~1~

Zvončica & neky

 Ljubav jača od mržnje

Ogorčena majka konačno se

preispitala i izabrala je - ljubav

~2~
Zvončica & neky
 Činilo se da će Emilin život biti veoma lep: ova privlačna
osamnaestogodišnjakinja, uz malo sreće, uskoro je trebalo da započne
studije medicine. Nažalost, nad kućom u Grinvaldu, u kojoj stanuje s
majkom Betinom, nadvio se crni oblak, jer već čitavu deceniju njenu
majku nagriza mržnja prema komšiji Eriku Šonfeldu. Kada ga ugleda,
Betina postaje histerična, počinje da viče i besni. I od kćerke zahteva da
se drži podalje od Šonfeldovih. Međutim, Emili u poslednjih nekoliko
meseci oseća naklonost prema Erikovom sinu Adrijanu i sanja o tome
da njena majka zaboravi na staru svađu.
Ipak, nešto će se promeniti u njihovim životima. Jedna vanredna
situacija nateraće ogorčenu majku da temeljno preispita svoje
ponašanje i osećanja...
- Emili, završavaj! Dosta je za danas. Dođi u kuću, dušo!
Betina Erhard je odlučno iskliznula iz blatnjavih cipela bacivši ih,
zajedno s baštenskim makazama, u kofu dopola napunjenu sasušenim
granjem i uvelim ružinim cvetovima.
- Zašto, mama? Pa tek smo počele... - zbunjeno se obratila majci
lepa osamnaestogodišnja Emili. Nadlanicom je sklonila pramen kose s
lica i ubacila je u kofu nekoliko strukova korova, koje je iščupala ispod
procvetalog žbuna ruža u prednjem dvorištu kuće svojih roditelja.
- Vazduh odjednom više nije tako dobar, a pogled još manje! -
odgovorila je Emilina majka neprirodno glasno.
Uzdahnuvši, Emili je pogledala preko puta ulice. Naravno, kako bi
drugačije moglo da bude? Komšija Erik Šonfeld stajao je u svom
prednjem dvorištu potkresujući sasušene grane ružičnjaka.
- Dobar dan, gospodine Šonfeld! - pozdravila ga je Emili, prijateljski
mu mahnuvši.
- Zdravo, Emili - odgovorio je sredovečni gospodin uzvrativši joj
osmehom.
Emili nije morala da se okrene prema svojoj majci da bi znala da je
ova stisnula šake škrgućući zubima. Sigurno je kiptela od besa.
- Koliko ti puta moram reći da njega ne treba da pozdravljaš, Emili?
- siktala je Betina Erhard, pa je uhvatila kćerku za ruku i povukla ju je
za sobom u kuću. Vrata su se bučno zalupila za njima.
Prepuštena majci na milost i nemilost, Emili je još jednom saslušala
poznatu propoved.

~3~
Zvončica & neky
 - Kako možeš?! - grdila ju je gospođa Erhard. - Zar nisu bili zli
prema nama? A ti ih i dalje ljubazno pozdravljaš! Jesi li zaboravila šta se
desilo? Čini mi se da jesi! Juče sam te posmatrala kako pričaš sa onim
gilipterom, njegovim sinom...!
- Mama! - Emili je duboko uzdahnula. - Ime mu je Adrijan, i nije
gilipter. On je veoma prijatan momak.
- Ma nemoj?! - Betina se glasno nasmejala. - Dopada ti se? Je li?
Veličanstveno! Da nećeš možda da pobegneš s njim? Zašto da ne? Zašto
se to, što se jednom dogodilo, ne bi ponovilo? - ljutito je šutnula svoje
baštenske cipele u ugao. - Samo mi unapred reci pa da na vreme
nabavim štrik ili tablete za spavanje! Još jednom to ne bih mogla da
podnesem!
- Ne želim ni sa kim da pobegnem, mama. Pričaš besmislice. Osim
toga, gospodin Šonfeld se...
- Nemoj da izgovaraš to ime! Ne u mojoj kući! - zapenila je Emilina
majka, a njeno, inače lepo lice pretvorilo se u ružnu grimasu.
- Majko! - Emili je duboko udahnula pokušavajući da ostane mirna.
- Sve se to dogodilo pre više od deset godina. Možeš li konačno da
prestaneš...?
- Ni posle stotinu godina neću prestati, razumeš li?! Nikada, nikada
neću zaboraviti šta su nam uradili! Nikada, jesi li me čula?
- Time što ih toliko mrziš štetiš samo sebi, mama. A i meni, jer
svakodnevno moram da slušam tu istu priču.
Emili je govorila mirno mada je znala da Betina više ne može da
čuje razumne argumente jer ju je preuzeo bes.
- Ni ja, ni gospodin Šonfeld, ni Adrijan ne možemo da učinimo ništa
povodom toga što se dogodilo. Ne možeš ni ti, mama. Prestani da se
grizeš zbog toga, mama, i...
- Da prestanem? Nikada! Prestaću onda kad onog tamo udari
infarkt. Ili kad ga pregazi automobil! Najbolje oboje, da više ne moram
da gledam njegovo lice! Tek tada ću prestati da ih mrzim i konačno ću
moći slobodno da dišem.
- Pazi šta pričaš, mama! Kletve se mogu ostvariti, bar bi ti to mogla
da znaš. A one se mogu i vratiti onome ko ih izgovara. Molim te, nemoj
tako da pričaš!
Emili je dohvatila svoju torbicu s komode, potom se brzo prezula i
pošla je prema vratima.

~4~
Zvončica & neky
 - Kud si pošla?
- Napolje, mama. Vratiću se za sat-dva. Nadam se da ćeš se dotad
smiriti.
Ne čekajući odgovor, Emili je istrčala u dvorište i naslonila se
leđima na ogradu. Rukavom štrikane jakne, koju je prebacila preko
ramena, obrisala je suze s lica.
- Zašto si tužna, Emili? - saosećajno ju je upitao Erik Šonfeld.
- Ah, uvek iste stare priče. Već odavno to ne mogu da podnesem.
- Znam, dovde se čulo, Emili. Ona ne ume drugačije, nažalost. Stalno
se trudim da joj se sklonim s puta, ali ne uspevam uvek. Eto, danas
nađoh malo vremena da orežem ruže i zato sam izašao.
Žao mi je što se onako razbesnela.
- Svejedno je - odgovorila je devojka tužno. - Danas ili sutra, svaki
susret s vama u njoj isprovocira napad. Ukoliko se to nastavi, otići ću...
daleko odavde.
- I ja sam razmišljao o tome, dete moje - uzdahnuo je čovek.
Duboko urezane bore na njegovom licu i sedim vlasima prošarana kosa
nisu odavale samo vreme koje je prošlo, nego i muku koju je nosio u
duši. - Ipak, ne mogu da odem odavde, vezao sam se za ovu kuću. Moj
otac ju je svojim rukama izgradio i kad je bio na samrti, obećao sam mu
da je nikad neću prodati.
Ulazna vrata Emiline roditeljske kuće širom su se otvorila.
- Emili! - uzviknula je Betina.
- Šta sam ti rekla? Prestani da razgovaraš s njim! A vi, ostavite
moju kćerku na miru! Ili želite i nju da ubijete?
- Ah, Betina! - uzdahnuo je Erik Šonfeld. - Kada ćeš se konačno
dozvati pameti?
- Zabranila sam vam da mi se obraćate! Zar vam to nije jasno?
Poštujte bar to! A ti, Emili, produži tamo kud si pošla! - začuo se tresak,
vrata su se tako snažno zalupila da je otpao komad maltera s fasade.
- U redu je, Emili, bolje pođi kud si namerila - gorko se osmehnuo
Erik. - Ne želim da je bespotrebno provociramo. Moraćeš to da
prihvatiš, dete moje. Plašim se da se ona neće promeniri. Ali ti si gotovo
odrasla, možda ćeš uskoro osnovati sopstvenu porodicu i zaista otići
odavde. To ti od srca želim. Čuvaj zdrav razum i živce, biće ti potrebni.
Komšija se potom vratio poslu i svojim ružama.

~5~
Zvončica & neky
 - Upozoravam te! Moju kćerku nećeš uzeti, lupežu! - vikala je
Betina, besno gledajući svoj odraz u ogledalu. Iako u zrelim godinama,
bila je još uvek veoma privlačna, ali je mržnja njenom licu davala
nekakav sumoran izraz.
U međuvremenu se ugojila desetak kilograma, ali baš je to pomoglo
njenom licu da bude glatko i zategnuto.
Prstima je napipala kristalnu vazu na komodi ispod ogledala, pa ju
je besno bacila preda se. Tek kad su komadi polomljenog stakla
zazvečali po podu, malo se pribrala.
- Žao mi je , Emili! Žao mi je ! Betina je često razmišljala o tome da
treba da promeni ponašanje i da ubuduće ne opterećuje kćerku svojim
demonima, ali to joj nije polazilo za rukom. Pritom je bila svesna
Činjenice da Emili mnogo pati zbog toga i bilo joj je jasno da će uskoro
oterati svoje voljeno dete iz kuće ukoliko se ne promeni.
- Ako me i ti napustiš, Emili, neću to preživeti - šaputala je. - Nikada
više neću napraviti ovakvu scenu, obećavam! Nikada više!

***

- Upravo sam na putu prema tebi, Uli.

Grinvaldski lekar držao je mobilni telefon između uha i ramena da
bi mu ruke bile slobodne dok je skretao iz Ulice garten u Ulicu
kestenova.
- Ne, neću stići za deset minuta, upravo sam krenuo. Biću kod tebe
za pola sata. Da li je reč o nečemu baš hitnom?
Doktor Frank je slušao neko vreme, pa se glasno nasmejao.
- Ma da, tačno je da sam umoran, ali kafa će mi prijati. Ne brini,
neću zaspati za volanom... Pre nego što stignem, molim te, kaži mi kako
je Beni? Hoće li morati na operaciju?
Na kraju Ulice kestenova dr Stefan Frank je skrenuo u Ulicu lipa.
- Ne? Uspeli ste da sanirate upalu slepog creva konzervativnim
lečenjem? Dakle, to je...
Prolazeći pored malog parka, doktor je na klupi blizu ulice
primetio mladu devojku, koja je naslonila laktove na butine i držala obe
šake na licu. Telo joj se treslo. Zar to nije...?
- Možda ću doći još kasnije, Uli - zaustavljajući se uz pločnik, rekao
je dr Frank svom prijatelju i kolegi Ulrihu Valdneru, glavnom lekaru na

~6~
Zvončica & neky
klinici Valdner. - Možda je ovo što upravo vidim hitan slučaj. Javiću ti se
kasnije.
Čim je završio razgovor, dr Frank je otvorio prozor na suvozačevoj
strani.
- Emili?
Pošto nije reagovala, uključio je sva četri žmigavca i izašao iz
vozila.
- Emili!
Devojka je sklonila ruke s lica i iznenađeno ga je pogledala. Oči su
joj bile crvene i natečene od plača.
- Šta se dogodilo, Emili? Mogu li ti pomoći?
Devojka je odmahnula glavom.
- Ništa novo - jecala je. - Sve je kao pre, uvek isto.
- Problemi s tvojom majkom? - Stefan je seo na klupu pored
uplakane devojke.
- Da - šmrcnula je brišući nos rukavom. - Zašto se čovek s
vremenom ne navikne na nešto što mu se godinama, iz dana u dan,
dešava, gospodine Frank?
- Kad su u pitanju situacije koje čovek ne može da shvati, koje ga
povređuju i deluju mu neprirodno, nikada se na njih ne može navići. S
druge strane, i ne treba da se navikava, jer bi to značilo da je preterano
pomirljiv.
- A šta ako se ništa ne može promeniti? Ako nemaš izbora? Ako
polako propadaš zbog toga? Šta onda treba činiti?
- Govoriš o večitim svađama tvoje majke i gospodina Šonfelda?
Emili je klimnula glavom.
- Dobro znaš, dušo moja, da se u Grinvaldu tračevi rado
prepričavaju, pogotovo u čekaonici ispred ordinacije, pa i ja znam za rat
među njima. Naravo da sam čuo najluđe glasine povodom te svađe, ali i
dalje ne znam šta je izazvalo toliku mržnju - rekao je dr Frank. - Želiš li
da mi ispričaš, Emili? Možda ćemo onda zajedno smisliti rešenje. Emili
je još jednom šmrcnula.
- Predlažem da sednemo u baštu kafea „Lota" i da naručimo kafu.
Onda možeš na miru sve da mi ispričaš. Hoćeš li?
Devojka nije mogla da ga odbije. Duboko je uzdahnula, kao da
razmišlja o nečemu važnom, dok je preturala po svojoj torbici.

~7~
Zvončica & neky
 - Evo, izvoli - Stefan joj je dodao maramicu. Kad je izduvala nos,
ustao je, pružio joj obe ruke i podigao ju je s klupe. Emili se nasmejala. -
Ovako mi se više dopadaš.
Nekoliko minuta kasnije sedeli su na sunčanoj terasi kafea.
- Tada sam bila mala, jedva da mi je bilo osam godina - počela je
Emili. - Sad mi se čini da sam u to vrerne bila okupirana sobom i
različitim aktivnostim: škola, časovi jahanja, časovi baleta, kojekakve
vanškolske aktivnosti, rođendani vršnjaka... U svakom slučaju, tada
ništa nisam primećivala, gospodine Frank. Nisam obraćala pažnju na
dešavanja van naše kuće. Bila sam srećno dete. Priznajem, nisam
mnogo razmišljala o tome da je polovina mojih drugara iz razreda
nesrećno, jer su im roditelji razvedeni. Da, dobro se sećam da sam u to
vreme bila razmažena kao princeza.
Opet su joj potekle suze niz obraze.
- Eh, da nisam bila toliko egoistična! - prebacivala je sebi. - Da sam
primetila, možda sam mogla nešto da učinim, da sprečim nesreću! Za
sve sam ja kriva!
- Nisi, Emili! - Stefan joj je dodao još jednu papirnu maramicu. - To
sasvim sigurno nije tvoja krivica. Iako još uvek ne znam šta se dogodilo,
znam da nisi mogla da sprečiš bilo šta. Pa bila si mala
osmogodišnjakinja i sasvim sigurno nisi mogla da utičeš na ponašanje
svojih roditelja.
- Kako je moguće da moja majka i posle toliko godina oseća takvu
mržnju?! - uzviknula je Emili. - Svaki put kad ugleda našeg komšiju,
dobije napad histerije. Verovatno zato razbija tanjire i posuđe po
kuhinji.
- Toliko je loše? - uplašeno upita dr Frank.
- Da. Prošle nedelje bacila je stolicu na vrata od terase samo zato
što je gospodin Šonfeld ušao u naše prednje dvorište. Poštar je
pogrešno dostavio pismo i komšija ga je ubacio u naše poštansko
sanduče - nasmejala se kroz suze. - Ponekad se plašim da će poludeti.
- Daj sebi malo vremena, Emili. Najpre popij kafu dok je još topla.
Ako ti smeta da o tome razgovaramo, promenićemo temu. Razumeću te.
- Ali ja želim da razgovaram o tome. Nikada to nisam uradila, ali
jednom moram da ispričam celu tu priču i to onako kako sam je ja
doživela, a ne onako kako je moja mama vidi. Ona stalno priča o tome i
svaki put dodaje nove strašne pojedinosti, za koje mislim da nisu
istinite.
~8~
Zvončica & neky
 - Da, mržnja s vremenom detalje učini dramatičnijim. Gora je od
svake bolesti ako tamo mogu da kažem. Ona raste kao maligni tumor.
Kad neko mrzi, bol nikad ne prestaje. Naprotiv, raste i daje mržnji
snagu da se održi.
- Upravo to primećujem kod mame u ovih poslednjih deset godina.
Gospodine Frank, moram da pričam o tome inače ću se ugušiti u očaju i
poludeću zajedno s njom.

***

Dok je Emili otvarala dušu doktoru Franku na terasi kafea „Lota",

Adrijan Šonfeld je parkirao motor ispred svoje kuće.
- Čoveče! - trgnuo se prestravljeno kad je čuo zvuk lomljave stakla
u kući preko puta. - To je sigurno bilo nešto veliko.
- Adrijane! - Erik Šonfeld je čuo zvuk motora i otvorio je ulazna
vrata. - Dobro je što si stigao, već sam se uplašio. I? Kako je danas bilo
na fakultetu?
- Sasvim u redu, tata - odgovorio je mladić skidajući kacigu. Potom
je rukom poravnao raščupanu kosu. - Naša komšinica opet razbija
posuđe, jeste li se svađali?
- O, Bože! Znaš i sam da je dovoljno da me ugleda, pa da poludi.
Bojim se da će biti sve gore. Uđi unutra, molim te. Ručak je postavljen.
Pre nego što je zatvorio vrata za sobom, Adrijan se još jednom
osvrnuo.
- Ništa se nije dogodilo - uveravao ga je Erik. - Samo sam izašao u
dvorište da orežem ruže. Nažalost, u isto vreme izašla je i Betina... I da,
još nešto, Emili je razgovarala sa mnom i to je bio razlog da ovoliko
pobesni.
- A Emili?
- Pobegla je, kao i uvek - uzdahnuo je Erik Šonfeld. - Baš mi je žao
te devojke. Uvek se pitam koliko će još izdržati.
- Da li je rekla kud ide?
- Ne. Verovatno će šetati dok ne proceni da joj se majka smirila.
Siroto dete.

~9~
Zvončica & neky
 - Provozaću se unaokolo i potražiću je - Adrijan je uzeo kacigu i
krenuo napolje.
- Dobro, sine! - uzdahnuo je Erik, - Pazi da vas Betina ne vidi
zajedno. Ako pomisli da se družite, ko zna šta će učiniti.
- Ne brini, tata, oprezni smo - obećao je Adrijan, pa se glasno
nasmejao.
- Šta je bilo?
- Blesavo je! Nedavno mi je palo na pamet da sam tokom proteklih
godina navikao da hodam na prstima i pognute glave pored kuće
Erhardovih. Ponekad sebe uhvatim da i u Minhenu tako hodam, jer mi
se učini da sam video gospođu Erhard. Ili samo pomislim na nju i telo
mi se prilagodi situaciji. Tada se osećam kao prestupnik. Pritom joj
ništa nismo ni učinili, zar ne, tata?
- Nismo, Adrijane. Mi ništa nismo uradili. I mi smo bili prevareni i
povređeni, kao njih dve. Ali mržnja oslepi čoveka, znaš li to, sine?
- Znam. Videćemo se kasnije, tata.
- Budi oprezan, dečače moj. I ne zaboravi...
- Znam! - prekinuo ga je Adrijan smešeći se. - Maskirati se,
pretvarati se i ne dozvoliti da budeš uhvaćen. Tako se postaje varalica...
iako ništa pogrešno ne radimo. Ma sve je ovo glupo, zar ne?
- Prokleto glupo, sine moj - nasmešio se Erik Šonfeld. Zatim je bacio
pogled na kuću preko puta, u kojoj je ponovo zavladao mir. - Mržnja
truje dušu. To je kao pošast, koja se širi sve dalje - mrmljao je vraćajući
se u kuhinju.
Iscrpljena svojom besmislenom hujom, Betina Erhard je stajala
pred ogledalom u kupatilu pritiskajući glavu vlažnim peškirom.
Malopre je u besu snažno udarila stopalom o regal s knjigama, pa su se
gravirana zastakljena vrata ormara razbila. U toj akciji nastradala je i
keramička figura belog slona, koji je trebalo da donosi sreću, a pala joj
je s najviše police pravo na glavu.
Za nekoliko minuta čvoruga je poprilično narasla. Čak je i kroz
debeli frotirski peškir osetila kako joj krv pulsira ispod otoka. Osim
toga, baš je bolelo.
Kako je ono Emili ranije rekla? Škodiš samo sebi, mama.
- Da, ima nečeg u tome što mi dete kaže - rekla je Betina svom
odrazu u ogledalu.

~ 10 ~
Zvončica & neky
 A zašto sve to radi? Kome to koristi? Šta će se promeniti posle
toliko vremena?
Ništa, morala je da prizna. I pošto je već počela da postavlja pitanja
i daje odgovore na njih, nametnuo joj se zaključak: Zašto su mi krivi oni
koji su preživeli? Oni mi nikada ništa loše nisu učinili!
Zar je moguće da ova spoznaja dolazi tako kasno?
Ipak, morala je sebi da postavi još jedno, najteže pitanje, pa ga je
naglas izgovorila:
- Da li je moguće da prebacujem krivicu na Erika samo zato što je
saznanje da sam sve pogrešno uradila previše bolno i neprijatno? -
videla je u ogledalu sebe da klima glavom. - Ućuti! - podviknula je svom
odrazu.
Potom je skinula peškir s glave, jer se ugrejao. Nije želela da joj
sutra izviri užareni rog kroz kosu, pa je morala da posegne za vrećicom
za led.
- Imali smo negde jednu...
Betina je pregledala ormarić s lekovima, ali je nije pronašla. Ni u
fioci cipelarnika u hodniku, ni u visećem delu u kuhinji, u koji se
ubacivalo sve za šta se nije znalo gde treba da stoji.
- Ah!
Setila se Betina gde je pre mnogo godina ostavila vrećicu za led: u
kutiju, koju je ostavila na najvišu policu u ostavi.
Emili je kao tinejdžerka mislila da su joj obrazi previše okrugli, a
jedna njena starija prijateljica posavetovala ju je da stavlja led na
obraze, jer će hladnoća navodno uticati na smanjenje debeljuškastih
obraza.
Emili u tom uzrastu ništa nije verovala svojoj majci i nije obraćala
pažnju na upozorenja da joj ova metoda neće pomoći, nego će samo
izazvati bolno crvenilo.
Betina je uzela stolicu i ponela ju je u ostavu. Poslednja polica u
regalu predstavlja je pravu riznicu uspomena.
- O, Bože! - ugledala je roze tašnicu. - Koliko je vremena prošlo... a
Emili se tako radovala ovom poklonu... Kao da je juče bilo. Kako vreme
leti!
Među gomilom stvari napipala je i prašnjavog plišanog zeku.
Betina je kinula kad ga je pritisnula uz obraz. Vraćajući ga nazad na

~ 11 ~
Zvončica & neky
policu, ugledala je gumenu patkicu, bez koje Emili nije želela da se
kupa. Pa tu je i frulica...
Iznenađeno se zagledala u nešto malo i sjajno. Izvukla je srebrnu
ukosnicu, tačnije, češljić na kojem su se presijavali nežni srebrni
cvetovi ukrašeni biserima. Ona ga je nosila na venčanju, u visoko
podignutoj punđi.
Pogled na ovaj mali komad nakita doživela je kao ubod nožem u
srce. Kako je mogla da ga smetne s uma? Betina je uništila sve, baš sve
što ju je podsećalo na to vreme.
Gledajući sitnicu po sitnicu, potpuno je zaboravila zašto se popela
na stolicu. Vrećica za led više joj nije padala na pamet Nije osećala ni
pulsiranje kvruge na glavi. Sela je na stolicu, a onu srebrnu sitnicu
držala je obema rukama.
- Eh, kad bih mogla da izbrišem taj jedan dan iz svog života! Sve bi
bilo drugačije kad...
Okretala je svetlucavi češljić u rukama. Suze su joj se slivale niz
obraze, a bes je nekontrolisano počeo da raste u njoj.
- Nemoj to raditi, Betina! - čula je svoju majku kako govori kad joj
je radosno pokazala nakit i, naravno, prsten, koji joj je Ralf poklonio
posle neverovatno romantične prosidbe. - To što radiš nije ispravno i
neće ti doneti sreću - upozoravala ju je majka. - Erik te voli, a on je baš
dobar čovek. Čitavog života nosiće te na rukama, u njega se uvek možeš
pouzdati. Do pre mesec dana i ti si njega volela.
- Ralf je još bolji čovek i sad njega volim! - uzjogunila se Betina. - On
je mlad, uspešan, uzbudljiv i neverovatno zgodan. Majko, tebalo bi da
budeš srećna zbog mene.
- Nemoj to raditi, dete moje! Ta navodna sreća ne može dugo
potrajati. Na kraju ćeš ostati sama, ostavljena, ogorčena, s tužnim
saznanjem da si izgubila nešto veoma vredno zbog nečega što je
prolazno.
Uprkos majčinim upozorenjima i sugestijama, Betina se nije
predomislila.
Da li je to leto bilo posebno, drugačije od svih prethodnih?
Da li su njeni hormoni poludeli?
Da li se plašila da će doneti pogrešnu odluku?
Tog leta bila je pri kraju treće decenije i još uvek je bila neudata...

~ 12 ~
Zvončica & neky
 Betina nije osetila bol dok su joj se zupci češljića zabijali u
dlanove...

***

Prošlo je gotovo dvadeset godina otkad je Betina bila na vrhuncu

novinarske i foto-reporterske karijere.
Kad god je trebalo uraditi ekskluzivni intervju, važnu reportažu,
posetu nekom značajnom političaru ili obići neku kraljevsku porodicu,
slali su Betinu, jer je bila veoma komunikativna, a govorila je četiri
strana jezika i u mela je diplomatski da se postavi prema sagovorniku,
pa ma ko to bio. Potkovana odličnim znanjem iz opšte kulture i dobrim
maninirma, uvek je bila rado viđen saradnik.
Vodila je računa o sebi i svom izgledu. Poštovale su je i kolege i
nadređeni. Njen novčanik uvek je bio pun, pa je osećala kao da joj
pripada celi svet.
Na nedeljnim redakcijskim sastancima, iako je bila jedina žena
među kolegama, njena reč se uvek poštovala, a često je bila poslednja.
Kad su se donosile važne odluke, uvek je konsultovana Betina. To joj je
davalo osećaj moći i nepobedivosti.
Ranije je sa svojom majkom delila skroman stan u Minhenu, a onda
je kupila divnu vilu u Grinvaldu. Obezbedila je majci sve što joj treba u
životu i slala ju je na kojekakva putovanja, u skupe velnes hotele ili na
malezijska ostrva. A Betina je za to vreme vredno radila.
Betinin novi komšija Erik Šonfeld, čovek njenih godina, imao je
dvogodišnjeg sina koga je sam podizao jer je njegovoj ženi, inače
poznatoj operskoj pevačici, karijera bila važnija od porodice. I od
početka joj je bio veoma simpatičan.
Betina je bila dirnuta videvši s koliko se ljubavi njen komšija
brinuo o malom Adrijanu.
Brzo se među njima razvilo prijateljstvo, a iz prijateljstva ljubav.
Ubrzo su oboje shvatili da žele da se venčaju i da imaju zajedničku decu
čim bude vreme za to. A onda...
- Možeš li samo nakratko da stojiš mirno, Betina? Moramo da
popričamo o nečemu.

~ 13 ~
Zvončica & neky
 Dr Brener, tehnički direktor televizije, ušao je u teretanu u
podrumu zgrade, koja je bila rezervisana samo za osoblje.
Betina je gotovo svaki slobodan trenutak koristila da vežba, jer je
želela da zadrži dobru kondiciju, kao i besprekornu liniju. Preko
ramena joj je bio prebačen peškir na sebi je imala crni triko, a dugu
kosu uvek je u teretani vezivala u rep.
- Slušam te, Mark! - nastavila je Betina da trči na pokretoj traci. -
Uši mi funkcionišu i kad sam u pokretu.
- Toni ispada. Znaš da je dobio blizance i, naravno, zbog toga želi da
provodi više vremena kod kuće.
- To je šteta, jer je Toni najbolji kamerman koga poznajem, ali
mogu to da razumem. I? Koga predlažeš kao zamenu? Možda Bernarda?
- Ne. Na umu mi je sasvim novi čovek. Proveo je tri godine u
Americi i doneo najbolje preporuke.
Mislim da je zaslužio šansu. Ali, naravno, želim da čujem i tvoje
mišljenje. Ime mu je Ralf Erhard i čeka te pred vratima.
- Ah! Ne sad!... Uostalom, pusti ga unutra. Ako mi bude makar malo
simpatičan, nemam ništa protiv.
Još uvek trčeći, Betina je odmeravala čoveka koji je upravo ušao u
teretanu. Po njenoj proceni, bio je mlađi od nje nekoliko godina i
izgledao je bezobrazno dobro. Ovaj Ralf zračio je neverovatnom
sigurnošću i bio je neodoljivo šarmantan.
Betina je pomislila na beskrajne sate koje je provodila u avionima,
na usamljene noći po luksuznim hotelima i... poželela je da joj neko
pravi društvo u takvim trenucima. A taj neko mogao je da bude baš ovaj
Ralf...
- Da, uzećemo ga! - rekla je desetak sekundi kasnije.
Od toga dana višečasovni letovi nisu bili preterano naporni, a noći
u hotelskim sobama bile su mnogo zanimljivije...
Ralf je bio šmeker s najluđim idejama, bio je spontan i željan
avanture. Iako mlađi pet godina od Betine, poželeo ju je i znao je kako
da joj ugodi. Ona se nije dugo opirala. S Ralfom se osećala mlađom i
slobodnom.
- Ne želim da ti pravim scene - rekao je Erik jednom prilikom Betini
kad je po ko zna koji put otkazala sastanak - samo te molim da budeš
iskrena. Kaži mi, šta misliš o našoj vezi? Ima li me u tvojim planovima

~ 14 ~
Zvončica & neky
za budućnost? To naprosto moram da znam, želim da planiram svoj
život.
To što Erik ni u naznakama nije pokazao želju da se bori za nju kad
mu je priznala da se zaljubila u drugog čoveka, i te kako mu je zamerila.
S druge strane, Ralf je bio poprilično šokiran kad mu je Betina,
samo nekoliko meseci kasnije, saopštila da je trudna. Iako nije želeo
dete, Ralf ju je zaprosio i šest meseci posle venčanja rodila se Emili.
Betina je uručila otkaz svom šefu uz obrazloženje da želi da se posveti
detetu. Zamišljala je rajsko naselje...
Prvi veliki udarac doživela je ugledavši strije, koje su bile uočljive.
Niko joj nije rekao da njeno savršeno izvajano telo, koje je godinama
održavala, iz trudnoće neće izaći netaknuto. Ružne, široke bele linije na
koži stomaka i grudi pokvarile su joj spokojan san. A njene lepo
oblikovane, čvrste grudi opustile su se od težine. Betina je bila očajna.
Ralfovo divljenje prema supruzi, pa tako i interesovanje za nju
počelo je da splašnjava. Retko kad se zadržavao u kući, a i kad je bio tu,
žalio se da je umoran i odlazio je odmah u krevet. Po njegovim
pogledima lako se moglo zaključiti da Betinu više ne gleda istim očima i
da mu njeno telo više nije privlačno.
Sledeći udarac, koji je Betini priredio život, bila je majčina smrt i to
samo tri meseca po Emilinom rođenju.
Posle godinu dana sudbina ju je još jednom ošamarila: Erik, njen
jedini preostali prijatelj, kojem je ponekad plakala na ramenu i koji ju je
tešio, oženio se lepom dvadesetšestogodišnjakinjom. Betina se tada
osećala napuštenom i izdanom. Mislila je da joj se bliži kraj...
Mišel je imala sve ono što je Betini porođaj uskratio: mlado, zgodno
telo, lepo zategnuto lice, a uz Erikovu svesrdnu pomoć gradila je
karijeru pevačice. Svet joj je bio pod nogama.
Naravno da Betini nisu promakli pogledi kojima je Ralf odmeravao
lepu komšinicu. Tako je ranije gledao nju...
- Mišel!
Betina je jače stisnula šake. Uplašeno vrisnuvši, skočila je sa stolice
i otvorila levu šaku. Uništeni komad nakita za kosu, koji se na
pojedinim mestima obojio u crveno, pao je na pod.
- Nadam se da goriš u paklu, Mišel! - siktala je Betina stežući
drugom rukom onu raskrvavljenu.

~ 15 ~
Zvončica & neky
 ***

- Tu i tamo padalo mi je na pamet da on... - Emili je zastala tražeći

prave reči.
- Tvoj otac? - upitao je grinvaldski lekar.
- Da - prošaputala je devojka. - Ne znam kako bih ga nazvala. Reč
otac ne smem ni da izgovorim u kući. Mama ga naziva izdajnikom,
prestupnikom, lažljivcem i svinjom - Emili je duboko uzdahnula, pa je
nastavila da priča; - Dakle, on, mislim, moj otac...
- Slobodno ga tako nazovi, on to jeste i imaš pravo tako da ga zoveš
- hrabrio ju je dr Frank. - Čak i ako nije bio dobar otac, treba tako da ga
oslovljavaš. Grešio je, kao i milioni drugih ljudi, ali to ne umanjuje
činjenicu da nosiš njegove gene.
- Da, i ja tako mislim - Emili se stidljivo nasmešila. - Prija mi što to
čujem od vas, doktore, jer mi se ponekad čini da majka, blateći njega,
zapravo blati mene. Ipak sam ja njegovo dete, sigurno sam nasledila
neke njegove osobine.
- A pošto ja dobro poznajem tvoje osobine - pomazio ju je dr Frank
po kosi - jer si odavno moja pacijentkinja, tvoj otac je sigurno imao i
dobre strane.
- Hvala! Želim da verujem u to. Emili se zadovoljno nasmejala.
- Primetila sam da moj otac često zainteresovano posmatra Mišel i
da je to nekako... obostrano. Kasnije sam uočila da se ponekad tajno
drže za ruke, naravno, kad su mislili da ih niko ne gleda. Ali nisam
razmišljala o tome, jer nisam znala šta to znači.
- Dakle, oni su bili u vezi - zaključio je dr Frank,
- Da, mislim da jesu. Mama je to naslućivala neko vreme pre
tragedije. Mišel je na sve načine pokušavala da zadrži mog oca, a to se,
naravno, odrazilo na njene snove o karijeri. Gotovo svakodnevno
vežbala je u teretani, sate je provodila u kozmetičkim salonima, držala
je rigorozne dijete... a sve u želji da sačuva mladalački izgled. U to
vreme mamina linija i njena nisu se mogle poroditi. Mišel je, naravno,
bila u velikoj prednosti.
- Neravnopravna borba, ako tako mogu da kažem, koju tvoja majka
nikako nije mogla dobiti - dodao je grinvaldski lekar.
- Upravo tako. Onda je mama počela da kopira Mišel, ali baš u
svemu. Uvlačila se u iste super-kratke haljine, u uzane pantalone i tesne

~ 16 ~
Zvončica & neky
bluze, a šminkala se kao operska diva. Pritom joj to nije bilo potrebno i
nije joj pristajalo. Za mene je ona i tada bila prelepa.
- Ona je to i danas - ubacio se Stefan.
- Da, ali je besmisleno govoriti joj to, jer ona ne veruje... - Emili je
otpila gutljaj kafe. - Eh, onda smo mama i ja otišle na nedelju dana na
more. Vratile smo se ranije nego što smo planirale zato što sam
pokupila neki virus u Italiji. Bilo mi je užasno loše, povraćala sam, imala
sam temperaturu i dijareju, pa je mama odlučila da se prvim avionom
vratimo kući. Stigle smo nešto posle ponoći...
Emili je progutala pljuvačku i pogledala je toliko uvis da su joj se
videle samo beonjače.
- Mogu da zamislim, Emili. Mišel je ležala u bračnom krevetu tvojih
roditelja, zar ne?
- Nažalost, tako je. Gospodin Šonfeld je, takođe, u to vreme bio na
putu, zajedno sa Adrijanom, pa je to bila idealna prilika da moj tata i
Mišel neometano uživaju.
- Pretpostavljam da ti je scena, koju si tada videla, bila
zastrašujuća.
- Mama je pobesnela. I sad se naježim kad se toga setim. Bilo je
strašno. Podigla je Mišelinu haljinu s poda i udarala ju je njome kao
poludela. Svega nekoliko minuta kasnije tata je brzo navukao farmerke,
spakovao je najnužnije sitnice u jednu torbu i rekao da zauvek odlazi i
da će podneti zahtev za razvod braka.
- A ti, Emili?
- Eh! Sakrila sam se ispod stola u kuhinji i tamo sam plakala. Tata je
vikao nešto u smislu da se oženio majkom samo zato da bi brže
napredovao na poslu. I Mišel joj se rugala, rekla je mami da je stara
krava. Uf! Bilo je zaista užasno.
- I da li je neko primetio da si ti ispod stola?
- Tata je ušao u kuhinju i, ugledavši me tamo, rekao je da bi me
rado poveo sa sobom, ali da ne sme, jer bi to bila otmica. Zatim je
obećao da ćemo ostati u kontaktu. Onda mu je mama prišla s leđa i
tresnula ga je nečim po glavi. Mislim da je to bio tiganj. Bila je besna kao
furija...
- Užasno je to kad dete doživi takvu scenu.
- Ono što sam te noći videla nikada nikome ne bih poželela da
doživi. A o svojim emocijama ne mogu da pričam. Moje malo srce

~ 17 ~
Zvončica & neky
slomljeno je te noći! - Emili se ponovo rasplakala, ali nije prestala da
priča. - Njih dvoje su se zatim odvezli automobilom. Mama je vikala za
njima, klela ih je, nešto u smislu: "Dabogda slomili vratove!" Zatim je
počela da uništava sve stvari mog oca.
- A kako si se ti tad osećala?
- Bespomoćno - odgovorila je Emili - i... mislila sam da sam ja kriva
za sve. Da se nisam razbolela, vratile bismo se dan ili dva kasnije i
mama ništa ne bi videla. Onda se možda sve to ne bi dogodilo. Nekako
verujem da ta veza s Mišel nije bila ozbiljna, da bi se posle kraćeg
vremena raspala. Ali zbog moje krivice...
- Da, očekivao sam da ćeš to reći, Emili - klimnuo je glavom dr
Stefan. - Uvek se žrtve osećaju krivima. Danas valjda znaš da ni za šta
nisi kriva?
- Da, trebalo je mnogo vremena da to shvatim - ponovo je
pogledala u nebo, duboko uzdahnuvši. - Mama se jedva smirila posle
sat-dva. A onda je mene pokušala da umiri rekavši da će sve biti u redu,
da tata nije mislio ono što je rekao, da je Mišel kriva za sve, da je ona
tatu zavela... - niz Emilino lice suze su se u potocima slivale. - A onda...
Baš kad me je mama spremala za spavanje, na vrata je pozvonila
policija. Nažalost, ljubavnici nisu daleko odmakli. Automobilom su
naleteli na stub pre mosta i zakucali su se u njega u punoj brzini. Oboje
su bili mrtvi na licu mesta. Baš... - Emili je progutala knedlu. Trebalo joj
je mnogo snage da to prevali preko usana. - Baš kao što ih je mama
proklela.
- Užasno! - dr Frank je uhvatio Emili za ruku. - Kako si se izvukla iz
tog emotivnog šoka? Da li ti je neko pomogao osim majke?
- Ne, gospodine Frank. Jednostavno sam naučila da živim s tim. A
danas... I danas je, kao što sam rekla, iako je prošlo već deset godina,
bilo strašno. Situaciju otežava i moja majka, koja se ponaša kao da je to
bilo juče. Ona ne može ni da zaboravi ni da oprosti. Iz dana u dan vidim
da joj je sve gore.
- Ali šta s tim imaju gospodin Šonfeld i Adrijan, to nisam baš
razumeo, Emili.
- Apsolutno ništa! Oni su tek narednog jutra stigli kući i policija je
obavestila gospodina Šonfelda o nesreći. Naravno da je bio silno
potresen, jer pojma nije imao da je njegova žena bila u vezi s mojim
ocem. On je...
Emili je ućutala kad je konobarica prišla stolu.

~ 18 ~
Zvončica & neky
 - Želiš li da poplješ još nešto? -upitao je dr Frank.
- Ne, hvala - Emili je sačekala da se konobarica udalji, pa je
nastavila: - Gospodin Šonfeld je došao kod nas, želeo je da pomogne
mami, da je uteši. Izbacila ga je iz kuće uz salvu ružnih reči. Čak mu je
rekla da je on kriv za sve, jer je tu prokletu kučku doveo u našu ulicu.
Emili je podigla glavu kad je ćula poznati zvuk motora, koji je
odjednom utihnuo.
- Oh! - pocrvenela je i gotovo neprimetno odmahnula glavom.
- To je Adrijan - primetio je lekar. - Nisi valjda i ti u zavadi sa
Šonfeldovima?
- O, nisam. Veoma cenim i poštujem gospodina Šonfelda i njegovog
sina. Mi se, znate, ponekad viđamo, naravno, krijem to od mame -
uzdahnula je. - Tamo pozadi sedi gospođa Zomer. Ona živi u našoj ulici,
samo tri kuće od naše. Ako bi me videla sa Adrijanom, odmah bi otrčala
mojoj majci da joj to ispriča.
- Moraš prestati da se povlačiš i da povlađuješ majci. Ne smeš
dozvoliti da te uvuče u taj rat, Emili. Ovako kako se ponašaš, ne činiš
uslugu ni sebi ni njoj. To bi ujedno bio moj prvi savet.
Stefan je odlučno ustao i mahnuo mladiću na motoru.
- Adrijane! Dugo te nisam video! - povikao je. - Hoćeš li da popiješ
kafu s nama?
- Ona već gleda - bojažljivo je šaputala Emili.
- Pa šta? I treba! - dr Frank se okrenuo. - Oh, kako ste, gospođo
Zomer?
- Hvala, gospodine Frank, dobro sam - odgovorila je stara dama,
koja je namestila svoju stolicu tako da joj ni najmanja pojedinost ne
promakne. - Čekam Bernharda da me provoza u novom automobilu,
koji sam mu prekjuče poklonila za rođendan - gospođa Zomer je
pokazala na veliku tašnu za kupovinu, koja je stajala pored njenog stola.
- Eto, bila sam u nabavci, a moj sin ne želi da se mučim. Ne dozvoljava
mi da nosim teško - objašnjavala je gledajući Emili s nipodaštavanjem. -
Danas čovek treba da je srećan ako se može osloniti na svoju decu.
Mnoge majke to ne mogu. A još kad su deca iskrena prema roditeljima, i
obrnuto, to je onda neprocenjivo bogatstvo, znate li, gospodine Frank?
- Da, gospođo Zomer, potpuno ste u pravu - kurtoazno je uzvratio
Stefan u želji da okonča taj razgovor, ali gospođa Zomer nije
nameravala da se zaustavi.

~ 19 ~
Zvončica & neky
 - Pa, Emili? - znatiželjno je podbadala devojku. - Jesi li se isplakala
na doktorovom ramenu? Možda si mu se žalila na majku? Jeste li se
opet posvađale?
Devojka je uvukla vazduh između stisnutih zuba. Zanemela je.
Toliko besramnu znatiželju nikada nije mogla da podnese.
- Isplakala? Ah, mislite zbog hrpe maramica? Emili ima alergiju na
polen, gospođo Zomer - lagao je Stefan. - Samo je malo savetujem,
tačnije, usmeravam. Ne znam da li ste obavešteni, ali Emili razmišlja o
tome da posle mature upiše medicinu.
- Ah tako? To je nešto novo! A mladi Šonfeld? Hoćete li i njega da
posavetujete?
- Ne! - nasmejao se Stefan. - Adrijan treba mene da posavetuje. On
je na Muzičkoj akademiji, a ja želim da ga pitam nešto u vezi sa
aktuelnim koncertima i operskim repertoarom.
Stefan se potom okrenuo da srdačno pozdravi mladića, koji se,
pomalo zatečen, približio društvu.
- Ma ko bi u sve to poverovao! - prezrivo je uzviknula Rozmari
Zomer. - A niste primetili, doktore, kako mala Emili gleda ovog mladog
Šonfelda! Ma između njih postoji nešto, osećam to! Kladim se da nešto
kriju! Pa da, ne pada iver daleko od klade! Oh, Bože!
Upravo kad se grinvaldski Iekar, smatrajući da gospođa Zomer ne
zaslužuje odgovor na toliku pakost, okrenuo društvu za svojim stolom
u želji nastavi razgovor i da posavetuje Emili i Adrijana šta bi mogli
učiniti da se besmisleni rat među porodicama završi, vatrenocrveni
kabriolet projurio je uskom ulicom udarivši u ivičnjak na pešakoj stazi
tačno ispred kafea "Lota". Naglo je zakočio škripeći gumama, tako da
mu je branik bio jedva dva milimetra udaljen od hrastovog stabla.
Bolje bi bilo da ga je poslala na odvikavanje nego što mu je poklonila
novi automobil, pomislio je Stefan dok je zabrinuto gledao u
dvadesetdvogodišnjeg, zdepastog mladića, koji se teturao prilazeći
bašti kafea.
- Hej, Emili! - Bernhard se široko osmehnuo ugledavši mladu
komšinicu. Razmaknutih nogu ljuljao se ispred nje ne obraćajući pažnju
ni na lekara ni na Adrijana. - Mogu da te povezem kući - zaplitao je
jezikom - dobio sam novu limuzinu, videćeš, osećaj je kao da letiš.
- Ne, hvala, Bernharde - ljubazno mu je odgovorila Emili. - Kao što
vidiš, razgovaram s doktorom Frankom.

~ 20 ~
Zvončica & neky
 - A da! I s tim gubitnikom! - dodao je pogledavši Adrijana. Potom je
prasnuo u grohotan smeh.
- Ovamo! - doviknula mu je gospođa Zomer. - Bernharde, ovde sam!
- Šta? Ah, da! - mladić se i dalje ljuljao i gotovo se opružio po podu
dok je prilazio majci. - Pivo! -povikao je ugledavši konobaricu, a onda se
kao proštac spustio na stolicu koju mu je gospođa Zomer brižljivo
primaknula.
- U takvom stanju bolje bi bilo da ne vozite, Bernharde - zabrinuto
je prokomentarisao dr Frank. - Ostavite automobil ovde i...
- Zar niste dovoljno učinili time što ste mladu Emili posavetovali? -
negodovala je Bernhardova majka. - Mogu sama da brinem o svom sinu,
doktore! Za razliku od ostalih porodica, mi negujemo besprekorne
međusobne odnose. Osim toga, ne treba se mešati u tuđa posla!
Strpljivo se smešeći, sačekala je da Bernhard u svega nekoliko
gutljaja popije pivo, a onda ga je uhvatila za nadlakticu, podigla sa
stolice i odvukla, zajedno sa svojom teškom tašnom, do njegovog novog
vozila.
Nakon što je branikom ipak overio stablo hrasta prilikom
pokretanja motora, elegantni automobil je uz škripu guma, krivudajući,
nestao niz ulicu.
- Čoveče! - uzviknuo je dr Frank. Grinvaldski lekar je znao da je
bezbednost na ulicama ugrožena kad je taj bahati mladić za volanom.
Slutio je da će nova limuzina uskoro biti na auto-otpadu, a nesrećni
mladić, nadao se, u bolnici.
- Reci, molim te, svojoj majci da me obavezno poseti ovih dana -
zamolio je lekar Emili posle razgovora sa oboma. - Dotad ću smisliti
nešto mudro i korisno - zatim je ustao. - Vas dvoje se sad slobodno
pojavljujte zajedno na javnim mestima, jer nemate šta da krijete -
dodao je smešeći se, jer je primetio da Emili i Adrijan jedva čekaju da
ostanu sami. - Gospođi Erhard ne pomažete time što se krijete, tako je
zapravo hrabrite u uverenju da su njeni postupci ispravni. Ne plašite se,
deco! Jedino treba da se plašite mladog Bernharda Zomera kad je u
automobilu - dr Stefan je pokušao da bude duhovit.

~ 21 ~
Zvončica & neky
 ***

Tek dva sata kasnije od ugovorenog termina sa svojim prijateljem i

kolegom Ulrihom Valdnerom, doktor Stefan Frank se obreo u kaferetiji
Valdner klinike.
Njegov prijatelj sedeo je naspram svoje supruge Rut, umorno
prepričavajući dešavanja iz ordinacije.
- Ah, Stefane! - Rut Valdner je ustala i poljubila je Stefana u oba
obraza - Sigurno vas dvojica imate o čemu da razgovarate. Ostaviću vas
nasamo, jer moram još da skoknem...
- Vidimo se kasnije, dušo! -ohrabrio ju je Ulrih mahnuvši joj rukom,
kao da je jedva čekao da porazgovara sa Stefanom.
Dr Valdner je zamišljao očaravajući ukus sveže skuvane kafe u
svojim ustima, koju će Stefan sigurno naručiti. Inače, doktorka Rut
Valdner mnogo je brinula o zdravlju svoga muža, pa mu je dopuštala da
popije samo tri šoljice kafe na dan. A on ih je danas već odavno iskapio.
I upravo kad se ponadao da će Rut brzo otići, pa će moći da
prošvercuje još jednu šolju omiljenog toplog napitka, Ulrih se u
momentu preznojio, jer se grinvaldski lekar obratio njegovoj supruzi:
- Molim te, Rut, ostani još koji minut. Možeš li? Potreban mi je savet
pametne žene.
Široki osmeh u trenu je nestao sa Ulijevog lica i jedva čujno
dobacio je Stefanu:
- Izdajnice!
- O čemu je reč, Stefane? - upitala je Rut kad je ponovo sela.
Stefan joj je potanko ispričao sve o Emilinom slučaju.
- Oh, Bože! - uplašeno je uzviknula Rut kada je Stefan završio svoje,
po mišljenju njegovog prijatelja, previše detaljno izlaganje.
Zatim je ona (beskrajno dugo, pomislio je dr Valdner) razmišljala.
- Svega tu ima, Stefane: samoobmana, prevara, gubitak ranije
pozicije, obeshrabrenje, stid, gubitak samopouzdanja, smrt koja je
dodatno zakomplikovala narušene normalne odnose u braku...
- Tragično! - zaključio je glavni lekar. - I, šta predlažeš, draga? -
želeo je što pre da čuje njen konačni sud, a zapravo, hteo je da Rut što
pre ode jer se isprečila između njega i šolje aromatične kafe.

~ 22 ~
Zvončica & neky
 - Verovatno se na to nadovezuju i mučan osećaj krivice, kajanje
koje ne želi da prihvati - polako je analizirala Rut. - Poželela im je takvu
smrt, to ne treba zaboraviti. Možda joj je zbog toga toliko teško?
- Da - složio se dr Frank s njom. - To sam i ja pomislio. Ali šta sad
učiniti? Terapija, deset godina posle nesreće? Antidepresivi? Razgovor
medijatora, naravno, psihologa sa svim učesnicima?
- Ne, ne, nikakvo grupno okupljanje - odmahnula je Rut glavom. -
Ta situacija je predaleko odmakla. Učinio si najbolje što si mogao jer si
njenu kćerku posavetovao da se više ne krije. Takvoj majci jasno treba
staviti do znanja da njena pravila igre više ne važe.
Rut Valdner se namrštila primetivši da njen muž bezvoljno gura po
stolu punu šolju čaja.
- Popij taj zeleni čaj, Uli, inače će se ohladiti.
- Oh! Da, da! - glavni lekar prineo je šolju usnama, progutao je
jedan gutljaj, a zatim se zamišljeno zagledao u malje na svojoj
podlaktici. - Zeleni čaj!
- Ako mene pitaš, Stefane - nastavila je Rut - ta žena još uvek gaji
snažna osećanja prema svom komšiji, inače ne bi tako burno reagovala
toliko dugo.
- Mislio sam da ga mrzi? - ubacio se glavni lekar i poželeo je istog
trena da povuče pitanje, jer je ono još više odlagalo njegovo uživanje u
kafi.
- Od ljubavi do mržnje, kaže narod, samo je jedan korak, zar
obojicu na to treba da podsećam?
- osmehnula se Rut.
- U pravu si, Rut - složio se Stefan, pa je podigao ruku ugledavši
konobaricu Rozi. - Rozi, jaku kafu, molim te.
I ruka Ulriha Valdnera refleksno se podigla, ali ju je uz rezignirani
uzdah polako spustio na sto.
- Kako da pomognem gospođi Erhard kad ovih dana navrati kod
mene? - upitao je Stefan.
- Prvo treba da je uveriš u to da sve to što radi škodi njenoj kćerki.
Pažljivo joj objasni da će takvim ponašanjem izgubiti svoju jedinicu -
savetovala ga je Ulijeva supruga.
- Bilo bi dobro dati joj neki zadatak, koji lako može da ispuni,
tačnije, treba je nečim zaposliti - ponovo se ubacio Ulrih Valdner. -

~ 23 ~
Zvončica & neky
Priznanje i uspeh i te kako utiču na podizanje samopouzdanja, a koliko
sam shvatio, njoj upravo to nedostaje.
- Ali kakav posao? Van tokova je već čitavu deceniju. Verovatno
neće moći da dobije zaduženja kakva je svojevremeno imala na lokalnoj
televiziji.
- Fakultet! Žurnalistika, na primer! Mediji i komunikacije - glasno
pištanje aparata za kafu iza pulta izazvalo je aktiviranje pljuvačnih
žlezda glavnom lekaru. - Mogla bi da radi kao docent. Oni uvek traže
kvalitetne stručnjake, koji barataju praktičnim znanjem. Sigurno bih
mogao da učinim nešto povodom toga.
- To bi bilo veličanstveno, Uli! -obradovao se grinvaldski lekar.
- Koliko znam, ranije je zaista bila najbolja u svom poslu.
- Uradiću to - obećao je dr Valdner. - Već sutra ujutro telefoniraću
nekim ljudima i obavestiću te šta sam saznao.
Krajičkom oka glavni lekar je primetio da im prilazi Rozi noseći
srebrnu tacnu i na njoj veliku šolju punu vruće kafe, posudicu sa šlagom
i čašu vode.
- Zar nisi rekla da žuriš, Rut?
- O, tako je! - Rut je poskočila. - Treba da obavim pripremni
razgovor s pacijentom pred operaciju, koja je zakazana za sutra ujutro.
Budite dobri, vas dvojica! - našalila se.
I upravo u trenutku kad je Stefan Frank podigao kašičicu da zahvati
malo šećera, šolja mu je ispred nosa nestala.
- Za ovo si sam kriv, prijatelju - odgovorio je glavni lekar na
Stefanov upitni pogled. - Prvo si me naterao da te čekam dva sata, zatim
si me pustio da se mučim sa zelenim čajem i na kraju si zadržavao Rut
pitanjima, na koja sam ti i ja mogao odgovoriti. Slažeš li se?
Ulrih Valdner je uzeo Stefanu kašičicu iz ruke, dodao je šećer i šlag
u kafu, pa je sa uživanjem glasno srknuo prvi gutljaj.
- Neprocenjiv ukus! - rekao je zadovoljno. - Zar ti ne želiš kafu?
Naruči još jednu, Rozi sprema najbolju kafu na svetu.

~ 24 ~
Zvončica & neky
 ***

- Vidi ti ovo! Jesam li to ja?

Adrijan je zapanjeno gledao u fotografiju na kojoj je bio s Betinom.
Oboje su sedeli na pesku, a ona se smejala dozvoljavajući dečaku da je
maže po leđima uljem za sunčanje.
- Da, sine, to si ti - odgovorio je Erik Šonfeld smešeći se zamišljeno.
- Tada ti je bilo... otprilike tri godine. Letovali smo na Madeiri,
Portugalija je božanstvena, a tek njihova rivijera... Betina te je iskreno
volela, ne znam sećaš li se toga? Uvek je insistirala na tome da te
vodimo sa sobom kud god da smo putovali. Oboje smo radili takve
poslove (ona je često putovala i nikada nije imala radno vreme, a ja sam
u pozorištu režirao predstave pa se dešavalo da danima samo
prespavam u kući) da smo retko kad vikendom bili slobodni, pa je
želela da ti se posvetimo koliko je to moguće. Svaki slobodan trenutak
želela je da provede s tobom.
- Bože, kako je bila lepa - zaključio je Adrijan. - Na ovoj fotografiji
jasno se vidi koliko Emili liči na nju.
- Betina je još uvek lepa - rastužio se Erik - samo što svoju lepotu
pokriva tom ružnom maskom.
- Verovatno si u pravu. Pogledaj, izgleda tako srećna na ovoj
fotografiji. Nikada je takvu nisam video.
- Da, bila je neverovatno srećna i dinamična osoba. Bez obzira na to
gde smo boravili, opčinjavala je ljude svojim smehom. Ranije... – Erik je
dalje listao foto-album. - Ovde smo bili u zoo vrtu.
Erik je nežno prstima prešao preko cele fotografije, na kojoj je
takode bila Betina s njegovim sinom. Duboko je uzdahnuo.
- I ovde odlično izgleda! Uf, kako joj dobro stoji ova tesna bluza!
Tada je još bila u top-formi - dodao je Adrijan. - Čemu se tako smeješ?
- Tebi! Nekoliko minuta nakon što sam vas fotografisao ispovraćao
si se po njenoj svilenoj bluzi. Toliko si alavo popio milkšejk od jagoda
da si ga odmah izbacio. Nije se nervirala zbog toga, nasmejala se,
skinula je bluzu nasred ulice i sprala ju je u prvom toaletu na koji smo
naišli, pa ju je ubacila u najlon kesu i u torbu. Naravno da joj nije
smetalo to što je šetala gradom u svilenom grudnjaku, uostalom, vidiš i

~ 25 ~
Zvončica & neky
sam kako se smeje. Takva je bila ranije: puna života i radosti, zabavna,
nekomplikovana, bez predrasuda... i pre svega, puna ljubavi.
- To ne mogu da zamislim kad je danas pogledam - čudio se
Adrijan. - Mora da si je mnogo voleo?
- Svim srcem!
- A Mišel?
- Ona je nešto drugo, bolje rečeno, brzopleta odluka, verovatno
doneta zbog povređene sujete - Erik je pokazao na sledeću fotku.
- Piknik na Kimskom jezeru.
Na toj fotografiji Betina je ležala u visokoj travi, lice joj je bilo
zamuljano nečim crvenim, a na njenom stomaku sedeo je mali dečak i
hranio ju je pudingom od voća.
- Čak sam joj i kosu umazao - nasmejao se Adrijan. - Vidim, i to joj
se dopadalo!
- Bila je luda za tobom, uostalom, kao i ti za njom. Posle ovog
hranjenja skočila je u jezero i sprala lepljivu masu sa sebe.
- Šteta! - Adrijan se rastužio.
- Bila bi mnogo bolja maćeha od Mišel.
- Najbolja koju bi mogao da zamisliš, dečače moj. Najbolja na svetu.
Nažalost, nije nam se dalo.
- Tata! - zbunjeno je Adrijan položio ruku na očevo rame videvši da
mu se oči pune suzama - da li je sve u redu?
- Sve je u najboljem redu, sine. Samo su me sećanja za trenutak
učinila ranjivim.
- Ti je još uvek voliš, zar ne?
- Da, uprkos svemu što se dogodilo - odgovorio je Erik. - Ako se
zaljubiš u svetlo, moraš da prihvatiš i senku, Adrijane - Erik Šonfeld je
duboko uzdahnuo zatvarajući foto-album. - Dovoljno je bilo patetike,
život ide dalje - odjednom se trgnuo. - Hajdemo u krevet. Sutra imaš
ispit, zar ne?
- Tako je, ali ne brini, dobro sam se pripremio.
- Dobar si sin, Adrijane, najbolji! Jesam li ti to ikad rekao?
- Svakodnevno to govoriš! - na to su se obojica nasmejala.
Erik je još dugo stajao pred otvorenim prozorom svoje spavaće
sobe gledajući kuću preko puta, koja je bila u potpunom mraku.

~ 26 ~
Zvončica & neky
 - Ah, Betina! - uzdahnuo je. - Zašto si tako okrutna? Da nisi toliko
bolesno ponosna, jedna tvoja reč bila bi dovoljna da sve bude kao što je
bilo pre, dok smo se voleli.

***

- Hoćeš li kajganu za doručak, Stefane? Ili bi radije musli sa svežim

voćem? - doviknula mu je iz kuhinje narednog jutra Aleksandra Šubert.
- Reci gospođi Kant da mi je svejedno, dušo! - odazvao se Stefan iz
spavaće sobe. - I pitaj je, molim te, gde su mi čarape. U fioci su samo
debele, zimske.
- Gospođa Kant nije tu! - čulo se odole.
Neko vreme bilo je sasvim mirno, a onda je grinvaldski lekar
požurio niza stepenice.
- Nije ovde? Ali skoro je osam sati!
- Nije važno. Spremiću nam doručak, a čarape ćeš sigurno pronaći
u vešeraju - Aleksandra se nasmejala. - Zar si toliko nesamostalan da
bez gospode Kant više ne možeš da živiš?
- Besmislica, nije o tome reč - osmehnuo se dr Frank, a onda se
uozbiljio. - Brinem zato što gospođa Kant nikada ni minut nije
zakasnila.
- Možda se razbolela - nagađala je Aleksandra uzimajući tiganj iz
kuhinjskog ormarića.
- Nemoguće je da je toliko bolesna da nije mogla bar da pozove. Pa
poznaješ je, ona je veoma savesna osoba. Čak i da je bolesna, pozvao bi
njen suprug.
- Spremiću nam kajganu, važi? - Aleksandra je uzela jaja iz frižidera
i razbila ih je nad povećom činijom. - Možda je želela da ode u kupovinu
pre nego što dođe ovamo, pa je zaboravila na vreme?
- Gospođa Kant da izgubi pojam o vremenu? Nikad! Uvek dolazi na
vreme: i kad pada kiša, i kad duva vetar, i kad je hladno, i kad sunce
prži.
- Onda bi bilo najbolje da je pozoveš i proveriš o čemu je reč. A ako
se niko ne bude javljao, skoknućemo do ulice Zonenfeld da proverimo

~ 27 ~
Zvončica & neky
da li je sve u redu - kao i obično, Aleksandra je pokazala svoju praktičnu
stranu.
Listajući imenik u mobilnom telefonu, dr Frank je čuo da se
otključavaju ulazna vrata.
- Gospođo Kant? - povikala je Aleksandra, a s obzirom na to da nije
dobila odgovor, pojurila je u hodnik. - Zaboga, šta vam se dogodilo?
Kad je Stefan čuo to zabrinuto intonirano pitanje, pojurio je u
hodnik.
- Oh, Bože, gospođo Kant! Stara dama stajala je drhteći kao prut u
prostranom hodniku. Od glave do pete bila je isprskana blatom, a na
njenoj haljini zalepile su se travke i listići. Cipele su joj bile mokre, kao
da je gacala po dubokom glibu, a na čarapama su se videle velike
poderotine. Jednako prljavu i natopljenu vodom korpu za kupovinu, iz
koje su virili komadići razbijene boce i nekoliko vlažnih papirnih kesa,
držala je na grudima kao štit.
- Jeste li pali, gospodo Kant? -upitao je Stefan dok joj je uzimao
korpu iz ruku. Aleksandra je brzo donela stolicu iz kuhinje.
- Sedite, gospodo Kant! - zamolila ju je Aleksandra. Kako se kućna
pomoćnica nije pomerala, doktorka ju je povukla sebi i pomogla joj je
da sedne. Zatim je čučnula ispred kućne pomoćnice i izula joj je
blatnjavu obuću.
Stara gospođa je još uvek ćutala i posmatrala čas Stefana čas
Aleksandru.
Očito je bila u šoku.
- Želite li sredstvo za smirenje? - Stefan joj je opipao puls
zaključivši da je ubrzan.
- Ne.
- Jeste li se spotakli na ulici? -ispitivao ju je.
- Ne - odgovorila je, pa se odmah zatim ispravila: - Da.
- Jeste li se povredili? - Ne.
- Osećate li bol? - Ne.
- Jeste li se okliznuli na ulici i pali? - nagađao je lekar. - Ne.
- Da li vas je neko gurnuo? - Ne.
- To ničemu ne vodi, Stefane - umešala se Aleksandra. - Daj joj
blago sredstvo za smirenje, a ja ću joj u međuvremenu pripremiti toplu
kupku. Potpuno je mokra, a ruke su joj ledene.

~ 28 ~
Zvončica & neky
 U roku od pola sata gospođa Kant se smirila i tek je onda mogla da
ispriča šta joj se dogodilo.
Sedela je u kuhinji, sveže okupana i u čistoj odeći, sa šoljom vrućeg
čaja u ruci, pokušavajući da prepriča nemili događaj.
Kao i svakog jutra, od kuće je krenula na vreme da bi obavila
neophodnu nabavku sitnica, koje su joj nedostajale u kuhinji dr Franka.
Tačnije, nameravala je da navrati po sveže zemičke u pekaru, zatim u
prodavnicu po jaja, mleko, so i povrće za večeru.
Skrenula je u najbližu prodavnicu zdrave hrane u ulici Elizabet da
kupi vodu u staklenoj boci, jer njen šef smatra da plastična ambalaža
nije zdrava.
- Sve sam brzo pokupovala, pa sam zastala ispred neuređenog
zemljišta između prodavnice zdrave hrane i cvećare. Znate na koje
mislim?
- Da - klimnula je glavom Aleksandra - tamo i ja često zastanem i
posmatram. Nedavno sam videla šarenog daždevnjaka, a jednom sam
čak ugledala smuka.
- Ja sam danas gledala kornjače - nastavila je kućna pomoćnica.
- Videla sam jednu ovoliku! - pokazala je obema rukama. -
Odjednom sam se uplašila, jer je nešto strašno zazvečalo. Jedan
automobil je prilikom skretanja u ulicu, baš ispred kuće gospodina
Krugera, udario u kontejner, koji se izvrnuo, a smeće se iz njega prosulo
po ulici. Vozilo je uprkos tome nastavilo da juri - kućna pomoćnica je
isprekidano uzdisala. - Nisam uspela ni da se snađem, prava je sreća što
sam bila u pešačkoj zoni. Odjednom je automobil krenuo pravo na
mene! Zamislite, pravo na trotoar!
Stefan Frank je brzo stisnuo obe šake staroj dami, jer se opet
počela tresti i sva krv u trenu je nestala iz njenog lica.
- U redu je! Sad je sve to prošlo, gospođo Kant - smirivao ju je
Stefan.
- Da, hvala Bogu! Pomislila sam da mi je došao sudnji čas. Za dlaku
me je zaobišao. Vozilo mi je samo zakačilo torbu, koja mi je ispala iz
ruku. A od siline i inercije pala sam na taj blatnjavi plac.
- To je užasno! - uzviknula je Aleksandra. - Ko je to bio?
- Ne znam - požalila se gospođa Kant. - Brzo je dodao gas i zbrisao.
- Strašno! Vozač je, znači, pobegao! - dr Frank je pretpostavio o
kome je reč. - Da to nije slučajno bio crveni kabriolet?

~ 29 ~
Zvončica & neky
 - Jeste! Kako ste znali?
- Bernhard Zomer!
- Na njega sam i ja posumnjala!
- uzviknula je kućna pomoćnica.
- Ljudi iz prodavnice zdrave hrane odmah su pozvali policiju, a ja
sam im opisala automobil i rekla da sam videla kako mi se taj mladić
drsko nakezio.
- Hoćete li podneti tužbu, gospođo Kant?
- Neću. Jedan policajac odmah je otišao do kuće Zomerovih, ali je
gospođa mama rekla da to ni u kom slučaju ne može biti njen Bernhard,
jer je on u Minhenu. Tamo odrađuje praksu, u istoj firmi u kojoj je
zaposlen njegov otac. Potom je gospodin Zomer, telefonom razume se,
potvrdio tu priču. Poznato vam je da gospodin Zomer obavlja visoku
funkciju u državnoj službi. Ako ostanem pri svojoj tvrdnji, poručio mi je
da će podići tužbu protiv mene. Navodno, zbog klevete.
- To je nečuveno! - pobesneo je lekar. - Naravno da je to bio
Bernhard Zomer! Juče sam ga video kako je svojim kabrioletom udario
u hrast ispred kafea „Lota". Bio je potpuno pijan. Verovatno je kasnije
nastavio da pije, pa je ujutro sigurno imao poprilično alkohola u krvi.
- A šta je policija rekla na to, gospođo Kant? - upitala je Aleksandra.
- Ukoliko je Bernhard u to vreme bio u Minhenu, onda to ne može
biti on. Tako su rekli! I zbog toga su me odvratili od tužbe.
- Neverovatno! - dr Frank je bacio pogled na kuhinjski sat. -
Odvešću vas kući, gospođo Kant, a zatim moram u ordinaciju.
- Ali ne može tako! - protestovala je kućna pomoćnica. - Moram...
- Ne morate ništa! Sad treba da prilegnete i da se odmorite. To je
lekarsko naređenje! - dodao je smešeći se.
- A onaj nadobudni Bernhard? - Aleksandra je još uvek bila besna.
- Izvući će se?
- Bojim se da tu ništa ne možemo učiniti - odgovorio je Stefan.
- Njegov otac je ozbiljan, relevantan svedok. Ništa se neće dogoditi
dok zaista ne pregazi nekoga.
Koliko će se brzo ostvariti njegovo mračno proročanstvo,
grinvaldski lekar nije mogao ni da nasluti.

~ 30 ~
Zvončica & neky
 ***

- Moram da pođem, mama! - Emili je ustala od stola za kojim su

doručkovale. - Hoćeš li danas otići doktoru Franku?
- Ne znam, videću.
- Molim te, mama! Možda nam on može pomoći. Ovako više ne
možemo. A ja već danima imam loš predosećaj, kao da nekakva
katastrofa lebdi u vazduhu.
- Ah, dete, to su koještarije! Umislila si to, dušo moja. Nama se ništa
više ne može dogoditi. Sudbina nam je već sve uzela.
- Čuješ li ti sebe, mama?! Odavno tako govoriš! - uzdahnula je Emili.
- Uopšte ne vidiš šta sve imaš. Još uvek si relativno mlada, zdrava,
sposobna i atraktivna, znam koliko si pametna, ti si...
- Ha! - gorko se nasmejala Betina. - Dušo, odavno sam stara, ružna
vreća! Čitav moj život uništen je u jednoj noći. Ništa mi više nije ostalo!
Mogu samo da čekam smrt i ništa više!
- Molim te, idi kod doktora Franka! - ponovila je Emili. - Učini to za
mene. I nemoj govoriti tako užasne stvari. Imaš mene, a ja te volim! Kad
tako pričaš, osećam da ti baš ništa ne značim.
- Emili, ti si mi sve na svetu, volim te više nego... - Betina je
zbunjeno zastala posmatrajući svoju kćerku. - Zašto oblačiš kožnu
jaknu? Razvedrava se, napolju je baš toplo.
Emili je duboko udahnula skupljajući hrabrost da progovori.
- Adrijan će me na motoru odvesti u školu.
Kad je izgovorila tu rečenicu, zadržala je vazduh u plućima
iščekajući neizbežni izliv besa.
Neko vreme u njihovom hodniku tišina se mogla šeći nožem, toliko
je bila mučna.
- Ah! - tiho je rekla Betina. - Tako znači... Zaista? Pa... šta da kažem
na to? Zabavi se, Emili.
Betina je prividno bila mirna.
- Mama, Adrijan je...
- Da, da, znam! Prijatan je, znam! I ne izgleda loše. I u pravim je
godinama za prvu tinejdžersku romansu moje kćerke.
- Majko, molim te!

~ 31 ~
Zvončica & neky
 - Ne, ne, sve je u redu, Emili. Zašto bi imala obzira prema meni? Ja
sam stara i već sam ti dala sve što sam mogla da ti dam. Poslužila sam
svrsi i sad mogu u staro gvožđe. Mlada si i više ti nisam potrebna. Neće
ti predstavljati nikakav problem ako mi srce prepukne, jer si se
udružila s mojim smrtnim neprijateljima.
- Smrtnim neprijateljima?! Mama, pobogu, čuješ li ti sebe? To je...
- Bolesno? Poremećeno? Potpuno suludo? - Betina je i dalje
provocirala.
A Emili je poželela da povuče svaku izgovorenu reč, jep se opet
osećala krivom za majčino stanje.
Ako se izuzmu učestali naleti mržnje, Betina je bila dobra majka i
Emili je to znala. Zato joj se sad učinilo da je nezahvalno i podlo zabola
majci nož u leđa.
Ipak, setila se saveta koje joj je dao doktor Frank. Ako želi nešto da
promeni i da tako pomogne svojoj majci, ne sme više da igra njenu igru,
ne sme da krije vezu sa Adrijanom.
- Žao mi je , mama, što tako gledaš na prošlost - Emili je zvučala
odlučno. - Ali nisi u pravu, to i sama znaš. I zbog toga više neću da
obraćam pažnju na tvoje ludosti.
Iako joj je srce stezalo dok je gledala u šokiranu Betinu, Emili je
požurila preko vrata.
- Dobro jutro, gospođo Erhard! - Adrijan je ljubazno pozdravio
Betinu, koja je uznemireno gledala kroz otvoreni prozor kako se njena
kćerka popela iza mladića na motor i kako ga je obema rukama obgrlila
oko struka. - Tata mi je juče pokazao stare fotografije. Mnogo toga sam
zaboravio, ali ipak želim da vam se zahvalim za sve one srećne dane.
Šteta što je to tako kratko trajalo.
- Vozi! Brzo! - doviknula je Adrijanu primetivši da je njena majka
zanemela i da plače kao kiša. - Dodaj gas, inače ću se predomisliti i
ostaću s njom.

~ 32 ~
Zvončica & neky
 ***

- Pa, kako je vaša spremačica? Da li se u međuvremenu smirila?

Prva pacijentkinja, koja je ušla u ordinaciju čim je Stefan Frank
počeo da radi u devet sati, bila je gospođa Zomer. Sela je na stolicu za
pacijente ispred pisaćeg stola doktora Franka, ispitivački ga
posmatrajući.
- To biste mogli da pitate moju kućnu pomoćnicu, gospođu Kant -
naglasio je Stefan. - Zaista ne znam kako se sad oseća.
- Ali ona nije povređena? - insistirala je na tome gospođa Zomer.
- Zato ste došli kod mene, gospođo Zomer? Da se raspitate o stanju
gospođe Kant? Ako vas baš toliko zanima, mogu vam dati njen broj
telefona.
- Molim? Ne, ne, nije potrebno!
- odbila je lokalna dušebrižnica. - Zapravo me se to uopšte ne tiče,
jer su optužbe, koje je vaša kućna pomoćnica iznela, potpuno
besmislene. To vam je sigurno već rekla, zar ne?
Grinvaldski lekar se pretvarao da ne razume pravi razlog ove
posete. Znao je da gospođa Zomer oseća grižu savesti, pa je došla malo
da ispipa teren, tačnije, htela je da sazna šta dr Frank planira da
preduzme povodom nemilog događaja.
Lekar je odlučio da je ostavi bez odgovora, što je razbesnelo
umišljenu gospođu.
- Dakle, gospođo Zomer - ljubazno joj se obratio doktor nakon što
je otvorio njen karton na laptopu. - Šta mogu da učinim za vas? Upravo
vidim da sam vam pritokom vaše poslednje posete propisao enzimski
preparat. Da li vam je to olakšalo tegobe?
- Ha! - glasno se nasmejala gospođa Zomer. - Zamislite, cista koju
sam imala... tamo dole, potpuno je nestala. Prekjuče sam bila kod
ginekologa i on je bio zapanjen, jer je tvrdio da ću zbog te ciste morati
pod nož.
- Baš mi je drago što nećete morati na operaciju. Da, enzimi
nemilosrdno uništavaju sve neželjene izrasline na tkivu. Ne mora se
svaki put potezati skalpel.
- Verovatno se ona saplela - vratila se gospođa Zomer na temu koja
ju je očito mučila. - Ništa nije slomila, uganula? Verovatno se pred vama
~ 33 ~
Zvončica & neky
ponašala kao da joj se nešto strašno dogodilo zato što je mislila da će,
optuživši mog sina, izvući novčanu odštetu. Zar nije tako?
- Podležem zakonu o poverljivosti odnosa lekara i pacijenta,
gospođo Zomer - uzvratio je dr Frank. - Kao što sam već rekao, ukoliko
želite da znate nešto više o stanju gospođe Kant, možete je pozvati, pa
se raspitajte.
- Hoću, hoću, čim je sretnem. Nego... došla sam zbog Bernharda...
Oh, siroto moje dete, toliko je dobar i vredan, pa misli da nije potrebno
da vas zamara svojim problemima. Ipak, pomalo brinem za njega. U
poslednje vreme ne oseća se dobro. Možete li mi dati neki dobar lek za
njega? Molim vas, najbolji koji postoji.
- Ne bih znao koji, gospođo Zomer - Stefan se odgurnuo na svojoj
kancelarijskoj stolici unazad i uzeo je prospekt iz regala. - Ukoliko želite
da pomognete Bernhardu, nagovorite ga da ode na odvikavanje -
spustio je brošuru pred pacijentkinju. - Ovde ćete pronaći...
- Sram vas bilo! Dobro me slušajte! - uvređeno je prasnula žena. -
Moj Bernhard nije pijanica! Grdno se varate! On je trenutno
preopterećen i napet zato što mu je naporno na praksi.
- Aha! Na takav ste lek mislili!
- Pa, na neki koji utiče na psihu.
Takve lekove danas piju gotovo svi zaposleni. Dajte mu neke
tablete koje će ga učiniti mirnijim, usporenijim, treba mu malo
ravnoteže... razumete li o čemu pričam?
- Antidepresivi u kombinaciji sa alkoholom mogu imati
katastrofalno dejstvo - upozorio ju je dr Frank.
- Zašto stalno pričate o alkoholu?! Moj Bernhard povremeno popije
pivo. Pa to i vi ponekad uradite, zar ne? - gospođa Zomer nevoljno se
podigla sa stolice. - A ja sam sigurna u to da će mi svaki drugi lekar rado
propisati nešto za mog Bernharda!
- Ali ja nisam u to siguran, jer bi to bilo neodgovorno. Recite svom
sinu da navrati kod mene. Ne mogu vam dati recept za njega, gospođo
Zomer.
- Ne verujem da će hteti da dođe - oholo je odgovorila gospođa
Zomer. - Bernhard nema visoko mišljenje o lekarima, on smatra da
doktori namerno čoveka učine bolesnim da bi zaradili novac.

~ 34 ~
Zvončica & neky
 - Jedino mogu da kažem da mi je žao što tako misli - Stefan je
otpratio ženu do vrata i oprostio se od nje. - Preostaje mi samo da
poželim sve najbolje vama i vašoj porodici.
- Hvala, ali to nije neophodno - odgovorila je gospođa Zomer
gledajući svisoka. - Kod nas je sve u najboljem redu.
Široko se osmehnula kad je ugledala Betinu Erhard, koja je upravo
predala zdravstvenu knjižicu sestri Marti.
- O, gospođo Erhard, kakva slučajnost! Baš sam juče mislila na vas -
glas gospođe Zomer zvonio je od oduševljenja. - Videla sam vašu Emili s
mladim Šonfeldom. Da se možda ne sprema nekakav radosni događaj u
vašoj kući? Njih dvoje deluju veoma prisno...
- Najbolje je da to pitate Emili i njega - izbegla je Betina odgovor.
- Ne špijuniram svoju kćerku.
Besna zbog drugog poraza tokom ovog prepodneva, gospođa
Zomer se gorko nasmejala.
- Pa da, deca mogu biti tako nezahvalna - cvrkutala je. - Čim ih
prevedete preko najtežeg dela puta, oni vam zabiju nož u leđa, zar ne?
- Tako znači! Baš mi je žao što imate problema sa svojim sinom -
nasmejala se Betina ženi, koja je, besna zbog pogrešno shvaćene
aluzije, teško disala.
- Šta?! Pa ne govorim o sebi! Moj Bernhard mi nikada nije...
- Nadam se da ne dolazim u nezgodnom trenutku, gospodine
Frank? - okrenula se Betina doktoru podigavši malo glas da bi nadjačala
protest gospođe Zomer.
- Nisam zakazala termin.
- Sve je u redu, draga gospođo Erhard! - Stefan se osmehnuo kad je
gospođa Zomer, uvređeno frkćući kroz nos, napustila ordinaciju.
- Dajte mi, molim vas, nekoliko minuta, moram da obavim jedan
telefonski razgovor.
Dr Frank se nije nadao da će tako brzo videti Emilinu majku. Vratio
se u ordinaciju i zatvorio je vrata za sobom da bi proverio da li je Ulrih
Valdner održao reč.

~ 35 ~
Zvončica & neky
 ***

- Tek sad dolaziš! Znaš li koliko je sati? - državni sekretar Karl

Hainc Zomer skočio je ljutito sa stolice u svom uredu.
- Nema ni pola deset - Bernhard se zagledao u veliki sat, koji je
visio na zidu iznad vrata.
- Šta glumataš, mangupe? Ne možeš da dolaziš na praksu kad tebi
odgovara. Iako sam ja rukovodilac ovog odeljenja, ti si, sinko, još uvek
na praksi ako si zaboravio.
- Pa, to je super! - smireno je uzvratio Bernhard Zomer. Posle tri
čaše rakije, kojima je prevazišao strah, osećao se prijatno opuštenim. -
Ako si ti rukovodilac, moći ćeš da me pokriješ ako neko slučajno upita
za moje zdravlje. Možeš da kažeš da sam morao da obavim nešto za
tebe.
- A gde si zapravo bio?
- Prvo sam odvezao automobil u servis, zatim sam otišao na
doručak. Neka matora žena mi je glupom korpom za kupovinu skinula
lak s prednje strane vozila. Tužiću je za to. Ona mora da plati, zar ne? To
će koštati bar hiljadu evra, rekli su mi u servisu - Bernhard se sručio u
kožnu fotelju za posetioce ispred očevog stola. - Najbolje bi bilo da je
odmah pozoveš i da joj kažeš da ćemo odustati od tužbe ukoliko odmah
plati račun.
- Jesi li ti lud, pijan ili oboje? -prasnuo je sekretar. - Lagao sam za
tebe, jer mi je tvoja majka čantrala preko telefona.
Gospodin Zomer je snizio ton, zabrinuto gledajući u vrata. Kad mu
je bila potrebna, sekretarica gotovo nikada nije bila blizu, ali kad je
trebalo prisluškivati, umela je da se zalepi za vrata.
- Lagao sam policiju - izgovorio je nešto tiše. - Naleteo si na staru
gospođu Kant i kladim se da još uvek imaš visok procenat preostalog
alkohola u krvi od prethodnog dana. Zato bi mogli da ti oduzmu
dozvolu, bandoglavče jedan!
Na to se Bernhard od srca nasmejao.
- Ima nečeg u tome, tata. Naravno, ti se najbolje razumeš u te stvari.
Iz sopstvenog iskustva, zar ne? To znači da moj plan otpada, moraćeš
sam da platiš račun.

~ 36 ~
Zvončica & neky
 - Ovako, sine! - Karl Hainc Zomer uzeo je bunt papira s pisaćeg
stola gurnuvši ga Bernhardu u ruke. - Ovo ćeš složiti u odgovarajuće
registratore da bi ljudi videli da tu i tamo nešto radiš. Sigurno kruže
priče o tome da ti čuvam radno mesto. A večeras ćemo kod kuće sesti i
o svemu ozbiljno porazgovarati.
Čim je državni sekretar primetio da se Bernhard priprema da
odbije predlog, požurio je da saseče protest u korenu.
- Ćuti! - zagrmeo je. - Ovako više ne može. Ne samo da ugrožavaš
svoje mesto na praksi, koje sam ti uz veliku muku obezbedio, nego
ugrožavaš i moju poziciju. I to sada, tri godine pred penziju!
- Ne, u redu je tata - Bernhard je ustao s dokumentima pod
miškom. - Reč je samo o tome da mi večeras ne odgovara. Želeo sam da
izađem sa Emili.
- Emili? - Karl Hainc je kratko razmišljao, a zatim su mu se bore na
čelu ispravile. - Misliš na malu Erhartovu? Da, to je pristojna devojka.
Već si se dogovorio s njom?
- Nisam direktno. Planirao sam da danas odem pred njenu
gimnaziju i da je sačekam posle časova. U četiri sata joj se završava
nastava, raspitao sam se među njenim drugaricama.
- Misliš li da joj se dopadaš?
- Logično! Trebalo je da vidiš kako me je juče gledala. Nije mogla da
pođe sa mnom, jer je zasela sa onim gubitnikom, verglašem Šonfildom i
šarlatanom Frankom.
- Pa dobro, Bernharde. Ako je tako, danas možeš da izađeš malo
pre četiri sata. Ukoliko neko bude pitao, reći ću da imaš zakazano kod
zubara.
- U tri! - odgovorio je Bernhard. - Pre sastanka moram da uzmem
automobil iz servisa. Već sam ti rekao da će popravka koštati oko
hiljadu evra.
Pružio je ocu otvoreni dlan.
- Neka bude tako! - uzdahnuo je sekretar preturajući po džepu
sakoa. - Zbog male Erhardove isplati se ova investicija. Ona bi zaista
bila dobra devojka za tebe. Moraš se pokazati u najboljem svetlu,
razumeš li? Bar na prvom sastanku pokaži svoju najbolju stranu.
- Limuzina je moja najbolja strana! - nasmejao se lakomisleni
Bernhard. - Njome mogu da dobijem svaku ženu koju poželim.

~ 37 ~
Zvončica & neky
 ***

Dr Stefan Frank je prezirao laži, mrzeo je i sebe kad je morao da

zaobiđe istinu. U takvim trenucima nije se osećao dobro, vrpoljio se i
lako je bilo primetiti da nešto krije. Kao dete uhvaćeno u nedelu, uvek
bi pocrveneo kad izgovori laž, makar i najmanju. Međutim, ovo što je
sad nameravao da učini bilo je radi dostizanja višeg cilja.
- Ne, nisam vas zbog toga zamolio da dođete kod mene, gospođo
Erhard - rekao je lepoj sredovečnoj ženi, koja ga je gledala očima punim
iščekivanja. - To je vaša privatna stvar. Osim toga, smatram vas
izuzetno inteligentnom osobom i dobrom majkom, a dokaz tome je
vaša Emili, koja je, istini na volju, fantastična osoba i divan čovek.
Betina je zatečeno klimala glavom.
Nikada ranije život nije posmatrala iz tog ugla. Šta bi bilo da je
odlučila da abortira i da nastavi život sa Erikom? Sad ne bi imala Emili,
nego verovatno drugo dete, začeto s gospodinom Šonfildom.
- Da. Hvala vam, doktore - Betina je ćutke gledala u plafon da ne bi
zaplakala. - To je istina, Emili je posebna u svakom smislu.
- Nego, hteo sam da kažem... šta god da ste preživeli u životu, draga
gospođo Erhard, nagrada vam je Emili. A imati takvo dete, pravi je dar s
neba. Sve ovo mnogo bolje znate i osećate od mene.
- Tako i ja mislim - setno se osmehnula Betina. - Ali samosažaljenje
i mržnja, verujte mi, podmukla su osećanja, koja mi blokiraju misli i
truju život, gospodine Frank. Već dugo sam u vrzinom kolu i sama
moram da pronađem način da izađem iz njega. Ali kako kad po celi dan
razmišljam o onome što se dogodilo pre deset godina?
- Potpuno vas razumem i mogu vam pomoći. Baš zato sam zamolio
Emili da vam kaže da me posetite. O ovoj temi nisam želeo da pričam
preko telefona.
- Na šta mislite? - Betina se zainteresovano nagnula prema
doktoru.
- Moj kolega i prijatelj, dr Valdner nedavno me je pitao da li vas
poznajem. Naime, šef Instituta za medije i komunikacije požalio mu se
da mu je hitno potreban neko ko bi mogao da približi praksu
studentima i da im objasni kako nastaju vesti, kako funkcioniše put od

~ 38 ~
Zvončica & neky
istraživanja do objavljivanja informacija. A to je vaša specijalnost, zar
ne?
- I taj čovek, vaš prijatelj, pomislio je na mene? - začuđeno je
upitala Betina.
- Da - slagao je Stefan. - Čini se da je danas sve manje kompetentnih
ljudi koji su upućeni u sve segmente posla. Uglavnom se svi bave
jednom oblašću. A koliko sam informisan, vi ste sve to sami radili.
- Da, nikada nisam radila parcijalno, smatrala sam da se celina ne
sme cepkati i kad počneš nešto da radiš, to treba da dovršiš.
- Slažem se s vama, gospođo Erhard. Dakle, da li ste zainteresovani
za ovaj posao?
- Zainteresovana? Vi se šalite sa mnom, gospodine Frank?!
Betinine oči odjednom su dobile nestvaran sjaj.
- Da približim mladim ljudima ono što sam sama od nule naučila, to
bi bilo pravo ostvarenje sna - uzdahnula je. - Osećam se veoma
upotrebljivom, mislim da imam štošta da kažem mladim naraštajima.
Rado ću prihvatiti tu ponudu.
- Odlično! - Stefan je spustio pred Betinu cedulju, na kojoj je
malopre zabeležio broj telefona. - Profesor Hajneman očekuje vaš
poziv.
- Odmah ću mu se javiti - uveravala ga je Betina. - Emili vam je
sigurno ispričala šta je sve kod nas pošlo po zlu proteklih godina, zar
ne? Zanima me, doktore, šta vam je rekla, koliko pati zbog toga?
- Biću iskren, gospođo Erhard, Emili pati jedino zbog vas - otvoreno
je rekao dr Frank. - Ona vas mnogo voli i samo je sećanje na svoju
nasmejanu i veselu mamu drži. Želela bi ponovo da budete takva.
- O, Bože, i trebalo bi - odgovorila je energično Betina. - Jasno mi je
već duže vreme da sam na mračnom putu - uzela je ceduljicu, veselo
mašući njome. - Ovo bi moglo ponovo da me izvede na svetlost. Hvala
vam mnogo, gospodine Frank.
- Nema na čemu, gospođo Erhard. Ukoliko vam je potreban savet ili
ako poželite da porazgovarate s nekim, slobodno dođite. Verovatno ne
postoji čovek na svetu, koji bar jednom nije stekao osećaj da ga je
sudbina izneverila. Neki dobro podnose takve udarce, a neki se nikada
ne oporave.
- Od čega to zavisi? Zašto neki ljudi izađu iz krize ojačani, a drugi
ucveljeni?

~ 39 ~
Zvončica & neky
 - To vam je ona priča o polupunoj i polupraznoj čaši. Jedni vide
samo gubitak i žale se do kraja života. Drugi se raduju što su preživeli i
u svakom zlu traže nešto dobro, skupljaju parčiće života i gradeći ga
iznova.
- Emili - izgovorila je s ljubavlju Betina. - Još uvek imam svoju
kćerku. Zbog nje ću ponovo početi da živim.
- Tako je. A uz Emili, još je mnogo toga lepog oko vas - odgovorio je
Stefan. - Razmišljajte pozitivno i videćete da će vam se samo takve,
dobre stvari dešavati.
- Da, od danas ću okrenuti novi list! - Betina je protresla doktorovu
ruku. - Sad sam dobila snagu i volju. Hvala vam na svemu, gospodine
Frank, mnogo ste mi pomogli.
Čim je zatvorila vrata ordinacije za sobom, Betina je izvukla
mobilni iz tašne i uzbuđeno je birala broj šefa instituta.
- Ah, naravno! - povikala je ushićeno kad ju je čovek upitao može li
već danas, najbolje odmah, doći u Minhen da se o svemu dogovore. -
Mnogo se radujem novom izazovu i jedva čekam da čujem detalje.
Glasan smeh, koji je dopirao iz telefona, neverovatno joj je prijao.
Osećala se kao pre dok je radila. Kao da je odjednom dobila krila.
Puna energije i poleta, žustrim korakom odmarširala je kući.
- Zaboraviti, oprostiti i početi iz početka - govorila je Betina posle
svakog pređenog koraka. - Od danas će sve biti drugačije, sve će opet
biti u redu.
U trenutku kad je zatvorila dvorišnu kapiju, Erik Šonfeld izašao je
iz kuće.
- Betina!
- Šta želite? - ledeno je upitala i odmah se ljutnula na sebe. Zar nije
obećala da će se promeniti? Da će oprostiti svima i izbaciti sve
negativno iz duše?
- Misliš li da bi bilo moguće da porazgovaramo? - stidljivo je upitao
Erik.
- O Čemu?
- Danas sam dobio ponudu da vodim operu u Italiji. Nerado bih
otišao odavde, ali ako ti misliš da ne postoji nikakva mogućnost da
zakopamo ratne sekire, to bi za sve nas bilo najbolje rešenje.

~ 40 ~
Zvončica & neky
 Betina se užasnula. Sada kad je čvrsto odlučila da okonča svu
besmislenu mržnju, zar sad da izgubi i Erika?
Ćutke ga je gledala u oči. On je čekao neku prijateljsku reč, videla je
to. Tokom svih ovih godina uvek joj je nudio prijateljstvo. Često je
poželela da prihvati tu ponudu, ali nikada nije uspela da prevaziđe svoj
glupi ponos i da pređe preko svega. Ali sada se sve promenilo...
- Pa to je veličanstveno! Pristanite, spakujte se, ukoliko je moguće,
još danas i odlazite! - nevoljno su joj izletele te sarkastične reči iz usta. -
Obavezno prihvatite tu ponudu! Što pre me oslobodite svog neprijatnog
lica, tim bolje!
Potom je snažno zalupila za sobom ulazna vrata kuće.

***

- Ali ne možeš me tek tako ostaviti!

Emili i Adrijan sedeli su na sunčanoj terasi jednog kafea u
Minhenu. Emili je imala jedan čas pauze pre nego što joj po podne
počnu pripreme za predstojeći maturski ispit.
- Ni meni se to ne dopada - odgovorio je Adrijan uhvativši Emili za
ruku kad je video da se suze presijavaju u njenim očima. - Naravno da
bih mogao da ostanem ovde, ali ne želim da pustim tatu samog. On pati
zbog mržnje tvoje majke i u poslednje vreme sve je depresivniji.
- Naravno! Naravno da moraš da paziš na njega - Emili je progutala
suze i hrabro se nasmejala. - Italija nije preko sveta. A ako u
međuvremenu ne nađeš neku vatrenu Italijanku, mogla bih da vas
posetim čim maturiram.
- Pa ti si blesava! - nasmejao se stisnuvši njenu ruku. - Neću te
zaboraviti. Ako i pogledam neku vatrenu Italijanku, biće to zbog tate.
Krajnje je vreme da i on počne malo da živi.
- Šteta! Tako sam se nadala da će se tvoj tata i moja mama ipak
pomiriti. Pa nekad su se iskreno voleli!
- To možeš otpisati, Emili. Tata mi je malopre rekao da je pokušao
još jednom da razgovara s tvojom mamom i na osnovu njenog
ponašanja doneo je odluku.
- I? - Emili je zadržala dah. - Šta je ona rekla?

~ 41 ~
Zvončica & neky
 - Odbila ga je ! Šta drugo? Rekla je da treba da ode, što pre! Tatu je
to slomilo, jer se potajno nadao da će ona biti spremna za razgovor.
Znaš, Emili, on nju još uvek voli. Zato je zaključio da je najbolje da sad
odemo. Potpisaće ugovor na pet godina. Tata smatra da je situacija
toliko napeta i nepodnošljiva da ćemo se na kraju svi raspasti.
- I kada... - Emili je progutala knedlu. - Kad odlazite? Da li je već
potpisao ugovor?
- Još uvek nije. Verovatno će to uraditi sutra, a onda za dve nedelje
treba da budemo u Firenci.
- Tako brzo? - prestrašeno je uzviknula Emili.
Nadala se da će moći da utiče na svoju majku pre nego što
gospodin Šonfeld potpiše ugovor. Ali... za jedno veče, to je nemoguća
misija.
Emili je tužno pošla nazad u školu.
Oduvek joj je Adrijan bio drag, jer je bio povučen, tih i često
zamišljen, uostalom, kao i ona sama. Nije mu bilo stalo do bučnih žurki
ni do skupih automobila, nije obraćao pažnju na aktuelnu modu i bilo
mu je potpuno svejedno da li ga smatraju kul tipom ili običnim
mladićem.
Pre otprilike četiri meseca iz dugugodišnjeg prijateljstva, koje su,
naravno, sve vreme krili, razvila se nežna, nevina mladalačka ljubav.
Nekoliko stidljivih poljubaca, držanje za ruke i beskrajno dugi
razgovori oboje su činili srećnim.
Ipak, Emili je zasigurno znala da je Adrijan čovek s kojim je želela
da provede ostatak života.
Adrijan je osećao isto.
Da li će ova veza, koja je tek u povoju, moći da izdrži petogodišnje
razdvajanje? Verovatno neće.
Pre nego što je Emili ušla u školsku zgradu zazvonio joj je mobilni
telefon i Betina je uzbuđeno ispričala svojoj jedinici o sastanku, na koji
je upravo pošla.
- Dobro je što bar ti imaš razlog za sreću - odgovorila je Emili.
- Šta se dešava, dušo? Jesi li dobro? - čuo se zabrinuti majčin glas iz
telefona.
- Mama, otkad se ti brineš za druge ljude, pa čak i za mene? -
planula je tužna devojka. - Poslednju deceniju misliš samo na sebe,
planiraš osvetu ljudima koji ti nikad ništa nažao nisu učinili. Želiš da svi

~ 42 ~
Zvončica & neky
u tvom okruženju budu ogorčeni i frustrirani. Ti naprosto ne možeš da
podneseš srećne ljude u svojoj blizini!
- Emili! O čemu pričaš? To je potpuna besmislica! Ti si mi
najvažnija na svetu i ja...
- Prestani da me lažeš! - prekinula je Emili majku. - Gospodin
Šonfeld i Adrijan odlaze u inostranstvo, jer ne mogu više da podnesu
napetost koju ti izazivaš. A za tvoju informaciju, Adrijan a iskreno
volim, mama! Sad si konačno postigla ono što si želela! Verovatno ću i
ja postati razočarana, frustrirana i ogorčena kao što si ti. Hvala ti na
tome!
Potom je Emili prekinula vezu i isključila mobilni telefon.
Nekoliko minuta stajala je Betina Erhard u hodniku svoje kuće
držeći još uvek telefon u ruci. Zanemela je posle teških reči svoje
kćerke.
- Nečuveno! - promrmljala je, a zatim je počela toliko da drhti da joj
je mobilni ispao iz ruke. - Da mi rođeo dete prebacuje tako nešto!
Ali još strašnije od besa zbog bezobrazne insinuacije, koju joj je
kćerka tako netaktično i hladno saopštila, bila je iznenadna spoznaja da
je Emili verovatno rekla istinu.
- Istina! - Betina se morala nasloniti na zid, jer je odjednom osetila
da joj otiče sva životna snaga iz tela. - Žao mi je, Emili. Nisam to želela -
šaputala je. - Čvrsto sam odlučila da počnem sve iz početka i da
zaboravim na prošlost. Ispraviću sve, Emili, ne brini. Ne treba da
proživljavaš istu sudbinu kao ja. To ti nikako ne želim. Razgovaraću sa
Erikom, izviniću mu se! Za sve. Zbog tebe, Emili... a i zbog sebe.
Odlučila je da porazgovara sa Erikom Šonfeldom pre nego što uđe
u automobil i odveze se u Minhen.
- Da? Betina! - Erik se zapanjio ugledavši svoju bivšu pred ulaznim
vratima. Oči su mu zasijale pune nade i prijateljski se osmehnuo Betini.
- Ti i tvoj prokleti razmaženko okrenuli ste moju kćerku protiv
mene!
Ne!, vrisnuo je glas u Betininoj glavi. Nisi to želela da kažeš!
Naprotiv! Prestani, pre nego što bude prekasno!
Ipak, bilo je prekasno. Ponovo su je preplavili mržnja i bes, i nije se
mogla zaustaviti.

~ 43 ~
Zvončica & neky
 - Nestani konačno iz naših života! - vikala je i istovremeno se
stidela svog kreštavog glasa i histeričhog nastupa. - Znaš li čime bi me
zaista razveselio? Ako završiš isto kao i Mišel!
Dok je Erik zapanjeno zurio u nju, ona se okrenula, ušla je u svoj
automobil i odvezla se uz škripu guma.

***

Retko se dešavalo da grinvaldski lekar zatvori svoju ordinaciju

tačno na vreme. Ipak, baš danas je to učinio.
- To je bio poslednji pacijent za danas, šefe - obavestila ga je Marta
Gizeke čim je gospodin Obermajer napustio ordinaciju. - Ili se danas
nešto zabavno prikazuje na TV ili po ovom lepom vremenu niko nije
voljan da bude bolestan - našalila se.
- Odlično, Marta! - radovao se dr Frank pogledavši na sat na svojoj
ruci. - Tek je pola četiri. Lepo! Sad mogu da navratim do Aleksandrine
ordinacije, pa ćemo zajedno nekud na ručak.
- Mislim da nećete moći to sebi da priuštite - odgovorila je sestra
Marta gledajući ga sažaljivo. - Dr Valdner vas je zvao pre otprilike deset
minuta - Oh! O čemu je reč?
- Nažalost, ni o čemu dobrom - uzdahnula je medicinska sestra.
- Poslali ste gospođu Zebuk na kontrolni pregled u Valdner kliniku
i tamo je zadržana. Vaše sumnje su se nažalost obistinile,
dijagnostikovan joj je rak creva. Ona će danas biti operisana i dr
Valdner želi obavezno da razgovara s vama.
- Ah, zaboga! Draže bi mi bilo da nisam bio u pravu!
- To vam verujem, šefe. Dr Valdner je uveren da će uspeti da reši
problem operacijom.
- Eh, bar nešto dobro u svemu tome. U redu, Marta, idem odmah u
kliniku. Treba li vama prevoz?
- Ne, hvala, doktore. Moram da sredim još neke administrativne
poslove, da nam se ne nagomilaju. Biću ovde bar do pet. Pozdravite
gospođu Zebuk i recite joj da ću misliti na nju večeras.
- Preneću joj to, naravno.

~ 44 ~
Zvončica & neky
 ***

- Hej, Emili! - tačno u četiri sata po podne Bernhard Zomer bio je

pred gimnazijom. - Slučajno sam bio u blizini i pomislio sam da bi bilo
dobro da te pokupim ispred škole i odvezem kući. Pre toga bismo mogli
otići nekud na piće.
- Oh! - Emili je uplašeno gledala u mladića, koji se ljuljao na
nogama. - Baš si ljubazan, Bernharde, ali... - Emili je grozničavo tražila
izgovor. Nije želela da bude gruba prema njemu, jer nije znala kako će
reagovati. - Ali još uvek ne idem kući, moram u biblioteku.
- Nema problema! - uveravao ju je Bernhard. - Idem s tobom.
Možda ću i ja pronaći nešto što bi trebalo da pročitam. Ti me možeš
posavetovati. Hajde, dovuci tu slatku guzu u moj novi automobil,
slatkišu.
- Hm... - izbezumljena ovakvim prostačkim obraćanjem ali i
Bernardovim pohotnim pogledom u njen dekolte, Emili je stisnula
fasciklu na grudi prekrstivši ruke preko nje.
A, tako znači, ovom umišljneom gadu treba sve nacrtati, pomislila je.
- Ne želim, Bernharde, da me voziš kući. Hvala, ne prihvatam.
- Zašto? Ne razumem? - duboka bora urezala se Bernhardu iznad
nosa. Raširenih nogu stajao je pred Emili, ispitivački je gledajući. - Hoće
li ona cepidlaka doći po tebe? Onaj mekušac? Gde je on? Ne vidim ga!
Ah da, ne može da dođe na vreme, siroti crv nema automobil.
- To te se ne tiče, Bernharde - mirno je odgovorila Emili. - Molim te,
ostavi me na miru. Važi?
- Ni slučajno, dušo! - nasmejao se mladić preprečivši joj put. - Samo
želim da te odvezem kući, a ti se ponašaš kao da se plašiš da ću te
silovati - smejao se glasno i nametljivo. - To ćemo kasnije! Tek smo na
početku veze.
- Ne! - ponovila je Emili glasno i energično. - Ne želim da se vozim s
tobom, razumeš li?! Uostalom, ne bi trebalo da voziš u takvom stanju.
Pogledaj se, ne možeš da stojiš na nogama!
Potom je projurila kraj njega dok je on, šokiran takvom drskošću,
stajao otvorenih usta, gledajući preda se.
I baš kad je Emili pomislila da je ova nemila scena završena, čula je
iza sebe prodoran zvuk automobilske sirene. Uplašeno se okrenula.

~ 45 ~
Zvončica & neky
 Bernhard je lagano vozio kabriolet prateći brzinu njenog hoda.
- Ne dopuštam, slatkišu, da me neko tako lako skine s dnevnog
reda! Voziću pokraj tebe sve dok ne uđeš u moju limuzinu.
- Rekla sam ti da neću! Zar ne možeš da prihvatiš ne kao odgovor?
- Ne!
- Molim te, ostavi me na miru!
- Neću!
- Nestani! - Neću!
Emili je ubrzala korak. Otprilike sto metara dalje bio je ulaz u
Engleski vrt. Poželela je da pobegne unutra, jer nigde u blizini nije bilo
parkinga, pa bi se tako lako rešila napasnika.
- Hajde, nemoj biti takva! Uđi! - Bernhard se toliko približio
pešačkoj stazi da su mu gume zaškripale kad je nagazio ivičnjak. -
Ponašaš se kao da si kraljica! A nisi toliko lepa kao što misliš da jesi,
samo da znaš.
Emili je potrčala.
- Doći ću ja po tebe! - nakezio se pijanac i Emili je videla da se s dva
točka penje na pešačku stazu. Žurno se priljubila uza zid oko parka.
- Uh! - Bernhard je prevideo uličnu svetiljku i naleteo je pravo na
nju. - Moj lepi novi automobil! Prokletstvo! Ti si kriva za ovo, prokleta
gusko!
Sad se Emili zaista uplašila. Na momenat se ponadala da će se
Bernhard zaustaviti da proceni Štetu, ali mladić nije pomišljao da
odustane. Naprotiv, u njemu se probudio lovački instinkt i to ga je
pokretalo.
Odmah je ubacio u rikverc. Izgužvana hauba automobila odvojila se
uz škripu guma od malo savijene noćne svetiljke. Zatim je napravio
krug oko bandere i nastavio je dalje.
Emili je trčala koliko je mogla. Trebalo joj je još samo nekoliko
metara do kamenog ulaza koji vodi u vrt.
- Emili! Šta se dešava? Treba li ti pomoć? - zagrmeo je doktor Frank
iz vozila u prolazu. Na drugoj strani ulice parkirao je automobil.
Grinvaldski lekar izdaleka je video devojku kako unezvereno trči i
odmah je usporio. Uključio je sva četiri žmigavca i pretrčao preko puta.

~ 46 ~
Zvončica & neky
 - Gospodine Frank! - uzviknula je devojka sa olakšanjem. - Hvala
Bogu! To je bio Bernhard, potpuno je poludeo, jer nisam želela da se
vozim s njim.
A zatim, pre nego što je Stefan mogao bilo šta da učini, sve se desilo
munjevitom brzinom.
Ljutiti Bernhard potpuno je izgubio kontrolu. Kroz glavu su mu
prolazile opake misli: želeo je da uhvati Emili i da joj se osveti, a
istovremeno je želeo da pobegne što pre odatle da ne bi morao da sluša
moralnu pridiku doktora Franka.
Dva suprotna nagona napravila su haos u njegovom mozgu, koji je
već bio opterećen brojnim ispijenim bocama piva.
Rukama je usmerio volan pravo na Emili dok je njegovo desno
stopalo planiralo bekstvo pritisnuvši pedalu gasa do kraja.
Sve se odigralo u nekoliko sekundi.
Stefan Frank je došao tek do polovine ulice kad je razulareni
mladić krenuo pravo na devojku.
- Emili! Beži! - povikao je grinvaldski lekar.
Emili nije uspela da pobegne, nedostajalo joj je nekoliko koraka do
spasa. Ludak za volanom pritisnuo ju je haubom uz kameni zid
Engleskog vrta.
- Oh! Zaboga! - Bernhard je brzo ubacio u rikverc. - Nisam to bio ja!
- uspaničeno je vrišatao, pa je sišao s pešačke staze i odvezao se pod
punim gasom s mesta zločina.

***

Studenti Muzičke akademije, koji su u amfiteatru čekali predavanje

iz dramaturgije, upravo su saznali da se profesor iznenada razboleo, pa
je čas zbog toga otkazan.
- Hoćemo li na pivo, Adrijane?
- Ne mogu danas, Svene - odgovorio je Adrijan pakujući svoje
stvari.
Ponadao se da će zateći Emili ispred škole.
Napustio je zgradu, popeo se na motor i odjurio.

~ 47 ~
Zvončica & neky
 - Emili je već otišla - obavestila ga je devojka iz grupe učenica, koje
su ćaskale pred gimnazijom. - Neki smešni tip u crvenom kabrioletu
želeo je da je poveze, ali je ona odbila. Bio je zaista napadan, pa je Emili
pobegla. Onuda! - pokazala mu je pravac u kojem je njegova devojka
otrčala.
- Otišla je pre nekoliko minuta, možda ćeš je stići - povikala je
druga.
Adrijan se uznemirio. Smešni tip u crvenom kabrioletu mogao je
biti samo Bernhard, a on je znao koliko je njegova devojka zanimljiva
tom manijaku, pogotovo kad je pijan. Nažalost, Bernhard je gotovo uvek
pijan.
Izdaleka je video grupu ljudi, koja se okupila na ulazu u Engleski
vrt.
- Vozite dalje! Dalje! - vikao je policajac preusmeravajući saobraćaj
na suprotnu stranu ulice.
Kolona se polako pomerala, jer su gotovo svi vozači želeli da
osmotre mesto saobraćajne nesreće.
Adrijan se zaledio.
Prvo je ugledao školsku fasciklu na pešačkoj stazi. Emilina fascikla!
Prepoznao ju je po šarenoj nalepnici organizacije za zaštitu životinja, u
kojoj su oboje volontirali.
Nije želeo da poveruje u ono što je video, ali je morao: samo
nekoliko metara dalje ugledao je Emilinu crvenu kožnu jaknu. Adrijanu
se učinilo da će mu se srce zaustaviti. Popeo se motorom na pešačku
stazu i naslonio ga je na nakrivljenu svetiljku.
- Vi ste poludeli! Penjite se na motor i vozite dalje! - vikao je
policajac. - Ovde nema ništa da se vidi!
- Emili! - odgovorio mu je Adrijan drhtavim glasom. - Ona je moja
devojka - potom se sagnuo da podigne fasciklu i kožnu jaknu sa asfalta.
- Ovo pripada njoj!
Zatim se žurno probio kroz gomilu posmatrača.
Policajac ga je nevoljno pustio da prođe.
- Doktore Frank! - uzviknuo je Adrijan kad je prepoznao lekara,
koji je klečao kraj tela na tlu.
Stefan ga je nakratko pogledao.

~ 48 ~
Zvončica & neky
 - Ostani tu, Adrijane! Ovo nije lep prizori - potom je nešto ubrizgao
sirotoj devojci u levu ruku. Adrijan nije poslušao lekara.
- Šta se dogodilo? - počeo je da plače čim je kleknuo pored doktora
Franka.
- Ne izgleda dobro - Stefan je pogledao na sat. - Prokletstvo! Kad će
stići to vozilo Hitne pomoći? - viknuo je, a potom pogledao u gomilu
okupljenih ljudi. - Odlazite odavde!
Neki posmatrači povukli su se za korak, ali nisu pokazali nameru
da se udalje.
- Šta znači to da ne izgleda dobro? - šmrcao je Adrijan.
- Uradio sam ono što sam mogao - dr Frank je pogledao merač
pritiska na Emilinoj desnoj ruci.
Zatim je uzeo još jednu ampulu iz svoje tašne za hitne slučajeve,
uvukao je kristalnoprozirnu tečnost u špric i ubrizgao ju je u Emilinu
venu.
- Ukoliko Hitna pomoć uskoro ne stigne, umreće. Mora biti
operisana što pre, jer ima unutrašnje krvarenje. Pridrži ovo, molim te! -
dodao je Adrijanu vrećicu punu Ringerovog rastvora, zatim je skinuo
jednu gotovo praznu, pričvršćenu za granu žbuna, i zamenio je infuziju.
- Sad to možeš da okačiš na ovaj žbun.
- Ali šta se dogodilo? - nestrpljivo je upitao Adrijan kad je drhtavim
rukama zakačio infuziju za granu.
- Bernhard Zomer! - izgovorio je Stefan kroz stisnute zube. -
Kabrioletom je namerno nasrnuo na sirotu devojku. I pobegao je!
Stefan je prestao da priča kad je čuo sirenu Hitne pomoći.
- Sklonite se! Molim vas, bolničari neće moći da prođu s nosilima -
pokušao je još jednom da apeluje na razum okupljenih.
Ovoga puta niko se nije pomerio.
Adrijan je ljutito poskočio i pesnicama je mahnito počeo da udara
oko sebe ne gledajući koga je zakačio.
Tako se probio kroz okupljeno mnoštvo i mahnuo je bolničarima,
koji su uzalud pokušavali da pronađu put do povređene.
- U Valdner kliniku! Odmah je vozite! - naredio je grinvaldski lekar
čim je primetio da dežurni lekar namerava da pregleda povređenu
devojku. - Ne smete gubiti vreme, već kasnimo.

~ 49 ~
Zvončica & neky
 - Ali njene noge! - protestovao je lekar Hitne pomoći procenivši da
su joj obe noge polomljene, a da još uvek nisu imobilisane. - U redu,
onda ćemo joj na brzinu staviti vakuumske šine.
- Manite se šina, devojka ima ozbiljno unutrašnje krvarenje!
Shvativši ozbiljnost situacije, jedan policajac se ponudio da
pomogne.
- Tako je, brže ćete stići ako budete vozili kroz park. Voziću motor
ispred vas, prokrčiću vam put, upozoravaću ljude, ne brinite!
Nepuni minut kasnije ambulantno vozilo kretalo se sa uključenom
rotacijom i sirenom kroz park.
- Hoćeš li sa mnom? - upitao je Adrijana dr Frank dok je skupljao
prazne ampule i špriceve i ubacivao korišćene instrumente u svoju
tašnu. - Moj automobil je tamo, idem pravo u kliniku.
- Naravno, gospodine Frank! - Adijan se okrenuo prema
policajcima. - Smem li da ostavim svoj motor uz banderu? Ne bih sad
mogao da vozim...
- Ostavite mi ključ - odgovorio je policajac. - Mi svakako dolazimo u
Valdner kliniku da završimo izveštaj. Voziću se vašim motorom do
tamo i ostaviću ga pred klinikom.
- Mnogo vam hvala, veoma ste ljubazni.
- Molim te, pozovi gospođu Erhard, Adrijane - rekao je Stefan kad je
nešto kasnije startovao motor svog automobila. - Sigurno imaš
memorisan broj u svom telefonu, zar ne?
- Naravno! - Adrijan je izvukao mobilni iz džepa.
- Nemoj joj reći koliko je ozbiljno - dodao je Stefan brzo. - Reci joj
samo da je Emili povređena i da je prevezena na Valdner kliniku. Ne
treba nam još jedna nevolja.
Betina Erhard je bila baš dobro raspoložena kad joj je zazvonio
telefon.
Rano popodne obavila je uspešan razgovor sa profesorom
Hajnemanom, šefom Instituta za medije i komunikacije. On joj je
pokazao tri vrhunski opremljena studija na institutu. Betina je trebalo
da preuzme praktični deo nastave, što bi značilo da je njoj poveren rad
sa studentima koji će raditi praksu u lokalnom magazinu.
Onaj neprijatni telefonski razgovor koji je vodila sa Emili još uvek
joj je odzvanjao u glavi. Uprkos tome, bila je euforična i puna energije,

~ 50 ~
Zvončica & neky
pa je odlučila da večeras otvoreno popriča sa svojom kćerkom, a posle
toga da pozove Erika i njegovog sina na kafu i prijateljski razgovor.
Betina je odavno uvidela da nije u pravu i sad je konačno poželela
da zatraži oproštaj za svoje ponašanje. Bila je sigurna u to da će ovoga
puta uspeti da se kontroliše, da potisne ponos i da prizna sopstvene
greške.
Uzbuđena i dobro raspoložena, požurila je da se javi na telefon. Već
posle nekoliko uzbuđenih reči, koje su dopirale iz slušalice, morala je
da se pridrži za komodu. Potpuno u šoku od onoga što je čula, sve joj se
zacrnelo pred očima.
- Nesreća? Kakva nesreća? Na motoru? - upitala je, ali je Adrijan
već prekinuo vezu. - Emili!
Betina je bila toliko pometena da nije znala šta prvo da učini.
Toliko je snažno povukla ključ od automobila da je sa zida pao nosač
ključeva. Kao bez glave protrčala je kroz ulazna vrata i jedva se setila da
ih zaključa.
Tek napolju, kad je stala na oštar kamen, koji joj se bolno zario u
levo stopalo, primetila je da je zaboravila da obuje cipele.
Kako nije odmah uspela da otvori vrata drhtavim rukama, glasno je
jauknula, pa je pesnicama počela da udara po masivnom drvetu.
- Betina! Šta se dogodilo? -uznemiren njenim vriskom, Erik Šonfeld
je pretrčao preko ulice.
- Mogu li da ti pomognem?
- Sklanjaj mi se s očiju! - povikala je Betina kroz suze. - Emili je u
bolnici. Tvoj sin ju je gotovo ubio motorom! Kad god se dogodi neka
nesreća, tvog udela mora da bude u njoj! Gubi se!
- Šta se dogodilo? - Erik je uzeo ključ iz Betinine ruke i otključao je
vrata. - Jesu li oboje doživeli nesreću?
- Otkud znam? - Betina je projurila kroz hodnik, uskočila je u prve
cipele koje je ugledala pokušavajući da dohvati tašnu sa čiviluka.
- Daj, ja ću to - Erik joj je dodao tašnu. - U ovakvom stanju ne možeš
voziti, Betina. Odvešću te u Minhen, i mene zanima šta se dogodilo
našoj deci.
- Nemoj se ti brinuti! Čula sam se s tvojim sinom, čini mi se da mu
je sasvim dobro. On me je i nazvao. Samo je Emili povređena. A sad
beži, ne treba mi tvoja pomoć!

~ 51 ~
Zvončica & neky
 - Betina, prestani! - Erik ju je uhvatio za ramena, snažno je
protresavši. - Tako unezverena nećeš daleko stići. Potrebna si Emili! Ne
srljaj! Napravićeš joj jednu glupost! Dakle, saberi se! Sad nije o tebi reč,
nego o tvom detetu! I ja sam zabrinut za nju. Hajdemo, ja ću voziti!
Kao da ju je Erikov energični ton otreznio, Betina je ućutala,
bezvoljno hodajući otežalim nogama do automobila.
Baš u tom trenutku kraj njih je naišla gospođa Zomer vukući za
sobom kolica za kupovinu. Zastala je i znatiželjno upitala:
- Zar opet nevolje s decom? - nije se ni potrudila da prikrije cinizam
u glasu. - Da, da, u tom uzrastu primećuju se sve greške u vaspitanju.
Nisam ja uzalud ostala kod kuće sa svojim Bernhardom. Majke nikada
ne treba da grade karijeru. Zbog toga je moj Bernhard i danas...
- Nemoj da je slušaš, ulazi! - naredio je Erik smestivši Betinu na
suvozačevo mesto. Potom je snažno zalupio vrata.
- Pa da! Kako bi deca mogla lepo da se ponašaju kad nemaju od
koga da nauče! - nabrajala je dalje gospođa Zomer odmahujući glavom
dok je gledala automobil koji je odlazio niz ulicu.
- Šta ti je rekao Adrijan? - upitao je Erik.
- Da se dogodila nesreća, da je Emili povređena i da je odvezena u
Valdner kliniku. I... ništa više, prekinuo je vezu. Verovatno je izgubio
kontrolu nad motorom i Emili je pala sa sedišta. Moja Emili! - jecajući,
Betina je dlanovima pokrila lice. - Ako se nešto loše desi mom detetu,
obojicu ću vas odrobijati, tako mi Boga!
- Sačekaj, donećeš presudu kad saznamo šta se zapravo dogodilo.
Čak i ne znamo koliko je povređena. Koncentriši se na to da misliš
pozitivno. Možeš li to, Betina?
- Mislim da mogu - šmrcala je. A posle nekog vremena svisoka je
progovorila: - Adrijan je danas Emili rekao da se seli u inostranstvo.
Verovatno je bila toliko utučena i neusredsređena da je izgubila
ravnotežu i u velikoj brzini pala s motora. Sigurno je to bio razlog za
nesreću.
- U redu je, Betina - Erik je dodao gas. - Adrijan i ja krivi smo za sve
loše što ti se dogodilo u životu. Ako se tako bolje osećaš, misli tako i
dalje.
- Neću! Emili me je uvek upozoravala da se kletve mogu vratiti. Za
sve sam ja kriva.

~ 52 ~
Zvončica & neky
 - Besmilica! Da kletve zaista nešto mogu da izazovu, već bismo
odavno svi bili mrtvi.
Likovala je gospoda Zomer dok je zadovoljno žurila prema svojoj
vili. Uvek se naslađivala kad bi videla ljude u nevolji, pogotovo kad
pretpostavi da su deca uzrok tome. Iako ni u njenoj porodici nisu
cvetale ruže, naspram haosa koji je vladao u drugim porodicama,
smatrala je svoju situaciju savršenom. A to što njen sin već godinama
pije kao smuk, pravdala je mladalačkim hirom i zanesenošću, pa je
verovala da će on prestati da se naliva čim se malo uozbilji i odraste.
I za suprugovo svakodnevno opijanje gospođa Zomer je pronalazila
opravdanje: to je zbog posla, zbog odgovorne i značajne funkcije. Često
je pred drugima umela da kaže da njen Anton svakodnevno donosi
važne i teške odluke i da samo stena od čoveka, kakav je on, može da
izdrži takav pritisak, pa je sasvim na mestu to što se posle napornog i
teškog dana opusti uz pokoju čašicu žestine.
- Mi bar svoje svađe ne iznosimo na ulicu - bodrila je sebe Rozmari
Zomer. - Svuda tu i tamo bude problema, ali je najvažnije to da oni ne
izađu na videlo.
Rozmari je upravo htela da otvori ulazna vrata kad je primetila da
su vrata od garaže zatvorena. Anton ih je uvek ujutro ostavljao
otvorenim kad je polazio na posao. Tako mu je lakše da se popodne ili
uveče, po povratku s posla, parkira odmah, bez zadržavanja.
- Oh, Bože! - lokalna dušebrižnica odložila je kolica za kupovinu i
uplašeno je pritisnula ruku na uznemireno srce.
U garaži je bio Bernhardov novi kabriolet Hauba je bila ulubljena,
nije bilo prednjeg branika, a staklo na farovima polomljeno.
- Bernharde! - piskavo je dozivala dok je utrčavala u vilu.
- Nisam to bio ja! - uzvratio joj je histeričan glas.
Rozmari je kao bez duše trčala mermernim stepeništem na sprat
da što pre stigne do sinovljeve sobe.
Mladić je ležao na krevetu, potpuno obučen i u patikama, glave
zagnjurene u jastuke. A na noćnom stočiću stajala je gotovo prazna
boca viskija.
- Novi automobil! Šta se dogodilo, Bernharde?
- Ne znam! - čula je glas prigušen jastukom. - Ukoliko te neko pita,
moraš da kažeš da sam celi dan bio kod kuće. Nisam to bio ja! Šarlatan
Frank laže kao pas!

~ 53 ~
Zvončica & neky
 - Ali novo vozilo...! Uništio si svoj automobil! Budalo!
- Moraš reći da si ti vozila, mama! Reci da si ti udarila u banderu!
Ona me je provocirala, sama je kriva za to!
- Ko?
- Emili!
- Zaboga! Jesi li pregazio Emili?
- Nisam ja! - Bernhard je bio van sebe. - Nisam ni mrdnuo odavde!
Od jutros sam u krevetu! Svi lažu! Oni hoće da mi nameste, da mi
podvale! Ti to znaš mama, zar ne?
- Da, Bernharde. Naravno da znam. Nisi ni izašao iz kuće! -
potvrdila je Rozmari i požurila do vrata. - Pozvaću tatu, on će znati šta
treba da učini. Ništa ne brini! Oh! I moram ponovo zatvoriti vrata od
garaže da niko ne vidi tvoj uništeni automobil, sine moj! Žurno je sišla
niza stepenice.
- Prvo zatvori vrata od garaže, pa onda telefoniraj! - doviknuo je
Bernhard.
Uznemirena, spustila je slušalicu pre nego što je veza
uspostavljena, pa se uputila u garažu.
Gospođi Zomer se zaledila krv u venama kad je otvorila ulazna
vrata. Dvojica policajaca pristojno su je pozdravila.
- Želeli bismo da porazgovaramo s vašim sinom, gospođo Zomer.
- To nije bio on! - dvaput je ponovila Rozmari, potpuno zbunjena
onim što joj je Bernhard prethodno ispričao.
Nije imala vremena da se prvo konsultuje sa svojim suprugom i da
pripremi odgovarajući odgovor. Sve se previše brzo odvijalo.
- Šta nije bio on?
- Pa, to sa... - Rozmari Zomer je zastala. - Ništa loše nije uradio! Dr
Frank laže! - ustvrdila je. - On uvek želi da podvali mom sinu. A
Bernhard je celi dan ležao u krevetu, jer se od jutros loše oseća! Zbog
toga sam danas bila kod doktora Franka i zamolila sam ga da mu
preporuči neki lek. Međutim, nije to učinio, pa planiram da podnesem
prijavu zbog uskraćene pomoći.
Želela je da zalupi vrata, ali je policajac brzo postavio stopalo
između dovratka i vrata.
- Nema potrebe da diskutujemo! - treći policajac prišao je ulaznim
vratima noseći u podignutoj ruci plastičnu vrećicu u kojoj se nazirao

~ 54 ~
Zvončica & neky
komad nekakve tkanine. - Ovo je od ženske jakne - rekao je
uniformisani čovek. - Na havarisanom automobilu vidljivi su tragovi
krvi.
- To nisam bio ja! - vrištao je Bernhard s vrha stepeništa. - Ona me
je provocirala! Sama je kriva za sve!
Rozmari se iscrpljeno naslonila na mesingani stalak za kišobrane,
koji je stajao pokraj vrata, i zapanjeno je gledala za policajcima, koji su
se upravo penjali njenim belim mermernim stepenicama...

~ 55 ~
Zvončica & neky
 ***

Napetost u operacionoj sali Valdner klinike bila je gotovo opipljiva.

Glavni lekar, dr Ulrih Valdner, zatim specijalista urgentne medicine dr
Eva Korner i specijalista za vaskularnu hirurgiju dr Horst Romer
pokušavali su gotovo istovremeno da zaustave obilno krvarenje u
Emilinom abdomenu i u donjim ekstremitetima.
Šansa da se devojka izvuče iz kritičnog stanja bila je zaista mala.
Iako su se nagledali najtežih medicinskih slučajeva, svi lekari u sali
čudili su se kako je unesrećena, s tolikim i takvim povredama, živa
stigla do bolnice.
Čim su preko razglasa čuli da je alarmantno stanje u sali,
abdomenalni i torokalni hirurzi dotrčali su u pripremni boks za
operaciju da pripomognu kolegama na traumatologiji.
Elini bubrezi stradali su od siline udarca, tačnije, bili su
prignječeni, pa su zbog toga slabo funkcionisali. Naime, hematomi na
njima dodatno su otežavali i rad i funkciju oba bubrega.
Jetra je pretrpela tešku kontuziju, jedan njen deo bio je potpuno
nekrotičan, pa je morao da se odstrani. Na sreću, taj organ se obnavlja,
pa će se brzo regenerisati u mladom organizmu.
I slezina je stradala usled snažnog udara. Dr Ulrih je za tili čas
odstranio uništeni organ iz Emilinog stomaka, pa je tako još jedna
užasna povreda relativno brzo sanirana.
I baš kad su pomislili da sve ide po planu, svi lekari u operacionoj
sali zgledali su se jer abdominalna aorta samo što nije pukla. Njen zid
bio je primetno oštećen, istanjen, a najednom mestu primećeno je da
ispušta krv. Specijalisti u svojim oblastima samo su razmenili poglede i
znali su šta im je činiti: što pre sanirati aortu da se spreči još jače
krvarenje.
- Sestro, brzo klemu, klešta, dodajte tamponadu... ostali, idemo...
pripremajte fiziološki i koloidni rastvor, brzo... - čule su se naredbe, a
vešte ruke lekara specijalista naprosto su se preplitale u povređenom
abdomenu.
Vođena mišlju da je sad sve pod kontrolom, ekipa u sali, koja se
borila za jedan mladi život, malo je odahnula. Zadovoljstvo je kratko
trajalo, jer je pacijentkinja ubrzo zapala u hemoragični šok, tačnije, šok

~ 56 ~
Zvončica & neky
nastao usled krvarenja. Svi aparati na koje je Emili bila priključena
počeli su istovremeno da pište, svi do jednog prijavljivali su da je stanje
alarmantno. Izmerena saturacija bila je još jedan znak da mladu ženu
gube.
- Još negde krvari, brzo novu sisaljku - naredio je neko od hirurga,
a spretna medicinska sestra odmah je dodala željeni instrument i
pripremila, za svaki slučaj, još jednu sterilnu.
- O, da, ovde je još jedno žarište - zabrinuto reče doktorka Eva
pokazujući oštećenu abdominalnu aortu.
Svi su reagovali kao jedan.
- Dajte još koloidnog rastvora, fiziloškog će nam trebati bar još pet
litara. Brzo - odlučno je naređivao dr Romer.
U operacionoj sali čuli su se samo merni instrumenti i pokoji
lekarski uzdah. Niko nije znao koliko će trajati ova borba ni kakav će
biti njen ishod. Znali su samo to da moraju uložiti nadljudski napor i da
svi moraju biti maksimalno koncentrisani.
Posle nekog vremena prvi se oglasio hematolog:
- Mislim da će se izvući - optimistički je zaključio. - Imamo dovoljno
krvi, pa ćemo je svu izmeniti, a onda ćemo pratiti pacijentkinjino stanje.
Ako je ovo preživela, a jeste, ovu mladu damu život više ne može
iznenaditi.
Precizni aparati u operacionoj sali broj jedan polako su se stišavali
i sad se mogao čuti samo ujednačen ritam.
- Pritisak je još uvek nizak, ali polako se podiže - zadovoljno je
konstatovao dr Valdner.
- O, da, to je dobra vest, jer vidim da srce polako hvata zalet -
dodala je doktorka Eva.
- Kolege, izdržite još malo, ovo je pitanje života ili smrti, moramo
da se fokusiramo na trenutne vrednosti vitalnih organa. Dosad je sve
funkcionisalo kako treba, ostanite, molim vas, koncentrisani još neko
vreme - bodrio je dr Ulrih svoj tim.
Prelomi na donjim ekstremitetima bili su, blago rečeno, sitne
povrede u odnosu na one u Emilinom stomaku. Samo posvećeni,
savesni i iskusni lekari mogli su da spasu ovaj mladi život. Kontuzije
koje je još trebalo sanirati, lako će i brzo srediti iskusni ortopedi i
hirurzi.

~ 57 ~
Zvončica & neky
 ***

- Ja! - viknuo je Erik Šonfend u čekaonici. - Ja imam AB pozitivnu

krvnu grupu!
Prvo što je čuo po ulasku u čekaonicu dok je vodio Betinu, koja se
grčevito držala za njegovu nadlakticu, bila je objava preko razglasa,
koja se čula na svim odeljenjima klinike: Molimo sve osobe s krvnom
grupom AB pozitivna da dođu na hematološko odeljenje. Hitno su nam
potrebni davaoci s krvnom grupom AB pozitivna! Hvala!
- To je moj otac! - Adijan, koji je sedeo sa Stefanom Frankom u sobi
za osoblje, skočio je prepoznavši očev glas.
- Vaša je grupa AB pozitivna? -dr Jeger, pomoćni lekar na odeljenju,
obratio se Eriku. - Da li ste zdravi, gospodine?
- Potpuno sam zdrav - Erik je mahnuo grinvaldskom lekaru, koji
mu je u tom trenutku prilazio zajedno sa Adrijanom. - Gospodine Frank,
recite ovom mladom lekaru da nisam bolestan i da ću dobrovoljno dati
krv - Erik je bio veoma uzbuđen. - Dr Frank je moj izabrani lekar i baš
sam pre dve nedelje bio kod njega na redovnom pregledu i tom
prilikom zaključio je da sam potpuno zdrav. Uzmite mi onoliko krvi
koliko mislite da možete - odlučno je rekao Erik.
- Dobro, ako ste spremni, idemo zajedno na hematologiju. Hvala
vam u ime svih zaposlenih na klinici Valdner.
- Ti nisi povređen, sine? - upitao je Erik odlazeći s doktorom
Jegerom.
- Dobro sam, tata, ne brini - doviknuo je Adrijan.
- On da ne brine, a ja umirem od straha i tuge, skote! Zašto, gade
jedan?! - Betina Erhard jurnula je na Adrijana udarajući ga pesnicama
po grudima. - Zašto si ti nepovređen, a moje dete umire? Šta si joj
učinio?
- Ništa! - Stefan Frank je čvrsto uhvatio Betinine ruke pokušavajući
da je obuzda. - Adijan nije kriv za tu nesreću. Bio je to Bernhard Zomer.
Pratio je Emili vozeći se u automobilu, sve sam video svojim očima. Da
je nisam pozvao, ona bi verovatno na vreme uspela da pobegne na
sigurno. Zato sebi pripisujem deo krivice.
Betinu su noge izdale, pa se sručila na prvu klupu.

~ 58 ~
Zvončica & neky
 - Ne! - šaputala je. - Sve je to zbog mene. Za sve sam ja kriva. Bože,
molim ti se, učini da moje dete preživi, obećavam ti da ću sve popraviti!
Molim te, Bože, učini nešto!
Adrijan je seo pokraj nje i stidljivo je položio ruku na njeno rame.
Betina se naslonila na mladića i, glasno jecajući, dozivala je kćerku:
- Emili! Moja Emili! Oprosti mi, dušo! - šmrcala je. - Ako je to još
uvek moguće, oprosti mi, molim te!
Mladom studentu muzike zastala je knedla u grlu, jedva se
uzdržavao da ne zaplače.
- Biće sve dobro - hrabrio je Betinu. - Samo mislite pozitivno.

***

Više od dvadeset i četiri sata Betina Erhard je ostala na klinici

Valdner. Prva dobra vest koju je čula bila je to da je njena kćerka
preživela operaciju i da je prebačena u šok-sobu. Njen organizam
funkcioniše zahvaljujući moćnim i preciznima aparatima, a majci je
rečeno da se svi u klinici nadaju da će se devojka uskoro probuditi iz
kome.
Betini nije bilo dozvoljeno da priđe bolesničkoj postelji, pa je svoju
kćerku posmatrala kroz veliki stakleni zid.
- Dušo moja, mama te voli, probudi se, molim te - šaputala je
Betina.
- Ona je u komi, gospođo Erhard, ne može da vas čuje zato što je
stakleni zid između vas - Tomas Ruš, anesteziolog i šef intenzivne nege,
prišao je slomljenoj Betini. Doneo joj je bočicu vode, toplu kafu i
sendvič. - Morate nešto da pojedete i popijete. Znam da vam je teško, ali
morate radi Emili.
- Doktore, koliko će ovo potrajati? Možete li bar da pretpostavite
kada će se moja devojčica probuditi?
- Uradili smo sve što je u našoj moći. Sad možemo samo da čekamo
i da se nadamo - odgovorio je dr Ruš. - Emili će još neko vreme biti u
šok-sobi, a onda ćemo je prebaciti na intenzivnu negu. Tada ćete moći
da priđete njenom krevetu, ali samo nakratko.

~ 59 ~
Zvončica & neky
 Ni Adrijan sve to vreme nije napuštao kliniku. Stalno je trčkarao od
sobe na odeljenju za transfuziju, gde je ležao njegov otac, do šok-sobe,
gde je u komi spavala njegova devojka.
- Još uvek ništa? - umornim, teškim korakom Adrijan je prišao
Betini.
- Ništa - odgovorila je Betina tužno. - Još se nije probudila iz kome.
- Uspeće ona, znam, to je naša Emili! - Adrijan je spontano uhvatio
Betinu za ruke i snažno ih je stisnuo.
- Eh, moj Adrijane - spontano joj je izletelo sa usana pa se i sama
iznenadila što je izgovorila moj.
Mladi student muzike iznenađeno ju je pogledao.
- Ranije, dok si bio još mali, zvao si me mama. Sad je prekasno za
takve emocije ali... možeš li bar da me zoveš imenom umesto da mi se
obraćaš tako formalno?
- Vrlo rado, Betina! - Adrijan ju je poljubio u obraz, pa je srećno
dodao: - I tata vas pozdravlja, misli na vas i na našu Emili!
- On je još uvek ovde? - zabrinula se Betina.
- Da, zadržali su ga malo s obzirom na to da mu je pritisak pao
posle davanja krvi. Biće on u redu, to je rutinska procedura, kažu lekari.
- Oh, dobro je.
Odjednom je počeo da pišti neki od aparata, na koji je bila
priključena Emili.
- Upomoć! Ona umire! Doktore Ruš! Ima li koga?! - vrištala je
Betina.
Bilo je potrebno nekoliko sekundi da se anesteziolog, inače dežurni
lekar, pojavi u vratima. Ali njegov uznemireni izraz lica brzo je postao
spokojan.
- Nema razloga za brigu - smirivao je histeričnu majku - naprotiv.
Alarm se uključio, jer je Emili ponovo počela samostalno da diše.
Betina se naslonila na dovratak, jer je doktor za sobom ostavio
otvorena vrata šok-sobe.
- Znači li to da će se ona uskoro probuditi? - Betina i Adrijan
uzbuđeno su gledali kako lekar uklanja masku sa Emilinog lica.
- Veličanstveno! - rekao je zadovoljno. - Baš onako kako treba da
bude. Samo polako, svi još malčice treba da se strpimo - objasnio je
dežurni lekar.

~ 60 ~
Zvončica & neky
 - Osećam da će se brzo probuditi! - radosno je uzviknuo Adrijan. -
Idem odmah da javim tati dobru vest, želim da ga obrađujem.
- Samo napred, Emili - bodrila je Betina svoju kćerku iako je znala
da je ne čuje. - Bori se, dete moje! Vrati nam se! Potrebna si svima
nama. Kad otvoriš svoje lepe oči, ispuniću ti svaku želju.
Kunem se!
- Svaku?
Betina je najpre pomislila, da joj se učinilo da čuje šapat. Onda je
videla da njena kćerka polako otvara oči i da pogledom traži majku.
- Da, Emili, svaku želju! - suze radosnice klizile su niz Betinino lice.
Iako nije dobila dozvolu lekara, pohrlila je prema bolesničkom krevetu.
- Da, mila moja, ispuniću ti želju kakva god je.
- Haljina - šaputala je Emili - plava svilena haljina u izlogu... Znaš li
koja?
- Da, dušo moja! Znam, odavno si mi rekla da ti se dopada. Nju
želiš?
Betina se malo začudila ovoj skromnoj želji.
- Da...
- Zar je to sve što želiš? - iznenađeno je upitala Betina.
- Ne sasvim - i dalje je šaputala Emili. - Želim da je nosim na dan
venčanja.
- Dobro, dušo moja! Ali razmisli... zar nisi premlada za udaju?
Emili je s mukom podigla ruku da zaustavi majku.
- Ne na mom venčanju, na tvom venčanju, mama - šaputala je.
- Želim da se udaš za Erika.
U Erikovoj sobi bilo je mračno i polako je počeo da ga hvata san.
- Trebao bi da odeš kući, sine. Premoren si i zaista nema potrebe da
budeš ovde sve vreme. Eto, Emili je počela samostalno da diše,
verovartno će se uskoro probuditi... Idi, sine, odmori se - Erik Šonfeld je
posegnuo za rukom, koju je jedva nazirao na ivici svog kreveta.
- I ti treba da se odmoriš - Betina je pokušala da promeni boju
glasa, da zvuči grublje.
Erik se nasmejao.
- Betina, to si ti!

~ 61 ~
Zvončica & neky
 - Došla sam da ti se zahvalim i... nisam očekivala da ćeš dati krv za
moje dete... znaš...
- Kako je Emili?
- Probudila se! Adrijan je s njom. Naravno, još uvek je slaba i
iscrpljena, ali doktor Ruš je rekao da je to normalno i da se nada
najboljem...
- Ništa lepše nisi mi mogla reći, Betina.
- Znaš, htela sam još nešto da ti kažem... tačnije, da te molim za
oproštaj... kriva sam... upropastila sam ti proteklih deset godina,
napravila sam ti pakao od života. Molim te, oprosti mi pre nego što se
odseliš u Italiju. Oboma će tako biti lakše.
- Oprostiću ti ako me zamoliš da ostanem - smešio se sanjivi Erik.
- Ma nemoj! - brecnula se Betina. - Zašto bih te molila da ostaneš?
Pokušavala je da izvuče ruku iz Erikove, ali on ju je Čvrsto držao.
- Možda zbog toga što si konačno shvatila da me još uvek voliš. Sad
te neću pustiti da odeš, više ti neću dozvoliti da praviš gluposti kao pre,
zato ne želim da ti pustim ruku.
- Ha! - Betina se glasno nasmejala. - Eriče, ne budi dete, šta to
pričaš?
- Oboje znamo o čemu pričam. Nikada nismo prestali da se volimo.
- Zaboga, odlazak u Italiju prilika je kakva se ne propušta. Još uvek
imaš šta da kažeš na operskoj sceni. Iskoristi to! Nema razloga da
ostaneš ovde.
- Ako nema razloga, otići ću. U pravu si, Betina.
Neko vreme bilo je sasvim tiho u sobi.
Betina se vrpoljila na stolici boreći se sama sa sobom. Zašto joj je
toliko teško da mu prizna istinu, da mu kaže da nikada nije prestala da
ga voli?
Brak s Ralfom bio je greška koju je skupo platila. A kad se sve
završilo, bilo ju je stid da se ponovo vrati u Erikovo naručje.
- Spavaš li? - progovorila je posle nekog vremena Betina.
- Ne.
- Preuzimanje opere u Firenci veliki je izazov. Toj ponudi naprosto
se ne može reći ne. Jesam li u pravu?
- Zavisi.

~ 62 ~
Zvončica & neky
 - Od čega?
- Postoje stvari koje su važnije od karijere.
- Koje?
- Ljubav, na primer, ili prijatelji kojima sam potreban.
- A tako...
- Betina, za mene si i dalje lepa i poželjna žena - nije odustajao Erik.
- Nemoj otići! - tiho je izgovorila.
- Kako, molim? - nasmešio se Erik.
- Ne mogu ponovo to da kažem! Čuo si me i razumeo!
- Ne, nisam te čuo, ljubavi.
- Rekla sam: nemoj otići - nekako je uspela da ponovi.
- Zašto?
- Zato... Ne želim da gledam nepoznate ljude u svom komšiluku kad
ti odeš.
- To nije dovoljno dobar razlog da ostanem - provocirao ju je.
- Emili će nedostajati Adrijan. Njih dvoje se vole.
- Adrijan može da ostane ili da Emili pode s nama.
- A... Šta ako ti meni budeš nedostajao?
- Zato što me voliš?
- Pa... da.
- Mogu se opkladiti da ti je bilo teško ovo da kažeš - smejući se,
privukao je Betinu na grudi.
- Ne možeš da zamisliš koliko mi je teško! - duboko je uzdahnula.
- Deset godina krijem od sebe da... da te volim. I, nažalost, sve sam
radila pogrešno...
- Pst - nežno ju je mazio po kosi. - Ostavimo prošlost iza sebe.
Oboma bi nam bolje bilo da se radujemo budućnosti. Imamo dvoje
divne dece i našu ljubav.
- Ti ćeš, znači... zaista ostati ovde?
- Ostaću radi nas. Samo... moraćeš mi nadoknaditi proteklih deset
godina.
- Kako? Izgubljeno vreme ne može se vratiti.
- Možeš, možeš! Hoćeš li da se udaš za mene?
- Iskreno bih volela da sam to učinila još pre dvadeset godina...

~ 63 ~
Zvončica & neky
 ***

Još uvek nesigurna na nogama, Emili se pridržavala za doktora

Stefana Franka i Erika Šonfelda.
- Moji heroji! - sijala je od sreće da se odmori.
Na sebi je imala plavu svilenu haljinu, koju je Betina kupila istog
dana kad se Emili probudila iz kome.
Iako se još uvek nije oporavila, mlada devojka se osećala kao da
lebdi među oblacima. Dan koji je godinama sanjala danas je postao java.
Danas su se venčali njena mama i Adrijanov tata.
U susret im je dolazio Adrijan.
- Moja princeza danas bolje hoda nego juče - zadovoljno je
zaključio.
- Zahvaljujući tebi, već je na nogama i šeta bez štaka - doktor Frank
ih je po ko zna koji put podsetio na to da je Emili svoju i Adrijanovu
ljubav iskoristila na najbolji mogući način. Iskrena osećanja pomogla su
oboma da shvate ko su i koliko mogu da učine jedno za drugo.
- Emili kaže da najbolje hoda kad je ti zagrliš - našalio se Erik
prepuštajući sinu svoje mesto.
Još malo je Emili prošetala po dvorištu pre nego što je poželela da
se odmori .
Adrijan joj je postavio cilj:
- Idemo do one jabuke , tamo sam ti u hladu namestio ležaljku i
prineo tvoj omiljen sok.
- Daleko je to stablo, neču izdržati, noge mi klecaju - žalila se Emili.
- Ajde, ajde ... možeš ti to, nemoj me danas razočarati. Molim te,
Emi, meni za ljubav - utisnuo joj je na usne topli poljubac.
Stefan i Erik zadovoljno su ih posmatrali.
- O tome sam pričao: njih dvoje će sve postići u životu i uvek će
bodriti jedno drugo. To je ljubav koju su oboje odavno prepoznali -
objašnjavao je doktor Frank novopečenom mladoženji.
- U pravu ste, doktore. Mnogo toga prošli su njih dvoje zajedno, i
lepog i ružnog. I krili su da se vole dok su morali, valjda je tako lepše i
slađe - smejao se Erik.

~ 64 ~
Zvončica & neky
 Betina je sa Aleksandrom Šubert, doktorovom devojkom,
razgledala i komentarisala ruže u dvorištu. A onda su obe primetile da
ulicom prolazi zbunjena Rozmari Zomer.
Jedva primetno gospođa Zomer je klimnula glavom, pa je ubrzala
korak plašeći se da će joj svečano obučene dame postaviti poneko
neprijatno pitanje.
- Jadnica - komentarisala je Betina. - Proćerdala sam čitavu
deceniju svog života, a sad vidim da ima i gorih slučajeva od mog.
- Betina, šta je s njenim sinom? -upita Aleksandra.
- Trenutno je na klinici za odvikavanje od alkohola. Odande će na
sud. Neću odustati dok tog gada ne strpam iza rešetaka, makar mi to
bilo poslednje.
- Danas nemojte da mislite ni na šta ružno. Radujte se sa svojom
porodicom i prijateljima, jer ovo jeste dobar povod za to.
- U pravu ste, doktorko - osmehnula se Betina.
A onda je na red došlo sečenje mladenačke torte i nazdravljanje uz
šampanjac.
Malobrojni dragi ljudi, koji su pozvani na ovo slavlje, nazdravili su
Betini i Eriku.
Aplauzom su nagrađeni Emili i Adrijan kad su pred gostima, posle
čestitke upućene roditeljima, saopštili da će se venčati čim završe
studije.
A onda je Adrijan iz džepa sakoa izvukao kutijicu s prstenom
ponudivši ga svojoj Emi.
- Emilina mama i moj tata danas su se venčali, a ja svečano, pred
svima vama, želim da objavim našu veridbu.
Dvorište su ispunili glasni povici odobravanja.
- Jesi li znala za ovo? - upitao je Erik svoju suprugu Betinu.
- Ne, ništa mi nisu rekli, pomalo sam u šoku.
- To su naša deca, pametniji su nego što sto smo mislili da jesu.
Suza radosnica skliznula je niz Betinin obraz dok je obema rukama
snažno grlila muža oko struka.

Kraj

~ 65 ~
Zvončica & neky