~1~

Luna

Anabela Bri

NEBO IZNAD FIRENCE

Luna br. 213

~2~
 I

Sunce se pomolilo iza krošnji poput žute svetleće lopte.

Narandžasti odsjaj obojio je jutro, a kapi rose na
lišću breze zadrhtale su pod naletom laganog vetra. Čuo se
lavež komšijskog psa i nežni lepet krila gugutki koje su
upravo sletele na Evin prozor. Nebo je bilo prozračno i
plavo, uz pokoji paperjasti oblak koji je lenjo milio
plavetnilom.
Eva izađe na terasu, duboko udahnu reski i vlažni
jutarnji vazduh, proteže se i pomisli:
“Ovo je dobar dan za novi početak. Ovde ionako ništa ne
ostavljam. Zato, hrabro.”
Dugo se spremala za ovaj trenutak. Toliko često ga je
videla u mašti da joj se ovo jutro činilo bezbroj
puta proživljeno.
- Selim se iz grada. Koleginica Evelin Stoun držače vam
časove engleskog jezika. Ne brinite, sigurna sam da ćete s
njom sarađivati isto tako dobro kao sa mnom. Želim
da odrastete u divne i mudre ljude... pričala je svojim
mladim učenicima pre nekoliko dana, kada je donela čvrstu
odluku da napusti mali živopisni grad na severu Engleske
u kom je provela detinjstvo i mladost.
Oseti kako joj suze klize niz lice, i ne pokuša da ih
zadrži. Jedva primetna jeza prostruja joj telom i izvi se
u jecaj. No, ona ga brzo uguši, otrča u kupatilo, ispljuska se
hladnom vodom i nasmeši se. U ogledalu ugleda baš ono
što je želela da vidi - sebe toplu, sigurnu, sjajnih modrih
očiju u kojima je titrao neki prigušeni sjaj. Tamnosmeđa
kosa padala joj je na ramena, uokvirujući usko lice s
jedva primetnim rumenilom na jagodicama. Nasmeši se
~3~
tom licu, skinu sivu svilenu spavaćicu koja joj mazno pređe
preko vitkog tela i uđe u kadu punu tople penaste vode.
“Tamo gde idem sigurno će mi biti bolje. Znam to.
Firenca je grad iz snova. I moji poslodavci su divni
ljudi. Imala sam sreće”, hrabrila se, dok joj je brada
podrhtavala pred naletom nove bujice suza.
Ali, Eva stegnu zube i pokuša da se opusti, da misli na
ono lepo što je čeka, na mogućnosti koje će se u novoj
sredini sasvim sigurno otvoriti.
- Eva, sad je trenutak da malo putuješ i vratiš se sebi.
Znam kroz šta si prošla. Promena će ti dobro doći, sigurna
sam. Kad budeš spremna na povratak, ovo mesto te čeka.
Ti znaš da sam veoma zadovoljna tvojim radom, uostalom,
ne samo ja, nego i deca i njihovi roditelji - rekla joj
je upravnica škole u kojoj se, odmah po završetku koledža
u Edinburgu zaposlila.
No, svi pokušaji da odagna misao na Marka behu
uzaludni. Kao što beše uzaludan pokušaj da se ne seća noći
u kojoj je saznala da je čovek s kojim je nameravala da
provede život vara s Martom... da Marta i on sada čekaju
dete, da ih čitav grad viđa srećne, nasmejane, i da nju, Evu,
prijateljice sažaljivo odmeravaju uvek kada je vide.
- Eva, moram nešto da ti kažem. Pogodiće te, ali mislim
da neke stvari moraš da znaš. Dugo sam razmišljala o
tome da li da se uplićem... Eva, ceo grad priča... Marko se
već nekoliko meseci viđa s Martom - rekla joj je Doroti,
prijateljica iz detinjstva, s kojom je jednog jesenjeg
popodneva pila topli čaj u restoranu na starom trgu.
Ali, mlada devojka već je osećala da je Marko napušta,
pa se činilo da je Dorotine reči nisu vidno iznenadile.
- Ne želim da znam ništa o njegovoj vezi. Nadam se
samo da će smoći snage da mi sam prizna istinu. Ne brini
za mene, jaka sam - odgovorila joj je naizgled čvrstim

~4~
glasom, a Doroti ju je sumnjičavo pogledala, ne očekujući
takvu reakciju.
Reči stare prijateljice bile su samo potvrda onoga što je
Eva, jedne kišne noći u Londonu, celim svojim
bićem razumela - Marko joj više ne pripada.
Tako joj se ovaj posao u Firenci učinio spasonosnim, pa
je poziv starih očevih prijatelja da njihovu decu podučava
jezicima oberučke prihvatila. Učinilo joj se da je poziv
znak spasenja za nju i da ga nikako ne bi trebalo ignorisati.
Oca više nema, pa je s njim zaista nestalo sve ono što
bi je moglo zadržati u rodnom gradu. Majka odavno nije bila
uz nju, skoro i da ne pamti obrise njenog lica. Sećala
se samo njenih modrih očiju, za koje je otac govorio da su
kao Evine.
- Imaš majčine oči, kao dubine mora su, toliko ličiš na
nju, mila moja.
Za majku su je najviše vezivale očeve priče. Gospođa
Margaret Stoun je na fotografiji, koju je otac
godinama držao na malom stolu kraj uzglavlja, izgledala
zaneseno i nežno. Imala je dugu sjajnu tamnosmeđu kosu
i neobičan tajanstveni osmeh. Ona je za oca bila izvor
svekolike radosti. Upoznali su se u gradskom
pozorištu, gde je Margaret radila kao kostimografkinja. Kad
je iznenada umrla, Eva je imala samo šest godina.
Pravi razlog smrti nikada nije utvrđen.
- Nikada više neću voleti nijednu ženu. Tvoja majka je
bila sve što sam želeo. Ne mogu da zamislim nijednu drugu
uz sebe - bile su očeve reči koje je Eva dobro zapamtila.
Posvetio se svojoj devojčici, trudeći se da joj nadomesti
sve ono što bi joj pružila kompletna porodica. Priče koje je
otac pričao o majci činile su je živom, skoro fizički
prisutnom, tako da je Eva pokatkad imala osećaj kako
je ona tu negde, uz njih.

~5~
 - Znaš, dušo, da je drugačije, to bi bio neki tuđi život, a
ne naš. Uostalom, tvoja majka nas je nahranila ljubavlju za
sve buduće godine koje dolaze - govorio je često.
Njihov dom bio je pun topline i nežnosti.
- Hajdemo kod tebe popodne, možemo da smislimo
neku novu predstavu s tvojim tatom - molili bi je drugari iz
škole.
Oni su voleli da dolaze kod Eve, jer se njen otac,
gospodin Tomas Smit, uvek trudio da ih obraduje
novom pričom jli pesmom koju je pevao uz gitaru. Često bi
izvodio trikove, glumio uloge iz dečjih predstava,
naručivao slatkiše iz obližnje poslastičarnice, plesao pred
njima plesove naučene u gradskom pozorištu u kome je
imao stalni angažman.
Devojčice i dečaci bi se uvek pridružili, pa su i dan
danas prepričavali vesele dogodovštine u porodici Smit.
Živeli su skromno, skromnije od svih Evinih drugarica,
ali ona nikada nije osećala da joj išta nedostaje. Otac joj je
ulio sigurnost i ljubav prema životu, trudio se da joj
omogući obrazovanje zahvaljujući kome može uvek da se
snađe u svetu koji najčešće nije ružičast, da od nje
stvori osobu spremnu na samostalnost i nezavisnost.
Iz svog doma ponela je ideju o požrtvovanju, o
postojanju prave, istinske ljubavi, o dva bića koja
se naprosto nađu, koja su deo jedne celine.
- Videćeš, Eva, prava ljubav će te naći. Za svakog postoji
osoba, koja je poslata na ovaj svet da bude samo s njom. A
kada se to desi, kada je pronadješ onda treba da učiniš sve
kako bi je usrećila. Za takvu ljubav vredi čekati, drago dete
- govorio joj je otac u trenucima kad su joj bila
potrebna razrešenja mladalačkih nedoumica.

~6~
 Kada je na predavanju o novoj engleskoj književnosti
ugledala Marka, u telefonskom razgovoru s ocem ushićeno
je rekla:
- Tata, mislim da sam upravo našla ono drugo biće,
predodređeno za mene. Sad znam o čemu si pričao. Sećaš
se Marka, onog dečaka sa zelenim očima koji se pre par
godina odselio u London. E, sad se vratio s ocem, maćehom
i bratom u naš grad, a studira ovde, u Edinburgu, sa mnom,
srela sam ga na predavanju. Slatko smo se ispričali, i on se
seća druženja u našoj kući...
Dugo bi ona još čavrljala o Marku, da je otac nije
prekinuo rečima:
- Polako, treba vremena za sve, ne hitaj nigde, dušo.
Pet godina su Eva i Marko proveli zajedno. Uz njega je
rasla, predavši mu se bez zadrške, bez sumnje. Za nju je
postojao samo jedan muškarac - on, zauvek. Imali su svoje
snove, kao svi zaljubljeni, uostalom.
- Imaćemo decu zelenih očiju, i kuću i dvorište u kome
će se čuti graja veselih mališana. Hajde da im smišljamo
imena i da biramo odeću za njih... Devojčica će se zvati
Margaret, kao moja mama, a druga neka bude Sara, kao
tvoja... dečak bi mogao da se zove Tomas, kao moj otac... -
razdragano je cvrkutala, dok bi Marko zaljubljeno upijao
svaku njenu reč i prekidao njeno ushićenje
nežnim poljupcima.
U gradu su ih svi znali i pomalo zavideli toj mladalačkoj
sreći. Uvek zajedno, zagrljeni, mladi i zanosni, mamili su
poglede.
Marko je bio visok, najčešće sportski obučen, pomalo
arogantan i svestan da je meta ženskog interesovanja.
Njegova kestenjasta kosa nežno je padala na visoko čelo i
čvrsto lice. Tamnozelene oči krile su se iza dugih gustih
trepavica. Ali najlepše na njemu, za Evu, je bio osmeh.
Kristalnobeli zubi bi bljesnuli kad god bi se Marko
~7~
razuzdano smejao, a rupice na obrazima razoružavale bi
sagovornika. Voleo je umetnost, i to je bila njihova
zajednička strast, ono što ih je spajalo. Marko je,
studirajući englesku književnost, uporedo pohađao
slikarsku školu u susednom gradu, koju je držao poznati
akademski slikar, inače prijatelj Evinog oca. Na njegovu
preporuku on se i obreo u njoj, jer ga je gospodin Smit već
smatrao drugim detetom. Zato mu nije bilo teško
da iskoristi svoja poznanstva iz umetničkih krugova i
preporuči mladog perspektivnog slikara u jednu od
najboljih slikarskih škola u zemlji.
- Verujem u tog mladića. Ima toliko talenata, samo
nema ko da mu ulije snagu. Ja garantujem za njega - rekao
je direktoru škole.
Prošle su godine studiranja, Eva je uspešno Završila
studije književnosti, kao i Marko. Zajedno su se radovali,
a put ka budućem zamišljenom životu sada je bio potpuno
izvestan.
Uostalom, oboje su imali sličnu porodičnu situaciju, i
Marko je rastao bez majke, ali on oca skoro da nije viđao,
jer je ovaj stvorio drugu porodicu, i nekako vremenom
prestao da bude blizak sa sinom. Eva je znala koliko ga je
to bolelo, i koliko se osećao odbačenim i
zapostavljenim. Kako je vreme prolazilo Markov otac više
nije brinuo ni o sinovljevim finansijama, smatrajući ga
dovoljno odraslim da sam zarađuje.
Tako je mladić bivao prinuđen da se izdržava prodajući
svoje slike, od čega je uspevao da pribavi
skromna finansijska sredstva. Gospodin Smit, znajući za
Markovu porodičnu priču i Evinu ljubav prema ovom
vrednom mladiću, trudio se da mu pruži podršku, prigrlivši
ga kao svog, često mu dajući i novčane pozajmice,
odvajajući od svojih skromnih primanja i verujući da tako
pomaže i svojoj kćerki.

~8~
 - Ne brini, Marko, znam da tebi vredi pomagati, na mene
možeš uvek računati. Nemoj da se osećaš loše zbog toga,
molim te - umirivao ga je Evin otac.
Ali, Markove želje uskoro su postale različite od Evinih.
Zaposlio se u jednoj prestižnoj izdavačkoj kući blizu
Londona i sve više vremena provodio u nekom novom
društvu o kome joj je samo pričao, ne upoznavši je nikada
ni sa kim iz njega. U njihovim razgovorima odjednom
se mogla naslutiti Markova snažna želja za društvenim
uspehom, koja je nekako sve više isključivala Evu.
- Treba da pričekamo s decom. Želim da im pružim sve,
ali prethodno moram puno da učinim da bih to mogao. Ti ne
znaš šta je pravi svet. Otac ti je dao pogrešne
smernice. Meni moj nije dao ništa, ali možda ja zato vidim
svet u pravom svetlu. Ljubavi, što pre otvoriš oči i shvatiš
da moraš biti zver, to bolje po tebe - rekao joj je jednom i
tih reči se dobro sećala.
- Ali, Marko, - odgovorila je kroz suze - nas dvoje
možemo zaraditi sasvim dovoljno za pristojan život. Evo,
priveli smo kraju naše školovanje. Za početak iznajmimo
mali stan, a kasnije ćemo već rešavati probleme u hodu.
Zar ne misliš da ćemo našoj budućoj deci pružiti upravo
ono što je i tebi nedostajalo, pravu ljubav, dom. Da li je
moguće da odjednom smatraš kako to nije dovoljno?
Njeno pitanje ostalo je bez odgovora. No ubrzo posle
ovog razgovora saopštio joj je:
- Dušo, dobio sam prostor u Londonu za otvaranje
sopstvene galerije. Zamisli, moja galerija! Sve ide kako
se samo poželeti može, zar ne?! Ništa nisam želeo više od
ovog. Ovo je ostvarenje svih mojih želja - uzvikivao
je veselo uzevši je u naručje i vrteći je u krug.
Nije znala da li da se raduje ili ne. Nije je odveo da vidi
taj prostor, niti joj je rekao na koji način je uspeo da odvoji
novac za galeriju. Ona je ćutala, čekajući i verujući da
~9~
Marko sigurno ima razloga što joj ne govori detalje, ali
negde duboko u njoj rodilo se nešto dotad nepoznato, neka
slutnja da se čovek koji je bio njen sada pretvara u stranca.
No, ona to sebi još nije smela da prizna. Još uvek
se uljuljkivala u sopstvenim snovima o zajedničkom životu.
- Marko, kako izgleda galerija, jedva čekam da je vidim
- rekla je jednom.
- Videćeš, to je iznenađenje - odvratio je odsutno.
- Ali zar ne misliš da bi trebalo da učestvujem u svemu
tome zajedno s tobom, molim te, povedi me
sledećeg vikenda, baš sam radoznala - bila je uporna.
- Pa dobro, kad insistiraš - nije bilo radosti u njegovim
rečima, odmahnuo je glavom i nevoljno pristao.
Sledećeg vikenda Eva je otputovala vozom u London
gde je trebalo da upozna par Markovih novih prijatelja kao
i da vidi galeriju koja je, po njegovim rečima, još uvek bila
u opremanju. Jutro je bilo slično ovom, vedro i čisto, bez
magle, uz lagani vetar koji je jedva primetno pokretao
krošnje drveća. Osećala je neku čudnu zebnju u srcu,
pomešanu s radošću što će se sresti s Markom kog nije
videla skoro mesec dana.
- Nikako ne nalazim vremena da dođem, zaista puno
radim. Svaki dan imam puno obaveza na poslu, a vikendom
sam okupiran galerijom, molim te da me razumeš - rekao
joj je u jednom telefonskom razgovoru u kom nije bilo izliva
nežnosti niti snažne želje da je vidi.
Eva je celog jutra razmišljala šta da obuče. Vrtela se
pred ogledalom i bila toliko uzbuđena da joj je otac
rekao kako liči na šestogodišnju devojčicu koja bira lutku u
prodavnici. Na kraju je iz svog ormana izvukla
svetloplavu lepršavu haljinu koja je padala do kolena i
savršeno isticala njeno vitko telo. Crni žaket je davao notu
zrelosti ovom izboru, a srebrni majčin broš na reveru
upotpunjavao je utisak. Kosu je vezala u rep, stavila
~ 10 ~
ljubičasti ruž na usne, svetloplavu senku na oči i pojavila
se pred ocem.
- To si ti. Nemoj nikada da se trudiš da budeš drugačija.
Marko valjda zna koliko vrediš, drago moje dete. A ako
usput zaboravi, pusti ga da ode. To je znak da je odlučio da
bude deo nečega čemu ti ne treba da pripadaš - rekao joj
je.
Znao je njen mudri otac zašto joj je uputio te reči. Samo
je želeo da je ohrabri da prepozna istinu, koju je
on očigledno sagledao mnogo pre nje, ali je hteo da je i ona
sama, bez njegovog uplitanja, otkrije. Ali Eva je
samo površno primila ove reči, ne želeći da se udubljuje u
njihovo značenje, iako je uvek s pažnjom slušala sve što
joj otac govori. Zapravo se plašila istine, znala je to jednim
delom sebe.
- Znam da sam tebi najlepša i najbolja, tata. A znam i da
sam Marku - vragolasto se nasmejala i poljubila oca.
Gospodin Smit je vrteo glavom gledajući je kako
radosno trčkara po kući. Evu je, međutim, radost napustila
čim je zatvorila vrata svog i očevog malog stana. Na
železničkoj stanici je odjednom poželela da se vrati,
a njena kašmirska haljina joj se učinila tako staromodnom.
Sebi je ličila na provincijalku, a crne cipele su, pomislila je,
zaista pogrešan izbor. Njena sigurnost naprasno se
izgubila, ali ju je onda zapljusnuo talas ushićenja zbog
susreta, pa joj se osmeh ponovo vratio na lice. Osećanja
potpuno suprotna jedna drugima činila su da joj put do
Londona prođe u pokušaju da se usaglasi sama sa sobom,
da se pred svojim dragim pojavi u punom sjaju, a ne kao
zaljubljena učenica.
Ali, sve je bilo uzalud. Marko ju je sačekao na stanici,
odsutan i dalek. Ovlaš ju je poljubio, zagrlio oko struka po
navici, bez nežnosti je pogledao rekavši:

~ 11 ~
 - Požurimo, imam toliko posla, prepodne ćeš morati da
provedeš sama, a kasnije ćemo se videti sa dva
moja prijatelja i Martom. Možemo onda do galerije.
- A ko je Marta? - izletelo joj je. Primetila je mali grč na
njegovom licu.
- Zašto ne pitaš ko su moja dva druga, na primer.
Primećujem da postaješ ljubomorna kao neka provincijska
domaćica. Pa, naša Marta, iz komšiluka. Znaš da i ona radi
u Londonu. Zar nisi čula da je postala direktorka izdavačke
kuće za koju radim - odgovorio je glasom koji je trebalo
da zvuči nehajno.
- Ne, nisam čula za to, čudi me da mi nisi pomenuo da
je naša drugarica iz detinjstva zaposlena u agenciji u kojoj
radiš - jedva je izustila Eva.
- Zaboravio sam da ti pomenem, mislio sam da ti je
neko iz grada već rekao, uostalom, nije ni važno. A, da; njen
otac mi je ustupio prostor za galeriju, jesam li ti to
pomenuo?
- Nisi Marko. Nisi mi ništa od toga rekao - poslednje
reči izgovorila je skoro šapatom.
Put do Markovog stana u potkrovlju prešli su ćuteći. Eva
je osećala metalni ukus vazduha koji je udisala i
kilometarsku udaljenost čoveka koji ju je držao u zagrljaju.
Nebo nad Londonom koje je obećavalo sunčan dan u
međuvremenu je postalo turobno sivo, a ljudi koji su
promicali pored njih izgledali su joj kao da nose maske, bez
osmeha, bez topline. S mukom se uzdržavala da ne zajeca.
Odjednom se sve učinilo tako jasno i jednostavno.
Objašnjenje za Markovu nezainteresovanost,
njegov dolazak do posla u koji Eva po njemu nije trebalo da
bude upućena, vikendi u kojima nema mesta za nju,
hladnoća, venčanje i deca koji su iznenada zabranjena
tema... A Martino dugogodišnje oduševljenje svime

~ 12 ~
što Marko učini, na šta su je drugarice često upozoravale,
sada joj se pojavilo u svesti kao vrlo očigledna opasnost.
Ispred vrata stana, na stepeništu, jedvačujno je
prozborila:
- Čudi me da neguješ tako prisan odnos sa Martom,
pogotovo sa njenim ocem.
- Vidi, Eva, sve je to posao. U poslu ne biraš, a ako se
sklope kockice i neko ti ponudi pomoć za ostvarenje tvojih
davnašnjih snova, bio bi zaista glup da ne iskoristiš
situaciju - odgovorio je Marko odsečnim glasom koji nije
trpeo pogovor.
Činilo se da je doneo sve životne odluke i da je bilo
kakav razgovor potpuno gubljenje vremena. Stavio je ključ
u bravu i zastao kad je Eva tiho izustila:
- Ali o njenom ocu si donedavno govorio da je neko ko
ne zavređuje poštovanje, a o uspehu kao o nečemu do čega
čovek treba sam da dođe. Da li je moguće, Marko, da
izneveravaš sve ono na čemu si gradio svoje životne
vrednosti? Šta se dešava, da li imaš snage da me pogledaš
u oči i kažeš mi šta se dešava?
- Ništa o čemu ti treba da brineš, ljubavi. Ti samo
podučavaj decu lepotama ovog sveta, a ja ću se
baviti stvarnim životom - odbrusio je ironično, konačno
otključavši vrata.
- Ali zajedno smo rasli s tim idejama, Marko. Da li za
tebe postoji nešto vrednije od naše ljubavi, od naših snova?
Vidim da ne pričamo više o nama, o našoj budućnosti. I
zašto s ironijom govoriš o mom poslu u školi kad znaš
koliko mi se sviđa rad s tim malim ljudima? - molećivo mu
se obratila, nežno dodirnuvši vrhom prsta njegov obraz.
Marko se trgnuo.

~ 13 ~
 - Menjamo se, Eva, život nas promeni i mi tu ne
možemo ništa - odvratio je malo mekšim glasom, otvorivši
širom vrata i propustivši je da uđe.
Zapljusnuo ju je snop svetlosti. Prostor u koji je ušla bio
je nešto što nikako nije očekivala. Umesto skromne
mansarde pune slikarskih platna i knjiga, Eva je ugledala
aristokratski uređen stan, koji je najmanje mogla da veže
za njenog Marka. Prvo što je poželela bilo je da se okrene
i ode. Kroz glavu joj je sevnula misao kako joj zapravo nije
mesto u ovom stanu, kako se njena brižljivo
birana svetloplava haljina ovde nekako ne uklapa. Stajala
je neodlučno u dovratku, primetivši u Markovom stavu neki
neskriveni ponos što može da je zaseni teškim
tamnocrvenim zavesama, polukružnim svodovima između
soba koje je uspela da okrzne pogledom, umetničkim
slikama na zidovima koje nisu bile njegove, nego očigledno
vredne slike velikih umetnika, stilskim foteljama... Iz ovog
prostora izbijao je samo poriv za sjajem, nije u njemu bilo
duše, a najmanje je bilo Marka kog je ona znala.
- Dragi, stan je zaista izuzetan, - uspela je da izusti -
samo nisam očekivala ovako nešto - dodala je ušavši u
dnevnu sobu i nesigurno se osvrćući oko sebe. - Kako si
uspeo da zaradiš tako brzo za sve ovo, zaista ništa ne
razumem? - pitala je s nevinim i neskrivenim čuđenjem.
- Puno radim, Eva - bilo je sve što je dobila kao odgovor.
- Ali, prošlo je tek godinu dana otkad si se zaposlio,
prosto je neverovatno...
- Hoćeš li nes-kafu? - prekinuo ju je Marko, očigledno
ne želeći da otvara temu koja je Evu zanimala. Ali ona je u
trenu odlučila da dođe do svih odgovora koje je želela da
čuje.
- Ne, neću kafu, Marko. Samo mislim da imam prava da
znam neke detalje o tvom životu. Iskreno, potpuno sam
iznenađena ovim što vidim. Da li je i galerija slična ovom
~ 14 ~
stanu, kaži mi da se ne iznenadim ponovo. A takođe mi kaži
kakva je uloga Marte i njenog oca u svemu ovome, pošto
mi se odjednom čini da je ogromna - poslednje reći Eva je
izgovorila u neskrivenom besu, koji je tako retko osećala, a
još rede ga pokazivala, pogotovo prema svom voljenom.
No, Marko ju je samo bezizražajno pogledao, uzeo laku
crnu jaknu iz ormana, prošao rukom kroz kosu i rekao
ravnim tonom:
- Sada moram da idem, u frižideru ti je hrana, pusti
neku muziku i izaberi knjigu iz biblioteke, tamo je, na
kraju hodnika. Možeš da se istuširaš, uzmi moj bade mantil.
Ključ ti je na stolu. Doći ću po tebe predveče, pa idemo do
galerije, naravno, ako to još želiš.
Dodirnuo ju je po kosi, kao što se dodiruje dete koje
treba utešiti. Bilo je neke tuge u njegovom pogledu, koja se
pojavila iznenadno i isto tako naglo nestala. Nije sačekao
da Eva išta kaže. Čula je samo odsečne korake, a potom
zvuk vrata koja se zatvaraju.
Tišina koja je zavladala po njegovom odlasku zarila joj
se u telo poput sečiva noža. Pogledala je kroz prozor, ka
nebu kojim su se valjali tamni oblaci, donoseći kišu. Pokoja
kap već je skliznula niz okno. Reski zvuk automobilskih
sirena dopirao joj je do ušiju čak i kroz zatvorene prozore.
Eva je zadrhtala. Nije bilo suza u njenim očima, samo ju je
nešto hladno i tamno obavilo, učinivši to vedro
lice najednom tako zgrčenim.
Telefon je zazvonio prekinuvši je u mračnim mislima
koje su pretile da je sasvim ophrvaju.
- Halo, ti si, Eva, čula sam da dolaziš. Marta ovde. Da li
je Marko još uvek tu ili je krenuo u grad? - čuo se veseli
glas s druge strane žice.
Eva se na trenutak osetila posramljenom. Pa, zar ovaj
glas nije zvučao kao prijateljski glas stare poznanice
iz mladosti? Zar ne bi mogla da vidi situaciju drugačije, kao
~ 15 ~
uobičajenu poslovnu saradnju ljudi koji su spremni da se
nađu jedni drugima, pogotovo jer se znaju iz nekog davnog
vremena, iz istog grada... Zar je moguće da je dopustila sebi
da posumnja u svog Marka?
- Ja sam, upravo sam stigla. A Marko je izašao,
predveče će doći po mene. Hoćeš li da svratiš ili ćemo
se večeras videti u galeriji? - uzvratila je Eva glasom koji
se i njoj samoj učinio isuviše servilnim i nekako
izveštačeno ljubaznim.
- Da, svakako. Baš bih volela da te vidim. Kako ti je
otac? Još uvek je onako šarmantan kao nekad, zar
ne? Marko mi često priča o njemu... - cvrkutala je Marta, a
Evi nije promaklo da se i ona trudila da bude veselija nego
što zaista jeste. No, brzo je odbacila tu misao i nastavila da
čavrlja istim tonom.
- Tata je uvek isto, dobro se nosi s godinama. Čak i sad
odigra pokoju ulogu u pozorištu. Zamisli, pozovu
ga ponekad i on bez razmišljanja pristane. Jednom sam ga
zvala u školu da mojim učenicima čita pesme, slušali su ga
pažljivije nego mene.
- Divan je gospodin Smit. Pozdravićeš ga. Onda ćemo
se videti večeras, zar ne?
- Naravno, baš se radujem - odgovorila je i spustila
slušalicu.
Odlučila je da nekako povrati samopouzdanje i da
odagna svaku misao koja bi nagrizala njen i Markov odnos.
Da, sve jeste bilo drugačije između njih dvoje, ali može to
da opravda njegovim problemima na poslu, potrebom da
nađe svoje mesto u novoj sredini.
Telefon je ponovo zazvonio.
- Hej, Eva, Marko je ovde, izvini zbog mog ponašanja,
malo sam nervozan, razumeš me, nadam se, imam gomile
obaveza...

~ 16 ~
 - Ne brini, ljubavi, - prekinula ga je nežnim glasom -
znaš da sam uvek uz tebe, hajde da uživamo u
ovom vikendu, a o nesporazumima ćemo pričati, kao i uvek.
Čini se da smo se malo udaljili jedno od drugog, ali
sada smo tu, i sve ponovo može biti kao pre. Volim te, znaš
to, zar ne?
- Željan sam priče s tobom, dušo. Ni sama ne znaš
koliko - čuo se njegov glas, kao kroz prigušeni jecaj. Ili joj
se to samo učinilo...?
Eva se nasmešila spustivši slušalicu.
- Možda će se sve ipak srediti. Možda sam samo
paranoična - prozborila je poluglasno.
Potom je odlučila da se malo odmori uz tihu muziku, pa
je legla na široki krevet i meke svilene jastučiće razbacane
po njemu. Opuštajući se i maštajući, utonula je u san.
Kad se Marko vratio, posle par sati, bila je u polusnu.
Pramen kose padao joj je na obraz, a osmeh nije silazio
s nevinog i čistog lica. Nežno ju je dodirnuo po čelu, a
potom dugo posmatrao, kao da je ponovo otkriva, kao da je
ponovo našao nešto izgubljeno, a divno i dragoceno.
Njegovo čvrsto lice lagano se opuštalo, a izraz bivao sve
topliji. Evi se kao kroz san činilo da se davno vreme
potpune sreće vratilo, pridigla se i snažno ga
zagrlila spustivši na njegove usne poljubac pun dugo
sputavane žudnje.
- Dragi moj, kad bi samo znao koliko dugo sam čekala
da opet budeš uz mene...
Dodirnuo ju je toplom rukom lagano, nežno, a taj dodir
ličio je na dodir ptičjeg krila.
- Mila moja, koliko mi značiš...
Njihova tela su se ponovo prepoznala, spojivši se u
strasnom zagrljaju, dok je napolju rominjala kiša
nagoveštavajući skoru jesen. U ovom trenutku nije bilo

~ 17 ~
ničeg što bi moglo da pomuti osećanje potpune
harmonije između njih dvoje.
Kasnije su se nevino smejali nekim doživljajima s posla
koje su jedno drugom prepričavali. Kao da je nakratko sve
što je moglo da preti njihovoj ljubavi nestalo, kao da je
ono osećanje Evine sumnje i samoće postojalo u nekom
drugom vremenu, dešavalo se nekoj drugoj devojci.
No, Marko je odjednom pogledao na sat uzviknuvši,
pomalo nervozno:
- Oh, bože, sasvim sam zaboravio, pa ljudi nas čekaju.
Pogledaj koliko je sati, hajde obuci se, molim te, pa
da krenemo. Pogledaj u orman, tamo je jedna haljina za
tebe, verujem da će ti se svideti.
Eva se potrudila da se prilagodi iznenadnoj promeni
tona, ali je otvorivši orman zastala u potpunom čudu koje
nije mogla da sakrije. Dugačka crna haljina s
otvorenim leđima i dubokim dekolteom stajala je pred
njenim očima, a ona se na tren ponovo osetila kao neko ko
je na mestu na kome ne treba da bude. Međutim, obukla ju
je i pogledala se u ogledalo. U njemu je videla
prelepu mladu ženu koja se ne oseća dobro u onome što
ima na sebi. Izgledala je kao devojčica koja je obukla
maminu balsku haljinu.
- Ovo je isuviše smelo za mene, Marko. Haljina je divna,
hvala ti, ali zar si zaboravio na moj stil. Svakako ne bi
trebalo da obučem ovako nešto, izvini, šta misliš da ipak iz
kofera izvadim moju bež suknju i crnu svilenu bluzu, sećaš
se da ti se ta kombinacija uvek sviđala, zato sam je i donela
- nećkala se mazno, ne želeći da ga povredi.
- Kako hoćeš, dušo, samo sam želeo da ne odskačeš
previše od drugih, ali znam da ne mogu uticati na tvoj izbor
odeće. Znam te dobro - odvratio je navlačeći tamne
pantalone i krem košulju s ljubičastim prugama.

~ 18 ~
 Hitro je obukao i tamni sako, nasmešio se nehajno i na
lice ponovo vratio isti onaj izraz koji je imao čitavog
prepodneva. Evino osećanje potpunosti i harmonije na tren
se pomutilo, ali pošto je obukla svoju dobro znanu odeću u
kojoj se uvek osečala sigurno i samosvesno, očešljala
sjajnu kosu i stavila malo šminke na lice, nasmešila se.
- Idemo sada, dragi, ovako se osećam mnogo bolje,
znaš.
Marko ju je pogledao s nežnošću samo načas, a već
sledećeg trenutka izgledao je kao neko ko je
samo nakratko boravio ovde, a sprema se za nešto mnogo
značajnije, nešto što nema nikakve veze sa ovim
trenutkom u kome je.
Eva je, međutim, blistala, spremna da se od ovih
trenutaka nežnosti hrani još dugo, spremna da sve što ju
je plašilo potisne. Da zbog svoje ljubavi zaboravi sve zle
slutnje koje su pre samo nekoliko sati pretile da je potpuno
obuzmu. Obukla je tamnosivi mantil koji je dobila od oca za
dvadeset četvrti rođendan i čvrsto uhvatila svog dragog
ispod ruke kad su izašli u vlažno londonsko veće.
- Hoćemo li taksijem, galerija je blizu, ali ova kiša... -
razmišljao je Marko glasno.
- Ma, ne, hajde da se prošetamo, pošto nemam na sebi
onu haljinu mogu sebi da dozvolim malo šetnje - šalila se
Eva.
Svet je za nju odjednom poprimio vesele boje. Sve joj
se činilo zanosno, i kišobrani koji su udarali jedan o drugi, i
žućkaste barice po kojima su prolaznici šljapkali, i
beličasta ulična svetla koja su gradu davala
neku nestvarnu boju.
- Ljubavi, mogla bih da živim ovde s tobom, zamisli,
mogla bih da nađem neki posao, i tata bi mogao da dođe
u London, uostalom, to bi bila njegova odluka, ako neće,
mogla bih da ga posećujem vikendom. Tata bi, naravno, sve
~ 19 ~
razumeo. Oh, jedva čekam da se sve to desi - brbljala je i
planirala Eva čitavim putem do galerije, do koje su stigli za
desetak minuta lagano se šetajući po londonskoj izmaglici.
Ali, bili su to poslednji radosni trenuci s Markom. Dugo
posle izdaje, posle istine koja se pokazala veoma brzo u
svom užasu nepobitnosti, Eva se sećala baš ove večeri,
svoje ushićenosti, vlažnih kapi koje su joj padale na obraze,
Markovih pogleda, njegove ruke koju je čvrsto držala...
- Hej, gde ste vi, čekamo vas već deset minuta - uzviknu
veselo jedna devojka, uputivši pogled Marku i prijateljski ga
poljubivši u obraz.
Pridružiše joj se dva mladića i dve devojke, raspoloženi,
vedri, među njima i Marta. Sva Martina pažnja bila je od
prvog trenutka susreta usmerena na Marka.
“Od one silne želje da me vidi, čini se da nije ostalo
ništa”, pomisli sarkastično Eva.
Uđoše svi zajedno u galeriju čavrljajući. Marko ju je na
brzinu upoznao s prijateljima.
- Ovo je Eva, zajedno smo studirali, a takođe smo se
rodili u istom gradu. Njen otac me je preporučio u onu
školu, pričao sam vam...
I povede se neobavezni razgovor o njenom ocu, o
profesorima, o poslu. Galerija, u koju su u
međuvremenu ušli, izgledala je kao mesto u kome izlaže
jedan od najvećih svetskih slikara. Veliki zanimljivo
dizajniran prostor, osvetljenje koje stvara neobičnu
atmosferu, Markove slike od kojih je skoro sve
prepoznala, sećajući se čak i procesa njihovog nastanka.
Jedino nije bilo njenog portreta koji je Marko veoma voleo,
ali je zato u uglu, na svoje zaprepašćenje, ugledala
jednu neobičnu sliku na kojoj je pored nekog prozora u
izmaglici bio naslikan i lik žene koji je neodoljivo podsećao
na Martu.

~ 20 ~
 - To je poslednje što je naslikao. Dopada ti se? - upita
Marta koja se odjednom baš tu stvorila.
- Pa, nije loše, ali znam i za bolje Markove slike - jedva
uspe da izgovori Eva.
- Moj tata mu je poklonio ovaj prostor, nadamo se da će
ovo postati mesto na kome će se Marko proslaviti. Uskoro
ćemo imati svečano otvaranje na koje će biti pozvani i
svi ugledni londonski kritičari. Ovo večeras je samo za
stare prijatelje. Verujem da će sledeća njegova izložba biti
u Parizu - blistala je Marta, šepureći se u tamnoljubičastoj
sjajnoj haljini, sigurnog i izazovnog stava dok je odlazila do
mladića i devojke u uglu.
Eva molećivo potraži pogledom svog dragog. Ali pogledi
im se susretoše samo nakratko, i Marko se brzo okrenu ka
jednom mladom čoveku, čavrljajući napadno veselo o
nečemu.
- Gde ovaj moj drug nalazi ovakve divne prijateljice. Ja
sam Džonatan. Marko i ja se znamo s posla. Veoma dobro
se snašao, izgleda da u vašem gradu uspevaju samo
uspešni ljudi. On i Marta savršeni su zajedno - reče jedan
od Markovih prijatelja nudeći joj šampanjac i upravljajući
pogled ka Marku.
- On i Marta... zaista puno rade, ne čudi me što su
uspešni, ova galerija je zaista izuzetna, potpuno sam
iznenađena, a još i posao u izdavačkoj kući... - pokušavala
je Eva - da povede uljudan razgovor, iako se potisnuto
osećanje koje je imala čitavog dana sada vratilo na
površinu svom snagom.
Cele te večeri sećala se kasnije kao kroz maglu. Toga
kako se Marta nije odmicala od Marka, kako se on nije
trudio da Evi pokloni ni delić pažnje, kako su se svi u
društvu ponašali kao da su Marko i Marta neko ko će biti ili
već jeste par, a Eva stara prijateljica iz kraja. Nežnosti
koje su danas razmenjivali kao da su ostale zakopane
~ 21 ~
zauvek, kao da su davnašnji san. Tek u retkim
trenucima osetila bi neku tugu u Markovom pogledu koji bi
brzo sklanjao s nje i upravljao ga ka nekom drugom. I to
je bilo sve...
Pred jutro su se vratili u stan. Marko je bio ukočen,
dalek, a Eva je konačno razumela da je njihovo zajedničko
nežno popodne za Marka zapravo bio oproštaj od nje. Nisu
progovorili ni reč do Markovog potkrovlja, ušli su nemo, ne
pogledavši se.
- Spavaću u sobi, ako nemaš ništa protiv, sutra rano ću
otputovati, mislim da ne treba ništa da mi kažeš. Razumela
sam... - rekla je Eva, a glas joj nije podrhtavao niti joj
se plakalo. Jedino joj je lice dobilo neku sivkastu nijansu, a
oči postale nekako dublje. Osećala je jak bol u
potiljku. Pored usana joj se pojavila jedva primetna bora...
- Ne trudi se, Marko - dodala je odlučnim tonom.
- Posteljina ti je u ormanu, Eva, možda ćemo jednom
pričati o svemu ovome, sad nisi spremna za to - ipak je
prozborio, tihim, jedva čujnim glasom i izašao.
Narednih nekoliko minuta Eva je očekivala da se Marko
ipak vrati, da joj uputi neku toplu reč, da joj objasni, da kaže
da joj se samo čini kako je ono što je videla istina...
Poverovaia bi. Da je samo stavio svoj obraz uz njen, opet bi
poverovaia u bilo šta što kaže... Ali to se nije dogodilo. Do
zore nije ni trenula, a onda je polako, ne popivši ni katu,
spakovala svoje stvari u plavi samsonajt kofer, otišla
pod topli tuš, hitro očešljala kosu, obukla se i skoro istrčala
u hladno londonsko jutro.
Nije bilo kiše, bilo je to samo jedno od sivih londonskih
jutara bez vetra. Sećala ga se dobro. Nešto je u njoj zauvek
nestalo, umrlo. Od tog jutra Eva više nije bila ista.

***
~ 22 ~
 Nije prošlo ni dva meseca od njenog puta u London, a
gospodin Smit je umro, iznenada. Eva ga je našla jednog
popodneva u njegovoj omiljenoj fotelji, pokrivenog
ćebetom, s knjigom u krilu. Izgledao je kao da je usnuo.
- Tako je umrla i majka, sretnite se negde, u lepšem
svetu - rekla je poluglasno Eva bacajući cveće u
sveže iskopan grob.
Na sahrani je bilo mnogo sveta, svi dragi ljudi. Marko
nije došao. Tek posle tri dana stigao je telegram s
kurtoaznim rečima.
Draga Eva, žao mi je zbog smrti gospodina Smita. Bio je
divan čovek.
S poštovanjem ću ga se sećati.
I ništa više. Nikakvog glasa od Marka, želje da joj se
nađe u nevolji, da joj kaže reč ohrabrenja, bar da je pozove
telefonom...
I tako se završila njena ljubavna priča. Ostala je sasvim
sama.

~ 23 ~
 II

Na aerodromu je vladala uobičajena užurbanost. Eva je

na kolicima gurala dva velika kofera, utapajući se u masu
koja nekud hita.
- Oprostite, gospođice, da li znate gde je izlaz za let u
Rim? - natera je jedan duboki muški glas da podigne pogled
s vrha svojih sportskih cipela.
Malo se trgla ugledavši tamne sjajne oči koje su je
gledale s očiglednom zainteresovanošću.
- Posmatram vas već sat vremena... Ovo čekanje mi je
prijalo samo zbog vas. Zapravo sam video da letite za Rim,
kao i ja.
- Da, samo požurimo, napred je izlaz, već sam pomislila
da ću zauvek ovde čekati. Let kasni tri sata, zbog magle
valjda - odgovorila je Eva ne preterano ljubazno.
- Ja sam Roberto, da li želite da vam pomognem? Koferi
su vam ogromni, kao da ste poneli čitav dom sa sobom -
smejao se veselo.
Eva ga krajičkom oka osmotri. Izgledao je zanimljivo,
muškarac pedesetih godina, prosede kose, obučen u
elegantno, očigledno skupo odelo i sivi montgomeri mantil.
Nosio je samo ručni prtljag i širio oko sebe neku prijatnu
toplinu i sigurnost koja učini da se Eva nasmeši, a njena
rezervisanost u trenu nestade.
- Hvala vam, ja sam Eva, veoma ste ljubazni. Dakle,
letimo u isti grad, nemojte mi još reći da ste Italijan.
- Jesam, rođen sam u Firenci. Tamo mi je porodica,
posao, a ovde sam bio na poslovnom sastanku - govorio je
lagano hodajući pored Eve i gurajući njene kofere.

~ 24 ~
 - Zamislite, ja iz Rima idem baš u Firencu. Prvi put idem
u Italiju, nadam se da ću se dobro osećati tamo - reče Eva
uzdahnuvši nehotično.
- Ne sumnjam u to, verujte mi. Upravo u vašim
godinama čovek treba da provede neko vreme u
Italiji. Videćete, tamo ćete otkriti sebe potpuno drugačiju no
što ste bili u Engleskoj - hrabrio ju je nepoznati čovek
osećajući Evinu malu nelagodu zbog puta koji joj predstoji.
Tako su ćaskali sve vreme do ulaska u avion. Let je bio
udoban, a Evi se učinilo da je ovo maglovito jutro
na aerodromu na neki način otvorilo njen put u novo.
“Sve je moguće, postoje divni prijatni ljudi na svakom
kutku planete. Moram da se otvorim prema
drugima. Moram da naučim da budem ona stara”, mislila je.
Kada su sleteli u Rim, Eva je telefonom pozvala svog
poslodavca kako bi bila sigurna da je čeka.
- Gospodine Amiči, upravo sam sletela. Jeste li negde u
blizini? Jedva čekam da vas sve vidim. Da li je i gospođa
Kjara s vama? I deca?
- Dušo, oprosti, gužva u saobraćaju je ogromna, malo
ćemo kasniti, nadam se da ti ne smeta.
Izvinjavajući se, gospodin Amiči zamolio ju je da pričeka
petnaestak minuta.
Eva se osećala sasvim mirno i spokojno, to je nije
nimalo uznemirilo.
- Gospođice Eva, imamo li vremena za jedan espreso,
za srećan boravak u Italiji - ću iza sebe poznati duboki glas.
Ona se okrenu i široko nasmeši ljubaznom strancu koji
joj se u ovom jesenjem popodnevu učini kao odavno znan.
- Vi se pojavljujete baš kad treba, upravo su mi javili da
kasne po mene, imam taman toliko vremena da popijem
kafu s vama.

~ 25 ~
 - Ne želim da budem indiskretan, ali čime nameravate
da se bavite ovde, hajde da pogađam, imate neke veze s
umetnošću, siguran sam - smešio se Roberto, blago je
dodirnuvši ispod ruke, vodeći je ka aerodromskoj kafeteriji.
- Pa, posredno da, u pravu ste, ali ovde ću učiti decu
očevih prijatelja engleskom jeziku. U Londonu sam
predavala englesku književnost, a zapravo sam najviše od
svega želela da promenim sredinu - reče Eva, naglo
zastavši i pomislivši kako je previše otvorena prema ovom
čoveku kog je upoznala samo pre par sati.
Robertu nije promaklo ovo trenutno premišljanje.
- Molim vas, ne morate da mi kažete više nego što
želite, samo sam usput pitao. Uostalom, što god
budete radili siguran sam da ćete u tome biti savršeni.
- Vi baš umete da laskate. Lepo od vas što me hrabrite,
iskreno bih volela da bude tako. Hajde'da pređemo
na italijanski, pa u Italiji smo.
- Divno, jedva sam čekao da dođem kući i govorim na
svom jeziku. A otkud vi znate italijanski?
- Moja pokojna mama bila je Italijanka. Rođena je u
Asiziju, vi sigurno znate taj gradić. Valjda je blizu Firence.
Tamo je provela mladost italijanski mi je zapravo maternji
jezik, a kasnije sam ga učila. Međutim, nikada nisam bila u
Italiji. Mama je umrla kad sam bila mala. Tata mi je pričao
da moju majku nisu vezivale lepe uspomene za ovu zemlju.
Mislim da njeni roditelji nisu bili oduševljeni mojim ocem,
valjda se zato, posle dolaska u Englesku, ona nikada
nije vraćala u Italiju. Prekinula je sve veze sa familijom,
tako da ja zapravo ovde dolazim kao potpuna strankinja.
- Kakva neobična priča, i baš idete u Firencu, pa to je u
stvari rodni kraj vaše majke. Upoznaćete predele u kojima
je ona odrasla, grad u kome je rođena. Možete da se
potrudite i pronađete neke rođake. Mi Italijani veoma

~ 26 ~
držimo do porodice, to valjda znate... - govorio je Roberto s
iskrenim ushićenjem.
Naručili su kapućino i espreso, a Evi se odjednom
učinilo da je Engleska tako daleko, da je ovde kao kod kuće.
Ali to je osetila samo na tren. Već sledećeg trenutka bila je
svesna pravog razloga svog iznenadnog otkaza na poslu
koji je volela i putovanja u zemlju u kojoj nikog nije
poznavala. Zapravo, tek je površno znala očeve prijatelje o
kojima je on, doduše, govorio s poštovanjem i ljubavlju, a
ona ih se sećala kao dragih ljudi s troje slatke dece koji bi,
kad god bi dolazili u Englesku posećivali nju i oca i donosili
joj skupe poklone.
- Vidite, Eva, - nastavljao je Roberto - možemo, ako
želite, da ostanemo u kontaktu i dogovorimo se da vam
pokažem Firencu. Ne insistiram, naravno, znamo se kratko,
ali ja ću vam ostaviti svoj broj mobilnog telefona, pa ako ste
raspoloženi... Zapravo bih veoma voleo da mi se javite.
Pogledao ju je prodorno u oči. Eva je osetila
neobjašnjivu zbunjenost, ali u tom trenutku joj je zazvonio
telefon. Gospodin Amiči je javljao da je stigao. Eva je brzo
popila espreso, ogrnula mantil i prevazilazeći prvobitnu
zbunjenost, kroz veseli smeh rekla:
- Pa, dobro, Roberto, dajte mi broj vašeg telefona.
Naravno, ne obećavam da ću se javiti, ali ako bude prilike.
Zapravo, ne znam šta me sve ovde čeka...
Hitro je uzela vizit kartu koju joj je Roberto pružio i
krenula ka izlazu iz kafeterije. Na vratima se okrenula
i mahnula mu, dok su je njegove tople tamne oči s
divljenjem pratile.

~ 27 ~
 III

- Hej, draga moja, pa ti si zaista izrasla u pravu damu.

Gledaj tu kosu, taj osmeh... Neverovatna sličnost s majkom
- radosno je uzvikivao gospodin Amiči obraćajući se
svojoj supruzi.
- Pa da, uvek sam primećivala njenu veliku sličnost sa
Margaret sa fotografija koje si mi pokazivao. Bože, kao da
gledam to lice sa fotografije...
Jesi li umorna, dušo? Kako si putovala?
- Odlično, a gde su deca? Očekivala sam da ih vidim.
- Čekaju kod kuće. Imali su neke školske obaveze, a
želeli su da dođu.
Ušli su u veliki automobil sive boje i sve vreme dok su
putovali ka Firenci vodili prijatan razgovor o poslu koji
je čeka, o zbivanjima u Engleskoj... Ovi ljudi očigledno su se
trudili da ne pominju iznenadnu smrt njenog oca, bar ne
danas.
Gospođa Kjara je bila veoma lepa žena četrdesetih
godina, čvrste odlučne brade i svetlozelenih očiju.
Njen suprug, gospodin Paolo Amiči, bio je znatno stariji,
odavao je neku sigurnost i stabilnost i očigledno bio stub
porodice.
Dok su promicali zelenožuti brežuljci Umbrije, .Eva je
čvrsto odlučila da po bilo koju cenu odagna svaku misao na
Marka, na Englesku, na bol zbog gubitka oca.
Kad su stigli dočekali su je veseli uzvici dece koja su
upravo otvarala vrata automobila.
- Tata, mama, stigli ste!
~ 28 ~
 Aleksandar mi je uzeo ranac...
- Doveli ste Evu!!!
Ispred velike kuće stajala su dva dečaka i jedna
devojčica. Dečaci su imali oko dvanaestak godina,
a devojčica oko sedam.
- Hajde, pozdravite Evu, ona će odsada živeti u našoj
kući. Sećate li je se? Viđali ste je u Londonu - reče Paolo
grleći svo troje dece koja mu pritrčaše.
- Zdravo Eva, ja sam Aleksandar, znaš me, imam
dvanaest godina, ovo je moj stariji brat Mario, a ovo je
naša sestra Antonija.
- Divno, baš ste porasli, kad sam te poslednji put videla,
Aleksandre, bio si sitan i nizak, gle koliki si sad, a i ti, Mario,
gle, ne bih te prepoznala... Antonija, pa ti si prava lepotica,
dušo - radosno im se obratila Eva.
Bacila je pogled ka kući, velelepnom starom zdanju,
svom u bršljanu, okruženom divnim zelenim vrtom, punom
agava i nekog neobičnog rastinja. Bilo je već predvečerje i
nebo je odavalo neku čudnu sivoljubičastu svetlost koja je
već gubila sjaj i prelazila u tamu. S desne strane
kuće nalazio se veliki bazen, a pored njega, na travnjaku,
ležao je pas sjajne dlake, očito labrador.
- Toni, dođi brzo. Vidi, imamo nekog novog u kući.
Pas je odmah skočio, dotrčao do Eve umiljavajući se i
pogledao je vlažnim očima, kao da tačno zna šta mu
Aleksandar govori.
Eva ga je pomilovala i osetila se sasvim dobrodošlom.

***

~ 29 ~
 - Vidi Eva, da se dogovorimo o tvojim obavezama prema
deci, o tome koliko ćemo ti plaćati, a kasnije možemo da se
pozabavimo detaljima - obrati joj se Kjara narednog
jutra, pošto je poslala sobaricu da je probudi.
Evu je malo iznenadio poslovni ton koji se znatno
razlikovao od topline kojom ju je obasipala
prethodnog dana, kao i u telefonskim razgovorima koje su
vodile dogovarajući se o dolasku ovde.
- O svim problemima koji iskrsnu molim te da
obaveštavaš mene, pošto Paolo mnogo radi ne bih još i da
ga zamaram tekućim kućnim problemima.
- Naravno, samo se nadam da problema uopšte neće
biti.
- Oh, draga moja, ne budi tako sigurna. Rad u kući je
uvek potpuno različit od rada u školi na koji si navikla. Ovde
moraš da se prilagodiš našem načinu života. Volela bih
samo da si to raščistila sa sobom. Ali ne sumnjam u tebe,
zato nisam imala ništa protiv kad je Paolo insistirao da
ti pomognemo nakon smrti tvog oca, kao i raskida s
Markom. Vidi, znamo za tvoju vezu, Paolo ima prijatelje
koji su i prijatelji tvog pokojnog oca, uostalom, zato te je i
pozvao, želeći da ti se nađe u nevolji.
- Nisam znala da znate za mene i Marka.
- Ne brini, dušo, prevazići ćeš to, svi imamo svoj bol koji
nosimo kako znamo i umemo. Da, zaboravila sam, imaćeš
slobodnu nedelju, uostalom, dogovaraćemo se usput...
Gospođa Kjara ovog jutra je zvučala Evi kao
gospodarica zamka.
Mada, ova kuća je tako i izgledala, s nebrojeno soba,
širokim hodnicima, spiralnim stepeništem, poslugom.
Valjda se ovakvom kućom moglo rukovoditi jedino tako
kako je izgleda Kjara i činila, odlučno, čvrsto,
pomalo nemilosrdno.

~ 30 ~
 ’’Dobro, prihvatiću je kao svoju poslodavku, kao što sam
i nameravala. Ako usput razvijemo bliži odnos, u redu, a
ako se to ne desi, ništa mi ne znači. Nije propustila priliku
da mi stavi do znanja da sam ovde zbog Paolove želje da
pomogne kćerki svog starog prijatelja”, mislila je Eva.
’’Otuda, znači, ovaj iznenadni poziv da dođem u Firencu.
Dobri gospodin Paolo... Verovatno mu je tata pričao o mojoj
patnji zbog Marka a ne neki prijatelji...”
Tako su počeli Evini dani u porodici Amiči. Kjara je
insistirala da joj se obraća sa gospođo, a gospodina Paola
skoro da nije ni viđala. S decom je lagano uspostavljala
kontakt i obrađivala lekcije iz engleskog i pre i posle podne.
Pet sati dnevno deca su provodila van kuće, u gradu, u
jednoj privatnoj školi u koju ih je vozač svakodnevno
odvozio i dovozio. Aleksandar i Antonija bili su vispreni
i radoznali, pa je s njima sve teklo glatko, dok je Mario
pokazivao potpuno suprotne osobine. Bio je ćutljivo i
povučeno dete, kao da nije odrastao pored brata i sestre,
nestašnih i razdraganih klinaca.
- Ne sećam ga se ovako ćutljivog i nezainteresovanog.
Pamtim ga kao potpuno drugačijeg dečaka. Kad ste dolazili
kod nas u posetu činilo mi se da je on bio najrečitiji i
najaktivniji od njih troje - obratila se jednom Kjari.
- Da, u poslednjih godinu dana veoma se promenio.
Pomislila sam čak da bismo morali da potražimo stručnu
pomoć, veoma se neobično ponaša.
- Možda mu samo treba malo više nežnosti i vašeg
vremena, gospođo. On je očigledno senzibilniji od
Aleksandra i Antonije, pa zahteva i više pažnje - usudila se
da primeti Eva. Nije joj promaklo da se Kjara
jedva primetno namrštila i prostrelila je pogledom.
- Dušo, drži se ti ipak engleskog, premalo ga poznaješ
da bi tek tako davala savete. Samo te molim da obratiš
posebnu pažnju na to kako savladava gradivo, imam utisak

~ 31 ~
da se ni tu ne trudi previše, uostalom, ne sumnjam da ćeš
sve učiniti da ga zainteresuješ. Značilo bi mi kad bi engleski
govorio kao maternji. Imamo velike planove s njima, možda
internat u Londonu, kad dođe vreme... videćemo.
- O, još je rano za njih, Kjara, patiće za kućom... - nije
izdržala Eva da ne kaže.
- Samo ti radi s njima - ledeno se nasmešila ova lepa
žena i visoko podignute glave izašla iz dnevne sobe na
terasu punu hortenzija, okupanu sjajnim podnevnim
jesenjim suncem.
- Čudno kako je u ovom okruženju i bez gospodina
Paola ova žena sasvim drugačija od one koju sam viđala u
Londonu. Nisam očekivala da je tako hladna prema deci,
tako oštra prema posluzi... Ne znam, ni tata je nikada nije
predstavljao kao takvu, mada, uglavnom je o njoj
govorio usput, kao o Paolovoj supruzi. Zapravo je s više
ljubavi pominjao Paolovu prvu suprugu, a Kjaru kao nekoga
ko je bio Paolova strasna veza koja se na kraju završila
brakom - pričala je Eva staroj drugarici iz Engleske u
jednom telefonskom razgovoru.

~ 32 ~
 IV

Prošlo je nekoliko meseci od njenog dolaska ovde.

Vratila se sebi, svojim interesovanjima. Osećala se nekako
čvršćom nego u Engleskoj. Patnja ju je osnažila. Puno je
radila, čitala, šetala, posvetila se deci, potrudila se da vidi
svoju ljubav upravo onako kakva je i bila, promašenom,
prošlom, mrtvom.
Činilo joj se da je ovo čarobno mesto na periferiji
Firence kao stvoreno za nju u stanju u kom je
bila. Gospodin Paolo je tačno znao šta joj treba, pozvavši je
ovde.
- Idem do grada, gospodin Paolo neće doći danas, a i ja
ću se vratiti kasno. Neka ručak bude u pola dva. Marija, kad
deca dođu, neka se odmore kao i obično, a onda,
Eva, pređite na engleski. Potom možete da idete u šetnju,
danas je divan dan... - davala je Kjara uputstva, energično
i odlučno kao i uvek, ali s nekim neubičajenim
nestrpljenjem i užurbanošću.
Marija, kuvarica, i vozač Antonio su se samo pogledali.
Evi nije promaklo da između njih postoji neko
prećutno razumevanje, da ova kuća krije neke tajne i da
ništa nije onako kako je na prvi pogled izgledalo.
- Naravno, gospođo - odvratila je Marija.
- O, da, sutra uveče imaćemo goste, dogovorićemo se
već oko večere i ostalih detalja kad se budem vratila.
Antonio, stari dobroćudni dugogodišnji vozač u ovoj
porodici udaljio se zajedno s Marijom.
- Ovo je već učestalo, zar ne misliš? - polušapatom joj
se obratio.
- Naše je da ne govorimo o tome, mada...

~ 33 ~
 Evi je ovaj razgovor ostao u polusvesti, ali ga je
zaboravila već narednog trenutka, odlazeći da pripremi
lekcije za decu. Dan je bio svetao, pun opojnih mirisa iz
bašte. Obukla je na brzinu svilenu laku ljubičastu suknju i
crnu lepršavu bluzu i sela za sto. Mogla je da vidi
nepregledno šarenilo baštenskog cveća ispred sebe,
Tonija kako veselo skakuće ispred kuće, vrhove čempresa
koji uranjaju u prozirno nebo. Dobro se osećala.
Kjara se vratila kasno i Eva je nije ni videla, kao ni
gospodina Paola.
Ujutro ju je dočekala uobičajena atmosfera. Pripreme
za dan koji predstoji tekle su nekako opuštenije kad je i
gospodin Paolo sedeo za trpezarijskim stolom. Podigao je
pogled prema njoj kada im se pridružila.
- Pa, kako se snalaziš ovde, draga moja? Nisam baš
često u kući, ali vidim da te deca obožavaju. Kako
oni napreduju? Moraćemo jednom kad budem imao
vremena detaljno da porazgovaramo o svemu vezanom
za njih. Vidi, dušo, večeras nam dolaze prijatelji na večeru.
Voleo bih da nam se pridružiš, vreme je da upoznaš i neke
nove ljude. Ne mičeš se s našeg imanja, moraćemo da se
pozabavimo i tvojim društvenim životom kad ti sama nećeš
da se potrudiš.
- Ne brinite, Paolo, sasvim mi je dobro. Upravo mi je sve
ovo trebalo. Divno mi je u vašoj porodici, mada bih volela
da vidim grad. Pripremam se za to već nekoliko meseci.
Nameravam da pročitam neke knjige o slikarstvu
i arhitekturi pre no što vidim katedrale i trgove Firence.
- Paolo, dragi, pusti Evu da se sama organizuje kako
želi. Neka iskoristi svoje slobodno vreme po sopstvenom
izboru, zar ne, Eva? - uključila se Kjara u razgovor.
- Što se večere tiče, kako god hoćeš, možeš, naravno,
da nam se pridružiš, upoznaćeš naše dugogodišnje
porodične prijatelje.
~ 34 ~
 - Hvala, volela bih, zaista, onda u koliko sati da se
pojavim?
- Oni će doći u sedam, a večera će biti poslužena u
osam, u levoj sobi, ti možeš da siđeš u pola osam.
Obuci nešto svečano, važi?
- Naravno, Kjara, dogovoreno je.
Kuvarica Marija značajno pogleda Antonija koji se
spremao da vozi decu u školu.

***

Eva je dugo gledala u svoj orman tražeći odgovarajuću

odeću za večeru. Želela je da izgleda uljudno i svečano,
kako je gospođa Kjara od nje i očekivala, pa se
dvoumila između lake baršunaste haljine tamnozelene
boje koja ju je činila nežnom i crne, pripijene uz telo.
Odlučila se ipak za crnu, u kojoj je izgledala elegantno i
delovala sebi baš onako kako se i osećala, mirno i zrelo,
kao neko ko tačno zna šta hoće. Svoju tešku smeđu kosu
uvila je u punđu, koja je isticala njen dugi vrat, a zatim
stavila poklon koji joj je otac dao za osamnaesti rođendan
- majčine bisere. Oči su joj sijale nekim potpuno novim
sjajem, nije u njima bilo razigranosti i poleta, ali su odavale
neku sigurnost, imale posve novu nijansu otkad je boravila
u ovoj kući.
- Mogu da uđem, Eva? - virila je devojčica odškrinuvši
vrata.
- Naravno Antonija, uđi dušo. Već su vas dovezli iz
grada, je li? Jesu li vam bili zanimljivi časovi?
- Onako, naslikala sam svog kućnog ljubimca. Baš si
lepa, mogu li ja jednom da stavim te bisere?

~ 35 ~
 - Kad god želiš, zlato. A što si tako preplašena?
- Zabranjeno mi je da ulazim u sobe posluge, ali ti si
moja učiteljica i drugarica pa mogu, je l’ tako? - šaputala je
devojčica osvrćući se. ^
- Pitaćeš mamu ili tatu, znaš. Što se mene tiče, možeš
da dođeš kad god želiš.
- Mogu li da ti odam jednu tajnu? Mario danas nije
uopšte išao na časove, Antonio ga je dovezao do vrata
škole, a on se sakrio iza njih i posle samo otrčao napolje,
videla sam ga... Nemoj nikom da kažeš.
- Ali, moramo reći mami i tati, dušo, nije dobro za Maria
da laže roditelje. Da li je i ranije to radio?
- Pa... da. Mama i on se stalno svađaju, zato nemoj da
joj kažeš. Ja ne volim kad se oni svađaju.
- A da kažemo tati, šta misliš?
- Mama bi se ljutila, neka ovo bude naša tajna -
devojčica stavi prst na usta i istrča iz sobe.
Eva stavi parfem na vrat, baci još jedan pogled u
ogledalo i izađe iz sobe, razmišljajući o tome što je čula od
Antonije.
Sišavši u predvorje začula je glasove ljudi koji su
dopirali iz prostrije u kojoj će biti poslužena večera. Eva se
pojavila na vratima i ugledala petoro ljudi koji su se
okrenuli kad je Paolo veselo uzviknuo:
- O, evo i Eve! Baš mi je milo što mogu da vas upoznam
sa našom guvernantom, inače kćerkom mog pokojnog
prijatelja, pa je otud Eva za mene i više od guvernante. Eva,
ovo je Mia...
- Hej, pa to ste vi, Eva! - prekide ga jedan iznenađeni
uzvik oduševljenja.
Eva se okrenu i ne uspe da sakrije iskreno
zaprepašćenje ugledavši u uglu prostorije poznato lice.

~ 36 ~
 - Roberto, zaista neverovatno. Vi ovde...
- Zbog nečega je očito trebalo da se opet vidimo. Dragi
prijatelji, Eva i ja smo zajedno doputovali iz
Londona, upoznali smo se na aerodromu. Nisam ni sanjao
da dolazi kod vas. Čak smo i popili kafu zejedno, ali otrčala
je naglo da se nađe sa svojim poslodavcem ostavivši me.
Nisam ni sanjao da si to bio ti, Paolo - smejao se Roberto,
očigledno srećan što je vidi.
- Pa, da nastavimo sa upoznavanjem. Ovo je, dakle, Mia,
moja sestra.
- Drago mi je, ne sumnjam da je moj brat pronašao
najlepšu ženu na aerodromu i popio kafu s njom. Divni ste...
Ovo je moj suprug Domeniko.
- Milo mi je, lepo je videti novo lepo lice ovde. Kako se
snalazite u Italiji, Eva? Da li ste već obišli grad ili su vas ovi
klinci potpuno usvojili?
Domeniko, ja sam se prvi prijavio da Evi učinim
prijatnim boravak u Ita^ liji. Naravno, nije prihvatila
ponudu, pošto mi se nije javila, ali sad ćemo je zajedničkim
snagama uveriti da sam savršen vodič i poznavalac istorije.
- Hajde da sednemo, Marija će uskoro poslužiti večeru
- prekinula je Kjara ledenim glasom ovu veselu atmosferu.
- Da, zaista, izvolite za sto. Pa, ovim rešavamo svu moju
brigu oko Evinog snalaženja ovde. Taman sam počeo da se
brinem za njen društveni život, ali sad je prepuštam
tebi, Roberto. Ne sumnjam da ćeš se potruditi da Eva vidi
sve što se u Firenci mora videti - obratio se Paolo Robertu.
Eva se osećala sasvim iznenađena ovim neobičnim
razvojem događaja. Uputila je pogled ka Robertu i
susrela neku neobičnu vatru u njima. Učinilo joj se da ovog
čoveka zna oduvek, a takvo osećanje prema biću koje
je videla samo jedanput, i to nakratko, bila joj je posve
strano.

~ 37 ~
 - Evo, javno tražim od vas, Roberto, da budete moj vodič
u Italiji. Čak ne morate ni da me ubeđujete, niti da tražite
pomoć sa strane da bih pristala na vaše društvo. Uostalom,
vi ste moj prvi poznanik od kada sam krenula ovamo... -
šalila se Eva.
- Evo, nazdravljam zbog našeg slučajnog susreta među
mojim dragim prijateljima i porodicom... - reče Roberto i
otpi gutljaj aperitiva pogledavši je u oči.
Večera je proticala u prijatnoj atmosferi, ali Evi se činilo
kako je jedino Kjarino ponašanje potpuno drugačije od
uobičajenog. Bila je čas izveštačeno i napadno vesela, a već
u sledećem trenutku hladna i oštra. Ali, nije izgledalo da je
to drugima bilo čudno, pa je pomislila da umišlja.
- Kad sledeći put budete dolazili kod nas, pozovite i ovu
lepu damu. Ti si nam pričao o kćerki tvog prijatelja koja
dolazi, i trebalo je da se venča... to ste znači vi... - obratio
se Domeniko Paolu.
- Dobro, nećemo sada o tome, bolje da se prihvatimo
jela, Marija se trudila, kao i uvek. Mislim da je ova riba
izvrsna. Mia, dušo, ovaj jastog je baš po tvom ukusu, zar ne,
malo je pečeniji nego obično? - trudio se Paolo da
predupredi Domenikovu radoznalost, ali Domeniko izgleda
nije imao nameru da odustane.
- Ali moramo znati gde je taj budući muž koji je pustio
ovako lepu verenicu u Italiju, pa zna li on kakvi su Italijani
osvajači, ha?
- Da, ja sam ta koja je trebalo da se venča, ali izgleda
da sam samo ja tako mislila. Moj zamišljeni suprug je, čini
se, to isto želeo, samo ne sa mnom - Eva je potpuno
spokojno, bez ikakve nelagode odgovorila.
Svi su se nasmejali.

~ 38 ~
 - Domeniko, taktikom nikad nisi umeo da se pohvališ -
rekao je Paolo s olakšanjem zbog Evinog neočekivano
mirnog i duhovitog odgovora.
- Pa šta, od prvog trena smo svi prihvatili Evu, red je da
znamo jedni o drugima sve što želimo, zar ne, Eva?
Evo, pitaj me zauzvrat sve što hoćeš i ja ću ti bez
okolišenja dati odgovor.
- Na primer, kako ste upoznali svoju suprugu i šta ste
osetili kad ste je prvi put videli?
- O, pa to je lako pitanje, - odvratio je kroz smeh ovaj
jednostavni čovek pogledavši s nežnošču svoju suprugu -
mada je bilo davno. Sećam se svakog trenutka. Lila je kiša
kao iz kabla, a ulicom je trčala jedna devojka s kaputom
preko glave. Naletela je na mene i podigla glavu, lako je
bilo veče, video sam taj sjaj u njenim očima koji me je
opčinio. I dan danas ga vidim, iako je prošlo mnogo
godina od te večeri.
- To je divna priča. Mia, zavidim vam, svaka žena
priželjkuje da posle mnogo godina muškarac vidi isti sjaj
u njenim očima kao pri prvom susretu.
- Koliko god zvučalo bajkovito, zaista je tako među
njima. I ja zavidim svojoj sestri. Voleo bih da mi se
desi ljubav poput njihove - dodao je Roberto zagrlivši Miu.
- O, ti zavodnice, znam mnoge žene koje su izgubile sjaj
u očima zbog tebe - odvratila je Mia uzvraćajući bratu
zagrljaj.
Evu je dotakla ova očigledna porodična bliskost i
nežnost koja nije mogla ostati neprimećena. Razgovor je
tekao tako spontano, prirodno, Evi su svi ukazivali pažnju,
a ona se naprosto osećala kao neko kome je ovo veče
posvećeno.
Kasnije, uz vino, dok su ostali ćaskali u dobrom
raspoloženju, Evi nije promaklo da je Kjara

~ 39 ~
uputila značajan pogled Robertu i da je on izašao u hodnik,
a ona za njim. Nisu bili odsutni ni minut, ali kad se Kjara
vratila, bila je potpuno bleda i ukočenog lica.
- Draga, jesi li dobro, potpuno si bleda. Drhtiš... - ustao
je Paolo brzo od stola.
- Ništa, samo blaga nesvestica. Proći će - prošaptala je
Kjara naslonivši se na muževljevu ruku i sevši na stolicu.
Mia je uputila brz pogled ka bratu, no on je mirno seo
za sto i uzeo desert koji je Marija upravo donela. Jedino
Domeniko kao da nije video ništa neobično u iznenadnoj
situaciji.
- Nije to ništa, Kjara, menja se vreme, rano proleće je
inače teško za organizam, popij čašu vode.
- Naravno, Domeniko, samo ću izgleda morati da vas
napustim, zaista se ne osećam baš najbolje. Nije
ništa strašno, ali će biti najbolje da malo prilegnem. Dragi,
hoćeš li da me otpratiš do sobe? Baš mi je žao što
neću provesti veće sa vama.
- Naravno, izvinite me načas, odvešću je do sobe, neka
se malo odmori, to će joj prijati, nadam se.
Kad su se udaljili, Mia se obratila svom suprugu:
- Zašto joj niste izmerili pritisak ili tako nešto? Pa i ti i
Roberto ste lekari. Šta joj se dešava? U poslednje vreme je
tako napeta i tmurna. Ne mogu da je prepoznam -
poslednje ječi je izgovorila gledajući prodorno u brata.
- Ne sekiraj se previše. To je prosto Kjara. Sutra će sve
biti dobro, kao i uvek. Samo je malo nervozna. Možda nije
sve baš onako kako je zamislila, pa je zbog toga povređena.
- Ne budi grub, očigledno joj nije dobro.
- Hajde da ne pokvarimo veće ovoj divnoj devojci. Eva,
da li mogu da računam da ću biti vaš pratilac kroz Firencu?
Jednom mi se niste javili, ali sada znam gde ste, pa mi ne
možete umaći.
~ 40 ~
 -To je već dogovoreno, ne nameravam da vam
umaknem.
U tom trenutku Paolo je ušao na vrata sa zabrinutim
izrazom lica. Delovao je prilično potreseno, iako se trudio
da to sakrije.
-Ne znam šta se dešava. Dao sam joj tabletu za
umirenje. Misliš da je to u redu, Domeniko?
- Neće joj škoditi. Mala napetost, ništa više.
- Da li ja mogu da pomognem? - ponudila je Eva
zabrinuto svoju pomoć, jer ju je pogodio bolni
izraz Paolovog lica. Ovog čoveka je Eva doživljavala kao
svog najbližeg, još od prvog susreta. Bio joj je neka veza
sa ocem, jer je znala s koliko poštovanja su jedan o drugom
govorili.
- Hvala ti, dušo. Ako bude bilo potrebno kasnije. Zaista
više nisam siguran o čemu je reč. Znaš, Domeniko, slične
situacije su se desile već nekoliko puta u
poslednjih mesec-dva... Ne znam šta da mislim.
- Dragi moj, ne brini, žene... Pa to im se dešava,
preosetljive su, prati kako se oseća, pa ako se stanje
ne popravi dovedi je na kliniku. Samo nemoj da preteruješ
u brizi.
Razgovor od tog trenutka nije više bio onako živahan,
mada se Domeniko veoma trudio da povrati toplu
atmosferu. Roberto se, međutim, naglo uozbiljio, a ni Mia
nije uspela da dosegne malopređašnju vedrinu. Robertove
misli su, videlo se, biie negde drugo, i činilo se da jedva
čeka da se večera završi.
- Dragi moji, iako ste divno društvo, ja ću morati da vas
napustim. Večera je bila divna, a Eva, vas ću uskoro videti,
nadam se. Ako se slažete, pozvaću vas sledeće nedelje, pa
ćemo osmisliti naše izlete. Paolo, vi ste bili ozbiljni kad ste

~ 41 ~
rekli da mi prepuštate Evu - trudio se Roberto da zadrži
malopređašnji šarm.
- Naravno, dogovorite se. Eva, Roberto živi u centru
Firence, pa će to biti zgodno.
- Ja ću doći po nju, ništa ne brini, Paolo - umirio ga je
Roberto.
- Slažem se, čućemo se, zar ne? Ne moramo sad da
utanačimo vreme, ali odgovara mi sledeće nedelje -
odvratila je Eva.
- Mia, Domeniko, videćemo se kod mame ovih dana.
Paolo, ne morate da me pratite, hvala na svemu -
mahnuo je s vrata Roberto.
Pošto je Roberto izašao, Mia se zabrinuto obratila
Paolu:
- Vidi, ja brinem zbog Kjare. Zašto joj ne predložiš da
odete na neko putovanje, možda bi joj planina prijala. Mogu
ja da organizujem brigu o deci, evo i Eva je tu, kažeš da je
deca vole. Posluga vam je sasvim posvećena. Mogli biste to
da uradite. Slutim da joj je u ovom trenutku baš to
potrebno, iako ona toga nije svesna. Napeta je preko svake
mere.
- Hvala što brineš, Mia, možda bih mogao to da
izvedem. Mada, imam toliko posla, u firmi kao da niko ne
zna prstom da mrdne bez mene, ali Kjara mi je najvažnija.
- Treba malo da se izmesti odavde, posvetite se jedno
drugom, videćeš, stvari će se rešiti same od sebe - bila je
uporna Mia.
- Ja i dalje nisam zabrinut, dušo. Viđao sam kod žena
ovakve slabosti toliko često da ih smatram prirodnim -
umirivao je svoju ženu Domeniko.
- Dragi, znam šta govorim. Paolo, predlažem ti da
ozbiljno razmisliš o mom predlogu - nastavljala je Mia.

~ 42 ~
 Kad su Domeniko i Mia odlučili da pođu kući bila je
skoro ponoć. Eva je sve vreme sedela s njima osećajući da
joj je tu mesto, jer su je svi oni uključivali u svoje priče kao
da je član porodice ili davnašnja prijateljica.
- Laku noć, draga Eva, vi ste zaista divno biće. Biće mi
drago da vas viđam, nadam se da ćemo postati prijateljice
- rekla joj je Mia poljubivši je na rastanku.
- Računajte da to već jesmo, Mia.
- Draga gospođice, ako je moja supruga oduševljena
vama, ja mogu samo da se pridružim. Sasvim verujem
njenom izboru prijatelja, lako ste mladi, vidim da ste zreliji
od svojih vršnjakinja. Predlažem vam da malo više uživate
u životu. Počnite od otkrivanja Firence, na primer. Nađite
ljude s kojima ćete se viđati. Paolo, pa zašto je Eva stalno
zatočena ovde?
Paolo nije izdržao da se ne nasmeje od srca.
- Ne preteruj, Domeniko, pa Eva ima svoj ritam, snaći
će se ona već, uopšte ne sumnjam u to. Valjda joj sada
odgovara ovakav način života, zar ne, Eva?
- Ne brinite još i zbog mene, Paolo, svakako se ne
osećam zatočenom - pridružila se i Eva smehu.
Te noći Eva dugo nije mogla da zaspi. Osećala je toliko
različitih, uskomešanih osećanja, od kojih nijedno nije
mogla da definiše. Ali više od svega činile su je nemirnom
Robertove oči i njegov razgovor s Kjarom u hodniku.

~ 43 ~
 V

Jutro je počelo kao i obično, svakodnevnim

aktivnostima oko dece, njihovim pripremama za školu i
spremanjem lekcija iz jezika za popodne. Medjutim, Eva je
osetila neku čudnu uznemirenost, neko nejasno
osećanje koje ju je iznenada obuzelo i pretilo da ugrozi njen
teškom mukom stečeni mir. Nije mogla da odagna misao
na Roberta, ali nije to t!ilo ono što ju je uznemiravalo. Neku
tamnu opasnost krile su njegove oči, neku mračnu tajnu
koju je slutila celim svojim bićem, ali koja ju je zapravo
veoma privlačila. Na kraju dana mogla je jedino nevoljno da
prizna sebi kako je u pozadini svega što je danas
radila zapravo bio Roberto.
- Eva, da li su deca danas dovoljno radila, i kako se
sinoć završilo veće, meni nije bilo dobro, videla si... zaspala
sam kad je Paolo došao, a jutros rano je otišao tako da ga
nisam ni videla - prišla joj je Kjara dok je zamišljena stajala
na terasi. Bila je neobično bleda, a šminka nije uspela da
pokrije podočnjake koji su odavali nekog ko je dugo plakao.
- Kjara, veoma loše izgledate, mogu li nekako da vam
pomognem? Da li ste se čuli sa gospodinom Paolom,
možda bi trebalo da bude uz vas? - iskreno se zabrinula
Eva. - Deca su dobro, čak se i Mario danas trudio. Sada su
u dvorištu, igraju košarku, uključili su i Antoniju, zamislite...
- Dobro, to me umiruje, kad je s njima sve u redu, sve
ima smisla. I ne brini za mene, prolazna kriza. Ipak, hvala
ti, znači mi to. Znaš, zapravo je dobro što si ovde, možda ne
izgleda kao da tako osećam, ali evo, kažem ti sada. Veoma
sam zadovoljna tvojim radom i volim što si ovde.
- O, zaista sam srećna što to čujem, Kjara, verujte.

~ 44 ~
 - Kaži mi, da li je Mario napredovao, nisam uspevala da
s tobom popričam o njemu. On zaista ima problem, samo ja
ne umem sama da ga razrešim, a Paolo smatra da
se njegovo ponašanje naprosto može vezati za odrastanje
i ne shvata me ozbiljno kad pričam o tome.
- Pa, možda sad nije trenutak da se brinete, loše vam
je, i ja mislim da će se problem sa Mariom već
nekako rešiti, uz malo više pažnje... Zašto ne sednete,
Kjara, da li vam se vrti u glavi?
Kjara se naglo zatetura i uhvati se za naslon pletene
stolice. Eva je primetila graške znoja na njenim
slepoočnicama.
- Molim vas, Kjara, hajde opustite se, sedite, doneću
vam čašu vode.
Eva brzo otrča u kuhinju i pozva kuvaricu.
- Marija, brzo, gospođi Kjari nije dobro!
- Oh bože, zar opet? Dajte joj lek, verovatno ga nosi u
džepu.
Ali kada su njih dve panično dotrčale do terase Kjara se
već pribrala i čak uspela da se osmehne.
- Molim vas, Marija, vratite se svom poslu, znate i sami
da se radi o trenutnoj slabosti.
- Ali gospođo, zaista se često sve to dešava, dopustite
da kažem gospodinu Paolu, on će znati šta treba da radi.
Kjara se potrudi da izgleda samouvereno i ozbiljno,
očigledno sa mnogo muke.
- Marija, lepo od vas što brinete, samo molim vas,
nastavite sa radom, i naravno, pustite da ja
porazgovaram sa Paolom, ništa posebno se ne dešava.
Stara kuvarica ode zabrinuto vrteći glavom, a Eva
saosećajno stavi ruku na Kjarino rame.

~ 45 ~
 - Kjara, zaista se svi brinemo, hoću da znate da imate u
meni prijateljicu, možete da očekujete od mene svaku vrstu
pomoći, bez obzira na to što sam zaposlena kod vas.
- Znam Eva, možda sam bila malo gruba s tobom u
početku, nekako mi se činilo da tako treba da bude, ali znači
mi to što se zbližavamo, pogotovo zbog dece. Hvala ti,
zapravo bih želela da mi se obraćaš sa ti, da li ti
to predstavlja problem?
- Pa, malo mi je neobično, ali prevazići ću to. Ali sada je
najvažnije da se malo pribereš, evo nisam ti se obratila sa
gospođo - rekla je Eva uz prijateljski osmeh.
- Kažem ti, ne brini, proći će. Reci mi, molim te, kad je
gospodin Roberto otišao, jeste li se dogovorili da se vidite,
čula sam da želi da ti pokaže Firencu.
- Da, čućemo se, mislim da će to biti ovih dana. Baš se
radujem.
- Draga moja, predlažem ti da budeš oprezna, vidim da
si divna i otvorena prema drugima. Samo, čini mi se da
treba da ti skrenem pažnju na to da je Roberto za tebe
moguća opasnost. Govorim ti to kao neko ko zna šta priča
- poslednje reči Kjara je izgovorila skoro šapatom, a zatim
je otpila gutljaj vode iz čaše sa stola. - Hajde, molim te,
otprati me do sobe. Čudno sam malaksala. Uskoro će doći
Paolo, molim te, nemoj mu govoriti o tome da mi je opet
loše. Pokušaću da se sredim tako da on ne primeti moju
slabost. Uostalom, mnogo puta mi je to uspevalo.
Eva je bila beskrajno iznenađena Kjarinim tužnim
izrazom lica kakav još nije videla. Takođe i njenom
naprasnom željom da se sprijatelje, pogotovo posle mnogih
dana u kojima se ponašala samo kao poslodavac.
Ona hladna žena uspravnog hoda i sigurnog stava kao da je
nestala sa jučerašnjim danom.
Njeno čuđenje prekinuo je zvuk mobilnog telefona.

~ 46 ~
 - Halo, da li je to Eva? Da li me se sećate, draga Eva,
ovde Roberto.
Eva je u trenu zaboravila na sve nedoumice oko
Kjarinog ponašanja i radosno se nasmejala.
- Pa naravno da vas se sećam, Roberto, vi ste moj
budući vodič po Firenci, zar ne?
- Srećan sam što ste me unapredili u vodiča, dosad sam
bio tek poznanik sa aerodroma. Sad mogu da računam sa
punim radnim vremenom koje ću provesti uz vas.
- Slažem se, ostaje mi jedino da se povinujem vašim
planovima - koketirala je Eva.
- Onda, hoćemo li da se vidimo u nedelju? Kako sam
shvatio Paola, slobodni ste u nedelju, je li tako?
- Jesam, naravno, ako nešto ne iskrsne, a nadam se da
neće.
- Ne vidim šta bi moglo da iskrsne, hajde da se
dogovorimo za ujutro, recimo u devet, da li vam je to
isuviše rano, Eva?
- Ne, ja sam ranoranilac i biću spremna u devet, ne
brinite. Koliko dugo ćemo ostati u gradu, šta mislite?
- Onoliko koliko budemo želeli, zar ne? Što se mene
tiče, ceo dan, ja ću odvojiti nedelju za vas, Eva.
- Dobro, unapred se veselim, Roberto.
- Verujte mi, i ja. Onda, za tri dana dolazim po vas.
- Važi, videćemo se, ćao Roberto - poslednje reći Eva je
izgovorila sva ozarena.
Kjara je, međutim, stajala u dovratku i posmatrala je
pomno.
- Hajde, isprati me do sobe, molim te - rekla je naizgled
ravnodušno, ali je izgledala kao da se jedva drži na nogama
i da ne može da dočeka da se domogne kreveta.
- Naravno, Kjara.

~ 47 ~
 Uhvatila ju je pod ruku i pošla s njom širokim spiralnim
stepeništem. Osetila je kako joj ruka podrhtava. Obuzela ju
je neka čudna samilost prema ovoj ženi.
Naredna tri dana Eva je provela u iščekivanju nedelje.
Morala je sebi priznati da je u svemu što je
radila učestvovala do pola, a da je njena misao bila vezana
za čoveka koji je u njoj budio nekakva pomešana osećanja,
radoznalost i simpatiju, ali i strah od nečeg što još nije
uspela da definiše. Na um su joj padale i Kjarine reći
vezane za Roberta, ali ih je brzo odagnavala, ne želeći da
se opterećuje njima.
“Ne znam šta Kjara misli s onim da je Roberto moguća
opasnost za mene, uostalom, hajde da to sama otkrijem.
Njeno ponašanje mi i inače nije uopšte jasno”, razmišljala
je. ”Ovde ionako nemam nikoga, ni prijateljicu s kojom bih
mogla da odem na katu. Možda je donekle Domeniko u
pravu. Krajnje je vreme da se malo otvorim prema ljudima.
Roberto je šarmantan, zašto ne bih iskoristila njegov
poziv...?”

~ 48 ~
 VI

Nedelja je osvanula svetla i sunčana. U kući je vladala

tišina, svi osim posluge su spavali. Bilo je sedam sati. Eva
je bacila pogled na baštu. Svetlozeleno lišće koje
je treperilo na laganom prolećnom povetarcu, odavalo je
sliku mira i spokoja. Čupavi pas skakutao je oko jedne
agave jureći insekte, a nebo je bilo prozirno, bez oblaka. Na
pomolu je bio još jedan dan toplog tek nadošlog proleća.
Eva je na tren zadrhtala. Skori susret sa Robertom je
bio razlog tome. Osećala je negde duboko u sebi,
ne priznajući to razumom, da današnji susret za nju nije
samo susret sa slučajnim poznanikom. Ona zajednička
večera pre par dana ih je na neki način otvorila jedno
prema drugom. Sada se sećala njegovih pogleda koji su
ćele večeri bili njoj upućeni, i koji su govorili mnogo više od
uobičajenih šala i konvencionalnog razgovora za stolom.
Tada je pokušala da ih ignoriše, ali je po njegovom odlasku
priznala sebi da je ovaj čovek veoma zanima. A onda
sve ovo s Kjarom. Nekako intuitivno osećala je da su njeni
problemi povezani sa Robertom. I onaj njegov iznenadni
odlazak posle razgovora s Kjarom u hodniku. Dok je
zamišljeno stajala kraj prozora zazvonio je telefon.
- Dobro jutro, draga Eva - čuo se prijatni muški glas.
Bio je to Roberto. - Da li se radujete našem susretu kao što
se radujem ja? Šta radite, kad ste se probudili?
- Upravo posmatram baštu. Jutro je čarobno ovde, sve
obećava divan dan. Zapravo se veoma radujem što ću videti
Firencu.
- Pretpostavljam da se radujete još nečemu... ili još
nekome, da budem precizniji - šalio se Roberto.
- Pa dobro, i susretu sa vama se takođe radujem.
~ 49 ~
 - Divno, teškom mukom sam došao do poneke nežne
reći od vas.
- Ha, ha, ha... toliko ste uporni i sugestivni da uopšte ne
sumnjam u to da uvek dođete do onog što hoćete da čujete,
zar ne?
- Pa dobro, ako me tako vidite, pristajem na vaš sud o
meni. Hoćete li biti spremni u devet, kao što smo
se dogovorili?
- Naravno, evo za pola sata ja sam već potpuno
spremna.
- Važi, onda ćemo se videti uskoro.
Eva je spustila slušalicu i shvatila da već nekoliko
sekundi ne skida osmeh sa lica. Odjednom se osetila tako
poletno i razdragano. Pomislila je kako sa ovim čovekom
svaki razgovor teče lako i bez zadrške, iako ga je videla
samo dva puta. To tako dugo nije osetila. Na tren je
pomislila na Marka, ali je, začudo, misao na njega nije
zabolela.
Otišla je do kuhinje i skuvala sebi nes kafu, a Marija joj
je spremila tost sa namazom od putera i meda i
njene omiljene buhtle sa marmeladom od pomorandži.
- Ustala si rano danas, dete. Pa, nedelja je, zašto ne
odspavaš malo duže? - pitala ju je stara kuvarica, čudeći se
njenoj jutarnjoj užurbanosti.
- Idem danas u Firencu, znate. Krajnje je vreme da malo
vidim grad.
Eva je sa poslugom ostvarila skoro porodični odnos,
pogotovo s Marijom, osećajući nežnu bliskost i
pripadnost ovoj ženi. Bilo je očigledno koliko joj
je nedostajala porodica, toplina doma i osećanje
zajedništva. Marija je to osećala, pa se prema njoj
ponašala kao prema članu svoje porodice, mazeći je i
brinući o njoj. Bila je to jedna od onih starih žena koje

~ 50 ~
oko sebe šire ljubav, koju svi vole jer je njena
požrtvovanost budila u ljudima potrebu da joj se
poveravaju i traže zaštitu od nje. Čak je i Kjara, zatvorena i
naizgled hladna, pred Marijom bila neko sasvim drugi. I ona
ju je doživljavala kao člana svoje porodice.
A Marija je, zauzvrat, bila potpuno posvećena i odana
porodici Amiči.
- Zašto ne ideš s nekim ko poznaje grad, s Kjarom, na
primer, ako ima vremena, verovatno bi joj značilo.
Bolje joj je ovih dana, hvala Bogu.
- Pa... nije se ponudila da ide sa mnom. Verovatno želi
da danas bude više sa decom. Ja ću ići sa gospodinom
Robertom, oko devet će doći po mene.
- Sa Robertom?
- Aha - Eva je isuviše bila obuzeta mišlju o danu koji je
pred njom da bi primetila Marijin zapanjeni izraz lica.
Na brzinu je prelistala jutarnje novine dok je
doručkovala, a potom skoro otrčala do sobe ne bi li
izabrala šta da obuče. Otvorila je širom orman sa odećom,
i bez dvoumljenja uzela uske teget pantalone koje su joj
dopirale do članaka i isticale njene vitke noge i košulju boje
meda koja se pripijala uz telo naglašavajući
njegovu ženstvenost. Odlučila je i da ponese teget blejzer u
slučaju da zahladni. Kosu je očešljala energičnim
zamasima, a potom je skupila u punđu iz koje su
neobavezno virila dva tri pramena. Obula je udobne cipele,
uzela svoju omiljenu torbu i pogledala se u ogledalo.
Pomislila je kako iz dana u dan sebi sve manje liči na onu
mladu zanesenu devojku od pre nekoliko meseci, a sve
više na zrelu ženu.
Izašla je napolje da prošeta pre nego što Roberto dođe.
Osećala se dobro i potpuno zadovoljna sobom dok se
šetala uskim stazama velikog imanja Amičijevih. Pas ju je

~ 51 ~
pratio u stopu i očekivao njenu pažnju gledajući je tamnim
vlažnim očima i umiljavajući se oko njenih nogu, stalno
je podsećajući na sebe. Prijatni zraci sunca opuštali su je,
pa je ona jutarnja usplahirenost zbog viđanja sa
prvim muškarcem posle raskida s Markom lagano
nestajala.
Sa malog brežuljka do kog je stigla videla je kako se
pred kapijom parkira crveni sportski auto sa
otvorenim krovom. Veselo je mahnula Robertu koji je
izašao iz njega i pošla mu u susret.
- Zdravo Eva, divno izgledate.
- Hvala. Srećna sam zbog dana koji je pred nama. Da li
imamo plan? Kuda ćemo najpre, šta ste smislili, Roberto?
- O, koliko pitanja. Polako, Eva. Ići ćemo danas do nekih
galerija i obići centar Firence. Ne moramo sve da vidimo za
jedan dan, zar ne? Ne nameravate brzo da se vratite u
London, ako sam dobro shvatio.
- Dobro, u vašoj sam vlasti.
Seli su u auto i pošli. Dok su se vozili Eva je krišom
gledala Roberta.
Zapravo je izgledao veoma muževno, odavao je
sigurnost i stabilnost čoveka koji tačno zna šta hoće.
Sveže izbrijana energična brada, pravilan nos i izražene
jagodice činile su njegovo lice odlučnim. Ali, tamne
tople duboke oči ublažavale su strogost Robertovog lica i
davale mu neku nežnost. Eva je pomislila kako ovom licu
zapravo nije lako odoleti. Usne su mu sve vreme bile u
poluosmehu i činilo se da baš one razoružavaju svakog
sagovornika.
Njegova proseda svilenkasta kosa pridonosila je
šarmu ovog čoveka.
Promicali su predeli obojeni u svetlozeleno,
tamnomodro, njive mrkih nijansi. U daljini su se pomaljali

~ 52 ~
srednjovekovni gradići na uzvisinama mameći svojom
tajnovitošću. Sa radija se čula tiha romantična muzika. Eva
se smešila. Snažno je osećala prisustvo ovog muškarca.
- Eva, voleo bih da pamtite ove čarobne trenutke -
prekinuo je tišinu Roberto gledajući je.
- Mislim da hoću, dugo nisam bila ovako spokojna.
Dodirnuo je nadlanicom njen obraz, tek ovlaš, usput,
dok je vozio. Na radiju su puštali bluz. Eva je dotakla
Robertovu ruku koja je bila na volanu, nežno i samo na tren.
On ju je pogledao i nasmešio joj se, pa se potom ponovo
skoncentrisao na vožnju. Dugo nisu progovorili ni reč, jer
su se reči činile posve suvišnim.
- Eva, mogu li da vam kažem ti? - prekinuo je Roberto
tišinu.
- Da, naravno.
Nastavili su da se voze ćuteći. Ali tišina je samo
pokrivala ono što se rađalo među njima. Oboje su to snažno
osećali.
Sa desne strane putá Roberto je uočio jedan idilični
restoran.
- Šta misliš, da stanemo ovde i popijemo nešto?
Restoran deluje baš lepo, mislim da sam jednom davno
bio u njemu.
- Slažem se, pogledaj kako su ga uradili, zapravo
uopšte ne odudara od prirodnog okruženja.
Eva je bila oduševljena prizorom. Restoran se uklapao
u prirodni ambijent, a delovao je kao mali zamak iz bajke,
sa tri-četiri terase prepune šarenog mirisnog oveća,
tornjevima na krovu koji su izgledali kao puškarnice,
baštom u kojoj su se šepurili paunovi i fontanom koja je
jedva čujno šumela. Tu je bilo i malo veštačko jezero na
čijoj površini su dostojanstveno plovila dva bela labuda.
Seli su u udobne stolice i poručili piće.

~ 53 ~
 - Jesi li gladna, Eva? Možda bi mogla nešto da pojedeš.
Mislim da ovde imaju odličnu hranu.
- Nisam, doručkovala sam jutros.
Popila sam i katu, ali nju mogu uvek, zaista.
Oboje su govorili za nijansu tiše nego obično pričajući o
potpuno uobičajenim temama. U jednom trenutku Roberto
se nagnuo preko stola nežno joj uhvativši lice
obema rukama i zagledao joj se ravno u oči.
- Eva, ne znam da li je ovo trenutak da ti kažem koliko
me privlačiš, od prvog trena kad sam te ugledao
na aerodromu... Ne mogu da prestanem da mislim na tebe.
Veruj mi, nisam nikada verovao u ljubav na prvi pogled, ali
evo, s tobom mi se to desilo. Nekako sam bio siguran da
ćemo se videti. A naš susret kod Amičijevih samo mi je
pokazao da zapravo naše poznanstvo nije bilo slučajno...
Da se među nama mora desiti nešto divno.
Ustao je sa stolice i prišao joj uzevši je nežno za ruke.
Ona je podigla glavu ka njemu i zamagljenih očiju od siline
osećanja spontano se podigla sa stolice i pala mu u
zagrljaj.
- Oh, Roberto, od one večeri ne mogu da odagnam misli
o tebi.
Usne su im se same spojile u dug, strastan poljubac.
Stari konobar koji im je upravo donosio piće sa
smeškom se diskretno sklonio u stranu.
Dugo su stajali čvrsto pripijeni jedno uz drugo, nesvesni
svega što se dešava oko njih. Eva je podigla oči i srela
Robertov topli pogled. Nasmešila se, opijena
njegovom blizinom. Osećala je kako nikada i ništa nije
postojalo u njenom životu toliko snažno kao ovaj trenutak.
- Mila moja... - šaputao je Roberto milujući joj kosu i
ponovo su seli za sto netremice se gledajući. Znao sam da
si ti ta žena čim sam te ugledao.

~ 54 ~
 Držali su se za ruke i smešili se jedno drugom.
- Danima mislim na tebe, Roberto.
- Znaš, čudno je, ali nekako sam očekivao da ćeš mi se
posle našeg kratkog susreta na aerodromu javiti. Mislio
sam da sigurno mora da se desi naš ponovni susret čim
sam ja osetio tako snažnu emociju prema potpunoj
strankinji. Ali vidiš, nešto više od nas nas je opet spojilo.
- Znaš, ja sam tada samo želela da odem iz Londona i
da budem sama sa sobom. Bilo mi je potrebno vreme da
razrešim svoje probleme, u tome bi mi svako drugi samo
smetao. Nisam bila spremna ni za koga. Uostalom,
činjenica da sam tada pomislila kako si šarmantan trebalo
bi da ti laska - umiljavala se Eva.
- Dobro, sve ti je oprošteno - šalio se Roberto, gledajući
s divljenjem modrinu njenih očiju koja ga je opčinjavala. -
Nikada ne bih prestao da te gledam, dušo.
- Znaš, Roberto, ovo su prvi trenuci posle odlaska iz
Londona u kojima sam potpuno zaboravila na sve što
je bilo. Hvala ti za to - rekla je Eva i nežno ga pomilovala po
ruci.

***

Naredne sate Eva je pamtila kao u snu. Čvrsto zagrljeni

šetali su uskim ulicama Firence, obilazili galerije,
pili kapućino i jeli lazanje. Uz svaku znamenitost sledile su
Robertove iscrpne priče, prekidane poljupcima. Ponašao
se kao zaljubljeni dečak, bez želje da to sakrije, a Eva je
bila potpuno očarana njegovom spontanošću i
jednostavnošću.

~ 55 ~
 - Roberto, ti se zapravo baviš medicinom, kako sam
čula one večeri, zar ne? - pitala ga je u jednom trenutku.
- Da, bavim se hirurgijom, zapravo sam načelnik jedne
privatne bolnice ovde u gradu. Ali u ovim trenucima samo
sam zaljubljen muškarac, sve ostalo mi se čini tako daleko.
- Znam o čemu govoriš, čini mi se da je moj život samo
ovo sada, ti i ja, ovde... - uzvratila je Eva čvrsto
se pripijajući uz njega. - Znaš, zavidim ti pomalo na
porodici - nastavila je. - Sestra ti je divna. Oduvek sam
želela da imam veliku porodicu, a zapravo sam rasla samo
uz oca... i on je nedavno umro. Uvek se trudio oko mene, ali
sećam se da sam često priželjkivala da s nekim delim
male najintimnije ženske tajne... da s nekim ćaskam onako
ženski, s nekim svojim...
- Sasvim te razumem, Eva. Ja sam imao sreću s
porodicom, zaista. Mia i ja smo veoma bliski, ali mi imamo
i brata, Serđa, on je mlađi od mene deset godina. Mia je
najstarija, ona ima sva prava da nas kritikuje i ismeva, što
si verovatno primetila - smejao se Roberto.
- Da, njena privrženost tebi sasvim je očigledna. Dakle,
postoji još jedan brat, jesi li i s njim na isti način povezan
kao sa sestrom?
- On je drugačiji, bavi se arhitekturom i mislim da je još
uvek naš mali brat, bez obzira na godine.
- A roditelji, živi su, zar ne?
- Samo majka, stara je već, ali još uvek je visprena i
živahna. Voleo bih da je upoznaš. Mislim da bi ti se svidela.
Ona je hrabra i odlučna dama, videćeš..
Nebo nad Firencom postajalo je ružičasto, preliveno
beskrajnim spletom boja, dok su ulična svetla koja su se
već upalila davala ovom čarobnom cjradu neku koprenu
tajnovitosti. Čvrsto stegnuvši Robertovu ruku, Eva je
prošaptala:

~ 56 ~
 - Volela bih da nikad ne zaboravim ovo nebo nad
Firencom.
- Učiniću sve da ga nikad ne zaboraviš, dušo.
Njihov dug, nežan poljubac ostao je utisnut u ovo
nesvakidašnje veće.
Kada su odlučili da pođu iz grada noć je već uveliko
spustila svoje tamne zastore nad katedrajama Firence i
mostom na reci Arno. Činilo se da će reći uništiti lepotu
trenutaka čiju posebnost su oboje osećali. Vraćajući se na
imanje Amičijevih ćutali su. Dok je Roberto vozio Eva mu je
bila oslonjena na rame, a on bi joj povremeno nežno
poljubio kosu.
Na rastanku su dugo stajali zagrljeni. Eva je želela da
ovo veće potraje zauvek...
- Dušo, hoćeš li da se vidimo sutra. Naći ćemo neki
slobodan trenutak za nas? - upitao je Roberto milujući joj
obraz.
- Veoma bih volela, hajde da se čujemo u toku dana.
Nadam se da nećemo imati puno posla.
- Pozvaću te, mislim da više ne želim da prođe ni jedan
dan a da te ne vidim... sad kad sam te našao.
- Dragi moj...
Eva mu je dugo mahala kad je odlazio, sve dok crvena
sportska kola nisu zamakla iza okuke.
Ušla je u kuću nasmešena i ozarena. Sve se dešavalo
tako brzo. Jedino čega je bila potpuno svesna jeste to da
nešto ovako snažno nikada nije osećala, čak ni prema
Marku, čoveku s kojim je nekad želela da podeli
život. Roberto ju je potpuno osvojio, znala je to. Ušla je u
svoju sobu misleći o njegovoj želji da se i sutra vide. Kako
je samo i ona želela to isto...

~ 57 ~
 Skinula se i ušla u kupatilo pod topli tuš. Telo joj je
treperilo dok je rukom prelazila preko bedara. Nije mogla
da odagna misao na Roberta.

~ 58 ~
 VII

Probudila ju je kiša koja je dobovala o prozorska okna.

Napolju je bila prava oluja.
- Zatvorite prozore i ulazna vrata! - dovikivala je
sobarica nekome, iz hodnika.
Bacila je pogled napolje. Osvanulo je mračno i tmurno
jutro, kao da je jučerašnji dan ostao samo san. Pogledala je
na sat, bilo je tek pola sedam, ali Eva je hitro ustala i
ogrnula svetloružičasti penjoar. U tom trenutku zazvonio je
telefon.
- Hoću da budem prvi koji će ti poželeti dobro jutro,
dušo. Ćele noći mislim na tebe - bio je to nežni Robertov
glas.
- Dobro jutro, upravo ovog trenutka sam se probudila.
Zaspala sam uz tvoje lice, Roberto.
- Ne mogu da dočekam trenutak da te ponovo vidim.
Doći ću po tebe popodne, kad završim posao, to bi moglo da
bude oko tri, da li ti to odgovara?
- Imam slobodno vreme od dva do pet, mogli bismo da
se vidimo oko dva-tri.
- Kako si spavala? U gradu je oluja, šta se tamo dešava?
- Ovde je isto. Zapravo me je oluja i probudila. Mislila
sam da ovakvo nevreme u Italiji ne može da se desi. Otkad
sam ovde mislim da nisam doživela ni jedan kišni dan.
- Videćeš, kako je oluja naglo došla tako će naglo i
proći. Još ćemo možda imati i sunčano popodne. Onda, oko
tri dolazim. Mislim na tebe, draga.
- I ja na tebe, Roberto.
Eva je prepodne provela u uobičajenim aktivnostima. Sa
decom je vežbala lekcije koje je prethodnih dana
~ 59 ~
pripremila, potom se dogovarala sa Kjarom o planovima za
dalji rad sa njima, a onda dopustila sebi da misli na
Roberta. Oluja se smirila, kiša je pomalo sipila, ali se nebo
razvedravalo po obodima, obećavajući prijatno popodne.
Dok je gledala kroz prozor salona u dvorište prišla joj
je Kjara.
- Nisam te pitala kako si se provela juče u Firenci.
Pretpostavljam da si došla kasno, nismo te videli uveče.
- O, bilo mi je čarobno, zaista. Taj grad treba još
obilaziti, on zahteva da mu se posveti vreme.
- Slažem se, naravno. Roberto te je vodio u galeriju
Ufiči, zar ne, videla si i Santa Maria del Fiore i palatu Piti.
Eva je prećutala da se svega toga sećala kao kroz
maglu i da je najsnažnije pamtila Robertove tamne oči,
ukus njegovih poljubaca i opojnu svežinu parfema koju je
širio oko sebe.
- Naravno, on je izvanredan vodič, poznaje istoriju ovog
grada, očigledno.
- Hoćete li uskoro ponoviti izlet?
- Danas će doći... videćemo, dogovorićemo se već -
odgovorila je Eva pomalo zbunjeno i brzo promenila temu.
- Nego, kako si ti, Kjara, nikako da te pitam jesi li bolje?
Zapravo, mnogo vedrije izgledaš.
- Da, bolje mi je, zaista. Prevazišla sam onu slabost -
rekla je Kjara odlazeći iz salona.
Eva nije mogla da vidi bolni grč na njenom licu. Bila je
isuviše obuzeta sopstvenim osećanjima da bi primetila bilo
šta što nije odisalo srećom.
Otišla je do svoje sobe, istuširala se pevušeći neku
veselu ariju, a potom se obukla. Odlučila se za crnu vunenu
rolku i usku somotsku suknju tamnozelene boje. Obula je
crne polučizmice sa visokom petom i ponela ljubičasti
mantil. Sjajnu tamnosmeđu bujnu kosu snažno je iščetkala
~ 60 ~
i pustila je da slobodno pada u valovima na ramena. Blago
se našminkala, na oči nanela sivu senku i maškaru, a na
usne stavila svetloljubičasti ruž. Uočila je kako joj lice
nije više onako bledo kao dok je bila u Londonu. Delovala je
svežije, životnije. Nanela je rumenilo na obraze tek ovlaš,
kako bi naglasila jagodice. Kap svog omiljenog parfema
stavila je na vrat i, zadovoljna sopstvenim izgledom, sišla u
baštu. Bilo je već pola tri. Očekivala je da Roberto dođe
svakog časa.
- O, vi nekud idete, mlada damo - iznenadio ju je Paolov
glas.
- Vi ste, gospodine Paolo, nisam vas videla dugo u kući
tokom dana. Rano ste se vratili.
- Pa da, oluja je sprečila neke letove, pa su sastanci u
Beču odloženi. Tako, evo mene neplanirano kod kuće.
- Roberto dolazi po mene, očekujem ga svakog časa.
- O, baš se radujem, voleo bih da ga vidim. Dakle, on je
sebe zaista ozbiljno shvatio kao vodiča, ha, ha, ha... -
smejao se gospodin Paolo ulazeći u kuću.
Eva je ostala napolju. Srce joj je brže zakucalo kad je
ugledala poznati crveni sportski automobil. Pošto
se parkirao Roberto je izašao iz auta, noseći u rukama
veliki buket belih margareta. Evi je prošlo kroz glavu da mu
je juče u nekom neobaveznom razgovoru rekla kako su joj
bele margarete omiljeno cveće.
- Draga, hvala ti za divan jučerašnji dan - šapnuo joj
je pružajući joj buket.
- Hvala ti, mili... Znaš, tamo je gospodin Paolo, rekao je
da bi voleo da te vidi.
- O, ne sada, s njim ću se dogovoriti drugi put, sada
želim da se posvetim tebi. Hajde da sednemo u auto i
pobegnemo na tri sata od svih.
- Slažem se, želim to više od svega.

~ 61 ~
 - Idemo na ručak u jedno izletište, to je zapravo jezero,
Lago di Trazimeno, znaš... svideće ti se.
- Nadam se da ćemo se vratiti do mojih časova sa
decom. Dogovorili smo se u šest sati. Ispostavilo se
da danas kasnije dolaze iz škole, pa smo sve pomerili za
jedan sat.
- Ne brini, mislim na sve - rekao je Roberto nežno je
gledajući. - Divno izgledaš, mila.
- Hvala ti, samo sam srećna, to je sve.
- Znaš, smislio sam nešto, trebalo je da bude
iznenađenje, ali ne mogu a da ti ne kažem. Sećam se, još
davno, kad smo se upoznali na aerodromu, rekla si mi da je
tvoja pokojna majka rodom iz Asizija. Želiš li da
nekog vikenda odemo do tog grada? Reći ćeš mi majčino
devqacko prezime pa ću se ja u međuvremenu raspitati
gde je kuća u kojoj je odrasla. Možda imaš neku familiju,
bilo bi dobro za tebe da znaš svoje korene... Želiš li to?
Robertov trud oko nje ju je potpuno opčinio.
- To bi bilo zaista divno, Roberto. Otac nije nikada želeo
da odem u Italiju, valjda poštujući majčinu želju... ne znam.
Nekako sam osećala da ne treba da to tražim od njega, ali
sada, kad nikog više nemam, volela bih da otkrijem majčinu
porodicu, ako uopšte neko postoji. Mama je bila jedinica.
- Onda, računamo s tim da za jedan vikend idemo u
Asizi?
- Veoma sam ti zahvalna, Roberto - prošaputala je Eva,
odjednom ganuta.
- Voleo bih da uvek činim sve što te čini srećnom, mila.
Sunce se probijalo iza oblaka kad su stigli na peščanu
obalu jezera. Roberto ju je nežno zagrlio pa su lagano pošli
duž plaže. Vetrić je duvao donoseći miris daljina. Čempresi
su se lagano njihali, a ljudi promicali uživajući u danu.

~ 62 ~
Pored njih je prošla grupica devojaka koje su pevale neku
staru napolitansku pesmu.
- Uz tebe sam radostan i vedar, Eva - rekao je Roberto
zaljubljeno je gledajući.
Eva se samo čvršće privila uz njega. Nije bilo potrebno
da išta kaže. Njene sjajne oči sve su govorile.
- Vodim te u jedan neobičan riblji restoran, inače moj
omiljeni. Predložiću ti i jedno jelo, takođe moje omiljeno.
Naravno, ne moraš da ga jedeš ako ti se ne Svidi - smejao
se Roberto.
- Zbog tebe ću da ga pojedem, čak ću da naručim duplo
- prihvatila je šalu Eva. - Ja zapravo volim mediteransku
kuhinju, o čemu god da je reč unapred znam da će mi se
dopasti.
- Radi se o škampima spremljenim na poseban način,
videćeš, nigde nisi jela takve.
Čvrsto pripijeni ušli su u zanimljivo opremljen prostor
u kome se čula nežna italijanska kancona. Restoran je bio
opremljen u tradicionalnom italijanskom stilu i ćela
atmosfera odisala je romantikom.
- Ovo je jedan od najstarijih restorana u okolini. A čuješ
muziku, uvek je ovakva, vrlo često sviraju gitaru i pevaju
uživo, uglavnom uveče. Ovo je stara sicilijanska arija...
siguran sam da voliš italijansku muziku, pa ti si zapravo
poluitalijanka.
- O da, ne poznajem je baš, ali volim da je slušam.
Zapravo, tek moram da razvijam ono italijansko u sebi,
moram priznati da sam sasvim Engleskinja, nažalost ili na
sreću, ne znam.
- O Engleskinjama kruže predrasude da su hladne, a ti
to svakako nisi, dušo. Skoro nisam sreo nekog tako
šarmantnog i otvorenog kao što si ti, tako da tvoja teorija

~ 63 ~
da si sasvim Engleskinja pada u vodu. Iz tebe izbija
italijanska strastvenost i jednostavnost, zapravo.
- Imala sam sreće da tebe upoznam, dragi, ti si to
probudio u meni.
Uzeo joj je ruku i blago je poljubio toplim usnama.
- Volim te, dušo!
Eva je osetila kako sa ovim čovekom njen život dobija
punoću koja joj je tako dugo nedostajala.

~ 64 ~
 VIII

Meseci su se nizali jedan za drugim, uz Evinu

zanesenost Robertom, ali potpuno drugačiju od
one bezazlene vezanosti koju je osećala prema Marku. Ova
ljubav učinila ju je ženom, osećala je to svim svojim bićem,
dala joj polet ali istovremeno i sigurnost, snagu, osećanje
potpune pripadnosti i međusobnog uvažavanja.
- Danas bih voleo da se upoznaš sa ostatkom moje
porodice, dušo - rekao joj je jednog jutra Roberto. - Pričao
sam majci i bratu o tebi, a i Mia i Domeniko bi želeli da te
ponovo vide. Znaš da si na njih ostavila divan utisak.
- Zaista bih želela da upoznam tvoju majku, dragi.
- Znaš, Eva, mi Italijani ne upoznajemo svaku ženu sa
kojom smo sa svojom porodicom. Pretpostavljam da si
svesna toga - blago i pomalo šeretski se smešio Roberto.
- Pa, mislim da sam svesna.
Volela bih da i ja mogu tebe da upoznam sa svojom
porodicom. Ali trenutno mi je najbliža porodica Amiči. Baš
smo se svi zbližili, znaš. Kjara je u početku bila pomalo
hladna, ali sada smo skoro prijateljice, a o deci da
ne govonm. Antoniju obožavam, tako je slatka. Poverava mi
svoje male tajne.
- Eva, ne sumnjam u tvoju mogućnost procene drugih
ljudi, ali ja Amičijeve poznajem malo duže od tebe. Dopusti
mi da ti dam jedan savet. Budi na distanci od
Kjare, zbližavanje s njom ti neće doneti dobro, ja to znam.
Paolo je divan čovek, i sad ću biti sasvim iskren prema tebi,
mislim da je zaslužio vredniju osobu za suprugu. Ali u
životu se ne dešavaju samo prave stvari. Jedino dobro što
vidim u njihovom braku su ta divna deca.

~ 65 ~
 Eva je bila potpuno zatečena ovim rečima. Nije znala šta
da odgovori.
- Vidim da si iznenađena, dušo. Molim te, uzmi u obzir
ovo što sam ti rekao i nećemo više da
nastavljamo razgovor na tu temu.
- Ali ja bih volela da mi objasniš otkud ti takvo mišljenje
o Kjari. Sad kad si već započeo razgovor o njoj htela bih da
čujem i razloge što tako osećaš i daješ mi takve savete.
Ako se ne varam, vi ste svi prijatelji, malo mi je čudno sve
to.
- Možda nekom drugom prilikom, zasad neka ostane na
ovome, hajde da promenimo temu — Roberto je
bio iznenađujuće ozbiljan i odlučan u tome da više ne kaže
nijednu reč o onome što je sam započeo.
Evi je bilo sasvim jasno da je besmisleno da insistira.
- U redu, samo očekujem da ćeš mi jednom kad budeš
želeo objasniti na šta se tačno odnosilo ovo što si mi rekao.
- Hajde da se dogovorimo oko odlaska kod mojih,
pustimo Amičijeve - povratio je prvobitnu
veselost Roberto.
- Predlažem da se tamo pojavimo oko dva, pošto se
ruča u tri. Moja majka je starovremska žena, po njoj bi
mogao da naviješ sat. Ona tvrdi da treba da se zna tačno
vreme svemu i veoma je uvređena kad drugi ne misle poput
nje o taćnosti.
- Šta da obučem? Pretpostavljam da tvoja majka i u vezi
s tim ima neke stavove - smejala se Eva.
- Ne brini, dušo, samo budi takva kakva si, znam da ćeš
joj se svideti. Moja majka poštuje moje izbore. A ti si moj
izbor - šapnuo joj je Roberto nežno joj dodirnuvši kosu.
- Onda možemo da se vidimo oko podne, ceo dan sam
slobodna. Možeš da me odvezeš do kuće, a mogu i da se
prošetam, zapravo. Divan je dan, prijalo bi mi.

~ 66 ~
 Sedeli su u jednom malom pitomom restoranu blizu
kuće Amičijevih u koji su inače često dolazili. Eva
bi ponekad prošetala do restorana i tu sačekala da se
pojave crvena sportska kola iz kojih bi Roberto
ushićeno izlazio noseći svaki put u rukama buket belih
margareta. Osoblje restorana već ih je poznavalo, a vlasnik
im je čuvao ušuškani sto u uglu.
- Dobro, mila. Čekam te ispred kuće kad budeš
spremna. Ja ću biti u okolini, imam još nekog posla,
zapravo dva poslovna sastanka. Taman će trajati do
dvanaest, pa potom dolazim po tebe.
Eva se čvrsto pripila uz Roberta, osetivši da ne želi da
se ikada odvoji od njega.
Uputila se ka kući sa čvrstim uverenjem da je ovaj
čovek neko za koga se vredi boriti.
Nebo je bilo prozračno i svetio. Duvao je topao vetar
donoseći odnekud miris čempresa.
Eva je ušla u svoju sobu i legla na krevet. Razmišljala
je o tome kako je došla u ovu zemlju ne bi li
zaboravila jednog čoveka, ne bi li prevazišla očevu smrt, a
zapravo je srela nekog ' prema kome je osećala
začuđujuću bliskost i ljubav. Ponekad joj se činilo da je
morala da prođe veliku patnju kako bi joj sudbina podarila
čoveka poput Roberta. Ovih posiednjih dana bila je sasvim
uverena u to, osećajući ga sve bližim i sve više svojim, a
njihov susret sve više sudbinskim.
Spremala se pevušeći staru sicilijansku pesmu koju je
naučila od Roberta. Svetloplavu svilenu haljinu koju je
brižljivo odabrala među nekoliko elegantnih, kupljenih u
Firenci, pre par meseci, upotpunila je majčinim biserima, a
kosu pustila da slobodno pada niz snežnobeli vrat. Na lice
je stavila veoma malo šminke, tek nešto mat senke na oči i
nežnorozi ruž na usne.

~ 67 ~
 Oko pola dvanaest već je bila spremna iščekujući
Roberta. Izašla je napolje želeći da ga sačeka u bašti. Tamo
je, ovlaš se naslonivši na baštenski sto, stajala Kjara.
- O, divno izgledaš, gde si se to uputila?
- Idem sa Robertom, želi da me upozna sa njegovom
majkom, očekujem ga svakog časa.
Eva je osetila promenu u Kjarinom izrazu lica. Kao da je
nekakva senka prešla preko njega, a u glasu koji je do
maločas zvučao nehajno i veselo osetila je dozu zluradosti.
- Dakle, nedeljni porodični ručak... To je veliki korak na
koji se Roberto odlučio. Kod nas u Italiji ono što sledi je
venčanje, da li to znaš? - pokušavala je da bude vedra i
duhovita Kjara, ali oštrinu i jetkost nikako nije mogla da
sakrije.
Eva se prisetila Robertovih reći, a i svojih sumnji
vezanih za Kjarino ponašanje prvih meseci po
njenom dolasku. Po prvi put joj se učinilo da bi sa ovom
ženom zaista trebalo da bude oprezna. Sada je bila
sasvim sigurna da je ono što nju povezuje sa Kjarom ne
samo rad sa njenom i Paolovom decom nego i
Roberto. Osetila je to ne zbog reči koje je Kjara izrekla,
nego nekim šestim čulom, nekom intuicijom poznatoj samo
ženi koja voli.
- Evo i našeg zaljubljenog prijatelja. Zdravo Roberto!
Lepo je videti te s margaretama u ruci. Kako si dragi? -
prenule su je Kjarine reči, izrečene veselim i maznim
glasom.
Evi se odjednom učinilo da ovu ženu vidi prvi put, da tek
sada uočava mogućnosti njene brze promene stanja, u
zavisnosti od potrebe.
- Odlično sam, zaista, ne mogu se požaliti na svoje
raspoloženje, Kjara - odgovorio je Roberto
ozbiljnim glasom. - Gde je Paolo? Ne vidim ni decu.

~ 68 ~
 - Paolo je na poslovnom putu, kao i obično, a deca na
izletu sa školom, večeras dolaze. Ja sam sama u kući.
Bilo je neke koketnosti u ovim naizgled sasvim običnim
rečima koje je Kjara upućivala starom prijatelju. Eva je
osetila talas ljubomore koji ju je zapljusnuo. Prišla je
Robertu smešeći se.
- Hvala na cveću, Roberto. Da krenemo, šta misliš?
Kjara se, međutim, šarmantno se osmehujući,
priključila dodirujući Robertovu nadlakticu.
- Zašto ne bismo popili neko piće ovde, pre nego što
krenete, vreme je divno - gledala je Kjara Roberta ravno u
oči, a njegov ozbiljni izraz lica lagano se gubio i ustupio
mesto mekom i toplom.
- Pa... dobro. Eva, mislim da imamo toliko vremena, šta
ti kažeš?
Evi se učinilo potpuno neprikladnim da odbije Kjarin
poziv, mada bi najradije otišla. Osećala je u vazduhu nešto
što ranije nije primećivala u odnosu između ovo dvoje
prijatelja, nešto što je u njoj budilo strah.
- U redu, Kjara, pravićemo ti društvo - jedva je izustila.
Imala je osećaj da je njen dragi nije ni primetio, da je
Kjara bila ta koja je obuzela njegovu pažnju. To je
trajalo vrlo kratko, ali dovoljno da joj se ureže u svest. Eva
mu se instinktivno približila, i već u narednom trenutku
njegova ruka bila je na njenom ramenu, a oči prikovane za
njene.
- Divno izgledaš, mila, ali ti uvek divno izgledaš. To nije
ništa novo.
- Hvala ti, Roberto.
Eva je povratila malopređašnju sigurnost, ali je ostala
u uverenju da je između Roberta i Kjare postojala
neka neobjašnjiva iskra, nešto što je još od ranije samo na
trenutke slutila, a sada je bila sigurna.
~ 69 ~
 - A, evo Marija donosi piće, Roberto, ti ćeš sigurno
kampari, ili kapućino, zar ne? Marija to već zna, više te i
ne pitamo šta ćeš da popiješ - bila je Kjara potpuno
usredsređena na Roberta.
- Pa, popiću jedan kampari, da nazdravimo ovom
divnom danu. Ti si, vidim, vesela, što me posebno raduje, ja
sam sa ovom prelepom mladom ženom, šta više možemo
da poželimo.
Marija je poslužila piće, a Kjara i Roberto su veselo
čavrljali. Robertova ozbiljnost je potpuno nestala, a
Kjaru nikad nije videla šarmantniju i zabavniju.
- Draga Kjara, najiskrenije se radujem što si tako dobro
raspoložena, uživaj danas, prošetaj malo okolo i pozdravi
mi Paola i decu. Gledaću da se uskoro vidimo svi zajedno,
siguran sam da bi i Eva to volela. Zar ne dušo?
- Naravno, baš bi me radovalo tako nešto.
- Moramo da krenemo sada, ti znaš moju majku, Kjara,
kašnjenje ne dolazi u obzir kad je o njoj reč.
- Pa da, sećam se, pozdravi gospođu Anu.
Eva i Roberto su krenuli zagrljeni ka kolima, a Kjara ih
je ispratila do velikih metalnih baštenskih vrata mahnuvši
im dok su odlazili, široko se osmehujući.
- Kad sam poslednji put video Kjaru izgledala je
utučeno i loše, sada je ona stara, kakvu je odavno
znam. Raduje me što je bolje, zaista.
- Da li mi se čini ili je tvoj stav prema njoj drugačiji nego
što je bio pre par sati, kad si mi savetovao da se držim
podalje od Kjare?
- Nemoj da budeš sarkastična, dušo, ne pristaje ti.
Ostajem pri onome što sam rekao danas o tvom odnosu s
Kjarom. Nisam siguran da ti ona može biti prijateljica, veruj
mi.

~ 70 ~
 - Da li postoji nešto što bi želeo da mi kažeš, neki razlog
zbog kog tako misliš?
- Možda jednom, ako bude bilo potrebe, zasad nema
razloga da se bilo čime opterećuješ. Hajde da se posvetimo
nama dvoma, draga - nežno je pogledavši spustio je
meke usne na njen vrat pa se usredsredio na vožnju.
Na licu je imao izraz koji je govorio da je svaki razgovor
na prethodnu temu završen. Bio je to Roberto kakvog
dosad nije upoznala, odlučan, odsečan... Pomislila je da ga
je poznavala samo u romantičnim, divnim trenucima, a da
ga zapravo ne zna u situacijama koje su teške. Pomislila
je, takođe, da on svakako nije jednostavan muškarac kako
je na prvi pogled izgledao.

~ 71 ~
 IX

- O, pa to je dakle ta žena koja je opčinila mog brata. Ne

čudim mu se, zaista. Vi ste Eva, zar ne? Mia i Domeniko vas
takođe znaju, samo je meni bilo uskraćeno to zadovoljstvo
- sačekao ju je u predvorju velike kuće veseli šarmantni
mladić koji je neodoljivo podsećao na Roberta. - Ja sam
Serđo, nadam se da vam je moj brat pomenuo i moje
postojanje.
- Naravno, znam za vas, Serđo, uostalom, ne bih mogla
da ne primetim da ste Robertov brat pošto ste više nego
slični.
- Hajde da pređemo na ti, pa mi smo skoro vršnjaci, zar
ne?
- Slažem se, naravno, Serđo.
Serđo je zagrlio brata i poveo ih ka divno uređenom
salonu na čijim zidovima su visili portreti,
verovatno članova porodice. Evi nije mogla da promakne
patina starine kojom je odisao ovaj prostor. Teške
zavese tamnocrvene boje bile su do pola navučene, pa se
kroz velike prozore jedva probijala svetlost Persijski
tepisi upotpunjavali su utisak o bogatoj prošlosti koja se
krila iza zidina ove kuće.
U velikoj naslonjači maslinaste boje, u uglu salona,
sedela je stara gospođa, odevena u tamnoljubičasti žaket i
suknju do članaka. Prvo što je Evi palo u oči bilo je ponosno,
aristokratsko držanje stare dame, a onda i topao,
šarmantni osmeh oivičen ovalnim pravilnim licem kojem
su duboke bore davale neko dostojanstvo. Na ruci kojom je
držala štap pored sebe bleštala su dva očigledno
dijamantska prstena. Seda kosa joj je bila skupljena u

~ 72 ~
punđu. Imala je visoko čelo i tamne duboke oči koje
su neodoljivo podsećale na oči oba sina.
- Draga moja, konačno ću te upoznati. Puno sam
slušala o tebi od Mie, ja sam Robertova majka, Ana -
rekla je široko se osmehnuvši i potraživši očima J<ćerku
koja je sa Domenikom stajala pored nje.
- Eva, mama je toliko želela da te upozna da smo
nekako morali da upriličimo ovaj susret, hajde,
izvoli, možeš da sedneš ovde pored... - pokazala joj je Mia
na naslonjaču blizu gospođe Ane.
Ugledala je Robertov zaljubljeni pogled i učinilo joj se,
kao kad je prvi put sedela sa Miom i Domenikom
kod Amičijevih da joj je ovde, zapravo, mesto. Ali brzo se
usredsredila na razgovor sa starom gospođom koji
je spontano tekao.
- Roberto mi je rekao da vam je majka bila Italijanka, da
je poreklom iz Asizija. Morate da mi pričate o tome, Eva.
Ako je iz neke stare porodice ja sigurno znam nešto o
njenoj familiji, poznajem neke ljude iz tog gradića, on je
prilično blizu Firence.
- Roberto mi je obećao da će me jednom voditi tamo, u
stvari ovih dana, tako smo se dogovorili.
- Čudi me da to još nije učinio, pa već ste dugo zajedno,
zar ne? - pogledala je gospođa Ana sina tobož prekorno.
On joj je uzvratio osmehom, a Serđo je šeretski dodao:
- Sasvim je jasno da ova divna devojka treba da potraži
nekog drugog ko bi je vodio u Asizi, evo na primer, mene.
Moj brat je previše zauzet ozbiljnim poslom na klinici.
Ja sam vrlo često slobodan, pa možeš računati na mene,
Eva.
- Hej, polako, pa nisam ni sanjao da ću u sopstvenoj
porodici morati da se borim za Evu. Serđo, ne ostavljam te

~ 73 ~
s njom nasamo ni sekund - šalio se Roberto nežno
obgrlivši Evina ramena.
- Zaposlena si kod Amičijevih. Kako se snalaziš tamo?
Deca su im preslatka, ima skoro godinu dana otkad ih
nisam videia, kako je Kjara, da li je još uvek onako lepa?
Trebalo bi da je dovedeš jednom, Mia, ne znarn kako
dopuštate da prođe toliko vremena a da se ne vidimo -
nastavljala je zapitkivanja gospođa Ana. - Znaš Eva,
porodica mog pokojnog supruga i Paolova familija negovali
su dugogodišnja prijateljstva. Naravno, bili smo više vezani
za Paolovu prvu suprugu, ali Kjara je Paolu vratila osmeh
na lice, a šta se drugo može poželeti čoveku koji ostane
sam, posle tragične smrti žene.
- Dobro mama, hajde da promenimo temu. Sigurno Eva
zna sve to o čemu govoriš, pa i njen otac i Paoic bili su
takođe dugogodišnji prijatelji - prekinuo je Roberto priču o
porodici Amiči.
- U redu, samo bi trebalo češće aa se viđamo, to je
istina. No, Eva, pričaj mi o sebi.
- Šta da vam kažem, gospođe, znate da sam odrasla u
Engleskoj, otac me je podigao, umro je skoro, nažalost, baš
pred moj dolazak u Italiju... Majku ne pamtim, mada
su očeve priče o njoj toliko žive i dan danas da mi se učini
da je ona tu negde.
- Čudno da nikada nisi ranije, u detinjstvu, bila u Italiji,
da te otac nije doveo da vidiš zemlju svoje majke.
- To je neka prešutna očeva odluka. Jednom mi je
nejasno nagovestio da su postojate neke
nesuglasice između majčine familije i njega, a kasnije su
samo stigle vesti o smrti babe i dede. Mama je bila jedinica,
ne znam zapravo koga bih mogla i da tražim u Asiziju.
- O, dušo, pa moguće je da imaš rođake, svakako treba
da insistiraš na tome da ih pronađeš, ti još i ne znaš koliko

~ 74 ~
je značajno da znaš svoje korene. Kako je bilo devojačko
prezime majke?
- Markoni, zvala se Margaret, tipično engleski, kao da
joj je sudbina dodelila da se zaljubi u mog oca, i da od tog
dana svoj kratki život provede u Engleskoj.
- To prezime je često u Italiji. Ozbiljna sam, Roberto, što
pre treba da se potrudite i pokušate da nađete neke
tragove o porodici. Pa u Asiziju je to lako, te stare porodice
se znaju.
- Pošto smo dobili naredbu od tebe, mama, svakako
ćemo to učiniti. Mada, ako smem da primetim, ta ideja o
odlsku u Asizi je bila zapravo moja, pa odbrani me, Eva -
pomalo mazeći se rekao je Roberto uz smeh, gledajući s
nežnošću majku.
- To je sasvim tačno, gospođo, ja sam zapravo zbog
sasvim drugih razloga došla u Italiju. Robertu je palo na
pamet da treba da potražim rođake u Asiziju. Zato nemojte
da ga prekorevate - prihvatila je ovaj nežni humor Eva.
- Hajde da pređemo u trpezariju, ili da ovde popijemo
najpre piće, šta mislite? - upitao je Serđo.
- Pa vidiš da još nije došlo vreme ručku, ne može se
sesti za trpezarijski sto ukoliko na satu ne otkuca tačno
tri, je li tako Ana? - šalio se Domeniko sa starom
gospođom.
- O, vi još ne znate vrednost rituala, nadam se da ću
vam ja preneti tu tradiciju, mada mi se ponekad čini da ste
nepopravljivi slučajevi.
Svi su se nasmejali, a Roberto je zagrlio Evu i ovlaš je
poljubivši u kosu.
- Kako je dobro videti te ponovo zaljubljenog - obratio
mu se Serđo, a onda se okrenuo Evi. - Hoćeš li da uzmeš
piće pa da pođeš sa mnom da ti pokažem kuću. Između
ostalog i moju i Robertovu sobu u kojima smo odrasli.

~ 75 ~
Pretpostavljam da će ti biti interesantno, Slažeš se
Roberto? U tri smo za stolom, ne brini.

***
- Pogledaj, Eva, ovo je naša porodična biblioteka, znam
da si se bavila književnošću i da ti je to interesantno.
Jednom možeš da dođeš i malo proučiš ovo mesto, ima
starih zanimljivih knjiga, retkih izdanja. Naš otac je
predavao istoriju na univerzitetu, a i mama se zanimala
za književnost - pokazivao je Serđo veliku prostoriju sa
zastakljenim policama punim knjiga i velikom starinskom
naslonjačom na sredini. - A sad te vodim u Robertovu sobu,
koja je naspram moje. Kad smo bili mali trčali smo jedan
ka drugom iz sobe u sobu čim bi mama i tata zaspali. Meni
je uvek bilo zabavnije kod brata, jer je tamo bilo svakakvih
stvari koje su meni još uvek bile zabranjene.
- Jeste li se slagali ti i Roberto?
- Da, ja sam ga obožavao. Uvek je bio moj zaštitnik, u
svemu. Mislim da me i danas doživljava kao malog brata.
Pogledaj, evo Robertovog broda koji je sklapao godinu
dana. Ja sam, naravno, pokušao jednom u detinjstvu da
dodam neki deo, ali sve sam pokvario, brod se raspao
u paramparčad. Zamisli kako je Roberto reagovao. Mirno je
počeo da skuplja deo po deo tešeći mene koji urlam
po sobi... Eto, to je zapravo on. U svakoj situaciji zna šta
treba uraditi. Naravno, ne znam da li je tako i sa ženama, u
to se ne upuštam - pričao je uz osmeh Serđo, pokazujući
joj sobu koja je nekako neodoljivo zaista podsećala na
Roberta.
Knjige, tehnički uređaji, na jednoj polici gospođa Ana je
čuvala neke igračke, slike iz detinjstva, diplome i trofeje sa

~ 76 ~
sportskih takmičenja... Evu je obuzela nežnost u ovom
nostalgičnom prostoru.
- Svo troje imamo stanove u gradu, ali ovde, u ovoj kući
je naše utočište. A ovo je moja soba. Vidiš, na svakoj
fotografiji sam ja sa bratom, to ti govori o načinu na koji
sam ga doživljavao. A ova crnpurasta devojčica je Mia.
- A gde je njena soba?
- Na kraju hodnika. Evo povešću te... Ona je bila očeva
miljenica i stalno nas je cinkarila. Njena soba gleda na vrt,
koji je ponos naše majke.
Serđo je širom otvorio žaluzine i u sobu je ušao široki
snop beličaste svetlosti.
- Pogledaj ove azaleje i retke vrste lala. U dnu su ruže
penjačice... Evo fotografije sa njenog venčanja. Mia je čini
mi se oduvek sa Domenikom, kao da i ne pamtim vreme kad
nije bila udata za njega. Imala je samo dvadeset godina kad
su se sreli, a venčali su se par meseci kasnije...
Vidiš, svodovi u njenoj sobi su vrlo interesantno izvedeni...
- Ova kuća je zaista neobično zdanje, ti kao arhitekta to
svakako bolje uočavaš. Ali baš je ostavila utisak na mene.
- Da, možda je ceo ovaj ambijent zapravo još u ranoj
mladosti probudio u meni interesovanje za arhitekturu, ko
zna.
- Znaš, Serđo, puno puta sam slušala o zatvorenosti
italijanskih aristokratskih porodica, o tome kako teško
prihvataju bilo koga sa strane, a pogotovu nekog ko ne
pripada istom društvenom sloju. Zapanjena
sam spontanošću i otvorenošću svih vas, uključujući i vašu
majku, od koje sam to najmanje očekivala. Način na koji me
je primila... ne znam, očekivala sam da u meni vidi
guvernantu bez porodice, mislila sam da ću morati veoma
da se trudim da je pridobijem, a ona se zapravo trudi oko
mene.

~ 77 ~
 - Razumem o čemu govoriš, većina italijanskih starih
porodica i jesu takve. Ali, prvo, ti si Robertova izabranica, i
prihvatili bismo te svakako. A drugo, ti zaista pleniš
jednostavnošću i vedrinom, to se oseća.
I nemoj sebe da doživljaš kao nekog ko je zbog bilo čega
manje vredan, imaš sve adute na svojoj strani. Mladost,
lepotu, šarm, obrazovanje... Možeš sve što poželiš, zapamti
to, pred tim vrednostima sve drugo pada u vodu.
- O hvala ti, Serđo, mnogo mi znače tvoje reči.
- Znaš, u mojoj porodici, bez lažne skromnosti, oduvek
se znalo šta su prave vrednosti. To sigurno nisu
ni društveni položaj, ni novac. Svo troje smo vaspitavani da
poštujemo i prepoznajemo suštinske stvari.
- Da, i ja sam tako vaspitavana. Jedino što moj otac i ja
nikada nismo imali dovoljno novca. Međutim, ja to ni u
jednom trenutku nisam osećala kao veliki problem.
Naprotiv, sad mi se čini da je to osećanje da moram sama
da se izborim za svoje želje razvilo moju borbenost.
- O, skoro će tri, da nas ne bi ostavili bez jela, hajde da
požurimo dole.
Sišli su u veliku ovalnu trpezariju i seli za sto. Roberto
ju je zagrlio, toplo i prisno.
- Jesi li videla naše sobe? Mama ih čuva onakve kakve
smo ih ostavljali kad smo odlazili i osamostaljivali se.
- Da, Serđo mi je sve pokazao, videla sam i vrt iz Mijine
sobe, predivan je.
Nastavili su ručak u vedroj, porodičnoj âtmosferi. lako
je ova kuća odisala bogatstvom i tradicijom, niko se u ovoj
porodici nije ponašao uštogljeno, onako kako je Eva
očekivala. Naprotiv, osetila je nešto što je mislila da jedna
velika porodica treba da ima, toplinu, međusobnu podršku
i razumevanje. Roberto je sve vreme sijao od zadovoljstva,
ne skidajući pogled sa Eve.

~ 78 ~
 U jednom trenutku Domeniko je podigao čašu vina.
- Nazdravljam ovom divnom paru, danas, i neka nas
uskoro obraduju lepim vestima.
Svi su se nasmejali, a Serđo je zaključio kako je njegov
zet nepopravljivo patetičan.
Posle ručka gospođa Ana je predložila da svi odu u
laganu šetnju da bi Eva videla njen vrt. Uzela je Evu
pod ruku, dok se drugom rukom oslanjala na štap.
Lagano koračajući popločanom sivom stazom,
oivičenom raznobojnim mirisnim baštenskim cvećem Ana
ju je krajičkom oka posmatrala, što Eva nije mogla da ne
primeti.
- Dušo, zaista divno izgledaš, mislim da nalazim u tvom
izgledu tragove italijanskog porekla, meni to ne može da
promakne. To lice, oblik nosa, jagodice...
- Hvala vam, gospođo, nisam ni sanjala da ću po
dolasku u ovu zemlju sebe početi da doživljavam kao
Italijanku.
- Ne zaboravi da ti to delom i jesi, mila. Nego, kaži mi, ti
i moj sin, da li imate ozbiljne namere? Nemoj da ti bude
nelagodno zbog ovog pitanja, reći ću ti samo da si ti prva
žena koju on dovodi da se upozna sa mnom.
- Oh, gospođo, znam samo da sam zaljubljena u vašeg
sina i da će vreme pokazati sve ostalo - spontano i skoro
zagrcnuvši se od iznenađenja izustila je Eva.
- Ne čekaj da vreme išta pokaže, dušo, ti se potrudi da
u njemu ostvariš svaki svoj san, ne daj da ti taj san pobegne
zajedno s vremenom - nežno je pogladivši po nadlanici
rekla je stara gospođa Ana.
Te Anine reći dugo pošto su izgovorene odzvanjale su u
Evinoj glavi. Dok je gospođa Ana, promenivši temu i uočivši
da je Evi nelagodno da nastavlja priču o svojoj vezi sa

~ 79 ~
njenim sinom, objašnjavala poreklo nekih sadnica u vrtu,
Eva je, mehanički slušajući, razmišljala o značenju tih reči.
“Da, daću sve od sebe da ostvarim san. Roberto je moj
san”, pomislila je, tek napola usmerena na ono
što' gospođa Ana priča. Osvrnuvši se iza sebe nežno se
osmehnula svom dragom koji je neobavezno čavrljao
sa Mijom. On joj je uzvratio osmehom i sjajem u očima.
Kasno uveče, pošto su u Robertovoj rodnoj kući proveli
skoro ćelo popodne, a kasnije se čvrsto zagrljeni prošetali
ulicama Firence ližući sladolede kao deca, Eva je stigla
kod Amičijevih. Pošto se istuširala i obukla svilenu crvenu
spavaćicu, zazvonio je telefon.
- Ljubavi, samo da ti poželim laku noć i da ti kažem da
u obećani Asizi idemo sledeće nedelje. Pozvao
sam večeras neke ljude, na majčin nagovor, tako da te čeka
iznenađenje. Ali nemoj da tražiš da ti sad otkrijem o čemu
je reč. Uživaj u iščekivanju. Lepo spavaj, volim te.
- Ali mogu li bar da postavim neko pitanje?
- Ne, ne, samo mirno spavaj, dušo - odvratio je veselo
Roberto.
- Dobro, dragi, volim te.

~ 80 ~
 X

Eva je narednih dana viđala Kjaru samo ujutru, kad bi

davala zadatke posluzi i s njom se dogovarala oko dece.
Ponovo je postala poslovna i odsečna prema njoj, ali joj je
u očima tinjao neki neobjašnjivi sjaj. Nije je zapitkivala o
Robertu, o posetl gospođi Ani, kako je Eva
očekivala. Izgledalo je da je Evin privatni život više ne
interesuje i da ju je napustila želja da budu prijateljice. Eva
je ponovo zaključila da je ova žena puna iznenađenja. Njena
promenljiva raspoloženja bila su više nego neobična. Ali
nije se dugo bavila Kjarom pošto se svake večeri,
posle Robertovih i njenih obaveza, viđala sa svojim dragim.
Iščekivala je nedelju i odlazak u Asizi, o čemu Roberto nije
želeo da govori, obećavajući joj veliko iznenađenje.
Jednog popodneva, radeći sa Mahom u njegovoj sobi on
joj se neočekivano zagledao u oči i rekao.
- Eva, znaš li da ja nisam tatino dete?
- Molim, šta govoriš, dušo? - jedva je uspela da prozbori
Eva.
- Da, čuo sam mamu kako to kaže svojoj drugarici,
jednoj Marini. Tu su sedele, ispred, u salonu.
- A kad se to desilo, mislim, kad si čuo?
- Pre nego što si ti došla, ali nisam nikom rekao, znaš...
sve je isto. samo malo manje volim mamu.
- Dušo moja, pa to sigurno nije istina, sve si pogrešno
razumeo, sigurna sam.
- Neću da mi neko drugi bude tata. Nemoj nikom da
kažeš, ti si[ jedina kojoj sam rekao.
- Veruj mi, to je jedan veliki nesporazum, zaboravi sve
to, mili moj, ne sekiraj se bez razloga.

~ 81 ~
 Primetila je suze u Mariovim očima pa ga je snažno
zagrlila. Počeo je da jeca, ali ga je Eva ušuškala i umirila.
Dugo posle ovog događaja Eva nije mogla da povrati
ravnotežu. Odlučila je da nikom ne pominje šta joj je dete
reklo.

~ 82 ~
 XI

U nedelju je Evu probudio cvrkut ptica i sunčan, svetaov

pomalo prohladan dan. Radosno je ustala iz kreveta i
širom otvorila prozore.
Lagani povetarac uneo je jutarnju svežinu u sobu, a Eva
je uz osmeh mahnula baštovanu koji je već bio u vrtu.
Danas je trebalo da ide sa Robertom u Asizi, zapravo
uskoro, pa je hitro otrčala do kupatila, pod topli mlaz vode,
pevušeći neku davnašnju ariju.
Potom je obukla farmerke i belu sportsku košulju,
ogrnula teksas jaknu, vezala kosu u rep i obula patike.
Ovlaš se našminkala, uzela sportsku torbu, šešir i naočare
za sunce pa pozvala telefonom Roberta.
- Dragi, dobro jutro, gde si ti, ja sam već spremna?
- Siđi ispred, ili pođi ka onom restoranu ako želiš da se
prošetaš, jutro je lepo. Ja sam za petnaestak minuta tu.
- Važi, dušo, krenuću ti u susret.
Pošla je odavno znanim putem, kroz drvorede
kestenova čije su se bele krošnje u cvatu njihale. Bila
je srećna i zanesena ovim svetlim danom, svojom ljubavlju,
čovekom koga je radosno iščekivala, rodnim gradićem
svoje majke koji je trebalo da vidi.
’’Kakvo savršeno jutro”, pomislila je, osmehnuta.
Na tren joj je kroz glavu prostrujala misao o malom
Mariu i njegovoj čudnoj priči, ali već sledećeg
trena razdragano očekivanje svog voljenog ju je odagnalo.
Bila je već skoro stigla ispred restorana kad je
ugledala Robertov auto. Svaki put kad bi iza okuke videla
da se pomalja crveni automobil i Roberto u njemu srce bi
joj brže zakucalo.

~ 83 ~
 Naravno, kao i uvek, izašao je da je čvrsto zagrli i pruži
joj buket svežih, rosnih margareta.
- Zdravo, mila moja, danas te čeka divan dan pun
novosti, pripremi se za to.
- Ali, Roberto, tako si tajanstven, ne razumem čemu sve
to.
- Da bi više uživala u onome što sledi, dušo.
Poljubio ju je nežno i zaštitnički joj ogrnuo jaknu.
Put do Asizija vodio je auto-putem, sa koga se gradić
video, ali je bio na uzvisini do koje je vodio vijugav
uski drum. Pogled ka gradu na Evu je ostavio snažan
utisak.
~ Roberto, pogledaj, pa ovaj grad mi izgleda kao iz bajki
koje sam čitala u detinjstvu, kao da se penje ka
nebu, neverovatno.
- Da, a ono što ćeš videti u njemu takođe će te ostaviti
bez daha, tamo su najstarije katedrale, stara zdanja. Kad
prošetaš uskim uličicama osećaš se zaista kao da pripadaš
nekom drugom vremenu, kao da si deo prošlosti.
- Zamisli, u takvoj čarobnoj atmosferi rodila se moja
majka, skoro da mogu da je zamislim kako šeta tim uskim
uličicama u širokoj romantičnoj haljini sa pletenom korpom
punom margareta, onakvu kakvu je pamtim sa fotografije
koju je moj otac čuvao u albumu kao relikviju.
- Dakle, zato ti voliš margarete, mila moja, a tvoja
majka se i zvala Margaret... Sada sve povezujem.
- Da, još od detinjstva, otac je pored majčine fotografije
na stolu uvek držao buket margareta.
Eva nije mogla da zadrži suze setivši se svog dragog
oca i činjenice da je sada upravo blizu rodnog
grada njegove voljene žene i svoje majke.
- Bože moj, kao da osećam blizinu svojih roditelja, kao
da ih dolaskom ovde ponovo spajam.
~ 84 ~
 - Ne plači, mila, nisam želeo da te dolazak ovde rastuži.
Hteo sam da danas budeš radosna.
- Plačem i od sreće i od tuge, dragi moj. Hvala ti što me
vodiš u Asizi. Volim te, znaš to - rekla je Eva kroz suze i
osmeh istovremeno.
Roberto je očigledno bio dirnut njenim suzama. Samo
ju je nežno dodirnuo po ruci, nastavivši da vozi vijugavim
putem ka gradu koji se, činilo se, kako su mu se
više približavali, sve više udaljavao od njih.
- Eva, iza svake okuke imam osećaj da će iskrsnuti
grad, a odmah iza sledeće on se čini daleko, uvek isto
osećam kad god se penjem ka Asiziju, a ti, primećuješ li
isto?
- Da, zaista, samo se meni još čini da će već sledećeg
trenutka iskrsnuti more oko zidina ovog grada...
Kad su uz priču i tople poglede konačno stigli do Asizija,
bilo je već prošlo podne. Prohladno jutro ustupilo je mesto
vrelom danu, pa je Eva stavila slamnati šešir na glavu i
velike tamne naočare za sunce.
- Pretpostavljam da si veoma gladna, mila, put je bio
pomalo naporan za tebe, zar ne?
- Dušo, nisam baš toliko nežna, znaš. Mogu ja štošta da
izdržim. A sada idemo na primer ovom ulicom, ka onoj
kapelici, važi? - rekla je Eva ushićeno pokazujući na jednu
ravnu usku ulicu na čijem kraju su se nalazile stepenice
koje su vodile ka maloj kapeli.
Na terasama zgrada u grozdovima je visilo raznobojno
opojno mirisno cveće.
- U redu, mila, ali posle toga se vraćamo i ja te vodim
na jedno mesto na ručak. Razgledanje grada možemo da
ostavimo za predveče, kad prođe ova vrelina. Slažeš se?

~ 85 ~
 - Naravno, ali nećemo ručati čitavo popodne, ja baš i
nisam puno gladna, više bih volela da vreme provedemo
u gradu.
- Hajde, prepusti se malo, ubrzo će uslediti iznenađenje
koje sam ti pripremio.
Držali su se za ruke, a Eva je s ljubavlju pogledala
Roberta.
- Ne mogu ni u najluđoj mašti da zamislim šta bi moglo
biti to iznenađenje, mili.
- Nemoj ni da zamišljaš, samo se opusti.
Poveo ju je preko velikog trga na čijoj sredini je šumela
fontana i unosila dah svežine u ovaj topli dan. Potom su
skrenuli ka jednoj staroj kući koja ničim nije odudarala od
niza istih duž ulice i utapala se u ambijent kojim je odisao
čitav gradić. Izgledalo je da sve te kuće stoje tu
vekovima, prkoseći svemu što se dešava oko njih, prkoseći
vremenu...
Roberto je pozvonio ispred jednih teških hrastovih
vrata i netremice je gledajući, sa smeškom na
usnama, rekao:
- Sada zatvori oči.
- Na šta me sve nećeš nagovoriti, ovo što činim samo
pokazuje koliko poverenja imam u tebe - maznim glasom
je odvratila Eva i poslušno zatvorila oči.
U tom trenutku začula je otvaranje teških vrata i graju
veselih glasova.
- Dobro nam došla, Eva!!!
- Mila, sad otvori oči i upoznaj nekog - šapnuo joj je
Roberto, nežno je poljubivši u kosu.
Eva je, otvorivši oči, s nevericom i u čuđenju ugledala
neka razdragana lica koja su se tiskala jedna pored drugih
ne bi li je bolje videla.

~ 86 ~
 - Draga Eva, ja sam Sofija, polusestra tvoje majke, tvoja
tetka, dušo - prozborila je kroz suze jedna žena krupnih
modrih očiju.
Prvo što je Evi palo na pamet bilo je da su je te oči
neodoljivo podsećale na one koje su je godinama pratile
sa majčinih fotografija.
- Ali...
- Dođi da te zagrlim, drago moje dete.
- A mi, mama, hajde da vidimo Evu, pusti je konačno -
smejala se razdragano jedna preiepa mlada devojka duge
tamne kose, sportski obučena.
- Dušo, ovo je moja kćerka Magdalena, tvoja rođaka, a
ova druga mlada dama takođe. Renata, priđi bliže da
zagrliš Evu.
- Čekam da dođe k sebi, mama, ugušićete je - šalila se
prilazeći joj elegantna vitka žena obučena u svilenu laku
suknju i ogrnuta prozirnim narandžastim šalom, kose
skupljene u punđu, preplanulog, neobično interesantnog
lica.
- Ja sam Renata, tvoja rođaka, hajde sedi, vidim da si
zanemela od iznenađenja. Dođi, popij nešto. Ovaj dečak koji
viri iza stola je moj sin Đakomo, a ovo je moj
suprug Vićenco.
Eva je ugledala iza stola pitomu crnpurastu glavu
dečaka koji je imao oko tri godine i njegovog oca,
atraktivnog mladog gospodina odevenog u tamne sportske
pantalone i ležernu svetloplavu košulju, koji se
široko osmehivao Evi.
- Draga gospođice, ćela naša porodica se priprema za
susret sa vama čitave nedelje, izvolite, sedite za sto.
Sve vreme Eva je pokušavala nešto da izusti, ali nije
uspevala. U jednom trenutku, videvši da Sofija ne krije
suze, ni ona ih više nije suzdržavala. Prišle su jedna drugoj

~ 87 ~
i snažno se ponovo zagrlile. Roberto je posmatrao Evu s
nežnošću.
Kada su posle prvog šoka svi seli za veliki trpezarijski
sto Eva je pogledala Roberta i prošaputala mu na uvo:
- Hvala ti na ovome, ljubavi.
Započeli su priču, bez ikakvog reda, skačući s teme na
temu, ne stižući da odgovore na sve što ih je jedno o
drugom zanimalo. Ono što je Eva osećala, a što joj se činilo
važnije od same priče, bila je toplina i predusretljivost koja
je zračila iz svih ovih ljudi. Činilo joj se da su se utrkivali
da joj ugode, a mali Đakomo joj se, već posle petnaestak
minuta njenog boravka u kući, našao u krilu.
- Jesi li ti sada moja nova teta? - pitao je mazeći se sa
Evom.
- O, jesam, kad bi samo znao koliko sam srećna zbog
toga, Đakomo. Tetka Sofija, imam toliko da pričam sa vama,
imam toliko pitanja o mami. Kako to da nikada nisam
čula ništa o tome da mama ima polusestru. Otac mi nikada
ništa o vama nije spomenuo, znala sam jedino da su baka i
deda umrli, i to je bilo sve.
- Dušo moja, porodice nisu uvek idilične, niti se sve u
njima odvija kako bismo mi želeli ili kako često spolja
izgleda. Ovde je život morao da se dešava onako kako su
zamislili naši očevi. Ovo je stari grad, i mali, sve se o
svakom znalo, moderni način života ovde je sporo stizao.
Valjda zato je mene otac prihvatio tek kad je tvoja majka
otišla, zapravo pobegla sa tvojim ocem u Englesku, nikad
se više ne javivši, i kad mu je žena umrla, kad je shvatio da
je ostao sasvim sam. Bio je veoma strog, prek čovek. Tvoja
majka je očito bila hrabra i odlučna u svojoj nameri da se
izbori za svoju ljubav. Otac nikada nije prihvatio tu vezu.
- Ali, da li je moguće da se vas dve zapravo niste znale,
da ni moj otac nije znao za vas?

~ 88 ~
 - Moja majka je meni još u ranom detinjstvu rekla ćelu
istinu. Otac je krišom od svih pomagao, samo finansijski.
Niko u gradu nije ni slutio da je ugledni gospodin Markoni
otac vanbračnog deteta koje je dobio sa siromašnom
služavkom. Ja sam iz potaje gledala tvoju majku, znajući da
mi je sestra, ali nikada se nisam usudila da joj priđem, moja
majka mi je to strogo zabranila. Takav je bio
dogovor između nje i oca.
- Vi ste imali tako težak život, draga tetka.
- Pa... jesam, dušo. Gledala sam oca koga nisam smela
da zovem ocem, sestru koju nisam smela da zovem
sestrom i koja nije znala da postojim. Tako sam rasla. Kad
se sve to desilo sa Margaret, taj njen beg od kuće, stvari su
se potpuno promemle. To je slomilo tvoju baku, postala
je nervno rastrojena, tako je životarila par godina, a kad je
umrla, otac je insistirao da se majka i ja preselimo kod
njega.
Kako to da se u međuvremenu tvoja majka nije udala?
“ dušo, siromašna majka vanbračnog deteta u malom
italijanskom gradu nije baš dobra prilika. Na stranu to što
je čitavog života obožavala oca, on joj je bio jedini
muškarac u životu, u to sam skoro sasvim sigurna.
- Kako je izgledao tvoj život posle, u porodici, jesi li bila
srećnija ili ne?
- Tvoj deda nikad nije preboleo Margaretin odlazak.
Pogotovo to što se nikada više nije javila, niti ikada došla
da vidi roditelje. Među njima se desio ogroman razdor, a
pošto sam živela s ocem, znam i zašto je pobegla. On nije
trpeo pogovor, nije hteo da prihvati činjenicu da se
Margaretin izbor čoveka s kojim želi da provede život ne
slaže sa njegovim.
Bio je prek, samo ću to reći, on ti je deda, ipak. O
mrtvima samo najbolje.

~ 89 ~
 - Ajesi li bila srećna?
- Sreću sam doživela tek kada sam srela svoju ljubav,
Magdaleninog i Renatinog oca. Prošle godine je umro, neka
mu je pokoj duši. Moj život je dobio smisao tek kad sam
ušla u brak s njim.
Uz ručak su kasnije Magdalena i Eva čavrljale o svemu
i svačemu, o načinu života u Engleskoj i u Italiji, o odevanju,
ukusima, muzici, interesovanjima...
- Hajde da pređemo u salon, da se malo opustimo posle
ovolikih iznenađenja, - predložila je Renata - a kasnije
možemo svi zajedno da prošetamo gradom. Taman će
proći vrućina, predvečerja su ovde veoma lepa.
- Živite li svi u ovoj kuci? - upitala je Eva.
- Ja živim sa mamom, a Renata se posle udaje preselila
u Firencu, tamo ima projektantski biro, radi zajedno
sa Vićencom. O, ona je naš ponos, u svemu je uspešna, ali
čini mi se da je najlepše što je uradila to što je učinila da ja
postanem tetka mom Đakomu - zagrlila je Magdalena
Renatu. - Ja studiram medicinu, ali nisam tako briljantna
kao sestra, to moram teška srca priznati.
U jednom popodnevnom predahu, kad su se svi malo
smirili, Roberto joj je tiho šapnuo.
- Našla si porodicu, dušo.
Sofija ih je gledala s nežnošću.
- Roberto i ja smo se od prošle sedmice već tri puta
videli, dete moje. Imam utisak da je želeo da proven da si
dobrodošla u ovu porodicu, pa da te tek onda dovede.
Svojski se potrudio da nas pronađe i spoji nas sve. Ti si od
sada moja treća kćerka. Bog je udesio da se sve nepravde
i svi nesporazumi iz naših prethodnih života nekako
razreše.
Kasnije, kad se nad gradić spustilo veće i nebo dobilo
tamnoplave obrise, a duž uskih ulica prostrujao laki

~ 90 ~
vetrić, donoseći dugo očekivanu svežinu, svi su krenuli u
šetnju. Eva se kasnije nije sećala ničega što su pričali o
katedralama, starini zdanja, sećala se jedino svog osećaja
zadovoljstva, topline tetka Sofijine ruke koju je držala,
svoje želje da joj kaže koliko njene oči liče na oči njene
majke, svojih sestara koje se utrkuju da joj pokažu ovo
ili ono, malog Đakoma koji liže sladoled i obraća joj se sa
teto, Roberta čiji pogled je ne napušta nijednog trena...
Sve se odjednom postavilo na mesto na kome treba da
bude. Učinilo joj se da ju je neka božja promisao vodila ka
ovoj zemlji, ka ovom čoveku, ka ovim ljudima.
Bilo je već kasno kad su odlučili da krenu.
- Tetka Sofija, dolaziću kad god budem imala vremena.
Često ću vas obilaziti.
- Ti i ja ćemo se nalaziti u Firenci, može? Zajedno ćemo
izlaziti, znam neka divna mesta u gradu koja moraš da vidiš
- grlila ju je Magdalena.
- Da li tu računate i mene, ili su to samo sestrinski
susreti za čavrljanje o muškarcima - dobacio je Roberto.
- Videćemo, videćemo...
- Ja ću im se priključiti, imam štošta da im pričam o
bračnim iskustvima, trebaće im - smejala se Renata.
- Meni preostaje jedino da čuvam svog sina - tobož
pomirljivo je slegnuo ramenim Vićenco.
Dugo su mahali jedni drugima pre no što su zamakli iza
jednog zavoja na putu do Firence.

~ 91 ~
 XII

Dok su jednog vedrog popodneva naredne sedmice

sedeli u njihovom omiljenom restoranu, nadomak
imanja Amičijevih, uz toplu nes katu, Roberto je, dodirijući
Evine vrhove prstiju, uz osmeh rekao:
- Treba da se dogovoriš sa Kjarom i Paolom da ti daju
par slobodnih dana, draga, mislim da si to zaslužila, a oni
će se već snaći bez tebe. Recimo vikend i još dva dana, da
li bi mogla to da izvedeš?
- Znaš da to ne zavisi od mene, dragi. A zašto? Nije
valjda da mi opet pripremaš neko iznenađenje. Pusti me da
malo uživam u ovom skorašnjem.
- Mila, ja sam uživao gledajući te srećnu. Tvoja porodica
te je prihvatila oberučke, i sada treba uvek da nađeš vreme
za njih. Mislim da si ti biće koje zapravo suštinski čezne za
toplinom doma i za porodičnim ognjištem. A Sofija je zaista
neko ko će umeti da ti to pruži.
- Juče sam se videla sa Magdalenom i Renatom u
gradu, nakratko doduše, popile smo samo
kapućino zajedno, pa sam morala da se vratim, zamolila
sam Antonija da me odveze dok sam bila na pauzi. Izgledalo
je kao da se nas tri oduvek znamo. U nedelju bih otišla da
vidim tetku, volela bih kad bi pošao sa mnom, pa ti si
zaslužan za ovo moje novo osećanje privrženosti porodici.
Zamisli, imam porodicu!
- Voleo bih da te odvedem na četiri dana u jedan ski-
centar, u Šamoni, mislim da bi uživala tamo. Ja ću nekako
da nađem te slobodne dane o kojima govorim. Ako hoćeš ja
ću razgovarati sa Paolom, skoro sam siguran da neće biti
nikakvih problema oko toga.

~ 92 ~
 - O, divno, dragi, volim planinu. Kao studentkinja išla
sam sa prijateljima na skijanje, u Austriju, uživala sam.
Divan si, to bi me zaista usrećilo.
- Hajde da im odmah saopštimo, Kjara je kod kuće, a
Paolo na poslu, zar ne, ili da sačekamo uveče, kad se i on
vrati, šta misliš?
- Dušo, ja ću to sama izvesti, reći ću popodne Kjari kako
bi mogla da se organizuje, pa to je samo vikend, kad su
oboje kod kuće, i naredna dva dana, ponedeljak i utorak...
nadam se da joj neće smetati.

***

Naredni dani bili su posvećeni pripremama za Šamoni.

Kjara je nevoljno pristala na Evin odlazak na skijanje, ali
nije se previše zanimala niti raspitivala za detalje. Izgledala
je čudno ravnodušna prema svemu što se dešava oko nje,
čak je i decu gledala da udalji od sebe i da bude što više
sama. Pogled joj je bio staklast i dalek, a lice opet dobilo
onu žućkastobelu boju koju je Eva pamtila iz vremena kad
je tek došla u njihovu kuću.

~ 93 ~
 XIII

U Šamoni su stigli rano ujutro. Poznati mondenski ski-

centar vrveo je od preplanulih turista u
raznobojnim skijaškim odelima i sa skijama na ramenima.
Beličasti sneg bleštao je kristalnim sjajem na jakom
jutarnjem suncu. Eva je žmirkala privikavajući se na
snažnu svetlost. Pošli su ka jednom hotelu dok su im
nosači vukli prtljag.
Apartman u kome su odseli bio je nešto najluksuznije
što je Eva ikada videla. Teške zavese, široki prozori
iza kojih su se nazirali vrhovi planinskog venca, kreveti sa
baldahinom u spavaćim sobama, posteljina oivičena
čipkom, tri velike svetle prostorije, svaka sa upaljenim
kaminom koji je odavao prijatnu toplinu, velika ogledala,
zvuci vatre koja pucketa, boca šampanjca na stolu,
francuske šansone sa muzičkog uređaja...
- Kako ti se dopada ovde, dušo?
- Oh, oduševljena sam, dragi.
- Hajde da se malo odmorimo i istuširamo, pa idemo
dole da nešto pojedemo, ili da naručimo da nam donesu
ovde hranu, šta misliš?
- To nije loša ideja, a onda idemo na skijanje. Nisam
skijala skoro pet godina, jedva čekam da ponovo stanem na
skije.
- Ima dve spavaće sobe, Eva, koju ćeš ti uzeti? Svaka
ima svoje kupatilo...
- Svejedno mi je - privila se Eva uz Roberta.
Podigla je oči ka njemu i u Robertovim očima otkrila
požudu koju je i sama osećala kad god je bila u njegovoj
blizini. U ovom trenutku njihova osećanja su bila tako

~ 94 ~
uzavrela da ih je bilo nemoguće sputati. Usne su im
se spojile u dug strastan poljubac, a njihova tela uzdrhtala.
Roberto je dugo milovao njenu svetlu glatku kožu, a ona
je osećala da se predaje ovom muškarcu bez rezerve, bez
sumnje.
Proveli su čitav dan po dolasku u Šamoni u apartmanu,
ležeći sa bocom šampanjca na toplom mekom krznu pored
kamina, dodirujući se i netremice gledajući jedno drugo.
Njihovi pogledi bili su dovoljni da oboje shvate šta znače
jedno drugom - Volim te, dušo, zauvek te volim -
prošaputao je Roberto privijajući je uz sebe.
- Sve si mi, ljubavi.
Satima su bez reči ležali zagrljeni, ne želeći da se ni za
tren odvoje jedno od drugog.
- Pripadam ti od prvog trenutka kad sam te ugledao,
najdraža.
Tek predveče su odlučili da nešto pojedu. Naručili su
hladne odreske sa neobičnim prilozima i raznim
vrstama francuskih sireva, koje im je mladi sobar doneo u
apartman. Sveža margareta stajala je na pladnju,
pored večere.
- Oh, dragi, da li je ova margareta slučajno ovde, ili si ti
umešao svoje prste u sve ovo?
- I u Šamoniju se mogu naručiti margarete, dušo, našao
bih ih i ispod ovog leda napolju, za tebe, ljubavi.
- Pogledaj, Roberto, napolju veje sneg!
Krupne pahulje spuštale su se bešumno na tie, čineći
ovo romantično veče potpunim. Vatra iz kamina još uvek je
veselo pucketala, a Eva je, gledajući kroz prozor, poželela
da ovaj zanosni trenutak nikada ne prođe, da nikada
ne prestane da drži tople Robertove dlanove na svojim i
dodiruje svojim vrhovima prstiju njegove.

~ 95 ~
 Izašli su napolje i čvrsto se zagrlivši pošli u šetnju
uskim stazama Šamonija. Pahulje su postajale sve gušće,
a pod sjajnim svetiljkama činile su se kao mnoštvo
leptirova koji se okupljaju oko svetla.
- Sutra očekujem divan dan za skijanje. Pretpostavljam
da si ti profesionalac, uživaćemo, jedva čekam sutrašnji
dan, draga.
- Nekad sam odlično skijala, nadam se da se to ne
zaboravlja tako lako.
Evina duga kosa virila je ispod bele vunene kape, puna
pahulja. Roberto joj je dodirnuo dlanovima lice podigavši ga
ka sebi i spustivši topao poljubac na njene usne vlažne
od snega.
- Tako si lepa, mila.

***

Ceo sutrašnji dan proveli su na skijaškim stazama,

uživajući u toplom sunčanom danu na snežnoj planini. Sneg
je tokom noći prestao da pada, a njegovi slojevi su se zbog
niske temperature pretvorili u čvrst prekrivao, odličan za
skijanje. Popodne su sišli do hotela da popiju čaj i da
se ogreju.
Sedeli su holu, kad se jedan čovek, visok i atletske
građe, ne krijući radosno iznenađenje, obratio Robertu:
- Roberto, to si zaista ti. Prepoznajem te i posle
petnaest godina, stari druže, nisi se mnogo promenio. Isti
si, samo se žene pored tebe menjaju. Jedino što se
podrazumeva jeste da su sve podjednako lepe, moram
ti odati priznanje.

~ 96 ~
 Na Robertovom licu Eva je primetila mali, jedva
primetan trag nelagodnosti, mada se trudio da zvuči veselo
i radosno zbog susreta.
- O, Majkle, ti si, pa i ti si isti, uvek bih te prepoznao. Eva,
ovo je moj davni prijatelj iz Londona. Upoznali smo se još u
mladosti. Majkle, Eva je takođe provela život u
Engleskoj, samo je sad odlučila da postane Italijanka.
- Drago mi je, ja sam Eva. U kom delu Londona živite?
- Vreme donosi promene, moj stari drug ne bi ni
pretpostavio da sam odlučio da odem iz grada u kome
sam rođen. Sada živim u Parizu. Ja nisam kao on, draga
gospođice, zaljubljen u rodni grad iz koga nikad ne bih
otišao. Kaži, Roberto, da li grešim, ili je još uvek tako kao
pre petnaest godina?
- Pa tu ne grešiš, Majki, moj odnos prema odlasku iz
Firence je još uvek isti. Ne znam šta bi to moglo da se desi
pa da odlučim da odem iz nje. Zaista bih želeo da doživim
starost u svom gradu.
- Romantičan, kao i uvek. Da li znate, Eva, da su žene
ludovale za njim? Sad, u ovim godinama, znam i zašto. Žene
vole pesnika u njemu.
- Ne preteruj, Majkle, molim te. S kim si došao?
- Sa suprugom i dvoje prijatelja, videćeš moju Anu, sad
je u sobi, uskoro će sići. Znaš, nas dvoje smo se venčali pre
par godina, imamo i sina, on je ostao u Parizu sa bakom.
- Videćemo se drugi put, Majki, večeras na primer, sad
žurimo, napolju je predivno.
- Dobro, možda se vidimo i negde na stazi, gde obično
skijate?
- Tek smo stigli juče, bićemo na glavnoj stazi, zasada.
Roberto je brzo popio svoj čaj koji je bio još vreo i uzeo
za ruku Evu. Bilo joj je sasvim jasno da zbog nečeg Roberto
uopšte ne želi da provodi vreme sa ovim čovekom, iako se
~ 97 ~
ovaj predstavio kao dragi prijatelj iz mladosti. A zapravo ni
njoj nije bio baš simpatičan, mada je delovao predusretljivo
i srećno što vidi druga.
- Čini mi se da si baš pobegao od ovog čoveka, ili
grešim?
- Ne grešiš, ne bih baš da s njim evociram uspomene iz
mladosti, kad sam srećan što mi je sadašnjost ovako divna
- odvratio je poljubivši je u kosu.
- Da, samo, skoro da si bio nepristojan, što ne liči na
tebe, čovek je hteo da vidiš njegovu suprugu.
- Dobro, de, videćemo se, u istom smo hotelu.
Uostalom, Majki i nije baš neko ko mi je ostao u
divnoj uspomeni, ne pamtim ga baš po dobru, mada
priznajem da on to ne zna.
- A da ti možda ne smeta što te podseća na neke žene,
pogađam li, ljubavi? - mazno ga je zadirkivala Eva.
- Pa, možda - odvratio je Roberto, nekako isuviše
ozbiljno.
Eva je osetila da na tu temu više ne bi trebalo da se
vraća.
Tog dana su se dugo spuštali snežnim stazama pored
kojih su promicale jelke prekrivene belim pokrovom koji je
bleštao na jakom planinskom suncu. Dok su se
čvrsto zagrljeni peli žičarom sa podnožja ka vrhu i uživali
u vidiku koji se otvarao kilometrima u daljinu Evina glava
bila je na Robertovom ramenu. Osećala je njegov dah na
svom obrazu i meki dodir usana.
- Eva, želim da ti kažem, mada znam da ti značim isto
koliko i ti meni, da nikada nijednu ženu nisam osećao ovako
svojom i bliskom kao tebe.
- I ja isto osećam, mili.
Kada su se predveče vratili u hotel, skoro su naleteli na
Majkla i atraktivnu ženu plave kose, četrdesetih godina.
~ 98 ~
 - O, Ana, evo Roberta, rekoh ti da sam ga video…
- Ana, kako si, draga? Izgledaš bolje nego ikada, drago
mi je što te vidim - srdačno su se zagrlili Roberto i Ana.
Izgledalo je kao da se znaju oduvek i da su srećni što se
vide. Roberto nije bio rezervisan kao kad je ugledao Majkla,
ili se to Evi samo činilo. - Upoznaj Evu, Ana, ženu
koju volim.
- Milo mi je, ja sam Ana. Izgledate lepše nego što mi je
Majki rekao. Hoćete da sednemo zajedno, da popijemo
nešto?
- Baš bismo mogli, Roberto, ja bih rado popila kuvano
vino, da se malo ugrejem.
- Pa hajde, važi, onaj separe u uglu je prazan.
- Roberto, hoću da mi pričaš o svim prijateljima iz
mladosti sa kojima si u kontaktu, Eva nam neće
zameriti, pa nismo se videli toliko godina - razdragano je
Majki zagrlio starog druga.
- Ja bih radije da pričamo o sadašnjosti.
Seli su u separe osvetljen svećama. Sa širokih prozora
svetlozelene zavese bile su potpuno razmaknute tako da
se kroz njih nazirao beli predeo na koji se lagano
spuštao mrak. Čula se romantična muzika i veseli smeh
mladih ljudi iz susednog separea.
- Koliko puta smo ovako svi sedeli nekada, sećaš li se
Roberto? - prijateljski ga je uzela za ruku Ana, pa
se obratila Evi. - Dugo se znamo, Eva, večeri i večeri
provodili smo zajedno. Život nas je kasnije nekako
razdvojio, nismo se čak ni čuli svih ovih godina.
- Roberto je bio najbolji student na fakultetu, ne
sumnjam da si sada I najuspešniji u poslu, prijatelju -
dodao je Majki.
- Pa, nisam baš najuspešniji, ali smatraju me uspešnim.

~ 99 ~
 - Ah, skromni Roberto, tada mi je bilo teško da priznam,
ali bio si za klasu ispred svih nas. Znate Eva, kad je Roberto
bio u Londonu na magistarskim studijama, sve nas ostale
je bacio u zasenak - nastavljao je Majki.
- Bio si u Londonu na studijama, dragi, pa ja to prvi put
čujem - otelo se spontano Evi.
- Da, ne znam kako mi je promaklo da to pomenem, nije
ni važno. Vrlo brzo sam se vratio u Firencu, zapravo sam
jedva čekao da se to desi. Uostalom, ljubavi, davno je to
bilo, ko zna šta sam još zaboravio da ti kažem.
- Ah, mladalački snovi, o čemu smo samo tada maštali,
da ćemo promeniti svet, da ćemo večno voleti one sa
kojima smo... Ód svih nas koji smo se tada voleli samo smo
Majkl i ja u braku, koliko ja znam... Život je pun iznenađenja.
- A šta je s Kjarom, imaš li vesti o njoj, kako je? -
prekinuo ju je Majki, radoznalo se obraćajući Robertu.
- Pa koliko znam dobro je sada - odgovorio je Roberto
brzo i načas pogledao Evu.
- Da li se udala? Ima li porodicu? Neverovatno je da
nismo ni o njoj ni o tebi čuli ni glasa godinama.
- Da, ima porodicu, mislim da se skrasila, da se oseća
dobro, zapravo ne znam - pomalo zbunjeno i mehanički je
odgovarao Roberto na pitanja.
- Svi smo bili uvereni da će se vaša veza završiti
brakom, bili smo mladi, naravno, mislili smo da je
nemoguće da se ljudi vole pa se onda rastanu - dodala je
Ana.
Roberto je zagrlio Evu i gledajući je u oči, kao da se
zapravo obraća samo njoj, nežno rekao:
- Ja i sad mislim da se ljudi koji se vole ne rastaju.
Samo, vredi čekati pravu ljubav, i kad je nađete onda
su rastanci posve nemogući. Zabluda je bila u tome što
nisam prepoznao laž.

~ 100 ~
 Bio sam dovoljno mlad...
- Ali sad si, vidim, srećno zaljubljen, i ja ti želim svu
sreću sveta, stari druže, i vama Eva, naravno.
Eva je, međutim, u vazduhu osećala Robertovu
napetost, iako se trudio da bude nežan i govori sa starim
poznanicima na srdačan i uobičajen način.
U trenu joj se učinilo da joj je upravo otkrivena velika
tajna, skrivana samo lakim zastorom koji je bilo
vrlo jednostavno ukloniti.
Grlo joj se steglo, a u glavi joj je bubnjalo.
- Roberto, molim te da odemo do sobe, osećam
najednom neku mučninu, ja se zaista izvinjavam...
- Bilo mi je drago... - jedva je izustila ostavljajući
začuđeni par.
- Dragi moji, oprostite, videćemo se još, tu smo još par
dana. Poći ću sa Evom.
Eva je osećala laku nesvesticu, ali je ipak uspela visoko
podignute glave da korača ispred Roberta. Kad su ušli u
apartman skoro se sručila u fotelju. Neko vreme je ćutala,
a onda, umirivši se, dugo posmatrala Roberta. On se nije
micao od prozora, a pogled mu je bio uprt u snežne padine
koje su svetlucale pod jasnim mesečevim svetlom.
- Sve je od početka bilo sasvim jasno, svakome ko je
želeo da vidi, zar ne? - upitala je skrhanim glasom. - Kjara
o kojoj su govorili zapravo je Kjara Amiči. Ona ista koja je
za sve vreme naše veze vrlo čudna i neobjašnjiva, bar
meni. Ona ista koja je često odlazila iz kuće, dok su
se kuvarica i vozač zagonetno sašaptavali... a ja se lagano
zaljubljivala u tebe... Kjara koja koketira s tobom...
- Eva, nemaš šta da mi zameriš. Možda jedino to što
sam ti prećutao vezu s njom. Da, bili smo u ljubavnoj vezi
dok smo oboje boravili u Londonu. Istina je da je trebalo da
se venčamo. Za to niko u Italiji nije znao. Taman kad je

~ 101 ~
trebalo da objavimo veridbu, ona mi je saopštila da
me napušta i da će se udati za Paola Amičija, tada jednog
od najbogatijih industrijalaca u ovom delu zemlje. Eto, to je
ona. Paolo je bio naš porodični prijatelj, šta mi je preostalo
nego da više našu vezu nikom ne pominjem.
- Bilo ti je prirodno i da je ne pominješ meni koja radim
kod nje, meni koju voliš? Prirodno ti je da stvari o tebi
saznajem slučajno, od poznanika. Osim toga, sasvim sam
uverena da je vaša veza trajala dugo posle Londona. Ne
moraš se truditi da me razuveravaš. Sasvim su mi žive
slike sa prve večere na kojoj smo se sreli posle susreta na
aerodromu - Evin glas bio je potpuno hladnokrvan i miran,
ali leden. - Sve mogu da razumem, Roberto, ali mi se činilo
da smo ti ja ostvarili bliskost koja podrazumeva da ne
lažemo jedno drugo. To je osnova svega. Znaš celu priču o
mom životu, o Marku, majci, ocu. Za mene ljubav
podrazumeva pre svega mogućnost da se onom koga voliš
ništa ne prećutkuje. Ili grešim? Možda samo ja imam
tako staromodne nazore.
- Eva, dopusti da ti objasnim...
- Ne, ja ću tebi nešto objasniti. Pošto ja ne znam niti
želim da naučim igre koje su očigledno u ovom
svetu neophodne, ostaviću te da ih igraš s drugima. Već
imam jedno ljubavno iskustvo koje se svelo na laž...
proći će i ova bol.
- Eva...
- Ne želim više ništa da čujem. Jedino što još osećam
kao svoju dužnost jeste da ti kažem ono što mi je Mario pre
par dana u suzama rekao, a to je da je čuo majku kako kaže
prijateljici da on nije Paolovo dete. Možda će te to zanimati
i možda to ima veze sa ćelom ovom pričom.
- Eva...
- I tada mi je instinkt govorio, kao i mnogo puta pre toga,
da se nešto mračno krije u toj kući, ali moja želja da te
~ 102 ~
vidim kao mog princa iz snova nije dozvolila da nađem vezu
između Kjarinog čudnog ponašanja i tebe.
- O čemu govoriš, Eva, šta pričaš?
- Odjednom je sve jasno, dragi moj, kao u mozaiku. Sve
se savršeno uklapa, sve što je budilo u meni i najmanji
tračak sumnje, sve što sam nekim šestim čulom samo
slutila, sada se pokazuje kao istina. Dugogodišnji porodični
prijatelji, zajedničke idilične porodične večere...
- Eva, to je nemoguće, kada je to Mario rekao?
- Iskreno si iznenađen, vidim. Verujem ti. Ali ja više ne
učestvujem u vašim igrama. Večeras ću spavati u drugoj
sobi, a sutra ujutro ću organizovati let za Italiju. A potom ću
već videti. Sve posle toga više nema veze sa tobom,
Roberto. Ti sređuj svoj život. Imam utisak da štošta važno
još treba da uradiš.
Roberto je ostao ukočen, pored prozora, odakle se nije
pomerio tokom čitavog razgovora. Nije uspeo da kaže ni
reč, jedino je bledilo lica govorilo o njegovoj potresenosti.
- To je istina kakvom je ti vidiš - konačno je uspeo da
prozbori.
- Nisam sigurna da li me više uopšte zanima tvoj ugao
posmatranja, Roberto. Znam jedino da ja ništa ne bih
prećutala onome koga volim, i da to isto očekujem od
drugog. Ali to sad nije važno. Ne verujem ti više. Možeš mi
reći da niste bili ni u kakvoj vezi posle Londona, ali sve
govori drugačije. Možeš mi reći bilo šta. Ne verujem ti više.
- Ponovi mi tačno šta ti je Mario rekao - rekao je
Roberto odsečno, kao da ga ništa drugo zapravo ne zanima.
Eva se osećala kao da joj je nešto strašno teško palo na
grudi i nikad se više neće pomeriti sa njih. Činilo joj se da
su se sve njene suze zaustavile, da im nešto ne da da krenu
i da će je ugušiti njihova težina.

~ 103 ~
 - Rekla sam sve, Roberto, laku noć. Nisam spremna za
još prećutkivanja, još laži, imala sam to već. Želim nešto
drugo. Mislila sam da si to drugo ti. Ali nisi.

***

Cele noći Eva nije uspela da sklopi oči. Sedela je

sklupčana na fotelji, čekajući jutro. Slušala je nervozni
Robertov hod u drugoj sobi, tamo gde su juče pili vino i
ljubili se ne mogavši da se odvoje jedno od drugog.
Čvrsto je odlučila da ode.
Jutro je dočekala bleda i s velikim - podočnjacima.
Ispljuskala se hladnom vodom i pomislila kako je jednom
na sličan način već odlazila, i kako je bila sigurna da svaki
sledeći put manje boli. Ali bolelo je isto, samo je sada znala
da pokaže čvrstinu.
- Znaš, Eva, tvoj nedostatak poverenja u mene potpuno
me je iznenadio. Pomoći ću ti oko odlaska, ako želiš - bile
su jedine reči koje joj jé Roberto uputio, i sam bledog
i izmučenog, ali potpuno ledenog i bezizražajnog lica.
- Ne brini, sama ću se snaći.
Nije ga pitala da li ostaje ili ide i on, nije ga pitala više
ništa. Videla je u njemu nekoga koga voli, ali više
nema načina da vrati nešto divno što se dogodilo među
njima. Između njih dvoje stajala je nepremostiva laž.

~ 104 ~
 XIV

Predveče je stigla u Firencu. Taksijem je došla do kuće

Amičijevih. Deca su je sačekala radosno a čupavi labrador
je skakutao oko nje.
- O, očekivali smo te tek za dva dana. Šta se desilo?
Zašto te Roberto nije dovezao? - pitao je Paolo
s neskrivenim čuđenjem.
- Nije važno, Paolo. Vi i ja svakako moramo da
razgovaramo. Samo ću malo da se sredim, pa bih volela da
popričamo. Vi ste tu, zar ne, ne idete nigde? Želela bih da i
Kjara bude prisutna.
- Dobro, nije valjda ništa strašno?
Ali Eva nije ni čula njegove poslednje reči, jer je već
brzim odsečnim korakom hitala ka svojoj sobi.
Bacila se na krevet, ali nije dopustila sebi da zajeca.
Samo je prekrila lice rukama i pomislila kako i ovo
mora izdržati. Otišla je pod vreli tuš, potom obukla bež
džemper i farmerke, raščešljala kosu i vezala je u rep, a
na lice stavila dosta rumenila ne bi li prikrila bledilo.
Sišavši u salon ugledala je Paola i Kjaru kako sede na
sofi i sašaptavaju se. Ugledavši je uputili su joj pogled pun
iščekivanja.
- Sedi, dušo, šta se dešava? - upitala je Kjara.
- Moraću da odem iz vaše kuće, ne pitajte me zašto. Ali
ostaću onoliko koliko vam je potrebno da se snađete dok
ne nađete nekog drugog za podučavanje dece. Mada bih
volela da to bude što pre.
- Eva, o čemu govoriš? Zašto bi otišla? Ima li to neke
veze sa nama? - upitao je Paolo s
iskrenim zaprepašćenjem.

~ 105 ~
 - Bili ste divni prema meni, Paolo. Ali mislim da mi je
potrebno da se iselim odavde. Pokušaću da se
sasvim osamostalim. Videču tačno kako, sada neću da
mislim o načinu.
- Ali, nemoj da to bude ishitreno, Eva. Razmisli dobro.
Sada si zbog nečeg povređena, vidim. Predlažem ti da se
smiriš i dobro razmisliš o svemu pre nego što išta odlučiš.
- Ne brinite za mene, Paolo, preživeću i ovo. Prošla sam
i gore stvari.
- Slutim da sve ovo ima neke veze sa Robertom, Eva.
Neću da se mešam u tvoje intimne stvari, ali ako bilo šta
mogu da pomognem... Računaj uvek na mene.
Kjara je, međutim, ćutala, pogleda uprtog u jednu tačku.
Zatim je mirno i hladno rekla:
- Paolo, Eva ima svoje životne planove. Nećemo joj
stajati na putu. Eva, draga, ne brini za časove s decom. Sto
se nas tiče možeš da kreneš kad god poželiš, zapravo
čim se spakuješ i smisliš gde ćeš da odsedneš.
Paolo je bio potpuno zatečen novonastalom situacijom,
pa je samo zbunjeno slegnuo ramenima.
- Ne znam šta da kažem, a da ne bude mešanje u tvoje
lične stvari, Eva. Ali, osećam neku dužnost prema tebi. Tvoj
otac bi želeo da se brinem jesi li dobro, pogotovo zato što
sam te ja pozvao u Italiju.
- Paolo, dragi, Eva već zna da uvek može računati na
nas - prekinula je Kjara odsečnim glasom ceo razgovor.

***

~ 106 ~
 - Tetka Sofija, došla bih sutra popodne do vas.
Iznajmiću renta-kar, zapamtila sam put. Baš jedva
čekam da vas vidim.
Kasno uveče Eva je dugo razmišljala sa kim bi želela da
razgovara u ovim bolnim trenucima i sa kim da provede
vreme, pa joj se Sofija, ta divna stara žena koju je od
skoro osećala tako bliskom i koja joj je, zapravo, bila
najbliži rod, činila najboljim mogućim izborom.
- Divno, dete, a zar neće doći i Roberto?
- Neće, tetka Sofija, doći ću sama.
- Je li sve u redu, dušo?
- Pričaćemo kad dođem.
Skoro cele noći se pakovala, trudeći se da ni o čemu ne
misli. Sve vreme je planirala, smišljala šta će da radi, gde
će da živi, vadila stvari iz velikog plakara i redala ih u kofer,
pa ih onda ponovo uzimala iz kofera i stavljala na krevet,
slažući ih na drugi način.
Bila je ne samo povređena, nego i ogorčena, besna,
kivna ne samo na Roberta, nego i na sebe. Kako je moguće
da nije uočila u kakvom su odnosu Kjara i Roberto? Kako
je moguće da su je njegovi džentlmenski gestovi i tople reči
potpuno zasenili, toliko da ne vidi istinu? Da ne vidi
prevaru?
- Kjara, ja već danas neću biti kod kuće. Oprosti, ali
potrebno mi je da odem. Sutra ili prekosutra ću se
već iseliti. Pozdraviću se sutra sa decom, objasniću im sve.
- Sobarica mi kaže da si se već spakovala - Kjara je bila
odsečna i hladna, reskog i oštrog pogleda.
Eva nije želela da nastavlja dalji razgovor. Osetila je
duboku odbojnost prema njoj, koja je, činilo joj se,
bila obostrana. Više nije bilo razloga za glumu. Nekako je
osećala da je Kjari sve iasno.
“Što dalje odavde”, pomislila je.
~ 107 ~
 ***

Dok je vozila vijugavim drumom ka Asiziju grlo joj se

stezalo u grču, a suze ovaj put nije uspevala da
zaustavi setivši se zajedničkih trenutaka sa Robertom na
ovom istom putu.
- Draga tetka Sofija - čvrsto je zagrlila dobru, staru
ženu kad je stigla.
- Dete moje, divno je što si došla. Magdalena je u
Firenci, treba da dođe večeras. Mogla si da pođeš s njom.
- Nema veze, trebalo mi je da budem baš sa tobom.
- Pa ti si plakala, šta ti se to desilo? Deluješ potpuno
drugačije nego kad smo se prošli put videle?
Možeš slobodno da mi se poveriš, dete.
- Oh, naravno da je reč o Robertu. Zarekla sam se da
više nikada neću pustiti suzu zbog muškarca, ali
evo, ponovo mi se desilo da se osećam odbačenom i
prevarenom.
- Dušo, ti mi više deluješ besno.
- Da, i besna sam, jer sam se zaljubila i poverovala svim
svojim bićem da je prava ljubav moguća. Ali ona se izgleda
dešava samo u mojim knjigama koje sam celog života
čitala. Očigledno je da se ne snalazim u stvarnom životu,
očigledno je da ništa i nikog ne mogu da procenim
kako valja.
- De, de, to ti naravno samo tako izgleda sada. U afektu
si, ljuta si... Ako ti je za utehu, Roberto nas je sve osvojio,
pogotovo svojom posvećenošću tebi. Prosto ne mogu da
poverujem da je i sve nas obmanuo. Sledeća vest koju smo
očekivali od vas dvoje bilo je venčanje. Hajde, pričaj.
Uostalom, ne postoji ništa što se ne da popraviti, dok god
smo živi.

~ 108 ~
 Eva je dugo govorila Sofiji o svojoj i Robertovoj ljubavi,
o poseti njegovoj porodici, o njihovim romantičnim izletima,
o boravku u Šamoniju, o načinu na koji je saznala da je bio
u vezi sa Kjarom, o Mariu koji je, kako je ona mislila,
zapravo bio Robertovo dete, o Kjarinom neobičnom
ponašanju, o tome da Kjarin suprug Paolo i ne sluti nikakvu
prevaru.
Sve vreme dok je pričala besno se šetala po sobi,
glasno govorila, povremeno bi zaplakala pa obrisala
suze. Osećala se kao devojčica koja konačno ima nekog
svog pred kim bi izrazila svcoje najskrivenije misli.
- Oh, tetka Sofija, tako se malo znamo, a ja sam
dopustila sebi da se ovako ponašam. Ne pamtim
sebe ovakvu, oprosti. Uvek sam se trudila da budem
odvažna i jaka, a sada se ponašam kao razmaženo derište.
- Drago dete, znači da do sada nisi ovako volela. Znaš,
mislim da si postupila ishitreno kad si one noći u Šamoniju
prosto otišla u drugu sobu ne želeći da čuješ šta Roberto
ima da kaže, a pogotovo što si ujutro otišla bez reći.
- Ali, tetka Sofija, sve mi je prećutao, da mi je ranije
rekao bilo šta, da mi je objasnio, da mi je priznao, sve bih
razumela. Ali ne mogu da zamislim sebe u vezi u kojoj
dvoje nemaju snage da kažu jedno drugom istinu, ma kakva
ona bila.
- Eva, Roberto je muškarac, ponosan i dostojanstven.
Ako si ga nepravedno optužila, i on se oseća povređenim.
Ne bih da ga branim, ali iz svega što si mi ispričala ja
ništa pouzdano ne zaključujem, osim da je bio u vezi sa
Kjarom, što ti je i sam priznao. Ali ništa dalje ne znaš
sigurno. Sve ostalo je tvoja konstrukcija, koju samo
ljubomorna, zaljubljena žena može da smisli.
- Ali, ja tačno znam da mi e istina bila ispred nosa, a da
je ja, opčinjena buketima cveća i toplim očin ^ nisam videla.

~ 109 ~
 - Ne znaš da li je tako. Otišla si, pobegla, iako ništa do
kraja nije razjašnjeno. Kako si tako sigurna da je Mario
Robertovo dete? Na osnovu onoga što si čula od
dvanaestogodišnjaka koji je prisluškivan razgovor...? A sve
i da jeste, Roberto očito nije znao da mu je Mario sin.
- Nije, zaista je bio šokiran kad sam mu rekla šta sam
čula. Imam utisak da je od tog trenutka bio opsednut samo
tom mišlju, da sam mu ja bila u drugom planu.
- Zar je to čudno? Zamisli da čovek sazna kako mu je
sin neko koga viđa godinama i doživljava ga kao dete svog
kućnog prijatelja.
- Ali ja verujem i da su njih dvoje održavali vezu u isto
vreme kad je bio sa mnom. Bože, posluga se sašaptavala
kad je Kjara odlazila od kuće na ceo dan dok je Paolo bio
na poslu.
- Ali jesi li sigurna da se radi o njima dvoma?
- O, da! - prekrila je lice rukama Eva. - A sećam se i
kako je stara kuvarica Marija bila potpuno zaprepašćena
kad je shvatila da sam presrećna jer idem na izlet sa
Robertom. Sad znam i zašto. Moja zaljubljenost se nije
mogla sakriti, a ona je sve znala.
- Dete, gledam sve vas mlade i shvatam kako se kad
volite svi ponašate potpuno isto. Ništa ti ne pomaže
obrazovanje, niti vaspitanje, ni prethodno iskustvo. Vode te
nagoni, ljubomora, ništa od svega što si u tolikim knjigama
pročitala ne može to da promeni... I tako je otkad je sveta
i veka.
- Pa, to sam i ja maločas zaključila. Sad mi jedino
preostaje da smislim šta ću dalje.
- Polako, prvo se smiri. Ja imam ideju. Možeš da
ostaneš ovde dok se ne središ, Magdalena će biti
oduševljena zbog toga.

~ 110 ~
 - Na putu do Asizija razmišljala sam da bih volela da
nastavim život u Italiji. U Engleskoj nemam nikog. Ovde
sam otkrila vas... Mogla bih da otputujem u Englesku i
prodam očev stan, pa za taj novac kupim ovde, u okolini
Firence neki slične veličine. Mogla bih da pokušam da
nađem posao nastavnika engleskog jezika u nekoj školi...
Neću da bežim iz Italije zato što mi je propala ljubavna
veza, kao što sam pobegla iz Engleske.
- Takvu te volim. Samo polako, korak po korak. Ako ti je
nezgodno da budeš kod Amičijevih, javi im da ćeš spavati
ovde, a da ćeš se sutra preseliti.
- O, hvala ti, tetka Sofija, u svemu je dobro što ti,
Magdalena i Renata postojite u mom životu.
- Ne zaboravi zahvaljujući kome smo zajedno -
nasmešila se Sofija.
- Oh, ne želim da se sećam.
- Nemoj stavljati tačku na vašu ljubav. Imam osećaj da
niste još uvek završili vašu priču.

~ 111 ~
 XV

Naredne dane Eva je provela pokušavajući da bude

praktična.
Organizovala je selidbu u Asizi, u kuću svoje tetke, a
planirala je i skori put u Englesku ne bi li prodala stan. Bilo
joj je potpuno jasno da želi da nastavi život u Italiji, pa se
sve vreme bavila razmišljanjem o organizaciji svog života
u ovoj zemlji. Trudila se da stalno bude nečim zaposlena,
kako bi odvratila misli od Roberta.
- Obećaj mi da ćeš ponovo doći, Eva, spremiću ti priču
na engleskom - rekla joj je kroz suze mala Antonija kad je
odlazila.
- Možemo li nekad da se vidimo u gradu, kad idemo u
školu? - želeo je da zvuči ozbiljno i odraslo Aleksandar.
Mario je stajao po strani, pognute glave. Eva mu je
prišla i pomilovala ga po kosi.
- Dušo, sve će na kraju biti dobro, ti si divan dečak.
Kjara ju je hladno pozdravila na rastanku i to je bilo sve.
Eva je ponovo odlazila...

***

Dok se topla bela kata pušila sa stola a kiflice sa sirom,

koje je tetka Sofija napravila, širile miris domaće kuhinje,
Magdalena i Eva su pričale o skorim događajima.
- Ja mislim da ti i Roberto treba da obavite još jedan
razgovor. Nije mi jasno kako si ostavila sve tako

~ 112 ~
nerazjašnjemo i otišla - nikako nije mogla da razume
Magdalena.
- Problem je u tome što je meni, nažalost, sve sasvim
jasno.
- Sada, dakle, planiraš da ideš u Englesku?
- Da, već sutra, rezervisala sam let uveče u devet.
Mislim da ću vrlo brzo obaviti sve poslove oko prodaje
stana tamo, poznajem neke očeve prijatelje koji se bave
prodajom nekretnina.
- Drago mi je što si odlučila da nastaviš život ovde, ali
zar ti ne nedostaju prijatelji, poznanici iz Engleske?
- Znaš, kad sam odlazila čvrsto sam odlučila da
započnem nov život, potpuno nezavisan od bilo koga.
U međuvremenu sam se zaljubila u Roberta i ponovo sebe
dovela u sličnu situaciju kao onda. Možda je sad pravo
vreme da zaista postanem ono što negde u suštini jesam,
jaka i samostalna žena.
Donoseći novu porciju kiflica i sipajući čaj i katu u velike
bele šolje Sofija je uzdahnula:
- Oh, ne preteruj sa strogošću prema sebi, draga Eva,
niti sa opsednutošću time da budeš jaka i nezavisna. Samo
voliš jednog muškarca, to je čitavo objašnjenje. A tako i
treba da bude. Priroda je tako postavila stvari, da
muškarac i žena stalno tragaju jedno za drugim. Zato ne
okreći leđa ljubavi.
- Trenutno ne mogu tako da razmišljam, tetka Sofija.
- Verujem da ćeš vrlo brzo moći. Nisi ti stvorena da
živiš bez ljubavi, vidim to.
- Da, samo izgleda uvek biram pogrešne. Sa Robertom
mi se učinilo da je to ono pravo. Marko, moja prva ljubav,
učinio mi se samo kao bleda senka naspram njega. Ali
izgleda da sam savršena za idealizovanje muškaraca sa
kojima sam.

~ 113 ~
 - O, Eva, prestani konačno sa samosažaljenjem. Ko zna
šta još između tebe i Roberta može da se desi! - uzviknula
je Magdalena.
- Znaš, Magdalena, sada sebi izgledam kao isuviše
naivna i jednostavna da bih razumela sve te njihove igre.
Zapravo, sve je bilo savršeno, i to me je uljuljkalo, nisam
bila oprezna niti mudra, a iza sve te ružičaste lepote kojom
me je Roberto obasipao ko zna šta se sve krilo?
- Dušo, ne možeš voleti i biti oprezan i mudar, to ne ide
jedno s drugim, zato zaista prestani da kriviš čas sebe čas
Roberta - umirivala ju je Sofija.
Kasnije su otišli da se prošetaju gradom, a Eva nije
prestajala da priča o Robertu.
- O, vi i ne znate koliko mi znači što slušate moje stalno
brbljanje o ljubavi.
- Koliko sam se samo naslušala takvih i sličnih priča od
mojih kćerki i njihovih drugarica - nasmešila se Sofija.

***

Eva se obrela na aerodromu u Londonu sa osećanjem

da dolazi u zemlju iz koje je otišla pre mnogo, mnogo
godina. Toliko snažno je u njoj bilo ono što se zbilo u Italiji,
da je sve ovde bila samo davna prošlost. Osim sećanja na
oca, koji ju je pratio ma gde bila.
Kad je doputovala u rodni grad i ušla u stan u kojem je
provela nevinu i čistu mladost obuzela ju je neopisiva tuga.
Ovde je život bez oca za nju bio potpuno nezamisliv. Sad je
bila još uverenija da je njena ideja o nastavku života u Italiji
sasvim ispravna odluka.

~ 114 ~
 - Gospođo Džonson, kako ste, ovde Eva Stoun,
zainteresovana sam za prodaju očevog stana. Možete li
mi pomoći?
- Naravno, draga Eva, čula sam od suseda da si
doputovala iz Italije. Sredićemo prodaju stana, ništa
ne brini, haći ćemo najbolju moguću cenu.
Pozvala je telefonom i svoju nekadašnju prijateljicu iz
detinjstva i dogovorila se da se nađu na starom trgu i popiju
zajedno piće.
- Kako si, Eva? Pa šta se to tamo u Italiji dešava kad si
odlučila da prodaš stan i preseliš se?
- Naprosto osećam da tamo treba da živim - odgovorila
je Eva, potpuno sigurna u istinitost svojih reći, ne želeći
ništa više da objašnjava.
Uz uobičajeno prijateljsko ćaskanje povela se reč i o
Marku.
- Znaš, Eva, Marko je već uspešan galerista, napustio je
slikanje. Mislim da je zgrnuo brdo novca. Svima nam je
jasno zašto se oženio Martom, njena porodica je opsednuta
uspehom i bogatstvom.
- Jadni Marko, i on je znači napustio svoje snove. Od
srca mu želim da im se vrati, nekad. Ako ga skoro
vidiš poruči mu to.
Eva je osetila iskrenu samilost prema Marku i ništa
više, ni ljutnju, ni čežnju, ništa. Njeno srce je ostalo
u Firenci. Njene misli bile su sa Robertom.

***

U Engleskoj se Eva zadržala nedelju dana i za to vreme

uglavnom sređivala potrebne papire vezane za stan i za

~ 115 ~
skori prelazak u Italiju. Malo se smirila, misli su joj postale
manje haotične, a ona sama stabilnija.
- Tetka Sofija, uspela sam brzo da prodam stan, novac
će mi biti sutra prebačen na račun, tako da sam rezervisala
let za prekosutra u sedam sati uveče... Sve teče po planu -
obaveštavala je Eva svoju novu porodicu.
- I ovde sve teče po planu, dušo. Svi jedva čekamo da te
vidimo - razdragano je odvratila Sofija.

~ 116 ~
 XVI

Let do Rima protekao je mimo. Sve vreme Eva se trudila

da ne razmišlja o Robertu, ali su je njegove tople
oči opsedale.
Na aerodromu u Rimu dočekala ju je uobičajena gužva.
Eva se tiskala među gomilom ljudi, kad ju je prenuo dobro
znani duboki glas.
- Da li mogu da vam pomognem, gospođice? - pitao je
smešeći se Roberto.
Eva odjednom nije videla nikoga oko sebe. Sve čega je
postala svesna bio je taj osmeh.
- Tvoja nova porodica me je zadužila da te dovedem kod
njih, ali pre toga ćemo ti i ja morati da razgovaramo.
Dugujemo to jedno drugom, zar ne? - gledao ju je pogledom
koji ju je uvek opčinjavao. - Ukratko, da ne trošimo vreme
na ono što je prošlo, niti da analiziramo ono što više
nije vredno pomena. Kjara me je dugo posle udaje za Paola
opsedala, godinama. Jednom je čak bila na nervnoj klinici.
Godinama je nervno labilna. Koliko god sam mogao trudio
sam se da joj pomognem. Ali ona je puno grehova nosila na
duši. Mario nije Paolov sin, to je tačno. Ali nije ni moj,
priznala mi je ovih dana da je ostavivši mene bila i u kratkoj
vezi sa našim zajedničkim poznanikom. Dete je
njegovo... Ali neka se svi oni sada bave svojim životima.
- Ali zašto mi nisi rekao? Imao si toliko puta prilike da
mi pomeneš vaš odnos - promucala je Eva,
odjednom nesposobna da bilo šta drugo kaže.
- Zašto bih te opterećivao svojom davnom
promašenom vezom. Hteo sam da te poštedim, ali tvoje
nepoverenje me je dotuklo. Kako si mogla da poveruješ da

~ 117 ~
sam istovremeno u vezi sa ženom svog prijatelja, a osećala
si koliko sam zaljubljen u tebe?
Stajali su na aerodromu, nesvesni svega oko sebe.
Roberto joj je podigao bradu i dugo i nežno je
ljubio... Njegov zagrljaj bio je čvrst i zaštitnički.
- A sada idemo u Firencu!
Dovezli su se ćuteći do grada. Ali ova tišina govorila je
o ljubavi, više no što bi ijedna reč mogla.
U maloj cvećari Roberto joj je kupio buket svežih
margareta, pa je poveo ka mostu na reci Arno. Tamo gde
su se na svom prvom izletu dugo ljubili.
Izvadio je nešto svetlucavo iz unutrašnjeg džepa kaputa
i pružajući joj prsten sa sjajnim dragim kamenom rekao joj
drhtavim glasom:
- Volim te, Eva. Poklanjam ti prsten koji je u mojoj
porodici čuvan generacijama. Od prvog trena kad sam te
ugledao želim da zauvek budeš moja. Udaj se za mene, to
je sve što želim.
- Oh, Roberto, najdraži...
Osećajući da ovom čoveku pripada celim svojim bićem,
ona je spustila glavu na njegovo rame, ne prestajući da mu
šapuće.
- Volim te, volim te, volim te...
Nebo nad Firencom razlivalo se u hiljade boja,
obećavajući Evi i Robertu radost zajedničkog života.

Kraj

~ 118 ~