoljno zreli, pretpostavljam, da i zadržite svoju bebu. Kako iz dijagnoze vidim, i
dovoljno zdravi. A sudeći po tome što je dijagnozu postavila Selena Kesidi, i dovoljno bogati...
- Svoju bebu... - ponovi Ela. Činilo se da je, od svega što je rekao, čula samo te dve
reči ”svoju bebu”... - Doktore, tih nekoliko ćelija u meni... - usne su joj se još više stisle -
ne znam kako ih na ovom stupnju razvoja nazivate... tih par ćelija nisu moja beba!

40
knjige.club
 - Sada - klimnuo je glavom, kao da je sasvim razume - ali, još koji mesec, i počećete da je
osećate na drugi način.
- Vidite - pogledala ga je sa beskrajnim strpljenjem - ja imam četrdeset godina. Da sam se
ikada osećala sposobnom da imam dete, ne bih čekala do sada... Valjda i sami znate da nisu
sve žene na ovom svetu rođene za to da budu majke.
- Vi jeste. Potpuno ste zdravi.
- Nisam na to mislila. Izgleda... da ne želite da me razumete.
- Vaš muž vas razume? - upitao je oštro.
- Nemam muža - rekla je bezbrižno. A onda se nasmejala. U stvari, imala je muža. Ali
bilo je to nemoguće objasniti ovom čoveku. Pripadao je jednom sasvim različitom svetu,
ovom mirnom, usporenom, svakodnevnom, u kome su sve stvari imale svoje mesto, i njen
haotični svet verovatno ne bi mogao da razume.
- U redu... - činilo se da mu je pomalo nelagodno. - Otac vašeg deteta... Uh...
Ona podiže oči ka plafonu. Šta joj je samo trebalo sve ovo objašnjavanje? Mogla je
jednostavno da ustane i ode drugom lekaru, koji bi, za dobru svotu novca, bio spreman da učini
i mnogo gore stvari nego što je jedan najobičniji prekid trudnoće. Posegla je rukom za
svojom torbicom, da izvadi cigaretu, ali se na vreme setila da je ovde pušenje zabranjeno.
- Otac mog deteta - izgovorila je razgovetno, reč po reč, sa neskrivenom ironijom - je
čovek deset godina mlađi od mene, koji se i sam ponekad ponaša tako kao da je još
u pelenama... Ni jedno ni drugo ne bismo bili u stanju da... da tom detetu pružimo
normalnu porodicu. Ako razumete šta hoću da kažem.
Nik Meloni uzdahnu. Ne, nije razumeo šta ova žena govori. A još manje zašto on sve
ovo radi.
- Pređite iza paravana i svucite se - rekao je suvo.
Ela ga posluša. Ginekološki sto koji je, kad ga je prvi put videla u Seleninoj ordinaciji,
u njoj izazvao nešto nalik na gađenje, sada je delovao tako obično... Sve je izgledalo obično. I
ona nije osećala ama baš ništa. Čak ni kad se ozbiljno Melonijevo lice pojavilo iza paravana i
jednostavno, kao da je u pitanju povređena ruka ili noga, nadnelo nad njom. Po prvi put
u životu njeno telo bilo je izloženo očima jednog muškarca na takav način. Po prvi put u životu
su je ruke muškarca doticale onako kako ona sama sebe dotiče, osećala kao što sama sebe
oseća, i taj dodir je izazivao u njoj samo mir i beskrajno poverenje. Nije znala šta sledi, kako
će izgledati ono što je odlučila da učini, ali bila je sigurna da joj se u prisustvu ovog čoveka
ništa loše ne može dogoditi.
***
- Šteta, gospođo Fening... - uspravio se i skinuo rukavice. - Kao što je i doktorica Kesidi
utvrdila, vi ste savršeno zdravi i sposobni da bez ikakvih problema iznesete trudnoću. Zaista
šteta što to ne želite da učinite - zadržao je pogled na njenom lepom, bledom licu. - Možete da
se obučete.
Čula ga je kako ponovo pere ruke, tamo, sa druge strane paravana. Kad se obukla, već
je sedeo za stolom i zapisivao nešto u njen karton.
- Dakle? - zastala je i pogledala ga sa iščekivanjem. - Šta ste odlučili?
Nekoliko trenutaka gledali su se u tišini. Njegove oči bile su pune prekora, ali intuicija joj
je govorila da je ovaj čovek, ipak, razume. Bolje nego što bi je bilo ko drugi razumeo.
- Ne ja, odlučili ste sami - vratio joj je njenu dokumentaciju. - Dođite sutra u pet.

41
knjige.club
 - Imate dovoljno vremena da se predomislite - dodao je kad je već bila na vratima. - Ja se
vrlo iskreno nadam da ćete to i učiniti.
Znao je da se nada uzalud. Nešto mu je govorilo da se ova neobična žena neće predomisliti.

***
- Idemo u gro plan! - Efron pljesnu rukama. - Svetla, momci. Dajte svetla! Akcenat sa
desne strane. Podesi ga na tri i po, Sete. Mislim da će na tri i po biti dobro!
Reflektor blesnu, tako da je Anja morala da zakloni oči rukama. Žmirkajući, sa
zanimanjem je posmatrala kako se čitav ambijent, sa promenom svetla, menja.
- Daj sad tri zarez osam! Možda će tako biti bolje - čula je Efronov glas. - I još ga
pomeri udesno! Rekao sam, akcenat sasvim desno! Hajde, brže sa tim! Radimo, deco, radimo,
nismo na pikniku!
Gospode, taj čovek je posedovao zaista zapanjujuću energiju. Nije prestajao da jurca
okolo, daje uputstva, i pri tom urla na sve i svakog. Čitavo pre podne njegova lavlja rika parala
joj je uši. Nadala se da će, posle pauze, usporiti tempo, ali pauza od sat i po samo mu je
povratila snagu. Njoj baš i nije. Jedva se držala na nogama, a svi oni, od vizažistice do
majstora rasvete non-stop su nalazili za shodno da je vuku, okreću i pomeraju kao da je lutka.
- Profil, maljčik! - Efron je uhvati za podbradak i okrete, kao da će joj zavrnuti šiju.
- Okreni profil čika Polu! Tako, mila - pljesnuo ju je po obrazu i Anja se jedva obuzda da
mu ne uzvrati.
- Stavi joj malo maskare, Mejsi! - on se okrete šminkerki. - Nisam navikao da radim sa
neobojenim površinama...
Pod tim “neobojene površine", valjda je podrazumevao njeno lice.
- Gospođa Fening zabranila mi je da se mnogo petljam oko nje! - doviknu šminkerka,
sredovečna, nafrakana plavuša.
Ne samo tebi, dušo, pomisli ogorčeno Efron. Zabranila je ona to još ponekom... Ali, on je
za Eline pretnje mario kao za lanjski sneg. Ona možda jeste bila jedna od najmoćnijih žena
u ovom gradu, ali i Efron je važio za jednog od najboljih svetskih fotografa. I
najtraženijih. Ukoliko on, i pored njenog upozorenja, pokuša nešto sa malom, Ela može samo
da zaradi čir na želucu, od sekiracije, i to je sve. Uostalom, ako on ne pokuša, to će učiniti
Anja... ili kako se već zvaše. Bilo je više nego očigledno da trza na njega.
- A, tako znači... - promrmlja on, gotovo iznad samog Anjinog uveta. - Zabranila nam je
da se mnogo petljamo oko nje...
- Rekla je da ni slučajno ne koristim jaku šminku - nastavi Edit da tandrče. - Želi njeno lice
onakvo kakvo je...
- U redu - Efron zamaha rukama. - Ako je njena tetka Ela želi prirodnu kao Evu u
raju, takvu će je i dobiti. Sa njenim dugim, zlaćanim trepavicama... - opet se nagnuo nad Anjino
lice i vrhovima prstiju prešao preko njenih očnih kapaka. Njoj se želudac zgrči.
- Profil, maljčik! - opet joj je zakovrnuo vrat. - Rekao sam: profil! Pa dobro, Boga mu, zar
ne možeš ni pola minuta da miruješ?
- Umorna sam, gospodine Efron - šapnu ona. Grč u želucu još je trajao. - Ne mogu više da
izdržim...
- Razumem, dušo - osmehnuo se, pomalo podrugljivo, lagano joj pokrećući lice, kao
da traži najpogodniji ugao pod kojim će ga postaviti. Činilo joj se da to malo predugo traje.

42
knjige.club
 - Ako zaista više ne možeš da izdržiš... - usne jedva da su mu se pokrenule, samo nekoliko
centimetara od njenog potiljka. Šapat je bio tako tih da ga je i ona jedva čula. Ostatak ekipe,
koji se nalazio van podijuma, nije mogao ni da ga nasluti. A Anji se učinilo da joj je, u trenutku
kad se toplina Efronovog daha razlila niz njen vrat, telo potresao drhtaj koji su svi mogli da
vide.
-... onda, idemo na pauzu - dreknuo je glasno, okrećući se od nje. - Pauza, deco? Marš na
odmor! Nastavljamo u... - podigao je ruku i bacio pogled na sat - U devet!
Anja je zurila u njegovu mišićavu podlakticu, obraslu zlatastosmeđim maljama. Sada je
bio sed, ali mora da mu je i kosa nekada imala takvu boju. Koža joj se ježila pri samoj
pomisli da su joj te ruke, nebrojeno puta u toku samo ovog, jednog dana, dodirnule lice, vrat,
ramena, i očešale se o njeno telo.
- U devet?! - besno ga je pogledala. - Pa dokle nameravate da me držite ovde?
- To zavisi i od tebe, maljčik - dvosmisleno ju je pogledao. Nervirao ju je taj pogled.
Nerviralo ju je i kad je zove “maljčik”. Samo ju je privlačio, na neki neodređen način, i to je
bilo sve.
- Vidiš i sama da nikako ne možemo da podesimo svetla prema tvom anđeoskom licu -
nastavio je. - Uvek sam govorio da su brinete mnogo zahvalniji materijal, nego plavuše...
Nije bila sigurna šta je sve mislio pod tim da zavisi i od nje. Još manje - za šta su to brinete
mnogo zahvalniji materijal. Uvalila se u fotelju i sklopila kapke, teške od umora. Kad je, posle
par minuta, osetila da je u stanju da otvori oči, Efron je stajao pred njom sa dve šolje kafe.
Ostatak ekipe beše nestao.
- Valjda će ti ovo prijati - jednu šolju je spustio pred nju. - Prikupi snagu, čeka nas još
mnogo posla.
Ukrstila je ruku sa njegovom, i uzela drugu šolju, a onu koju joj je namenio, pružila njemu.
- Šta je to? - podigao je obrve. - Pijemo bruderšaft?
- Mera opreznosti - nije mogla da zadrži smeh. Podrugljiv. - Ela mi je rekla da ovde trpaju
u piće svakakve stvari... Afrodizijake, mislim.
Kučka prokleta. Da mu je sad bila pri ruci, razbio bi joj vilicu.
- Tetka Ela bi da te po svaku cenu sačuva od mene - podsmehnuo se. Pa, da vidimo hoće
li uspeti, dodao je u sebi.
- Pa, da vidimo hoće li uspeti - rekla je glasno Anja, kao da mu čita misli. Ni sama nije
znala otkud joj želja da provocira. Kolena su im se doticala, i ona se ni za centimetar
nije pomakla.
Izgleda da se sve urotilo protiv Eline čvrste odluke da je zaštiti od lavljih čeljusti
Pola Efrona. Negde oko ponoći, kada je on velikodušno odlučio da prekine snimanje, neko
iz ekipe setio se da primeti kako se crveni kamionet, jednostavno, nije vratio po njih. I niko nije
izgledao ni najmanje uzbuđen zbog toga. Niko, osim Anje.
- Šta to znači? - zapanjeno je zurila u Efrona. - Da ćemo čitavu noć provesti ovde?!
- Ne čitavu, maljčik - on ravnodušno sleže ramenima. - Samo ostatak...
Valjda će nam taj ostatak biti dovoljan, nemo se isceriše njegove oči - previše je držao
do stila da tako nešto izgovori glasno. Ali, Anja više nije bila raspoložena za igru rečitih
pogleda.
- Ja, ovaj... - ugrizla se za usnu - moram da telefoniram... Onda se setila da ona uopšte
ne zna broj telefona!
- U stvari... moram kući.

43
knjige.club
 Efron ju je gledao kao da je rekla da mora da skokne do toaleta.
- Ako se predomisliš... - pokretom glave pokazao je na niz vrata koji se pružao niz hodnik
- u kući ima dovoljno mesta.
Ostali su se poput čete žutih mrava, razmileli po sobama, da ta mesta na vreme i zauzmu.
Samo je ona još uvek stajala, ne znajući šta bi sa sobom. Efron se takođe beše nekud izgubio i
Anja shvati da od njega ništa ne može da očekuje. Osim... da joj velikodušno ponudi
gostoprimstvo u svojoj postelji. Oh, Ela je i te kako bila u pravu... Nogu pred nogu, ona krete
niz hodnik. Znala je samo da noćas jednostavno mora da stigne kući, pa makar ovako šetala do
Londona. Znala je i da je to nemoguće - bila je noć, i bilo je hladno, a nigde, kilometrima
unaokolo nije bilo žive duše, osim ovih koji već uveliko spavaju po sobama. Uostalom, nisu
svi ti ljudi, što su ostali ovde, bili ludi. Da je bilo nekog načina, verovatno bi i sami krenuli.
Ali ona je morala da pronađe način. Ona je morala da se vrati pre jutra.
Gluposti, pokušala je da razmišlja razumno. Mogu da ostanem i ovde... On će se
zabrinuti, ali sutra ću mu objasniti da nisam mogla...
Do vraga, on se neće brinuti, on će izludeti od brige! I ne samo to - potreba za njim bila je,
poput nekakvog neobjašnjivog nagona, jača od razuma. Kao potreba za vazduhom. Činilo joj
se da će se ugušiti. A onda je jednostavno izašla, i potrčala stazom između platana, kao bez
glave. Stari “mini-moris” zaustavio se i pre nego što je podigla ruku i lice.
- Do grada? - kroz prozor proviri žensko lice. Anja zahvalno klimnu glavom, smeštajući
se na tesno, prednje sedište. Okrenula se. Pozadi je spavala devojčica, prekrivena kariranim
ćebetom. Vožnja se nastavila u tišini. S mukom je uspevala da ostane budna.
- Samo vi odremajte - žena se škrto osmehnu. Bila je u crnini, a lice joj je, za jednu
tridesetogodišnjakinju, imalo previše ozbiljan izraz... - U koji kraj da vas odvezem?
- Ja, ovaj... - zagledana kroz prozor, u mrak, Anja se okrete. - Stanujem u blizini Hajd
parka, ali ostavite me gde vam bude zgodno, snaći ću se...
- U svakom slučaju, pored parka moramo da prođemo - njena saputnica klimnu glavom.
Kad se “mini-moris” zaustavio na uglu njene ulice, bila je toliko srećna, i toliko
nestrpljiva da što pre uleti u stan, da je jedva stigla da se zahvali na vožnji. Potrčala je uzbrdo,
pa uz stepenice, i zaustavila se pred vratima, sa srcem u grlu. Odjednom, ko zna zbog čega,
hrabrost je napustila. Kao da po prvi put u životu treba da se suoči sa Dmitrijem Oborinom.
Drhtavim prstima, ona pronađe zvonce. Nekoliko trenutaka stajali su na otvorenim vratima, i
gledali se bez reči. Ona je zurila u njegove grozničave oči i lice sivo od umora. A onda ju je
uhvatio za ramena i uvukao u predsoblje.
- Gde si ti? - gurnuo ju je prema ogledalu ne dozvoljavajući joj da se pomeri ni za
centimetar. - Gde si do sada, pitam te?
- Ja... - grizla je usne - treba da ti objasnim...
- Ništa ne treba da mi objašnjavaš. Pitao sam samo gde si čitavu noć?! - zaurlao je i ona
ustuknu. U jednom trenutku, činilo se da će je udariti, međutim, on samo sleže ramenima. Nije
imao snage za tako nešto.
- Oprosti, nemam pravo da raspolažem tvojim vremenom - promrmljao je gotovo
nezainteresovano. - Trebalo je da javiš da ćeš se zadržati.
I to je bilo tačno. Nije imao nikakvo pravo na nju. Njegova ljubomora postajala je bolesna.
Šta je očekivao? Da ona do kraja života sedi ovde, sa njim? I prekucava mu rukopise? Imala je
dvadeset godina i sasvim druga interesovanja. Ali šta, kog vraga, radi sama po Londonu? Koga
ona uopšte poznaje ovde? Ušao je u svoju radnu sobu i par puta obišao oko bifea, s mukom se
uzdržavajući da ne posegne za čašicom.

44
knjige.club
 - Dima? - odškrinula je vrata. Lice joj je bilo umorno, bledo, ali odlučnije nego ikada
ranije. Prilazila mu je sporo, čitavu večnost, činilo mu se. I vrlo je dobro znao...
- Gubi se napolje! - prodra se on osorno. Stajao je sa druge strane pisaćeg stola, ali se ni
tamo nije osećao dovoljno sigurno.
Anja nemo odmahnu glavom. Naginjući se preko njegove spasonosne barikade, ispružila
je ruku i pomilovala njegov vrat, vrhovima prstiju se zavlačeći pod raskopčanu košulju, kao da
nema nameru da prestane.
- Briši odavde - promrmlja on. Ali, jednostavno nije mogao da pomeri njenu ruku. Nije
želeo.
- Ne pada mi na pamet - i protiv njene volje, usne su joj se same razvlačile u osmeh. - Ja te
volim, znaš.
- Znam - klimnuo je glavom, pabirčeći poslednje ostatke svog, bog zna gde nestalog
autoriteta. - A sada budi dobra i tornjaj se u svoju sobu - procedio je promuklo. Njena
ruka lutala mu je niz grudi.
- Budalo - pre nego što je uspeo da se snađe, popela se na stolicu, kleknula na sto i obavila
mu ruke oko vrata. I bio je okovan. Izgubljen. Njene usne su mu se primicale. Sve je padalo u
vodu. Njegovih mesec dana očajničkog savlađivanja... Njegovih četrdeset godina slobode. Dok
se, one noći, nije pojavila na stepenicama, Dmitri Oborin čvrsto je držao konce sopstvenog
života u sopstvenim šakama. A sada je, najednom, shvatio da te konce povlače njene ruke. Čuo
je šuštanje košulje koja pada na pod.
- Budalo - ponovila je, jedva čujno, već na njegovim usnama i samo ih ovlaš dotakla
poljupcem, kao da ima beskrajno mnogo vremena. Pa onda još jednom... Skliznula je sa stola i
spustila se pred njega, povlačeći ga u zagrljaj. Paralisano, njegovo telo nije odgovaralo.
- Hoćeš da odem? - upitala je glasno. I sasvim ozbiljno. Izgledala je kao da bi to zaista
mogla i da učini. Da ode? Nije bio siguran kako bi njegovo već umorno srce podnelo tu
vrstu pustoši. A da li bi to uopšte podnelo. Zario je šake u njenu kosu i privukao je natrag,
sebi. Kao da je samo to čekala, privila se uz njega meko, potpuno, kao da je on, već olupina
od čoveka, jedini muškarac na svetu. Lagano je rastvorio njene usne svojima, kao da je
već zaboravio kako to izgleda. Uzbudljivo kao prvi put. Ona se, izgleda, igrala: obasipala mu
je poljupcima obraze, slepoočnice, čelo... On se gušio: dograbio ju je i zario usne u njene,
jedva dolazeći do daha, i osetio njen grčevit zagrljaj. Rukama, usnama, u silovitom grču
zagrljaja ispijala je iz njega srž za koju nije ni slutio da postoji. Divlje ju je privlačio sebi, bila
je njegov jedini izlaz, jedina koju je osećao kao deo sebe. I on je nije ljubio kao stranac.
Njegove usne ispijale su nešto oduvek poznato i oduvek izgubljeno... I ona je ispijala njega:
bilo je vreme da plati svog dug. Svoj ceh. Bila je tako mlada, gospode... A on ju je grlio kao da
će je zdrobiti, kao da želi da je ulije u sebe, da njena krv zastruji njegovim žilama. I osećao ju
je u sebi. Kao da je pritajena, oduvek bila tu. Izvukla se iz njegovih ruku i nespretno
pokušala da skine svoju bluzu, ne odvajajući pogled od njegovog. Oči su joj bile odlučne, ali
ruke su joj drhtale.
Njegovi prsti krenuše umesto njenih. Strpljivo, uživao je u svakom trenutku. Sve manje ih
je delilo, bila mu je sve bliža. A jedan deo njegove svesti upozoravao ga je da je opasno to što
radi, da se sasvim primakao ivici, na korak od ponora, i da, zakorači li, povratka više neće biti.
Ali on niti je želeo, niti je imao kuda da se vrati. Osim u te modre, snene ruske oči, što su mu
se smešile sa potpunim poverenjem, nudeći sve i upijajući sve pred sobom. Samo je još u tim
očima postojao.
Gledala ga je kao da ga vidi prvi put u životu. Kao one noći, kad je, sedeći na
stepenicama, podigla uplakane oči i srela njegovo lice. Svih ovih mesec dana, dok su se jedno
drugom sklanjali s puta, uzmičući od svakog, ma i najnevinijeg dodira, skrećući poglede, bila

45
knjige.club
je svesna samo Dmitrija Oborina, pisca-disidenta, legende, imena koje nešto znači. Kasnije -
Dime, svoje jedine oaze, svoje jedine, tihe, sigurne luke. Sada je videla muškarca.
Njegove zamišljene, tople oči u kojima je tonula, zrelu privlačnost njegovog tela koje ju je
vuklo sebi poput magneta. Njegove ruke...
Zadrhtala je, spustivši pogled. Koščate, snažne ruke sa dugim prstima i tvrdim, ispupčenim
žilama na nadlanici, ruke na kojima su godine ostavile traga. Lica drugih muškaraca, njihove
oči, manje su govorile nego ruke Dmitrija Oborina. Vođena njima, predata čvrstom, toplom
stisku njegove šake, bila je spremna da krene na kraj sveta.
Drži me čvrsto, zamolila je u sebi, nemajući hrabrosti da to izgovori. Ili - nije želela da
narušava magičnu, gotovo svetu tišinu. I nemoj da me pustiš, nikada više...
I njegove ruke čvrsto, gotovo silovito, obaviše je oko struka, očajničkim stiskom. Ništa
nije imao. Nikada pre nje. Sve su bile tuđe. Sve pogrešne. Samo za ovaj jedan drhtaj, za ovaj
jedan trenutak vredelo je baciti pod noge čitav život. Zagledan u njene oči, rasplinjavao se u
njima. Svilenkasta koža, nežnija od bilo čega što je mogao zamisliti, milovala mu je dlanove.
Zario je lice u nju. Dubok, Čist miris uvlačio ga je u sebe. Miris koji je već poznavao, sada je
osećao po prvi put. Ljubio ga. Nestajao u njemu.
Anjine usne žedno su upijale slankasti znoj njegove kože. Sagorevale na oporoj vatri
njegovih gorčina, njegove samoće, njegovih godina... Oduvale pepeo i lagano, strpljivo,
raspirivale žar. Rile po njegovim dubinama, za koje nije ni slutio da postoje.
Usnama je pronašao njene grudi i ona zabaci glavu, zažmurivši, pokušavajući da smiri,
drhtaj, da uguši krik. Zato je bila ovde. Zato ju je Bog doveo njemu. Da njegove usne
počivaju na njenim grudima, da jedno drugo poje i ispijaju, da se jedno u drugo uliju. Možda
se i rodila zbog njega?
Njeni prsti požurili su da uklone i poslednju, smešnu, nespretnu ovozemaljsku
barijeru među njima, i na trenutak zastali na njegovom struku: crvić stida. Mali,
povampireni uljez stida, ili možda čitava plima? Što to čini sa njim, ili što to uopšte čini? Ali
noć se obavijala oko njih kao plašt, kao njen tajanstveni, nemi saveznik. Hladna i vetrovita noć
duboke, londonske jeseni, na samom rubu svitanja, rasprostirala se po sobi i iza prozora,
daleko... Pružala se čak do Rusije. Odakle mu je donela sebe, odakle je došla, ona, koju je tako
dugo čekao.
Spustila se na pod, obuhvatila kolena rukama, kao dete, i gledala ga dok se svlačio. Samo
konturu, u gustom mraku. Modrikasta, bleda ulična svetlost prelivala se na njenim
glatkim kolenima, uzanim člancima, na bokovima koje će godine tek zaobliti kao u prave žene,
na grudima koje još ne beše dotakla zrelost. Bila je upravo na onoj čudesnoj granici
između deteta i žene, ni tamo ni ovamo. Zar baš on da bude taj koji će je preko te granice
prevesti? Trebalo je to učiniti polako, sasvim polako... spustio se iza nje, usnama joj
dotakao potiljak, još tonući u miris njene kože. Sve je mogao da ima, sve da oseti - njeno
uzlupano srce, pod napetim grudima koje su iščekivale, uzdrhtale bokove i zategnut stomak u
kome je divljala oluja onoga što će se tek dogoditi, i svaki topli, tajanstveni prevoj njenog tela.
Zabacio joj je glavu unazad, prema svetlosti, i zaustavio usne na tankoj, modroj veni
koja je pulsirala pod prozirnom kožom. Još jednom udahnuo je njen dah. Još jednom
obuhvatio čitavo njeno telo, osećajući kako ga čitavog ispunjava sobom. Još jednom zadrhtao
pod njenim usnama.
Ostalo se dogodilo samo. Samo divlji grč. Kovitlac grčeva. Očajničko proždiranje,
lomljenje tela, i usne, tek nežno okrznute. Bez ijednog uzdaha, bez krika... Ili oni više ništa
nisu čuli. Tek posle, svijena u njegovom naručju, Anja je shvatila da drhti, čitava, i da njegovo
čelo gori na njenom vratu, i da mu srce udara, divlje, silovito, pod njenim grudima.

46
knjige.club
 ***
- Dobro jutro, gospođo Fening.
Ela okrete glavu u pravcu odakle je dopirao smiren, dubok glas. Lice doktora
Melonija bilo je ozbiljno. Naravno. Nije ni bilo razloga da se smeje.
- Jutro? - trepnu ona.
- Da. Dovoljno ste se odmorili, nadam se? Bilo je jutro, zaista. Jedno u nizu vetrovitih,
sumornih londonskih jutara. Koliko će joj, posle svega, biti i “dobro" u to nije bio siguran.
Izgledala je prilično odmorno, u svakom slučaju bolje nego sinoć kad se, posle operacije, na
trenutak probudila, ali na njenom bledom licu nije uspeo da pročita ništa.
- Kako se osećate? - ponovio je.
Ona sleže ramenima, uspravljajući se u postelji. Ne više potresena od nekoga kome su
upravo izvadili slepo crevo ili zub. Nešto sasvim beznačajno.
- Jedino što sada želim je cigareta - promrmljala je zevajući.
On je zapanjeno pogleda. Gospode, bila je potpuno ravnodušna, kao da joj se ništa
nije dogodilo, kao da se nikada više neće setiti toga.
- Poslaću sestru da vam pomogne da se spremite - ponudi joj suvo. Posao mu je bio da
razume ljude, pogotovu žene, ali nju, jednostavno, nije mogao.
- Ne treba - Ela se oprezno izvuče iz postelje. - Sama ću, hvala vam...
Bacila je pogled na ogledalo iznad postelje: lice joj je bilo sivo, kosa u neredu,
isprana prugasta pidžama je prosto visila na njoj. Ona zavrte glavom. Odavno nije izgledala
tako. U nekoj drugoj prilici, pred nekim drugim, to bi joj smetalo. Ali Melonijev pogled, onaj
koji je samo na trenutak uspela da uhvati kad se okrenula ka ogledalu, bio je sasvim
drugačiji od pogleda drugih muškaraca. Nije pekao, ni progorevao odeću na njoj, nije je ni
milovao, ni proždirao. Nije ni zazirao od nje, hladne i opasne Ele Fening, kao drugi muškarci.
Samo je ulivao sigurnost.
- Sačekaću vas u hodniku, da vas povezem do kuće - saopšti on kratko. - Nedelja je,
u ovom kraju teško da ćete naći taksi...
Nije trebalo da mu se zahvaljuje. On, čak, nije bio ni ljubazan. Sa tim svojim
izrazom strogog učitelja. Stari, crni “reno” lagano se kretao putem, iako nigde okolo nije bilo
ni žive duše.
- Kako pažljivo vozite... - primeti ona, duboko uvlačeći dim cigarete. Takva vožnja obično
joj je smetala, ali jutros je bila nekako usporena, iscrpljena još uvek. On na trenutak skrete svoj
ozbiljan pogled ka njoj. Kao da je u njemu pročitala nemu optužbu.
- Mislite na cigaretu, na vožnju... - nije mogao da otrpi. - Zar je moguće da ništa osim toga
ne osećate?
Glas mu je bio oštar. Ela nemoćno nasloni glavu na sedište, puštajući cigaretu da padne u
pepeljaru. Zar je baš morao?
- Ne znam - zatvorila je oči. I, zaista, nije znala. U njoj je vladala samo praznina. Meloni je
opet utonuo u ćutanje, ona jednostavno nije znala šta bi još mogla da kaže. Nije ni osećala kako,
iskradajući se ispod spuštenih kapaka, suze lagano počinju da joj se slivaju niz obraze.
- Ela? - on naglo zaustavi auto. - Do vraga, nije trebalo to da vas pitam...
Zajecavši, ona pokri lice rukama. Ni sama nije znala da takva provala emocija može da
joj se dogodi pred nekim. Meloni blago položi ruku na njena leđa, koja su se tresla od plača.

47
knjige.club
 - Dobro je... - po prvi put, u njegovom glasu osetila je škrti prizvuk blagosti. - Ništa se
strašno nije dogodilo...
Topla, čvrsta šaka na njenim leđima, smirivala je. Bilo joj je, međutim, potrebno vremena
da se pribere, i on je strpljivo čekao.
- Okrivljujete me? - bojažljivo je okrenula lice ka njemu. Uplakane, njene oči izgledale su
sasvim drugačije. Bila je, iza te svoje ledene fasade, tako ranjiva...
- Ne - sa leđa, njegova ruka se lagano spusti na njenu. - Sada više ne...
Prijao joj je taj čvrst, topli stisak ruke. Više nego bilo koji drugi dodir muškarca, do sada.
- Hvala vam, doktore Meloni - rekla je tiho, nekako snebivajući se kada se auto tiho
zaustavio pred kapijom.
- Zvuči... pomalo nezgrapno, ali... - progutala je knedlu - Hvala vam za sve.
- Javite se ako vam bude bilo šta potrebno, Ela - na usnama mu se pojavio jedva primetan
osmeh.
- I ako ne bude bilo, javite se - dodao je brzo, pre nego što je stigao da te reči zadrži. Kao
da ih krade od samog sebe.
Ona odgurnu kapiju, polako, svesna sopstvenog oklevanja. U jednom trenutku, ko zna
zbog čega, poželela je da se vrati. Da više nikada ne uđe u svoju veliku, hladnu, sivu kuću, u
tišinu koja će je progutati. Ali crni “reno” već se udaljavao, isto onako tiho kao što se
i zaustavio. Pomisao da se vrati bila je suluda. I sve ovo - mali, neprijatni izlet iz svakodnevice,
koji je što pre trebalo zaboraviti. Trebalo je da uđe, da se oslobodi ovog glupog,
smešnog kostima provincijske učiteljice, i bledila, i podočnjaka, i ove tromosti u telu, i da opet
bude ona stara Ela Fening.
- Gde si ti cele noći? - Džejmi ju je dočekao na kuhinjskim vratima. Narogušen i
spreman za svađu. Raspoložen da je; kako je jednom obećao, “rastavi na sastavne delove”.
- I kako to izgledaš? - zapanjeno je zurio u njeno bledo lice.
- Treba da razgovaramo, dušo - pomilovala ga je po kosi, u prolazu. Majčinski. Crni
humor... Odjednom, prema njemu je mogla da oseti samo takvu vrstu emocija. Prošavši pored
njega, ona zaviri u kuhinju. Unutra je vladao haos i osećao se miris zagorelog.
- Šta je ovo, pobogu? - šmrknu ona, brže-bolje otvarajući prozor. - Gde je Beti?
- Zaboravila si da ima slobodan vikend - Džejmi je i dalje izgledao poput deteta koje se
duri. - Morao sam sam sebi da spremam doručak.
- Vidim - ona gurnu gomilu prljavih sudova u sudoperu. - I zbog toga si sad besan...
- Ne zbog toga - on je uhvati za ramena, okrećući je sebi kao da je lutka. - Ne zbog toga, i
ti to vrlo dobro znaš. Hoćeš li mi konačno odgovoriti gde si bila? - vilica mu je podrhtavala od
besa. - Ili... Treba da pogađam? Sa onim svojim napuderisanim agentom? Ili... - podozrivo ju
je pogledao - ili si možda odlučila da se vratiš svom neprežaljenom mužu?
- Umirem od gladi - odgurnuvši ga, Ela zabode nos u frižider, iznoseći na sto sve što je
bilo unutra. Džejmi je, sa mešavinom besa i iznenađenja, gledao kako se prosto obrušava na
šunku, jaja, sir, ostatke torte - sve što joj dođe pod ruku. Obično nije ni stizala da doručkuje.
- Glad obično dođe posle dobrog seksa - iscerio se, ali osmeh mu nije dopirao do očiju.
Streljao ju je pogledom.
- Džejmi... - zalogaj joj je zastao u grlu. Odjednom joj je bilo zlo od svega što je pojela. Od
svega što se dogodilo. Ponajviše od razgovora koji joj tek predstoji.

48
knjige.club
 - Treba da ti kažem nešto - ona s gađenjem ustade od stola, ne znajući ni kuda bi, ni
kako. Stajao je, isprečen pred njom, kao gromada. Još uvek iznenađen. Obično nije
započinjala tako. Svaka njena rečenica bila je usmerena direktno u centar.
- Šta? Da je Oborin konačno shvatio kako si ti žena njegovog života? I da se nećete
razvesti?
Do vraga, samo je još to trebalo da pomene, povrh svega. Osmehnula se u sebi, s gorčinom.
Dmitri Oborin to nikada neće shvatiti. Trebalo je da se, posle deset godina, pomiri sa tim. Da
bude sama. Bez Džejmija, bez Oborina. Ona izađe na terasu. Bilo joj je potrebno vazduha.
- Čekam objašnjenje - opet je bio iza nje. Izgleda da nije imao nameru da je, ni trenutka,
ostavi na miru. Uostalom, možda je bio i u pravu. Trebalo je raščistiti, što pre.
- Nema objašnjenja - okrenula se, skupivši hrabrost da se suoči sa njim. Razmišljala sam
o našoj vezi... ovih dana. Nema smisla nastavljati, Džejmi. Nije u pitanju drugi muškarac.
Jednostavno, mislim da nam međusobno vezivanje ne bi donelo ništa dobro.
- Vezivanje? - čudno ju je pogledao. - Mislio sam da smo već odavno vezani, dušo.
Veoma vezani...
- Na neki način... - ona se slabašno osmehnu. - Ah, ne bi valjalo vezivati se još više.
Premlad si za mene. Jednog dana ćeš poželeti da odeš, u to sam sigurna...
- Govoriš gluposti - on joj se unese u lice.
- Vrlo dobro znaš...
Odmahnuvši glavom, ona mu položi ruku na usta.
- Ništa ne govori. Možda sad ne misliš tako, ali neminovno bi se završilo na taj način.
Tvojim odlaskom. A poslednje što želim je da te u bilo čemu sputavam. Džejmi, ja sam... -
bio je to trenutak pred eksploziju. Po prvi put u životu osećala je da nešto oko nje, u
vazduhu, samo što nije prasnulo.
- Ja sam prekinula trudnoću.
Kao što je i očekivala, bio je zapanjen. Gospode, kad bi samo ovog trenutka mogla da
nestane, da pobegne...
- Šta...?! - onaj izraz neverice još uvek mu se ogledao na licu - Šta si ti?
- Prekinula trudnoću.
Očekivala je da će joj njegova ruka poleteti u lice i razneti je u paramparčad. Što je i
zaslužila. Ali, moglo je i gore.
- Ubila si naše dete - protisnu on tiho, razgovetno, naglašavajući svaku reč. Njegove oči
su je šibale, nije bilo potrebno da je dotakne, ni da povisi glas.
- Džejmi... - duboko je udahnula vazduh, pitajući se kako je, pod tim njegovim pogledom
koji ubija, još uvek živa i sposobna da govori. - To nije bilo dete. U tom stadijumu trudnoće,
to nije bilo dete. Nikog ja... Ništa ja nisam ubila - dodala je tiho, ohrabrena njegovim ćutanjem.
NIŠTA. Kao da govori o predmetu. Vulkan u njemu konačno je eksplodirao.
- Kučko! - naglo ju je ščepao za kosu, povlačeći joj glavu unazad, kao da će joj slomiti
vrat, i Ela je videla samo njegovo izobličeno lice, sve bliže, kao da će se razbiti o
njeno. Zabubnjalo joj je u ušima, učinilo joj se da će svakog trenutka izgubiti svest.
- Kučko prokleta! - zaurlao je. - Ubila si naše dete!
Odgurnuo ju je svom snagom, i ona se jednostavno srozala niz ogradu balkona. Zatvorila
je oči, čekajući da joj se konačno sklopi nad glavom. Oh, kad bi je zaista progutalo... Ali, bila
bi to preblaga kazna. Previše jednostavno rešenje. Nikada joj u životu ništa nije s neba palo,

49
knjige.club
uvek je sve rešavala i dobijala mukotrpno, kopajući i rukama i nogama. Samo se drugima činilo
da Ela Fening sve što želi dobija ne mrdnuvši prstom.
Trebalo je kopati i ovoga puta. Boriti se, mučnije nego ikada. Kad bi još samo znala za šta
se to bori...
Za koga se to bori? Džejmi je upravo odlazio, čula je zvuk njegovih kola u dvorištu. Od
prvog trenutka znala je da će se tako završiti, a sada, čak ni u najskrovitijem kutku svesti, nije
osećala želju da ga zadrži. Ostali muškarci, bili su sasvim nebitni, nijednog od njih nije želela,
osim možda za jednu noć.
A Oborin... Ona skeptično zavrte glavim. Na to se tek nije trebalo vraćati. Otvorila je
oči. Osećala je da Džejmijev rasklimatani auto tog trenutka zamiče za ugao. Zauvek. Odlazio
je, sa svojom gitarom i par majica. Baš kao u njenim morama. Ali nije bilo ni izdaleka
tako strašno kao što je mislila, kao što se bojala. Znala je da će, bez njega, iz svakog ugla
ove puste kuće zjapiti praznina, preteći da je proguta. Danas, sutra, sledećih nedelja,
meseci možda... Ali sada je pouzdano znala da će i te praznine nestati. S mukom je ustala,
pridržavajući se za kamenu ogradu, i još u hodu počela da svlači smešni, crni kostim, kao da
skida oklop sa sebe. Legla je na sofu u dnevnoj sobi, zamotavši se do brade u frotirski pokrivač,
poput promrzlog deteta. Više neće biti postelje za dvoje. Džonijevog tela kraj njenog... biće joj
hladno, i biće sama. Kao sada. Snaga ju je izdavala, haos u glavi se stišavao, rasplinjavao se i
gubio kao odjek nečeg za šta nije bila sigurna da li se uopšte dogodilo.
“Ništa strašno...” sećala se da je neko rekao. Tihi, umirujući glas. Javite se ako vam bilo šta
bude potrebno, Ela. I ako ne bude bilo potrebno, javite se...”
Ali pre nego što je uspela da se seti čije su to reči bile, i čiji glas, ona utonu u san.

***
- Danas je dvadeset osmi novembar, Oborine - kiselog izraza lica, Erik Bogz dosu još po
jedno piće u plitke, decentne čaše od debelog stakla, kao da će to unekoliko olakšati neprijatnu
notu razgovora. - U ugovoru stoji da rukopis mora da bude predat najkasnije do
kraja septembra. Bilo je planirano da se roman pojavi na Frankfurtskom sajmu knjiga...
- Briga me za taj švapski vašar, čoveče - obrecnu se Oborin ne propuštajući da prethodno
nadušak ispije svoj konjak, iako mu to smrdljivo galsko piće nije prijalo i ne čekajući da ga
Bogz ponudi, nali sebi još jedan. - Nikada nisam mario za parade jeftine literature.
- Dmitri... - još više obuzet nelagodnošću, Bogz kucnu pesnicom o rub stola, zureći u papir
pred sobom. Jednostavno, nije znao na koji način da ga ubedi. Iako već dvadeset godina njegov
prijatelj, Oborin je bio jedan od onih ljudi koji ne trpe da im se suprotstavljaju. I pre nego što
je postao zvezda. A sada mu se niko nije ni smeo suprotstaviti.
- Tako stoji u ugovoru... A to, ipak, nisu stvari kojima se možemo igrati...
- Briga me za ugovor! - Oborin skoči, iako su mu, posle trećeg, četvrtog konjaka noge već
pomalo otkazivale poslušnost. Već mesec i po, otkako se Anja pojavila, on nije pio. Isto toliko
dugo nije ni pisao. Ni reči. Njegov novi roman, koji su kritičari iščekivali kao čopor gladnih
vukova, stajao je na mrtvoj tački.
- Mogu da raskinem taj pišljivi ugovor kad poželim - zapreti on natmureno. - I da ti platim
odštetu, matori. Ionako ne znam šta da radim sa tim silnim parama kojima ste me ovih dvadeset
godina plaćali. Anja...
- Aha, tu smo! - Bogz tresnu čašom o sto, i takođe ustade. - Anja. Tvoja slatka, mala, ruska
slabost. Otkako si se spanđao s tom maloletnicom, nisi napisao ni retka! Štaviše, totalno si

50
knjige.club
izgubljen. Ljudi me zaustavljaju po kafanama i pitaju šta je s tobom... Niko te ne viđa, a onaj
ko te vidi ne može da te prepozna. Pretvorio si se u...
- Koji to ljudi? - Oborin se cinično isceri.
- Po londonskum kafanama, dragi moj, možeš naći veoma mali broj ljudi. Sve je to bagra...
I, u šta sam se ja pretvorio? I šta to vama, do vraga smeta? To što kasnim sa rukopisom... Ili to
što sam se “spanđao s maloletnicom”? Da li vam je to dete trn u oku, Bogz? Hoće li zbog nje
“Orion" propasti?
- Slušaj, Dmitri... - Bogz duboko udahnu vazduh, pokušavajući da ostane pribran.
Ti možeš sebi harem da dovedeš. Da sc okružiš sa pedeset maloletnica. Nikoga za to neće
biti briga. Ali, za ime boga, čoveče, počni da pišeš! Ako ovako nastaviš, mala će te otpratiti
na onaj svet, a roman će ostati na prvom poglavlju!
- I objaviće to jedno poglavlje post mortem - Oborin ravnodušno sleže ramenima. -
I namlatićete silne pare na meni, kao što ste i prethodnih dvadeset godina radili.
Dvadeset godina svog šugavog života dao sam “Orionu"... I devet romana. Šta sad hoćete? Krv
da mi isisate?
Uz dubok uzdah, Bogz proročki zatrese glavom.
- Krv je tebi to tvoje derle već isisalo. Nije mi jasno kako to da si još živ...
Ni njemu samom nije bilo jasno. Zar je moguće da ga, posle onoga što se noćas dogodilo,
zemlja još uvek drži? I kako će joj, kad se vrati u stan, pogledati u oči? Jutros, dok je,
lica zarivenog u jastuk, spavala, ili se pretvarala da spava, sve je izgledalo mnogo lakše.
Nije morao da se suoči s njom. Ali kako sada, kad se bude vratio kući? Krvnički stežući bocu
da mu ruka, nekim slučajem, ne bi zadrhtala, on nasu sebi još jedno piće. Bogz ga
podozrivo pogleda.
- Dakle?
- Šta... dakle? - promumla on neprijateljski.
- Kad ćeš završiti roman? - upita Bogz hrabro i, koliko mu je od alkohola zadebljali jezik
dopuštao, razgovetno. Hrabrost se baš nije pokazala preterano praktičnom.
S treskom spustivši čašu na sto, Oborin zari u njega svoj polupijani pogled, kao da će
ga prikovati za zid. Nekoliko trenutaka vladala je tišina. Lice Bogzovog sagovomika
poprimalo je sve opasniji izraz.
- Ja sam pisac, čoveče - prošišta on konačno. - Tako bar kažu. Pisac, a ne zidar. Ne
slažem cigle, nego reči. I pojma nemam kada ću završiti roman. Kad mi onaj odozgo... -
podsmevajući se samom sebi on podiže lice ka plafonu i raširi ruke - pošalje božansku
inspiraciju.
- Ha! - Bogz se, stenjući od napora, spusti natrag u svoju kožom presvučenu fotelju i
podiže noge na rub stola. Etikecija je bila jedna od onih stvari za koje glavni urednik
londonskog “Oriona" nije mario koliko za lanjski sneg. On prinese lulu usnama i žmirkajući
se zagleda u Oborina, očima žutim poput lisičjih.
- Mislio sam da ti sad imaš neku drugu vrstu inspiracije... - isceri se dvosmisleno. Oborin
ga je i dalje gledao kao da namerava da ga zakuje tu gde je.
- Mislim... - Bogz se ugrize za jezik.
- Ne umeš ti da misliš... - Oborin nadmoćno sleže ramenima - ali znam šta si hteo da kažeš.
Ne mari... U mojim godinama to je sasvim normalno, zar ne?
- Možda - Bogz je, polako ali sigurno gubio kontrolu. - Ali nije normalno što ti roman
već mesecima stoji na prvom poglavlju, čoveče! Jesi li ti uopšte pročitao rokove u ugovoru pre

51
knjige.club
nego što si na njega nažvrljao svoj ruski potpis? Svet će nas proglasiti
šarlatanima! Reklamiramo tvoj novi roman, a sam Bog zna hoćeš li ga uopšte završiti!
- Eto vidiš - isceri se Oborin, ne propuštajući priliku da otpije još gutljaj konjaka, pre nego
što će se uhvatiti za kvaku - samo dragi Bog sve zna... Ne brini, kad me spopadne inspiracija
sigurno ću ti javiti...
- Stani! - Bogz skoči za njim. Do vraga, ipak su bili prijatelji. Ma koliko Dmitri Oborin
bio prek čovek, neke stvari je trebalo da zna...
- Kad smo već kod inspiracije... izgleda da tebe i Pola Efrona spopada ista...
Oborin se lagano okrete, previše lagano da bi to slutilo na dobro, i pogleda ga kao da
je upravo izrekao najveću glupost ovoga sveta.
Nije ništa rekao. Bogz je vrlo dobro znao da u njegovom prisustvu nije uputno pomenuti
čak ni ime tog pacova. Šta mu bi, pobogu? Sležući ramenima, kao da ga se sve to ni najmanje
ne tiče, on izađe iz kancelarije, zalupivši vratima. I nije ga se ni ticalo. Ni Bogz, ni roman, ni
ugovor, a najmanje od svega onaj ljigavac Efron, čiju švalersku, falusoidnu facu nije mogao
da gleda.
Jedino što ga je u tom trenutku zanimalo bilo je kako pogledati Anji u oči, a da se pri tom
nikakva strahota ne dogodi. Ali, bilo je to nemoguće. Bio je ubeđen da će se, posle onoga što
joj je učinio, zemlja pod njim otvoriti. I, da već nije bio ovoliko pijan, svakako bi se istog časa
odvukao kući, da ga Bog tamo kazni onako kako je i zaslužio. Ali prokleti konjak je delovao,
zato je najbolje bilo nastaviti. Odložiti susret sa njom, sve dok ne bude bio toliko pijan da ne
zna šta govori, da ne može da se drži na nogama i što je najvažnije, da ne može da misli.
Projurivši kroz crveno svetio na semaforu, on skrete u pravcu ka “Bajronovom salonu”.

***
- Završili smo snimanje, maljčik - Efronova ruka motala se tu negde između njene kičme i
ramena, valjda je bio uveren da to doprinosi moći ubeđivanja. - Zar to nije dovoljan razlog?
- Vama je svaki razlog dovoljan za piće, gospodine Efron - promrmlja ona umorno, lagano
se oslobađajući njegove šake. Čudno kako su ti prsti, koji su još juče u njoj izazivali drhtaje i
grčenje u utrobi, sada budili samo želju da ih strese sa sebe. Oprezno se izvukla van njegovog
domašaja i uputila ka jednom od stolova u uglu.
- Ne brini - njegove plave oči skliznule su joj niz lice. - Nećeš još dugo morati da mi
se izmičeš, tetka Ela će ti doći u pola deset, onda ćeš biti na sigurnom... - izvadio je iz
zadnjeg džepa cigaretu i tek onda se spustio u fotelju naspram nje.
- Nemam nameru da sedim ovde do pola deset - s nelagodnošću se osvrnula oko sebe.
Sedela je u takvom položaju da je mogla da vidi samo zid, sliku na njemu i Efronove oči ispod
slike, koje je nijednog trenutka nisu napuštale. - Zašto tako zurite u mene?
- Razmišljam... - Efron duboko uvuče dim cigarete i žmirnu ka njoj, tako da mu je
oko očiju zatreperila mreža sitnih borica. Bore od smeha... To joj se oduvek dopadalo na
muškarcima. Do noćas. Ili do one noći kad je sela na stepenice pred Diminim vratima. Od
onda više ništa nije moglo da joj se dopadne. Na drugim muškarcima. Ona
nezainteresovano zevnu. Efronovi pokušaji bih su uzaludni.
- Sediš kao na iglama - primeti on, s neprikrivenom dozom sarkazma. - Ti se, izgleda,
uvek bojiš nekoga... Tetka Ele, čika Oborina? Znaš dušo, ja sam prilično liberalan čovek, ali ti
vaši odnosi zaista mi nisu jasni... Jesu li te oni usvojili?
Anja je zurila u sliku pred sobom, negde iznad njegovih očiju, i činilo se, uopšte
nije obraćala pažnju na njega. Potpuno odsutna, zaključio je.

52
knjige.club
 - Nećeš mi valjda reći - ocenio je da je pravi trenutak da je dotakne, bila je, u mislima,
toliko daleko otplovila da se uplašio da će mu svakog časa potpuno izmaći - da si zaljubljena
u Oborina?
Anja se trže. Prsti koje je osetila na zglavku ruke, izazvali su u njoj mnogo neprijatniji
osećaj nego što je očekivala. Jednostavno, uopšte ih nije želela na sebi. Ona lagano, ali
odlučno izvuče ruku, posegnuvši za čašom. Konobar beše doneo nekakvo tamno, gusto,
aromatično vino i ona otpi gutljaj, uopšte ne razmišljajući o tome šta je u čaši. Sledećeg
trenutka se stresla.
- Blagi bože - tečnost joj je zastala u grlu.
- Jeste li vi večeras odlučili da me otrujete?
- Ne, samo smatram da uspešan završetak posla zaslužuje najbolje vino koje se u
ovom trenutku može naći u ovom gradu... - znalački je obuhvatio čašu svojim dugim, lepim
prstima i Anjine oči na trenutak okrznuše njegovu šaku... Ali to više nije bila ona grešno
privlačna ruka, toliko privlačna da u njoj izaziva drhtavicu, kako joj se juče činilo.
- Zagrej ga među prstima - on je iskosa pogleda. - Mislim da su ga poslužili koji stepen
hladnije nego što bi trebalo. A onda odgovori na moje pitanje, maljčik.
Ona kucnu prstom po rubu čaše.
- Ne dopada mi se to, vaše, najbolje u ovom gradu... - drsko mu se iscerila. - I ne dopada mi
se kad me zovete maljčik...
- Drugim rečima, večeras ti se ne dopada ništa. Jedva čekaš da se rešiš mog društva i da
otploviš svom... - podsmešljivo je podigao obrvu - svom olinjalom dragom... Oborin te ne zove
“maljčik”?
Ne - i protiv njene volje, usne su joj se razvukle u odsutni, rasplinuti osmeh. Bilo je
dovoljno da neko samo pomene Oborina, pa da se rastopi.
- Zaljubljena - prokomentarisao je suvo, gaseći cigaretu. - Ludo dete... A... tetka Ela?
- Šta tetka Ela? - okrznula ga je svojim pogledom boje različka, kao da ništa ne razume.
Prsti su mu skliznuli uz njenu glatku nadlanicu, do zglavka ruke, obavljenog starinskom,
skupocenom narukvicom.
- Ništa, dušo... - obuhvatio je njenu ruku. - Imaš prekrasnu narukvicu... Nigde nisam video
takav rad.
- Ruska - osmehnula se, malo prijateljskije nego ranije. - U stvari, litvanska. To je
njihov nakit...
Prebrojavao je tirkize obmotane oko njenog zgloba. Pod ovim mutnim žućkastim
svetlom imali su boju njenih očiju. Zar je moguće da ona nema pojma o Eli i Oborinu? Na
trenutak je osetio nešto nalik na sažaljenje, saučesništvo možda, ali kad je ponovo, hladno i
odlučno izvukla svoj hladni dlan iz njegove šake, đavo mu nije dao mira...
- I... - dvosmisleno se osmehnuo - kako tetka Ela reaguje na tvoju romansu?
- Čini mi se, gospodine Efron - osmehnula mu se najnevinije što je umela, a umela je
to savršeno nevino, morao je da prizna, ali su njene oci bile podsmešljive - da se to vas ne tiče.
- Dakle - nonšalantno je zaključio - tetka Ela to i ne zna?
Postajala je nervozna. Taj njegov tajanstveni, sveznajući, sažaljivi ton nije joj se dopadao.
- Ne razumem... Na šta ciljate? - promrmlja ona, glumeći ravnodušnost.
- Na to da od tebe prave budalu - osetio je želju da joj zada udarac. Tim lepim,
ruskim očima koje više nisu reagovale na njegove poglede. Ili, možda samo da joj otvori oči?
Nije bio siguran šta želi da postigne.

53
knjige.club
 - Slatku, malu, Sankt Peterburgšku guskicu - prstom je pritisnuo vrh njenog prćastog nosa.
- Maljčik, tvoja tetka Ela bila je udata za Dmitrija Oborina. Tačnije, taj brak je još uvek
važeći... - oprezno je podigao pogled ka njoj, pitajući se da li je pogrešio, i kakav će efekat
izazvati njegove reči. Ali Anjino lice bilo je savršeno mirno, ništa nije mogao pročitati na
njemu. Čak ni iznenađenje.
- Imate još nešto da mi kažete? - podsmešljivo je podigla obrve. Osećala se čudno. Ali, na
sopstveno iznenađenje, to što je Efron rekao nije je posebno uzbudilo. Kao da je već danima
predosećala da u čitavoj stvari nešto ne štima... I da će se nešto dogoditi.
- Imam - stavio je dve cigarete u usta i pripalio ih, a onda jednu pružio njoj. Bio je siguran
da joj se ruke, naizgled mimo položene u krilu, tresu, tako da sama nije bila u stanju da zapali
cigaretu. Isto tako, bio je siguran i da joj je cigareta u ovom trenutku potrebna. Poverljivo se
nagnuo prema njoj, gotovo joj dodirujući obraz usnama.
- Čudna si, maljčik - šapnuo je promuklo. - Možda jedna od najčudnijih žena koje
sam ikada upoznao...
I to nije bila laž.
Dmitri Oborin za trenutak je zastao pred šankom, oslonivši se na visoku barsku stolicu: bio
je pijan, a kad je bio pijan uglavnom je video duplo, ali ova prilika u plavom, za stolom u uglu
po svoj prilici bila je Anja. Samo jedna. A onaj iscereni majmun, koji joj je gurnuo cigaretu u
usta i nešto šaputao, tik uz njeno uvo, bio je Efron. Prokleti pacov. Mučnina mu se iznenada
ustalasala u stomaku. Mogao je da zamisli njegov vreli, pijani dah na Anjinom obrazu. I
njegovu poganu, švalersku ruku na njenom kolenu, tu negde, ispod stola. Od toga je mučnina
postala samo još jača. Bacio je još jedan pogled na njih, a onda se okrenuo i gotovo oborivši s
nogu zbunjenog konobara, glavačke uleteo u toalet.
U ženski toalet. Stajao je, grčevito se držeći za slavine, sa glavom u lavabou, i bljuvao
nekakvu smeđe-zelenu tečnost, a neko je pustio vodu i položio mu hladnu, ovlaženu ruku
na čelo. Nekoliko trenutaka kasnije, kad je došao sebi i podigao glavu, u ogledalu ga je
dočekalo ozbiljno žensko lice. Elino. Nimalo iznenađeno. Naravno, ona je bila navikla da ga
vidi u takvom stanju. Koliko li ga je puta samo treznila, kad je dolazio kući teturajući se i
jedva uspevao da pogodi vrata?
- Budalo - zavrtela je glavom i zalepila mu navlaženu maramicu na čelo. - Sirota
moja budalo...
Kolena su mu još uvek klecala kad se okrenuo, oslonio na rub lavaboa i zbunjeno je
pogledao. Ela Fening imala je puno pravo da mu kaže tako nešto. Nijedna druga žena, osim nje.
- Opet si počeo da ločeš - huknula je.
Bila je to suvišna konstatacija. Žmirkao je, pod neonskom svetlošću iznad ogledala,
ka njenom licu. I izgledala mu je posebno lepa u tom trenutku. Veoma, veoma lepa. Ranije, pre
nekih petnaest godina, nije bila takva. Tačnije, ona nikada nije bila njegov tip žene. Premalo
mekoće. I previše ga je podsećala na tananog, krvoločnog ruskog hrta. Sada je bila meka. Lice
joj je imalo neki novi izraz, kakav nikada do tada nije video. Pod hladnom neonskom svetlošću,
u mirisu sapuna koji se mešao sa prokletim smradom onoga što je njegov sopsvetni, napaćeni
želudac izbljuvao, pred njegovim zamućenim, pijanim očima, izgledala mu je blažena kao
svetica.
- Lepa si - promrmljao je nerazgovetno.
- Kako to ranije nisam...
- Ne trabunjaj - ščepala ga je za ramena.
- Hoćeš da te odvezem kući?

54
knjige.club
 Klimnuo je glavom, pokoran kao jagnje. Mogla je u tom trenutku da čini s njim šta joj je
volja. Neka ga vodi. Samo što dalje odavde, od onog separea u kome se Anja i Efron vaćare... U
kome on stavlja dve cigarete u usta i prisno, ljubavnički pripaljuje, pre nego što će jednu dati
njoj. Osetio je novi talas mučnine i ponovo se, brže - bolje, obesio o lavabo.
- Moj bože...- Ela zavrte glavom. - Pijan si kao letva, Oborine. A meni je, izgleda,
suđeno da te takvog vodim kući... Gde je sad tvoja Vasilisa Premudra?
Isprao je usta vodom i po drugi put se pridigao, zureći u nju nekim tupim pogledom.
Vasilisa Premudra? Vata se sa tvojim fotografom, hteo je da kaže, ali Ela ga je uhvatila za
ruku i odlučno izvukla iz toaleta, da se slučajno ne predomisli i po treći put krene da povraća.
Zastao je na vratima, kao ukopan. Zar je moguće da mu se sve ono što je maločas video
pričinilo? Sto u uglu bio je prazan, a od Anje ni traga ni glasa. On šmrknu. Osećao je u
nozdrvama onaj njen otužni parfem. Ili je to bio Elin parfem? Njena čelična šaka stezala ga je
za mišicu i vukla napred...
- Da li... - podozrivo ju je pogledao - da li se Efron pojavljivao ovde, večeras?
- Efron? - Ela se začuđeno okrete. - Trebalo je da se pojavi. Ali izgleda da je zbrisao,
kučkin sin - njen mračni izraz lica nije obećavao ništa dobro. - I odvukao ono siroto dete...
Siroto dete? Zvučalo je tako poznato... Ali on je bio previše pijan i slab da bi sada
mogao da razmišlja. Dozvolio joj je da ga, kao vreću, izruči na zadnje sedište svog “alfa-
romea”, a onda je zatvorio oči, i ništa više mu nije bilo važno.
- Siroto dete - promumlao je iznenada. Zaustavljajući auto na uglu njegove ulice, Ela se
začuđeno okrete i pogleda ga. A nije ni bilo mesta čuđenju. Oborin je bar oduvek
govorio gluposti.
- Ustaj! - prodra se ona, ne preterano ljubazno. - Dosta je što sam te dovezla dovde, nemam
nameru da te nosim gore! Kao nekad - promrmljala je više za sebe.
Nekoliko trenutaka, u automobilu je vladala mrtva tišina, i ona je još uvek sedela za
volanom, rasejano zagledana u njegovo usnulo lice. Bio je tuđ... Nikada joj, u stvari, nije ni bio
blizak. Ona se gorko osmehnu. Naravno, ništa više nije bilo kao nekad. Otvorila je
vrata automobila i proturila glavu napolje. Prozori njegovog stana bili su osvetljeni, a on je
spavao kao klada, nije bilo šanse da ga podigne na noge i odvuče uz stepenice. Pa, bar će
upoznati njegovu malu Ruskinju... Slegla je ramenima i krenula gore. Neka ga ta cura
nekako spakuje u krevet.
Ona na trenutak zastade pred vratima, podigavši ruku da pritisne zvonce i neodlučno je
spusti. Čega se pribojavala? Susreta sa tom devojkom koja je uspela, preko noći, ono što njoj
samoj godinama nije polazilo za rukom, ili susreta sa mestom na koje godinama nije kročila?
I otkud to da baš sada oseća ovoliku nesigurnost, kao da nije prolazila i kroz mnogo gore
situacije? Gluposti, pokušala je da ubedi sebe da nema nikakvog razloga za paniku.
Velika Ela Fening stajala je u hladnom, ružnom haustoru oljuskanih zidova, oklevajući da
pritisne zvonce i nađe se s druge strane vrata iza kojih se krije nekakva mala, komunistička
Lolita. Nataša, Tanja, kako se već zovu te Ruskinje. Već je mogla da je zamisli: jedna od onih
frizura kakve su se u Evropi nosile pre pet godina, ista takva, dirljivo skromna odeća, krupne,
zbunjene plave oči i široko slovensko lice. Nataše... Ili Tanje.
Naravno, zamišljam je sasvim pogrešno, šapnula je, osmehujući se, svesna besmislenosti
čitave situacije. Dmitrija Oborina sigurno ne bi mogla da osvoji neka takva, ma koliko takve
bile sveže i naivne. Ta devojka sigurno nije bila obična, i baš zato je i strahovala od susreta sa
njom. Da, to čega se u ovom trenutku pribojavala nije bio ponovni ulazak u ovaj tesni, boemski
stančić gde je, među prašnjavim policama i među knjigama, na mansardi i u večito neurednoj
kuhinji nekada volela Dmitrija Oborina. Jer - ona ga više ne voli. A to čega se boji je Ruskinja.

55
knjige.club
 Uzdahnuvši, ona brzo pritisnu zvono, pre nego što je stigla da se predomisli, i još jednom
popravi rukom kosu i kragnu ogrtača, potvrđujući time sopstvenu nesigurnost.
Ali, iza vrata nije dopirao nikakav zvuk. Pozvonila je još jednom, osećajući kako
radoznalost smenjuje zebnju. Do vraga, ne bi bio red da, kad ga je već onako pijanog dovezla
dovde i zagrizla nostalgični kolač povratka u ulicu koju je petnaest godina zaobilazila u
širokom luku, ne vidi tu njegovu. I baš kada se, obuzeta razočaranjem, okrenula i zakoračila
niz stepenice, začulo se okretanje ključa u bravi. Sporo i neodlučno, posle dugog
oklevanja, izgleda, baš kao što je ona maločas oklevala da pozvoni.
Nekoliko trenutaka, možda samo delić sekunde u stvari, koji joj se kasnije, kad se
prisećala, činio beskrajno dugim, Ela Fening je zurila u devojku pred sobom, ne mogavši
da prikrije zaprepašćenje. Kroz odškrinuta vrata, iz mračnog predsoblja, gledalo ju je
bledo, podbulo od suza, lice od kojeg je toliko strepela. Malo je nedostajalo da prasne u
histeričan smeh. Ipak, dovoljno brzo je uspela da se pribere. Nije ni bilo razloga iznenađenju,
bar ne u ovom trenutku. Ima vremena za čuđenje. Uostalom, možda je, u podsvesti, sve vreme
i očekivala ovako nešto.
- Molim te, siđi dole i pomozi mi da ga dovučem - pozva ona, pre nego što je Anja uspela
da progovori. Krišom je bacila pogled na njeno lice, ali na njemu se ogledala potpuna
ravnodušnost. Kao da je očekivala njen dolazak. Pobogu, zar ne ona sve vreme znala... Ili još
uvek ništa ne shvata? Savršena glumica, ili savršeno blesava?
Ali, nije bilo vremena za razmišljanje. Trebalo je sve rešiti na najjednostavniji mogući
način.
- Anja - ponovi ona oštro - rasani se i sidi previše je težak i previse pijan da bih ga
sama ponela uz stepenice!
Nije bila svesna da skreće pogled, još uvek nemajući hrabrosti da se suoči sa
devojčinim očima. I da, još više nego maločas, dok je stajala pred zatvorenim vratima, zazire
od onoga što će u tim očima pročitati.
- Ja? - Anja je pogleda kao da je upravo čula najveću glupost na svetu. Nije bilo razloga da
strahuje, njeno lice je zaista bilo savršeno mirno. Ela čvršće steže pod miškom svoju torbicu, i
premesti se s noge na nogu, prokleto svesna sopstvsne, poprilične zbunjenosti i isto toliko
nesposobna da je dalje prikriva.
- Ja ne bih mogla - Anjin osmeh postao je drzak. - Znate, ja upravo odlazim odavde.
- Dete... - Ela zabrinuto dotače njen obraz. Tek tada je primetila da nešto nije u redu.
- Šta je s tobom?
Ako ništa drugo, bar zabrinutost nije mogla da odglumi. Jednostavno, ona je tu
devojku volela, pa makar i po sto puta bila Dmitrijeva ljubavnica.
- Odlazim. I ne pada mi na pamet da ga ja treznim, to ćete morati sami da učinite -
slegnuvši ramenima, Anja se okrete i odmaršira u sobu, ostavljajući je da stoji na
ulaznim vratima. Ela takođe sleže ramenima. Ništa joj više nije bilo jasno. I ništa joj drugo nije
preostalo nego da se vrati dole i sama ga odvuče uz stepenice. Pre petnaest godina to je
izgledalo mnogo jednostavnije.
- Izgleda da sam prestara da se borim sa pijanim muškarcima, Oborine - huknu
ona, povlačeći ga prema spavaćoj sobi. Još uvek se dobro sećala gde se nalazi. Ne paleći
svetlo, jednostavno ga je samo gurnula na postelju. Nije baš gorela od želje da se suoči sa
spavaćom sobom koju je nekada sa njim delila... A koju on sada deli sa Anjom. U stvari, bila
je to čitava farsa. Njena Anja, bila je i njegova Anja...
- Gde je ona? - promumla Oborin u jastuk. Dovoljno razgovetno da ga ona čuje. Nešto
ju je žacnulo. Na trenutak samo.

56
knjige.club
 - Doći će - rekla je, trudeći se da svom glasu da najvedriju moguću notu. - Spavaj sad,
matori - prijateljski ga je potapšala po ramenu i brže-bolje izašla iz sobe, u kojoj je čak i vazduh
delovao nostalgično.
- Anja? - zavirila je u kuhinju. Nije je bilo tamo. Ni u salonu. A vrata radne sobe bila
su zaključana.
- Odbij! - začu se besan odgovor na njeno drmusanje brave. Ela još odlučnije zalupa
na vrata. Osetila je u devojčinom glasu nešto nalik na drhtaj suza. Do vraga, zašto je
toliko zavolela to derle? Nije mogla da podnese pomisao da sa njom nešto nije kako valja.
- Otvaraj, Anja! - prošišta ona zapovednički. - Molim te - dodala je posle kraćeg
oklevanja. Nikada nikoga ni za šta nije molila.
- Šta hoćeš? - začu se konačno pitanje.
- Da razgovaram sa tobom - odvrati ona, sad već sasvim blagim glasom. - Da mi objasniš
šta se dešava.
- Ostavite me na miru, gospođo Fening - s druge strane vrata, Anja je pokušavala da svom,
od suza još drhtavom glasu da potrebnu čvrstinu. - Hoću da spavam.
- U redu - Ela sleže ramenima. - Razgovaraćemo sutra.
Sutra. Anja se pakosno isceri u sebi. Sutra će ona, hvala bogu, biti hiljadu
kilometara daleko odavde. I nikada se više neće vratiti. Udobnije se smestila u fotelji, uvijajući
se u ćebe, ako je u tom položaju uopšte moglo biti govora o bilo kakvoj udobnosti, i zatvorila
oči. Iz hodnika je čula zatvaranje vrata i Eline spore, teške korake niz stepenice. I tek tada, suze
joj krenuše niz lice.

***
Probudili su ga jedva čujni šumovi, negde u sobi, i on s mukom otvori oči. Svitalo je,
izgleda, ili je bilo kasno popodne, nije bio siguran. On se, boreći se sa strahovitim
probadanjem u slepoočnicama, pridiže na laktove, i začkilji prema uglu sobe iz kojeg su
dopirali šumovi. Iza otvorenog krila plakara virila je samo Anjina zadnjica.
- Šta radiš to? - promumla on i tek onda se seti da, posle onoga što je sinoć video, uopšte
više nema potrebe da je pita šta radi. Ma šta radila, sve mu je bilo jasno. Efron. Umesto nagona
na povraćanje, osetio je još jaču glavobolju.
Anja se lagano okrete. Izvadila je poslednji komad svoje skromne garderobe i tresnula
ga u kofer. Nekoliko trenutaka gledala ga je bez reči. Osećao ju je u polumraku, i nije mogao to
da podnese.
- Odlazim - objavi ona ravnodušno. Trebalo je i da on tako prihvati vest. Ravnodušno. I
da je ne pita kuda odlazi. Kod Efrona, valjda.
- Koliko je sati? - upitao je zevajući i pokušao da ustane. Noge su ga, za divno čudo, držale.
- Šest - okrznula ga je nezainteresovanim pogledom i zatvorila kofer.
- A ... kuda ćeš ti? - nije mogao da odoli. Upalio je stonu lampu i žućkasta svetlost ispuni
sobu. Sada je bar mogao da joj vidi lice. Kao one noći pod uličnom svetiljkom. I tada je
odlazila.
- Kući - slegla je ramenima, i naterala sebe da se osmehne. - Imam avion u pola osam.
- Kući... - ponovio je, više za sebe. U stvari, još uvek nije shvatao šta se dešava. Bio je
prokleto mamuran. Njeno lice rasplinjavalo mu se pred očima.

57
knjige.club
 - Dosadilo ti ovde - konstatovao je. Nije ni bilo čudo. Baš kao što je i pretpostavljao.
Jednog dana, kad je prođu bube, kad ga izgustira, kao dete novu igračku, ona će ga
ostaviti. Hvala bogu. Konačno će se vratiti u normalu.
- Pa... - osvrnula se oko sebe, i još jednom zavirila u plakar, kao da proverava da li je
sve ponela - vreme je da se čistim...
Nije znala šta sad treba da kaže. Ni kako to izgleda rastati se sa nekim. Nikada do sada
ni sa kim se nije rastajala. Valjda bi trebalo da sad podigne kofer i izađe. Možda da mu
pruži ruku pre toga? Da ga poljubi u obraz? Ne, sve bi to izgledalo previše patetično.
- Ćao - rekla je, a onda se okrenula i izašla iz sobe.
- Ćao - rekao je Dmitri Oborin. Malo prekasno. Nije ga mogla čuti. Okrenuo se zidu,
ugasio svetlo i nastavio da spava.

***
Probudila ga je uporna zvonjava telefona.
- Anja... - promrmljao je bunovno, potraživši je na drugom kraju postelje, a onda se
okrenuo i shvatio da je njen deo kreveta prazan, netaknut, i da uopšte nije provela noć u njemu.
Mutna, škrta svetlost zimskog dana mešala se sa svetlošću stone lampe, i soba je delovala
avetinjski, zastrašujuće kao nikada ranije.
Otišla je, setio se. Njen deo plakara bio je prazan. Besno je istrgao gajtan telefona iz zida,
seo na ivicu postelje i pokrio lice rukama. Otišla. Bilo je to najbolje moguće rešenje.
Kad dobro razmisli, ta činjenica je trebalo da ga raduje. Sada će, kao i pre nje, sve
svoje vreme imati za sebe. I ponovo će moći da radi. Odvukao se do radne sobe i iz fioke
pisaćeg stola koju mesecima nije otvarao, izvadio ono nekoliko bednih listića svog rukopisa.
Ispod tabaka čiste hartije, pažnju mu je privukla žućkasta, plastična fascikla. Nije mogao da
se seti da ju je on tu ostavio. Niti da ju je ikada ranije video. Iznenađeno je zurio u
reklamni natpis kuće “Fening”, na margini. Otkuda ovo ovde, za ime boga? Ako ga pamćenje
još uvek dobro služi, Ela je sve svoje stvari iznela iz ovog stana, još pre deset godina.
Radoznalo je zavirio među korice, tek tada zapanjen otkrićem. Anjine fotografije.
Čitava serija njenih fotosa, po svoj prilici, snimljenih objektivom vrsnog fotografa. Efron,
naravno. Prepoznao je stil matorog pacova. Bilo je to dovoljno da mu se grlo ponovo stegne,
pri pomisli na ono što je sinoć video u “Bajronovom salonu". Njegova pogana ruka na njenom
kolenu. To, doduše, nije video, ali je bio siguran. Samo je Efron bio sposoban za takve
prljave, švalerske poduhvate. Pa onaj način na koji je pripalio dve cigarete, da bi jednu strpao
njoj u usta...
Bez razmišljanja, izvukao je iz bifea jednu od nekoliko preostalih boca alkohola, i sasuo u
grlo gutljaj za prvu pomoć, uopšte ne registrujući pije li votku, ili špiritus. Uostalom, to nije ni
bilo važno. Jedino što je želeo bilo je da se što pre napije. A onda je opet zabio nos u fasciklu.
Kog vraga Anja traži na Efronovim fotografijama? Pa onda ugovor... Ništa mu više nije bilo
jasno. Fotokopija Anjinog pasoša, dvogodišnja radna viza... Otkud joj to, za ime boga? I koliko
će još stvari otkriti o njoj? Komadić kartona iskliznu između dva lista hartije. Elina vizit-karta.
Oborin iskrivi lice u gadljivu grimasu. Šta sve ovo, do vraga, znači?
Ali, u ugovoru je sasvim jasno stajalo šta znači. Anjin rastegnuti, lenji, ruski potpis
u jednom uglu... Odmerena, latinična slova Elinog imena u drugom. Crno na belo. Zeleno
na žućkasto, tačnije. Ela je oduvek bila sklona rafiniranim kombinacijama boja. Kad
dobro razmisli, izgubivši je, zaista je izgubio popriličnu količinu stila. Šteta. Da je pre deset
godina bio pametniji, mogao je sada da letuje na Santa Lučiji, da ide u Sent Moric na skijanje

58
knjige.club
i nosi elegantna odela, krojena po meri. I da umesto ove krompiruše pije smrdljive francuske
konjake. Još nije kasno, podsmehnuo se samom sebi. Zvanično, Ela Fening je još uvek bila
njegova zakonita žena, druga stvar što je to i Bog zaboravio. Zamišljeno je odložio ugovor na
stranu. Da li je Anja to znala? Da li je to imalo veze sa njenim odlaskom? Gluposti. Šta sve
neće izmisliti, samo da se još neko vreme uljuljkuje lažnim nadama. Anja je, jednostavno,
poželela da ode. Isto onako lako kao što je i došla. I on tu ništa nije mogao da učini... Osim da
sebi naspe još jednu čašu. Gurnuo je žutu fasciklu u fioku, uvukao u mašinu čist list i tupo se
zagledao u njega. Ko zna koliko dugo je ostao tako. Onda je shvatio da na vratima neko lupa.
Prilično nestrpljivo.
“Anja" sinulo mu je, i srce mu se popelo u grlo. Ali, Anja je imala ključ od stana. Lenjo se
odvukao do vrata i provirio kroz špijunku. Pred vratima je stajala Ela, u jednom od svojih
veselih kompleta, nestrpljivo kuckajući o dovratak.
- Šta je to, pobogu? - nije ni dočekala da sasvim otvori vrata, odgurnula ga je, kao da je
od kartona, što, s obzirom na količinu alkohola kojom je započeo dan, i nije bilo naročito teško,
i upala u predsoblje. Onaj isti miris opet mu je zagolicao nozdrve.
- Šta se ovde događa? - ponovi ona besno.
- Telefon ne radi, zvono ne radi... Gde je Anja?
- Čekaj... - zbunjeno se osvrnuo oko sebe, ali ona je već upadala iz prostorije u prostoriju,
kao da nešto traži.
- Gde je Anja? - ponovila je.
- To sam ja tebe hteo da pitam - slegnuo je ramenima i nalio sebi još jedno piće. I
Eli. Izgleda da će i njoj biti potrebno.
- Kakve veze ti, u stvari, imaš sa Anjom? - podozrivo ju je pogledao, pružajući joj čašu,
ali ruka mu je ostala u vazduhu.
- Oborine - presekla ga je nestrpljivo. - Gde je mala?
Nije pokazivala ama baš nikakvu želju da mu se pridruži u piću.
- Nemam pojma - odvrati on, na izgled ravnodušno, i tutnu joj čašu u ruke. - Otišla,
valjda...
- Kuda? - Ela oprezno omirisa piće i iskrivi lice u gadljivu grimasu. - Kuda je otišla,
pitam te?!
- Nemam pojma - promućkao je piće u čaši. - Valjda tamo otkud je i došla... Mada, sa
njom čovek nikada ne može da bude siguran. Zašto ne pitaš Efrona? - pakosno se iscerio. -
Mislim da bi on mogao da zna... Sinoć su se vatali pred punom salom u “Bajronovom salonu”...
Okrenuo se ka prozoru, ne bi li nekako prikrio grč koji mu se pojavio na licu. Čudno kako
je sama pomisao na tog pacova i Anju izazivala kod njega neuračunljive reakcije.
- Da, i zato si se ti sinoć napio kao zver - isceri se, ništa manje pakosno, Ela. - Pa, vidiš,
ni Efron ne zna ništa o tome. Čekamo je od sedam, trebalo je da održimo konferenciju
za štampu jutros... Dakle? - prikovala je pogled za njega. - Gde je mala?
- Nemam pojma, Ela. U nekom avionu za Sankt Peterburg, pretpostavljam...
Nadao se da deluje smireno. Sasvim smireno. I izgleda da je i uspevao u tome. Ali je zato
Ela bila unezverena. Ona brže - bolje prinese čašu usnama, pošto je, izgleda, procenila da će
joj u ovom trenutku malčice alkohola dobro doći.
- Otišla? - zurila je u njega, otvorenih usta. Nikada ranije nije je video tako iznenađenu.
- Otišla - klimnuo je glavom. Da, otišla je. A on je bio sam i pijan.

59
knjige.club
 - Pa ona... - Ela skoci sa stolice, tresnuvši čašom o sto - pa ona je totalno poludela!
Ja... ubiću je! Razumeš, Oborine? Ja ću je ubiti, ona...
- Šta je radila? - dunuo je dim svoje smrdljive cigarete u njeno lice. - Ispraznila ti sef i
šmugnula? Pokupila tvoju poslugu, tvoje pudlice, tvog rok-gitaristu i zbrisala?
Činilo se da se Ela pribrala. Uostalom, nije ni ličilo na nju da gubi živce. Ponovo je sela,
elegantno prekrstila svoje prekrasne, duge noge i odmerenim, proračunatim pokretima izvadila
muštiklu i tabakeru, i pripalila cigaretu. Previše sporim pokretima da bi on poverovao da se
zaista smirila.
Posegnuo je za upaljačem, ali se na vreme setio da ona ne podnosi da joj muškarci
pripaljuju cigaretu. Zainteresovano ju je posmatrao: u otrovnozelenom, ekstravagantnom
Sen Loranovom kostimu, savršeno, a neprimetno našminkana, sa svojom večito dečačkom,
nemarnom frizurom, i pokretima elegantne, lenje mačke, delovala je nedodirljivo, kao jedna od
onih žena iz elitnih modnih časopisa. Zaista, kako bi izgledalo dotaći je, posle deset godina?
Vreme kada je bila sa njim, prisutna i stvarna, bilo je toliko daleko da mu se to činilo
nemogućim. Kao da nikada nije ni bilo. Ipak... Nalio je sebi još jedno piće, odavno je već
prestao da broji, i odmahnuo glavom. Niti je to bilo moguće, niti je on to želeo.
A ni Eline oči nisu mu savetovale da išta pokuša. Kao da mu je čitala misli. Gledala ga je
sa upozorenjem.
- Ja nemam pudlice, Oborine - rekla je odsečno. - Pazi šta govoriš. Toliko si smeten i
očajan da počinješ da govoriš besmislice, tek da bi nešto rekao, a to ti ne priliči...
Ustao je ne bi li prikrio zbunjenost, naravno, i bio je svestan da ona zna šta stoji iza
svakog njegovog pokreta... Izvadio je iz fioke pisaćeg stola žutu fasciklu i spustio je na sto.
- Hoćeš li da mi objasniš šta je ovo?
- Nema šta da se objašnjava - izvadila je parče hartije i poturila mu pod nos. - Pročitaj
ugovor. Tvoja mala me je svojim hirovitim odlaskom skratila za silnu lovu... To jest, mogla bi
da me skrati. Ali... - pogledala ga je, nekako zamagljeno, učinilo mu se - nas dvoje dobro
znamo da će se ona vratiti, zar ne?
- Nas dvoje? - sumnjičavo joj je uzvratio pogled. Pod tim “nas dvoje”, izgleda,
podrazumevala je sebe i njega. A nije mu prijalo da ga sparuje sa sobom, ma u kom kontekstu.
- Ti i ja... - ona izmaglica u njenim očima trajala je samo trenutak, toliko kratko da je već
poverovao da mu se to samo pričinilo. Opet ga je posmatrala oštro i pribrano. Njene oči bile su
sve drugo samo ne setne. Nekada mu se dopadala hladnoća u njenom pogledu, pod kojom sve
sagoreva. Asocirala ga je na belo usijanje. Izgleda da je to bilo previše žestoko za njegovu
rasplinutu, sanjarsku slovensku dušu. Večito je tražio nešto kao... žar pritajen pod pepelom.
Nešto što je tek trebalo raspiriti, što će goreti tiho i dugo. Tupo se zagledao nekud u prazno,
svestan da u njemu narasta očajanje. Tek kad zažmuri uspevao je da prizove u sećanje Anjine
modre, nesagledive oči. Pa čak ni tako, u mislima, nije imao hrabrosti da u njih zaroni. A sada
je tonuo, tonuo... I ponovo ga je obuzimao onaj osećaj da neće još dugo.
Bilo bi dobro da me sahrane na groblju Hajgejt... A srce da mi odnesu u Rusiju..., pomislio
je. Ili promrmljao, izgleda. Ela ga je belo gledala.
- Dmitri, šta je s tobom? Još od onog susreta u onoj... - pokušavala je da se priseti - u
onoj kako - se - zvaše kafani, kad smo razgovarali o razvodu... Stekla sam utisak da sa
tobom... - uvrnula je ruku u vazduhu. Jedan od onih impulsivnih, izdajničkih pokreta, koji su
pre pristajali nekom bezobraznom deranu, nego dami. Osmehnuo se. I to mu se, kod nje,
nekada dopadalo.
- Nikada nisam tvrdio da sam normalan, dušo - podigao je čašu, u njeno zdravlje, i
potpomogao se votkom. - Ja sam Rus, znaš.

60
knjige.club
 Ozbiljno je klimnula glavom.
- U stvari, oduvek sam znala da ćeš jednog dana naći Ruskinju... - i sama je delovala
pomalo rasejano -... svog života...
- Šta hoćeš time da kažeš? - trgao se, neprijatno iznenađen. Do vraga, oduvek je imala tu
poganu sposobnost da ga izvrne, kao prazan džep, i istrese iz njega sve, do poslednje trunčice.
- Da će se vratiti - namignula mu je. - Nemoj da se sekiraš... Mogao bi da dobiješ čir na
želucu, znaš.
- Čir već imam - slegao je ramenima. - Ali, ukoliko ne pripaziš šta govoriš, mogao bih
da postanem malčice neljubazan prema tebi.
- Već jesi. Zato ću da skuvam kafu - ustala je, izmakla mu ispred nosa već gotovo
praznu bocu votke za koju se upravo mašio, i izgubila se u kuhinji.
- Gospode, kakav haos... - zastala je pred sudoperom, nemajući hrabrosti da se upusti
u avanturu borbe sa tim neviđenim lomom.
- Aha... - naslonio se na dovratak i posmatrao je kako pere šoljice i džezvu. - Anja baš...
nije imala smisla za domaćinstvo...
Nije mogla da vidi setan osmeh na njegovom licu, ali ga je osećala. Osećala je i kako se
njene sopstvene usne razvlače u nešto što je pre nalikovalo na grč nego na osmeh. Malaksalo je
spustila šoljicu na sudoperu, i zagledala se u njeno išarano dno. Anja.
- Guska mala - šapnula je, sebi u bradu.
- Okreće šolju, kad god popije kafu...
A ko zna gde je sad, i ko zna hoće li se zaista vratiti. Gospode, kako joj je samo
nedostajala. Brzo je pristavila vodu, i bacila se na pranje sudova, ne bi li tako odagnala misli.
Kad se okrenula, Oborin je već sedeo za kuhinjskim stolom, glave oslonjene o šaku, i nalivao
se onom votkom koju mu je oduzela. Pa, izgleda da su ih mučile iste misli. Bar jednom u životu.
I svako od njih pokušavao je da ih odagna na svoj način. Nasula je kafu i sela naspram njega.
- Šta misliš... - više nije mogao da izdrži - hoće li se zaista vratiti?
Nekoliko trenutaka ćutke je posmatrala njegovo sumorno lice, mnogo starije nego što joj
je ostalo u sećanju, i njegove još uvek lepe, duge, koščate šake, kojima je sada pokušavao da
sakrije oči. Nekada ih je tako očajnički, do krvi želela, u doba kad je osećala da joj izmiču, da
joj nikada neće pripadati, da sva silovita nežnost koju te ruke u sebi kriju nije njoj namenjena.
- Ti treba da je vratiš - zamišljeno se osmehnula. - Ona je... pomalo kao ulična mačka,
znaš. Sama i svojeglava. Ako si imao sreću da ti se jedne olujne noći došunja do praga... -
zakikotala se, ne bi li prikrila setu koja ju je obuzimala - Kao u priči... Onda je trebalo da je
bolje čuvaš, Oborine. Da joj ne dozvoliš da se iskrade.
***
Oduvek je mrzela praznike, Božić pogotovu. A ovaj, koji se približavao, po svoj prilici,
biće gori nego svi prethodni. Londonski izlozi bleštali su, okićeni, ukrašeni božićnim
jelkama, na ulicama je vladala još veća gužva nego obično, sneg se topio pod nogama
prolaznika i pretvarao u bljuzgavicu, ljudi su se gurali po radnjama i ulicama...
Nije preterano uživala u ovoj popodnevnoj šetnji, ali i to je bilo bolje nego sedeti kod
kuće. Samo je razgledala izloge: ona, jednostavno, nije imala kome da kupi božićni poklon.
Niti je mogla da se nada da će ga od nekoga dobiti. Lutala je pojeftinim robnim kućama, i
posmatrala ljude koji su kupovali na rasprodajama - u nekoj od onih ekskluzivnih radnji
postojala je mogućnost da sretne nekog poznatog, a to je bilo poslednje što je želela.

61
knjige.club
 Reklamna kampanja oko “Divlje” urodila je plodom: parfem se prodavao kao alva, te
zime čitav London je mirisao na njen miris, a Anjino lice posmatralo ju je sa reklamnih
plakata, zamišljeno i odsutno, pojavljivalo se na televizijskoj reklami. Onaj gad Efron, morala
je da prizna, napravio je sjajan posao. Trebalo je, polako, već razmišljati o novom parfemu,
ali ona nije imala snage za to.
Nalazila je neko dečje zadovoljstvo u tome da u parfimerijama najobičnijih robnih
kuća, isprobava svoj parfem, da gleda kako ga druge žene kupuju, ili sluša pohvale
prodavačica. Sa tamnim naočarima, i maramom vezanom oko glave, nije postojala mogućnost
da je bilo ko prepozna.
Probijajući se kroz gužvu, ušla je u jednu robnu kuću, i zamolila prodavačicu u parfimeriji
da joj pokaže kolonjsku vodu. Otkako je parfem pušten u prodaju, ona ga više nije koristila.
Jednostavno, osećala je da joj taj miris više ne pripada. Čak i sada, kada milioni žena širom
sveta za sobom ostavljaju mirisni trag “Divlje", za nju je to bio miris stvoren za Anju, miris
koji je samo na Anju podseća. Prinela je zglavak svoje ruke licu, oborene glave, i zagledala se
u devojčinu fotografiju, koja je dominirala čitavim štandom. Šta li sad radi? I gde je? Zašto se
bar ne javi?
- Uživate u plodovima svoga rada? - glas iza nje bio joj je odnekud poznat. Miran i
čvrst. Okrenula se i skinula naočari. Naravno, setila se istog časa, ali za svaki slučaj, nekoliko
trenutaka ga je gledala kao da se priseća.
- Doktor Meloni? - lice joj se razvuklo u osmeh. - Kako ste me, za ime boga, prepoznali?
Malo je nedostajalo feredžu da stavim. Izgleda da ne umem da se prerušim.
- Naprotiv, prerušili ste se vrlo uspešno - klimnuo je glavom, s odobravanjem. - Ni rođena
majka vas ne bi prepoznala, ali eto...
- Ali, eto, vi jeste - završila je rečenicu.
- Da, kojim slučajem, ne kupujete božićni poklon?
- Ne - mirnim muškarčevim licem, na kome se nisu ogledala osećanja, na trenutak je prešla
senka. - U stvari, i nemam kome da ga kupim... Samo šetam, razgledam... I kad god vidim neku
od ovih ogromnih “Feningovih” reklama, setim se vas.
- Zaista?
Pitanje je bilo glupo. To što je pritom pocrvenela do korena kose - još gluplje. Čudo pravo
kako se, u prisustvu ovog čoveka, uvek ponaša nekako... bezvezno.
- Zaista.
Za razliku od njenog pitanja, koje joj je i samoj zvučalo smušeno, njegov odgovor je bio
savršeno miran i savršeno prikladan. Tamne oči posmatrale su je s čudnom blagošću.
- A vi? - podigao je obrve. - Jeste li vi odabrali poklone? Mislio sam da svima poklanjate
kolonjske vode, parfeme i sapune...
- Ne - oborila je glavu, osećajući kako joj crvenilo nestaje sa lica, ali joj zato pogled postaje
rasejan. - U stvari, ni ja nemam kome da kupim božićni poklon - priznala je tiho. Ali više nije
osećala tugu zbog toga.
- Imate - pogledao ju je ozbiljno, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. - Potreban mi je
novi šal - pokazao je na svoj otkriven vrat. - Čudo jedno kako ih gubim, ovo je četvrti u toku
ove zime koji mi je volšebno iščezao...
- Hm? - osmehnula se i pre nego što je stigla da razmisli o tome šta radi, uhvatila ga za
ruku i povukla sa odeljenja parfimerije. - Dođite ovamo. Mislim... da ste zaslužili šal.
- Ne sada - zaustavio ju je. - Božićni pokloni poklanjaju se na Badnje veče, znate.

62
knjige.club
 - Ne znam - zakikotala se. Obično se nije smejala na taj način. Tačnije, nikada se nije tako
nasmejala. - Ali, ako vi tako kažete...
Još uvek ga držim za ruku, setila se uspaničeno i pokušala da odvoji šaku od njegove, ali
izgleda da njemu nešto slično nije padalo na pamet čvrsto je stezao njen zglavak i
nije pokazivao nikakvu nameru da ga pusti.
- Vama se, naravno, pije kafa - postavio je dijagnozu. Ona se ponovo zakikotala.
- A šta ćete vi meni kupiti za Božić? - bubnula je nepromišljeno, kasnije, dok su sedeli u
bistrou i umesto planirane kafe, davili se u parfe-kremu. I opet pocrvenela.
- To ćete saznati na Badnje veče.
I dalje je govorio mirno, kao da je sasvim siguran da će biti tako. Ponašao se sasvim
jednostavno, a ona je menjala boje, kao semafor, i govorila gluposti. Bilo je krajnje vreme
da počne da se ponaša normalno.
- Bojim se da... - zavrtela je glavom, i zastala na pola rečenice, ne znajući, u stvari, šta je
želela da kaže.
Gledao je kako se na njeno lice navlači maska.
- Čega se opet bojite, Ela? - pre nego što je uspela da tu masku navuče do kraja,
njegova šaka pomno je zarobila njenu.
- Opet? - gotovo se brecnula. - Kako to mislite... opet?
- Ako se ne varam, i pri našem poslednjem susretu ste se bojali. Zar nije vreme da prekinete
sa tom svojom navikom?
- Prestara sam da menjam navike, doktore Meloni - zapalila je cigaretu i podigla oči
ka njemu, tek kroz oblak dima usuđujući se da se suoči sa tim mirnim, mudrim pogledom.
- Bojim se da sam prestara.
Nik Meloni sleže ramenima. Čudna žena, zaključio je po ko zna koji put. A on je bio
budala što, uopšte, nešto pokušava. Zaćutao je i zagledao se negde preko njenih ramena, i
više nisu progovorili ni reći. Ona je pušila, ćutala, i tako elegantna, lepa i odsutna, činila mu
se strahovito dalekom.
- Trebalo bi da krenem - ugasila je cigaretu i naglo ustala, tačnije, skočila sa stolice.
- U redu - spremno je ustao, i zajedno su krenuli, ponovo kroz predbožićnu gužvu
londonskih ulica.
- Auto mi je ovde, levo - obavestila ga je, pokazujući na jednu od poprečnih ulica. - Možda
bih mogla da vas povezem?
- Ne volite da ostajete dužni - zaključio je smrknuto i smestio se na prednje sedište njenog
zelenog “alfa romea”. - Izađite na aveniju, pa levo.
- Znam.
Stisla je usne i pogledala ga kao da je budala. Vrlo se dobro sećala gde se nalazi njegova
ordinacija, nije bilo potrebe da joj objašnjava. Mora da je smatra uobraženom,
dokonom glupačom. Kreten. Okrenula je ključ i pritisla papučicu za gas, tako žestoko da je
Meloni poskočio na sedištu. A onda se sjurila niz ulicu, jedva uspevajući da na vreme
prikoči, pred crvenim svetlom na semaforu. Gledao ju je razrogačenih očiju.
- Vi ste totalno poludeli. Hoćete li da poginete?
- Pa, da znate, i hoću - odvrati ona bezbrižno. - A vi? Bojite se smrti?
- Ne posebno - sada ju je pogledao ispod oka. Zaista, luda žena. - Međutim, čeka
me previše poslova, ovih dana nemam vremena za umiranje.
- Lažete... bojite se - zaključila je tvrdoglavo.

63
knjige.club
 - Verujte da se ne bojim - nasmejao se - ali, toliko dece treba da se rodi ovih dana,
toliko malih božićnih poklona, da zaista neću stići da umrem. Potražite me u julu. Po
statistikama, tada se rađa najmanji broj beba...
Tek onda je shvatio šta je rekao. Elino lice imalo je još tvrđi, neprobojniji izraz. Opet
su stajali na semaforu.
- Oprostite - progutao je knedlu. - Nisam mislio...
- U redu je - nestrpljivo ga je presekla. - Ni ja nisam mislila...
Ostatak puta vozila je tako da mu se krv ledila u žilama.
- Pa... - okrenuo se ka njoj, kad su se zaustavili pred njegovom ordinacijom - dovezli ste
me kući, i više mi ništa ne dugujete... Osim božićnog poklona.
- Šal, zar ne? - osmehnula se, kao da se otkravljuje.
- Šta god hoćete - nasmejao se. - Ja ću vama, po svoj prilici, morati da kupim priručnik iz
bezbednosti u saobraćaju.
- Hm... - opet ga je prezrivo pogledala.
- U pravu sam, doktore. Ipak se bojite. Nema veze, dopadate mi se i takvi. Poljubite me
sad - okrenula se i pogledala ga ravno u oči, tako da su mu žmarci prošli niz kičmu. Od jednog
jedinog pogleda. Zurio je u nju, kao da ne veruje u to što je rekla, i u to što u njenom pogledu
čita.
- Šta me gledaš, kog vraga?! - obrecnula se. - Poljubi me.
- Polako - položio je ruku na njeno rame.
- Zar žuriš kući?
Kreten. Upravo je zaustila da mu nešto drsko odbrusi, ali njegove usne zatvorile su njene
takvom žestinom da nekoliko trenutaka nije mogla da shvati šta se dešava.
- Ne žuriš više? - isto tako naglo kao što ju je i privukao, odmakao ju je od sebe. Zbunjena,
i crvena do korena kose, ona nemo odmahnu glavom.
- Onda me poljubi - šapnuo je. I ona je znala da to treba da učini lagano, sasvim lagano,
i nežno, kao što nikada do tada nije.

***
- Ja ne idem nikuda - Anja tvrdoglavo odmahnu glavom i ponovo zabi nos u knjigu.
Ponašala se kao da je sasvim sama u sobi i zaista, činilo se da čitavo veče nema nameru da se
pomakne iz stolice za ljuljanje.
- Ništa ne mogu da vam pomognem, Valentina Ivanovna.
Vera Miler, visoka plavuša, ona od koje je Anja nasledila i krupne zube i oci boje zimskog
neba, namignu svojoj prijateljici i u prolazu je uštinu za obraz, tako da ova jauknu.
- Anjuška će, izgleda, celu zimu provesti ovde, pored peći... Ako momci ne uspevaju da je
izvuku iz kuće, kladim se da ni ti nećeš - dodade, izlazeći iz sobe.
Ha! Valentina Ivanovna vrckavo se spusti na naslon Anjine fotelje. Klatila je svojim
kratkim, punačkim nogama, uvrtala kosu i smišljala način kako da je izvuče iz kuće.
- A zašto ipak ne bi malčice provirila u svet, golubice? - zabrunda ona svojim
hrapavim glasom, začuđujuće dubokim za ženu uopšte, a pogotovu za tako nisku ženu i
protrljavši bradu o Anjino rame, kao što je imala običaj da čini, zapljusnu joj lice raskošnim
slapom svoje ufrćkane kose, crvene kao šargarepa.
- Hej! - Anja skoči sa stolice, trgnuvši se, kao da ju je neko polio ledenom vodom.

64
knjige.club
 - Valentina Ivanovna, veštice prokleta... - oči su joj se suzile u dva proreza, a onda raširile
od zaprepašćenja. - Na šta... Na šta to, do vraga, mirišeš?
- Na parfemčić, golubočka - lako poskočivši sa naslona stolice, Valentina se zavrte po
sobi, razmahujući svojim širokim suknjama i ogrtačima, poput plesačice. Anja je imala osećaj
da će se onesvestiti. Iz ružičastog oblaka Valentininih žipona i nabora, miris je nadirao kao
laka konjica. I to ne bilo koji miris. Jedan sasvim određen.
- Kakav parfemčić?! - ciknu ona, još uvek fiksirajući prijateljicu svoje majke
pogledom kojim zmija posmatra žabu.
- Kao što i tvoj nosić može da oseti, golubice - Valentina lako pritisnu svojom punačkom
ručicom vrh Anjinog nosa - lep parfemčić. Sasvim lep... Zar ti se ne dopada?
- Valentina, gaduro - gotovo zapevuši Anja, unoseći joj se u lice i ščepa je za jednu
od brojnih čipkanih kragni. - Budi ljubazna pa mi reci koji parfemčić!
- Ha! - trijumfalno uzviknu Valentina, izmičući se iz Anjinog prijateljskog zagrljaja. - To
te zanima, zar ne? E pa, onaj parfemčić koji ti reklamiraš, dušice! Divlja moja! - povukla ju je
za uvo, tako da je Anja bila ubeđena da će ostati bez njega. - Cela Evropa oblepljena
je plakatima, a ti sve nas ovde praviš budalama! To si smislila, zar ne?
- Odakle ti sva ta gomila informacija, da mi je samo da znam - bio je to više pomirljivi
zaključak, nego pitanje. - I šta s tim? Kakve to veze ima? To se dešava u Evropi, Valentina.
A ovo je Sankt Peterburg. Tužni, hladni Sankt Peterburg... - dodala je sarkastično.
- Tužan baš i ne mora da bude - isceri se pakosno Valentina Ivanovna, prikupljajući svoju
suknju. - Ako noćas krenemo na božičnu zabavu, na primer... - pogledala je Anju sa sasvim
jasnim upozorenjem.
- Aha. A ako ne krenemo, ti bi mogla i da nastaviš sa širenjem izvesnih informacija, to si
htela da kažeš?
- Tako nekako - propinjući se na prste, Valentina je pomilova najnedužnijim mogućim
pogledom svojih vatrenih, crnih očiju. - Tako nekako, golubočka. Baš si ti jedna
pametna curica. Brzo shvataš. A sad ćeš se, isto tako brzo i spremiti - pljesnula ju je po zadnjici.
- I, potrudi se da izgledaš lepo kao što umeš, biće tamo fin svet... Evropa, znaš.
Nežno šutnuvši Valentinu u cevanicu, tek preventive radi, frkćući kroz nos, Anja se
pokunjeno uputi u svoju sobu. Evropa? Bilo joj je dosta Evrope, za čitav život. Prokleta
Valentina, i njene boemske zabave. Otkako zna za sebe, ta bleskasta slikarka, prijateljica
njene majke, vukla ju je po zatvorenim umetničkim kružocima, kao bog zna kakav raritet za
prikazivanje. U inat njoj, obukla je svoje najstarije pocepane farmerke, i najgori džemper koji je
mogla da nađe u kući, a usne namazala groznim, sedefastim ružem boje ciklame.
- To će biti mala, intimna sedeljka, dušo - Valentina Ivanovna zelenela je od
muke, smeštajući se za volan svog razlupanog malog “renoa" sa tablicama diplomatskog
kora, najsmešnijeg automobila u Sankt Peterburgu. - A ne maskenbal...
- Koliko intimna? - Anja se drsko isceri.
- Da nije možda, trebalo da ispod bunde obučem samo dve-tri kapi... parfema?
Što su se više približavale odredištu, kroz Sankt Peterburg utonuo u sneg i san, Valentina
je delovala sve tajanstvenije... A Anja je imala sve nelagodnije predosećanje.
- Zašto mi bar ne kažeš ko to priređuje zabavu? - upita ona, već prilično nervozna, ali
njena prijateljica se samo zagonetno nasmeši.
Ušle su u mali, boemski uređen stan koji je, ispunjen ljudima i tihom muzikom delovao
još tesnije. Atmosfera je, u stvari, bila prilično otrcana: indijski štapići, sveće i ko zna otkud
dobavljeno francusko vino, koje se pilo u velikim količinama. Anja je od prisutnih poznavala

65
knjige.club
samo nekolicinu ljudi - par pisaca i glumaca, Valentininih prijatelja. Domaćin je, kako je
shvatila, bio satiričar Sidorov, mali, brbljivi, večito nalickani salonski tip, koji bi svaku zabavu
započinjao anegdotama iz Sibira, a završavao pijan, valjajući se po podu.
Na vreme obezbedivši bocu pića za sebe, ona se smesti u ugao sofe, malo izolovana od
gužve i ubeđena da će čitavo veče provesti tako. Ovakvih sedeljki na kojima se uvek vode
isti razgovori i cirkulišu isti ljudi već joj je bilo preko glave. I Saše, visokog, suvonjavog
bradonje, koji se predstavljao kao filozof i koristio svaku priliku da joj se prikači i krene
u napad.
- Dosadno, zar ne? - prebacio je levu ruku preko naslona sofe, obgrlivši Anjina ramena, a
desnom pripalio lulu.
- Strahovito dosadno - potvrdi ona blagonaklono, smišljajući kako da šmugne. - A gde je
Sidorov? Nedostaju mi njegove anegdote sa robije!
- Mislim - poverljivo se nagnuo ka njoj, iskoristivši priliku da je zagrli - mislim da večeras,
kao iznenađenje, treba da se pojavi Dima Oborin... Još nije sigurno, ali čini mi se da je Sidorov
otišao na aerodrom da ga dočeka...
- Oh... - rekla je glupavo.
Ruka kojom je držala čašu zatresla se. A onda se osmehnula u sebi. Dima Oborin. Kako je
čudno - gomila ljudi u ovom stanu, od kojih ga je većina videla samo na slikama, i prepotentni
Saša koji ga tako familijarno zove, Dima... Onako kako ga je samo ona zvala. Srce joj je
udaralo negde u grlu.
- Valentina Ivanovna!
Anja iskoristi priliku kad je njena prijateljica, šušteći svojim svilenim karnerima, pokušala
da se kroz gužvu probije do stočića sa hranom, i svom snagom je povuče na sofu, tako da ova
izgubi ravnotežu i stropošta se Saši u krilo.
- Znaš li ti nešto o iznenađenju zvanom Oborin? - upita ona slatkim glasom.
- Naravno - namignuvši joj, Valentina se zakikota i zabaci slap svoje šargarepa -
narandžaste kose, raspalivši Sašu posred lica.
- Gospodin Oborin samo što nije stigao... - značajno ju je pogledala. - Zar je to, uopšte,
iznenađenje?
U tom trenutku, ulazna vrata se otvoriše, i u sobi zavlada mrtva tišina. Svi pogledi bili
su upravljeni u Sidorova i visoku priliku muškarca koji je stajao do njega.
- Dima! - iz ugla sobe, Valentina Ivanovna zaleprša ka njemu, obasipajući ga poljupcima.
- Hvala Bogu, konačno!
Onda ga je ščepao Smirnov, brkati grmalj, upravnik opere, pa matora balerina Kuznjecova
koja ga je išarala koralnocrvenim ružem, i svi ostali koji su ga poznavali...
- Molim vas! - Sidorov podiže ruke.
- Dame i gospodo, trenutak pažnje! Pozdravimo našeg velikog prijatelja, našeg gosta iz
Engleske...
Sidorov je govorio, ljudi okolo su žamorili i smejali se, radoznalo zagledajući gosta, a
trudeći se da, opet, ne budu previše radoznali...
A bio je ovde samo zbog nje, i Anja je to vrlo dobro znala. U svoj toj gužvi, u
zadimljenom polumraku, jedne oči tražile su samo njeno lice. Ona opčinjeno podiže pogled,
nesigurno ustajući. Kolena su joj klecala, i osećala je kako je njegove oči piju, kako bude i
pokreću nešto duboko u njoj. Iz drugog ugla sobe, Valentina Ivanovna je, kao anđeo
čuvar, prenosila pogled sa nje na Oborina i natrag, motreći na svaki pokret, na svaku
vibraciju između njih.

66
knjige.club
 Anja joj šeretski namignu. Ne odvajajući pogled od njegovog lica, lagano, osećajući svaki
svoj korak čitavu milju dugim i beskrajno značajnim, izašla je na terasu. Pomalo
nesigurno, krenuo je za njom.
- Dobro veče, gospodine Oborin - osmehnula se gotovo neprimetno, svesna da se nikada
više neće tako osmehnuti.
- Dobro veče, Anja - rekao je on, hrapavim glasom, ne trudeći se čak ni da suzbije drhtaj
u njemu. I sledećeg trenutka našli su se u grčevitom, očajničkom zagrljaju. Preko njenog
ramena, pod treperavom svetlošću ulične lampe video je sneg kako lagano pada i svetlosti
nevskih mostova koji su se baš u tom trenutku dizali, i grlo mu se steglo. Trajao je trenutak u
kome je imao sve: uspavani, zavejani Sankt Peterburg pred sobom i njeno lice među svojim
dlanovima, i njene ruske oči u kojima se gubio.
I jednom dato obećanje: da je nikada, nikada neće pustiti da ode.

KRAJ

67
knjige.club